1. Definisanje prava: oblik definicije

Uobicajeni nacin definisanja (per genus et defferentiam) koji je utvrdio jos Aristotel, obicno je prvi korak u odredjivanju pojma prava. Odredjivanje nekog pojma sastoji se u tome sto se najpre navede najblizi rod (genus proximum), a potom osobena razlika (differantia specifica).Kao rodni pojam za pravo se navode pravila ljudskog ponasanja, dok se za vrsnu razliku obicno uzima prinuda ukoliko se ona ne postuju i ne primenjuju.

DESKRIPTIVNA DEFINICIJA: nalazenje zajednickog imenitelja pretpostavljenom skupu (pravnih) pojava.Aristotel- utvrdjivanje sredisnjeg, zarisnog znacenja (pro hen ili aph henos homonim) – izrazi kojima se opisuje i objasnjava pravo moraju neuvijeno i u istom smislu podjednako protegnuti na sve pravne pojave. Npr.pojmovi prijatelj i gradjanin (postoji tri vrste prijateljstva, ali samo ujedno od njih je pravo, a to je prijateljstvo medju dobrim ljudima i ljudima slicnih slicnih moralnih kvaliteta- ono se zaniva na moralnom dobru, a ne na potrebi za uzivanjem ili na koristoljublju). Pojam gradjanin se moze definisati na dva nacina: 1) Gradjanin je pripadnik drzave- deskriptivna definicija. 2) Gradjanin je onaj ko ucestvuje u pravosudju ili u vlasti tj.oni koji zive u demokratskom poretku tj.onaj koji moze da ucestvuje u vlasti.ZARISNA DEFINICIJA nam omogucava razlikovanje zrelog od jos nerazvijenog oblika iste vrste, dobro od pokvarenog, uzornog od izopacenog tj. razlikovanje sredisnjih od perifernih tj.granicnih slucajeva.PRESKRIPTIVNA DEFINICIJA- Celzus- Pravo je umece dobrog i pravicnog (ius est ars boni et aequi). Platon je razlikovao istinsko (stvoreno radi zajednicke koristi drzave) i takozvano pravo. Sv. Avgustin- zakon koji nije pravedan, ne izgleda da je zakon.Deskriptivna definicija je dakle iskaz o tome sta pravo JESTE, a preskriptivna je stav o tome sta pravo TREBA da bude.

2. Pojam prava:

PRAVO je skup pravila o ljudskom ponasanju koje najcesce propisuje i svojom prinudom sankcionise suverena drzavna vlast.L.Fuler- pravo je poduhvat potcinjavanja ljudskog ponasanja vladavini pravila.Vrste:

moda – npr, oblacenje. obicaj – npr.crnina, ako se prekrsi slede prekori i osude suseda i poznanika konvencija – narocito u izvesnim stalezima i zanimanjima koja imaju niz

utvrdjenih profesionalnih duznosti; ako se prekrse mogu imati veoma ozbiljne posledice ( npr. izopstenje iz staleske komore i gubitak dozvole za rad). Posebno su znacajne u demokratskim rezimima( npr. o nastupanju politicara u javnosti itd.)

moral – pravila koja stite opste dobro i druge najvise vrednosti radi ocuvanja zajednickog zivota

pravna paravila

3. Vrste drustvenih normi:DRUSTVENA NORMA – pravilo o ponasanju ljudi u drustvu, a koje su upucene na svest i volju ljudi ( suprotno od prirodnih normi).Prema sankciji (tj. ko je vrsi) moze biti:

- neorganizovano drustvo- organizovano drustvo- drzava

4. Odnos prava i morala:

Ulpijan – sledeca moralna nacela su osnovna prava: “ Cestito ziveti, drugoga ne vredjati, svakome svoje dati.”MORAL odredjuje osnovne vrednosti( dobro, pravdu, vrlinu, cast, postenje, plemenitost itd.) kojima valjano ustrojeno drustvo treba da tezi, dok PRAVNA PRAVILA, sa sankcijama koje su im pridruzene, treba da obezbede uslove za ostvarenje ovih moralnih ideala. Medutim, najvise moralne vrednosti su tesko ostvarljive i dostizne, pa se pravo definise kao minimum morala koji dato drustvo prihvata bez izuzetka.Postoje i moralno indiferentna pravna pravila( npr.propisi o saobracaju, o broju svedoka na sudjenju itd.)Uloga prava je u tome da zivot u drustvu ucine mogucnim, pa pravo pretpostavlja drustvo(ubi societas ibi ius), dok moral to ne cini. Pravno iskustvo je moguce samo u zajednici, dok je moralno iskustvo stvar pojedinca.Moral pre svega obavezuje pred sudom vlastite savesti (forum internum), dok pravo kao prinudni poredak obavezuje pred sudom drugih (forum externum). Prva zapovest pravde, kao srzi prava: “Ne cini drugome ono sto ne zelis da drugi cine tebi”, dok moral zahteva vise od toga, on pretpostavlja da drugima treba da cinimo ono sto bismo zeleli da drugi ucine nama.Pravna pravila su imperativno – atributivna, sto znaci da svakoj obavezi odgovara neko pravo, dok moral namece samo duznosti. Ona su strozija od moralnih, njihovu primenu kontrolise i sprovodi drzava – stepen obaveznosti.

5. Cista teorija prava:

H.Kelzena je do krajnosti dovedena pozitivisticka pravna doktrina koja pravnicima prakticarima treba da omoguci sto tacnije i pouzdanije razumevanje i opisivanje sistema pozitivnog, vazeceg prava. Ona je usmerena na strukturalnu analizu pozitivnog prava (bavi se sadrzajem).Pravnici prakticari su upuceni na ono sto dato pravo uistinu jeste, a ne na ono sto bi trebalo da bude.Kelzen je pravio ostru razliku izmedju prava koje je kao skup normi preskriptivno i pravne nauke koja je deskriptivna, jer je njen zadatak da predstavi pravo jedne zajednice u obliku stavova koji ce imati za posleicu da “ako se ispune takvi i takvi uslovi, onda ce doci do takve i takve sankcije”= PRAVNA PRAVILA. Dakle, pravne norme koje propisuju vlasti imaju preskriptivni, a pravna pravila koja formulise pravna nauka deskriptivni karakter.Preskriptivni karakter pravne norme pre svega se ogleda u osobenoj vrsti sankcije kojom se ono “treba’ potkrepljuje- Pravo je prinudni poredak koji pozeljno ponasanje pojedinaca iznudjuje primenom odgovarajucih prinudnih mera.Glavna svrha prava jeste MIR= stanje u kome se ne pribegava sili.Pravna norma je odvojena u dve odvojene norme, dva stava o treba( dispozicija i sankcija, npr.ne treba krasti; ako neko ukrade bice kaznjen). Prva norma je sekundarna, a druga je primarna i prva norma je sadrzana u drugoj. Pravo je primarna norma, koja propisuje sankciju).Kelzen trazi zajednicko obelezje despotskom plemenskom poglavici u Africi i svajcarskom ustavu- prinudna mera kojom se iznudjuje pozeljno ponasanje.

kelzenov pravni pozitivizam se zasniva na OSNOVNOJ normi, koja je uslov datog poretka tj.njegove pozitivnosti. Osnov vazenja svake norme je u visoj normi- na kraju tog lanca je prvi ustav, cija se obaveznost pretpostavlja i formulacija te pretpostavljene jeste osnovna norma tog poretka. U unutrasnjem pravu, osnovna norma je zapovest da se treba ponasati onako i to utvrdjuju tvorci ustava ili organi koje su oni delegirali; u medjunarodnom pravu to je nacelo pasta sunt servanda.Normativnost- uskladjenost nizih normi sa osnovnom normomEfikasnost- uskladjenost stvarnog ponasanja sa vazecim sistemom normi.Svaki pravni poredak da bi bio pozitivan, mora u izvesnoj meri biti u skladu sa stvarnim ljudskim ponasanjem koje tezi da regulise. Mogucnost krsenja pojedinih normi ovog poretka ne moze se, medjutim, iskljuciti, ali postoji izvesna granica koja se pri tom ne sme preci, a da pozitivni pravni poredak ne izgubi svoju efikasnost.

6. Pozitivno pravo i pravni pozitivizam:

POZITIVNO PRAVO je ono pravo koje je vazece tj.delotvorno, koje se primenjuje u datoj drzavi u datom trenutku( od latin.postum=staviti, metnuti, postaviti-ius postum-ius postivum= postavljeno pravo sa kojim prestaje delovanje sile koja stvara i postavlja pravo odnosno zakon)Demosten(u govoru protiv Aristogeitona) – zdrav drustveni zivot je mogucan u skladu sa ustanovljenim zakonima – nomoi, kojima treba da se pokoravaju svi ljudi, jer je svaki zakon dar boziji, ali i odluka mudrih ljudi. Zakon predtavlja zajednicki ugovor polisa prema kojem svim ljudima u drzavi dolikuje da vode svoje zivote.Ksenofon – sto god vladajuci deo drzave, posle razmatranja sta valja ciniti, propise, to se naziva zakonom.Heraklit – istice da gradjani treba da brane svoje zakone, kao sto brane zidine svoga grada i razlikuje univerzalno bozansko pravo od partikularnog koje vazi samo unutar zidina datog grada9 ono je pozitivno pravo).Posebnost pozitivnih zakona- Aristotel- dali zakone na opste(nomos koinos) tj.prirodne i posebne(nomos idios), koje su pojedini narodi prema sebi i radi sebe doneli, a dele se na pisane i nepisane. Posebni pisani zakoni imaju karakter prinude, njihova obaveznost, za razliku od prirodnih zakona, mora biti potkrepljena przavnom prinudom. Pozitivna zakonitost u dobro uredjenoj drzavi je supstancionalni element pravde.Stari Rimljani su bili svesni pozitivnosti svojih zakona koje propisuje vrhovna vlast u drzavi. Atej Kapiton- “zakon je opsta zapovest naroda ili plebsa upucena magistratu”.Nerazdvojivi element pozitivnosti prava jeste SUVERENOST- teoreticar suverenosti-Hobs- “Pozitivni zakoni su oni koji ne postoje od pamtiveka, vec su ih zakonima ucinili oni sto su imali suverenu vlast nad drugima”.Blekston – “Pravo je volja jednog coveka ili jedne ili vise skupina ljudi kojima je poverena vrhovna vlast”. dakle, pozitivno pravo je volja onog organa kome ustav date drzave poverava najvisu vlast. Pozitivno pravo je pravilo gradjanskog ponasanja u drzavi koje je potkrepljeno drzavnom prinudom, a prirodni zakon je pravilo moralnog ponasanja.Jering – ‘ Pravo je skup prinudnih normi koje vaze u jednoj drzavi” – univerzalno pravo za sve narode= recept za sve bolesti.PRAVNI POZITIVIZAM: je vrsta misljenja o pravu koje polazi od ostre razlike izmedju prava kakvo jeste i prava kakvo bi trebalo da bude.Kelzen – predmet njegovog ispitivanja jeste pravo u institucionalnom procesu koji ga donosi na svet. Njegovo proucavanje prava je politicki i moralno neutralno, ali zato izuzetnu paznju posvecuje razmatranju normativne strane prava, tumacenju prava, utvrdjivanje strukture pravnog sistema i analizi pravnih pojmova( npr.subjektivno

pravo, duznost, svojina, subjekt prava). Osnovna norma nije validna, zato sto je stvorena na odredjen nacin, vec se njena validnost pretpostavlja na osnovu njene sadrzine. Ona pretpostavlja poredak sa odgovarajucim znacenjemkoje se moze pojmiti i racionalno tumaciti, sto znaci da su shvatljivost, racionalnost, a time i logicka uskladjenost bitni sadrzinski kvaliteti pozitivnog pravnog sistema.Celokupni pravni sistem zasniva se na vanpravnoj cinjenici- drzavnoj suverenosti koja je uslov pozitivnosti prava. Suverenost predstavlja monopol sile, bez kojeg nema drzavne prinude, jedinog materijalnog ili spoljnog aspekta pozitivnog prava, koja omogucava prakticnu efikasnost.Zahvaljujuci svesnom zanemarivanju sadrzine pravnih normi i moralnih vrednosti koje su njihov krajnji cilj, jedine pravne vrednosti koje pozitivisti imaju na umu su mir i red, odnosno poredak.Volfgang Fridman – vladavina prava znaci postojanje javnog poretka. On znaci organizovanu drzavnu vlast koja deluje razlicitim srestvima i kanalima pravne zapovesti (nije bitna kakvoca, vec efikasnost poretka).Pravna norma koja je moralno neispravna ili nepravicna ne prestaje time da bude akonita tj.validna.Platon “Drzava”- dijalog o pravdi- Trazimah- pravda je ono sto koristi jacemu- pravedno je ono sto je zakonito. nema niceg viseg na sta bi se covek mogao pozvati ako smatra da su vazeci akoni ili obicaju nepravedni. Takvo poimanje vazeceg prava danas se naziva PRAVNI POZITIVIZAM.Ogranicenost pravnog pozitivizma je u tome sto je nesposoban da se bavi sadrzinom, vrednoscu i valjanoscu prava.

7. Uloga i domasaj ideje prirodnog prava:

Ona je dugo bila vodeca pravna ideja, da bi u 19.veku bila istisnuta pred naletom pravnog pozitivizma, da bi opet iskrsla u trenucima beznadja i bespuca( II svet.rat).Prirodno pravo je i osobena definicija prava ciji je predmet znatno siri od predmeta kojim se bave pravni pozitivisti.Prirodno-pravne mislioce ne zanima toliko forma, vec pre svega sadrzina pravne norme i to ona sadrzina koja je legitimni predmet morala. Dakle, oni se ne bave moralno indiferentnim stvarima u kojima ne prepoznjemo dobro ili zlo i o kojima stoga ne sudimo sa stanovista postojanih moralnih merila (npr.konvencije=saobracajni propisi).Prirodnopravni pisci nastoje da utvrde sredisnje (zarisno) znacenje pojma prava da bi ga potom ucinili merilom koje pojedine norme treba da dostignu da bi se mogle nazvati pravom. S toga su sve prirodnopravne definicije preskriptivne.Snaga prirodnog prava nije u zapovesti koja ima zapretpostavku odnos izmedju nadredjenog i podredjenog, niti u drzavnoj sili s kojom iznudjuje pokornost, vec u vlastitoj unutrasnjoj vrednosti.Prirodno pravo je uzor razboritosti i moralne ispravnosti prakticnog delovanja. Srednjovekovni sholasticari razlikovali su u pravu PRINUDNI i USMERAVAJUCI element. Ovo drugo je ono sto je u pravu najvaznije, jer predstavlja otelovljenu pravdu. naglasak je pomeren s forme na sadrzinu prava. A sadrzina prava je eticka vrednost. odnos izmedju prava i morala jeste cvor cele teorije.Prirodnopravna teorija nastoji da moralizuje pozitivno pravo, ali i da da odgovor na pitanje quid ius?(sta je pravo?); da li je pravo zapovest onih koji vladaju (ius quia iussum) i kao takvo akt uma (ratio).Prirodno pravo je pokusaj da se zauvek izgradi nerazrusiva, a danas uglavnom raskinuta veza izmedju prava i morala i da se valjanost vazeceg prava uslovi njegovom moralnom ispravnoscu.

