Rad Dejan Antic

Универзитет у НишуФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

Департман за историју

Мастер студијеОпшта историја XX века

СРПСКО – БУГАРСКИ ОДНОСИОД 1904. ДО 1919. ГОДИНЕ

У ЛИСТУ ПОЛИТИКА

Ментор: Аутор:

Проф. др Александар Растовић Дејан Антић

Ниш 2012.

Дејан Д. Антић СРПСКО − БУГАРСКИ ОДНОСИ ОД 1904. ДО 1919. ГОДИНЕ У ЛИСТУ ПОЛИТИКА

2

САЖЕТАК: Заједничка балканска судбина и суседство српског и бугар-

ског народа могу се у временском погледу дефинисати као миленијумски.

У раду који је пред Вама анализирали смо само један мали временски пе-

риод у српско – бугарским односима који обухвата догађаје и процесе од

1904. до 1919. године. На основу доступне изворне грађе и литературе, као

и уз подршку текстова дневног листа Политика, расветљени су политички,

дипломатски, економски, војни и привредни односи Београда и Софије, и

дат је посебан осврт на македонско питање као основни предмет раздора

српских и бугарских интереса на Балкану крајем XIX и почетком XX века.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Србија, Бугарска, Политика, новине, савез, рат

APSTRACT: Common destiny of Balkans and neighbouring relations between

Serbian and Bulgarian nations throughout time can be defined as everlasting.

In this papper, a small time period between 1904-1919 of Serbian-Bulgarian

relationship has been analyzed. Based on the available literature and with

the support of the daily newspaper Politika, political, diplomatic, ecconomic,

military and industrial relationship between Belgrade and Sofia have been

brought to light, with special highlight on Macedonian issue and the basic

element of the split of Serbian and Bulgarian interest on Balkans at the end of

the 19th and the beginning of the 20th century.

KEY WORDS: Serbia, Bulgaria, Politics, newspapers, union, war


3

САДРЖАЈ

УВОД ................................................................................................................................................................ 4

ПРВИ ДЕО СРПСКО – БУГАРСКИ ОДНОСИ У XIX ВЕКУ ..................................................................................... 7

1.1 Од ропства до Санстефанског мира .................................................................................... 8

1.2 Независна Србија и Кнежевина Бугарска ....................................................................... 25

1.3 Македонско питање на размеђи векова као предмет раздора Срба и Бугара .......... 37

ДРУГИ ДЕО

ЛИСТ „ПОЛИТИКА“ О СРПСКО – БУГАРСКИМ ОДНОСИМА 1904 – 1919. ГОДИНЕ ... 53

2.1 Политичко - економски односи и македонско питање од 1904. до 1908. године ... 54

2.2 У предвечерје Балканских ратова ...................................................................................... 78

2.3 Од савезништва до непријатељства ................................................................................. 94

2.4 Србија и Бугарска у Првом светском рату ................................................................... 116

ЗАКЉУЧАК ...............................................................................................................................................145

Извори .................................................................................................................................................. 149

Литература .......................................................................................................................................... 152


4

УВОД

Односи српског и бугарског народа датирају још из времена њихових раних

средњевековних државних творевина. Уклештене између Византије и Угарске, српс-

ке и бугарске земље ефикасно су се развијале, одолевајући многобројним иску-

шењима. Доласком династије Немањића на челу српског народа, Србија постаје рав-

ноправни сусед балканским државама, а њени додири са Бугарском постају видљи-

вији. Експанзивни карактер средњевековне Србије и Бугарске будио је и подстицао

тензије на релацијама ових земаља, али су оне угашене после битке код Велбужда

1330. када српска држава успоставља доминацију на Балкану. Квалитет односа по-

стигнут је бројним браковима између српског и бугарског племства, док је право-

славна вера представљала важан кохезивни фактор. Пред најездом Турака српско

– бугарска повезаност јача, а после пада Трнова, бугарска интелигенција проналази

уточиште у Моравској Србији. Крај XV века српски и бугарски народ дочекали су у

турском ропству које је трајало неколико столећа.

Почетак XIX века карактерише национално буђење хришћанских народа Евро-

пе, према којем српски и бугарски народ не остају индиферентни. Најпре се међу Ср-

бима распламсава тежња за националним ослобођењем и они чврсто подижу заставу

устанка против Османске царевине. Нова реалност на Балкану упућује их на сарадњу

са православним народима Балкана - између осталог и са бугарским народом. Тиме

се обнављају старе везе и започиње нова епоха у српско – бугарским однoсима током

XIX века, о чему имамо бројне изворе и опширно писање домаће историографије.

Овај мастер рад доноси преглед српско-бугарских односа у XIX веку, и даје

резултат свеобухватне анализе тих односа од 1904. до 1919. године, укључујући и

гледишта дневног листа Политика. У њему је представљен значајан осврт на еко-

номско – политичке прилике које су прожимале додире двеју држава, са посебним

сагледавањем ривалства Србије и Бугарске око питања припадности Македоније.

Македонско питање је представљало пресудан фактор у креирању и обликовању

међусобне политике Београда и Софије. Жеља за његовим решавањем у корист

једне од ових држава, пратила је њихове дипломатске, политичке, економске, прос-

ветне и културне активности од средине XIX века, па све до потпуног слома Сансте-

фанске идеје Бугара у Првом светском рату.

Приликом писања рада вршена су истраживања у домену друштвене и војне

историје које представљају неизбежан фактор у односима Србије и Бугарске, а чиме

се желело да се постигне мултидисциплинарни приступ. Настојали смо се да уочимо


5

најважније појаве и догађаје који су доводили до комплексности српско – бугарских

односа, и да одмах затим дефинишемо њихову историјску улогу. Након детектовања

истријске улоге, сагледане су њихове последице које су оставиле неизбрисив траг у

биолошком, историјском и геополитичком положају Србијe и Бугарске на Балкану. На

послетку, изнет је закључак о сврсисходности тих односа и њиховим резултатима.

У временском погледу рад је подељен на две велике целине. Прва сагледава

период XIX века и допире све до 1904. године. У оквиру ње обрађене су везе, тежње

и суделовања Срба и Бугара у ослободилачкој борби против Отоманске империје,

њихова неслагања и различита гледишта по питању склапања мира 1878. године као

и прилике уочи, за време и после српско – бугарског рата. Осим тога, обрађено је и

македонско питање које је на граници векова представљало основни камен споти-

цања у изградњи коректних међусуседских односа Србије и Бугарске.

Друга целина почиње са 1904. годином из разлога што на скромну медијску

сцену ондашње Србије, управо те године ступа дневни лист Политика. Ова целина

се састоји из четири поглавља у којима су обрађени политичко – економски односи

од 1904. до 1908. године, односи Београда и Софије у предвечерју Балканских рато-

ва као учешће и држање ових земаља у тим ратовима. На послетку је кроз призму

српско – бугарских односа обрађен и период Првог светског рата. Током анализи-

рања многих детаља у поменутим односима од 1904. до 1919. године, консултова-

на су извештавања дневног листа Политика, која у појединим сегментима предста-

вљају значајан историјски извор за додатно расветљавање и разумевање целокупне

проблематике.

Приликом израде овог дела служили смо се одређеним бројем необјављене

и објављене грађе. Од необјављене грађе користили смо документа из фонда ми-

нистарства спољних послова Краљевине Србије, смештена у Архиву Србије у оквиру

Политичког одељења Министарства иностраних дела. Од објављене грађе посебно

су нам била корисна Документа о спољној политици Србије 1903 – 1914 године: књи-

га I, свеска 1, за 1903 и 1904. годину, књига II, свеске 1/II и 2/I, за 1906. годину, књига

III, свеска 1/I, за 1908. годину, књига V, свеске 1,2 и 3 за 1912 и 1913. годину, књига

VI, свеске 1,2 и 3 за 1913 и 1914. годину, и књига VII, свеска 1, за 1914. годину чији су

приређивачи: Љиљана Алексић Пејковић, Михаило Војводић, Кирил Џамбазовски,

Живота Анић и др.

За анализу међународних уговора и мировних споразума од велике важнос-

ти била су нам документа објављена у збирци Балкански уговорни односи 1876 - 1996,

књига I, 1876 – 1918, коју је приредио Момчило Стојковић, као и у збирци Знаменита

документа за историју српског народа 1538 – 1918, коју су приредили Дејан Микави-

ца и Владан Гавриловић. Ради формирања комплетније слике о Санстефанском миру


6

и одлукама Берлинског конгреса, као и о ратним дешавањима 1914 – 1918. године,

користили смо грађу коју су приредили Михаило Војводић и Драгољуб Живојино-

вић у књигама: Србија 1878. Документи и Велики рат Србије 1914 – 1918.

Од обимне научне литературе која се бави односима Србије и Бугарске у XIX

и почетком XX века консултовали смо између осталог дела Владимира Стојанчевића,

Срби и Бугари (1804 – 1878), Србија и Бугарска од Санстефанског мира до Берлинског

конгреса и Систем бугарске окупационе управе у Србији у време Топличког устанка

1917. године, Михаила Војводића, Изазови српске спољне политике (1791-1918), Вла-

димира Јовановића, Србија и Бугарска 1886 – 1896, Живка Аврамовског, Ратни циље-

ви Бугарске и Централне силе 1914 – 1918, Туше Влахова, Отношенията между Бъл-

гария и Централните силы во време на войните 1912 – 1918. г, Милорада Екмечића,

Стварање Југославије 1790 – 1918, Андреја Митровића, Србија у Првом светском

рату, Устаничке борбе у Србији 1916-1918, и Бугарска у плановима Аустро-Угарске

и Немачке током анексионе кризе, Милована Миловановића, Срби и Бугари, Дими-

тра Попова и Ивана Божилова, Историја Бугарске, Јована Хаџивасиљевића, Бугарска

зверства у Врању и околини итд.

Када је у питању расветљавање проблематике македонског питања од многоброј-

них дела из савремене домаће историографије користили смо књиге и радове Алексан-

дра Растовића, Велика Британија и македонско питање 1903-1908. године, Погледи Велике

Британије и Србије на проблем Македоније 1903-1908, Балкански комитет о Македонији,

Славенка Терзића, Србија и Грчка 1856-1903. Борба за Балкан, Конзулат Краљевине Србије у

Битољу (1889-1897), и Срби и македонско питање, Михаила Војводића, Србија и македон-

ско питање, Оснивање Друштва „Светог Саве“, и Путеви српске дипломатије. Од старијих

књига и записа употребили смо дела Спиридона Гопчевића, Стара Србија и Македонија,

Јевта Дедијера, Нова Србија, Василија Ђерића, Неколико главних питања из етногра-

фије Старе Србије и Македоније, Јована Цвијића, Балканско полуострво и јужнословенске

земље, Аутобиографија и други списи и Балкански рат и Србија.

Настојали смо да научном анализом извора, литературе и новинских чланака

укажемо на сву сложеност и замршеност односа два вековна суседа. Отклањајући

од заборава важније догађаје који карактеришу српско – бугарске односе поче-

тком XX века, циљ нам је био да дамо допринос популаризацији историјске истине

и увећању укупне количине знања о наведеном проблему. Свакако да ће и после

овог мастер рада бити прилике да се додатно истражује питање српско – бугар-

ских односа кроз призму дневне штампе, али изражавамо наду да смо њиме бар

делимично расветлили слику о односима Србије и Бугарске и дали њено исправно

тумачење.


7

ПРВИ ДЕОСРПСКО - БУГАРСКИ ОДНОСИ

У XIX ВЕКУ


8

1.1 ОД РОПСТВА ДО САН СТЕФАНСКОГ МИРА

Политички, економски и друштвени српско – бугарски односи могу се пра-

тити још из времена средњег века. Свети Сава је умро у Трнову, престоници бугарске

средњевековне државе, мошти Светог краља Милутина налазе се у цркви Свете недеље

у бугарској престоноци Софији. Постојале су и рођачке везе српског и бугарског двора, а

након турског освајања средњевековне Бугарске, њена интелектуална и духовна елита

пронашла је уточиште у држави српских деспота. Касније, су српски и бугарски народ

делили заједничку судбину ропства под османским царством што је зауставило процес

њиховог започетог повезивања. Тај процес обновљен је у времену Првог српског ус-

танка (1804 – 1813), када се везе између ова два народа изнова успостављају, и када се

актуелизује питање ослобођења свих балканских хришћана од вишевековног турског

ропства.

Обновом српске државности током Првог српског устанка почело је у Ср-

бији да се буди и политичко интересовање за Бугарску и бугарски народ. Мотив

овакве врсте интересовања потребно је тражити у свести вођа српског устанка

који су сматрали да нема потпуног и трајног ослобођења уколико се поред Срба

турског ропства не ослободе и остали балкански народи. На Бугаре се гледало

као на народ који је Србима близак по вери, језику, обичајима и бројним исто-

ријско – традиционалним карактеристикама те је све то допуштало могућност

сарадње и заједничког деловања.1 У пракси та сарадња је и остварена укључи-

вањем различитих група Словена, Грка, Цинцара у подухват рушења османског

царства оружаним путем, који је из српске перспективе започео на Сретење

1804. године у месту Орашац.2

Бугарски народ почетком XIX века представљао је потенцијалну политичку сна-

гу која је могла бити од помоћи устаницима у њиховом ратовању са Турцима. Поред

тога што је био природан савезник Србима у борби за слободу, његова политичка

снага није имала своје оличење само у људству већ и изузетном геостратешком по-

ложају Бугарске који је пружао могућност непрестаног угрожавања најзначајнијих

турских економских и војних позиција. Ово сазнање као и претпоставка да би ус-

танком Бугарске против Турске моћ Османског царства на Балкану осетно ослабила

1 В. Стојанчевић, Срби и Бугари (1804 – 1878.), Нови Сад 1995, 16-17.2 Ч. Попов, Источно питање и Српска револуција 1804-1918, Београд 2008, 45; Историја српског народа(=ИСН), V-1, Београд 1981, 25; М. Ђорђевић, Ослободилачки рат српских устаника 1804 – 1806, Београд 2004, 64-66.


9

наводили су српске старешине да велику пажњу поклањају питању ослобођења Бу-

гарске.3

У време трајања велике устаничке офанзиве од пролећа 1806. до лета 1809,

српске трупе продирале су у крајеве данашње западне Бугарске до Видинског и Со-

фијског санџака.4 Њихово присуство у тим областима било је непрестано али не и

увек стабилно. У пролеће 1807. године српска војска успела је привремено да осло-

боди комплетан предео до Арчара, Белоградчика, Берковице и допре близу Софије.

Током 1809. године поново српске трупе продиру до Видина и Софије и успевају да

освоје Белоградчик, али су биле принуђене да се повуку због српског пораза надо-

мак Ниша и турске офанзиве која је уследила. У току 1810. и 1811. године српске сна-

ге заједно са руском војском из Мале Влашке успеле су да избију надомак Видина и

да ту потуку јаке турске одреде. Ипак, 1812. године Русија је због опасности од Напо-

леонове инвазије била принуђена да напусти дунавско ратиште и са Турском склопи

Букурештански мировни уговор5. Овим уговором прекинути су напори главешина

српског устанка да се доврши процес ослобађања српског народа под турском вла-

шћу. Карађорђе је незадовољан њиме сопственим снагама наставио да пружа отпот

Турцима све до јесени 1813. године.6 Управо у том периоду велики број бугарских

добровољаца који је ратовао при руској војсци придружио се српским устаницима у

пружању отпора турским снагама које су надирале. Отпор је пружан све до октобра

1813. године када је Србија пала. Привременим падом устаничке Србије на кратко су

и прекинуте политичке везе Срба и Бугара.7

Турска власт над Београдским пашалуком успостављена на јесен 1813, није

трајала ни две године. Већ на пролеће 1815. године српски народ на челу са кнезом

Милошем Обреновићем подигао је Други српски устанак.8 Резултат новог устанка био

је пристанак Порте да Србима да неку врсту полуаутономије са мешовитом српско

турском управом. То је кнезу Милошу омогућило да настави политику потпуног оса-

мостаљивања Србије ослањајући се на сопствене снаге али и успостављајући везе и

контакте са Србима у Турској. Кнез Милош је водио и политику повезивања са прес-

3 В. Стојанчевић, Срби и Бугари, 18.4 М. Ђорђевић, нав. дело, 339.5 Букурешки мир је назив за споразум, закључен 28. маја 1812. којим је завршен Руско-турски рат 1806-1812. године и којим је предвиђена амнестија за све учеснике рата укључујући и Србе. Чланом VIII овог уговора регулисан је положај Србије. Види: Знаменита документа за историју српског народа 1538 – 1918, приредили: Д. Микавица, В. Гавриловић, Г. Васин, Нови Сад 2007, док. бр. 32, стр. 206-207. 6 Ч. Попов, Источно питање, 51; Р. Љушић, Историја српске државности: Србија и Црна Гора, Нови Сад 2001, 71.7 В. Стојанчевић, Срби и Бугари, 18-19.8 Исти, Из историје Србије Другог устанка и кнез Милошеве владе 1815 – 1839, Београд 1995, 24; ИСН, V-1, 102.


10

тавницима других народа који су били познати као противници Османског царства.

Међу њима било је и много Бугара који су различитим поводом долазили у Србију. 9

О посебном утицају који је кнез Милош преко својих агената имао у западним

крајевима Бугарске сведочи и чињеница да је Филики Хетерија у својим плановима о

уништењу турског поретка и власти на Балкану (1817-1820), управо њега видела као

особу која може помоћи у подизању устанка на овим подручјима. Његове интензив-

не везе са Бугарима уочљиве су и по томе што су под видом трговине у Србију дола-

зили трговци из средишних крајева Бугарске и обављали своје послове са кнежевим

конаком у Крагујевцу. За време руско – турског рата (1828 – 1829.) интересовање

кнеза Милоша о приликама у Бугарској било је велико. Он је слао своје поверљиве

људе у Софију, Видин и Шумен да се информишу о положају бугарског народа и ње-

говој спремности за сарадњу са Србима у случају да и Србија буде увучена у рат. Још

један податак који сведочи о томе јесте и чињеница да су руски војни команданти на

Дунаву у Малој Влашкој 1828. године користили управо кнежеве информације поли-

тичко – војног карактера о стању у Бугарској.10

Свакако занимљив податак који може да послужи као прилог о начину пер-

ципирања српско - бугарских веза и односа током XIX века јесте и пројекат грофа

Каподистријаса којим је он у време руско – турских преговора у Једрену саветовао

руском цару Николају I потпуну ликвидацију Турске на Балканском полуострву и

формирање пет држава од којих би једну државу чиниле Босна, Србија и Бугарска и

она би била под заштитом руског двора.11

Очигледно да су поједини политички кругови тадашње Европе српски и бугар-

ски народ посматрали као веома сличне. Ова два суседна народа исте вере, слич-

них језика, подвргнути истој туђинској доминацији имали су свест о јединству јер су

контакти међу њима били израженији него контакти са осталим јужнословенским

народима. Разлике у етничком погледу нису свуда испољаване. Између области које

су насељавали српски и бугарски народ постојао је чак и један географски појас у

којем су њихове етничке особине продирале једне у друге и утапале се.12

У време ратних операција које су вођене од 1828 – 1829. године кнез Милош је

нудио војну подршку руским акцијама али је Петроград то одбио и саветовао Србији

да сачува неутралност како би се избегао масовни устанак хришћана у Турској, а

самим тим и мешање великих сила.13 Кнез је у више наврата предлагао слање срп-

9 В. Стојанчевић, Срби и Бугари, 20.10 Исто, 22, 66; В. Стојанчевић, Обавештајна служба у Карађорђевој и Милошевој Србији, Београд 2004, 146.11 В. Стојанчевић, Срби и Бугари, 68.12 Ј. Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље, II, Београд 1931, 14.13 В. Поповић, Источно питање, Историјски преглед борбе око опстанка Османлијске царевине у Леванту и на Балкану, Београд 2007, 114.


11

ских трупа у област западне Бугарске, али до реализације тих предлога није дола-

зило због јасног става Русије. Ипак, бруталне операције турских снага у Румелији и

Бугарској усмерене на штету бугарског хришћанског становништва довеле су и до

великог броја миграционих покрета из правца Бугарске ка Србији.14 Сама периоди-

зација бугарских миграција у Србији у време владавине кнеза Милоша Обреновића

може се поделити у три фазе. Прву фазу карактеришу личне везе кнеза Милоша са

угледним и истакнутим Бугарима који су на позив самог кнеза долазили у Србију и

ступали у његову службу. Друга фаза наступа у периоду руско – турског рата (1828-

1829) и у њој се велики број Бугара из пограничних области сели у Београдски паша-

лук бежећи од терора, пљачке и исламизације. Миграције из бугарских пограничних

нахија, најчешће из Белоградчичке, Берековачке, Видинске и Софијске биле су наро-

чито изражене после 1833. године након ослобођења крајеве у источној Србији када

наступа и трећа фаза. У трећој фази са ослобођењем источне Србије и добијеном ау-

тономијом стварају се јачи контакти српске кнежевине са бугарским крајевима. Тада

хришћанско становништво из пограничних окупираних подручја незадовољно ло-

шим политичким стањем у Турској, злоупотребом администрације, неуређеним по-

реским приликама, распадањем спахијског система власти, насељавањем мухаџира,

све више емигрира у Србију.15

Због одлагања Турске да Србији коначно призна територијално проширење

Кнежевине на област шест нахија кнез Милош је писао својим депутатима како му

непрестано пристижу посланици из Босне и Херцеговине, Црне Горе, Бугарске, Ал-

баније са жељом за уједињењем са Србијом, и да ће он уколико до признања не

дође бити приморан да пошаље своје људе да побуне ове крајеве против турске

власти.16 Овакав пример сведочи да је кнез Милош имао веома разгранату мрежу

својих људи и веза на територији Бугарске и осталих јужнословенских земаља, што

му је допуштало изградњу одређеног политичког утицаја у тим крајевима.

Осим политичких веза и односа Срба и Бугара у време владавине кнеза Ми-

лоша, значајан чин у јачању пријатељских односа двају народа представља њего-

во путовање у Цариград 1835. године. То је била јединствена прилика да Бугари у

својим градовима и насељима кроз које је кнез Милош пролазио по први пут виде

једног хришћанског владара.17 Све то указује да су географска повезаност Србије и

Бугарске као и слични проблеми са којима се истоверно становништво ових земаља

сусретало доприносили њиховом јачем повезивању.

14 В. Стојанчевић, Срби и Бугари, 67.15 Исто, 72,107.16 Р. Љушић, Књига о Начертанију, Београд 1993, 51.17 В. Стојанчевић, Срби и Бугари, 73-74.


12

Када је у питању културна сарадња Срба и Бугара она се огледа како у при-

ватној иницијативи појединаца до добијања пуне самоуправе Србије, тако и у ак-

тивном укључивању српске Кнежевине после 1830. године у помагању и стварању

материјалне основе за каснији бугарски просветитељски покрет. Тако је Сима Ми-

лутиновић Сарајлија још 1816. године радио као учитељ у једној приватној основној

школи у Видину. Он је тамо прикупљао народне песме и бележио примере бугарског

прозног говора. Путем Симе Милутиновића кренули си у други учени Срби. Са друге

стране, српска кнежевина је након стицања аутономије у жељи да се уздигне на кул-

турном пољу помагала бугарске писце и штампања њихових дела не правећи никак-

ву разлику на националној основи и не желећи да Бугарима мења свест о народној

припадности.18

Пут обнове српске државности и борбе за аутономију био је тежак и са пуно

препрека. Устаничка Србија Карађорђа и Милоша суочавала се са огромним про-

блемима како на унутрашњем тако и на спољно-политичком плану али је ипак пред-

стављала важан политички фактор у који су биле упрте очи многих поробљених

хришћана на Балканском полуострву.

Овакав закључак потврђује и жеља хришћанског становништва из најзапад-

нијих крајева Бугарске да се српска власт успостављена после 1833. године према

Тимоку и Старој Планини „протегне“ и до њихових области како би се на тај начин

ослободили ропства. Они су своју жељу за слободом покушавали да остваре у по-

бунама и покретима око источних српских граница. Такав покушај била је Белоград-

чичка буна из 1836. године или Берковачка буна из 1837. године у којима су поред

бугарског становништва учествовали и Срби из Кнежевине. Ипак, војна подршка Ср-

бије овим покретима Бугара и осталог хришћанског становништва је изостала јер је

кнез Милош био свестан да би на тај начин Србију довео у директну конфронтацију

са Турском. Дакле, разлог за не пружање подршке овим устаницима од стране Ср-

бије треба тражити искључиво у реалистичности политике кнеза Милоша и његовој

свести да европска дипломатија тога времена није превише марила за положај бал-

канских народа.19

Нова етапа у српско – бугарским односима наступила је у време уставобра-

нитељског режима у Србији. Његов најистакнутији политички представник како на

унутрашњем тако и на спољнополитичком плану био је Илија Гарашанин.20 Уставо-

18 В. Стојанчевић, Срби и Бугари, 73-76.19 Исто, 84-87; Д. Ђорђевић, Националне револуције балканских народа 1804 – 1914, Београд 1995, 42.20 Илија Гарашанин је рођен 16. јануара 1812. године у селу Гарашима у Крагујевачкој нахији. Школовао се у грчкој школи у Земуну и у немачкој школи у Ораховици (Банат). Године 1834. примљен је у државну службу као цариник у Вишњици. Као дведесетпетогодишњи момак постаје члан „Совјета књажевства србског“ и управник Војног штаба и полицијске канцеларије. Реорганизацијом државне управе формира се Војно одељење при Министарству унутрашњих дела а Илија Гарашанин


13

бранитељски режим карактерише буђење реформских национално – политичких

снага у Србији до којег долази појавом нове енергије оличене у универзитетски

образованим српским интелектуалцима стасалим у време Милошеве Србије.21 Про-

ширени интелектуални видици омогућили су српским политичарима тога доба да

питање ослобођења својих сународника у Турској сагледавају у много ширем бал-

канском контексту. Када је у питању њихова политичка перцепција Бугарске и са-

мог бугарског народа, она се није пуно изменила од становишта Милошеве Србије.

И даље је Бугарска била значајан геостратешки фактор у решавању питања осло-

бођења и пронашла је своју улогу у националном и државном програму Кнежевине

Србије познатијем као „Начертаније“.

Начертаније као тајни програм спољашне и националне политике Србије дело

је које је саставио Илије Гарашанина под утицајем пољске емиграције.22 Наиме, поли-

тички кругови европских земаља били су упознати за жељом Србије за коначним ос-

лобођењем од Турске. Делови пољске емиграције сматрали су да би ове тежње Срба

могле бити искоришћене и на стварање политички јаког јужнословенског покрета

који би био брана аустријском и руском утицају у Европи. Зато вођа пољске емигра-

ције Адам Чарторијски почетком четрдесетих година XIX века ради испитивања си-

туације на Балкану шаље неколико мисија које су имале за циљ да се упознају са

приликама у балканским земљама. Већ 1843. године он Илији Гарашанину у Србију

шаље свог посебног изасланика, Чеха Франтишека Заха са саветима српској влади

везаним за израду националног програма. Служећи се тим саветима Илија Гараша-

нин 1844. године завршава политички програм стратегије уједињења Србије и срп-

ских земаља.23

Оно што је за нас од посебног значаја јесте помињање Бугарске у овом плано-

вима. План пољске емиграције које је изнео Франтишек Зах предвиђао је да српска

Кнежевина постане центар одакле ће кренути акције ослобађања Срба, Хрвата и

Бугара. Са друге стране Гарашанин је у свом програму предвиђао формирање српс-

ке државе у којој би се ослобађањем од Турске окупиле поред Кнежевине Србије и

Црна Гора, Босна и Херцеговина као и Стара Србија. То би била Србија која је према

Начертанију отворена и за приступање других јужнословенских народа – Бугара и

постаје његов начелник. За помоћника Министра унутрашњих дела постављен је 1842. године а само годину дана касније 1843. долази на чело овог Министарства и ту остаје све до 1853. године. У време друге владавине Михаила Обреновићабио је на челу Министарства иностраних послова и радио на склапању Савеза са Црном Гором и Грчком као и на припреми рата за ослобађање својих сународника. Године 1867. отпуштен је из државне службе и остатак живота провео је на свом имању у Гроцкој. Види: С. Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада (1838- 1958), Београд 1933, 325-336; Р. Љушић, Књига о Начертанију, 58-63.21 С. Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада, 2-3.22 В. Чубриловић, Историја политичке мисли у Србији XIX века, Београд 1982, 134-137. 23 Ч. Попов, Велика Србија – стварност и мит, Нови Сад 2007, 45-46.


14

Хрвата. Када је бугарски народ у питању, Илија Гарашанин је сматрао да га треба по-

моћи у смислу развијања његове националне свести и ослобађања његове цркве од

грчке духовне превласти. 24

У самом тексту Начертанија Гарашанин је изнео своје мишљење о покретању

пропагандног рада у јужнословенским земљама. Он је сматрао да пропаганду треба

вршити на простору и Турског и Аустријског царства, а заправо у свим земљама на-

сељеним јужнословенским народима међу којима се помиње и Бугарска. По њему

би се тек након уједињења Срба у Турској прешло на фазу присаједињења Срба из

Јужне Угарске. Српски карактер овакве државе био би преточен у јужнословенски

тек након уједињења ових земаља са Хрватском, Славонијом, Далмацијом и Бугар-

ском. Бугарској је иначе посвећено једно потпоглавље у самим списима где Гараша-

нин Бугарима који су живели у тешком ропству предлаже помоћ у школовању уче-

ника и свештеника, штампању књига и ослобођење уз помоћ Србије. 25 Гарашанин је

указивао и на тадашњу пасивност бугарских маса у ослободилачким акцијама иста-

кавши могућност будућег сукоба између Русије и Србије због великог интереса који

обе имају за бугарске покрајине. Такође је утврдио и које потезе треба да повлачи

Србија како би ваљано утемељила свој утицај у Бугарској. 26

Да се пред европском јавношћу полако истицало и „бугарско питање“ среди-

ном XIX века сведоче и нове побуне бугарских сељачких маса које су започеле 1847.

године у Кулском крају. Током 1849. године и у околини Видина започињу немири

који су 1850, прерасли у велики устанак. Вође устанка бугарских сељака подршку и

помоћ у оружју потраживали су од Србије. Сам устанак захватио је кулску, белоград-

чичку и ломску област. Наоружање употребљено у устаничким борбама најпре је са

запада кријумчарено у видински крај док су вође устанка храбриле становништво

могућом интервенцијом српских снага против Турске. Ипак, војна моћ устаника није

била задовољавајућа да би сломила снажну интервенцију турских трупа те је побуна

угушена. Осетљива ситуација у Европи након 1848. године није давала пуно просто-

ра српској политици да утиче на исход ових сукоба, али су након обраћања устаника

петицијом српском кнезу за посредовање код Турака српске власти ипак предузеле

политичке кораке на спречавању репресалија у областима у којима је побуна угуше-

на. Српска влада је у сусрет Омер Паши Латасу који је имао задатак да ликвидира по-

следице Видинског устанка у Ниш послала Алексу Симића не би ли ублажила турски

став и заштитила хришћанско становништво.27

24 Ч. Попов, Велика Србија – стварност и мит, 50-51.25 Р. Љушић, Књига о Начертанију, 98.26 В. Вучковић, Покушај краља Милана да се кандидује на бугарски престо (1887), Глас САН, CCXXVI, Београд 1956, 119.27 Д. Ђорђевић, Националне револуције, 53.


15

Честе побуне бугарског сељаштва против Турске углавном су завршаване неус-

пехом. Разлог таквих исхода треба проналазити у недостатку револуционарне тра-

диције бугарског сељака који је често показивао само класичан инстинкт руралног

ратника. Такав ратник би се повлачио уколико би макар и осетио било какав наго-

вештај могућег пораза. Са друге стране, Бугари за разлику од сељака у Босни и Хер-

цеговини нису ни имали традицију ношења оружја. Осим тога важан проблем био је

и недостатак квалитетног наоружања јер је снабдевање бугарских сељака оружјем

био изузетно тежак задатак. У западним областима сељаштво се углавном снабдева-

ло оружјем кријумчарењем из Србије али и то је представљало ризичан посао зато

што је османска војска имала велики број добро попуњених гарнизона који су чува-

ли Дунав и границу према Србији. 28

Подршка Кнежевине Србије бугарском народу била је веома изражена и за

време владавине кнеза Михаила Обреновића. Период његове власти може се ока-

рактерисати као период живе дипломатске активности на успостављању политичке

сарадње Србије са осталим балканским и европским народима. Кнез Михаило је

имао одличну сарадњу са представницима бугарског народа, а нарочито са бугар-

ском емиграцијом у Румунији. Подршка коју је он пружао бугарском народу била

је велика и често је производила веома непријатне притиске на Србију од стране

Порте, али и Аустрије, Енглеске, Русије.29

Град Београд је у време владавине кнеза Михаила полако постао центар бугар-

ског ослободилачког покрета. У њему је штампан бугарски дневни лист Дунавски ле-

бед, који се је истицао по својим антитурским текстовима. Текстови су објављивани

на бугарском језику с тим што су најважнији чланци штампани и на француском је-

зику како би Европа била упозната са приликама у Бугарској и на Балкану. Овај лист

излазио је од 1. IX 1860. до 14. XII 1861.године.30 Уредник и покретач листа био је бу-

гарски патриота и национални радник Георги Сава Раковски.31 Поред штампања не-

дељног листа Дунавски лебед, Раковски је у Београду написао и одштампао неколико

књига и брошура : Отговор на богословскаја грцка брошура (Београд 1960), Преселе-

28 M. Gleni, Balkan 1804 – 1999 : nacionalizam, rat i velike sile, I, Beograd 2001, 130-131.29 В. Стојанчевић, Срби и Бугари, 27.30 Исто, 189 ; Ч. Попов, Источно питање, 136.31 Георги С. Раковски био је један од најистакнутијих бугарских националних радника у XIX веку. Рођен је 1821. године у средњобалканском селу Котелу, близу Жеравне. Школу је завршио у Цариграду. Године 1839. у Атини постаје члан завереничко – патриотске организације „Македонско друштво“ настале по узору на Хетерију. Са само двадесет година учествовао је у Браилској буни 1841. године. Током четрдесетих година XIX века радио је на сламању турске власти у Бугарској па је због тога морао да бежи из земље. Са српском владом је након 1860. године успоставио пријатељске односе и сарадњу како у пословима културе и просвете тако и у области национално политичког ангажовања. После 1863. године прекида сарадњу са Србима и прелази у Румунију одакле почиње да ради против српских интереса. Умро је 1867. године. Види: В. Стојанчевић, Срби и Бугари, 179-196.


16

није в Русија или руската убијствена политика за Блгарите (Букурешт 1861), Глас

једног Бугарина (Земун 1869). Осим борбе на културно – просветном нивоу оличене

у писању и штампању књига он је у Београду 1861. године израдио „План за осло-

бођење Бугарске“, а почетком 1862, под његовим надзором у Србији кнеза Михаила

извежбана је и опремљена војна формација Бугара тзв. Бугарска легија. Ова војна

формација имала је важан задатак који је према Раковском требало спровести тако

што би чете од 1000 до 1200 добровољаца са територије Србије биле убачене на те-

риторију Бугарске одакле би продрле до Трнова и свуда успут подизале народ на ус-

танак. Припадници Бугарске легије били су обучени и наоружани од стране спрских

власти које су и финансијски подржале сам пројекат са циљем да дејства Бугарске

легије на челу са војводом Раковским буду започета онда када Србија буде објавила

рат Турској, јер би се тиме олакшало потенцијално напредовање српских трупа. Ле-

гија се истакла у сукобима српских снага са Турцима у време бомбардовања Београ-

да, али је кнез Михаило морао да је распусти у септембру 1862. године због одлука

Канличке конференције.32 Српски кнез је под своју заштиту примао и многе друге бу-

гарске мигранте који су пред турским насиљем и неправдом бежали на територију

српске Кнежевине. Георги С. Раковски је само један од њих.

Под утицајем бурних европских догађаја шездесетих година XIX века и јачањем

националноослободилачких тензија на Балкану, Кнежевина Србија је била окрену-

та стварању балканског савеза који би омогућио коначну борбу против Турске.33 У

средишту овог савеза био је политички споразум две ослобођене балканске земље

Србије и Грчке.34 Међутим, кнез Михаило је био свестан да би изградња савеза била

непотпуна без подршке Црне Горе и Румуније али и без подршке бугарског народа.

Он је преко Илије Гарашанина склопио договор са бугарским исељеницима у Руму-

нији који су тамо формирали свој Бугарски одбор или „дружину“ са седиштем у Буку-

решту. Договор је био заснован на заједничкој борби против Турске. Према идеји од-

бора, уколико би бугарски народ на то пристао, након пропасти Турске на простори-

ма Балкана требало је формирати посебну државу под називом Југословенско цар-

ство (Србо – Бугарија односно Бугаро – Србија). Партија старих Бугара предлагала је

српској влади да нова држава има заједничког владаоца из династије Обреновић са

правом наслеђа, заједничко народно представништво, војску, новац, амблеме али и

посебну администрацију за крајеве насељене српским односно бугарским станов-

ништвом.35 Само прихватање ове иницијативе није представљало толико важан чин

32 В. Стојанчевић, Срби и Бугари, 190-192.33 Р. Љушић, Историја српске државности, 138.34 Д. Ђорђевић, Националне револуције, 72.35 В. Стојанчевић, Срби и Бугари, 28.


17

за српску владу колико је за бугарску страну значило важан потез којим се признаје

постојање и значајна улога једне националне организације. Треба истаћи и то да су

кнез Михаило и Илија Гарашанин условно доводили у питање пуноправну важност

овог „Протокола“ све док се на основу једне шире политичке консултације у Бугар-

ској која је још увек под окупацијом, народ не изјасни да прихвата Бугарски одбор за

општег политичког представника Бугара у матици. Дакле, потписивањем Протокола

о уједињењу усвојеног на скупштини Бугарског одбора у Букурешту српска влада би

се обавезала одмах и потпуно на поштовање свих његових одредаба док би за Бугар-

ски одбор „Протокол“ добио на значају тек када добије подршку бугарског народа за

уједињење са Србијом. То су били разлози због којих српска влада није потписала

овај споразум и због којих је Гарашанин као компромисно решење Бугарском до-

бротворном друштву упутио писмо у којем наводи да Србија даје пуну сагласност

циљевима Бугарског одбора о ослобођењу и уједињењу и изражава жељу да ради

на остваривању потпуних услова за склапање споразума.36 На тај начин постигнута

је сарадња српске владе са Бугарским комитетом у Букурешту, а њихов договор до-

био је свој прецизнији облик.

Поред сарадње са бугарским емигрантским круговима, кнез Михаило је са

циљем припремања терена за велики устанак против Турске слао своје људе на те-

риторију Бугарске. Они су успостављали везе са новонасталим комитетима у Бугар-

ској преко којих су прикупљали информације политичко – војног и статистичког ка-

рактера. Упркос гаранцијама које је добијао од бугарске емиграције да је подизање

устанка у пограничним областима према Србији једноставан посао за њих, српски

кнез се све више ослањао на остатке Гарашанинове организације. Посебне услове

у пограничним областима према Србији представљало је и то што тамошње стано-

вништво није било национално – политички интегрисано са неспорним бугарским

етничким корпусом на истоку па је и сам утицај Бугара на ове области могао бити

доведен у питање. То питање је веома важно нарочито ако знамо да је становништво

на географском подручју од реке Тимока до реке Искра (тзв. Шоплук) још од времена

Првог српског устанка и у време Милошеве владавине захтевало присаједињење

Србији. Због тога ово питање ће представљати један од главних камена спотицања у

остваривању чвршће и искреније српско – бугарске сарадње против Турске.37

Важно је истаћи и то да је бугарска економија већ тридесетих година XIX века

имала значајну корист од независности и аутономије Србије и Грчке. Живи трговин-

ски односи Бугара са двема земљама омогућавали су њиховом сељаштву да прежи-

ви и да постепено формира слој бугарске земљопоседничке буржоазије. Тако обра-

36 Г. Јакшић, В. Вучковић, Спољна политика Србије за владе кнеза Михаила, Београд 1963, 385.37 В. Стојанчевић, Срби и Бугари, 30.


18

зована нова бугарска буржоазија носила је значајну улогу у борби за национално ос-

лобођење бугарског народа. Она је користиће своје сопствене институције, занатске

еснафе и удружења финансирала школе, културно-просветна друштва и покрете те

на тај начин додатно утицала на јачању бугарске националне свести и утемељивању

идеје о потреби коначног ослобођења.38

При самом крају владавине кнеза Михаила Обреновића због лоших поли-

тичких односа Србије са Портом изазваних непостизањем договора о предаји гра-

дова, формирана је у Београду 1867. године и Друга бугарска лига која је подсећала

на ону из 1862. године. Посредством европске дипломатије, градови су ипак предати

без борбе тако да се образовање нових бугарских војних формација у Србији пока-

зало сувишним. Људство окупљено у тим борбеним одредима напустило је Србију и

прешло у Румунију придруживши се комитету „младих“ на чијем челу је дошао истак-

нути бугарски револуционар Васил Левски. Смрћу кнеза Михаила идеја о неодлож-

ном рату са Турском је ослабила док су активности Бугарског народно – црквеног

одбора у Цариграду везане за затварање српских школа, прогоне српских учитеља,

претварања српских средњовековних манастира и цркава у бугарске довеле до пре-

испитивања у српско – бугарским односима.39

После убиства кнеза Михаила у Топчидеру 10. јуна 1868. године, престо је ос-

тао упражњен. Према Закону о наследству престола и његовим допунама за новог

кнеза изабран је унук Јеврема Обреновића, Милан Обреновић. Како је он још увек

био малолетан изабрано је и Друго намесништво које су чинили Миливоје Петровић

Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић.40 Због великих унутрашњих пробле-

ма са којима се сусретала Србија тога времена, влада Намесништва није могла да

води динамичну спољну политику која је била карактеристична за Србију кнеза Ми-

хаила.41 Ипак, она није променила курс политике кнеза Михаила нити се одрицала

његових ослободилачких идеја. Стога је и сарадња са бугарском емиграцијом у Ру-

мунији настављена. У тој сарадњи било је доста потешкоћа које је задавало неједин-

ство бугарских емигрантских националних организација. Иза нејединства стајали су

и интереси великих сила. Бугарска добротворна дружина или партија старијих Буга-

ра подржавана је од стране Русије али Русија није благонаклоно гледала на идеје Бу-

гарског револуционарног централног комитета (БРЦК) формираног у пролеће 1872.

године чији су представници били Васил Левски и Љубен Каравелов. 42

Идеја Бугарског револуционарног централног комитета била је подизање

38 M. Gleni, нав. дело, I, 121.39 В. Стојанчевић, Срби и Бугари, 31-32.40 Р. Љушић, Историја српске државности, 139.41 В. Чубриловић, Историја политичке мисли, 204.42 Д. Ђорђевић, Националне револуције, 66; В. Стојанчевић, Срби и Бугари, 32-33.


19

општег устанка балканских народа против Турске који би довео до ослобађања Бу-

гарске и осталих окупираних територија. Његови представници су реализацију ових

циљева видели у сарадњи са револуционарним снагама српског народа, пре свега

кроз повезивање са Омладином српском као и са Друштвом за ослобођење и ује-

дињење српско. И сам идеолог бугарске револуције, Љубен Каравелов био је заго-

ворник великог словенског јединства. Као учесник у покрету Уједињена омладина

српска43 он је дао допринос развоју културно–политичког и књижевног живота Ср-

бије. Његова плодна активност у Београду и Новом Саду може се окарактерисати

као значајан национални рад. Посебно је важно истаћи да је Намесништво помагало

Бугарски револционарни централни комитет значајним новчаним средствима. На тај

начин српска влада је покушавала да преко БРЦК сузбије туркофилску оријентацију

Бугарског народног одбора у Цариграду и учврсти свој утицај међу Бугарима. Крај-

ни циљ Бугарског револуционарног централног комитета био је морална и оружана

револуција балканских словена против Турске која би према плановима довела до

формирања једне бугарско-српско-црногорско-албанско-румунске федерације а

којој би могла да се придружи и Грчка. Љубен Каравелов заступао је идеју о федера-

цији слободних балканских земаља које би биле саставни део „Сједињених држава

европских“. Сва та сазнања указују да су циљеви револуционара представљали јасно

дефинисану целину док је подршка српске владе њиховим ослободилачким идејама

била на задовољавајућем нивоу. Овакаво мишљење може се поткрепити и чињени-

цом да је један број угледних бугарских четовођа тога времена боравио у Србији као

и да су српске власти помагале бугарске добровољце финансијски и у наоружању. 44

Квалитетна сарадња Србије са бугарским револуционарима настављена је и у време

преузимања власти од стране кнеза Милана Обреновића.

Милан Обреновић потпуну управу над државом преузео је 22. августа 1872.

године на дан свог пунолетства.45 Само пар година касније Балкан су поново уздр-

мале побуне и устанци незадовољних хришћана. Најпре је устанак против Турске

подигнут у Херцеговини на пролеће 1875. године да би се убрзо затим ослободи-

лачки дух устаника проширио и на остале делове Балкана.46 Устанак у Херцеговини

утицао је и на став бугарских револуционара да акције против Турске морају бити

директне и отворене. Тако је Христо Ботев насупрот Каравелову који се је залагао

43 Уједињена омладина српска представља свесрпски политички покрет основан у Новом Саду 1866. године у време велике кризе Аустријске царевине. Његови најистакнутији представници били су : Светозар Милетић, Михаило Полит – Десанчић, Владимир Јовановић, Светозар Марковић. Види: Ч. Попов, Идеја Уједињене омладине српске о српској држави, Велика Србија: истине, заблуде, злоупотребе, Београд 2003, 155-157.44 Д. Ђорђевић, Националне револуције, 66, 77; В. Стојанчевић, Срби и Бугари, 33.45 Ч. Попов, Источно питање, 171; Р. Љушић, Историја српске државности, 142.46 В. П. Потемкин, Историја дипломатије, II, Београд 1949, 29; ИСН, V-1, 369; В. Поповић, нав. дело, 137.


20

за постепену револуцију сматрао да оружана побуна 1875. године треба да започне

на целокупном простору од Босне до Тракије. Без обзира на став великих сила које

су покушавале да утичу на пацификацију народних покрета на Балкану он је дошав-

ши августа 1875. године на чело Бугарског револуционарног централног комитета,

позивао и на укључивање Србије у рат са Турском како би позиција устаника била

додатно олакшана.47

Током 1875. године, бугарски револуционари израдили су план о подизању

устанка у мају 1876. године. Териотрија Бугарске подељена је на четири револу-

ционарна округа : трновски, сливенски, врачански и пловдивски. Према плану тре-

бало је изазвати побуну у Једрену, Пловдиву, Пазарџику, прекинути железничке

линије, мостове и саобраћајнице. Почетком 1876. године старешине планиране ре-

волуције пребациле су се са територије Румуније на територију Бугарске. Како су

опште околности биле повољне за подизање устанка, донета је одлука да он буде

покренут 1. маја 1876. године. Прилике у Босни и Херцеговини као и померање тур-

ских трупа према Србији и Црној Гори ишле су у корист бугарским устаницима. Сам

устанак започео је већ 20. априла 1876. године и по томе је добио назив „Априлски

устанак“. Међутим, устаничке снаге због лоше међусобне координације нису успеле

да заузму важне градове тако да је устанак у области Панађуришта био одсечен од

других делова Бугарске. Турске власти су употребиле све расположиве војне фор-

мације, редовну војску, башибозуке, коњицу Черкеза на гушењу побуне. Спаљени су

многобројни манастири и села, побијено је око 30 000 људи и тиме априлски устанак

доживљава крах. Ипак, ова национална побуна Бугара продубила је већ довољно

компликоване односе на Балканском полуострву и поставила темеље коначног ос-

лобођења Бугарске. 48

Србија је за време Априлског устанка остала по страни и није пришла у помоћ

бугарским устаницима. Дипломатски притисци Аустроугарске као и непостојање са-

гласности од стране Русије разлог су оваквог поступања Србије. Такав поступак српс-

ке владе изазвао је хлађење односа са једним делом Бугарског револуционарног цен-

тралног комитета, али је и поред тога било политичких и револуционарних кругова

бугарског народа који су инсистирали на бугарско српској сарадњи у сламању Турске.

Тако је „Блгарско настојателство“ које је представљало веома значајан фактор у поли-

тичком животу Бугара тражили помоћ од Србије. Ова помоћ требала је да се састоји

у следећем: Србија је требало да обезбеди Бугарима 40 000 пушака које би се преба-

циле у Бугарску, затим да отвори српско–турску границу што би послужило пребаци-

вању чета на територију Бугарске, требала је и да финансијски помогне рад бугарских

47 В. Стојанчевић, Срби и Бугари, 33-34.48 Д. Ђорђевић, Националне револуције, 83-84.


21

национално-револуционарних организација као и да се обавеже да неће анектирати

територију Македоније са Тракијом већ ће исту сматрати бугарским простором.49

У јулу 1876. године Кнежевина Србија објавила је рат Турској. Ратне операције

српских снага нису дале позитивне резултате па се је веома брзо из офанзиве прешло

у дефанзиву и повлачење. У областима око Тимока поред регуларних српских форма-

ција било је и око 1500 бугарских добровољаца и једна интендантска екипа саставље-

на од неколико бугарских лекара. Они су заједно са српским борцима ратовали про-

тив турских снага. Преокрет у сукобима и напредовање Турске приморала је Србију

да уз помоћ Русије начини мир са Портом који је склопљен у фебруару 1877. године.

