avada kedavra

1

avada kedavra

2

Rik Riordan

Bitka za

lavirint Persi Dzekson i Bogovi Olimpa

Knjiga IV

avada kedavra

3

1.

NAVIJAČICE NAPADAJU

Poslednje što sam želeo na letnjem raspustu bilo je da dignem u vazduh još jednu školu. Ali, i pored toga sam, prve nedelje juna, u ponedeljak ujutro, sedeo u maminim kolima, ispred gimnazije „Gud" u Istočnoj 81. ulici.

„Gud" je bila visoka zgrada od smeđeg peščara, na obali Ist rivera. Pred njom su bili parkirani silni BMV-i i Linkolni. Zureći ka kitnjastom tremu s kolonadom, pitao sam se koliko ću se zadržati ovde pre no što me izbace.

„Opusti se." Mama uopšte nije zvučala opušteno. „Ovo je samo upoznavanje sa školom. I ne zaboravi, mili, Pol predaje ovde. Zato pokušaj da ne... znaš već."

„Da je ne uništim?"

„To.”

Pol Faran, mamin prijatelj, stajao je ispred škole, pozdravljajući buduće prvake dok su se peli stepenicama. Sa svojom prosedom kosom, džins odećom i kožnom jaknom, podsećao me je na televizijskog glumca, a bio je običan profesor engleskog. Uspeo je da ubedi nadležne u gimnaziji da me, ipak, prime u prvi razred, uprkos činjenici da sam izbačen iz svih škola koje sam dosad pohađao. Pokušao sam da ga upozorim kako to nije dobra zamisao, ali on nije hteo da me sluša.

Pogledao sam mamu. „Nisi mu rekla istinu o meni, zar ne?"

Nervozno je lupkala prstima po volanu. Doterala se jer je išla na razgovor za posao - obukla je svoju najlepšu plavu haljinu i cipele sa štiklama.

„Mislila sam da bi trebalo da pričekamo s tim", priznala je.

„Da se ne bi uplašio i zbrisao."

„Sigurna sam da će razgledanje proći sasvim dobro, Persi. To je samo jedno pre podne."

„Ma super", progunđao sam. „Sad mogu da me izbace još pre početka školske godine."

„Razmišljaj pozitivno. Sutra ideš u kamp! Posle razgledanja, imaš sudar..."

„To nije sudar!" pobunio sam se. „To je samo Anabet, mama. Čoveče!"

avada kedavra

4

„Dolazi čak iz kampa da biste se videli."

„Pa, da."

„Idete u bioskop."

„Aha."

„Vas dvoje, sami."

„Mama!"

Podigla je ruke u znak predaje, ali lepo sam video da se svim snagama trudi da ne prasne u smeh. „Bolje da sad uđeš, mili. Vidimo se večeras."

Taman sam hteo da izađem iz kola, kad sam pogledao prema stepenicama škole. Pol Faran je pozdravljao devojčicu s kovrdžavom riđom kosom. Na sebi je imala majicu boje kestena i ofucane farmerke ukrašene crtežima napravljenim markerom. Kad se okrenula, na trenutak sam joj video lice i smesta se naježio.

„Persi?" upitala je moja mama. „Šta se desilo?"

,,N-ništa", promucao sam. „Jel ova škola ima neki sporedni ulaz?"

„Niz ulicu pa desno. Zašto?"

„Vidimo se kasnije."

Mama je zaustila da nešto kaže, ali sam ja izašao iz kola i potrčao, nadajući se da me riđokosa devojčica neće videti.

Šta će ona ovde? Nisam valjda baš toliki baksuz.

Jok i nisam. Vrlo brzo sam saznao da mogu da budem i mnogo veći.

Ušunjavanje u grupu za razgledanje nije prošlo baš uspešno. Na sporednom ulazu su stajale dve navijačice u ljubičasto-belim uniformama, čekajući da zaskoče prvake.

„Ćao!" Osmehivale su se i računao sam da je to verovatno prvi i poslednji put da su neke navijačice tako prijazne prema meni. Jedna je bila plavokosa, s ledenoplavim očima. Druga je bila Afro-Amerikanka, s crnom, kovrdžavom kosom nalik na Meduzinu (a verujte mi da znam o čemu govorim). Obe devojke su imale ukrasnim slovima izvezena imena na uniformama ali, uz moju disleksiju, reči su ličile na zamršene špagete.

„Dobrodošao u Gud", reče plavuša. „Obožavaćeš ovu školu."

avada kedavra

5

Međutim, dok me je odmeravala od glave do pete, izraz na njenom licu govorio je nešto što je više ličilo na Fuuj, ko je ovaj luzer?

Druga devojka mi je prišla neprijatno blizu. Iskoristio sam to da proučim ime izvezeno na njenoj uniformi i uspeo da ga razaznam: Keli. Mirisala je na ruže i još nešto, čega sam se sećao s časova jahanja u kampu - vonj tek okupanih konja. Bio je to čudan miris za navijačicu. Možda je imala konja ili tako nešto. U svakom slučaju, stala je tako blizu da me je obuzeo osećaj da pokušava da me gurne niz stepenice. „Kako se zoveš, vodolijo?"

„Vodolijo?"

„Novajlijo."

„Ovaj, Persi."

Devojke se zgledaše.

„O, Persi Džekson", reče plavuša. „Čekale smo te."

Ovo mi je poteralo žmarce niz kičmu. Blokirale su ulaz, ne osmehujuči se nimalo prijateljski. Instinktivno sam približio ruku džepu u kojem držim svoju smrtonosnu hemijsku olovku, Rasparač.

Zatim se iz unutrašnjosti zgrade začulo: „Persi?" Bio je to Pol Faran, koji me je ugledao. Još nikad nisam bio tako srećan što mu čujem glas.

Navijačice ustuknuše. Žureći da što pre prođem pored njih, slučajno sam očešao Kelinu nogu.

Klang.

Njena noga je šuplje, metalno zazvučala, kao da sam naleteo na jarbol za zastavu.

„Jao", promrsi ona. „Pazi, vodolijo."

Pogledao sam dole, ali njena noga je izgledala kao svaka druga, normalna noga. Bio sam suviše prestravljen da bih postavljao pitanja. Utrčao sam u hodnik, dok su se navijačice smejale za mnom.

„Tu si!" reče mi Pol. „Dobrodošao u 'Gud'!"

„Ćao, Pole - ovaj, gospodine Faran." Bacio sam pogled preko ramena, ali čudne navijačice su već nestale. „Persi, izgledaš kao da si upravo video duha."

„Aha, ovaj..."

Pol me potapša po leđima. „Slušaj, znam da si nervozan, ali nemoj da brineš. Kod nas se upisuje mnogo dece s poremećajem nedostatka pažnje i disleksijom. Profesori znaju kako da im pomognu."

Došlo mi je da se nasmejem. Kamo sreće da su poremećaj pažnje i disleksija moje najveće brige. Mislim, znao sam kako Pol samo pokušava da

avada kedavra

6

pomogne, ali da sam mu rekao istinu o sebi, pomislio bi da sam odlepio ili bi pobegao vrišteći. One navijačice, na primer. Imao sam tako gadan osećaj u vezi s njima...

Zatim sam pogledao niz hodnik i prisetio se da imam još jedan problem. U holu se upravo pojavila riđokosa devojčica koju sam video na stepenicama pred glavnim ulazom.

Nemoj me primetiti, molio sam se u sebi.

Naravno, primetila me je. I razrogačila oči.

„Gde je grupa za razgledanje?" upitao sam Pola.

,,U fiskulturnoj sali. Onuda. Ali..."

„Ćao."

„Persi?" povikao je za mnom, ali ja sam već trčao.

Verovao sam da sam joj umakao.

Gomila dece je išla u pravcu fiskulturne sale i uskoro sam bio samo jedan od tri stotine četrnaestogodišnjaka poslaganih na tribinama. Raštimovani limeni orkestar je svirao neki marš koji je zvučao kao da neko udara metalnom palicom za bejzbol po džaku punom mačaka. Starija deca, verovatno članovi učeničkog veća, stajala su ispred tribina u „Gudo-vim" školskim uniformama, s izrazima koji su govorili, Hej, mi smo kul. Profesori su se muvali naokolo, osmehujući se i rukujući se s učenicima. Zidovi fiskulturne sale bili su prekriveni velikim ljubičasto-belim transparentima na kojima je pisalo DOBRODOŠLI, BUDUĆI PRVACI, „GUD" JE NAJBOLJI, SVI SMO MI

PORODICA i gomila drugih srećnih slogana od kojih mi je došlo da povratim.

Ostali prvaci, takođe, nisu delovali baš oduševljeno zbog dolaska ovamo. Hoću reći, dolazak na razgledanje škole u junu nije kul, pošto nastava ne počinje sve do septembra, ali u „Gudu" važi; „Mi se blagovremeno pripremamo da budemo najbolji!" Barem je tako pisalo u brošuri.

Limeni orkestar je prestao sa svirkom. Čova u prugastom odelu prišao je mikrofonu i počeo da priča, ali je zvuk odjekivao salom, tako da nisam imao pojma šta govori. Što se mene ticalo, mogao je i da ispira grlo.

Neko me je dohvatio za rame. „Šta ćeš ti ovde?"

Bila je to ona: moja riđokosa noćna mora.

„Rejčel Elizabet Der", rekao sam.

avada kedavra

7

Zinula je od čuda, kao da ne može da poveruje kako sam imao obraza da joj upamtim ime. „A ti si Persi nekako. Nisam ti dobro čula prezime prošlog decembra, kad si ono pokušao da me ubiješ."

„Vidi, nisam - ne bih - Šta ti tražiš ovde?"

„Valjda isto što i ti. Došla da vidim školu."

„Živiš u Njujorku?"

„ A šta s mislio, da stanujem na Huverovoj brani?" Nije mi palo na pamet da bi mogla živeti ovde. Kad god bih razmišljao o njoj (i pri tom ne kažem da sam mislio na nju;prosto bih je se tu i tamo setio, važi?), uvek sam smatrao da živi negde u blizini Huverove brane, budući da smo se tamo sreli. Proveli smo zajedno ukupno oko deset minuta, a za to vreme sam slučajno zamahnuo mačem prema njoj, potom mi je ona spasla život, da bih na kraju pobegao pred gomilom demonskih mašina za ubijanje koje su me progonile. Znate već, tipičan slučajan susret.

Neki lik iza nas je prošaputao: „Umuknite već jednom. Navijačice govore!"

„Ćao, narode!" viknula je devojka u mikrofon. Bila je to plavuša koju sam video na ulazu. „Ja sam Temi, a ovo je, kao, Keli." Keli je izvela zvezdu.

Rejčel, koja je sedela pored mene, jauknula je kao da ju je neko ubo čiodom. Par klinaca se okrenulo prema nama i iscerilo, ali Rejčel je samo užasnuto zurila u navijačice. Temi kao da nije primetila njen ispad. Počela je da priča o svim divnim aktivnostima u koje se možemo uključiti tokom svoje prve godine u gimnaziji.

„Beži", rekla je Rejčel. „Odmah."

„Zašto?"

Nije gubila vreme na objašnjavanje. Progurala se do kraja tribina, ignorišući profesore koji su se mrštili i gunđanje dece po čijim prstima je gazila.

Oklevao sam. Temi je objašnjavala da ćemo se sada podeliti u manje grupe i krenuti u obilazak škole. Keli je uhvatila moj pogled i osmehnula mi se kao da se zabavlja čekajući da vidi šta ću uraditi. Ne bi bilo u redu da odmah odem. Pol Faran je bio dole, s ostalim profesorima. Pitaće se šta se desilo.

Zatim sam pomislio na Rejčel Elizabet Der i posebnu sposobnost koju je ispoljila zimus na Huverovoj brani. Bila je kadra da vidi grupu bezbednjaka koji ne samo da nisu bili bezbednjaci, nego nisu bili ni ljudska bića. Dok mi je srce u grudima bubnjalo, ustao sam i krenuo za njom napolje iz sale.

avada kedavra

8

Pronašao sam Rejčel u prostoriji namenjenoj probama orkestra. Krila se

iza velikog bubnja u ritam sekciji.

„Dolazi ovamo!" prošištala je. „I sagni glavu!"

Osećao sam se glupo krijući se iza gomile bongo-bubnjeva, ali ipak sam čučao pored nje.

„Jesu li nas pratile?" upitala je Rejčel.

„Govoriš o navijačicama?"

Nervozno je klimnula glavom.

„Mislim da nisu" odvratio sam. „Šta su one? Šta si videla?"

Njene zelene oči blistale su od straha. Lice joj je bilo posuto pegama koje su me podsećale na sazvežđa. Na kestenjasto-braon majici pisalo je HARVARDOV

ODSEK ZA UMETNOST. „Ti... nećeš mi verovati."

„O da, hoću", obećao sam. „Znam da možeš da vidiš kroz Maglu."

„Kroz šta?"

„Maglu. To ti je... dakle, to ti je kao neka vrsta koprene koja skriva pravi izgled nekih stvari. Neki smrtnici rađaju se sa sposobnošću da vide kroz nju. Kao ti."

Pažljivo me je posmatrala. „To si uradio i na Huverovoj brani. Nazvao si me smrtnikom. Kao da ti to nisi."

Došlo mi je da odalamim pesnicom po bubnju. Gde mi je bila pamet? Nema šanse da joj objasnim. Ne bi trebalo čak ni da pokušavam.

„Reci mi", preklinjala je. „Ti znaš šta to znači. Sve ove grozne stvari koje vidim?"

„Vidi, zvučaće totalno suludo. Znaš li išta o grčkim mitovima?"

„Ono, kao... Minotaur i Hidra?"

„Aha, ali pokušaj da ne izgovaraš ta imena kad sam ja u blizini, važi?"

,,I furije", rekla je, zagrevajući se. „I sirene i..."

„Dobro, de!" Osvrtao sam se po sali za probe, siguran da će iz zidova poiskakati gomila odvratnih krvopija koje nam je Rejčel ovim svojim bajanjem sasvim sigurno navukla na vrat; međutim, još uvek smo bili sami. Iz hodnika se začuo žamor dečije gomile koja je krenula iz fiskulturne sale. Započinjali su grupne obilaske. Nismo imali mnogo vremena za priču.

„Sva ta čudovišta", rekao sam, ,,i svi grčki bogovi - stvarni su."

„Znala sam!"

avada kedavra

9

Bolje bih se osećao da me je nazvala lažovom, ali Rejčel je izgledala kao da sam upravo potvrdio njene najgore sumnje.

„Nemaš pojma kako je to grozno", rekla je. „Godinama sam mislila da ludim. Nisam nikom smela da kažem. Nisam smela..." Oči joj se suziše. „Čekni malo. Ko si ti? Mislim, ko si stvarno?”

„Nisam čudovište."

„Dobro, to znam. Da jesi, videla bih to. Izgledaš kao... ti. Ali nisi smrtnik, zar ne?"

Progutao sam knedlu. Iako sam imao tri godine da se naviknem na pomisao ko sam, još nikad nisam o tome razgovarao s nekim običnim smrtnikom - hoću reći, osim moje mame, ali ona je znala još pre mene. Ne znam zašto, ali rizikovao sam.

„Ja sam polutan", rekao sam. „Polusmrtnik."

,,I polu... šta?"

Tog trenutka u salu za probe uđoše Temi i Keli, s treskom zatvorivši vrata za sobom.

„Tu si, Persi Džeksone", reče Temi. „Vreme je da te malo obiđemo."

„Jezive su!" jeknu Rejčel.

Temi i Keli su još uvek bile u svojim ljubičasto-belim navijačkim uniformama, a u rukama su imale ukrasne trake za nastup.

„Kako stvarno izgledaju?" upitao sam, ali izgledalo je da je Rejčel previše ošamućena da bi odgovorila.

„Ma pusti sad nju." Uputivši mi blistav osmeh, Temi je krenula prema nama. Keli je ostala pored vrata, blokirajući nam odstupnicu.

Bili smo u klopci. Znao sam da ćemo morati da se izborimo s njima da bismo izašli odatle, ali Temin osmeh je bio tako zaslepljujuć da me je dekoncentrisao. Njene plave oči bile su prekrasne, a način na koji joj se kosa prosipala po ramenima...

„Persi", upozorila me je Rejčel.

Moj odgovor bio je vrlo inteligentan. „H-ha?"

Temi se približavala. Pružila je ruke u kojima je držala ukrasne trake.

„Persi!" Kao da je devojčicin glas dopirao odnekud daleko. „Probudi se!"

Bila mi je potrebna sva snaga volje, ali izvadio sam hemijsku iz džepa i skinuo poklopac s nje. Rasparač se protegnuo u bronzani mač dug čitav metar,

avada kedavra

10

sa sečivom koje se presijavalo na bledoj, zlaćanoj svetlosti. Temi se sad podrugljivo osmehnula.

„Ma daj", pobunila se. „Ne treba ti to. Može li radije jedan poljubac?"

Mirisala je na ruže i čisto životinjsko krzno - čudan ali nekako opojan miris.

Rejčel me snažno uštinu za mišicu. „Persi, ona hoće da te ujede! Pogledaj je!"

„Mala je samo ljubomorna." Temi se okrenu prema Keli. „Smem li, gospodarice?"

Keli je još uvek blokirala vrata, gladno se oblizujući. „Samo napred, Temi. Dobro ti ide."

Temi priđe još jedan korak bliže, ali ja sam uperio mač pravo u njene grudi. „Nazad."

Zarežala je. „Vi novajlije", s gađenjem je izustila. „Ovo je naša škola, polutane. Hranimo se kime nam je volja!"

Zatim je počela da se menja. Iz njenih ruku i lica nestala je boja. Koža joj je postala bela kao kreda, a oči potpuno crvene. Zubi se pretvoriše u očnjake.

„Vampirica!" promucao sam. A onda sam primetio njene noge. Ispod kratke navijačke suknjice, njena leva noga bila je braon boje i dlakava, s magarećim kopitom. Desna je imala oblik ljudske noge, ali je bila od bronze. „Uhh, vampirica sa..."

„Da nisi pomenuo noge!" obrecnula se Temi. „Ismevanje je nepristojno!"

Napredovala je prema nama na svojim čudnim, različitim nogama. Izgledala je totalno suludo, ali nisam se usuđivao da se nasmejem - ne dok sam pred sobom imao one crvene oči i šiljate očnjake.

„Vampirica, kažeš?" nasmejala se Keli. „Ta glupa legenda zasnovana je na nama, budalo. Mi smo empuze, služimo Hekati."

„Mmmm." Temi se primicala sve bliže. „Crna magija sačinila nas je od životinje, bronze i sablasti! Postojimo da bismo se hranile krvlju mladića. A sad dolazi ovamo i daj mi taj poljubac!"

Iskezila je očnjake. Bio sam tako paralisan da nisam mogao ni da se pokrenem, ali je zato Rejčel dohvatila doboš i hitnula ga ka empuzinoj glavi.

Demonka je zasiktala i udarcem odbila doboš, koji se uz zveket otkotrljao negde među stalke za note. Rejčel je zatim bacila i ksilofon, ali je demonka i njega odbila.

„Obično ne ljubim devojke", zarežala je Temi. „Ali u tvom slučaju, smrtnice, napraviću izuzetak. Imaš malo previše dobar vid!"

avada kedavra

11

Bacila se na Rejčel.

„Ne!" Zamahnuo sam Rasparačem. Temi se sagla u pokušaju da izbegne sečivo, ali zasekao sam pravo kroz njenu navijačku uniformu i ona je, uz stravičan krik, eksplodirala u oblaku prašine koja se prosula po Rejčel.

Crvenokosa je kašljala. Izgledala je kao da joj je neko istresao džak brašna na glavu. „Fuj, odvratno!"

„Tako ti je s čudovištima", rekao sam. „Izvini."

„Ubio si moju učenicu!" zaurlala je Keli. „Naučiću ja tebe školskom duhu, polutane!"

Zatim je i ona počela da se menja. Njena kovrdžava kosa se pretvorila u palacave plamenove. Oči su joj postale crvene a ogromni očnjaci su zauzeli svoje mesto. Krenula je prema nama, dok su joj mesingano stopalo i kopito neravnomerno lupkali po podu sale za probe.

„Ja sam najstarija medu empuzama", režala je. „Nijedan heroj nije me nadmašio već hiljadu godina."

„Ma nemoj?" rekao sam. ,,E pa, rok trajanja ti je upravo istekao!"

Keli je bila mnogo brža od Temi. Lako je izbegla moj prvi napad i otkotrljala se u duvačku sekciju, preturivši ceo red trombona uz strahovit tresak. Rejčel joj se u poslednjem trenutku sklonila s puta. Postavio sam se između nje i empuze. Keli je kružila oko nas, prelazeći pogledom s mene na mač.

„Baš fino malo sečivo", rekla je. „Šteta što se isprečilo između nas."

Njeno obličje je treperilo - čas je bila demon, čas lepa navijačica. Pokušavao sam da ostanem usredsređen, ali to me je stvarno poremetilo.

„Jadničak." Keli se nasmejala. „Ti i ne znaš šta se dešava, zar ne? Uskoro će tvoj lepi mali kamp biti u plamenu, tvoji prijatelji će postati robovi gospodara vremena, a ti to nikako ne možeš da sprečiš. Bilo bi milosrdno da te odmah ubijem, i da ne moraš da gledaš strahote koje dolaze."

Začuo sam glasove iz hodnika. Približavala se jedna od grupa koje su obilazile školu. Muški glas je govorio nešto o sistemu zaključavanja ormarića u garderobi.

Empuzine oči sinuše."Odlično! Dolazi nam društvo!"

Uzela je trubu i bacila je na mene. Rejčel i ja se sagnusmo. Truba nam prelete preko glava i prolete kroz prozor, razbivši pri tom debelo, prozorsko staklo.

Glasovi u hodniku utihnuše.

avada kedavra

12

„Persi!" uzviknu Keli, pretvarajući se daje uplašena. „Zašto si to bacio?"

Bio sam previše iznenađen da bih odgovorio. U međuvremenu, Keli je podigla stalak za note i porušila njime ceo red klarineta i flauta. Stolice i instrumenti uz glasan tresak popadaše na pod.

„Prekini!" rekao sam.

Iz hodnika je dopirao zvuk koraka, koji je postajao sve glasniji.

„Vreme je da dočekamo goste!" Keli je iskezila očnjake i poletela prema prema vratima. Pojurio sam za njom s isukanim Rasparačem. Morao sam da je sprečim da povredi smrtnike.

„Persi, nemoj!" uzviknula je Rejčel. Međutim, vampiricinu pravu nameru sam prekasno shvatio.

Empuza je širom otvorila vrata. Pol Faran i grupa prvaka preneraženo ustuknuše. Ja sam upravo podizao mač.

U poslednjem trenutku, empuza se okrenula prema meni, glumeći prestravljenu žrtvu. „O ne, nemoj, molim te!" Nisam mogao da zaustavim mač, jer sam već zamahnuo.

Časak pre no što ju je nebeska bronza zaista i dotakla, Keli buknu u plamen poput Molotovljevog koktela. Talasi vatre razliše se u svim pravcima. Još nikad nisam video da je čudovište uradilo tako nešto, ali nisam imao vremena da se čudim. Povukao sam se u salu za probe, dok je plamen gutao dovratak.

„Persi?" Buljeći u mene s druge strane vatre, Pol Faran izgledao je potpuno ošamućeno. „Šta si to uradio?"

Deca su vrištala i bežala niz hodnik. Oglasio se protiv-požarni alarm. Prskalice ugrađene u tavanicu su zašuštale i uključile se.

U opštoj pometnji, Rejčel me je povukla za rukav. „Moraš da se izgubiš odavde!"

Bila je u pravu. Škola je gorela, a mene će okriviti za to. Smrtnici ne mogu dobro da vide kroz Maglu. Njima je izgledalo kao da sam ja upravo napao bespomoćnu devojku, i to pred grupom svedoka. Nije bilo šanse da im bilo šta objasnim. Okrenuo sam leđa Polu i iskočio kroz razbijeni prozor sale za probe orkestra.

