Vladimir Andrić

Drangulija Daj mi krila jedan krug Tata i sin

Tavan krije starudije, More ima barku, Kad s posla dođe moj dragi tatapo tavanu dete rije, jedro i katarku. za ručak pita pravo sa vratatumba korpe i kutije More, more, budi drugtraži čudne drangulije. daj mi barku jedan krug! A posle ručka ko da ga spreči

Tako mi se baza da ukrštene rešava rečiTako kopa, cunja, šnjura, širom morskih staza...kad pronađe vikne - ura! Zatim izvaljen na otomanuIz prašine dragunlija Lasta ima krila dugo bistri svoju sportsku stranukao malo sunca sija leti sve do Nila.

Lasto, lasto, budi drug Sa susedima svake nedeljeNa dnu malog dečjeg džepa daj mi krila jedan krug! on igra šah i karte daljedrangulija svetli lepa, Da obiđem lug, od nje nema većeg blaga, da odem na jug... Kaže mi mama da budem findobija se od nje snaga. da tata na miru pročita NIN

Kad mrav zrno sruši,Da se čuva, trampi, krije čuju zečje uši. E dosta je već jednom s timi sigurnost da ulije Zeče, zeče, budi drug neću više da budem finpogodnije ništa nije daj mi uši jedan krug!od čudesne drangulije Da oslušnem i ja Klinom se izbija klin

kako žito klija... Nek mu NIN bude sinPare nude parajlijeod metala i hartije, U ribe perajaali ništa vredno nije srebrnoga sjaja. Kokoškajedne lične drangulije. Ribo, ribo, budi drug

daj peraja jedan krug! Njoj ne treba skoro ništaKoliko vredi drangulija Da me želja mine, sem dvorišta i bunjištato zna samo dečurlija. da vidim dubine...Drangu, drangu, drangulija, Onde kljucne tu čeprknemome srcu najmilija. Noću kraj živica onda trkne vodu srkne

svetli fenjer svica.Sviče, sviče, budi drug Njoj je dosta i bubicadaj mi fenjer jedan krug! zato što je skromna pticaPozajmi mi moćda osvetlim noć. Još ako se nađe glista

sreća čista - koka blistaNa nebu se zvezdekao ptice gnezde. Leže pilad nosi jajaNebo, nebo, budi drug dobrovoljno bez vapajadaj mi zvezdu jedan krug!Biću lepši još, Suva korist malo troškakad stavim taj broš... divna ptica je kokoška

Rajko Petrov Nogo

Sa rodom sam raščistio Ukinuću razne mame Ržem tako novi jezik sričem

Sa rodom sam raščistio Neću da sam ko curica Proleće je brbljajući stigloSaznao sam tajne stvari Hoću da sam kao tata s ljubičicom i kaćunom plavimTata me je izmislio Imam strašne trepavice pa je dreku naokolo dogloAl ne mari al ne mari I brkove iz inata s bumbarima u stidljivoj travi

Kriop sam se u stomaku Imam riđu kosu pri tom Pčelama je raširilo krilaKad sam bio sasvim mali Imam tetku svakog petka mačićima otvorilo očiBeše lepo u stomaku S njom ne moram biti pitom s pupoljaka osipa se svilaDok me nisu prepoznali Jer me rađa iz početka s jorgovana sunce plavet toči

Otad više mira nemam Rodila me tetka-koza Ispod streha izviruju lasteStrine ujne ah te žene Pa mekećem kao jare a u šumu tetreb me pozivaTaman htedoh da odremam Na papuči šumskog voza ždrebe doji stresa se pa rasteda vek mine iznad mene Pretvorenog u magare ovca bleji srećna što je živa

Rađaj se već viču na me Petkom reve dugoučko Blejim i ja onda kukuričemBaš ih briga što sam mali Petkom mi se život sviša sviđa mi se prolećna nervozaPristao sam sve zbog mame Sviđa mi se što sam muško ržem - tako novi jezik sričemDa je ne bi rasplakali I što mi je kosa riđa mekećući srećan kao koza.

Sa rodom sam raščistio Ukinuću druge daneRazumem se u te stvari I uvesti samo petkeZnam ja dobro gde sam bio Ukinuću razne mameAl ne mari al ne mari I uvesti mame-tetke

Kad dođete na Zagorje

Išao sam s tatom i ja I pod strehu pored točkana Zagorje na Borija sakrije ih majka - kvočka

Kraj hajdučkog pustog druma i u duplju stare jeledočeka nas tužna šuma kad se skriju divlje pčele

Zamirisa smola gusta prvo glasno pa sve tišemelemima od avgusta šta nam onda šapću kiše

Presipa se zlato sunca Šta romorina rogove mladog junca šuma pusta

mirisima svog avgustaI na boru vrh liticešuška srce veverice glasno će vam reći borje

kad dođete na Zagorje.A sazreli bukvar žitahor pilića kad pročita

Branko Radičević Luka Milovanov Aleksandar Vučo

Ribarčeta san Na knjižicu za novoljetni dar Moj otac tramvaj vozi

Al' se nebo osmehiva! Dječici mladoj Moj otac, kad tramvaj vozi,Al' se reka plavi! igrat se radoj stoji na desnoj nozi,a ribarče u čnu sniva, rad sam da znadem a drugom nogom zvoniJasno, k'o na javi. kakvu da dadem lutčicu da se sa klizave šine

nestašno dete skine;On hitnuo udičicu, Djetence mlado on grči nogu i zvoniRibicu je stek'o, znam da sve rado da pseto ne pogine;Metnuo na žeravicu, malo što prima, on zvoni, zvoni i zvoniPa je tako pek'o. time da ima igricu da se sa duge pruge

umoran radnik skloni.''Žeravice, de se trudi, Ptičar ja nisam,Nemoj tako sporo!''... djeci da bi sam Ujutru kad pođem u školuRibica mu veće rudi, lovom u polju ja prvo ugledam trolu,Gotova je skoro. dobio koju ptičicu ja prvi ugledam gde stenje

tramvaj koji se penje;Rudi riba - jošte malo - Vodu ne gacam, i kliknem: ''Eno ga, ide'',Sad mu je pečena! mreže ne bacam, a drugovi moji videSrce mu je zaigralo: da im ja ovim za bremzom, u punom sjaju,''Amo sad, milema! malu ulovim ribicu mog oca na tramvaju.

Dole ćemo jako sesti; Vrt ja ne gradim Ali, kad stignu smeneAl' će da se sladi! cvejeće da sadim: i otac kući krene,Mor'o bih te ribo, jesti nit je prol'eća, ja znam da ga bole veneI da nije gladi!'' da im dam cvjeća kiticu na tromoj, okoreloj nozi,

na kojoj tramvaj vozi.Pa je uze, pa njom brže Ha! Znam sad što ću, Noću, kad tramvaji zamruDa primakne k usti - pisati hoću i pomru sumorne misli,Čun se ljuljnu - on se trže - djeci malenu, ne spava otekla nogaOde sanak pusti! ljepu, šarenu, knjižicu koju su bolovi stigli.

Moj otac, kad tramvaj vozi,na bolesnoj stoji nozi,

Branko Miljković pa ipak on vozi i vozi...Stotine ljudi dnevno

Maleni cvet putuje i noge odmara,stotine ljudi dnevno

Jedan maleni cvet Jedan maleni cvet na ručak stigne brže,još ni progovorio nije ne zna da čita i piše, stotine ljudi dnevnoa već je znao sve tajne Sunca al' zna šta je život, šta je svet, novine mirno otvara,i sve što zemlja krije i miriše, miriše. prstom na prozoru šara,

smeje se i razgovara...Jedan maleni cvetjoš nije ni prohodao Moj otac vozi i vozi,a već je umeo sam da se hrani stotine ljudi dnevnosvetlošću, vazduhom i vodom on vozi, vozi i vozi

na svojoj bolesnoj nozi.

Vojislav Ilić

Prvi sneg Sveti Sava

U osvitku zore, kroz sumračak tavni, Ko udara tako pozno u dubinu noćnog mira,pokrivene snegom počivaju ravni. na kapiji zatvorenog svetogorskog manastira?

''Već je prošlo tavno veče, i nema se ponoć hvata.A studeni lahor krz doline mirne Sedi oci, kaluđeri, otvor'te mi teška vrata.preko pustih polja kad-i-kada pirne Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge,

klonulo je moje telo, umorne su moje noge. - i s vohorom lakim seoca se hvata, Al' krepka je volja moja, što me noćas vama vodi,pa zasiplje snegom i strehe i vrata. da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi.

Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru,A u selu jošte u prozorje milo i sad evo svetlost tražim u skromnome manastiru.noć, vedra i hladna, ne podiže krilo. Otvor'te mi, časni oci, manastirska teška vrata,

i primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata...''Iz daljine samo lisica se krade,pa kokošci vreba i piliće mlade Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu

i s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.i od njenih šapa i tuna i tamo A na pragu hrama svetog, gde se Božje ime slavi,u prvome snegu trag se vidi samo... sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi.

On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete,i ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete.Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi,ali čelo uzvišeno, božanstvena mudrost krasi.Za ruku ga starac uze, poljubi mu čelo bledo,a kroz suze prošaputa: ''Primamo te, milo čedo.''

***

Vekovi su prohujali, od čudesne one noći,vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći.Al' to dete jošte živi, jer njegova živi slava,jer to beše Rastko, sin Nemanjin, Sveti Sava.

Zimska idila(Zvezdano jato, 250.str.)

Jovan Jovanović Zmaj

Kupanje Mali Jova Materina maza Pačja škola

Ala mi je to divota Malo Jova jedio se Ima dete u selu, ''Jste l' čuli, kumo,kad se ko okupa! što je tako mali; ime mu je Laza, Verujte, bez šaleŠto se ne bi kupali, popeo se na stolicu al' ga zovu drukčije Otvara se školavoda nije skupa. pa se visok hvali. materina maza. Za pačiće male.''

Moramo se kupati, Jedio se mali Jova Kad sva deca ustanu, Tako je i bilo,prljavštinu stresti, što nema brkova; on i onda spava, Verujte, bez šalenečistoća privlači nagario nausnice: kad mu kažu: Ustani! Otvorila s' školarđu i bolesti. ''Sad sam čika Jova!'' njega ''boli g'ava''. Za pačiće male.

Zato j' majka spremila Mali Jova silom htede Kad ustane, ne ume Svi šačići došli,vodu, ali mlaku, da je čovek stari, da se sam obuče, Na skamijam' stoje;zato je okupala pa metnuo preko nosa ne sme da se umije, Stari patak metn'osvoga malog Laku. neke naočari. ište vode vruće. Naočare svoje.