Након потписивања мира, бугарски добровољци напуштају Србију и одлазе пут Руму-

није где су се прикључили руској дунавској армији да би наставили борбу. 50

Само два месеца касније, улазак Русије у рат против Турске 24. априла 1877. годи-

не поново је пробудио наде хришћанског живља на Балкану да је куцнуо час коначног

ослобођења.51 Трупе руске армије прешавши Дунав све више су напредовале ка тери-

торији Бугарске. Пад Плевне изгледао је као почетак краја Османске империје. На ос-

нову договора кнеза Милана са руским царем, Србија је одмах по преласку Дунава од

стране руских трупа требала поново да објави рат Турској. То је српска влада и учини-

ла неколико дана након руског освајања Плевне. Турске трупе биле су приморане на

повлачење док су руске снаге напредовале према дубини бугарске територије. Срп-

ска војска је тада заузела Пирот, Ниш и наставила продор даље према Старој Србији.52

Поред напредовања ка територији Старе Србије, српске трупе наступале су и

према истоку. Након закључења примирја између Русије и Турске 31. јануара 1878.

године у Једрену, српске војне формације нашле су се на територији некадашњег Ви-

динског и Софијског санџака. Напредовање српске војске у правцу Софије, Ћустен-

дила и Видина диктирано је од стране Руса. Српска армија имала је задатак да заузме

долину Нишаве и овладавши Пиротом и Белом Паланком своје деловање пренесе

даље у Софијско поље чиме би извршила пресецање турских трупа у северозапад-

ној Бугарској. Овај задатак је успешно извршен. 53

После ратних операција у ослобођеним територијама започело је и формирање

цивилне власти. У областима које је запосела српска војска увођење цивилне управе вр-

шило се на основу Привременог закона о ослобођеним пределима од 3/15. јануара 1878.

49 В. Стојанчевић, Срби и Бугари, 34.50 Ч. Попов, Источно питање, 195; Р. Љушић, Историја српске државности, 143-144; В. Стојанчевић, Срби и Бугари, 34.51 Д. Ђорђевић, Националне револуције, 87; В. Поповић, нав. дело 141.52 В. Стојанчевић, Србија и Бугарска од Санстефнског мира до Берлинског конгреса, Београд 1986, 17; Р. Љушић, Историја српске државности, 145.53 В. Стојанчевић, Србија и Бугарска, 17.


22

године. Као територијална основа за делимитацију управа у Бугарској и Старој Србији

узет је принцип војног запоседања терена у време склапања примирја. Према том прин-

ципу на територији Бугарске и Старе Србије коју су контролисале српске снаге извршена

је свеобухватна измена система бивше турске управне организације, бугарском односно

српском управом.54 Треба нагласити и то да је на територији коју је од Турске ослободила

српска војска, становништво исказивало захвалност и оданост владару Кнежевине Ср-

бије. Као пример наводимо одломке писма становништва Трна и Знепољске нахије упуће-

но кнезу Милошу Обреновићу 5. фебруара 1878. године у којима се каже: „Премилостиви

избавитељу! Трн варош и сва његова чувена Знеполска нахија у велико већ славе Господа

Бога и величају Пресветло име твоје, за своје избављење [...] Ми смо данас под Твојим име-

ном сасвим срећни. Општине састављене, кметови и одборници свуд изабрани и потврђе-

ни, а Премилостиво подарени закон прочитан. Именом Свемогућега Бога заклињемо се

на покорност ове подарене благодети нама, - до сада бедној и кукавној раји, и као верни

нераздвојни синови наше матере Србије, клањамо се Твоме Престолу коме у неисказаној

готовости подносимо и животе и тековине и сада, и на век.“55

Осим отворене захвалности постојало је и расположење становништва пог-

раничних предела из кулске, видинске, белоградчичке и берковачке казе за при-

кључење Србији. Разлоге таквом расположењу потребно је тражити у привлачности

слободног сељачког поседа у Србији и укидање свих пореза на просторима које је

држала српска војска за разлику од простора који су били под бугарско – руском

привременом управом и у којима су задржане постојеће аграрно – правне обавезе.

Још важнији разлог свакако је био и етнички карактер народа ових простора јер је

код једног дела становништва постојала српска национална свест. То је дало под-

стицај српској влади да од Руса захтева сагласност на присаједињењу Србији тери-

торије Косовског вилајета као и видинске области до Лом Паланке.56 Упркос жељама,

петицијама и захтевима народа из пограничних области и упркос заузимању српске

владе и реалном стању на терену судбина балканских држава и њихових граница

препуштена је великим силама.

Ратовање на Балкану између Русије и Турске окончано је потписивањем Сан-

стефанског мировног уговора 3. марту 1878. године.57 Уговор су потписали турски

султан и руски цар. Две недеље након потписивања размењени су ратификациони

54 В. Стојанчевић, Србија и Бугарска, 20. 55 Србија 1878. Документи, приредили: М. Војводић, Д. Живојиновић, А. Митровић, Р. Самарџић, Београд 1978, док. бр. 43, стр. 64-65. 56 М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице, Нови Сад 2008, 23, 31-32.57 М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања. Историја Срба у Новом веку (1492-1992), Београд 2008, 297; Р. Распоповић, Задаци руске спољне политике на Балкану у другој половини XIX вијека и међународно правни значај одлука у Сан Стефану и Берлину за Србију и Црну Гору, Историјски часопис књ. XLIX (2002), Београд 2003, 204.


23

инструменти чиме је према начелима међународног права уговор добио правну

снагу и постао обавезујући за државе потписнице.58 Међутим, потписивање овог до-

кумента изазвао је огромно незадовољство у Србији јер је њиме фактички Турска

била приморана од стране Русије да прихвати стварање велике бугарске државе.

Према руским плановима Велика Бугарска требала је да обухвати и територије које

је ослободила српска војска што је изазвало револт код Срба.59 Текстом уговора у

Санстефану српска војска је била у обавези да 15 дана након потписивања спора-

зума напусти територије које према том споразуму ниси припале Србији. Видински

губернатор тражио је од српских снага да напусте Пирот, Трн и Врање.60 Без обзира

што су се српске власти трудиле да покажу како се ради о чистој српској територији

која се откида из српског националног корпуса, Русија је имала за циљ ширење своје

интересне сфере ширењем граница нове бугарске државе на Балкану.

Поставља се питање, како то да Русија која је била савезник Србије почетком

XIX века и својим дипломатским и војним акцијама помагала српску борбу за неза-

висност сада толико агресивно заступа интересе Бугара. Пре свега одговор треба

тражити у географском фактору. Бугарска је географски ближа Русији од Србије па

је и спровођење руског плана да преко сателитске Велике Бугарске загосподари

источном половином Балканског полуострва било остварљивије. Пут Русије у Ца-

риград водио је кроз Бугарску а не кроз Србију. У саопштењу Министарства спољ-

них послова Русије упућеном српској влади, Србима се јасно ставља до знања да се

приликом решавања питања новоосвојених територија најпре сагледавају интереси

Русије, затим интереси Бугарске и на послетку интереси Србије.61 Према Слободану

Јовановићу, Велика Бугарска била је потребна Русији као основа будућих руских вој-

них операција на Балкану. Она је требала да представља неку врсту руске балкан-

ске крајине. Ипак, ни он није могао а да се не осврне на неправду која је учињена

Србима речима „Ми који смо водили два рата, - један по жељи неслужбене, а други

по жељи службене Русије, - имали смо да останемо мала Србија. Бугари које ни ми

ни Руси нисмо могли покренути на устанак, имали су да постану велика Бугарска.“62

Када је у питању територијално пространство Велике Бугарске у њен састав су поред

Бугарске и Источне Румелије требале ући још и територија Старе Србије, Македо-

58 Међународни уговори Црне Горе 1878 – 1918. Зборник докумената са коментаром, приредили: Г. Перазић, Р. Распоповић, Подгорица, 1992, стр. 29-30, 110 – 111. 59 М. Војводић, Место и улога ратовања Србије и Црне Горе 1876-1878 у решавању Источног питања, у М. Војводић, Изазови српске спољне политике (1791-1918), Београд 2007, 39,60 М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице, 33; М. Војводић, Пирот на Берлинском конгресу 1878. године, у М. Војводић, Изазови српске спољне политике, 53.61 Р. Љушић, Историја српске државности, 147; В. Вучковић, Покушај краља Милана, 120.62 С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, II, Београд 1934, 199.


24

није и добар део Тракије.63 Оваквим одлукама уговор у Сан Стефану директно је про-

извео погоршање српско – бугарских односа. Може се рећи да је њиме завршена

једна фаза српско-бугарске сарадње те да су осамдесетих година XIX века односи

ових двеју земаља постајали све напетији.

Српска влада није губила наду да ће обезбедити територијално проширење

своје државе у оним областима које је ослободила српска војска упркос веома јас-

ним захтевима Русије потврђеним уговором у Сан Стефану. Овакав став српске владе

био је утемељен на неслагању великих сила са одредбама Санстефанског мира као и

са идејом истих да се Источно питање треба решавати на европском конгресу у Бер-

лину. И пре почетка Берлинског конгреса српске власти су развиле живу активност

међу становништвом ослобођених области. То исто чинио је и Бугарски комитет који

је водио снажну пропаганду како би становнике Пирота, Трна, Брезника и осталих

ослобођених крајева на истоку приволео Бугарској.64 Било је то време жестоког про-

пагандног сукоба српских и бугарских власти који је на спољнополитичком плану

попримио димензију упорне дипломатске борбе српских политичара за очување

тековина последњег српско – турског рата.

63 С. Јовановић, Српско-бугарски рат, Београд 1901, 2; М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице, 33, В. П. Потемкин, нав. дело, II, 48.64 М. Војводић, Пирот на Берлинском конгресу 1878. године, у М. Војводић, Изазови српске спољне политике, 53.


25

1.2 НЕЗАВИСНА СРБИЈА И КНЕЖЕВИНА БУГАРСКА

Конгрес европских сила у Берлину почео је са радом 13. јуна 1878. и трајао

пуних месец дана.65 Право активног учешћа имале су искључиво велике силе док је

званичницима других држава било дозвољено писмено обраћање као и разговори

са учесницима конгреса изван седница.66 Како су руски интереси били поистовеће-

ни са интересима Бугарске, Србија је била приморана да се у дипломатској борби за

очување ослобођених крајева под своје окриље, све више ослања на Аустроугарску.

Почетком јула на дневни ред заседања конгреса у Берлину дошло је и питање срп-

ских граница. Највише потешкоћа задавало је питање источних граница, пре свега

питање Пирота и Трна. Руси су инсистирали да поменута места припадну Бугарској

и то поткрепили чињеницом да је након уласка српске војске у Пирот одмах проте-

ран бугарски владика те да становништво због присуства српских снага није у мо-

гућности да се слободно изјашњава о националном опредељењу. 67 У самом Пироту

још у време успостављања контроле од стране српске војске становништво је било

подељено. Сељаци из околних села били су наклоњени српској власти и истицали

жељу за присаједињење Србији. Када је у питању сам град, његово становништво

било је подељено у две струје. Једну која је заступала просрпски став и другу на

чијем је челу био бугарски владика Евстатије родом из Елне који је директно спро-

водио политику Бугарског комитета.68

С друге стране, Аустроугарска је радила на томе да Пирот и Трн у којима Срби

чине већинско становништво припадну Србији. Она се није мирила са стварањем

сателитске државе на Балкану што је била улога Велике Бугарске у плановима Руса.

Зато су се интереси Србије делимично поклопили са интересима Аустроугарске мо-

нархије. Ипак, подршка Аустроугарске Србији у дефинисању питања српске источне

и јужне границе на ослобођеним просторима није била безусловна. У преговорима

вођеним на линији Јован Ристић69– Ђула Андраши, Аустроугарска је заузврат захте-

65 М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, 297-298. 66 М. Војводић, Пирот на Берлинском конгресу 1878. године, у М. Војводић, Изазови српске спољне политике, 55; Ч. Попов, Источно питање, 230; В. Поповић, нав. дело 144; В. П. Потемкин, нав. дело, II, 48.67 М. Војводић, Пирот на Берлинском конгресу 1878. године, у М. Војводић, Изазови српске спољне политике, 56.68 В. Стојанчевић, Србија и Бугарска, 59.69 Јован Ристић је био истакнути српски државник, историчар и дипломата. Рођен је у Крагујевцу 4. јануара 1831. године. Био је редован члан Српске краљевске академије, српски посланик у Цариграду, обављао је и функцију министра спољних послова као и улогу краљевог намесника. Поред Илије Гарашанина и Николе Пашића спада у групу највећих српских политичара XIX века. Умро је 4. септембра


26

вала низ уступака у области железница, трговине, односно царински савез као и по

питању Ђердапа.70 Поред ових захтева економске природе постојали су и терито-

ријални захтеви Аустроугарске који су предвиђали да се Србија држи даље од Босне

и Херцеговине и Новопазарског санџака. Суочена са безизлазном ситуацијом Србија

је била приморана да привремено и делимично прихвати ове захтеве и на тај начин

добије благонаклоност Беча у преговорима о судбини српских граница према Тур-

ској и Бугарској на Берлинском Конгресу.71

Конгрес у Берлину трајао је до 13. јула 1878. године. На њему су делимично

анулирани успеси руске војске на Балкану. Територија Велике Бугарске замишљена

у Сан Стефану је подељена. Област северно од планине Балкан припао је Бугарима

док је остатак територије остао под окриљем Турске под називом Источна Румелија.

Делови Македоније и Тракије такође су остали под контролом Турске. Србија, Црна

Гора и Румунија су тада добили своју независност. Територија Србије проширена је

Нишким, Пиротским, Топличким и Врањским округом што је представљао велики ус-

пех српске војске и дипломатије.72 Идеја руског царизма да преко Бугарске допре до

Цариграда, загосподари мореузима и разбије своју црноморску изолованост уоче-

на је и спречена од стране Велике Британије, Аустроугарске и Немачке. Блокирањем

ове руске идеје блокирани су и циљеви екстремних бугарских националиста.

Догађаји у време Источне кризе 1875 – 1878. године, а нарочито неискреност и

сукобљавања српске и бугарске стране од Санстефанског мира до Берлинског кон-

греса довели су до хлађења српско-бугарских односа. Па ипак, заблуда је мислити

да је корен нереалних бугарских претензија и циљева настао у Сан Стефану. Он је

тамо само подстакнут и подгрејан од стране Руса чији су се циљеви игром случаја

поистоветили са бугарским. Међутим, сам корен великобугарских аспирација лежао

је у оснивању Бугарске егзархије 1870. године у Цариграду, када је бугарска аутоке-

фална црквена организација под своју јурисдикцију ставила огроман део територије

насељене српским живљем.73 Управо то је био предмет инспирације великобугар-

ских тежњи које су у Санстефанској Бугарској преточене у један јасно дефинисан

бугарски државно – национални програм.

Препреке са којима се Кнежевина Србија суочила уочи и за време трајања Бер-

линског конгреса послужили су као упутство српској влади да интересе сопствене др-

1899. године. Види:http://www.sanu.ac.rs/sanunov/predsednici_jovan_ristic.asp [22. 06. 2012.]. 70 С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, II, 213; М. Војводић, Пирот на Берлинском конгресу 1878. године, у М. Војводић, Изазови српске спољне политике, 56.71 М. Војводић, Путеви српске дипломатије. Огледи о спољној политици Србије у XIX и XX веку, Београд 1999, 14.72 ИСН, II, 418-420; Ч. Попов, Источно питање, 232; Р. Љушић, Историја српске државности, 149,73 В. Вучковић, Дипломатска историја српско – бугарског рата (1885-1886), Београд 1956, 2.


27

жаве као и заштиту од бугарских тежњи може пронаћи у сарадњи са Аустроугарском.

Како је та сарадња захтевала од Србије одрицање од територијалног ширења према

западу и југозападу, кнез Милан је своје интересовање усмерио према Старој Србији и

Македонији. У Београду је почетком осамдесетих година XIX века био присутан страх

од могућег покретања бугарског питања и ревизије договора са Конгреса у Берлину.

Оно што је највише плашило српску владу било је могуће уједињење Кнежевине Бу-

гарске и Источне Румелије и јачање бугарског утицаја на територији Македоније коју је

Србија сматрала својом интересном сфером. Услови за такав сценарио испунили су се

након доласка на власт либерала у Бугарској који су као циљ своје борбе имали ства-

рање санстефанске Бугарске. То је додатно навело српске власти да буду опрезне у са-

радњи са Бугарима. Истим поводом Сава Грујић74први дипломата и генерални конзул

Србије у Софији имао је задатак да „туристички“ обиђе Источну Румелију и упозна се са

тамошњим политичким приликама. Предмет његовог путовања било је прикупљање

информација о могућем припајању ове територијалне јединице Отоманског царства

Кнежевини Бугарској и даље ширење бугарских акција према Македонији с обзиром

да су постојале гласине о концентрисању добровољачких чета на македонској грани-

ци. Из извештаја који је Грујић послао Јовану Ристићу, власти у Србији сазнале су да

покрет за уједињење није толико јак да би могао да изнесе посао припајања Источне

Румелије Кнежевини Бугарској али да ће Бугари искористити сваку повољну ситуацију

за реализовање својих циљева у погледу Румелије али и у погледу Македоније у којој

је бугарска пропаганда веома јака. 75

Кнез Милан је у разговорима са дипломатским представницима Велике Брита-

није и Аустроугарске подстакнут вестима српског конзула из Софије истицао да би

уједињење Кнежевине Бугарске и Источне Румелије представљало велику опасност

за Србију. Очигледно је постојала бојазан Београда да би уједињењем бугарских об-

ласти то био само први корак у стварању Велике Бугарске, чиме би српски интереси

у Старој Србији и Македонији били угрожени. 76

Српски политичари тога времена били су свесни значаја моравско – вардарс-

ке долине која је често називана плућима српске државе. Слободан Јовановић је

касније истицао важност територије на којој је проширена српска власт после Бер-

74 Сава Грујић је био српски официр, државник и дипломата. Рођен је 25. новембра 1840. године у селу Колари поред Смедерева. Војне студије похађао је у Пруској и Русији. Чин пуковника српске војске добија 1876. године а унапређење у генерала 1887. године. Био је први дипломатски агент Србије у Бугарској. У одређеним периодима био је представник Србије у Атини и Петровграду, минстар војни, министар иностраних дела и председник владе. За више података о њему види: http://www.sanu.ac.rs/Clanstvo/IstClan.aspx?arg=127, [22.06.2012.]; 75 М Самарџић, Србија и бугарско питање 1878 – 1885, Зборник Матице српске за историју 77-78, Нови Сад 2008, 202-204.76 Исто, 204.


28

линског конгреса због тога што је она представљала полазне позиције Срба за даље

напредовање према југу истичући да „савременици нису довољно разумели колико

је узеће Ниша, Пирота, Врања судбоносно за наше будуће спуштање у Македонију.“77

Узевши у обзир актуелну ситуацију на југу и истоку Балкана, у Београду је 1880.

године формиран тајни одбор за пропаганду на територији Старе Србије и Македо-

није. Идеју о оснивању одбора покренуо је председник владе Јован Ристић а његови

чланови били су Матија Бан, Милош С. Милојевић, Панта Срећковић, Јован Драга-

шевић и Јаков Павловић.78 У складу са плановима тајног одбора предвиђено је било

оснивање просветног Друштва „Светог Саве“ које је имало задатак да шири просвету

и негује национално осећање и врлине у српском народу на просторима под тур-

ском влашћу. Оснивачка скупштина Друштва одржана је 6. септембра 1886. године

чиме је оно започело свој културно – просветни рад у Старој Србији и Македонији са

настојањем да заштити српски живаљ изложен агресивној бугарској пропаганди.79

Допринос погоршању српско – бугарских односа дао је и спор Србије са бугар-

ским монасима који су запосели манастир Хиландар, царску лавру Немањића. Овај

сукоб са бугарским свештенством обележио је другу половину XIX века. Митропо-

лит Михаило је покушавао да својим залагањем код патријарха Јоакима III покрене

и реши Хиландарско питање. Он је указивао на потребу да се царској лаври врати

њен српски карактер и да манастирска управа из руке Бугара пређе под контролу

српских монаха.80 Са истим задатком је 1882. године на Хиландар био упућен и архи-

мандрит Нићифор Дучић чија је мисија завршена неуспехом. 81Треба напоменути да

сукоб око Хиландара није било једино црквено питање које је представљало камен

спотицања Срба и Бугара. Бугарска егзархија отворено је радила на десрбизацији

цркава и манастира чији су ктитори били српске средњевековне велможе и владари

у Старој Србији као и на покушају асимилације српског живља и мењању њихове

националне и црквене припадности. Присуство бугарских владика и свештенства

на тим просторима само је олакшавало тај посао. Тек крајем XIX века на владичанске

столице у Скопљу и Призрену биће постављене српске владике што представља ре-

зултат дугих преговора вођених са Патријаршијом и Портом. 82

Нове моменте у српској политици донеће склапање Тајне конвенције83 између

77 С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, II, 241. 78 М. Самарџић, Србија и бугарско питање, 205.79 М. Војводић, Оснивање Друштва „Светог Саве“, Братство XV, Београд 2011, 12. 80 М. Самарџић, Србија и бугарско питање, 208-209. 81 Исти, Мисија архимандрита Нићифора Дучића у Цариграду и на Светој Гори 1882, Историјски часопис књ. LII (2005), Београд 2005, 273-293.82 Д. Ђорђевић, Националне револуције, 106.83 Тајна конвенција представља документ потписан 28. јуна 1881. године између Кнежевине Србије и Аустроугарске монархије. Овим документом Србија је стављена у завистан положај према Монархији.


29

Кнежевине Србије и Аустроугарске монархије 28. јуна 1881. године. Осим што је Аус-

троугарска обећала заштиту династији Обреновић и признавање краљевске титуле

кнезу Милану, она је овим уговором допустила Србији ширење својих јужних грани-

ца изузимајући Новопазарски санџак.84 Ослањајући се на одредбе Тајне конвенције,

подржан од стране Аустроугарске, Милан Обреновић је 1882. године крунисан за

краља чиме је Србија и званично постала Краљевина. 85 То је уједно било и доба

рађања политичких странака у Србији и почетак једног новог вида политичке борбе

која ће индиректно још више замрсити односе Србије и Бугарске.

Политичке прилике у Бугарској свакако су дале допринос у подстицају кнеза

Милана и српске владе на потписивање Тајне конвенције. Страховања од обнове

Санстефанске Бугарске на штету српских интереса према југу као и руска балканска

политика седамдесетих година XIX века која је испред српских интереса поставља-

ла интересе Бугарске наводиле су српско руководство на потребу тесније сарадње

са Аустроугарском монархијом. То је била превентивна мера која би везивањем за

монархију спречила решавање Источног питања науштрб интереса Србије у правцу

југа. Према мишљењу српског владара и политичких фактора у Србији тога време-

на, тежња бугарских екстремиста на стварању Велике Бугарске у Санстефанским

границама представљала је опасност не само за српску државу већ и за биолошки

опстанак Срба на Балкану. Сходно таквом размишљању промена спољнополитичке

оријентације Србије била је логичан потез. 86

Неслагањем са одлуком владе о распуштању народне војске и предаји оружја,

у Источној Србији је током 1883. године избила побуна становништва предвођена

радикалским старешинама познатија као Тимочка буна.87 После гушења побуне не-

задовољног становништа Тимочког краја један број инспиратора и учесника побуне

успео је да се склони на територију Бугарске. Бугарске власти су емигрантима доз-

волиле да се се населе у близини српске границе. Вођа бугарских радикала Никола

Сукнаров пружио је уточиште лидеру српских радикала Николи Пашићу. Емигранти

су из бугарске успели да успоставе тајне везе са Србијом. То је натерало председ-

Она се је обавезала да неће склапати уговоре са другим земљама без претходног одобрења од стране Аустроугарске као и да неће дозволити националистичку пропаганду против Монархије. Србија се овом конвенцијом одрекла акција у Новопазарском санџаку и обавезала да на својој територији неће пустити ниједну страну војску. Аустроугарска је заузврат дала гаранције Србији да се неће противити ширењу њених територија у правцу југа. Види: Р. Љушић, Историја српске државности, 181-183.84 ИСН, VI-1, 60, Р. Љушић, Историја српске државности, 181-183. 85 ИСН, VI-1, 63-64.86 М. Самарџић, Политика Србије према Бугарској и Тајна конвенција 1881. године, Зборник Матице српске за историју 71-72, Нови Сад 2005, 41.87 Слободан Јовановић је детаљно описао прилике уочи избијања Тимочке буне као и дешавања у време сукоба побуњеног становиштва бољевачког, сокобањског, књажевачког и делова зајечарског среза са регуларном војском Краљевине Србије. Види: С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, III, 111-145.


30

ника напредњачке владе Милутина Гарашанина да захтева од Бугарске енергичне

санкције против емиграната. Ипак, Бугарска је питање емиграната везивала за Бер-

говско питање. 88 Заправо радило се о једном земљишту у Тимочком крају које је због

промене тока реке Тимок са леве стране обале прешло на десну. Бугари су захтевали

да српски граничари напусте караулу која се према њима сада налазила на „бугар-

ској територији“. Српске власти су то одбиле па је уследила бугарска интервенција

силом и 22. маја 1884. године караула се нашла под контролом бугарских граничара.

То је био разлог да српски дипломатски представник Ђорђе Симић89 напусти Софију

28. маја 1884. године када су и прекинути дипломатски односи Србије и Бугарске.90

Са погоршањем политичких односа долазило је и до кризе у економским одно-

сима двеју држава. Бугарске царинске тарифе на српску робу биле су превелике што

је онемогућило српски извоз. Доведено је у питање и успостављање железничких

веза између Ниша и Софије. Подсетимо се, Србија је још у време Берлинског кон-

греса и касније конвенцијом склопљеном са Аустроугарском као услов политичке

подршке монархије Београду требала да изгради железницу која ће имати два кра-

ка. Један од Ниша до Пирота ради повезивања са Софијом и Цариградом и други од

Ниша до Врања ради повезивања са Солуном. Затегнутост политичких односа довео

је до стагнације у изградњи пруге из правца Ниша и Софије.91

Врхунац супростављених односа српске владе и Бугарске догодио се 14.

новембра 1885. године када јој је Србија због уједињења Кнежевине Бугарске и

Источне Румелије у чему је видела кршење одлука Берлинског конгреса објавила

рат.92 Пловдивским превратом Источна Румелија постала је део бугарске држа-

ве. Потребно је нагласити да у Источној Румелији није било турских трупа и да

је њоме управљао генерални гувернер. Одлуком Берлинског конгреса Турска је

имала право да своје трупе држи у граничном појасу. Међутим, Порта ову одлуку

није искористила на адекватан начин. Кнежевина Бугарска и Источна Румелија

биле су одвојене само на папиру. Оне су у суштини биле повезане док је веза

Источне Румелије и Турске била веома слаба и састојала се у томе да је султан

88 В. Вучковић, Дипломатска историја, 7.89 Ђорђе Симић био је српски политичар и дипломата. Два пута је биран на место председника владе Краљевине Србије. Послове дипломатског представника обављао је у Софији, Петровграду, Риму, Бечу и Цариграду. Припадао је делу српске елити која се после школовања на Универзитетима у Немачкој и Француској вратила у земљу и заузела значајна места у државној управи и образовном систему Краљевине Србије. За више података о њему види: А. Столић, Ђорђе Симић: последњи српски дипломата XIX века, Историсјки институт, Београд 2003. 90 М. Самарџић, Извештај Ђорђа Симића о развоју Берговског питања 1884. године, Истраживања 15, Нови Сад 2004, 249-250 ; В. Вучковић, Дипломатска историја, 7. 91 В. Вучковић, Дипломатска историја, 9; С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, II, 213; В. Поповић, нав. дело 144. 92 В. Чубриловић, В. Ћоровић, Србија од 1858 до 1903, Београд 1938, 137-138; С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, III, 242.


31

био тај који је давао сагласност на све одлуке Обласне скупштине у Пловдиву.

Уласком једног одреда бугарске народне војске у Пловдив, 5. септембра 1885.

године збачени су симболи турске суверености над овом облашћу и уклоњени са

власти генерални гувернер Источне Румелије Гаврил–паша Крестовић и коман-

дант народне војске Драгилски паша. Бугарски кнез прихватио је прокламацију

о уједињењу.93

Нова дешавања на политичкој позорници Кнежевине Бугарске и Источне Ру-

мелије представљала су рушење равнотеже снага балканских држава успоставље-

не одлукама Берлинског конгреса. Одмах по добијању информација о Пловдив-

ском преврату и потенцијалном упаду емиграната из Бугарске ради подизања буне

у Србији, краљ Милан је донео одлуку о мобилизацији војске и обустави слободе

штампе и говора. Његова размишљања ишла су у следећем правцу: или ће се по-

ништити одлука о уједињењу источног суседа и све вратити на status quo ante или

ће и остале балканске државе добити право на проширење својих територија. Већ

почетком октобра 1885. године српска војска је завршила мобилизацију и концен-

трацију својих трупа према граници са Бугарском. И док је Велика Британија бри-

нула да се ратна дешавања не прошире на територију Турске јер би тиме започела

нова епизода Источне кризе, занимљиво је размишљање Немачког канцелара Би-

змарка о питању српско – бугарског рата. Канцелар Немачке је сматрао да тај рат

није у супротности са интересима Немачке јер би дискредитовао идеју панслави-

зма. 94

Важно је нагласити да casus belli није било румелијско питање јер се је српска

влада обавезала пред великим силама да неће покретати војне акције против бу-

гарске докле год трају саветовања великих сила о решавању тог питања. Као повод

за објаву рата краљ Милан је употребио емигрантско питање и нерешено питање

земљишта у близини села Бергова близу српско-бугарске границе поред Тимока.95

Српском народу и није било најјасније због чега је војска концентрисана према бу-

гарској граници као ни то због чега Србија треба да ратује против Бугара који су

сматрани словенском браћом и чији је такмац као и Србима била Турска. Ни сељачко

становништво које је у већини подржавало радикале као ни градско становништво

Србије нису могли да схвате суштину оваквог рата. 96 Посао мобилизације одвијао се

траљаво. Слободан Јовановић је о томе записао следеће „изгледа да рат са Бугарима

ми нисмо схватали као наш прави рат, него као поход за заузимање земљишта.“ Сам

93 С. Јовановић, Српско – бугарски рат, 1-8.94 М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице, 256,263,289; M. Gleni, нав. дело, I, 185. 95 С. Јовановић, Српско-бугарски рат, 88; М. Самарџић, Извештај Ђорђа Симића о развоју Берговског питања, 249-250. 96 M. Gleni, нав. дело, I, 185.


32

краљ Милан веровао је у брзу и ефикасну победу српске војске која ће вратити Бу-

гарску на стање после Пловдивског преврата“ 97

Ипак, очекивања краља Милана нису се испунила. У ратним операцијама вође-

ним од 5. до 7. новембра код Сливнице јединице српске армије доживеле су пораз. 98Кривицу тог пораза великим делом је сносио српски краљ. У очи објаве рата главна

команда над војском поверена је управо њему. Лоша координација врховне команде

са командантима дивизије, лоша концентрација главнине снага као и недораслост и

нервна растројеност српског краља резултирале су потпуним поразом српске војс-

ке. Из Врховне команде која је приликом повлачења била смештена у Белој Паланци

краљ је телеграмом тражио од Аустрије помоћ у склапању примирја. Ни операције у

Драгоманској области нису ишле у корист Србије. Дринска дивизија била је потисну-

та од стране Бугара те је због тога 11. новембра у Пироту одржан састанак на којем

су се српски команданти дивизија због пада борбеног духа своје војске као и недос-

татка муниције изјаснили за мир. Убрзо је уз посредовање Аустроугарске и бугарски

кнез Батенберг био приморан да прихвати примирје. 99

Крајем јануара 1886. године вођени су преговори у Букурешту о склапању

мировног уговора између Србије и Бугарске. Бугарски захтеви подразумевали су

обавезу Србије да јој надокнади штету почињену у рату. Русија је пружала подрш-

ку Бугарској али је Аустроугарска стала на страну Србије са ставом да Србија нема

одакле да исплати ратну штету. Након консултација великих сила, Бугарска је била

приморана да попусти с тим што је тражила од њих одобравање уједињења Кнеже-

вине Бугарске са територијом Источне Румелије. Велике силе су дале гаранције да

ће испунити тај бугарски захтев. Коначно, мировни уговор између Србије и Бугарске

склопљен је у Букурешту 3. марта (19. фебруара) 1886. године.100 Њиме је потврђе-

но следеће: „Између Краљевине Србије и Кнежевине Бугарске мир се васпоставља

даном потписивања овог уговора. Овај акт ратификоваће се и ратификација ће се

изменити у Букурешту у року од петнаест дана, а и раније ако је могуће.“101

Често смо истицали да су краљ Милан и напредњачка влада у уједињењу Бу-

гарске видели разлог за политичка па и војна сукобљавања са својим источним

суседом. Они су своју политику оправдавали тиме да би променама равнотеже ус-

постављене на Берлинском конгресу у корист Бугарске онемогућила остваривање

97 С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, III, 267. 98 С. Јовић, Ж. Атанасковић, Битке и бојеви: Источна Србија, Јужна Србија, Косово 1804-1944, Ниш 1983, 72-76.99 В. Вучковић, Дипломатска историја, 48-50; С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, III, 276-283, 285-286. 100 М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице, 310-313; 101 Balkanski ugovorni odnosi 1876 - 1996, I, 1876 – 1918, priredio M. Stojković, Beograd 1998, док. бр 61, стр 198.


33

српских интереса у Македонији. Ипак, српска јавност крајем XIX века, ма колико

страначки подељена није могла да разуме разлоге оваквог сукоба. Рат који је вођен

крајем 1885. године све више је попримао освајачки карактер што није било у скла-

ду са ослободилачким духом српског народа. Иако потцењиван од стране српског

руководства, Бугарски народ је у новембру 1885. године бранио државу. Стога је и

разумљив борбени елан бугарских војника насупрот паду борбеног духа код Срба.

Међу српским интелектуалцима било је и оних који су сматрали да поуке из

српско-бугарског рата имају и своју позитивну страну. У предговору своје књиге о

овом рату Владан Ђорђевић је написао: „Трећи рат, и ако није имао војничког ус-

пеха, – а зашто га није имао то ће се детаљно видети из ове историје, дао је Србији

двадесет година времена да се боље спреми за своју националну мисију, спречио је

за двадесет година да се судбина Старе Србије и Маћедоније, не реши онако како

је решено питање Источне Румелије.“102 Слично размишљање изнео је и Слободан

Јовановић сматрајући да је неуспех Србије у рату нанео велику штету њеном угле-

ду али и усмерио сву српску пажњу у послератним годинама на систематски рад у

одбрани српских интереса у Македонији речима :“Бугарски рат усресредио је наше

народне енергије у правцу ове области, - и то је корист коју смо од њега имали.“103

И сама процена тадашњег геополитичког стања на Балкану од стране српских

интелектуалних кругова није била најадекватнија.104 Са данашњег аспекта потези и

одлуке краља Милана делују непромишљено, донешенe брзоплето и без довољно

информација. Али без обзира на сву негативну конотацију његових одлука, страхо-

вања које је имао нису била тако погрешна. Погрешан је само метод којим је Милан

покушао да одбрани свој став и интересе Србије онако како их је он разумео. Обја-

вом рата Бугарској и неуспехом у њему краљ је Србију довео у тежак политички,

међународни и социјално – економски положај док је противнику помогао у из-

градњи његовог међународног угледа иако је Бугарска још увек имала статус вазал-

не државе Турске. 105 Из приложеног можемо закључити да је рат вођен 1885. имао

велику улогу у рушењу и оних привидно коректних дипломатских односа Србије и

Бугарске успостављених после 1878. године.

Тренд лоших односа двеју држава настављен је и након потписивања мира у

Букурешту. Међутим, унутрашњи потреси у Бугарској произведени покушајем сврга-

вања кнеза Александра Батенберга од стране официра русофила, изазвали су забри-

нутост српскога краља. Краљ Милан је ослонац у својој спољној и унутрашњој поли-

102 В. Ђорђевић, Историја српско – бугарског рата 1885, I, Београд 1908, VII. 103 С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, III, 313. 104 В. Вучковић, Дипломатска историја, 99. 105 М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице, 310-313.


34

тици имао у Аустроугарској монархији. Самим тим он није био подобан политички

фактор за спровођење руске политике на Балкану. Свестан жеље Петрограда да ути-

че на политичка дешавања у Србији и Бугарској и поново успостави доминацију над

овим балканским земљама, краљ је страховао да је након „бугарске кризе“ изазване

свргавањем Батенберга ангажовањем русофилских елемената у бугарској војсци, на

реду и његово уклањање. Политичка ситуација у Србији била је нестабилна и напета.

Велики број српских официра са симпатијама је гледало на идеју панславизма што је

представљало плодно тле за отварање „српске кризе“.106

Српски владар и није скривао свој страх од завера и атентата за које је твр-

дио да се непрестано припремају против њега. Као њиховог налогодавца увек је

видео Русију која је радила против њега окупљајући његове противнике, радикале

и Карађорђевићевце.107 Осећај угрожености на српском престолу натерао га је да

заборави сливнички пораз и уместо планова о освети Бугарској креира планове о

свом опстанку на челу Краљевине Србије. Изненадно ослобађање кнеза Александра

Батенберга и његов повратак у Софију охрабриле су српског краља. Из страха за

сопствену судбину он је променио свој однос према кнезу и одлучио се да му пружи

подршку. То ће бити разлог успостављања нових српско – бугарски односа проузро-

кован пре свега интересима краља Милана и кнеза Александра за одржањем власти

и сузбијањем руског утицаја на Балкану. Октобра 1886. године у Нишу између срп-

ског министра спољних послова и бугарског дипломатског агента дошло је до пот-

писивања споразума у четири тачака које су решавале питања Брегова, железнице,

емиграната и трговине.108

У међувремену догодила се абдикација кнеза Александра Батенберга.

Обесхрабрен и преморен политичким надигравањем са Петроградом, одлучио је

да абдицира и да на челу кнежевине остави трочлано намесништво. Политика на-

месништва у односу према Петровграду није се значајно изменила али су притисци

Русије настављени. Краљ Милан је у бугарском намесништву проналазио партнера

за вођење балканске политике и отпора Русији али је и страховао да би нове ре-

волуције у Бугарској могле да изнедре русофилску управу над том земљом што не

би користило његовом положају у Србији. Такво стање у региону инспирисало је

српског краља на развијање идеје у стварању Балканске конфедерације у којој би

се поред Србије и Бугарске нашле и Грчка и Турска. Осим тога из страха од могућег

постављења проруског владара у Бугарској, краљ Милан је и сам помишљао о својој

кандидатури на престо Кнежевине Бугарске. Током 1887. године бугарска је добила

106 В. Јовановић, Србија и Бугарска 1886 – 1896, Београд 2002, 23,31.107 А. Растовић, Краљ Милан кроз призму британске политике, Историјски часопис књ. LV (2007), Београд 2007, 249.108 Исто, 35,37 ; В. Вучковић, Покушај краља Милана, 127-128.


35

новог кнеза у имену угледног племића и официра Фердинанда Кобуршког.109

Односи Србије и Бугарске током 1888. године постају све бољи. То потврђује

заједничко отварање трансбалканске железнице и свечаности које су тим поводом

обележене у Пловдиву на којима је посебно истакнуто присуство српске делегације.

Те исте године бугарски представници су узвратили посету Београду поводом стого-

дишњице Вуковог рођења. Проблем Бугарских емиграната насељених у погранич-

ним општинама и развој хајдучије решаван је заједничком акцијом српске и бугарс-

ке владе. Интензитет сарадње указивао је тада на постојање жеље за обнављањем

пријатељства ове две суседне државе. 110

Абдикација краља Милана у корист малолетног наледника Александра била

је непријатно изненађење за Софију.111 Ову непријатност додатно је подстицао до-

лазак на чело владе Јована Ристића као и јачање утицаја радикала у Србији чије је

политичко опредељење било јасно профилисано и усмерено према Петровграду.

Такве политичке прилике поново су довеле до благог захлађења у односима зва-

ничног Београда и Софије а бугарским политичким емигрантима дале су наду да је

рушење режима у Кнежевини могуће. Међутим овакво стање није трајало дуго. На-

кон супростављања радикала и либерала око именовања трећег намесника усле-

дио је и пад радикалске владе. Намесништво је именовало мањински либералски

кабинет што ће поново довести до покушаја успостављања коректних односа са Бу-

гарском.112 Државни удар младог Александра изведен 1. априла 1893. године изнова

ће изазвати потресе на политичкој сцени Србије.113 Тако сложена политичка ситу-

ација није могла остати незапажена од стране источног суседа чији су званичници

били узнемирени повратком радикала на челу владе.

Можемо рећу да су целокупни односи Србије и Бугарске крајем осме и почетком

девете деценије XIX века зависили од спољнополитичке оријентације влада у двема др-

жавама. Честе промене политичког курса Србије смењивањем странака које су водиле

владу, условљавале су приближавање односно удаљавање Београда и Софије. Спољно-

политички фактор имао је значајну улогу у изградњи тих односа. У периоду док је Србија

свој главни ослонац видела у Аустроугарској, а Бугарска настојала да умањи утицај Пет-

рограда ти односи ишли су узлазном линијом. Онда када је Србија доласцима радикала

на чело политичког савета државе мењала свој спољнополитички курс приближавајући

се Русији, удаљавање од сарадње са Бугарском било је неминовно.

109 В. Вучковић, Покушај краља Милана, 125, 128-129; В. Јовановић, Србија и Бугарска 47.110 В. Јовановић, Србија и Бугарска 69-71.111 С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, 493-494.112 В. Јовановић, Србија и Бугарска 75.113 С. Јовановић, Влада Александра Обреновића, I, Београд 1934, 339; Р. Љушић, Историја српске државности, 211;


36

Нова страница у односима Србије и Бугарске отворена је политичким проме-

нама које су се догодиле 1895. године. После убиства Стефана Стамболова софијски

званичници покушавали су да пронађу компромис са Петроградом што је био

предуслов међународног признања Фердинанда Кобурга као бугарског кнеза. До-

ласком Стојана Новаковића на чело владе, Србија полако одступа од аустрофилске

политике и успоставља чвршћу сарадњу са Русијом. На тај начин и српска и бугарска

влада нашле су се на истом путу.114 У пролеће 1896. године бугарски владар је посе-

тио Београд где се разговарало о потенцијалној сарадњи два суседа али и о могућ-

ностима постизања сагласности и заједничког става по питању Македоније. Српски

представници су том приликом истицали да се питање Македоније може решити

поделом интересних сфера Србије и Бугарске долином реке Струме док су Бугари

одбацивали такав предлог истичући потребу за спровођењем политичких реформи

у Турској и добијањем аутономије за целу Македонију.115 Раздор око македонског

питања осећао се све јаче.

Питање Македоније било је од суштинског значаја у спољној политици Србије

и Бугарске почетком XX века. У решавање овог питања мобилисане су све политичке

снаге два суседа не би ли се оно решило у корист једног од њих. Србија чије је ши-

рење према западу онемогућено Аустроугарском окупацијом Босне и Херцегови-

не у ослобођењу Старе Србије и Македоније видела је најважнији интерес српске

државе. Бугарска која је након уједињења Кнежевине Бугарске и Источне Румелије

исцртала границе своје државе, у освајању Македоније видела је могућност даљег

територијалног проширења утемељеног на Санстефанској идеји. Турска изложена

сталним унутрашњим потресима, политичким кризама и незадовољством хришћан-

ског становништва представљала је плодно тле за реализацију циљева Србије и Бу-

гарске. Због тога ће питање контроле долине реке Вардар и пута ка Егејском мору

бити основни разлог супростављања, основна препрека и проблем Београда и Со-

фије. То супростављање оличено у политичкој, културно – просветној и црквеној

борби крајем XIX и почетком XX века свој епилог добиће у оружаним сукобима то-

ком Другог балканског рата.

114 В. Јовановић, Србија и Бугарска, 154-155.115 Исто, 158-159.


37

1.3 МАКЕДОНСКО ПИТАЊЕ НА РАЗМЕЂИ ВЕКОВА КАО ПРЕДМЕТ РАЗДОРА СРБА И БУГАРА

Период XIX века симболизује време кидања ропских ланаца балканских на-

рода и дефинисања њихових државних идеја прожетих национално-романтичар-

ским духом. Јасно опредељење Срба, Грка и Бугара за обнову сопствених државних

тековина, почетком XIX века променило је политичку карту Балкана. Територија

Турске, некадашњег господара Балканског полуострва, значајно је умањена, али

је живот болесника са Босфора ипак одржан, захваљујући интересима појединих

великих сила. У таквој ситуацији ослобођење делова Србије, Црне Горе, Бугарске

и Грчке није аутоматски значило и ослобођење свих балканских хришћана као ни

коначну ликвидацију Отоманске империје. Источно питање остало је нерешено и

процес његовог решавања настављен је почетком XX века.

Основни проблем у изградњи и учвршћивању српско – бугарских односа

крајем XIX и почетком XX века било је нерешено македонско питање, као део много

обимнијег и сложенијег Источног питања.116 Да би смо у потпуности разумели сушти-

ну српско – бугарских односа, морамо разумети сву сложеност и компликованост

Македонског питања чије је решавање на прагу XX века постало актуелан поли-

тички задатак више балканских држава. Различити погледи на решавање поменутог

задатка представљали су велико оптерећење за нормализацију односа Београда и

Софије.

Важно је нагласити да Македонија представља географски простор у јужном

делу Балканског полуострва. Према Владимиру Карићу117 њена граница се на северу

простире до Шар Планине и Скопске Црне Горе. На западу та границе иде долином

Црног Дрима и планинским венцем са западне обале Охридског и Преспанског језе-

ра. Према југу спушта се ка сливу реке Девола и након тога се пење према планинама

Нереч, Ниџе и Кожух одакле прелази преко долине Вардара и Беласице до Струме и

116 А. Растовић, Велика Британија и македонско питање 1903-1908. године, Београд 2011, 15.117 Владимир Карић био је истакнути српски географ познат по свом Земљопису, уџбенику у школама публикованом 1879. године. Његова значајнија дела свакако су књиге Српска земља (1882), којом је дефинисао границе територија у којима живи српско становништво у Турској и књига Србија, опис земље, народа и државе (1887) која је у тадашње време представљала капитално дело из географије и етнографије. Био је аутор и низа веома значајних текстова и путописа као што су: Школовање у Србији и његови резултати (1886), Цариград, Света Гора и Солун (1889). За више података о њему и његовим делима види: М. Војводић, Владимир Карић, српски конзул у Скопљу (1889-1892), Вардарски зборник 1, Београд 1999, 5-6; Исти, Владимир Карић и његово дело – реч – две поводом поновног издања Карићеве „Србије“, Историјски часопис књ. XLIV (1997), Београд 1997, 273-281.


38

јужно од реке Струмице. Источна граница простире се реком Струмом до Осоговске

планине и граница Србије.118

Угледни српски научник Јован Цвијић je сматраo да права историјско – гео-

графска Македонија обухвата централне и јужне делове Балканског полуострва који

се ослањају на Егејско море. Њене границе поклапају се са границама Солунског и

Битољског вилајета. Оне се простиру јужно од Скопља према Солуну и обухватају

средњи и доњи слив Вардара као и крајеве око великих језера на западу и Струме

и Месте на истоку.119 Потребно је истаћи и Цвијићев закључак да се име Македонија

у првим деценијама XX века погрешно проширило на област јужне Старе Србије у

коју свакако улази град Скопље као њен центар и престоница средњевековне српс-

ке државе.120 Слично мишељење у вези са северном границом Македоније имао је и

Василије Ђерић, историчар и професор скопског Универзитета између два светска

рата. Он је сматрао да горња долина реке Вардар не припада области Македоније и

да су Срби ту област сматрали својом. Покушаје бугарских писаца да померају гра-

ницу Македоније још дубље на север и североисток сматрао је неозбиљним и нео-

снованим.121 Термини Стара Србија и Македоније, често повезивани због географске

блискости поменутих подручја, означавају дакле две различите суседне територије.

За разлику од Македоније, под Старом Србијом, по мишљењу историчара Славен-

ка Терзића, подразумевамо централне области средњевековне српске државе које

нису ушле у састав новооснованог државног језгра – Кнежевине Србије.122 Када је у

питању јужна граница Старе Србије, према Јовану Цвијићу, она се простире од бу-

гарске границе код Ћустендила и креће развођем између Пчиње и Криве Реке, тако

да Крива Паланка и Кратово остају ван ње, а Скопље и Куманово унутар ње. Даље

она иде преко Овчег поља развођем између Брегалнице и Пчиње, и прелази Вар-

дар северно од Велеса. Одатле преко планина Јакупице и Бабе долази до Охридског

језера тако да су Прилеп, Крушево и Охрид ван Старе Србије док се Струга, Дебар и

Тетово налазе у оквиру њених граница.123

Да област Македоније заузима средишњи део Балкана што јој омогућава везу

са свим балканским земљама сматрао је и Јевто Дедијер. Он територију Македоније

и Старе Србије назива Новом Србијом и сматра да је географска компонента Нове

Србије имала пресудан значај на политичке прилике током XIX и XX века. Македо-

118 А. Растовић, Велика Британија и македонско питање, 15. 119 Исто, 15-16. 120 М. Војводић, Србија и македонско питање, Историјски гласник 1-2, 1990-1992, Београд 1992, 33. 121 В. Ђерић, Неколико главних питања из етнографије Старе Србије и Македоније, Сремски Карловци 1922, 11-12. 122 С. Терзић, Стара Србија, настанак имена и знања о њој до 1912, Историјски часопис, књ. XLII – XLII (1995-1996), Београд 1997, 92. 123 Ј. Цвијић, Балкански рат и Србија, Београд 1912, 10.


