B ranislav N ušić

(1864-1938)

Narodni poslanik

(komedija, 1883)

Lica:

Jevrem P rokić P avka, njegova ţena D anica, njihova kći S pira, Jevrem ov pašenog Spirinica Ivković, advokat Gospa Marina, njegova tetka S ekulić, policijski pisar Jovica Jerković S im a S okić Sreta Prvi D rugi graĊanin T reći Govornik iz naroda M laden, pokućar Jevrem ov Kafanski momak Ţ andarm Š egrt

Ĉ in prvi

S oba kod Jevrem a P rokića. V rata sa desne strane i u dnu. Na levom zidu dva prozora, na svakom ĉiste zavese i saksije sa cvećem . Izm eĊu prozora m inder sa ţanilskom zastirkom sa strane bolje drvene stolice. Izm eĊu prozora veliko ogledalo u zlatnom ram u. U uglu izm eĊu ovog zida

i zadnjeg, veća gvozdena peć, koja se loţi spolja. Izm eĊu peći i vrata orm an sa fiokam a, a više orm ana kredom raĊene slike, Jevrem ova i P avkina. N a orm anu vazna sa cvećem , figurice od gipsa, veći sat, šatule od bom bona, slike u ramovima sa naslonom i druge sitnice. Na desnom zidu, od publike pa do vrata, m ali etaţer na tri sprata i na njem u šoljice, ĉaše i još pogdekoja sitnica. N a sredini sobe sto sa kupovnim ĉaršavom i oko njega stolice. N ad njim visi sa plafona veća lam pa.

P alanaĉka soba iz osam desetih godina u ĉiji se stil uneo i ukus devojke koja je pogdešto prim ila odlazeći rodbini u Beograd.

I PAVKA, DANICA

PAVKA (dolazi iz desnih vrata, pa kad vidi da nikog nema u sobi, odlazi vratima u dnu, napolje): 'Odi ovamo! Ĉ uješ li, ovam o kad ti kaţem !

DANICA: (ulazi).

P A V K A : T i opet? Jesam li ti hiljadu puta kazala neću da te vidim tamo!

D A N IC A : B oţe, m ajka...

P A V K A : A m a, nem oj ti m eni: "B oţe m ajka!" N eću da te vidim tam o kad nem aš posla, pa to!

D A N IC A : U ĉinilo m i se da je pala saksija.

PAVKA: Pala saksija, hm! Nije nego još nešto! Š to se m eni ne uĉini da je pala saksija!

DANICA (gunđa): A , već...

P A V K A : Š ta kaţeš?

D A N IC A : N išta!

P A V K A : S lušaj ti! M oja m ajka nije vukla rep za sobom , nisam ga ni ja vukla, pa ne dam ni ti da ga vuĉeš! N e dam , razum eš li m e...

D A N IC A : B oţe, majka, kakav rep?

P A V K A : N ego šta, ako te uzm e svet u usta?

D A N IC A : E h, već svet...

PAVKA: Svet, dabome!

D A N IC A : A M ica A ntićeva, je l' im ala ovoliki rep, pa šta? O pet se udala!

P A V K A : N eću ja tebe s repom da udajem , razum eš li? I ne naĊe drugu da m i kaţeš nego M icu A ntićevu! Š to m i ne kaţeš za R osu Janjićevu? E to, baš krasna devojka, pa kako je prošla? U ze je svet u usta pa a-u, a-u, a-u... te eno i sad sedi i broji dane.

D A N IC A : B roji dane zato što nem a da izbroji pare, a da ima...

PAVKA: I da ima, boga mi, kad svet uzme na zub?

D A N IC A : A po ĉem u im a m ene svet da uzm e na zub?

P A V K A : P o tom e, vidiš, što ti se svaki ĉas ĉini da je pala saksija... a on m lad ĉovek!

DANICA: Znam, al' ovo je drugo!

P A V K A : P o ĉem u drugo, ni po ĉem u. N ije da kaţeš da je ĉovek otvoreno kazao, nego tako bila njegova tetka dva-triput, progovorila o tom e, raspitivala koliko nosiš i... eto, to. S am o razgovor i ništa više. O cu ĉak nisam ni govorila šta im am da m u govorim prazne reĉi.

D A N IC A : N isu to prazne reĉi.

P A V K A : N ego šta su?

DANICA: Ja znam da nisu.

P A V K A : T i znaš? K azao ti valjda? A m a, ja sam kriva, niko drugi nije kriv nego ja.

D A N IC A : Š ta im aš ti da budeš kriva?

P A V K A : T o što sam se stegla kao kukavica pa hoću da uštedim . "Izdaj, Jevrem e, dve sobe nam a je m nogo pet soba, šta će nama pet soba." A eto ti sad, uselio ti se u kuću m lad ĉovek, a im aš devojku u kući, pa sad trljaj glavu!

DANICA: Svojedno, da nije on, uselio bi se drugi.

PAVKA: Uselio bi se, jest, al' je mogla da se useli kakva familija. O vako... jesi li ĉula, neka popadaju sve saksije, neću više da m i izlaziš tam o! A ne znam ni šta će m i one saksije u hodniku, uneće ih M laden još danas u kujnu.

DANICA: Uh, saksije u kujnu!... Neko kuca. Izvol'te!

II SIM A SO K IĆ , P R E Đ A ŠN jI

SIMA (na srednja vrata): D obar dan ţelim .

PAVKA: Dobar dan.

S IM A : Je li gospodin kod kuće?

DANICA: Nije!

S IM A : H teo sam , znaš... a ti si njegova gospoĊa?

PAVKA: Jeste!

S IM A : H teo sam , znaš da ga zam olim nešto. B aš... ako hoćeš, gospoĊo, m olim ti se, progovori m u i ti. R eci mu, kum im ga bogom , neka m e ne goni toliko! I da je zašto, nego nizašto! R eci m u dolazio S im a S okić, onaj što ga goniš zbog ţene...

PAVKA (iznenadi se): Z bog ţene?... (prekrsti se) A m a šta govoriš, ĉoveĉe i prijatelju, zar te m oj m uţ goni zbog ţene?

SIMA: ... R eci m u nije ĉovek kriv! Jedanput-dvaput što je isprebijao ţenu, to toliko. A ko će je i isprebijati ako neće m uţ?

P A V K A : Ja ne znam o ĉem u ti to govoriš?

S IM A : A m a, evo šta je. O dbegla m i, znaš, ţena. V eli tuĉem je, a nije, boga m i! Jest, digao sam ruku, nije da nisam! Al' onako dva-triput, kao što i priliĉi m uţu; al' nije, da kaţeš, dušm anski. P a ona sad kaţe: dosadilo joj, i otišla od m ene, kao da će negde naći bolje. N ego tako, ţenska pam et! P a otišla pravo u advokata, te tvoj gospodin tuţi mene za tešku povredu i sad m e goni kao vuka po planini.

PAVKA: A, to je? (čisto joj lakne)

D A N IC A : T i si pogrešio vrata. N e sedi ovde advokat.

SIMA: Nego?

D A N IC A : E vo ovde, ova druga vrata. 'O di, pokazaću ti.

P A V K A : A m a, nem oj ti da m u pokazuješ. (Simi) Evo ovde, isti hodnik, samo ona druga vrata.

S IM A : E , oprostite, ja vidio, znaš, firm u na kući pa mislim... ova druga vrata, je l'?

DANICA: Jeste!

SIMA: E, hvala, oprostite! (odlazi)

III PAVKA, DANICA

P A V K A : Ja ne znam sam o zašto taj ĉovek ne napiše na svoja vrata: Advokat. Ovde je advokat i da izmoluje onaj prst (pokazuje poznati prst iz oglasa), nego tako, svaki ĉas nam dolaze! I što doĊe - ništa, nego što m e prestravi...

DANICA: Pa ima dole na ulici firmu.

PAVKA: Ima na ulici, ali nema ovde. A kazao mu je Jevrem da metne i ovde, pa eto...

IV JE V R E M , P R E Đ A ŠN jI

JEVREM (ulazi zabrinut, puni m u džepovi novina; čim uđe, dije znak P avki da ukloni Danicu, a ona da ostane).

PAVKA (razumela ga je, pa se okreće D anici): 'Ajde, ocu kafu!

JEVREM (posle izvesne pauze, pošto je razm išljao m alo): O vaj... P avka... im am nešto vaţno da ti kaţem ...

PAVKA: A ja opet tebi...

JE V R E M : A m a ostavi ti, ovo što ja im am da ti kaţem m nogo je vaţnije. D akle, idem od jutros ja ĉaršijom ...

P A V K A : B aš kad pom enu, a što, boga ti...

JEVREM: Ta ne prekidaj me!... Eto, sad moram opet iz poĉetka. D akle, idem ja jutros ĉaršijom , a gospodin naĉelnik, pa tek m eni spusti ruku na ram e, pa veli...

P A V K A : A , znam šta je, izbori...

JEVREM: Evo ti sad, kakvi izbori?

P A V K A : S ećam se, znaš da ti je gospodin naĉelnik spustio ruku i prošle godine kad su bili opštinski izbori.

JE V R E M : A m a nije to, nego ĉovek m e upita: kako, kako, gazda - Jevreme?

P A V K A : P a to je to što ti ja kaţem . Ĉ im se pribliţe izbori, on tebe pita: kako, gazda-Jevreme? (spazi mu novine) U ostalom , što te i pitam , kad eto ti puni dţepovi novina?

JEVREM: To onako.

PAVKA: Nije onako, Jevreme. Znam ja tebe. Kad je onako, ti ideš u kafanu, popiješ kafu i proĉitaš novine. A i ne ĉitaš ih, nego sam o oglase. A kad doĊu izbori, ti nabiješ novinam a dţepove pa se zariješ u njih, a dućan o klin.

JE V R E M : E h, eh... T i opet preteruješ!

PAVKA: Ama kako preterujem! Pa eto, otkud ti sad, u ovo doba kući? G de je sebe podne!

JE V R E M : D ošao, znaš, da proĉitam novine. S tigla, pošta, a u dućanu larm a pa ne m ogu da ĉitam .

P A V K A : E to. Je l' kaţem ja! O stavio dućan da ĉita novine! B aš pravo da ti kaţem , Jevrem e, kad doĊu ti izbori, a m eni ĉisto sm rkne.

JE V R E M : E to ti sad! A šta im a tebi da sm rkne?

PAVKA: Tako. Ne mili mi se. Da si ti kao drugi ljudi, da odeš na dan izbora pa da glasaš, 'ajd', 'ajd'! N ego se sav predaš i prom eniš, postaneš drugi ĉovek. D igneš ruke i od

dućana i od kuće.

JEVREM: E, nije nego... Bolje idi ti pa mi skuvaj kavu. Z naš kako je, slaĊe se ĉitaju novine uz kavu.

PAVKA (polazeći): Dobro, Jevrem e. A l' kaţem ti ne volim kad naiĊu ti izbori, pa to ti je! (odlazi)

V JEVREM, DANICA

JEVREM (vadi novine iz džepa i stavlja ih na sto seda, savija cigaretu, pripaljuje, razvija novine i razgleda ih): "R eĉ-dve uoĉi izbora." (čita dalje u sebi)

DANICA: (donosi kafu i stavlja na sto).

JE V R E M : D eder, boga ti, kad si tu, proĉitaj, sve, ovo! N ešto m i m nogo zam ršeno. (daje joj povine, označujući m esto koje želi da m u se čita, a on ustaje i sluša šetajući)

D A N IC A (sedne na njegovu stolicu i čita): "Evolucija jednog društva zavisi ĉesto i u m nogom e od napora i podviga pojedinaca, kada isti podvizi harm onišu sa socijalnim potrebam a i savrem enim teţnjam a toga društva."

JE V R E M : N e m ogu da razum em šta je kazao, al' vidi se, lepo je kazao.

DANICA (čita dalje): "T eţnje su pak m odernog društva: stalno suzbijanje konzervativnih institucija, zasnovanih na predrasudama i nemoralnim principima, koji pojam liĉnosti stavljaju nad pojm om opštnosti, solidarnosti i jednakosti"...

JEVREM (više sebi): Pametni, brate, ti novinari. P išu, ĉitaju i razum eju sam i sebe. (glasno) K akav beše naslov tom e ĉlanku?

DANICA (čita): "R eĉ-dve uoĉi izbora."

JE V R E M : P a to, dabom e! Š ta im a vazda tu da piše kad se iz naslova vidi da su skoro izbori, a to je najglavnije. U ostalom , ĉak i kad bi drukĉiji naslov bio, znam o m i i sami da su skoro izbori, ne mora to kroz novine da nam se kaţe. A , deder, ovaj, prevrni unutra.

DANICA (otvori novine).

JE V R E M : Im a li što?

DANICA (čita): "Rusija".

JE V R E M : P reskoĉi!

DANICA (čita): "Engleska".

JE V R E M : P reskoĉi i Englesku. Vidi-der ti tamo, u dnevnim vestim a, da nije ko od bivših m inistara ušao u dvor, jer, znaš, ĉim bivši m inistri poĉnu da uĊu u dvor, onda znaj da će biti krize!

DANICA (razgleda dnevne vesti i čita naslove u sebi).

VI IV K O V IĆ , P R E Đ A ŠN jI

IV K O V IĆ (pošto je kucao): Izvinite!

DANICA (hitno ustaje).

JE V R E M : A ti si, gospodine Ivkoviću? Izvoli!

IV K O V IĆ (Danici): Hteo sam da se izvinim! Vas opet uznemiravaju moji klijenti?

D A N IC A : D a. M alopre je bio jedan koji se, sirom ah, ţali

da ga gonite kao vuka!

IV K O V IĆ : H e, šta ćete! T akav je naš posao. A li, neće vas više uznem iravati. (vadi iz džepa jednu tablicu na kojoj piše: A dvokat) Ĉ im ste m e opom enuli, gazda-Jevreme, ja sam naruĉio, ali, eto, tek sad stiglo!

JE V R E M : E , baš dobro! P rikucaj ti to lepo na svoja vrata, da te lakše naĊu tvoje m ušterije!

IV K O V IĆ : H vala bogu te je stiglo. N eću biti ovde dva-tri dana pa bi vas još više uznem iravali.

D A N IC A : N ećete biti ovde?

IV K O V IĆ : D a, m oram m alo do B eograda, zbog izbora. Na dan-dva samo.

JEVREM (trgne se): Zbog izbora, je l'?... Aha, aha! D akle, m isliš zbog izbora u B eograd. H m , hm ! (m aše za leđim a rukom D anici da se ukloni iz sobe)

IV K O V IĆ : M oraću!

JEVREM: Pa jeste! (m aše energičnije D anici, koja ga prvi put nije dovoljno razumela)

DANICA (pošto ga je razum ela): Izvinite, ja moram m ajci, zvala m e još m alopre, a ja se zadrţala. K lanjam se! (odlazi)

IV K O V IĆ : D o viĊenja, gospoĊice!

VII JE V R E M , IV K O V IĆ

JEVREM (pošto su ostali sam i): A ovaj... šta sam hteo da te pitam , gospodine Ivkoviću? A , tako, a... ideš m alo u Beograd, a?

IV K O V IĆ : P a da, se vidim s prijateljim a, da

razgovaramo.

JE V R E M : D a razgovaraš... o izborim a, je l'?

IV K O V IĆ : O izborim a, o kandidatu.

JE V R E M : K ako o kandidatu? Z ar nije P etrović vaš kandidat?

IV K O V IĆ : O n je bio prošloga puta. A li sad, videćem o... m oţda nećem o njega.

JE V R E M : H oćete novoga?

IV K O V IĆ : A vi?

JEVREM: Pa, znate...

IV K O V IĆ : O pet Ilića?

JE V R E M : K aţu: on je najbolji!

IV K O V IĆ : A m a ja ĉujem da Ilić neće ovom prilikom biti biran.

JEVREM: Kako to?

IV K O V IĆ : V i već znate da je naĉelnik u zavadi sa Ilićem , pa... ko zna kako je on to gore, u Beogradu, predstavio, tek ĉuo sam da je naĉelnik jednom svom prijatelju rekao: ja izbrisah Ilića!

JE V R E M : G le, m olim te, baš tako rekao?

IV K O V IĆ : K aţu, ĉak, da je naĉelnik dobio poverljivo pism o iz B eograda da naĊe kakvog m ekšeg kandidata.

JEVREM (radoznao i prijatno iznenađen):M ekšeg?

IV K O V IĆ : P a da. O nako... savitljivijeg, pogodnijeg.

JEVREM (razm išlja, ali m u se ogleda zadovoljstvo na

licu, on govori više sebi): Hm! Gle, molim te! A ko bi to mogao biti? (glasno) Š ta ti m isliš, gospodine Ivkoviću, ko bi od naših bio onako m ekan?

IV K O V IĆ (sm ešeći se): N e znam , al' to će već znati gospodin naĉelnik!

JE V R E M : P a jeste što kaţeš, on će znati! A ti baš m isliš: neće Ilić biti biran?

IV K O V IĆ : O no, znate kako je, i Ilić im a svoje ljude, pa ako udari u stranu, m oţe svašta biti!

JEVREM: A to bi vi kao voleli, da on udari u stranu?

IV K O V IĆ : P a, pravo da vam kaţem , voleli bi!

JEVREM: E, to ti ne valja, gospodine Ivkoviću. N e valja ti što si otišao u opoziciju, a sad se još raduješ n za Ilića. K am o sreće, kako sedim o u istoj kući, pod istim krovom , da sm o još i u istoj partiji, pa da prijateljski razgovaram o, a ovako...

IV K O V IĆ : P a m i m oţem o prijateljski razgovarati, a ne biti u istoj partiji.

JE V R E M : M oţem o, ne kaţem da ne m oţem o. M ogu ja tebi, na prim er, da kaţem : gospodine Ivkoviću, skupe šljive ove godine. A ti m eni da odgovoriš: jest, skupe su! P a tako m oţem o da razgovaram o i o orasim a i o jarećim koţam a. A li kad treba da progovorimo o politici, kako m oţem o prijateljski da razgovaram o kad sam ja vlada, a ti opozicija?

IV K O V IĆ : P a m i ne m oram o razgovarati o politici.

JEVREM: Pa ne moramo svaki put, al' kad su izbori, kako m oţeš da ne razgovaraš o politici? O ĉem u ćeš drugo da razgovaraš kad su izbori?

IV K O V IĆ : P a ako progovorim o i o izborim a, gazda-Jevrem e, budite uvereni da ću ja uvek um eti da saĉuvam prem a vam a sve poštovanje.

JEVREM: To jest, to ti priznajem. Iako si ti iz druge partije, ja te, vidiš, sam o politiĉki m rzim , a onako, u duši, ja te volim.

IV K O V IĆ : H vala vam , gazda-Jevreme! I ja se, pravo da vam kaţem , u vašoj kući osećam nekako kao kod svoje kuće, kao da ste m i roditelji i vi i gospoĊa P avka...

JEVREM: E, pa onda, kad se tako osećaš, baš da te nešto zapitam. Reci ti meni (zaviruje u novine) šta će to reći "individua"?

IV K O V IĆ : Z naĉi osoba. Ja sam , na prim er, individua, vi ste individua!

JEVREM: A je li moja Pavka individua?

IV K O V IĆ : D a!

JE V R E M : E , hvala ti. T o sam znaš hteo da te pitam. A veliš naĉelnik dobio poverljivo pism o da naĊe m ekšeg ĉoveka?

IV K O V IĆ : T ako se ĉuje!

JE V R E M : M oţe! M oţe!

IV K O V IĆ : D ozvolite, odoh ja da zakucam ovu tablu.

JE V R E M : E , ako, ako! Z bogom , gospodine Ivkoviću!

IV K O V IĆ : Z bogom , gazda-Jevreme! (odlazi)

VIII JE V R E M , ŠE G R T

JEVREM (vraća se i stane nasred sobe zam išljen; na licu

m u se ocrtava briga koja ga sve više obuzim a; uzim a šešir i hteo bi da pođe, ali se kod vrata ustavi, vraća se i seda na stolicu brižan).

Š E G R T (nosi jednu dućansku kesu od hartije i na njoj nešto napisano): Gazda! Poslao kalfa Joca.

JEVREM (čita, prim ičući i odm ičući kesu od očiju): 'Odi ovam o, ti im aš bolje oĉi. Je li ovo "F "?

Š E G R T (gleda duže): M oţe gazda, a m oţe da bude i "R ", a m oţe i "K ".

JE V R E M : K aţi kalfa-Joci, drugi put kad hoće nešto da napiše, neka uzm e kesu od dve kile pa neka krupnije piše. (natežući čita): "G ospodin S ekulić pisar m oli dve banke zajm a, vratiće sutra." (sam sebi) svi oni sutra vraćaju, nego... (razm išlja) M oţe m i on sad i zatrebati. (piše na drugoj strani kese): "D aj m u!" (daje kesu šegrtu) Na nosi, ovo kalfa-Joci.

Š E G R T : A uvraćao u dućan i gazda Jovica, pitao za tebe, gazda.

JEVREM: Dobro!

Š E G R T (sretajući se na vratima sa Jovicom): A, evo ga! (ode)

IX JEVREM, JOVICA

JOVICA (s vrata): A ja svratio u dućan, pa kaţu m om ci otišao kući.

JEVREM: Otkud ti?

JO V IC A : O tkud? O tud, naišao, naneo m e vetar!

JEVREM: Sedi! (odlazi desnim vratima) Danice, deder još jednu kafu.

JOVICA (sedajući): Im am , znaš, neke napoleone, pa rekoh da ih ne dajem iz ruke dok tebe ne pitam za kurs.

JEVREM: More, drugom ti taj kurs, nemoj meni! Bajagi nisi m ogao u ĉaršiji da se priupitaš, nego potegao ovam o da m e naĊeš, kao da ja svaki dan sam o napoleone prevrćem preko ruke. N ego, ako si došao za neki posao, a ti govori!

JO V IC A : P a... pa i za posao. T i im aš, znaš, neke jareće koţe. Jedanput si m i se ţalio - ne znaš šta ćeš sa njim a. pa, rekoh, ja ću skoro u B eograd...

JE V R E M : A m a otkud ti, bre, brate, koţe padoše na pam et! O tkad koţe bile pa bitisale! N ego ti uvek tako: obilaziš devet sokaka dok stigneš u kuću u koju si pošao. D rugo si ti došao, nisi za koţe!

JO V IC A : N išta drugo, nego za koţe!

JE V R E M : E , pa, deder sad, nem oj da m u kaţeš! P a jesi li ti, bre, pio alvaluk kad sam ih prodao?

JOVICA (kao bajagi doseća se): P a je l' to za koţe bilo?

JEVREM: Nije, nego za drenjine!

JOVICA: Ja smeo s uma.

DANICA: (donosi kafu, ostavlja i odlazi).

JEVREM: More, nisi smeo s uma, nego - znam ja tebe. A ko hoćeš da kupiš konja, a ti prvo poĉneš razgovor o obruĉim a i buradim a.

JO V IC A : P a, znaš kako je, trgovaĉki red koliko da se otpoĉne razgovor. A ... jesi li silazio od jutros u ĉaršiju?

JEVREM: Jesam.

JO V IC A : P a biće onda i da si ĉuo što?

JE V R E M : A šta im a da se ĉuje? Im a l' što novo?

JO V IC A : Z naš, idem ja jutros ĉaršijom , a naĉelnik, pa tek spusti meni ruku na rame...

JEVREM (iznenađeno i surevnjivo): A m a, na ĉije ram e?

JOVICA: Spusti ruku meni na rame.

JEVREM: Ko spusti?

JO V IC A : G ospodin naĉelnik.

JEVREM: Ama i on, koga god sretne, a on mu spusti ruku na ram e! P a šta ti veli?

JOVICA: Veli: "Boga mi, gazda-Jovice, ne stoje dobro stvari!"

JEVREM: Koje stvari?

JO V IC A : P a o politici m i govori ĉovek.

JE V R E M : A što ne stoje dobro?

JO V IC A : V eli: "O ni naši u B eogradu kanda ne bi hteli više da im Ilić bude poslanik."

JEVREM (kao bajagi iznenađen): E, boga ti, kako to?

JO V IC A : E to, tako m i kaţe ĉovek od reĉi do reĉi.

JE V R E M : Ja to, bogm e, ne verujem . Š to, brate! Ilić je baš ĉovek na svom e m estu.

JO V IC A : E , vidiš, onim a tam o gore nije na svom e m estu!

JE V R E M : P a sad? Š ta kaţe gospodin naĉelnik?

JO V IC A : V eli, m oram o naći drugoga!

JEVREM: Jes', drugoga, kao da ovde rode poslanici na vrbi, pa mi samo da uzberemo.

JO V IC A : A kad se ĉovek zrelo razm isli: zašto kao ne bi mogao i ko drugi?

JEVREM (podozrivo): M ogao bi, ne kaţem da ne bi m ogao, am a deder kaţi ko?

JOVICA (bajagi razm išlja): M ogao bi... E to, M ita A rsić!