Izjurio sam u Istočnu 81. ulicu i natrčao pravo na Anabet.

„Hej, izašao si ranije!" Nasmejala se, zgrabivši me za ramena da ne bih pao. „Gledaj kuda ideš, Algoglavi!"

avada kedavra

13

Delić sekunde je bila lepo raspoložena i sve je bilo u redu. Na sebi je imala farmerke, narandžastu kampersku majicu i svoju ogrlicu od glinenih perli. Plavu kosu je vezala je u konjski rep. Sive oči su joj blistale. Izgledala je kao da je spremna da odgledamo neki dobar film i provedemo prijatno popodne.

A onda je iz uličice izjurila Rejčel Elizabet Der, još uvek sva prašnjava od raznesenog čudovišta, vičući: „Persi, čekaj me!"

Anabetin osmeh se istopio. Pogledala je Rejčel, a potom školu. Izgledalo je da je tek tad primetila crni dim i urlanje protivpožarnog alarma.

Okrenula se prema meni i namrštila. „Šta si sad uradio? I ko je ovo?"

„O, Rejčel - ovo je Anabet. Anabet - ovo je Rejčel. Ovaj, ona mi je drugarica. Valjda."

Nisam bio siguran kako drugačije da nazovem Rejčel. Hoću reći, jedva sam je poznavao, ali nakon što smo se dvaput zajedno našli u vrlo pogibeljnim situacijama, nisam mogao prosto da kažem da mi nije ništa.

„Zdravo", rekla je Rejčel i potom se okrenula prema meni. „Ti si u velikom čabru. I još uvek mi duguješ objašnjenje!"

Ulicom Frenklina Delanoa Ruzvelta zavijale su policijske sirene.

„Persi", rekla je Anabet ledenim glasom, „trebalo bi da krenemo."

„Hoću da saznam nešto više o polutanima" bila je uporna Rejčel. „I čudovištima. I sve te stvari o bogovima." Dohvatila je moju ruku, ispovrtela odnekud neizbrisivi marker i napisala mi na dlanu broj telefona. „Pozvaćeš me i objasniti mi, važi? Duguješ mi to. A sad briši."

„Ali..."

„Izmisliću nešto", rekla je Rejčel. „Reći ću da nisi ti kriv. Samo beži već jednom!"

Trkom se uputila prema školi, ostavivši Anabet i mene na ulici.

Anabet je na trenutak zurila u mene, a potom se okrenula i odmarširala.

„Hej!" Trčkarao sam za njom. „Tamo su bile dve empuze." Pokušavao sam da joj objasnim. „One su bile navijačice, znaš, i rekle su da će kamp da bude spaljen, a..."

„Rekao si jednoj smrtnici za polutane?"

„Pa kad može da vidi kroz Maglu. Videla je čudovišta pre mene."

„Znači, rekao si joj istinu."

„Prepoznala me je sa Huverove brane, tako da..."

„Ti je poznaješ od ranije?”

avada kedavra

14

„Ovaj, od zimus. Ali ozbiljno, jedva se znamo."

„Pa slatka je, na neki način."

„Ja - nisam nikad razmišljao o tome."

Anabet je grabila prema Aveniji Jork.

„Izgladiću problem sa školom", obećao sam, nestrpljiv da promenim temu. „Časna reč, biće sve u redu."

Anabet nije htela ni da me pogleda. „Pretpostavljam da naš popodnevni provod otpada. Moraš da se skloniš odavde, jer će te tražiti policija."

Iza nas se izvijao dim iz „Gudove" zgrade. U crnom stubu pepela, gotovo da sam mogao da razaznam lice - demonku crvenih očiju, kako mi se podrugljivo smeje.

Tvoj lepi mali kamp biće u plamenu, rekla je Keli. A tvoji prijatelji robovi gospodara vremena.

„Imaš pravo", rekao sam Anabet, dok mi se srce stezalo. „Moramo da se domognemo Kampa polutana. Odmah."

avada kedavra

15

2.

DOBIJAM ŠALJIV POZIV

IZ PODZEMNOG SVETA

Duga vožnja taksijem sa besnom devojčicom - savršeno finale još boljeg prepodneva.

Pokušavao sam da razgovaram s Anabet, ali ona se ponašala kao da sam joj upravo udario baku ili tetku pregazio biciklom. Sve što sam uspeo da izvučem iz nje bilo je da je preživela pravu najezdu čudovišta tokom proleća u San Francisku; od Božića je dvaput odlazila u kamp, ali nije htela da mi kaže zašto (što me je nerviralo, jer mi se nije ni javila dok je boravila u Njujorku); i nije imala pojma gde se nalazi Niko di Anđelo (duga priča).

„Ima li vesti o Luku?" upitao sam.

Odmahnula je glavom. Znao sam da je ovo za nju osetljiva tema. Anabet se oduvek divila Luku, nekadašnjem starešini Hermesove kuće koji nas je izdao i pridružio se zlom gospodaru Titana, Kronu. Ne bi to nikad priznala, ali sam bio uveren da joj je još uvek drag. Kad smo se zimus borili s Lukom na planini Tamalpaes, nekako je uspeo da preživi pad sa stene visoke preko 15 metara. Koliko mi je bilo poznato, još uvek je plovio na svom brodu, okružen demonima dok je njegov iseckani gospodar Kron ponovo poprimao svoje obličje, malo po malo, ležeći u zlatnom sarkofagu i čekajući da postane dovoljno snažan da može da izazove bogove s Olimpa. U žargonu polubogova, nazivali smo ovo „problemom".

„Planina Tam je još uvek prepuna čudovišta", rekla je Anabet. „Nisam se usuđivala ni da joj priđem, ali mislim da Luk nije tamo gore. Znala bih da jeste."

Od toga mi nije bilo nimalo bolje. „Šta je s Groverom?"

„On je u kampu", odvratila je. „Danas ćemo ga videti."

„Je li imao sreće? Mislim, u svojoj potrazi za Panom?"

Anabet se poigravala sa svojom ogrlicom, onako kako uvek radi kad je zabrinuta.

„Videćeš", rekla je. Međutim, nije ništa objašnjavala.

avada kedavra

16

Dok smo se vozili kroz Bruklin, upotrebio sam Anabetin telefon da se javim mami. Polutani nastoje da ne koriste mobilne telefone, ako to ikako mogu da izbegnu, jer puštanjem svog glasa u etar kao da šaljemo signal čudovištima: Ovde sam! Molim vas da me odmah pojedete! Međutim, smatrao sam da je važno da je pozovem. Ostavio sam joj poruku na govornoj pošti, pokušavši da objasnim šta se dogodilo u „Gudu". Verovatno nisam baš uspeo u tome. Rekao sam mami da sam dobro, da ne brine, ali da ću ostati u kampu dok se situacija malo ne smiri. Zamolio sam je da kaže Polu Faranu da mi je žao.

Posle toga je vožnja proticala u tišini. Grad je lagano nestajao, dok se naposletku nismo našli na autoputu, okruženi seoskim krajolikom severnog Long Ajlenda, prolazeći pored voćnjaka, vinarija i tezgi sa svežim voćem i povrćem.

Zurio sam u telefonski broj koji mi je Rejčel Elizabet Der nažvrljala na dlanu. Znao sam da je to izvan svake pameti, ali sam bio u iskušenju da je pozovem. Možda bi mi Rejčel pomogla da shvatim o čemu je govorila ona empuza - kamp gori, moji prijatelji zarobljeni. I zašto je Keli eksplodirala u plamenu?

Znao sam da čudovišta nikad istinski ne umiru. Jednom - za nekoliko dana, nedelja ili godina od sad - Keli će se ponovo formirati od prvobitne gadosti koja ključa u podzemnom svetu. Ali, opet, čudovišta obično ne dozvoljavaju da budu tako lako uništena. Ako je uopšte i bila uništena.

Taksi je izašao s autoputa na pravac 25A. Vozili smo se kroz šumu duž Nord Šora, sve dok se s naše leve strane nije pojavio niz brežuljaka. Anabet je rekla taksisti da zaustavi na Farmerskom drumu 3141, u podnožju Brda polutana.

Taksista se namrštio. „Ovde nema ničega, gospoj'ce. Jeste l' sigurni da 'oćete da vas ovde iskrcam?"

„Da, molim vas." Anabet mu je dala smotuljak smrtničkog keša i taksista reši da se ne raspravlja dalje.

Nas dvoje smo potom otpešačili do vrha brda. Mladi zmaj čuvar je dremao, omotan oko omorike, ali kad smo se približili, podigao je svoju bakreno crvenu glavu i dozvolio da ga Anabet počeše ispod brade. Para mu je zašištala iz nozdrva kao iz čajnika i ukrstio je očima od zadovoljstva.

„Ćao, Peleju", reče Anabet. „Paziš na sve?"

Poslednji put kad sam video zmaja, bio je dug dva metra. Sad je bio barem dvostruko duži i debeo koliko i samo drvo. Iznad njegove glave, na najnižoj grani omorike, svetlucalo je zlatno runo, čija je magija štitila granice kampa od

avada kedavra

17

invazije. Zmaj je izgledao bezbrižno, kao da je sve u redu. Ispod nas, Kamp polutana delovao je mirno - zelena polja, šuma, blistavobele grčke građevine. Trospratna farmerska kuća koju smo nazivali Velikom kućom ponosito se dizala nasred polja jagoda. Na severu, iza plaže, Longajlendski zaliv presijavao se na suncu.

Ipak... kao da nešto nije bilo u redu. U vazduhu se osećala napetost, kao da i samo brdo zadržava dah očekujući da se desi nešto loše.

Otpešačili smo u dolinu gde su letnje aktivnosti bile u punom zamahu. Većina kampera je pristigla prošlog petka, tako da mi se već činilo da sam izvan svih tokova. Satiri su svirali svoje frule u poljima jagoda, podstičući rast biljaka šumskom magijom. Kamperi su imali časove jahanja letećih konja, prelećući šumu na leđima svojih pegaza. Iz kovačnica se izvijao dim, a čekići su odzvanjali dok su deca pravila sopstveno oružje za tečaj umetnosti i zanata. Atinin i Demetrin tim trkali su se dvokolicama na stazi, a preko - na jezeru su se neka deca u grčkoj triremi borila s ogromnom, narandža-stom morskom zmijom. Tipičan dan u kampu.

„Moram da pričam s Klarisom", reče Anabet.

Zabuljio sam se u nju kao da je upravo rekla Moram da pojedem veliku, smrdljivu čizmu. „Zašto?"

Klarisa iz Aresove kuće bila je pri vrhu spiska mojih najneomiljenijih osoba. Bila je zlobna, nezahvalna i bila je siledžija. Njen otac, bog rata, Ares, želeo je da me ubije. Ona je, pak, redovno pokušavala da me pretvori u kašu. Ako se to izuzme, bila je divna.

„Radimo na nečemu", odvrati Anabet. „Vidimo se kasnije."

„Na čemu to radite?"

Anabet baci pogled prema šumi.

„Kazaću Hironu da si ovde", reče ona. „Hteće da razgovara s tobom pre saslušanja."

„Kakvog saslušanja?"

Međutim, otrčala je stazom prema strelištu, ne osvrnuvši se nijednom.

„Aha", promrsio sam. ,,I meni je milo što smo popričali."

Prolazeći kroz kamp, pozdravio sam se s nekim od svojih drugova. Na prilazu Velikoj kući, Konor i Trevis Stol, iz Hermesove kuće, pokušavali su da upale motor auto-karavana bez ključa. Silena Boregard, starešina Afroditine kuće, mahnula mije sa svogpegaza dok je proletala pored mene. Potražio sam

avada kedavra

18

Grovera, ali nigde ga nisam video. Naposletku sam odlutao u mačevalačku arenu, gde najčešće odlazim kad sam loše raspoložen. Vežbanje me uvek smiri. Možda je to zato što je mačevanje jedna od stvari koje stvarno razumem.

Ušao sam u amfiteatar i umalo mi srce nije stalo. Nasred arene, leđima okrenut prema meni, stajao je najveći demonski pas kojeg sam ikad video.

Mislim, video sam ja neke vrlo velike demonske pse. Onaj koji je pokušao da me ubije kad sam imao dvanaest godina bio je velik kao nosorog. Ali ovaj demonski pas je bio veći od tenka. Nije mi bilo jasno kako je uspeo da pređe magične granice kampa. Izgledalo je da se oseća kao kod kuće, ležeći na stomaku i zadovoljno režeći dok je glodao glavu lutke za vežbanje. Još uvek me nije primetio, ali sam znao da je dovoljno da napravim bilo kakav zvuk pa da me oseti. Nije bilo vremena za odlazak po pomoć. Izvadio sam Rasparač i skinuo poklopac s njega.

Uzviknuvši, pojurio sam prema psu. Delić sekunde pre no što je moje sečivo dotaklo ogromnu slabinu čudovišta, iznenada se pojavio drugi mač i, uz zveket, blokirao moj udarac.

Demonski pas naćulji uši. „VUF!"

Odskočio sam unazad i instinktivno napao mačevaoca - sedokosog muškarca u grčkom oklopu. Parirao mi je bez problema.

„Ehej, stoj!" reče on. „Primirje!"

„VUUF!" Arena se zatrese od laveža demonskog psa.

„To je demonski pas!" uzviknuo sam.

„Bezopasna je", odvratio je muškarac. „To je gospođa O'Liri."

Trepnuo sam. „Gospođa O'Liri?"

Na zvuk svog imena, ženka demonskog psa je ponovo zalajala. Shvatio sam da nije ljuta, nego ushićena. Njuškom je gurnula raskvašenu i gadno oglodanu glavu lutke prema mačevaocu.

„Dobra si, curo", reče on. Potom slobodnom rukom uhvati oklopljenu lutku za vrat i hitnu je prema tribinama. „Dohvati Grka! Dohvati Grka!"

Gospoda O'Liri skoči za svojim plenom i baci se na lutku, spljeskavši joj oklop, i smesta poče da glođe šlem.

Mačevalac se suvo osmehnuo. Imao je, rekao bih, pedeset i koju godinu, kratku prosedu kosu i isto tako prosedu, negovanu bradu. Bio je u dobroj formi za starijeg čoveka. Na sebi je imao crne, planinarske pantalone i bronzani grudni oklop navučen preko narandžaste, kamperske majice. Pri samom dnu vrata imao je neki čudan beleg, tamnoljubičastu fleku nalik na

avada kedavra

19

mladež ili tetovažu, ali pre no što sam uspeo da razaznam šta je, pomerio je remenje oklopa i beleg se izgubio ispod okovratnika majice.

„Gospođa O'Liri je moj ljubimac", objasnio je. „Nisam smeo da dozvolim da joj zabodeš mač u debelo meso, zar ne? Mogla bi da se uplaši."

„Ko ste vi?"

„Obećavaš da me nećeš ubiti ako spustim mač?"

„Valjda neću."

Vratio je mač u kanije i pružio ruku. „Ja sam Kvint." Rukovali smo se. Ruka mu je bila gruba kao šmirgla.

„Persi Džekson", rekao sam. „Izvinite zbog - Kako to da, ovaj..."

„Kako to da imam demonskog psa za ljubimca? Duga priča, s mnogo bliskih susreta sa smrću i podosta džinovskih igračaka za žvakanje. Uzgred, ja sam novi instruktor mačevanja. Pomažem Hironu dok gospodin D nije tu."

,,A, tako." Pokušavao sam da ne buljim dok je gospođa O'Liri otkidala štit s lutke s koje je već visila ruka i igrala se njime kao frizbijem. „Čekajte, gospodin D nije tu?"

„Pa, da... mnogo je posla ovih dana. Čak i matori Dionizije mora da pomogne. Otišao je u posetu nekim starim prijateljima. Da se uveri da li su na pravoj strani. Verovatno ne bi trebalo da kažem više od toga."

Vest da je Dionizije otišao iz kampa je bila nešto najlepše što sam tog dana čuo. Naime, bio je upravnik kampa samo zato što ga je Zevs poslao ovamo, da bi ga kaznio zato što se udvarao nekoj šumskoj nimfi kojoj nije smeo. Mrzeo je kampere i maksimalno se trudio da nam zagorca život. Bez njega bi ovo leto moglo da ispadne sasvim kul. S druge strane, ako je i Dionizije morao da mrdne zadnjicu i počne konkretno da pomaže u regrutovanju bogova za borbu protiv Titana, situacija je stvarno bila mnogo gadna.

S moje leve strane, dopro je glasan zveket. U blizini je bilo naslagano šest drvenih sanduka veličine izletničkih stolova, koji su sada zvečali. Gospođa O'Liri je nakrivila glavu i krenula prema njima.

„Stoj, curo!" rekao je Kvint. „To nije za tebe." Odvratio joj je pažnju frizbijem, to jest, bronzanim štitom.

Sanduci su zvečali i podrhtavali. Svaki je na bočnoj strani imao odštampane reći, ali uz moju disleksiju, beše mi potrebno nekoliko minuta da ih dešifrujem:

avada kedavra

20

RANČ „TROSTRUKO G"

LOMLJIVO

SKLADIŠTITI U OVOM POLOŽAJU

Uz samo dno, nešto sitnijim slovima, pisalo je: OTVARATI PAŽLJIVO. RANČ

„TROSTRUKO G" NE ODGOVARA ZA EVENTUALNO OŠTEĆENJE IMOVINE, SAKAĆENJE ILI

UŽASNO BOLNU SMRT.

„Šta je u onim sanducima?" upitao sam.

„Malo iznenađenje", odvratio je Kvint. „Za trening sutra uveče. Oduševićeš se."

„O,okej", rekao sam, mada nisam bio sasvim siguran u vezi s „užasno bolnom smrću".

Kvint je bacio bronzani štit i gospođa O'Liri je odgalopirala za njim. „Vama mladima je potrebno više izazova. Kad sam ja bio klinac, nismo imali ovakve kampove."

„Vi - vi ste polutan?" Nije mi bila namera da zvučim tako iznenađeno, ali još nikad nisam video poluboga u godinama.

Kvint se nasmejao. „Neki od nas ipak dozive starost, znaš. Nismo svi glavni likovi strašnih proročanstava."

„Vi znate za moje proročanstvo?"

„Čuo sam ponešto o tome."

Hteo sam da ga upitam šta je to ponešto, ali tog trenutka je u arenu dokaskao Hiron. „Tu si, Persi!"

Mora biti da je došao pravo sa časa streličarstva. Imao je tobolac i luk prebačene preko svoje majice s natpisom „KENTAUR BR. 1". Pošto je počinjalo leto, podšišao je svoju kovrdžavu, smeđu kosu i obrijao bradu, a njegov donji deo tela - beli pastuv - bio je isprskan blatom i vlatima trave.

„Vidim da si upoznao našeg novog instruktora." Hironov ton je bio vedar, ali mu se u očima ogledala zabrinutost. „Kvinte, neće ti smetati ako pozajmim Persija?"

„Ni slučajno, gospodaru Hirone."

„Nema potrebe da me zoveš 'gospodaru'", rekao je Hiron, premda jeste zvučao nekako zadovoljno. „Dođi, Persi. Moramo da popričamo o nečemu."

Bacio sam još jedan pogled na gospođu O'Liri, koja je sada glodala noge lutke za vežbanje.

„Vidimo se", rekao sam Kvintu.

avada kedavra

21

Dok smo odlazili, šapatom sam rekao Hironu: „Ovaj Kvint deluje nekako..."

„Tajanstveno?" predložio je Hiron. „Teško ga je pročitati?"

„Aha."

Hiron je potvrdno klimnuo. „Vrlo sposoban polutan. Izvanredan mačevalac. Kad bih samo mogao da razumem..."

Šta god da je hteo da kaže, očigledno je promenio mišljenje. „Ali, idemo redom. Persi, Anabet mi je rekla da si naleteo na neke empuze."

„Aha." Ispričao sam mu o borbi u „Gudu" i o tome kako je Keli eksplodirala u plamen.

„Mhm", potvrdio je Hiron. „One moćnije to mogu. Ta nije umrla, Persi. Samo je pobegla. Nije dobro kad se demonke uskomešaju."

„Šta su radile tamo?" upitao sam. „Nisu valjda mene čekale?"

„Moguće." Hiron se namrštio. „Pravo je čudo da si preživeo. Njihova moć obmane... gotovo da nema muškog heroja koji ne bi podlegao njihovim činima i ne bi bio proždran."

„Meni bi se to sigurno dogodilo", priznao sam, „da nije bilo Rejčel."

Hiron klimnu glavom. „Jeste ironija sudbine kad te spase običan smrtnik, ali svejedno, njeni smo dužnici. Što se tiče onoga što je empuza rekla o napadu na kamp - o tome ćemo tek razgovarati. Zasad, međutim, polazi, moramo u šumu. Groveru je stalo da prisustvuješ."

„Čemu?"

„Njegovom zvaničnom saslušanju", turobno odvrati Hiron. „Savet starešina satira se upravo sastao da bi odlučio o njegovoj daljoj sudbini."

Hiron je rekao da moramo da požurimo, stoga sam pristao kad je predložio da mu sednem na leđa. Dok smo galopirali prema kućama, okrznuo sam pogledom trpezariju - otvoren grčki paviljon na brežuljku s kojeg je pucao pogled na okean. Sad sam prvi put video to mesto od zimus, a uspomene nisu bile nimalo lepe.

Hiron je zašao u šumu. Nimfe su izvirivale iza drveća, da bi nas posmatrale dok prolazimo. Velika obličja šuškala su u pomrčini - čudovišta uskladištena ovde kao izazov za kampere.

Mislio sam da prilično dobro poznajem šumu, nakon što sam se dva leta u njoj igrao osvajanja zastave, ali Hiron me je vodio putem koji nisam

avada kedavra

22

prepoznavao, kroz tunel od krošnji starih vrba, pored malog vodopada, pa na proplanak obrastao poljskim cvećem.

Grupa satira je sedela na travi, formirajući krug. Grover je stajao u sredini, okrenut prema trojici vrlo starih i debelih satira koji su sedeli na prestolima napravljenim od posebno oblikovanih ružinih grmova. Još nikad nisam video tu trojicu satira, ali pretpostavio sam da su oni verovatno Savet starešina.

Izgledalo je da im Grover nešto priča. Uvrtao je porub majice, nervozno se vrpoljeći na svojim jarećim papcima. Nije se mnogo promenio od zimus, možda zato što satiri stare upola sporije od ljudi. Imao je više akni. Rogovi su mu bili malo veći, tako da su mu izvirivali iz kovrdžave kose. Iznenađeno sam shvatio da sam sada viši od njega.

Nedaleko od kruga stajale su Anabet, neka devojčica koju nikada ranije nisam video i Klarisa. Hiron me je ostavio pored njih.

Klarisina ravna, smeđa kosa bila je povezana kamuflažnom maramom. Ako je to uopšte moguće, izgledala je još nabijenije, kao da je puno vežbala u međuvremenu. Dobacila mi je besan pogled i promrsila: „Slinjo", što mora da je značilo da je dobro raspoložena. Obično me pozdravi tako što pokuša da me skrati za glavu.

Anabet je obgrlila oko ramena drugu devojčicu, koja je izgledala kao da je plakala. Bila je omalena - verovatno biste je nazvali sitnom - sa svilenkastom kosom boje ćilibara i lepim, vilinskim licem. Na sebi je imala zelenu, grčku tuniku i sandale od isprepletenih kaišića. Brisala je oči maramicom. „Uopšte mu ne ide", šmrcala je.

„Taman posla." Anabet je potapša po ramenu. „Biće on dobro, Kleko."

Potom me pogleda i bezglasno šapnu Groverova devojka.

Barem sam pomislio da je to rekla, ali ipak mi nije išlo u glavu. Grover ima devojku? Zatim sam malo bolje pogledao Kleku i shvatio da su joj uši blago šiljate. Njene oči, umesto da budu crvene od suza, imale su zelenu boju, kao hlorofil. Ona je bila drijada - šumska nimfa.