39

нија има јаке природне границе које чине високе и непроходне планине. Једино су

Србија и Егејска обала по њему имале лаке и отворене везе према Македонији тако

да су ове области представљале једну саобраћајну и природну целину. Ослонац те

целине лежао је у Моравско – Вардарској долини за коју је везана главна балкан-

ска комуникациона линија, Београд - Солун. Када је у питању територијална веза

Македоније са Бугарском, она је према Дедијеру била најнепроходнија јер је ишла

планинама Осогова, Риле и Родопа, што је представљало отежавајући фактор њихо-

вом чвршћем територијалном и културном повезивању.124 Уколико се изузму Алпи и

Пиринеји, у Европи није било сличне природне границе као што су били планински

масиви између Бугарске и Македоније. Због тога су Бугарске економске и трговачке

везе биле усмерене према Црном Мору или према егејским пристаништима Тракије.

Географски гледано Бугарски део полуострва окренут је леђима Моравско – Вардар-

ској долини и био је у супротности са геоморфолошким правцима Македоније. Ове

чињенице према Јовану Цвијићу показују да Бугарска и Македонија не представљају

једну географску целину те је и формирање било какве политичке целине предста-

вљало један нереалан и краткотрајан процес.125

Осим географске важно је представити и етничку слику Македоније. О при-

суству Срба на овим просторима сведоче разноврсни докази. Од историјских спо-

меника који су сачувани до данас преко писаних трагова и докумената до обичаја

и језика.126 У разним деловима Македоније сачуване су српске цркве и манастири,

остаци некадашњих градова и утврђења, мостова, путева. Сачувани су и писани спо-

меници, животописи и правни споменици који сведоче о континуитету српства на

овим просторима. Континуитет потврђују и обичаји народа који је чувао појмове ве-

зане за Србију и српско име, и током дугог ропства наставио традицију слављења

крсне славе. У северном и северозападном делу Македоније овај српски обичај био

је опште присутан у сваком православном домаћинству. Осим културно-историјских

и обичајних карактеристика у изградњи етничке слике македонске области може

помоћи и лингвистичка потврда о присутности српских речи у језику народа север-

не и северозападне Македоније. Бугарске речи које су се ретко појављивале пред-

стављале су углавном последицу утицаја бугарске црквено-просветне пропаганде у

другој половини XIX века.127

У прилог расветљавању проблема о етничкој припадности становништва

Македоније говоре и молбе које је тамошње становништво почетком 1878. године

124 Ј. Дедијер, Нова Србија, Београд 1913, 7-8. 125 Ј. Цвијић, Аутобиографија и други списи, приредио: В. Стојанчевић, Београд 1965, 104-105.126 За више детаља о историјском прегледу помена српског имена јужно од Шар Планине и Скопске Црне Горе види: В. Ђерић, Неколико главних питања из етнографије, 13-41. 127 М. Војводић, Србија и македонско питање, 33-34.


40

упућивало кнезу Милану, цару Александру II па чак и султану, а у којима се молило

припајање њихових села и вароши Кнежевини Србији. Многи од састављача молби

и сакупљача потписа били су ликвидирани од стране турских власти или бугарских

присталица. Ипак, нека од тих писама су сачувана и представљају доказ о национал-

ном опредељењу становништва Македоније. Од сачуваних писама посебно издваја-

мо писану молбу упућену кнезу Милану, 2. јуна 1878. године, са планине Козјак, од

стране 520 кметова из округа Кумановског, Кратовског, Паланачког, Штипског, Пе-

трићког, Струмичког и Кочанског са 220 општинских печата која гласи: „Чувши ово

дана, од наших градских чорбаџија, који су нас, заједно са Турцима, од Косова, па до

данас јели, глобили, свлачили, да ћемо и после толике наше проливене крви са на-

шом браћом Србима, а противу нашег општег непријатеља и искоренитеља Турчина

и остати опет под Турцима, ако се не потпишемо под Руску Бугарску; с тога колено-

приклоно молимо Вашу светлост, нашег јединог и правог, премилостивог Господара,

да нас присајединиш нашој земљи Србији, јер смо ми Срби у нахијама: Кумановској,

Скопљашкој, Битољској, Радомирској, Мелничкој, Невокопској, Кочанској, Струм-

ничкој, Велешкој и другим околним и најчистији и најбољи Стари Срби, из које пони-

коше не само наши свети Немањићи, него и држава и књижевност и слава и моћ, и

величина и све и сва, што је српско било, и што је још и данас.“128

Доктор Славенко Терзић сматра да је Македонија у етнографском смислу

представљала својеврсну мешавину, односно шаренило више религија и народа

словенског и несловенског порекла,129 док је Јован Цвијић сматрао да ће Македон-

ци као скупина становништва попримити национално обележје оног народа коме

територија Македније буде припала. 130 Слична размишљања Цвијићевом, подстакла

су балканске ривале да раде на учвршћивању свог утицаја у Македонији.

Као што видимо, декларисање становништва Македоније о националној

припадности и рађање обриса Македонског питања долазе непосредно након из-

бијања Источне кризе и доношења одлука Берлинског конгреса. Због важног геопо-

литичког и стратешког положаја, територија Македоније ушла је у интересну сферу

великих европских сила, али и држава са којима се непосредно граничила. Током

1895-1896, Македонско питање је коначно добило своју димензију и било издвојено

из ширег балканског контекста. Оно је подразумевало збир унутрашњих проблема

насталих у централним деловима европске Турске и дипломатску активност балкан-

ских држава на решавању територијално – политичког статуса македонске области.

128 С. Гопчевић, Стара Србија и Македонија, II, Београд 1890, 319-320.129 С. Терзић, Срби и македонско питање, Етнички састав становништва Србије и Црне Горе и Срби у СФРЈ, Београд 1993, 237; А. Растовић, Погледи Велике Британије и Србије на проблем Македоније 1903-1908. године, Историјски часопис, књ. XLIX (2002), Београд 2002, 222.130 В. Поповић, нав. дело, 154.


41

Треба нагласити да су све балканске државе које су се граничиле са територијом

Македоније, имале свој став о њеном појму, границама и становништву.131 За Србе,

питање Македоније није значило само спор о етничкој припадности тамошњег ста-

новништва и њиховом националном идентитету, већ и питање граница Старе Србије

и Македоније. Ради решавања овог питања они су северну границу Македоније по-

мерали много јужније па су велики део спорне територије сматрали својом облашћу.

За разлику од Срба, Бугари су својатали територију Македоније сматрајући да њихо-

вој државној целини треба припојити област јужно од Шаре и Скопске Црне Горе и

даље према југу укључујући Скопски санџак, Битољски и Солунски вилајет. Они су

овакве претензије градили на основу успеха егзархијске цркве и идеје о Санстефан-

ској Бугарској.132 Таква дијаметрално супротна становишта о решавању Македонског

питања била су главни предмет српско – бугарских неслагања у другој половини XIX

и током XX века.

Упркос веровањима да ће одлуке Берлинског конгреса донети мир Балкану

на дуже стазе, у централној балканског области, Македонији, није било ни говора

о стабилности. Основна карактеристика политичког развоја Македоније од 1878-

1903, јесте интерес европских сила за њену територију и рад влада суседних бал-

канских земаља на стварању сопственог националног упоришта у тамошњем стано-

вништву.133 Бугарска је своју агресивну политику са циљем потпуне бугаризације чи-

таве Македоније започела најпре у верској, просветној и културној сфери.134 Она је

оснивањем Бугарске егзархије, активношћу својих учитеља и изградњом културно –

просветних установа, поставила темеље за озбиљнији и континуирани национални,

дипломатски и политички рад.135 Може се рећи да је оснивање Бугарске егзархије

1870. било од пресудног значаја за јачање бугарских позиција на централном Балка-

ну. Егзархија је представљала аутокефалну цркву која је под утицајем бугарске бур-

жоазије од културно – црквеног, постала политички носилац бугарске националне

идеје.136 Јурисдикција ове аутокефалне цркве превазилазила је границе бугарског

етничког простора.137 То је Бугарима дало могућност да у егзархијским школама из-

баце македонски дијалект и уведу бугарски, уз проповедање бугарске народне кул-

131 А. Растовић, Велика Британија и македонско питање, 15-16. 132 М. Војводић, Србија и македонско питање, 38.; А. Растовић, Велика Британија и македонско питање, 16.133 М. Екмечић, Стварање Југославије 1790 – 1918, II, Београд 1989, 459. 134 М. Војводић, Стојан Новаковић и Владимир Карић, Београд 2003, 55-62; А. Растовић, Велика Британија и македонско питање, 16.135 С. Терзић, Србија и Грчка 1856-1903. Борба за Балкан, Београд 1992, 288-289. 136 Д. Ђорђевић, Националне револуције, 68.137 С. Терзић, Конзулат Краљевине Србије у Битољу (1889-1897), Историјски часопис, књ. LVII (2008), Београд 2008, 328.


42

туре. Све указује да је бугарска црквена организација представљала снажно сред-

ство асимилације становништва Македоније, што је било посебно изражено током

деведесетих година XIX века.138

Србија је у односу на Бугарску касније кренула са пропагандом у Македонији.

Она се тек осамдесетих година XIX века јасније окреће заштити сопствених интереса

на овим просторима.139 Најважнији потез српских званичника је оснивање Друштва

„Светог Саве“140 о чему је већ било речи, али и отварање конзулата у Скопљу и Солу-

ну 1887, и у Битољу 1889. године.141 Велики значај представљало је функционисање

одељења за српске школе и цркве ван Србије које је јуна 1889. премештено из Ми-

нистарства просвете у Министарство иностраних дела под новим именом „Просвет-

но – политичко одељење.“142 Ово одељење имало је задатак да организује српско

деловање у Македонији и Старој Србији, да створи услове за добијање владичан-

ских епархија што је и учињено у Призрену, 1896, и Скопљу, 1897. године као и да

обезбеди права за подизање школа у Битољском и Солунском вилајету што је такође

учињено током 1897. године.143 Према мишљењу Стојана Новаковића и Владимира

Карића, упориште српске акције и пропаганде у Македонији требало је да буде у

Скопљу, где је од 1887. радило српско конзуларно представништво.144

Позитивни резултати српског пропагандног рада на тлу Македоније, подста-

кли су Бугаре да агресивније приступе решавању Македонског питања. Они су то-

ком 1895. започели убацивање својих комитских чета са задатком да провоцирају

немире у Македонији, што је подстицало агресивну реакцију Турске коју су карак-

терисале свирепе одмазде над хришћанским становништвом.145 У циљу очувања

statusa quo у европском делу Турске, велике силе су тражиле од Бугарске да се уздр-

жи од било каквих акција у Македонији, тако да је ситуација почела да се смирује.146

Аустрија и Русија имале су јасан став о томе да је у Македонији потребно очувати

постојеће стање, без политичких промена и сукоба што их је навело да у Петрограду

1897. године склопе Тајни споразум о Балкану, којим је решавање Источног питања

138 Д. Ђорђевић, Националне револуције, 68.139 А. Растовић, Реферат Јована Јовановића о односу Србије према реформској акцији у Солунском, Битољском и Косовском вилајету, Мешовита грађа, XXXI, Београд 2010, 328. 140 М. Војводић, Рад „Друштва Светога Саве“ 1886-1891, у М. Војводић, Изазови српске спољне политике, 216-217.141 А. Растовић, Велика Британија и македонско питање, 17.142 С. Терзић, Конзулат Краљевине Србије у Битољу, 328. 143 М. Војводић, Србија и македонско питање, 37 ; А. Растовић, Велика Британија и македонско питање, 17. 144 М. Војводић, Владимир Карић, српски конзул у Скопљу, 13-14, 21-22. 145 А. Растовић, Велика Британија и македонско питање, 19.; М. Војводић, Србија и македонско питање, 37.146 М. Војводић, Путеви српске дипломатије, 99.


43

требало да буде замрзнуто.147 Правила такве политике важила су до 1908. године

када су односи двеју сила кренули силазном путањом. 148

На прелазу из XIX у XX век Македонија је била суочена са свакодневним ек-

цесима, сукобима и терором. Читавом територијом Македоније крстариле су најраз-

личитије чете при чему су најбројније биле оне организоване од стране Бугара.

Током 1893. године у Солуну је основана „Внатрешна македонска револуционарна

организација.“149 Задатак ове организације био је стицање аутономије Македоније

под турским сизеренством и очување њене територијалне целовитости што је и

дефинисано у првом члану њеног Устава речима: „Внатрешната макеоднска рево-

луционерна организација има за цел да ги сплоти во единствена целина сите неза-

доволни елементи во Македонија и Одринско, без разлика на народност, заради из-

војување целосна политичка автономија на тие две области.“150 Годину дана касније у

Софији је формиран „Врховни македонски комитет“, који је требао да представља ан-

типод солунском ВМРО-у, и његовим циљевима. Активност Врховног комитета била

је усмерена на ослобођању Македоније од Турске, и њеном припајању Бугарској.151

Управо оваква супростављеност циљева револуционарних организација и њихово

оружано деловање против Турске производили су крваве сукобе са великим бројем

жртава.152 ВМРО је брзо постала држава у држави. Метод њеног деловања биле су

уцене, намети, паљења, убијања противника, терор, уништавање српских култур-

них споменика и установа.153 На оружане акције ВМРО-а и добровољци из редова

других народа одговарали су сличном мером. Међутим, слабљење Турске није био

једини циљ комитиских чета. Постојало је велико неповерење међу народима. Бу-

гари се ништа мање од Турака нису плашили Срба и Грка који су предузимали мере

предострожности и опреза према Бугарима. 154 Међу бугарским вођама се у једном

тренутку појавио и отворен страх да ће српска идеја у Македонији однети победу

над политиком егзархије.155 Србија је водила коректну политику према Македонији

спроводећи пропаганду углавном преко својих школа, цркава и конзулата.156 Поче-

тком деведесетих година XIX века у скопском санџаку радиле су 32 српске школе и

147 Balkanski ugovorni odnosi, I, док. бр 72, стр 219. 148 А. Растовић, Реферат Јована Јовановића, 331.149 М. Екмечић, Стварање Југославије, 462,468.150 Програмски и статутарни документи на Внатрешната македонска револуционерна организација (1904 – 1908), приредио: М. Пандевски, Скопље 1998, 33. 151 А. Растовић, Погледи Велике Британије и Србије на проблем Македоније, 223. 152 М. Војводић, Србија и Македонско питање, 39. 153 В. Поповић, нав. дело, 153.154 Ф. Успенски, Источно питање, Београд 2003, 206. 155 М. Екмечић, Стварање Југославије, 467. 156 А. Растовић, Погледи Велике Британије и Србије на проблем Македоније, 225.


44

било је активно 39 српских цркава. Већ током 1902. године тај број је значајно по-

већан тако да је на целој територији Македоније тада функционисало 225 српских

основних школа и 7 лицеја за дечаке и девојчице.157 Оживљавање и јачање српског

утицаја изазивало је бојазан код Бугара што ће довести до јачања терора и жешћих

окршаја. Тако је Македонија постала земља напетости у којој је турска власт поче-

тком XX века полако губила свој ослонац.

У пролеће 1902. године терор и насиље поново дестабилизују Македонију.

Упади бугарских комитских чета постали су све учесталији што је производило

тешке репресалије турских власти према хришћанима. Све енергичније оружана

акције бугарских четника скренуле су пажњу Србији да је неопходна помоћ срп-

ском становништву Македоније, и да ту помоћ једино може да му пружи добро

уређена и осмишљена организација за одбрану српских интереса. Тако је у лето

1902. године у Београду формиран Македонски клуб, односно Српска организа-

ција за одбрану интереса српског народа у Старој Србији и Македонији (Српска

одбрана у Турској).158

Побуне и немири свакако нису били у интересу Турске која је покушала да по-

литичким средствима и маневрисањем постигне жељени мир. Порта 12. децембра

1902. године издаје инструкције које су упућене вилајетима на европској територији,

а који се тичу реформе у области школства, управе, судства и јавних радова. Овим

инструкцијама било је предвиђено укључивање хришћана у поједине структуре

државног апарата као што су биле жандармеријска и полицијска служба, отварање

нових хришћанских школа у оним местима у којима нису постојале, и оснивање ме-

шовитих школа у центрима санџака и вилајета. Ипак, те инструкције су остале само

празно слово на папиру јер се радило о козметичким променама које су имале за

циљ да умире незадовољно хришћанско становништво. 159

Сама иницијатива подржана је од стране великих сила, првенствено од стра-

не Русије која је желела да се побољша положај хришћана у Турској. Међутим, по-

кушај увођења хришћана у систем жандармерије и полиције изазвао је револт мус-

лиманског становништва, а пре свега Арбанаса који нису желели да трпе хришћа-

не у жандармерији. То је био повод за масовне злочине и насиље које су Арбанаси

спроводили над српским живљем у Македонији. Убијали су, палили села, пљачкали.

Порта је била принуђена да интервенише војском и такве прилике резултирале су

неуспехом реформи и наставком насиља.160

157 М. Екмечић, Стварање Југославије, 467. 158 А. Растовић, Реферат Јована Јовановића, 331-332. 159 Balkanski ugovorni odnosi, I, док. бр 76, стр 233-236.160 В. Поповић, нав. дело, 154.


45

Па ипак, европске државе нису желеле да одустану од спровођења реформи

у Турској. Западна штампа захтевала је ефективну контролу Сила над Македонијом и

одбацивање начела о задржавању постојећег стања, јер се такво показало неуспеш-

ним и неадекватним.161 У Лондону је 1903. године основан Балкански комитет који је

имао задатак да врши притисак на британску владу како би се умањила опасност од

могућих немира на Блиском истоку и натерала Порта да изврши потребне реформе.

Комитет се руководио углавном хуманитарним мотивима како би се избегло даље

крвопролиће у Македонији а положај хришћана побољшао. 162

У фебруару 1903. године приликом сусрета министара спољних послова Аус-

троугарске и Русије у Бечу, ове две државе ради спровођења реформи на терито-

рији европске Турске, усвојиле су и објавиле Меморандум о реформама на подручју

румелијских вилајета.163 Био је то први пут да представници две европске Силе,

Битољски, Солунски и Косовски вилајет третирају као једну целину.164 Међутим, и

овај меморандум није дао резултате. Била је то само куповина времена док су сви

заинтересовани актери знали да од тражених реформи неће бити ништа.165 Упркос

томе српска влада је упорно покушавала да у поменути програм руско-аустријских

реформи угради своје захтеве који су се тицали права хришћана да подносе молбе

на свом језику, да буду сразмерно заступљени у административном апарату као и да

се систем реформи прошири на територију Старе Србије. Али нити је Меморандум

спроведен, нити су српске идеје прихваћене.166

Револуционарне организације у Македонији наставиле су са својим дело-

вањем. Њихов непријатељ нису само биле турске војне формације већ и арбанашке

комитске чете чија је акција ишла у смеру очувања старог отоманског друштва на

основама шеријатског права.167 Испреплетаност и сукоб различитих интереса, не-

престана напетост и неизвесност чиниле су подручје Битољског и Солунског вилаје-

та неподношљивим за живот. Током 1903. године настављени су спорадични сукоби

и крваве одмазде чета. Међу словенским револуционарима постојала је свест да је

за актуелизацију Македонског питања пред европском јавношћу потребан велики

устанак усмерен против Турске.168 Одлука за подизање устанка потекла је из круго-

161 В. Поповић, нав. дело, 155. 162 А. Растовић, Балкански комитет о Македонији, Историјски часопис, књ LIII (2006), Београд 2006, 217.163 Balkanski ugovorni odnosi, I, док. бр 77, стр 236-237.164 М. Војводић, Петроградске године Стојана Новаковића (1900-1905), Београд 2009, 62;165 С. Рајић, Руски план реформе за европске провинције Турске из 1902. године, Устанци и побуне Срба у Турској у XIX веку, Ниш 2012, 75. 166 А. Растовић, Реферат Јована Јовановића, 333. 167 М.Екмечић, Стварање Југославије, 469. 168 Ј. Јовановић, Јужна Србија од краја XVIII века до ослобођења, Београд 1938, 143.


46

ва „врховиста“, носилаца бугарске акције на македонском подручју.169 Њихов крајњи

циљ био је припрема терена за бугарску војну интервенцију у Македонији.170 Важно

је напоменути да је крило „врховиста“ настало као последица незадовољства Софије

радом ВМРО-а, када је образована организација под вођством Врховног комитета.

Њене подружне организације водили су бугарски официри македонског порекла.

Због тога се је покрет убрзо поделио на „врховисте“ који су представљали пробугар-

ско крило и „центристе“ који су били ближи опредељењу за аутономију.171

На празник Светог Илије, 2. августа 1903. године „врховисти“ су подигли уста-

нак на потезу Велес – Дебар, са средиштем у Крушеву.172 Овај устанак у историогра-

фији је познат под именом Илинденски, а његов резултат био је стварање Крушевске

републике, која није успела да се одржи дуго. Елитне турске војне формације после

краћег времена успеле су да поново успоставе контролу над побуњеним подручји-

ма.173 Упркос огромној енергији устаника и борбеном елану, на територији Македо-

није у тренутку подизања устанка према писању британског војног аташеа у Цари-

граду, Френсис Ричард Маунсена било је концентрисано око 142.000 турских војни-

ка. Касније се број турских војника повећавао све више.174 Оваква војна сила и према

броју и према наоружању била је вишеструко надмоћнија од устаничких снага што је

довело до потпуног гушења Илинденског устанка.

Гушење устанка за пробугарске чланове револуционарне организације није

представљало симбол војног пораза већ и наговештај почетка слабљења бугар-

ског елемента у Македонији због чега ће Софија после 1903. делимично променити

приступ решавању Македонског питања тражећи споразумевање са Турском али и

Србијом.175 Па ипак, хаотично стање у Битољском вилајету није стабилизовано. На-

против, оно је енергичном акцијом турске војске која је подразумевала брутално

кажњавање учесника побуне и недужног хришћанског становништва још више под-

стакнуто. Терора, пљачке, одмазде и освете било је на сваком кораку. Такав призор

алармирао је велике силе пре свега Аустроугарску и Русију да захтевају од Порте

спровођење реформског пакета мера у пракси.176 У Мирцштегу је 24. октобра 1903.

169 Историја македонског народа, II, Београд 1970, 207-208. 170 Д. Ђорђевић, Националне револуције, 120. 171 М. Екмечић, Стварање Југославије, 468; В. Јовановић, Светислав Симић и македонски комитети, Вардарски зборник 1, Београд 1999, 55. 172 М. Екмечић, Стварање Југославије, 469; Д. Ђорђевић, Националне револуције, 120; M. Gleni, нав. дело, I, 212-214. 173 Д. Попов, И. Божилов, Историја Бугарске, Београд 2008, 272; А. Растовић, Велика Британија и македонско питање, 22. 174 А. Растовић, Енглеска јавност о устанку у Македонији 1903. године, Историјски часопис књ. LIV (2007), Београд 2007, 219-220. 175 С. Павловић, Историја Балкана 1804 – 1945, Београд 2004, 263. 176 А. Растовић, Велика Британија и македонско питање, 22; Ј. Јовановић, Борба за народно уједињење


47

године дошло до састанка руског цара Николаја II и аустроугарског цара Франца Јо-

зефа. Они су том приликом усвојили програм реформи у девет тачака који израђен

од стране њихових министара спољних послова. Програмом је предвиђена реор-

ганизација турске жандармерије на челу са страним официрима, организовање ад-

министратиних јединица према начелу народности, распуштање нерегуларних вој-

них формација (башибозука), спречавање даљег терора над хришћанима и њихово

активно укључивање у политички живот европског дела Турске. Предвиђена је још

и надокнада штете хришћанима материјално пострадалим у устанку и ослобађање

од једногодишњег пореза.177 Генерални инспектори и агенти Русије и Аустроугарс-

ке, према договору царева, имали су задатак надгледања и контролисања процеса

спровођења реформи од стране Порте, која их је невољно прихватила и није имала

жељу да их спроведе.178

Након 1903. македонско подручје наставља да буде поприште сукоба балкан-

ских земаља, које су дотадашњу борбу за престиж у областима културе и просвете,

преточиле у оружане сукобе бугарских, српских, грчких и румунских чета.179 Иако

поражене, током Илинденског устанка, пробугарске снаге не одустају од борбе за

Македонију.180 Због све већег страдања српског живља на просторима Косовског, Би-

тољског и Солунског вилајета и српска страна се опредељује за одбрану сопственог

народа оружаним средствима.181 У тој борби Србије, велики значај имала је четничка

организација усмеравана радом Главног одбора у Београду, и подржавана од стране

српског народа, српских националних радника у Македонији и официри српске војс-

ке. Њен циљ било је очување Срба и жестоко супростављање бугарској акцији у обла-

сти Битољског и Солунског вилајета.182 Због тога ће македонско питање и после 1903.

године представљати врло значајан фактор у српско–бугарским односима. Од присту-

па његовом решавању, зависио је и квалитет односа ове две балканске државе.

1903- 1908, Београд 1938, 27-30. 177 Balkanski ugovorni odnosi, I, док. бр 80, стр 240. ; А. Растовић, Реферат Јована Јовановића, 370-371. 178 А. Растовић, Велика Британија и македонско питање, 22. 179 Д. Ђорђевић, Националне револуције, 122.180 M. Panđevski, Bugarsko – turski odnosi i Makedonija (februar 1903 – april 1904), Jugoslovensko – bugarski odnosi u XX veku, I, Beograd 1980, 26; Ј. Јовановић, Јужна Србија, 150. 181 Д. Ђорђевић, Националне револуције, 122.182 Б. Вучетић, Српска револуционарна организација у Османском царству, Историјски часопис, књ LIII (2006), Београд 2006, 360; Д. Ђорђевић, Националне револуције, 124.


48

БУГА

РСКИ

ЕГЗ

АРХ

АТ 1

870-

1912


49

СРБИЈА ПОСЛЕ БЕРЛИНСКОГ КОНГРЕСА 1878. ГОДИНЕ


50

КНЕЖЕВИНА БУГАРСКА И ИСТОЧНА РУМЕЛИЈА ПОСЛЕ БЕРЛИНСКОГ КОНГРЕСА 1878. ГОДИНЕ


51

СРПСКЕ СРЕДЊОВЕКОВНЕ ЗАДУЖБИНЕ НА ТЕРИТОРИЈИ СТАРЕ СРБИЈЕ И МАКЕДОНИЈЕ

МАНАСТИР СВЕТОГ АНДРЕЈЕ НА ТРЕСКИ У КАЊОНУ РЕКЕ ТРЕСКЕ, ЈУГОЗАПАДНО ОД СКОПЉА

(ЗАДУЖБИНА МРЊАВЧЕВИЋА)


52

МАНАСТИР СВ. ЂОРЂА У СТАРОМ НАГОРИЧАНУ(ЗАДУЖБИНА КРАЉА МИЛУТИНА)


53

ДРУГИ ДЕОЛИСТ „ПОЛИТИКА“

О СРПСКО – БУГАРСКИМ ОДНОСИМА 1904–1919. ГОДИНЕ


54

2.1 ПОЛИТИЧКО - ЕКОНОМСКИ ОДНОСИ И МАКЕДОНСКО ПИТАЊЕ ОД 1904. Д0 1908. ГОДИНЕ

За проучавање политичких односа балканских земаља током прве две деце-

није XX века сачуван је добар део грађе и историјског материјала. О детаљима тих

односа знамо на основу докумената влада балканских земаља или влада великих

сила, преписки министара, службених бележака, одлука и команди официра, пи-

сања домаће и стране штампе итд. У овом раду пратићемо развој и интензитет срп-

ско – бугарских односа од 1904. до 1919. године на основу објављених историјских

извора, литературе али и на основу извештавања једног од најзначајнијих листова

на Балкану, дневног листа „Политика“.

После династичких потреса и доласка Петра Карађорђевића на чело Краље-

вине Србије, развој политичке штампе почео је да напредује. Током 1904. године у

Београду је излазило тринаест дневних листова, од којих је најмлађи био управо

„Политика“. Његова појава представљала је преломни догађај у српском новинар-

ству јер се је објективношћу, информативношћу и разноврсношћу овај лист налазио

изнад осталих београдских листова. Од посебног значаја било је и коришћење но-

вих технологија у новинарству што је редакција Политике применила употребља-

вајући телеграф као средство за добијање информација. За разлику од Политике,

редакције других дневних листова у Београду још увек су се користиле превођењем

стране штампе приликом информисања јавности, због чега су њихове информације

углавном касниле за вестима објављеним у Политици. По питању дневно поли-

тичких сукоба и борбе у Србији, дневни лист „Политика“ имао је неутралан став што

је доприносило објективности информација, али је у погледу националне политике

био често одлучан и оштар због чега је 1. маја 1906. године његова продаја на тери-

торији Аустроугарске била забрањена.183

На челу дневног листа Политика налазио се њен власник и оснивач Вла-

дислав Рибникар.184 Лист је излазио сваког радног дана. Политичке теме и информа-

183 М. Бјелица, З. Јевтовић, Историја новинарства, Београд 2006, 307,308.184 Владислав Рибникар рођен је 1871. године у Трстенику као најстарији син др Фрање Рибникара и Милице рођ. Срнић. Школовао се у Јагодини и Београду. Студирао је на историјско – филолошком одсеку Филозофског факултета Велике школе у Београду. Дипломирао је 1892. године после чега одлази из земље и наставља са студијама у Француској и Немачкој. Након Мајског преврата 1903. године, вратио се у Србију. Почетком 1904. године основао је дневни лист „Политика“. Био је први уредник „Политике“. Учествовао је у одбрани земље на почетку Првог светског рата где је и погинуо 1. септембра 1914. године на фронту у Западној Србији. Види: http://www.fondribnikar.com/a.html [09.07.2012.]


55

ције у њему обрађиване су у рубрикама : Телеграми, Страна политика, Фељтон, Крат-

ке вести, Из наших крајева, Последњи телеграм.185 Иако подаци објављени у овим

рубрикама не представљају примарни историјски извор, њихов значај у додатном

расветљавању проблематике односа двеју држава, Србије и Бугарске, неоспоран је

и важан. Анализом извештаја Политике добијамо јаснију и потпунију слику о прили-

кама на Балкану почетком XX века.

После неуспешног Илинденског устанка и усвајања Мирцштегшког програма

позиција револуционара – врховиста била је изузетно тешка, а даље спровођење

пробугарских националних идеја на територији Битољског и Солунског вилајета

озбиљно угржено. То је било време постепеног слабљења присуства бугарске идеје

у поменутим вилајетима.186 Владајући кругови балканских држава међу којима су

Србија и Грчка, као и велике силе попут Русије и Аустроугарске, захтевали су сми-

ривање тешке ситуације настале оружаном побуном и успостављање реда и мира

у земљи.187 Порта је била уверена да је главна подршка устаницима долазила из Бу-

гарске, због чега ће након гушења Илинденског устанка све више бити изражен кон-

фликт Софије и Цариграда.188 Скоро годину дана након побуне уз притисак страних

сила, овај сукоб ће бити решен потписивањем бугарско-турског споразума 8. априла

1904, о чему је исцрпно писао дневни лист Политика189 у рубрици Страна поли-

тика. Споразумом се Кнежевина Бугарска обавезала да у својој области спречава

образовање комитских чета и казни све бунтовнике који су након гушења устанка

своје уточиште потражили на њеној територији, да спречи уношење експлозивних

средстава и заражених производа у турске провинције итд. С друге стране, Порта

се обавезала да ће дати амнестију учесницима оружане побуне, да ће финансијски

помоћи обнову спаљених кућа и имања, да ће увести привремене пореске олакши-

це за ратом погођено становништво и да ће реформе које је турска влада усвоји-

ла у споразуму са Аустроугарском и Турском (програм из Мирцштега) спровести до

краја.190 Споразум склопљен између Бугарске и Турске није искрено прихваћен ни у

Софији ни у Цариграду. И једна и друга страна су само делимично испоштовале ње-

гове одредбе. Ипак, у рубрици Телеграми, Политика је извештавала о спровођењу

споразума и амнестији којом је обухваћено преко хиљаду Бугара.191 Међутим, десно

185 М. Бјелица, З. Јевтовић, нав. дело, 308.186 М. Екмечић, Стварање Југославије, 629.187 Историја македонског народа, II, 226-227.188 M. Panđevski, Bugarsko – turski odnosi i Makedonija, 28.189 Сви датуми бројева Политике или информација преузетих из њених новинских текстова које цитирамо су по старом календару.190 Политика, 30. март 1904, бр. 77, 2, Турско-бугарски споразум.191 Политика, 8. април 1904, бр 86, 1, Амнестија Бугара.


56

крило ВМРО-а споразум Бугарске и Турске посматрао је као акт донешен због не-

моћи Кнежевине Бугарске да у датом тренутку ратује против Турске. Према њима,

Бугарска је пристала на потписивање оваквог акта јер би у супротном бугарофил-

ске пропагандне институције у Македонији биле у опасности. Жеља да сачува те ин-

ституције од удара турских власти, и жеља за враћањем тракијских и македонских

избеглица натраг на територију Солунског и Битољског вилајета утицали су на њу

да прихвати склапање бугарско-турског споразума.192 Таква перцепција споразума

од стране пробугарских револуционара значила је да њихова борба у Македонији

није завшрена, већ само привремено ослабљена. Средином 1904. године комитске

активности се поново распламсавају.

Како би заштитили сопствени живаљ од комитских банди и пробугарског еле-

мента и Срби и Грци почињу да формирају и наоружавају своје чете. Лист Политика

у свом броју од 2. марта 1904. доноси текст о грчком организовању „Маћедонско-

антибугарског комитета“ који је имао за циљ да по софијском калупу створи унутра-

шњу организацију македонских Грка, којој би подршку пружало целокупно грчко

становништво. У прокламацији овог комитета позване су биле све „јелинске патри-

оте“ да се упишу у редове комита.193 Што се званичног Београда тиче он није одмах

узео учешћа у организовању и наоружавању српских чета. Чете је формирало локал-

но српско становништво кумановског, скопског, кичевског, прилепског, охридског и

кратовског округа јер је оно највише трпело притиске и злочине егзархијских аге-

ната. Све веће страдање српског ставновништва у Солунском и Битољском вилајету

довешће и до све веће подршке Србије и српског народа формираним четама.194

ВМРО је током 1904. године наставила са револуцинарним активностима.

Њене чете брутално су спроводиле политику бугаризације Македоније. У таквим

приликама српска села често су била мета напада пробугарских четовођа. Па ипак,

српска страна је желела компромис око решавања македонског питања и нудила

Бугарима поделу интересних сфера у Македонији.195 Сама суштина српско – бугар-

ских односа на прагу XX века лежала је у питању осамостаљивања Балкана од ве-

ликих сила и Турске. Балканске државе биле су важан елемент од кога је зависило

хоће ли се политичко-територијални проблем Македоније на полуострву решава-

ти спољним – европским или унутрашњим – балканским снагама. Бугарска влада

желела је да својим активностима обезбеди аутономију Македоније после чега би

првом приликом радила на њеном припајању Кнежевини, као што је то био случај

192 M. Panđevski, Bugarsko – turski odnosi i Makedonija, 31-32.193 Политика, 3. март 1904, бр. 52, 1, Грци се мигоље.194 Ј. Јовановић, Јужна Србија, 157.195 Исто, 154.


57

са Источном Румелијом. Србија је била против таквог сценарија и истицала своје

право на територију Старе Србије, северне и северозападне Македоније. Без обзира

на различите ставове, и Београд и Софија били су свесни да је интернационализа-

ција македонског питања отварала могућност да територија Македоније буде плен

руских или у том тренутку још вероватније, аустроугарских интереса, а то им никако

није одговарало. Зато ће бугарска влада прихватити склапање тајног споразума са

Србијом који је значио и признавање српских интереса у Македонији и недељивост

решавања Македонског питања и питања Старе Србије. У марту 1904. године дошло

је до потписивања два уговора од којих је један био тајни „савезни уговор“ а други

јавни „пријатељски уговор“ који се тицао економске сарадње.196

Српско – бугарски споразум је предвиђао „у случају да услед унутрашњих и

спољашних тешкоћа, које би за Турску искрсле, одржање statusa quo на Балканском

полуострву буде доведено у питање – она страна Уговорница, која прва буде дошла

до уверења да је потребно услед тога отворити оружану акцију, обратиће се образ-

ложеним предлогом другој страни, која је дужна одмах ступити у размену мисли, и

ако се не би сложила са својом савезницом, дати јој образложени одговор“. Још је

предвиђено да уколико до заједничког става не би дошло, уговорне стране морају

да траже мишљење Русије, које би било обавезујуће по њих. Такође, овај документ

доноси и слику о територијалној подели интереса у Македонији. Према њему Србија

и Бугарска пристају да граница интересних сфера буде линија која почиње од тур-

ско-бугарске границе Голема Врха (северно од Криве Паланке) и пружа се уопште у

југозападном правцу до Охридског језера уколико се „Његово Императорско Вели-

чанство Руски Цар који ће бити умољен да буде Врховни Арбитар по томе питању,

изјави у корист те линије.197 Након постизања споразума 1904. уследиле су међусоб-

не посете кнеза Фердинанда Србији и краља Петра Бугарској.

Дневни лист Политика о посети бугарског кнеза, Нишу у мају 1904. године

пише као о једном од најзначајнијих догађаја у новијој историји српског и бугар-

ског народа и истиче: „После некадашњег непријатељства, после толико годишњег

лутања, нашао се једва једном прави пут, којим треба да идемо и ми и Бугари, ако

хоћемо да сачувамо оно што мислимо, и да добијемо оно што треба да добијемо.“ 198 Јасно је да се под овим последњем подразумева територија Македоније која је

према залагању Београда требало да буде подељена на интересне сфере Бугарске

и Србије. Међутим, Политика у истом броју, у рубрици Дневне вести, преноси и по-

гледе бечке штампе са састанка двојице владара у Нишу, у којима се саопштава да

196 Д. Ђорђевић, Националне револуције, 125; Ј. Јовановић, Борба за народно уједињење 1903- 1908, 43-44. 197 Знаменита документа за историју српског народа, док. бр 69, стр. 344-346.198 Политика, 2. мај 1904, бр. 110, 1, Састанак владара.


58

различити интереси Срба и Бугара по питању Македоније никада неће омогућити

Београду и Софији искрен споразум. 199

Краљ Петар је Софију посетио у октобру 1904. године. Око ове посете бео-

градски, али и софијски листови водили су оштру полемику. Тако Политика од 2.

октобра 1904, после вишенедељних нагађања о могућем одлагању краљеве посете

Бугарској пише: “Краљ иде у Софију. Јутрос нам је званично саопштено, после толи-

ких демантија, да ће краљ ипак ићи у Софију“.200 Треба нагласити да су се од посете

кнеза Фердинанда, Нишу до октобра 1904. на просторима Македоније упркос међу-

собном споразуму Србије и Бугарске, догодили стравични злочини. Један од тих зло-

чина који је претходио посети краља Петра, Софији био је масакар бугарских комита

над српским живљем у селу Кокошињу. Београдска Самоуправа је о овом злочину

изнела мишљење да њега нису могли извести револуционари већ „револуциски ма-

родери којима ништа није свето“. Бугарски листови су пренели такво писање српске

штампе па је ситуација постала сложенија и напета.201

Упркос свему томе, српски владар је боравио у Софији. После његовог повра-

тка у земљу београдска штампа писала је да је бугарска влада учинила све што је у

њеној моћи да поменути дочек буде успешан и раскошан док су грађани Софије били

резервисани према доласку српског краља.202 Таква атмосфера није била ни мало

зачуђујућа ако се сагледа углед тадашње бугарске владе код свог народа, али и пер-

манентни међунационални сукоби у Солунском и Битољском вилајету. Ове хаотичне

сукобе можда на најбољи начин илуструје текст Политике објављен 16. новембра

1904. под насловом Грчке комите. У уводном делу текста пише да „човек више није

у стању да са сигурношћу каже ко ће се против кога удружити да нападне на свог

противника. У Прилепу и Кичеву, Грк се удружује са Бугарином и обрнуто против Ср-

бина; овде у Битољу Бугараши и Румуни против Грка, свуда Грци и Турци против ос-

талих. Са жалошћу мора се констатовати да је завладала таква тесногрудост и искљу-

чивост да нико више не види битне интересе хришћанског становништва, које је до

сада узалуд, као што већ увиђа, очекивало спаса од своји слободних сународника.“203

То је била права слика Македоније 1904, године коју додатно поткрепљује текст По-

литике под насловом Рат на Балкану у коме се саопштава да Бугари непрестано

шаљу чете које се туку са Турском војском, руше турска села и убијају све што није

бугарско. Њихово деловање запалило је и остало становништво и довело до хаоса у

провинцијама за које пред Европом одговара Турска. У текст се наглашава следеће:

199 Политика, 2. мај 1904, бр. 110, 2, Бечки листови о нишком састанку.200 Политика, 2. октобар 1904, бр. 261, 2, Краљ иде у Софију.201 Ј. Јовановић, Јужна Србија, 153.202 Политика, 21. октобар 1904, бр. 280, 1, После Софије.203 Политика, 16. новембар 1904, бр. 305, 2, Грчке комите.


59

„Нигде мира, нигде станка. Грчке, српске и бугарске чете сатиру се међусобно али

све њих ваља да гони турска војска. Трговина у застоју. Бојазан на све стране.“204 Тако

је изгледао европски део Османског царства после 1904. године.

Иако српска влада 1903. године није била спремна да преузме активно учешће

у сукобима комитских чета у Македонији због страха да би то изазвало интервенцију

веиких сила, годину дана касније ситуација се променила.205 Силом прилика, српско

становништво је морало да се организује на пружање отпора бугарашким, арнаут-

ским и другим оружаним бандама. Прва српска чета206 коју је отпремио Централни

одбор из Београда и која је у мају 1904. године прешла на територију Османског цар-

ства била је према Јовану Хаџи Васиљевићу207 чета Анђелка Алексића. С друге стра-

не, Алекса Јовановић сматра да је српска четничка акција започела у априлу 1904.

када је војвода Мицко Крстић – Павловски, дошао на чело прве чете у Поречу.208 У

сваком случају почетак 1904, било је време изградње организоване одбране срп-

ског националног корпуса од страдања и асимилације на територији Битољског, Со-

лунског и Косовског вилајета. Њу су организовали Народни одбор у Београду, одбор

у Врању и пододбори у Лесковцу и Нишу. Временом је и влада у Београду почела да

подржава акције српских чета, а нарочито рад организације „Српска одбрана“ која је

створена на терену у области Скопља и Битоља. Српском одбраном руководила су

два одбора. Један који је био смештен у Македонији и други са територије Старе Ср-

бије. За команду над четама био је задужен Горски штаб који је своју територијалну

организацију уредио по систему одбора и пододбора формираним у казама. Чете су

у почетку биле састављене од мештана али су веома брзо почеле да се формирају и

204 Политика, 12. август 1905, бр. 568, 1, Рат на Балкану.205 В. Јовановић, Србија и Илинденски устанак, Balcanica, Београд 1998, 195.206 Српска четничка организација настала је приватном иницијативом 1903. године. Влада Краљевине Србије је све до 1905. одбијала да активно и јавно подржи герилски вид борбе за слободу Срба у Турској. Међутим, у српској, бугарској и македонској литератури постојање српских чета у неким деловима Битољског вилајета помиње се још 1899. и 1900. године. За више података о делатности поменутих чета види: М. Јагодић, Српске чете у Македонији 1897 – 1901. године, Устанци и побуне Срба у Турској у XIX веку, Ниш 2012, 111-129; Детаљан опис стварања четничке организације и акција српских комитских одреда дао је књижевник Станислав Краков у једном од својих историјско-публицистичких дела „Пламен четништва“. Види: С. Краков, Пламен четништва, Београд 1930;207 Јован Хаџи-Васиљевић је био угледни српски историчар, рођен у Врању 18. октобра 1866. године. Основну школу завршио је у Врању, гимназију у Врању и Нишу, а Велику школу (историјско-филолошки одсек) у Београду. Докторат из филозофије положио је у Бечу 1898. Као чиновник Министарства иностраних послова службовао је од 1898. до 1904. у Битољу, Скопљу и Београду. Државну службу напустио је 1904. Од тада па до 1940. године био је секретар Друштва Светог Саве. Све време је радио на националном просвећивању Срба у Турској. Учесник је балканских ратова и Првог светског рата. Најважнији радови Јована Хаџи-Васиљевића су: Прилеп и његова околина, Београд, 1902; Јужна Стара Србија, историјска, етнографска и политичка истраживања I–II, Београд, 1909, 1913; Бугарска зверства у Врању и околини 1915-1918, Нови Сад, 1922; Четничка акција у Старој Србији и Маћедонији, Београд, 1928; Скопље и његова околина, Београд, 1930. Умро је у Београду 1948. године. За више података о њему види: http://www.nb.rs/collections/index.php?id=11367 [22. 06. 2012]. 208 Б. Вучетић, Српска револуционарна организација, 362-363.


60

у Србији.209 Њихово присуство као и појављивање грчких оружаних чета значајно је

ослабило бугарску акцију у Македонији.

У уводном тексту Политике, објављеном 4. августа 1905. редакција овог лис-

та дала је изванредну анализу српских и бугарских позиција током првих година XX

века, у вези са македонским питањем. Врло опширан текст говори о малим шансама за

подизања новог устанка у Македонији од стране бугарских револуционара јер су њи-

хове позиције после неуспелог Илинденског устанка ослабљене. Тога су били свесни

и челни људи пробугарских снага у Македонији, али су се руководили тиме да „свету

треба бацити прах у очи“. Бугарима се према писању овог броја Политике признаје да

су до династичких промена у Србији и доласка Карађорђевића имали боље позиције

у Македонији од Срба. Они су користили Егзархију најпре као начин борбе против

Патријаршије, а онда се врло брзо она претворила у средство борбе за остварење

великобугарских идеја и асимилацију небугарског становништва. Признаје им се да

су нешто пре Срба започели национално-просветни рад у Солунском и Битољском

вилајету, и да је њихов утицај био снажан у погледу креирања политичко-културних

прилика на тим просторима. Међутим, после 1903. године позиције Бугара су биле

промењене.210 Слична запажања о српско-бугарским односима у Македонији имао је

и Фјодор Успенски који је сматрао да главна улога на Балканском полуострву треба

да припадне Србима и Бугарима. Према њему, Бугари су то схватили пре Срба па су

својим вештим пропагандним радом у делокругу цариградског егзарха успели да про-

шире идеју бугарског политичког утицаја у Македонији. Срби су тај посао почели да

врше касније и били су суочени са бугарским утицајем. Они су ипак привукли на своју

страну велики број присталица и у многим градовима и селима основали одвојене

парохије „патријархиста“ насупрот „егзархистима“ тако да се српска антибугарска де-

латност одвијала успешно.211 Један од важнијих момената у јачању антибугарске де-

латности био је и довођење митрополита Фирмилијана на чело скопске митрополије.

Фирмилијан је пореклом био Србин, што је нарочито сметало пробугарским снагама у

Македонији. Па ипак, уз подршку Петрограда и сопственим залагањем, српска влада је

успела да издејствује његово посвећење 1902. године. Овај догађај имао је негативне

последице по развој руско – бугарске сарадње, док је за Србе представљао позитиван

помак у решавању македонског питања.212

О слабљењу пробугарских позиција у Македонији и јачању српских лист По-

литика пише: „Са 1904. годином све се тумбе окренуло. У организацији настао ра-

209 Д. Ђорђевић, Националне револуције, 124. 210 Политика, 4. август 1905, бр. 560, 1, Маћедонија.211 Ф. Успенски, нав. дело, 208,209.212 М. Екмечић, Стварање Југославије, 268.


61

сцеп, расуло; дошло до отворених сукоба између једне и друге организације. На-

род охладнео, завођен толико лажљивим обманама. Комитет покушава и послење

драстично средство: тамане се сви виђенији људи који не мисле бугарски; чине над

својом браћом која не мисле као они гора зверства но што их чине сами Турци. Нај-

зад је прекипело све! И Срби и Грци устају да се бране и чувају једноверног душ-

манина. Наш народ у оним крајевима лаћа се оружја да би се бранио од лажи не-

пријатеља слободе, да штити своја права. За непуну годину дана оружјем се учинило

више но што се црквом и школом толиких деценија. За врло кратко време и Бугари

су најурени у своје природне границе. Наш народ је осигурао своју сферу интереса

на коју несумњиво и једино право има. Сваки даљи рад Бугара да поврате то што су

изгубили биће узалудан. Својом кривицом они су сами пропустили врло повољан

и згодан моменат по њихове интересе. Старо добро доба по њих, не враћа се више.