A sad veli: ''Cicu mi Od kudelje napravio Kad ga žulji cipela, Sve ih je upis'opuštati ne smete, dugu sedu bradu, on cipelu tuče, U katalog, male,jer će mislit da je sir, a ogrno dedin prsluk tad ga ruka zaboli, Pa ih je proziv'opoješće mi dete.00 da ga ne poznadu. pa onda jauče. Verujte, bez šale.

Kucovu je slobodno, P' onda reče: ''Poč mi dajte Kad mu dadu jabuku, Pa se onda šet'onek se zaigrava; vi, koji ste mali!'' on bi hteo šljiva, S ozbiljnošću krutom;on će Laku čuvati A drugovi kad videše, kad mu pruže pogaču, Učio ih, učiokad legne da spava. svi ga ismejali. onda bi koljiva. I knjigom i prutom.

A stariji, Andreja, Mali Jova pokunji se Kad se malo ogrebe, Učio ih, učioon se većem svuko od srama i stida; plače i zapeva: Od srede do petka,što ga već ne kupaju, a evo ti starog dede, ''Jao, jao, pomagaj, Al' se nisu odmakličisto bi se tuko. pa mu prsluk skida: izić će mi c'eva!'' Dalje od početka.

Čekaj, čekaj, andreja, ''Dole, Jovo, sa stolice, Kad je suvo, zamesi Nije bilo uspehadok obrišu Laku, skidaj naočari, blata pa se kalja, Učiteljskom trudu,ti ćeš onda dobiti utri brke, skini bradu, kad ga mati pokara, Cela muka njegovadrugu vodu mlaku. ti još nisi stari! legne pa se valja. Ostade zaludu.

Laka će se u kolevci Svašta ima svoje vreme, Kad mu uspu tarane, Ništa više ne naučitopiti u slasti, onda lepo liči, on bi jeo riba, Pačurlija ta,a što bude snevao što j' od boga kome dato, kad se riba najede, Nego što je i pre znala:neće nikom kaz'ti. nek se time diči!'' tad ga ''boli tiba''. Ga, ga, ga, ga, ga!

Pa zato ga ne zovupo imenu: Laza,većem jadno, žalosno:Materina maza!

Zimska idila Pura-Moca Ded i unuk

Zima, zima - e, pa šta je, Evo, deco, to je onaj Pura-Moca, Uzo deda svog unukaako j' zima, nije lav! Što je većem triput bežao od oca! Metn'o ga na krilo.Zima, zima - pa neka je, Lolastije lole nema ispod neba: Pa uz gusle pevao mune boji se ko je zdrav! Pojeo je više batina neg' hleba. Što je negda bilo

Pevao mu srpski slavuHajd napolje momak ko je, U čkolu ga slali, u školi je spav'o I srpke junaketamo veje krupan sneg, A kad nije spav'o, bolje da je spav'o. Pevao mu ljute bitkevi'š en' onde navejo je Skamlije je sek'o, nogama je lup'o, Muke svakojake.čitav bedem, čitav breg. Il' je muve hvat'o pa im krila čup'o. Dedi oko zablistalo

Krečio je pero, propise je der'o Pa suzu proliva,A šta može zima meni, Knjige nije čuv'o već se njima gruv'o. I unuku svome rečešlta mi može, šta mi sme? Nedeljom je bež'o od božijeg hrama, Da gusle celivaNek mi nosić pocrveni, U porti se tuk'o sa alvadžijama. Dete gusle celivalo;eto to je, to je sve! P' onda pita živo:

Kad se većem mnogo pokrhalo štapa, ''Je li deda, zašto sam jaSeka Zorko, nemoj stati; (A kol'ko je bilo, nema ni hesapa) Te gusle celiv'o?''tvoj nek bude prvi red; Tad učitelj reče: ''Eno, sinko, vrata, ''Ti ne shvataš Srpče malo!sad ćemo zagrejati Kad za školu nisi, uči bar zanata!'' Mi stariji znamo!čučni samo na taj led! Kad dorasteš, kad razmisliš

He, ''zanat je zlatan'' (onom kom je mio), Kaz'će ti se samo!Gle sad žive železnice Ali Moca nije baš ni za šta bio,to je trka, to je let! To jest on je bio i krojač i brica,zbogom, ptice krilatice, Ali nigde duže od pet nedeljica. Dete i bakanaš je sada ceo svet!

Na pos's se duri, a na zlo se žuri, Bako, stara bako, babuščice mila,Iz nosa nam para liže, Na batine svik'o kao njegov niko. Jesi l' i ti bako kadgod mala, mlada bila?hajd u goste ko je zvan Koji god ga majstor primio pod krilo, Jesi l' mogla kadgod ispraviti leđa=a Campa nas jedva stiže Taj je brzo rek'o: Aratost te bilo! Je l' i tvoja kosa bila kadgod smeđa?tika-taka, ''ajzliban!'' Je l' i tvoja halja bila kadgod kratka?

Tako j' sada post'o od zanata lola Je l0 i tebe kogod zvao: ''Dušo moja slatka?''(Otac mu je svisnuo od tuge i bola). Je l0 itebi kogod kadgod 'vaku lutku dao?

Srce dečje Skita se i lunja, prolaze mu dani, Valjda se skrhala, pa ti je sad žao!Žalosna mu majka, što dembela hrani! Ta zar mora, bako, ostareti svako?

Kakvo treba ovog sveta Zapali cigaru, a šešir naheri, Hoću l' i j bako, ostareti tako?Da je srce u deteta? Oči mu podmukle ka u kakve zveri Moram li zar i ja biti tako seda?Kao ljiljan nek' je čisto, Traži društvo loše, da se kockat može; Tako smežurana, zgurena i bleda?Kao rosa nek' je bistro, Savet ni da čije, - već laže i psuje, Pa zar tome nema baš nikakva leka?K'o ljubica nek' je smerno, Oh, sačuvaj bože, čisto ne smem kaz' ti Zar se to ne može živeti doveka?K'o zrcalo nek' je verno. Potraje li tako, taj će još i krasti...

Nek' je sveže kao vrelo,Nek' je čilo i veseloK'o ptica na grani,kao da se kani Pozdrav deciSvakog časa u raj s' dići, GašaZdružiti se s anđelčići! Dete i leptir

Desanka Maksimović

Raduj se, raduj se, dete Ko hoće da doživi čudo Đačko srce

Raduj se, raduj se, dete, Ko hoće da doživi čudo Poznavala sam kolegu nekog,u svetu svakog trenutka mora imati srce nevino cenio je đake vrlo strogo,lepota neka se rodi, kao mleko, gonio ih da vredno uče,čas cvet crven u šumi, ne sme biti uobraženko pa ga nisu voleli mnogo.čas odblesak na vodi. jer takvu stvoru Šta je siromah mog'o!

doživeti čudo je teško. Peticama nije hteoU svetu svakog trenutka da kupuje ljubav đaka,poneka radost zablista, Ko hoće detinu radost da nađe podnosio je da mu dajusad polet u srcu mladu, mora umeti da oprosti imena svakojaka:sad rosa na dlanu lista. onom ko mu podmeće klopke i zamke, krokodil i aždaja,

i one će se pretvoriti tvrdica i cepidlaka.U svetu svakog trenutka iu kočije i lađe Jedanput usred zimeistina se poneka traži, i u sanke. profesor se razboli starisad putokaz u budućnost, i novi u razred dođesad zvezda nebu na straži. Ko hoće da doživi čudo što nije tražio ime

mora se radovati kao laste, svakoga vojskovođeU svetu svakog trenutka mora mu biti dato ni godinu svakoga rata,toplota neka nas zagreje, da može i zaplakati obilato što je puštao da svakočas materinske su ruke, i kad do dečaka već odraste. pod klupom što hoće barata,čas u rodnom kraju streje, da gurka druga u rame,Raduj se, raduj se, dete! Ko hoće da doživi čuda da muve po prozoru hvata,

mora verovati da ona postoje dok on tumači moždau svetu svuda, važnu bitku kod Zame.

Bliži se, bliži leto da pokraj zvezda što ih vidimoi nevidljive zvezde se roje. a đaci počeše, ipak,

Bliži se, bliži leto; da čeznu za profesorom starim,u duši ga već slutim. Mora verovati međ glasovima postao im je odnekud mio,Pomalja zlatnu kosu koji dopiru do našeg uha bilo im ga svima žao,u zrelim njivama žutim. u tiho veče naučili sve redom stvariZrikavci su mi rekli da ih još isto toliko ima, što im je zahtevaokoje u putu sretoh: da i pesma za koju nemamo sluha, dok je među njima bio.''Bliži se, bliži leto.'' svaki čas ukraj nas proteče. Nedeljom mu u bolnicuBliži se, bliži leto. išla povorka prava,Pomalja usne rujne Ko hoće da doživi čudo i molila ga da ih, još tamo,u bulkama crvenim. ne sme zgaziti mrava, redom ispreslišava,Mirišu livade bujne ne sme kamenom ptice da tuče, da im se, čimozdravi, vrati.i polja i šumarci jer od dvoraca gde čudo spava Bonapartom, Petrom Velikimkoje u putu sretoh: ta nežna bića čuvaju ključe. od milošte ga zvali,''Bliži se, bliži leto.'' a novom nadimak dali:

Lažni car Šćepan mali.Bliži se, bliži leto.Kao sjajna carska krunazlatna mu svetluca kosarumenih svitaca puna.Svi su mi oni rekli

kad ih u putu sretoh:''Bliži se, bliži leto.''

Aprilska vožnja kroz Vojvodinu

Po Vojvodini se roje zelene pčele,ljubičasta zasipaju oranja, ali mi beše žao.dave se u vodama Tamiša i Begeja Udarih šumom levoi hvataju se o mostove i skele, kroz duboku čestu svežu:uzleću s plota i točku sa paoca ko zna šta je pauk snivoi kolovozu sa srebrnih leja. dokle je pleo mrežu;Nikad odjednom ne videh toliko pčela, i on je možda srcena njive što s još sinoć bile smeđe u tanane niti preo,pala su krilca crvena i bela, u mrežu ga stvorio svega.a iz slomljenoga u ogradi kocazeleni i modri rojevi se viju. Obazrem se još jednomProturim li glavu na prolećni vetar, iza granja na njega,lice na njemu glogom mi procveta. i vidim kako i onPo Vojvodini seroje mlade pčele, za mnom se obazreo.kao deteline list su im krioca,uvlače mi se u nedra, u pazuha,i zuje oko snova i oko sluha. Nepoznata pticaNigde nema više grančice gole;pružim li ruku kroz prozor, istog trena Jesenas u zabranu,roj prolečni sa zukom na nju seda dok šuma podne čeka,i sva olista kao prut topole; pticu sam nepoznatunaglem li se iz zahuktala voza, spazila izdaleka.kosa mi namah postane zelena, Po lisnom jesenjem zlatuo trepavice se nahvata zelena rosa. hodala je kao i jaPo Vojvodini se rasule svetle pčele, i zastajala smestakrioca su im sitna kao u prosa; čim sunca leptirak žutidignem li oči nebu, tamo leži na smetu bukovom zasija,neskupljen beo otkos do otkosa. čim list se s grane uputi.