„Mladi Andervude!" uzviknuo je član saveta koji je sedeo na desnoj strani, prekidajući Grovera usred rečenice. „Ne očekujete valjda da poverujemo u to?"

,,Al - ali, Silenuse", promucao je Grover. „To je istina!"

Lik iz Saveta, Silenus, okrenuo se svojim kolegama i nešto promrmljao. Hiron na to laganim kasom izađe napred i stade pored njih. Prisetio sam se da je on počasni član Saveta, ali nikad nisam mnogo razmišljao o tome. Starešine nisu izgledale naročito impresivno. Podsećali su me na koze u onom delu zoo-vrta u kojem deca smeju da maze životinje - trbušasti, sanjivog lica i staklastih

avada kedavra

23

očiju koje nisu videle dalje od sledećeg busena trave ili lisnate grane. Nije mi bilo jasno zašto Grover izgleda tako nervozno.

Silenus je povukao svoju žutu polo majicu preko stomaka i udobnije se namestio na svom prestolu od ružinog grma. „Mladi Andervude, šest meseci - šest meseci! - slušamo ove skandalozne tvrdnje da ste čuli boga divljine, Pana, kako govori."

„Ali kad jesam!"

„Bezobrazluk!" oglasio se na to starešina koji je sedeo na levoj strani.

„Deder, Marone", reče Hiron. „Strpljenja."

„Strpljenja, kako da ne!" odvrati Maron. „Već mi je ove budalaštine preko rogova. Kao da bi se bog divljine obratio... njemu."

Kleka je izgledala kao da bi se najradije zaletela na matorog satira i prebila ga ko mačku, ali Anabet i Klarisa su je zadržale. „Pogrešna bitka, mala", promrmljala je Klarisa. „Sačekaj."

Nisam znao šta me je više iznenadilo: to što Klarisa sprečava nekog da se pobije ili činjenica da ona i Anabet, koje inače preziru jedna drugu, gotovo kao da saraduju.

„Šest meseci", nastavio je Silenus „puštali smo vam na volju, mladi Andervude. Dozvolili smo vam da otputujete. Dopustili da zadržite svoju tragačku dozvolu. Čekali smo da donesete neki dokaz za svoju nečuvenu tvrdnju. A šta ste vi našli tokom tog šestomesečnog putovanja?"

„Potrebno mi je samo još malo vremena", preklinjao je Grover.

„Ništa!" dreknu sad i starešina koji je sedeo u sredini. „Niste našli ništa."

„Ali, Leneju..."

Silenus je podigao ruku. Hiron se nagnuo i rekao nešto satirima. Satiri nisu izgledali zadovoljno. Mrmljali su nešto i raspravljali se međusobno, ali Hiron potom reče još nešto i Silenus uzdahnu. Potom je s oklevanjem klimnuo glavom.

„Mladi Andervude", reče Silenus, „pružićemo ti još jednu priliku."

Grover se ozario. „Hvala vam!"

„Imate još nedelju dana."

„Molim? Ali, gospodine! To je nemoguće!"

„Još jedna nedelja, mladi Andervude. Ako nam ni tada ne budete podneli dokaze za svoje tvrdnje, moraćete da razmislite o promeni karijere. Možda o nečemu što će odgovarati vašim dramskim talentima. Lutkarsko pozorište, možda. Ili stepovanje."

avada kedavra

24

„Ali, gospodine, ja - ne smem da ostanem bez svoje tragačke dozvole. Ceo svoj život sam..."

„Ovaj sastanak Saveta je gotov", objavio je Silenus. ,,A sad, hajde da uživamo u podnevnom obedu!"

Stari satir je pljesnuo rukama i iz drveća se pojavila grupa nimfi, s tacnama punim povrća, voća, limenki i ostalih omiljenih kozjih delikatesa. Razbivši krug, satiri su se bacili na hranu. Grover se, pak, potišteno uputio prema nama. Njegova izbledela plava majica imala je na sebi sliku satira i natpis: Imaš li papke?

„Ćao, Persi", rekao je, toliko utučen da mi čak ni ruku nije pružio. „Baš sam uprskao, ha?"

„Oni matori jarci!" rekla je Kleka. „O Grovere, pojma oni nemaju koliko se ti trudiš!"

„Postoji i druga mogućnost" smrknuto je rekla Klarisa.

„Ne. Ne." Kleka je odmahivala glavom. „Grovere, neću ti to dozvoliti."

Njegovo lice je bilo pepeljasto sivo. „Ja - moraću da razmislim o tome. Ali ne znamo ni gde da tražimo."

„O čemu vi to?" upitao sam.

Iz daljine se začuo zvuk roga od školjke.

Anabet je skupila usne. „Sve ću ti reći, Persi, ali kasnije. Sada bi trebalo da požurimo do kuća. Počinje inspekcija."

Nije bilo pravedno to što će mi pregledati kuću iako sam tek stigao u kamp, ali stvari su prosto tako funkcionisale. Svakog popodneva, neko od starešina bi krenuo u inspekciju, noseći svitak papirusa na kojem se nalazio spisak stavki za proveravanje. Najbolja kuća dobijala je prvi sat tuširanja, što je značilo garantovanu toplu vodu. Najgora je dobijala pospremanje kuhinje posle večere.

Moj problem: u Posejdonovoj kući sam uglavnom živeo sam, a ja vam nisam baš neko koga biste nazvali urednim. Harpije, spremačice, dolaze samo poslednjeg dana leta, tako da je moja kuća verovatno bila u istom stanju u kojem sam je ostavio nakon zimskog raspusta: omoti od bombona i prazne kesice čipsa verovatno su još uvek ležali na krevetu, a delovi oklopa za osvajanje zastave bili su razbacani po kući.

Odjurio sam prema malom trgu, oko kojeg je dvanaest kuća - po jedna za svakog grčkog boga - bilo poslagano u obliku slova U. Demetrina deca su

avada kedavra

25

upravo čistila ispred svog doma i činila da u saksijama na prozorima poraste novo cveće. Bilo je dovoljno da pucnu prstima pa da im orlovi nokti nad dovratkom procvetaju i bele rade pokriju krov, što stvarno nije bilo fer. Mislim da još nikad nisu dobili najgoru ocenu prilikom inspekcije. Društvo u Hermesovoj kući je panično jurcalo naokolo, gurajući prljav veš pod krevete i optužujući se međusobno za krađu. Sve tako aljkavi, ipak su bili u prednosti u odnosu na mene.

Silena Boregard je upravo izlazila iz Afroditine kuće, štiklirajući stavke na svitku. Izustio sam kletvu sebi u bradu. Silena je bila fina, ali što se tiče urednosti, bila je pravi manijak i najgora od svih inspektora. Volela je da sve bude lepo. A „lepo" svakako nije moj fazon. Stoga sam već osećao kako mi ruke postaju teške od silnih sudova koje ću uveče morati da operem.

Posejdonova kuća se nalazila na kraju niza kuća „muških bogova", na desnoj strani malog trga. Bila je od sivog morskog kamena optočenog školjkama, dugačka i niska poput bunkera, ali imala je prozore okrenute prema moru i kroz nju je uvek strujao prijatan povetarac.

Utrčao sam unutra, pitajući se da li ću uspeti da odradim stvar ako na brzinu zguram nered pod krevet, kao Hermesovci, i zatekao svog brata Tajsona kako mete pod.

„Persi!" dreknu on. Potom ispusti metlu i zatrča se prema meni. Ako vam se još nikad nije desilo da prema vama juri ushićeni Kiklop u kecelji na cvetiće i gumenim rukavicama za čišćenje, kažem vam, to bi vas vrlo brzo trglo iz dremeža.

„Hej, momčino!" rekao sam. „Ijaoj, pazi rebra. Rebra."

Uspeo sam da preživim njegov medveđi zagrljaj. Spustio me je, cereći se kao lud, dok mu je ono jedino teleći-smeđe oko blistalo od oduševljenja. Zubi su mu bili žuti i krivi kao i uvek, a kosa kao svračije gnezdo. Ispod kecelje na cvetiće nosio je dronjave XXXL farmerke i ofucanu flanelsku košulju, ali je ipak bio melem za oči. Nisam ga video gotovo čitavu godinu, pošto je otišao u podmorje, gde je radio u kiklopskim kovačnicama.

„Dobro si?" pitao je. „Nisu te pojela čudovišta?"

„Ni gricnula." Pokazao sam mu da su mi ruke i noge još uvek na broju i Tajson srećno zapljeska rukama.

„Jupi!" reče on. „Sad možemo da jedemo sendviče s puterom od kikirikija i jašemo ribeponije! Možemo da se borimo s čudovištima i družimo s Anabet i dižemo stvari u vazduh!"

avada kedavra

26

Nadao sam se da ne misli sve to u isto vreme, ali svejedno sam mu odgovorio da ćemo se, naravno, ludo zabavljati ovog leta. Nisam mogao a da se ne osmehnem, toliko je bio ushićen zbog svega.

„Ali prvo", rekao sam, „moramo da se pobrinemo za inspekciju, Trebalo bi da..."

Potom sam se osvrnuo oko sebe i shvatio da je Tajson bio vredan. Pod je bio počišćen, kreveti zategnuti. Fontana s morskom vodom u uglu bila je sveže oribana, tako da je koral blistao. Na prozorske daske, Tajson je stavio vaze sa svežim morskim sasama i čudnim svetlećim biljkama s dna okeana, lepšim od bilo kog cvetnog buketa koji su mogla da ispovrte Demetrina deca.

„Tajsone, kuća izgleda... divno!"

Sijao je od zadovoljstva. ,,Jes' video ribe-ponije? Stavio sam ih na tavanicu!"

Odozgo je na žicama visilo krdo minijaturnih bronzanih morskih konjica, tako da je izgledalo kao da plivaju kroz vazduh. Nisam mogao da verujem da je Tajson, s onim svojim ručerdama, kadar da napravi tako delikatne stvarčice. Zatim sam pogledao preko - ka svom ležaju i video svoj stari štit ponovo okačen na zid.

„Popravio si ga!"

Štit je zimus bio gadno oštećen u borbi s Mantikorom, ali sad je opet bio savršen - bez ijedne ogrebotine. Svi bronzani prizori mojih avantura s Tajsonom i Anabet na Moru čudovišta bili su uglačani i blistavi.

Pogledao sam Tajsona. Nisam znao kako da mu zahvalim.

U taj mah, neko iza mojih leda izusti: „Vidi ti ovo."

Silena Boregard je stajala na pragu, sa svojim svitkom u rukama. Koraknula je u kuću, na brzinu prošetala naokolo i onda podigla obrve pogledavši me. „Dakle, gajila sam izvesne sumnje. Ali baš si lepo sredio kuću, Persi. Upamtiću to."

Namignula mi je i izašla napolje.

Tajson i ja smo proveli čitavo popodne pričajući jedan drugom novosti i družeći se, što je bila stvarno prijatna promena u odnosu na prepodnevni napad demonskih navijačica.

Otišli smo do kovačnica i pomogli malo u poslu Bekendorfu, iz Hefestove kuće. Tajson nam je pokazao kako je naučio da pravi magična oružja. Izradio je plamenu, dvoseklu ratnu sekiru tako brzo da je čak i Bekendorf bio impresioniran.

avada kedavra

27

Radeći, Tajson nam je pričao o godini provedenoj pod morem. Oko mu se ozarilo dok je opisivao kiklopske kovačnice i Posejdonovu palatu, ali istovremeno nam je rekao i koliko je dole postalo napeto. Stari bogovi mora, koji su vladali u vreme Titana, počeli su da ratuju s našim ocem. Kad je Tajson otišao, bitke su besnele po celom Atlantiku. Vest o lome ispunila me je zebnjom, jer sam pomislio da bi trebalo da budem tamo i pomažem, ali Tajson me je uverio da tata želi da obojica budemo u kampu.

„Ima mnogo rđavih ljudi i na suvom", rekao je Tajson. „Možemo da ih dižemo u vazduh."

Posle kovačnice smo proveli neko vreme na jezeru, s Anabet. Bilo joj je stvarno drago što vidi Tajsona, ali je bilo jasno da su joj misli negde drugde. Stalno je gledala prema šumi, kao da razmišlja o Groverovom problemu sa Većem. Nisam joj zamerao. Grovera nije bilo nigde na vidiku i stvarno mi ga je bilo žao. Pronalaženje izgubljenog boga Pana bilo je njegov životni cilj. Njegov otac i stric su nestali sledeći isti taj san. Prošle zime je Grover u mislima čuo glas koji mu je rekao: Čekam te - glas za koji je bio siguran da pripada Panu - ali njegova potraga, očigledno, nije urodila plodom. Ako mu Veće oduzme tragačku dozvolu, to će ga uništiti.

„Koji je to 'drugi način'?" upitao sam Anabet. „Ono što je Klarisa pomenula?"

Uzela je kamenčić i bacila ga u jezero. „Nešto što je Klarisa izviđala. Proletos sam joj malo pomagala. Ali bilo bi opasno. Naročito za Grovera."

„Mene jarčić plaši", promrmljao je Tajson.

Buljio sam u njega. Tajson je dosad izlazio na megdan bikovima koji rigaju vatru, morskim čudovištima i džinovima-ljudožderima. „Zašto bi se ti plašio Grovera?"

„Papci i rogovi", nervozno je promrmljao Tajson. „I od jarećeg krzna me svrbi nos."

S tim je naš razgovor o Groveru bio okončan.

Pre večere smo Tajson i ja otišli do mačevalačke arene. Kvintu je bilo drago što ima društvo. I dalje nije hteo da mi kaže šta je u onim sanducima, ali mi je pokazao nekoliko poteza mačem. Lik je bio dobar. Borio se onako kako neki ljudi igraju šah - kao da je sve poteze isplanirao unapred, a ti ne kapiraš fazon sve dok ne izvede poslednji potez i pobedi te držeći ti mač pod grlom.

„Dobar pokušaj", rekao mi je. „Ali gard ti je prenizak."

avada kedavra

28

Napao je, a ja sam ga blokirao.

„Jeste li oduvek bili mačevalac?" upitao sam.

Parirao je moj visoki zamah. „Bio sam sve i svašta."

Pokušao je kratak, direktan ubod, a ja sam odskočio u stranu. Remen mu je skliznuo s ramena i ugledao sam onaj njegov beleg - purpurnu mrlju. Ali ne bilo kakvu. Imala je određen oblik - ptica sklopljenih krila - prepelica ili tako nešto.

„Šta vam je to na vratu?" upitao sam, što je verovatno bilo sasvim neučtivo, ali okrivite za to moj poremećaj nedostatka pažnje. Sklon sam da lupam bez razmišljanja.

Kvint je izgubio ritam. Pogodio sam balčak njegovog mača i izbio mu sečivo iz ruke.

Protrljao je prste. Zatim je popravio oklop i sakrio beleg. Shvatio sam da nije reč o tetovaži. Bila je to stara opekotina... kao da je žigosan.

„Uspomena." Podigao je mač i usiljeno se osmehnuo. „Hoćemo li iz početka?"

Žestoko je navalio, ne dajući mi vremena za nova pitanja.

Dok smo se mi borili, Tajson se igrao s gospođom O'Liri, koju je zvao „kuca". Sjajno su se provodili rvajući se oko bronzanog štita i igrajući se „dohvati Grka". Do zalaska sunca, Kvint se nije ni oznojio, što je bilo malo čudno; ali Tajson i ja smo bili zagrejani i lepljivi od znoja, tako da smo otišli pod tuš i spremili se za večeru.

Osećao sam se dobro. Bio je to skoro normalan dan u kampu. Zatim je došlo vreme za večeru i kamperi su u koloni, jedna kuća za drugom, odmarširali do trpezarijskog paviljona. Većina njih je ignorisala pukotinu u mermernom podu na ulazu - tri metra dug nazubljen ožiljak koji prošlog leta nije bio tu - ali ja sam vodio računa da ne stanem na njega.

„Velika pukotina", rekao je Tajson kad smo seli za naš sto. „Da nije od zemljotresa?"

„Ne", odvratio sam. „Nije od zemljotresa."

Nisam bio siguran da li da mu kažem. Bila je to tajna koju smo znali samo Anabet, Grover i ja. Ali gledajući u krupno Tajsonovo oko, znao sam da ne mogu ništa da krijem od njega.

„Niko di Anđelo", rekao sam, spustivši glas. „On je onaj mali polutan koga smo zimus doveli u kamp. On je, ovaj... tražio od mene da pazim na njegovu

avada kedavra

29

sestru dok smo bili u potrazi, a ja nisam uspeo da je sačuvam. Poginula je. I sad on okrivljuje mene."

Tajson se namrštio. ,,I zato je napravio pukotinu u podu?"

„Oni skeleti su nas napali", rekao sam. „Niko im je rekao da odu i onda se zemlja jednostavno otvorila i progutala ih. Niko..." Osvrnuo sam se oko sebe da bih bio siguran da niko ne prisluškuje. „Niko je Hadov sin."

Tajson zamišljeno klimnu glavom. „Bog mrtvih ljudi."

„Aha."

,,A taj mali Niko sad nije ovde?"

„Ja - mislim da nije. Pokušao sam proletos da ga potražim. Anabet takođe. Ali nismo imali sreće. Tajsone, ovo je tajna. Važi? Ako iko sazna da je on Hadov sin, dečak će biti u opasnosti. Ne smeš reći čak ni Hironu."

„Gadno proročanstvo", reče Tajson. „Titani bi ga mogli iskoristiti kad bi znali."

Buljio sam u njega. Ponekad je bilo lako zaboraviti da je Tajson, sve onako krupan i detinjast, vrlo pametan. Znao je da proročanstvo glasi da će prvo sledeće dete nekog od Velike trojke - Zevsa, Posejdona ili Hada - koje navrši šesnaest godina, spasti ili uništiti Olimp. Većina je pretpostavljala da je reč o meni, ali ako ja poginem pre no što navršim šesnaestu, proročanstvo bi se lako moglo odnositi na Nika.

„Tačno tako", rekao sam. „Dakle..."

„Ćutaću ko zaliven „, obećao je Tajson. ,,Ko ona pukotina u podu."

Te noći sam teško zaspao. Ležao sam u krevetu osluškujući talase na plaži, sove i čudovišta u šumi. Plašio sam se da ću opet imati košmare ako zaspim.

Vidite, polutani retko kad sanjaju obične snove. Mi dobijamo poruke. Vidimo stvari koje se dešavaju našim prijateljima ili neprijateljima. Ponekad čak nazremo nešto iz prošlosti ili budućnosti. A ja sam uvek imao češće i življe snove za vreme boravka u kampu.

Stoga sam oko ponoći bio još uvek budan, zagledan u dušek na ležaju iznad mog, kad sam shvatio da je soba nekako čudno osvetljena. Fontana s morskom vodom je sijala.

Zbacio sam pokrivač i oprezno krenuo prema njoj. Para se dizala iz vrele morske vode. U njoj je svetlucala duga, iako u sobi nije bilo nikakve svetlosti osim mesečine koja je dopirala kroz prozor. Zatim je iz pare progovorio prijatan ženski glas: Ubacite jednu drahmu, molim.

avada kedavra

30

Pogledao sam preko, prema Tajsonu, ali on je i dalje hrkao. Kad je pod sedativima on spava kao slon.

Nisam znao šta da mislim. Nikada ranije nisam dobio Irida-poruku na svoj račun. Na dnu fontane je blistala jedna zlatna drahma. Uzeo sam je i bacio u Maglu. Zlatnik nestade.

„O Irido, boginjo duge", prošaputao sam. „Pokaži mi... Ovaj, šta god već treba da mi pokažeš."

Magla je zasvetlucala. Ugledao sam mračnu obalu reke. Nad crnom vodom su plutali pramenovi magle. Obala je bila posuta oštrim vulkanskim stenama. Pored same vode čučao je dečak, džarajući logorsku vatru. U taj mah, plamen je buknuo neprirodno plavom bojom i tada sam razaznao dečakovo lice. Bio je to Niko di Anđelo. Bacao je u vatru komadiće papira - kartice Mitomagije - igre kojom je bio opsednut prošle zime.

Niko je imao samo deset godina, mada je možda već napunio i jedanaest, ali je izgledao starije. Kosa mu je bila duža. Bila je zamršena i gotovo mu je dodirivala ramena. Oči su mu bile tamne, a maslinasta koža bleđa nego ranije. Na sebi je imao pocepane crne farmerke i preveliku, olinjalu pilotsku jaknu, koja je, nezakopčana visila s njega preko crne majice. Lice mu je bilo prljavo, a pogled pomalo divalj. Izgledao je kao dete koje živi na ulici.

Čekao sam da me pogleda. Nisam sumnjao u to da će pomahnitati od besa i početi da me optužuje za smrt svoje sestre. Ali, kao da me nije primećivao.

Ćutao sam, ne usuđujući se da se pomerim. Ako on nije poslao ovu Irida-poruku, ko jeste?

Niko je bacio još jednu karticu u plavi plamen. „Beskorisno", promrmljao je. „Ne mogu da verujem da sam se ikad zamlaćivao ovim glupostima."

„Dečija igra, gospodaru", složio se drugi glas. Činilo se da dolazi odnekud blizu vatre, ali nisam mogao da vidim ko to govori.

Niko se zagledao na drugu stranu reke. Na drugoj obali nalazila se crna, maglom obavijena plaža. Prepoznao sam je: Podzemni svet. Niko je logorovao na obali reke Stiks.

„Nisam uspeo", promrmljao je on. „Nikad je neću vratiti."

Drugi glas se nije čuo.

Niko se sumnjičavo okrenu prema njemu. „Jesi li tu? Reci nešto."

U tom času kao da je vazduh zatrepereo. Pomislio sam da je to samo odblesak vatre. Zatim sam shvatio da je to ljudsko obličje - pramen plavičastog dima, senka. Ako gledaš direktno, nema ga. Ali ako pogledaš krajičkom oka, mogao si mu razaznati oblik. Duh.

avada kedavra

31

„To još niko nije uspeo", reče on. „Ali možda postoji način."

„Govori", zapovedio je Niko. Oči mu blesnuše divljim sjajem.

„Razmena", odvrati duh. „Duša za dušu."

„Ponudio sam!"

„Ne tvoja", reče duh. „Ne možeš ponuditi svom ocu dušu koju će naposletku svakako dobiti. Niti on priželjkuje smrt svog sina. Mislim na dušu nekog ko je trebalo već da bude mrtav. Nekog ko je prevario smrt."

Nikovo lice se smrknulo. „Nemoj opet o tome. Govoriš o ubistvu."

„Govorim o pravdi", reče duh. „O osveti."

„To nije isto."

Duh se suvo nasmejao. „Drugačije ćeš misliti kad budeš stariji."

Niko je buljio u plamen. „Zašto ne mogu barem da je prizovem? Želim da razgovaram s njom. Ona bi... pomogla bi mi."

„Ja ću ti pomoći", obećao je duh. „Zar te nisam već nekoliko puta spasao? Nisam li te sproveo kroz Lavirint i naučio te da koristiš svoje moći? Želiš li da osvetiš svoju sestru ili ne?"

Nije mi se dopadao ton duhovog glasa. Podsetio me je na klinca u mojoj staroj školi, siledžiju koji je ubeđivao drugu decu da prave gluposti, na primer, da kradu laboratorijsku opremu ili oštećuju nastavnicima kola. Siledžija bi se uvek izvukao nekažnjeno, ali bi zato deca svaki put debelo nagrabusila.

Niko se okrenuo od vatre, tako da duh nije mogao da ga vidi, ali ja jesam. Niz obraz mu je klizila suza. „Dobro, onda. Imaš li plan?"

„O da", odvrati duh, zvučeći vrlo zadovoljno. „Mnogo je mračnih puteva koje moramo preći. Moramo krenuti od..."

Obličje zatreperi. Niko iščeznu. Ženski glas iz Magle reče, Ubacite još jednu drahmu za sledećih pet minuta, molim.