8. Shvatanje prava Gustava Radbruha:

Pravo je za Radbruha kulturna pojava tj.cinjenica povezan sa vrednoscu, pre svega sa pravdom. pravo je ona stvarnost ciji je misao da sluzi pravnoj ideji, ideji prava.1.PRAVDA je za razliku od morala koji je uvek individualan ili subjektivan, drustvena i objektivna i uvek se tice odnosa medju ljudima. Sustinska uloga pravde je da zivot u drustvu tj.drzavi ucini mogucnim. radbruh istice (kao i Aristotel) da sa jednakim pravom treba postupati jednako, a sa razlicitim razlicito u srazmeri s njihovom razlicitoscu. time se odredjuje samo forma prava. da bi se stiglo do njihove sadrzine nuzna je ideja 2.SVRSISHODNOSTI (svrha prava i drzave su nerzdvojne). Svrha je odredjena odgovarajucim vrednostima kojima pravo treba da sluzi: individualne vrednosti, kolektivne i vrednosti dela medju kojima postoji napetost ( ponekad i sukob) – relativnost svrsishodnosti koju pravo kao poredak zajednickog zivota ne trpi buduci da mora postojati samo jedan poredak sto se postize 3.PRAVNOM SIGURNOSCU tj.pozitivnoscu prava- ako se ne moze utvrditi sta je pravedno, mora se propisati sta ce biti po pravu i to od strane organa koji je u stanju da sprovede sto je propisao. S toga vazi onaj poredak koji je u stanju da pribavi fakticku delotvornost (ubedjivanjem ili prinudom).ANTINOMIJE izmedju sastavljenih delova ideje prava:pravda-svrsishodnost: pravda je uvek neka vrsta jednakosti, a jednakost zahteva opstost, dok svrsishodnost racuna s nejednakoscu, pa otuda tezi da individualise.pravda-pravna sigurnost: fiat iustitia et pereat mundus)neka pravda bude zadovoljena makar svet propao)-summum ius-summum iniuvia(preterano pravo, najveca nepravda)svrsishodnost-pravna sigurnost(nalaze samo primenu pozitivnog poretka sankcionisanih drzavom prinudom-zahtevi u pogledu sadrzine.Tri vida ideje prava zajednicki vladaju pravom u svim njegovim vidovima iako izmedju sebe mogu doci u ostru protivrecnost1932.- “Filozofija prava”- ko je u stanju da sprovede pravo dokazuje time i da je pozvan da propisuje pravo- pravna sigurnost, red i mir su najprece vrednosti, a pravda je samo drugi zad.pravaPosle II sv.rata: pozitivno pravo, koje obezbedjuje propis ima prednost i onda kada je sadrzinski nepravedno i nesvrshodno, osim u slucaju kada pozitivni zakon u toliko nepodnosljivoj meri protivreci pravdi da zakon kao neispravno pravo mora odstupiti pred pravdom(zakonsko nepravo). Svrsishodnost zauzima trece poslednje mesto pri cemu se ne moze poistovetiti s vlastodrzackim poimanjem koristi za narod, jer se tada pravna drzava preobraca u drzavu neprava- pravo je volja za pravdom.

11. pitanje fali, jbg.

12. Materijalni izvori prava

Pojam materijalnog izvora prava ima metaforički karakter koji treba da ukaže na nešto što je zametak prava, iz čega, dalje, pravo neprekidno proističe. Materijalni izvor prava je izvan pozitivnog prava postojeća okolnost iz koje pozitivno pravo kratkotrajnim dodirom postaje i trajno nastaje prvobitna tačka vezivanja (za razliku od formalnih izvora).U bliskoj vezi sa ovim pojavljuje se razlikovanje između deskriptivnog i preskriptivnog definisajna osnova pozitivnog prava. Ovim načinom opisuje se šta jeste osnov. Tako se delovanje metapravne determinantekao dejstvenog uzroka može obuhvatiti samo

ovakvom definicijom. Drugi način određuje šta osnov pozitivnog prava treba da bude (kriterijum za ocenu valjanosti pozitivnog).Aristotel – mogućnost je pojam čije se značenje utvrđuje primerima i analogijom, a ne definisanjem. Mogućnost, prirođena, po navici ili stečena učejnem, jeste mogućnost nečega što se delatnošću može usvojiti. Delatnost je iz mogućnosti nastalo. Delatnost se prema mogućnosti odnosi kao grad prema gradljivom, bdijuće prema spavajućemu, izgrađeno prema neizgraćenome. Ono što je nemoguće lišeno je mogućnosti da nastane ili da bude. Između mogućnosti i nužnosti postoji razlika. Stvar bi morala nastati uvek, ako je takvo nastajanje nužno, jer ono što postoji po sili nužnosti, ne može postojati. Metapravna instancija jeste njegova mogućnost, jer može ???? oblik i određenu sadržinu. Mogućnost prava jeste stanje iz kojeg pozitivno pravo treba da nastane, ali nužno ne postaje.Značaj materijalnih izvora prava1. poreklo i ograničenje sadržine pravaMogućnost prava je data kao temelj budućega prava, a njeno ostvarrejne zadato kao cilj ili svrha prava. Činjenice ili ideje sadržane u materijalnom izvoru prava moraju dospeti u svest ljudi, pri čemu to može biti svest svih, većine, ili samo manjine. Idealna opšta saglasnost ne ne postoji, dovoljno je da postoji opšte uvereje u neophodnost postojanja prava i nužnost da ustanovljeni tvorci prava u prepoznavanju i oblikovanju prava pokažu primerenu razboritost. Ideja prava, koju ispunjava pravad svakako ppodstiče i ograničava tvorce pozitivnog prava. Psihički momenti su značajni kda je u pitanju vrednosni sud o pravu i motivacija postupka u situacijama koje su pravom regulisane i jer psihički proces predstavlja realnu podlogu koja u svest prima nagoveštenu sadržinu prava i mišljenjem ovu predstav probražava u stav, normu “treba”. Razvijeno društvo, u kojem postoji I sukobljenost I usklađenost njegovih članova I procesa zahteva prinudnu organizaciju jer ona omogućaa mirno, unapred predviđeno, institucionalizovano rešavaje sporova I tako garantuje opstanak I razvoj društva. Pravo je, dakle, potreba razvijenog društva. Materijalni izvori postavljaju pozitivne zahteve koji čine opšta metapravna ograničenja prava, a gotovo nikad ne izlučuju norme za određene situacije2. Osnov važenja i kriterijum valjanosti pravaUobičajeno se razlikuju dva načina stvaranja prava – organizovano I spontano. Organizovano, plansko, svesno stvaranje podrazumeva da je unapred utvrđen i tvorac i postupak po kojem se pravo donosi. Najvažniji I najsloženiji zadatak u ovom procesu predstavlja utvrđivanje cilja ili svrhe prava. Nužno je da tvorac otkrije objektivne društvene potrebe koje će pravo svojom funkcijom zadovoljiti. Metapravni impuls ili ograničeje pozitivnog prava, kada ga stvarajući pravo uvažavaju organizovani autoriteti, predstavlja osnov važenja I kriterijum valjanosti pozitivnog prava. Spontano nastajanje prava odlikuje nepostojaje unapred utvrđenih subjekata, postupaka I svesti o tome da se stvara pravo. Npr. običaj nastaje spontanim, stihijskim I dugovremenim vršenjem uvek istih radnji u istovrsnim situacijama, usled čega se formira svest o obaveznosti takvog ponašanja. Ponavljanje određenog ponašanja je I element stvaranja I element primene norme. 3. Objašnjenje pravaUtvrđivanjem osnova ili materijalnog izvora prava teorijsko-pravna nauka odgovara na pitanje o bitnom kvalitetu prava. Ovim odgovorom pravo se definiše i odvaja od drugih srodnih pojava.Pravni pozitivizam suverenu državu vidi kao osnovnog nosioca procesa stvaranja prava. Sociologizam nastoji da dokaže da se u društvu manje-više spontano, u pokretu, sukobljavanjem i kompromisima, ustanovljavaju pravne norme kao izraz opšteg

uverenja. Jusnaturalizam ukazuje na idealno ili realno postojanje izvesnih vrednosti, sabraznih prirodi čoveka i ljudskog društva, koje se otkrivaju umom i ostvaruju pozitivnim pravom. Pravo nije proizvoljni prinudni poredak već pordak slobode. Da bi to bio, državna vlast se u njegovom postavljanju mora ograničiti temeljnim vrednostima koje proističu iz ideje čoveka i prirode ljudskoh društva. Na drugoj strani, norme prirodnog ili spontano nastalog socijalnog prava nesavršene su bez državne garanciji, što znači da je državna vlast neophodna da naloži i obezbedi poslušnost zahtevima za ostvarenje metapravnih vrednosti.

13. Formalni izvori prava

To su vidovi oblikovanja pravnih normi, odn. Postupci i načini kojima se norme uključuju u pravno postojanje ili važenje. Formalne izvore prava predstavljau opšte pravne norme.Postoje raznoliki izvori prava: pisani (zakon) i nepisani (običaj), neposredni (zakon i običaj) i posredni (doktrina i pravna praksa), zvanični (zakon i pravna praksa) i nezvanični (običaj i doktrina).

14. Pojam pravne norme

Džordž Henrik uspostavlja 6 tipova normi: pravila igr, propisi, tehničke norme, običaji, moralan načela i pravila –ideali.Prema mišljenju Alfa Rosa pojam norme mora obuhvatiti usmeravanje, upućivanje, sadržano u normi kao u jezičkom iskazu i socijalni faktor, sangu ili efikasnost. Norma je upuststvo za vladanje koje na određeni način korespondira sa izvesnim socijalnim činjenicama. Elementi normativnog sastojka prava su pravne norme i pravni akti.Pravna normaGenus proximum jesu društvene norme koje obuhvataju sanckionisana pravila o ponašanju ljudi u društvu, kao i pravila, zasnovana na kauzalnim ili drugim objektivnim zakonitostima, oponašanju ljudi prema prirodi(ljudima i stvarima) zarad postizanja željenog cilja (tehničke norme ili uputstva). Stvara ih samo društvo neorganizovano, spontano ili smišljeno prema unapred predviđenom postupku. Snabdevena su sankcijom, koja manje više obezbeđuje njihovu primenu.Pravna norma je obavezno pravili (imperativ, zapovest) o ponašanju (držanju, delatnosti, aktivnosti) ljudi u društvu garantovano državnim autoritetom.Pravna norma kao zapovest – jeste intelektualna, logičko-jezička tvorevina ovlašćenog subjekta kojom se izražava određena zapovest – “treba”. Zapovest, naredba, nalog (imperatum) je izraz volje ili želje da se ljudsko ponašanje usmeri prema prdviđenom cilju. Samo onaj zahtev koji upućuje priznati autoritet I koji je vrednosno-sistematski utemeljen prerasta u pravnu zapovest.Pravnu normu valja razumeti kao depsihologizovanu zapovest, kao propis “treba”, a ne nalog volje “hoću”. Pravila sadržana u njima najčešće zahtevaju ponašanja koja su normalna, uobičajena, opšteprihvaćena u naznačenim situacijama, ali ona je zahtev upućen slobodnoj volji čovekovoj, što podrazumeva da je uspeh u nameri da se iznudi poslušnost neizvesna. Pravna norma se uobičajeno određuje kao heteronomno pravilo, jer obavezuje bez obzira na lični stav onoga kome je upućena, o njenoj valjanosti, ali ako sadrži više moralnih elemenata ima veće izglede na poslušnost.Prigovori: ovlašćujuće, dispozitivne, deskriptivne (indukativne) i eksplikativne (deklarativne) norme nisu zapovesti.

Pravna norma kao prinudna naredba – Da bi pravna norma bila delotvorna, zapovest koju sadrži mora biti obezbeđena sredstvom podesnim da prinudi na poslušnost. To sredstvo je sankcija. Otuda su pravna norma još određuje kao sankcionisano pravilo, naredba pod pretnjom ili iznudljivom zapovesti. Prinudna snaga pravne norme potiče od pretnje nanošenjem zla, neprijatnosti ili štete, i moći da se pretnja realizuje. Sila je u pravu potrebna i korisna kao tehnička pomoć u ostvarenju normativnog “treba”, ali nikako ne čini njegov cilj i temelj.Prigovori: leges imperfectas, ponašanje ustavnog prava – hijerarhijski najviši organ koji donosi propise najveće pravne snage (ako nema ustavnog suda i ako on pogreši), norme međunarodnog prava. Zaključak: pravne norme su podešene i za dobrovoljnu i za prinudnu primenu. Sila, dakle, pripada pravu, ali ona ne ispunjava pravo, već opšte dobro (ispunjava pravo) čijem ostvarenju pravo služi.