Што пре нису хтели милом сад су морали силом: сфере наших и њихових интереса

сад су одређене и осигуране. Са истим правом са којим и они, полажемо ми права на

Маћедонију. И ми смо као и они просвећивали народ и школом и црквом. Као и они

и ми смо залагали живот свој и натапали оно напаћено вековима земљиште крвљу

синова својих.“213

Овакав исцрпан преглед Политике био је инспирисан акцијама и успесима

српских чета у Македонији 1904-1905, које су својим активним деловањем побољша-

ле утицај Краљевине Србије на тим просторима. Информација о сукобима српских

четника и Турака било је доста. Чета Анђелка Алексића сукобила се са турским сна-

гама на реци Пчињи код села Четирца. Чета Арсе Гавриловића-Гостиварца прешла

је границу и заједно са бугарским комитама под командом Пушкарева сукобила се

са Турцима код Ђуришког манастира. Чета капетана Веселиновића од 25 људи суко-

била се са Турцима код Табановаца (кумановски округ). 214 Српска чета од стотинак

људи сукобила се на брду Челопеку 16. априла са турском војском. У тој чувеној бици

четници су успели контролишући врхове Челопека да турским трупама предвође-

ним реформним официрима и потпомогнутим Арнаутима нанесу тешке губитке који

се у цифрама могу исказати са преко 200 рањених Турака и Арнаута.215

Број сличних чета које су са успехом прелазиле српско – турску границу

непрестано је растао. Српски конзул у Скопљу Михаило Ристић216 у почетку је био

213 Политика, 4. август 1905, бр. 560, 1, Маћедонија.214 Ј. Јовановић, Јужна Србија, 168,169.215 В. Илић, Српска четничка акција 1903 – 1912, Београд 2006, 55.216 Михаило Г. Ристић био је службеник Министарства иностраних дела Краљевине Србије. Каријеру у министарству почео је у пословима администрације 1884. године. После тога обављао је функцију секретара Министарства иностраних дела а нешто касније и функцију секретара Посланства краљевине Србије у Цариграду. Године 1897. постао је конзул у Скопљу. Налазио се и на функцијама конзула у Битољу, затим генералног конзула у Скопљу, дипломатског агента у Софији, посланика у


62

изнађен информацијама о упадима чета из Србије. До њега су доспеле вести да

четнике организује лекар Милорад Гођевац који их упућује и прати до Врања, ода-

кле их преузима капетан Живојин Рафаиловић. Они се из унутрашњости Србије до

Врањске бање превозе железницом у вагонима треће класе са затвореним прозори-

ма. У Врању добијају наоружање, опрему и новац одакле на челу са пензионисаним

официрима започињу пребацивање на територију Турске. Према Ристићу, српском

народу у Македонији неопходна је подршка оружаних чета које би га штитиле, али

он сматра да те чете морају бити састављене од Срба, житеља Турске. Такав став оп-

равдавао је мишљењем да је локално становништво боље упознато са приликама

у Турској од добровољаца из Србије, као и да је то исто становиштво стално код

својих домова што представља битан фактор приликом отклањања притисака и на-

пада бугарских комитски чета. С друге стране, критиковао је јаван и отворен начин

вођења четничке акције, и сматрао да би то могло у великој мери да компромитује

положај Београда. О раду Живојина Рафаиловића је истицао следеће: „његов је рад

штетан што је доцкан предузет, што му механика не вреди ни кршене паре, јер га

воде људи који се ако не никако, а оно врло мало разумеју у овим пословима; што је

неопростиво проливен, отворен и јаван; што сваки моменат у њему зна цео свет пре

оног који треба да га зна, а увек после турских консула у Нишу и Врањи. Опасан је јер

поред тога што може компромитовати цело досадање држање Краљевине у питању

Реформа у Турској, он ће нагонити муслимане да према нашој групи предузму мере

које ни из далека неће бити сличне онима од којих је до сада страдао наш народ“. На

крају свог извештаја упућеног Министарству иностраних дела Краљевине Србије,

Ристић је изнео став да вођење спољне политике Србије треба да остане у домену

поменутог министарства, а не родољубивих удружења.217

Током 1905. године упркос упадима и сукобљавањима комитских чета на

просторима Османског царства дошло је до економског повезивања Србије и Бу-

гарске. Политички споразум из 1904, годину дана касније због све већих потеш-

коћа и политике аграрног протекционизма великих индустријских сила допуњен

је уговором о царинском савезу. То није био усамљен случај где се мали аграрни

извозници удружују не би ли умањили несклад својих снага према великим силама.

Удруживање је значило одбрану свог привредног подручја и његово проширење.

Када је Србија у питању, њен интерес у царинском уговору био је ослобађање од

Букурешту итд. Био је је један од бољих познавалаца прилика у Старој Србији и Македонији крајем XIX и почетком XX века. За више детаљао њему види: М. Станић, Михаило Г. Ристић: свештеници са којима сам радио, Вардарски зборник 1, Београд 1999, 69; М. Војводић, Путовање Михаила Г. Ристића по Старој Србији и Македонији 1892. године, Вардарски зборник 2, Београд 2003, 19-30.217 Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књ. I/1, 29.мај/11.јун 1903-14/27. фебруар 1904, приредио А. Раденић, Београд 1991, док. бр. 212, стр. 427-431.


63

привредног туторства Аустроугарске. Бугарска је пак желела да се ослободи тур-

ских трговинских уговора који су онемогућавали њену независност у домену тр-

говинске политике. Такве амбиције подстакле су ове две стране да у Београду је

1905. године склопе уговор о царинском савезу, чиме су поставиле темељ зајед-

ничком привредном подручју.218

Према постигнутом уговору, роба домаће производње, било бугарска или

српска, ослобођена је царина у међусобном промету док су према иностранству за-

држане посебне царинске цене и трговински уговори. До 1917. године потписнице

су имале рок да усагласе разлике у монетарним, железничким, царинским и прав-

ним питањима како би припремиле терен за склапање царинског савеза.219 Оно што

је посебно важно код овог уговора јесте да је он склопљен у тајности, како не би

произвео угрожавање односа Србије са Двојоном монархијом јер је директно ре-

метио начело највећег економског повлашћења које је Аустроугарска сматрала да

поседује у Србији.220 Пре потписивања уговора 9. јула 1905, српска влада је Софији

упутила ноту у којој је нагласила да сматра како није у обавези да испоштује садржи-

ну овог документа уколико он изазове нератификовање уговора Србије са другим

државама.221 Такав став српске владе јасно сведочи о присуству бојазности Београда

да би уговор са Бугарском могао да угрози економске интересе Србије који су до

1905, углавном остваривани путем трговинске размене и извоза на територији Двој-

не монархије.

Бугарска влада, услед потешкоћа на које је наилазила у трговинској размени

са Турском, желела је да учврсти уговор постигнут са Србијом. Због тога је, упркос

инсистирању Србије на тајности овог документа, предлог уговора у децембру 1905,

дала скупштини на ратификацију. Ова вест се брзо проширила по Европи и изазвала

бурну реакцију Аустроугарске монархије после које је дошло до захлађења односа

Београда и Беча. Наступио је Царински рат због којег је Србија морала да пронађе

нова тржишта за извоз робе и опстанак сопствене економије.222 Занимљиво је гле-

диште аутора Историје Бугарске према којем се верује да идеја о српско-бугарском

царинском савезу није реализована због тога што се није допала Аустроугарској,

која је привредну сарадњу Србије и Бугарске тумачила као почетак једне култур-

но-политичке интеграције балканских земаља у којој би чак и македонско питање

могло да ишчезне као проблем.223

218 Д. Ђорђевић, Националне револуције, 125-126.219 Исто, 126. 220 Р. Љушић, Историја српске државности, 224.221 Д. Ђорђевић, Царински рат Аустроугарске и Србије 1906–1911, Београд 1962, 124-125. 222 Исто, 141. 223 Д. Попов, И. Божилов, нав. дело, 275.


64

И дневни лист Политика извештавао је о приликама из децембра 1905. го-

дине. У уводном тексту под насловом Царински рат, Политика од 20. децембра

пише да је вест о томе да је Бугарска влада поднела Народном Собрању законски

предлог о царинском савезу са Србијом у службеним круговима Беча изазвала

изненађење и узбуну. Изненађење је уследило због самог српско – бугарског уго-

вора али и због тајности у којој је исти склопљен. Беч није навикао да буде неин-

формисан о дешавањима на Балкану. Зато је његове службене кругове посебно

изненадила сама тајност овог документа. Осим критика које су долазиле од зва-

ничних представника Аустроугарске, Политика преноси и став Бечке штампе да

је поменути уговор политичко дело усмерено против Двојне монархије и да се

даљи преговори са Србијом морају прекинути док се не сазнају све појединости

њеног економског споразума са Бугарском. Неки листови су одлазили и даље па

су само давали претпоставку о томе шта је подразумевао српско – бугарски уго-

вор и у којој мери је он могао да штети економским и привредним интересима

Беча. Једна од претпоставки била је везана за извоз стоке. Према њој би бугарска

стока могла слободно да се увози у Србију а одатле у Аустроугарску. Аустроугар-

ска не би могла да врши контролу о пореклу стоке па према томе, сматрали су

бечки листови, не би смела да се упушта у било какве преговоре са Београдом

нити да Србији даје „ветеринарну конвенцију.“ Ипак, закључак је овог уводног

текста, да би уколико дође до царинског рата којим се прети из Беча, Аустроугар-

ска имала много веће штете него Србија, јер би њена индустрија остала ускраће-

на српских сировина док би јој Немачка и остале европске државе преотеле њен

досадашњи економски положај у Србији.224

У рубрици Телеграми дописник из Софије јавља редакцији Политике детаље

ратификованог Уговора о царинском савезу Србије и Бугарске. Он саопштава да Уго-

вор носи наслове „Уговор за царински савез између Србије и Бугарске“, да је потпи-

сан 9. јула 1905, од стране српских и бугарских делегата, као и да садржи 19 чланова,

један протокол који објашњава извесне чланове уговора, једну декларацију и једну

ноту.225Под таквим околностима Србија се нашла у привредном рату са Аустроугар-

ском изазваним склапањем тајног српско – бугарског царинског уговора из кога је

на послетку успела да се извуче непоражено. Она је у годинама блокаде и неуспеш-

них економско – трговинских односа са Бечом, почела да користи нове путеве за

извоз својих производа. Окренула се железничкој вези са Солуном одакле је пласи-

рала своју робу на европско тржиште, али је користила и пловни пут Дунава. Нове

партнере пронашла је у Немачкој, Египту, Француској, Русији, Енглеској. На тај начин

224 Политика, 20. децембар 1905, бр. 698, 1, Царински рат.225 Политика, 22. децембар 1905, бр. 700, 2, Царински савез између Србије и Бугарске.


65

је успела да економску зависност од Беча сведе на минимум. Царински сукоб Србије

и Аустроугарске завршио се потписивањем новог трговинског уговора између су-

простављених страна, 14. јула 1910. године.226

Током 1906. и 1907. године пажњу српске и бугарске јавности поред економ-

ских питања привлачила су дешавања и комитске акције у Македонији. Оружане

чете на просторима Македоније улазиле су у жестоке борбене окршаје. Некада су

акције биле усмерене против Турака, а врло често су биле мотивисане и међусобном

борбом српских и бугарски чета. У тим сукобима ретко се поштовао морални кодекс

ратовања. Тако је на пример у Прилепском срезу, српска чета под командом Илије

Јовановића - Прилепца проказана од егзархиста морала да се сукоби са Турцима. У

неравноправној борби српских четника и турских трупа 9. марта 1906, на Дренов-

цу, чета Илије Прилепца била је уништена.227 Два месеца касније у рубрици Из на-

ших крајева, Политика је објавила писмо из Битоља у којем се говори да је Бугарски

комитет услед исцрпљења свих средстава за своје деловање: заплашивање, терор,

мучка убиства, пљачкање и рушење приватне имовине, потказивања и подметања,

приступио новом виду обрачуна са Србима. Бугарске чете почеле су у неким мести-

ма да се удружују са Турцима и да заједно са њима нападају српске устанике. Такав

сукоб догодио се 8. августа 1906, у селу Степанци у велешком крају између српских

четника предвођених војводом Душаном на челу и бугарских комита војводе Ђорђа

Ацева. Када су бугарски борци приметили да губе у оружаном окршају, они су оба-

вестили Турке о присуству српских четника у селу Степанци. Након тога заједничке

снаге турских аскера и бугарских комита нападале су српске четнике до дубоко у

ноћ. Из овог сукоба као победници изашли су српски борци док је становништво

велешког краја осудило поступке Бугара и њихово суделовање са турским снагама

против Срба. У поменутом писму се говори и о положају бугарске акције у Косов-

ском, Битољском и Солунском вилајету и износи мишљење да она све више губи

подршку народа који бугарске комите „туче и отреса их се јер су му досадила њихова

разбојништва и пљачка.“228

Српске чете настављале су успешну борбу против бугарских комита. Код села

Никодима на десној обали Вардара према путу за Прилеп, дошло је средином 1906,

до окршаја чета војводе Бабунског, Глигора и Срете Рајковића са четама Ђорђа Ацева

и Ђорђа Мориховског. Четници су однели победу над бугарским комитама. Војвода

Ацев је успео да побегне и преживи док је Мориховски био ликвидиран. До сличног

сукоба чета поменутих српских војвода са бугарским комитама под командом војво-

226 М. Жанин Чалић, Социјална историја Србије 1815–1941, Београд 2004, 158-159, 163.227 Ј. Јовановић, Јужна Србија, 171.228 Политика, 21. мај 1906, бр. 845, 2. Борба на два фронта.


66

де Антона и Мирчета дошло је код Владиловца у јулу 1906. године. Војвода Бабунски

успешно је предводио српске четнике у борби против Бугара и Турака. После сукоба

код села Дренова у којем је изванредно командовао српским четницима, његов под-

виг и само име села Дренова ушли су у комитске песме.229 Лист Политика објавио је

детаљан преглед борбе коју је Војвода Бабунски водио са бугарским комитама под

командом Стевана Димитрова у области Дренова. Четници предвођени Бабунским

после вишечасовне борбе успели су да ликвидирају бугарску чету и њеног старе-

шину. Том приликом заплењена је и бугарска четна архива која сведочи о динамич-

ном раду бугарских комита из „Скопског револуцијског округа, велешке околине“

како је писало на заплењеним документима.230 Порази бугарских оружаних одбора

у Македонији били су и предмет преписке којом је конзулат Краљевине Србије у

Битољу извештавао српску владу о приликама у том крају. У писму упућеном Николи

Пашићу 20. јула 1906, наводи се да је српско конзуларно представништво у Битољу

дошло да сазнања о детаљима поруке коју је „софијски централни одбор“ упутио

својим локалним одборима на територији Битољског вилајета. У поруци се каже да

су бугарске чете претрпеле пораз на свим тачкама и у свим рејонима од грчких и

српских чета.231

Овакво стање у Бугарској поткрепљује и текст Политике објављен 12. ок-

тобра 1906, под насловом Бугарска забринутост. Он преноси бугарску забринутост

проузроковану тешким стањем бугарских комитских чета у Македонији и Старој Ср-

бији. Аутор текста о Бугарима пише следеће: „Навикнути на лаке успехе, навикнути

на освајања у борби где на другој страни не стоји противник, они су се данас запре-

пастили кад виде како се у Маћедонији појављују Грци и у Старој Србији, Срби и

траже оно што су им Бугари раније милом или силом одузели.“232

Ослабљене и потиснуте бугарске комитске чете често су прибегавале чињењу

злочина над небугарским становништвом. Од како су српске чете започеле своје де-

ловање на просторима Македоније и Старе Србије број бугарских злочина се све

више повећавао. О њима су у Београд непрестано пристизали извештаји српких

конзуларних представништва. На удару су били сви. И они за које се претпоставља-

ло да могу бити опасни за бугарску организацију, и цивилно становништво које није

хтело да прихвати бугаризацију и егзархију. Само у првој половини 1906, догодила

229 Ј. Јовановић, Јужна Србија, 171.230 Политика, 14. јун 1907, бр. 1222, 2, Погибија војводе Стевана.231 Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књ. II св. 2/I, 1/14.јули – 30. септембар/13. октобар 1906, приредили Љ. Алексић – Пејковић, Ж. Анић, Београд 2006, док. бр. 61, стр. 212-213.232 Политика, 12. октобар 1906, 987, 2, Бугарска забринутост.


67

су се стравична убиства у Прилепу, Битољу, Скопљу, Куманову.233 Па ипак, злочини

над Србима нису се дешавали искључиво на просторима Македоније и Старе Ср-

бије, већ и у Кнежевини Бугарској. Рубрика Политике, Из наших крајева доноси нам

вести о грозном злочину почињеном над двојицом Срба из Старе Србије који су кре-

нули преко Бугарске пут Румуније ради уговарања посла. Бугарски жандарми су их

још у Ћустендилу легитимисали, а у Софији су били затворени и мучени. Одсецани

су им делови тела и ослепљени су ужареним гвожђем. Тако ослепљене Бугари су их

испратили до границе и пустили. Политика преноси њихово сведочење о патњама

које су им приредили бугарски екстремисти и „бугарска инквизиција“.234

Треба поменути да је дневни лист Политика од свог оснивања све до ратних

дешавања 1915. године када је силом прилика престао са радом, готово свакодневно

извештавао о положају Срба у Турској, страдању српског живља на тим просторима

од стране муслиманских и бугарских оружаних формација, као и о српско-бугарским

односима уопште. Дописници Политике нису украшавали своје извештаје са терена

па је српска јавност била упозната са сваким терором и бруталном акцијом спрове-

деном над становништвом Старе Србије и Македоније. Вести о великом броју злочи-

на почињених од стране бугарских комита, штампане су у овом београдском листу и

пласиране у јавност. То је засметало појединим медијима који су Политику оптужи-

вали за „реакционарство и бугарофобију“. Тим поводом у Политици је 27. дептемба

1906, изашао текст под насловом „Бугарофили и бугарофоби“ у којем се уредништо

ограђује од поменутих оптужби и пише: „Још и пре састанка краља Петра са кнезом

Фердинандом у Нишу, ми смо заступали политику слоге између Србије и Бугарске.

Опасност која нам од Аустрије прети, нама као држави, и нама као народу, тако је

велика да сваки политички зрео Србин мора тежити за том споразумном политиком

балканских народа. Али ма колико да смо ми поборници те споразумне политике са

Бугарима, ми нисмо хтели и нисмо могли прелазити ћутке преко свега оног, што Бу-

гари раде у Маћедонији. Они претендују на Маћедонију као и ми, нека раде дакле за

своју идеју колико год могу – то је и природно и допуштено, али није ни природно ни

допуштено радити на ослобођењу Маћедоније – убијањем Срба. Имати споразум на

уснама, а држати крвав нож у руци, то није поштен посао.“235 Овај текст представља

изванредну анализу српско – бугарских односа по питању решавања македонског

проблема и сведочи о искрености Софије према српском народу јужно од Ристовцa.

Британска дипломатија је почетком 1907. године инсистирала код српске вла-

де да се спречи прелазак четничких формација на подручје Старе Србије и Маке-

233 Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књ. II св. 1/II, 1/14.април – 30. јун/13. јул 1906, приредили Љ. Алексић – Пејковић, Ж. Анић, Београд 2006, прилог А, бр. 3, стр. 1261-1262.234 Политика, 25. јун 1906, бр. 879, 2. Грозан злочин – бугарска инквизиција.235 Политика, 27. септембар 1906, бр. 973, 1, Бугарофили и бугарофоби.


68

доније. Никола Пашић је поводом тога одбацивао оптужбе да Београд финансира

и подржава устаничке чете док је за официре који их предводе наглашавао да нису

активни у војној служби. У разговорима са британским послаником у Београду, Џејм-

сом Вајтхедом, Пашић је у фебруару 1907. године говорио о историјским коренима

македонског питања и о бугарској кривици за тамошња збивања. Он је истицао да

Србија контролише границу ка Турској и онемогућава преласке четничких форма-

ција у Македонију, као и да српска влада ради на српско-бугарском споразумевању

у Македонији. Међутим, по њему, тај споразум је немогуће постићи због разорног

рада бугарске пропаганде и комита који су радикализовали своје методе деловања

упражњавајући терористичка дејства у српским селима, убијајући српске учитеље,

свештенике и највиђеније људе.236

Посланство Велике Британије у Београду упутило је својој влади годишњи из-

вештаја о стању у Србији за 1906. и 1907. годину у којем се помињу и српско – бугар-

ски односи. Према том извештају односи Србије и Бугарске неће бити никако успеш-

ни док год траје њихово надметање око успостављања доминације над словенским

земљама које се налазе под турском влашћу. У извештају се још и признаје да српска

влада жели сарадњу са Бугарима око заједничких циљева у Турској, али је то безус-

пешно због бескомпромисног става Бугара који инспирисани Санстефанским угово-

ром сматрају да Софија полаже сва права на целокупну територију Македоније.237

Посебно је интересантан чланак објављен у Политици 20. јула 1907. го-

дине који говори о политичко – безбедоносном стању у Македонији и Старој Ср-

бији. У њему се наводи да је већ дуги низ година подручје Солунског, Косовског и

Битољског вилајета поприште крвавих борби чији су резултат пустош, глад, велика

беда и избеглиштво. Док су бугарске чете биле једине које су крстариле овом тери-

торијом, оне су под фирмом „слобода или смрт“ нудиле становништву само идеју о

Санстефанској краљевини. Ту идеју остваривале су присилним превођењем словен-

ског живља под окриље егзархијске цркве, док су се свирепо обрачунавали са прис-

талицама патријаршије. Ипак, наводи се у овом листу, такво деловање бугарских

чета изазвало је револт Срба и Грка који су истим средствима почели да се одупиру

великобугарској пропаганди и терору. Да би безбедоносна ситуација била још ком-

пликованија, јављају се и банде безпослених Арнаута који су без обзира на народну

припадност, убијали сваког где год су стигли. Тако је анархија на овом подручју била

опште присутна док су Турске власти биле немоћне да успоставе ред и поредак. Од

страних официра који су послати са задатком да сачувају стабилност и мир није се

пуно очекивало. Политика наводи да су нарочито официри „једне велесиле“ радили

236 А. Растовић, Велика Британија и македонско питање, 140-141.237 Исто, 140.


69

потпуно супротно. Уместо жељеног мира, они су свуда сејали раздор и потпирива-

ли „ону крваву борбу, која данас немилосрдно сатире стотине синова, руши и пали

све што нису учинили толики векови“. У даљем тексту се истиче да су Бугари свесни

слабљења својих позиција на просторима за које су заинтересовани, политику про-

паганде претворили у политику терора. Само у мају 1907, они су ликвидирали 40

Срба, и спалили српска села Орахово и Смиљевац у којима је масакриран велики

број жена и деце. 238

Такво понашање бугарских чета окренуло је све сукобљене стране у Македо-

нији против њих. Током 1906. и 1907. године Бугари су изгубили много више него за

све раније године када су против себе имали само турску царску војску. Чинили су

злочине али и свакодневно доживљавали поразе. Грци и Турци уништили су им много

чета док су Срби пружали организован отпор. То је изазивало праву панику у Бугар-

ској јер све што су постигли почело је полако да пропада. Политика поводом тога на-

води следеће: „Данас више Бугари немају оних старих војвода који су водили успешну

акцију у Маћедонији ранијих година. Сви су изгинули, а поубијали су их не толико ба-

шибозуци и султанова војска колико остале чете. Услед овог настају у Бугарској мете-

жи. Сакупљају се и одржавају силни митинзи, позива се у помоћ Европа и цео свет, али

без помоћи. У самој ствари Бугари тиме хоће да обману баш оне које позивају у по-

моћ. У исти мах када се донесу резолуције и осуђују српске и грчке чете, које поклаше

бајаги невини бугарски живаљ по реформним вилајетима, прелазе јаке бугарске чете

које држава образује од жандарма и војника и шаље их на челу активних официра да

наставе и појачају крваву борбу која постаје све жучнија и страшнија.“239

Констатација овог текста објављеног у Политици у некој мери се подударала са

извештајем Љубомира Михаиловића, српског конзула у Скопљу, упућеног Министар-

ству иностраних дела Краљевине Србије 31. августа 1907. године по новом календару.

Он је сматрао да је бугарска организација у Македонији ослабила и претрпела велике

губитке али да није потпуно ликвидирана. Упозоравао је на систем бугарског рада који

је подразумевао терор, претње, оптужбе код турских власти, подмићивања и преваре.

Под преваром подразумевао је стање у којој су испоштовани захтеви Софије о повла-

чењу српских и грчких чета ради успостављања реда и мира у Македонији, а после

чега су бугараши упркос свим договорима поново обновили свој систем, започели

пребацивање и динамичне активности својих чета усмерене против Срба и Грка.240

Као што видимо, неискреност Бугара била је опште присутна.

238 Политика, 20. јул 1907, бр. 1258, 2, Из Ст. Србије и Маћедоније.239 Исто, 2, Из Ст. Србије и Маћедоније.240 Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књ. II, додатак 3, Организација Српска одбрана 1907. године, приредили Љ. Алексић – Пејковић, Ж. Анић, Београд 2008, док. бр. 238, стр. 423-424.


70

Средином 1907. године у самој Бугарској организован је низ антигрчких

јавних скупова и митинга. Дипломатско заступништво Краљевине Србије у Софији

извештавало је председника српске владе о тим догађајима који су били изазвани

бугарским неуспесима у Солунском и Битољском вилајету. Тако се митинг одржан

у Пловдиву претворио у јавни линч и уништавање самог грчког имена. Разуларена

маса демолирала је имовину Грка, спаљивала грчке црквене књиге, брисала грчке

натписе и пљачкала. Опозиционе странке су према писању српског конзула у Со-

фији, Светислава Симића осудиле овакве иступе док је штампа отворено критикова-

ла владу. Бугарски лист Ден поводом немира на улицама Пловдива и демонстрација

народних маса писао је да је влада Бугарске „преспавала три године у македонском

питању“. Погрешним поступцима у Македонији она је створила хаос и рушевине

док је Бугарску изоловала од свих држава. Због тако негативних резултата једини

њен механизам били су управо ови протести и немири као и покушај да се додвора-

вањем маси, представи као заштитник народних интереса.“ 241

Не може се рећи да је активност бугарских чета у Македонији у појединим

моментима 1907. године била замрзнута. Акције бугарских комита подржаваних из

Софије су свакако биле присутне. Можда је само њихов интензитет на моменте био

нешто слабији. О томе сведоче бројни извештаји српских дипломатских представни-

ка из Солуна, Скопља, Битоља. Па ипак, то није сметало појединим европским дипло-

матама да у току лета 1907, захтевају од српске владе да обустави акцију својих чета у

Македонији, истичући том приликом да је бугарска влада послушала њихове савете

и обуставила деловање својих комитских формација.242 Јасно је да се ту радило о по-

литичкој тактици Бугарске која је оптужбама против Србије као „реметилачког фак-

тора“ на територији Македоније, трудила да сакрије од међународне јавности свој

енергичан рад на покушају да насиљем учврсти ишчашене позиције у Македонији.

Док се је Србија у новембру 1907. бавила припремом општинских избора, бугарске

чете су све жешће стварале нереде у Битољском вилајету. Уводни текст Политике од

13. новембра 1907. године говори управо о томе. Под насловом Бриге он доноси вест

да бугарске комите све интензивније прелазе на територију Македоније предвођене

активним официрима и подофицирима своје војске. О томе је Софија одлично ин-

формисана, јер је управо она била главни подстрекач и инспиратор таквих акција.

Њени официри и подофицири добијали су „неодређено одсуство“ како би опериса-

ли на простору Македоније. Циљ тих операција су напади на српска села која према

аутору овог текста „пружају најенергичнију одбрану“ националних интереса Срба. И

241 Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књ. II св. 2/I, 1/14.јули – 30. септембар/13. октобар 1906, док. бр. 51, стр. 195-197.242 А. Растовић, Велика Британија и македонско питање, 141-142.


71

поред тога што су Порта као и представници реформских сила добро обавештени

о поменутим бугарским акцијама и неделима, бугарска штампа синхронизовано са

извршењима тих недела и даље пише о Србима као реметиоцима процеса реформи

у европском делу Османског царства.243

После само три дана од објављивања наведеног текста, у Политици излази

још један уводни текст о страдању српских села од бугарских чета у Македонији.

Његов писац наглашава да вести које долазе из Македоније сви у Београду доче-

кују са страхом и каже: „стрепимо од сваког гласа из те несрећне земље, јер знамо

да он може само рђав да буде, јер ће нам јавити не само смрт невиних људи који су

платили главом само зато што су се Србима називали, већ ће нам јавити пропаст чи-

тавих села српских и пропаст толико породица српских“. У даљем тексту се наводи

да се Бугарима жури да покоре Србе у Македонији. За само три дана они су успели

да спале три огромна српска села и оставе велики број жена и деце без огњишта.

У село Огашницу ушла је ноћу до зуба наоружана бугарска чета од стотинак људи

и спалила га. Бугари су ликвидирали сваког оног ко је покушао да се спасе ватре

или побегне. Закључак је следећи: „ Бугари, чији су листови у последње време пуни

напада на Србију, како она спрема и шаље чете у Маћедонију, дошли су до уверења

да се претњом, прогањањем и убијањем појединаца ништа не може да учини, па су

почели да шаљу у српска села разбојнике да пале. Треба тим Србима, рачунају они,

попалити куће, упропастити стоку, одузети или дати огњу оно што је још остало од

арнаутских отимача, па ће онда, гладни и заборављени од целог света учинити све

што се од њих затражи. Решени на то, заборављајући да се све то једног дана може

стоструко да врати, Бугари пале и руше, јер нико им не стаје на пут, никога нема који

би заштитио њихове несрећне жртве.“244 Овакви чланци помажу нам у стварању јас-

није слике о приликама Македонији и Старој Србији у времену хаоса каква је била

1907. година. Према турској статистици, те године у Македонији је оперисало 110

бугарских чета, 80 грчких чета, 30 српских и 8 румунских. Колико год се доведе у пи-

тање релевантност ових цифара, једно је сигурно, македонско подручје било је тада

у дубоком стању ендемичне анархије.245

Криза и хаос у Македонији наставили су да се развијају и у 1908. години. У из-

вештају о ситуацији у Турској 1908. који је драгоман британске амбасаде у Цариграду

Џералд Хенри Фицморис послао Лондону помиње се веома лоше стање. Он истиче

да се у временском року од јануара до априла 1908. на територији Македоније до-

годило око сто четрнаест политичких убистава. Само месец дана касније тај број је

243 Политика, 13. новембар 1907, бр. 1374, 1, Бриге.244 Политика, 16. новембар 1907, бр. 1377, 1, Српска села у пламену.245 Д. Ђорђевић, Националне револуције, 124.


72

повећан на сто шездесет седам. Према британским прорачунима током 1908. на ши-

рем простору европске Турске десило се око хиљаду и осамдесет политичких уби-

става.246 Ове наводе редовно поткрепљују вести у Политици о политички мотивиса-

ним убиствима у Македонији. Писмо из Битоља објављено у Политици, 24. јануара

1908. године наводи да су у том месту на дан Св. Саве у хотел Солун који је био место

српског и грчког окупљања десет бугарских професора навратила на пиво. То је био

хотел у који „бугарашка нога није праг прекорачила још од 1903. године“. Грци су овај

поступак Бугара протумачили као изазивање и провокацију па су неколико дана на-

кон тога убили двојицу Бугара. 247 Слична убиства политичке природе дешавала су

се и у другим крајевима. У Охридском крају је ликвидирана бугарска чета војводе

Марка Стеванова од стране софијског комитета који их је осудио на смрт јер „нису

хтели да прикупљају порез од оголелих сељака и да шаљу за Софију“.248 У Прилепу су

бугарашки терористи заробили честитог и виђенијег Србина Талета Цветковића који

је ликвидиран ножем. 249 Рубрика Из наших крајева, 1908. била је препуна сличних

информација.

Краљевина Србија и Кнежевина Бугарска имале су ривалски однос у погледу

Македоније и Старе Србије. Ситуацију је додатно компликовало држање и заинте-

ресованост Аустроугарске да прошири свој утицај на просторима Косовског вилаје-

та и на тај начин у потпуности блокира Србију. Са тим циљем бечка влада је имала

планове да изградњом железнице која би повезивала Сарајево са новопазарским

санџаком и ишла даље преко Косовског и Битољског вилајета до Солуна, чвршће

веже поменуте области за Двојну монархију.250 Српска влада је била свесна опас-

ности којом би позиције њене државе биле изоловане у случају да се аустроугарски

железнички пројекат спроведе до краја. Због тога питање Старе Србије је поред на-

ционалноослободилачког све више попримало и одбрамбени карактер.251

Идеју о аустроугарској железници од Сарајева до Солуна које је представља-

ла израз територијалних аспирација Беча за даљи продор на југоисток, Петроград је

покушао да паралише предлогом о изградњи „јадранске железнице“ од Дунава до

Јадранског мора.252 Предлог Беча није био потпуно прихватљив ни за Бугаре који су

у њему видели опасност по своје интересе у Македонији. Тим поводом је у фебруару

246 А. Растовић, Велика Британија и македонско питање, 151.247 Политика, 24. јануар 1908, бр. 1444, 2, Бугарашка погибија.248 Политика, 15. јун 1908, бр. 1583, 2, Погибија бугарских чета.249 Политика, 19. март 1908, бр.1499, 2, Бугарашка акција.250 Д. Ђорђевић, Аустро-српски сукоб око пројекта Новопазарске железнице, Историјски часопис, књ. VII, Београд 1957, 213-248.251 Исти, Националне револуције, 124.252 М. Екмечић, Стварање Југославије, 602.


73

1908, српски конзул у Софији известио Николу Пашића, председника министарског

савета Србије, да се у Бугарској припрема велики омладински митинг против аустро-

угарских планова. Конзул је сматрао да би и Србија чији су интереси у Старој Србији

директно погођени поменутим плановима, требало да искаже своје јавно негодо-

вање на шта му је Пашић одговорио да се очекује реакција Русије и да не треба реаго-

вати брзоплето.253 Само неколико дана после овог извештаја из Софије, конзулат по-

ново шаље извештај српској влади у којем се саопштава мишљење званичне Софије

према којем она сматра да Митровачка железница ипак неће бити превише опасна

по бугарску ствар. Бугарска је сву своју пажњу усмерила на питање о везивању же-

лезницом Софије са Скопљем и Кумановом, не би ли коначно везала Скопски санџак

за себе.254 На основу поменутих извештаја можемо закључити да су готово сви поте-

зи Софије на спољнополитичком и на унутрашњем плану били искључиво усмерени

ка заштити бугарских интереса у Македонији. Онда када је постојала опасност од

аустроугарских аспирација према територији која је спадала у бугарску интересну

сферу, званична Софија је негодовала и најављивала демонстрације, а упоредо са

тим свим средствима покушавала да подручје Скопског санџака и Битољског вилаје-

та стави под свој утицај.

Став Политике у вези са аустроугарским железничким пројекатом изнет је у

тексту Аустријски успех, објављеном 2. фебруара 1908. Том приликом се наводи да

је Аустроугарска добила одобрење за изградњу железнице до Солуна, баш у време

када је припремала прославу тридесетогодишњице окупације Босне и Херцеговине

и уласка у Санџак. Концесију о изградњи железнице добила је кришом од свог суседа

на северу са којим је у Мирцштегу склопила споразум о македонском питању. Ипак,

до одобрења не би дошло да није имала снажну подршку Немачке. Аутор текста ис-

тиче да је Аустроугарска била и остала авангарда за пангерманске тежње на блиском

истоку. Њена политика је опасна, реализација овог пројекта би довела до економске

изолације Србије. После те изолације следило би економско освајање, а иза њега и

успостављање потпуне политичке хегемоније Двојне монархије над Србијом. Зато је

за Србију питање изградње железница било важно и судбоносно. Закључак текста

је следећи: „Железничка пруга која ће везивати окупиране области постаје главна

артерија којом има да тече аустријски и за њим пангермански утицај на Балкану, а на

штету свих балканских народа. Многи можда неће увидети сада тешке последице по

нас од овог успеха аустријске дипломатије, али кад се те последице буду осетиле, то

ће у исти мах бити црна будућност за наше националне аспирације.“255

253 Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књ. III, св. 1/I, 1/14. јануар – 15/28. март 1908, приредили М. Војводић, Љ. Алексић – Пејковић, Београд 2010, док. бр. 109, стр. 418-419.254 Исто, док. бр. 126, стр. 440-441. 255 Политика, 2. фебруар 1908, бр. 1453, 1, Аустријски успех.


74

Србија се после 1903. године све више ослобађала утицаја Аустроугарске. У

политичком смислу пронашла је ослонац у Русији, а у погледу економије и финан-

сија тесно је сарађивала са Француском. После неуспешног покушаја да се у царин-

ском рату Србија баци на колена пред Аустроугарском монархијом, политички и

војни кругови Беча почели су да припремају план о уништењу Србије. И Бугарска је

у тим плановима имала своју улогу. Добро упознати са српско-бугарским сукобом у

Македонији, представници Беча су говорили: „Уколико ми подржимо бугарску ствар

у овом сукобу и помогнемо стварање Велике Бугарске на рачун Србије, онда смо

начинили нужну припрему да у неком тренутку повољне европске констелације мо-

жемо ставити руку на остали део Србије.“ Постојала је дакле намера да се територија

Србије подели између Двојне монархије и Бугарске. Бугарима је јасно стављено до

знања да је циљ Аустроугарске, анексија Босне и Херцеговине и освајање „небугар-

ских делова Србије те да тиме њихови интереси неће бити угрожени.256

Немачки канцелар Бернард фон Билов исказао је разумевање за планове

Беча према Србији о којима га је информисао министар спољних послова Аустро-

угарске, Лекса фон Ерентал. Фон Билов је прихватио убеђење Аустријанаца да мо-

рају искористити или Србе против Бугара или Бугаре против Срба. Како је Србија

за словенско становништво Аустроугарске представљала привлачнију снагу него ли

Бугарска, логично је да је Беч свог савезника видео управо у Бугарима. 257

Народ у Бугарској гајио је очекивања да ће уз помоћ Русије, Софија успоста-

вити контролу над деловима европске Турске. На прослави тридесетогодишњице од

склапања Санстефанског мировног уговора у Софији и градовима у унутрашњости

уприличене су прославе и митинзи са којих се је могло чути да су српске и грчке чете

у Македонији најодговорније због истребљавања Бугара на тим просторима. Такође

су учесници митига Аустроугарске аспирације према југу тумачили као поступак

који угрожава бугарске националне интересе.258 Па ипак, бугарски кнез Фердинанд

Кобуршки није мислио тако. Када је јасно увидео да Аустроугарска преузима све

доминантнију улогу у македонском питању, решио је да изгради присније односе са

Бечом. За такав потез имао је два основна разлога. Први је била претпоставка да ће

помажући аустроугарске планове према Србији успети да извуче корист и припоји

делове Македоније Бугарској, док је други био углавном личне природе јер је желео

да га Беч подржи у идеји о проглашењу Краљевине Бугарске.259

256 А. Митровић, Бугарска у плановима Аустро-Угарске и Немачке током анексионе кризе, Југословенско-бугарски односи у XX веку, II, Београд 1982, 57-90; Исти, Продор на Балкан, Србија у плановима Аустро-Угарске и Немачке 1908 – 1918, Београд 2011, 100 – 104.257 А. Митровић, Продор на Балкан , 112.258 Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књ. III, св. 1/I, 1/14. јануар – 15/28. март 1908, док. бр. 185, стр. 548- 549.259 Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књ. III, св. 1/I, 1/14. јануар – 15/28.


75

Први део плана Аустроугарске против Србије почео је да се реализује прогла-

шењем анексије Босне и Херцеговине, 7. октобра 1908. године чији је наводни повод

била Младотурска револуција у Османском царству.260 Ова вест у Србији је произве-

ла лавину незадовољстава. „Сви су спремни да гину“ јавио је аустроугарски посла-

ник из Београда. Демонстрације против анексије Босне и Херцеговине предводиле

су угледне личности Краљевине Србије. На њиховом челу били су књижевник Бра-

нислав Нушић, власник дневног листа Политика, Владислав Рибникар и многи дру-

ги.261 Политика је извештавала о свим детаљима везаним за проглашење анексије.

У њеном броју од 23. септембра 1908. године објављен је велики проглас на читавој

насловној страни под насловом „Београђани, отаџбина је у опасности!“ у којем се

каже: „Судбоносан је тренутак који нас позива да кажемо данас одлучну реч. Српско

племе преживљује један од најкритичнијих тренутака; над српским народом шеста-

ри грабљиви кобац који ће се устремити да га канџама раскрвари и да му утробу

ишчупа. Аустрија прети да нам разбојнички отме Босну и Херцеговину; њени држав-

ници већ су смислили начин да једну хајдучку отимачину прогласе државним актом,

а њени батаљони већ су се упутили у срце несрећних српских земаља да на први

миг угуше узвик бола и очаја наше ојађене браће, Босанаца и Херцеговаца. Ми не

смемо и ми нећемо остати равнодушни. Наша равнодушност значила би самоодри-

цање; значила би игнорисање наших најсветијих интереса, од којих зависи и опста-

нак наше нације и сва будућност наше земље. Не само што нећемо бити равнодушни

већ ћемо ићи и даље.“262

Међутим, дан пре него што је Аустроугарска прогласила анексију Босне и

Херцеговине, кнез Фердинанд Кобуршки узео је за себе на бугарском језику титулу

цара, која је дискретно превођена као „краљ“. Тиме је Бугарска постала краљевина и

коначно озваничила своју независност према Турској.263 Узимање титуле „цар Буга-

ра“ представљало је снажан политички ударац против Турске. Можда би термин „цар

Бугарске“ још некако и прошао али титула „цар Бугарa“ означавао је отворену пре-

тензију на наследство после Турске, јер је под владавином султана остало још много

Бугара.264 Због тога се Турска влада енергично успротивила титули „цар Бугара“ која

би неизбежно бугарском владару дала основу да се евентуално избори за власт над

макеоднским Бугарима, и било каквом признању Фердинандових суверених права

март 1908, док. бр. 143, стр. 466-468. 260 Ч. Попов, Грађанска Европа (1770-1914), Друштвена и политичка историја Европе (1871-1914), Београд 2010, 287-288 ; Исти, Источно питање, 282; Д. Ђорђевић, Националне револуције, 130; В. Поповић, нав. дело, 160 – 163.261 М. Екмечић, Стварање Југославије, 606-607.262 Политика, 23. септембар 1908, бр. 1683, 1, Београђани, отаџбина је у опасности!263 С. Павловић, нав. дело, 266; Д. Попов, И. Божилов, нав. дело, 276.264 Ф. Успенски, нав. дело, 212.


76

над територијом Источне Румелије.265 Временска повезаност проглашења анексије

Босне и Херцеговине и проглашења потпуне независности Бугарске у односу на Тур-

ску указује да су власти у Софији биле добро припремљене и да су синхронизовале

своју акцију са потезом Аустроугарске. У том контексту постаје јасно да је за време

своје полутајне мисије у Бечу, кнез Фердинанд добио гаранције Франца Јозефа о

прихватању проглашења краљевине.266

Положај Краљевине Србије у тим моментима био је изузетно тежак. Под на-

словом Споразумна бугарско – аустријска акција, лист Политика је 23. септембра

1908. године поводом анексије Босне и Херцеговине и проглашења независности

Бугарске доносио следеће редове: „Као што видите, то је споразумна бугарско –

аустријска акција против нас и против новог стања у Турској. Поглавито смо ми и

Турска, који би требали предузети противне мере, крајња средства. За нас је ово

најнеповољнији положај. Стегнути смо између Бугарске и Аустрије. А ако се одржи

независност Бугарске и збиља се изврши анексија Босне, положај Србије постаје

очајнички.“267

Односи Србије и Бугарске после 7. октобра 1908. године постали су напети.

Српски политички кругови разумели су потребу бугарског народа за проглашењем

независности, али су Софији замерали приближавање Бечу и промену њеног кур-

са политике на Балкану зарад сопствених ускогрудих интереса, о којима се у бео-

градској штампи погрдно писало као о жељи за „неколико киломатера железнице.“

Мисли се свакако на железнички крак од Ћустендила преко Скопља до Куманова,

помоћу којег је Бугарска планирала да свом економском и политичком простору

припоји територију Скопског санџака.

Расположење народа и интелигенције у Србији крајем 1908. можда је нај-

боље описао чланак у Политици, објављен 24. септембра. У њему се саопштава да

Србија на основу сопствене историје зна како изгледа борба за независност и коли-

ко жртава и труда она изискује. Због тога би Србија била прва која би присуствова-

ла великој свечаној прослави независности своје словенске браће али сматра да је

„Бугарска извршила акт проглашења своје независности у друштву Аустрије и по-

моћу Аустрије, највеће и вековне непријатељице идеје словенства.“ У даљем текс-

ту се каже: „Још нешто више и страшније: Бугарска је дошла до своје независности

погодивши се са Аустријом тако да јој остави на милост и немилост две словенске

балканске земље, Босну и Херцеговину.“ Према аутору текста, Софија није пронаш-

ла поуку у погрешним поступцима краља Милана који је ослањајући се на Аустро-

265 S. Sfetas, Proglašenje nezavisnosti Bugarske (22. X – 5. X 1908) i njegov odjek u Grčkoj, Токови историје 3/2010, Београд 2011, 31. 266 Д. Попов, И. Божилов, нав. дело, 277; С. Павловић, нав. дело, 266.267 Политика, 23. септембар 1908, бр. 1683, 1, Споразумна бугарско – аустријска акција.


77

угарску напао словенску Бугарску. Бугарска је отишла много даље и потпуно издала

словенске интересе ради титуле свога владара и ради „неколико километара же-

лезнице“. Сам закључак текста довољно говори о односима Србије и Бугарске у тим

тренуцима: „Бугарска данас није са нама. Она се није користила историјом од пре

двадесет година и пошла је уз једно коцкарско друштво аустријских кесароша. Ми

смо данас усамљени на бранику словенске балканске идеје: Ми немамо ништа осим

неодољиве витешке жеље да се одржимо или да умремо. Ми смо готови на рат и

на крв и ми ћемо ући сами. Српском племену је често недостајало среће али никад

храбрости и самопрегорења. Србији припада част да на Балкану представља отпор

словенске мисли. Она за њу залаже свој државни опстанак, своју независност, живот

своје деце. Али је уверена да ће историја говорити, с гордошћу за човечанство, под-

виг који чини српско племе за једну идеју у коју је метла цео свој живот и цео свој

смисао.“268

Овако бурна атмосфера додатно је закомпликовала већ довољно сложене

српско-бугарске односе и политичку ситуацију на Балкану. Неизвесност и напетост

били су присутна појава у српским политичким круговима али је 1908. по нагово-

ру Русије, Србија ипак избегла рат са Аустроугарском. Упркос томе, политички кон-

фликт са Бечом наставио је да се распламсава и најављивао сукобе много ширих

размера који су предстојали Европи.

268 Политика, 24. септембар 1908, бр. 1684, 1, Бугарска независност.


78

2.2 У ПРЕДВЕЧЕРЈЕ БАЛКАНСКИХ РАТОВА

Током XIX века српски и бугарски народ успели су да обнове своје државе

и обезбеде њихово међународно признање. Процес ослобађања Србије започео

је још 1804, међународно признање добијено је 1878. године, док је проглашење

Краљевине уследило 1882. Бугарска је након Берлинског конгреса постала трибу-

тарна кнежевина под суверенством султана али је у пракси функционисала потпуно

независно од Цариграда. Седам година од добијања фактичке независности она је

проширила своју територију и на област Источне Румелије, док је 1908. године њен

владар себе прогласио краљем, а државу подигао у ранг краљевине. За све то вре-

ме поред рада на јачању сопствених позиција на Балкану и на међународној сцени,

Београд и Софија тежили су даљем проширењу територија и ослобађању својих су-

народника који су се нашли под турском влашћу.

Турска је упркос бројним губицима које је доживела стварањем неколико не-

зависних држава на територији коју је некада потпуно контролисала, ипак успела да

се одржи у Европи. Европска територија Турске била је велика, а проблеми унутар

ње озбиљни. Положај хришћана, социјално-економска ситуација, безбедност, кул-

турно-просветне прилике, све је било у озбиљној кризи. Крајем XIX и почетком XX

века велике силе су различитим притисцима код Порте покушале да доведу до спро-

вођења реформи на територији Румелије. Порта је често прихватала реформске за-

хтеве европски сила али је њихово спровођење готово увек остајало само мртво

слово на папиру. Проблеми су се гомилали, а ситуација је почетком 1908. постајала

све напетија.

Одређени кругови турске интелигенције нису се слагали са постојећим

друштвено-политичким поретком у Османском царству. Хаос у Турској довео је до

издвајања једног дела турске интелигенције који је у настојању да Османско цар-

ство наводно преуреди по узору на западноевропске државе образовао шездесетих

година XIX века Младотурски покрет са центрима у Паризу и Женеви. Како је не-

задовољство султанових поданика постајало све израженије тако су и Младотурци

активније деловали. Током 1902. и 1905. године покрет је у Паризу одржао конгресе

којима су присуствовали и представници потчињених народа Отоманског царства –

Јермена, Македонаца, Арапа и Албанаца. Већ 1906. активности покрета пренешене

су на територију европске Турске.269 На подручју Македоније и Албаније формиран

269 Д. Ђорђевић, Националне револуције, 128; В. Поповић, нав. дело, 160.


79

је већи број њихових комитета који су долазећи у додир са сличним покретима бал-

канских народа стекли огромно искуство о илегалном деловању, организовању и

дисциплини својих људи.270 У својим акцијама Младотурци су углавном били окрену-

ти војсци која је представљала стуб војно-феудалног система Отоманског царства.271

Турски официри у Румелији били су незадовољни Абдул-Хамидовим режимом. Офи-

цирска плата је каснила, социјални статус је био очајан, обећане испоруке оружја и

униформи никада нису стизале, стално су били укључени у походе против устани-

ка. Све то је представљало плодно тле за младотурску пропаганду која се је брзо

проширила и нашла своје присталице међу војним елементом Османског царства

у Македонији.272 У лето 1908. године подигнут је устанак Младотурака који је захва-

тио турску Трећу Армију и овладао Солуном. У Солуну су устаници прогласили стари

Мидхат-пашин устав из 1876. године. Побуњеним трупама придружиле су се и трупе

из Мале Азије чиме је устанак прерастао у ширу борбу за промену политичког сис-

тема Османског царства пред којом је султан морао да капитулира.273

Београд је у овим дешавањима видео нову наду за решавање македонског

питања. То је био сигнал да српске чете у Битољском и Солунском вилајету прекину

са својим активностима.274 Револуционари су коначно признали српску народност у

Македонији што није аутоматски значило и признавање српске цркве.275 У самој Тур-

ској након промене политичког система почеле су да се формирају националне пар-

тије. Срби су формирали Српску демократску лигу која је у фебруару 1909. године на

скупштини „Срба- Османлија“ усвојила захтеве за проширење црквено-општинских

повластица, реформу пореског система и побољшање положаја сељака. Лево кри-

ло ВМРО, формирало је „народно – федеративну партију“ која је у свом програму

инсистирала на политичким слободама и праву народа на самоопредељење. Прис-

талице Егзархије и пробугарски елемент у Македонији образовали су „Савез бугар-

ских конституционих клубова у Турској“ и легалилизовали политичку акцију мате-

ријално подржану из Бугарске.276 Сви су очекивали да ће питање Македоније бити

решено политичким средствима у условима које ће створити Младотурски режим.