U fontani nije bilo više nijednog zlatnika. Krenuo sam da opipam džepove, ali bio sam u pižami. Trkom sam otišao do noćnog ormarića, da vidim ima li na njemu neke sitnine, ali Irida-poruka se već ugasila i u sobi je ponovo zavladao mrak. Veza se prekinula.

Stajao sam tako, nasred kuće, osluškujući žubor fontane i okeanskih talasa napolju.

Niko je bio živ. Pokušavao je da vrati sestru iz mrtvih. A ja sam imao osećaj da znam čiju dušu želi da razmeni - dušu nekog ko je prevario smrt. Osveta.

Niko di Anđelo je dolazio po mene.

avada kedavra

32

3.

IGRAMO SE ŠUGE SA ŠKORPIONIMA

Sledećeg jutra je za doručkom bilo mnogo uzbuđenja.

Čuvari su oko tri ujutru spazili etiopskog zmaja na granicama kampa. Ja sam bio toliko umoran da sam čitavu tu pometnju prespavao. Magične granice su zadržale čudovište napolju, ali ono je, ipak, krstarilo naokolo, tražeći slabe tačke U našoj odbrani, i nije mu se žurilo da ode sve dok Li Flečer, iz Apolonove kuće, nije poveo braću i sestre u poteru za njim. Posle nekoliko desetina strela koje su mu se zabole u pločice oklopa, zmaj je shvatio poruku i povukao se.

„Još uvek je negde u blizini", upozorio nas je Li, prepričavajući nam detaljno čitav događaj. „Pogodili smo ga s najmanje dvadeset strela, a uspeli smo samo da ga razbesnimo. Bio je dug više od deset metara i svetlozelen. A njegove oči..." Stresao se.

„Odličan si, Li." Hiron ga je potapšao po ramenu. „Budite oprezni, i to svi do jednog, ali ostanite mirni. Ovo se i ranije dešavalo."

„Ma da" dobaci Kvint, koji je sedeo za glavnim stolom. ,,I dešavaće se ponovo. Sve češće."

Kamperi počeše da šapuću među sobom.

Svi su znali za glasine: Luk i njegova vojska planiraju invaziju na kamp. Većina nas je očekivala da će do toga doći još ovog leta, ali niko nije znao ni kako ni kad. Pri tom, naše smanjeno brojno stanje nije bilo od pomoći. Imali smo svega osamdesetak kampera. Pre tri godine, kad sam prvi put došao, bilo nas je više od stotinu. Neki su izginuli. Neki su se pridružili Luku. Neki su naprosto nestali.

„Ovo je dobar razlog za nove ratne igre", nastavio je Kvint, a oči mu zasvetlucaše. „Videćemo kako će vam večeras ići."

„Da..." rekao je Hiron. „Dakle, dosta je bilo priče. Hajde da blagoslovimo ovaj obed i doručkujemo." Podigao je svoj pehar. ,,U slavu bogova!"

Svi smo podigli čaše i ponovili blagoslov.

avada kedavra

33

Tajson i ja smo odneli svoje tanjire do bronzanog mangala i ubacili deo porcije u plamen. Nadao sam se da bogovi vole hleb sa grožđicama i žitne pahuljice s ukusom voća.

„Posejdone", rekao sam. I zatim prošaputao: „Pomozi mi s Nikovim, Lukovim i Groverovim problemom..."

Imao sam toliko briga da sam mogao celo jutro da provedem stojeći tu, ali sam se ipak žurno vratio za sto.

Kad su svi posedali da jedu, Hiron i Grover su došli do nas. Groverove oči su bile crvene od nespavanja, a majica okrenuta na naličje. Spustio je tanjir na sto i skljokao se pored mene.

Tajson se nelagodno promeškoljio. „Ja odoh da... ovaj... da glancam svoje vodene ponije."

Odgegao se ne završivši doručak.

Hiron je pokušao da se osmehne. Verovatno je želeo da deluje ohrabrujuće, ali u svom obličju kentaura dizao se visoko iznad mene, bacajući senku preko stola. „Pa, Persi, kako si spavao?"

„Ovaj, dobro." Čudio sam se zašto me to pita. Da li je moguće da zna nešto o onoj uvrnutoj Irida-poruci koju sam dobio?

„Doveo sam Grovera ovamo", rekao je Hiron, „zato što sam pomislio da bi vas dvojica, kako da kažem, možda želeli da popričate malo. A sad me izvinite, molim vas, moram da pošaljem neke Irida-poruke. Vidimo se kasnije." Dobacivši Groveru značajan pogled, otkaskao je iz paviljona.

„O čemu on to?" upitao sam Grovera.

Grover je odsutno žvakao pržena jaja. Bilo mi je jasno koliko je rastrojen, jer je odgrizao zupce svoje viljuške i sažvakao i njih. „Hoće da me ubediš", promumlao je.

U to je pored mene na klupu seo još neko: Anabet.

„Ja ću ti objasniti o čemu je reč", odmah je rekla. „Lavirint.”

Bilo mi je teško da se usredsredim na ono što je govorila, jer su svi u paviljonu kradom gledali u nas i šaputali. A Anabet je sedela tik do mene. Ali baš tik do mene.

„Ne smeš da budeš ovde", rekao sam.

„Moramo da razgovaramo", insistirala je.

„Ali, pravila..."

Znala je, isto tako dobro kao i ja, da kamperima nije dozvoljeno da prelaze za druge stolove. Sa satirima je bilo drugačije. Oni nisu bili pravi polubogovi.

avada kedavra

34

Polutani su, međutim, morali da sede sa svojim ukućanima. Nisam čak bio siguran ni koja je kazna predviđena za sedanje za tuđ sto. Još nikad nisam video da je neko to uradio. Da je gospodin D bio tu, verovatno bi na licu mesta zadavio Anabet magičnom vinovom lozom ili tako nečim, ali gospodin D nije bio tu. Hiron je otišao iz paviljona. Kvint je pogledao preko i podigao obrvu, ali ništa nije rekao.

„Vidi" kazala je Anabet. „Grover je u nevolji. Postoji samo jedan način da mu pomognemo. Lavirint. To je ono što smo Klarisa i ja istraživale."

Promeškoljio sam se na sedištu, nastojeći da razmišljam što jasnije. „Misliš na onaj lavirint u kojem su nekad, u stara vremena, držali Minotaura?"

„Baš taj", odvratila je Anabet.

„Znači... taj lavirint se više ne nalazi ispod kraljevske palate na Kritu", nagađao sam. „Lavirint je sad ispod neke zgrade u Americi."

Je l' vidite? Trebalo mi je samo par godina da pohvatam konce. Znao sam da se važna mesta pomeraju zajedno sa zapadnom civilizacijom, pa se tako planina Olimp nalazi iznad Empajer stejt bildinga, a ulaz u Podzemni svet je u Los Anđelesu. Bio sam prilično ponosan na samog sebe.

Anabet je prevrnula očima. „Ispod zgrade? Daj, Persi. Lavirint je ogroman. Ne bi stao ni pod ceo grad, a kamoli pod jednu zgradu."

Pomislio sam na svoj san o Niku na reci Stiks. „Znači... Lavirint je deo podzemnog sveta?"

„Ma ne." Anabet se namrštila. „Dobro, možda postoje prolazi kroz koje se iz Lavirinta silazi u Podzemni svet. Nisam sigurna. Ali Podzemni svet je mnogo, mnogo niže. Lavirint se nalazi odmah ispod površine sveta smrtnika, kao neka vrsta druge kože. Raste već hiljadama godina i prepliće se pod gradovima Zapada, spajajući sve dole ispod zemlje. Kroz Lavirint možeš da stigneš svuda."

„Ako se ne izgubiš u njemu", prmrmljao je Grover. ,,I ne umreš strašnom smrću."

„Grovere, mora da postoji način", rekla je Anabet. Obuzeo me je osećaj da su već vodili ovaj razgovor. „Klarisa je preživela."

„Za dlaku!" rekao je Grover. ,,A onaj drugi..."

„On je poludeo. Ali nije umro."

„O, radosti." Groverova donja usna je zadrhtala. „Sad mi je lakše."

„Stanite malo", rekao sam. „Premotajte unazad. Kakva je to priča o Klarisi i tom liku što je odlepio?"

avada kedavra

35

Anabet je bacila pogled prema Aresovom stolu. Klarisa nas je posmatrala kao da zna o čemu pričamo, ali potom se ponovo odlučno zagledala u svoj tanjir.

„Prošle godine", rekla je Anabet, spustivši glas, „Klarisa je otišla u misiju po Hironovom nalogu."

„Sećam se", rekao sam. „To je bila tajna."

Anabet klimnu glavom. Uprkos njenom ozbiljnom držanju, bio sam srećan što više nije besna na mene. I nekako mi beše milo zbog činjenice da je prekršila pravila da bi sela baš pored mene.

„Jeste, bila je tajna", saglasila se Anabet, „zato što je našla Krisa Rodrigeza."

„Onog lika iz Hermesove kuće?" Sećao sam ga se od pre dve godine. Prisluškivali smo njegov razgovor na Princezi Andromedi, Lukovom brodu. Kris je bio jedan od polutana koji su napustili kamp i pridružili se Titanovoj vojsci.

„Aha", odvratila je Anabet. „Letos se prosto pojavio u Feniksu, u Arizoni, blizu kuće Klarisine mame."

„Kako to misliš, pojavio se?"

„Lutao je pustinjom, na temperaturi od pedeset stepeni Celzijusa, u kompletnom grčkom oklopu, buncajući o niti."

„O niti", ponovio sam.

„Potpuno je sišao s uma. Klarisa ga je dovela kod svoje mame, da ga smrtnici ne bi zatvorili u duševnu bolnicu. Negovale su ga, pokušavajući da ga povrate. Hiron je otišao i razgovarao s njim, ali od toga nije bilo naročite vajde. Od njega je uspeo da izvuče samo jedno: Lukovi ljudi su istraživali Lavirint."

Zadrhtao sam, iako nisam bio sasvim siguran zbog čega. Jadan Kris... Nije bio tako loš momak. Šta je to moglo da ga natera da poludi? Pogledao sam Grovera, koji je glodao ostatak svoje viljuške.

„Okej", upitao sam. „Zašto su istraživali Lavirint?"

„Nismo bili sasvim sigurni", rekla je Anabet. „Zato smo Klarisa i ja otišle u izviđanje. Hiron je ćutao o svemu tome, jer nije želeo da se neko uspaniči. Mene je uputio u celu stvar jer... pa, Lavirint je oduvekbio jedna od mojih omiljenih tema. Njegova arhitektura..." Izraz joj postade pomalo sanjiv. „Graditelj Lavirinta, Dedal, bio je genije. Međutim, stvar je u tome što ulaza u Lavirint ima na sve strane. Ako je Luk uspeo da provali foru kako da se kreće njime, mogao bi da pomera svoju armiju naokolo neverovatnom brzinom."

avada kedavra

36

„Ali, to je ipak pravi lavirint1 zar ne?"

„Pun užasnih zamki", složio se Grover. „Ćorsokaka. Halucinacija. Psihotičnih čudovišta koja ubijaju jarce."

„Ali ne ako imaš Arijadninu nit", rekla je Anabet. ,,U starim vremenima, Arijadnina nit pomogla je Tezeju da izađe iz Lavirinta. To je bila neka vrsta instrumenta za navigaciju, koji je izumeo Dedal. A Kris Rodrigez je buncao nešto o niti."

„Znači, Luk pokušava da pronađe Arijadninu nit", rekao sam. „Ali zašto? Šta planira?"

Anabet odmahnu glavom. „Nemam pojma. Pomislila sam da možda hoće da napadne kamp tako što će mu prići kroz Lavirint, ali to nema logike. Najbliži ulazi koje je Klarisa pronašla nalaze se na Menhetnu, a to Luku ne bi pomoglo da pređe naše granice. Klarisa je donekle istražila tunele, ali... bilo je vrlo opasno. U nekoliko navrata se za dlaku izvukla. Ja sam, pak, istražila sve što sam uspela da nađem o Dedalu. Bojim se, međutim, da to nije bilo od velike pomoći. Nije mi baš najjasnije šta Grover planira, ali jedno znam: Lavirint bi mogao biti ključ za Groverov problem."

Trepnuo sam. „Misliš da je Pan negde u podzemlju?"

„To bi objasnilo zašto ga je nemoguće pronaći."

Grover se stresao. „Satiri mrze da silaze u podzemlje. Nijedan tragač nikada ne bi ni pokušao da ode tamo. Nema cvća. Nema sunca. Nema kafića!"

„Međutim", nastavila je Anabet, „Lavirint može da te odvede maltene bilo gde. Čita ti misli. Osmišljen je tako da te obmane, da te prevari i ubije; ali ako uspeš da nateraš Lavirint da radi za tebe..."

„Mogao bi te odvesti do boga divljine", rekao sam.

„Ne mogu ja to." Grover se uhvatio za stomak. „Kad samo pomislim na to, dođe mi da povratim kompletan srebrni escajg."

„Grovere, sasvim je moguće da ti je ovo poslednja prilika", rekla je Anabet. „Oni u Savetu su ozbiljni. Imaš nedelju dana, a u suprotnom možeš da počneš da učiš stepovanje!"

Preko, za glavnim stolom, Kvint se značajno nakašljao. Obuzeo me je osećaj da ne želi da pravi scene, ali da Anabet stvarno izaziva sudbinu sedeći tako dugo za mojim stolom.

1 Da bi se čitaoci lakše snalazili, podzemni lavirint o kojem govori ova knjiga označen je velikim slovom (Lavirint), dok je lavirint kao opšti pojam označen malim slovom. (Prim. prev.)

avada kedavra

37

„Pričaćemo kasnije." Anabet mi stisnu ruku malčice prejako. „Ubedi ga, hoćeš li?"

Vratila se za Atinin sto, ignorišući sve koji su buljili u nju.

Grover je zaronio lice u šake. „Ne mogu, Persi. Moja tragačka dozvola. Pan. Sve ću izgubiti. Moraću da otvorim lutkarsko pozorište."

„Ne lupetaj! Smislićemo već nešto."

Pogledao me je, očima punim suza. „Persi, ti si moj najbolji drug. Video si me u podzemlju, u onoj Kiklopovoj pećini. Zar stvarno misliš da bih mogao da..."

Glas mu je zamro. Prisetio sam se Mora čudovišta, kad je bio zarobljen u Kiklopovoj pećini. Grover nije nikad baš obožavao mesta pod zemljom, ali sada ih je istinski mrzeo. I od Kiklopa ga je podilazila jeza. Čak i od Tajsona... Grover je nastojao da to sakrije, ali nas dvojica na neki način čitamo osećanja jedan drugom, zbog empatijske povezanosti, koju je Grover stvorio među nama. Znao sam kako mu je. Grover se užasavao mog brata krupajlije.

„Moram da idem", reče Grover nesrećnim glasom. „Kleka me čeka. Dobro je što smatra da su kukavice privlačne."

Kad je otišao, pogledao sam Kvinta. Sumorno mi je klimnuo glavom, kao da delimo neku mračnu tajnu. Zatim je nastavio da secka kobasicu svojim bodežom.

Popodne sam sišao do konjušnica s pegazima, da bih posetio svog prijatelja

Crnog.

Servus, gazda! Ludirao se naokolo po svojoj staji, mlatarajući krilima po vazduhu. Jes mi doneo koju kocku šećera?

„Znaš da šećer nije zdrav, Crni."

Aha, al' ti si mi ipak doneo koju, ha?

Osmehnuo sam se i pružio mu punu šaku. Crni i ja se odavno znamo. Pre dve godine sam na neki način pomogao da se spase s Lukovog demonskog broda, a on od tada nastoji da mi uzvrati raznim uslugama.

Je l' ti treba nešto? upitao je Crni. Spreman sam za poletanje, gazda!

Potapšao sam ga po njušci. „Nisam siguran, ortak. Svi pričaju o podzemnim lavirintima."

avada kedavra

38

Crni je nervozno zanjištao. Ne-he-he. Nisam baš tol'ki konj! A i ti, gazda, nis' valjda lud da se smucaš po nekakvom lavirintu. Jel tako? Jer bi mogo da završiš u fabrici lepka!

„Možda si u pravu, Crni. Videćemo."

Crni je skrckao svoje kocke šećera. Potom je pretresao grivu kao da ima šećerni napad. Hop-la! Ovo je bilo dobro! Vidi, gazda, ako se prizoveš pameti i 'oćeš da letiš negde, samo zazviždi. Dobri stari Crni i njegova ekipa ima da pregaze bilo koga zbog tebe!

Rekao sam mu da ću imati to na umu. Zatim je u konju-šnicu pristigla grupa mlađih kampera, da bi započela svoje časove jahanja, i zaključio sam da je vreme da odem. Imao sam ružan osećaj da dugo neću videti Crnog.

Posle večere, po Kvintovom nalogu obukli smo borbene oklope, kao da se

spremamo za osvajanje zastave; međutim, raspoloženje među kamperima bilo je mnogo ozbiljnije. Tokom dana su nestali oni sanduci iz arene, a ja sam nekako imao osećaj da je njihov sadržaj pušten u šumu.

„Dakle", reče Kvint, stojeći na glavnom trpezarijskom stolu. „Priđite."

Bio je obučen u crnu kožu i bronzu. Pri svetlosti baklji, zbog svoje sede kose izgledao je kao duh. Gospoda O'Liri je veselo skakutala oko njega, zanimajući se ostacima večere.

„Bićete podeljeni u timove po dvoje", objavio je Kvint. Kad su svi uglas progovorili i počeli da dozivaju najbolje prijatelje, uzviknuo je: „Koji su već odabrani!"

„Neeee!" zakukaše mnogi kamperi.

„Cilj je jednostavan: osvojiti zlatan lovorov venac, a da pri tom niko ne pogine. Venac je umotan u svilu, a zavežljaj privezan za leda čudovišta. Tih čudovišta ima šest. Svako čudovište na sebi ima svileni zavežljaj, ali samo u jednom zavežljaju se nalazi venac. Morate ga naći pre ostalih timova. I, razume se... morate ubiti čudovište da biste se domogli venca - i, naravno, preživeti sve to."

Uzbuđen žamor je prostrujao kroz gomilu. Zadatak je zvučao prilično jednostavno. Hej, pa svi smo mi već ubijali čudovišta. To je ono za šta nas obučavaju.

„Reći ću vam ko su vam partneri", rekao je Kvint. „Nema zamene. Nema razmene. Nema pritužbi."

Srećno zalajavši, gospoda O'Liri zabi njušku u tanjir s picom.

avada kedavra

39

Kvint odnekud izvuče veliki svitak i poče da čita imena. Bekendorfu je bila dodeljena Silena Boregard, zbog čega je ovaj delovao vrlo zadovoljno. Braća Stol, Trevis i Konor, bili su zajedno. Nimalo iznenađujuće. Oni su sve radili zajedno. Klarisa je dobila Lija Flečera iz Apolonove kuće - jedno vesto u borbi prsa u prsa, drugo odličan strelac, predstavljali su gadnu kombinaciju, koju će biti teško pobediti. Kvint je bez predaha nabrajao imena i naposletku rekao: „Persi Džekson i Anabet Čejs."

„Fino." Uputio sam Anabet širok osmeh.

„Oklop ti stoji ukrivo", bilo je sve što je na to rekla, pre no što mi je popravila remene.

„Grover Andervud", rekao je Kvint, ,,i Tajson."

Grover je umalo iskočio iz svog jarećeg krzna. „Šta? A-ali..."

„Ne, ne", zacvileo je Tajson. „To je neka greška. Jarčić..."

„Bez pritužbi!" naredio je Kvint. „Podelite se u parove. I inate dva minuta da se pripremite!"

Tajson i Grover su me molećivo gledali. Pokušao sam da im ohrabrujuće klimnem glavom i dam do znanja da bi trebalo da krenu zajedno. Tajson kinu. Grover poče nervozno da žvaće svoju drvenu batinu.

„Biće oni dobro", rekla je Anabet. „Hajde. Imamo prečih briga, na primer, kako da ostanemo živi."

Još uvek je bio dan kad smo zašli u šumu, ali u dubokoj senci krošnji činilo se kao da je ponoć. Bilo je i hladno, iako je leto već uveliko trajalo. Anabet i ja smo skoro odmah pronašli tragove - koje je ostavilo nešto sa mnogo nogu. Sledili smo ih.

Preskočili smo potok i začuli pucanje grančica negde u blizini. Sakrili smo se iza stene, ali to su bila samo braća Stol, koja su psujući tabanala kroz šumu. Iako sinovi boga lopova, bili su nečujni otprilike koliko i krdo vodenih bivola.

Nakon što su Stolovi prošli, uputili smo se dublje u zapadni deo šume, gde su obitavala ona strasnija čudovišta. Stajali smo na grebenu iznad močvarnog jezerceta, kad je Anabet napregnuto rekla: „Ovde smo prestali da tražimo."

Potrajalo je časak dok nisam shvatio na šta misli. Kad smo zimus tražili Nika di Anđela, upravo ovde smo prestali da se nadamo kako ćemo ga naći. Grover, Anabet i ja smo stajali na istoj ovoj steni, a ja sam ih ubeđivao da ne kažu Hironu istinu: da je Niko Hadov sin. Tada mi se činilo da je to ispravan postupak. Želeo sam da zaštitim njegov identitet. Želeo sam da budem onaj

avada kedavra

40

koji će ga naći i iskupiti se za ono što se dogodilo njegovoj sestri. Otad je prošlo šest meseci, a ja nisam bio ništa bliži svom cilju. Gorčina me nikako nije napuštala.

„Noćas sam ga video", rekao sam.

Anabet je nabrala obrve. „Kako to misliš?"

Ispričao sam joj za Irida-poruku. Kad sam završio, zagledala se u senke u šumi. „Priziva mrtve? To ništa ne valja."

„Duh mu je dao rđav savet", dodao sam. „Rekao mu je da se osveti."

„Da... duhovi nikad nisu dobri savetnici. Oni imaju sopstvene planove. Zlopamtila su. I preziru žive."

„Krenuće na mene", rekao sam. „Duh je pominjao nekakve zamršene staze."

Klimnula je glavom. „To je to. Moramo da provalimo kako se ide kroz Lavirint."

„Može biti", rekao sam nelagodno. „Ali ko mi je poslao Irida-poruku? Ako niko nije znao gde se nalazim ..."

U šumi se slomila grana a suvo lišće je zašuštalo. Nešto veliko se kretalo kroz drveće, tik ispod grebena.

„Ovo nisu braća Stol", šapnu Anabet.

Istovremeno smo isukali mačeve.

Domogli smo se Zevsove pesnice, velike gomile stena nasred zapadnog dela šume. Bio je to prirodni orijentir, često sastajalište kampera za vreme lovačkih ekspedicija, ali sada na Zevsovoj pesnici nije bilo nikog.

„Tamo preko", šapnula je Anabet.

„Ne, čekaj", rekao sam. „Iza nas."

Bilo je čudno. Kao da je zvuk trčanja dopirao iz nekoliko različitih pravaca. Kružili smo oko stena, s isukanim mačevima, kad neko iza naših leđa reče: „Zdravo."

Strelovito smo se okrenuli, a šumska nimfa Kleka je uplašeno uzviknula.

„Spuštajte to!" ljutito je rekla. „Drijade ne vole oštra sečiva, okej?"

„Kleko", odahnula je Anabet. „Šta ćeš ti ovde?"

„Ja ovde živim."

Spustio sam mač. ,,U stenama?"

Ona pokaza prema rubu proplanka. ,,U žbunju kleke. Čudna mi čuda."

avada kedavra

41

To je bilo logično i osetio sam se nekako glupo. Već nekoliko godina sam se muvao u blizini drijada, ali nikad nisam mnogo razgovarao s njima. Znao sam da ne mogu da odu naročito daleko od svog drveta, koje im predstavlja izvor života. Međutim, nisam znao mnogo više od toga.

„Jeste li zauzeti?" upitala je Kleka.