Posle bi prhnula do mesta,kao da svesno bira,

Paukovo delo gde smetovi se šarenekao prolećna leja,

Slušam ptičije reči gde se potoci pene,koračajući kroz šumu gde pauk zvezdu pleteuskom kozjom putanjom između žbuna ibuna.sve strmijom i tanjom, Nije to bila kreja,kad paukova reža nije to bila žuna,put mi najednom prepreči. niti sestra detlića,Sred mreže raskoračen niti crvendać stari,pauk gazdinski stao ali je volela šumu.kao seljak na njivikoju je uzorao. I ja se dobro zbunihMogla sam pokretom ruku od čudnoga otkrića:zderati to pletivo, da se i njoj i menisvu paukovu muku sviđaju iste stvari.smrsiti u klupče sivo,

Vožnja

Vozimo se. Pokraj putarazasutasela leže.Ko potoci posle burekonji jure,lete, beže.

Vrh potoka i šipragatopla, blagavečer pada.Vozimo se. Sanja cveće:misri slećesa livada.

Gle, seoske kuće belekao streletek prolete.Pored puta stabla vita,šiblje, žita,lete, lete.

Gle, počinju i svetlaci,leta znaci,da se pale, i iz magle trepte sivekao žive,zvezde male.

Po beskrajno nežnom, mekomi dalekomnebu plavomnesmejani mesec bludi,što na ljudiliči glavu.

Vozimo se. Pokraj putarazasutasela leže.Ko potoci posle burekonji jure,lete, beže.

Branko Ćopić

Mala moja iz Bosanske Krupe Na obali Une

Bilo mi je dvanaest godina, Uno modra, biseru Bihaća,prvi put sam sišao do grada kraj tebe sam novo gnijezdo svio,iz mog sela, tihog i dalekog, u kopnici đačkog internata,kad susretoh tebe iznenada. kad sam svoje selo ostavio.Eh, dječačke uspomene glupe! Pokraj tebe, u sutone rane,Mala moja iz Bosanske Krupe! mislio sam na moje Hašane.

Jesi li me spazila il' nisi, Možda pamtiš moje suze davnezbunjenog seoskog đaka, u svilenom predvečerju mlakom,svjtlokosog i očiju plavih, kada su me u dvorištu školeu oklopu novih opanaka, sa podsmijehom nazvali seljakom.kako zija u izloge skupe? Nizao sam nevesele daneMala moja iz Bosanske Krupe! i mislio na moje Hašane.

Naišla si kao lak oblačak, Na obali, u vrbiku gustom,tvoj me pogled za tren obeznani, tražio sam osame i mirazaboravih ime i očinstvo, i gledao jedne oči dragekako mi se zovu ukućani. izgubljene u dnu tvoga vira.Iznevjerih poput sablje tupe. Utopljen u snove zlatotkaneMala moja iz Bosanske Krupe! vodio sam svate u Hašane.

Tekli tako gimnazijski dani, Jednog jutra, svečan i uzbuđen,uspomena na te ne ocvala, na obali, kraj vira zelenca,modra Una u proljetne noći izmucah ti, prvom slušaocu,tvoje mi je ime šaputala. svoju sjetnu pjesmicu prvenca.Lebdjela si ispred đačke klupe, Krenuh svijetom u dalji neznanemala moja iz Bosanske Krupe! i ponesoh u srcu Hašane.

Brzo minu naše đakovanje, Osta tako, Uni poklonjena,lagan leptir sa krilima zlatnim, prva pjesma, moja prva tajna,ipak tebe u srcu sačuvah i u srce preseli se kradom,kroz sve bure u danima ratnim. Uno moja, pjesmo zavičajna.Ta sjećanja mogu l' da se kupe, Idem svijetom na četiri strane,mala moja iz Bosanske Krupe? slušam Unu i vidim Hašane.

Sad je kasno, već mi kosa sjedi, Otad, evo, minu pola vijeka,gledam Unu, ćuti kao nijema, sve sporije otkucaje brojim,zalud lutam ulicama znanim, iskri inje, primiče se veče,sve je pusto, tebe više nema. a ja opet pokraj Une stojim.Ej, godine, nemjerljive, skupe! Prebrojavam potopljene daneZbogom, mala, iz Bosanske Krupe! i vraćam se u moje Hašane.

Proljeće Rastanak

Preko noći proljeće nam dođe, Tamo amo, s dvojke na četvorku,pored Une uz vrbike lazi, varakaš se, a djetinjstvo mine,bijele trešnje, blistavi đerdani, prevari te Una čobanica,njegovi su vedri putokazi. odnese ti četiri godine.Nebom plovi, ogleda se Unom Opraštaj se s pustopašnom braćom,lagan oblak, jagnje sviloruno. pozdravljaj se zauvijek s Bihaćom.

Zato li se bratiji ne spava Zamukoše sobe internatau zamukloj sobi internata, i u njima smisalice đačke,naše stroge krevete vojničke osta pusta cesta za Pritokupotopila tuga nepoznata. gdje smo krali orahe seljačke.Sam i sjetan, lutao bih gradom Osta Murat, poslastičar starii kraj Une zaplakao kradom. i njegovi kolači ''brdari''.

Pred oči ti rodno selo dođe, A drugovi! Kome prvo prići,brat i sestra, zabrinuta majka, dok okolo spomenari kruže?a odnekle, iz podvodne ravni, Tihim glasom jedva progrgućeš:oglasi se vrbova svirajka. ''Daj mi šapu. Doviđenja, druže!''Vjerni Šarov, lagano, u tami, Okreneš se, dok suze uminu,sklupča ti se udno nogu samih. stariji se činiš za godinu.

U te dane kod nas mjesta mena A sa kim se pozdravljati neću?za učenje, istoriju, brojke, Zašto mi se oči rosom pune?nasele nam srca putovanja, Osta Zora, moja ljubav tajna,Indijalnci, podvizi, djevojke. u kućici, s druge strane Une.Jedan pogled Zorinih očiju I tamo sam lunjao, oprezan,zamrači mi cijelu gimnaziju. zbunjen, trapav, kao da sam vezan.

Oko srca raste barikada, Često sam joj pisao zadatke,zarobljen sam, ne mogu da dišem, šaputao tablicu množenja,pa se pera, poput koplja, mašam a kad bi me milo pogledala,i, zanesen, prvu pjesmu pišem. osjećah se kao mladoženja.Stih iznikne, iza njega Zora, Sanjao sam o njenome likubez nje nama pravog odgovora. pokraj Une, skriven u vrbiku.

Zurim tako, izgubljen, beznadno, Odoh kroz noć, punu kreketanjau večernje dalji maslinaste, (žabe su me pratile u horu!)a ne vidim, oko mene, krugom, i na zidu, blizu kuće njene,kako šapat podrugljivi raste: zapisao sam: ''Branko voli Zoru...''''Pogledajte, kantar ga ubio, I danas me uvijek boli duša,evo nam se Ćopan zaljubio!'' kad se gdjegod javi kreketuša.

BOLESNIK NA TRI SPRATA

OGLASI '' ŠUMSKIH NOVINA''OGLASI ''KUPUSNOG LISTA''

Grigor Vitez

Mi djeca Kad bi drveće hodalo Dohvati mi tata mjesec

Mi djeca sagradićemo grad Kad bi drveće hodalo, Dohvati mi, tata, mjesec,Sa mnogo zelenih krošanja. Šume bi se razlistale na sve strane. Da kraj mene malo sja!

Dohvati mi, tata, mjesec,Mi djeca sagradićemo grad Drveće bi hodalo, Da ga rukom taknem ja!Sa mnogo plavog neba. A mahale njegove grane.

Mjesec mora gore sjati,Mi djeca sagradićemo grad Kad bi drveće hodalo, Ne smije se on skidati.Sa nejvećom ulicom radosti. I parkovi bi šetali nedeljom sa On mora kod zvijezda biti,

šetačima, Put zvijezdama svijetliti,Mi djeca sagradićemo grad A možda bi i zaigrali sa Da zvijezdice kući znaju,Koji neprijatelj nika neće osvojiti. igračima. Kad se nebom naigraju.

I na zemlju mora sjati,Mi djeca sagradićemo grad Kad bi drveće hodalo, Da zec vidi večerati,U našim srcima. Među pticama bi došlo do Da jež vidi putovati,

velike pometnje, Da miš vidi trčkarati,Jer bi i gnijezda krenula u šetnje. Da bi ptice mogle spati,

Kakve je boje potok I da tebi, moje dijete,Kad bi drveće hodalo, Mjesec lagan san isplete

Potoku koji šumom teče ja bih pisao naranči sa juga, Od srebrnih nitiOprezno priđe jedan jelen Da dođe do mog bolesnog druga. Pa da snivaš i ti.I, napivši se vode, reče:Potok je kao šuma zelen.

Nema za mačke škole Repata pričaKraj stijenja potok i dalje tečeO kamena se lomeć rebra, Kamo ćeš s torbom? Rep imade crni mačak,Skakutajući zeko reče: Upita Miru mačka, Rep je njegov crn, dugačak.Potok je ovaj sav od srebra. Rep imade još i patak,

U školu! Đak sam! Ali rep je njegov kratak.Kroz polje potok dalje teče Ovo je torba đačka! Rep imade još i svinja,Pod vedro nebo izašav, Rep od mesa i čekinja.A lastavica ozgo reče: I ja bih s tobom! Rep ima i vjeverica,Potok je kao nebo plav. Mačkine oči mole. Lagan kao pahuljica.

I potok dalje teče, teče, Ne možeš, draga, Ima zvijezda repaticaNad njim oblaci bijeli stoje, Nema za mačke škole. Rep od vatre i krijesnica.Lebdeći bijeli leptir reče: Mački je dosta, Rep imade čak i vlakPotok je ovaj bijele boje. Da zna presti, Od sivoga dima trak.

Da zna lovoti, Rep ima i mali bataS mnoštvom zvijezda dođe veče, Da zna jesti, Onog trenaUgasi sve boje dan, Da se zna verati Kad ostanu za nim vrataPlašljiva srna tiho reče: I da mijauče, Otvorena.Gle, sav je potok ozvjezdan. A to sve mačke

Kod kuće nauče.

Gvido Tartalja

JelenMoji drugovi I već leti, vija, skita.