JE V R E M : P a je l' ĉovek pod steĉajem ?

JOVICA: A Jova Crvljanin?

JEVREM: Pa je l' ukrao testament i bio u apsu?

JOVICA: A pop Pera?

JE V R E M : O n jeste. A ko tam o u skupštini treba zinuti, pop ume da zine pa da ga majci olako ne zatvori usta. Ali, brate, odvešće svastiku u B eograd, pa će da nam puca bruka.

JOVICA: To jeste!

JEVREM: Pa posle, brate, u Beogradu ima mnogo m uzika, a on, ĉim ĉuje m uziku m ora povesti kolo, pa m akar to i o zadušnicam a bilo. A to još ovde i biva, ali tamo...

JOVICA: Pa onda, ne znam koga bi?

JEVREM (podozrivo): Ne znam ni ja.

JO V IC A : Jer tu treba naći ĉoveka, ali takvog da m u se ne vuĉe rep. A gde ti je danas takav? E to, na prim er, m islio

sam nešto i na tebe...

JEVREM (prestravi se).

JO V IC A : P a m u znaš doĊe nezgodno zbog onog špiritusa.

JE V R E M : K og špiritusa?

JO V IC A : O nog, znaš što kaţu da si švercovao.

JEVREM (uvređeno): S lušaj ti, ako i kaţu za m ene da sam švercovao špiritus, ja drţavu nisam oštetio. Ja sam kaznu pošteno platio, a za m ene bar ne kaţu da sam liferovao vojsci crknuto meso.

JO V IC A : E to ti sad! S ad pa da poĉnem o da se vreĊam o. N isam ja zato, brate, došao, nego sam došao kao ĉovek i kao prijatelj da se razgovorimo kao ljudi.

JE V R E M : E pa, razgovaraj kao ĉovek, a nem oj da m i pom inješ više špiritus, kad o tom e nem a više ni akata.

JOVICA: Pa nema dabome, kad ih je pisar za pet banke pojeo.

JEVREM: Ako ih je i pojeo, akta je jeo, a nije crknuto m eso. I u drugom svetu m oţe ĉinovnik da pojede akta, ali nigde u svetu nema da vojska jede crknuto meso.

JOVICA (korsem diže se): E, pa da idem ja!

JE V R E M : A m a, što da ideš?

JO V IC A : P a kad ti jednako navrćeš na uvredu!

JE V R E M : A m a nije ja, nego ti jednako navrćeš na špiritus.

JOVICA: Ostavi, boga ti, to, pa da razgovaramo kao ljudi.

JEVREM: Pa sedi, de!

JOVICA (seda, pa posle izvesne pauze): V idiš, Jevrem e, a znaš i sam , poslovi više ne idu. R azlabavilo se nešto pa ne ide. O krpiš s jedne strane, a raspara se s druge... N e ide, pa to ti je...

JEVREM: Jest, stalo!

JO V IC A : S talo, bom e, pa m ora ĉovek hteo -ne hteo, da gleda ako m oţe s koje druge strane da se spom ogne te da izaĊe nakraj.

JE V R E M : N e m isliš valjda u sluţbu?

JOVICA: Da mi ne da bog!

JE V R E M : E , pa šta drugo m oţe?

JO V IC A : Z naš, m islim se nešto i velim , ako si m i ti prijatelj, ti i još dva-tri u ĉaršiji, te ako htednete da m e pom ognete... V elim , znaš, ovo je sad dobra prilika... K ad bi nam estio Ilića ja nešto otišao u S kupštinu.

JEVREM (prenerazi se): P oslanik da budeš?

JO V IC A : P a velim , Jevrem e, nisam da kaţeš ĉovek vezan. U m em da se razgovaram , um em da se naĊem , im ao sam , hvala bogu, posla i sa vlastim a, pa znaš, nisam baš ćutao a on da m i zapisuje šta hoće, nego sam i sam govorio. Pa velim ... M ogao bi', zašto da ne bi' m ogao! A ti znaš m ene, nisam od onih koji se neće oduţiti. S pom oći ću se i ja, ali oduţiću se i prijateljim a, znaš kako je kad si poslanik... Pa... (zastane i posmatra Jevrema) Š ta veliš ti na to, Jevreme?

JEVREM (ustao je i uznem iren šeta čekajući nestrpljivo da Jovica svrši govor); P a je l', to si ti došao?

JOVICA: Pa to.

JE V R E M : U ha, a poĉeo od kursa, pa na jareće koţe, a svršio sa kandidacijom !

JOVICA: Pa velim...

JEVREM: Jesi li ti o tome govorio sa gospodinom naĉelnikom ?

JOVICA: Nisam!

JEVREM: A jesi li govorio drugom nekom?

JOVICA: Nisam, rekoh prvo da razgovaram s tobom, pa onda...

JE V R E M : ... P a onda nikom više i da ne govoriš! M eni pa nikom više. V odu da m etneš u usta i da ne otvoriš usta više. D a ostaviš m eni stvar, i sa naĉelnikom m eni da ostaviš i sa celim svetom m eni da ostaviš, a ti da se ne m ešaš.

JOVICA (ohrabren): A ti pristaješ?

JE V R E M : K ad ti kaţem , m eni da ostaviš stvar, a ti da se ne m ešaš više.

JOVICA: E, velika ti hvala na tome, Jevreme! Rekoh ja: sa Jevremom treba prvo da razgovaram, pa ovaj... i to da ti kaţem ... A ko ti je poĉem stalo do toga, a ja pristajem i da podelim o, da m e pustiš prvo m ene jedno dve godine, koliko znaš da se pom ognem , pa posle ti idi, ako hoćeš, u S kupštinu. E vo, ako hoćeš i ugovor da pravim o.

JEVREM (šeretski): Jok, m ore, što će m eni to! P osao m i, hvala bogu, dobro ide, pa što da traţim preko hleba pogaĉe.

JO V IC A : P a jeste, pravo kaţeš.

JE V R E M : D rugo ti! P osle, što kaţeš, ti um eš i da se naĊeš, um eš da govoriš...

JOVICA: Jest!

JE V R E M : I ako m e sam o poslušaš.

JO V IC A : Š ta da te poslušam ?

JE V R E M : D a odeš odavde pravo u dućan, pa ni luk jeo ni luk m irisao. N ikom e ni reĉi o tom e. I ako te pripita ko: šta -m isliš, ko, da bude poslanik, a ti da m u kaţeš: šta se to m ene tiĉe ja gledam svoja posla, a kog narod hoće taj neka ide! Je l' tako?

JOVICA: Tako je!

JE V R E M : I tako ćeš da radiš?

JOVICA (dižući se): P a tako, kad ti kaţeš da je tako bolje.

JEVREM: A za dalje je moja briga. Ti samo nakrivi kapu pa ĉekaj m andat!

JOVICA (polazeći): P a ja, pravo da ti kaţem , u tebe sam se i nadao.

JEVREM (ispraćajući ga): I ne treba ti drugi!

JOVICA: E, pa hvala ti, Jevreme! (odlazi)

JEVREM (za njim): P ravo u dućan i nikom ni reĉi!

H JEVREM, MLADEN

JEVREM (vraća se nervozno uzbuđeno i ide pravo ka levim vratima): Mladene! (pauza) P avka, pošlji m i, boga ti Mladena. (stade nasred sobe i duboko se zamisli)

MLADEN: Zvao si me gazda?

JE V R E M : Idi preko, znaš onoga gospodina S retu!

MLADEN. A znam!

JEVREM: Ako nije tu preko, a on je u "Nacionalu", idi pa m u kaţi: zam olio te gazda Jevrem da doĊeš ĉasom na jednu kafu. Jesi li razumeo?

MLADEN: Jesam! (ode)

XI JEVREM, PAVKA

PAVKA (dolazi zdesna): S lušaj, Jevrem e, vidim ide preko pijace gospa Marina, izvesno će ovam o.

JE V R E M : P a neka doĊe.

P A V K A : A m a htela sam baš da ti kaţem : ne znam da li si ti nam irisao zašto ona u poslednje vrem e dolazi tako ĉesto k nama?

JE V R E M : E to ti sad! Š ta ja im am tu da nam irišem ?

P A V K A : P a nem aš šta, dabom e, kad si zavukao nos u politiku.

JE V R E M : T o da m i ne kaţeš drugi put. G de ja zavlaĉim nos neka ga zavlaĉim . Ja znam šta radim !

P A V K A : E to, ne m oţe s tobom ni da se razgovara o porodiĉnim stvarim a, kad ti odm ah... ne znam ni šta sam poĉela da govorim .

JE V R E M : P a to: da li sam štogod namirisao?

P A V K A : Jest, to! T i znaš valjda da je ta gospa M arina nešto rod ovom gospodinu Ivkoviću?

JEVREM: Ako!

P A V K A : A nešto m i se m nogo raspituje o D anici i hvali gospodina Ivkovića i uopšte... P rekjuĉe m i ĉak rekla: "Boga mi, gospa Pavka, da gledamo mi da se orodimo!" E to, tako m i je u oĉi rekla.

JEVREM (koji nije ni slušao njeno kazivanje, već je sam o rasejano gledao): P a šta se to m ene tiĉe?

P A V K A : B oţe, Jevrem e, pa govorim ti o tvome detetu!

JEVREM: Otkud je gospa Marina moje dete? (izvadio novine i razgleda)

P A V K A : A m a, ne ona, ĉoveĉe, nego... Ĉ uli ti, boga ti, što ti rekoh, šta m i je ţena prekjuĉe govorila?

JEVREM (rasejano): Jest, jest, ĉuo sam ... ali neka govori ko šta hoće, šta se to nas tiĉe!

PAVKA (krsti se): Ju, kako da nas se ne tiĉe, pobogu ĉoveĉe!

XII MARINA, JEVREM, PAVKA

MARINA (dolazi spolja): Dobar dan, dobar dan, gazda-Jevreme!

JEVREM: Dobar dan!

P A V K A : A ja vas baš gledam kroz prozor, pa kaţem Jevremu: evo gospa Marine pravo k nama.

M A R IN A : B aš dobro što vas vidim , gazda-Jevreme, te da vas kao ĉoveka i graĊanina zapitam : im a li, boga vam , vlasti u ovoj zemlji?

JEVREM: Pa ima, gospa Marina. Eto, gospodin naĉelnik...

MARINA: Ili, ako nema vlasti, a ono, ima li bar graĊanstva?

JEVREM: Kako da nema! Pa ko bi glasao za izbore kad ne bi bilo graĊanstva?

MARINA: Pa molim vas lepo, kako ta vlast i to graĊanstvo trpi ova ĉuda? E to, m olim vas, sad baš proĊoh kraj apoteke. (Pavki) Ju, slatka, ono vredi videti, ono se ne da reĉim a opisati, ono treba oĉim a videti. (Jevremu) Prolazim kraj apoteke i gledam. Znate onu sekretaricu... Ju, zaboga. P a ono je već javna stvar... V isi ovako, evo ovako, na prozoru, a onaj ćosavi potporuĉnik pod prozorom. Ona, znate, njemu sve ovako, ovako, ovako. (pokazuje gestove rukama) A on njoj sve ovako... Kao u pozorištu.

PAVKA: Ju, ju, ju! (krsti se) P a kaţu onda: nije istina kad tako novine za poneku pišu.

MARINA: Tome bi, zaboga, trebala vlast da stane na put, a graĊanstvo bi trebalo da se gnuša.

JEV R E M : Š ta ćete, u svakoj varoši im a i takvih individua!

MARINA: I bar da je neka persona, ta sekretarica, pa i da mi nije krivo, ali...

P A V K A : K akvih ti nas nem a! D a vam kaţem sam o što sam juĉe ĉula, pa da se krstite i levom i desnom !

JEVREM: A jeste, jeste... T o treba da ĉujete! E to idite tam o u sobu da vam kaţe P avka šta je juĉe ĉula, pa, da se krstite i levom i desnom . Idite, to vredi da ĉujete!

PAVKA (nudeći M arinu): Izvol'te!

MARINA (polazeći, zastane pred fotografijam a koje vise o zidu): Boga vam, je li ovo sve vaša fam ilija?

PAVKA: Jeste, Jevremova. Dao ih bog mnogo!

M A R IN A : I sve ţivo?

PAVKA: Gotovo.

MARINA: Ovde?

JEVREM: Svi su ovde.

MARINA: Mnogo ih ima. (Pavki) Vidite, pa to mu je kao neki miraz za zeta, toliki glasaĉi u fam iliji... K ako, nije ih malo, molim vas, i to... (ulazi u sobu govoreći dalje)

PAVKA (ulazi sa njom).

XIII JEVREM, SRETA

JEVREM (kad je gospa M arina pom enula glasače, trgne se iz rasejanosti, te čim su žene ušle u sobu, prilazi zidu i broji fotografije dotičući svaku kažiprstom ; kad naiđe Sreta, on prekida): A , baš dobro!

SRETA: Dobar dan gazda-Jevreme, kako, kako? (uzima Jevremovu tabakeru sa stola i pravi cigaretu)

JE V R E M : O vaj... hteo sam onako, kako da ti kaţem ... P a jest, to, hteo sam s tobom da progovorim malo...

S R E T A : A ko, ako... A o ĉem u to, gazda-Jevreme?

JE V R E M : P a... kako da ta kaţem ... Im alo bi vazda o ĉem u da se razgovaram o, ali ja sam hteo onako da progovorim o o opštim stvarim a...

S R E T A : A ha o opštim ? D obro, gazda-Jevrem e m oţem o,

što kaţeš, razgovarati i o opštim stvarim a, zašto da ne razgovaramo!

JE V R E M : P a to, znaš... velim m ogli bi razgovarati, na prim er, o politici... E vo, izbori su, što kaţu, na pragu.

SRETA: Jest, bome, na pragu su!

JE V R E M : Ĉ ujem , onako, sasvim poverljivo, da je naĉelnik dobio jedno pism o iz B eograda da se Ilić ne bira za poslanika.

S R E T A : G le, m olim te! A ko to tebi reĉe?

JE V R E M : O ni su, znaš, i inaĉe u svaĊi, naĉelnik i Ilić, pa sad oni iz B eograda pristali uz naĉelnika da naĊe nekog m ekšeg.

SR E T A : G le, m olim te! A ko to tebi reĉe?

JE V R E M : T o... nem oj da m e pitaš, to je poverljivo.

SRETA: Ako vala, dosta je i bilo njegovog!

JEVREM: Sasvim!

S R E T A : M olim te, brate, je l' prodade svoju kuću za sresku kancelariju? A što? Z ar nije i drugi im ao kuću za prodaju? N e kaţem da sam ja im ao, ali, eto„ da postavim o svaku stvar na svoje m esto pa da se upitam o: šta će tebi, na prim er, ovolika kućerina?

JE V R E M : P a vidiš da polovinu dajem pod kiriju. D abom e da mi ne treba!

SRETA: E, pa zar nisi mogao ti da prodaš kuću drţavi? Mogao si, dabome! Pa onda, je l' mu dadosmo spisak naših graĊana koji su na robiji? Izradi ĉovek m ilovanje sam o svom e šuraku, a nam a svim a šupalj nos do oĉiju.

JEVREM: Jes'!

S R E T A : P a onda ponam ešta, brate, celu svoju fam iliju i zauze sva mesta od prote do opštinskog strvodera. A ko je na opštinskom kantaru - njegov roĊak, ako je pisar u opštini - njegov roĊak. P a dosta, brate, im a nas još u ovoj S rbiji koji im am o roĊake za sluţbu i roĊake na robiji i kuće za prodaju! Je l' tako?

JEVREM: Tako je! U h, da nije iz naše partije, pa da m u podvikneš tako detaljno na zboru. A li pusto ne ide... nego... ovaj... kaţi ti m eni, šta m isliš, na prim er, ko bi onako od naših m ogao biti poslanik m esto njega?

S R E T A : P a kako da ti kaţem , brate m oj! A ko ćem o svaku stvar da postavim o na svoje m esto: on jedini što je onako malo otresit, svi ostali su nekako malo zavezani i glupi...

JE V R E M : T o jeste što kaţeš, ostali su nekako zavezani i glupi...

S R E T A : E to, baš, ako hoćeš da poĉnem o od tebe...

JEVREM (grčevito prihvati): E , vidiš, S reto, baš sam i to hteo da te pitam ! V idiš, oni iz B eograda traţe m ekšeg ĉoveka: zar ti ne nalaziš da sam ja m ekši od Ilića?

SRETA (sad mu je jasno): Ja, ja, ja, ja, ja!... (udara jezikom o nepce) S ad, dakle, m oţem o da postavim o svaku stvar na svoje mesto!

JE V R E M : Ja velim ... a to što kaţeš... ako sam baš i zavezan malo... to onako...

X IV D A N IC A , P R E Đ A ŠN jI

DANICA (iz desne sobe): M ajka hoće nešto da razgovara sa gospa M arinom što ja ne treba da ĉujem , pa m i kazala da ja izaĊem u ovu sobu. (Sreti) Dobar dan!

SRETA: Dobar dan! Dobar dan!

JE V R E M : E , i ja, vidiš, hoću, na prim er, da razgovaram nešto sa gospodinom S retom što ti ne treba da ĉuješ zato izaĊi iz ove sobe pa idi u neku treću.

DANICA (radosno): D a izaĊem u hodnik?

JE V R E M : D abom e, da izaĊeš!

DANICA (veselo otrči).

XV P R E Đ A Š N jI B E Z D A N IC E

JEVREM (šeta zabrinuto i nastavlja red misli koje je Danica svojim dolaskom prekinula): A nije da kaţeš da ne bih um eo ništa reći. U m em , a um em ak o treba i da ćutim .

S R E T A : U m eš!

JE V R E M : B aš i da ne um em što, im a tam o u B eogradu pam etnih ljudi pa će m i reći: kad, na prim er, treba da ćutim , a kad da govorim .

SRETA (koji je za sve to vreme mislio): E , ĉekaj sad, ti, brate si mi moj, da mi najpre postavimo svaku stvar na svoje m esto... K aţi ti m eni najpre, kako ti stojiš sa naĉelnikom ?

JEVREM (trlja dva kažiprsta jedan o drugi): Ovako!... Jutros baš idem ja tako ĉaršijom , a gospodin naĉelnik spusti tek ruku meni na rame, kao na primer bratu svome, pa će reći...

S R E T A : Ĉ ekaj... ĉekaj... drugo: brate si m i m oj, kaţi ti m eni, što će tebi da budeš narodni poslanik kad ti ovde više zaraĊuješ od sitnih interesa no što će ti dijurina

doneti?

JEVREM (zbunjen): P a... znaš kako je... nije to za zaradu, nego... onako... narodno poverenje.... poĉast i onako kao...

S R E T A : D obro, sad sm o naĉisto i sad m oţem o da postavim o svaku stvar na svoje m esto. T i znaš, Jevrem e, da sam ja vešt za te stvari.

JEVREM (hteo bi nešto da kaže).

S R E T A : Z nam šta ćeš da kaţeš: da sam bio vešt, ja ne bih odleţao godinu dana za deficit.

JE V R E M : N isam to hteo da kaţem .

S R E T A : M olim te, to si hteo da kaţeš, vidim da si to hteo da kaţeš. A li, brate si m i m oj, to je druga stvar, to je sudbina. T o m oţe svakog da postigne. N e zna se šta nosi dan, a šta nosi noć. E to, na prim er, danas si zdrav i ĉitav, a sutra osvaneš pred sudom zbog deficita. D obro, recim o, trgovac si, pa ne m oţeš im ati deficit, ali da si poreznik, kao ja što sam bio, pitao bih te onda...

JEVREM: Pa to jeste!

S R E T A : I ti m isliš da m ene vreĊa što m e zovu S reta numera 2436. To je numera sudske presude kojom sam bio osuĊen na godinu dana. A treba da znaš, gospodine m oj, da je ta num era baš uĉinila, da m eni skoĉi num era u ovoj varoši. D eder, reci, evo, ti m eni: koji je to posao koji bi se m ogao svršiti bez m ene? 'A jde, reci m i? A ko treba da se rasturi kakav laţan glas po varoši, daj ovam o S retu; ako treba da se pokvari kakav politiĉki zbor, daj ovam o Sretu; ako treba da se falsifikuju izborni spiskovi, daj ovamo Sretu; ako treba na izbore, daj opet Sretu. I da ne raĉunam o sitne poslove: rasturanje licitacija, svedoĉenje, ĉestitke vladi, dopis, telegram protiv nasilja i vazdan takvih stvari.

JE V R E M : P a to jeste... Z ato ja, vidiš, i hoću s tobom .

SRETA: Znam ja da ti hoćeš sa m nom , ali je sad pitanje: da li ja hoću s tobom ?

JEVREM: Pa ja velim...

S R E T A : A m a, nem aš tu ništa ti da veliš ili da ne veliš, to je stvar raĉuna. T i, recim o, im aš u rukam a kralja, a ja, brate si mi moj, keca. E, dobro, onda, brate moj, da ti meni odgovoriš na farbu, ako hoćeš da ja tebe postavim na svoje mesto.

JE V R E M : D a odgovorim , zašto da ne odgovorim , sam o... Ne, razumem te kako?

S R E T A : I to ću ti reći. T i, vidiš, ne m oţeš sam za sebe da uĉiniš ništa, ja ti trebam , je li, to priznaješ? E , lepo , onda evo: ja bacam keca! Je l' m e razum eš sad?

JEVREM: Ne razumem.

S R E T A : N e razum eš? D obro sad ćeš m e razum eti. V idiš, ja im am na ţenino im e onu veliku njivu van varoši... dva hektara... T o bi trebalo drţava da m i otkupi, nek podigne tamo bolnicu, kasarnu, rasadnik, kazneni zavod, šta hoće nek podigne, sam o drţava treba to da otkupi, je li?

JEVREM: Jes'!

SRETA: Pa onda, brate si mi moj, ja imam petnaest godina praktikantske sluţbe, pre no što sam postao poreznikom, a nisam ja tih petnaest godina radio za sebe, nego za drţavu. E , pa, brate, pravo je da drţava prizna te godine sluţbe!

JEVREM: A numera 2436?

SRETA: Ne brini ti za to, samo kad si ti poslanik. Obnova

parnice... novi dokazi... nevinost... penzija, razum eš li?

JEVREM: Razumem.

SRETA: Pa onda, brate si mi moj, ja bih rad i da se uposlim.

JE V R E M : O pet u sluţbu?

S R E T A : K akva sluţba, boga ta, dokle ćem o svi da visim o na drţavnim jaslam a! Im a i drugih poslova sem drţavne sluţbe, sam o kad se svaka stvar postavi na svoje m esto.

JEVREM: Pa jes', pravo kaţeš!

SRETA: Ima ti tu, brate, hiljadu sitnih poslova i krupnih prihoda, sam o kad je ĉovek vredan i onako okretan. E to, na prim er, ti si poslanik i ti ne m oţeš kao poslanik da prim iš licitaciju za zidanje kasarne na m ojoj njivi. A li, na prim er, m oţeš da je prim iš na m oje im e, je li? P a onda, brate m oj roĊeni, ne m oţeš ti u ovoj zem lji poseći nijedno drvo na svoje im e, al' na m oje m oţeš oboriti ĉitave planine, pa onda pom ilovanja! K oliko sveta leţi na robiji banbadava, pa i to ti je lep posao, sam o kad je ĉovek vredan i okretan. D a li m e sad razum eš?

JEVREM: Razumem!

S R E T A : E , to ti je vidiš ono: bacio sam keca, sad ti odgovaraj na farbu.

JEVREM (zabrinuto): Samo... ovaj...

XVI P A V K A , P R E Đ A ŠN jI

PAVKA (izlazi iz sobe): Jevreme... da te priupitam.

JEVREM: Nemoj m olim te da m e pitaš, jer nisam ni za

kakvo pitanje!

P A V K A : Ţ ena izišla s farbom na sredu.

JE V R E M : A m a koj' izišao s farbom na sredu?

PAVKA: Pa, gospa Marina.

JEVREM: O, gospode, otkud joj sada palo na pamet da iziĊe s farbom na sredu? Z ar ne vidiš da sam u najvećoj brizi?

PAVKA: Treba da joj odgovorim!

JE V R E M : M olim te, P avka, idi tam o u sobu, pa iziĊi i ti s farbom na sredu!

SRETA: Sasvim, svaku stvar treba postaviti na svoje mesto.

P A V K A : A m a, ĉoveĉe boţji, pa šta da kaţem ţeni?

JEVREM (rasejano): Zar ja znam... Eto... na primer... na primer... ako je ona bacila kralja, onda ti baci keca... (zbuni se) N ije to... već svaku stvar postavi na svoje mesto, pa eto ti!

PAVKA (krsti se): Ĉ oveĉe boţji, govoriš kao da nije reĉ o tvome detetu.

JEVREM: Ama jeste, ali ne volim kad te detinjaste stvari padnu tako... kad ĉovek im a drugih briga.

P A V K A : B ar da znam šta da kaţem ţeni?