15. Struktura pravne norme

Pravna norma se može posmatrati sa logičko-lingvističkog, sadržinskog i funkcionalnog stanovišta, pa se tako sa tih stanovišta može utvrđivati njena struktura.Logičko-semantička struktura pravne norme utvrđuje se s obzirom na činjenicu da je norma intelektualna, logička tvorevina, koja mora biti materijalizovana da bi bila dostipna ljudskom saznanju. U svom materijalnom izrazu, pravna norma je pojava sa značenjem. Značenje imaju samo one materijalne pojave koje u sebi nose neki duhovni sadržaj i upotrebljene su da bi taj sadržaj iskazale. Logički sadržaj pravne norme pokazuje se kao uslovni sud: “Ako nastupi A, treba da sledi B”. Obaveza (ili ovlašćenje) na jednoj I njohova uslovljenost nekom činjenicom, na drugoj strain, određuju pravnu normu kao dvočanu strukturu: delikt i sankcija (Kelzenova upotreba). Civilisti, pak smatraju da je primarna norma ona koja daje ovlašćenje, a tek sekundarna ona koja obavezuje na primenu sankcije za lučaj pekršaja primarne norme. Primarna i sekundarna norma objedinjuju se umetanjem i značenjskim povezivanjem u celinu, najpre, pretpostavke sankcije: činjenica – uslov za primenu dispozicije, a zatim, pretpostavka sankcije: činjenica-uslov za primenu sankcije. Dakle, onsovni značenjski elementi pravne norme jesu: pretpostavka dispozicije, dispozicija, pretpostavka sankcije i sankcija.Sadržinska struktura pravne norme sadrži dva uslova: elemente indukativnog karaktera (dva uslova) i elemente normativnog karaktera (dve zapovesti).Kao idealna pojava, norma je sastavljena iz misli, odnosno, pojmova koji su međusobno povezani logičko-značenjskim vezama. Zatim, svi elementi pravne norme, kao zasebna bića indukativne ili normativne naravi, jesu povezani vezama istog kvaliteta.To znači da norma u svom jedinstvu, kao celina ima smisao, značenje. Ona je intelektualna pojava, ne samo po poreklu, nego i po onom unutrašnjem svojstvu koje je čini podesnim da ih razum primi. Upućenost na razum ili sposobnost razuma da ih prihvati, omogućava volji da se sa normom saglasi ili ne saglasi, od čega opet zavisi ostvarenje svrhe prava. Tako se značenjska funkcionalnost susreće sa socijalno teleološkom funkcionalnošću.

16. Pretpostavka dispozicije; Pojam i vrste pravnih činjenica; Pretpostavke i fikcije

Pretpostavka (hipoteza) dispozicije je onaj deo pravne norme koji određuje činjenice ili okolnosti koje moraju postojati da bi se dispozicija primenila. U njoj se opisuje zamišljena ili postojeća situacija, tek u kojoj, ako se subjekt zadesi ili se već nalazi, za njega nastupa obaveza da se po pravilu sadržanom u dispoziciji ponaša. U isto vreme nastupa i mogućnost subjekta ovlašćenja da ostvarenje svog prava zahteva. Može se desiti da pretpostavka dispozicije ne bude izričito formulisana ili da bude izražena u neodgovarajućoj lingvističkoj formi.R. Lukić deli norme na uslovne (one koje se odnose na situacije koje treba da nastupe), i na bezuslovne( one koje se odnose na situacije koje su već date), Upretpostavci dispozicije kod uslovnih normi činjenice koje treba da nastupe se opisuju, a kod bezuslovnih normi se iste činjenice samo navode u dispoziciji i tako postaju njen deo.Fedor Taranovski – hipoteza dispozicije je neophodan element svake pravne norme. U njoj se određuju prilike u kojima postoji faktički odnos između dva lica radi kojih dispozicija propisuje dužnosti i potraživanje.Hipoteza beleži uslove, prema kojima iz opšteg ljudskog društva odvajaju dovijuc pojedinaca između kojih dispozicija uspostavlja pravni odnos.Okolnosti i situacije koje dispozicija pretpostavlja da sadrže u sebi tzv. pravne činjenice. To znači da se povodom pravnih činjenica, a posredovanjem normi objektivnog prava ustanovljavaju, probražavaju i prestaju pravni odnosi tj. okolnosti za koje pravo vezuje odgovarajuće pravne posledice. Dele se na: 1)Događaje (mogu biti prirodni ili društveni).2)Radnje (događaji koji su izazvani voljnom i svesnom aktivnošću). Prema svojoj prirodi mogu biti materijalne i psihičke, a u odnosu prema pravu – dozvoljene i nedozvoljene. Radnje saglasne s pravom mogu biti preduzete bez namere da se izazove određeno pravno dejstvo ili sa namerom (voljne radnje). Najčešće i njvažnije ljudske radnje u građaskom pravu su pravni poslovi, jer se njima obavlja pravni promet. Za pravo su značajne i psihičke radnje tj. pravni akti tj. izjave odluka volje preduzete radi zasnivanja promene ili ukudanja pravnih odnosa.Sadržina hipoteze može biti manje ili više određena. Faktičke prilike prema kojima dispozicija opredeljuje raspodelu prava i dužnosti mogu biti sasvim tačno određene ili relativno neodređene. U drugom slučaju reč je o diskrecionom pravu na osnovu kojeg ovlašćeni subjekt (državni organ) utvrđuje kad su navedene nedovoljno određene okolnosti, u kojima dsipozicija ima da se izvrši nastupile. Inače pravne činjenice moraju biti izvesno utvrđene, dokazane, verodostojne. Izuzetak od ovog pravilia prestavljaju pretpostavke i fikcije.

Pretpostavke

Pravno relevantne činjenice ili okolnosti koje su opštepoznate, očigledne, koje uobičajeno, normalno ilirelativno postoje, ali ne apsolutno, neminovno i usvakom pojedinačnom slučaju. Dakle pravni propisi ne traže dokazivanje nekih činjenica, dozvoljavaju da se one smatraju istinitim i bez dokazivanja. Dele se na oborive (nevinost) i neoborive (otac deteta).FikcijeZamišljaju se neka stanja ili okolnosti kao postojeće iako se izvesno zna da ne postoje (npr. pretpostavka o poznavanju pravnih propisa). Njihovo propisivanje moralo bi biti

potkrepljeno njihovim razlozima tj. vrednostima (npr. praktične potrebe, smisao prava, olakšavanje ili pojednostavljavanje postupka primene prava).

17. Pojam i vrste dispozicija

Pojam dispozicije

Dispozicija pravne norme sadrži zapovest kojom se od obaveznog subjekta traži da prema ovlašćenom subjektu u predviđenoj situaciji izvrši svoju obavezu.Termin dispozicija osporava se zbog toga što se označava i primarni zahtev kao univerzalni element prava i posebna vrsta ovih zahteva sadržanih u takozvanim dispozitivnim dispozicijama. Izraz dispozicija potiče od latinske reči dispositio što znači raspored, razmeštaj, uređivanje. Ona vrši uređivanje međusobnih odnosa u društvu raspoređivanjem prava i dužnosti među njegovim članovima. Dispozitivne dispozicije kao posebna vrsta primarnih zapovesti, dopuštaju slobodu zainteresovanim subjektima, da u umesto na strogo propisan način, svoje odnose slobodno urede. Dispozicija i dispozitivna dispozicija su pojmovi koji se međusobno nalaze u odnosu roda i vrste, u kojem je prvi pojam viši i širi, a drugi uži p obimu i obuhvaćen prvim.Drugi prigovor tiče se načina definisanja. Smatra se dozvoljenim postupak u kojem se i norma i dispozicija kao njen sastavni deo određuju kao zapovesti. Pravna norma se sastoji od dve alternativne zapovesti, jedne sadržane u dispoziciji, a druge u sankciji. Dispozicija je tako primarna, uslovna (uslov neprimenjivanja sankcije), relativna i alternativna zapovest. Od obaveznog subjekta ona zahteva neku aktivnost (činjenje) ili neaktivnost (nečinjenje).Kvalifikovanje norme kao iznudljive zapovesti, iz koje proističe da pravo nalaže samo obaveze, izaziva podozrenje prema tvrdnji da je pravo poredak slobode, a ne prinudan poredak. Pravo međutim, ne poništava slobodu, ono je potvrđuje, jer ljudski smisao slobode jeste njeno ograničavanje zarad slobode svih.

18. Pretpostavka sankcije; pojam i vrste delikataPretpostavka (hipoteza) sankcije sadrži opis činjenica ili okolnosti koje predstavljaju uslov za primenu pravila sadržanog u sankciji. Uslov za primenu sankcije jeste ponašanje suprotno onom koje se dispozicijom zahteva. U hipotezi sankcije navodi se povreda ili prekršaj dispozicje kao uslov za koju pravni poredak vezuje izricanje i primenu sankcije kao posledicu.Razlikujemo mala in se (zlo po sebi) i mala prohibita (zlo koje ustanovljava pravni poredak). Samo ono ponašanje za koje poredak vezuje sankciju jeste deliktno sa stanovišta prava.Delikt se može izvršiti radnjom činjenja ili nečinjenja. Materijalni sastojci delikta su radnja, posledica te radnje i psihičko stanje (motiv i namera).Delikti se prema granama prava dele na upravne, disciplinske, međunarodne, vojne, privredne, krivične i građanske. Krivičnopravni delikti su krivična dela. Krivično delo obuhvata radnju, posledicu te radnje, kao i druge okolnosti koje radnju određuju kao društveno opsno ponašanje. Biće krivičnog dela mora biti predviđeno zakonom. Krivičnopravni delikt se može izvršiti činjenjem (komisioni delikt) ili nečinjenjem (omisivni delikt). U svakom slučaju radnja izvršena mora biti usmerena na izazivanje posledice. Građanskopravni delikt podrazumeva delatnost kojom se drugom nanosi šteta.

Vrste dispozicija:Obzirom na načain na koji je zapovest u dispozicij formulisana: naređujuće, zabranjujuće i ovlašćujuće. Obzirom na intenzitet zapovesti, odnosno stepen određenosti mogu biti sa: 1)neodređenim pojmovima (tj. Pravnim standardima), 2)alternativnim zapovestima, 3)ovlašćenjem na diskreciono stvaranje dispozicije, 4)mogućnošću zamene dispozicijom predviđenog pravila. Mogu se i podeliti i prema tome da li sadrže opštu zapovest, koja se odnosi na čitav niz slučajeva iste vrste, ili pojedniačnu, koja se odnosi na jedan konkretan slučaj.

19. Pravna odgovornost – pojam i vrste

Pravna odgovornost se definiše kao podložnost prekršioca dispozicje sankciji. Razlikujemo individualnu, kolektivnu, objektivnu i subjektivnu odgovornost.Prekršilac prava u krivičnom pravu može biti izvršilac radnje svršenog ili nesvršenog krivičnog dela, kao i saučesnik (podstrekač ili pomagač).Po individualnoj odgovornosti za izvršeni delikt odgovaraju izvršioci radnje kojom se prouzrokuje posledica čije izbegavanja norme objektivnog prava zahtebaju. Osnov odogovornosti u krivičnom pravu jeste vinost, krivica ili krivnja. Pretpostavka vinosti je uračunljivost odnosno podobnost za uračunavanje krivice. Vonost izražava psihički odnos prema odrđenom kvalitetu subjekta prava prema svojoj protivpravnoj radnji i posledici. Dva redovna oblika vinosti su umišljaj i nehat. Umišljaj je vrsta i stepen vinosti koji zahteva svesno i vojno preduzimanje radnje i ostvarivanje posledice. Nehat je stepen vinost kojim se iražava svesno i voljno preduzimanje radnje i nemar u pogledu posledica.Princip objektivne (uzročne odogovornosti) – odgovornost za naknadu štete bez obzira na vinost i uračunljivost, dok princip subjektivne odgovornosti zahteva vinost najčešće u pogledu prouzrokovanja štete, najčešće u obliku hotenja radnje i nebrige u pogledu posledica.Treba razlikovati ugovornu i vanugovornu odgovornost. Zajedničko im je to što zahtevaju naknadu štete koja je prouzrrokovana drugom. Vanugovorna (deliktna) odgovornost Vanugovorna odgovornost obavezuje na naknadu i one štete koje u momentu preduzimanja radnje nije predvideo i nije mogao predvideti kao posledicu svoje radnje. Kod ugovorne odogovornosti postoji samo odgovornost za štetu nastalu povredom ugovora.Pored običnog nemara (nepažnje) kao oblika vinosti u građanskom pravu postoje još gruba nepažnja i zla namera. Ove stepene vinosti odlikuje obaveza dokazivanja, iako je krivica inače pretpostavljena, i uticaj na odmeravanje visine reparacije,Odogovornost za radnje drugih, kao npr. odgovornost roditelja, jeste oblik individualne (solidarne) odgovornosti. Roditelji odgovaraju za štetu koju je prouzrokovao drugi, ali zbog svoje sopstvene radnje – propuštanja neophodnog nadzora nad štićenikom obavezni (ako je neoboriva pretpostavka, onda je odogovornost objektivna), isti princip je i odogovornost lica koje vrši nadzor nad licem potpuno lišenim poslovne sposobnosti.Pored vinosti građansko pravo ustanovljava pravičnost kao osnov odgoovornosti. Odgovorno po osnovu pravičnosti jeste lice nesposobno za rasuđivajne oje je svojom radjnom prouzrokovalo štetnu posledicu, ako je prema imovinskom stanju u mogućnosti da štetu naknadi, a lice kome je povereno na čuvanje takvu mogućnost nema.Apsolutna (pbjektivna odgovornost) – ustanovljava odgovornost za radnje drugih i bez krivice i obuhvata kako individualne, tako i kolektivne subjekte prava. Posebnu vrstu apsolutne odogovornosti predstavlja odgovornost za opasnu stvar ili delatnost. Za štetu

nastalu od opasne stvari il delatnosti lice odgovara bez obzira na krivicu, osim ako se ne dokaže da one nisu bile uzrok štete.U logičkom i praktičnom smislu, odgovornost pretpostavlja deliktnu sposobnost (sposobnost za činjenje prekršaja za koje pravo vezuje odgovornost).