Ипак, преварили су се. Подршка народних заједница у Македонији била је потреб-

на револуционарима таман док не учврсте своје позиције на власти. Након учвр-

270 M. Gleni, нав. дело, I, 222-223. 271 Д. Ђорђевић, Националне револуције, 128. 272 M. Gleni, нав. дело, I, 224. 273 Д. Ђорђевић, Националне револуције, 128-129; М. Екмечић, Стварање Југославије, 640. 274 Историја македонског народа, II, 294. 275 Б. Храбак, Срби Османлијског царства после Младотурске револуције и њихова национално-политичка организација, Истраживања 11, Нови Сад 1986, 12. 276 Д. Ђорђевић, Националне револуције, 129.


80

шћивања режима Младотурака у Цариграду, очекивања балканских народа да ће

им тај исти режим омогућити организовање, јачање и развој њихових националних

заједница била су изневерене. Осим делимичног шминкања државног апарата по

узору на западноевропске, улога Младотурака у демократизацији Македоније била

је минимална. Они су започели процес отоманизације хришћанског становништа

Турске, покушавајући да подстакну неслогу међу народностима на Балкану и у Малој

Азији. То су чинили формирањем Демократске лиге за муслимане и немуслимане,

стварањем мешовитих локалних одбора за решавање спорова међу народностима,

увођењем турског језика у школе итд.277 Политика пантурцизма полако је постајала

основни симбол младотурске владавине.

Срби у Турској изложени притисцима Младотурака и злочинима Арнаута схва-

тали су да је просветно-културна акција била на издисају и да ће питање Македоније

бити решавано политичким средствима. У сличној ситуацији били су и Бугари. Они

су пред собом имали два пута. Први је био пут отвореног сукоба званичне Софије

са Цариградом и упада бугарске војске на територији Македоније. За овако нешто

имали су подршку појединих аустроугарских политичких кругова, али су били свес-

ни да би такав потез представљао веома неизвесну авантуру. Друго решење било

је да Бугарска пронађе савезника у Турској. Бугари су се ипак одлучили да наставе

са подршком њиховим легалним политичким покретима у Османском царству, а да

паралелно са тим пружају подршку и одржавају своју четничку организацију на тлу

Македоније.278

Када је у априлу 1909. године отклоњена опасност од могуће контраре-

волуције у Цариграду, а султан Абдул-Хамид коначно уклоњен и на његово место

доведен Мехмед V, режим Младотурака је почео све више да запоставља интере-

се хришћанских народа. Убрзо је исти тај режим ослањајући се на старе феудалне

слојеве, постао симбол војне диктатуре и оруђе исламизма. Покушавао је да спрове-

де строги централизам, отоманизацију државе као и да наметне јединствено нацио-

нално осећање за све народе Турске. Такав процес у Турској манифестовао се још

током 1909. а до пуног изражаја дошао је 1910. године. Све народне организације

и политичке лиге биле су забрањене што је отворило пут поновном актвирању чет-

ничких организација, новим крвопролићима и анархији у којој је Македонија доче-

кала почетак Првог балканског рата.279

Политичка ситуација у Македонији свакако је имала утицаја на односе Срба

и Бугара. После успешне револуције, младотурске власти су у жељи да ослабе бу-

277 Ј. Јовановић, Борба за народно уједињење 1903- 1908, 70-71.278 Исто, 72.279 ИСН, VI-1, 339; Д. Ђорђевић, Националне револуције, 129; В. Поповић, нав. дело, 163.


81

гарски елемент у Македонији, у појединим тренуцима дозвољавале организацију

српских чета и њихово деловање на очувању српског националног корпуса. И сама

влада из Београда непосредно после револуције дала је сигнале комитским одреди-

ма да ублаже став према Младотурцима. Нове турске власти су биле расположене да

помогну Србима у Кочану да учврсте своје присуство у неким селима која су држали

пре терора врховиста из организације ВМРО. Покушај Бугара да спроведу бугари-

зацију поједних села у области Криве Паланке је пропао јер су власти у Скопљу до-

пустиле да се на паланачки терен упуте наоружане српске војводе. Па ипак, овакви

потези Младотурака не говоре о њиховој истинској наклоности према Србима, већ о

политичкој тактици којом су подржавајући српску партију у Македонији, која је била

слабија од бугарске, радили на слабљењу бугарског присуства на тим просторима.280

Та сарадња није потрајала дуго. Већ 1909. године имамо промену курса политике

Младотурака према хришћанским народима у Турској и погоршање положаја срп-

ског живља.

Српско-бугарско ривалство у Македонији није престало доласком Младо-

турака на власт. Србија је због сукоба са Аустроугарском све више била окренута

Русији и могућност решавања македонског питања и даље је видела у подели ин-

тересних сфера на том подручју. За разлику од ње, бугарска дипломатија је лави-

рала између Беча и Петрограда. О могућем повезивању Бугарске и Аустроугарске

средином 1909. године писала је бугарска опозициона штампа. Најважнија места из

бугарских чланака пренео је лист Политика у свом броју објављеном на Видовдан

1909. године. Она наводи да лист Ден који уређује В. Велчев, доноси чланак о аустро-

бугарским мистеријама у којем се каже: „Нема сумње да се тајанствена саветовања

у Бечу између аустријских дипломата и нашег краља, др. Малинова и министра вој-

ног Николајева тичу важних политичких питања. Та саветовања ни у којем случају не

могу се односити на преговоре за трговински уговор између Бугарске и Аустрије,

јер би тада у Беч отишао министар финансија и министар привреде, а не министар

председник Малинов и министар војни Николајев [...] Ипак у нашем друштву влада

уверење да се све што се у Бечу кува, тиче аустро-бугарског споразума о балкан-

ским стварима.“281 Иако је званична Софија ове информације демантовала потпуно

је јасно да се радило о политичким и војним консултацијама представника Беча и

Софије. Већ смо писали о плановима које је Аустроугарска имала са Бугарском у

време проглашења анексије БиХ и у циљу слабљења српског положаја на Балкану

те спровођења своје политике „drang nach osten“. И други бугарски лист Свободно

слово писао је позитивно о повезивању Беча и Софије. Он је истицао да проглашење

280 ИСН, VI-1, 333. 281 Политика, 15. јун 1909, бр. 1942, 1, Аустрија и Бугарска.


82

анексије Босне и Херцеговине одмах након проглашења краљевине Бугарске није

било случајно већ да је то урађено ако не по међусобном уговору онда бар по раз-

мени мисли Аустроугарске и Бугарске. Према њему, нема сумње да између Беча и

Софије постоји сагласност у решавању заплетеног балканског питања као што нема

сумње да је Аустроугарска напустила Србију јер она није могла да служи њеним по-

литичким и економским циљевима на Балкану. Улогу свог новог партнера на Балка-

ну Аустроугарска је доделила Бугарској „чији је народ силан и моћан, пун воље за

рад на напретку и благостању.“ писало је Свободно слово.282

Овакав развој ситуације није одговарао ни Русији ни Србији. Политички по-

тез приближавања Софије Бечу значио би постепено потискивање руског утицаја са

Балкана и лагано али сигурно изумирање српске државе која би се нашла уклеште-

на између бугарских и аустроугарских територијалних аспирација. Услед све интен-

зивнијих покушаја Беча да искористи Софију у остваривању сопствених интереса на

Балкану, ни Руси нису могли седети скрштених руку. Петроград се трудио да очува

свој утицај у Бугарској. Из тог разлога он је финансијски помогао независност Бу-

гарске.283 Помоћ се састојала у томе што је руска влада прихватила да суму од 125

милиона златних франака колико је Порта потраживала од Бугара, одузме од ратних

дугова које је Османско царство требало да плати Русији. Софија се тада обавезала

да од Русије преузме кредит од 82 милиона франака. Тиме је отворен пут чвршћег

везивања Бугарске и Петрограда.284 Увидевши да би колација Беча и Софије могла

озбиљно да угрози позиције српске државе и пред спољном политиком Србије

јавила су се два основна задатка. Први је био везивање за Русију као противтежа

Аустроугарској, а други обезбеђивање мира на Балкану и проналажење савезника

у балканским државама, пре свега у Бугарској, од чије је спољнополитичке оријен-

тације и геополитичког положаја зависила судбина читавог Балканског полуострва.

Стога је Србија након анексионе кризе као знак добре воље признала независност

Бугарске а српска дипломатија тражила је начин да актуелизује идеју о удруживању

балканских држава.285

Како су анексијом Босне и Херцеговине, границе Аустроугарске ушле дубоко

у унутрашњост Балкана, Русија је покушала да спречи даље ширење Беча ка југу,

подстицањем свих балканских земаља, укључујући и Турску да уђу у савезе који би

функционисали као систем колективне безбедности. Међутим, приближавање Бе-

ограда и Софије Цариграду није било у складу са офанзивним стратегијама за ши-

282 Политика, 15. јун 1909, бр. 1942, 1, Аустрија и Бугарска.283 С. Павловић, нав. дело, 266. 284 S. Sfetas, нав. дело, 35. 285 ИСН, VI-1, 182,183.


83

рење територија ових земаља. И Србија и Бугарска имале су за циљ одузимање тери-

торија од Турске. И када су у појединим моментима ипак помишљале да побољшају

односе са Портом, радиле су то не са циљем очувања постојећег стања на Балкану,

већ искључиво из тактичких разлога. У бугарским политичким круговима крајем

1909. стидљиво се јављала идеја о заједничком деловаљу балканских народа на

решавању Источног питања. То је довело и до корекције бугарског гледишта пре-

ма Београду у њиховом Народном Собрању.286 У експозеу о спољној политици који

је министар спољних послова Бугарске, генерал Паприков изнео пред посланике

Собрања у новембру 1909. године закључено је да односи Србије и Бугарске морају

бити искрени. Паприков је истакао да Бугарска жели да односи Београда и Софије

буду пријатељски. На истој седници посланици опозиционих партија подржали су

излагање генерала Паприкова. Стојан Данев је изјавио да Бугарска треба да живи у

пријатељским односима са Србијом како би солидаришући своје интересе са њеним

могла бранити начело „Балкан балканским народима“. Посланик Хаџијев је отишао и

даље. Он је у свом говору рекао да је Санстефанска Бугарска један неостварљив сан

и да Бугари треба да напусте ту идеју у чије се име праве толике злоупотребе.287 То

је био први пут да се у бугарском парламенту јавно и отворено чују речи о раду на

балканском споразуму и чувању заједничких интереса балканских народа.

Након позитивних сигнала из Софије уследила је и посета краља Фердинанда

Србији. Лист Политика од 13. новембра 1909. године под насловом Краљ Фердинанд

у Београду пренео је детаље посете бугарског владара српској престоници.288 Ова

вест у суседној Аустроугарској одјекнула је веома непријатно. Беч је чинио све да

долазак бугарског краља у Београд, представи Турској као почетак стварања једног

словенског – балканског савеза против ње. Аустроугарска штампа ставила се у служ-

бу таквих покушаја. И држање турских листова поводом Фердинандове посете било

је веома критичко. Насупрот томе, уводни текст Политике је анализирајући ставове

Беча саопштавао да се ради о посети чији је једини циљ био манифестовање прија-

тељских односа и демантовање гласина које су тврдиле да између Србије и Бугарске

постоји било каква напетост и затегнутост у односима. Настојања Беча да прикаже

нешто више од пријатељског сусрета двојице балканских владара окарактерисан је

као провидна интрига и закључено је следеће: „Аустрији се, разуме се, не допада

план о стварању једног великог балканског савеза, за који зна против кога би био

управљен и који потпомажу све ове велике силе које су пријатељски расположене

према балканским народима. Зато ће она учинити све да извођење тог плана осује-

286 M. Gleni, нав. дело, I, 234. 287 Политика, 7. новембар 1909, бр. 2087, 1, Спољна политика Бугарске. 288 Политика, 13. новембар 1909, бр. 2093 , 2, Краљ Фердинанд у Београду.


84

ти. И да би то постигла она покушава да увери меродавне кругове у Цариграду, како

се балкански словени удружују против Турске.“289

Посета бугарског краља Србији свакако није протекла без разговора о мо-

гућој сарадњи две државе на решавању нагомиланих проблема Балкана. Српски

министар спољних послова Милован Миловановић290 искористио је прилику да у

присуству краља Петра и Николе Пашића разговара са краљем Фердинандом о заје-

дничком деловању Србије и Бугарске на Балкану, и стварању једне нове балканске

коалиције.291 Потреба за стварањем Балканског савеза тада је постала реалност коју

је својим потезима потврђивала влада у Београду. И док је Србија идеју о стварању

Балканског савеза посматрала као могућу изградњу бране даљем аустроугарском

продору на југ, у Софији су у овом савезу видели механизам за коначно сламање

Турске без мешања великих сила. Почетком 1910. године и Русија је схватила да Бу-

гарска није заинтересована за стварање званичног савеза са Турском. Због тога ће

Санкт Петербург почети све интензивније да подстиче приближавање Београда и

Софије и закопавање њихових ратних секира по питању Македоније.292

Време од 1909 до 1912. године у српско-бугарским односима представљало је

период приближавања ових земаља и изградње заједничког погледа на решавање

судбине територије европске Турске. Деловање и једне и друге државе било је ус-

мерено на склапању савеза који би омогућио територијално проширење и безбед-

ност њихови територија. Милован Миловановић је говорећи о циљевима спољне

политике Србије, наглашавао да је остварење тих циљева немогуће без постизања

споразума са Бугарском. Србија мора са Бугарима да пронађе разумну границу по-

деле балканске територије, истицао је он. Укратко одређујући шта Србија треба да

ради у будућности, Миловановић је поставио основ опрезног ослонца на Русију и

исто тако опрезног сукоба са Аустроугарском. У свом запису „Наша спољашна по-

литика“ који је објавило Дело, он је објаснио на који начин Аустроугарска спроводи

своју политику на Балкану. Она настоји да „све балканске државе лиши неопходних

погодаба за самосталан живот и да их доведе под сферу искључивог аустроугарског

утицаја.“ Под тим начелом Беч користи ривалство између Србије и Бугарске што Ср-

бији доноси одговоран задатак да своје национално уједињење остварује упоредо

289 Политика, 14. новембар 1909, бр. 2094, 1, Балкански Савез. 290 Милован Ђ. Миловановић (17. фебруар 1863 — 18. јун 1912) био је српски теоретичар државе и права, истакнути дипломата и политичар, један од првака Народне радикалне странке. Био је министар иностраних дела за време Анексионе кризе 1908-1909, а затим и председник владе Краљевине Србије (1911—1912) када је закључио савез са Бугарском који је омогућио стварање Балканског савеза против Османског царства. Његову детаљну биографију обрадио је академик Димитрије Ђорђевић. Види: Д. Ђорђевић, Портрети из новије српске историје, Београд 1997, 17–274. 291 Д. Ђорђевић, Пашић и Миловановић у преговорима за Балкански савез 1912. године, Историјски часопис књ. IX – X (1959), Београд 1960, 472.292 M. Gleni, нав. дело, I, 235.


85

са решавањем бугарског уједињења. Миловановић је сматрао да се „независна срп-

ска држава у границама које одговарају колико етнографским принципима, толико и

неопходним потребама државног живота у економском и културном погледу, може

замислити само ако поред такве народне српске државе буде стајала исто тако неза-

висна бугарска народна држава.“293

У својим дискусијама и забелешкама он је о Србима и Бугарима проповедао

њихову слогу. Сматрао је да су српско-бугарске међусобне несугласице страховито

увеличане под утицајем шовинистичке штампе, и да би само вешта дипломатија путем

узајамних уступака могла да доведе Србе и Бугаре до потпуног измирења.294 Стога је

Миловановић и прихватио улогу градитеља Балканског савеза. После разговора са

краљем Фердинандом приликом његове посете Београду, наставио своју дипломат-

ску активност на придобијању Бугарске. У фебруару 1910. године и сам је посетио

Софију.295 Овај детаљ Миловановићеве дипломатске активности није промакао днев-

ном листу Политика. У свом броју објављеном 27. фебруара 1910. године она доно-

си детаље Миловановићеве посете Бугарској. Испод великог наслова Миловановић

у Софији описан је долазак Миловановића у престоницу Бугарске, његов пријем код

краља Фердинанда и сусрет са водећим политичким фигурама бугарске владе Мали-

новим, Паприковим, Николајевим.296 Био је то покушај српског дипломате да покрене

постављање темеља балканског савеза Србије и Бугарске. Иако споро, обриси његове

политике постепено су се оцртавали али ће одлучну фазу у српско-бугарским односи-

ма изазвати догађаји који су Балкан захватили тек 1911. године.

Важно је истаћи и гледиште Милована Миловановића на проблем Македо-

није. Свестан да на путу споразума Србије и Бугарске стоји сложено и компликовано

македонско питање од чијег решавања зависи и судбина Балкана, у својој студији

Срби и Бугари много пре покретања преговора написао је: „Ни историја, ни етног-

рафија, ни географија не стоје ни у чем нити и у колико на путу, да се маћедонско

питање реши између Срба и Бугара на начин, који једино одговара правим, добро

схваћеним интересима Срба и Бугара, а то ће рећи према истинским животним пот-

ребама Србије и Бугарске. У својим данашњим етнографским приликама, од време-

на кад су се Словени у њој настанили, у средини народа и држава, који су делили

међу собом Балкански Полуострв почев од распада Римске Царевине па до данас,

Маћедонија није никад била засебна државна целина, нити је у склопу ма које држа-

ве стајала у својој целини као засебна, аутономна јединица. Целокупна пак историја

293 М. Екмечић, Стварање Југославије, 553-554. 294 Б. Надовеза, Историјска мисао Милована Миловановића, Баштина 31, Приштина 2011, 155. 295 Ј. Јовановић, Борба за народно уједињење 1903-1908, 144.296 Политика, 27. фебруар 1910, бр. 2196, 2, Миловановић у Софији.


86

и српска и бугарска показује, не може бити јасније, не може бити очигледније, да је

Маћедонија била потребна и Србима и Бугарима, да се експансивна снага и српске и

бугарске државе увек, на првом месту, упућивала Маћедонији. И Србима и Бугарима,

за чување своје државне самосталности, за задовољење својих животних државних

потреба, неопходан је био увек излазак на Јегејско Море“.297 Компромис и подела

Македоније били су по њему једино решење.

Да су дипломатске активности Србије на повезивању балканских народа то-

ком 1910. били од велике важности за судбину југоистичне Европе говорила је и

германска штампа у свом уобичајно негативном тону. Ни Немачкој ни Аустроугар-

ској није било по вољи склапање било каквих балканских савеза и коалиција. Бечка

штамапа се ревносније чак и од балканских листова бавила питањем односа држава

на Балкану и њиховим зближавањем. У свим својим текстовима она се трудила да

докаже како рад на зближавању балканских држава подстичу Русија и Енглеска, али

како ће резултати њиховог рада бити безуспешни. Политички кругови у Бечу били

су свесни да би стварањем широке балканске коалиције чији би стожер били Србија

и Бугарска, германски планови о Балкану били тешко остварљиви. Зато је аустро-

угарска штампа жестоко нападала и сам наговештај приближавања балканских зе-

маља.298

Српско – бугарски преговори за склапање савеза могу се поделити у две

фазе. Прва фаза обухвата период од 1909 – 1911, почиње након анексионе кризе и

допире до Триполитанског рата. Друга фаза настаје у јесен 1911. године и заврша-

ва се успешним закључењем савезничког уговора. Током прве фазе све је било не-

одређено и имало начелни карактер. Миловановић је покушавао да крене са мртве

тачке, припреми терен у Европи и додатно ангажује Русију у српско-бугарским од-

носима, док је са друге стране била присутна и неодлучност Бугарске.299 Другу фазу

карактерише озбиљан рад и српске и бугарске стране који је резултирао успехом и

заједничком акцијом против Турске.

Током 1910 и 1911. године док су се Београд и Софија бавили повезивањем и

успостављањем пријатељских односа, дошло је до погоршања положаја хришћана

у Турској. Незадовољно својим статусом, арнаутско становништво је непрестано по-

дизало побуне против Младотурака.300 Њихови устанци стварали су хаос и метеже у

Македонији у којима је свакодневно страдао и хришћански живаљ. Ради стабилизо-

вања ситуације Младотурски режим покренуо је процес разоружавања Арнаута, а

297 М. Миловановић, Срби и Бугари, Београд 1898, 36. 298 Политика, 1. март 1910, бр. 2198, 1, Германи и Балкан. 299 Д. Ђорђевић, Пашић и Миловановић у преговорима, 471-472. 300 Исти, Националне револуције, 134; M. Gleni, нав. дело, I, 237.


87

њихово антиуставно деловање искористио као изговор да изврши разоружавање и

осталих хришћанских народа у Македонији, првенствено Срба, Бугара и Грка. И док

су поједини православни Срби пристали да предају оружје новим властима, то није

био случај са Бугарима и Србима које је завела егзархија. Егзархисти су се енергич-

но успротивили предаји оружја Турцима. Комитске чете из Софије, Ћустендила, Дуп-

нице и других места почеле су да прелазе границу и започињу своје акције против

Младотурака.301 Убрзо су ове акције бугарских чета од одбрамбеног добиле асими-

латорски карактер. Поред сукоба са Турцима, бугарске комите почеле су да нападају

и српска села инстистирајући да њихово становништво пређе на „бугарску страну“ а

све са циљем поправљања бугарских позиција у Македонији. Стога српско-бугарске

односе на Балкану не можемо посматрати искључиво у сфери дипломатије већ мо-

рамо сагледати и њихову тамну страну која је свој полигон пронашла управо на тлу

Румелијских вилајета.

Да односи између српског и бугарског становништва на територијама под

турском окупацијом нису били иделни потврђује велики број текстова објављених у

Политици током 1911. године. У писму под насловом Бугари прете, које је лист обја-

вио 1. маја 1911. године а које је датирано на 28. април 1911. године саопштава се да

је бугарски војвода Јован Ранковски са својим комитама упао у највеће и најбогатије

село Ђерман које је само неколико часова удаљено од Врања, где је везао и прету-

као све домаћине, свештеника и учитеља и наредио им да до Никољдана пређу „на

бугарску страну“ или ће их ликвидирати.302 Већ 3. маја 1911. године наилазимо на

текст у Политици посвећен истом проблему у којем се саопштава да су се сељаци

села Ђерман обратили надлежним органима са циљем да се заштите њихови животи

и имовина од бугарских одметника и војводе Ранковског али да од званичних власти

нема користи. Аутор овог текста износи став да се српски народ у Кумановској, Пала-

начкој и Кратовској кази налази пред својим најцрњим данима јер је остао потпуно

сам и ненаоружан под налетом бугарских комитских чета.303 Када је у питању састав

бугарских чета занимљиве информације нам пружа извештај дописника Политике

од 18. јула 1911. године из пограничног места Ристовац. У њему се саопштава да су

према поузданим изворима у области паланачке казе из Бугарске прешеле још две

комитске чете са којима су и три активна бугарска официра. Један капетан и два по-

ручника, који имају задатак да покоре и преведу на бугарску страну остатак српских

села у том крају.“304 Слична је ситуација била и у пчињском крају. У извештају из Кума-

301 Политика, 17. јул 1910, бр. 2332, 1, Метежи у Маћедонији. 302 Политика, 1. мај 1911. бр 2616, 1. Бугари прете.303 Политика, 3. мај 1911. бр 2618, 1. Бугари и Арнаути.304 Политика, 19. јул 1911. бр 2693, 2. Бугарске чете


88

нова упућеном Политици, 22. августа 1911. године пише „ три бугарске чете послале

су поруку српским селима у Пчињи да ће још ових дана доћи да их силом преведу

на бугарску страну, пошто сама та села нису хтела отерати своје српске свештенике

и учитеље.“305

Стратегија истребљавања српског националног елемента од стране Бугара

на територији под Турском окупацијом имала је скоро разрађену тактику. Најпре су

ликвидирани свештеници и учитељи као интелектуална елита тамошњег народа ус-

лед чије смрти је народ остајао обезглављен, без вођа и саветника, тако да се њиме

могло манипулисати. Примера који доказују такве поступке је пуно. Један од њих

је и убиство најугледнијег српског првака у велешком крају Петра Пековића чија је

смрт представљала велики губитак за велешке Србе и чије убице нико није тражио

као што нико од тамошње турске власти није тражио и казнио ни убице на стотине

других српских учитеља и свештеника који су гинули скоро сваке године.306

Поред насилне бугаризације српског становништва Политика је извештава-

ла и о покушајима фалсификовања српске националне баштине и њеног претварања

у бугарску својину. Занимљив текст је објављен 9. марта 1911. године под насловом

Бугарски фалсификати. У њему аутор наводи да су из Скопља послати у Софију

снимци свих српских старих задужбина из скопског санџака и пише: „поуздано сам

сазнао да су у Софију послати такви снимци и осталих наших старина из Маћедоније

и источне Старе Србије. Бугари спремају да издаду на руском, енглеском и францус-

ком језику један велики албум својих знаменитости у Старој Србији и Маћедонији. У

тај албум хоће да унесу и све наше старе манастире као задужбине својих владара!

Тај нови фалсификат пружен кроз лепе фотографске снимке треба да послужи Буга-

рима као ново оруђе у њиховој шовинистичкој борби.“307 Било је и других покушаја

физичког преотимања српских задужбина. Тако Политика у свом броју од 10. сеп-

тембра 1911. године пише да Бугари на све начине покушавају да преотму српске

манастире Трескавец, Слепче и Зрзе како би од манастирских прихода издржавали

своје школе и саопштава да су одредили 50.000 динара „за подмићивање турских

судија и чиновника само да би се поново докопали ових српских задужбина.“308 На

свим наведеним примерима потпуно се јасно уочавају бугарске територијалне аспи-

рације према Македонији али и сва бруталност, лицемерје као и политика ножа и

батине којом је Бугарска настојала да оствари своје интересе у областима Солунског

и Битољског вилајета.

305 Политика, 24. август 1911. бр 2729, 2. Чете у Пчињи.306 Политика, 20. јул 1911. бр 2694, 2. Смрт српског првака. 307 Политика, 9. март 1911. бр 2565, 1. Бугарски фалсификати.308 Политика, 10. септембар 1911. бр 2746, 1. Бугарске намере.


89

Изложени притисцима Младотурака, злочинима Арнаута и Бугара предста-

вници Срба у Македонији одлучили су да реактивирају четничке организације које

би држале дисциплину у народу, да изврше поновно наоружавање српског живља

и пруже отпор свакодневним насртајима. Како је бугарска комитска акција била ус-

мерена према прилепској, кичевској, поречкој и велешкој области, српска органи-

зација формирала је у овим областима месне чете од 6-8 људи и наоружала стано-

вништво тих крајева. Бугарске комитске чете нису успеле да спроведу своје актив-

ности ни у кумановском и штипском крају. Крајем 1911. године оживљавање српске

организације успело је у целом скопљанском крају (кумановски, кривопаланачки,

кратовски, скопљански, велешки, кочански, прешевски срезови, а добрим делом и у

битољском крају, нарочито у срезовима: прилепском, поречком и кичевском, где је

народу подељено 250 грчких пушака). Тиме су Срби сачували позиције у својој зони

у Македонији, егзархијску активност свели на минимум, натерали турске власти да

умање притиске и припремили се за одсудну борбу која се ближила.309

Катастрофалан развој догађаја у Македонији и нагомилавање турских трупа,

побуне и устанци Арнаута310који су доводили у питање биолошки опстанак хришћан-

ског живља у Турској, свеопшта анархија у косовском, јањинском и скадарском крају,

ударање темеља арнаутском универзитету у Приштини, рад Аустроугарске за ау-

тономију Албаније којој би ушли и Скопље и Нови Пазар приморали су Србију да

уложи максималан напор на постизању договора о склапању савезу између ње и

Софије.311 Пресудну улогу у припреми Балканског савеза одиграла је и италијанска

објава рата Турској у јесен 1911. године.312 Триполитанска криза отворила је нову

страницу у историји Источног питања. Она је ослабила позиције Турске и пружила

коначну прилику за обрачун са Отоманском империјом.313 Ако је током 1910. године

и било дозе неодлучности код Бугара, они су временом схватили да решење лежи у

заједничком раду са Србијом и осталим хришћанским народима Балкана на коначној

ликвидацији „болесника са Босфора“314. У корист преговора ишла су и политичка де-

шавања у Бугарској крајем 1911. када је на редовним изборима коалиција народња-

ка и напредњака предвођена Иваном Гешовим поново добила власт. Гешов је био

309 Ј. Јовановић, Јужна Србија, 179-181. 310 За више података о повезаности албанских устанака 1910 - 1912. године са Аустроугарском, и утицају арнаутских побуна на стварању климе за избијање Првог балканског рата види: М. Екмечић, Албански фактор у избијању Првог балканског рата, Први балкански рат 1912. године и крај Османског царства на Балкану, Београд 2007, 9-17.311 Ј. Јовановић, Борба за народно уједињење 1903- 1908, 145. 312 В. П. Потемкин, нав. дело, II, 182.313 Д. Ђорђевић, Портрети из новије српске историје, 253. 314 Болесник са Босфора је термин који је руски цар Николај I приликом једне од својих дипломатских посета Енглеској употребио говорећи о Турској.


90

важна политичка личност у Бугарској. У свом политичком деловању настојао је да

пронађе начин за решавање македонског проблема који је представљао и унутра-

шње и спољашње бугарско питање. Када је у Европи дошло до груписања великих

сила и припрема за будући рат, ни Бугарска више није могла да чека. Под утицајем

Русије отворен је пут склапању војног савеза са Србијом.315

Друга фаза преговора Србије и Бугарске почела је крајем 1911. године. По-

четком октобра 1911. бугарски изасланик Ризов донео је у Београд предлог спора-

зума у којем је садржан и начелни пристанак Софије на деобу Македоније. То је био

озбиљан помак у преговорима јер су Бугари често истицали принцип недељивости

македонске територије и тражили да она добије аутономију. Миловановић је био

задовољан променом бугарског става и ублажавањем принципа о недељивости

Македоније. Бугарски представник понудио је Србији проширење њене границе до

Скопског санџака док би Бугарска према њему задржала највећи део Македоније.

Овакав предлог није био прихватљив за за српске преговараче који су тражили при-

саједињење Скопља, Велеса, Прилепа, Кичева и Пореча Србији.316

Краљ Фердинанд се у начелу сложио са потребом склапања дефанзовно-

офанзивног савеза са Србијом и алтернативним решењем за Македонију које је

предвиђало аутономију или поделу. Након давања његове сагласности уследио

је нови састанак председника бугарске владе Гешова са Милованом Миловано-

вићем.317 Због страха од Аустроугарске, састанак је одржан у тајности 11. октобра

1911. године у железничком вагону који се кретао од Београда према Лапову. На

састанку је постигнут договор у начелу о склапању споразума али се није рас-

прављало о детаљима везаним за поделу Македоније. Сами преговори о терито-

ријалној подели Македоније изродила су два гледишта. Прво је подразумевало да

се питање поделе Македоније одложи до победе и по њему требало је одредити

само оне територије које су неспорне, до Шар Планине и Родопа. Док је друго пре-

тпостављало да се граница у Македонији успостави одмах а да арбитража руског

цара у разграничењима буде само формална. Међутим, први предлог је имао своју

лошу страну која је постављала хипотезу да би за време сукоба и једна и друга

страна уместо да концентришу своје снаге против непријатеља, могле да употребе

своју војну моћ на учвршћивању позиција у Македонији, што би ослабило јачину

савезника. Због тога је одлучено да се најпре дефинише макар и груба линија раз-

граничења у Македонији.318

315 С. Павловић, нав, дело, 267-268. 316 Д. Ђорђевић, Пашић и Миловановић у преговорима, 473. 317 ИСН, VI-1, 185. 318 Д. Ђорђевић, Пашић и Миловановић у преговорима, 474, 475.


91

Нацрт уговора о савезу који је сачинила српска страна послат је Софији крајем

октобра 1911. године. Он је био плод заједничког рада Миловановића и Пашића.

Бугарска влада није била задовољна њиме зато што није подразумевао аутономију

Македоније као начелно решење и што је руску арбитражу протезао на комплет-

ну територију од Шаре до Родопа. Према другом предлогу српске владе Софија се

такође изјаснила негативно. Он је подразумевао поделу територије Македоније у

три зоне: неоспорну српску која је ишла правом линијом од Кратова на Охрид, нео-

спорну бугарску, Брегалницом и јужно од Прилепа на Охрид, и спорну зону између

ових граница о чијој би подели одлуку донео руски цар у својој арбитражи.319 Све је

стајало у место јер сагласности око разграничења у Македонији није било.

Српско – бугарски преговори настављени су у новембра 1911. године у Па-

ризу приликом посете краља Петра Француској. Како би избегла снажан утицај

Николе Пашића, бугарска влада је искористила путовање председника српске

владе у Париз и послала за њим Ризова који је имао задатак да изврши притисак

на Миловановића који се тада налазио далеко од шефа радикалне странке. Ризов

је свој задатак успешно обавио.320 Када се вратио из Париза, Миловановић је без

знања Пашића, послао Софији нови предлог споразума са аутономијом Македо-

није и новом граничном линијом као и уступцима на левој обали Вардара. Убрзо

затим и Бугари су начинили уступак спуштајући границу од Скопског санџака на

српски предлог граничне линије са десне стране Вардара с тим што су тражили

Кратово и Криву Паланку. На то Миловановић није одмах пристао већ је тражио

да уколико Србија прихвати уступање Кратова и Криве Паланке гранична линија

мора проћи одмах ипод Кратова и повезати се са старим српским граничним

пројектом одакле ће продужити преко Овчег поља (коме су српски официри на

челу са Степом Степановићем придавали велику стратегијку важност), даље ка

Охридском језеру.321

За време трајања преговора у Србији је дошло до размимоилажења Пашића и

Миловановића због различитих погледа на постизање споразума са Бугарима веза-

ним за територијално разграничење у Македонији. Пашић је заступао чврст и непо-

пустљив став, и није желео да препусти леву обалу Вардара Бугарима. Са друге стране

Миловановић је у споразуму видео сламку спаса за опстанак Србије на Балкану, док

је територијалне уступке Бугарима планирао да надокнади српским проширењем

према обалама Јадранског мора. У суштини, овде је дошло до супростављања два

различита гледишта према споразуму. Пашић је у њему видео механизам за продор

319 Д. Ђорђевић, Пашић и Миловановић у преговорима, 476. 320 Исти, Портрети из новије српске историје, 261; ИСН, VI-1, 186.321 Д. Ђорђевић, Пашић и Миловановић у преговорима, 477.


92

у Македонију док је Миловановић видео одбрамбено својство које ће заштити Ср-

бију од германске експанзије на југ и ојачати словенске везе на Балкану.322

Уступци које је Миловановић био спреман да учини изазвали су негодовање

националистичких кругова у Србији. Изложен притисцима изнутра и споља, Мило-

вановић је желео да расчисти са Пашићевим мешањем у преговоре. Због тога је у

децембру 1911. сазвао на саветовање радикале, самосталце и представнике војс-

ке да би поднео извештај и изложио своје гледиште о актуелној ситуацији. У свом

обраћању присутнима изговорио је следеће: „Догађаји не допуштају одуговлачење.

Моје уверење вазда је било да је српско-бугарска заједница права и најглавнија по-

годба за будућност и нашу и њихову. Ја данас мање но игда видим на који би се други

начин могла осигурати наша државна независност и даље остварење наших народ-

них идеала. [...] Ми савез хоћемо и морамо хтети јер га немамо чиме заменити. [...] Ми

се морамо журити јер не знамо шта нам пролеће носи и, за случај заплета на Балкану,

не можемо остати у ваздуху – необезбеђени било са бугарске било са аустроугарске

стране.“ Тиме је Миловановић још једном покушао да убеди присутне у исправност

његове идеје. Упркос томе, Никола Пашић је наставио да бескомпромисно заступа

свој став изјављујући како не пристаје на ампутацију српске нације, и понудио да и

српски и бугарски предлог иду на пресуду руском цару који треба да донесе одлу-

ку.323 Пашић није био против савеза са Бугарском али је за разлику од Миловановића

у Бугарима видео супарника а не верног савезника. Због тога је сматрао да се Бугар-

ској за неизвесну и несигурну подршку даје превише.324

Различита гледишта у Србији поново су на кратко одложила потписивање

споразума. Одуговлачење је стварало опасност да тајност преговора буде доведена

у питање. Аустроугарски, Турски и Румунски дипломатски представници у Бугарској

почели су да се занимају за све чешће српско – бугарске дипломатске контакте.325

Ипак, после дугих и често прекиданих преговора коначан споразум између Србије и

Бугарске потписан је 29. фебруара/13. марта фебруару 1912. године, а допуњен вој-

ном конвенцијом у мају исте године. Документ се састојао из Уговора о пријатељству

између Краљевине Србије и Краљевине Бугарске и тајног додатка. Уговор је имао

одбрамбени карактер и предвиђао је међусобне гаранције државне независности

и неповредивости државне територије, заједничку одбрану балканске територије

од покушаја окупације које стране силе, и закључење војног савеза. У тајном додат-

322 Д. Ђорђевић, Портрети из новије српске историје, 257; ИСН, VI-1, 186. 323 Д. Ђорђевић, Пашић и Миловановић у преговорима, 478-479. 324 Д. Симеуновић, Милован Миловановић о стварању Балканског савеза, Први балкански рат 1912. године и крај Османског царства на Балкану, Београд 2007, 61. 325 Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књ. V, св. 1, 1/14. јануар – 14/27 јули 1912, приредио: М. Војводић, Београд 1984, док. бр. 74, стр. 250 – 252.


93

ку дефинисане су офанзивне намере Србије и Бугарске према Турској. Оне су пред-

виђале рат против Турске у случају нереда у Македонији или у случају угрожавања

постојећег територијално–политичког стања на Балкану.326

Најосетљивија тачка споразума свакако се тицала турског наследства и пи-

тање Македоније. Према потписаном документу питање територије Македоније

требало је бити решено тако што би Србији у случају рата припала неспорна зона

на северу и западу од Шар-планине, а Бугарској неспорна зона источно од Родопа и

реке Струме. Средишна област могла је добити или аутономију или граничну линију

која би раздвајала Србију од Бугарске.327 Србија се у случају да средишне области

не могу бити организоване у засебну територију са аутономним статусом обавезала

да неће тражити „ништа преко линије која почиње од турско-бугарске границе са

Голема Врха (северно од Криве Паланке) и пружа се уопште у југозападном правцу

до Охридског језера.“ Друга Уговорница, Бугарска се обавезала „да прими ту границу

ако се Његово Императорско Величанство Руски цар који ће бити умољен да буде

Врховни Арбитр по том питању, изјави у корист те линије“.328

Ипак, сам документ био је прожет нејасноћом и недореченошћу по многим

питањима. Он није дефинисао јасан излаз уколико би дошло до рата Србије са Аус-

троугарском, уколико би Србија била онемогућена да запоседне територију Алба-

није, уколико постојећа снага српске војске не би била довољна за остваривање

задатих циљева, као што није дефинисао ни измене које су требале настати уколи-

ко Бугарима буде била потребна већа војна помоћ - што се и догодило.329 Такав не-

прецизно конципиран уговор је отварао могућност слободног тумачења спорне тј.

неспорне зоне што ће изазвати озбиљне проблеме након победе балканских савез-

ница над Турском, када је Бугарска у жељи да „на другачији начин“ освоји територију

Македоније, коју је сматрала својом, нарушила савез са Србијом и дала повод за по-

четак Другог балканског рата.

326 Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књ. V, св. 1, 1/14. јануар – 14/27 јули 1912, док. бр. 168, стр. 375-376. 327 М. Екмечић, Стварање Југославије, 649; Д. Попов, И. Божилов, нав. дело, 284.328 Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књ. V, св. 1, 1/14. јануар – 14/27 јули 1912, док. бр. 168, стр. 378. 329 А. Белић, Срби и Бугари у Балканском савезу и у међусобном рату, Београд 1913, 10.


94

2.3 ОД САВЕЗНИШТВА ДО НЕПРИЈАТЕЉСТВА

После склапања Уговора између Србије и Бугарске наступили су преговори

и осталих балканских држава у смеру закључивања међусобних споразума. Среди-

ном септембра 1912. године Бугарска и Црна Гора су склопиле споразум о Савезу.

Потписивање војне конвенције између Србије и Црне Горе уследило је 6. октобра,

док је бугарско – грчки споразум склопљен у мају а потврђен војном конвенцијом

између Софије и Атине од 5. октобра 1912. године. Међусобним уговорима Србије,

Црне Горе, Грчке и Бугарске током 1912. године створен је Балкански савез, чиме је

балканско питање улазило у своју завршницу.330

Прилике за колективну акцију балканских земаља против Турске биле су по-

вољне. Велика нада Европе полагана у режим Младотурака потрошила се и орону-

ла. Сва очекивања да ће њиховим преузимањем власти у Цариграду бити окончано

питање реформи у европској Турској а самим тим и доћи до стабилизације Балкана

нису се остварила. Насупорот томе, младотурски режим створио је погодну климу

за спровођење терора над хришћанским живљем у Турској, што је посебно дошло

до изражаја пар месеци пре почетка Балканског рата.331 Уместо реда, у Румелији је

владао хаос. Арнаутске банде подстакнуте аустроугарском политичком подршком у

марту и априлу 1912. заузеле су велики број косовских вароши. Током лета анархија

је завладала свуда а побуњеници су са око 30.000 бораца успели да умарширају у

Скопље.332 Турска је постала рањива. Није била у стању да за одбрану своје терито-

рије пружи отпор сразмеран укупној количини својих разбацаних ратних средста-

ва.333 Њени гарнизони у борбама против италијанских трупа око Триполиса трпели

су поразе.334 У безнадежној ситуацији турски фанатици тражили су излаз у злочини-

ма над хришћанским становништвом Румелије о чему је свакодневно писала штампа

у Београду и Софији.

Опширан извештај српског конзула у Скопљу упућен крајем јула 1912. годи-

не министру иностраних дела Краљевине Србије, исцрпно је обавештавао власти

у Београду да је после експлозије бомби, у Кочанима извршен стравичан злочин

330 М. Екмечић, Стварање Југославије, 650; Д. Ђорђевић, Националне револуције, 138 ; Ч. Попов, Источно питање, 286.331 М. Лазаревић, Српско – Турски рат 1912. године. Наши ратови за ослобођење и уједињење, Београд 1929, I, 3.332 М. Екмечић, Албански фактор, 13.333 М. Лазаревић, Српско – турски рат, I, 4.334 В. П. Потемкин, нав. дело, II, 183.


95

над тамошњим православним живљем.335 О том догађају писала је Политика. У

писму добијеном из Македоније, 26. јула 1912. године, дописник Политике извес-

тио је 1. августа, да је у Кочану извршен покољ хришћанског становништва и да

су у извршењу тог покоља учествовале регуларне турске војне формације које су

се придружиле турским фанатицима.336 Ово крвопролиће у Софији је изазвало бу-

рне реакције и довело до одржавање митинга на којем је било око 30.000 људи

и са којег су говорници тражили од бугарске владе „да ратом реши маћедонско

питање“.337 Слични покољи уследили су и у другим деловима Балкана. Политика,

4. августа 1912. године објављује вест добијену са Цетиња под насловом Покољ

у којој се саопштава следеће „У округу беранском у близини границе напали су

Арнаути из Ругова на хришћанско становништво. У борбу су се умешали и низами.

Велики број хришћана је исечен. Хришћанске породице у великом броју пребегле

су у Црну Гору.“338

Још један текст у Политици под насловом Србија пред ратом сада говори о

страховитом покољу у Сјеници. Његов аутор саопштава како је после великог масак-

ра у Кочанима према бугарској граници, после страшног покоља у Беранској нахији,

према црногорској граници, дошао ред и на покољ Срба који живе само неколико

километара јужно од српско – турске границе и истиче следеће „о ужасима који су се

прекјуче десили непосредно иза наше границе нема још великих појединости али и

оно што се зна показује да је тамо страховитије него и у Кочанама и у Беранама.“339

Са Јавора су пристизале вести о зулумима које турске трупе чине према српском ста-

новништву у Новопазарском крају, као и извештаји о збеговима Срба који тражећи

спас од турско-арнаутског дивљаштва прелазе на територију Краљевине Србије и

траже оружје.340

Свет је постао уморан од перманентне кризе на Балкану. Силе Антанте су сто-

га прикривено подржавале балкански савез који је према њиховом мишљењу имао

антиаустроугарски карактер.341 Русија је изменила свој правац спољне политике

после анексионе кризе и све је више пружала подршку балканским хришћанима.

Опасност од поделе европских делова Османског царства у две муслиманске обла-

335 Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књ. V, св. 2, 5/28. јули – 4/17. октобар 1912, приредио: М. Војводић, Београд 1985, док. бр. 49, стр. 205 – 207.336 Политика, 1. август 1912. бр 3067, 1, Покољ у Кочанима.337 Исто, 2. Бугари хоће рат; Политика, 4. август 1912. бр 3070, 2, Бугари траже рат.338 Политика, 4. август 1912. бр 3070, 2, Покољ.339 Политика, 12. август 1912. бр 3078, 2, Србија пред ратом.340 Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књ. V, св. 2, 5/28. јули – 4/17. октобар 1912, док. бр. 217, стр. 416 – 417.341 Љ. Алексић – Пејковић, Западне силе Антанте и Први балкански рат, Први балкански рат. Округли сто поводом 75. годишњице 1912 – 1987, 28. и 29. октобар 1987, Београд 1991, 26-27.


96

сти под притиском арнаутских оружаних побуна, и политичког деловања Беча још

више су зближиле Београд и Софију.342

У београдским листовима све чешће су се тада чули позиви на рат. Можда је

на најсликовитији начин положај српског народа у Турској за време младотурског

режима описан у уводном чланку Политике од 13. августа 1912. године. Његов пи-

сац своје погледе износи овако: „Почели су да кољу. Покупили су оружје без по муке,

јер их у томе нико није спречавао па су онда почели да секу и кољу незаштићен срп-

ски живаљ. И наши саплеменици сада беже са својих огњишта остављајућу све, само

главу да спасу од крволочних нападача који немају ни срца ни душе. Одавно већ наш

живаљ у Маћедонији и Санџаку живи паћеничким животом. Нити живи нити умире.

Не зна он одавно шта му већ сутрашњи дан може донети. Незаштићен је. Живи као

роб. Имовина му никада није била сигурна. а живот је у сваком трнутку висио о кон-

цу.“ Новинар Политике у завршном делу текста шаље поруку да је мука и трпљења

било и превише, и да је дошао тренутак да се пронађе начин којим би се српски жи-

ваљ у Турској заштитио нагласивши да „ако се то не може лепим, онда се мора силом.

Турска мора да бира.“343 Његов став није ни мало одударао од става јавног мњења у

Бугарској, Србији или Грчкој. Ратно расположење савезничких земаља попримало

је све јаче размере док су њихове армије вршиле све детаљније припреме за поче-

так рата. Тако је у августу 1912. у седишту ђенералштаба војске Краљевине Србије

дошло до састанка начелника бугарске војске генерал мајора Ивана Фичева са гене-

ралштабним пуковником српске војске Живојином Мишићем. На том састанку ана-

лизиран је оперативни план Србије и Бугарске против Турске, после чега су Фичев и

Мишић дали своја мишељења о предстојећим операцијама. Фичев је сматрао да ће

главно војиште са Турском и решавајући удар бити у долини Марице, док је Мишић

сматрао да ће непријатељска снага бити јача на Вардарском фронту и да с тога у тој

области треба концентрисати већи део савезничких трупа. 344

После састанка представника српске и бугарске војске у Београду, бугар-

ска влада проучила је извештај свог начелника генералштаба и формулисала

своје закључке о оперативном плану за извршење ратних дејстава према Тур-

ској. Они су подразумевали да у случају рата објава мобилизације мора бити из-

вршена у обе државе истог дана, да објава рата треба да се изврши истог дана,

да целокупна српска војска треба да оперише у Македонији и Старој Србији др-

жећи се линије Ћустендил – Врање и даље на запад, да бугарска војска треба да

оперише у долини Марице остављајући само један гарнизон за одбрану Дупнице

342 М. Екмечић, Стварање Југославије, 647-648.343 Политика, 13. август 1912. бр 3079, 1. Докле ће овако?344 Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књ. V, св. 2, 5/28. јули – 4/17. октобар 1912, док. бр. 304, стр. 517 – 519.


97

и Струминог пролаза и да се примирје и мир могу закључити сходно одредбама

Војне конвенције.345

У политичким круговима балканских земаља Бугарска је сматрана војнички

најјачом државом на Балканском полуострву а њен начелник генераштаба Иван Фи-

чев као најспособнији војни старешина.346 И сама Софија била је убеђена у надмоћ

својих трупа над осталим балканским савезницама. Због тога је у војним кругови-

ма Бугарске постојала потајна самоувереност да ће након Турског пораза, бугарске

трупе моћи да се обрачунају са српском и грчком војском. То је признао и бугарски

владар који је након пораза у Другом балканском рату објашњавао да је дозволио

склапање савеза са Србијом и Грчком како би после турских пораза своје ослабљене

савезнике напао уз помоћ Аустроугарске. Таквим потезом планирао је да реши пи-

тање турског наслеђа у корист Бугарске.347

У коначним плановима пред почетак војних дејстава и објаве рата савезници

су дефинисали своје обавезе. Бугарска је имала задатак да мобилише 200.000 бо-

раца и да том снагом дејствује у правцу главног Маричког фронта. Српској војсци

био је намењен Вардарски фронт према којем је Србија имала обавезу да упути око

150.000 војника док су Грчке трупе требале да напредују према Солуну и даље ка

Македонији.348 Крајем септембра 1912. године Београд је објавио општу мобилиза-

цију.349 Таквој одлуци претходио је састанак Николе Пашића са бугарским послани-

ком који је председника српске владе обавестио да је Бугарска као одговор на моби-

лизацију турских трупа у Једренском вилајету, наредила мобилизацију своје војске.