JE V R E M : O tkud ja znam šta da joj kaţeš? N aposletku, reci joj neka se strpi dok ne proĊu izbori...

PAVKA (zgrane se): Š ta je tebi, pobogu ĉoveĉe! Ja vidim već da si ti digo ruke, nego ću ja da kidam pa kako bog

da!

JE V R E M : P a dobro, kidaj, a ja... ja ću već prom isliti o tome.

P A V K A : P rom išljaj ti, ako, ako, a ja već znam šta ću! (ode)

XVII JEVREM, SRETA

JEVREM (posle malje pauze): S ad m i došla... kao da je sad vreme tome.

S R E T A : P a ţena, vidiš, neće bez tvoga pitanja.

JEVREM: Jest, nego... (zamisli se rasejano) A Ilić?

S R E T A : Š ta Ilić?

JE V R E M : A ko on, na prim er, neće da prim i naĉelnikov savet da se odrekne, nego udari u stranu... On ima mnogo glasaĉa, uţiva narodno poverenje

SRETA: Hm, narodno poverenje? I to ti je, brate, artikal kao i svaki drugi artikal. M etneš ga na kantar, vidiš koliko je teško, odrešiš kesu da platiš. O no ne kaţem da će to ići sasvim kao nam azano; Ilić će se uzjoguniti, ali sprem i kesu, pa eto ti!

JE V R E M : K ako to m isliš?

SRETA: Pa eto tako: ti gazda-Jevrem e, im aš para, Ilić im a narodno poverenje. Dobro! Da postavimo svaku stvar na svoje m esto. Ilić, petlja i ne m oţe da sastavi kraj s krajem , a tebi se, gazda-Jevrem e, pom alo i preliva, njem u plaćanje najahuje na plaćanje, tebi prim anje najahuje na prim anje.

JEVREM (buni se): N ije baš tako...

S R E T A : A m a de, ostavi, tako je kad ti ja kaţem ! E , pa lepo, kad je tako, otići ću njem u pa ću m u reći: deder, daj kantar da izmerimo tvoje narodno poverenje pa da ga se ti, brate, pred tvojim biraĉim a odreĉeš u korist gazda-Jevrem a P rokića. E to, tako se to radi!

JEVREM: Gle, molim te!

S R E T A : E , vidiš, ako tako sve izvedem o i ako sm o se sporazumeli kao ljudi, onda se m oţe reći da je svaka stvar postavljena na svoje mesto.

JE V R E M : I ti m isliš?...

S R E T A : Ja m islim , brate i prijatelju, da ćeš ti i niko drugi bita narodni poslanik!

JE V R E M : I to baš... ovaj... onako, da budem izabran?

SRETA: Pa izabran, dabome!

JE V R E M : ... V ećinom glasova?

S R E T A : P a većinom glasova, nije - nego manjinom! S am o, dabom e, sa naĉelnikom ti da udesiš, to ne m ogu ja. N ajbolje je da uhvatiš pisara S ekulića, on je onako vatra ĉovek za te stvari i ovako obrće naĉelnika oko m aloga prsta.

JEV R E M : Jest, to je istina, on je, kaţu, vatra.

S R E T A : I kada ga naĊeš, reci m u, boga ti, od svoje strane, neka me se okane. Petlja me tamo za nekakvu bajagi dvaput naplatu. Molim te sad kad se bacimo na ovaj ozbiljan posao, nemamo kad za nikakve istrage. Neka baci akta u fioku! A ti, ovaj, gledaj lepo s njim. (polazeći) I nem oj da stegneš ruku. 'A jd', odoh ja m alo da om irišem ĉaršiju i da pustim tvoje im e u saobraćaj, neka se ĉuje...

D a postavim o, znaš, svaku stvar na svoje m esto.

JEVREM: E, pa hajde, neka je sa srećom !

S R E T A : V idećeš ti šta vredi S reta num era 2436! (odlazi)

XVIII JEVREM, DANICA

JEVREM (pošto ga je ispratio, vraća se zam išljeno).

DANICA (ulazi spolja): Ode gospodin Sreta?

JEVREM (trgne se iz misli): Gde si bila dosad?

DANICA: Pa tamo, u hodniku.

JE V R E M : Je l' se nije ĉulo tam o šta sm o razgovarali ja i gospodin Sreta?

DANICA: Nije. Razgovarala sam sve vreme sa gospodinom Ivkovićem , pa ne bih ni m ogla da ĉujem i da sam htela.

JE V R E M : S njim razgovarala. A šta on onako kaţe... O ĉem u ste razgovarali?

D A N IC A : O vrlo vaţnim stvarim a.

JE V R E M : O vaţnim stvarim a? Z ar on s tobom razgovara o vaţnim stvarim a?

D A N IC A : P a onako... K aţe ide u B eograd... H oće da se kandiduje za narodnog poslanika... kaţe...

JEVREM (pretrne): Š ta kaţe?

D A N IC A : P a to, hoće da ide u Beograd...

JEVREM: Ama nije to, nego ono drugo?

DANICA: Koje drugo?

JE V R E M : O no drugo što ti je kazao?

D A N IC A : P a to... kaţe, hoće da se kandiduje za narodnog poslanika.

JEVREM: Koj' da se kandiduje za narodnog poslanika?

D A N IC A : P a on, gospodin Ivković. K aţe, teraju ga prijatelji, on nije hteo, ali ga teraju prijatelji i oni iz Beograda...

JE V R E M : A naĉelnik?

D A N IC A : P a on kaţe, njega će da kandiduje opozicija.

JEVREM: Aha! Opozicija! Dakle tako, opozicija? A ĉem u opozicija, zašto opozicija, kom e opozicija? A ? E , to ćem o da vidim o! Idi, idi m u kaţi: e, to ćem o da vidim o! U pravo: idi m u kaţi da on... Ĉ ekaj: idi m u kaţi da je... Ĉ ekaj!.. Idi do Ċavola i nem oj nikom ništa da kaţeš.

DANICA (gleda ga začuđeno i iznenađeno i odlazi desno).

JEVREM (uzbuđeno hoda i govori pešto sam sebi, m latarajući rukam a).

XIX SP IR A , SP IR IN IC A , P R E Đ A ŠN jI

SPIRINICA (za njom Spira): E, e, e, e, pa, zete, svetlo ti oko!

SPIRA: Ama ostavi, boga ti, kakvo svetlo oko! Kako m oţeš tako s neba pa u rebra?

SPIRINICA (izbekelji se na Spiru i krsti se): O, gospode

S avaote! D a ĉudna ĉoveka, ne daš m i ni da zinem !

S P IR A : P a zini, brate, ali kad zineš, a ti bar kaţi nešto pametno.

S P IR IN IC A : A tebi već pam et curi kroz kapu! M ani se... (pljuje ga) P... pp... p... p... p... da mi te ne ureknu!

S P IR A : E , M ico, ti opet traţiš! M oli se bogu što je tuĊa kuća i što nije red...

S P IR IN IC A : A ti pa našao tuĊu kuću da se rebriš. Suklato!

JEVREM (stao izm eđu njih i pokušava da ih umiri): Ama, de! N iste valjda došli da se ovde svaĊate?!

S P IR IN IC A : P a nism o, dabom e, nego kad on za prvu reĉ.

JE V R E M : Ĉ ekaj, m olim te! O , ljudi boţji, pa m eni puna glava briga, i sad još m i vi došli da se svaĊate!

SPIRINICA (uvređeno): P a m i m oţem o ići. M oţem o se m i i na drugom m estu svaĊati, ne m oram o baš ovde!

JE V R E M : A m a ne kaţem to.

S P IR A : Ĉ ekaj, m olim te, da se prvo objasnim o o glavnoj stvari. D ošao m aloĉas tvoj sluga, veli: poslala ga P avka i zove nas da doĊem o. V eli: vaţna stvar, tiĉe se deteta!

JE V R E M : A , jes', gospa M arina izašla sa farbom na sredu.

SPIRINICA: Ju, s kakvom farbom?

JE V R E M : P a, znaš, ona je rod gospodinu Ivkoviću!

SPIRINICA: Pa da nije za Danicu?

JEVREM: Jes'!

S P IR IN IC A : A kad je izišla s farbom na sredu?

JEVREM: Sad!

SPIRINICA: Pa sad?

S P IR A : P a tu, brate, niti im aš šta da razm išljaš, niti da se savetuješ sa nam a. M ladić je ĉestit...

SPIRINICA: Prilika je vrlo dobra, i ako je da mene pitate...

S P IR A : P a ĉekaj, zaboga. Z ar ne vidiš da sam ja zinuo da kaţem ...

S P IR IN IC A : A li ti, kad zineš, ne um eš da zatvoriš usta.

S P IR A : N isam ni par reĉi rekao!

S P IR IN IC A : N e daš ĉoveku do reĉi da doĊe!

JEVREM: Ama umirite se, zaboga!!

S P IR A : P a to kaţem , prilika nije rĊava, m lad ĉovek, advokat, dobro radi.

JEVREM: Znam, ali - opozicija.

S P IR A : A šta se to tebe tiĉe?

S P IR IN IC A : I pop A nta im a zeta opoziciju, pa još kako lepo ţive.

JE V R E M : Jes', ali... ovaj... kako da kaţem ... on m oţe da se kandiduje i za poslanika.

SPIRINICA: Zar on?

JEVREM: Jes'!

S P IR A : P a još bolje?

JE V R E M : A ... ovaj... Š ta sam ono hteo d a kaţem ... P a to, znaš... i ja, to jest gospodin naĉelnik... upravo nije ni on, nego oni iz B eograda... ili bolje reći: narod... ovdašnji narod... hoće da i ja budem poslanik.

SPIRA I SPIRINICA (zgranu se): Ti?

JEVREM (stavlja prst na usta): Pst! To je zasad još tajna, još nije svršeno.

S P IR A : P a pravo da ti kaţem i treba. Iz naše fam ilije još niko nije bio poslanik, a tolika familija.

S P IR IN IC A : P a dabom e, kad si se ti zatutuljio pa ne um eš da m akneš! A što ne bi ti bio poslanik, kad m oţe Jevrem , valjda moţeš i ti...

S P IR A : A m a ne ide to tako, ţeno!

S P IR IN IC A : N e ide kod tebe, tebi pišta ne ide, kad si ti...

S P IR A : Jevrem , vidiš, im a poverenje...

S P IR IN IC A : A što ti da nem aš poverenje?

JE V R E M : A m a, ĉekaj, brate, nem ojte se svaĊati, još to nije svršeno, još je zec u šum i!

S P IR A : P a recim o i da je svršeno, ne vidim šta ti to sm eta za Danicu.

JEVREM: Kako da mi ne smeta? Ja kandidat vladin, a on kandidat opozicijin; on mene gleda da obori, a ja njega. Pa onda, molim te, ja moram grditi opozicionog kandidata, jer kako ću drukĉe da obaveštavam narod ako ne grdim protivnika?

SPIRA: To jeste!

JE V R E M : A i on će m ene da grdi.

S P IR A : H oće. A li opet, ja m islim da to nije ništa, to je više onako, politiĉki. P olitiĉki m oţeš u S rbiji koga hoćeš da izgrdiš pa opet...

JE V R E M : D obro, ništa nije, ako ja budem izabran, ali ako on bude izabran, a ja ostanem banbadava izgrĊen.

S P IR A : O pet ništa!

JE V R E M : P a onda, ja m oram po duţnosti, u interesu partije, njega da mrzim. Ne mogu ja tek voleti opozicionog kandidata.

SPIRA: Nije ni to baš onako strogo kao što je bilo nekad. Pre kad si ga mrzeo, a ti si ga mrzeo kao psa - ili ti ili on, do istrage. A sad se nekako sm ekšalo. Z ar ne vidiš da sad u svakom e poslu ortakuju partije? A ko je trgovina, ĉitaš: -S im ić i P etrović", raspitaš se, a ono S im ić vladina stranka, a P etrović opozicija, pa de, nek izm akne liferacija ako m oţe! P a onda: tast P avlović, a zet Janković, tast vladina stranka, a zet opozicija. Pa ide kao namazano; a tast poslanik a zet naĉelnik okruţni; a zet poslanik a tast predsednik opštine. Izveštili se ljudi, pa to ti je!

JE V R E M : A m a to jeste, nego nezgodno m u dolazi, baš sad uoĉi izbora.

S P IR IN IC A : P a zar gospa M arina navalila baš sad da to svrši?

JE V R E M : P a sad, ovoga ĉasa. E no ih tamo u sobi kuvaju...

SPIRINICA: Iju, a vi m ene ovde drţite ĉitav sat. Š to ne govoriš, zaboga? (odjuri)

XX

JEVREM, SPIRA

JE V R E M : Š to ne ide, ne ide! A ko hoće posle izbora, dobro, m oţem o da razgovaram o. P a onda... ko zna da to nije i neka zamka?

SPIRA: Kakva zamka?

JE V R E M : P a znaš kako se prave zam ke i podvale uoĉi izbora. T o m oţe lako biti. N eću da ĉujem . S ad neću da ĉujem , a posle izbora m oţem o razgovarati. Idi, S piro, tam o u sobu pa im tako reci; posle izbora m oţem o razgovarati!

XXI M L A D E N , P R E Đ A ŠN jI

MLADEN (donosi jednu hartijicu): Dade mi ovo ceduljĉe gospodin Sreta.

JE V R E M : S reta? Je l' baš on ti dade?

MLADEN: Jes'! (odlazi)

JEVREM (radoznalo razvija i teško čita): "Sad sam razgovarao sa S ekulićem . N aĉelnik m u kazao da će te zvati da razgovara s tobom . S tvar m oţem o sm atrati za pola svršenu. P ijem o na tvoj raĉun! (zbunjen radošću, ushićen). Spiro... Spiro...

S P IR A : Ĉ ujem ...

JE V R E M : P ola svršeno!

S P IR A : M ore sve je svršeno. K ad tebe naĉelnik zove na savetovanje, a vidiš i S ekulić je tu... pa onda...

JE V R E M : I već piju na m oj raĉun!

SPIRA: Pa dabom e!... N eka je sa srećom , Jevrem e!

JE V R E M : D aj B oţe, S piro, brate! (potresen grli ga).

XXII P A V K A , SP IR IN IC A , P R E Đ A ŠN jI

PAVKA (dolazi iz sobe, za njom Marina i Spirinica; M arina odm ah žurno odlazi na zadnja vrata; ona je otišla da izvesti Ivkovića o srećno svršenim progovorim a): Jevrem e, kaţi dragiĉka!

JE V R E M : P st! Ĉ ekaj! K aţi ti prvo dragiĉka!

P A V K A : A m a kaţi ti, kad ta kaţem !

JE V R E M : P a dobro: dragiĉka!

P A V K A : Ja, u im e B oţje, dadoh reĉ za D anicu.

JEVREM: A ja dadoh za poslanika.

SPIRINICA (Jevremu): Ju, pa ti se i ne zaradova!

S P IR A : T i da se ne m ešaš, jesi li ĉula?

S P IR IN IC A : A m a pusti m e, ĉoveĉe, m akar jednu reĉ da progovorim . K aţem otac, a ne raduje se detinjoj sreći.

JE V R E M : A m a ko se ne raduje, radujem se, nego... ĉu li, P avka, šta ti ja rekoh: ja u im e B oţje odoh u poslanike.

P A V K A : B oţe, pa dve radosti odjedanput!

XXIII D A N IC A , M L A D E N , P R E Đ A Š N jI

DANICA (nailazi na vrata, za njom Mladen).

PAVKA: 'Ajd', ovamo, pa poljubi ocu ruku! (Danica ljubi ruku Jevremu)

MARINA (iz zadnjih vrata, za njom Ivković): 'Ajde ovamo, pa poljubi majci ruku.

JEVREM (uplašio se zbunio, trza ruku koju je Ivković prišao da poljubi): A m a, ĉekajte, brate!

S V I: 'A jde, 'ajde. N eka je sa srećom , daj B oţe!

P A V K A : M ladene, otrĉi odm ah kum a-S veti i kaţi m u...

JE V R E M : Ĉ ekaj, idi... ovaj, kuma-Sveti i gazda-Arsi i prijatelj-Miki i reci im.

SPIRA: Reci im: gazda-Jevremova Danica...

S P IR IN IC A : A m a, pusti ĉoveka neka kaţe što je poĉeo!

S P IR A : N e m ešaj se ti!

JE V R E M : Ĉ ekajte, brate, ĉekajte prvo da postavim o svaku stvar na svoje mesto.

XXIV Ž A N D A R M , P R E Đ A ŠN jI

Ţ A N D A R M (ulazi sa dna): Poslao ate, gazda-Jevreme, gospodin naĉelnik da doĊeš do njega, im a gospodin naĉelnik vaţan razgovor s tobom .

JEVREM (srećan i zbunjen sve više): Je l' baš on to rekao?

Ţ A N D A R M : P a jes', rekao gospodin naĉelnik.

JEVREM: Spiro, pola!

SPIRA: Sve!

PAVKA: Idi ti, Mladene, kuma-S tevi i kaţi m u...

JE V R E M : Ĉ ekaj, ĉekaj, m olim te. S tvar se, kao što vidiš,

sasvim zamrsila... Upravo, nije se zamrsila nego onako... (Pavki) D obro, šta hoćeš ti? H oćeš da M laden ide kum a-Stevi. Dobro, to znamo. (Ivkoviću) A šta hoćeš ti?

IV K O V IĆ : T a da vam poljubim ruku!

JEVREM: I to znamo! (žandarm u) A ti?

Ţ A N D A R M : G ospodin naĉelnik...

PAVKA: Pa nek ide Mladen?

JEVREM: Vrlo dobro... i to znamo...

JEVREM: N ek ide... Idi... ĉekaj... reci kum a-Stevi...

PAVKA: ... I prijatelj-Miki...

SPIRINICA: ... I gazda-Arsi...

JE V R E M : P a dobro, al' šta da im kaţe? (seti se) Reci im: gazda-Jevrem se isprosio za narodnog poslanika...

PAVKA: Ama za Danicu.

JEVREM: Pa to, to hoću da kaţem , reci ţena narodnog poslanika, to jest, ćerka narodnog poslanika, upravo zet narodnog poslanika... odnosno... eto ne znam ni šta govorim ! Z bunili ste m e i sad, na prim er, ne znam šta govorim , i upravo ne znam ko drţi u ruci keca, a ko kralja... (Ivkoviću) P a dabom e kad si i ti um ešao tvoju farbu!.. (prodera se na Mladena) Idi pa reci šta hoćeš! (Mladen ode)

SVI (sm eju se i čestitaju m eđu sobom ).

P A V K A : A ţandarm u nisi ništa odgovorio, ĉovek ĉeka.

JEVREM: A jes'! (prilazi žandarm u i spušta m u ruku na rame) T i, brate, ako te zapita štogod gospodin naĉelnik, a ti samo reci, gazda Jevrem mi je spustio ruku na rame, on

zna šta to znaĉi. A za dolaţenje, evo, sad ću ja da doĊem .

Ţ A N D A R M : R azum em ! (salutira i odlazi)

IV K O V IĆ : P a hoćete li se, najzad , gazda-Jevreme i mene setiti?

JEVREM (spusti mu ruku na rame): Evo i tebi da spustim ruku na rame.

SPIRA: Tako, brate. To si trebao odmah.

S P IR IN IC A : N e m ešaj se ti!

S P IR A : A m a ostavi m e, ţeno... jedanput...

S P IR IN IC A : Š ta im am da te ostavim , kad neprestano govoriš... (oni se i dalje prepiru sve dok se zavesa potpuno ne spusti)

Ĉ in drugi

Druga soba s ulice. U dnu dva prozora. Levo, vrata koja su zatvorena i pred koja je postavljen visok orman, a desno dvoja vrata.

I D A N IC A , IV K O V IĆ , P A V K A

DANICA (ispraćajući sa m ajkom Ivkovića. koji je završio posetu i pošao): Š to tako ţurite?

IV K O V IĆ : Š ta ćete, poslovi! V i znate da bih ja vrlo rado ostao ovde što duţe.

PAVKA: Bolje bi bilo kad bi i tvoj otac gledao tako svoje poslove. Istina, zete, kad bi mu ti progovorio, diţe ĉovek ruke od dućana pa neće više ni da naviri.

IV K O V IĆ : N ezgodno m i je da m u ja govorim . M islio bi hoću da ga ometem u agitaciji. Zar ne vidite da se sav predao agitaciji protivu mene?

D A N IC A : B oţe, kako je to neprijatno, vi radite protiv njega, a on protivu vas.

IV K O V IĆ : P riznajem da je neprijatno, pa ipak m oţe biti i zanim ljivo, jer ko bilo da pobedi, iz vaše kuće ide jedan poslanik u Beograd.

DANICA: Da, ali on vas grdi.

PAVKA: E, pa nemoj ti sad, i zet grdi njega.

IV K O V IĆ : Ja?

PAVKA: Tako on kaţe, da govoriš na zborovim a protiv njega.

IV K O V IĆ : T o je već drugo, sasvim drugo. S am o, otac je otišao dalje od toga, on se upustio sa poslednjim ljudim a koji izm išljaju, klevetaju i podm eću. H vataju ĉak i one koje ja poslovno gonim . E to, sećate li se onoga... što je zalutao bio kod vas kad m e je jedanput traţio... tuţio sam ga zbog ţene.

PAVKA (doseća se): K anda S im a S okić.

IV K O V IĆ : D a. T aj im je sad najveći agitator i natutkali ga te kakve sve gadosti ne govori.

D A N IC A : Jedva ĉekam da se ti izbori svrše. M ene je ĉisto strah!

IV K O V IĆ : P a, ipak, nećem o se m i posvaĊati. N e bojte se! K o pobedi taj će posle oprostiti svom e protivniku... Z ar ne? (gleda u sat) Im am roĉište koje ne sm em da napustim ... G ledaću, ipak, do podne da doĊem . G ospoĊice Danice, vama poveravam interese moje partije. Otac je

naredio m om ku te svakom ko m e traţi kaţe da nisam kod kuće i da neću ni dolaziti, pa m i na taj naĉin odbija biraĉe. M olim vas, ako m e ko potraţi, recite da ću skoro doći.

D A N IC A : A ako ĉuje otac da sam to radila?

IV K O V IĆ : A vi m u recite otvoreno da vi sad pripadate m ojoj partiji. D o viĊenja!...

DANICA (na vratima): D oĊite na podne!

II DANICA, PAVKA

D A N IC A : Z naš, m ajka, pravo da ti kaţem , sve m e nešto strah od tih izbora.

P A V K A : A što?

D A N IC A : D a se nešto ne pokvari.

P A V K A : P a ono, ako hoćem o pravo, on bi trebao da popusti, m laĊi je.

D A N IC A : P a nem a šta tu da se popusti, ko dobije više glasova, taj je poslanik.

P A V K A : Z nam , al' vidiš, ako ćem o onako fam ilijarno, pravo bi bilo ja i tvoj otac da idemo, sad kao poslanici u B eograd, a vas dvoje, m laĊi ste, im ate vrem ena.

DANICA: To sve zavisi od toga ko ima poverenje narodno.

PAVKA: A on ga bajagi ima?

DANICA: Pa ima.

P A V K A : Ć uti, boga ti, uhvatio se s kojekakvim a!

D A N IC A : A već otac!

P A V K A : Š ta otac?

DANICA: On se kobajagi s boljima uhvatio!

P A V K A : Ju! Još ćeš poĉeti protiv roĊenog oca da govoriš!

D A N IC A : N eću, ali što je pravo, pravo je! E to, zar se otac nije uhvatio i sa onim S retom , a cela ga varoš i okrug zna ko je i kakav je...

P A V K A : I cela varoš i ceo okrug da zna, al' ti ne m oraš da znaš, niti se tebe to tiĉe. G le ti nje! N em oj da m isliš ako smo pristali da te damo, da smo te upisali i u njegovu partiju!

D A N IC A : A otkad si ti to u oĉevoj partiji?

PAVKA: Otkad sam se udala, sinko.

DANICA: E, pa i ja, otkad sam se isprosila.

P A V K A : P rvo i prvo, ako si se i isprosila, on ti nije još m uţ, a drugo, i da ti je m uţ, ne bi m u tvoja odbrana ništa pomogla da bude poslanik.

D A N IC A : P a biće on poslanik i bez m oje odbrane.

P A V K A : E , a ko ti to kaţe?

DANICA: Ja kaţem !

P A V K A : O d njega si valjda ĉula?

DANICA: Pa od njega.

P A V K A : A ja sam vidiš, od Jevrem a ĉula da on neće biti poslanik i da se banbadava bakće i lom i.

DANICA: Ne zna to otac, on misli...

PAVKA: Gle sad ti nje! Dakle, otac ne zna, a on zna?

DANICA: Pa jes'!

P A V K A : G ospode B oţe, ti to onako iz inata sam o!

D A N IC A : Ja sam o kaţem da će on biti poslanik.

P A V K A : A ko je do inata, kćeri, upam ti: m oj m uţ m ora bita poslanik!