„Pa", odvratio sam, „trenutno smo u nekoj igri, koja podrazumeva borbu protiv gomile čudovišta, i pokušavamo da sačuvamo glavu."

„Nismo zauzeti", rekla je Anabet. „Šta je bilo, Kleko?"

Kleka šmrcnu i obrisa oči svojim svilenkastim rukavom. „Grover. Tako je uzrujan. Cele godine lunja naokolo i traži Pana. Svaki put kad se vrati, samo je još gore. U prvo vreme sam mislila da se možda viđa s nekim drugim drvetom."

„Ne", rekla je Anabet, kad se Kleka rasplakala. „Sigurna sam da nije to u pitanju."

„Jednom se zatreskao u žbun borovnice", ojađeno je rekla Kleka.

„Kleko", rekla je Anabet, „Grover ne bi nikad ni pogledao neko drugo drvo. Prosto je pod stresom, jer se boji za svoju tragačku dozvolu."

„Ne sme da silazi u podzemlje!" pobunila se nimfa. „Ne smete mu to dozvoliti."

Anabet je izgledala kao da joj je neprijatno. „Moguće je da je to jedini način da mu se pomogne; kad bismo samo znali odakle da počnemo."

„Ah." Kleka otre zelenu suzu s obraza. „Što se toga tiče..."

Ponovo se začulo šuškanje iz šume i Kleka uzviknu: „Sakrijte se!"

Pre no što sam stigao da upitam zašto, uz glasno puf nestala je u oblačiću zelene magle.

Anabet i ja se okrenusmo. Iz šume je upravo izlazio blistav insekt boje ćilibara, dug tri metra, s nazubljenim kleštima, oklopljenim repom i žaokom dugačkom kao moj mač. Škorpion. Na leđima je imao zavežljaj od crvene svile.

„Jedno od nas mora da mu priđe s leđa", rekla je Anabet, dok je stvor kloparao prema nama. ,,I da mu odseče rep, dok mu drugo spreda odvlači pažnju."

„Ja ću da ga markiram", rekao sam. „Ti imaš nevidljivu kapu."

Klimnula je glavom. Toliko puta smo se borili rame uz rame da nismo morali mnogo da se dogovaramo. Ovo je trebalo da bude lako. Međutim, sve je pošlo naopako kad su se iz šume pojavila još dva škorpiona.

avada kedavra

42

„Tri?" prenerazila se Anabet. „Ne može biti! Ovolika šuma, a polovina čudovišta dopadne nama?"

Progutao sam knedlu. Jednog smo mogli da sredimo. Uz malo sreće, možda i dvojicu. Ali tri komada? Teško.

Škorpioni jurnuše prema nama, palacajući šiljatim repovima kao da su i došli samo zato da bi nas ubili. Anabet i ja smo se naslonili leđima na najbližu stenu.

„Da se popnemo?" upitao sam.

„Nemamo vremena", odvratila je.

Bila je u pravu. Škorpioni su nas već opkolili. Bili su toliko blizu da sam mogao da vidim kako im odvratna usta penušaju, radujući se ukusnim, sočnim polubogovima koje će imati za večeru.

„Pazi!" Anabet odbi žaoku pljosnatom stranom svog sečiva. Napadača sam hteo da probodem Rasparačem, ali škorpion se već povukao unazad, izvan dometa. Kretali smo se u stranu, leđima uz stene, ali su nas oni u stopu pratili. Zamahnuo sam mačem prema jednom od škorpiona, no prelazak u ofanzivu je bio previše opasan u tom trenutku. Ako krenem na telo čudovišta, rep će me ubosti odozgo. Ako krenem na rep, krenuće kleštima na mene i pokušati da me zgrabi. Mogli smo samo da se branimo, a znali smo da nećemo biti u stanju da izdržimo naročito dugo.

Ponovo sam zakoračio u stranu, i odjednom više nisam imao uporište. Bila je to pukotina između dveju najvećih stena, nešto pored čega sam verovatno milion puta prošao, ali...

„Ovamo", rekao sam.

Anabet zamahnu mačem prema škorpionu, a onda me pogleda kao da sam sišao s pameti. „Unutra? Preusko je." „Čuvaću ti odstupnicu. Polazi!"

Sagnula se i krenula je da se uvlači u procep među stenama. Zatim je jauknula, dohvatila remen mog oklopa i odjednom sam se kotrljao u jamu koja se trenutak ranije nije nalazila tu. Video sam škorpione iznad nas, ljubičasto večernje nebo i drveće, a onda se rupa zatvorila poput sočiva fotoaparata i našli smo se u potpunom mraku.

Zvuk našeg disanja odbijao se o vlažan, hladan kamen. Sedeo sam na džombastom podu koji je, činilo se, bio od opeke.

Podigao sam Rasparač. Slab sjaj sečiva bio je dovoljan da osvetli Anabetino prestravljeno lice i mahovinom pokrivene kamene zidove na jednoj i drugoj strani.

,,G-gde smo?" upitala je Anabet.

avada kedavra

43

„Gde smo da smo, ovde smo barem sigurni od škorpiona." Trudio sam se da zvučim smireno, ali sam baš bio uplašen. Procep među stenama nije vodio ni u kakvu pećinu. Da je tu postojala pećina, znao bih za nju; u to sam siguran. Ovo je bilo kao da se zemlja otvorila i progutala nas. Sve što mi je padalo na pamet bila je pukotina na podu trpezarijskog paviljona, koja je letos progutala one skelete. Pitao sam se da li je i nas snašla ista sudbina.

Ponovo sam podigao mač da bih malo osvetlio okolinu.

„Dugačka neka prostorija", promrmljao sam.

Anabet me zgrabi za ruku. „Ovo nije prostorija. Ovo je hodnik."

Bila je u pravu. Pomrčina pred nama je izgledala nekako... praznije. Osećala se lagana promaja, kao u tunelima podzemne železnice, samo što se ova činila nekako starijom i opasnijom.

Krenuo sam napred, ali Anabet me je zaustavila. „Ni korak dalje", upozorila me je. „Moramo da nađemo izlaz."

Sad je već zvučala stvarno uplašeno.

,,U redu je", tešio sam je. „Sigurno je odmah..."

Pogledao sam naviše i shvatio da ne mogu da vidim mesto odakle smo upali unutra. Tavanica je bila od kamena. I hodnik kao da se protezao u beskraj, u oba pravca.

Anabet je uvuče svoj dlan u moj. U nekim drugačijim okolnostima, bilo bi mi neprijatno, ali ovde u mrklom mraku bilo mi je drago što znam gde je. To je bilo otprilike jedino U šta sam bio siguran.

„Dva koraka nazad", predložila je.

Koraknuli smo unazad istovremeno, kao da se nalazimo u minskom polju.

„Okej", rekla je. „Pomozi mi da pretražim zidove."

„Šta tražiš?

„Dedalov znak", rekla je, kao da bih ja trebalo da znam o čemu govori.

„Ovaj, dobro. A kakav je to..."

„Našla sam ga!" uzviknula je s olakšanjem. Stavila je dlan na zid i pritisla malu pukotinu, koja poče da tinja plavim sjajem. Pojavilo se grčko slovo: delta.

Tavanica se otvorila i mi ugledasmo noćno nebo posuto hleštavim zvezdama. Bilo je mnogo tamnije nego što je trebalo da bude. Na zidu se pojaviše metalne merdevine koje su vodile naviše, a čuo sam i glasove koji su izvikivali naša imena.

avada kedavra

44

„Persi! Anabet!" Tajson je dozivao najglasnije od svih, ali ostali nisu mnogo zaostajali za njim.Dobacio sam Anabet nervozan pogled. Potom smo počeli da se penjemo.

Zaobišavši stene, naleteli smo pravo na Klarisu i grupu drugih kampera s

bakljama u rukama.

„Gde ste bili vas dvoje?" ljutito upita Klarisa. „Sto godina vas tražimo."

„Ali, nije nas bilo svega nekoliko minuta", rekao sam.

Hiron dokaska do nas, praćen Tajsonom i Graverom.

„Persi!" upitao je Tajson. „Jeste dobro?"

„Dobro smo", odvratio sam. „Upali smo u jamu."

Ostali su nas skeptično pogledali, prvo mene pa Anabet.

„Časna reč!" rekao sam. „Napala su nas tri škorpiona, pa smo potrčali i sakrili se među stenama. Ali to je trajalo samo minut-dva."

„Nije vas bilo skoro ceo sat", rekao je Hiron. „Igra je gotova."

„Aha", procedio je Grover. ,,I pobedili bismo, da Kiklop nije seo na mene."

„Slučajno!" pobunio se Tajson i odmah zatim kinuo.

Klarisa je nosila zlatan lovorov venac, ali se nije uopšte hvalila da ga je osvojila, što nije ličilo na nju. „Jama?" sumnjičavo je rekla.

Anabet je duboko uzdahnula. Prešla je pogledom preko ostalih kampera. „Hirone... možda bi o ovome trebalo da razgovaramo u Velikoj kući."

„Našli ste ga, zar ne?" jedva je izgovorila Klarisa.

Anabet se ugrizla za usnu. „Ja - aha. Aha, jesmo."

Neki kamperi počeše da postavljaju pitanja, izgledajući isto onako zbunjeno kao i ja, ali Hiron je podigao ruku, tražeći tišinu. „Večeras nije pravi trenutak, niti je ovo pravo mesto za to." Zurio je u stene kao da je tek sad shvatio koliko su opasne. „Idemo, svi, natrag u kuće. Naspavajte se. Odlično ste igrali, ali već je uveliko vreme za spavanje!"

Uz mnogo gunđanja i pritužbi, kamperi se naposletku ipak raziđoše, razgovarajući između sebe i dobacujući mi podozrive poglede.

„Sad je sve mnogo jasnije", rekla je Klarisa. „Sad je jasno šta Luk traži."

„Čekaj malo", rekao sam. „Kako to misliš? Šta smo to našli?"

Anabet se okrenu prema meni, očiju potamnelih od brige. „Ulaz u Lavirint. Pravo mesto za upad u samo srce kampa."

avada kedavra

45

4.

ANABET KRŠI PRAVILA

Hiron je insistirao da o svemu razgovaramo ujutro, što je otprilike bilo kao da nam je rekao, Hej, nalazite se u smrtnoj opasnosti. Lepo spavajte! San mi nikako nije dolazio na oči, ali kad sam, konačno, ipak zaspao, sanjao sam zatvor.

Video sam dečaka u grčkoj tunici i sandalama kako zgrčen sedi na podu, sam u ogromnoj kamenoj odaji. Tavanica je bila otvorena i videlo se noćno nebo, ali su zato zidovi od uglačanog mermera bili visoki šest metara, i potpuno glatki. Po odaji su bili razbacani drveni sanduci. Neki su bili razbijeni i prevrnuti, kao da su bačeni tu. Iz jednog se prosuo bronzani pribor - kompas, testera i neke druge stvari, koje nisam prepoznavao.

Dečak je sedeo zgrčen u uglu, tresući se. Nije moglo da se vidi da li od hladnoće ili od straha. Bio je sav blatnjav. Ruke, noge i lice su mu bili izgrebani, kao da su ga ovamo dovukli zajedno sa sanducima.

Dvokrilna hrastova vrata iza njega iznenada zaječaše i otvoriše se. U odaju uđoše dva stražara u bronzanim oklopima, držeći između sebe nekog starijeg čoveka. Bacili su ga na pod. Bio je sav izubijan, samo se skljokao i ostao nepomično da leži.

„Oče!" Dečak mu je pritrčao. Čovekova odeća je bila sva U dronjcima, kosa mu prošarana sedinama, a brada duga i kovrdžava. Nos mu je bio slomljen, a usne krvave.

Dečak uze starčevu glavu u naručje. „Šta su ti to uradili?" Zatim viknu na stražare: „Pobiću vas!"

„Danas neće biti nikakvog ubijanja", začuo se glas.

Stražari se pomeriše u stranu. Iza njih je stajao visok muškarac u beloj odeždi. Na glavi je imao tanak, zlatan obruč. Brada mu je bila špicasta kao vrh koplja. Oči su mu blistale okrutnim sjajem. „Pomogao si Atinjanima da ubiju mog Minotaura, Dedale. Okrenuo si moju rođenu kćerku protiv mene."

„To ste sami uradili, Vaše veličanstvo", teškom mukom odgovori stariji čovek.

Stražar ga na to šutnu u rebra. Čovek je bolno zaječao.

avada kedavra

46

„Prestanite!" povika dečak.

„Znam koliko voliš taj svoj lavirint", reče kralj, „pa sam odlučio da ti dopustim da ostaneš u njemu. To će biti tvoja radionica. Napravi mi nova čuda. Zabavi me. Svaki lavirint mora imati čudovište. Ti ćeš biti moje!"

„Ne bojim se ja vas", jeknu starac.

Kralj se ledeno osmehnuo, netremice zagledan u dečaka. „Ali, svakom čoveku je stalo do svog sina, zar ne? Naljuti me, starče, i sledeći put će moji stražari njega kazniti umesto tebe!"

Kralj je potom izašao iz odaje, u pratnji svojih stražara, i vrata se zalupiše, ostavljajući dečaka i njegovog oca same u pomrčini.

„Šta da radimo?" kukao je dečak. „Oče, oni će te ubiti!"

Stariji čovek mučno udahnu vazduh. Pokušao je da se osmehne, ali s njegovim okrvavljenim ustima, beše to jeziv prizor.

„Glavu gore, sine moj." Potom je podigao glavu prema zvezdama. „Naći ću ja već načina..."

U taj mah se prečaga, koja je zatvarala vrata, spustila uz zloslutan tresak i ja se trgoh iza sna, okupan ledenim znojem.

Sledećeg jutra, kad je Hiron sazvao ratni savet, još uvek sam osećao

drhtavicu. Sastali smo se u mačevalačkoj areni, što mi je bilo prilično čudno - mislim, pokušavali smo da razgovaramo o sudbini kampa dok je gospođa O'Liri glodala ružičastog gumenog bika u prirodnoj veličini, koji je na pritisak skvičao.

Hiron i Kvint su stajali napred, pored stalka s oružjem. Klarisa i Anabet su sedele jedna pored druge i vodile sastanak. Tajson i Grover smestili su se što je moguće dalje jedan od drugog. Za stolom su bili i šumska nimfa Kleka, Silena Boregard, Trevis i Konor Stol, Li Flečer, pa čak i Argus, naš stooki šef službe bezbednosti. Po tome mi je bilo jasno da je situacija ozbiljna. Argus se, naime, retko kad pojavljivao, osim kad se događalo nešto krajnje značajno. Dok je Anabet govorila, njegovih stotinu plavih očiju ju je sve vreme netremice posmatralo, tako napregnuto da mu se celo telo zacrvenelo.

„Mora biti da Luk zna za ulaz u Lavirint", rekla je Anabet. „On je znao baš sve o kampu."

Učinilo mi se da čujem dašak ponosa u njenom glasu, kao da je još uvek gajila poštovanje prema tom liku, sve onako zlom kakav je postao.

avada kedavra

47

Kleka se nakašljala. „To sam sinoć pokušala da vam kažem. Ulaz u pećinu je već odavno tamo. Luk se nekad koristio njime."

Silena Boregard se namrštila. „Znala si za ulaz u Lavirint i nisi ništa rekla?"

Klekino lice se obli zelenilom. „Nisam znala da je važno. To je samo pećina. A ja mrzim odvratne stare pećine."

„Ona ima ukusa", reče je Grover.

„Ne bih ni obratila pažnju da... pa, da u pitanju nije bio Luk." Ona postade još malo zelenija u licu.

Grover se ozlovoljio. „Povlačim ono što sam rekao o ukusu."

„Zanimljivo." Kvint je glancao svoj mač dok je govorio. „ I vi verujete da bi se taj mladić, Luk, usudio da upotrebi Lavirint kao pravac napada?"

„Sto posto", rekla je Klarisa. „Kad bi mu uspelo da uvede armiju čudovišta u Kamp polutana, da se samo pojavi usred šume ne morajući da brine o našim magičnim granicama, ne bismo imali šanse. Zbrisao bi nas dok kažeš keks. Mora biti da to planira već mesecima."

„Šalje izviđače u Lavirint", rekla je Anabet. „To znamo zato što smo... zato što smo pronašli jednog."

„Krisa Rodrigeza", dodao je Hiron, dobacivši Kvintu značajan pogled.

,,A-ha", rekao je Kvint. „Onog u... Da. Shvatam."

„Onog u čemu?" upitao sam.

Klarisa me ljutito pogleda. „ Stvar j e u tome da Luk traži način da se kreće Lavirintom. Traga za Dedalovom radionicom."

Prisetio sam se sna od prethodne noći - krvlju pokrivenog starijeg čoveka u dronjcima. „To je onaj lik koji je stvorio Lavirint."

„Da.", rekla je Anabet. „Najveći graditelj, najveći pronalazač svih vremena. Ako su legende tačne, njegova radionica se nalazi u središtu Lavirinta. On je jedini koji zna kako se može bezbedno kretati njime. Ako Luk uspe da pronađe radionicu i ubedi Dedala da mu pomogne, tada neće morati da pipa naslepo tražeći staze ili da rizikuje da izgubi svoju armiju u zamkama Lavirinta. Moći će da stigne gde god poželi - brzo i bezbedno. Prvo u Kamp polutana da bi nas pobio. A onda... na Olimp."

Ako se izuzme skvičanje gumenog bika kojem je gospoda O'Liri vadila creva, u areni je zavladala tišina.

Naposletku je Bekendorf spustio svoje ogromne šake na sto. „'Ajde da premotamo malo unazad. Anabet, rekla si 'ako ubedi Dedala'? Zar Dedal nije mrtav?"

avada kedavra

48

„Nadam se da jeste", progunđao je Kvint. „Živeo je, kad ono beše, pre valjda tri hiljade godina? A sve i da je živ, zar stare priče ne kažu da je pobegao iz Lavirinta?"

Hiron je nervozno cupkao svojim kopitima. ,,U tome i jeste problem, dragi moj Kvinte. Niko ne zna. Čuju se glasine... dakle, čuju se mnoge uznemirujuće glasine o Dedalu, a jedna od njih je i da se kao starac vratio u Lavirint i nestao u njemu. Moguće je da je još uvek tamo dole."

Pomislio sam na starca koga sam video u snu. Delovao je tako krhko, bilo je teško poverovati da bi mogao poživeti još nedelju dana, a kamoli tri hiljade godina.

„Moramo da se spustimo unutra", objavila je Anabet. „Moramo da pronađemo radionicu pre Luka. Ako je Dedal živ, ubedićemo ga da pomogne nama, a ne Luku. Ukoliko Arijadnina nit još uvek postoji, postaraćemo se da nikad ne padne u Lukove ruke."

„Čekaj malo", rekao sam. „Ako je napad ono što nas brine, što jednostavno ne dignemo ulaz u vazduh i tako zatvorimo tunel?"

„Odlična ideja!" složio se Grover. „Ja ću da nabavim dinamit!"

„Nije to tako lako, tupsone", zarežala je Klarisa. „Pokušale smo to s ulazom koji smo našle u Feniksu. Nije prošlo dobro."

Anabet je potvrdno klimnula glavom. „Lavirint je magična građevina, Persi. Potrebna je strahovita sila da bi se zatvorio makar samo jedan njegov ulaz. Klarisa je u Feniksu srušila celu zgradu kuglom za rušenje, a ulaz u Lavirint se prosto pomerio nekoliko metara dalje. Najviše što možemo jeste da sprečimo Luka da nauči da se kreće kroz Lavirint."

„Mogli bismo da se borimo", rekao je Li Flečer. „Sad znamo gde je ulaz u Lavirint. Možemo da uspostavimo odbrambenu liniju i čekamo ih. Ako armija pokuša da prođe, zateći će nas kako je čekamo sa zapetim lukovima."

„Odbranu ćemo sasvim sigurno organizovati", složio se Hiron. „Ali, bojim se da je Klarisa u pravu. Magične granice štite kamp već stotinama godina. Ako Luk uspe da uvede brojnu armiju čudovišta u samo središte kampa, zaobišavši naše granice... možda nećemo imati snage da ih pobedimo."

Ovo nikoga nije obradovalo. Hiron je obično nastojao da zvuči optimistično. Ako on predviđa da ne bismo mogli da odbijemo napad, to znači da je situacija baš loša.

„Moramo prvi da stignemo do Dedalove radionice", bila je uporna Anabet. „Pronaći ćemo Arijadninu nit i sprečiti Luka da je upotrebi."

avada kedavra

49

„Ali ako niko ne ume da se kreće tim podzemnim hodnicima", rekao sam, „kakve su nam onda šanse?"

„Već godinama proučavam arhitekturu" rekla je. „Poznajem Dedalov lavirint bolje od ikog."

„U teoriji."

„Pa, da."

„To nije dovoljno."

„Moraće da bude."

,,E pa nije!"

„Hoćeš li mi pomoći ili nećeš?"

Shvatio sam da svi gledaju u Anabet i mene, pomerajući glave levo-desno kao da su na teniskom meču. Gumeni bik gospode O'Liri zaskvičao je dok je otkidala njegovu ružičastu glavu.

Hiron se nakašljao. „Idemo redom. Potrebna nam je potraga. Neko mora da uđe u Lavirint, nađe Dedalovu radionicu i spreči Luka da upotrebi Lavirint da bi napao kamp."

„Svi znamo ko bi trebalo da predvodi tu potragu", rekla je Klarisa. „Anabet."

Začuo se žamor odobravanja. Znao sam da Anabet još od malih nogu priželjkuje sopstvenu potragu, ali je sad izgledalo kao da joj je neprijatno.

„Učinila si koliko i ja, Klarisa", rekla je. „Ti bi takođe trebalo da ideš."

Klarisa je odmahnula glavom. „Ja tamo više ne ulazim."

Trevis Stol je prasnuo u smeh. „Nemoj mi reći da si se uplašila. Klarisa, nije valjda da te je strah?"

Klarisa je naglo ustala. Pomislio sam da će da pretvori Trevisa u prah, ali ona je drhtavim glasom rekla: „Ništa ti ne razumeš, slinjo. Ja više ne ulazim tamo. Nikad!"

Izjurila je iz arene kao da je đavoli gone.

Trevis je snebivljivo pogledao oko sebe. „Nisam hteo da..."

Hiron je podigao ruku. „Jadna devojka ima tešku godinu za sobom. A sad, slažemo li se svi da bi Anabet trebalo da predvodi potragu?"

Svi smo potvrdno klimnuli, osim Kvinta. On je prekrstio ruke na grudima i zurio u sto, ali nisam bio siguran da iko drugi to primećuje.

avada kedavra

50

„Vrlo dobro." Hiron se okrenuo prema Anabet. „Draga moja, vreme je da posetiš Proročište. Potom ćemo nastaviti razgovor - dabome, ako nam se vratiš u jednom komadu."

Čekanje na Anabet teže mi je padalo nego da sam sam posetio Proročište.

Već sam ga dvaput čuo kako izgovara proročanstva. Prvi put je to bilo na prašnjavom tavanu Velike kuće, gde je duh Delfa boravio u telu mumificirane hipi devojke. Drugi put je Proročište izašlo da se malo prošeta šumom. Još uvek sam imao košmare na tu temu.

Nisam se nikad osetio ugrožen prisustvom Proročišta, ali čuo sam svakakve priče: o kamperima koji su poludeli ili videli tako stvarne vizije - da su umrli od straha.

Premeravao koracima arenu dok sam čekao da se Anabet vrati. Gospođa O'Liri je jela svoj ručak, koji se sastojao od pedeset kila mlevene govedine i nekoliko psećih biskvita veličine točka na biciklu. Pitao sam se gde li Kvint nabavlja tako velike biskvite. Računao sam da baš neće biti da ih kupuje u prodavnicama hrane za kućne ljubimce.

Hiron je bio zadubljen u razgovor sa Kvintom i Argusom. Izgledalo mi je da ne mogu da se slože u vezi s nečim. Kvint je uporno odmahivao glavom.