Том приликом бугарски посланик у Београду затражио је поштовање српско – бугар-

ског договора о одбрани, и проглашење мобилизације и у Србији.350 Одлука је брзо

донешена. После састанка са краљем Петром I на двору, министар војни Радомир

Путник обавестио је министра иностраних дела Краљевине Србије о проглашењу

мобилизације и замолио га да телеграфским путем нареди свим официрима и об-

везницима који живе ван земље да одмах крену у отаџбину те да се у најкрећем року

јаве својим командама и надлештвима. За први дан мобилизације био је предвиђен

20. септембар 1919. године.351

345 Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књ. V, св. 2, 5/28. јули – 4/17. октобар 1912, док. бр. 339, стр. 567 – 568.346 М. Екмечић, Стварање Југославије, 649.347 Т. Влахов, Отношенията между България и Централните силы во време на войните 1912 – 1918. г, София, 1957, 32-22.348 М. Екмечић, Стварање Југославије, 647-648.349 Српске новине, 17. септембар 1912, бр. 209.350 Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књ. V, св. 2, 5/28. јули – 4/17. октобар 1912, док. бр. 437, стр. 681.351 Исто, док. бр. 491, стр. 746 – 745.


98

Насловна страница Политике, 18. септембра 1912. године под називом Моби-

лизација доносила је текст следеће садржине: „Тешка и судбоносна ситуација у коју

је Србија доведена, добила је јуче значајан обрт. Јуче на подне састала се министар-

ска седница под председништвом самога краља. На тој седници, после дугих већања

о томе шта Србија треба да предузме у интересу свог државног угледа и своје са-

мосталности, једногласно је одлучено да се наша целокупна војска стави у мобилно

стање и да се Народна скупштина сазове у ванредан сазив.“ У даљем тексту се наво-

ди да је Турској одговорено правом мером. „Балканске државе дале су јој прави и

једини одговор на њено безумно држање и тлачење хришћанских народа“ писала

је Политика.352

Одзив српског народа на мобилизацију био је изненађујући. Дивизијски

штабови пренели су наређење командантима пуковских окружних команди, као и

среским и окружним начелствима. Они су даље обавештавали општинске власти. У

релативно кратком периоду весто о мобилизацији прочула се и до најзабаченијих

планинских села.353 Јаша Томић је у својој књизи Рат на Косову и у Старој Србији

опсујући како је извршена мобилизација записао: „Са торњева цркава и школа уда-

рише звона, запуцаше прангије, и кад се искупило и старо и младо, објављен им је

позив: Наређена ја мобилизација! И још оне исте ноћи пошли су сви до једнога.[...]

Сељаци иду гомилама у своје команде. Који могу да се послуже железницом, журе на

најближу станицу. Али тамо је препуно света. Дугачки војени возови не могу да при-

ме све“.354 Може се слободно рећи да у јесен 1912. национална свест код Срба била

на задивљујућем нивоу, и да је тада готово цела Србија кренула у рат за ослобођење

немањићких земаља.

Поред редовних војних снага све државе чланице савеза рачунале су на

подршку локалног хришћанског становништва и добровољачких јединица. Бугари

су у септембру 1912. године организовали „Македонско – одринско оплоченије“

Њему се придружио један део припадника македонског покрета који је идеју о са-

мосталној Македонији оставио по страни, у тренутку када се припремала одсудна

битка за уништење Отоманске империје.355 И српска војска је рачунала на подршку

свог народа у Старој Србији и Македонији. Четничке јединице које су оперисале на

поменутим просторима још пре званичне објаве рата започеле су своје диверзант-

ске акције у циљу слабљења турских војних позиција. Тако је војвода Војин Поповић-

Вук са својим људима петнаест дана пре мобилизације прешао српско – турску гра-

352 Политика, 18. септембар 1912. бр 3115, 1, Мобилизација.353 М. Лазаревић, Српско – турски рат, I, 7.354 Ј. Томић, Рат на Косову и у Старој Србији 1912. године, Нови Сад 1913, 58-59.355 М. Екмечић, Стварање Југославије, 651.


99

ницу, наоружао сва села на Козјаку и успео да на том простору формира слободну

територију.356

Почетком октобра 1912. године сукоби на српско-турској и бугарско-турској

граници постали су све учесталији. Турско – арнаутске групе непрестано су прово-

цирале српске граничаре. Начелник Врањског округа у телефонском линијом из-

вештавао је министарство унутршањих дела да се борбе воде око села Горњи Врто-

гош и Ристовац и да на арнаутској страни има мртвих и рањених.357 Сличне извештаје

о нападу арнаутских група на српску војску на граници према Куршумлији слао је

Београду и начелник Топличког округа. 358 Ситуација на свим граничним линијама

према Турској постала је тада неподношљива. Убрзо након поменутих инцидената,

Црна Гора је објавила рат Турској. То се догодило 8. октобра 1912. године. Након ње

сличне потезе су повукле Србија, Бугарска и Грчка пославши ултиматум Царигра-

ду на који Турска није могла да одговори позитивно. Већ 17. и 18. октобра 1912. и

преостале три чланице савеза придружиле су се Црној Гори у рату са Отоманском

империјом.359

Упркос различитим ставовима великих сила, упркос турским покушајима да

дипломатским акцијама осујети планове балканских земаља, упркос негативном пи-

сању штампе појединих европских држава о савезу хришћанских држава Балкана,

Балкански рат је почео. То је великим црним словима писало и на страницама „По-

литике“ од 26. септембра 1912. Испод наслова исто тако крупним словима стајала је

оптимистична реченица следеће садржине: „Свети рат балканских народа је почео.

Он има да се заврши ослобођењем Балкана.“360 Овај текст објављен је након Црно-

горске објаве рата Турској. Србија и Бугарска су тада још увек биле у стању приправ-

ности.

Коначно, 5/18 октобра, Краљ Петар I са министрима српске владе у Нишу

издао је прокламацију своме народу у којој се каже: „Најновији догађаји ставили су

опет на дневни ред решавање судбине Балканског Полуострва, па с тим и судбину

Старе Србије, те славне али тужне мајке наше Краљевине, где је историско језгро

српске државе старих краљева и царева, где су славне немањићске престонице:

Новопазарски Рас, Приштина, Скопље, Призрен; где живе наша браћа по крви, по

језику, по обичајима, по народној свести, жељама и тежњама. Освајачка и нетр-

356 М. Златановић, Комитски покрет пред Прби балкански рат, Први балкански рат 1912. године и крај Османског царства на Балкану, Београд 2007, 172-173.357 Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књ. V, св. 2, 5/28. јули – 4/17. октобар 1912, док. бр. 651, стр. 885 – 886.358 Исто, док. бр. 674, стр. 906.359 В. П. Потемкин, нав. дело, II, 195; Д. Ђорђевић, Националне револуције балканских народа 1804 – 1914, Београд 1995, 139.360 Политика, 26. септембар 1912. бр 3123, 2. Балкански рат је почео.


100

пељива османска владавина истребљује већ вековима ову нашу браћу. Од Берлин-

ског Конгреса на овамо, убијање, одвођење у Малу Азију и до последњих дана,

насилно расељавање, турчење женскиња и мушкиња, непризнавање наше вере,

језика, имена српскога, били су основица турске управе. Разоравање Старе Србије

вршено је пређе безобзирно дивљачки, а наставило се под новом уставном вла-

давином, новим средствима, са циљем да се у Царевини све народности униште

а остане само једна, отоманска.[...] То неиздрживо стање гонило је стотинама го-

динама Србе да се селе из Старе Србије, а од последњега нашега рата с Турском

сваке године прелазе у нашу Краљевину хиљаде очајних и голих бегунаца. Њих

је данас препуна Србија. [...] Ја сам са своје стране све учинио да мирним путем

исправим ово стање тешко и неносно, и по нас и по браћу нашу. У томе смеру Ја

сам ступио у споразум са Краљевинама балканских држава да сложно покушамо,

заједничком представком у Цариграду, поправити оно што се више не може трпе-

ти. У том спремању били смо изненађени мобилизацијом и концентрацијом турске

војске према нашим границама. На то се морало одговорити једнаком мером, али

смо ипак једном заједничком нотом, испуњеном свим обзирима умерености, учи-

нили последњи покушај да се мирним путем нађе злу лека. На то се одговорило

новом сечом наше браће, новим зверствима над њом, новим поревредама грани-

це и на послетку опозивањем турских посланика из Београда, Софије и Атине. Ја

сам зато у име Божје наредио Мојој јуначкој војсци да пође у свети бој за слободу

наше браће, за бољи живот и напредак Краљевине Србије. Наша браћа Црногорци

већ ките свежим ловорима своје победне заставе, а с нама данас ступају напред и

јуначке савезничке војске бугарска и грчка. Вековне су нам патње заједничке биле,

заједничи нас интереси везују, нека нам и рад на добру и слободи Балканскога По-

луострва буде заједнички. Моја ће војска у Старој Србији поред хришћана затећи

и Србе муслимане, који су нама тако исто драги, а с њима и Арабнасе, хришћане

и муслимане, с којима наш народ живи заједно већ хиљаду и три стотине година,

обично делећи с њима срећу и несрећу. Ми им свима носимо слободу, братство,

једнакост у свему са Србима. Наша ће Србија и тамо донети жељени мир и напре-

дак, као што је то донела окрузима ослобођеним 1877/8. године: у њима живе сло-

бодни, напредни, свесни, задовољни грађани. Тај живот имамо да заснујемо и на

обалама Лаба, Ситнице, Ибра, Дрима, Вардара. Ја вас позивам, драга браћо, све-

срдно помогните моју храбру војску да ово створи, и сву своју снагу за то заложите.

Живео мој мили Српски Народ!“361 Тим речима српског краља, народ Србије позван

је у борбу против Турске. 361 Архив Србије, Министарство иностраних дела, Политичко одељење, 1912, Фасцикла – XII, Досије – 6, Поверљиво број 3837, „Српском Народу“, Ниш 5/18. октобар 1912. (у даљем тексту: АС, МИД, ПО, Ф, Д, Пов. бр.)


101

Ратна дејства започела су и пре званичне објаве рата. Погранична места

према Мердару и Ристовцу нападана су од стране арнаутских банди потпомог-

нутих регуларном турском војском. У контра акцији српских граничних јединица,

Арнаути су потиснути са граничне линије код села Ристовац, док су српски вој-

ници заузели Турске карауле од Тромеђе до Мотине.362 После објаве рата, напре-

довање српске војске ка југу добиће свој јасан и дефинисан правац. Српске трпе

концентрисане према граници са Турском бројале су укупно 250.000 људи. Они су

били распоређени у три армије. Првом армијом командовао је Престолонаследник

Александар Карађорђевић и она је била концентрисана у долини Јужне Мораве.

Друга армија под командом генерала Степе Степановића налазила се на бугарској

територији код Ћустендила. У њеном саставу поред српских борбених формација

налазила се и VII бугарска (Рилска) дивизија. Трећа армија под командом генерала

Божидара Јанковића била је смештена у долини Медвеђе.363

Према распореду снага Прва армија је била главни носилац напада. Друга и

Трећа армија имале су улогу крилних српских снага. Задатак Прве армије је био нап-

редовање ка југу према Скопљу и Битољу док је задатак преостале две армије био је

да штите напредовање српске Прве армије и осигурају њено лево и десно крило. Зато

је Трећа армија имала за циљ да се преко Подујева пробије до Приштине и завлада те-

риторијом Косова. На тај начин био би обезбеђен десни бок Првој српској армији. Си-

туација са Другом армијом била је мало компликованија. Како је два дана пред прогла-

шење мобилизације на састанку начелника Генералштабова српске и бугарске војске

отклоњена претпоставка да би најјачи турски отпор био пружен на Вардарском фрон-

ту, и како су оба фронта постала подједнако битна, договорено је да само једна бугар-

ска дивизија заједно са српском Тимочком дивизијом I позива образује Другу српску

армију. Начелник генералштаба српске војске прихватио је такав план. Међутим када

су почела ратна дешавања ствари су се закомпликовале. Од VII бугарске дивизије у

операцијама против турских снага употребљива је била само једна њена бригада која

је наступала преко Царева Села. Друге две бугарске бригаде које су биле саставни део

њихове VII дивизије противно наређењима команде Друге српске армије ротирале

су свој положај у лево према Џумаји, одакле су касније заједно са Струмичким корпу-

сом напредовале према Серезу и Солуну како би предухитрили Грчке трупе и заузели

позиције око Солуна. Тако је Тимочка дивизија, иначе окосница Друге српске армије

која је напредовала преко Криве Паланке била у веома тешком и незавидном поло-

жају док је могућност њеног ефикасног напредовања била умањена.364

362 АС, МИД, ПО, 1912, Ф-XII, Д-5, Пов. бр. 2220, Вујичић – МИД-у, 2/15. X 1912.363 М. Лазаревић, Српско – турски рат, I, 16-17.364 Исто, I, 16-19.


102

На примеру Друге српске армије можемо уочити сву неискреност односа Бу-

гарске према Србији. Колико год то био савезнички рат у којем свако на првом месту

гледа себе и своје интересе, бугарска врховна команда није показала ни мало соли-

дарности. Напротив, по питању Друге армије испољила је чист егоизам и себичност.

Бугари су сву своју војску усмерили према Тракији како би освојили већу територију

од Грка и стигли у Солун пре њих. Све су подредили том циљу. Из тог разлога најпре

су убеђивали српску команду да су за помоћ Тимочкој дивизији у напредовању на

правцу Ћустендил – Крива Паланка – Кочане довољне две бригаде њихове VII диви-

зије, да би се на крају послали само једну бригаду. Такав расплет уназадио је савез-

ничку акцију на овом врло важном правцу и оставио Тимочку дивизију усамљену у

једној веома широкој зони.365

Ипак, то није умањило успех Прве српске армије која се очекујући да јој се

приближи Трећа армија из Приштине налазила у областима Банске реке, Корахчан-

ског виса и на Нагоричанским положајима. Предстраже XVIII Дунавског пука при-

метиле су у раним јутарњим часовима покрете неких трупа и претпостављале да се

ради о турској комори. Испоставило се да се пред њима налази главнина турских

снага. Турске формације изненада су напале српске положаје и тако започеле Ку-

мановску битку која је вођена 23. и 24. октобра. Упркос слабој организацији оба-

вештајно – извиђачке делатности, Срби су захваљујући пожртвованости своје војске

и нижих официра, као и захваљујући храбрости припадника Дунавске дивизије I по-

зива успели да изађу из битке као победници.366 Турска Вардарска армија се борила

по плану, али упркос томе, доживела је тежак пораз. Иако је Зеки паша, командант

турских снага, оперативно изненадио српску команду својим изненадним нападом,

одлука да се нападне снажнији непријатељ била је озбиљна грешка која је одлучила

исход битке.367

Кумановска битка била је одлучујући фактор у исходу рата у Македонији. Турски

план да воде офанзивни рат је пропао, а њихова армија је натерана да напусти зна-

чајну територију. Уз то је изгубила велики број артиљеријских оруђа која није могла

да надокнади јер су путеви снабдевања из Анадолије били пресечени. Вардарска

армија није успела да организује одбрану на реци Вардар, напустила је Скопље, и

повукла се према Прилепу. Прва српска армија је полако напредовала ка Скопљу

и ушла у град 26. октобра. Два дана касније ојачала ју је Друга моравска дивизија,

после чега је настављено напредовање према југу. Остатак Треће српске армије кре-

нуо је ка Метохији и северној Албанији са циљем да запоседне обале Јадранског мо-

365 М. Лазаревић, Српско – турски рат, I, 32-34.366 С. Јовић, Ж. Атанасковић, Битке и бојеви, 84 – 89.367 Б. Ратковић, Србија и Црна Гора у Балканским ратовима 1912 – 1913, Београд 1972, 83.


103

ра.368 После победоносне битке Прве армије код Битоља (12–18. новембар) дошло је

до спајања српских трупа са грчким савезником код Флорине.369

Готово синхронизовано, док су српске трупе ослобађале Стару Србију, глав-

нина бугарских војних формација започела је жестоку офанзиву у Тракији. Прве ве-

лике битке су биле су на одбраменој линији Адријанопољ - Кирк Килисе (Лозенград),

где су бугарска Прва и Трећа армија поразиле османлијску Источну армију. Кирк

Килисе (Лозенград) је заузет без отпора под притиском Бугарске Треће армије. На-

кон ове победе бугарске трупе су опколиле тврђаву Једрене и угрозиле непосредне

прилазе Цариграду. Развој ратне ситуације у корист бугарских војних позиција нате-

рао је Турке да успоставе трећи и најјачи одбрамбени положај на линији Чаталџа, од-

мах преко пута полуострва на коме се налазио Цариград. Бугари су свом жестином

покушавали да продру у правцу Цариграда, али су били одбијени.370

За конструисање јасније слике о српско–бугарској сарадњи током Првог бал-

канског рата од посебног је значаја улога Друге српске армије под командом гене-

рала Степе Степановића, и њен задатак у ратним операцијама око Једрена. Како се

у овом делу бавимо српско – бугарским односима током Балканских ратова, стога

ћемо посветити више пажње заједничкој судбини српских и бугарских трупа које су

учествовале у опсади и освајању Једрена.

Добивши од свог војног аташеа из Берлина непроверену информацију да

турска армија од 100.000 људи наступа из правца Ћустендила према Софији, у бу-

гарској Врховној команди настала је велика пометња. Иако су српске трупе контро-

лисале већи део долине Вардара, Бугари су се бојали таквог сценарија јер су глав-

нину трупа усмерили према својој јужној граници. Убрзо се испоставило да је била у

питању дезинформација. Заражена сумњом бугарска Врховна команда је затражила

хитну помоћ на тракијском војишту. Пошто је српска војска потукла турске трупе код

Куманова и натерала их на повлачење, то је српска врховна команда одлучила да у

помоћ Бугарима у борбама око Једрена упути своју Другу армију под командом Сте-

пе Степановића чији је број активних бораца износио 47.000.371

Тимочка дивизија I позива српске Друге армије, 27. октобра у 3 часа добила је

наређење да истог дана крене преко Криве Паланке у Ћустендил и тамо се стави на

располагање бугарској Врховној команди. За три дана колико је трајало превожење

трупа, дивизија се нашла у месту Мустафа – Паша одакле је кренула пут Једрена.

Коњички пук ове дивизије у селу Оглу паша, придружио се XI бугарској дивизији и

368 Б. Ратковић, нав. дело, 87.369 Д. Ђорђевић, Националне револуције, 139.370 Исто, 139.371 М. Ђуришић, Знамените битке и бојеви српске и црногорске војске. У биткама код Скадра, Једрена и Брегалнице 1912/1913, V, Београд 1998, 163.


104

образовао Коњички одред у коме је остао све до пада Једрена. Доласком Тимочке

дивизије I позива ојачане су позиције бугарске војске и створени услови да њихова

XI пешадијска дивизија пређе на леву обалу Тунџе.372

Пар дана после марша Тимочке дивизије I позива, за њом је кренула и Дунав-

ска дивизија II позива ојачана IV прекобројним пешадијским пуком првог позива и 2.

дивизионом Дринског артиљериског пука. По кишовитом и хладном времену диви-

зија је стигла до Ђујешева где је један њен део укрцан на железницу а други је наста-

вио марш до Ћустендила одакле је опет железницом пребачен на тракијски фронт. У

међувремену је на фронт стигао и генерал Степа Степановић са својим штабом који

је од своје Врховне команде добио наређење да се стави на располагање бугарској

Врховној команди. Одмах затим приступило се распоређивању снага.373 Једрене су

опседале четири савезничке дивизије: две бугарске и две српске под командом ко-

манданта Дрге бугарске армије генерала Иванова. Према ратном распореду Друга

српска армија држала је западни и северозападни сектор тако што је Тимочка диви-

зија била задужена за простор између реке Тунџе и Марице док је Дунавска дивизија

концентрисана између Марице и Арде.374

Приликом проласка кроз територију Бугарске, српска војска се сусретала са

бугарским народом који је поздрављао долазак српских трупа на тракијско војиште.

Осећања Бугара изразио је командант Друге бугарске армије, 3. новембра 1912. који

се обратио својим војницима и старешинама речима: „Долазе наши мили и драги

гости. Тимочка дивизија братске нам савезничке српске војске. Дочекајте један дру-

гог у загрљај. Наше братске размирице у ранијим столећима дозволиле су неприја-

тељу да скрнави вековима нашу заједничку отаџбину; нека сада братском једнодуш-

ношћу исправимо грехе наших прадедова и протерамо непријатеља онамо одакле

је дошао.“375

Удружене српско-бугарске дивизије озбиљно су угрожавале турске позиције

у Једрену. Па ипак, опсада Једрена коју су ове снаге вршиле била је тешка и напорна.

У току новембра било је много киша и поплава које су квариле планове савезничким

трупама. Услед велике количине падавина војни логори су подизани у блату и муљу.

После киша уследила је жестока зима која је ометала акције бугарске и српске војс-

ке. Многи војници су од силне хладноће промрзли, јавила се и колера. Сви ти факто-

ри додатно су компликовали положаје савезничких снага код Једрена.376

Почетком децембра 1912. када су се црногорске трупе налазиле под Скадром.

372 М. Ђуришић, нав. дело, V, 169.373 Исто, V, 170-171.374 М. Лазаревић, Српско – турски рат, III, 193.375 М. Ђуришић, нав. дело, V, 172.376 М. Лазаревић, Српско – турски рат, III, 194.


105

грчке под Јанином, а српске и бугарске под Једреном, турска влада је затражила

примирје. О турском захтеву за склапање примирја бугарски посланик у Београду

известио је Николу Пашића преневши му том приликом садржину телеграма који

је бугарски краљ добио из Цариграда.377 Примирје је наступило 3. децембра 1912.

после чега је на иницијативу Француске у Лондону организовна конференција ам-

басадора великих сила о успостављању мира. На тој конференцији од 7. децембра

било је речи о судбини турске територије коју су освојиле снаге чланица балканског

савеза. Балкански савезници тражили су да међусобно поделе територију Албаније

али је тај њихов захтев онемогућила Аустроугарска.378 Њеним залагањем призната

је 17. децембра 1912. независна албанска држава чиме је српски циљ о изласку на

обале Јадрана онемогућен.379

За све време рата Бугарска је подржавала српску идеју о изласку на Јадран

јер је тиме отклањала могућност да ће од стране Срба бити угрожени њени инте-

реси у Македонији. Ово потврђују разговори српског посланика у Софији са пред-

седником бугарске владе који је у више наврата изјављивао „да ће Бугарска у свим

случајевима бити до краја солидарна са Србијом односно њеном животном потре-

бом за излазак на Јадранско море.“380 Таква идеја била је идентична плану тада већ

покојног Милован Миловановић, који је сматрао да ће Србија устпуке које чини у

Македонији према Бугарима надокнадити територијалним проширењем на обалама

Јадрана. Међутим, српски план о изласку на Јадран и запоседњу Албаније осујећен

је одлуком великих сила на челу са Аустроугарском о стварању „аутономне Алба-

није гарантоване и контролисане искључиво од стране шест сила, под суверени-

тетом или сизеренством султана.“381 Негативаним расплетом албанског питања по

српске интересе на конференцији у Лондону, Србија је себе сматрала територијално

оштећеном.

Убрзо је дошло до прекида примирја и обнове напада савезника на положаје

турске војске. Бугарско-српске снаге су код Једрена крајем фебруара 1913. ступи-

ле у одлучујућу акцију. Једрене је могло бити заузети само уз подршку тешког ар-

тиљеријског оружја. Из тог разлога 28 хаубица српског опсадног парка стигло је на

тракијско ратиште. Тачно у 1 сат поподне 11. марта српске и бугарске дивизије уз

подршку снажне артиљеријске ватре започеле су напад на Једрене који је трајао

377 Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књ. V, св. 3, 5/18. октобар – 31. децембар 1912/ 13. јануар 1913, приредио: М. Војводић, Београд 1986, док. бр. 201, стр. 320.378 М. Екмечић, Стварање Југославије, 655.379 Д. Богдановић, Књига о Косову, Београд 1999, 199.380 АС, МИДС, ПО, 1912, Ф-X, Д-7, Пов. бр. 2512, Посланик Краљевине Србије у Софији, М. Спалајковић–Пашићу, 26.X/8.XI 1912.381 Д. Богдановић, нав. дело, 199.


106

неколико дана. Након продора савезничких снага у град, Шукри паша, командант

турских трупа у Једрену упутио је свог официра команданту Тимочке дивизије I по-

зива, како би преговарао о предаји Србима. Генерал Степа Степановић одбио је овај

предлог са изјавом да он о томе нема овлашћења. У току 13. марта све турске једини-

це су предале оружје чиме је завршена бугарско-српска операција опсаде Једрена.

Подршка српског војника и српских хаубица бугарским снагама у овом сектору тра-

кијског бојишта била је огромна.382

После нових успеха савезничких снага, настављен је рад мировне конферен-

ције у Лондону. До коначног мира дошло је 30. маја 1913. године када је закључен

Лондонски мировни уговор између Србије, Бугарске, Грчке и Црне Горе са једне и

Османске империје са друге стране. Овим уговором Османска држава се одрекла

свих европских провинција западно од линије Енос – Мидија. Осим тога уговор је

подразумевао стварање независне албанске државе, повлачење српских трупа са

Јадранског мора, присаједињење Крита Грчкој, поделу Новопазарског санџака из-

међу Србије и Црне Горе, присаједињење једног дела Тракије Бугарској док је Ма-

кедонија остала у српском поседу јер није била донета дефинитивна одлука о њеној

судбини.383

Пре самог пада Једрена, Србија је званично затражила да се у њену корист

исправе уговором предвиђене границе у Македонији, оправдавајући свој захтев

чињеницом да је на молбу бугарске владе послала близу 50.000 војника са својом

тешком артиљеријом као подршку бугарским трупама на маричком фронту. Други

разлог био је и тај што су српске власти истицале велики удео српских снага у успеш-

ним борбама око Једрена. Бугарска је као одговор на захтев Србије понудила само

новчану надокнаду за помоћ коју јој је Србија пружила мимо уговорних обавеза.

Тако је поново почело да се буди старо супарништво Београда и Софије.384 Србија је

сматрала да се приликом поделе територија мора поштовати принцип пропорцио-

налности који гласи: „колико жртава – толико земље“, док су се Бугари правдали да су

и сами територијално оштећени јер нису остварили циљ запоседања Цариграда.385

Стање на терену у Македонији ишло је на руку Србији. После успешних побе-

да код Куманова и Битоља, српске трупе успоставиле су контролу над добрим делом

Македоније и приступиле формирањи своје власти на тим просторима. У бугарској

штампи и пропаганди све чешће су се чули позиви влади у Софији да се позабави

македонским питањем. Лист Политика на насловној страни броја од 12. марта 1913.

382 М. Лазаревић, Српско – турски рат, III, 197-199.383 Знаменита документа за историју српског народа, док. бр 74, стр. 373 – 375.384 М. Ђуришић, нав. дело, V, 220.385 М. Екмечић, Стварање Југославије, 656.


107

године објавио је текст под називом Буна у Маћедонији у којем је пренешен ори-

гинални проглас бугарског Централног македонског комитета упућен бугарском

народу. У прогласу се каже: „Ми се налазимо пред грозним фактом. У ропству смо

Срба и Грка. Од 35 година на овамо македонски Бугари дали су огромне, громадне

жртве – хиљаду мученика и хероја положили су своје животе за слободу. Све устанке

против турске тираније у Маћедонији правили смо ми, Бугари. Наша бугарска села

и вароши били су паљени и пљачкани. [...] Ми смо дочекали и примили најрадосније

српску и грчку војску, али сада видимо да смо преварени. Оне су нас покориле и газе

над нама горе но Турци. Оне нам одручу националност и гоне због ње горе но Турци.

Оне тек што су стале међу нама, разоружаше наше храбре четнике који су им толико

корисни били, и покупише наше бугарско оружје заједно са турским. [...] Ми ћемо

се борити против њихове тираније и победићемо. Другог нам спаса нема.“ У даљем

тексту прогласа се наводи да Централни македонски комитет позива све Македон-

це који воле отаџбину и који желе крај терору да се „организују свим средствима и

да се боре против нове тираније“ све док се не успостави ред на њиховом родном

огњишту. 386 Нема сумње да иза овог прогласа стоје бугарски националистички кру-

гови, упркос демантима који су пристизали београдским медијима из Софије.

Осим македонског питања које је поново отворено, српска и бугарска штам-

па водиле су жестоку полемику о доприносу српских дивизија приликом освајања

Једрена. Док је са српске стране преувеличавана улога Друге српске армије и њене

опсадне артиљерије, дотле је бугарска штампа настојала да ту улогу потпуно омало-

важи и анулира.387 Текст Политике под именом Савезничке љубазности потврђује

такво мишљење. У њему се анализира писање бугарских листова Мир и Дневник о

сукобима код Једрена и критички сагледава њихово извештавање. Осим анализе пи-

сања бугарске штампе, поменути текст Политике говори и о цензури бугарски вла-

сти која се спроводи према свему што описује учешће српске војске у борбама на

маричком фронту. Као пример дата је фотографија под називом Српска војска пред

Једреном која је 24. и 25. марта била изложена у великом кинематографском позори-

шту Одеон у Софији. На слици су приказани моменти из рата: српска војска у рово-

вима, српска болница, погреб погинулих српских војника код Једрена. Ова изложба

изазвала је реакцију грађана Софије, и они су у великом броју долазили да погле-

дају поменуту фотографију која је на најбољи начин демантовала писање бугарске

штампе. Ипак, после другог дана изложбе, бугарске власти наредиле су уклањање

ове фотографије и забраниле је.388 Тако су неискреност и ривалство поново постали

386 Политика, 12. март 1913, бр. 3291, 1, Буна у Маћедонији.387 М. Ђуришић, нав. дело, V, 220-221.388 Политика, 1. април 1913, бр. 3312, 1, Савезничке љубазности.


108

основни елемент у српско – бугарским односима.

Дан после заузимања Једрена, бугарска Врховна команда издала је наређење

да Друга српска армија напусти бугарску територију. Степа Степановић је о томе оба-

вестио српску Врховну команду и од ње добио наређење да се најпре тешко артиље-

ријско наоружање српске војске превезе у Србију а да за њим крену и две српске

дивизије. Тимочка дивизија добила је задатак да се пребаци у Пирот, док је Дунавска

дивизија требала да се премести у Врање. Крајем марта отпочело је укрцавање српс-

ке војске. Међутим, бугарска Врховна команда је инсистирала да се српска артиље-

рија последња транспортује. То је изазвало велику сумњу код српских официра. Из

тог разлога српска команда је одлучила да XV пешадијски пук Тимочке дивизије ос-

тане у месту Мустафа-паша, док год се српска артиљерија не транспортује према

Србији. Крајем априла конфликт је избегнут, а српски топови су кренули пут Пирота.

Коначно, почетком маја све српске формације Друге армије су пребачене на тери-

торију Србије, где су почеле са припремама одбране од могућег сукоба са Бугар-

ском због све затегнутије ситуације око Македоније.389 Вести које су пристизале из

посланства Краљевине Србије у Софији нису ни мало биле охрабрујуће. Бугарска је

гомилала своје трупе у Македонији, а српски посланик Спалајковић је јављао да се

говори „како ће Бугарска покушати да пошаље своје трупе у места на које она пре-

тендује (Битољ, Охрид, Прилеп и Велес).“390

Из предострожности и како би избегао могуће угрожавање позиција на осло-

бођеној територији у Македонију коју је контролисала српска војска, генерал Радо-

мир Путник је издао наређење да се на тој истој територији не дозволи долазак било

чијих савезничких трупа. Наредио је да: „у Кривој Паланци и Кратову и на целокупној

територији дуж десне обале Злетовске реке до њена утока у Брегалницу и одавде

дуж десне обале Брегалнице до њена утока у Вардар имају да станују само наше тру-

пе. [...] Тако исто неће се ни под каквим изговором дозволити ниједној савезној тру-

пи прилазак са леве обале Вардара на десну на целој линији, коју наше трупе држе

закључно са Ђевђелијом.“391 Став Врховне команде српске војске поклапао се са ста-

вом српске владе која је сматрала да остварене позиције Србије у Македонији не

треба изгубити. Стога је српска влада Бугарској упутила ноту у којој је изнела своје

гледиште по питању границе између нових бугарских и српских територија. У ноти

је речено да је становиште српске владе о линији разграничења у Македонији де-

финитивно, да га она не може мењати и да је спремна да у одбрани тог становишта

389 М. Ђуришић, нав. дело, V, 222.390 Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књ. VI, св. 1, 1/14. јануар – 31. март/ 13. април 1913, приредио: Д. Лукач, Београд 1981, док. бр. 519, стр. 545-546.391 Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књ. VI, св. 2, 1/14. април – 30. јуни/ 13. јули 1913, приредио: Д. Лукач, Београд 1981, док. бр. 35, стр. 140-141.


109

прихвати све могуће последице.392

Само неколико дана након упућивања званичне ноте Београда Софији, лист

Самоуправа је објавио чланак у коме је јасно и концизно обележено гледиште српс-

ке владе према Бугарској и њеним захтевима ка Македонији. Због прецизног и саже-

тог прегледа српско – бугарских односа током Првог балканског рата и целокупне

ситуације, лист Политика у свом броју од 15. маја 1913. у целости је пренео помену-

то писање Самоуправе. Под насловом Декларација српске владе писало је: „Српски

народ, најусрдније је поздравио појаву Балканског савеза, и драговољно и једно-

душно изашао је на сусрет свим жртвама које су од њега тражене ради постизања

племенитих циљева тога савеза. [...] Његови синову борили су се са истом храбро-

шћу и пожртвовањем под тврдим бедемима Једрена, као год и на Куманову, При-

лепу, Битољу, и по кршним гудурама Албаније. Србија у лицу своје Владе, заложила

је била сву своју снагу, и употребила највише напоре да би допринела што поузда-

нијем и јачем успеху савезника. Место 150.000 бораца колико је по уговору о савезу

са Бугарском била дужна увести у рат против Турске, она је по исказаној жељи својих

савезника Бугара, који су главне операције своје војске упутили ка Тракији, увела у

рат преко 300.000 бораца. Место да тражи од Бугарске за ратне операције у Македо-

нији, уговором предвиђену помоћ од 100.000 бораца она је више него удвостручила

свој ратни напор и сама извршила свој ратни задатак у Македонији са најпотпунијим

успехом. Она је после тога, својим савезницима Бугарима на њихов захтев ставила

на расположење за њихове операције под Једреном око 50.000 својих трупа и зна-

тан број својих опсадних топова и хаубица, и све то издржавала о свом трошку и ако

на то уговором није била обавезана. [...] Са тим и таквим прилогом својим Србија

сматра да је у праву тражити правилно заокругљавање својих државних граница, у

коме она гледа неизоставно потребне погодбе својег државног опстанка. Потиснута

из Албаније, одвојена од мора, она сматра да има права тражити од својих савезника

да признају ту њену потребу и да јој пријатељски и савезнички изађу у сусрет. Она

уз то сматра као крваву и незаслужну неправду и као савезничку неискреност, по-

зивање шовинистичке бугарске штампе на уговорне одредбе о подели македонских

територија.“393

И заиста се не може рећи да је у захтевима српске владе по питању Македо-

није било мегаломанских пројеката и тежњи. Уколико узмемо у обзир територијал-

но проширење краљевине Бугарске чија је површина са новоосвојеним тековинама

износила више од 150.000 квадратних километара, површина Србије укључујући и

подручје које су српске снаге заузеле у Македонији била је далеко мања и износила

392 Политика, 1. мај 1913, бр. 3339, 2, Српско – бугарска граница.393 Политика, 15. мај 1913, бр. 3353, 2, Декларација српске владе.


110

око 85.000 квадратних километара.394 У таквој диспропорцији Србија је са правом

тражила да јој се призна граница коју је крвљу својих војника исцртала у ратним су-

кобима током 1912 и 1913. године.

Почетком маја 1913. у Софији је одржан велики митин Националног савета на

којем је поручено бугарској влади да се што пре војнички обрачуна са Србијом и Гр-

чком. На митингу су саопштени и циљеви које би бугарска влада и војни врх требали

да прихвате као своје. Они су предвиђали освајање комплетне територије Македо-

није са Солуном, али и заузимање Зајечара, Пирота, Ниша, Врања и Лесковца. Влада

у Софији у почетку није дозволила да је понесе веома јак притисак јавности. Она

је очекивала руску арбитражу и надала се да ће помоћу ње доћи до Македоније. И

српска влада је имала слична очекивања и сматрала да ће јој руска арбитража омо-

гућити задржавање успостављене границе у Македонији. Упркос таквом схватању,

Народна скупштина Краљевине Србије и српски официрски кор нису прихватили

идеју о арбитражи јер су страховали да би њен резултат анулирао српске успехе

остварене на југу. Јавно мнење у Србији и Грчкој делило је исти став што је довело

до нових демонстрација у Београду и Солуну. Свима је постало јасно да се спор са

Бугарима не може решити једноставним путем.395

Од српско бугарског оружаног сукоба деле нас само дани – писала је Поли-

тика 28. маја 1913. године. Сви покушаји да се влада у Софији уразуми нису уродили

плодом. Уместо тога она је гомилала војску дуж границе према Србији. У мају 1913.

бугарске јединице су често прелазиле граничну линију да би изазивале инциден-

те.396 Тако су код Штипа бугарски војници прешли демаркациону линију о чему је

српска Врховна команда известила председника владе Николу Пашића. После кате-

горичког захтева Србије упућеног Софији, бугарске коњичке извиднице су морале

да се врате на своје почетне позиције.397 Код места Мало Трново северно од Криве

Паланке из заседе је нападнута и заробљена српска војничка патрола. Три заробље-

на српска војника Бугари су депортовали у Ћустендил.398 Овакви инциденти поче-

тком јуна постали су свакодневица. Целокупна политичка и безбедоносна ситуација

указивала је на скоро избијање рата.

Охрабрен неискреном подршком Аустроугарске, краљ Фердинанд је издао

наређење својој војсци, да 30. јуна 1913. године без објаве рата нападне на српске

394 Политика, 15. мај 1913, бр. 3353, 2, Декларација српске владе.395 М. Екмечић, Стварање Југославије, 657; Д. Ђорђевић, Националне револуције, 141.396 Политика, 28. мај 1913, бр. 3367, 2, Пред рат са Бугарима.397 Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књ. VI, св. 2, 1/14. април – 30. јуни/ 13. јули 1913, док. бр. 307, стр. 400.398 Исто, док. бр. 428, стр. 495 – 496.


111

и грчке положаје.399 „Мрачном карактеру Бугара годила је ноћ. По својој склоности

за мучке нападе, они је узеше за савезника“ писао је српски историчар Милутин Ла-

заревић.400 У ноћи између 29. и 30. јуна бугарске снаге су на Брегалници извршиле

жесток притисак на српске одбрамбене линије. Наде бугарских команданата да ће

помоћу фактора изненађења успети да разбију српску одбрану нису се испуниле.

После краћег паралисања српских предстража, војници српске армије су се прегру-

писали и почели да пружају организован отпор.401 Извештаји генерала Путника који

су из Скопља стизали у Београд говорили су о почетку сукоба дуж читаве граничне

линије у Македонији.402

Краљ Петар I је поводом бугарских напада на положаје Прве и Треће српске

армије, био приморан да 25. јуна/8. јула 1913. објави ратну прокламацију српском

народу коју ћемо овде пренети у целини. У њој је речено: „ Драги моји Срби, до-

годило се оно, чему се никад нисам надао. Бугари, наша браћа по крви и вери,

наши савезници, нападоше нас мучки без објаве рата. Пролише крв своје браће,

својих савезника и нечовечански побише рањенике. Расекоше мачем уговор

пријатељства и братског савеза. Згрануше се јуначка срца и задрхташе сени палих

Срба на Једрену! Заборавише српску и братску помоћ, заборавише пролиту крв и

пале јунаке на пољима тракиским. Пружише словенству и свету одвратни пример

неблагодарности и грамжљивости. Небратски поступак бугарских нападача мене

је дубоко заболео. Он је повредио моја искрена словенска осећања. Одговорност

за овај злочин према словенству и човечанству, нека понесе онај који га је извр-

шио. И зашто све то, зашто овај злочин? За то да нам отму наше тековине, нашу

дедовину, земље немањићске које залисте свежом крвљу и Српству повратисте.

Сени палих витешких јунака у овом славном рату, позивају вас, Србе и заклињу да

их осветите. Од те напасти бранимо се заједнички ми и наши верни јуначки савез-

ници Грци, с нама бране српске земље наша храбра и витешка браћа, црногорски

соколови. Животни интереси отаџбине, гоне ме, и ако жалосна срца, да позивам

моју храбру војску, моје Србе, пожртвовањем и јунаштвом да се поклоне достојно

хероја славних победа на Куманову, Приштини, Прилепу, Битољу и Једрену. Нека

вам, драги војницим Бог и срећа јуначка у помоћ буде у овом жалосном али нама

наметнутом рату.“403

399 М. Екмечић, Стварање Југославије, 658.400 М. Лазаревић, Српско – бугарски рат 1913. године. Наши ратови за ослобођење и уједињење, Београд 1934, 27.401 М. Екмечић, Стварање Југославије, 658.402 Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књ. VI, св. 2, 1/14. април – 30. јуни/ 13. јули 1913, док. бр. 561, стр. 594.403 АС, МИДС, ПО, 1913, Ф-IX, Д-1, Р-II/6, Пов. бр. 4598, Проглас Петра Карађорђевића Србима, 25.VI/8.VII 1913.


112

Колико год се говорило и изненадном нападу Бугара на српске и грчке позције

у Македонији, и Београд и Атина су рачунали на такав расплет догађаја. Зато су још

14. маја 1913. године склопили српско – грчку војну конвенцију, а две недеље кас-

није и дефанзивни савез који је садржао споразум да се сачува заједничка српско –

грчка граница у Македонији.404 Убрзо после бугарских напада код Брегалнице у рат

улазе и остале балканске државе. Црна Гора, Румунија и Турска у јулу 1913. године

заједно са Србијом и Грчком нашле су се у рату против Бугарске.405

Бугарска офанзива полако је губила своју оштрину. На Брегалници је ситу-

ација почела да се мења у корист српског оружја. Генерал Савов је уочи битке распо-

лагао јачином од четири бугарске армије. Уместо да упути све своје трупе на бојиште,

он је направио велику грешку упутивши само Четврту бугарску армију у правцу где

су дејстовале Прва и Трећа српска армија. Због тога му бројчана предност против

Срба на фронту није пуно вредела, јер је није имао на самом попришту битке.406 Кон-

центрација бугарских снага била је на линији Злетовска река – Брегалница – Крива

Лакавица и северно од ове линије према старој српско – бугарској граници. Српска

одбрана се простирала од Тромеђе, преко Осоговских планина и Злетовске реке и

избијала на Вардар. Ту су биле концетрисане најјаче српске снаге због чега је и отпор

био најжешћи.407 У целодневним борбама, до 9. јула 1913. бугарска војска на овим

просторима била је потпуно поражена. Бугари су имали око 20.000 погинулих војни-

ка, док је на страни Срба тај број износио око 16.000. Четврта бугарска армија је била

приморана на повлачење.408

Све време рата, лист Политика је доносио извештаје са фронта, приче о рање-

ницима, текстове о цивилном становништу које је трпело велику штету због ратних

дејстава. Постојала је у њему посебна рубрика под именом Други балкански рат која

је пратила дешавања на фронту и о свему исцрпно информисала грађане Србије.

Тако се у броју од 8. јула 1913. године нашао следећи извештај: „Наше трупе са Св.

Николе на граници продрле су на бугарско земљиште и стигле до Ћипрена. Неприја-

тељ се повукао ка Белоградчику. По наредби бугарске стране становништво је у том

правцу исељено до последњег човека; нема нигде живе душе.“409 У броју од 13. јула

дата је прецизна анализа дешавања на тимочком бојишту на којем су слабије српске

трупе успеле да зауставе бугарску армију под командом генерала Кутинчева и да је

404 Знаменита документа за историју српског народа, док. бр 75, стр. 376-383.405 Д. Ђорђевић, Националне револуције, 141.406 В. Бајкић, Критичке студије о нашим ратовима 1912. године, Београд 1914, 11.407 Политика, 3. јули 1913, бр. 3401, 2, Други балкански рат. 408 М. Екмечић, Стварање Југославије, 659. 409 Политика, 8, јули 1913, бр. 3406, 2, Други балкански рат.


113

натерају у бегство.410 После дугих борби у Тимоку Бугари који су успели да продру

до Књажевца били су приморани на повлачење. За собом су оставили згариште и

пепео. „ Дивљаштво што су их Бугари извршили над рањеним и мртвим српским вој-

ницима и официрима, до којих су могли допрети, зверства која су извели над јадним

становништвом у Маћедонији и Старој Србији, повлачећи се испред победоносне

српске војске, запрепастила су читав свет. Али оно што се десило у Књажевцу, извес-

но да не може појмити ни један културан човек и тешко да може поверовати у страш-

ну стварност чак и онај који је гледа“- писало је у извештају Политике од 7. јула који је

описивао изглед Књажевца после дводневног боравка бугарских војника у њему.411

У цилкуларном телеграму председник српске владе Никола Пашић упутио је

свим посланствима Краљевине Србије податке о бугарским злочинима на терену. У

њему се саопштава да су су приликом препада који је извршила бугарска војска и

касније, бугарски војници вршили страховита мрцварења рањеника и сељака. Так-

вих примера било је много па су српске војне власти у Скопљу позвале тамошњег

руског и француског конзула да се сами увере о злочинима Бугара. На македонском

војишту Бугари су попалили читава села, спалили усеве, поубијали и клали све оне

који их нису симпатисали. И на тимочком ратишту ситуација је била слична. Села

кроз која су прошли попаљена су и опљачкана док су у књажевачкој општини бугар-

ски војници силовали на стотине женске деце.412

Неуспех у рату изазивао је осветничко расположење бугарских војника пре-

ма цивилном становништву, док се ситуација на свим фронтовима развијала на штету

Бугарске. Њихов неповољан положај искористиле су и Румунија и Турска. Румунија

је од Бугара захтевала Јужну Добруџу и успостављање границе на линији Силистрија

– Балчик. Са тим циљем румунске снаге су напале Бугарску са севера. Истим путем

кренула је и Турска. Она је напала Бугарску 16. јула и успела од ње да преузме Једре-

не. Растргнута на више фронтова, бугарска војна моћ била је на издисају. Нашавши

се у очајничкој ситуацији и пред опасношћу да савезничке трупе продру у дубину

бугарске територије, бугарска влада је молила за мир.413 Са слабљењем њених вој-

них позиција слабили су и апетити Софије. Све чешће се тада од бугарских дипломат-

ских представника у Петрограду, Бечу, Берлину могао чути позив на успостављање

аутономије у Македонији. Српска страна је прозрела овакве бугарске захтеве а Ни-

кола Пашић је поводом тога записао: „Бугарска прибегава идеји аутономије Македо-

није, кад ову не може за себе задржати.“ Сви српски посланици у страним земљама

410 Политика, 13, јули 1913, бр. 3411, 2, Други балкански рат. 411 Политика, 7, јули 1913, бр. 3405, 1, У опустошеном Књажевцу. 412 Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књ. VI, св. 3, 1/14. јули – 31. децембар 1913/ 13. јануар 1914, приредио: К. Џамбазовски, Београд 1983, док. бр. 12, стр. 122-124. 413 В. П. Потемкин, нав. дело, II, 201-203.


114

добили су наређење да нипошто не разматрају било какво помињање аутономије

Македоније јер такав сценарио Србија неће прихватити ни по цену борбе до свог

нестанка.414

Рат је настављен свом жестином, а Софија је услед своје немоћи пред страним

дипломатама почела да изјављује спремност за преговоре о миру. Крајем јуна она је

затражила примирје после чега су у Букурешту и започели преговори који су трајали

од 30. јула до 10. августа. Због различитих ставова на самој конференцији долази-

ло је до жестоких вербалних сукоба представника бугарског преговарачког тима са

једне стране и представника савезника са друге. Лука Кавала је била предмет рас-

праве Бугарске и Грчке али је она на послетку уз подршку великих сила додељена

Атини.415 Приликом решавања српско-бугарског спора, на конференцији је одлучено

да линија разграничења између ове две државе у спорном подручју полази од врха

Патарице на старој граници, затим да иде преко старе турско – бугарске границе и

пролази вододелницом између Вардара и Струме изузимајући горњи део Струмичке

долине који остаје на српској страни, па да онда избијe на планину Беласицу, ода-

кле би се спојила са грчко-бугарском границом.416 Тиме је Србија добила Вардарску

Македонију за себе. Осим тог проширења потврђено јој је присаједињење Косова и

једног дела Рашке области са 39.000 км2 према чему је добила укупно повећање од

1.290.000 становника. Црној Гори је признато проширење у област Метохије, Рашке

области и Васојевића које је укупно износило 11.000 км2 и 150.000 људи. Грчка је

добила део Тракије, Егејску Македонију, Епир у нека острва. Румунија је добила јуж-

ну Добруџу док је Турска успела да задржи Једрене. И коначно Бугарској је припала

територија Пиринске Македоније и једног дела Тракије са укупним проширењем од

21000 км2 и 600.000 људи.417

На насловним странама дневног листа Политика у периоду трајања прего-

вора у Букурешту од 30. јула до 12. августа 1913. године по старом календару могли

су се прочитати најразноврснији текстови који се баве анализом балканских ратова,

страдалништвом српског војника и сељака, македонским питањем, бугарском по-

литиком, ставовима великих сила према српско-бугарском спору, злочинима Бугара

у Македонији и источној Србији. Они су често носили наслове попут ових: Ратни

поменик, Други балкански рат, Софијски ратни дневник, Победници у Београду. Тог

13. августа 1913. године насловна страница Политике била је окићена текстом под

именом Спокојан народ којим је свечарским тоном анализиран успех Србије у Бал-

414 Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књ. VI, св. 3, 1/14. јули – 31. децембар 1913/ 13. јануар 1914. док. бр. 87, стр. 179. 415 В. П. Потемкин, нав. дело, II, 203.416 Balkanski ugovorni odnosi, I, док. бр. 149, стр. 371-375 .417 М. Екмечић, Стварање Југославије, 659-660.