D A N IC A : P a neka bude, ako m oţe.

P A V K A : B iće, bom e, ja ti to kaţem !

DANICA: Osim ako ti ne glasaš za njega.

P A V K A : N ije ni m oja m ajka glasala pa neću ni ja. A li um em ja i drukĉije kad je do inata! Z aći ću po kućam a pa ću upaliti ţene!

DANICA: Da glasaju?

P A V K A : N e da glasaju, nego da glasaju njini m uţevi onako kako one hoće. Z nam ja dobro u k oje ću kuće poći i u kojoj je kući ţena gospodar, pa ćem o videti. K ad je inat, umem i ja!

DANICA: Manj ako to ne pomogne!

PAVKA (krsti se): Ju, ju, ju! E , jesi li ĉula, ti si pustila jezik kao prava opozicija. Zar te nije sramota tako da razgovaraš s majkom?

DANICA: Pa ne, ali...

P A V K A : N i reĉi više da m i nisi kazala, da m i ne prekipi! B olje skloni m i se ispred oĉiju.

D A N IC A : D obro, skloniću se! (odlazi u sobu)

III SP IR A , SP IR IN IC A , P R E Đ A ŠN jI

SPIRA (sa njim Spirinica): Dobar dan, svajo!

PAVKA: O , baš dobro...

S P IR IN IC A : A znaš šta sm o rešili ja i S pira?

S P IR A : A m a, nism o rešili, nego...

S P IR IN IC A : T a pusti m e, ĉoveĉe, jedan jedini put u ţivotu da kaţem što hoću!

S P IR A : K aţi, ali reci kako je u stvari!

SPIRINICA: O , gospode boţe! N e ĉeka da kaţem , pa onda ako im a što da prim eti nego...

SPIRA: Pa, dobro, 'ajde reci.

S P IR IN IC A : Ja i S pira sm o rešili: neka Jevrem bude poslanik, a S pira predsednik opštine.

S P IR A : E to, kao da to zavisi od toga što sm o m i rešili!

SPIRINICA: Ne zavisi, ali ako bude Jevrem poslanik, a on neka gleda! Bolje mu je valjda da metne svoga za predsednika opštine nego tuĊina.

SPIRA: Pa jeste, al' ima za to vremena.

S P IR IN IC A : A što ne bi kazala P avki?

PAVKA: Pa jeste!

S P IR IN IC A : P a neka m u ona kljuca svaki dan. Z naš kako je kad ţena za nešto zapne?

SPIRA: Znam!

PAVKA: Ama 'ajde ovamo u sobu, da sednemo. Imam vazdan da vam kazujem.

SPIRINICA: 'Ajde. (odlaze svi u desnu sobu)

IV JE V R E M , SE K U L IĆ

JEVREM (za njim Sekulić): Evo iz ove sobe. Eto taj orman zatvara vrata koja vode u njegov stan.

S E K U L IĆ : B aš u njegovu sobu?

JEVREM: Jes' tu mu je kancelarija.

S E K U L IĆ : V rlo dobro, vrlo dobro! (pripije se kraj ormana i prisluškuje) A ha, aha... pa m oţe i da se ĉuje. S lušaj, gazda-Jevrem e, ovaj ćeš orm an m aći odavde. M etni ga, eno tam o, izm eĊu prozora!

JE V R E M : A zašto?

S E K U L IĆ : T reba osluhnuti, K od njega se skupljaju sumnjivi tipovi, tice. Treba osluhnuti... Tu se svakojako vode razgovori protiv postojećeg stanja, protiv vlade, protiv naĉelnika, protiv m ene; drugim reĉim a, protiv svega u ovoj zem lji... T reba oslušnuti. A ko drţi kljuĉ od tih vrata?

JEVREM (vadi ga iz džepa): Ja

S E K U L IĆ : A ko, ako, je to dobro... O vaj, kakav ono duvan pušiš ti, gazda-Jevreme?

JE V R E M : M ek, m ek duvan pušim .

S E K U L IĆ (seo i pravi cigaretu): Sedi, sedi, molim te... Mislio sam ja, znaš... u prvi m ah da m u otkaţem o kvartir. Kakvog to smisla ima: kandidat opozicije pa pod istim

krovom sa vladinim kandidatom? Ali, sad sam se na licu mesta uverio da je ovako bolje.

JEVREM: Jes', bolje je!

S E K U L IĆ : O vako ga drţim ko buvu pod noktom... (pripaljuje cigaretu)

JEVREM (pravi i sam cigaretu): V eliš, tako kaţe gospodin naĉelnik?

S E K U L IĆ : Š ta "kaţe gospodin naĉelnik?" N e kaţe, brate, gospodin naĉelnik ništa, nego to ja kaţem , razum eš li, ja kaţem ! O ni sam o znaju da kaţu: S ekulić ovakav, S ekulić onakav. Ĉ itao si valjda dopise o m eni? P a jeste, bre... (gruva se u grudi) Ja se ne stidim toga što sam bio ţandarm erijski podnarednik. D a ih vidim , te školovane, kad doĊe tako velika vatra kao što su izbori svi se oni izm aknu pa daj S ekulića napred! A ja, bom e, izaĊem pred narod pa "mirno!"... "Narode, razbroj' se" (smeje se zadovoljno)

JEVREM: Disciplina, a?

S E K U L IĆ : K aţu: S ekulić sluţi svakoj partiji. A što, brate? Ja sam vojnik, tako sam vaspitan, vojniĉki. D osad sam bio u ovoj komandi, sad prelazim u ovu. Ne pitam ja ko je starešina nego: "R azum em !"

JE V R E M : P a jeste! A kako veliš, je li sve onako spremno?

S E K U L IĆ : Š ta sprem no?

JE V R E M : P a to, za izbore. Jesu l' uĉinjene sve priprem e?

S E K U L IĆ : Š ta im a da se priprem a? S ve je to, vidiš, ovde, u m om e dţepu. Z a to se ti ne brini, to je m oja briga. (vadi jednu hartiju iz džepa) P ovadio sam vidiš, iz akata sve krivice, i one koje su otišle već u akta i one koje nisu još

ni došle do akta, sve, sve. P a onda licitacije, intabulacije, procene, propise, zabrane, prenose i uopšte takve stvari sve ću te grlice sad da hvatam na "kratak poziv" sa tri crvene štrikle. P a kad m i doĊe, a ja tek: "E , grlice m oja, ti kanda im aš neku procenu, a? A , ovaj, za koga ti, prepelice m oja, m isliš da glasaš, je li za gazda-Jevrem a P rokića, a"?

JEVREM (zadovoljno): He, he... formalna agitacija!

S E K U L IĆ : P a, brate, to ti je naš posao? S vaki m ajstor treba da je peĉen u svom e poslu. Z ašto sam ja ovde, i zašto m i je kralj dao ukaz nego da uputim ovaj narod! Jesi li ĉitao koji put ukaz u zvaniĉnim novinam a?

JEVREM: Jesam!

S E K U L IĆ : "P o m ilosti B oţjoj i volji narodnoj: S ekulić pisar toga i toga sreza, po potrebi sluţbe, u taj i taj srez." Š ta znaĉi ono "po potrebi sluţbe"?

JE V R E M : P a to, po m ilosti boţjoj...

S E K U L IĆ : - P o m ilosti boţjoj, 'ajde ti, S ekuliću, u to i to naĉelstvo, i poveravam o ti narod toga okruga, odnosno sreza, te ga pouĉi, uputi i popritegni m alo.

JE V R E M : P a jes', m ora i da se popritegne... A je l' će da se napravi kakvo nasilje na ovdašnju opoziciju?...

S E K U L IĆ : N ije to, brate, nasilje, nego: on se protivi vlasti, a ja se naslonim na zakon i on vrisne. Eto ti, to nije nasilje!

JEVREM (razm išlja): A ovaj, novine? Z ar neće o tom e novine da pišu i da nadadu dreku?

S E K U L IĆ : Ĉ udo boţje! Z vaniĉna ispravka, pa svršena stvar. Z ašto je bog izm islio zvaniĉnu ispravku, nego za to? Pa posle, ja to tako udesim da to i nije nasilje, nego dobroĉinstvo. Z ovnem , na prim er, kasapina koji liferuje

m eso okruţnoj bolnici, zovnem ga i sasvim m u blago kaţem : ti, bratac m oj, im aš sedam krivica za davanje smrdljivog mesa bolnici, i sva akta tih krivica evo ih u m ojoj fioci! N e kaţem da su to bogzna kakve krivice, jer bolesnici i inaĉe im aju rĊave stom ake, pa im je svejedno je li zdravo ili sm rdljivo m eso, ali zakon m oţe tebe da uvrne samo ako ja hoću, a ako neću, m oţe i da te ne uvrne. Metnem ja tebi, na primer, na kantar jedan paragraf, kao m eru, pa ti dodam još i jedan raspis kao cubok, pa ode, prepelice moja, s one strane zakona.

JEVREM (zadovoljno se smeje).

S E K U L IĆ : Je li to nasilje? N ije! Naprotiv, to je dobroĉinstvo. - A istina, je li tvoj m om ak beleţio ko sve dolazi kod Ivkovića? Jesi li m u rekao da beleţi?

JEVREM: Jest rekao sam mu Mladene!

S E K U L IĆ : A je l' poslao S reta plakate?

JEVREM: Kakve plakate?

S E K U L IĆ : P a one što sm o štam pali sa potpisom S im e S okića? Z naš, što sam ti govorio da S im a S okić objavljuje da m u je Ivković preoteo ţenu?

JEVREM (buni se): K akvu ţenu?

S E K U L IĆ : Ţ enu S im e S okića. O stavi ti to m eni sam o! Moram ga ja tako obrukati da ne sme ni iz kuće izaći od bruke.

JE V R E M : A m a, pa nije preoteo ţenu, zastupa je kao advokat!

S E K U L IĆ : P a znam ja da je nije preoteo, ali ovo je agitacija. N e m isliš valjda da prilikom agitacije treba govoriti istinu narodu? No, lepo bi se ti proveo kad bi

govorio istinu!

JE V R E M : P a dobro, al' m oţe ĉovek da psa tuţi za klevetu.

S E K U L IĆ : M oţe, ne kaţem da ne m oţe. A l' zato ja im am u kancelariji fioku što guta akta. P rogutala je ta jedanput dve i po kile akta jedne istrage, sa saslušanjim a ĉetrdeset i dva svedoka i sa tri struĉna m išljenja.

JEVREM (zabrinuto): O pet... zar nije bolje da m u što drugo izm islim o nego to da je preoteo tuĊu ţenu?

S E K U L IĆ : O stavi ti to m eni, m olim te! N isu ovo m eni prvi izbori.

JE V R E M : P a dobro, al' ako oni m eni izm isle tako nešto pa štam paju plakate?

S E K U L IĆ : Š ta da ti izm isle, da si preoteo tuĊu ţenu?

JE V R E M : N e kaţem to, nego...

S E K U L IĆ : A m a gde ti je taj M laden?

JEVREM: E, pa de!... (ode na vrata) Mladene, Mladene!

V M L A D E N , P R E Đ A ŠN jI

JEVREM (Mladenu koji izlazi): Z ar ti ne ĉuješ?

MLADEN: Ĉ ujem , nego gazdarica m e zadrţava.

S E K U L IĆ : Jesi li ti zapisao m eni svakog redom ko dolazi kod Ivkovića u kancelariju?

MLADEN: Jesam!

S E K U L IĆ : G de ti je spisak?

MLADEN: Nemam.

S E K U L IĆ : K ako nem aš?

MLADEN: Pa ja nisam pismen.

S E K U L IĆ : P a kako si Ċavola zap isivao?

MLADEN: Tako... u pameti.

S E K U L IĆ : E , 'ajd' govori!

M L A D E N : P rvo i prvo, dolazio je juĉe posle podne P era pisar, doneo neku cedulju, pa onda... (seća se) dolazila je i naša gospoĊica D anica...

JE V R E M : T o ostavi... nego drugi, tuĊini.

MLADEN: Pa onda... dolazio je pop Vidoje.

S E K U L IĆ : D obro, dobro, pope, obrijaću ja tebe, ako bog da. H oće opoziciju a ovam o preskaĉe udoviĉke plotove!

JEVREM: Jest, kod one Angeline.

S E K U L IĆ : P a onda?

M L A D E N ; P a onda... ĉekaj, pop V idoje, pa onda opet gospoĊica D anica...

JEVREM: Ama za druge govori.

M L A D E N : A jest, bio je i gospodin S reta uĉitelj od jutros.

S E K U L IĆ : D obro, dobro, uĉo, golube m oj, ti i inaĉe guĉeš u m ojoj fioci!

JE V R E M : K ako guĉe u fioci?

S E K U L IĆ : Ĉ etiri tuţbe, razum eš li, ĉetiri tuţbe! Jednom detetu, za jednu zapetu, mal' nije odvalio jedno uvo. Pa je onda, bratac m oj, gaĊao decu tvrdo povezanim knjigam a,

koje mu je poslalo ministarstvo za poklanjanje dobrim Ċacim a; pa je onda, bratac m oj, pred ljudim a u kafani kazao: da je gospodin ministar prosvete jedna obiĉna profesorska stenica, i još, brate m oj, svaĊao se sa ţenom pred Ċacim a, pa se ţena pred decom pljeskala gde je stigla, a on joj javno kazao da je ona policijsko podsvojĉe, a ta se uvreda ima da odnosi na mene.

JEVREM: E, taj je, bome, mnogo zagustio!

S E K U L IĆ (Mladenu): K o je još dolazio?

M L A D E N : K m et S redoje, pa posle njega opet gospoĊica Danica.

JE V R E M : A m a, preskoĉi nju!

MLADEN: E, pa onda kmet Sredoje.

S E K U L IĆ : T aj km et ti je riba s obe strane prţena. G uta porezu kao šaran m uve. O voliko slaninice da m etneš na m išolovku pa m ora doći da je lizne. S njim m i je bar lako! (Mladenu) Im a li još koji?

M L A D E N : P a to, nem a više... a jes', jutros je nešto ulazila i gazdarica.

S E K U L IĆ (Jevremu): U ha, pa to cela tvoja kuća ode u opoziciju!

JEVREM: A m a nije nego ţensko, znaš kako je, m ora svuda da zaviri.

S E K U L IĆ (Mladenu): Dobro, dobro! Ti pazi samo i dalje pa svakog da m i zapišeš.

M L A D E N : H oću ja! (polazi)

JE V R E M : O vaj... ĉekaj, M ladene. K ad je već tu, rekoh, da izmaknemo ovaj orman.

S E K U L IĆ : Jest, bom e! D obro si se setio. 'A jde drţi! (prihvate sva trojica i odnose orman uz drugi zad) Tako. E to, vidiš! (proviri na ključaonicu) S ad se m oţe i osluhnuti i videti.

MLADEN (odlazi).

S E K U L IĆ : E , pa hajde sad i ja na posao. A ovaj, i ti se, gazda-Jevreme, uputi, proĊi m alo kroz kafane; sedi s ovim i s onim , obećaj ovom ovo a onom ono; pozdravi se i s onim s kim se i ne poznaješ. Z naš kako je, uoĉi izbora svi sm o braća. Jednom plati kafu, drugom rakiju; jednom obećaj drţavnu sluţbu, drugom da će m u se skinu ti steĉaj; trećem da će dobiti zajam kod okruţne štedionice, ĉetvrtom da će m u se roĊak pustiti s robije. O bećaj! O bećanja bar ništa ne koštaju.

JEVREM: Jest, i sam sam to mislio.

S E K U L IĆ : E , 'ajde, u zdravlje, pa na posao! (pođe pa se vrati) Jes' boga m i, m alo ne zaboravih. N o, još m i se i to m oţe desiti da zaboravim . (vadi pet-šest neispunjenih m enica iz džepa i prelistava ih, čitajući sum e) Sto, dvesta, trista, ĉetiri stotine... 'A jd' ovu od pet stotina. D eder, gazda-Jevrem e, potpiši ovo!

JEVREM (zgrane se); Koje, more?

S E K U L IĆ : P a ovu m enicu, brate, od pet stotina dinara. N ije da kaţeš hiljada, nego pet stotina. E vo i slovim a piše pet stotina.

JE V R E M : E , to ja neću da potpišem !

S E K U L IĆ : A m a, kako nećeš?

JE V R E M : T ako, neću! Z ašto da potpišem ?

S E K U L IĆ : K ako zašto? P a je l' hoćeš da budeš narodni

poslanik ili nećeš?

JE V R E M : D obro, al' zašto da potpišem ?

S E K U L IĆ : E , pa kako ti to m isliš? M isliš sam o pljuni pa zalepi. A treba li ovaj brat da pocepa bar tri para pendţeta i bar jedne herclove? Pa onda: hoće li narod da gucne štogod ili neće? A ? E , m oj brate, kad bi sve to bilo besplatno, ja bih bio narodni poslanik, a ne bih tebe pustio. Deder, deder... evo ovde! (stavlja menicu na sto i pokazuje mu gde treba da potpiše)

JEVREM (snebiva se): Ne znam šta im aju pendţeta veze sa mandatom?

S E K U L IĆ : E , sinko, m andat se ne stiĉe glavom , nego kesom i nogam a. T i pare, ja pendţeta, a narod m andat?

JEVREM (snebiva se i lomi): Znam, al' to... (trgne se) A, jok, neću to da potpišem !

S E K U L IĆ (uzima menicu): Nemoj! (stavlja je u džep) Meni mandat ne treba, a ne treba ni tebi, rekao bih. Onaj Jovica i onako m i dosadi govoreći m i kako bi on trebao da bude poslanik.

JEVREM (prestravljen): Zar ti je govorio, boga ti?

S E K U L IĆ : Jes', još pre nedelju dana.

JEVREM: E, vidi ga, m olim te, to on otišao od m ene pa pravo tebi.

S E K U L IĆ : N e znam odakle je otišao, sam o ĉovek m oli i preklinje. E, 'ajd' u zdravlje, gazda-Jevreme!

JE V R E M : P a, dobro, kud ćeš ti?

S E K U L IĆ : Idem da gledam svoj posao! (polazi)

JE V R E M : Ĉ ekaj de... Ĉ ekaj da p rogovorimo ko ljudi!

S E K U L IĆ : O ĉem u da progovorim o?

JE V R E M : P a dobro, kako to m oţe da bude: jedna pendţeta i jedni erclovi pet stotina dinara? D a kaţeš da je manje...

S E K U L IĆ : P a što tako ne govoriš pa da se kao ljudi sporazum em o? A ko ti je baš toliko stalo za manje... neka bude manje. Meni je glavno da se sporazumemo a suma je sporedna stvar... E vo, na prim er, ova od ĉetri stotine dinara.

JEVREM (češe se za uvetom): Mnogo, brate!

S E K U L IĆ : P a dobro, 'ajd' ovu od trista, a ako docnije još zatreba, ti si, hvala bogu, tu!

JEVREM (još se snebiva): Z naš, m islio sam ...

S E K U L IĆ (trpa mu pero u ruke): A m a nem aš ti tu šta m isliš. N eka m isle oni u B eogradu kojim a ti trebaš. P latiće oni to, ako ti ne platiš. D eder, deder!...

JEVREM (potpisujući nevoljno): O, brate!...

S E K U L IĆ (trpa m enicu u džep): E , tako, vidiš, pa da se ide na posao! U zdravlje! (ode)

VII JEVREM, SPIRA, SPIRINICA

JEVREM (ostaje ukipljen, držeći još uvek pero u ruci; on uznosi obrve razm išljajući i izražavajući nezadovoljstvo).

SPIRINICA (izlazi iz sobe, za njom Spira i Pavka koja ih ispraća): G le, pa tu je i Jevrem ! B aš dobro, m ogli bi odmah da progovorimo i s njime.

S P IR A : N eka sad, drugi put ćem o.

S P IR IN IC A : A m a, ĉoveĉe, hoćeš li m e jedanput ostaviti na m iru bar jednu reĉ da kaţem !

SPIRA : P a kaţi, brate, ali kad je vrem e da se kaţe!

SPIRINICA: Tebi nikad nije vreme.

SPIRA: Pa nije, dabome!

SPIRINICA: Da nisi ti takav, te nije ti danas vreme, te nije sutra, sve bi drukĉe bilo. N ego takav si za svašta!

JE V R E M : D e, dobro, šta hoćete da m i k aţete?

S P IR IN IC A : P a to, zete, rešili sm o ja i S pira.

S P IR A : E to, opet: "rešili sm o"...

S P IR IN IC A : A m a, pust' m e, ĉoveĉe, ako boga znaš!

P A V K A : P a pusti ţenu neka kaţe!

SPIRA: E 'ajde, govori, govori!

SPIRINICA: Pa to - rešili sm o ja i S pira: ti zete da budeš poslanik, a S pira predsednik opštine.

JE V R E M : P a... to m oţe...

S P IR A : M oţe, al' kad bude vrem e tom e.

S P IR IN IC A : A m a, pusti ĉoveka neka kaţe.

S P IR A : P a to je hteo da kaţe.

JE V R E M : P a jeste to, kad bude vrem e. S ad ne m oţem o ni da razgovaramo o tome.

SPIRIN IC A : T o jeste. N ego kaţem sam o da znaš šta sm o

rešili! (prilazi Pavki i govori joj poverljivo)

SPIRA (Jevremu): Kako, kako idu stvari?

JE V R E M : T a... idu... sam o košta!

S P IR A : P a košta, ali vredi.

S P IR IN IC A : H oćem o li?

SPIRA: Hajde, zbogom!

P A V K A : P a doĊite! (ispraća ih i vraća se)

VIII PAVKA, JEVREM

PAVKA: Nisam htela pred njima, ali ovi tvoji dovde mi doĊoše.

JE V R E M : A zašto, P avka?

P A V K A : K ako, zaboga, zar ne vidiš kako se sve tum be obrnulo! Ostavi što m i se od kuće napravi kafana i što već niko u kući ni o ĉem u drugom ne govori nego o tom e, nego i ova opozicija u kući.

JE V R E M : K oja opozicija, Ivković?

P A V K A : N išta on, ali da ĉuješ nju!

JEVREM: Koju nju?

P A V K A : P a tvoju ćerku. D a ĉuješ sam o kako razgovara sa mnom i ide mi uz nos, kao da je u njegovoj partiji.

JEVREM: E pa, Pavka, ti si je upisala u tu partiju; nisam ja, pa sad trpi što te snaĊe! N ego drugo sam ja hteo tebi da kaţem , ovaj... znaš, u svakoj ustavnoj zem lji red je da se kandidati uoĉi izbora grde. M oţe, na prim er, da izaĊe plakat pa da kaţe bogzna šta ruţno o m eni, a m oţe tako

isto da izaĊe plakat pa da kaţe nešto ruţno za zeta. Jer kako m oţe da se agituje ako se za protivnika ne iznese nešto ruţno? P a... hteo sam , ovaj, da kaţem : nem oj ti to da prim iš k srcu, a i D anica... to je, znaš, uoĉi izbora.

P A V K A : E to ti sad... a šta m oţe opet tebi da izm isle?

JE V R E M : M oţe svakom e da izm isle, sam o kad se hoće. Izmisle mi, na primer... izmisle mi... (dom išlja se) Izmisle mi, na primer, da sam preoteo tuĊu ţenu.

PAVKA (zgrane se): Jevrem e, pom eri se s m esta! Š ta je tebi, ĉoveĉe? G de bi ti m ogao u tim godinam a preoteti tuĊu ţenu?

JEVREM: Pa znam ja da ne bih mogao, ali tako izmisle, na primer!

P A V K A : A ko ti izm isle, neka ti nešto drugo izm isle. Z a to neću da ĉujem ! G ledaj ti njega! M alo što je digo ruke od dućana i od kuće, nego sad hoće i od ţene da digne ruke!

JEVREM: Ama nije, brate, ja to samo onako na primer.

P A V K A : N eću ni na prim er. T akve stvari ne sm e ni na primer da ti se dese. R azum eš?

JEVREM: P a dobro m eni, al' recim o izaĊu plakati u kojim a se kaţe da je Ivković preoteo tuĊu ţenu.

P A V K A : S am o da ja ĉujem to, ionako m i je ta proševina došla dovde!

JE V R E M : P a ne treba to tako da uzim aš k srcu, to je politika.

PAVKA: Ama, kakva politika! Otkuda je to politika da ĉovek preotm e tuĊu ţenu?

JE V R E M : N e razum eš ti to, nego 'ajde, blago m eni, ti tam o, pa pouĉi ćerku, da je ona u m ojoj partiji sve dok se ne venĉa. P osle kako hoće...

PAVKA (odlazeći): T o ti da joj kaţeš, ne sluša ona više mene! (ode)

IX JE V R E M , Z A T IM IV K O V IĆ

JEVREM (vadi iz džepa novine, razvija ih i seda da ih čita).

IV K O V IĆ : D obar dan!

JEVREM: Gle, ti si?

IV K O V IĆ : O bećao sam doći pred podne, ali je odloţeno roĉište pa ja poţurio.