Rogovi u jelena jezike lome Koga vidi, svak se pitakao da su grane; kada govore šta će s njim na kraju bit'.samo što ne rađaju o bratu mome,kruške i banane. to jest o zvanju Kažu: ''Ovo više nije

brata moga dedin šešir, ko ranije,A kada bi rađali otorinolaringologa. nego dedin - satelit.''šljivu sočnu, plavu,al' bismo se jelenu Neki od njih imaju brata 7.popeli na glavu. učitelja, advokata, Opet vetar duva,

inžinjera, opet vetar svira.radio-montera, Na ulici trče

Paun novinara, četiri šešira.zubnog lekara

Rep mu velik, mozak mali, i šta znam koga, Dedin je najbrži:pa se možda s pravom al' nemaju brata čistinu ne bira.paun svojim repom hvali otorinolaringologa. Ostavlja za soboma ne svojom glavom. druga tri šešira.

I ponavljam:otorinolaringologa! Mora biti brži

Zid sve trpi od drugih šešira,kada dedin šešir

Nekakvi dečaci Dedin šešir i vetar najviše - trenira.(mora da su đacibar osnovne škole!) 2. Čim se vetar javi,šarali po zidu Vetar duva. Vetar svira. već nije na glavi.slike i - parole. Osta deda bez šešira.

39.Kućni zid je ceo Dedin šešir nov Vetar duva silno, besno,sad od krede beo. polete na krov. i od besa ne zna šta bi.Perica to vide sve mu usko. Sve mu tesno.pa je sav ''nerviran''. Al' na krovu sedi mače, Duva, grabi, nosi, grabi.(Zar bi iko mogao pa udari šapom jače.da ostane miran?!) Danas deda nikud neće.

Vrati šešir dedi Baš mu nije do izlaska.Na susednom zidu i osta da sedi. Papuče na noge mećeon ugljenom nažvrlja i sa bakom lepo ćaska.bez predaha, žurno: 6.NE ŠARAJ PO ZIDU! Pod severcem lišće dršće. Što bi vetru bio sadaTO JE NEKULTURNO. deda šešir steže čvršće dedim šešir zgodna meta!

da ne bude vetru plen. Nije nego! I ne padana um dedi da se šeta.

Moj stariji brat Al' se šešir uortačis vetrom pa je triput jači Izvuk'o iz ormara

Mnogo sam ponosan i pobegne u taj tren. šešir, pa sad čitav satna brata svoga s njim na glavi, za prozorom

otorinolaringologa. sedi - vetru u inat...

Dušan Radović

Deca vole Poziv

Deca vole čudne stvari Poštovana deco!kao što su odžačari, Ovaj divni, ovaj strašni brod zove sekao što su kočničari, SANGLBANGLTINGLTANGLROD!kao što su, kao što su... Kapetan mu je Hristoforijusa Kolumbusa unuk

ili neki malo dalji rod.Deca vole slatke stvari Ministarstvo mornarice naredilo je:kao što su sutlijaši, Za mornara na taj divan brod mogu da primekao što su grilijaši, samo onog ko mu brzo izgovori ime.kao što su, kao što su... I onda taj može da se penje na katarku,

da plovi smelo za Afriku žarku;Deca vole smešne reči može da puši lulu koliko hoće,kao što su papadaći, da jede banane i drugo havajsko voćekao što su sumareni, i da se pravi važan kao neki Kapetan Kuk!kao što su, kao što su...

Tužna pesmaDa li mi verujete

Živela jedna gospođa KlaraUmivao se jedan dečko čudna i stara, vrlo stara...svakoga dana, bez prestanka, i nije imala ni mamu, ni tatupa su mu uši rasle, porasle, nikoga, nikog svog na svetu.pa mu je koža postala taka.Da li mi verujete? Gospođa Klara je šest mačaka čuvala

na jastucima od žute svile.Majka je stalno vikala ''dosta''! Mašne im je krojila, mleko kuvalaal' on je hteo, on je hteo... pa su site i srećne bile - Umivao se svakog dana belih mačaka šest.pa se odjednom razboleo.Da li mi verujete? A kad je umrla gospođa Klara,

čudna i stara, vrlo stara,Došao jedan lekar strog jastuke od žute svile niko nije prao,pa kaže: na doručak niko nije zvao,Tako mi prsluka mog, a loviti miševe niko nije znao!voda je kriva,zabranjujem mu da se umiva! Tužne su, tužne i gladne bile,Da li mi verujete? zaspale su na jastucima od žute svile

i nikada seah, nikada se više nisu probudile - belih mačaka šest.

Kako treba

Male stvari i imena mala tražekao miš, kao zrno, kao mrva.Dok velika stvar velikim imenom raspolažekao soliter, kao meridijan,

kao Sremska Mitrovica.

Zdravica Vukova azbuka

Sve što raste G Šhtelo bi da raste... Kao prečaga, Šta je na kraju?Neka rste, kao grana ili gdera, Na kraju neba, na kraju mora, na kraju puta?i treba da raste! G se podiglo gore, Šta je na kraju - deca bi htela da znaju!

naglo se pod uglom Zato jedu, zato spavaju,Sve što cveta i gleda. zato rastu brže od kaputa.htelo bi da cveta...Neka cveta, E Šta je na kraju srede? Četvrtak.i treba da cveta! E se otvorilo A šta - na kraju četvrtka? Petak.

kao izvor pateče, Na kraju svih krajeva?Neka gleda kao pupoljak pa cveta, Uvek jedan novi početak.sve što ima oko, kao Sunce pa greje...svako krilo Kao prepelice Krajevi se potroše,nek leti visoko! čuče u žitu slova počeci uvek traju.Leteti, leteti, lepo je leteti! mali iskre svetlosti. Početak - eto šta je na kraju!Živeti, žioveti, lepo je živeti!

MSve što leti Mamuran Zelena modahtelo bi da leti... mišNeka leti, u U nevaspitano vreme, u prolećei treba da leti! memli kada zazvoni sunce u vrbi,Sve što peva muzeja svi misle: hoće, odoleće!htelo bi da peva... merka a svi se češu gde ih svrbi.Neka peva, mrtvogi treba da peva! mamuta: Kako kapisle pupoljci prašte!

Majku Bube radosne što će se roditi.Neka skače mu, Dogodilo se plavo, al' slute bašte:sve što ima nogu, milenijumi posle plavog - zeleno će se dogoditi.neka trče minuše,svi koji to mogu! mraz Zeleno je u modi!...Ko se sad rodiSkakati, skakati, lepo je skakati! među zelene biće mu pelene meke,Živeti, živeti, lepo je živeti! mamutima u zelenoj okupaće se vodi

načini tamo gde zelena prica peva sa smreke.Sve što trči masakrhtelo bi da trči... iNeka trči, pomor... Rati treba da trči! MeđutimSve što kljuca miš Stambolskoj princezihtelo bi da kljuca... još stigao je gost,Neka kljuca, mrda, princ takođe,i treba da kljuca! mišu al' prilično prost:

su čačkao je nos!Neka peva malosve što ima glas, i Zbog toga jeniko lepše mraš, tra-ta-ta-ta-vedrije od nas. i došlo i do rata.Pevati, pevati, lepo je pevati! mačka, Osvojen je jedan - minderluk;Živeti, živeti, lepo je živeti! i proboden je jedan - praziluk;

mišomor. obešen je jedan - čiviluk.ŽIVELI!

Strašan lav

Bio jednom jedan lav... Ovaj zec Već pobeže, oj nesrećo,Kakav lav? plesti ume, na kraj sveta, oj nevoljo!Strašan lav, ovaj zec Plavi zec,narogušen i ljut sav! žeti ume, Čudni zec,

ovaj zec Jedini na svetu!Strašno, strašno! šiti, piti,

i francuski govoritiIšao je na tri noge, sve razume! Mali životgledao je na tri oka, Plavi zec,slušao na tri uva... čudni zec, Dok neko pije

jedini na svetu! ja PIJUCKAStrašno, strašno!

Ja ga htedoh vama dati Dok neko grizeNe pitajte - šta je jeo. da vas mije, ja samo GRICKAMTaj je jeo šta je hteo da vam šije, tramvaj ceo da vam kroji, Dok neko glođei oblaka jedan deo. da vam broji, ja samo GLOCKAM

da vam plete,Strašno, strašno! da vam mete, Dok neko bode

da vam kuva, ja samo BOCKAMZubi oštri, pogled zao, da vas čuva,on za milost nije znao! da vam peva, Dok neko peva

slike šara ja PEVUCKAMStrašno, strašno! i francuski razgovara.

Olavi zec, Dok neko dremaDok ga Brana čudni zec, ja DREMUSKAMjednog dana, jedini na svetu!nije gumom izbrisao. Dok neko radi

Stavih zeca u torbak ja RADUCKAMStrašno, strašno! pa požurih svojoj kući.

Al' kad bismo ispred kuće I tako malo, sitno ŽIVUCKAMstade zečić da šapuće:

Plavi zec Pusti me, lovče,hrabri lovče,

Tri sam zemlje prelazio, da očešljam kosu,i tri gore pregazio, da umijem lice,i tri mora preplovio- da isečem nokte,dok ga nisam ulovio. da ispravim stas,Plavog zeca, da udesim glas.čudnog zeca, Nek vide decajedinog na svetu! plavog zeca,Ovaj zec čudnog zeca, zna da svira, jedinog na svetu!ovaj zec zna da plete, Pustih zeca iz torbakaovaj zec al' se zec ne očešlja, Najbolja mama na svetu ručak kuva, al' se zes ne umi,ovaj zec nit iseče nokte, razbojnik Kađa)

Zamislite (princeza Nađa i

kuću mete. nit ispravi stas,nit dotera glas.

Milovan Danojlić

Karađorđe po drugi put među srbima Karađorđe i Betoven

Šta bi rekao Karađorđe Ponekad mi, samo od sebe, na um dođe:Da odjednom među nas dođe? Šta bi se desilo da se Karađorđe

Dok je, sa ustanicima, vojevao pred Belom Stenom,Da l bi nas u ovim prnjama, jao, Susreo sa Mocartom, Listom ili Betovenom?Uopšte, kao potomke, prepoznao?

Možda ih ne bi napao, možda bi poznao daNjegovo potomstvo danas pije U pitanju su uvažena gospodaCoca-Colu ispred Stambol-kapije, Koju, na putu od carstvujuščeg grada Vijene,

Valja bezbedno propustiti kraj Bele Stene...A praunuk - muka ti da ga vidiš!Pita ga: ''Who are you? Do you speak English?'' Pitam se, ipak, šta bi mislio o njima,

Dok prolaze, u kočijama i na konjimaCvili kočnica, sikće kvačilo, U mekim čizmama, s maramama oko vratovaU dva veka sve se izopačilo. Jedan za drugim, u koloni, poput svatova?

A naopako je počelo još A šta li bi Betoven, Mocart, List iliDok se znalo ko je dobar, ko loš; Brams o Karađorđu mislili?