20. Pojam sankcija

U normativnom smislu sankcija je propis kojim se od prekršioca dispozicije, kao primarne zapovesti, zahteva određena radnja ili držanje i nalaže nadležnom državnom organu da istraži uslove I izrekne sankciju I da nasilno primeni normom predviđenu i presudom izrečenu meru prema prekršiocu dispozicije.Materijalni smisao sankcije pokazuje se u izricanju apstraktno predviđene sankcije za konkretan slučaj prekršioca dispozicije i u samoj primeni izrečene mere (konkretne radnje ili držanja) subjekta prekršioca (voljno izvršenje) ili ovlašćenog državnog organa (prinudno izvršenje). Postoje pravne norme i akti koji nisu snabdeveni sankcijom (najviša norma kod Kelzena, leges imperfectas)

21.VRSTE SANKCIJA

I Prema vrstama delikata:1.PREMA LICIMA 1.krivicnopravne(lakse i teze- zatvor, novcana kazna,gubitak ili zabrana sticanja izvesnih prava, uslovna osuda, sudska opomena) 2.prekrsajne( globa, policijski zatvor, zastitne mere, opomena) 3.gradjanske (naknada stvarne stete, emotivne vrednosti I izgubljene dobiti)2.PREMA AKTIMA- Akti podlozni sankciji jesu neispravni, protivpravni, odnosno nezakoniti akti. Sankcije se prema aktima se sastoje u njihovom ponistavanju, a dele se na : 1.rusljivost (relativna nistavost) ex tunc ili ex nunc, subjektivni I objektivni rokovi, zainteresovane strane, zbog mana volje (pretnja, prinuda, prinuda, zabluda I prevara) 2.nistavost- ex tunc, nema rokove, svako moze da pokrene postupak, zbog krsenja ustavnih nacela, moralnih shvatanja sredine I kategorickih zakonskih propisa)

II Prema svrsi:1.RETRIBUTIVNE- vrse odmazdu prema prekrsiocu dispozicije, koja treba da spreci dalje vrsenje zabranjenih dela aktuelnog pocinioca kao I drugih clanova te zajednice.2.RESTITUTIVNE- vrse poravnjanje dovodjenjem nastale situacije u stanje koje je postojalo pre ucinjene protiv pravnosti (restitutio in integium). Povracaj u predjasnje stanje moze se postici naturalnom restitucijom ili novcanom nadoknadom.Ukrivicnom pravu je vaspostavljeno nacelo NULLUM CRIMEN NULLA POENA SINE LEGE – kazna I krivicno delo moraju biti predvidjeni zakonom.Sankcija mora biti jasno odredjena, strogo odmerena, ogranicena, pravicna I celishodna. Moze biti manje-vise neodredjena (alternativne, dispozitivne, diskreciono ovlascujuce) VRSTE PRAVNIH NORMII Prema obliku formulisanja zapovesti na:

1. naredjujuce

2. zabranjujuce3. ovlascujuce

II Prema nacinu nastanka1. obicajne2. postavljene(pisane I nepisane)

III Prema nacinu odredjivanja subjekta na kojeg se zapovest odnosi, na:1. opste2. pojedinacne

IV Prema stepenu odredjenosti dispozicije na:1.kategoricke2.norme sa nedovoljno odredjenim dispozicijama

V Prema pravnoj snazi na: 1.materijalne(primarne,osnovne) 2.formalne(tehnicke, sekundarne), u odnosu na to da li se njima ustanovljavaju prava ili obaveze ili propisuje nacin stvaranja I izvrsavanja normiVI Prema grani prava na: 1.ustavne 6.upravne 2.krivicne 7.radne 3.nasledne 8.procesne 4.gradjanske 9.medjunarodne 5.porodicneVII Prema subjektu tvorcu na: 1.drzavne 2.nedrzavne

22.OPSTE I POJEDINACNE PRAVNE NORME

Kriterijum podele je nacin odredjivanjanormativnih subjekata, odnosno broj slucajeva koje norma regulise (jedan ili neodredjen broj). Kadkada se opste norme poistovecuju sa apstraktnim , a pojedinacne sa konkretnim normama. Kriterijum za razvrstavanje apstraktnih I konkretnih normi jeste odredjenost sadrzaja normi.Opste norme jesu zapovesti o ponasanju subjekataprava u isovrsnim, unapred predvidjenim situacijama. Prema opsegu primene dele se na: univerzalne, delimicne I partikularne.Osobine opste norme su opstost, stalnost(trajnost), odredjenost- da bi sepostigla jednakost medju subjektima prava I pravnu sigurnost.Pojedinacna pravna norma upucuje konkretan zahtev sasvim odredjenom subjektu ili subjektima, koji se realno nalazi u jednoj indivdualnoj situaciji, po pravilu opstom pravnom normom unapred zamisljenoj. Buduci da je ova situacija neponovljiva, pojedinacna pravna norma se iscrpljuje primenom na taj slucaj, kojom prestaje njeno vazenje.

Pojedinacna pravna norma nastaje u procesu primene apstraktne norme na konkretan, realno postojeci pojedinacan slucaj koji je opstom normom zamisljen I unapred predvidjen. Shodno naceluzakonitosti, opsta norma sadrzi mogucnost I postavlja granice sadrzini pojedinacne norme (osim pravne praznine).

23.KATEGORICKE NORME I NORME SA RELATIVNO NEODREDJENIM DISPOZICIJAMA Razlozi neodredjenosti- jezik kojim se norma izrazava je nesavrsen (sinonimi, homonimi,neumesnost tvorca), i opstost pravne norme u koju se unose opsta svojstva zajednicka raznim konkretnim slucajevima, a ostavlja po strani sve ono sto ih pojedinacno odredjuje.Kategoricke(striktne, konkretne, preceptivne) pravne norme sadrze strogo odredjene dispozicije u kojima je zapovestformulisana sasvim odredjenim pojmovima, a sto ca najcesce biti oni pojmovi kojima se utvrdjuju tacno odredjene mere na kolicine, navode se svakojaki nazivi ili detaljno opisuju objekti povodom kojih pravni odnosi nastaju.U formiranju neodredjenih dispozicija koriste se sledeca sredstva: 1.neodredjeni pojmovi (pravni standardi) - normativni pojmovi koji menjaju svoju konkretnu sadrzinu zavisno od svakog konkretnog slucaja, a ipak ostaju u sustini isti. (npr.opsti interes, dobar domacin, pravicna naknada…) 2.alternativne dispozicije(sa ograniceni izboromili disjunktivne)- dopustaju subjektu obaveze da izmedju 2 ili vise sasvim odredjenih ponasanja izabere jedno kojim ce ispuniti svoju obavezu (npr. Prezime bracnih drugova) 3.dispozitivne dispozicije(zamenljive ili na raspolaganju)- uredjuju drustvene odnose na odredjen nacin, ovlascujuci istovremeno zainteresovane subjekte da njihovu sadrzinu promene, ali samo u onoj meri u kojoj dozvoljavajukategoricke norme. 4.norme sa diskrecionim ovlascenjem- nosiocima drzavnopravne vlasti dodeljuju nadleznost, koja predstavlja svojevrsno jedinstvo duznosti I ovlascenja, da odlucuju o pravima I duznostima drugih subjekata.One moraju biti ustanovljene zakonom ili drugim hijerarhijski visim propisom kojim se slobodaodnosnog organa dopusta I ogranicava. Poverenu delatnost nadlezni organ vrsi zarad ostvarivanja pravno relevantnog cilja. Odluka doneta diskrecionom ocenom obavezuje adresate kao I svaka druga kategoricka dispozicija.

VAZENJE PRAVNIH NORMI Izraz: “vazene norme ” ima 3 osnovna znacenja: sistematsko, vremensko i

teritorijalno.

24. SISTEMSKO VAZENJE PRAVNIH NORMI Pravna norma vazi ako pripada sistemu vazecih normi ciji poredak zasniva ustav kao osnovni zakon (lex superior), sto znaci ako je doneta na nacin koji ustav odobrava I ako na propisan nacin nije ukinuta. Tako izgledada pravo samo sebe stvara, buduci da sve norme poticu iz jednog izvora, najvise norme koja sadrzi osnovno pravilo stvaranja I koja zato predstavlja prvi osnov vazenja prava u celini. Ovo svojstvo sistema normi Kelzen naziva dinamickom prirodom prava. Vertikalna povezanost pravnih normi, odnosno medjusobna uskladjenost nizih sa visim normama izrazava se jos kao

koherentnost, zakonitost ili legalitet pravnog poretka- formalisticko shvatanje vazenja pravnih normi (vrednosno- pravda, realisticno- primena).

25.TERITORIJALNO VAZENJE PRAVNIH NORMI

Teritorijalno nacelo primene prava znaci da svaka pravna norma vazi u odredjenom prostoru. Svojstvo po kojem se fizicko lice vezuje za odredjenu drzavnu teritoriju jeste njegovo drzavljenstvo. Drzavljanstvo je licno-pravna veza lica sa drzavom koja nastajei prestaje prema propisima unutrasnjeg I medjunarodnog prava. Stice se poglavito rodjenjem na teritoriji jedne drzave, rodjenjem od roditelja drzavljanina te drzave I prirodjenjem. Status drzavljanina ogleda se u sumi prava I obaveza koje pojedinac ima kao pripadnik domaceg drzavnopravnog poretka. Neka prava se sticu vec rodjenjem ili sa navrsenim godinama zivota, a neka drga tek kada se ispune izvesni uslovi, jedinstveno propisani za sve drzavljane bez razlike. Lica koja nemaju domace drzavljanstva tzv. APATRIDI, pravo oznacava kao strance. Neka prava su jedino dostupna I jednoj I drugoj kategoriji stanovnistva, druga uzivaju domaci drzavljani a stranci samo ukoliko su ispunjeni propisani uslovi, postoje prava koja stranci ne mogu sticati. Domaci drzavljani I stranci zive na jednoj teritoriji jedne drzave cine stanovnistvo te drzave, posto su potcinjeni drzavnopravnom poretku, oni predstavljaju kako Kelzen kaze- “personalnu sferu vazena tog poretka”.

Za pravna lica vazi pravilo da su podlozni normama onog pravnog poretka cije drzavljanstvo imaju drzavljanstvo imaju, a ovo se odredjuje, prema teritoriji drzave na kojoj pravno lice ima srediste.Eksteritorijalnost- povlascen polozaj nekih stranih lica u odnosu na obaveze i akte prinude koje domaci poredak normalno zahteva ili cini prema svojim drzavljanima. Pitanje suprostavljanja normi razlicitog teritorijalnog vazenja – sukob zakona- “skup pravnih pravila koja treba da se primene na sukob izmedju dva sistema prava koja trba da se primene na sukob izmedju dva sistema prava u pogledu slucajeva koji imaju dodira sa vise nego jednom teritorijom”(Kelzen)*. Kada su u pitanju gradjansko pravni odnosi, izaziva razlicito drzavljanstvo stranaka. Propise o resavanju sukoba zakona sadrzi medjunarodno privatno pravo.

26.VREMENSKO VAZENJE PRAVNIH NORMI

Opsta pravna norma pocinje da obavezuje kad akt kojim je doneta stupi na snagu. Npr. Zakon se, posto se na propisan nacin I od nadleznog subjekta uoblici I izglasa zvanicno objavljuje, a potom najcesce posle izvesnog vremena(vocatio legis), stupa na snagu. Objavljivanje zakona treba da omoguci zainteresovanim subjektima upoznavanje sa postojanjem zakona I njegovom sadrzinom, a vocatio legis dovoljno vremena za valjano I svestrano obavestavanje, kako bi gotovo univerzalno pravilo modernih sistema ignorantia legis nocet bilo pravicno I svrsishodno.Stupanje na snagu treba razlikovati od pravosnaznosti koja nastupa ili protekom roka predvidjenog za ispitivanje zakonitosti ili donosenjem konkretne odluke koja potvrdjuje njegovu zakonitost.Norma prestaje da vazi kada na kada na propisan nacin bude ukinuta(izricito I precutno- lex posterior derogat legi priori, lex specialis derogat legi generali, izobicajavanje)- desuetudo- sastoji se iz dugotrajnog nepostovanja norme usled cega se stvara navika nevrsenja, koja dovodi do formiranja svesti o neobaveznosti norme I od stvaranja obicaja sa sadrzinom suprotnom sadrzini postavljene norme

27.POJAM I ELEMENTI PRAVNOG AKTA

Pravni akt je psihicki proces kojim se stvara pravna norma u celini, njeni pojedini delovi ili uslovi predvidjeni za primenu pravnih normi, kao I materijalizovana objava proizvedenog sadrzaja. Pravnim aktom se oznacava akt stvaranja norme, gotova tvorevina tj. Sama pravna norma I njen materijalizovani izraz. Donosenje pravnog akta je mesovit psihicki proces, sastavljen od mnostva radnji- misljenja, osecanja, volje, pokreta glasa….*Lukic- *Taj psihicki proces realna je pojava jer je vremenita.* Pravni akt se sastoji iz 2 elementa: unutrasnjeg(psihickog) i spoljasnjeg(materijalnog). Supstrat pravnog akta cini njegova unutrasnja sadrzina- norma ili odluka kojom se jedna ili vise pravnih normi stavlja u pokret.Pravna norma se izrazava materijalnim aktima- jezikom, govornim I pisanim, ili drugim materijalnim znacima(npr.konkludentne radne1). Norma mora biti iskazana autoritativnim tekstom ili objavljena od strane autoritativnih lica, dakle prema postupku koji je propisan I od subjekta koji je ovlascen.

28.FORMA I SADRZINA PRAVNOG AKTA

Forma pravnog akta definise se kao skup materijalnih sredstava I postupaka kojima se on stvara I izrazava. Formu pravnog akta odredjuju: 1.nadleznost: pravo I duznost, odnosno ovlascenje drzavnog organa za stvaranje I primenu prava(mogu I privatna lica) 2.postupak: niz odredjenih radnji koje tvorac akta u njegovom stvaranju treba da preduzme 3.materijalizacija: sastoji se u preduzimanjumaterijalnih radnji ili upotrebi drugih sredstava kojima se akt izrazava I cini trajnim.Postovanje svih elemenata forme doprinosi ispravnosti svakog akta.Nuzno je da materijalni znaci sto bolje izraze unutrasnji psihicki akt, sto se postize izborom subjekta za donosenje pravnih akata, postovanjem propisanog postupka I brizljivim uoblicavanjem akta, potom da se materijalni izraz tacno sazna I da se obezbede sredstva kontrole saglasnosti spoljnjeg izraza I unutrasnje sadrzine pravnog akta, sto se ostvaruje tumacenjem prava odnosno tehniko primenjivanja prava.