JE V R E M : A ko, m lad si pa m oţeš i da poţuriš. A jesi li tako taĉan i u agitaciji kao što si ovde?

IV K O V IĆ : T a... radi se koliko se m oţe.

JE V R E M : M nogo govorite, što tako m nogo govorite?

IV K O V IĆ : K ako govorim o?

JEVREM: Pa tako, zborovi, zborovi, zborovi, ne ostavljate nijedan sokak na miru.

IV K O V IĆ : P a i vi?

JE V R E M : Jok ja! O vi m oji m oţe biti, ali ja ne, ja volim da se ćuti i da se radi.

IV K O V IĆ : O nako ispod ţita?

JEVREM: A nije, nego kao vi, na talambase!

IV K O V IĆ : A zašto ne bi istinu kazali javno?

JEVREM: Ovaj... u politici se ne kaţe sam o istina javno, nego i neistina.

IV K O V IĆ : A to ne!

JE V R E M : P a ne kaţem ti, ali im a. Ja za m oga protivnika ne bih, na prim er, nikad izneo tako nešto što nije istina, ali im a koji i to rade. Im a, kaţu, u ponekim okruzim a pa štam paju plakate i iznesu kandidatu nešto sasvim ruţno, upletu ĉak i fam ilijarne stvari.

IV K O V IĆ : V oleo bih ja da ko pokuša m eni izneti tako što, pa bi video kako bi se proveo.

JE V R E M : E to, kako si prgav. N ek iznosi, brate, što hoće sam o kad ti znaš da nije istina, što te se onda tiĉe!

IV K O V IĆ : A što da se iznosi ono što nije istina?

JEVREM: E, pa politika, borba, partija, agitacija. A posle, kad proĊu izbori, kaţe se lepo: ovo i ovo je bila istina, a ovo i ovo nije bila istina. E to, i vi ste m eni u vašim novinama izneli kako sam pre jedanaest godina, kad sam bio opštinski odbornik, pojeo jednogodišnju porezu.

IV K O V IĆ : P a niste je platili?

JEVREM: Nisam, al' to je zastarelo.

IV K O V IĆ : A vi, zar ništa bolje niste m ogli izm isliti protiv mene u dopisima nego da sam izdajnik otadţbine?

JE V R E M : T o bar nije ništa, to je sasvim nevino. Ĉ im se dvojica ne trpe, onaj drugi m ora biti izdajnik otadţbine. T ako je to u politici. A , posle, nem oj ti da m isliš da su ti sam o to izm islili, izm isliće oni tebi još nešto gore. N e

brini se, izm isliće ti!

IV K O V IĆ : S lušajte, gazda-Jevreme, ja razumem, iako to ne odobravam, ova sredstva u borbi prema protivniku, ali i to m ora im ati svojih granica. I granica, do koje ću ja dozvoliti da m e napadaju, to je m oja liĉna ĉast. A ko se nje ko dotakne, verujte da će m i to krvlju platiti.

JE V R E M : U ha, gde si ti otišao! Š to spom inješ, brate, krv? Š to im aš ti tu krv da m ešaš, ostavi krv na m iru!

IV K O V IĆ : H oću sam o da vam kaţem .

JE V R E M : N em oj, brate, ni da m i kaţeš. N e volim ni da m i se kaţe: krv. N ajbolje je ja i ti, ovako kad smo sami, i da ne razgovaramo o politici, mi smo familija kad smo sami...

IV K O V IĆ : P a da... ali... doĊe, vidite, tako reĉ.

JE V R E M : Z ato, vidiš, m i ne treba nikad da sm o sam i. (na vratima) Danice! (Ivkoviću) Bolje da nismo sami. (na vratima) Danice!

X D A N IC A , P R E Đ A ŠN jI

DANICA (iznenađena): A , to je lepo, tako ste se brzo vratili.

IV K O V IĆ : D a, odloţeno je roĉište.

D A N IC A : A ja ĉujem otac razgovara s nekim , pa m islim neko od njegovih ljudi.

JEVREM: A, nije od mojih.

DANICA (nudeći ga da uđe u sobu iz koje je ona izašla): Izvolite, hoćete li unutra? D a probate slatko od ruţa,

m aloĉas ga je m ajka skuvala.

IV K O V IĆ : Z ar niste vi?

DANICA: Pa i ja sam pomagala.

JEVREM (više sebi): Tako, dabome, eto to je familijarni razgovor kad se govori o slatku od ruţa, a ne krv!

XI SR E T A , P R E Đ A ŠN jI

SRETA (iz džepa m u viri rolna crvenih plakata): Dobar dan, dobar dan ţelim ! (smuti se kad vidi Ivkovića)

JEVREM: Dobar dan, Sreto... (zbuni se i sam) Ovaj... (Ivkoviću) Idi da probaš slatko od ruţa...

IVK O V IĆ : D ocnije... Ja bih još im ao nešto posla u varoši.

JEVREM (Dinici poverljivo): Odvedi ga, odvedi ga!

DANICA (Ivkoviću): Ispratiću vas!

IV K O V IĆ : D o viĊenja! (odlazi i Danica s njim)

XII SRETA, JEVREM

SRETA: Kada postavimo svaku stvar na svoje mesto onda, pravo da ti kaţem , ovaj Ivković u tvojoj kući nije baš na svom e m estu.

JE V R E M : P a... jest... al' šta ćeš, tako se desilo. (hteo bi da se izvuče iz toga razgovora) A im a li što novo?

S R E T A : M ore, kako da nem a, ugazili sm o sad već duboko, pa svaki ĉas novosti. E to, ĉuo si valjda, da Jovica

Jerković prelazi u opoziciju.

JEVREM: Koj'?

S R E T A : I da ga ĉuješ šta piše. (razvije jedne novine i čita): "Do danas sam pripadao..." (govori) T o već znaš, nego ĉuj sam o kako svršava: (čita) "N iti ja m ogu više pripadati partiji koja kandiduje za poslanike ljude koji su švercovali špiritus."

JEVREM (plane): A m a koj' špiritus?

SRETA: Ta onaj, de!

JEVREM (uzbuđen): A m a, šta m eša on špiritus u politiku? O tkud to dvoje ide zajedno: špiritus i politika?

S R E T A : E , al' da vidiš kako sam ja njemu odgudio.

JEVREM: Je l' dopis?

S R E T A : P a jesi li ĉitao dopise sa potpisom "R išelje"?

JEVREM: Jest!

S R E T A : E , R išelje - to sam ja!

JEVREM: Gle, molim te!

S R E T A : P a jesi li ĉitao dopise sa potpisom "H em oland"?

JEVREM: Jes'!

SRETA: E, Hemoland - to sam ja!

JEVREM: Opet ti?

S R E T A : O , koliko još potpisa im am ja: B arnava, H erostrat, G olijat, H adţi-Đ era, P rosper M erim e; sve su to moji potpisi.

JE V R E M : B aš um eš ti to, S reto. A jesi li m u dobro

kazao?

S R E T A : K om e, Jovici? S lušaj sam o: "N aša nacija preboljeva jednu tešku bolest, kojoj je jedini izlaz preporod !" T o m u doĊe znaš kao m alo filosofski uvod, a posle m u, ovde dalje, opet na jedan filosofski naĉin kaţem : "Jovice, m agarĉino jedna, zar ti sm eš da govoriš o špiritusu, kad si liferovao vojsci crknuto meso?"

JEVREM (zadovoljno): Jes' jes', to ti njemu, tog (spazi mu plakate u džepu) A šta ti je to?

SRETA: Koje?

JEVREM: To crveno?

SRETA: A ovo? Pa to je ono.

JEVREM: Koje ono?

S R E T A : O no što je sastavio S ekulić, štam pao sam i već se lepi po ulicama.

JEVREM (uplaši se): Ama da nije to za onoga? (pokazuje na Ivkovićevu sobu)

S R E T A : P a jeste, za ovu ţenu!

JEVREM: Uh, pobogu brate!

S R E T A : S lušaj! (razvija i čita jedan plakatić): "Sodoma i Gomora".

JE V R E M : A što te crkvene reĉi?

SRETA: To je sam o naslov. S lušaj (čita): "Advokat ovdašnji, Ivković, kojega izvesne propalice i beskućnici kandiduju i za narodnog poslanika, preoteo m i je venĉanu ţenu i javno se s njom sastaje...

JEVREM (prestravljen m aše rukom da prestane čitati):

Ĉ ekaj! (ode do Ivkovićevih vrata i oslušne, ode i do drugih pa proviri i opet se vrati Sreti) Ĉ itaj lakše!

SRETA (nastavlja): "... i javno se s njom sastaje naoĉigled celog graĊanstva, a na porugu javnoga m orala. I takav ĉovek zastupa pravdu pred sudom , i takav ĉovek sme da se kandiduje za narodnog poslanika. N a ĉast stranci koja će se i takvom perjanicom zakititi S im a S okić."

JE V R E M : U h, pobogu brate, naruţiste grdno ĉoveka!

S R E T A : N aruţism o, dabom e. E no, već se lepe plakate po ulicam a i zbira se svet u gom ilam a pa ĉita. Ovo sam tebi doneo (daje mu) jedno stotinak kom ada da rasturiš po ĉaršiji.

JEVREM: Ama, ko da rasturi, je l' ja?

S R E T A : P a jes', pošalji po tvom šegrtu po dućanim a.

JE V R E M : A m a, zar ja? E , to, neću!

S R E T A : K ako nećeš?

JEVREM: Pa... ovaj... on je brate, moj zet!

S R E T A : A ko je tvoj zet, nije narodni zet; a ako hoćeš pravo da ti kaţem , bolje bi bilo da nije ni tvoj zet. O dsekle su m i se noge kad sam u ĉaršiji ĉuo da ti se isprosila ćerka. K aţem Joci crevaru: Ivković je ovakav, Ivković je onakav, i već kaţem m u najgore što se m oţe reći o ţivom ĉoveku, kao što je to red prilikom agitacije, i kaţem m u još: eto, zato ne treba da glasaš za njega. A on veli: pa kad je on tako rĊav ĉovek, zašto m u Jevrem daje kćer?

JEVREM: Pa nije on tako rĊav ĉovek!

SRETA: Pa kad nije, neka on bude poslanik. 'Ajd' neka on

bude poslanik. D a glasam o svi za njega. Je l' hoćeš?

JEVREM (češe se za uvom ): Pa ono... tako je, pravo da kaţeš, nego...

S R E T A : Ili ako nećeš za njega, 'ajd' da glasam o za L azu klomfera.

JEVREM: Za kakvog Lazu klomfera?

S R E T A : I njegova je lista jutros potvrĊena u sudu.

JE V R E M : A m a, kakva lista? P a ĉiji je on kandidat?

S R E T A : S ocijalistiĉki.

JEVREM: Pa zar i oni?

SRETA: I oni, dabome!

JEVREM: I Laza klomfer kandidat?

SRETA: Jes'!

JE V R E M : E , što ne ide - ne ide. O tkud on m oţe da bude kandidat? P enje se na kuće i lem i oluk. D oĊe neki stranac i vodiš ga kroz varoš da m u pokaţeš znam enitosti, a L aza ĉuĉi na krovu. S tranac te, na prim er pita: ko je onaj ĉovek što ĉuĉi na krovu? - A ti m u kaţeš: to je naš narodni poslanik! M oţe li to bude?

S R E T A : M ore, ne brigaj ti brigu neće on više nikad ĉuĉati na krovu kad ĉuĉne jedanput na poslaniĉku dijurnu.

JEVREM: To jeste!

S R E T A : P rem a tom e, vidiš, sad im aš dva protivnika, pa se m ora još ţivlje raditi. Mora se pripraviti javno mnenje i zato su, vidiš, potrebne ove plakate. Z naš li ti, m olim te, šta je to m nenje?

JEVREM: Pa... novine.

S R E T A : M ore jok, kakve novine! U novine doĊe ono što je peĉeno već. A dok se to ispeĉe, im a vazdan posla. Treba da se zam esi u naćve, da se posoli, da naraste, da se m etne u kalupe, pa na lopatu, pa u peć.

JE V R E M : P a da se ispeĉe.

S R E T A : D a se ispeĉe, jest, al' dela ga um esi ako si m ajstor. A znaš li ti: kako se m esi javno m nenje? Još ujutro rano, ĉim se probudim , pa dok se opasujem , a ţena m i donese ĉašu vode sa parĉetom šećera, i kaţe m i šta je ĉula od prija-Mace kad je na bunaru zahitala vodu. A ne opasujem se ja sam o ujutru i ne pijem vodu sa šećerom sam o ja ujutru, nego i ti i ovaj i onaj i svim a nam a kaţe ponešto ţena. E , vidiš, to sve m i poberem o svaki od svoje kuće, pa 'ajd' u kafanu na onu prvu kafu što se izjutra pije. T u doĊe i poštar koji je već ĉitao novine, tu doĊe i telegrafista koji priĉa da na desno uvo um e da ĉuje internacionalne telegrame, kad prolaze kroz ţicu, pa tu pisar iz naĉelstva koji zna šta je poverljivo došlo, pa onda tu m i svi ostali. I kako ko poĉne da srĉe kafu, tako izruĉuje na sto sve što je ĉuo i sve što zna. T ako se tu na sto skupi puno novosti i m i poĉnem o da ih m esim o. Jedan doda soli, drugi biber, treći dolije m alo vode, ĉetvrti pospe još m alo brašna da bude gušće, pa kad se rastanem o, a ono vidiš, raspršti se javno m nenje u sve sokake, u sve dućane i u sve kancelarije. I, onda, to ti je kao kad baciš m levo u vodenicu. B ukće i frkće varoški kam en od jutra do podne i m elje ono što sm o m i bacili pod kam en. E to, vidiš, kako se pravi javno mnenje, ako nisi znao.

JEVREM: A to sve vi kuvate tamo pred "Narodnom gostionicom"?

S R E T A : T am o, dabom e! T rebalo bi i ti koji put da svratiš tam o, m eĊu nas.

JEVREM: Trebalo bi, vidim da bi trebalo, ali pravo da ti kaţem nem am kad.

S R E T A : P a šta radiš po ceo dan kod kuće?

JEVREM: Brinem se... eto, to, po ceo dan se brinem.

S R E T A : Š ta kog Ċavola brineš kad m i nosim o tvoju brigu?

JEVREM: Nije za izbore, nego se brinem ako budem izabran. Z naš otkako sam se rešio da budem narodni poslanik, a mene sve onako neka tuga podilazi. Nije upravo ni šala! V elika sala - pa tu klupe, pa puno ljudi, pa ministri, pa onda tu publika i narod i svi viĉu, na prim er... O no kad viĉu svi, i lako je, viĉem i ja, pa eto ti. A li tišina, brate m oj, tišina, na prim er. P oleti m uva i cela skupština ĉuje zuuuc... form alna tišina. A tek predsednik uzm e zvonce pa: ziminimi, ziminimi, nimi, nimi, nimi! Gospodin Jevrem P rokić im a reĉ! A ?!

S R E T A : A ti ustaneš pa govoriš.

JE V R E M : Jest, govoriš, ali ti se stigne srce pa se napravi ovoliĉko...

S R E T A : S lušaj, brate, da postavim o svaku stvar na svoje m esto. Z naš kako ti je to u skupštini: ako govoriš za vladin raĉun, opozicija će reći da si glupo govorio, a ako govoriš za opoziciju, vladina će stranka reći da si glupo govorio. U svakom sluĉaju, ne gine ti da glupo govoriš, pa onda...

JEVREM (prekida ga): A m a nije to. M eni je svejedno šta ću ja da govorim , nego je ovde pitan je kako ću da govorim?

S R E T A : P a tako lepo, ustaneš pa govoriš.

JE V R E M : Jest, ustaneš! A vilice ti se stegle i jezik

odebljao, a suze ti naišle na oĉi...

S R E T A : M ore, oslobodićeš se, polako!

JE V R E M : P a to sam , znaš, i hteo da probam , da se oslobodim.

SRETA: K ako da probaš?

JE V R E M : Ĉ ekaj da vidiš. (pogleda najpre na vrata leve sobe i zatvori ih, naviri zatim kroz ključaonicu Ivkovićeve sobe, a zatim kuca na vrata D anice, gunđa sam za sebe) Gledaj ti, molim te, nje!

XIII D A N IC A , P R E Đ A ŠN jI

DANICA (ulazi spolja): Evo me!

JEVREM: Je l' tamo onaj tvoj?

D A N IC A : N ije, otišao je.

JE V R E M : P a šta ćeš ti tam o?

D A N IC A : P a ja ĉuvam kljuĉ od njegove kancelarije.

JEVREM: Ti?

DANICA: Jeste!

JE V R E M : D obro, ĉuvaš kljuĉ to razum em . A l' šta ćeš u kancelariji?

D A N IC A : Ĉ itala sam .

JE V R E M : Š ta si ĉitala?

D A N IC A : N ešto!

JE V R E M : N ešto. D aću ja tebi nešto! 'A jd' tam o u kujnu,

kod m ajke, pa radi nešto. 'A jd'!

DANICA: Idem. (ode)

XIV JEVREM, SRETA

JE V R E M : N ešto!

S R E T A : T ako je to, dabom e, kad ti je on u kući.

JE V R E M : N ešto, hm , nešto! (zatvori vrata kroz koja je D anica otišla) Eto, sad nema nikog. Molim te ko brata, uzm i ovo zvonce pa sedi, evo ovde sedi, pa da m i daš reĉ. H oću baš da probam . N e znaš kako m e to m uĉi.

S R E T A : M oţem o, m oţem o! (sedne za sto) Ĉ ekaj prvo da postavimo svaku stvar na svoje mesto. (m eće zvonce) Tako. 'A jd' sad! S edi ti tam o pa traţi reĉ!

JEVREM (ode još jednom te oslušne na vratima, pa se vraća i seda na stolicu prem a Sreti, ukruti se, iskašlje, ustane sa stolice i diže ruku uvis): Molim, gospodine predsedniĉe, za reĉ!

S R E T A : A m a, ĉekaj, kud si navro! N e ide to tako! P rvo da otvorim sednicu.

JEVREM (sedne).

SRETA (ustane, silno zvoni i razdere se): Mir, mir kad vam kaţem ! Jeste li svi na broju?

JEVREM: Jesmo!

SRETA: Molim gospodu stenografe da se spreme. Molim gospodina sekretara odbora za m olbe i ţalbe da m i da poslovnik da m i se naĊe pri ruci. M olim poslanike da govore uĉtivo, kako se ne bi dešavali sukobi, m olim

galeriju da odrţava red. M ir kad vam kaţem ! (sedne)

JEVREM (kao pre): M olim gospodine predsedniĉe, za reĉ! (sedne)

SRETA (dugo zvoni): G ospodo, gospodin Jevrem P rokić im a reĉ!

XV P A V K A , P R E Đ A ŠN jI

PAVKA (na vratima): Jevreme, crni Jevreme!

SRETA (strogo): Pst!

JE V R E M : Ć uti, idi odavde!

PAVKA: Ama, sam o da ti kaţem .

SRETA (ljutito zvoni): Molim, na mesto, ne dozvoljavam da govori ko nem a reĉ!

JEVREM (Pavki): Idi kad ti kaţem !

P A V K A : D ućan, Jevrem e!

S R E T A : T raţite reĉ!

JE V R E M : N em oj da traţiš reĉ, nego da nas ostaviš! M olim te, P avka, da nas ostaviš!

PAV K A : A m a došao šegrt iz dućana da javi...

JEVREM: Nek javi tebi, a mene ostavi na miru. 'Ajde 'ajde, ovo je vaţnije. (izgura je i opet zatvori)

XVI SRETA, JEVREM

SRETA (zvoni): Jesu li udaljeni svi koji su nenadleţni?

JEVREM (sedajući): Jesu!

SRETA (zvoni); G ospodo, gospodin Jevrem P rokić im a reĉ!

JEVREM (sav se preneo u skupštinske klupe i celu stvar uzim a ozbiljno i očajno; kad dobije reč, oseti da m u je zaigralo srce i preplaši se; zatim se pribere, pa se svečano diže, iskašljuje se i zauzima govornički stav): P oštovana gospodo, narodni predstavnici ove kuće!... Ja... ovaj... ja... Na primer... (zapeo, ne um e dalje, očajno razm išlja)

SRETA (zvoni): Molim, nemojte prekidati govornika!

JEVREM (pribira se, briše čelo i odvaži se ponovo): P oštovana gospodo, predstavnici ove kuće!...

SRETA (zvoni): Molim govornika da ne govori po dva puta o istome predmetu.

JEVREM (prilazi Sreti familijarno): Z naš, ja sam hteo...

SRETA (zvoni energično i dere se): Na mesto! Molim gospodu poslanike da zauzmu mesto, galerija neka zauzme mesto, stenografi neka zauzmu mesto, vlada neka zauzme mesto, narod neka zauzme mesto, svaku stvar treba postaviti na svoje mesto!(zvoni)

JEVREM (preplašen odlučnošću Sretinom sedne poražen na svoje mesto).

SRETA (obično): Aha! Je l' vidiš šta je vlast? M isliš ti to je tako? A šta m isliš tek tam o, u S kupštini, galerija, ţandarm i, pa polijeleji...

JEVREM (zabrinuto): Nije lako!

S R E T A : Z ato je, vidiš, drţava i odredila po dvanaest

dinara dijurne od sednice, za taj strah što ga pojedeš. 'Ajde, sedi pa iz poĉetka da se oslobodiš m alo.

JE V R E M : A l' nem oj da m e buniš! (nešto hrabrije) Molim za reĉ!

SRETA (zvoni): G ospodin Jevrem P rokić im a reĉ.

JEVREM (diže se, govori m alo odvažnije): P oštovana gospodo i braćo, predstavnici narodni, u našoj zem lji ima raznih nepravilnosti. B udţet, na prim er, nije u ravnoteţi prem a svim a graĊanim a... D ok... ovaj... jedan kraj... jedan kraj naše otadţbine im a i šum u i rasadnik i strugaru i... okruţnu kom andu, na prim er, dotle se u drugom kraju ne primenjuje pravilno zakon o naknadi štete priĉinjene gradom, na primer...

SRETA: Tako je!

JEVREM (ohrabren): Ja sam , braćo m oja, dugo razm išljao o tom e kako da se tom e zlu koje se ukorenilo u našem narodu stane na put i došao sam do zakljuĉka da je najbolje da se to ostavi vladi da ona razm išlja o tom e.

SRETA (jednim glasom): Tako je! (drugim glasom) Nije tako! (prvim) Jeste! (drugim) Nije! (prvim) Vi, dok ste bili na vladi, upropastili ste ovu zemlju! (drugim) Ć utite vi, izdajnici. (prvim) Ko je izdajnik? (drugim) Ti! (prvim) A ti si lopov i hulja! (svojim glasom) Pljus! Pljus! (šam ara po vazduhu dok i samog Jevrema ne ošam ari. (zatim zvoni silno) M ir, m ir, gospodo! M olim , ĉuvajte dostojanstvo ovoga doma! Umoljava se gospodin poslanik koji je opalio šam ar ovom e drugom e gospod inu poslaniku da trgne šam ar natrag. S kupština prim a k znanju ovaj šam ar i prelazi preko istoga na dnevni red!

JEVREM (za sve vrem e sa čuđenjem ga posmatra): Š ta ti je?

S R E T A : P a hoću brate, da ti potpuno predstavim S kupštinu. P osle svakog znaĉajnijeg govo ra mora da se larm a. Jedni viĉu: "T ako je!" drugi: "N ije!" P a onda jedni viknu: "Ti si izdajnik!" A drugi: "Ti si lopov!" Pa onda jedan poslanik opali drugom e šam ar, i onda se preĊe na dnevni red.

JEVREM: A kako ti izgleda, mogu li? A?

S R E T A : D oteraćeš se ti još kako.

JE V R E M : S am o m olim te da svratiš ĉešće, pa još koj' put ovako.

S R E T A : M oţe, doći ću sutra. N a dnevnom je redu sutra zakon o neposrednoj porezi. Upamti to!

XVII G O SP A M A R IN A , P R E Đ A Š N jI

MARINA (dolazi spolja): Dobar dan, prijatelju, dobar dan, ţelim ! Ju, da vas nisam u poslu prekinula?

JE V R E M : A nije, svršili sm o!

MARINA (pakosno): Neka trgovina valjda?

JEVREM: A nije... onako posao!

SRETA: 'Ajd' ja odoh!

JE V R E M : P a doĊi sutra. Z akon o neposrednoj porezi, reĉe?

SRETA: Jes'! Zbogom!

JEVREM: Zbogom!

SRETA (odlazi).

XVIII

MARINA, JEVREM

MARINA (pošto je Sreta otišao): Ovo meni, prijatelju, liĉi na agitaciju; ĉim je taj S reta tu.

JE V R E M : P a šta ćeš, prijo, i to je posao!

MARINA: Ono i jeste posao, kako da nije! A zbog toga sam , ako hoćete, i došla da razgovaram o.