I da li bi u nekom manu pokraj MoraveNi onda, naime, nisu dva loša Razmenili misli, poklone i pozdrave?Savladala hrabrog Miloša,

A kao bi se, tek, rumelijski paša NusretVeć Miloš i kum, mili rođa, Uključio u taj neverovatni susret?Smakoše, na spavanju Karađorđa! Valjda mu Karađorđe ne bi pred gostima glavu smakao

I poslao ga direktno u pakao?Prošlost je lepa samo ondaKad se u nju spušta sonda. Zar nije čudno da u istom trenutku žive ličnosti

Koje između sebe nemaju baš nikakve sličnosti?U toj prošlosti većina naroda Brams bi vojevanje i mogao shvatiti, možda,Nije imala ni zahoda. Ali mi sumljamo u muzičko obrazovanje Vožda...

A i sam Vožd je - o yes, o yes! Koliko je tu isprednjačio Nemac, koliko zaostao Sloven?Na glavi nosio turski fes, Gde stoji Karađorđe, a gde je prema njemu, betoven?

Karađorđe je po Mišaru gonio hordiju, - i to koliku!Pa se ne treba čuditi što mu praunuk Dok je Betoven, na miru, stvarao Heroiku.U tuđinu ode na kuluk!

Rat i mir, život i umetnost, Zapad i Istok:Jaz svuda jednako dubok i podjednako širok.Kroz Povest jednu ide Andante, drugi PrestoAl na kraju će svi stići na isto mesto!

Brkovi tetka-Gospave Romeo i Julija u braku

I mojoj tetka-Gospavi Jedan glupi porodični spor je omeoDogodilo se, najzad, da se proslavi. Da se venčaju Julija i Romeo.

U pedeset drugoj, sasvim malčice, A šta bi bilo da im se nije mrzela rodbina,Izbiše joj, pod nosem, crne dlačice. I da im je brak potrajao dvadesetak godina?

Đavo ih baš na tom mestu istera! Jedno vreme bi se voleli, a posle bi(Upočetku je ličila na Hitlera). Svađali se i mirili, kako kad, po potrebi...

Odluči tetka da ih zatre, Romeo bi se ugojio, a i JulijaPa kupi brijač ljući od vatre, Postala bi punija i podbulija.

Brijala ih, šest puta na dan, On bi se po gradu jadao kako ne umeAl oni pružahu otpor gadan. Da se izleči od išijasa i od reume,

Tetka nije znala da od brijača I izgledao bi poprilično gnusanDlaka na čoveku samo jača,,, Kad se uvali, posle ručka, u san,

I tako se u moje tetke Pa zahrče, da se trese Verona,Pojaviše brkovi gusti ko četke... Kao kad prolazi kamion od deset tona.

Od uha do uha raspeti brci (kamioni u Renesansi! I u Veroni, obaška!Kakve nosi šoferi - Grci, Ovo vam je prava šekspirovska omaška!)

Ilija Birčanin, Stanoje Glavaš! A Julija bi potajno suze ronila:Kad ih vidiš, ne moš da spavaš! ''Bože, ovo nije čovek, nego gomila

Potom je, u brkatosti, tako iskusnu Mesišta - Ah, u šta sam se nekadaItalijani zaposliše u cirkusu, zagledala, neiskusna i premlada!''

I iziđe joj slika - stranica cela! Stara netrpeljivost, nešto neprimetnijaU listu Corriere della Sera! Između Montenegija i Kapuletija,

Tako se, eto, tetka-Gospavi Oživela bi s udvostručenim silamaDogodilo, najzad, da se proslavi! U njegovoj žučnoj kesi i njenim nežnim žilama!

Sad recite, šta je bolje: plamen ljubaviDunja Koji se, moćan, do nebesa uspravi

Ko svetiljka koja tinja i kunja, Za noć bukne i zgasne, ilimutnim se sjajem prelila dunja; Uredan živt, u kojem ti se ništa ne mili?taj sjaj: sve mesečine u nj se sliše,slaj, al i miris, jošte više,koji nas, uvek iznova, sećada negde - van zemlje - postoji sreća,

i da smo, pre no što smo na zemlju pali,sve već videli i sve znali.

Ograda na kraju Beograda Dva sapuna

Na samom kraju beograda U Prnjavoruuzdiže se stara ograda. Prošlog juna

Kupala seZasuta asfaltom - očvrsla lavom - Dva sapuna.a s druge strane obrasla travom.

Skinuli su košuljice od liskunaZa ogrado, u zreloj tuzi, I s police upali u pun lavor.šumore žuti kukuruzi. Mogao je videti ceo Prnjavor

Kako su se kupala ta dva sapuna.Ti kukuruzi u predgrađus vetrom se, u ponoć, nasamo nađu, Baš tada su glavu počeli da lupaju:

Gde im pade na pamet da se kupaju?javi se, u septembru, njiva celahukom dalekih, pustih sela. Dva mirisava sapuna bućnula u vodu,

Ceo letnji dan se brčkala i prala,Taj ćuv nas podseti, neveselo, A Prnjavorci nikako da oduna detinjstvo, na rodno selo. Dok ne sačekaju kraj ceremonijala.

Hukne: njeva se naroguši, Kao bebe su se ticali i klicalii blesnu stare zvezde u duši. Dva sapuna golišava, dve jogunice,

Jedan drugog po leđima golicaliStojimo pokraj sivoga plota, A oči su zatvorili - zbog sapunice.na granici između dva života.

Lavor pun je mehurova, sapuni se ne videSa ove strane ograde: grad. Još se čuje kako cikću, kako se cerakaju.Sa one: Srbija, i mesec mlad. Prošlo podne, dan prošao, veče ide

A Prnjavorci čekaju li, čekaju...Sa ove: tramvaj i dva kioska.Sa one: tišina, crna, seoska. U zlo doba razgrnuli sapunicu, postiđeno

Nagrnuli sa svih strana, i avlija beše puna,Levo: blistaju Terazije. I videli čudo jedno neviđenoDesno: mrak sve do Male Azije. U lavoru nije bilo ni jednog sapuna.

Ovde: noć, topla i kratka. Uplašeni, stajali su satima pred vratimaTamo: godine bez povratka. I piljili u penu bezglasno, bezglasno...

Svi su oni bili vični mnogim zanatimaOj, Beograde, Beograde, Al to im je i do danas ostalo nejasno.tužno je stati kraj te ograde.

I čuti to što u večnoj tuzišuškaju zreli kukuruzi.

Ovaj dečak zove se pepo Krsta Razboleo se Pepo Krsta

Ovaj dečak zove se Pepo Krsta. Razboleo se Pepo Krsta,On stanuje u poslednjoj ulici u velikoj kamenoj kući. Jedne mračne noći kad su oblaci nanosili buru,Njegov tata je džambas kome su u jednoj tuči Zabolela ga glava, grudi, krsta,Odsekli pola uveta i dva prsta. Dobio visoku temperaturu.

Ovaj tužni dečak zove se Krsta Pepo Kod kreveta bdi mama; svetiljka drhti kroz tminu,Od majke Lize i oca Hohohonda. I vetar, oko zidina, kao pas ljutit kevće.Pa lepo. Došao i Džon Hohohond, otpasao revolver, skinuoI šta onda? šeširčinu

Stao uz krevet veliki kao brdo, i počeo da trepće.Zar ne vidite: dečak je pogružen, kao carKoga su prognali iz domovine, tako svirepo... Prvi put se džambas setio, da, eto, ima sina,E, tu leži cela stvar, Pa iz kuhinje, gde su jela raznih vrsta,To jest, tu je ono što nije lepo. Doneo šolju mleka, biskvita, mandarina,

A drugom rukom (onom na kojoj nema dva prsta),Džon Hphphpnd iznad svega voli da se napije, Pažljivo, kao kad vetar dune u obrve travi,Kasno u noć se vraća, puca u nebo, viče. Pomilovao bolesnog dečaka po glavi.Kad dođe pred kući - izvali pola kapije,A prestrašeni Pepo zadrhti kao ptiče. Pogledao Krsta čistu, mirnu sobicu,

I maminu plavu, iznošenu bluzu,Mama Liza ga sačeka na spratu, tužna kao ruža I još je spazio na Džonovom licuU jesen, sa nežnim licem Đokonde, Nešto što je, možda, ličilo na suzu.Skine mu blatnjave čizme, celog ga razoruža,I tiho zapita: ''Dokle, o Džone Hohohonde?'' Pa ponovo zaspao, oznojen, kao sneg kad ojuži,

Sa nečim toplim i vedrim ispod očnih kapaka,A Hohohond se mršti, ko da iz zemlje čupa sonde, Zaželevši da se to veče dobrote produžiI nikad ne kaže Do kraja života kroz život svih dečaka.Ni ''dovde''Ni ''donde''. Krsta Pepo posle bolesti

Kod drugih nije tako. Svud lepše sunce grije, Dva meseca Pepo ležao u krevetu.U svim drugim kućama bolje se živeti može. I jutros išetao na sneg gde se svetlost ko srebro toči.Eno, Džim Huhuhind viski uopšte ne pije, Sunce blešti po drveću, po celom belom svetu.Ima dućan prepun sedlarske kože, Mlečni zimski zraci zaslepljuju mu oči.Svoje sinove mazi i nikada ih ne bije.

Razmišlja dečak o suncu kao o lepoj priči.Život Krste Pepe zato je prepun bola... Koja se dugo prenoci i kroz sećanja množi;Sam, u kamenoj kući, on ne zna za drugarstvo. Na mangupsku furunu sunce liči.Gledajte ga: liči na cara bez prestola Stalno gori, a niko ga ne loži.Kome su varvari oteli dečje carstvo.

Džon Hohohond je otišao na vašar konja, u pravcu Džordžije.

Mama, pored prozora, plete i nešto pevuši...Uopšte, kad je Džon na putu, sve je čistije i radosnije.I mirno, ko rublje na konopcu koje se pospano suši.

U vrtu, grana granu od snega, nežno briše.A dvorište je tako svetlo i belo...I sve mu nekako čudno, sveže miriše.Onako...onako...kao tek sašiveno odelo.

Kako spavaju tramvaji

Noć kad odmakne,Kad tek poneka sijalica ko zlatna kruška zasjaji,I vakom na srcu kad odlakne Šta rade tada tramvaji?

U noći toplog gradskog meseca video sam ih kao su spavali,Na neki veliki internat podsećao je depo;Nisu se mnogo raspoznavali,U dvorištu su šumele grane kao nebo, beskrajno, lepo.

Noć kad se spusti bez zvonjave i vikeKako spavaju tramvaji u svom stosobnom stanu?Imaju li možda neke rušne navije?Ležu li na levu ili desnu stranu?