29.VRSTE I HIJERARHIJA PRAVNIH AKATA

Prema glavnoj sadrzini pravnog akta, oni mogu biti akti kojima se stvaraju pravne norme (akti norme) I akti kojima se stvaraju I ostvaruju uslovi za primenu dispozicija nekih normi ( akti nenormativne izjave volje). Akti kojima se stvaraju pravne norme mogu biti opsti I pojedinacni, u zavisnosti od toga da li se sa njima stvaraju opste ili pojedinacne norme. Opsti pravni akti I norme koje sadrze predstavljaju formalne izvore prava.Pod njima se pdrazumevaju glavni oblici postojanja prava,odnosno postojanja opstih normi: ustav, zakoni, podzakonski opsti akti, pod sasvim specijalnim rezimom obicaji.OPSTI PRAVNI AKT JE OBLIK CIJA SADRZINA- OPSTE PRAVNE NORME- PREDSAVLJAJU IZVOR POTONJEG PRAVA.Pojedinacni pravni akti stvaraju ili sadrze pojedinacnu normu. Mogu biti potpuni I nepotpuni, u zavisnosti od toga da li stvaraju I sadrze norme u celosti ili samo njene pojedine delove. Oblici akata kojima se stvara pojedinacna dispozicija jesu- upravni akt I pavnu posao, a oblici kojima se stvara pojedinacna sankcija je sudski akt.

1 Odrecno ili potvrdno klimanje glavom kojom se izrazava neka odluka volje

Vrste pravnih akata u formalnom smislu pretezno odredjuje subjekat nadlezan za njegovo donosenje: drzavni I nedrzavni.U slucaju isog tvorca, vrstu pravnog akta u formalnom smislu dopunski odredjuje postupak njagovog donosenja.Postoje I druge podele pravnih akata: na javnopravne, privatnopravne, saglasne pravu i protivpravne, vise, nize…..Svi pravni akti koji imaju jednaku sadzinu spadaju u istu vrstu pravnih akata u materijalnom smislu, obuhvataju se jednim pojmom I oznacavaju istim imenom, isto vazi I u formalnom smislu.Pravilo je da pravni akti koji pripadaju jednoj vrsti pravnih akata u formalnom poglegu budu istovrsni I u materijalnom smislu- postoje izuzeci.Medju pravnim aktima uspostavlja se hijerarhijski odnos u kojem vazi osnovno pravilo da su opsti pravni akti visi od pojedinacnih. Pravna snaga je mera uticaja koju jedan akt vrsi na druge akte, kao I mera uticaja koju trpi od drugih visih akata. Pravna snaga zavisi od njegove forme.

30.ANGLOSAKSONSKI TIP PRAVA

Sistem engleskog prava je najdublje obelezen uvazavanjem istorije pavnih institusija I otuda proisteklim nacinom pravnickog rezonovanja, zahvaljujuci svojoj izolovanosti, uticaj iz Evrope je bio ogranicen pa tako englesko pravo ne poznaje ni recepciju rimskog prava na proces kodifikacije. Poznavanje predrasuda iz proslosti je nuzno, zato sto vec izrecene presude predstavljaju vazece- pozitivno pravo- jedna doneta odluka suda obavezna je u svim buducim istovrsnim slucajevima, pa tako predstavlja izvor prava. Ovo praksom ustanovljeno pravilo poznato je kao zakon precedenata ili doktrina state decises- drzati se onog sto je vec presudjeno. Sudska praksa je kroz vekove uspesno uravnotezavalanove ideje I stare precedente I tako obezbedjivala pravu koje primenjuje potrebnu elasticnost I aktuelnost.Izvori prava su: sudska presuda, zakon I obicaj. Delovi anglosaksonskog prava su: 1.common law: opste(obicajno)pravo koje je podeljeno u 3 vrste: 1.opsti obicaji: koji su univerzalna pravila cele kraljevine 2.posebni obicaji: koji se odnose na stanovnike pojedinih oblasti. 3.obicajno prilagodjeni zakoniCommon law je u osnovi nacin sudijskog I pravnickog misljenja, razmatranja pravnih problema pre nego li utvrdjen skup definisanih pravila. 2.statute law: zakonsko(pisano) pravo obuhvata zakone i ostale akte koje donosi Parlament I pisane akte upravnih I drugih drzavnih organa. Zakoni se mogu razvrstati u opste I posebne,javne I privatne, one koji objavljuju I objasnjavaju common law, tacnije obicaje sto ga cine, I one koji njemu otklanjaju nedostatke.Zakonodavstvo, isto tao moze biti suvereno i subordinirano, odnosno autonomno delegirano. Najzanacajniji stariji pisani pravni akti jesu: klaredonske asize 1166.god. kojima je pronadjen krivicni postupak i ustanovljeno nacelo velike porote Mgna Carta- pravni akt ustavnog karaktera I Drugi vestminsterski statut 1285.god.- kojim se menjaju neki instituti gradjanskog prava. Ucesce Parlamenta u izdavanju zakona postaje obavezno, odnosno zakonsko pravo kakvo poznajemou zemljama kontinentalne Evrope. 3.equity law: sistem pravicnog prava- skup pravila koja je pre reforme iz 1873.god. primenjivao sud lorda kancelara. Delatnost posebnih sudova ustanovljena je pocetkom 15.veka, kada se pojavila potreba da se pravila common lawa, dopune, ublaze ili usavrse. Sredstvo koje je omogucilo obracanje kraljevskim sudovima u slucajevima van

njihove redovne nadleznosti, kojom se od kralja zahtevala pravda naziva se writ- kraljev nalog, garntovan pecatom, koji na tuziocevu molbu, uz naplatu, izdaje najprejusticijar, a kasnije kancelar. Svrha pravicnog prava je da otkloni ili ublazi primenu pravila common law-a.

31. Evropsko kontinentalni tip prava

-_Evropskokotinentalni tip prava se temelji na pisanom, kodifikovanom pravu, koje je rezultat stvaralačke uloge zakonodavstva. Nadmoć pisanog prava svodi običaj I druge oblike spontanog društvenog normiranja na pomoćne izvore prava. Uloga sudske presude određena je načelom ius facit inter partesšto znači da ovaj system ne priznaje precedentno stvaranje prava. Tradicija pravničkog mišljenja u Evropi naklonjena je pre predviđanju, apstrakciji, univerzalnosti I dedukciji nego pojedinačnom, konkretnom, iskustvenom I postupnom Pravni sistem rimske države predstavlja najvredniji izvor ideja i načela na kojima je evropsko pravo utemeljeno (Zakoni XII tablica, corpus iuris civilis). Tumačenje i komentari rimskih tekstova (glasatori i postglasatori) omogućili su razumevanje, spas od zborava i osavremenjavanje rimskog prava, a u Vizantiji pravila rimskog prava su se neposredno primenjivala, ograničeno u zapadnoevropskim ranim feudalnim državama i s punim zamahom u građanskom društvu.

32. Pojam ustava

Ustav u materijalnom smislu čine osnovne pravne norme o organizaciji države, o drugim temeljnim strukturama celokupnog državno-pravnog poretka, o pravnom statusu pojedinaca u državi, kao i načela i vrednosti na kojima su te norme utemeljene. Potreba da se ukaže na postojanje ustava u materijalnom smislu posledica je zahteva snažnog političkog građanskog pokreta za tim da svaka država mora imati poseban pisani ustav u kome će državna vlast biti pravno ograničena, a osnovne slobode građana obezbeđene. Teorija društvenog ugovora, posebno njeno očenje o prirodnim pravima svakog čoveka, izgradila je temelj na kome su izrasli prvi pisani ustavi.Ustav u formalnom smislu je pisani opšti pravni akt donet od ustavotvorne vlasti, s višom pravnom snagom i višom garancijom trajanja u odnosu na obične zakone. To je formalan, pisani opšti pravni akt najjače pravne snage. Reč ustav izvedena je iz reči ustaviti, postaviti branu državnoj vlasti; lat.reč constitutio = uređenje, ustrojstvo. Može li se smatrati da postoji ustav u pravnom smislu te reči i u slučajevima kada doneti pisani ustav ne gartantuje osnovna prava i slobode ili se ta formalno utvređena prava i slobode delotvorno ne ostvaruju. A delotvorno ostvarivanje tih sloboda i prava može biti ako nisu utvrđena posebna jemstva za njihove realizaciju: nezavisno društvo, vladavina prava, sudska kontrola i zakonitosti, proceduralno i ?????? legitimna vlast. Polazeći od ovakvih pretpostavki moderni ustav u metrijalnom smislu određuje kao jemstvo i utemeljenje slobode.

33. Zakon

Zakon u formalnom smisu je svaki pravni akt koji donosi zakonodavni organ u zakonodavnom postupku.Zakon u materijalnom smislu je opšti pravni akt. Izuzev ako su npr.zakon kojim se reguliše red nasleđivanja upražnjenog prestola u konkretnom slučaju ili zakon o

državnim zajmovima, zatim individualni zakoni koji izuzimaju pojedinalni slučaj od opšteg dejstva (npr.dodeljivanje državljanstva nekom licu rešenjem koje je izuzeto od opšteg pravnog pravila kojim se regulišu slučajevi date vrste).Francuski ustav razlikuje običan i organski zakon koji se donosi po postupku svojstvenim za njega i ima za cilj uspostavljanje ustava u posebnim tačkama. Zakon da bi bio proceduralno legitiman mora biti donet od legitimno izabranog parlamenta u posebnom, ustavnom utvrđenom zakonodavnom postupku. Zakon treba da bude i supstancijalan leitiman- njegova sadržina ne sme biti u suprotnosti sa ustavom. Postupak:

a) predlog za donošenje i izrada nacrta zakona,b) dostavljanje predloga i nacrta odgovarajućem odboru parlamenta,c) rasprava na parlamentarnom plenumu, amandmani, glasaje,d) šef države ulaže suspenzivni veto,e) promulgacijaf) objavljivanje u službenom glasniku i g) stupanje na snagu (vocatio legis).

Zakon u materijalnom smislu je opšte pravno pravilo kojim se, shodno ustavnim ovlašćenjima, poglavito uređuje organizacija državne vlasti i ustanovljavaju prava i obaveze subjekata.

34. Položaj političkih insistucija prema ustavu RS

Uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodanu, izvršnu i sudsku. Odnos tri grane vlasti zasniva se na ravnoteži i međusobnoj kontroli. Sudska vlast je nezavisna.Narodna skupština je najviše predtavničko telo i nosi ustavodavne i zakonodavne vlasti u RS. Narodna skupština donosi i menja Ustav, odlučuje o promenama, potvrđuje međunarodne ugovore, donosi zakone, usvaja budžet na predlog vlade. Čine je 250 narodnih poslanika, koji se biraju na neposrednim izborima, tajnim glasanjem, u skladu sa zakonom.Predsednik republike izražava državno jedinstvo RS, predstavlja RS u zemlji i inostranstvu , proglašava zakone, komanduje vojskom. Mandat mu traje 5 godina, ne može biti biran više od dva puta puta, može biti razrešen zbog povrede Ustava, odlukom NS, glasovima najmanje 2/3 poslanika.Vlada utvrđuje i vodi politiku, izvršava zakone i druge opšte akte NS, donosi uredbe i druge opšte akte radi izvršavanja zakona. Vladu čini predsednik vlade, jedan ili više potpredsednika i ministri.Sudska vlast je jedinstvena na teritoriji RS. Sudovi su samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, Zakona i drugoh opštih akata, kada je to predviđeno zakonom , opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđuje ??? međunarodnih ugovora. Sudska vlast u RS pripada sudovima opšte i posebne nadležnosti, ne mogu se osnivati privremeni, preki ili vanredni sudovi. Vrhovni kasacioni sud je najviši sud u RS. Sudske odluke se donose u ime naroda, a zasnivaju se na Ustavu, zakonu, potvrđenom međ.ugovoru i propisu donetom na osnovi zakona, obavezne su za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole. Sudska funkcija je stalna. Lice koje se prvi put bira za sudiju bira se na 3 godine. Sudija je u vršenju sudske funkcije nezavisan i potčinjen samo Ustavu i zakonu. Sudsija ima pravo da vrši sudijsku funkciju u sudu za koji je izabran i samo uz svoju saglasnost može biti premešten ili upućen u drugi sud. Zabranjeno je političko delovanje sudija. Organ koji obezbeđuje i garantuje nezavisnost i samostalnost sudova i sudija i sudija je Visoki savet sudstva.

Ustavni sud je samostalan i nezavisan državni organ koji štiti ustavnost i zakonitost, ljudsa i manjinska prava i slobode. Odluke Ustavnog suda su konačne, izvršne i opšte i obavezujuće.

35. Ugovori kao formalni izvori prava

Ugovori supravni akti koji nastaju višestranom saglasnošću volja i kojima se stvaraju opšte ili pojedinačne pravne norme. Ugovorima se stvaraju apstraktne ili konkretne pravne obaveze ili ovlašćenja, odnosno zasnivaju, menjaju i gase pravni odnosi. Samo odnosi kojima se stvaraju opšte pravne norme mogu, pod izvesnim uslovima, postati izvori prava. Najznačajniji među njima su međunarodni i kolektivni izvori prava.Međunarodni ugovori kao instrument konstituisanja i funkcionisanja međunarodne zajednice predstavljaju predmet nauke međunarodnog javnog poretka. Mešunarodni ugovor stupa na snagu , postaje izvor prava i tako sastavni do pozitivnog prava, postupkom tzv. ratifikacije ili pozakonjenja, što znači prenošenjem sadržine ugovora u zakon kao formalni pravni akt. Osnovni načini izražavanja pristanka na obavezivanje ugovorom: potpis, razmena instrumenata koji sačinjavaju ugovor, ratifikacija, prihvatnje i odobravanje ili pristupanje.Mesto međunarodnih ugovora u hijerarhihi izvora prava određuje samo pozitivno pravo, odnosno ustav. S obzirom na pozakonjenje kao način njihovog stupanja na snagu, može se zaključiti to da međunrodni ugovori imaju istu pravnu snagu kao i zakoni. Međunarodni ugovori se primenjuju na isti način kao i zakoni, te da pojedinci, ukoliko su oni neposredni adresanti, svoja prava i obaveze vrše neposredno na osnovu ugovora, dakle nezavisno od aktuelne „političke volje“ unutrašnjeg poretka.Osnov obaveznosti međunarodnih ugovora nalazi se u pravilu pasta sunt servanda, koje je po poreklu i sadržinski običajno i moralno. Ono sadrži dve osobine: sadržina i primena pravila zavisna je od aktuelnih vrednosnih kriterijuma u međunarodnom pravnom sistemu epohe. S jedne strane, a sa druge, pravilo je važeće samo pod usovom da su ugovori po svojoj sadržini i načinu zaključivanja valjani. Sankcije, kao i druge mere obezbeđenja izvršenja, predviđaju se najčešće samim ugovorom :

a) isključenje iz organizacijeb) javna osuda rezolucijomc) garancija trećih država id) uspostavljanje hipoteke nad finansijskim sredstvima.