JEVREM: Pa ako, prijo, da razgovaramo. Izvol'te, sedi!

MARINA (sedajući): Ja mislim, prijatelju, da za takve stvari kao što je, što kaţu, veza za ceo ţivot, treba najpre iskrenost.

JEVREM: Treba!

MARINA: I onda, znate, kad nema iskrenosti na prvom koraku, onda, što kaţu, nem a ţivota.

JEVREM: Nema! (on u jedan mah spazi crvene plakate koje je Sreta ostavio, pretrne živ i ščepa ih te m erka na sve strane sobe gde bi ih sakrio)

MARINA: I onda, kad je tako, ja ne razum em ovu vašu agitaciju?

JEVREM (sakrije plakate iza leđa): Koju agitaciju na primer?

M A R IN A : P a to, što hoćete da budete narodni poslanik.

JEVREM: A, to? (vrati plakate pod m iške)

M A R IN A : M i kad sm o prosili vaše dete, vi niste kazali da hoćete da budete narodni poslanik, a to se protivi iskrenosti!

JEVREM: Kojoj iskrenosti?

MARINA: Vidite, gazda-Jevrem e, ja ću da budem otvorena. V aš zet vam to, m oţe biti, neće reći, al' boga m i, ja volim s farbom na sredu.

JEVREM: Pa jes', vi volite!

M A R IN A : N e kaţem , prijatelju, da se nama nije dopala devojka, i što kaţu, sporazum eli sm o se kao ljudi i za sve drugo što pripada devojci i što je potrebno za braĉni ţivot. A li, prijatelju, kad je došlo do toga da se izaĊe s farbom na sredu, onda vam ja m oram reći da sm o m i na drugo raĉunali.

JE V R E M : N a šta drugo?

M A R IN A : V idite, prijatelju, vaša fam ilija, izgleda, vrlo velika?

JE V R E M : I m oja i ţenina.

M A R IN A : M oţda najm anje dvadeset do trideset glasova, a to nije malo kad se glasa za izbore.

JEVREM: Pa nije!

MARINA: Pa vidite, ja vam m oram reći da sm o m i i na to raĉunali. K ad god sam dolazila u vašu kuću, a ja sam prebrojavala po vašim zidovim a m uške glave i m islila u sebi: eto, m oj sestrić, uz ţenu, dobiće kao m iraz i ovih trideset glava.

JEVREM (iznenađen): A m a uz kakvu ţenu?

M A R IN A : P a, m olim vas lepo, kad bi recim o s vaše strane postojala iskrenost, kome bi drugom vi dali te glasove nego svom e zetu? E to, kaţite sam i!

JE V R E M : G le sad! N a šta pa ona raĉuna? P a zar, bre, dajem pare, pa dajem nam eštaj, pa dajem devojku; pa sad

još i celu fam iliju da m u dam ?

M A R IN A : N e kaţem to, prijatelju, al' ovde je reĉ o iskrenosti. D a sm o m i znali da vi hoćete da budete poslanik...

JE V R E M : A da sam ja znao da on hoće da bude poslanik...

MARINA: Pa lepo, prijatelju, al' kad se hoće, sve se to još m oţe popraviti.

JEVREM: Kako da se popravi?

M A R IN A : M oţete se vi još i odreći!

JE V R E M : Š ta kaţeš: da se odreĉem ? A m a koj' da se odreĉe? Z ašto da se odreĉem ? Ĉ ega da se odreĉem ?

M A R IN A : D a se odreĉete fam ilije u korist vašega zeta!

JEVR E M : A m a, kako, pobogu brate, da se odreĉem familije?

M A R IN A : H oću reći, nije fam ilije, nego da se odreĉete kandidacije u korist vašega zeta. A vaša fam ilija da glasa za njega.

JEVREM: A dakle, to mu je dakle ta iskrenost?

M A R IN A : P a jeste, to je, ako hoćete!

JEVREM: A je l' te on, boga ti, prijo, poslao da mi govoriš?

M A R IN A : B oţe saĉuvaj, prijatelju! A li sam ja, znate, ovu stvar sasvim iskreno poĉela pa sam rada da se odrţi ta iskrenost izm eĊu nas.

JE V R E M : P a to iskrenost, da se ja odreĉem kandidacije?

MAR IN A : M oţe to, prijatelju, da se udesi pa i da se ne odreĉete. K ad u porodici vlada iskrenost, onda je lako sporazumeti se. Mogli bi vi i da ostanete kandidat, pa neka glasaju za vas vaši ljudi, a vaša fam ilija da glasa za vašega zeta. E to, to bi bio red!

JE V R E M : I red bi bio da on ide u S kupštinu, a ja da ne idem.

M A R IN A : P a i jeste to red, ako hoćete.

JE V R E M : E neće ga otići! I ne sam o m oja bliţa fam ilija, već i oni što m i padaju rod po m aćehi i sve što njim a pada rod, neće glasati za njega.

MARINA (ustaje): U ostalom , sigurna fam ilija! Š to se ja tu jedim kad ionako ne bi bilo nikakve koristi. Pola familije i nema pravo da glasa!

JEVREM: Koj' nema pravo glasa?

MARINA: Ja ne znam ko - al' pogledajte ih samo, (pokazuje fotografije) sam e njuške.

JEVREM: Kakvi su da su, za m ene će da glasaju, a vi, prijo, nem ojte da vreĊate niĉiju fam iliju!

MARINA: Molim vas, iskrenost nije uvreda, a ako vi na uvredu izvrćete, onda bolje da prekinem o taj razgovor. Idem ja da obiĊem prija-Pavku.

JEVREM: Pa jes', to je najbolje!

MARINA (polazeći u sobu): Kao da nismo ni razgovarali, prijatelju!

XIX JEVREM, MLADEN

JEVREM (gunđa): Ko da nismo razgovarali! Daj mi

familiju, pa onda, kao da nismo ni razgovarali. (on tek sad vidi da drži još pod pazuhom crvene plakate) O, gospode boţe, gde ću s ovim ? (traži gde bi ih sakrio, pa kad ne nalazi, on ih trpa u džep od kaputa)

MLADEN (unosi jedno pismo): Pismo, gazda!

JEVREM: Je l' za mene?

MLADEN: Jes'!

JEVREM: Ko je doneo?

M L A D E N : Jedan ţandarm .

JEVREM (ščepa grčevito): P a što ne govoriš da je ţandarm doneo! (otvara i gleda potpis) S ekulić. (čita): "Gazda-Jevreme, u kafani kod, Slobode skupio se cvet graĊanstva, koji će sad tvojoj kući da te u im e naroda pozdravi. Ja sam ih ĉastio, raĉun iznosi 87 dinara. O duševljenje veliko. D oĉekaj ih lepo i odrţi im jedan govor. T voj S ekulić." (prestravi se) Eto ti sad! Otkud sad najedanput da se skupi cvet graĊanstva? I kakav govor, otkud meni govor? (zbuni se i ustumara) Idi, Mladene, ĉekaj nem oj da ideš... (čita pism o): "R aĉun iznosi 87 dinara, oduševljenje veliko." (Mladenu) Zovi mi ovamo... T a što si se zbunio? Š to si se zbunio, kog Ċavola, kao da ćeš ti da drţiš govor? Idi m i zovi D anicu... N em oj... Ja ću je zvati... Idi napolje pred kapiju, pa kad vidiš graĊanstvo... je l' znaš šta je graĊanstvo? - kad vidiš graĊanstvo da ide ovam o, a ti da m i javiš. 'A jde, 'ajde brţe!

MLADEN (ode).

XIX JEVREM, DANICA

JEVREM (zbunio se i uzmuvao, ne zna na koju će stranu ni šta da počne): Š ta sam ono hteo...? (seti se) A, jest!...

Ne, nije! Ne znam prosto ni s koga kraja da poĉnem ... E , ovo je baš prava situacija. I deder ti sad reci m i, šta da radim? (razm išlja se i doseti se) Mladene! (na druga vrata) Danice, Danice?

DANICA (ulazi): Š ta je?

JEVREM (dom išlja se): T i im aš lep rukopis?

DANICA: Nemam!

JEV R E M : N em aš, ali lakše pišeš. M eni je lakše da dignem sto kila nego da napišem jedno, a nem am dara za pisanje. P a dabom e, ne m oţe ĉovek za svašta da im a dara. (šeta uzbuđeno i frkće)

D A N IC A : Š ta ti je?

JE V R E M : T ek što nisu došli, razum eš li, tek što nisu došli!

DANICA: Ko, zaboga?

JE V R E M : K o? D eputacija! Z naš li ti šta je to deputacija? G raĊanstvo, cvet graĊanstva, narodna svest, dem onstracija. Z naš li ti šta znaĉi to kad ti narodna svest doĊe u kuću? Ja bih voleo da vidim toga koga to ne bi zbunilo?

DANICA: P a je l' treba da im govoriš?

JEVREM (drekne): Pa to je ono! I bar da su mi ranije javili? O tkud ĉoveku m oţe ovako napreĉac da padne što pam etno na pam et? O ljudi boţji, šta m e je snašlo? P a onaj m i još pom inje špiritus! Š piritus, ja! N ek doĊe da vidi šta je špiritus!... O vaj, sedi m olim te, pa piši.

DANICA: Nemam hartije.

JEVREM: Pa razume se da nema, ko je od nas to mislio

pa da spremi hartije? (vadi iz džepa puno hartija, zagleda jedno pismo) "Pop Spira..." (čita) "Al' ako si siguran da m i izradiš pom ilovanje za ono što su m e obedili da je m oja sluţavka rodila"... (govori) Evo, ova je polovina ĉista. (ocepi i da joj) P iši, m olim te!

DANICA (um oči pero i seda)

JEVREM (šeta uzbuđeno, m isli i gricka nokte): Da l' da kaţem "G ospodo"? N e, bolje je "G raĊani"! Ili, ĉekaj, briši "G raĊani", pa kaţi: "B raćo!" Jesi li napisala "B raćo"?

DANICA: Jesam.

JEVREM: E, dobro, s tim smo gotovi. (misli) Sad bi trebalo nešto i da se kaţe ljudim a. N e m oţe sam o "B raćo!" (opet misli) N apiši... E, pa de sad, kad oni tako iznenada... N apiši... napiši... Ĉ ekaj, nem oj ništa da napišeš. (uhvatio se obem a rukam a za glavu, pa očajno gleda u zemlju)

D A N IC A : A , da znaš, oĉe, što je gospodin Ivković divan govor napisao da ga proĉita svojim biraĉim a!

JEV R E M : D abom e, lako je njem u kad unapred zna da će govoriti. A otkud ti znaš da je divan govor?

D A N IC A : E no m u i sad stoji na stolu. O no "nešto" što sam ĉitala m alopre kad si m e ti grdio - bio je taj govor. N ašla sam ga na stolu, pa sam ga ĉitala. D ivan govor!

JE V R E M : P a dobro, šta kaţe, znaš li m akar prve reĉi?

DANICA: Ne znam!

JE V R E M : B aš si prava ćurka, zar nisi m ogla da upam tiš m akar prve reĉi?

XX M L A D E N , P R E Đ A ŠN jI

MLADEN (upadne i razdere se): Idu!

JEVREM (prestravljen): Ko, brate? Govori, ko?

M L A D E N : E vo ih ozgo, tek što nisu došli!

JE V R E M : A m a što urlaš, pobogu brate! K o ide? (ščepa ga i drmusa) Govori, ko ide?

M L A D E N : N arod, deputacija. D otrĉao jedan kelner iz kafane pa kaţe: "P oslao m e gospodin S ekulić da kaţem gazda-Jevremu da idu."

JEVREM (zbuni se još više): Dabome da idu, razume se da idu. M oţda su već vrlo blizu, a ja još ne znam ni kako da poĉnem . (uzm uva se, zbuni se, turi ruku u džep i nađe ono zvonce; zvoni pa se trgne i baci ga na zemlju kao da se opekao) K oješta, otkud sad opet ovo zvonce i šta će m i to zvonce? (krsti se) G ospode boţe, našta će ovo izaći. (spazi Mladena i izdere se) A m a, šta si m i tu stao kao... B leneš sam o! Idi, idi napolje pa da m i javiš kad ih vidiš na uglu! (Mladen ode Danici) Pa i ti, brate, idi pa spremi za posluţenje!

D A N IC A : H oću li rakiju?

JEVREM: Jeste, rakiju!

XXI

JEVREM (sam; dohvati ono zvonce sa poda i metne ga na sto): B ar da je upam tila sam o poĉetak od njegovog govora. (šeta uzbuđen) M ora da su već blizu. M oţe biti sasvim blizu? (gleda na prozor) Ne vidi se, a i da se vidi, šta im am od toga, kad nem am ni reĉi napisane, a oni idu i tek što nisu došli. (nasloni se na sto) "B raćo!" (naslanjajući se napipa opet zvonce pa ga ščepa i baci na

pod) A on im a divan govor, ĉitala ga je D anica i k aţe da je divan. I sad taj govor stoji banbadava tamo na stolu, a ja - nem am ni reĉi. (sine mu misao u glavu) Boga mi, i to bi m oglo... zašto da stoji banbadava, a on m oţe da napiše i drugi? (osluškuje) K anda se ĉuje larm a? M ore, ovi odistinski idu! O, brate, što m e snaĊe napast ni kriva ni duţna! (osluškuje na Ivkovićevim vratim a) Nije ovde, otišao je u agitaciju. (viri) A govor eno ga tam o stolu leţi. (vadi ključ iz džepa) D obro kaţe S ekulić, da izm aknem o orman. (otključava polako vrata, obzire se i šapće) On m oţe napisati i drugi. (ulazi u Ivkovićevu sobu, a malo zatim vraća se radostan, sa govorom u ruci, zaboravljajući da zatvori vrata za sobom ; kad uđe u sobu, razvija i razgleda) I što je glavno, ĉitko napisano! (spolja se čuje larm a)

XXII JE V R E M , M L A D E N , G R A Đ A N I

MLADEN (utrči): Evo ih! (otvara širom vrata) Izvol'te, braćo!

G R A Đ A N I (ulazi gomila raznolikih tipova, koji su pom alo i đornuti; pre ulaska se guraju na vratim a ili zastajući nude jedan drugoga da uđe; m eđu njim a je i Sreta; još od ulaska na njegovu kom andu viču): Ţ iveo gazda Jevrem P rokić! Ţ iveo narodni poslanik!

SRETA (prilazi Jevremu): Jedan će govoriti, da odgovoriš! (vraća se gom ili i nudi pojedine da govore)

KAFANSKI MOMAK (progura se kroz gomilu n prilazi Jevrem u podnoseći m u jednu hartiju): Poslao gospodin S ekulić da se plati.

JE V R E M : Š ta je to?

K A F A N S K I M O M A K : R aĉun za ove što su pili.

JEVREM (uzim a račun i trpa ga u džep): Dobro, posle!

T R I G R A Đ A N IN A (ispadaju iz gom ile napred i počnu jednovremeno): Gazda-Jevreme!... (Pogledaju se, pa kao ustupajući jedan drugom , sva se trojica povuku natrag)

SRETA (upadne u gomilu, grdi ih i izgura jednog).

Ĉ E T V R T I G R A Đ A N IN : D ra... dragi gazda-Jevreme! Mi ovde, m i što nas vidiš i kako se uzm e stvar. T o sm o m i. (ne um e dalje, zbunio se, očajno gleda u gomilu iz koje su ga izgurali)

P E T I G R A Đ A N IN : D a, m i svi, kao što reĉe brat predgovornik, ako se stvar ozbiljno uzm e, m i sm o oni što ćem o glasati. M i ţelim o da ti ideš u S kupštinu od narodne strane i da radiš takve stvari koje će za narod biti ko risne. A m i svi što nas ovde vidiš, kao što reĉe brat predgovornik, m i ćem o uvek za tebe da glasam o i da ginem o ako treba. U to im e kliĉem : ţiveo gazda Jevrem P rokić!

S V I: Ţ iveo narodni poslanik!

JEVREM (za sve vreme bio je u velikom uzbuđenju i zabuni gledajući netrem ice u tavan): G ospodo i braćo! D ragi graĊani i naši biraĉi. (ušeprtlja se i tura ruku levi džep, gde napipa crvene plakate; turi zatim u desni džep i napipa Ivkovićev govor. R azvedri m u se lice zadovoljstvom i izvadi hartiju, ali umesto govora izvadi račun koji je m alopre dobio i stane ga naglas čitati) B raćo! Ĉ etrdeset i dva litra vina... (prekine) Ko mi sad dade ovaj raĉun? (zgužva ljutito i baci na zemlju, pa izvadi Ivkovićev govor i čita) B raćo! H vala vam na izrazim a poverenja, koje mi je utoliko dragocenije jer stojim pred ozbiljnim zadaćam a i teškim duţnostim a. M i se, braćo, m oram o uporno i odluĉno boriti protivu današnje vlade koja nije izraz naroda i koja se svojim delima daleko

udaljila od narodnih ţelja i narodnih potreba...

SVI: Tako je! Tako je!

JEVREM (pao u vatru i sad sve slobodnije čita): N aša je zem lja, braćo, zaduţena i razrivena, zakoni su osram oćeni i proigrani, a narod je ogolio i obosio...

SVI: Tako je!

XXIII P A V K A , P R E Đ A ŠN jI

PAVKA (uletela je sva zajapurena): Jevreme!

JEVREM (m aše joj rukom da ćuti i nastavlja): H oćem o li, braćo, vladu koja je narod upropastila i dalje da pom aţem o? N e, nećem o...

S V I: N ećem o!

SRETA (uzvrdao se, ne zna šta će čas trči Jevrem u i govori m u, čas građanim a i objašnjava im nešto).

PAVKA (očajno): Jevrem e, dućan je pokraden!

JEVREM: Neka je pokraden!

S R E T A : S lušaj, gazda-Jevreme...

JEVREM (m aše m u rukom da ćuti): I zato, braćo, ja s vama zajedno uzvikujem: dole vlada!

SVI: Dole vlada!

DANICA (unela je služavnik sa rakijom i stala u stranu, očekujući kraj govora te da posluži).

MARINA (izišla je za njom i stala na prag od sobe).

SRETA (objašnjava se živo sa Jevrem om , koji ga ne razume).

IV K O V IĆ (našao vrata od svoje sobe otvorena, upada ljutito držeći jedan od onih crvenih plakata u ruci): G ospodine taste, ovo je kleveta koja se krvlju plaća. V i i vaši ljudi ovo rasturate!

DANICA (vrisne i ispusti služavnik).

PAVKA (očajno): Jevrem e, dućan!

SRETA: Gazda-Jevreme, popravljaj situaciju!

JEVREM (zbunjeno i tupo posmatra sve redom, on nikog' ne čuje i nikog' ne razum e i najzad očajno uzvikne): Dole vlada!

SVI: Dole!

SRETA (publici): E, sad je postavljena svaka stvar na svoje mesto!

Ĉ in treći

(Pozornica na sredini podeljena. Leva (od gledalaca) polovina je Ivkovićeva soba, a desna Jevrem ova, deo sobe u kojoj je prošlog ĉina igrano. N a obem a sobam a prozori na zadnjim zidovima. Vrata koja vode iz jedne sobe u drugu širom su otvorena i više su napred)

I JE V R E M , IV K O V IĆ

JEVREM (u svojoj sobi, držeći u ruci jedan zgužvan broj novina, govori preteći Ivkoviću): To nije izraz narodne svesti, to nije dopis, to nije politika, to je kleveta!

IV K O V IĆ (u svojoj sobi, držeći jednu zgužvanu crvenu

plakatu): A ko hoćeš da znaš šta je kleveta, a ti turi ruke u svoje dţepove, tam o ćeš naći ove plakate.

JEVREM: A ovaj telegram u novinama?

IV K O V IĆ : T o je sušta istina. U telegram u stoji da si ti, gazda-Jevrem e, govorio protivu vlade i ništa više.

JEVREM: Govorio protivu vlade? Pa dabome da sam govorio protivu vlade kad si mi ti podmetnuo tvoj govor!

IV K O V IĆ : N e kaţeš m i hvala što nisam u telegram u javio da si mi ukrao govor.

JE V R E M : T u reĉ da trgneš, jesi ĉuo! N e kradem ja, ja sam karakterna individua.

IV K O V IĆ : P a jes', m oj govor je sam uleteo u tvoj dţep!

JEVREM: Z et si m i, m ogu da se posluţim tvojim govorom , ako te je ţao, m ogu i ja tebi napisati jedan pa da ti vratim zajam.

IV K O V IĆ : H vala! P iši ti sa tvojim ljudim a paškvile.

JE V R E M : D rugom to da kaţeš, jesi ĉuo...

IV K O V IĆ : Ja tebi kaţem , a ti reci onom kom e treba!

JEVREM: Nije te ni sramota: za jedan govor potego kroz novine da se ţali!

IV K O V IĆ : N isam se ţalio, ja sam sam o izneo da si i ti prešao u opoziciju.

JEVREM: U opoziciju? S tobom valjda?

IV K O V IĆ : N ije sa m nom , nego protiv vlade.

JEVREM: Protiv vlade? Ja protiv vlade? Zar te nije

sram ota u oĉi da m e pogledaš?

IV K O V IĆ : N ije m e sram ota, jer sam kazao istinu.

JE V R E M : T o što si pljunuo, odm ah da poliţeš! T elegrafski da poliţeš. Ja ću da platim depešu, inaĉe...

IV K O V IĆ : Š ta inaĉe?

JE V R E M : ... Inaĉe ću ja telegrafisati u Beograd da ti laţeš...

IV K O V IĆ : Ja ću onda štam pati tvoj govor.

JEVREM: Ama otkud moj, kad je to tvoj govor?

IV K O V IĆ : T i si ga govorio...

JE V R E M : H oćeš li da pošlješ depešu pli nećeš?

IV K O V IĆ : N eću!

JE V R E M : E , onda... da znaš... nem a ništa više... Jest... nem a ništa više... (ne sm e da kaže)

IV K O V IĆ : Š ta nem a?

JE V R E M : P a to! N e m oţem o više zajedno pod istim krovom i otkazujem ti kvartir. E to ti! S a dušm aninom svojim ne mogu pod jednim krovom!

IV K O V IĆ : Lepo, primam k znanju!

JE V R E M : I da znaš i to: nisi m i više kirajdţija ni kod m oje ćerke i... odatle da se iseliš.

IV K O V IĆ : O datle da se iselim ?

JE V R E M : O datle!.. N isi m i više zet, pa eto ti... I da se iseliš.

IV K O V IĆ : Ĉ uo sam !

JE V R E M : Još danas!

IV K O V IĆ : Iz srca tvoje kćeri m ogu još danas, a iz kvartira kroz petnaest dana.

JE V R E M : Ja energiĉno kaţem : još danas!

IV K O V IĆ : D anas je izbor!

JEVREM: Ako je tvoj izbor, i moj je!

IV K O V IĆ : T ebi je lako, gazda-Jevrem e, ti se m oţeš i iseliti, pošto nećeš biti izabran .

JE V R E M : A ti ćeš biti izabran?

IV K O V IĆ : Ja se nadam !

JE V R E M : S iguran poslanik! P iše depeše protiv svoga tasta. (baci m u zgužvane novine kroz vrata) Na ovo pa da se zakitiš!

IV K O V IĆ (baci mu zgužvane crvene plakate): A evo tebi! Ĉ itaj ovo pa se ponosi!

JEV R E M : I da m i više ne izlaziš na oĉi, nego da se seliš! T o ti je m oja poslednja reĉ. E to ti! (gurne vrata, zaključa ih, strpa ključ u džep i šeta uzbuđeno i ljutito)

IV K O V IĆ (seda za sto i piše).

II SP IR A , SP IR IN IC A , P R E Đ A ŠN jI

SPIRINICA (ulaze u Jevremovu polovinu sobe): Dobar dan, zete! A m i baš pošli na glasanje, pa velim o da svratimo.

S P IR A : A m a, nism o pošli m i na glasanje, nego pošao ja...

S P IR IN IC A : E no ga opet! E , ovaj će m e ĉovek i u grob oterati, a neće m i dati bar jednu reĉ da progovorim za ţivota. P a ne kaţem ja...

S P IR A : A m a, kako ne kaţeš, kad si kazala?

S P IR IN IC A : N isam kazala, no velim sam o: m i pošli...

SPIRA: E, pa to, to si kazala.

S P IR IN IC A : T a pusti m e, ĉoveĉe, da kaţem ; ne zapušavaj m i ţivoj usta!

JE V R E M : O , gospode boţe, dokle ćete vas dvoje? P a zar ti još nisi glasao?

SPIRA: Nisam! Reko', imam vremena!

JE V R E M : P a da vidiš i nem a. S ad će još m alo pa da zatvore kapije.

S P IR A : S ad ću ja. S am o da se pozdravim sa P avkom . (ženi) K aţem ja tebi da poţurim o. (polazi u Pavkinu sobu)

SPIRINICA (ode za njim): Ti meni kazao? A od jutros ti govorim...