Na levu stranu počinak nije zdravNa desnu ne mogu da se okrenu, jer je u spavaoni tesno.Na leđa - žulja trola. Tramvaj spava prav,Na točkovima, dakle, ni levo, ni desno.

Treperi svetlost - crvena magla noći,tek ako ponegde odjeknu na cipelama đonovi.Tramvaji spavaju u vandrednoj samoćiSpokojni, kao krave, i dobri, kao slonovi.

Sedmica, još topla od putnika sa željezničke stanice,Dvojka, obnevidela od neprestanog kruženja,Četvorka, ljubav između grada i Čukarice,Kako je prijatna noć kratkog tramvajskog druženja!

Desetka, ponosita, - fudbaler kad nastupa,Devetka, svetlost Voždovca kad tamo nestane struje;Trojka, što se svakog jutra negde u Košutnjaku okupa,Kroz njihove otvorene uši sad blagi vetrići huje.

Soavaju, na nogama. Samo im čistačica čistiUši, pere im zube, da beli nikad ne trunu.Sutra, svi moraju biti primereno uredni i čistiPre nego što u grad ko velika vojska grunu.

Trepere sijalice ko tihi pozdravi u noći.Stabla su iznutra topla, i sve su hladne brave.Tramvaji spavaju u neutešnoj samoćiVeliki, kao slonovi, i dobri, kao krave.

Noć kad duboko odmakne,Kad tek poneka sijalica ko zlatna kruška zasjajiI svakom na srcu teret dana odlakne, Eto šta rade tramvaji.

Miroslav Antić

Plava zvezda Zagonetka

Iza šuma, iza gora, iza reka, iza mora, Pogodi kako se raste.žbunja, trava, Pogodi kako se lakoopet moćas tebe čeka čudna neka zvezda plava, stigne do krova,zvezda prava. do laste,

oblaka punog kiše,Čak i ako ne veruješ - probaj toga da se setiš, do neke zvezde dalekekad zažmuriš i kad zaspiš, ti pokušaj da je čuješ, i višeda odletiš, i još višeda je stigneš i uhvatiš i sačuvaš kad se vratiš. u čudne visine plave.

Ali pazi: Pogodi da li kroz kragnu,ako nije sasvim plava, sasvim prava, kroz nogavice,mora lepše da se spava, da se sanja do svitanja, rukave,mora dalje da se luta, dok neka snaga u tebi tristo puta, i neka lepota u tebipetsto puta, pravo do sunca vodi?mora druga da se nađe...treća...peta...

Zažmuri - pa pogodi.Mora u snu da se zađe na kraj sveta.I još dalje iza kraja - do beskraja. A možda i nije važno

da se unapred setiš.Mora biti takve zvezde. Možda se najlepše rasteŠto se čudiš? kad ništa ne primetiš.Pazi samo da je negde ne ispustiš Možda se najlepše bivadok se budiš. veći

još veći,Jednog dana, najvećijedne noći ćuteći,ne znam kada, al' znam tačno: sasvim ćuteći,izgledaće nebo bez nje tako prazno, kroz neki tihi nemirtako mračno, što se u tebi stvori,i sva sunca, pa gori,sve lepote, beskrajno gorii sve oči što se jave i nikad da izgori.nikad bez nje neće biti sasvim tvoje, sasvim prave.

I niko ne zna šta je.Ja ti neću reći šta je A ona traje i traje.ova zvezda čudna, sjajna.Kad je nađeš - sam ćeš znati.Sad je tajna.

Đački korzo

U prvi sumrak I pogurkivanja. malo onamosvi se tu sjate I zavirkivanja. i malo natrag,ozbiljna lica, I zadirkivanja. i opet takodržanja kruta: I dobacivanja. još bezbroj puta.odu do ugla,pa se vrate A možda ipak,i opet tako ko će znati, O čemu pričamo dok šetamojoš dvesto puta. možda tu ipak

nešto postoji? O čemu pričamo dok lutamoŠarena povorka u predvečerje gradom?gura se, šeta... Možda tu nisuHiljadu kapa prazni sati U stvari: mi samo ćutimo... Ćutimoi bereta... kad se u gužvi i gledamo se kradom.Hiljadu šubara šeta i stoji,i kačketa... pa počne tako U stvari: mi se u sebi pitamo

sve ispočetka: nešto što nikom nije jasno.A usput pogled danas i sutra,poneko baci idućeg petka, I sanjamo. I skitamo... Skitamoil' nešto bajagi idućeg jula, i katkad šmrknemo glasno.nevažno kaže... ili aprila...

A kad se nebo skoro već smračiRuku na srce: Možda tu nekom i od svetiljke dan požuti,šta svi ti đaci rastu i krila?danima ovde Možda tu počnu odjednom znamo sve šta značiuporno traže sva putovanja? to što se ovako ćuti.dok troše đonovei troše sate, Možda se ovde U stvari: mi to u sebi slutimodok odu onamo najlepše sanja? reči narasle u bezmerje.i dok se vrate,i opet tako Možda se ovde Pa nam je dosta i da ćutimosve ispočetka, najlepše želi? i lutamo kroz predvečerje.danas i sutra,idućeg petka, I možda su seidućeg jula, baš ovde sreli Opomenaidućeg maja putevi neki tamo i natrag dugi i tajni, Važno je, možda, i to da znamo:i nikad kraja? putevi beli, čovek je željan tek ako želi.

putevi trajni?Čarape žute, I ako sebe celoga damo,zelene, I možda su se tek tada i možemo biti celi.plave, baš ovde srelii duge noge osmesi neki Saznaćemo - tek ako kažemokao štapovi. i zavoleli? reči iskrene, istovetne.

I neki žvrkovi Možda baš zato I samo onda kad i mi tražimo,na vrhu glave. jedino vredi moći će neko i nas da sretne.I šipke na čelu da se u gužvi

kao slapovi. ovako luta:

Šašava pesma

Mama mi kaže_ šašavo moje, Neko u ovoj sobi neće da bude dete.šta se to zbiva u tvojoj glavi? Neko u ovoj sobi tri dana ne može da ruča.

Neko u ovoj sobi samo ćuti,U njoj dečaci - kažem - postoje. čuti,Dečaci smeđi, crni i plavi. i gleda kroz prozor kako jesen sa lišćem i vetrom

putuje preko pokislih gradskih krovovaMami mi kaže: šašavo moje, za pticama.zar mogu tamo svi da se slože?

Ovo je zaista najljubavnija pesma,Ja mami kažem: kad već postoje, a ni reči o ljubavi.nek tu i stoje - šta se može?

Stranica iz dnevnikaMama mi kaže: pusti priče,zbijeni tako, na šta liče? Ništa neću da joj kažem,

jer neću.Ja rukom mahnem. Ona je jedna neozbiljnaI - uzdahnem: najobičnija

balavica.Svi oni liče, svi mnogo liče,na nešto lepo kao iz priče. Mi stariji,

mi iz osmog razreda,Na sve što čekam. Na sve što hoću. stavimo ruke u džepoveLiče na nemir. I na samoću. i zviždućemo kroz zube.

Mama mi kaže: šašavo moje, Baš nas briga za te devojčice.pa oni, znače, ne postoje.

Ništa neću da joj kažem,Postoje - kažem - kao na javi jer neću.dečaci smeđi, crni i plavi. Ali ako pogleda nekog drugog,

postaću najgori đak u školi.Šta da se radi? - mama veli.

Zapisano u sreduJa kažem: ništa, već da se želi,da nikad čekanje ne izbledi. U sredu smo se prvi put sreli,

a do tada se nismo ni znali.Mama me pita: da li to vredi? U petak smo se zavoleli.A ja se smeškam: videćeš - vredi. U ponedeljak posvađali.

Opet je sreda. Sad svima kažemNajljubavnija pesma dok lutam po korzu sam:

ne, nije ona lepša ni dražaOvo je zaista najljubavnija pesma, od drugih devojčica koje znam.a ni reči o ljubavi.

Pa kad je sretnem - oči krijem.Svim pajacima i lutkama otkinute su glave Zviždućem. Gledam u nešto drugoi oni tako leže u ćošku I misli: zbilja, svejedno mi je...bespomoćni

i bačeni. Al' osvrćem se dugo... dugo...

Plavi čuperak Posle detinjstva

Čuperak kose obično nose Možda je to zbog sunca, Možda vas bez te mrveneko na oku, a možda i nije zato: neću ni sresti,neko do nosa, ove hiljade ruku, ni stići,al' ima jedan čuperak plavi ove hiljade lica, a živećemo skupa,zamisli gde? sve mi to jutros odjednom u isti bioskom ići, U mojoj glavi. izgleda nepoznato u istom restoranu

kao da nema u gradu ručati istu hranu,Kako u glavi da bude kosa? dečaka i devojčica. u istoj ulici možda

prolaziće nam dani,Lepo. Odjednom: ko da su prešli pa ipak - bez te mrve,U glavi. preko velikog mosta, sićušne mrve detinjstva,To nije moj čuperak plavi, izvijenog i lepog bićemo toliko tuđi,već jedne Sanje iz šestog ''a''. što podseća na dugu, bićemo toliko strani.

u neki novi život,Pa šta? na neku obalu drugu. A jednom,

kad godine minuVidećeš šta - kad jednog dana Pod nebom, iz daleka, u beskraj, u daljinu,čuperak nečije kose tuđe šta ih to tamo čeka? i prođu šareni danimalo u tvoju glavu uđe, Za njima trake ptica kao da nisu ni bili,pa se umudriš, i trake vetra se vuku. i umore se sve šetnje,udrveniš, I oni trče. i posive aprili,pa malo-malo pa...pocrveniš, I mašu. i lepi plavi čuperakpa grickaš nokte I drže se za ruku. nad okom nam osedi,i kriješ licepa šalješ tajne ceduljice, Pod nebom, iz daleka, videćeš da ta mrva,pa nešto kunjaš, šta ih to tamo zove? majušna mrva detinjstva,pa se mučiš, Za njima gradovi plove. nov neki život vredi.pa učiš - a sve koješta učiš. Za njima prostranstva plove. Kao da raste u srcu

I sve je nalik na snove velika zvezdana priča,Izmešaš rotkve i romboide. kad ih prelije zlato. bezbrižna,Izmešaš note i piramide. zlatnožuta,Izmešaš leptire i gradove. Možda je, pa živiš jož mnogo puta,I sportove i ručne radove. kažem, još nebrojeno puta.I tropsko bilje. zbog sunca,I stare Grke. a možda i nije zato.I lepo ne znaš šta ćeš od muke. Najmanja pesma

Stojte!Sad vidiš šta je čuperak plavi Čekajte! - vičem. Evo najmanje pesme.kad ti se danima mota po glavi, Ja znam šta znači ta duga. Manja je od zrna maka.pa od dečaka - pravog junaka Znam: ona obala druganapravi tunjavka i nespretnjaka. mnogo lepše se plavi. U njoj je jedan osmeh

Al' neka svako od vas i pismo za jednog dečaka.bar mrvicu detinjstvaponese krišom u ruci Ako znaš ko ga šaljei sačuva u glavi. šta da ti pričam dalje.