Kolektivni ugovori o radu se zaključuju između poslodavaca i zaposlenih, odnosno njihovih organizacija, a država se često pojavljuje kao garant ili kao učesnik njima se regulišu neka pitanja radnih odnosa, naročito u oblastima koje se tiču uslova pa i zapošljavanja.

36. Propisi državnih organa niže pravne snage od zakona

U ovu grupu izvora prava brojni raznorazni opšti pravni akti koje na osnovu ovlašćenja ustanovljenih višim pravnim aktima donose različiti državni organi.Državni opšti akti niži od zakona sadrže opšte pravne norme imaju manju snagu nego što je snaga zakona i da odnosne pravne subjekte u budućim pojdinačnim situacijama obavezjuju na određene konkretno ponašanje.Donošenje ove vrste pravnih akata objašnjava se, sa stanovišt ustrojstva države i njenog funkcionianja, decentralizacijom vlasti, a sa stanovišta potreba pravnog života, svojstvima zakona, kao što su opštost, složenost i sporost zakonodavne procedure i

neosposobljenost zakonodavnog tela za podrobnije uređivanje materije iz svoje nadležnosti. Najznačajniji podzakonski državni opšti pravni akti jesu: uredbe, statuti, odluke, uputstva, pravno obavezni zaključci, naredbe i poslovnici.Prema subjektima nadležnim za donošenje državnih opštih pravnih akata nižih od zakona, najčešće se izdvajau dve grupe:

1) akti skupštine (parlamenta) autonomnih i lokalnih predstavničkih tela,2) akti izvršnih organa vlasti- vlade i šef države.

Među aktima skupštine najvažniji je statut. On je najviši pravni akt na teritoriji autonomne pokrajine opštine, odnosno grada kada je on izdvojen i označen kao posebna teritorijalna jedinica lokalne samouprave. Statutom se uređuju najvažnija pitanja odnosne zajednice, funkcija koju ostvarjuju, delatnosti koje obavljaju- izražena u pravima, dužnostima i dogovornostima, kao i neka pitanja koja se tiču sloboda i prava građana u meri u kojoj predviđaju ustav i zakon.Opštim normama koje se donose odlukama konkretizuju se i primenjuju zakoni ili se dodatno uređuje organizacija i delatnost predstavničkog tela.Uredbe donosi ili vlada ili šef države u zavisnosti od tipa organizacije državne vlasti. Njima se utvrđuje na koji će se način zakon izvršavati- konkretizacijom, razvijanjem i preciziranjem njegovih normi. Uredbe se mogu donositi na osnovu:

1) Izričitog zakonskog ovlašćenja,2) Generalnog ustavnog ovlašćenja kada vlada procenjuje da je to celishodno za

primenu ili jednog određenog zakona ili za primnu važećih zakona uopšte. Uredbe prve podvrste imaju pomoćno- izvršnu ulogu u odnodu na zakon, dok druga podvrsta ima dopunsko-stvaralačku ulogu u odnosu na postojeće zakone.

3) Uredbe sa zakonskom snagom pod određenim uslovima mogu se donositi na osnovu ustavnog ovlašćenja ili na osnovu odluke parlamenta.

Pravilnici i naredbe preciziraju odredbe zakona i drugih propisa. Uputstvima se određuje obavljanje delatnosti u nadležnosti organa uprave.

37. Sudska presuda

Sudska presuda je pravni akt koji je u formalnom smislu obeležen nadležnošću pravnog organa i unapred određenom, strogom i formalizovanom procedurom donošenja. U materijalnom smislu sudska presuda je nepotpun pojedinačni pravni akt kojim se, prema propisu sadržanom u opštoj pravnoj normi o posledici prekršaja dispozicije, izriče pojedinačna sankcija za konkretan slučaj. U evropskokontinentalnom smislu prava jednom doneta presuda u sudskom sporu važi samo za taj poseban slučaj, ali formalno pravno ne obavezuje na jednako pravno postupanje u budućnosti, ni subjekte što će stupiti u pravne odnose iste vrste, niti sudove koji istovrsne sporne odnose budu presuđivali.Jedinstvena sudska praxa formalno nema obaveznu snagu, ali svojim faktičkim autoritetu zasnovanim na ubedljivosti rešenja odnosno valjanosti odluke, postiže uvažavanjem što nalikuje obaveznosti formalnih izvora prava. Zbog toga se za sudsku praxu kaže da je nepravi, posredan, sekundaran, indeirektan ili faktični izvor prava.Sudska presuda kao izvor prava- a anglosaksonskom tipu prava sudska presuda kojom se resava jedan konkretan slucaj obavezna je, kao i svaka druga presuda, za učesnike u tom pravnomodnosu, ali u isto vreme formalno obavezuje na jednako postupanje i u docnijim istovrsnim slučajevima, kako zainteresovane subjekte tako isto i sudove. Pojedinačna odluka suda prerasta u opšte pravilo obavezujuće snage kao ??? je to i zakonska norma.

Sudska presuda koja ima karakter izvora prava naziva se precedent. Nakon uvoda presude, u kojoj se navodi ime sudije, stranke i pravna stvar, slede i dispozitiv ili izreka ( odluka o službenom zahtevu) u obrazloženje. Ako je izreka presude obavezujuća samo za stranke u sporu to nije slučaj s razlozima, principima, na kojima je ta odluka zasnovana. Ovaj deo obrazloženja presude u engleskom je nazvan ratio decendi, a u američkom holding, a u celokupnoj doktrini stake decisis. Primenom istog pravnog pravila na niz sličnih slučajeva obezbeđuje se jednaksot u postupanju prema subjektima koji se obraćaju sudu i postiže se pravna izvesnost i predvidljivost sudskog postupanja.

38.Običaj kao formalni izvor prava

Običaj se određuje kao norma koja u društvenoj zajednici neorgnizovano nastaje dugotrajnim ponavljanjem jednog istog ponašanja u istoj situaciji, usled čega se formira svest o obaveznosti OPINIO IURIS ili IPINIO NECESSITATIS- i neorganizovano se primenjuje, što znači da je efikasnost sankcije uslovljena spontanom reakcijom društvene grupe na povredu norme. Materijalni, spoljašnji, objektivni element običaja otuda predstavlja ponavljanje određenih radnji, kojime se običaj i stvara i ispostavlja. Vršenje treba da je dugtrajno, stalno i opšte.Uputno je razlikovati pravne i nepravne običaje. Pravne uređuju one društvene odnose što bi ih inače pravo regulisalo da postoji, ili koje je, otkad postoji, iz nekog razloga pravo predvidelo kao potrebu društva i ostavilo bez svoje zaštite. Svi ostali običaji, koji se sadržinski ne poklapaju sa pravom, mogu se označiti kao nepravni. U sferu pravnog važenja ulaze samo oni običaji kojima državni autoritet svojim propisima delegira pravnu snagu. Takvi običaji, budući pravno obavezni za učesnike u pravnom odnosu i sudove u slučaju spora, užavaju državnu sankciju i predstavljaju običajno pravo. Prema teritorijalnom važenju običaji se dele na opšte i partikularne, prema svojstvima subjekta koji ih stvaraju na : laičke (narodne) i posebne (profesionalne).U evropskokontinentalnom tipu prava u minulim vekovima običaj je bio značajan kao izvor prava, ali pravni partikularizam praznine u pravu, nejednakost i pravna nesigurnost nisu pogodne građanskom staležu kojem su bile neophodne centralizacija u ekonomskoj sferi i garancija sigurnosti i jednakosti u oblasti prava. Za tu svrhu, umesto običaja, zakom postaje pogodnije sredstvo.U modernim pravnim poredima dešava se da zakoni zauzimaju važeće pravne običaje. Pojava prenošenja sadržine običaja u zakon označava se kao pozakonje ili kodifikacija običaja, čime običaj dobija formu i pravnu snagu zakona. Sasvim je drugačiji status običaja kojima zakon, aili neki drugi pisani opšti akt, dodeljuje ulogu uređivnje izvesnih društvenih odnosa- zakonsko upućivanje na običaj. Ovi običaji zaštićeni su pravnom sankcijom i predstavljaju izvore prava mada nemaju samostalnu, već pisanim aktom posredovanu pravnu vrednost. Kada je u prilici da primeni normu što se na običaj poziva, nadležni organ mora utvrditi njegovu sadržinu ( zbirke običaja, svedoci, autentični dokumenti).Običaj predstavlja jednu od mogućnosti za popunjavanje pravnih praznina. U tom smisli, razlikuju se dva tipična rešenja: sudovi mogu biti ili ovlašćeni ili obavezni da prihvate običaj ako ispunjava propisane i smislom konkretnog pravnog poretka pretpostavljene uslove- običaji praeter legem.Običaj se može razumeti kao pomoćni izvor prava u još jednom smislu- kada služi kao sredstvo tumačenja norme koje treb primeniti secundum legem- običaj razvija, precizira i konkretizuje zakonske norme, naročito prilikom utrvđivanja sadržine neodređenih pojmova.

Običaji contra legem-suprotstavljanje običaja zakonu može biti dvojako. Najpre, može se stvoriti i vršiti običaj neprimenjivanjem zakonske ili u drugom pisanom pravu postojeće norme, koja se tako obesnažuje kao de facto. Uz to, može se stvoriti običaj različite ili suprotne sadržine od one kojiu norma nameće.Običaj u anglosaksonskom tipu prava-običaj koji je poslužio kao uzor sdskom odlučivanju ili inspiracija zakonodavstvu gubi od tog momenta karakter izvora prva, stičući oblik i svojstvo sudsog precedenta, odn.zakonske norme sa dejstvom za budućnost. Prema jednom zakonu iz 1275.,koji je i danas na snazi, da bi običaj imap karakter pravnog pravila, mora biti pravoodavan, od pamtiveka neupamćen, pri emu se precizira da će takvim smatrati ako se dokaže da je postojao još od 1189.godine. sudskim tumečenjem uspostavljeno je pravilo da se prastarim običajem smatra onaj za koji svi misle da će postojati od pamtiveka, tačnije za koji se zna da traje već dugo i samo pretpostavlja da kontinuirano postoji od 1159. za validnost običaja zahtevaju se i neke druge provere: kontinuitet, mirno uživanje, izvesnost u pogledu postojanja, razboritos, legalitet, neprotivrečnost vlada itd. Pošto je od suda jednom potvrđen, pretpostavka je da ta prva sudska presuda pretpostavljati osnov za primenjivanje istog lokalnog običaja koji danas imaju veliku praktičnu vrednost u sistemu engleskog prava josu trgovačke uzanse i ustavne konvencije.

39. Pojam i vrste subjekata prava

Subjekt prava jeste svako biće koje važeće pravo smatra kadrim da bude nosilac prava i obaveza. Svako biće, koje ima tu sposobnost, jeste lice, bilo da je čovek ili da nije, a biće koje takvu sposobnost nema nije lice i ako je čovek.Postoje 2 vrste subjekata prava. Prvu čine fizička ili prirodna lica, pod kojima se podrazumeva čovek kao pojedinačno individualno biće. U drugu vrstu ubrajaju se pravna lica koja se još nazivaju veštačkim ili moralnim licima, predstavljaju društvenu tvorevinu, sačinjenu od ljudi i imovine, kojoj je, kao nerazlučnoj celini, priznato svojstvo subjekta prava.Fizičko (prirodno) lice je ljudsko biće koje važeći pravni poredak smatra subjektom prava i obaveza. Danas se pravni subjektivitet odnosno pravna sposobnost priznaju svim ljudima, ma kakav bio njihov granični položaj. Čovekov pravni subjektivitet počinje rođenjem, a završava se smrću.Poslovna (delatna) sposobnost je sposobnost fizičkih lica da svesnim radnjama izazivaju pravne posledice.

40.Pojam pravnog lica

Pojam Pravno lice je društvena tvorevina, sačinjena od ljudi i imovine, kojoj je kao nerazlučivoj celini priznato svojstvo subjekta prava. To je dovoljno organizovana jedinka, vlastitom imovinom i zakonitim ciljem delovanja.

41. Vrste pravnih lica

Skupovi ljudi (universitates personarum) čija je podloga skup fizičkih lica koja se udružuju zarad postizanja zajedničkog, jasno utvrđenog cilja.Skupovi dobara ( universitates bonorum) čija je podloga odgovarajuća imovina koja je namenjena nekom opštekorisnom cilju.-udruženja, naglasak na članovima

-ustanove, naglasak na svrsi-javna, država, opština, provincija-privatna, zadužbine, fondacije, trgovačka društva, osnivača i članova- probijanje pravne ličnosti da bi se utvrdilo ko putem kontrolnog paketa akcija ili članskih uloga njime stvrno upravlja.

42. Uslovi za obrazovanje, sposobnost i odgovornost pravnih lica.

Materijalni uslovi:-mora biti konstituisan i organizovan kao jedinstevena tvorevina, kadra da deluje kao celina u ostvarivanju interesa i ciljeva koje važeći poredak štiti.-neophodno je da ga prožima neka usmeravajuća ideja, jasno utvrđena svrha kojoj on stremi.-dozvoljen cilj delatnostiFormalni uslovi:-broj osnivača ili članova-iznos osnivačkog kapitala-osnivački akt i statut.