S P IR A : K azao sam ti 'ajde brţe, a ti?

S P IR IN IC A : E to, sad će da ispadne da sam ja kriva... (oni ove poslednje rečenice govore za kulisama)

III SR E T A , P R E Đ A ŠN jI

SRETA (ulazi u Jevremovu polovinu sobe): S to ĉetrdeset i dva!

JEVREM: Pa platio sam malopre sto dvadeset.

SRETA: Kakvih sto dvadeset?

JE V R E M : P a raĉun, što su pili glasaĉi.

S R E T A : A m a, ne govorim ti ja to, nego sto ĉetrdeset i dva glasa im aš dosad.

JEVREM: A, je l' im a toliko? A biće još. Je l'?

S R E T A : M ore, bila bi cela varoš, sam o da ne beše one bruke.

JEVREM: Koje bruke?

SRETA: Pa onaj tvoj govor deputaciji. Oni sad silno agituju s tim . Š ta ti bi, pobogu brate, da onako postaviš stvar na svoje mesto.

JEVREM: Š ta m i bi?... K azao sam ti... to nije m oj govor, to je njegov.

JE D A N G R A Đ A N IN (ulazi kod Ivkovića i daje m u jednu cedulju).

IV K O V IĆ (razmatra ceduljicu, objašnjava se nešto sa tim građaninom , uzim a zatim šešir i zajedno odlaze).

SRETA: Pa otkud kod tebe?

JE V R E M : P a tako, izm ešalo se. Z naš kako je u fam iliji, sve se izm eša.

SRETA: Ono jeste, gazda-Jevrem e, posle svadbe i m oţe da se izm eša, ali ne ide to da se izm eša još pre svadbe. P a onda, izm ešalo, izm ešalo. D obro, neka je i tako, ali kad vide da je govor protivu vlade, što se ne ustavi, nego zape pa do kraja?

JE V R E M : K ako da ti kaţem ... znaš, nekako m u lako ide

kad grdiš vladu. D oĊe ti onako kao od srca. Z ato valjda i govore uvek lepo oni koji grde vladu. A deder ti, sinko, brani vladu, pa da vidiš kako je to teško da se lepo i govori. A ovo, znaš, ja poĉeo, pa podufati m e nešto i kao otvori m u se srce... P a tako... a još graĊani poĉeše da viĉu: tako je! P a m e to još više odvuĉe.

SRETA: Od jutros se na sve strane lepe ove plakate koliko da zam aţem o m alo stvar. E vo ĉitaj. (čita m u sam ) "N evaljalstvo opozicione štam pe prevršilo m eru. P odla je izm išljotina da je naš kandidat gazda Jevrem P rokić govorio protivu vlade. O n stoji i sad ĉvrsto i nepokolebljivo uz vladu, a uz njega ceo narod. D anašnji izbor će pokazati da klevete ne pom aţu tam o gde je narodna vlast budna."

JEVREM: E, to si mu lepo sastavio.

SRETA: A ovo? (vadi drugu hartiju)

JE V R E M : Š ta je to?

S R E T A : V idiš li potpis? "M irabo". Z naš li ko je M irabo? To sam ja, a ovo je telegram koji sam napisao za beogradske listove da te i tamo operem od bruke. Na, pošlji ovo na telegraf. (daje mu) Moram, brate, moram da postavim svaku stvar na svoje m esto, a ti, ubuduće, pazi se: ĉim ti na jezik naiĊe reĉ "vlada", a ti odm ah jezik za zube!

IV M L A D E N , P R E Đ A ŠN jI

MLADEN (dojuri usplahiren i razdera se) Gazda!

JEVREM (trgnu se, ispusti telegram, te drekne i sam): Š ta

je, brate?

MLADEN: Jurio sam kao da me panduri vijaju.

V P A V K A , SP IR A , SP IR IN IC A , P R E Đ A ŠN jI

PAVKA (za njom Spira i Spirinica): Š ta je zaboga?

S P IR A I S P IR IN IC A : Š ta je?

JE V R E M : T a govori šta je, uzbuni celu kuću (digne ispušteni telegram )

M L A D E N : P red opštinom puno sveta, pa se guraju, svaĊaju, viĉu...

JE V R E M : Š ta viĉu?

M L A D E N : T ako, viĉu!

JE V R E M : A m a šta viĉu, pobogu brate, šta viĉu?

M L A D E N : S vašta. Jedni viĉu: dole! D rugi: gore! Jedni: ua! D rugi: ţiveo!

S R E T A : O doh ja da vidim šta je to.

JEVREM: 'Ajde, boga ti!

SRETA (odlazi).

VI P R E Đ A Š N jI, B E Z S R E T E

JEVREM (Mladenu): A viĉu i "ţiveo", je li? (Pavki) Ĉ uješ li, P avka, to je narodno oduševljenje! Jesi li ĉula koj' put šta je to narodno oduševljenje?

PAVKA: Nisam!

JE V R E M : E , eto, to je narodno oduševljenje kad gom ila viĉe, a ne zna zašto viĉe.

MLADEN (nastavlja): V iĉu ljudi, viĉu deca viĉe narod, viĉu panduri, svi viĉu. U kafanam a, na sokaku, po dućanim a, svud se iskupio svet, puno naroda, pa neki viĉu a poneki i šapću u gom ilicam a.

JE V R E M : O ni što šapću, to je opozicija?

S P IR IN IC A : T i ćeš valjda za onoga glasati? (pokazuje na Ivkovićevu sobu)

S P IR A : T i nem oj da se m ešaš u politiku!

SPIRINICA: Eto ti sad, opet, otkud je to politika?

S P IR A : N ego šta je?

SPIRINICA: Ovo su izbori!

MLADEN (nastavlja): Pred kafanom kod "Ujedinjenja" svira m uzika, toĉi se pivo, pije se...

JE V R E M : Jesu li to naši što p iju?

M L A D E N :N aši.

JEVREM (više sebi): O pet raĉun!

MLADEN: ... A u zemlju pred kafanom, pobijen veliki barjak, pa ĉim proĊe kraj kafane koji od njihovih a oni m u podvikuju: ua! I bacaju se za njim mezetom, krastavcima, jajima...

JEVREM (više sebi): A kafedţija sve to beleţi!

MLADEN (nastavlja): A njini uzeli drugu muziku pa idu kroz varoš i pred Jelisijevim dućanom upalili bure

katrana, pa se iskupio svet i deca te preskaĉu vatru. U Tenkinoj kafani potukli se i razbili jednom glavu, ali taj nije ni naš ni njihov, nije ĉak ni ovdašnji. A ksentiju M atiću polupali prozore. P eru Z arića uhapsio gospodin S ekulić što je psovao vlast, Jašu A ndrića istukli, ne zna se ko. P eru M rvića jahali u gornjoj m ahali. K aţu, nijedne godine nije bilo tako lepo kao ove.

JE V R E M : B oţe m oj, što ti je to kad se narod razbudi!

PAVKA (krsti se): P rava ĉuda, boga m i! B og nek nam je na pom oći!

S P IR A : N isu to ĉuda, P avka, nego to ti je narodni obiĉaj.

S P IR IN IC A : T a kakav obiĉaj, to je oduševljenje!

S P IR A : N em oj da se m ešaš kad ja govorim .

SPIR IN IC A : A m a, ĉoveĉe boţji, valjda i ja im am prava da pišem , ne m ogu tek celog veka ćutati.

S P IR A : Z nam , al' kad zineš, a ti ne znaš da se zaustaviš.

JE V R E M : D osta, ĉekajte! Im am o m i, brate, i druga posla, a ne vas da slušam o! (Mladenu) N a sad, da nosiš ovu depešu na telegraf!

MLADEN: E, pa ne mogu sad to.

JE V R E M : K ako ne m oţeš?

MLADEN: Treba da glasam.

JEVREM: Pa jesi l' od jutros glasao?

M L A D E N : Jes', al' od jutros sam glasao za gospoĊicu, a sad za tebe, gazda.

JEVREM (zgranut): K akvu gospoĊicu, m arvo jedna?

MLADEN (pokazuje na Ivkovićeva vrata): Pa za onoga...

JEVREM (hoće da ga ščepa za gušu): Za koga, bre?

MLADEN (prestravljen): Pa... za zeta!

JEVREM: Za zeta? A kako si, bre, smeo za njega da glasaš?

M L A D E N : P a... m olila m e gospoĊica...

SPIRINICA: Iju!

S P IR A : T i da ćutiš!

SPIRINICA: Pa kazala sam samo: iju!

S P IR A : N em oj ni "iju" da kaţeš!

S P IR IN IC A : P a ne m ogu zaĉepi ta usta!

P A V K A : E to, eto, Jevrem e, šta si napravio!

JEVREM (Mladenu): A m a, zar ti m oj hleb jedeš, a za drugoga da glasaš? Je li, bre?

MLADEN : M olim te, gazda, da m i oprostiš ako sam nešto pogrešio. M eni je gospodin S ekulić kazao da pre podne doĊem i da glasam na m oje im e, a posle podne, onako predveĉe, kad bude najveća navala, da doĊem i da glasam kao Jova S tojić, rabadţija, pošto je on otišao sa espapom u B eograd, pa da m u ne propadne glas. P a pošto sam im ao dva glasa, gospoĊica m e okupila pa kaţe: jedan daj za oca, a jedan za zeta...

JE V R E M : A m a kog zeta, ĉijeg zeta? N ije on niĉiji zet, more!

M L A D E N : P a ako m oţe da se izbriše!

JE V R E M : Š ta da se izbriše?

M L A D E N : P a taj glas, što sam od jutros glasao.

JE V R E M : M oţeš tvoj nos da izbrišeš! 'A jde do Ċavola! Idi pa glasaj da bar taj drugi glas ne propadne!

MLADEN (odlazeći): N eće da propadne, kud bi propao! (ode)

VII P R E Đ A Š N jI, B E Z M L A D E N A

JEVREM (Pavki): Jesi li ĉula sad tvojim roĊenim ušim a?

P A V K A : Ĉ ula!

S P IR IN IC A : Iju, roĊena ćerka pa da glasa protivu oca. T o da sam proĉitala u novinam a, pa ne bih verovala!

S P IR A : E to, takve ste vi ţenske, uvek volite za drugoga da glasate.

JEVREM: Zato sam ja, vidiš, i raskinuo.

S P IR IN IC A : Š ta si raskinuo?

S P IR A : A m a, ne prekidaj ĉoveka!

SPIRINICA: Ta pusti me da ga pitam.

SPIRA: Evo Pavke tu, pa neka ga ona pita!

P A V K A : Š ta si raskinuo, Jevrem e?

JE V R E M : I kvartir i proševinu!

PAVKA: Kako raskinuo?

JE V R E M : T ako. K azao sam m u otvoreno: ti nem aš više nikakvih veza s mojim kvartirom, i otkazujem ti od danas

pa za petnaest dana m oju ćerku.

PAVKA: Kako za petnaest dana?

JE V R E M : K vartir, a ćerku odm ah!

P A V K A : P obogu, ĉoveĉe!

JEVREM: Neka sad ide pa neka glasa za njega.

P A V K A : Jesi li dobro razm islio, Jevrem e? D ućan nam propade, proševinu rasturi... JE V R E M : A poslaniĉki m andat dobih!

PAVKA: A dete?

JE V R E M : K oje dete? Je l' ono što podgovara glasaĉe?

P A V K A : P lakaće, gruvaće se, ĉupaće kose...

JEVREM: Kaţi joj: povešćem o je u B eograd i ovaj... šta znaš... ćerka narodnog poslanika... podnesem interpelaciju... m inistar se uplaši...

S P IR IN IC A : I poĉne da se uvija oko tebe.

S P IR A : A m a, ne prekidaj ĉoveka!

S P IR IN IC A : O stavi m e da kaţem , zaboga!

SPIRA: Ne moraš ti da kaţeš, neka kaţe Jevrem !

JE V R E M : P a to sam hteo da kaţem . K ao narodni poslanik im am pravo da dobijem neku koncesiju, recim o: da seĉem šum u ili da gradim novi ţelezniĉki krak, ili tako nešto... A ja neću, recim o, koncesiju, a hoću zeta. E to ti!

SP IR IN IC A : I onda, dabom e, vlada ti naĊe zeta.

S P IR A : A m a, ne naĊe vlada! G de je vlada još traţila zetove narodnim poslanicima?

S P IR IN IC A : P a ne naĊe, nego onako... provodadţira.

P A V K A : P a veliš, tako da joj kaţem ?

JEVREM: Tako, dabome! (uzim a šešir i hoće da iziđe)

P A V K A : A kuda ćeš sad?

JE V R E M : V idiš da nem a ko da m i odnese ovu depešu, m oram sam . A i da proĊem m alo, da ĉujem i da vidim šta je napolju.

VIII

IV K O V IĆ , P R E Đ A ŠN jI

IV K O V IĆ (vraća se u svoju sobu, seda i nastavlja pisanje).

PAVKA (vadi iz džepa ključ od dućana): A zar ne bi m ogao uz put, da obiĊeš m alo dućan?

JE V R E M : T am an! Izbori, a ja da obilazim dućan!

P A V K A : Z naš da m e je sram ota od sveta što je zatvoren dućan.

JEVREM: Pa neka je zatvoren, svetac je!

PAVKA: Kakav svetac?

JEVREM: Pa izbori. Zar to nije svetac?

PAVKA: Nije!

JEVREM: Gle! Zar vama Paraskeva svetac, pa meni izbori da ne budu? Z ar P araskeva što jedanput u godini pada pa vi ne radite, a ovo m andat koji traje ĉetiri godine? (ode)

IX

P R E Đ A Š N jI, B E Z JE V R E M A

PAVKA: Ne znam kako ću D anici na oĉi, i kako ću joj kazati da joj je otac rasturio proševinu?

S P IR IN IC A : P a velim , P avka, ako nisi poĉem protivna, ja da joj kaţem ?

S P IR A : E to, opet ti! A m a što m oraš svud da se trpaš?

S P IR IN IC A : A m a nem oj da si takav, ĉoveĉe boţji! Sestra sam joj, pa ko će joj pom oći ako ja neću?

P A V K A : P a jest', to će najbolje biti. R eci joj ti, ja bom e ne smem. Idi, eno je ona u svojoj sobi, a ja odoh u kujnu. (odlazi)

H SPIRA I SPIRINICA

S P IR A : I sad da m i je da znam kako ćeš da joj kaţeš?

SPIRINICA: Pa valjda toliko umem.

S P IR A : N e um eš, ti ćeš da zbrkaš, m oram i ja poći s tobom da ti pomognem.

S P IR IN IC A : T am an, ako ti poĊeš, onda joj nećem o ništa kazati.

S P IR A : M olim te, ţeno, valjda toliko um em ...

S P IR IN IC A : P usti ti sam o m ene, a ti ćuti, jer ti kad poĉneš... (zalaze iza kulise prepirući se)

XI JO V IC A , IV K O V IĆ

JOVICA (ulazi kod Ivkovića): D obro veĉe!

IV K O V IĆ : D obro veĉe, gazda-Jovice!

JO V IC A : N e znam kako si ti ĉuo, ali m eni S im a poreznik veli da sm o ih prem ašili sa dvadeset glasova.

IV K O V IĆ : Š ta je to dvadeset glasova, to se ĉasom m oţe da izmeni! Pa gde su ti tvoji ljudi, gazda-Jovice? T i reĉe, kad si davao izjavu, da stotinu vuĉeš za sobom ?

JO V IC A : Z naš kako je, gospodine Ivkoviću, ne m oţeš danas ni roĊenom bratu verovati. O beća pa vrdne. K ad si s njim u ĉetiri oka, on ovolika usta na vlast, a kada se sa vlastim a pogleda oĉi u oĉi, on ne um e da zine.

IV K O V IĆ : A m a, sve ja to znam , ali sam raĉunao m nogo više na tebe. T ebe je, je li, inat odveo u našu partiju?

JOVICA: Jeste, to priznajem. Da me sad ko zapita: bi li se poturĉio kad bi znao da Jevrem P rokić neće biti poslanik, i to bih pristao.

IV K O V IĆ : E , pa to nije potrebno da se poturĉiš, dovoljno je da potrĉiš. S ad je, vidiš, poslednji ĉas. (gleda na sat) Još m alo pa će se zatvoriti kapije na opštini, i onda niko nov ne m oţe ući. O no što se zateklo u dvorištu - glasaće. S ad, vidiš, treba ubaciti što više glasaĉa u opštinsko dvorište. (čuje se m uzika)

JO V IC A : P a radim ja, m isliš da ne radim . E no, ĉuješ li, to sam ja platio muziku da ide u gornju mahalu te da otud potera svet.

DANICA (kad čuje m uziku, istrči iz svoje sobe i ode na zadnji prozor pa se nasloni i gleda napolje).

IV K O V IĆ : N e pom aţe tu m uzika, već razborita reĉ. P oĊi sam o tam o m eĊu biraĉe; ohrabri ih; reci im da je vlast samo toliko jaka koliko se mi bojimo; reci im da je vlast nem oćna da graĊanim a uskrati prava koja im zakoni daju;

reci im ... T a već znaš valjda toliko.

JOVICA (polazeći): Z nam . N e brini. T eško je m eni bilo govoriti dok sam uz vladu, a sad - ne brini, um eću ja.

IV K O V IĆ (ispraćajući ga): E, pa hajde, ne gubi vremena. N em am o kad više, poslednji je trenutak. A ko sad m alakšem o, ispustićem o pobedu. (ispraća ga i Jovica odlazi)

XII SP IR A I SP IR IN IC A , P R E Đ A ŠN jI

SPIRINICA (ulazi, za njom Spira i Danica): Gde si, dete, zaboga? T raţim o te po celoj kući...

S P IR A : Im am o vaţan razgovor s tobom .

SPIRINICA (Spiri): Ama, ostavi me da govorim, kad sam već poĉela!

S P IR A : V idiš li sam a da ne um eš, ti ćeš odm ah s neba pa u rebra.

SPIRINICA: O , gospode boţe, da ĉudne napasti! A m a, saĉekaj da kaţem prvo... S P IR A : P a jest, al' rĊavo poĉneš.

S P IR IN IC A : A m a, nisam još ni poĉela.

D A N IC A : P a govorite već jedanput, šta je to što im ate da m i kaţete?

S P IR IN IC A : P a to, Jevrem će kao poslanik i tebe da vodi u B eograd, pa će tam o da podnese interpelaciju i onda će da dobije od drţave koncesiju za zeta.

SPIRA: Ama, nije tako!

S P IR IN IC A : E , pa 'ajd', kaţi ti!

S P IR A : N eće dobiti koncesiju za zeta, nego će podneti

interpelaciju, a m inistri će onda poĉeti lepim oko njega... a on...

SPIRINICA: Pa to je isto?

SPIRA: Nije sasvim isto.

S P IR IN IC A : P a nije, ali je glavno da će se D anica tam o u Beogradu mnogo bolje isprositi i udati. |

DANICA: Ama, ko je to sve vama nakazivao?

SPIRINICA: Pa Pavka.

SPIRA: Ta nije Pavka, nego Jevrem.

SPIRINICA: Pa Jevrem, jest! al' Pavka nam je kazala da kaţem o D anici.

D A N IC A : A zašto da m i kaţete?

S P IR A : P a zato da se okaneš ovoga.

DANICA: Koga ovoga?

S P IR A : P a ovoga što ti je dosada bio verenik.

DANICA (iznenađeno): Kako dosad?

S P IR IN IC A : P a dosad dabom e, jer sad više nije.

S P IR A : T a reci jasno: nije više, jer je Jevrem sve prekinuo.

S P IR IN IC A : P a to sam i htela da kaţem .

SPIRA: Htela si, al' nisi kazala.

D A N IC A : Ĉ ekajte, m olim vas! G ovorite jasno: s kim prekinuo? Š ta prekinuo?

SPIRINICA (pokazuje rukom na Ivkovićevu sobu): S ovim

tvojim!

S P IR A : S a gospodinom Ivkovićem !

DANICA (prestravljeno): Kako prekinuo?

SPIRA: Tako otkazao mu kvartir.

SPIRINICA: I to odmah!

SPIRA: I otkazao mu prosidbu.

SPIRINICA: Za petnaest dana.

SPIRA: Ta nije tako.

SPIRINICA: Tako je.

SPIRA: Otkazao mu je prosidbu za petnaest dana.

S P IR IN IC A : T a nije, ĉoveĉe, nego odm ah.

S P IR A : A kvartir za petnaest dana. E to, tako treba reći!

SPIRINICA: Pa tako sam i rekla.

D A N IC A : T a ostav'te se, zaboga, vaših objašnjenja. K aţite m i jasno i razgovetno: šta je to bilo, kad je bilo i povodom ĉega? U ostalom , recite m i: gde je otac?

S P IR A : O tišao je poslom u varoš.

DANICA: A majka?

SPIRINICA: I ona je u poslu.

D A N IC A : U poslu su? D obro, neću ih ni traţiti i ne trebaju mi. Samo, molim vas, recite im, i ocu i majci, da ja neću dozvoliti da se tako igraju sa m nom i da m i se svet smeje.

S P IR IN IC A : E h, šta im a da ti se sm eje svet kad se udaš u

Beogradu?

DANIC A : N e traţim ja da se udam u B eogradu, niti da idem u B eograd. I ako idem , ići ću sa svojim m uţem .

SPIRINICA: Al' drugo je to...

SPIRA (prekine je): Drugo je, dabome, kad ti je otac poslanik.

DANICA: Jes' poslanik, al' prvo treba da bude izabran.

S P IR IN IC A : P a biće!

SPIRA: Svi glasaju za njega.

D A N IC A : K o to kaţe? A ja vam kaţem da on neće biti izabran, nego Ivković!

SPIRINICA: Boga ti?

S P IR A : Ć uti ti! A ... ovaj, ko to tebi kaţe?

D A N IC A : Ja što vam kaţem pa ćete videti. P rvo i prvo: Ilić, bivši poslanik, nije glasao i sa njim preko ĉetrdeset njih. Pa onda i onaj gazda Jovica povukao je sa sobom oko trideset i ĉetrdeset, pa onda m nogi su oca prevarili, pa onda... Ja ne pamtim sve, al' znam da otac neće biti izabran.

SPIRINICA: Iju, pa onda?

S P IR A : A m a, ćuti ti! P a dobro, šta će onda biti?

D A N IC A : B iće eto to: on neće biti poslanik, a sa Ivkovićem raskinuo, i kom e će se onda sm ejati svet nego m eni? M esto da ste pam etni pa svi u kući da pomognemo Ivkoviću.

S P IR IN IC A : E to, kaţem ja!

S P IR A : Š ta kaţeš ti, nisi kazala ništa.

SPIRINICA: Ju, otkud nisam?

SPIRA: Pa nisi, dabome!

S P IR IN IC A : E , ovaj će m e prosto u grob oterati!

D A N IC A : E to, na prim er. jeste li glasali vi, teĉa-Spiro?

SPIRINICA: Nije!

S P IR A : A l' ostavi m e zaboga, da ja odgovorim . N isam još glasao?

DANICA: E, pa, eto vi za primer, mogli bi glasati za Ivkovića?

SPIRA: Ama, zar protiv Jevrema?

S P IR IN IC A : Ju, crna devojko, šta govoriš?

DANICA: Ja vrlo pametno govorim. Kad bi otac imao izgleda da bude izabran, onda, ne kaţem i sam a bih vam kazala: glasajte za oca! A l' ovako: zašto da se zam erite Ivkoviću?

SPIRINICA: Pa jeste...

SPIRA: Jeste, ne...

D A N IC A : O sim , ako vi ne ţelite da budete predsednik opštine?

S P IR A : A m a ţelim , kako da ne ţelim !

S P IR IN IC A : A baš da on nešto i ne ţeli, ţelim ja.

DANICA: E, pa, eto, razmislite, vremena mnogo nema.

S P IR IN IC A : A ne znam šta se i napeo taj Jevrem da bude

poslanik, što će m u to!

SPIRA: Ja sam mu govorio da nije to za njega.

D A N IC A : D akle, šta m islite?

S P IR A : O ĉem u?

DANICA: Pa o glasanju?

S P IR A : T a, pravo da ti kaţem , i sam sam tako nešto mislio.

SPIRINICA: Jest, tako smo i mi mislili.

S P IR A : A m a, ne prekidaj, pobogu, ţeno, da kaţem šta sam hteo!

S P IR IN IC A : 'A jd', baš govori!

S P IR A : R ekoh, bolje da poĉekam do predveĉe, pa ako Jevrem ima dosta glasova, da glasam za njega, a ako zet im a više glasova, onda da glasam za njega.

S P IR IN IC A : A ja kao da sam predosećala nešto, pa kaţem S piri: ĉekaj, ne ţuri, ne m oraš ti baš prvi glasati!

SPIRA: Ama, nisi mi ti kazala, nego ja sam vrdaram od jutros.

SPIRINICA: Eto ti sad, kako da ti nisam kazala?

SPIRA: Naprotiv, ja sam tebi kazao...