Ako ne znaš ko šalje

šta te se tiče dalje.

Ljubav

Opraštamo se,opraštamo se i strašno dugim nogamaodlazimo u svet.

Ti u svoju ladostonuda iza fabrika,iza pristaništai mosta,niz raskršća koja se razilaze kao posvađani ljudi.

Ja u svoju mladostonuda uz prugugde trava ima ukus vode,peskai sunca.

Nikad više nećemo sedeti u istoj klupini jedno od drugog prepisivati zadatke,ni deliti užinu na odmoru.

Nikada se više neću smejati tvojim olinjalim lutkamani ti mom neukrućenom žvrku na temenuza koji su me večito čupkalioni što sede iza nas.

Nije ovo više završena samo jedna školska godina.Kažu:gotovo je detinjstvo.Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.

Kažu,i svi su zajedno radosni,i kotrljaju se niz stepenice kao šaka prosutih klikerai svi su smešni od zadovoljstvakao plastelinske figure,i svi su šareni i čudnikao grad za vreme velikih praznika.

Samo ja znam:nikada više,nikada više,nećemo se uhvatiti za ruke,ni hodati od ugla do uglai pokušavati uzalud da se setimo dok ćutimonečega vrlog važnog,nečega toliko ogromnog važnog,čega se razdvojeni nikada više nećemo moći setiti.

Nepovratna pesma

Nikad nemoj da se vraćaš Opasno je kao munja.kad već jednom u svet krećeš. Opasno je kao metakNemoj nešto da mi petljaš. kad u meni večno kunja,Nemoj da mi hoćeš-nećeš. i muči me moj početak.I ja bežim bez povratka. Zato bežim.Nikad neću unatrag. Trčim.Šta ti znači staro sunce, Tražim.stare staze, Stvaram zoru kad je veče.stari prag? Nek od mene život uči,To je ono za čim može da se pati. i da tepa i da teče.To je ono čemu možeš srce dati. Ja sam takvo neko čudoAl' ako se ikad vratiš što ne ume ništa malo, moraš znati: pa kad krenem-krenem ludo,tu ćeš stati. nestrpljivo,I ostati. radoznalo...

Ne znam tamo šta me čekaOčima se u svet trči. u maglama izdaleka,Glavom rije mlako veče. al' ako se i pozlatim,Od reke se dečak uči il' sve teško, gorko platimka morima da poteče. ja ću uvek samo napred.Od zvezde se dečak učida zapara nebo sjajem Nikad neću da se vratim.i od druma - da se mučii vijuga za beskraje.

Opasno je kao zmija,opasno je kao metakkad u meni večno klijai ćarlija moj početak.A meni se u svet srlja.Stisnem srce.I zažmurim.Al' kad pođem - neću stati,jer jedino znam da žurim.Ne znam kuda.Ne znam zašto.Ne znam šta se tamo skriva.Znam jedino da ne mogutu, gde-kako pružim nogu-vezuje me odmah neko,zauzdavai potkiva.

Dragan Lukić

Šta je otac Učitelju Fifi

Molim vas, recite O, učitelju, Ovaj čas, ovaj čas,otac šta je, vrati mi klikere. jedan pas,Da li je otac tata na uzici od svile,ili - sudija za prekršaje? Tri kamenca sa noktima lila,

od kamena s mašnicom od tila,Mene otac stalno ispituje iz plamena prolazi kraj nas.i želi ovo i ono da čuje. lavine,I kad sam u školu pošla s ramena mermer-planine, Jedna žena starai kad sam iz škole došla, trideset dana glančana sa njim razgovara:i zašto je ovo ovako od tri majstora Bračana;i zašto je ono onako, i tri staklenca Fifi, gledaj pravo.i zašto je ovo ovde obla, Fifi, digni rep.zašto ono nije onde, ko tri kolenca Fifi, pazi drvo.i kako sam smela ovo, na prstu, Fifi, nisi slep.i kako sam smela ono, ko tri biserna zrna, Fifi, mašnu pazi.i znam li ja da sam već velika ko oči srna; Fifi, lepo gazi.i znam li ja da više nisam mala, i tri siva olovca, Fifi, te ne njuši.znam li ja šta je ''karakter iz džepa tvoga osnovca, Fifi, gore uši. tvrđi od čelika'' od tri majstora livena, Fifi, ti znaš ko si.i znam li ja pošto je šnala? u vodi srebrnoj mivena. Fifi, ne prkosi.

Fifi, jezik niže.I zašto nisam mislila Kad tri kamenca skakuću, Fifi, hodi bliže.i kako nisam pazila kad tri staklenca šapuću, Fifi, ne skakući.I šta sam opet zgazila kad tri olovca zazvone, Fifi, sad ćeš kući.i kako, kako, sve na svetu potone.i zašto, zašto, Tako Fifi živii smem li, smem li, O, učitelju, na uzici od svile,i znam li, znam li? vrati mi klikere. sa noktima lila,Pa zato pitam U svakome sa mašnom od tila.otac šta je. po jedan dečak živi Tako žena staraDa li je otac tata, i nisu oni krivi sa njim razgovara.ili - sudija za prekršaje? što danas ne znam. Tako ovaj čas

prođoše kraj nas.

Smeha deci

I smeha, smeha, i smeha deci! I smeha, smeha, i smeha deci! Pa zato - smeha, smeha, smehai smeha deci! i smeha deci! i smeha deci!

Smešan oblak nebom nek plovi, Vesela pesma nek decu budi,učitelj nek priča smešne priče, i nek se veselo u krevet ode,smešni neka su brci u čiče, veselo samo - ko žubor vode, Mali grof u tramvajui nek su smešni dečji snovi. pa će porasti veseli ljudi. Ivin voz

Šaputanje

Sitan vez (članovi posade)

Ljubivoje Ršumović

Ako želiš mišice Aždaja svome čedu tepaOtkud meni ovo zdravlje

Ako želiš mišice ko gvožđe gde bih našo takva pluća Aždaja svome čedu tepa:jedi belo ili crno grožđe da ne volim mleko kravlje ''Nakazice moja lepa!

i cicvaru dok je vrućaAko želiš snakgu zbilja mušku Ostavićeš svoju majku,onda ne smeš zaobići krušku Volim brate lepo sesti i otić' u neku bajku,

il za stolom il na cestiAko želiš na sve biti imun volim se sa hranom sresti ješćeš ljude kao repe,jedi cedi sredi žuti limun pa makar je moro jesti najmiliji moj akrepe.

Ako želiš ruke kao kandže Šta će s tobom biti, ko zna,prosto gutaj sveže pomorandže Šta jede mala ala lepotice moja grozna?

Ako želiš veštine sa strane Mala ala može da smaže iz cuga Bićeš ličnost negativna,okomi se na krive banane maltene pola Malog Mokrog Luga. rugobice moja divna!

Ako želiš da izgledaš bešnje Nije retkost videti alinog kljinju A tvoja će jadna majkasvakodnevno upražnjavaj trešnje kako se prikrada Malom Lošinju. celog veka da se vajka!''

Akoželiš biti bistre glave Mala ala, kada joj hrane fali,beri one jagode iz trave može da smaže celu državu Mali. Lepa Kata

I uopšte ko god nešto hoće U podne prosto hoće da prsne Bila jednom jedna Katamora jesti i voleti voće ili da skrcka parče Male Krsne. u Perlezu blizu Čente

lepa kao sa plakataMala ala, u suknjici na faltu, pa i lepša na momente

Otkud meni ova snaga za večeru pojede ostrvo Maltu.Imala je oči plave

Otkud meni ova snaga I uopšte, deca iz te mafije original morska plavetgde bih steko te mišiće proždrljiva su iz geografije. nosaše ih posred glaveda mi hrana nije draga tako da ti stane pametda mi nije drago piće

Zašto aždaja plače Imala je rusu kosuVolim brate lepo sesti nekad plavu nekad crnuvolim brate dobro jesti Aždaja gorko plače kao plast u senokosuvolim se sa šniclom sresti jer vređaju njeno aždajče. kao gnezdo al na trnuil za stolom il na cesti

Rekli mu da je ružno, Imala je lepa KataOtkud meni ova sila pa majci došlo tužno. uz lepotu sto dukataovaj pogled ljuta zmija pa je bila tata-matada mi hrana nije mila Nek je i gluvo i slepo za sve momke iz Banatatako reći najmilija ono je majci lepo.

Volim brate lepo sestivolim brate dobro jestitamo gde se klopa smesti

i mene će nos odvesti

Bila devojka Mara Kad bi mi neko rekaoTamo gde u travi

Bila devojka Mara Kad bi mi neko rekao cveta ljutić žutikći Sime obućara kako je život stekao čeka neka ljutnjaimala bluzu roze kojima je parma platio da čoveka ljutii dve čarobne poze i pošto bi ga vratio za slikanje Kad bi čovek znao

Kad bi mi neko rekao za sve što ga čekaJedna je poza bila kako je vazduh stekao ne bi se ni rađaonežna ko čista svila kome je pisma pisao u liku čovekasa ručicom na vezu. da moli da bi disaoNajlepša poza u srezu Već bi bio ptica za slikanje Kad bi mi neko rekao ili vredna pčela

kako je sunce stekao ili samo bagremDruga Marina poza kojim se smehom smejao negde nakraj selazvala se ''slatka nervoza'' da bi se džabe grejaoMara na prozoru čekaDragana iz daleka Kad bi mi neko rekao U zasedi iza petnaeste za slikanje kako je vodu stekao

na kojim je mukama bio Nije rano da saznamo samiOtkad se udala Mara da bi besplatno pio šta je ono lepo što nas mamiza Đuru slastičara što nas tajno čeka pored cesteradi na točenju boze Kad bi mi neko rekao u zasedi iza petnaestepa joj i nije do poze kako je zemlju stekao za slikanje. kome je dušu prodao Kad osetiš da ti srce lupa

da bi po zemlji hodao kao neka vodenica glupašta je ne znam ali nešto jeste

O mazama Kad bi mi neko rekao u zasedi iza petnaestekako je majku stekao

Mamine maze kojim je nebom kružio Pa se oči nađu na mukamana čistoću paze da bi oca zaslužio zaboraviš kuda sa rukamaa tatine maze nigde mira da se noge smestena čistoću gaze u zasedi iza petnaeste