Na drugoj strani arene, Tajson i braća Stol pravili su trke minijaturnih bronzanih dvokolica koje je Tajson napravio od delova oklopa.

Odustao sam od besciljnog koračanja i izašao iz arene. Zagledao sam se preko polja, prema mračnom i nepomičnom prozorčetu u potkrovlju Velike kuće. Zašto se Anabet toliko zadržala? Koliko sam se sećao, meni nije trebalo toliko dugo da bih dobio svoju potragu.

„Persi", prošaputao je devojački glas.

Kleka je stajala u žbunju. Bilo je tako čudno, postajala je gotovo nevidljiva kad je bila okružena biljkama.

Pokretom ruke me je pozvala da joj odmah priđem. „Moram da ti kažem: Luk nije jedini koga sam videla da se mota oko te pećine."

„Kako to misliš?"

Bacila je pogled prema areni. „Pokušavala sam da kažem nešto, ali kad je on sve vreme bio tamo."

„Ko?"

„Učitelj mačevanja", odvratila je. „On je njuškao oko stena."

Želudac mi se zgrčio. „Kvint? Kad?"

avada kedavra

51

„Ne znam. Ne vodim računa o vremenu. Možda pre nedelju dana, kad je tek došao ovamo."

,,A šta je radio? Je l' ulazio unutra?"

„Ja - nisam sigurna. Ježim se od njega, Persi. Nisam ni videla da dolazi na proplanak. Samo se odjednom stvorio tamo. Moraš reći Groveru da je previše opasno..."

„Kleko?" pozvao je Grover iz arene. „Gde si nestala?"

Kleka uzdahnu. „Bolje da se vratim tamo. Ali upamti šta sam ti rekla. Ne veruj tom čoveku!"

Otrčala je u arenu.

Gledao sam ka Velikoj kući, uznemireniji nego ikad. Ako je Kvint namerio nešto... moram da se posavetujem s Anabet. I ona će možda umeti da izvuče nekakav zaključak iz ovoga šio je rekla Kleka. Ali gde je dosad, kog đavola? Šta god da se dešava s Proročištem, ne bi trebalo da traje ovako dugo.

Naposletku više nisam mogao da izdržim.

Jeste bilo protiv pravila, ali, opet, niko nije gledao šta radim. Potrčao sam nizbrdo i uputio se preko polja.

Dnevna soba u prizemlju Velike kuće bila je čudno tiha. Navikao sam da

vidim Dionizija pored kamina, kako igra karte, jede grožđe i grdi satire, ali gospodin D je još uvek bio na putu.

Krenuo sam niz hodnik, dok su mi podne grede škripale pod nogama. Oklevao sam, stigavši u podnožje stepenica. Iznad trećeg sprata, nalazila su se mala tavanska vrata koja su vodila u potkrovlje. Tamo negde je bila Anabet. Ćutke sam stajao i osluškivao. Međutim, čuo sam nešto što nisam očekivao.

Jecaje, koji su dopirali odnekud, ispod mene.

Prišunjao sam se do kraja ograde stepeništa. Podrumska vrata su bila otvorena. Nisam ni znao da Velika kuća uopšte ima podrum. Zavirio sam unutra i na suprotnom kraju prostorije ugledao sam dve figure koje su sedele usred gomile kutija s rezervnim zalihama ambrozije i konzervisanih jagoda. Jedna je bila Klarisa. Druga je bio tinejdžer Latino porekla, u dronjavim kamuflažnim pantalonama i prljavoj crnoj majici. Kosa mu je bila masna i beživotna. Dečak je jecao, obgrlivši rukama ramena. Bio je to Kris Rodrigez, polutan koji je prešao u Lukov tabor.

„U redu je" govorila mu je Klarisa. „Uzmi još malo nektara."

„Ti si priviđenje, Meri!" Kris ustuknu još dublje u ugao. ,,B-beži od mene."

avada kedavra

52

„Ne zovem se Meri." Klarisin glas beše blag i istinski tužan. Nisam ni znao da Klarisa može tako da zvuči. „Zovem se Klarisa. Upamti. Molim te."

„Mračno je!" uzviknuo je Kris. „Tako je mračno!"

„Hajde da izađemo napolje", nagovarala ga je Klarisa. „Sunce će ti činiti dobro."

„Hi... hiljadu lobanja. Zemlja ga stalno zove sebi."

„Krise", preklinjala je Klarisa. Zvučalo je kao da je na ivici suza. „Moraš da ozdraviš. Kad te molim. Gospodin D će se uskoro vratiti. On je stručnjak za ludilo. Samo izdrži dotle."

Kris je imao pogled pacova u klopci - divalj i očajan. „Nema izlaza, Meri. Nema izlaza."

Zatim me je okrznuo pogledom i ispustio prigušen, užasnut uzvik. „Posejdonov sin! Užasan je!"

Sklonio sam se, nadajući se da me Klarisa nije primetila. Osluškivao sam, čekajući je da izleti iz podruma i izvrišti se na mene, ali način na koji je izgovorila Krisovo ime... Očito ga je poznavala još pre nego što je promenio stranu i to mnogo bolje nego što sam mislio. A sad je on drhtao u mračnom podrumu, plašeći se da izađe napolje, trabunjajući o nekoj Meri. Nije ni čudo što Klarisa više nije htela ni da priđe Lavirintu. Šta se to Krisu desilo tamo dole?

Začuo sam škripu odozgo - kao da se otvaraju tavanska vrata - i otrčao prema ulazu. Morao sam da izađem iz te kuće.

„ Draga moja", rekao je Hiron. „Uspela si."

Anabet je ušla u arenu. Sela je na kamenu klupu i zagledala se u tlo.

„Pa?" upitao je Kvint.

Anabet je pogledala prvo u mene. Nije mi bilo jasno da li pokušava da me upozori ili joj je pogled prosto pun straha. Zatim se usredsredila na Kvinta. „Dobila sam proročanstvo. Predvodiću potragu, čiji će zadatak biti pronalaženje Dedalove radionice."

Niko se nije radovao. Hoću reći, svima nam je Anabet bila draga i želeli smo joj da dobije svoju potragu, ali ova je delovala luđački opasno. Nakon što sam video šta je ostalo od Krisa Rodrigeza, nisam hteo ni da razmišljam o Anabetinom ponovnom silasku u onaj uvrnuti splet hodnika.

Hiron je zagrebao kopitom po prašnjavom tlu. „Anabet, mila, kako tačno glasi proročanstvo? Svaka reč je važna."

avada kedavra

53

Anabet duboko uzdahnu. „Ja, ovaj... evo, ovako; U pomrčinu beskrajnog lavirinta ćeš zać i.. ."

Čekali smo.

„Mrtvaca, izdajnika i izgubljenog tamo ćeš naći." Grover živnu. „Izgubljeni! Sto posto misli na Pana! Pa to je sjajno!"

,,S mrtvakom i izdajnikom", dodao sam. ,,I nije baš tako sjajno."

„I?" upitao je Hiron. „Kako glasi ostatak?" „Ruka kralja duhova odvešće te u spas il' na stratište", nastavila je Anabet. „Atininog deteta biće to poslednje uporište."

Svima je bilo nelagodno. Anabet je bila Atinina kćerka, a poslednje uporište uopšte nije zvučalo dobro.

„Hej... ne bi trebalo da prenagljujemo sa zaključcima", rekla je Silena. „Anabet nije jedino Atinino dete, zar ne?"

„Ali ko je taj sablasni kralj?" upitao je Bekendorf.

Niko mu nije odgovorio. Prisetio sam se one Irida-poruke u kojoj sam video kako Niko priziva duhove. Imao sam gadan osećaj da je proročanstvo povezano s tim.

„Ima li još stihova?" upitao je Hiron. „Proročanstvo ne zvuči potpuno."

Anabet je oklevala. „Ne sećam se tačno."

Hiron je podigao obrvu. Anabet je bila poznata po odličnom pamćenju. Nikad nije zaboravljala ništa što bi čula.

Ona se promeškoljila na klupi. „Nešto, kao... Poslednji dah heroja će ga zatrti."

,,I?" upitao je Hiron.

Ustala je. „Slušajte, poenta je u tome da ja moram sići dole. Pronaći ću radionicu i zaustaviti Luka. I... potrebna mi je pomoć." Okrenula se prema meni. „Hoćeš li poći sa mnom?"

Nisam oklevao ni trenutka. „Naravno."

Osmehnula se, po prvi put za ovih nekoliko dana; vredelo je potruditi se zbog toga. ,,A ti, Grovere? Bog divljine čeka."

Činilo se da je Grover zaboravio koliko mrzi podzemlje. Pominjanje „izgubljenog" povratilo mu je energiju. „Spakovaću dovoljno limenki, da imam šta da pregrizem tamo dole!"

„Tajsone", rekla je Anabet, „ti mi, takode, trebaš."

„Jupi! Moći ću da pravim eksplozije!" Tajson je pljesnuo rukama tako jako da je probudio gospođu O'Liri, koja je dremala u uglu.

avada kedavra

54

„Čekaj, Anabet", rekao je Hiron. „To je protiv drevnih zakona. Heroju su dozvoljena samo dva pratioca."

„Trebaju mi sva trojica", insistirala je. „Hirone, važno je."

Nisam znao zašto je tako ubeđena u to, ali bilo mi je drago što je uključila i Tajsona. Nisam mogao da zamislim odlazak bez njega. Bio je ogroman i snažan, i odlično se razumeo U mehaniku. Za razliku od satira, Kiklopima nije smetalo da borave u podzemlju.

„Anabet." Hiron je nervozno mahnuo repom. „Razmisli dobro. Prekršićeš drevne zakone, a to uvek ima posledice. Prošle zime, petoro je otišlo u potragu da bi spasio Artemide. Samo se troje vratilo. Razmisli malo o tome. Tri je svet broj. Tri Mojre, tri furije, tri Kronova sina, moćni bogovi Olimpa. Reč je o valjanom, snažnom broju, koji se suprotstavlja mnogim opasnostima. Četvoro je već rizično."

Anabet je duboko udahnula. „Znam. Ali moramo. Molim te."

Bilo mi je jasno da se Hironu ovo nimalo ne dopada. Kvint nas je proučavao, kao da pokušava da pogodi ko će se od nas vratiti živ.

Hiron je na kraju uzdahnuo, predajući se. „Dobro, onda. I hajde da ovo privodimo kraju. Članovi grupe koja ide u potragu moraju se pripremiti. Sutra u zoru, šaljemo vas u Lavirint."

Čim je veće počelo da se razilazi, Kvint me je povukao u stranu.

„Imam loš osećaj u vezi s ovim", rekao mi je.

Prišla nam je gospođa O'Liri, zadovoljno mašući repom. Ispustila mi je svoj štit pred noge, a ja sam ga podigao i hitimo. Kvint ju je posmatrao dok je trčala po njega. Setio sam se kako je Kleka rekla da se motao oko Lavirinta. Nisam mu verovao, ali kad me je pogledao, u očima mu se ogledala istinska zabrinutost.

„Ne dopada mi se zamisao da silaziš dole", rekao je. „Ni ti, ni bilo ko drugi. Ali, ako morate, želim da imate nešto na umu. Lavirint postoji zato da bi vas prevario. Stalno će nastojati da vas zbuni. To je opasno za polutane. Lako nas je zbuniti."

„Vi ste bili unutra?"

„Nekada davno." Glas mu je bio opor. „Jedva sam izvukao živu glavu. Većina onih koji uđu unutra nema tu sreću."Stegao me je za rame. „Persi, usredsredi um na ono što je najvažnije. Ako to uspeš, možda ćeš i naći put. Nego, hteo sam nešto da ti dam."

avada kedavra

55

Pružio mi je malu srebrnu cevčicu. Bila je tako hladna da sam je umalo ispustio.

„Pištaljka?" upitao sam.

„Pseća pištaljka", odvratio je Kvint. „Za gospođu O'Liri."

„Ovaj, hvala, ali..."

„Misliš, da li će imati efekta u Lavirintu? Nisam sto posto siguran da hoće. Ali gospoda O'Liri je demonski pas. Može da se pojavi onda kad je pozoveš, bez obzira na to koliko je daleko. Bilo bi mi lakše kad bi poneo ovo sa sobom. Ako ti pomoć bude istinski potrebna, upotrebi je, ali vodi računa, pištaljka je napravljena od stigijskog leda."

„Od kojeg leda?"

„Sa reke Stiks. Vrlo težak za oblikovanje. Vrlo osetljiv. Ne može se otopiti, ali razbiće se čim duneš u pištaljku, tako da je možeš upotrebiti samo jednom."

Pomislio sam na Luka, svog starog neprijatelja. Kad sam polazio u svoju prvu potragu, Luk mi je takođe dao poklon - magične patike namenjene da me odvuku u smrt. Kvint je delovao tako ljubazno. Tako zabrinuto. A gospođa O'Liri ga je volela, što je valjda nešto značilo. Ispustila je izbalavljen štit pred moje noge i ushićeno zalajala.

Postideo sam se što sam uopšte pomislio da ne bih smeo verovati Kvintu. Ali, opet, i Luku sam nekad verovao.

„Hvala", rekao sam Kvintu. Spustio sam ledenu pištaljku U džep, zaričući se u sebi da je neću upotrebiti, i otrčao da nađem Anabet.

Za sve vreme svog boravka u kampu, još nikad nisam bio u Atininoj kući.

Bila je to srebrnasta građevina, krajnje jednostavna, s običnim belim zavesama i kamenom sovom iznad dovratka. Novine oči od oniksa kao da su me pratile dok sam prilazio.

„Ima li koga?" doviknuo sam s vrata.

Niko nije odgovarao. Ušao sam u kuću i dah mi je zastao. To je bio studio za decu genijalce. Ležajevi su bili zgurani na jedan zid, kao da spavanje nije naročito bitno. Veći deo prostorije zauzimali su radni i pisaći stolovi, kompleti pribora i oružje. U zadnjem delu prostorije nalazila se ogromna biblioteka, puna starih svitaka i starih knjiga u kožnim povezima, kao i onih običnih, broširanih, kakve upotrebljavaju danas. Tu je bio i arhitektonski crtaći sto, s gomilom lenjira i šestara, kao i nekoliko 3-D modela građevina. Za tavanicu su

avada kedavra

56

bile zalepljene ogromne starinske ratne mape. Pod prozorima su visili oklopi, čije su bronzane ploče blistale na suncu.

Anabet je stajala u zadnjem delu, prelistavajući stare svitke.

„Kuc, kuc?" rekao sam.

Prenula se i okrenula. „O... zdravo. Nisam te čula."

„Dobro si?"

Namršteno je pogledala svitak koji je držala u rukama. „Samo pokušavam da istražim neke detalje na brzinu. Dedalov lavirint je tako ogroman. Sve priče otkrivaju različite detalje. I nijedna mapa nikuda ne vodi."

Pomislio sam na ono što je rekao Kvint, kako Lavirint nastoji da te zbuni. Pitao sam se da li Anabet to već zna.

„Provalićemo ga već nekako", obećao sam.

Raspletena kosa joj je u zamršenim, plavim pramenovima visila oko lica. Njene sive oči su izgledale gotovo kao da su crne.

„Još od svoje sedme godine priželjkujem da vodim potragu", reče ona.

„Bićeš odlična."

Zahvalno me je pogledala, ali je potom ponovo spustila pogled na knjige i svitke koje je poskidala s police. „Zabrinuta sam, Persi. Možda nije trebalo da tražim od tebe da učestvuješ u ovome. A ni od Tajsona i Grovera."

„Hej, pa mi smo ti prijatelji. Nema šanse da ideš bez nas."

„Ali..." Zaćutala je.

„Šta je bilo?" upitao sam. „Proročanstvo?"

„Sigurna sam da je sve u redu", tiho je rekla.

„Kako je glasio poslednji stih?"

Tada je uradila nešto što me je sasvim zateklo. Treptanjem je oterala suze i raširila ruke.

Koraknuo sam napred i zagrlio je. Leptirići počeše da mi pretvaraju stomak u diskoteku.

„Hej, biće... biće sve okej." Potapšao sam je po leđima.

Bio sam svestan svega u sobi. Činilo mi se da bih mogao da pročitam i najsitnija slova na svakoj knjizi na policama. Anabetina kosa mirisala je na sapun od limuna. Drhtala je.

„Možda je Hiron u pravu", promrmljala je. „Kršim pravila. Ali ne znam šta drugo da radim. Potrebni ste mi sva trojica. Prosto osećam da tako treba da bude."

avada kedavra

57

„Ne sekiraj se zbog toga", jedva sam uspeo da izgovorim. „ I pre smo imali gomilu problema, i sve smo ih rešili."

„Ovo je drugačije. Ne želim da se išta desi... bilo kome od vas.

Iza mene se neko nakašljao.

Bio je to Malkolm, Anabetin polubrat. Lice mu je bilo crveno kao bulka. „Ovaj, izvinjavam se", rekao je. „Anabet, počinje čas streličarstva. Hiron je rekao da te potražim."

Odmakao sam se od nje. „Samo smo pregledali mape", budalasto sam rekao.

Malkolm je zurio u mene. „Okej."

„Reci Hironu da ću odmah doći", dobacila mu je Anabet, na šta Malkolm žurno ode.

Protrljala je oči. „Idi ti, Persi. Ja moram da se pripremim za streličarstvo."

Klimnuo sam glavom, zbunjeniji nego ikad u životu. Poželeo sam da trkom izjurim iz kuće... ali nisam.

„Anabet?" rekao sam. „Što se tiče tvog proročanstva, taj stih o poslednjem dahu heroja koji će ga zatrti..."

„Pitaš se o kojem je heroju reč? Ne znam."

„Ne. Nešto drugo. Palo mi je na pamet, znaš, da se poslednji stih obično rimuje s pretposlednjim. Da nije možda nešto - nešto što se završava sa smrti?”

Anabet je zurila u svoje svitke. „Bolje bi bilo da kreneš, Persi. Spremi se za potragu. Ja - videćemo se ujutru."

avada kedavra

58

5.

NIKO ČAŠĆAVA MRTVE “HEPI MILOM”

Ali, barem sam se dobro naspavao uoči potrage, je l' tako?

E nije.

Te noći sam se u snu nalazio u kabini na Princezi Andromedi. Prozori su bili otvoreni i videlo se more obasjano mesečinom. Zavese od baršuna su šuštale, lepršajući na ledenom vetru.

Luk je klečao na persijskom tepihu ispred zlatnog Kronovog sarkofaga. Njegova plava kosa je na mesečini izgledala potpuno bela. Na sebi je imao starogrčku tuniku, hiton, i beli plašt, himation, koju mu je padao niz ramena. Bela odeća doprinosila je da izgleda bezvremeno i pomalo nestvarno, poput nekog od nižih bogova s Olimpa. Kad sam ga poslednji put video, bio je sav izlomljen i u nesvesti posle gadnog pada s planine Tam. Sada je izgledao savršeno dobro. Gotovo previše zdrav.

„Naše uhode izveštavaju o uspehu, gospodaru", reče on. „Kamp polutana organizuje potragu, baš kao što ste i predvideli. Mi smo skoro ispunili svoj deo pogodbe."

Odlično. Kronov glas nije toliko govorio, koliko mi je svrdlao po umu kao bodež. Okrutnost koja ga je prožimala ledila je krv u žilama. Čim se domognemo pribora za navigaciju , lično ću povesti prethodnicu.

Luk je zatvorio oči, kao da pokušava da sredi misli. „Gospodaru, možda je to suviše rano. Možda bi Krije ili Hiperion2 trebalo da predvode..."

Ne. Glas beše tih ali vrlo odlučan. Ja ću biti na čelu. Jedno srce više pridružiće se tvojoj borbi i to će biti dovoljno. Konačno ću se u celosti podići iz Tartara.

„Ali, obličje, gospodaru..." Lukov glas postade drhtav.

Luk Kastelan bi sad trebalo da mi pokaže svoj mač.

Trgao sam se. Shvatio sam da dotad nisam znao Lukovo prezime. Nisam nikad ni razmišljao o njemu.

2 (Grč. mit.) Titani, sinovi Urana i Geje. (Prim. prev.)

avada kedavra

59

Luk je poslušao svog gospodara. Zlobnikovo dvostruko sečivo zlokobno se presijavalo - pola čelik, pola nebeska bronza. Nekoliko puta je malo nedostajalo da me taj mač ubije. Bilo je to opako oružje, kadro da ubija smrtnike i čudovišta, jedino sečivo kojeg sam se istinski plašio.

Zakleo si mi se na vernost, podseti ga Kron. Uzeo si ovaj mač kao dokaz svoje zakletve.

„Da, gospodaru. Samo..."

Želeo si moć. Dao sam ti je. Sad ti više niko ništa ne može. I brzo ćeš vladati svetom bogova i smrtnika. Zar ne želiš da se osvetiš? Da vidiš one s Olimpa uništene?

Lukovim telom prostruja drhtaj. „Da."

Sarkofag je zasvetleo i odaju je ispunila zlatna svetlost. Onda, pripremi snage za napad. Polazimo čim pogodba bude ispunjena. Prvo ćemo spaliti Kamp polutana do temelja. Kad pobijemo one dosadne heroje, krećemo pravo na Olimp.

Začu se kucanje na vratima kabine. Svetlost sarkofaga zgasnu. Luk ustade. Spremivši mač u kanije, zagladio je svoju belu odeću i duboko udahnuo. „Uđi."

Vrata se otvoriše. Unutra ugmizaše dve dracene - žene-zmajevi s dvostrukim zmijskim trupovima umesto nogu. Između njih je išla Keli, navijačica-empuza s kojom sam se susreo prilikom razgledanja nove škole.

„Zdravo, Luk." Keli se osmehnu. Izgledala je zanosno u svojoj crvenoj haljini, ali video sam njeno stvarno obličje. Znao sam šta krije: različite noge, crvene oči, očnjake i plamenu kosu.

„Šta je, demonko?" Odbrusi Luk, ledenim glasom. „Rekao sam ti da me ne gnjaviš."

Keli se nadurila. „Nisi baš ljubazan. Deluješ napeto. Kako bi bilo da ti izmasiram ramena?"

Luk je ustuknuo. „Ako imaš nešto da raportiraš, govori. U suprotnom, odlazi!"

„Ne znam zašto si u poslednje vreme tako nervozan. Nekad si bio tako zabavno društvo."

„To je bilo pre nego što sam video šta si uradila onom momku u Sijetlu."

„O, on mi nije značio ništa", reče Keli. „Bio je samo užina, ništa više. Znaš da moje srce pripada tebi, Luk."

„Neka, hvala lepo. A sad raportiraj ili se gubi."

avada kedavra

60

Keli slegnu ramenima. „Kako hoćeš. Prethodnica je spremna, kao što si naredio. Možemo da krenemo..." Ona se namršti.

„Šta je bilo?" upita Luk.

„Prisustvo", odvrati Keli. „Čula ti otupljuju, Luk. Neko nas posmatra."

Pogledom je pretražila kabinu. Potom joj se oči prikovaše u mene. Lice joj svenu i pretvori se u veštičje. Zatim iskesi očnjake i polete prema meni.

Trgao sam se iz sna prestravljen, dok mi je srce udaralo kao Imlo. Mogao

sam se zakleti da su empuzini očnjaci bili prst daleko od mog vrata.

Tajson je hrkao na susednom ležaju. Taj zvuk me je malo umirio.

Nisam znao kako je Keli mogla da me oseti u mom sopstvenom snu, ali izvesno sam čuo više nego što sam želeo da znam. Armija je bila spremna. Predvodiće je Kron lično. Sve što im je bilo potrebno da bi mogli da napadnu i unište Kamp polutana bilo je sredstvo za navigaciju kroz Lavirint, a Luk je očigledno smatrao da će ga vrlo brzo imati.