S P IR IN IC A : Iju, sad će još ispasti kao da je on m eni kazao...

S A T IR A : P a zar ne pam tiš jutros, kad sam ti rekao...

SPIRINICA: Uostalom, tako mi uvek radimo kad je kakvo vaţno glasanje. Ĉ ekam o do predveĉe, pa ko im a više

glasova...

D A N IC A : A li, zaboga, nem ojte oklevati, ako ćete glasati idite odm ah, inaĉe će biti dockan.

S P IR IN IC A : K aţem ja tebi da će biti dockan...

S P IR A : Š ta im aš ti da m i kaţeš, kao da ja...

DANICA: Ali...

SPIRA: Evo idem... (pođe, dođe do vrata i vrati se) A to je, je li izvesno da će Ivković dobiti većinu?

D A N IC A : M ogu ako hoćete i napism eno da vam dam .

S P IR A : Z naš, ja m islim ...

SPIRINICA: Nem oj ništa da m isliš, nego idi pa glasaj!

SPIRA (polazeći): A već ti da ne kaţeš poslednju, presvisla bi... (ode)

DANICA (Spirinici): A ti, tetka, idi pa naĊi m ajku. R eci joj da si m i sve kazala a da sam ja odgovorila: što je otac uradio ne vaţi za m ene. Ja ostajem i dalje verenica gospodina Ivkovića.

S P IR IN IC A : A m a, je l' tako da joj kaţem ?

D A N IC A : T ako, od reĉi do reĉi!

SPIRINICA: Dobro... (ode)

XIII D A N IC A , IV K O V IĆ

DANICA (kuca na Ivkovićeva vrata).

IV K O V IĆ (skoči i odlazi vratim a): Š ta je to sad opet? K o je?

DANICA: Ja sam!

IV K O V IĆ : V i?

DANICA: Moram da govorim s vama.

IV K O V IĆ : Izvol'te, sam sam .

D A N IC A : D anas je velika navala sveta u kući, ne bih ţelela da m e ko zateĉe kod vas, govorićem o ovako, kroz vrata.

IV K O V IĆ : Ĉ uli ste, valjda, kako je vaš otac postupio sa mnom?

D A N IC A : Ĉ ula sam , al' se to m ene ništa ne tiĉe.

IV K O V IĆ : Z bilja? - Pa ipak... roditelji?

DANICA: Kad oni imaju prava da pripadaju vladi, imam i ja prava da pripadam opoziciji.

IV K O V IĆ : A li vaš poloţaj m ora biti, vrlo neprijatan?

D A N IC A : D osad je bio, al' sad više ne!

IV K O V IĆ : K ako to?

DANICA: Stupila sam u otvorenu borbu protivu oca.

IV K O V IĆ : V i?

D A N IC A : V eć sam vam dva glasa pribavila i sad radim na tom e da stvorim opozicionu partiju u sam oj kući.

IV K O V IĆ : T o je odista mnogo od vas. Ja ne bih nikako ţeleo da izgleda kao da vas ja podgovaram .

DANICA: Ah, to ne!

IV K O V IĆ : A l' ako bi vaš otac bio izabran, vaš bi se

poloţaj pogoršao.

DANICA: A kako stoji?

IV K O V IĆ : Ja pouzdano verujem da sam pobedio ali - policija je poĉinila masu nepravilnosti a u takvim prilikam a iznenaĊenja nisu iskljuĉena.

D A N IC A : I za sluĉaj da ja im am plan. K ad sam se već upustila u borbu, ići ću do kraja. B oriću se kao pravi opozicionar.

IV K O V IĆ : T o je vrlo m uški od vas... A li...

D A N IC A : H oću da posvedoĉim da sam vas dostojna.

IV K O V IĆ : A l' ne m islite valjda i posle, u braku, da ostanete tako odluĉan opozicionar?

D A N IC A : E , to će zavisiti od vlade!

IV K O V IĆ : R ecite m i svoj plan?

D A N IC A : Im a li otac prilike da drţi još kakav govor u sluĉaju da bude izabran?

IV K O V IĆ : P a... im ao bi.

DANICA: Kad... Gde?

IV K O V IĆ : P a... Z nate već obiĉaj kod nas, izabranom e poslaniku doĊe narod s m uzikom pred kuću da ga pozdravi.

DANICA: A on odgovara s prozora. Jest, jest, to znam!

IV K O V IĆ : P a?

DANICA: Neka otac s prozora vikne: "Dole vlada!"

IV K O V IĆ : N e razum em kako?

D A N IC A : Jeste li već sprem ili govor za tu priliku?

IV K O V IĆ : O pet m oj govor?

DANICA: Pa da, opozicioni!

IV K O V IĆ : Ĉ ujete, to je grubo od vas, to je ĉak nemilosrdno...

DANICA: Kad oni prema vama mogu biti grubi i nemilosrdni.

IV K O V IĆ : Ja ne ţelim da vi tako daleko idete.

D A N IC A : D ajem vam reĉ da ću to grubo sredstvo upotrebiti sam o u sluĉaju ako otac ostane pri onom e što vam je rekao. Recite mi, dakle, jeste li spremili govor?

IV K O V IĆ : T a im am nešto ovde na stolu... poĉetak.

D A N IC A : H oćete li skoro od kuće?

IV K O V IĆ : O voga ĉasa.

D A N IC A : U ći ću u vašu sobu i prepisaću vaš govor, ostavite ga na stolu.

IV K O V IĆ : Ja ne bih bio rad da budem vaš sauĉesnik u toj stvari.

DANICA: Ali ne brinite kad vam kaţem - neću ja stvar zloupotrebiti.

IV K O V IĆ : D ozvoliću vam sam o stoga što znam izvesno da vaš otac neće biti izabran za poslanika pa neće ni im ati prilike da govori. P a ipak, zato, sešću odm ah i ublaţiću govor koliko god m i je to m oguće.

DANICA: Dobro, pristajem!

IV K O V IĆ (seda za sto i popravlja govor).

XVI P A V K A , SP IR IN IC A , P R E Đ A ŠN jI

SPIRINICA (pokazujući D anicu): Evo je pa nek ti sama kaţe!

D A N IC A : N em am šta drugo da vam kaţem do da sve to za m ene ništa ne vredi!

PAVKA: Koje ne vredi?

DANICA: To što je otac otkazao. A ko je otac prekinuo, nisam ja, i to sam m aloĉas kazala Ivkoviću.

PAVKA: Govorila si s' njim?

D A N IC A : S ad m alopre, kroz kljuĉaonicu.

P A V K A : C rna devojko, im aš li ti boga?

D A N IC A : Z ašto? K akvo sam zlo uĉinila?

P A V K A : Z ar pred oĉim a m aterinim i oĉevim govoriš kroz kljuĉaonicu sa tuĊim ĉovekom , pa se to još ne stidiš sam a da kaţeš!

D A N IC A : Ja nisam govorila sa tuĊim ĉovekom , govorila sam sa svojim verenikom.

PAVKA (Spirinici): Ĉ uješ li je, m olim te?

S P IR IN IC A : A što! A ko ćeš po ĉem , dete im a pravo.

PAVKA (preneraženo): Iju! Pomeri se, sestro!

S P IR IN IC A : N ije nego, zato što Jevrem hoće da bude poslanik da dete propusti svoju sreću.

DANICA: Dabome, kad ni otac ni majka ne misle o tome kako će cela stvar izgledati ako otac ne bude izabran za poslanika.

PAVKA: Kako da ne bude izabran?

D A N IC A : T ako, jer neće biti izabran.

S P IR IN IC A : I S pira je otišao da glasa protivu njega.

P A V K A : Š ta kaţeš? Iju, šta je vam a pobogu! O krete se svet tumbe!

D A N IC A : A kako će stvar izgledati kad ne bude otac izabran, m oţeš i sam a zam isliti. P otrošio tolike pare, zavadio se s tolikim ljudima, izgrdili ga, izrezili ga preko novina, dućan m u je zatvoren, a i poharali ga i preko svega još, oterao zeta i to zeta narodnog poslanika, eto ti!

PAVKA: A m a, m oţe li to biti?

D A N IC A : T ako će biti veruj! I ti, m esto kao pam etna ţena i kao m ajka, da pristaneš sa m nom pa da spasavam o oca od sramote, a ti se sama uhvatila u kolo.

S P IR IN IC A : I šta se napeo taj Jevrem da bude poslanik?

P A V K A : A m a, zar m oţe to biti da ne bude izabran?

D A N IC A : N eće biti, ja što ti kaţem ! I m esto da se ti bar, m ajka, za vrem ena trgneš...

SPIRINICA: Pa jeste... eto kako se trgao Spira.

P A V K A : A šta ti pom aţe da se ja trgnem , kad je Jevrem već raskinuo veridbu i otkazao ĉoveku, i...

DANICA: O , pom aţe to m eni m nogo kad znam da si ti i tetka i teĉa, da ste svi sa m nom , onda ja sm em ...

XVII

JE V R E M , P R E Đ A ŠN jI

JE V R E M : D akle, zatvoriše kapije, P avka, zatvoriše kapije!

P A V K A : N eka zatvore! K ad su zatvorili dućan, neka zatvore i kapije.

SPIRINIC A : A ko će pobediti, Jevrem e, ti ili naš zet?

JE V R E M : K oji naš zet?

P A V K A : P a naš zet. Š ta se buniš?

D A N IC A : M oj zaruĉnik.

JEVREM (plane): Jesi li ĉula: on niti je više tvoj zaruĉnik, niti je naš zaruĉnik, niti je uopšte zaruĉnik. O n je protivnik moj i protivnik vladin, i on ne m oţe uzeti vladinu kćer za ţenu, pa to ti je! N eću više ni da m i ga pom inješ, razum eš li? M oli boga što je već zatvorena kapija pa mi je tamo pamet. (Pavki i Spirinici) Vodite je, vodite je odavde.

PAVKA I SPIRINICA: 'Ajdemo. (odlaze sve tri)

IV K O V IĆ (pošto je završio ispravku u govoru odlazi)

XVIII JE D A N G R A Đ A N IN , P R E Đ A ŠN jI

G R A Đ A N IN : D obar dan, gazda-Jevreme!

JEVREM: Dobar dan!

G R A Đ A N IN : Im ate li novosti?

JE V R E M : P a prebraja se, u im e boţje.

G R A Đ A N IN : Ja ĉuh, gazda-Jevreme, 272; Ivković, kaţu,

214, a socijalisti 26.

DANICA (ulazi polako u Ivkovićevu sobu, seda za sto i prepisuje govor)

JE V R E M : E , a od koga si ĉuo?

G R A Đ A N IN : O d S im e poreznika. Ĉ uh, pa rekoh, 'ajde da svratim te da te obradujem . M i, u im e boţje, već pijem o na tvoj raĉun.

JEVREM: Ko pije?

G R A Đ A N IN : G raĊanstvo.

JE V R E M : A u! A m a zar celo graĊanstvo?

G R A Đ A N IN : E , odoh ja! P a ako što pouzdanije saznam , evo me opet!

JEVREM: E, 'ajde, 'ajde!

G R A Đ A N IN (ode).

XIX SPIRA, JEVREM

S P IR A : Jedva, jedva svršism o!

JE V R E M : Š ta je?

SPIRA: Prebrojasmo.

JEVREM: Pa?

S P IR A : N e zna se, ništa se ne zna.

JEVREM: Pa kako to - prebrojasm o, a ništa se ne zna?

S P IR A : N e m oţeš da m u uhvatiš kraj. Jedni vele: ti si izabran, drugi vele: nisi ti, nego Ivković.

JEVREM: Ama, kako to jedni vele ovo, a drugi ono!

S P IR A : E to tako. N e m oţeš da m u uhvatiš kraj, pa to ti je!

JE V R E M : P obogu, ljudi, zar niko ništa ne zna? A m a, zar m oţe to da bude da niko ništa ne zna? Z ar predsednik nije objavio kroz prozor, kao pre?

SPIRA: Nije!

JEVREM: Kako bi bilo, Spiro brate, kad bi trknuo donde da vidiš u ĉem u je stvar?

SPIRA: Pa je l' sad idem otud?

XX M L A D E N , P R E Đ A ŠN jI

MLADEN (uleti zaduvan): G azda! E no od opštine krenuo silan narod. N apred m uzika, upalili fenjere i viĉu, grdno viĉu.

JEVREM (prestravljeno): Š ta viĉu?

DANICA (završila je prepis i odlazi iz sobe Ivkovićeve).

M L A D E N : V iĉu: ţiveo narodni poslanik, dole, gore! I... ne znam šta još viĉu.

JEVREM (Spiri): A m a, pa oni će sad ovde pod prozor, je li? D oći će da m e pozdrave, a ja treba da im odgovorim! Je li, Spiro!

S P IR A : P a jest, takav je obiĉaj...

JEVREM: Dabome da treba da odgovorim... Pa gde su sad onaj S ekulić, pa onaj S reta? N ikoga nem a sad kad m i najviše trebaju. A ti (izdera se na Mladena), bar da um eš ĉestito da m i kaţeš. Š to ćutiš, brate? Š to ne govoriš: idu li, ko ide, je l' odavno idu, je l' ovam o idu. A i ti, S piro, što si se kog Ċavola sm rznuo? T rĉi, brate, po kući kao da je

tvoja kuća. Z ovite P avku, D anicu. Z ovite ih neka upale sveće na prozore! (odjuri i Spira i Mladen) I otkud sad da m i padne najedanput na pam et govor? N isam ja drţavni aparat, pa da -m i tako najedanput m akar šta padne na pamet!

XXI JEVREM, PAVKA

PAVKA (nosi dve milikerc-sveće): K akve sveće, boga ti. traţiš?

JEVREM: Limunacija, raketle, milikerc-sveće, m uzika, narod. R azum eš li?

P A V K A : P a je l' da upalim sveće na prozore?

JE V R E M : A m a kakve sveće! O stavi to, m olim te! P avka, znaš li ti šta je to narodni poslanik?

PAVKA:Znam!

JE V R E M : E , ako znaš, eto, pogledaj m e: ja sam narodni poslanik.

PAVKA: Je l' svršeno?

JE V R E M : S vršeno!

PAVKA (ushićeno): Jevreme!

JE V R E M : A , Jevrem e, sad, a juĉe m al' m i nisi razbila glavu kljuĉem od dućana.

PAVKA: Jevreme, oprosti!

JE V R E M : P ogledaj m i u oĉi, hoću da vidim jesu l' ti naišle suze na oĉi?

PAVKA: Jesu!

XXII D A N IC A , S P IR A , SP IR IN IC A , P R E Đ A ŠN jI

D A N IC A : Je l' istina što m i kaţe teĉa.

JEVREM: Jeste, vi ste propali!

DANICA: Ko je propao?

JEVREM: Vi, opozicija!

DANICA: A ko je izabran?

PAVKA: Mi smo izabrani.

JE V R E M : I sad će doći narod, evo već ide narod... (najedanput mu padne na pam et i lupi se po čelu) Narod, govor! E to, ćaskam sa vam a pa zaboravio na govor. A m a ćutite kad vam kaţem ... ćutite, razum ete li... (šeta uzbuđeno i sm išlja govor)

SPIRINICA (Spiri nasamo): Jesi li glasao?

SPIRA: Jesam!

SPIRINICA: Za koga?

S P IR A : P a za zeta, ali ćuti da ne ĉuje jer vidiš kako je ispalo.

S P IR IN IC A : P a dabom e, kad si ti odm ah potrĉao da glasaš. K aţem ti: S piro, poĉekaj da vidim o. A ja, hoće ĉovek da glasa.

SPIRA: Eto ti sad, pa jesi li me ti terala na glasanje?

SPIRINICA: Pa jest, al' ti si m ogao da oteţeš, nego...

JE V R E M : A m a, ćutite kad vam kaţem ... E to, sad m i je prosto ispalo iz pam eti i ono što sam sm islio. P rosto m i

ispalo, pa to ti je.

D A N IC A : Z naš šta, otac?

JE V R E M : Ć uti kad ti kaţem !

D A N IC A : E vo pokušala sam ja da n apišem jedan govor.

JEVREM: Ti?

D A N IC A : E vo, proĉitaj ako ne veruješ.

JEVREM (sumnjivo): A da nije nešto on to podm etnuo, pa opet: dole vlada!?

D A N IC A : P roĉitaj slobodno, pa ako ne valja...

JEVREM (čita glasno): "D raga braćo! P overenje iskazano mi danas jasan je izraz vaše teţnje da u narodnom e predstavništvu budu iskreno zastupljene vaše rodoljubive ţelje za dobro i napredak naše otadţbine. P rim ajući iz vaših ruku i iz vaših duša to poverenje, ja polazim u B eograd sa ĉvrstom odlukom da te vaše teţnje iskreno, istrajno i odluĉno zastupam !..." (vrlo zadovoljan dosadanjom sadržinom , prekinuo je čitanje i pogledao zadovoljno u Danicu) M oja krv, poslaniĉka krv!.. (čita dalje) "N a ovom e svetom e m estu koje ću ja kao vaš predstavnik zauzeti..." (prekine, uzme Danicu za ruku i poljubi je u čelo) B io sam ljut na tebe ali sad ti praštam . D anas ti praštam .

XXIII M L A D E N , P R E Đ A ŠN jI

MLADEN (uleti kao besom učan): G azda evo ih već na ćošku! (izdaleka se čuje m uzika)

JE V R E M : Ć ut'! ćut'! Š to se dereš, brate! K o te je postavio da m i se tu dereš!... P avka... D anice... S piro... svi... svi... 'odite bliţe... evo idu! (čita) D raga braćo! P overenje

iskazano mi... (svojima) Nemojte da me ostavljate samog ovam o, 'odite ovam o, bliţe!

XXIV IV K O V IĆ , JO V IC A , D V A G R A Đ A N IN A I P R E Đ A Š N jI

IV K O V IĆ (ulazi u svoju sobicu sa Jovicom i još dva građanina i vrlo živo razgovaraju).

MLADEN (seti se): A jes', a ja zaboravio, evo i ovo. (daje m u listić)

JEVREM (uzima i zagleda): Š ta je ovo? (Spiri) Pa je l' ti kaţeš 271 glas?

S P IR A : T ako sam ĉuo? K o ti to javlja?

JEVREM (Mladenu): Ko je ovo poslao?

M L A D E N : C ena, kafedţija.

SPIRA (uzeo je pismo iz ruku Jevremovih i gleda): Pa ovo nije glasova. O vo je 113 dinara raĉun.

JEVREM (uzim a račun natrag): K akav raĉun?

ML A D E N : P a za piće i m uziku.

JE V R E M : A m a, kakvo piće? O stavite se sad pića! O , ljudi boţji, spasite m e tog pića! (zbuni se) Eto, sad ne znam ni gde mi je govor?

DANICA: Eto ti ga u ruci!

JEVREM: Jes', boga mi! (on u jednoj ruci drži govor, a u drugoj račun zbunio se, ĉas počne da čita. račun čas govor la ih menja iz ruke u ruku najzad se naljuti, zgužva račun i baci ga da počne čitati govor) "Poverenje iskazano m i danas, jasan je izraz vaše teţnje." P avka, je l' to m uzika svira? "T eţnje da u narodnom e predstavništvu

budu iskreno zastupljene..." I sad našao da m i donese raĉun?... P a oni su već stigli? (muzika pod samim prozorom spolja velika vika, on prilazi uzbuđeno prozoru, brišući se od znoja)

IV K O V IĆ (prilazi svome prozoru).

NAROD (spolja): Ţ iveo! (zatim se čuje pojedinačno) Pst! M ir! Ĉ ujm o! Ĉ ujm o! Ĉ ujm o!

GOVORNIK (spolja): D ragi brate i izabraniĉe narodni! T i ĉuješ oduševljene usklike naroda, a poraz nasilja i nepravde. P overenje koje sm o ti m i, tvoji biraĉi danas ovako sjajno m anifestovali, opravdaćeš jed ino radom tvojim u S kupštini, radom koji na prvom m estu treba da posvedoĉi tvoju i našu ljubav prem a otadţbini! Ţ iveo! Ţ iveo!

IV K O V IĆ (prilazi svome prozoru).

N A R O D : Ţ iveo! Ţ iveo! Ţ iveo! (muzika svira jedan kraći m arš)

JE V R E M I IV K O V IĆ (za vreme muzike svaki na svom prozoru klanja se napolje; spolja raznoliki i zbog muzike nerazum ljivi uzvici; kad m uzika prestane, počnu obojica jednovrem eno, sam o što Ivković govori napam et, a Jevrem čita): D raga braćo! P overenje, iskazano m i danas, jasan je izraz vaše teţ...

NAROD: Dole! Ua! Ua! Ua! (na pozornicu lete krompiri, glavice kupusa, jaja, kojima Jevrema narod gađa)

IV K O V IĆ (trgne se s' prozora i živo se objašnjava sa onima u njegovoj sobi).

JEVREM (pokušava sam da nastavi): "... vaše teţnje da u narodnome predstavništvu..." (gužva kaput, hartiju i sve što m u dođe pod ruku)

NAROD: Ua! Ua-a-a-a! D ole! D ole! D ole P rokić! Ţ iveo narodni poslanik Ivković! Ţ iveo Ivković!

DANICA (žaleći oca, hoće da ga odvuče od prozora): Otac!

JEVREM (gurne je, pa bi ipak hteo da nastavi govor): O vaj... vaše teţnje...

N A R O D : D ole! D ole! P rokić! T uš! T uš! (muzika svira, užasan džum bus, bubanj bije besom učno i diže se paklena dreka)

DANICA I PAVKA: (uspevaju da Jevrema odvuku od prozora i nešto m u objašnjavaju, čem u se on opire).

IV K O V IĆ (za to vrem e prišao prozoru).

N A R O D : Ţ iveo Ivković! Ţ iveo!

JEVREM (svojima): A m a šta je ovo, pobogu, ljudi? E no hoće onaj da m i otm e, hoće na silu da m i otm e.

IV K O V IĆ (govori): D raga braćo! P overenje, iskazano m i danas, jasan je izraz vaše teţnje da u narodnom e predstavništvu budu iskreno zastupljene vaše rodoljubive ţelje za dobro i napredak naše otadţbine...

JEVREM: Gle! Gle! (čuje govor i čisto ne veruje, razvija svoju hartiju i prati Ivkovićev govor)

IV K O V IĆ : ... P rim ajući iz vaših ruku i iz vaših duša to poverenje, ja polazim u B eograd sa ĉvrstom odlukom da te vaše teţnje iskreno, istrajno i odluĉno zastupam na ovome... (traži reč) na ovome...

JEVREM (drekne): ... svetome mestu...

IV K O V IĆ : ... svetom e m estu, koje ću ja kao vaš predstavnik zauzeti, staraću se da se savesnim radom

oduţim vašem poverenju. H vala vam , braćo!

N A R O D : Ţ iveo! Ţ iveo! (muzika svira jedan m arš sve do kraja scene)

JEVREM (dočepa se kosu): Pa ovaj ukrao moj govor!... (odjuri Ivkovićevim vratim a, otključa ih i uleti u njegovu sobu) Gospodine... gospodine... (klone)... N išta, hteo sam... upravo... dakle, ti si izabran za narodnog poslanika?

IV K O V IĆ : Ja, gazda-Jevreme.

JEVREM (vraća se u svoju sobu, a Ivković ulazi za njim): Ama je l' to istina, ljudi? Je l' to istina, Spiro.

IV K O V IĆ : C ela je istina, gazda-Jevreme.

JEVREM: Zar tolike muke?

SPIRINICA: I bruke!

P A V K A : P a dućan.

JE V R E M : P a troškovi... (Ivkoviću) Bar kad bi hteo da priznaš polovinu troškova kad si m i oteo m andat.

IV K O V IĆ : N e m ogu, jer sad im am troškova oko seobe iz vašeg stana... -

JE V R E M : A ti hoćeš da se seliš, a? (prilazi Ivkoviću) Lepo si govorio, mora ti se priznati da si lepo govorio. (uzme ga poverljivo) R azbojniĉe opozicionarski, dobro si mi se osvetio, pre ja tebi ukrao govor, a sad ti meni...

IV K O V IĆ (smeje se): Da, da!

JE V R E M : Š to ti je, boţe m oj, sudbina! N eću ići u S kupštinu kao poslanik al' ću ići kao skupštinski tast. (Ivkoviću) Ja ću pisati govore!...

P A V K A : A dućan, Jevrem e? - Z ar i sad nećeš da se setiš

dućana?

JE V R E M : D ućana?... I to je istina... (posle izvesne borbe) D aj m i kljuĉ, P avka!

N A R O D : Ţ iveo! Ţ iveo!

IV K O V IĆ : (pojavljuje se na prozoru, i narod kliče, a muzika mnogo burnije svira; Danica kraj njega; Spira i Spirinica nešto se prepiru, što se ne čuje od m uzike i larme, a Jevrem , držeći u jednoj ruci ključ a u drugoj govor, stao uzbuđen i plače).

Zavesa