115

канским ратовима и у којем је записано: „Велики историјски период који је лањске

године почео објавом мобилизације, завршио се јуче свечаним дочеком победо-

носне војске у престоници. Јуче су измењани у Букурешту потписи на уговорима за

мир. Од данас је Србија поново ушла у период мира, двапут увеличана и спокојна.“ 418

Букурешким миром окончан је Други балкански рат, али мастило на буку-

рештанском документу није окончало непријатељство Београда и Софије. Оно ће

остати присутно у бугарској политици према Србији и довести до новог страдања

српског народа у тешким годинама Првог светског рата.

418 Политика, 13. август 1913, бр. 3442 , 1, Спокојан народ.


116

2.4 СРБИЈА И БУГАРСКА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Велике победе српске војске код Куманова, Битоља, Прилепа и Брегалнице,

омогућиле су Србији да територију Старе Србије и Македоније после вишевековног

ропства врати под своје државно-правне оквире. Њен успех у Балканским ратовима

осим територијалног повећања допринео је јачању међународног угледа Србије у

свету, учвршћивању улоге балканског Пијемонта коју је имала код словенског стано-

вништва под Аустроугарском окупацијом, и побољшању њеног положаја међу бал-

канским државама. С друге стране, Бугарска која се заједно са Србијом у Првом бал-

канском рату борила против Турске, из Другог балканског рата изашла је као велики

губитник. Остала је рањена и лишена вековне тежње да успостави превласт над Ма-

кедонијом и Тракијом, те тиме оконча, како се у бугарским политичким круговима

говорило, „своје национално уједињење.“ Букурештанским уговором о миру била је

спречена за предузимање даљих војничких акција према поменутим територијама,

а њена освајања сведена су на област Пиринске Македоније и мањи део Тракије.

Бугарска дипломатија 1913. године није имала пуно простора за маневрисање. Пре-

остало јој је само да будно мотри на политичка збивања у Европи и чека својих пет

минута за освету над „непријатељем“.

Дипломатски односи Србије и Бугарске обновљени су у јануару 1914. годи-

не поновним отварањем српског посланства у Софији.419 Истог месеца уследила је

и прва посета српског отправника послова, председнику бугарске владе. Србија је

покушавала да нормализује односе са суседом, док се у владиним круговима бугарс-

ке још увек осећало велико огорчење и затвореност. Такво расположење бугарских

власти подстицао је и све јачи утицај Аустроугарске у Софији.420 Поред дипломатског

и на осталим пољима 1914, било је присутно захлађење односа. Владајући политички

кругови у Софији нису сакривали отворену мржњу према Србији. У распиривању мр-

жње предњачила је софијска штампа и њени листови Дневник, Утро и Вечерна по-

шта. Кивни због пораза и губитка у рату, они су јавност обасипали измишљеним до-

гађајима, сплеткама и интригама не би ли пред Европом створили негативну слику о

Србији. На страницама наведених бугарских листова често су се могле срести вести

о „неделима српских војника“. У мају 1914. године пласирана је вест о масакру над

„маћедонским регрутима“ у гарнизонима код Ристовца и Крагујевца. Такво писање

419 Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књ. VII, св. 1, 1/14. јануар – 30. април/ 13. мај 1914, приредили: В. Дедијер, Ж. Анић, Београд 1980, док. бр. 32, стр. 151. 420 Исто, док. бр 41, стр. 159.


117

имало је осмишљен задатак да угрози углед српске војске и изложи је компромита-

цији. Одмах после објављивања поменутих новинских оптужби званични српски ор-

гани демантовали су њихово тврђење, док је београдски лист Политика на наводе

бугарске штампе одговорио свом жестином критикујући како пише „накарадне из-

мишљотине бугарских листова.“ Политика је својом енергичном реакцијом успела

не само да помогне у афирмацији истине већ и да у потпуности разоткрије крајње

малициозне намере бугарске штампе која је писала о „десетковању македонских ре-

грута у гарнизону код Ристовца“, а да пре тога није ни била довољно информисана о

непостојању било каквог гарнизона у поменутом месту.421 Поменути пример у којем

фантазија бугарских новинара помаже у распиривању непријатељства између Бео-

града и Софије није био ни први ни последњи. Монтираних и подметнутих текстова

било је много.

Осим политичких и новинарских сплеткарења присутно је било и директно

угрожавање безбедоносне ситуације у пограничним областима. Под насловом Ин-

триге, Политика је извештавала како Бугари улажу максималне напоре не би ли

изазвали нереде и компромитовали српску управу на новоослобођеним терито-

ријама. Циљ отварања нових сукоба у пограничним областима према писању Поли-

тике била су очекивања власти у Софији да ће погоршање стања довести до стране

интервенције на тлу Вардарске Македоније. Са тим у вези о поступцима бугарских

војника на граниици Политика је писала следеће „њихови војници сваки час пуцају

на наше граничаре, отимају стоку нашим становницима, спремају комитске чете,

удружују се са Арнаутима.“ 422 Крајња намера оваквих поступака била је изазивање

немира и поновно отварање македонског питања, што је бугарској страни предста-

вљало приоритет.

Политику нетрпељивости према српском народу Софија није испољавала

искључиво према Србији. Такав правац њене политике био је усмерен и према Це-

тињу као престоници друге српске државе. Бугарска није могла да опрости Црној

Гори њено учешће у Другом балканском рату на страни Србије. Због тога је уследило

захлађење дипломатских односа између Софије и Цетиња, да би 22. априла 1914,

бугарска влада донела одлуку о укидању свог посланства у Црној Гори. Одлука је

предвиђала и да ће бугарски поданици у тој земљи после укидања њиховог дипло-

матског представништва, своје послове завршавати преко аустријског посланства.

Поводом тога Политика је објавила чланак са насловом Бугари и Цетиње у којем

је закључено: „Зна се врло добро, а знало се и раније какву је улогу имало бугарско

посланство на Цетињу. Оно је било главни биро интрига против Србије и ту је давана

421 Политика, 31. мај 1914, бр. 3727, 1, И ружно, и гадно. 422 Политика, 2. март 1914, бр. 3641, 1, Интриге.


118

последња братска глазура свим оним сплеткама и измишљотинама које су требале

ископати амбис мржње и неповерења између Београд и Цетиња. Данас, када је так-

во интригантно роварење постало немогућно, Бугари су, као практични људи, наш-

ли за најпаметније да ликивидару то посланство.“ 423

Политичке прилике у Бугарској нису се одвијале у корист сила Антанте. Вели-

ки неуспеси у ратовима у којима је бугарска изгубила 55.000 људи и доживела раз-

арање националне економије са штетом већом од две милијарде лева, изазвали су

неповерење према влади Стојана Данева. У јулу 1913. године Даневљева влада је

смењена после чега је уследило формирање коалиционе владе либералних партија.

Тада на политичку сцену поново ступа бугарски либерал Васил Радославов.424 Ње-

говим доласком на чело владе, бугарска спољна политика мења свој проруски курс

и поприма јасне прогерманске карактеристике.425Ново бугарско спољнополитичко

опредељење може се сасвим сигурно тумачити као жеља Софије за ревизијом гра-

ница утврђених Букурешким миром. Пошто је Србија била у пријатељским односима

са силама Антанте, очекивања бугарског политичког врха била су да ће сарадња са

Аустроугарском и Немачком, Бугарској омогућити остварење њених експанзионис-

тичких циљева.426 Томе у прилог ишло је отворено непријатељско држања Беча пре-

ма Београду и Цетињу.427

Још пре сарајевског атентата који је послужио Аустроугарској као повод за

рат са Србијом, бугарски представници водили су преговоре о приступању блоку

Централних сила. Аустроугарски посланик у Софији, гроф Тарановски непреста-

но је извештавао Беч да бугарска влада инсистира на повезивању Бугарске са

Аустроугарском. Такви захтеви Софије крајем 1913. године нису представљали

само политику њене нове владе већ политику бугарске државе и њеног суверена

који се лично залагао за успостављање чврстих односа са Бечом а тиме и спро-

вођење реваншистичког плана према Србији.428 Како је Аустроугарска имала у

свом табору Румунију, а Немачка рачунала на подршку Грчке, оне нису биле у

прилици да у потпуности изађу у сусрет бугарским плановима, већ се све своди-

ло на преговоре и одлагања. Циљ германске политике био је формирање новог

балканског блока у којем би се поред Бугарске нашле Румунија, Турска и Грчка и

који би потпуно елиминисао руски утицај на полуострву. Ради постизања поме-

423 Политика, 23. април 1914, бр. 3691, 2, Бугари и Цетиње424 Д. Попов, И. Божилов, нав. дело, 291.425 А. Трајковић, Време безумља: документи о бугарским злочинима у врањском крају 1915-1918, Београд 1981, 11. 426 Ž. Avramovski, Ratni ciljevi Bugarske i Centralne sile 1914 – 1918, Beograd 1985, 15.427 А. Митровић, Продор на Балкан, 187. 428 Т. Влахов, нав. дело, 80.


119

нутог циља Беч и Берлин су држали Бугарску на кратком ланцу и чекали повољан

тренутак да је активирају.429

На Видовдан, 28. јуна 1914. године у Сарајеву се догодио атентат у којем је

убијен надвојвода Франц Фердинанд, аустроугарски престолонаследник.430 Атетант

је извршио Србин, Гаврило Принцип, члан политичко – револуционарне организа-

ције Млада Босна.431 Овај догађај је послужио властима у Бечу као изговор за објаву

рата Србији, која је оптужена за покретање тајних послова усмерених против Аус-

троугарске. Као крајњи циљ тих послова наводило се уништавање основе државног

поретка Хабсбуршке монархије.432 Прецизније, иза објаве рата крила се је Аустро-

угарска тежња за уништењем Србије и потпуном германском доминацијом на Балка-

ну. Србија је у бечкој штампи представљана као капија Оријента коју Аустрија мора

да освоји и запоседне.433 Препрека јој је био само та што са наведеним плановима

Беча нису биле сагласне силе Антанте. Па ипак, подржана од стране немачких војних

и политичких кругова, аустроугарска је објавила рат Србији, и тиме означила поче-

так отвореног војног сукоба светских размера.

Аустроугарски ултиматум и објава непријатељства Србији, пробудили су дух

реваншизма код бугарског политичког врха. Краљ Фердинанд је тада оценио да су

створени идеални услови за освету пораза на Брегалници, и остварење великобу-

гарских територијалних претензија према територији Македоније и деловима југо-

источне Србије.434 Своја убеђења поткрепио је и поклапањем бугарских циљева са

планом Берлина и Беча по којем би након успеха германског војника против Срба,

већи делови југоисточне Србије требали бити уступљени Софији.435

Током друге половине 1914. године преговори Беча и Берлина са Софијом

ишли су у позитивном смеру. Бугарска се није одрицала својих максималистичких

циљева проширења територије на рачун Грчке, Турске и Србије али је свесна по-

следица које јој је таква политика донела 1913. године одлучила да у преговорима

своју спремност за војне акције изрази искључиво против Србије. Због тога је сма-

трала потребним да осигура своје залеђе према Румунији и Турској у чему је оче-

кивала подршку Централних сила. У захтевима које је председник бугарске владе

Радославов износио представницима Тројног савеза подразумевало се да Централ-

не силе гарантују интегритет територије Бугарске од свих напада или повреде од

429 Ž. Avramovski, нав. дело, 19. 430 М. Екмечић, Стварање Југославије, 685. 431 Ј. Јовановић, Борба за народно уједињење 1914 – 1918, Београд 1938, 17.432 А. Митровић, Србија у Првом светском рату, Београд 2004, 5. 433 Исти, Продор на Балкан, 258.434 Ž. Avramovski, нав. дело, 23.435 А. Митровић, Продор на Балкан, 313-315.


120

стране било које државе, као и да омогуће територијално проширење Бугарске на

оне области на којима Бугарска има историјска и етничка права. Под тим захтевима

подразумевала се територија Србије према којој су бугарске аспирације познате још

из периода руско – турског рата. Међутим, захтеви Бугарске изазивали су конфузију

и забринутост Румуније и Грчке, којима није било у интересу прекрајање граница

утврђених миром из 1913. године.436

Због недефинисаних односа и неповерења између Софије и Букурешта, Беч

је све до краја јула захтевао да се Бугарска отворено не прикључује Централним си-

лама, мада су и Немачка и Аустроугарска рачунале на њену подршку у коначном

обрачуну. Међутим, чим је Турска пришла Централним силама, Берлин је инсисти-

рао да се утврди споразум са Бугарском. После опсежних дипломатских припрема 9.

августа 1914. године између немачког и аустроугарског посланика у Софији са једне

стране, и председника бугарске владе Радославова, са друге стране, усаглашени су

текстови аустро-бугарског и немачко-бугарског уговора. Они су подразумевали ак-

тивно војно учешће Бугарске против Србије, јер је Берлин сматрао да Бугарска за те-

риторијално проширење које јој се пактом са Централним силама обезбеђује, мора

нешто и да допринесе. У уговор је јасно наведено да ће Немачка подржати терито-

ријално проширење Бугарске прикључењем „провинција на које она има историјска

и етничка права, а које се налазе под влашћу оних балканских држава које нису са-

везнице Немачког рајха.“ Упркос томе што је текст пакта 10. августа прихваћен од

стране владе Бугарске, краљ Фердинанд се није сагласио са њим. Он је захтевао од

Немачке и Аустроугарске да се Бугарској пактом призна проширење територије на

оне области које су биле обухваћене мирцстешком реформом437из 1903. године, и

да јој се у случају уласка Грчке у рат на страни Антанте, одобри анексија области

које је Грчка добила у ратовима вођеним 1912/1913. године. Трећи Фердинандов за-

хтев је био да се у уговорима јасно прецизира које су балканске државе савезнице

Централних сила. После ових захтева преговори за потписивање пакта са Бугарском

били су одложени на неко време.438

Одлагање преговора додатно су подстакли и српски успеси на фронту. После

победе српских снага у биткама на Церу и успешној контраофанзиви српске војске

на Колубари, када је и последњи аустроугарски војник протеран са територије Ср-

бије, дошло је до благог отрежњења бугарског јавног мњења. Прогермански поли-

тички кругови у Софији су уз славље и весеље примали вести о паду Београда, али

436 Ž. Avramovski, нав. дело, 23-24. 437 Мирцтешка реформа предвиђена је споразумом Русије и Аустроугарске у Мирцстегу 2. фебруара 1903. године, после угушења Илинденског устанка и односила се на македонске вилајете : Косовски, Битољски и Солунски. 438 Ž. Avramovski, нав. дело, 31-35.


121

су их вести о успесима српске војске потпуно охладили и рационализовали. О томе

је најбоље сведочило писање бугарских листова које је у својим новинским чланци-

ма анализирао дневни лист Политика, чији текст под насловом У Софији, објављен

22. децембра 1914. године говори о шоку и отрежњењу које је доживела софијска

штампа после српских ратних подвига против Аустроугарске. „Победа Србије, коју

су у Софији већ били сахранили, пренула је и најшовинистичкије духове и одједном

се крај свег самообмањивања, осетио респект према суседу који је био тако дуго

потцењиван и изазиван“ – писала је Политика и сматрала да „Србији припада част

да се ни као сусед ни као члан словенске заједнице није ни за длаку огрешила према

Бугарској, и да је у тренуцима најтежих изазивања и искушења остала на висини.

Ни оружани упади, ни бесомучно приређиване новинарске хајке, ни фантастична

измишљања о хаосу у старим и новим границама Србије, све то није могло извести

наше држање према Софији из такта.“439 Као што видимо, спремност бугарске вла-

де и двора да Бугарску уведе у рат против Србије у очекивању њеног брзог слома,

спласнула је после аустроугарских пораза у августу и децембру 1914. године. Краљ

Фердинанд и Радославов нису напустили своју политику према Србији али су чекали

погодан моменат и увидевши незгодан положај Централних сила на Балкану после

војних неуспеха, стално су повећавали своје захтеве према Бечу и Берлину.440

Бугарска је одлично глумила улогу неутралног суседа према Србији током чи-

таве 1914. године, што није ни мало пореметило активност њених комитских чета.

Оружани упади бугарских комита на територију Македоније, вршени су константно

још од јесени 1913. године. Током 1914. године у време ратних сукоба са Аустроугар-

ском, број бугарских чета које су угрожавале безбедност у пограничним деловима

југоисточне Србије непрестано је растао. Током 1915. године те акције попримиле

су шири карактер јер се у четама формираним и опремљеним у Бугарској налазио

и одређен број турских добровољаца и аустроугарских официра. Почетком априла

1915. догодио се силовит насртај бугарских комита на српске граничне положаје не-

далеко од Струмице и Валандова.441 После напорних борби српске снаге су успеле да

одбију напад. У нарочитом извештају објављеном у листу Политика описани су сви

детаљи ових мартовских борби. У њему се између осталог саопштава да је на осно-

ву анкета и испитивања докумената пронађених код мртвих комита, утврђено да су

њихове чете добро организоване, наоружане и извежбане у Бугарској.442 Поводом

упада бугарских чета код Струмице на српску територију, влада у Београду је упу-

439 Политика, 22. децембар 1912, бр. 3891, 1, У Софији. 440 Ž. Avramovski, нав. дело, 61.441 N. Popovć, Antanta i srpsko-bugarski odnosi u Prvom svetskom ratu, Jugoslovensko – bugarski odnosi u XX veku, I, Beograd 1980, 107.442 Политика, 12. април 1915, бр. 3997, 1, У Струмици и Валандову.


122

тила пријатељским силама ноту у којој је тражила заштиту и интервенцију. Упркос

свим доказима, бугарска телеграфска агенција и сви софијски листови тврдили су да

ни један бугарски официр нити војник није прешао српску границу већ да се у поме-

нутом случају радило о локлним турским четама које су се бориле „против српског

физичког и административног насиља“ у Македонији.443 Слични напади и угрожа-

вање српско-бугарске границе дешавали су се непрестано. Поред оружаних и диве-

рантских акција, чланови бугарске организације вршили су и енергичну пропаганду

међу становништвом јужне и југоисточне Македоније. Ратно стање у којем се Србија

налазила ишло им је на руку. Посебно је било значајно питање мобилизације војних

обвезника са новоослобођених простора које су чланови бугарске организације ко-

ристили. Један део мушког становништва из штипског и битољског краја подстакнут

бугарском пропагандом напуштао је територију Србије како не би био мобилисан, и

бежао у Бугарску која је тада била војно неутрална. Поједини српски функционери

предлагали су поводом тога да се становништво на југу и југоистоку Македоније не

третери на исти начин по питању ратних обавеза као и становништво Старе Србије

јер би у супротном могло да дође до инцидената ширих размера.444 Док су Бугарска и

Турска организовано убацивали своје људе и стварали мреже оружаних група за де-

ловање против српске власти, страх и несигурност поново су владали територијом

Македоније.445

Упоредо са терористичким акцијама и пропагандним радом на тлу Вардарс-

ке Македоније подстицаним из Бугарске, Софија је водила живу дипломатску актив-

ност. Током 1915. године настављени су преговори о приступању блоку Централних

сила, док су синхронизовано са њима постојали упорни покушаји сила Антанте да

придобију бугарски политички врх и Бугарску сврстају на своју страну. Отворена тр-

говина како би се зграбило што више туђе земље и створила највећа држава на ев-

ропском југоистоку представљала је дефиницију бугарске политике 1915. године.446

Велика Британија и Русија покушавале су на све начине да ојачају свој ути-

цај на Балкану и прихватањем уступака према Софији обезбеде њену војну и поли-

тичку подршку. Тако је Лондон био спреман да Бугарској уступи територију Маке-

доније до линије одређене српско-бугарским споразумом из 1912. године, док је

Петроград играо на карту још увек живих сећања на ослободилачку улогу Русије и

на увереност бугарских народних маса да судбина Бугарске лежи у рукама Петрог-

рада. Дипломатска акција Антанте била је подржана од стране бугарске опозиције а

443 К. Соколовић, Хиљаду дана страдања. Ратни дневник телеграфисте војводе Степе Степановића, Ниш 1995, 74. 444 М. Екмечић, Ратни циљеви Србије 1914, Београд 1990, 262-263.445 Исти, Стварање Југославије, 721. 446 Б. Храбак, Силе Антанте и Сједињене америчке државе према Бугарској 1915 – 1918, Врање 1990, 8.


123

њен резултат је био калкулисање бугарске владе са могућношћу задржавања неу-

тралности, с тим да ипак добије целу Македонију.447 Ипак, вести о понудама Антанте

алармирале су Беч и Берлин. Свесни да би стварање неког новог балканског блока

против њих било опасније од сваког савезничког успеха на источном или западном

фронту, флексибилније су приступили наставку преговора са Софијом. У постизању

позитивног исхода преговора коришћена су сва расположива политичка средства

па чак и поткупљивање бугарских политичара. Ситуацију је додатно компликовало

и приступање Италије силама Антанте. Под таквим околностима Централне силе су

интензивирале преговоре са Бугарском који су окончани 6. септембра 1915. године

потписивањем уговора о савезу и тајне конвенције.448 Овим споразумом Бугарској је

омогућено територијално проширење на рачун Србије. Она је према члану 1. Тајне

конвенције добијала 51.425 квадратних километара и 2.648.168 становника са сле-

дећим српским срезовима:449

Назив среза Величина у км2 Број становника1. Пожаревачки 4157 262.6032. Крајински 2909 113.1283. Половина моравског 1450 103.2704. Тимочки 3196 150.9655. Нишки 2558 201.7626. Пиротски 2419 114.1157. Врањски 4342 257.0878. Кумановски 3500 166.9399. Штипски 3500 200.00010. Кавадарски 3500 97.76311. Битољски 4000 345.75912. Дебарски 3500 82.47613. Тетовски 3500 157.24814. Скопски 3500 153.29315. 1/3 приштинског 1200 80.00016. Топлички 2839 112.61017. ½ крушевачког 1355 85.150

свега : око 51.425 око 2.648.168

447 Ž. Avramovski, нав. дело, 62-63. 448 А. Митровић, Устаничке борбе у Србији 1916-1918, Београд 1987, 29. 449 Ž. Avramovski, нав. дело, 169-170;


124

Упућивање свечане ноте 1. септембра 1915, Софији од стране држава Антанте

није имало никаквог ефекта.450 Бугарска је донела одлуку. Прихватањем наведених

територијалних уступака од стране Централних сила, све препреке за суделовање

њихових и бугарских оружаних снага против Србије биле су отклоњене што је наја-

вљивало почетак нове офанзиве.. Током септембра 1915. године док су снаге Цен-

тралних сила вршиле припреме за упад на територију Србије, београдска штампа

бавила се приликама у Бугарској и њеном односу према најновијим догађајима. По-

следњи бројеви Политике451 за 1915. годину доносили су вести о бугарско – турском

споразуму у којима је констатовано да је Бугарска дефинитивно изгубљена као мо-

гући партнер сила Антанте јер се све чвршће везивала за заједницу са Немачком.452

Упркос опредељењу бугарске владе и монарха, бугарска опозиција била је против

склапања савеза са Централним силама. Шефови опозиционих партија Бугарске из-

нели су свој став о томе на министарској седници којој је 7. септембра 1915. године

председавао краљ Фердинанд.453 Влада у Софији није уживала подршку ни поједи-

них интелектуалних кругова. Под оптужбом да је писац антигерманског текст - апела

бугарском народу у Софији је почетком септембра ухапшен истакнути универзитет-

ски професор К. Крстев. Поменути апел потписали су виђенији бугарски грађани,

универзитетски професори и истакнуте личности. У њему се критикује рад бугарске

владе и наводи следеће: „Грађани, грозна опасност лебди над Бугарском. Гурају је

у логор њених вековних непријатеља – против њених интереса, традиције и дуж-

ности. [...] Зар није свакоме јасно данас, нарочито после споразума са Турском, да

се данашња влада дефинитивно определила уз Централне силе и да само очекује

згодан тренутак па да баци земљу у један рат који је у интересу и по вољи Немачке?

Зар није јасно да влада ради све: ограничава штампу, забрањује зборове, не сазива

скупштину, нахушкава штампу да би заглушила вољу нације и да би гурнула њене си-

нове у ужасан рат, који ће разбити и последње наде, који ће закопати Бугарску. Здру-

жимо се као један човек и не дозволимо да се изврши то мрачно и погубно дело.“454

Упркос снажном противљењу опозиције и интелектуалаца курс Бугарске политике

није промењен. Напротив, Радославовљева влада је учврстила своје позицији и

подржана од стране монарха наставила да врши припреме за рат против Србије.455

На страницама дневног листа Политика од 10. септембра 1915. могла се је прочита-

450 Г. Николајевич Трубецки, Рат на Балкану 1914 – 1917. и руска дипломатија, Београд 1994, 142.451 Дневни лист Политика излазио је константно од 4. јануара 1904. године до септембра 1915. године када привремено престаје са радом због ратних сукоба и окупације Србије.452 Политика, 4. септембар 1915, бр. 4139, 2, Бугари, Турци и Немци.453 Политика, 8. септембар 1915, бр. 4143, 1, Софија остаје иста; К. Соколовић, Хиљаду дана страдања, 101. 454 Политика, 8. септембар 1915, бр. 4143, 1, Последња опомена.455 Политика, 9. септембар 1915, бр. 4144, 1, Слом бугарске опозиције.


125

ти вест под насловом Бугарска мобилише.456 Тада више није било дилеме. Софија се

припремала за рат.457 Према јасно преузетим обавезама проистеклим из споразу-

ма и тајне конвенције потписане са Немачком (6. септембар 1915), бугарске трупе је

требало најпре мобилисати а онда их концентрисати на западним границама према

Србији. Оне су имале задатак да након започетих операција аустроугарских и не-

мачких јединица на Сави и Дунаву отпочну напад на Србију у правцу Зајечара, Ниша

и даље јужно према Вардарској Македонији. Главну команду над свим трупама које

су учествовале у нападу на Србију додељена је немачком генерал – фелдмаршалу

Аугусту фон Макензену.458

Припреме за рат вршиле су се на свим странама. Када је у питању распоред

борбених снага, у Срему и североисточној Босни прикупаља се аустроугарска III ар-

мија, у јужном Банату била је концентрисана немачка XI армија, а у западним де-

ловима бугарске налазиле су се I и II бугарска армија. Србија је према непријатељу

могла да изведе највише 300.000 војника што није било ни близу довољног уколико

се сагледа дужина линије фронта коју су српске снаге морале да бране. Главнина

српских борбених трупа била је распоређена на следећи начин: на западу, према

Босни налазила се I армија под командом генерала Живојина Мишића. На северу

који је био главни непријатељски правац напада концентрисана је била III армија

под командом генерала Павла Јуришића Штурма док је источну границу бранила II

армија на челу са генералом Степом Степановићем. Јединицама које су учествова-

ле у одбрани Београда командовао је генерал Михаило Живковић снагама које су

браниле „Нове области“ (Вардарску Македонију и делове Косова) генерал Дамњан

Поповић.459

Србија је и поред свег значаја северног и западног фронта, велику пажњу

поклањала граници према Бугарској. Она је након проглашења мобилизације у

Бугарској била свесна реалне опасности од могућег напада са истока. Због тога је

српска Врховна команда извршила груписање трупа Нове Области, а 30. септембра

је приступила образовању Тимочке војске и Власинског одреда. Ради обезбеђења

српско-бугарске границе, 30. септембра 1915. године Врховна команда је издала на-

ређење Тимочкој војсци које је гласило: „На прагу смо рата са Бугарима. Бугарска је

у добу мобилизације, која је за пешадију завршена 28. септембра а за остале дело-

ве завршава се 30. септембра. Тада ће вероватно отпочети концентрација. Тимочка

војска има задатак да обезбеђује гранични фронт од Св. Николе до ушћа Тимока у

456 Политика, 10. септембар 1915, бр. 4145, 2, Бугарска мобилише.457 К. Соколовић, Хиљаду дана страдања, 101. 458 А. Митровић, Србија у Првом светском рату, 208. 459 Исто, 208.


126

Дунав. По строгом наређењу наше владе, обратити командантима трупа пажњу да се

уздржавају од свега што би дало Бугарима повода да нас савезницима представе као

изазиваче за објаву рата.“460

Непријатељска офанзива започела је 6. октобра 1915. године бомбардо-

вањем Београда. Бугарске трупе су тада још увек биле у стању приправности. Тек 14.

октобра оне су започеле напад са истока и практично удариле у леђа српској одбра-

ни на северу. Силина бугарског удара с леђа није пореметила II српску армију. Под

командом генерала Степе Степановића српске снаге су надчовечанским напорима

успеле да одбију прве бугарске нападе. Па ипак, трупе на северу нису биле довољ-

не да зауставе вишеструко бројнијег непријатеља. Постепено повлачење са северне

линије фронта утицало је и на јединице II српске армије.461 Таква ситуација натерала

је Врховну команду српске војске да се преко свог војног изасланика у Петрограду

обрати за помоћ руском цару. У том обраћању наведено је да „српска војска, много

слабија од аустро-немачких и бугарских снага, и поред све готовости, да на сваком

кораку најупорније задржава непријатеља, ипак неће моћи одолети и спречити њи-

хово надирање.“ Због тога је тражено од Русије да предузме кораке који би на Бугар-

ску учинили ма какав притисак у циљу задржавања офанзиве њене војске против

Србије.462 Упркос српским апелима за помоћ, на фронту према Бугарској се ништа

није променило. Власински одред под командом потпуковника Милована Плазине

пружао је ефикасан отпор бугарским снагама, међутим потез од Власине до Криве

Паланке су бранили обвезници последње одбране и то махом из нових крајева који

нису били превише вични ратовању. Тако је Бугарима пошло за руком и да 16. ок-

тобра пресеку железничку линију Ниш – Солун код Врања што је значило и прекид

железничке везе са савезничким снагама у Грчкој.463

Бугарска II армија је свом жестином напредовала на македонском фронту.

Снаге Брегалничке дивизије I позива неупоредиво слабије од II бугарске армије биле

су поражене и приморане на повлачење. Већ 19. октобра Бугари су успели да избију

на Вардар, 20. октобра су ушли у Куманово, 22. октобра заузели Скопље и 26. октобра

завладали стратешки важном Качаничком клисуром. Због лоших резултата генерал

Петар Бојовић је заменио генерала Дамњана Поповића на месту команданта трупа

„Нових области“ али је услед тешког стања на свим бојиштима био онемогућен да

учини било шта што би променило ситуацију на терену. Ни II српска армија није била

у могућности да узврати ударац непријатељу али је 9. новембра када је фронт код

460 Велики рат Србије 1914 – 1918, приредили: М. Војводић, Д. Живојиновић, Београд 1970, док. бр. 100, стр. 191. 461 А. Митровић, Србија у Првом светском рату , 210.462 Велики рат Србије 1914-1918, док. бр. 101, стр. 192-1913. 463 Ј. Хаџи Васиљевић, Бугарска зверства у Врању и околини, Нови Сад 1922, 34 – 36.


127

Пусте реке почео да се распада пред налетом Бугара успела да консолидује редове и

потисне непријатеља према Лесковцу. Овом успеху допринео је долазак команданта

дивизије а затим и команданта армије Степановића са краљем Петром у прве борбе-

не редове што је ретка слика у историји светског ратовања.464

Успешна бугарска акција на крајњем југу Србије била је од великог значаја

Централним силама, док је Србију у потпуности одсекла од везе са Егејским морем.

Србија се тада нашла у тешкој и готово безизлазној ситуацији. Под све јачим нади-

рањем непријатељских снага, српска војска и избеглице сливале су се на територију

Косова и Метохије.465 Како је покушај да се пробију бугарске позиције у Качаничкој

клисури пропао, народ и војска су били приморани да крену пут Албаније до обала

Јадрана. Уложивши велике напоре и претрпевши све патње које је са собом носило

повлачење преко албанских гудура војска је стигла до Скадра где је доживела до-

датну трагедију. Због неспоразума са савезницима око пребацивања на слободну

територију Грчке, главнина српских снага није се у Скадру укрцала на бродове већ је

морала да настави марш до Валоне. На том маршу многи су оставили своје животе.

Стигавши у Валону готово десеткована српска војска најзад се укрцала на савезнич-

ке бродове одакле је пребачена на острво Крф. Услед ужасних страдања од неприја-

тељских метака и граната, арнаутских пљачки и непроходних албанских планина,

армија од 420.000 војника после свих страхота била је сведена на 150.000 пушака.

Била је то најтрагичнија ситуација у којој се Србија нашла после 1813. године. Ипак,

она није капитулирала. Иако је српски војник био поражен, држава није сломљена.466

Повлачењем српске војске пут ка запоседање Србије од стране Аустро-

угарске и Бугарске био је отворен. Почетком 1916. године Беч и Софија су ус-

поставили потпуну контролу над Србијом и започели са формирањем система

окупационе власти. Освојена територија подељена је између Аустроугарске и

Бугарске. Од 1. јануара 1916. године аустроугарски део био је у управном погле-

ду познат као Генерални гуверман Србије, док је бугарска практично извршила

анексију источне и јужне Србије. Она је свој ратни плен поделила на две војно-

управне области, Моравску или Поморавияата и Македонску. Центар Моравске

области, која је обухватала целу источну и јужну половину Србије у границама до

1912. године био је у Нишу а центар Македонске области у Скопљу. Шест нових

округа бугарске окупационе управе били су: нишки, врањски, пиротски, зајечар-

ски, ћупријски и пожаревачки. Окрузи су се делили на општине а ове на срезове.

Главну власт у окрузима имала је бугарска војска. Са њеним доласком у свим ок-

464 А. Митровић, Србија у Првом светском рату, 210-213.465 Ј. Хаџи Васиљевић, Српска војска у европском рату, Нови Сад 1919, 20-21. 466 М. Екмечић, Стварање Југославије, 754-755; Исти, Дуго кретање између клања и орања, 360.


128

рузима била је суспендована важност српских закона и све установе нашле су се

у рукама бугарских чиновника.467

Заузети крајеви Србије нису сматрани освојеним областима. Бугари су њих

третирали као ослобођене крајеве или бугарске „западне“ покрајине. При томе је

Софија била убеђена да је Србија као држава 1915. године заувек избрисана, и да

у „ослобођеним“ крајевима уопште нема Срба, већ да се ради о „старим Бугарима“

које је српска власт асимиловала и над којима је спроведена србизација. Због тога је

према схватањима бугарске Врховне команде силом и режимом чврсте руке у осло-

бођеним крајевима требало неутрализивати и уништити све што подсећа на Србију

и Србе. Требало је Моравској области наметнути чист бугарски карактер. Претво-

рити је у Моравску Бугарску. Са тим циљем у окупираним крајевима Србије била

је забрањена употреба српског језика и вођена је политика националне асимила-

ције.468

У преговорима и креирању планова Централних сила о будућности Србије

бугарски краљ Фердинанд је имао најрадикалнији приступ и схватања о решавању

српског питања. Док су Немачка и Аустроугарска сматрале да у перспективи мож-

да и треба дозволити формирање мале области под именом Србија, која би имала

посебан државолики облик и била притешњена између моћне Аустроугарске и ве-

лике Бугарске, дотле је Фердинанд са својим војним врхом инсистирао на потпуном

уништењу и нестанку Србије. Према бугарским схватањима, постојање и мале Ср-

бије представљало би опасност по мир на Балкану јер би се у њој наставиле „руске

смутње и интриге“. Србију је требало потпуно поделити између Бугарске и Аустро-

угарске, а уколико би Црна Гора пристала на сарадњу са Централним силама, Фер-

динанд је допуштао могућност стварања велике црногорске државе.469 Аспирације

Софије у територијалном погледу ишле су толико далеко да је она пред Аустроугар-

ском и Немачком отворено истицала жељу за контролисањем железничке линије

Смедерево – Ниш, иза чега је била сакривена јасна идеја бугарског војног врха да ус-

лед успеха у рату својој држави присаједини целокупно подручје Велике Мораве.470

Мегаломанска и империјалистичка политика Бугарске нашла је своје упо-

риште и међу бугарским интелектуалцима и књижевницима. Они су на таласу болес-

них амбиција и искривљеног идеализма поред аспирација према Моравској области

(у бугарској литератури се може срести и као „Моравското“) чак и територију Косова

сматрали земљом на коју имају историјско право. О ставовима бугарских шовиниста

467 В. Стојанчевић, Систем бугарске окупационе управе у Србији у време Топличког устанка 1917, у Србија и српски народ за време рата и окупације 1914 – 1918. године, Лесковац 1988, 57. 468 Исто, 57. 469 Ž. Avramovski, нав. дело, 185-189. 470 М. Екмечић, Стварање Југославије, 758.


129

у вези Косова, Јован Хаџивасиљевић је записао: „Заражена шовинизмом, бугарска

интелигенција се до неурачунљивости машала свих српских земаља до Крушевца

и Новог Пазара. По тој неурачунљивости, њој је Косово било бугарска земља. Као

о јужној Старој Србији и Маћедонији, они су увртели у главу да су Морава и Косово

њихове земље. А када се народу као што је бугарски једном нешто показало као мо-

гуће добити, он није бирао средства.“471

До које мере су поремећене амбиције Бугара могле да иду сведочи и поли-

тички сукоб на релацији Беч-Софија поводом проширења бугарских аспирација на

територију која им није припадала према одредбама Тајне конвенције од 6. септем-

бра 1915. године. Као што смо већ образложили, територијално проширење бугарске

било је дефинисано Тајном конвенцијом склопљеном између Бугарске, Аустроугарс-

ке и Немачке. Међутим, после пада Србије, бугарски војни и политички врх није био

задовољан освојеном територијом, и ако су тада успостављене границе биле много

западније од граница некадашње Санстефанске Бугарске. У Бугарској престоници

родила се идеја о стварању државе од Црног до Јадранског мора. Стога је Софија

сматрала да се треба извршити ревизија постигнутог договора са Бечом и Берли-

ном која ће Бугарској омогућити да овлада западним деловима моравске долине,

већим делом Косова и делом средње Албаније. Такав захтев изазвао је негодовање

Беча. До кулминације незадовољстава дошло је када су бугарске власти покушале

да на простору Призрен – Качаник – Приштина – Митровица своју војну власт заме-

не цивилном, и тиме фактички ове области присаједине својим de facto анектира-

ним територијама. Аустроугарска је жестоко протестовала против такве политике

Бугарске. Сукоб је био толико заоштрен да је доводио у питање стабилност њихових

савезничких односа на Балкану. Због тога је немачка Врховна команда прихватила

улогу посредника у преговорима Беча и Софије који су 1. априла 1916. године завр-

шени склапањем споразума војног карактера. Према том споразуму утврђена је де-

маркациона линија подручја аустроугарске и бугарске војске, али је Беч морао да се

помири с тим да бугарске трупе остају у Призрену, Приштини и Урошевцу из разло-

га снабдевања и допремања намирница трупама у Скопљу.472 Овим договором нису

решене све несугласице између Монархије и Бугарске јер су и једна и друга страна

имале потпуно неискрен приступ у покушају споразумевања. У дипломатским круго-

вима Централних сила, неумерени бугарски захтеви били су опште присутни.

Како би што ефикасније интегрисали окупиране земље и избрисали српску

националну свест код становништва крајева јужне и источне Србије, Бугари су од

дана запоседања српских територија отпочели са спровођењем стравичних зло-

471 Ј. Хаџи Васиљевић, Бугарска зверства у Врању, 4. 472 Ž. Avramovski, нав. дело, 213-221, 243 .


130

чина над тамошњим становништвом. Покушаји да пропагандним средствима пре-

веду народ у национални корпус Бугара још првих дана окупације показао се као

немогућ, што је представљало повод за спровођење политике егзекуција и звер-

става над Србима. У окупираним крајевима Бугари су формирали тајне одборе за

ликвидацију Срба. Међу свим бугарским кланицама посебно се истицала Сурдулица,

мала српска варош окружена планинама Чемерник, Варденик и Кукавица. У њој су

биле стациониране 2. и 5. чета 42. бугарског пука које су касније појачане и 10. че-

том. За команданта места именован је Нестор Симеунов родом из Трнова а на челу

бугарског Извршног одбора у Сурдулици налазили су се Стојан Јуруков резервни

потпоручник, др Пејев лекар из Софије, поручник Тодор Витанов, поручник Минчев

и поручник Кирчов. Сурдулички Извршни одбор био је најутицајнији међу свим бу-

гарским одборима на југу Србије, док је Сурдулица као центар за ликвидацију Срба

изабрана због свог географског положаја, јер се налазила између врањских и ко-

совских предела са једне стране и Софије са друге. Путем кроз Сурдулицу, Бугари су

спроводили заробљене Србе из врањског, топличког, приштинског, кумановског и

осталих крајева и успут их убијали. О томе је Јован Хаџи Васиљевић записао: „Сурду-

лица је постала права кланица српскога народа. Ово су место Бугари сами прозвали

српском костурницом. И начинили су Бугари од овога најлепшега предела у целој

Србији старих граница праву српску костурницу. Какви ту нису побивени први људи

из народа: старци, инвалиди, ратни заробљеници, болесници, официри, свештени-

ци, професори, адвокати, жене, девојке и малолетна деца. Дубока долина, Калифер,

Занкова ливада, Влашка долина, Радичева њива, Романовачки поток, Дубрава, Јела-

шица, Корбевачка река, и др. места. Кад су породице побивених, после ослобођења,

претраживале телесне остатке својих покојннка, и у црквеној ливади у Сурдулици

нађена су два свештеничка леша. Осим тога, нађен је на истом месту један свеште-

нички леш у одјејанијама и остаци каквога детета од 10-12 година. Како су Бугари ове

жртве само припрећивали, то их је и киша почела брзо избациватн и откривати. Још

док су Бугари били у Сурдулици, показале се многе лубање и други делови костура.)

У непосредној и даљој околини Сурдулице поља су засејана била, за првих шест ме-

сеци окупације, лешевима и костурима српским.“473

Осим дивљачког терора над недужним цивилним становништвом, спровођен

је и терор над српским језиком, књигама и културом. О томе сведоче наредбе бу-

гарског шефа моравске војне инспекције Генерала Купунчева. У наређењу под на-

словом Забрана српског језика коју је 6. децембра 1916. године издао окружним на-

челницима стајало је следеће: „Полициско и административно одељење Министар-

ства Унутрашњих дела и Хигијене известило ме је актом од 25. новембра тек. год. No

473 Ј. Хаџи Васиљевић, Бугарска зверства у Врању, 71.


131

17.961. да су срески начелници у Моравској Области заборавили језик бугарски и

служе се српским језиком употребљавајући српски језик чак и у званичним актима.

Извештавајући вас о овоме, скрећем вам пажњу да сам решен употребити казну за

оне који употребљавају речи српске у говору и писању.“474 Поред језика Бугарима су

сметале и српске књиге. С тим у вези Кутинчев је 16. маја 1916. године издао следећу

наредбу: „На основу наређења Врховне команде оперативне војске No 7438 од 3. т.м

наређујем вам да конфискујете по свим надлештвима и приватним кућама српске

књиге, слике и карте, одаберите што је важније од тога и пошаљите Министарству

просвете, остале спалите. Тај се посао има свршити брзо и пажљиво. Књижари могу

продужити рад, али само са књигама писаним на бугарском језику.“475 Спаљивање

књига се вршило у Врању, Прокупљу, Лесковцу, Нишу, Власотинцу и свим већим срп-

ским местима.

Према мишљењу Славенка Терзића, суштина бугарске политике на окупи-

раној територији Краљевине Србије била је политика истребљивања и насилног

бугаризовања Срба. Ту политику најбоље је илустровала јавна изјава председника

бугарске владе Васила Радославова: ‘’Може се Србија обновити, може Србија после

рата и да се повећа, али у Србији више неће бити Срба!’’ На удару политике истребљи-

вања нашли су сви који нису показали спремност на одрицање од свог националног

имена и карактера. На првом месту то су били српска црква, свештенство, интели-

генција и уопште угледнији људи у народу, како у варошима тако и у селима.476

Крајем 1916. године бугарски терор је постао неподношљив. На десетине

хиљада српских цивила, свештеника и чиновника било је убијено док је огроман

број Срба одведен у заробљеништво. Бугарске окупаторске власти нису се зауста-

вљале у експлоатисању незаштићеног српског живља. Кап која је прелила чашу било

је наређење окупатора да се мушко становништво способно да носи пушку одазо-

ве на мобилизацију. Током фебруара 1917. године у окупиране крајеве стигле су бу-

гарске регрутне комисије и започеле пописивање војних обвезника. То је изазвало

узбуђење и страх код становништва које није желео да се стави у службу окупатора.

Због тога су војно способни Срби почели да се склањају у шуме и брда у којима је

већ било много избеглих људи. Настало је опште врење у народу југоисточне Ср-

бије. На таласу тог врења српске комитске војводе су одлучиле да пруже оружани от-

пор окупатору.477 На састанку четничких вођа у селу Обилић код Лесковца фебруара 474 Documents relating to the violations of the Hague Convention and of international law in general. committed 1915-1918 by the Bulgarians in occupied Serbia, Paris 1919, I, 268.475 Исто, I, 267.476 Говор др Славенка Терзића на одржаној Свечаној академији поводом Преноса моштију сурдуличких мученика и освећење Спомен-костурнице (1924-2010) у Сурдулици, недеља, 6. јуни 2010. Види: http://www.spc.rs/sr/zlocini_bugarskog_okupatora_u_surdulici_19151918 [28.VII. 2012.]477 А. Митровић, Србија у Првом светском рату, 356-358.


132

1917. године донета је одлука о покретању народног устанка против аустроугарских

и бугарских власти чиме би се осујетили даљи непријатељски планови о комадању

Србије и коренитој промени политичке свести српског народа.478

Устанак је избио у подручју Топлице, а затим се врло брзо проширио на околину

Ниша, Алексинца и у долину Тимока. Ипак, главни устанички центар био је на бу-

гарском окупационом подручју Јужне Мораве и Топлице. На челу устанка нашле

су се две истакнуте српске војводе, Коста Миловановић Пећанац479 и Коста Војино-

вић.480 Подржан од народа Коста Војиновић је 28. фебруара у Куршумлији и званично

прогласио устанак. Рачунало се да је учешћа у њему узело између 10.000 и 15.000

побуњеника.481 Крајем фебруара 1917. године устаници су контролисали територију

између реке Расине, Копаоника, Јужне Мораве и Ђуниса али ни мимо ове терито-

рије окупатор није био миран. Одметничке чете су биле веома активне и успеш-

не код Књажевца, Зајечара и Сврљига. Такав развој догађаја навео је окупаторске

власти да допреме појачање у људству и наоружању. Бугарске јединице добиле су

појачање у снази од 15 батаљона. Упоредо су стизала и појачања аустроугарским и

немачким јединицама. Обрачун са устаницима је почео 12. марта у рејону Дубци-

Златари где су Аустроугари опколили 13.000 људи. Борбе су трајале 20 дана. Про-

тив аустроугарских трупа, Војновић се прихватио борбе код Блаца, Јанкове клисуре

478 А. Митровић, Устаничке борбе у Србији, 225, 240; Ј. Дерок, Топлички устанак и оружани отпор у окупираној отаџбини 1916 – 1917, Ниш 1927, 27. 479 Коста Миловановић Пећанац рођен је 1879. године у селу Дечане, у близини манастира Високи Дечани. Као младић је учествовао у комитским акцијама на просторима Македоније и Старе Србије. Истакао се у бици код Шупље Стене близу Пчиње и на брду Челопек после чега је добио титулу војводе. Током балканских ратова борио се у редовној војсци као припадник Треће српске армије. Током Првог светског рата учествовао је у одбрани земље после чега се заједно са главнином српских снага повлачи преко Албаније и даље на Крф. Крајем октобра 1916. године авионом је пребачен у Србију где је имао задатак да припреми терен за почетак герилске борбе против бугарских и аустроугарских окупационих снага. Већ 1917. године заједно са Костом Војиновићем нашао се на челу Топличког устанка. Дочекао је ослобођење Србије а након Првог светског рата учествује у гушењу Арбанаске побуне на Косову. Једно време ради је као изасланик пуковске коморе. Изабран је за вођу удружења српских четника „Петар Мркоњић“ у априлу 1932. које се супротставља владајућем режиму. У Априлском рату 1941. године налазио се као командант Пете армијске области у Скопљу. Након слома одбране наставља са својим четничким акцијама и повезује се са владом генерала Милана Недића. У мају 1944. убијен је од стране четника Драгољуба Михаиловића. За више података види: М. Павловић, Б. Младеновић, Коста Миловановић Пећанац, Београд 2003.480 Коста Војиновић је завршио шест разреда гимназије и трговачку академију у Бечу. Имао је шпедитерску радњу у Врању, ту је дошао у додир са четницима и везао се за њих. Учествовао је у Балканским ратовима а после њих је разгранао посао по Солуну, Ђевђелији и Косовској Митровици. Тако је и упознао Косово одакле је родом. Године 1914. борио се против Аустријанаца на Ади Циганлији, на Дрини и Власини. Остао је у Србији за време окупације и био вођа Топличког устанка током којег је непрестано пружао отпор Бугарима све до децембра 1917. године. У ноћи између 9/10. децембра у млину близу села Гргура био је опкољен од стране Бугара. Да не би пао у руке непријатељу после целодневне борбе извршио је самоубиство. Пре смрти написао је и писмо у којем је тражио да буде сахрањен на месту погибије. После Првог светског рата његов тело свечано је сахрањено у цркву код села Гргура. Види: С. Живковић, Сакупи се једна чета мала, Српско наслеђе-историјске свеске, бр. 12, Београд 1998. 481 М. Екмечић, Стварање Југославије, 779,780.