Bio sam u iskušenju da odem da probudim Anabet i da joj sve ispričam, bez obzira na gluvo doba noći. Zatim sam shvatio da je u sobi svetlije nego što bi trebalo da bude. Iz fontane sa morskom vodom dopirao je plavozeleni odsjaj, blistaviji i jači nego sinoć. Gotovo kao da je voda brujala.

Ustao sam iz kreveta i prišao fontani.

Ovog puta, nikakav glas nije progovorio iz vode, tražeći zlatnik. Obuzeo me je osećaj da fontana čeka da ja povučem prvi potez.

Verovatno bih pametnije uradio da sam se vratio u krevet. I umesto toga, setio sam se onoga što sam sinoć video - čudnog prizora Nika na obali reke Stiks.

„Pokušavaš da mi kažeš nešto", rekao sam.

Fontana nije reagovala.

„U redu" nastavio sam. „Pokaži mi Nika di Anđela."

Nisam čak ni ubacio zlatnik, ali ovog puta to nije bilo važno. Kao da je vodu kontrolisala još neka sila osim Iride, boginje glasnika. Voda je zasvetlucala. Pojavio se Niko, ali više se nije nalazio u Podzemnom svetu. Stajao je na groblju, ispod zvezdanog neba. Nad njim su se nadvijale krošnje džinovskih vrba.

Posmatrao je neke koji su iskopavali grobove. Čuo sam lopate i video zemlju kako izleće iz rupe. Niko je bio umotan u crni ogrtač. Noć je bila

avada kedavra

61

maglovita. Bilo je toplo i vlažno, i odnekud su kreketale žabe. Na tlu pored Nikovih nogu ležala je velika kesa iz supermarketa.

„Je li ovo dovoljno duboko?" upita Niko. Zvučao je ljutito.

„Još samo malo, gospodaru." Bio je to onaj isti duh koga sam već video s Nikom, bledo i treperavo ljudsko obličje. „Ali, gospodaru, kad vam kažem, ovo je nepotrebno. Već imate mene da vas savetujem."

„Želim i drugo mišljenje!" Niko pucnu prstima i kopanje prestade. Iz rupe se ispentraše dve figure. Nisu bile ljudske. Bili su to skeleti u ritama.

„Slobodni ste", reče im Niko. „Hvala vam."

Skeleti se samo sručiše, pretvorivši se u gomile kostiju.

„Isto tako biste se mogli zahvaljivati i lopatama", prigovori duh. „Otprilike su isto toliko razumne."

Niko nije obraćao pažnju na njega. Posegao je u svoju kesu i izvukao paket sa dvanaest konzervi Koka-Kole. Otvorio je jednu. Umesto da je popije, on izli sadržaj u grob.

„Nek mrtvi ponovo okuse", promrmlja. „Nek ustanu i prihvate ovu ponudu. Nek se sete."

Izlio je i ostale Kokiške u grob i izvukao belu papirnu kesu s naštampanim likovima iz crtaća. Godinama nisam video neku od njih, ali prepoznao sam je - Mekdonaldsov ,,Hepi mil".

Okrenuo je kesu i istresao krompiriće i hamburger u grob.

,,U moje vreme, koristili smo životinjsku krv", promrsi duh. „Sasvim je dovoljno dobro. Oni ne mogu da osete razliku."

„Hoću da vide da ih poštujem", reče Niko.

„Barem mi dozvolite da zadržim igračku", reče duh.

„Ćuti!" naredi Niko. Potom istrese u grob još dvanaest limenki Koce i tri „Hepi mila", a onda poče da baje nešto na starogrčkom. Razabrao sam samo neke reči - sve nešto o mrtvima i uspomenama i povratku iz groba. Baš veselo.

Grob poče da ključa. Iz njega je pokuljala penušava braonkasta tečnost, kao da se raka puni sodom. Magla postade gušća. Žabe su prestale da krekeću. Među nadgrobnim spomenicima počeše da se pojavljuju desetine figura: plavičaste, nejasne prikaze s ljudskim obličjem. Niko je prizvao mrtve uz pomoć Koka-Kole i Mekovih hamburgera.

„Previše ih je", nervozno se oglasi duh. „Niste svesni sopstvene moći."

„Kontrolišem je", reče Niko, mada mu je glas zvučao slabašno. Potom isuka mač - kratko sečivo napravljeno od tvrdog crnog metala. Nikad nisam video

avada kedavra

62

ništa slično. To nije bila nebeska bronza, a ni čelik. Gvožđe, možda? Gomila senki ustuknu kad ga ugleda.

„Jedan po jedan", zapovedio je Niko.

Prva figura je dolepršala napred i kleknula u baru. Pila je bučno srčući. Avetinjskim rukama uzela je krompiriće iz bare. Kad se ponovo uspravila, mnogo sam je jasnije video bio je to tinejdžer u grčkom oklopu. Imao je kovrdžavu kosu i zelene oči, a na ogrtaču kopču u obliku morske školjke.

„Ko si ti?" upita Niko. „Govori."

Mladić se namrštio, kao da pokušava da se seti. Potom je progovorio glasom koji je podsećao na gužvanje suve hartije: „Ja sam Tezej."

Nema šeme, pomislio sam. Nemoguće da je ovo onaj Tezej. Ovo je običan klinac. Odrastao sam slušajući priče o tome kako se borio s Minotaurom i sve to, ali sam ga oduvek zamišljao kao ogromnog, mišićavog tipa. Duh u koga sam gledao nije bio ni visok ni snažan. I nije bio ništa stariji od mene.

„Kako da vratim svoju sestru?" upitao je Niko.

Tezejeve oči su bile beživotne kao staklo. „Ne pokušavaj. To je luđački potez."

„Samo mi reci!"

„Moj očuh je umro", prisetio se Tezej. „Bacio se u more jer je mislio da sam poginuo u Lavirintu. Hteo sam da ga vratim, ali nisam uspeo."

U to duh pored Nika zasikta: „Gospodaru, razmena duša! Pitajte ga za to!"

Tezej se namrgodi. „Taj glas. Poznajem ga."

„Ne, ne poznaješ ga, budalo!" prekide ga duh. „Odgovaraj na gospodareva pitanja i ništa više!"

„Ja te znam", ponovi duh upornim glasom, kao da se muči da se seti.

„Hoću da čujem o svojoj sestri", reče Niko. „Da li će mi potraga u Lavirintu pomoći da je vratim?"

Tezej je pogledom tražio duha, ali očigledno nije mogao da ga vidi. Njegove oči se polako okrenuše natrag prema Niku. „Lavirint je podmukao. Samo mi je jedno pomoglo da se izvučem iz njega: ljubav smrtne devojke. Nit je samo deo odgovora. Princeza je bila ona koja me je vodila."

„Ništa nam od toga nije potrebno", umeša se duh. „Ja ću vas voditi, gospodaru. Pitajte ga da li je tačno ono o razmeni duša. On će vam reći."

„Duša za dušu", upita Niko. „Je li to istina?"

„Ja - moram reći da jeste. Ali ova prikaza..."

„Samo odgovaraj na pitanja, bedniče!" reče duh.

avada kedavra

63

Ostali duhovi, koji su stajali oko bare, odjednom se uznemiriše. Počeše da se komešaju, nervozno se sašaptavajući.

„Hoću da vidim svoju sestru!" zatraži Niko. „Gde je ona?"

„On dolazi", uplašeno reče Tezej. „Osetio je vaše prizivanje. Dolazi."

„Ko?" ljutito upita Niko.

„Dolazi da otkrije izvor ove moći", odvrati Tezej. „Morate nas pustiti!"

Voda u mojoj fontani poče da podrhtava, snažno šumeći. Shvatio sam da se cela kuća trese. Buka se pojačavala. Prizor Nika na groblju postajao je sve bleštaviji, sve dok naposletku oči nisu počele da me bole.

„Prestani", glasno sam rekao. „Prestani!"

Fontana poče da puca. Tajson promrmlja nešto u snu i prevrnu se na drugu stranu. Ljubičasta svetlost bacala je jezive, sablasne senke po zidovima kuće, kao da su se one aveti razbežale iz fontane.

U očajanju sam isukao Rasparač i zasekao po fontani, rascepivši je nadvoje. Slana voda se prosu na sve strane, a veliki kameni bazen sručio se na pod i razbio u komade. Tajson je hrkao i mrmljao, ali se nije budio.

Pao sam na pod, drhteći od onoga što sam video. Ujutro me je Tajson zatekao kako još uvek buljim u razbijene ostatke fontane s morskom vodom.

Čim je svanulo, našli smo se s ostalim članovima potrage kod Zevsove

pesnice. Poneo sam ranac s nekoliko najpotrebnijih stvari - termos s nektarom, vrećicu ambrozije, prostirku za spavanje, uže, nešto odeće, baterijske lampe i gomilu rezervnih baterija. U džepu sam imao Rasparač, a na ruci magični štit u obliku ručnog časovnika, koji mi je napravio Tajson.

Jutro je bilo vedro. Magla se raspršila i nebo nad nama se plavilo. Kampere su danas čekali njihovi redovni časovi - jahanje pegaza, vežbe iz streličarstva i penjanje uza zid koji bljuje lavu. U međuvremenu, mi ćemo lutati podzemljem.

Kleka i Grover su stajali po strani. Kleka je opet bila uplakana, ali se trudila da bude pribrana zbog Grovera. Neprestano mu je popravljala odeću, nameštajući mu šarenu vunenu kapu na glavi i otresajući mu jareće krzno s košulje. Pošto nismo imali predstavu na šta ćemo naići, odenuo se tako da liči na običnog mladića, s kapom koja mu je skrivala rogove, farmerkama, lažnim stopalima i patikama koje su pokrivale njegove kozje noge.

Hiron, Kvint i gospođa O'Liri stajali su s ostalim kamperima koji su došli da nam požele srećan put, ali je sve bilo suviše užurbano da bi ličilo na uobičajen oproštaj pred put. Pored stena su bila postavljena dva šatora, namenjena

avada kedavra

64

stražarima koji će danonoćno da se smenjuju na tom mestu. Bekendorf i njegova braća i sestre radili su na montiranju linije odbrambenih šiljaka i rovova. Hiron je odlučio da ulaz u Lavirint mora biti pod neprestanim nadzorom, za svaki slučaj.

Anabet je obavljala poslednju proveru naših zaliha. Namrštila se kad smo joj Tajson i ja prišli,. „Grozno izgledaš, Persi."

„Noćas je ubio fontanu", otkrio joj je Tajson.

„Šta reče?" upita ona.

Pre no što sam uspeo da objasnim, Grover se dogegao do nas. „Izgleda da ste spremni, narode!"

Pokušavao je da zvuči optimistično, ali videlo se da je sav ispunjen zebnjom. Nisam želeo još više da ga isprepadam, ali setio sam se noćašnjeg sna i pre no što sam stigao da se predomislim, rekao sam: „Hej, ovaj, Hirone, da li biste mogli da mi učinite nešto dok nisam tu?"

„Svakako, dečko moj."

„Odmah se vraćam, narode." Pokretom glave pokazao sam prema šumi. Hiron me je upitno pogledao, ali se ipak uputio za mnom, tamo gde ostali nisu mogli da nas čuju.

„Noćas sam", rekao sam mu, „sanjao Luka i Krona." Preneo sam mu sve pojedinosti. Novost kao da mu je navalila dodatni teret na ramena.

„Toga sam se i bojao", rekao je Hiron. ,,U borbi protiv mog oca, Krona, ne bismo imali nikakve šanse."

Hiron je retko kad govorio o Kronu kao o svom ocu. Hoću reći, svi smo znali za to. Svi u grčkom svetu - bogovi, čudovišta ili Titani - jesu bliži ili dalji rod jedni drugima. Međutim, ovo nije bilo nešto čime je Hiron baš voleo da se hvali. Samo da znate, moj tata je svemoćni zli gospodar Titana koji želi da uništi zapadnu civilizaciju. Kad porastem, hoću da budem ko on!

„Znate li šta je podrazumevao pod pogodbom?" upitao sam.

„Nisam siguran, ali bojim se da žele da se nagode s Dedalom. Ako je stari majstor stvarno živ, ako nije poludeo boraveći hiljadama godina u Lavirintu... dakle, Kron ume da nađe načina da svakog podredi svojoj volji."

„Ne baš svakog", obećao sam.

Hiron je uspeo da se osmehne. „Ne. Možda ne svakog. Ali, Persi, moraš se čuvati. Već neko vreme brinem da Kron možda traži Dedala iz nekog drugog razloga, a ne samo zbog prolaska kroz Lavirint."

avada kedavra

65

„Šta bi još mogao da traži od njega?"

„Nešto o čemu smo razgovarali Anabet i ja. Sećaš li se šta si mi rekao o vašem prvom boravku na Princezi Andromedi, onda kad ste prvi put videli zlatni kovčeg?"

Klimnuo sam glavom. „Luk je govorio o uskrsavanju Krona, tako što se delić po delić gospodara Titana pojavi u kovčegu svaki put kad im se pridruži neko nov?"

,,I šta je Luk rekao da će uraditi kad Kron opet bude ceo?"

Jeza mi je sišla niz kičmu. „Rekao je da će napraviti Kronu novo telo, dostojno Hefestovih kovačnica."

„Tako je", rekao je Hiron. „Dedal je bio najveći pronalazač na svetu." Stvorio je Lavirint, ali i mnogo više od toga. Automate, mašine koje misle... Šta ako Kron želi da mu Dedal napravi novo obličje?"

To je bila stvarno prijatna misao.

„Moramo prvi stići do Dedala", rekao sam, ,,i ubediti ga da to ne učini."

Hiron se zagledao preko, ka krošnjama. „Još nešto ne razumem... ta priča o poslednjoj duši koja će im se pridružiti. To ne sluti na dobro."

Nisam progovarao, ali savest me je pekla. Već sam bio odlučio da neću reći Hironu da je Niko Hadov sin. Ali, ovo pominjanje duša - šta ako Kron zna za Nika? Šta ako je uspeo da ga preobrati u zlo? To je bilo gotovo dovoljno da poželim da sve ispričam Hironu, ali ipak nisam. Kao prvo, nisam bio siguran da on može da učini bilo šta u vezi s tim. Nika sam morao pronaći sam. Morao sam da mu objasnim, da ga nateram da me sasluša.

„Ne znam", rekao sam naposletku. „Ali, ovaj, možda bi trebalo da čujete nešto što mi je Kleka rekla." Rekao sam da je šumska nimfa videla Kvinta kako se mota oko stena.

Hironova čeljust se stisnu. „To me ne iznenađuje."

„Ne iznen... hoćete da kažete da ste znali?"

„Persi, kad se Kvint pojavio u kampu nudeći svoje usluge... čuj, bio bih budala da nisam bio podozriv."

„Pa što ste ga onda pustili da uđe?"

„Zato što je ponekad bolje da ti onaj kome ne veruješ bude blizu, kako bi mogao da ga imaš na oku. Sasvim je moguće da je on stvarno ono za šta se izdaje: polutan u potrazi za domom. Zasad sigurno nije otvoreno uradio ništa što bi me navelo da posumnjam u njegovu odanost. Ali veruj mi, motriću..."

avada kedavra

66

U taj mah nam je prišla Anabet, verovatno pitajući se zašto smo se toliko zadržali.

„Persi, jesi li spreman?"

Potvrdno sam klimnuo. Ruka mi skliznu u džep, u kojem sam držao ledenu pištaljku koju mi je dao Kvint. Pogledao sam preko i video da me Kvint pažljivo posmatra. Podigao je ruku u znak pozdrava.

Naše uhode izveštavaju o uspehu, rekao je Luk. Znao je za potragu istog dana kad smo resili da je organizujemo.

„Čuvajte se", poručio nam je Hiron. „Želim vam dobar lov."

„Ostajte zdravo", odvratio sam.

Otišli smo do stena, gde su nas čekali Tajson i Grover. Zurio sam u pukotinu među stenama - ulaz koji će nas svakog trenutka progutati.

,,E pa zbogom, sunce", nervozno se opraštao Grover.

„Zdravo da ste, stene", složio se Tajson.

Jedno za drugim, nas četvoro siđosmo u pomrčinu.

avada kedavra

67

6.

SUSREĆEMO BOGA S DVA LICA

Prešli smo nekih tridesetak metara i potom shvatili da smo se izgubili.

Tunel nije ni najmanje ličio na onaj u koji smo onomad upali Anabet i ja. Sad je bio okrugao kao kanalizaciona cev, ozidan crvenim ciglama, a na svaka tri metra imao je okrugle prozore zaštićene gvozdenim rešetkama. Osvetlio sam, iz radoznalosti, kroz jedan od prozora, ali se ništa nije videlo. Iza njega se nalazila samo beskrajna tama. Učinilo mi se da sam čuo glasove s druge strane, ali verovatno je to bio samo ledeni vetar.

Anabet je davala sve od sebe da nas vodi. Bila je ubeđena da bi trebalo da se držimo levog zida.

„Budemo li se držali levog zida i pratili ga", rekla je, „trebalo bi da kasnije možemo da nađemo put nazad držeći se suprotnog pravca."

Nažalost, čim je to rekla, levi zid je iščezao. Našli smo se nasred kružne odaje iz koje je vodilo osam tunela i pojma nismo imali kako smo u nju dospeli.

„Ovaj, kroz koji smo tunel ušli?" nervozno je upitao Grover.

„Samo se okreni", kazala je Anabet.

Svako od nas se okrenuo prema drugom tunelu. Bilo je komično. Niko nije bio siguran koji tunel vodi natrag prema kampu.

„Levi zidovi su gadni", rekao je Tajson. „Kuda ćemo sad?"

Anabet je svetlošću iz baterijske lampe obasjala prolaze svih osam tunela. Koliko sam mogao da vidim, bili su identični. „Onuda", rekla je.

„Kako znaš?" upitao sam.

„Logičko zaključivanje."

„Znači... nagađaš."

„Daj, polazi već jednom", rekla je.

Tunel koji je odabrala naglo se sužavao. Zidovi su se pretvorili u sivi cement, a tavanica toliko spustila da smo vrlo brzo morali da se pognemo. Tajson je bio prinuđen da puzi.

Groverovo ubrzano disanje bilo je najglasniji zvuk u Lavirintu. „Ne mogu ovo više da podnesem", prošaputao je. „Jesmo li najzad stigli?"

„Nema više od pet minuta da smo sišli", rekla mu je Anabet.

avada kedavra

68

„Ma sigurno ima više", bio je uporan Grover. ,,A i zašto bi Pan bio ovde? Ovo je sasvim suprotno od sveta divljine!"

Polako smo napredovali dalje. Upravo kad sam bi siguran kako će tunel postati toliko uzan da će nas zgnječiti, pred nama se stvorila velika odaja. Prešao sam svetlošću iz baterijske lampe po njenim zidovima i rekao: „Opa."

Cela odaja je bila pokrivena mozaikom. Slike su bile prljave i izbledele, ali su se još uvek razabirale boje - crvena, plava, zelena, zlatna. Friz je prikazivao bogove Olimpa na gozbi. Tu je bio moj otac, Posejdon, sa svojim trozupcem,pružajući prema Dioniziju grozd - da ga ovaj pretvori u vino. Zevs je bio u društvu satira, dok je Hermes leteo naokolo u svojim krilatim sandalama. Slike su bile prelepe, ali nisu baš sasvim odgovarale istini. Video sam bogove u prirodi i Dionizije nije bio ovako lep, a Hermesov nos nije bio toliko veliki kao na mozaiku.

Nasred odaje nalazila se fontana u tri nivoa. Izgledala je kao da odavno nije videla vodu.

„Kakvo je ovo mesto?" promrmljao sam. „Deluje..."

„Rimski" dovršila je umesto mene Anabet. „Ovi mozaici su stari oko dve hiljade godina."

„Ali kako mogu da budu rimski?" Nisam neki veliki stručnjak za istoriju, ali bio sam prilično siguran da Long Ajlend nije nikad bio deo Rimskog carstva.

„Lavirint je kao oni prekrivači koji se šiju od komadića tkanine" rekla je Anabet. „Rekla sam vam, stalno se širi, dodajući delove. On je jedino arhitektonsko delo koje raste samo od sebe."

„Kad tako kažeš, zvuči kao da je živ."

Iz tunela ispred nas odjeknulo je glasno stenjanje.

„Hajde da ne govorimo da je živ", zacvileo je Grover. „Jel može tako, molim vas?"

,,U redu", rekla je Anabet. „Napred."

„Je l' tamo 'de se čuje kukanje?" rekao je Tajson. Čak je i on delovao nervozno.

„Aha", odvratila je Anabet. „Arhitektura postaje sve starija. To je dobar znak. Dedalova radionica bi trebalo da se nalazi u najstarijem delu."

Zvučalo je logično. Međutim, Lavirint je ubrzo počeo da se poigrava s nama - posle narednih petnaestak metara, tunel je ponovo bio od cementa, s mesinganim cevima koje su se spuštale odozgo. Zidovi su bili ispisani grafitima. Neonski natpis na limenoj ploči glasio je: Moz JE CAR.

avada kedavra

69

„Mislim da ovo nije rimsko", inteligentno sam zaključio.

Anabet je duboko uzdahnula i bez reči nastavila dalje.

Svakih nekoliko metara, tuneli su se uvijali, skretali i granali. Tlo pod našim nogama se menjalo iz cementa u blato, pa u cigle, pa onda sve iznova. Ni u čemu nije bilo nikakve logike. Naleteli smo na vinski podrum - gomilu prašnjavih boca na drvenim stalažama - kao da prolazimo kroz podrum nečije kuće, s tim što nije bilo stepenica kojima bismo se popeli do izlaza, već samo još tunela.

Kasnije se tavanica pretvorila u drvene grede, čuo sam glasove iznad nas, i škripu koraka, kao da hodamo ispod nekog bara. Bilo je utešno čuti ljude, ali opet, nismo mogli doći do njih. Bili smo zarobljeni ovde dole, bez izlaza. A onda smo naišli na prvi skelet.

Na sebi je imao belu odeću, neku vrstu uniforme. Pored njega je ležala drvena gajbica puna staklenih boca.

„Mlekadžija", rekla je Anabet.

„Šta?" upitao sam.

„Nekad su isporučivali mleko."

„Ma znam šta je mlekadžija, ali... to je bilo u vreme kad je moja mama bila mala, ono, pre milion godina. Šta će on ovde?"

„Neki ljudi greškom nabasaju ovamo", rekla je Anabet. „Neki se namerno upute u istraživanje, ali više nikad ne nadu izlaz. Nekada davno, Krićani su prinosili ljude na žrtvu i ako što su ih slali u Lavirint."

Grover je progutao knedlu. „Ovaj je poodavno ovde." Pokazao je na boce pored skeleta, prekrivene belom prašinom.

Prsti skeleta su bili zariveni u zid od cigala, kao da je umro pokušavajući da izađe.

„Samo koske", rekao je Tajson. „Ne brini, jarčiću. Mlekadžija je mrtav."

„Ne brine mene mlekadžija", odvratio je Grover. „Brine me vonj. Čudovišta. Zar ne osećaš?"

Tajson je potvrdno klimnuo. „Mnogo čudovišta. Ali tako miriše u podzemlju. Na čudovišta i mrtve ljude s mlekom."

„Baš dobro", zacvileo je Grover. „Pomislio sam da mi se možda samo pričinjava."

„Moramo da zađemo dublje u hodnike", rekla je Anabet. „Mora da postoji put do centra."

avada kedavra

70

Povela nas je desno, a potom levo, kroz hodnik od nerđajućeg čelika nalik na nekakvo okno za ventilaciju, i onda smo se ponovo našli u odaji s rimskim mozaicima.

Ovog puta, nismo bili sami.

Prvo sam primetio njegova dva lica. Štrcala su mu sa obe strane glave, gledajući negde preko ramena, tako da mu je lobanja bila mnogo šira nego što je trebalo, poput glave ajkule-čekićare. Gledajući pravo u njega, mogao sam da vidim samo dva uva koja su se preklapala i identične zulufe.

Bio je obučen kao njujorški portir: dugačak crni sako, blistave cipele i crni cilindar koji je nekim čudom uspevao da se zadrži na njegovoj dvostruko široj glavi.