43.Pojam i elementi pravnog odnosa

Pravni odnos je onaj društveni odnos koji je regulisan pravnim normama, tj odnos u kome su ljudi dužni da se ponašaju po pravnim normama.Preko pravnih odnosa se normativni deo pravnog poretka- pravne norme- povezuje sa njegovim faktičkim delom- judskim ponašanjem, telesnim radnjama.Može biti regulisan jednom opštom normom ili i jednom opštom i jednom pojedinačnom normom ili samo jednom pojedinačnom normom.Od ostatka odnosa razlikuje se p tome što će država intervenisati svojim aparatom sile kako bi subjekat odnosa izvršio svoju dužnost, dok to neće učiniti u slučaju nepravih odnosa.Elementi pravnog odnosa su ( oni korelativni pojmovi)-pravno ovlašćenje- mogućnost određenog ponašanja subjekta koje štiti pravni poredak-pravna obaveza ( dužnost). Znači da je subjekat prava u takvoj situaciji da njegovo ponašanje obavezno reguliše pravna norma, po kojoj treba da s epostupi, jer će inače na njega biti primenjena sankcija.Skup ovlašćenja u svakom datom trenutku je pravno stanje ( - - - status).Vrste pravnog ovlašćenja su: subjektivno pravo, nadležnosti i pravo na tu tužbu.

44.Pojam i vrste subjektivnih prava

Subjektivno pravo je moć, odnosno ovlašćenje koje pravni poredak stavlja datom licu na raspolaganje radi ostvarenja njegove vlastite volje i interesa, tako što će se drugo lice ili lica od nečeg uzdržati ili će nešto učiniti. A pod ovlašćenja se podrazumeva sposobnost, odnosno moć data pravnim pravilom nekom licu da svojom vlastitom voljom menja prava, dužnosti i druge pravne odnose. Ovako shvaćeno subjektivno pravo jednog lica uvek pretpostavlja obavezu drugog lica.Elementi subjektivnog prava su:-lice koje je titular datog prava-predemet nad kojim se pravo vrši-činjenje ili trpljenje u korist titulara dataog prava-lice subjekt korelativne obaveze

-pravni odno s( titulus) datog prava sadržan u odgovarajućem aktu, delatnoj činjenici ili događaju zahvaljujući kojima titular stiče dato subjektivno pravo.

Vrste subjektivnih prava :

-prema izvršivosti dužnosti koja odgovara datom pravua.) savršena, koja za korelat imaju savršenu dužnost koja je zakonom utvrđena i priznata i njeno izvršenje može silom iznuditi državnim aparatom prinudeb.) nesavršena, koja za korelat imaju dužnost koja se ne može inuditi( npr. prinudne obligacije)- prema prirodi dužnosti:a.) apsolutna ( stvarna, ius in rem, erga omnes, prenosivi)b.)relativna ( obligaciona, ius in personam, inter partes, neprenosivi)-na:a.) imovinsa prava, čija se vrednost može izraziti u novcub.) lična prava koja određuju status datog fizičkog lica-sa stanovišta praktičnog ostvarivanja prava:a.) primarna ( prethodeća)b.) sekundarna ( na pravni lek) nestaju iz delikta

45.Pojam i osobenost tumačenja prava

Tumačenje je umešnost razumevanja nekog teksta i otkrivanje njegovog značenja.Cilj koji tumač treba da dosegne jeste otkrivanje značenja onoga što se tekstom kazuje. Po subjektivnoj teoriji značenje je ono što je tvorac teksta slučio i otelovio posebnim niyom znakova. Po objektivnoj teoriji važno je objektivno značenje teksta, a ne ono što je tvorac hte da prenese i otelovi.

Tumačenje se sastoji iz tri veštine:-razumevanje, sublitas intelligendi-objašnjenjenje značenja, sublitas explicandi-primena, sublitas applicandiKako argument tumačenja mogu biti različiti tekstovi, pravni ili biblijski- dugo se smatralo da su različite vrste tumačenja primerene različitim vrstama tekstova. Najstarije je razlikovanje između hermetica sacra i hermentica profana.

E. Beti razlikuje tri vreste tumačenja:

-rekognitivno, istorijski ili književni spisi-prezentaciono, dramska i muzička dela-normativno, pravni i biblijski tekstoviGadamer odbacuje ovakve podele.

Osobenost tumačenja prava:-zakonodavac donosi interpretativne zakone kojima autentično tumači smisao pojedinjenih izraza i odredbi što ih je ranije oznakonio.-zvanično ujednačavanje tumačenja zbog pravne jednakosti i sigurnosti, od strane najvišeg suda.

46.Neophodnost tumačenja prava

Tumačenje prava predstavlja umetnost razumevanja sadržine zakonskih i drugih pravnih akata i otkrivanje njihovih značenja: toej jedna misaona radnja koja se odvija po unutrašnjim zakonima samog mišljenja, a ne po nečijoj volji.Pozitivno pravo se mahom sastoji od opštih pravnih normi kojima s ereguliše unapred neodređen broj pojedinjenih slučajeva kojim s ene mogu pobrojati, predvideti ni opisati. Stoga je sudija uvek pozvan da tumačenjem prodre u smisao opšte norme i utvrdi njeno značenje, da bi je potom primenio u pojedinačnom slučajuPriliko formulisanja jedne opšte norme zakonoavac uvek polazi od nekih pretpostavki, čije postojanje treba utvrditi, što je zadatak nadležnog organa vlasti odnosno sudije.Zato je tumačenje neophodnoi prilikom primene relativno jasnih i potpunih .Tumačenje prava predstavlja u neku ruku i stvaranje prava čime sud zadire u zakonodavnu nadležnost, s druge strane tumačenje uvek ima za svrhu primenu prva, a time sud zadire u upravne i izvršne poslove.

47.Pravila tumačenja

Betijevi kanoni:

-kanon hermeneutičke autonomije objekta ili kanon imanenentog hermeneutičkog merila. Svrha ovog kanona je da predupredi svaku mogućnost proizvoljnosti tumačenja. Tumač treba da se rukovodi merilima kja su imanentna tom tekstu i zahvaljujući kojima možemo da saznamo smisao koji je njegov tvorac otelovio.Treba otkriti onaj unutrašnji smisao koji odgovara stanovništvu tvorca i njegovog htenja, a ne onaj koji se spolja unosi.-kanon totaliteta ili smisaone povezanosti hermeneutičkog razmatranja.Ono nalaže da se priliom tumačenja pedrazumeva i uvažava uzajaman odnos između pojedinjenih sastavnih delova nekog teksta- „ Niko ne može isparvno shvatiti jedan deo pre nego što pročita celinu“- kanon aktuelnosti razumevanja.Tumač je dužan da rekonstruiše proces stvaranja dela polazeći od njegovog otelovljenog oblika. Od tumača se zahteva da aktivno sudeluje u procesu razumevanja, pošto je smisao nešto što on tek treba da prepozna i naknadno po uzoru u sebi samom konstruiše, služeći se pri tom svojim istančanim osećajem i misaonom konstrukcijom vlastitog iskustvenog značenja.-kanon adekvatnosti razumevanja ili kanon hermaneutičke usklađenosti smisla.Razumevanje smisla nekog teksta podrazumeva osobeno sporazumevanje duha koji je taj tekst stvorio i duha koji ga tumači. Tumač mora da ima onu vrstu duhovne otvorenosti i usmerenosti, koja mu otkriva najpovoljniju perspektivu za otkrivanje i razumevanje. Pri tom nije reč samo o nekoristoljubljivosti, prevladavanju vlastitih predrasuda i potpunijoj nepristrasnosti, već i o širini pogleda i veličino viokruga.U praktičnoj primeni ovih kanona može se pojaviti sukob( naročito između prvog i trećeg).

Ostala pravila-kontekst određuje bliže značenje reči.Merla verifikacije:-legitimnost, tumačenje mora biti prihvatljivo sa stanovišta normi onog jezika kojim je tekst napisan.

-korespodentnost-generička prikladnost, tiče se vrste teksta-plauzabilnost ( koherencija) tiče se smislaValjano utvrđeno značenje nekog teksta mora da bude podložno reprodukciji, tj trebalo bi da bude isto kad god i gde god ga razume neko drugi, što je samo idealan zahtev.

48.Jezičko i logičko tumačenje

Jezičko tumačenje norme utvrđuje se tumačenjem, tj pomoću zakonika značenja pojedinjenih elemenata jezika kao sredstav izražavanja.Ovaj zakonik se sadrži u jezičkim pravilima o upotrebi jezika.Glavni elementi jezika koji se upotrebljavaju za izražavanje jesu reči, skupovi reči ( izrazi), rečenice i u pisanom jeziku unterpunkcijiski znaci. Shodno tome i pravila o upotrebi ovih elemenata sadrže se u gramatici i sintaksi uz rečenice, koje sadrže značenje pojedinjenih reči i izraza. Stoga se jezičko tumačenje obično deli na sledeće elemente:leksičko, gramatičko, sintaksičko i interpunkcijsko tumačenje.Značenje upotrebljenih jezičkih elemenata ima prema zakoniku značenja koji je upotrebljavao tvorac norme.Zakoni nose pečat svojih tvoraca-jedni su lako i elegantno napisani, drugi jasno, čvrsto temeljno, treći smušeno, zbrkano.O svemu ovome tumač mora voditi računa. Običan govorni jezik je neprecizan za bilo koju funkciju i precizniju upotrebu, osobito za naučne svrhe gde s etraži potpuna preciznost. Zto se pokušavaju stvoriti veštački jezici, odnosno druga sredstva izražavanja. U tu svrhu u pravnoj oblasti pokušava da s estvore posebni termini za preciznu oznaku najvažnijih pravnih pojmova. Ovi termini su dvostrukog karaktera. Jednim se označavaju čisto pravni pojmovi: vinost, poslovna sposobnost, pravna snaga, izvršnost, a drugima se sastoji u utvrđivanju značenja norme pomoću logike, tj primenom zakona logike na značenje koje se dobija jezičkim i drugim vrstama tumačenja.Logičkim tumačenjem se postižu dva osnovna rezultata: najpre se nima utvrđuju da li je značenje koje se dobija drugim vrstama tumačenja logički moguće i drugo, njim se iz norme izvlači ono tumačenje koje se ne može dobiti jezičkim ili drugim tumačenjem.Logicko tumacenje se deli na dve osnovne vrste. Prvu cini proveravanje znacenja dobijenog drugim tumacenjima, a drugu izvlacenje novih znacenja.Ako se utvrdi protivrecnost u nekoj normi, ona se mora otkloniti. Ukoliko je to nemoguce mora se uzeti da protivrecna norma i ne postoji i smatrati da dotični društveni odnosi nisu regulisani pravom. Prva vrsta logičkog tumačenja moze se primenjivati bez ograničenja i predstavlja neophodan sastavni deo procesa tumacenja. U drugoj mogu se razlikovati podrvrste:

1. nacelo istovetnosti(princip identiteta)- norma koja se odnosi na odredjen slucaj prosiruje sa i na drugi slucaj – A je x, C je A, dakle C je x

2. u ovom slucaju se znacenje norme izvodi pomocu mnogo slozenijih zakljucivanja na osnovu izvesnih pravila koja nisu sadrzana u samom pravu, vec ih stvara tumac(npr argumentum contrario)

Primena logickih pravila u tumacenju i primena prava naziva se pravna logika. U oblasti upotrebe logike u tumacenju, prvi element cini neposredna primena logickih pravila u strogom smislu reci – pravila neprotivrecnosti, istovetnosti i iskljucenja treceg. Nasuprot ovim elementima sotji primena logickih pravila u sirem smislu koja strogo gledano ne spadaju u logiku. Ova pravila predstavljaju ili nepreciznu, pa i pogresnu

primenu logickih nacela, ili stvaranje posebnih kvazilogickih nacela koja su obicno opsteprihvacena.

49.Subjektivno i objektivno tumačenje

Subjektivno tumacenje: se sastoji u poistovecivanju pravnog znacenja norme sa onim znacenjem koje joj je hteo dati njen tvorac. Pravo znacenje norme je volja njenog tvorca, a ne ono sto je on stvarno izrazio u normi, shodno zakoniku znacenjaRazlozi protiv: tvorac norme nema jedinstvenu voljuRazlozi za: pravna sigurnost, jednakostObjektivno tumacenje: Pravo znacenje norme je ono koje joj pridodaje drustvo. Po uzem shvatanju pravo znacenje je ono koje je odredjeno zakonikom znacenja, a po sirem pravo znacenje je znacenje koje bi joj pridodao jedan savrseno razuman subjekt kako bi najbolje posluzila drustvu za koje je stvorena.Razlozi za: pravo je drustveno orudje koje mora biti objektivizirano, jasno odredjeno i dostupno svakom; tvorac norme izrazava objektivnu volju drustva.Da bi se utvrdio objektivni smisao, koriste se sledeca sredstva: zakonik znacenja, volja tvorca norme, priroda norme, itd.Staticko tumacenje:Pravi smisao pravne norme je onaj koji je imala u trenutku dodnosenja. Glavni razlog za ovo tumacenje je pravna sigurnost.Evolucionisticko tumacnje:Pravo znacenje pravne norme je ono koje norma ima u trenutku tumacenja, pri cemu se prodrazumeva da je znacenje norme promenjeno od trenutka njenog donosenja. Razlog za: bolje obezbedjuje pravnu sigurnost, bolje sluzi ostavrivanju ciljeva prava.

50.Tumačenje izuzetaka

Usko tumacenje izuzetka:Znaci da ako je jedna norma izuzetak u odnosu na neku drugu drustvenu normu, onda se ona mora usko tumaciti, tj. mora se kao njen pravi smisao uzeti onaj najuzi smisao. Njen smisao, njeno znacenje ne sme se prosirivati ni putem tzv. sirokog tumacenja tj. davanjem sireg jezickog znacenja odgovarajucim jezickim znacima, ni putem analogije, tj. davanjem logickog znacenja koje nije sadrzano u jezickom znacenju.Izuzuzetak je nesumnjivo kad se slucajevi na koje se primenjuju jedna posebna norma suprotne sadrzine od opstije norme. ?tacno nabrajaju i odredi se da se norma ima primenjivati iskljucivo na te slucajeve(taksativno nabrajanje). Jasno je da izuzetak nije kad se posle nabrajanja izvesnih slucajeva na koje se ta norma odnosi izricito kaze da su oni navedeni primera radi i da se norma moze primenjivativati i na druge slucajeve(nabrajanje primera radi-exemoli causa)Ako se desi da je neki slucaj koji nije podveden pod izuzetak, u stvari, blizi njemu nego opstoj normi, nema razloga se izuzetak ne tumaci i siroko.Ovo tumacenje zasniva se na zakonima logike u strogom smislu. Osnov ovog pravila cine izvesne postavke o sistemu prava i o njegovoj drustvenoj ulozi.