133

и Бруса. Војновић је имао успеха и цени се да су ове битке биле и највеће устаничке

победе. Са друге стране, Пећанац је избегавао борбе и мале комитске чете пребаци-

вао у непријатељеву позадину. Бугари су заузели Прокупље 14. марта, а Аустроугари

Куршумлију, 16. марта. Још десет дана је трајало сламање устанка да би 25. марта

1917. године Бугарска прогласила крај операција. 482

Током оружаних сукоба, окупатор није штедео цивилно становништво. Он се сви-

репо светио српском становништву на целом устаничком подручју. О самој брутал-

ности акције сведочи и телеграм једног бугарског официра који је упутио команди

Моравске војноинспекционе области и у коме је јављао колико је његова јединица

заробила устаника. Начелник штаба те команде је на његов телеграм одговорио: „Не

питам колико сте устаника заробили, већ питам колико сте их стрељали“. У току бу-

гарских операција читава села на југу Србије била су спаљена а становништво лик-

видирано. Претпоставља се да је у тим окупаторским акцијама чишћења убијено

око 20.000 људи, жена и деце, а око 50.000 одведено у интернацију.483 После гушења

устанка, Бугари су у својој окупационој зони завели још жешћи терор који се не-

прекидно пооштравао све до последњих дана окупације. Ипак, зверства и злочини

бугарских војника нису сломили вољу народа да се бори против окупатора.

Средином 1916. године добар део избеглих српских јединица на острву Крф успео

је да се усправи и консолидује своје редове. Период од неколико месеци био је

довољан за препород српских војника. Извршивши реорганизацију трупа, српска

армија је у другој половини 1916. могла да рачуна на 150.000 људи за рат, од чега

је било 110.000 бораца. Тада су се јасно уочавале контуре Солунског фронта, док је

на будућем бојишту са једне стране било око 300.000 савезничких и 360.000 немач-

ко-бугарских војника. После потписивања споразума са Румунијом 17. августа 1916.

године, савезничке снаге планирале су отварање Солунског фронта за 20. август.

Међутим, Бугарске трупе су предухитриле савезнике и прешле грчку границу на дан

склапања савезничког споразума са Румунијом. Услед жестоког отпора српских тру-

па, ова бугарска акција била је осујећена. Као одговор на бугарске нападе, сачињен

је нови савезнички план према којем је офанзива на Солунском фронту требала да

почне 12 септембра. Највећи терет започетих напада носиле су српске јединице. Оне

су у сукобу са Бугарима за само три дана успеле да пробију капију Краљевине Србије

на Кајмакчалану, највишем врху планине Ниџе.484 Тим поводом, српска Врховна ко-

манда је кајмакчаланску победу оценила као „улаз у Србију на главна врата.“485 Одмах

482 А. Митровић, Србија у Првом светском рату, 365-368. 483 П. Опачић, Србија, Солунски фронт и уједињење, Београд 1990, 52; Б. Храбак, Учешће становништва Србије у протеривању окупатора октобра 1918, Историјски гласник 3-4, Београд 1958, 25-50. 484 М. Екмечић, Стварање Југославије, 767-768..485 Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца 1914-1918. Заузеће


134

након поменутог успеха, Врховна команда је захтевала од Дринске дивизије да без

предаха настави са операцијама и нападом на Старков гроб.486 Страхоте ратовања,

зверстава и убијања рањених и повређених били су стални пратиоци борби између

српске и бугарске војске. Они су на најбољи могући начин сведочили до које мере је

стигла избезумљеност бугарског освајача као и са каквим еланом се је борио војник

који је ослобађао своју земљу.487 Успесима на Кајмакчалану и Старковом гробу, надо-

везали су се ефикасни напади српске војске на Добро поље и борбе око Црне реке,

после чега је ослобођена варош Битољ. Бугарске снаге биле су пољуљане и могле

су да се одрже захваљујући подршци Немаца као и несагласности брзине кретања

српских и француских војника. Како год, продор на територију Краљевине Србије по

дубини од 40 км, за српског војника представљао је наду да ће коначно стићи кући.

Он је ослобођењем Битоља доживео морални тријумф, док је његов борбени елан са

сазнањем да поново води рат на својој земљи неизмерно порастао.488

После успеха остварених на јесен 1916. године, српска влада и Врховна команда

схватиле су да немају довољно расположивих снага за даље акције против немачко-

бугарских трупа. Због тога су од савезника тражили појачање јачине 5-6 нових диви-

зија. На енергичан захтев руске Врховне команде, савезници су пристали да пошаљу

један мали број својих дивизија на Солунски фронт, али то није довело да покретања

јаче офанзиве. Крајем године, савезничке снаге у Македонији уместо офанзивног

деловања започеле су са утврђивањем својих положаја и борбених линија. Српска

Врховна команда није била у могућности да диктира темпо и начин савезничких

операција, нити су њене снаге биле довољне за самосталу акцију против окупатора.

Почетком 1917. године и једна и друга зараћена страна прешле су на рововски рат

који је трајао готово две године.489

Политичка ситуација у Бугарској била је непромењена. Немачка Врховна

команда је 1917. године ставила Моравску област и читаву Румунију, укључујући и

Добруџу под команду генерала фон Макензена. То је изазвало незадовољство код

једног дела политичке елите и високих официра али је курс германофилске поли-

тике Софије настављен, док су њени војници и даље пружали јак отпор српским и

савезничким јединицама на Солунском фронту. Како би отворио простор за мане-

врисање и обезбедио позиције Бугарске у случају пораза Централних сила, председ-

ник бугарске владе Радославов је почетком 1917. ипак покушао да успостави везу

Кајмакчалана, Старковог гроба и савичких положаја, XVIII, Београд 1930, 464. 486 Велики рат Србије 1914-1918, док. бр. 184, стр. 312-313.487 Исто, док. бр. 204, стр. 333.488 М. Екмечић, Стварање Југославије, 768-769. 489 П. Опачић, Србија, Солунски фронт и уједињење, 47, 48.


135

са дипломатским представницима сила Антанте.490 Његова иницијатива подстакла

је Енглезе на размишљање о могућем склапању сепаратног мира са Софијом, али је

српска страна приликом појављивања и првих наговештаја да Бугарска покушава да

склопи засебан мир са Антантом, категорички одбацила ту могућност. Српска влада

имала је непомирљив и тврд став према Софији што је био резултат бугарске издаје

словенских интереса и забадање ножа у леђа Србији. То се може видети у изјави коју

је Пашић давао савезницима и према којој Србија сматра за издају свако приближа-

вање и преговарање са Бугарском. Он је говорио да Србија неће дати Бугарској ни-

какве устпуке не само у случају ако би Бугарска обуставила рат, већ ни онда кад би се

окренула са оружјем против својих савезника, Немачке и Аустроугарске. „Ми може-

мо бити натерани на концесије Бугарској само ако савезници окрену оружје против

Србије у корист Бугарске, иначе никад и ни у ком случају“- говорио је Пашић.491

Време је показало да бугарска влада није искрено радила на склапању сепа-

ратног мира. Увидевши то и узевши у обзир српске ставове, савезници су све изра-

женије почели да заступају мишљење које је Софија најмање желела, а то је став да у

циљу решења балканског питања и у интересу мира, треба створити јаку јужносло-

венску државу у којој би се нашле Моравска и Вардарска долина и која би била сна-

жан антипод великобугарским тежњама. Због таквог размишљања, српски посланик

у Лондону, Јовановић саветовао је својој влади да престане са јавним дискусијама

о македонском питању јер је оно већ решено савезничким изјавама о рестаурацији

Србије из 1914. године. Према његовом мишљењу са Бугарима се треба разговарати

искључиво документима и чињеницама о њиховом држању током рата, а питање

мира на Балкану треба се решавати истим оним средствима које савезници користе

против Немачке.492

Већ почетком 1918. године ситуација у Софији постаје сложенија. Бугарски

политичари попут Александра Стамболијског јавно су почели да доводе у питање

како морални мотив бугарског учешћа у рату, тако и шансу за победу. У бугарској

војсци све више се осећао умор и засићеност борбом. Средином 1918. борбени

дух бугарског војника почео је константно да опада а земља се суочавала са све из-

раженијом политичком кризом. У нади да ће спасити државу од пораза и сачува-

ти освојене области, краљ Фердинанд је 21. јуна 1918. окренуо леђа Радославову

и подржао владу Демократске и Радикал-демократске странке на челу са Алексан-

дром Малиновим.493Овом политичком променом није дошло до коренитих измена

490 Д. Попов, И. Божилов, нав. дело, 296-297.491 Д. Јанковић, Југословенско питање и Крфска декларација, Београд 1967, 346. 492 Građa o stvaranju Jugoslovenske države (1. I – 20. XII 1918), pridedili: D. Janković, B. Krizman, Beograd 1964, I, 277.493 Д. Попов, И. Божилов, нав. дело, 296-297.


136

у спољној политици Бугарске. Њена политика је остала иста, док је војнички отпор

према снагама Антанте настављен.

Офанзивна дејства савезничких снага на Солунском фронту после дугог и ис-

црпљујућег рововског рата обновљена су средином 1918. године. Према плану ко-

манданата Савезничких војски, општи напад на бугарске положаје требао је да уследи

средином септембра силовитом артиљеријском припремом а одмах затим и нападом

пешадије. У зору 14. септембра српска Врховна команда је послала својим армијама

наређење за почетак артиљеријске припреме чиме је и отпочела битка на Добром

пољу и пробој Солунског фронта.494 Наредног дана, 15. септембра српска пешадија је

свом силином кренула ка бугарским рововима. За само пет минута нашли су се у њима

и уследио је покољ у којем је заувек нестао мит о великом бугарском царству од Црног

до Јадранског мора.495 Седам дана после Могленске битке српски војници су успе-

ли да разбију бугарску одбрану и продру у долину Вардара. Бугарске трупе налазиле

су се у сталном повлачењу. У току 27. септембра оне су пребацивале своја последња

одељења преко Вардара и трпеле огромне губитке у људству, остављајући за собом

ратни материјал. За њима је напредовала читава Дринска дивизија.496 Расуло и пропаст

бугарске војске на фронту подстакао је њену побуну. Код Пехчева, Берова и Царева

Села дошло је до окупљања бугарских војника, одакле су кренули према Ћустендилу

и преузели штаб бугарске армије. У Радомиру где се налазио главни центар устани-

ка, војници су објавили пад монархије и проглашење републике на челу са Александ-

ром Стамболијским.497 Краљ Фердинанд је био у паници и тражио је од Стамболијског

да му помогне у смиривању побуњеничких страсти у Радомиру, а заузврат обећавао

да ће тражити успостављање примирја са савезницима.498 Упоредо са тим захтевима,

Фердинад је тражио и помоћ од Немаца. Свестан да би падом Бугарске био пресечен

ланац веза између Аустроугарске и Турске, Берлин је послао појачање бугарским тру-

пама у Македонији.499 Дошло је до гушења побуне и очувања монархије. Ипак, положај

Фердинанда постао је неподношљив и он је морао 3. октобра да абдицира у корист

свог сина Бориса. Након тога одлази у Немачку.500

Српске војничке победе у Македонији низале су се једна за другом. Надахну-

те победом, српске дивизије се нису заустављале иако је напредовање савезника

494 Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца 1914-1918. Добропољска битка. Пробој непријатељског фронта и избијање српске војске на реку Вардар, XXVIII, Београд 1936, 1-2. 495 М. Екмечић, Стварање Југославије, 809.496 Велики рат Србије 1914-1918, док. бр. 263, стр. 444.497 Д. Попов, И. Божилов, нав. дело, 298.498 M. Gleni, нав. дело, II, 57,58.499 П. Опачић, Србија, Солунски фронт и уједињење, 277.500 Ž. Avramovski, нав. дело, 313-314 .


137

ишло доста спорије што је отварало могућност да српске формације буду заокруже-

не и уништене. Упркос тој реалној опасности, Врховна команда није оклевала. Она

је желела да искористи збуњеност непријатеља и његову немогућност да организује

одбрану.501 Напредовање је настављено. Код Младог Нагоричана заробљено је

46.800 бугарских војника. Жестоки притисак према бугарској граници и страх власти

у Софији да би српска војска могла да продре до престонице Бугарске, натерали су

бугарску владу да 29. септембра затражи потписивање примирја. Истог дана код Ско-

пља, српске јединице су заробиле још 70.000 бугарских војника. У таквој ситуацији,

Бугарска је вапила за примирјем, и оно је ступило на снагу 30. септембра 1918. годи-

не.502 Тог дана командант Југословенске дивизије издао је наређење да се пред свим

јединицама прочита текст следеће садржине: „Официри, подофицири, каплари, ре-

дови! Бугари, разбијени и дезорганизовани нашли су једини спас да падну на колена

и да моле за мир, примајући све постављене услове.[...]. Ви сте храбри ратници, за

непуних 15 дана од Доброг поља до Царевог Села непрекидним и неуморним мар-

шевањем и борбом разбили непријатеља, раздвојили његове армије и растурили и

поробили његову војску. И 16. дана операције, непријатељ немоћан и бијен, видећи

вас на капијама Бугарске, пада на колена и моли вас за милост, да поштедите његову

отаџбину зато што он – Бугарин – није поштедео нашу отаџбину и нашу нејач.503

Крах Бугарске и улазак српских јединица на територију централне Србије по-

дигао је народ на побуну. Остаци комитских чета свом жестином су нападали не-

пријатеља. Народ је извадио своје сакривено оружје и светио се окупаторима за

угњетавање и трогодишње ропство. Једном пробијене непријатељске линије одбра-

не више нису могле бити реорганизоване. Непријатељ се повлачио и том приликом

су из Србије, Немци и Бугари одвлачили са собом сво богатство које су могли поне-

ти. Новац, злато, накит, књиге, слике, механизацију. Бежећи пред српском војском,

уништавали су мостове и железничке чворове како би отежали напредовање савез-

ничких армија али узалуд. Почетком новембра 1918. српска војска била је на старим

границама Хабсбуршког царства. Београд је ослобођен 1. новембра 1918. године.504

Ратна дејства у Првом светском рату завршена су прихватањем услова за примирје

од стране немачке делегације у шумама Компијења, 11. новембра 1918. године. Тиме

је завршен оружани сукоб, и озваничен почетак дипломатске и политичке борбе за

прерасподелу интересних сфера.505

Односи Београда и Софије у тренутку склапања примирја били су катастрофални.

501 Велики рат Србије 1914-1918, док. бр. 261, стр. 441-442.502 М. Екмечић, Стварање Југославије, 810; С. Павловић, нав. дело, 321; В. П. Потемкин, нав. дело, II, 315. 503 Велики рат Србије 1914-1918, док. бр. 268, стр. 449-450. 504 М. Екмечић, Стварање Југославије, 810. 505 В. П. Потемкин, нав. дело, II, 324.


138

Бугари су за собом у српским земљама оставили пустош, јаме, лешеве и згаришта.

Ни један политичар у Србији није био спреман да се помири са таквом варварском

политиком бугарске државе и војске. Сви су тражили праведну одштету и казну. Ско-

ро годину дана након обуставе ратних дејстава против Бугарске, 27. новембра 1919.

године у париском предграђу Неји сир Сен, између земаља Антанте као победника

у Првом светском рату и поражене Бугарске са друге стране склопљен је уговор о

миру. Према уговору Бугарска је имала да преда знатне територије - највећим делом

у западној Тракији, коју је прво на управу преузела Антанта, а затим је предала Грч-

кој, као и територију јужне Добруџе која је дефинитивно припала Румунији.506

Када је у питању српско – бугарска граница, српски преговарачи захтевали су на кон-

ференцију мира у Паризу да се изврши њена „исправка“ тиме што би Србија додатно

проширила своје територије ка истоку. Они су сматрали да би таква одлука била у

складу са жртвом и страдањем које је српски народ поднео у рату, као и ратном ште-

том коју је Бугарска начинила у Србији. Американци ипак нису имали разумевања за

овакве захтеве јер су сматрали да би такве исправке довеле до нових супротности

и немира. Међутим, територијална комисија предложила је Врховном савету конфе-

ренције да се Србији доделе територије око Цариброда (данашњи Димитровград),

Босилеграда и Струмице, и да се изврши мања гранична исправка на Тимоку у ко-

рист Краљевине СХС што је прихваћено.507

Потписивањем уговора у Нејиу, Бугарска се одрекла свих права и правних основа

на поменутим територијама које су јој одузете. Осим територијалних губитака војна

сила Бугарске редукована је на минимум: дозвољено је држање највише 20 хиљада

војника, уз укидање опште војне обавезе. Прописана је и редукција наоружања, с

тим да се знатан део преда победницима. Прописано је и да Бугарска плати репа-

рације од 2,25 милијарди златних франака, односно 445 милиона долара. Касније

је опроштено око три четвртине ове обавезе. Бугарска је била обавезана и да врати

архиве, уметничке и сличне предмете које је њена администрација отела у другим

земљама.508

У бугарској историографији често се може срести мисао да је на Париској конферен-

цији о миру царевао принцип „тешко побеђенима“ и да је Бугарска била озбиљно

оштећена уговором из 1919. године. Поменута историографија одлази толико да-

леко да мировни споразум у Нејиу представља као неправедни ударац бугарској

држави и њеној историјској судбини.509Овакви поступци нису зачуђујући јер је и по-

506 Ч. Попов, Од Версаја до Данцига, Београд 1995, 136. 507 Исто, 136.508 Jugoslavija 1918 – 1984 (zbirka dokumenata), priredili: B. Petranović, M. Zečević, Beograd 1985, 150; Ч. Попов, Од Версаја до Данцига, 137. 509 Д. Попов, И. Божилов, нав. дело, 299.


139

сле уклањања ратног режима у Бугарској и доласка треће коалиционе владе чији је

председник био Александар Стамболијски, један од потписника Нејског мировног

уговора, званична Софија тврдила како ће јој одузете територије бити враћене. Ин-

спирисана таквим изјавама редакција дневног листа Политика је на насловној стра-

ни од 4. децембра 1919. године записала: „Крајеви који су нам припали Нејским Уго-

вором о миру остају заувек наши. О томе више не може бити никакве сумње, и људи

из Софије чине врло рђаву услугу становништву које је до скора било под њиховом

управом, ако га о супротном уверавају. То ипак не значи да Цариброд, Босиљград и

Струмица неће опет једног дана бити у истој држави са Софијом, Пловдивом и Ва-

рном. На против, ми у то најдубље верујемо, онако исто као што смо веровали да ће

Београд, Загреб, Сарајево, Љубљана, Цетиње и Битољ бити под једном скиптром – у

време када је цео свет то сматрао као маштарију.“510

Било је то време процвата југословенских замисли и идеја о чему сведочи

овакав поглед Политике. И док је Београд био заузет изградњом велике јужносло-

венске државе на Балкану, дотле је Софију мучио само један проблем. Тај проблем

нису биле територије око Цариброда, Босиљграда и Струмице нити ограничавања

војне силе или питање репарација, предаја флоте и наоружања које јој је наметнуо

Нејски уговор. Тај проблем је био вечити и непрежаљени Санстефански сан Бугара

чије је гласило - Македонија.

510 Политика, 4. децембар 1919, бр. 4253, 1, Мир са Бугарском.


140

СРПСКИ ВЕЛЕШКИ ВОЈВОДАЈОВАН БАБУНСКИ


141

СРПСКИ ЧЕТНИЦИ У СТАРОЈ СРБИЈИ И МАКЕДОНИЈИ

БУГАРСКЕ КОМИТЕ


142

ПРО

ЈЕКА

Т ВЕ

ЛИКЕ

БУГ

АРС

КЕ


143

СРБИЈА 1913. ГОДИНЕ


144

ТЕРИТОРИЈА БУГАРСКЕ ПОСЛЕ МИРА У НЕЈИУ 1919. ГОДИНЕ


145

ЗАКЉУЧАК

Односи српског и бугарског народа обновљени почетком XIX века, имали су

најпре своју узлазну, а затим и силазну путању. У временском погледу њих може-

мо јасно поделити на три засебне епохе. Прва епоху представља период сарадње и

пријатељства два православна народа који почиње у време Првог српског устанка

и допире све до смрти кнеза Михаила Обреновића. Друга епоха започиње са ос-

нивањем Бугарске егзархије и траје све до завршетка Првог балканског рата. Њу

карактеришу неискрена сарадња, привидна коректност, српско – бугарски рат, ан-

тагонизми дипломатске и политичке природе на релацији Београд - Софија, али из-

међу осталог и свест о неопходности заједничког деловања на решавању Источног

питања. Трећа епоха настаје Другим балканским ратом и завршава се поразом Бу-

гарске у Првом светском рату. Она се може дефинисати као време отвореног сукоба

и непријатељства Србије и Бугарске.

Почетком XIX века политички кругови Европе нису правили адекватну разли-

ку између српског и бугарског народа. Вера, језик, словенско порекло и турска оку-

пација дали су допринос минимализовању њихових међусобних особености. Отуда

се за главно обележје српско – бугарских односа током прве половине XIX века узи-

ма њихова привредна, културна и просветна сарадња, прожета жељом за коначним

ослобођењем од турског ропства. Вођени том жељом и посматрајући српско питање

у ширем балканском контексту, српски кнезови су помагали и подстицали развој

бугарског националног покрета, пружајући подршку устанцима бугарских сељач-

ких маса у пограничним областима. За време владавине кнеза Михаила та подршка

је достигла свој максимум. Београд је постао уточиште бугарског национално – ос-

лободилачког покрета. У њему су формиране бугарске добровољачке чете, штам-

пане књиге и пропагандни материјал на бугарском језику. У сарадњи са бугарском

емиграцијом из Букурешта у Београду је и обликована идеја о заједничкој држави

Срба и Бугара, која је ослањајући се на државотворне традиције средњевековне Ср-

бије и Бугарске, требала да реализује концепт о стварању велике савезне државе на

Балкану.

Смрт кнеза Михаила и оснивање Бугарске егзархије отварају нову етапу у

српско–бугарским односима. Њу карактерише трансформација Бугарске црквене

организације која је од заступника словенства, претворена у главног носиоца вели-

кобугарске мисли и пропаганде на тлу неослобођених крајева Турске. Егзархијска

политика асимилације Срба и небугарског живља постепено је удаљавала Србију и


146

Бугарску. Врхунац неслагања догодио се после ратова 1876 – 1878. године стварањем

Санстефанске Бугарске као продукта руске политике на Балкану. Велика Бугарска

која је својим територијалним пространством усисала српске земље на југу и југо-

истоку, озбиљно је доводила у питање незавиност и опстанак Србије. Захваљујући

супростављеним интересима великих сила, на Берлинском конгресу је спречен раз-

вој догађаја неповољан по српске интересе, а резултат компромиса био је распарча-

вање руског великобугарског пројекта.

Једном показана као изводљива, Санстефанска идеја постала је главни по-

литички правац бугарских државника који су уз помоћ ефикасног пропагандног

апарата оличеног у раду Бугарске егзархије наставили да истрајавају на њеном

остваривању. С друге стране, страх од реализације поменуте идеје на штету срп-

ских интереса према југу, као и руска балканска политика седамдесетих година XIX

века која је испред српских интереса постављала интересе Бугарске, наводиле су

српско руководство на потребу тесније сарадње са Аустроугарском монархијом, и

испољавање неслагања са спољашном политиком Софије. Такав курс српске поли-

тике 1885. је прерастао у отворено непријатељство према Бугарској, проузрокова-

но уједињењем Кнежевине Бугарске и Источне Румелије. Опасност од проширења

бугарског иридентистичког покрета и на територију Македоније, која је према пер-

цепцији Београда представљала српску интересну сферу и једини могући правац

територијалног развоја Србије, подстакли су краља Милана да брзоплето и непро-

мишљено уђе у освајачки рат. Ова авантура завршила се поразом српске војске и

склапањем мира са Бугарском уз посредовање Аустроугарске.

Након неуспешног рата са Бугарима, Србија је била приморана да се за те-

риторију Македоније и Старе Србије, бори искључиво пропагандним, културно –

просветним радом. Села и вароши у Солунском, Битољском и Косовском вилајету

постала су тада право поприште српске и бугарске пропагандне активности. И јед-

на и друга страна су наводили да је циљ пропагандног рада чување националног

идентитета њихових сународника. И док је на просторима под турском окупацијом

беснео пропагандни рат, дотле су династије у Београду и Софији подстакнуте заје-

дничком политиком отпора према Петрограду покушавале да обнове међусобну

сарадњу и солидарност. Такво њихово држање јасно указује да је квалитет српско –

бугарских односа крајем XIX века често био условљен утицајем и држањем великих

сила, Аустроугарске и Русије, али и спољнополитичком оријентацијом партија које

су долазиле на чело српске и бугарске владе.

Са династичким превратом у Србији 1903, мења се и правац српске спољне

политике. Доласком Петра I Карађорђевића на престо, Србија се све више осамос-

таљује и ослобађа аустроугарског јарма наметнутог Тајном конвенцијом из 1881. го-


147

дине. Тада дипломатски односи Србије и Бугарске поново заузимају значајно место у

историји Балкана. Склапа се трговински уговор између Београда и Софије, са жељом

да у перспективи добије облик Царинског савеза. Међутим, амбиција Бугара да чвр-

шће вежу Србију у трговинској и привредној унији са њима, производи Царински

рата са Аустроугарском из којег Србија обогаћена новим тржиштима излази као по-

бедник. За све то време на просторима Македоније се распламсава сукоб четничких

формација које су пропагандну делатност замениле пушком и бајонетом. Неретко је

уместо борби са турским војним формацијама, долазило до битака између српских и

бугарских комитских чета. Македонија је постала симбол српског и бугарског ривал-

ства на Балкану. И једна и друга страна истицале су историјско право на њу. Због тога

је озбиљнији српско – бугарски споразум о заједничком деловању против Турске

био готово незамислив.

Ипак, уз појачану активност руске дипломатије, и велико ангажовање ис-

такнутог српског политичара Милована Миловановића, начињени су први кораци

за постизање сагласности о суделовању Београда и Софије у решавању Источног

питања на Балкану. Одричући се свих територија у Македонији јужно и источно од

дијагонале Крива Паланка – Охрид, током 1912. године Србија је склопила савез са

Бугарском, после чега је уследило и склапање међусобних савеза са Црном Гором

и Грчком. Балканска коалиција земаља започела је Први балкански рат против Ос-

манске империје и успела да у релативно кратком временском року протера Турску

са свих територија источно од линије Енос – Мидија. Рат је завршен потписивањем

Лондонског мировног уговора 30. маја 1913. године.

Незадовољна одлукама Лондонског мира, Бугарска је без објаве рата

крајем јуна 1913, напала Србију и Грчку. Она је свој напад правдала српским не-

поштовањем споразума о подели територија из 1912. године. Тиме је започео

Други балкански рат. Говорећи о споразуму, морамо узети у обзир све околнисти

под којима су његове одредбе требале бити реализоване. Српска војска јесте

задржала територију јужно и југоисточно од линије Крива Паланка – Охридско

језеро, што није било дефинисано уговором о савезу. Али уговором о савезу није

било договорено ни да српске трупе самостално ратују против турске армије на

вардарском бојишту, већ је на том сектору српским армијама била предвиђена

бугарска војна подршка. Даље, уговором о савезу није предвиђено ни да Друга

српска армија напусти своје положаје и учествује заједно са бугарском војском у

опсади Једрена. И на послетку, Србија је пристала на склапање оваквог уговора

рачунајући да ће територије које уступа Бугарској у Македонији, компензовати

територијама у северној Албанији и излазом на Јадранску обалу. Како до тога

није дошло, и како је Бугарска ратујући у Тракији уз подршку српске армије себи


148

обезбедила огромно територијални проширење, српске снаге нису напустиле

освојене области у Македонији.

Други балкански рат трајао је месец дана. Поред Србије и Грчке на страни

противника Бугарске нашле су се Румунија, Црна Гора и Турска. У немогућности да

се бори на свим фронтовима, бугарска армија је брзо капитулирала, после чега је до-

шло до склапања мира у Букурешту. Исход рата је учинио Србију важном регионал-

ном силом и она је сачувала под својим окриљем комплетну територији Вардарске

Македоније. Јачање Србије узбунило је њеног северног суседа, Аустроугарску и на

тај начин индиректно дало важан повод за почетак Првог светског рата.

Бугарским нападом на српске положаје у јуну 1913. године започео је пери-

од отвореног непријатељства у односима Београда и Софије. Оно је додатно про-

дубљено уласком Бугарске у Први светски рат на страни Централних сила. Политика

биолошког истребљења српског живља на просторима источне, југоисточне Србије

и Македоније била је основни курс бугарског учешћа у светском рату. Софија је све

подредила једном једином циљу - стварању Бугарског царства од Црног до Јадран-

ског мора. Руководећи се старом изреком да циљ оправдава средство, бугарски

војници чинили су најсвирепија зверства над цивилним српским становништвом у

нади да ће Србија заувек нестати. Ипак, преварили су се. Српска војска је крај Првог

светског рата дочекала као победник на ослобођеној земљи док се Бугарска нашла

на страни поражених заједно са Немачком, Аустријом и Мађарском. Нејским миров-

ним уговором потписаним 27. новембра 1919. дефинисане су нове границе Србије

и Бугарске и озваничен је мир. Упркос томе, ратни злочини бугарских окупатора и

страхоте Првог светског рата оставили су дубок и неизбрисив траг у српско – бугар-

ским односима.

Захваљујући новинским текстовима Политике који су исцрпно и детаљно опи-

сивали све сегменте српско – бугарских односа – од самог рађања листа па до окупа-

ције Србије у Првом светском рату, и после ослобођења, створена је јаснија слика о

везама и сукобима на релацији Београд – Софија. Сведочанства о важним догађајима

и процесима који карактеришу односе двају народа, српског и бугарског, сачувана на

страницама Политике, омогућила су лакше дефинисање историјске истине, чиме је

слика српско – бугарских односа од 1904. до 1919. године комплетирана.


149

ИЗВОРИ

НЕОБЈАВЉЕНИ ИЗВОРИ

Архив Србије – Београд: Министарство иностраних дела Србије – Политичко

одељење.

ОБЈАВЉЕНИ ИЗВОРИ

Balkanski ugovorni odnosi 1876 - 1996, књ. I, 1876 – 1918, priredio: M. Stojković,

Beograd 1998.

Велики рат Србије 1914 – 1918, приредили М. Војводић, Д. Живојиновић, Београд 1970.

Време безумља: документи о бугарским злочинима у врањском крају 1915-1918,

приредио: А. Трајковић, Београд 1981.

Građa o stvaranju Jugoslovenske države (1. I – 20. XII 1918), pridedili: D. Janković, B.

Krizman, Beograd 1964.

Documents relating to the violations of the Hague Convention and of international

law in general. committed 1915-1918 by the Bulgarians in occupied Serbia, Paris

1919, Tome I.

Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књига I, свеска 1,

29.мај/11.јун 1903-14/27. фебруар 1904, приредио А. Раденић, Београд 1991.

Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књига II, свеска 1/

II, 1/14.април – 30. јун/13. јул 1906, приредили Љ. Алексић – Пејковић, Ж. Анић,

Београд 2006.

Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књига II, свеска

2/I, 1/14.јули – 30. септембар/13. октобар 1906, приредили Љ. Алексић – Пејко-

вић, Ж. Анић, Београд 2006.

Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књига II, додатак

3, Организација Српска одбрана 1907. године, приредили Љ. Алексић – Пејко-

вић, Ж. Анић, Београд 2008.


150

Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књига III, свеска

1/I, 1/14. јануар – 15/28. март 1908, приредили М. Војводић, Љ. Алексић – Пејко-

вић, Београд 2010.

Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књига V, свеска 1,

1/14. јануар – 14/27 јули 1912, приредио: М. Војводић, Београд 1984.


5/28. јули – 4/17. октобар 1912, приредио: М. Војводић, Београд 1985.


5/18. октобар – 31. децембар 1912/ 13. јануар 1913, приредио: М. Војводић, Бео-

град 1986.

Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књига VI, св. 1,

1/14. јануар – 31. март/ 13. април 1913, приредио: Д. Лукач, Београд 1981.

Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књига VI, свеска 2,

1/14. април – 30. јуни/ 13. јули 1913, приредио: Д. Лукач, Београд 1981.

Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књига VI, свеска

3, 1/14. јули – 31. децембар 1913/ 13. јануар 1914, приредио: К. Џамбазовски, Бе-

оград 1983.

Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књига VII, свеска

1, 1/14. јануар – 30. април/ 13. мај 1914, приредили: В. Дедијер, Ж. Анић, Београд

1980.

Знаменита документа за историју српског народа 1538 – 1918, приредили: Д. Ми-

кавица, В. Гавриловић, Г. Васин, Нови Сад 2007.

Jugoslavija 1918 – 1984 (Zbirka dokumenata), priredili: B. Petranović, M. Zečević,

Beograd 1985.

Међународни уговори Црне Горе 1878 – 1918. Зборник докумената са комента-

ром, приредили: Г. Перазић, Р. Распоповић, Подгорица, 1992.

Програмски и статутарни документи на Внатрешната македонска револуционер-

на организација (1904 – 1908), приредио: М. Пандевски, Скопље 1998.

Србија 1878. Документи, приредили: М. Војводић, Д. Живојиновић, А.Митровић,

Р. Самарџић, Београд 1978.


151

ШТАМПА

Политика, Београд: јануар 1904 – новембар 1919. године

Српске новине, Београд: 17. септембар 1912. године

ИНТЕРНЕТ

Српска академије наука и уметности - биографија Јована Ристића: http://www.sanu.ac.rs/sanunov/predsednici_jovan_ristic.asp [22. 06. 2012.]

Српска академије наука и уметности - биографија Саве Грујића:http://www.sanu.ac.rs/Clanstvo/IstClan.aspx?arg=127, [22.06.2012.]

Фонд Рибникар - биографија браће Рибникар:http://www.fondribnikar.com/a.html [09.07.2012.]

Народна библиотека Србије, Београд – Архива Јована Хаџи Васиљевића:http://www.nb.rs/collections/index.php?id=11367 [22. 06. 2012].

Српска православна црква – Говор др Славенка Терзића на свечаној академији поводом преноса моштију сурдуличких мученика и освећења Спомен – косту-рнице (1924-2010), Сурдулица, 6. јун 2010:

http://www.spc.rs/sr/zlocini_bugarskog_okupatora_u_surdulici_19151918[28.VII. 2012.]


152

ЛИТЕРАТУРА

Алексић Љ. П., Западне силе Антанте и Први балкански рат, Први балкански рат.

Округли сто поводом 75. годишњице 1912 – 1987, 28. и 29. октобар 1987, Београд

1991, 27-8.

Avramovski Ž., Ratni ciljevi Bugarske i Centralne sile 1914 – 1918, Beograd 1985.

Бјелица М., Јевтовић З., Историја новинарства, Београд 2006.

Белић А., Срби и Бугари у Балканском савезу и у међусобном рату, Београд 1913.

Богдановић Д., Књига о Косову, Београд 1999.

Бајкић В., Критичке студије о нашим ратовима 1912. године, Београд 1914.

Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца 1914-

1918, Заузеће Кајмакчалана, Старог гроба и савичких положаја, XVIII, Београд 1930.

Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца 1914-

1918. Добропољска битка. Пробој непријатељског фронта и избијање српске војс-

ке на реку Вардар, XXVIII, Београд 1936.

Вучковић В., Дипломатска историја српско – бугарског рата (1885-1886), Београд 1956.

Вучковић В., Покушај краља Милана да се кандидује на бугарски престо (1887),

Глас САН, CCXXVI, Београд 1956, 119 – 139.

Војводић М., Изазови српске спољне политике (1791-1918), Београд 2007.

Војводић М., Рад „Друштва Светога Саве“ 1886-1891, у М. Војводић, Изазови српске

спољне политике, Београд 2007.

Војводић М., Место и улога ратовања Србије и Црне Горе 1876-1878 у решавању

Источног питања, у М. Војводић, Изазови српске спољне политике (1791-1918), Бе-

оград 2007.

Војводић М., Пирот на Берлинском конгресу 1878. године, у М. Војводић, Изазови

српске спољне политике, Београд 2007.

Војводић М., Путеви српске дипломатије, Београд 1999.

Војводић М., Оснивање Друштва „Светог Саве“, Братство XV, Београд 2011, 11 – 20.


153

Војводић М., Владимир Карић, српски конзул у Скопљу (1889-1892), Вардарски

зборник 1, Београд 1999, 3 – 25.

Војводић М., Србија и македонско питање, Историјски гласник 1-2, 1990-1992, Бе-

оград 1992, 33 – 47.

Војводић М., Стојан Новаковић и Владимир Карић, Београд 2003.

Војводић М., Петроградске године Стојана Новаковића (1900-1905), Београд 2009.

Војводић М., Путовање Михаила Г. Ристића по Старој Србији и Македонији 1892.

године, Вардарски зборник 2, Београд 2003, 19 – 30.

Војводић М., Владимир Карић и његово дело – реч – две поводом поновног из-

дања Карићеве „Србије“, Историјски часопис књ. XLIV (1997), Београд 1997, 295 –

300.

Вучетић Б., Српска револуционарна организација у Османском царству, Исто-

ријски часопис, књ LIII (2006), Београд 2006, 359 – 37.

Влахов Т., Отношенията между България и Централните силы во време на войните

1912 – 1918. г, София, 1957.

Група аутора, Историја српског народа, књ. V, VI, том 1,2, Београд 1981.

Група аутора, Историја македонског народа, II, Београд 1970.

Gleni M., Balkan 1804 – 1999 : nacionalizam, rat i velike sile, I, II, Beograd 2001.

Гопчевић С., Стара Србија и Македонија, II, Београд 1890.

Дедијер Ј., Нова Србија, Београд 1913.

Дерок Ј., Топлички устанак и оружани отпор у окупираној отаџбини 1916 – 1917, Ниш

1927.

Ђорђевић М., Ослободилачки рат српских устаника 1804 – 1806, Београд 2004.

Ђорђевић В., Историја српско – бугарског рата 1885, I, Београд 1908.

Ђерић В., Неколико главних питања из етнографије Старе Србије и Македоније,

Сремски Карловци 1922.

Ђорђевић Д., Националне револуције балканских народа 1804 – 1914, Београд 1995.

Ђорђевић Д., Аустро-српски сукоб око пројекта Новопазарске железнице, Исто-

ријски часопис, књ. VII, Београд 1957, 213 – 248.


154

Ђорђевић Д., Портрети из новије српске историје, Београд 1997.

Ђорђевић Д., Пашић и Миловановић у преговорима за Балкански савез 1912. го-

дине, Историјски часопис књ. IX – X (1959), Београд 1960, 467- 486.

Ђорђевић Д., Царински рат Аустроугарске и Србије 1906 – 1911, Београд 1962.

Ђуришић М., С. Скоко, Знамените битке и бојеви српске и црногорске војске. У

биткама код Скадра, Једрена и Брегалнице 1912/1913, V, Београд 1998.

Екмечић М., Дуго кретање између клања и орања. Историја Срба у Новом веку

(1492-1992), Београд 2008.

Екмечић М., Албански фактор у избијању Првог балканског рата, Први балкански

рат 1912. године и крај Османског царства на Балкану, Београд 2007. 9 - 18.

Екмечић М., Ратни циљеви Србије 1914, Београд 1990.

Екмечић М., Стварање Југославије 1790 – 1918, II, Београд 1989.

Живковић С., Сакупи се једна чета мала, Српско наслеђе-историјске свеске, бр. 12,


Златановић М., Комитски покрет пред Прби балкански рат, Први балкански рат

1912. године и крај Османског царства на Балкану, Београд 2007, 169 – 174.

Илић В., Српска четничка акција 1903 – 1912, Београд 2006.

Јагодић М., Српске чете у Македонији 1897 – 1901. године, Устанци и побуне Срба

у Турској у XIX веку, Ниш 2012, 111 – 130.

Јовановић С., Уставобранитељи и њихова влада (1838- 1958), Београд 1933.

Јовановић С., Влада Милана Обреновића, II, III, Београд 1934.

Јовановић С., Српско-бугарски рат, Београд 1901.

Јовановић С., Влада Александра Обреновића, I, Београд 1934.

Јакшић Г., Вучковић В., Спољна политика Србије за владе кнеза Михаила, Београд

1963.

Јовановић В., Србија и Бугарска 1886 – 1896, Београд 2002.

Јовановић В., Светислав Симић и македонски комитети, Вардарски зборник 1, Бе-

оград 1999, 53 – 68.


155

Јовановић В., Србија и Илинденски устанак, Balcanica XXIX (1998), Београд 1998,

189 – 207.

Јовић С., Атанасковић Ж., Битке и бојеви: Источна Србија, Јужна Србија, Косово

1804-1944, Ниш 1983.

Јовановић Ј., Јужна Србија од краја XVIII века до ослобођења, Београд 1938.

Јовановић Ј., Борба за народно уједињење 1903- 1908, Београд 1938.

Јовановић Ј., Борба за народно уједињење 1914 – 1918, Београд 1938.

Јанковић Д., Југословенско питање и Крфска декларација, Београд 1967.

Краков С., Пламен четништва, Београд 1930.

Лазаревић М., Српско – Турски рат 1912. године. Наши ратови за ослобођење и

уједињење, књ. I и III, Београд 1929.

Лазаревић М., Српско – бугарски рат 1913. године. Наши ратови за ослобођење и

уједињење, Београд 1934.

Љушић Р., Историја српске државности: Србија и Црна Гора, Нови Сад 2001.

Љушић Р., Књига о Начертанију, Београд 1993.

Митровић А., Бугарска у плановима Аустро-Угарске и Немачке током анексионе

кризе, Југословенско-бугарски односи у XX веку, II, Београд 1982.

Митровић А., Продор на Балкан, Србија у плановима Аустро-Угарске и Немачке

1908 – 1918, Београд 2011.

Митровић А., Устаничке борбе у Србији 1916-1918, Београд 1987.

Митровић А., Србија у Првом светском рату, Београд 2004.

Миловановић М., Срби и Бугари, Београд 1898.

Опачић П., Србија, Солунски фронт и уједињење, Београд 1990.

Павловић М., Младеновић Б., Коста Миловановић Пећанац, Београд 2003.

Panđevski M., Bugarsko – turski odnosi i Makedonija (februar 1903 – april 1904),

Jugoslovensko – bugarski odnosi u XX veku, I, Beograd 1980, 9 – 36.

Попов Ч., Источно питање и Српска револуција 1804-1918, Београд 2008.

Попов Ч., Велика Србија – стварност и мит, Нови Сад 2007.


156

Попов Ч., Идеја Уједињене омладине српске о српској држави, Велика Србија: ис-

тине, заблуде, злоупотребе, Београд 2003, 153 – 164.

Попов Ч., Грађанска Европа (1770-1914), Друштвена и политичка историја Европе

(1871-1914), Београд 2010.

Попов Ч., Од Версаја до Данцига, Београд 1995.

Попов Д., Божилов И., Историја Бугарске, Београд 2008.

Павловић С., Историја Балкана 1804 – 1945, Београд 2004.

Потемкин, В. П., Историја дипломатије, II, Београд 1949.

Поповић В., Источно питање, Историјски преглед борбе око опстанка Османлијс-

ке царевине у Леванту и на Балкану, Београд 2007.

Popovć N., Antanta i srpsko-bugarski odnosi u Prvom svetskom ratu, Jugoslovensko –

bugarski odnosi u XX veku, I, Beograd 1980, 101 – 126.

Растовић А., Велика Британија и Србија 1903 – 1914, Београд 2005.

Растовић А., Велика Британија и македонско питање 1903-1908. године, Београд 2011.

Растовић А., Погледи Велике Британије и Србије на проблем Македоније 1903-

1908. године, Историјски часопис, књ. XLIX (2002), Београд 2002, 221 – 242.

Растовић А., Реферат Јована Јовановића о односу Србије према реформској ак-

цији у Солунском, Битољском и Косовском вилајету, Мешовита грађа, XXXI, Бео-

град 2010, 325 – 386.

Растовић А., Балкански комитет о Македонији, Историјски часопис, књ LIII (2006),

Београд 2006, 217 – 234.

Растовић А., Енглеска јавност о устанку у Македонији 1903. године, Историјски ча-

сопис књ. LIV (2007), Београд 2007, 215 – 225.

Растовић А., Краљ Милан кроз призму британске политике, Историјски часопис

књ. LV (2007), Београд 2007, 245 – 264.

Рајић С., Руски план реформе за европске провинције Турске из 1902. године, Ус-

танци и побуне Срба у Турској у XIX веку, Ниш 2012, 67 – 78.

Распоповић Р., Задаци руске спољне политике на Балкану у другој половини XIX

вијека и међународно правни значај одлука у Сан Стефану и Берлину за Србију и

Црну Гору, Историјски часопис књ. XLIX (2002), Београд 2003, 197 – 219.


157

Ратковић Б., Србија и Црна Гора у Балканским ратовима 1912 – 1913, Београд 1972.

Стојанчевић В., Срби и Бугари (1804 – 1878), Нови Сад 1995.

Стојанчевић В., Из историје Србије Другог устанка и кнез Милошеве владе 1815 –

1839, Београд 1995,

Стојанчевић В., Обавештајна служба у Карађорђевој и Милошевој Србији, Београд 2004.

Стојанчевић В., Србија и Бугарска од Санстефнског мира до Берлинског конгреса,


Стојанчевић В., Систем бугарске окупационе управе у Србији у време Топличког

устанка 1917. године, у Србија и српски народ за време рата и окупације 1914 –

1918. године, Лесковац 1988.

Стојанчевић В., Србија и српски народ за време рата и окупације 1914 – 1918. го-

дине, Лесковац 1988.

Самарџић М., Од Сан Стефана до Сливнице, Нови Сад 2008.

Самарџић М., Србија и бугарско питање 1878 – 1885, Зборник Матице српске за

историју 77-78, Нови Сад 2008, 201 – 214.

Самарџић М., Политика Србије према Бугарској и Тајна конвенција 1881. године,

Зборник Матице српске за историју 71-72, Нови Сад 2005, 29 – 42.

Самарџић М., Извештај Ђорђа Симића о развоју Берговског питања 1884. године,

Истраживања 15, Нови Сад 2004, 249 – 264.

Самарџић М., Мисија архимандрита Нићифора Дучића у Цариграду и на Светој

Гори 1882, Историјски часопис књ. LII (2005), Београд 2005, 273 – 292.

Столић А., Ђорђе Симић: последњи српски дипломата XIX века, Историсјки инсти-

тут, Београд 2003.

Станић М., Михаило Г. Ристић: свештеници са којима сам радио, Вардарски збор-

ник 1, Београд 1999, 69 – 103.

Sfetas S., Proglašenje nezavisnosti Bugarske (22. X – 5. X 1908) i njegov odjek u Grčkoj,

Токови историје 3/2010, Београд 2011, 24 – 36.

Симеуновић Д., Милован Миловановић о стварању Балканског савеза, Први бал-

кански рат 1912. године и крај Османског царства на Балкану, Београд 2007, 49

– 64.


158

Соколовић К., Хиљаду дана страдања. Ратни дневник телеграфисте војводе Степе

Степановића, Ниш 1995.

Тасић Д., Рат после рата – војска Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца на Косову и

Метохији и у Македонији 1918 – 1920, Београд 2012.

Терзић С., Србија и Грчка 1856-1903. Борба за Балкан, Београд 1992.

Терзић С., Стара Србија, настанак имена и знања о њој до 1912, Историјски часо-

пис, књ. XLII – XLII (1995-1996), Београд 1997, 91 – 110.

Терзић С., Конзулат Краљевине Србије у Битољу (1889-1897), Историјски часопис,

књ. LVII (2008), Београд 2008, 327 – 342.

Терзић С., Срби и македонско питање, Етнички састав становништва Србије и

Црне Горе и Срби у СФРЈ, Београд 1993.

Терзић С., Историјско – географске представе о Старој Србији у Европи и међу

Србима, Наша прошлост 9 (2010), Краљево 2010, 9 – 28.

Терзић С., Аустроугарски мит о „Великој Србији“ и његова модерна употреба, Ве-

лика Србија: истине, заблуде, злоупотребе, Београд 2003, 315 – 328.

Терзић С., Србија и балканско питање крајем XIX века: повратак старим средишти-

ма, Зборник Матице српске за историју 45, Нови Сад 1992, 51 – 70.

Трубецки Г. Н., Рат на Балкану 1914 – 1917. и руска дипломатија, Београд 1994.

Томић Ј., Рат на Косову и у Старој Србији 1912. године, Нови Сад 1913.

Успенски Ф., Источно питање, Београд 2003.

Храбак Б., Срби Османлијског царства после Младотурске револуције и њихова

национално-политичка организација, Истраживања 11, Нови Сад 1986, 7 – 16.

Храбак Б., Силе Антанте и Сједињене америчке државе према Бугарској 1915 –

1918, Врање 1990.

Храбак Б., Учешће становништва Србије у протеривању окупатора октобра 1918,

Историјски гласник 3-4, Београд 1958, 24 – 50.

Хаџи Васиљевић Ј., Српска војска у европском рату, Нови Сад 1919.

Хаџи Васиљевић Ј., Бугарска зверства у Врању и околини, Нови Сад 1922.

Цвијић Ј., Балканско полуострво и јужнословенске земље, II, Београд 1931.


159

Цвијић Ј., Аутобиографија и други списи, приредио: В. Стојанчевић, Београд 1965.

Цвијић Ј., Балкански рат и Србија, Београд 1912.

Чалић М. Ж., Социјална историја Србије 1815 – 1941, Београд 2004.

Чубриловић В., Историја политичке мисли у Србији XIX века, Београд 1982.

Чубриловић В., Ћоровић В., Србија од 1858 до 1903, Београд 1938.