Iza prvog uglaMamine maze Nikad nije rano da se saznajedu dok je taze Iza prvog ugla da je prva ljubav neprolaznaa tatine maze neki đavo čuči Ljubav čeka požurite gde sterazbijaju vaze neka muka čeka u zasedi iza petnaeste

da čoveka mučiZato maze maminepiju sok od maline Iza prve gorea maze tatine pa u drugoj goripiju - batine čeka neka mora

da čoveka mori

Na životnom putupa iza krivinečeka neka brigada čoveka brine

Dete Generale silo ljuta Vuče vuče bubo lenja

Dete nije dete Generale silo ljuta Neko pliva u Saviigračka za strine i tete kad ti bude dosta rata Neko radi u Rumidete je dete svrati kući dva minuta Neko šeta u travida ga volite i razumete da svom sinu budeš tata A vuk živi u šumi

Nećete mi verovati Oj frizerko vešta zverko U školi ga ne videi veliki pesnik Gete znam da kosa nije slama Nama ni maturunekada je bio beba ipak idi šetaj s ćerkom U muzeje ne idei veoma nemirno dete ceo dan joj budi mama Prezire kulturu

Brkati hajduk Veljko Direktore lepi stvore Vuče vuče bubo lenjašto je zlotvoru prašio pete okani se referata Šta će reći pokolenjau početku je sisao palac hajde kući pod prozore Vodio si život burani bio nemoguće dete budi svojoj deci tata Pa ostao nekulturan

Usta su mu snažnaJunaci kosmosa A svet može da pričeka Duša mu je drumskašto lete na druge planete i s frizurom i sa ratom Obećanje lažnaprvo su sedeli na nošama dok se jedna srećna ćerka A ćud mu je šumskaa posle su seli u rakete naigra sa svojim tatom

Uvek oštro režiDete nije dete Uvek budan ležiigračka za strine i tete Domovina se brani lepotom Čak i kada bežidete je dete Ka zverstvima težida ga volite i razumete Domovina se brani rekom

i ribom u vodii visokom tankom smrekom Vuk i ovca

Deca su ukras sveta što raste u slobodiČini mi se vekovima

Nema sveta ni planete Domovina se brani cvetom Vuk sa ovcom nešto imaGde ne može stići dete i pčelom na cvetuJer sve dečje staze vode makom i suncokretom Kad je vidi kako paseOd igre do slobode i pticom u letu Vuka naprosto ne zna za se

Cveće je ukras bašte Domovina se brani knjigom Ovca kad mu vidi očiLeptir je ukras cveta i pesmom o nebu Ni da bekne ni da skočiA deca puna mašte sestrinom suzom majčinom brigomDeca su i onim brašnom u hlebu Ovca ne sme da se braniUkras sveta Vuk se njenim strahom hrani

Domovina se brani lepotomLepe pesme tihe tajne i čašću i znanjem Ne razumem te odnoseSve ljubavi važne sjajne domovina se brani životom Ni zašto se ne podneseNeka planu nek se rode i lepim vaspitanjemOd igre do slobode

Cveće je ukras bašteLeptir je ukras cvetaA deca puna mašte Telefonijada

Deca suUkras sveta

Dobrica Erić(odlomci iz poeme Vašar u Topoli)Lepa je mala varoš TopolaZvoni, zvoni muljanje grožđa- veze li veze. Ja te tri satazvono na volu: kroz varoš jure I što se točak čekam kod kola,Hej, svi na vašar potoci vina... brže okreće, a ti mi jašešu Topolu! baka sve više tog đavola!

E, u to doba trepti od sreće.Lepa je mala i biva vašar: leti i misli Popucaševaroš topola: Sve živo krene da svi njoj kliču trube od plehaSto kuća, pošta, sa svih salaša, pa zaboravlja i zaceni sehotel i škola. od Rudnika na svoga čiču. narod od smeha.Dom zdravlja, pekara, pa do Rogota-sud, tri dućana u prestonicu ''Što mi je lepo Baka se izbeči:i oko pet - šest srpskih čokota! kad zažmurim... ''Joj, stoj! Moj Stevo!malih kafana. Reko je: Idi, Spasavaj, svetaBioskop i kiosk Baka na ringišpilu ali požuri. Paraskevo!''kraj vašarišta, Uh, neće valjda,crkva na oplencu Zveče dukati lančina pući! Rasrđen čičicai više ništa. i šušti svila Požuri, veli, psuje i preti

na poljančetu idemo kući. i udara jeE ima, vala, kod ringišpila. Kakvoj kući, kad god proleti.još nešto: česma. Tu se od dece neka, neka...Ali kakva bi ne može prići. Kad mi je ovako Ožari, stari!to bila česma- Tu su devojke lepo, nek čeka. Al' čiča četka!da tu, gde samo i mladići. Ceo mi život Zvizni ga torbomvino se pije, Tu je sve što prođe kod koza. po glavi, tetka!pominje stenu nije u ljuljci, Nek mi se jednomšto vodu lije. pa čak i žene duša navoza. Popucaše

i čovečuljci. Letim isto baki trpila:Svi ljudi Svi što ne drže ''Zar sam te zatoiz Topole vinske zdravice Neću da silazim prala, krpila.''svoju varoš bruje oko te dok imam para!'' Pa ciknu: Stevo,hvale i vole. čudne spravice. nesrećo jedna!Sad se tu kuće Zveče dukati Baci tu motku,moderne grade: Jedna baka i šušti svila. narod nas gleda!Rastu u nebo s torbom u krilu Bruji svet oko Onog mi suncašarene zgrade. sat je letela ringišpila. i onog zraka:A oko Topole na ringišpilu. Plamte trobojke, čim siđem - idemselajci sade Prvo je baku grme trubači. za razvod braka.i gaje čuvene bilo strah malo. Kliču u zrakuvinograde. Sve se oko nje srećni letači. Ohooo! Z'ustavi!ko dobro grožđe uskovitlalo teraj još malo!i vino voli- Bilo je bar Neki čičica raspali, čile!nek zida kuću trista sunaca, krakat ko roda Dosta, budalo!u Topoli! dvesta Topola, probi se kroz

sto oplenaca. obruč naroda. Sve živo kaoNa vrh Oplenca, dvesta Topola, Zakloni oči da dobi krila,sav od gvožđa, sto oplenaca. od sunca kapom, zgrte se okopostoji muljač Ali taj strah pa baku s torbom ringišpila...

veći od mlina, brzo izčeze. raspali štapom:i kada počne sad krug za krugom

Teče reka, kriva Drina

Teče reka, kriva Drina pa kad god njih dva zarate Poljubacteče nešto neobično: ja ispadnem glavni krivac.

Od svega što se u glavi krijeimam Oca, ima Sina Po ceo dan krivu Drinu od vih čuda što se tu množesamo nemam sebe lično. ispravljamo sve po koncu:

Poljubac je najdivnijemoj Otac još kuću nosi do podne sam kriv svom Sinu čudo što ti se desiti može.na plećima, snažan, čio od podne do mraka Ocu.

Kad se, kružeći ovim svemiroma moj Sin, princ zlatokosi ako nešto skrešem Sinu bezbrojnih srca, putanjom dugomsutra bi se oženio. moj Otac po kući sruši

Dva srca ozare istim nemiromMada mi se oni čude ako nešto skrešem Ocu i oglednu se jedno u drugomja sad prosto ne znam šta sam: moj Sin se sav naroguši.

Tada i glave malo zastanuSin mi ne da sin da budem Pomazim li svoga Sina s krunicama od rosnog klasjaOtac ne da otac da sam. Otac tužno skupi bore

A usnice se sretnu i planuSam između njih dvojice potapšem li svoga Oca plamičkom poljupca što svet obasja.ukipim se kao proštac: Sin puca od ljubomore.

I tako kroz dva tela potečeznam da sam od nas trojice Tako kidam svoje živce svetlost što stvara novu planetusamo ja i sin i otac. čas zbog Oca, čas zbog Sina

Jer poljubac je, kao što rečePa ko ne bi bio strina a između nas trojice pesnik, najlepši susret na svetu!kad ti neko stalno kvoca: teče reka, kriva Drina...

ta ti se već plašiš Sina Moja kćite ti se još plašiš Oca! Princeza

Maslačak biNije Otac grudva snega Lepa princeza pred njom klekopa da gađneš sa njom svraku Cica, iz Grivca,

srete na balu kad se onaja se i sad plašim njega mladoga princa. poljem šeta!a Sin mene ni za dlaku.

I zaljubi se ja sve strepimOtac je zaboravio Cica u princa. da je nekoda sin biti nije lako I zaljubi se

i princ u Cicu. ne ubereSin još otac nije bio I onda njena mesto cveta!pa misli: to može svako! majka - carica

donese prekrasnuNije ni Sin grudva snega venčanicu...ni lutka iz zabavišta

i reče Cicidrhturim ja i od njega s rosom u oko:moj Otac od mene - ništa. Ustani, kćeri,

da pustiš stoku!

Moj Sin tobož zna karatea Otac je stari živac

Dragomir Đorđević

Novo Ispovest jednog moljca

U životu Sve mi je to sinoć Znam da mnoge ljutimna snazi je ovo: Potvrdila mama Samo ne znam zaštoLjudi vole PAO SI KROZ ODŽAK Ja da sam vam čovekda izmisle novo. I OSTAO S NAMA Moljcima big prašto

Onaj avan A POŠTO SI BIO Ali ja sam moljacšto je bio slavan GARAV TU I TAMOsada čami POZVALA SAM TATU Neko mlati mesau debeloj tami. DA TE OKUPAMO I bureke prazne

Neko gricka piteMlin za kafu, Ja tkanine raznei to onaj ručni, Ošišana pesmasmenili su Joj koliko volimaparati bučni. Čim me uzmu ispod miške Svako novo tkanje

I pruže mi zeku Džemper itekakoSvaki avan Znam stradaće moje šiške Kaput ništa manjezaglavi na tavan Zato nadam drekuda se druži Pa zar nisam moljacs mlinom i prašinom. Tata ne sme to da gleda

Ima slabe živce Al ljudi su etoAl' ni stvari Zato ode kod suseda Naročito veštišto su danas nove Na kafu i pivce Tek kad jadni moljacneće dalje Treba da se splještiod sudbine ove. Dreka mi je slaba vajda

Crno mi se piše Zato što je moljacJer u svetu Kad me zgrabi tetka Majdaod Ganga do Visle Šiški nema više Nekad mi se činimnogo vole Da ti ljudi brinbukada novo smisle. Ne radi se o šišanju Samo o moljcima

Šišati se mora I o naftalinuKrivo mi je što ne znaju

Evo šta sam čuo U čemu je fora Čudni neki ljudi

Evo šta sam čuo Ne bojim se ja makazaOd starijeg brata One me ne brinuU TVOJE ROĐENJE Al kako ću ko nakazaUMEŠAN JE TATA Sutra pred Marinu

a ovo sam jučeDoznao od KrsteTU TI JE I MAMAUMEŠALA PRSTE