51. Popunjavanje pravnih praznina

1. Opstim nacelima: Se nazivaju se pravne norme koje obuhvataju veoma sirok broj konkretnih slucajeva, tako da sluze kao osnov za nastanak mnogobrojnih konkretnih normi koje ove slucajeve podrobnije regulisu. U izvesnim slucajevima nacelo ne mora biti razradjeno konkretnom normom. Tada izgleda kao da ti slucajevi predstavljaju pravne praznine, uporedjeni s onima koji su podrobnije razredjeni.Svi slucajevi koje zakonodavac nije specijalno normirao dolaze pod opste norme. Zakonodavac svoju volju izrazava ili na opsti nacin(generaliter), nacelno, i tada obuhvata sve slicne slucajeve, ili podrobno(specilaliter), i tada izricno normira neke osobene slucajeve.Poseban slucaj predstavlja popunjavanje praznine opstim pravnim nacelom u slucaju kad ono nije izricito sadrzano u pravu nego se izvodi iz konkretnih normi i onda primenjuje na slucaj koji predstavlja prazninu - to je pravna analogija.2. analogija(tumacenje po slicnosti)Znaci da se na jedan slucaj koji nije regulisan opstom pravnom normom, koji, dakle, predstvalja, pravnu prazninu, primenju norma koja je predvidjena za neki drugi slucaj, sa njim slican, i to upravo na osnovu te slicnosti.Analogija je induktivno-deduktivni zakljucak, koji nam omogucava da na osnovu zajednickih obelezja zakljucimo da takva ista obelezja postoje i u drugom slucaju, iako nam ovo nije poznato. Zakljucak po analogiji izgleda ovako: Najpre se idnukcijom zakljucuje da su 2 slucaja slicna, tj. da pripdaju istoj, visoj vrsti, jer imaju izvesna obelezja kojua su im istovetna i koja ih cine pripadnicima odredjene vise vrste, dok su im druga obelezja razlicita. Posle toga se utvrdjuje da jedan slucaj ima izvesna obelezja za koja nije utvrdjeno da ih ima i drugi slucaj, kao sto se utvrdjuje i da ta obelezja poticu od onih koja su zajednicka za oba slucaja. Zatim se ova povezanost ove dve vrste obelezja koja je utvrdjena u prvom slucaju indukcijom prosiruje na sve slucajeve – stvara se opste pravilo o toj vezi.Bitna tacka pri primeni analogije je utvrdjivanje odgovarajuceg drustvenog interesa koji se stiti normom koja treba da bude primenjena analogijom, utvrdjivanjem tzv. zakonskog razloga(ratio legis)Razlikujemo:

1. pravnu analogiju(analogia iuris) – primena opsteg nacela na slucaj koji predstvalja pravnu prazninu koja se dalje deli na: a) delimicnu(partialis) - kada se opsta norma izlvaci iz nekoliko posebnih; b) potpunu(totalis) – kada se opsta norma izvlaci iz celokupnog prava i predstavlja opste pravno nacelo

2. zakonska analogija(analogija legis) – primena jedne norme kojom se regulise jedan slucaj tj, opsta norma se izvlaci iz jednog slucaja; * U krivicnom pravu nije moguca primena analogije

3. razlog suprotnosti(argumentum a contrario) – znaci da se za sve slucajeve koji neka norma ne obuhvata primenjuje norma koja joj je suprotna. Vrednost razloga suprotnosti zavisi najpre od tacnosti polaznog stava da je zakonski razlog skup svih obelezja jednog slucaja koji je regulisan pravnom normom, a ne samo pojedina od svih obelezja, a potom i od tancnosti stava da posto je slucaj koji predstavlja pravnu prazninu razlicit od slucaja koji je regulisan normom, iako mu je slican, te na njega treba primeniti normu koja je suprotna normi koja regulise slican slucaj. Pomocu razloga suprotnosti norma se tumaci tako da se na slucaj koji predstvalja pravnu prazninu, ako je inace slican slucaju koji ona

obuhvata, primenjuje norma, koja je razlicita po sadrzini od nje, a ponekad joj je suprotna.

52. Suverenost

Je bitno svojstvo drzave kao politicke zajednice. Drzavna vlast je najvisa ili vrhovna vlast, kojoj su podredjeni svi drugi subjekti u drzavi.Tvorcem doktrine o suverenosti smatra se Zan Boden. Naravno, ako se znacenje reci suverenost poistoveti sa apsloutnom, nedeljivom i centralizovanom i pravno neogracinom vlascu tada su pravu pisci koji tvrde da su dzava i suverenost nastali u Zapadnoj Evropi u 16. veku. No, ako suverenost shvatimo kao odnos izmedju drzave i drugih unutrasnjih i spoljasnjih i spoljasnjih politickih subjekata, tada je moguce govoriti o suverenosti u predmodernim polickim zajednicama(Rim-summa potestas; katolicka crkva – teokratarska doktrina o suverenosti – sukob Bonifacija V(?) i kralja Filipa Lepog – telo s dve glave je nedelotvorni monstrum)Povod za nastanak moderne doktrine o suverenosti bio je dugotrajan verski rat 1562-598. Francuski kraljevi nisu bili u stanju da obezbede mir, jer nisu raspolagali vlascu visom i jacom u odnsu na sukobljene strane. U toj situaciji okupila se i grupa pravnika i drugih intelektualaca koji su dali sebi zadatak da doprinesu jacanju kraljevske vlastikako prema unutrasnjim subjektima, tako i papi i caru Svetog rimskog carstva. Jedan od njih je bio Boden, utemeljivac moderne doktrine suverenosti – ono sto se zahteva u svakoj drzavijeste jedinstveni i najvisi svetovni izvor vlasti za donosenje zakona, bez da ta vlast za stvaranje zakona dobije bilo ciju saglasnost. Nosilac suverene vlasti, monarh, stoji iznad zakona i nije njima veza – legis absolutas, ali je podlozan Bozjim zakonima, prirodnom pravu, i zakonima kraljevstva kojima je ustanovljen nasledni red.Unutrasnja suverenost je dugo shvatana kao svojstvo drzavne vlasti da odlucuje o uslovima postojanja i delovanja drugih institucija i udruzenja, kao i u njenom neogranicenom ovlascenju stvaranja pravnih propisa. Kao najvisa, apsolutna vlast, drzavna vlast nije ni u kom pogledu smatrana pravno ogranicemo. Danas se, medjuitim smatra da drzava stvara sopstveno pravo i da to pravo predstavlja oblik ogranicavanja svemoci drzavne vlasti. Stoga u sredistu nacela vladavine prava nalazi se ideja o umernoj i odgovornoj vladi, a koncepcija pravne drzave zasniva se na neophodnosti da drzavni organi postuju vazece pravne propise. Unutrasnja suverenost drzavne vlasti, njena suprematija, vrhovnost, postoji i pored njene vezanosti ustavom i drugim vazecim pravnim propisima ako je ta drana vlast visa od svih drugih vlasti na teritoriji drzave.Spolja suverenost se sastoji od nezavisnosti i ravnopravnosti u odnosima s drugim drzavama. OUN je zasnovana na jednakosti svih njenih clanica(izuzetak su 5 stalnih clanica Saveta Bezbednosti i SB je ovlascen da narusi suverenost drzava)Gde je smestena najvisa vlast u drzavi?Lok – zajednca tradjno zadrzava vrhovnu vlast nad svojim vladarem i zakonodavcimaRuso – u opstoj volji, naroduOstin – britanska suverenost pociva u parlamentuSad – policentricna koncepcija suverenosti – ustavm federacija, federalne jedinice, narod

53. Tri lica drzave : sila, vlast i autoritet U trenutku svog postanka sve drzave su jedan kvantum fizicke sile. To je sila koja postaji nezavisno od bilo koje dinamicke volje i koja je kadra da izdaje zapovesti i iznudi odgovarajucu pokornost. Otuda je postojanje ili ne postojanje drazave pre svega

fakticko pitanje. Drzava postoji ukoliko raspolaze neprikosnovenim monopolom sile nad odredjenom teritorijom.

Dobro uredjen drzavni zivot predpostavlja vrsenje vlasti postupku i prema pravilima koji su unapred utvrnjeni i poznati. A kada drzava postupa na takav nacin, ona vise nije puka sila vec kvalifikovana sila tj sila koja se vrsi u ime zakona. Delatnost drzave i njenih organa uredjuje zakonom, cime se otklanja mogucnost njihove atributnosti.

Drzava je klafikovana i vrednoscu. Ta vrednost je najcesce Pravda ili opste dobro. Tek kad drzava i zakon, koji je uredjuju, ovlascuju ovu vrednost, tek tada mogu polagati legitimno pravo na poslusnost gradjana. U takvoj drzavi gradjani se dobrovoljno pokoravaju drzavi zato sto je smatraju svojom i vazecim zakonima zbog njihove unutrasnje vrednosti ova saglasnost mora predpostavljati odgovarajuce emocionalno poistovecivanje gradjana sa svojom drzavom koje se ograda u prihvatanju osnovne svrhe politicke zajednice, gradjanskih vrlina, ljubavi prema zemlji….

Ove tri razlicite faze u razvoju drzave- nadmocna sila, pravom uredjena vlast i legitimna drzavna zajednica- navele su D’Antreva na razlikovanje tri lica u kojima se drzava pojavljuje: sila, vlast i autoritet.Unutar pravnog poretka mnogi pravni mislioci prave razlike izmenju.

1. Efikasnosti- kadrost drzave da unutar teritorije koju kontrolise iznudi pokornost onih koji senjenim zapovestima protive. Zato je potreban odgovarajuci kvantum fizicke sile kojim drzava mora raspolagati

2. Validnost (zakonitost)- vlast kojom raspolaze drzava mora biti pravom uredjena

3. Legitimnosti – ustavni nacin isticanja i vrsenja drzavne vlasti, prema unapred odredjenim pravilima i sadrzinska ispravnost vazecih zakona (saobraznost sa pravom, slobodom ili opstim dobrom

34. Polozaj politickih institucija prema ustavu RS BonuS

Uredjenje vlasi pociva na podeli vlasi na zakonodavnu, izvrsnu i sudsku. Odnos tri grane vlasti zasniva se na ravnotezi i medjusobnoj kontroli. Sudska vlast je nezavisna.

NARODNA SKUPSTINA je najvise predsavnicko telo i nosi ustavotvorne i zakonodavne vlasi u RS. Narodna skupstina donosi i menja ustav, potvrdjuje medjunarodne ugovore, donosi zakone, usvaja budzet na predlog vlade. Cine je 250 poslanika, koji se biraju na neposrednim izborima, tajnim glasanjem u skladu sa zakonom.

PREDSEDNIK REPUBLIKE izrazava drzavno jedistvo Republike Srbije predsavlja RS u zemlji i inostranstvu, ukazom proglasava zakone, komanduje vojskom… Mandat mu traje 5 godina, ne moze biti biran vise od 2x, moze biti razresen zbog povrede Ustava, odlukom Nar. Skup. nadglasavanjem 2/3 vecinom.

VLADA utvrdjuje i void politiku, izvrsava zakone i druge opste akte narodne skup. donosi uredbe i druge opste akte radi izvrsavanje zakona. Vladu cine predsednik vlade, podpredsednik i ministri.

SUDSKA VLAST je jedinstvena na teritoriji RS. Sudovi su samostalni i nezavisni u svom radii sude na osnovu ustava , zakona i drugih opstih akata, kada je to predvidjemo zakonom, opteprihvacenih pravilima medjunarodnog prava i podvrdjenih medjunarodnih ugovora. Sudska vlast RS pripada sudovima opste i posebne nadleznosti. Mogu se osnivati preki, privredni ili vanredni sudovi ,vrhovni kasacioni

sud je najvisi sud u RS. Sudse odluke se donose u ime naroda, zasnivaju se na Ustavu , zakonu i obavezne su za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole. Sudska funkdicija je stalna. :ice koje se prvi but bira za sudiju bira se na tri godine. Sudija je u vrsenju svoje duznosti nezavistan i podcinjen jedino ustavu i zakonu. Sudija ima pravo da vrsi sudsku funkciju u sudu koji je izabran i samo uz svoju saglasnost moze bit premesten i upucen u drugi sud. Zabranjeno je politicko delovanje sudija. Organ koji obezbedjuje i garantuje nezavistnost i samostalnost sudova i sudija je Visoki savet sudsva.

USTAVNI SUD je samostalan i nezavistan drzavni organ koji stiti ustavnost i zakonitost ljudskih, manjinskih prava i sloboda. Odluke Ustavnog suda su konacne, izvrsne i opste obavezujuce.

55. Vladavina prava

-se nalazi u temenju liberalno-demokratskih drzava. U osnovnom nacelu trazi da pravo vlada, tj. da obezbedi okvir unutar koga deluju svi gradjani i izvan koga niko ne moze ici. Osnovni cilj prava jeste zastita individualnih prava posebno prava na zivot, slobodu i svojinu. Najvisa vrlina ovog nacela jeste zastita gradjana drzavne vlasti. Npr. u SAD suprematija prava je obezbedjena statusom Ustava SAD, predsednickim sistemom i individualism pravima utvrdjenim u povelji prava. Prema Dajsinovom shvatanju vladavinu prava odlikuju:

1. jednakost pred zakonom2. izvesnost kazne za prekrsioca3. niko ne treba da bude kaznjen osim za prekrsaj prava4. Pravo i slobode su utemeljene u redovnom pravu ova nacela zahteva

odredjenje metode stvaranja i primenu prava: opstosti i jednakost zakona, doslovnost i preciznost uoblicenost nepristrasnost sudova

5.

54. Pravna drzava

-se javila kao borbeni poklic slovodarsko gradjanstva protih apsolutne monarhije. Sloboda gradjana je temelj celokupne pravne drzave. Gradjanin sme i treba da se slobodno krece u svim pravcima ukoliko sledi racionalni cilj, ne vredja prava trecih, niti deluje drustveno stetno. Pravna drzava se ne mesa preterano u privredni i drustveni zivot ona stiti slobodu licnosti, vere, savesti.

Nacela pravne drzave su: primat prava, osnovna ljudska prava, podela vlasti, vezanost zakonodavstva ustavnom, pravna sigurnost, zabrana retroaktivnosti, sudska kontrola akta javne vlasti..

56.Argumentacija iz eseja.