„Dakle, Anabet?" reče levo lice. „Požuri malo!"

„Ne obazirite se na njega", reče desno lice. „Strašno je nepristojan. Ovim putem, gospođice."

Anabet je zinula od čuda. „Uh... ja ne..."

Tajson se namrštio. „Onaj čudni čova ima dva lica."

„Čudni čova ima i uši, znaš!" obrecnu se levo lice. „Ovuda, gospojice."

„Ne, ne", reče desno lice. „Ovim putem, gospođice. Obraćajte se isključivo meni, moliću lepo."

Čovek s dva lica posmatrao je Anabet što je bolje mogao, s obzirom da je to radio samo uglovima očiju. Bilo mu je nemoguće da gleda pravo ukoliko ne okrene glavu na jednu ili drugu stranu. Odjednom sam shvatio šta zapravo hoće - tražio je od Anabet da izabere.

Iza njega su se nalazila dva izlaza, blokirana drvenim vratima s ogromnim gvozdenim katancima. Nisu bila tu kad smo se prvi put obreli u ovoj odaji. Portir s dva lica držao je srebrni ključ, koji je stalno prebacivao iz leve u desnu ruku. I pitao sam se nije li ovo možda neka sasvim druga odaja, ali friz s bogovima izgledao je potpuno isto.

Iza nas je nestao prolaz kroz kojim smo došli, a na njegovom mestu su sada stajali mozaici. Natrag nismo mogli.

„Izlazi su zatvoreni", rekla je Anabet.

„Stvarno?" suvo je dočekalo levo lice.

„Kuda vode?" upitala je.

avada kedavra

71

„Jedan verovatno vodi baš tamo kuda želiš da ideš", reklo je desno lice ohrabrujućim glasom. „Drugi vodi u sigurnu smrt."

„Ja - znam ko ste vi", rekla je Anabet.

„Uuu, ala smo pametni!" Levo lice se podrugljivo iscerilo. ,,A da li znaš koji put da odabereš? Ne mogu ceo dan da se zamajavam s tobom."

„Zašto pokušavate da me zbunite?" upitala je Anabet.

Desno lice se osmehnulo. „Ti si ovde glavna, dušice. Sve odluke su na tebi. To si i želela, zar ne?"

“Ja..”

„Mi te poznajemo, Anabet", reče joj levo lice. „Znamo sa čim se rveš iz dana u dan. Poznata nam je tvoja neodlučnost. Pre ili kasnije, moraćeš da se odlučiš. A donesena odluka može da te ubije."

Nisam znao o čemu govore, ali zvučalo je kao da je reč o nečemu više nego što je izbor između dvoja vrata.

Iz Anabetinog lica nestalo je boje. „Ne... Ja ne..."

„Ostavite je na miru", rekao sam. „Uostalom, ko ste vi?"

„Ja sam tvoj najbolji prijatelj", odvrati desno lice.

„Ja sam tvoj najgori neprijatelj", odvrati levo lice.

„Ja sam Janus", rekoše oba lica u jedan glas. „Bog prolaza. Početaka. Svršetaka. Izbora."

„Videćemo se uskoro, Perseju Džeksone", reče desno lice. „Ali sada je Anabetin red." Veselo se nasmejalo. „Baš zabavno!"

„Umukni!" obrecnu se levo lice. „Ovo je ozbiljno. Jedan loš izbor može da ti uništi ceo život. Može da ubije i tebe i tvoje prijatelje. Ali nemoj da se opterećuješ, Anabet. Biraj!"

Odjednom sam se naježio, prisetivši se reči proročanstva: Atininog deteta biće to poslednje uporište.

„Nemoj", rekao sam.

„Bojim se da mora", veselo je odvratilo desno lice.

Anabet je ovlažila usne. „Ja - biram..."

Pre no što je uspela da pokaže jedna od vrata, odaju obasja blistava svetlost.

Janus podignu ruke da bi zaštitio oba para očiju. Kad je svetlosti nestalo, u fontani je stajala žena.

avada kedavra

72

Bila je visoka i ljupka, s dugom kosom boje čokolade, upletenom u pletenice sa zlatnim pantljikama. Na sebi je imala jednostavnu belu haljinu, ali kad se pomerila, tkanina je zasvetlucala u svim bojama, kao ulje na vodi.

„Januse", reče ona. „Opet izazivamo nevolje?"

,,N-ne, gospo!" zamuca Janusovo desno lice.

„Da!" odgovori levo lice.

„Umukni!" reče desno lice.

„Kako, molim?" upita žena.

„Ne vi, gospo! Pričao sam sam sa sobom."

„Tako, dakle", reče žena. „Vrlo dobro znaš da je tvoja poseta preuranjena. Devojčino vreme još nije došlo. Zato ja tebi dajem da biraš: prepusti ove heroje meni ili ću te pretvoriti u vrata i razvaliti te."

,,U kakva vrata?" upita levo lice.

„Umukni!" reče desno lice.

„Naime, francuska vrata su baš lepa", zamišljeno je nastavilo levo lice. „Propuštaju mnogo prirodne svetlosti."

„Ama, umukni!" zakukalo je desno lice. „Ne vi, gospo! Naravno da ću otići. Samo sam se malo zabavljao. Radio svoj posao. Nudio izbore."

„Izazivao neodlučnost", ispravila ga je žena. ,,A sad, nestani!

„Upropasti mi zabavu", promrsilo je levo lice, a zatim podiglo svoj srebrni ključ, ubacilo ga u vazduh i iščezlo.

Žena se okrenula prema nama, a moje srce je obuzeo sirah. Oči su joj blistale od moći. Prepusti ove heroje meni. To nije zvučalo dobro. Na trenutak sam gotovo poželeo da smo dobili šansu da oprobamo sreću s Janusom. Međutim, ona se osmehnula.

„Mora da ste gladni", rekla je. „Sedite sa mnom, da malo popričamo."

Mahnula je rukom i stara rimska fontana poče da se puni. U vazduh briznuše mlazovi bistre vode. Pojavio se mermerni sto, nakrcan poslužavnicima sa sendvičima i bokalima limunade.

„Ko... ko ste vi?" upitao sam.

„Ja sam Hera." Žena se osmehnula. „Kraljica neba."

Već sam jednom video Heru, na veću bogova, ali nisam obraćao mnogo pažnje na nju. Bio sam, naime, okružen gomilom drugih bogova koji su raspravljali da li da me ubiju ili ne.

avada kedavra

73

Nisam se sećao da izgleda ovako normalno. Razume se, bogovi su na Olimpu obično visoki pet-šest metara, tako da zbog toga izgledaju mnogo manje normalno. Sada je, međutim, Hera ličila na sasvim običnu mamu.

Servirala nam je sendviče i sipala limunadu.

„Grovere, mili", rekla je. „Koristi ubrus. I nemoj ga pojesti."

„Da, gospođo", odvratio je Grover.

„Tajsone, jedeš kao mećava. Hoćeš li još jedan sendvič s puterom od kikirikija?"

Tajson se nekako suzdržao da ne podrigne. ,,'Oću, dobra gospođo."

„Kraljica Hera", rekla je Anabet. „Ne mogu da verujem. Šta radite ovde u Lavirintu?"

Hera se osmehnula. Mahnula je prstom i Anabetina kosa se očešljala sama od sebe. Sva prljavština i prašina nestali su joj s lica.

„Došla sam da vas vidim, normalno", odvratila je boginja.

Grover i ja smo se nervozno pogledali. Kad te bogovi traže to obično ne čine zato što su dobrog srca, već zato što hoće nešto od tebe.

Ipak, to me nije sprečilo da navalim na sendviče s ćuretinom i sirom, krompiriće i limunadu. Nisam ni znao koliko sam gladan. Tajson je mlatio jedan sendvič za drugim, a Grover se oduševljavao limunadom, krčkajući čašu od stiropora kao kornet za sladoled.

„Nisam mislila..." Anabet je zastala. „Ovaj, nisam mislila da su vam heroji simpatični."

Hera se umilno osmehnula. „Zbog one moje male svađe s Heraklom? Svašta, da me toliko opanjkaju zbog jednog običnog razilaženja u mišljenjima."

„Zar niste pokušali da ga ubijete, ono, više puta?" upitala je Anabet.

Hera je nehajno mahnula rukom. „Bilo pa prošlo, dušice. I Iz to, on je bio jedno od dece koju je moj voljeni muž dobio s drugom ženom. Strpljenje me je lagano izdavalo, to moram da priznam. Međutim, Zevs i ja smo otad prošli kroz vrlo delotvornu bračnu terapiju. Rekli smo jedno drugom kako se osećamo i konačno došli do sporazuma - naročito posle onog poslednjeg malog incidenta."

„Mislite, kad je dobio Taliju?" pretpostavio sam, ali sam smesta poželeo da nisam. Čim sam izgovorio ime naše drugarice, Zevsove kćerke polutanke, Herine oči su me ledeno odmerile.

avada kedavra

74

„Persi Džekson, zar ne? Jedno od Posejdonove... dece." Imao sam osećaj da je na umu imala drugačiji izraz od „deca". „Koliko se sećam, o zimskom solsticiju sam glasala da ti dozvole da živiš. Nadam se da nisam pogrešila."

Ponovo se okrenula prema Anabet, s blistavim osmehom na usnama. ,,U svakom slučaju, ne dolazim ti kao neprijatelj, devojko draga. Cenim težinu tvoje potrage. Pogotovo zato što moraš da se bakćeš sa smutljivcima kao što je Janus."

Anabet je spustila pogled. „Zašto je uopšte bio tu? Izluđivao me je."

„Trudio se", složila se Hera. „Moraš razumeti, niži bogovi poput Janusa oduvek su se osećali osujećeno zbog sporedne uloge koja im je dodeljena u kosmosu. Neki od njih, bojim se, ne gaje baš veliku ljubav prema Olimpu i lako bi se dali nagovoriti da podrže mog oca.

„Vašeg oca?" rekao sam. ,,A, da."

Zaboravio sam da je Kron Herin otac, isto kao i Zevsov, Posejdonov i još nekih starijih bogova Olimpa. Pretpostavljam da mi Kron tako dođe deda, ali pomisao je bila toliko čudna da sam je smesta izbacio iz glave.

„Moramo držati na oku niže bogove", rekla je Hera. „Janusa. Hekatu. Morfeja. Odani su Olimpu samo na recima, dok zapravo..."

„Eto gde je otišao Dionizije", prisetio sam se. „Da proveri kakvo raspoloženje vlada među nižim bogovima."

„Tako je." Hera se zagledala u izbledele mozaike s likovima grčkih bogova. „Vidite, u nemirnim vremenima, čak i bogovi umeju da izgube veru. Počnu da se uzdaju u pogrešne, bezvredne stvari. Prestanu da sagledavaju širu predstavu i počnu da bivaju sebični. Ali, ja sam boginja braka, znate. Navikla sam da budem istrajna. Morate se izdići iznad zađevica i haosa i zadržati veru. Ne smete nikad zaboraviti svoj cilj."

,,A koji je vaš cilj?" upitala ju je Anabet.

Osmehnula se. „Da održim svoju porodicu, bogove Olimpa, na okupu, razume se. Ovog časa, najbolje ću ga ostvariti pomažući vama. Bojim se da mi Zevs ne dozvoljava da se mnogo mešam. Međutim, svakih stotinjak godina, dozvoljava mi da ispunim jednu želju vezanu za potragu do koje mi je veoma stalo."

„Želju?"

„Pre no što zatražiš, dozvoli da ti dam nekoliko saveta, jer njih smem da ti delim neograničeno. Znam da tražiš Dedala. Njegov Lavirint je misterija za mene koliko i za tebe. Ali ako želiš da saznaš kakva ga je sudbina snašla, mogla bih da posetim svog sina Hefesta u njegovoj kovačnici. Dedal je bio veliki

avada kedavra

75

pronalazač, smrtnik po Hefestovom ukusu. Hefest se nijednom smrtniku nije divio kao njemu. Ako je iko pratio šta se događalo s Dedalom i ume da vam kaže šta je bilo s njim, to je Hefest."

„Ali kako da dođemo tamo?" upitala ju je Anabet. „To je moja želja. Želim da znam kako da se snađem u Lavirintu."

Hera je izgledala razočarano. „Nek ti bude, onda. Međutim, priželjkuješ nešto što ti je već dato."

„Ne razumem."

„To znači da je to već unutar tvojih moći." Pogledala me je. „Persi zna odgovor."

„Znam ga?"

„Ali to nije fer", rekla je Anabet. „Ne govorite nam šta |e to!"

Hera je odmahnula glavom. „Dobiti nešto i imati domišljatosti da ga upotrebiš... to su dve različite stvari. Sigurna sam da bi se tvoja mati Atina složila s tim."

U odaji se začula udaljena tutnjava. Hera je ustala. „Ovo me Zevs opominje. Postaje nestrpljiv. Razmisli o onome što sam rekla, Anabet. Potražite Hefesta. Pretpostavljam da ćete morati proći kroz ranč. Međutim, samo terajte dalje. I iskoristite sva sredstva koja budete imali na raspolaganju, ma koliko vam obično izgledala."

Uperila je prst prema vratima i ona se istopiše, otkrivajući istovetne hodnike, otvorene i mračne. „Još samo nešto, Anabet. Odložila sam tvoj dan odluke, ali nisam ga sprečila. Kao što je rekao Janus, uskoro ćeš morati da odlučiš. Putujte srećno!"

Mahnula je rukom i pretvorila se u beli dim. Isto se dogodilo i s hranom: Tajson je upravo stavio sendvič u usta, a ovaj se pretvorio u maglu. Voda u fontani je prestala da teče. Mozaici na zidovima su lagano nestali i zidovi su ponovo postali štrokavi i bezbojni. Odaja više nije izgledala kao mesto u kojem biste poželeli da budete na izletu.

Anabet je ljutito udarila nogom o pod. „Kakva joj je to pomoć? 'Izvoli, prigrizi sendvič. Poželi želju. Ups, ne mogu ti pomoći!' Puf!"

„Puf", žalostivo se složio Tajson, gledajući u svoj prazan tanjir.

„Čuj", uzdahnuo je Grover, „rekla je da Persi zna odgovor. I to je nešto."

Svi su pogledali u mene.

„Ali ne znam", rekao sam. „Pojma nemam o čemu je pričala."

Anabet je uzdahnula. ,,U redu. U tom slučaju, prosto ćemo nastaviti dalje."

avada kedavra

76

„Kojim putem?" upitao sam. Jedva sam čekao da je upitam na šta je Hera mislila - kakvu to odluku Anabet mora da donese. Međutim, u taj mah su i Grover i Tajson postali napeti. Zajedno su skočili na noge, kao da su vežbali. ,,Levim", izgovorili su uglas.

Anabet se namrštila. „Otkud znate?"

„Zato što zdesna nešto dolazi", odvratio je Grover.

„Nešto veliko", složio se Tajson. ,,I to mnogo brzo."

„Levo zvuči sasvim dobro", zaključio sam. Potom svi zajdno utrčasmo u mračan hodnik.

avada kedavra

77

7.

TAJSON PREDVODI

BEKSTVO IZ ZATVORA

Dobra vest je glasila da je levi tunel bio prav, bez sporednih izlaza,

zaokreta i krivina. Loša vest je glasila da je bio ćorsokak. Nakon što smo sprintom pretrčali stotinak metara, naišli smo na ogromnu stenu koja nam se isprečila na putu. Iza nas je hodnikom potmulo odjekivao zvuk teških koraka koji se jedva vuku i hrapavo, nepravilno disanje. Nešto nam je bilo za petama, nešto što nije bilo ljudsko.

„Tajsone", uzviknuo sam, „je l' možeš da..."

„Mogu!" Zaleteo se ramenom u stenu tako snažno da se ceo tunel zatresao. S kamene tavanice počela je da pada prašina.

„Požuri!" rekao je Grover. „Nemoj da nam tavanica padne na glavu, ali požuri!"

Stena je konačno popustila, uz užasno struganje. Tajson ju je ugurao u malu prostoriju i svi smo utrčali unutra.

„Zatvori ulaz!" rekla je Anabet.

Stali smo s druge strane stene i zajedničkim snagama gurnuli. Ono što nas je jurilo besno se oglasilo kad smo vratili stenu na mesto i zatvorili hodnik.

„Sad je u klopci", rekao sam.

„Ili smo možda mi u klopci", rekao je Grover.

Okrenuo sam se. Nalazili smo se u cementnoj sobi manjoj od dva kvadratna metra, a suprotni zid bio je pokriven metalnim rešetkama. Uleteli smo pravo u ćeliju.

„Šta je ovo, kog Hada?" Anabet je cimala rešetke. Nisu se pomerile. Kroz

njih su se videli nizovi ćelija, kružno postavljeni oko mračnog unutrašnjeg dvorišta - najmanje tri sprata metalnih vrata i metalnih mostića.

„Zatvor", konstatovao sam. „Možda Tajson može da provali..."

„Psst", rekao je Grover. „Slušajte."

avada kedavra

78

Negde iznad nas, građevinom su se prolamali duboki jecaji. Čuo se i drugi zvuk - hrapav glas koji je mrmljao nešto što nisam uspevao da razaberem. Reči su bile čudne, kao kloparanje šljunka u mešalici.

„Kakav je ovo jezik?" šapnuo sam.

Tajson je razrogačio oči. „Ne mož' biti."

„Ama, šta?" upitao sam.

Dograbio je dve rešetke na vratima naše ćelije i razvukao ih dovoljno da se čak i Kiklop provuče kroz otvor.

„Čekaj!" viknuo je za njim Grover.

Ali Tajson nije nameravao da čeka. Stuštili smo se za njim. Zatvor je bio mračan i samo je nekoliko prigušenih neonskih svetala treperilo odozgo.

„Znam ovo mesto", rekla mi je Anabet. „Ovo je Alkatraz."

„Misliš, ono ostrvo preko puta San Franciska?"

Potvrdno je klimnula. „U školi su nas vodili da ga posetimo. To ti je kao muzej."

Nije mi izgledalo moguće da smo iz Lavirinta izbili na drugi kraj zemlje, ali Anabet je cele protekle godine živela u San Francisku, držeći na oku planinu Tamelpaes, koja je ležala na suprotnoj strani zaliva. Verovatno je znala o čemu govori.

„Stojte", upozorio je Grover.

Međutim, Tajson je nastavio napred. Grover ga je dograbio za lakat i svom snagom povukao unazad. „Tajsone, stani!" prošaputao je. „Zar ne vidiš ono tamo?"

Pogledao sam u pravcu u kojem je pokazivao i želudac mi se okrenuo. Na balkonu na drugom spratu, s druge strane dvorišta, nalazilo se čudovište strašnije od svega što sam dotad video.

Bilo je to nešto poput kentaura, sa ženskim telom od struka naviše. Međutim, donji deo je, umesto konjskog, činilo telo zmaja - dugo sigurno sedam metara, crno i krljuštasto, s ogromnim kandžama i bodljikavim repom. Izgledalo je kao da joj se uz noge pletu puzavice, ali već sledećeg trenutka sam shvatio da su to zapravo zmije, stotine otrovnica koje su se besno uvijale i siktale tražeći nekog koga bi ujele. Ženina kosa je takođe bila od zmija, kao Meduzina. Najluđe od svega bilo je to što joj je oko struka, tamo gde su se spajali žensko i zmajsko telo, koža mehurala i menjala oblike, povremeno se pretvarajući u životinjske glave - iskeženi vuk, medved, lav -kao da je nosila opasač od stvorenja koja su se stalno menjala. Obuzeo me je osećaj da gledam

avada kedavra

79

u nešto napola formirano, čudovište tako staro da pamti početak vremena, pre no što su obličja bila potpuno određena.

„To je ona", zacvileo je Tajson.

„Zaležite!" rekao je Grover.

Zgrčili smo se u senci, ali čudovište nije obraćalo nikakvu pažnju na nas. Činilo se da razgovara s nekim u ćeliji na drugom spratu. Odatle je dopiralo ono jecanje. Žena:zmaj govorila je nešto na svom čudnom kloparajućem jeziku.

„Šta kaže?" promrmljao sam. „Kakav je to jezik?"

„Jezik starih vremena." Tajson je zadrhtao. „Kojim je Majka Zemlja govorila Titanima i... svojoj drugoj deci. Pre bogova."

„Ti ga razumeš?" upitao sam. „Možeš li da prevodiš?"

Tajson je zatvorio oči i progovorio strašnim, hrapavim ženskim glasom. „Radićeš za gospodara ili patiti."

Anabet se stresla. „Mrzim kad radi ovo."

Kao i svi ostali Kiklopi, Tajson je posedovao nadljudski sluh i nenadmašnu sposobnost podražavanja glasa. Kad bi progovorio tuđim glasom, izgledalo je gotovo kao da je u transu.

„Neću da mu služim", rekao je Tajson dubokim, bolnim glasom.

Zatim se prebacio na glas čudovišta: „Tada ću uživati u tvojim mukama, Briareju." Tajson je zamucao izgovarajući ovo ime. Nisam ga nikad čuo da zapne kad podražava nečiji govor, ali sada je prigušeno zastenjao. Zatim je nastavio glasom čudovišta: „Ako misliš da je tvoje prvo zatočeništvo bilo nepodnošljivo, znaj da ćeš tek spoznati šta su prave muke. Razmisli o tome dok se ne vratim."

Žena-zmaj se teškim koracima odgegala do stepeništa, dok su joj otrovne zmije sikćući vijorile oko nogu kao suknja od trave. Raširila je svoja ogromna krila, slična krilima slepog miša, koja dotad nisam primetio. Skočila je s mostića I vinula se preko dvorišta. Ležeći u senci, još više smo se priljubili uz tlo. Vruć, sumporast vetar udario me je u lice dok je čudovište preletalo preko nas. Potom se zmaj-žena izgubila iza ćoška.

,,G-g-grozomorno", izustio je Grover. „Još mi nijedno čudovište nije vonjalo tako jako."

„Najgroznije što može biti za Kiklopa", promrmljao je Tajson. „Kampa."

„Ko?" upitao sam.

Tajson je progutao knedlu."Svi Kiklopi znaju za nju. Kad smo bili mali, plašili su nas pričama o njoj. Ona je bila naš tamničar u gadnim vremenima."

avada kedavra

80

Anabet je potvrdno klimnula. „Sad se sećam. Kad su vladali Titani, zatočili su stariju decu Geje i Urana - Kiklope i Hekatonhire."

„Heka-šta?" upitao sam.

„Storuke", odvratila je. „Tako su ih zvali zato što... pa, zato što su imali stotinu ruku. Oni su bili starija braća Kiklopa."

„Mnogo moćni!" rekao je Tajson. „Čudesni! Visoki do neba. Tako jaki da su mogli da sruše planine!"

„Kul", rekao sam. „Osim ako nisi planina."

„Kampa je bila tamničar", rekao je. „Radila je za Krona. Držala je našu braću zatvorenu u Tartaru, i stalno ih mučila, sve dok nije došao Zevs. On je ubio Kampu i oslobodio Kiklope i Storuke da bi mu pomogli u borbi protiv Titana u velikom ratu."

,,A sad se Kampa vratila", uzdahnuo sam.

„Gadno", rezimirao je Tajson.

„Ako je u onoj ćeliji?" upitao sam. „Rekao si neko ime..."

„Briarej!" živnuo je Tajson. „On je Storuki. Oni su visoki do neba i..."

„Znam, znam", rekao sam. „Oni ruše planine."

Pogledao sam prema ćelijama iznad nas, pitajući se kako je nešto visoko do neba moglo stati u neveliku ćeliju i zašto je plakalo.

„Pretpostavljam da bi trebalo da odemo da vidimo", rekla je Anabet, „ i to pre nego što se Kampa vrati."

Plač je postajao sve glasniji kako smo se približavali ćeliji. Kad sam najzad

ugledao stvorenje koje se nalazilo unutra, nisam bio siguran u šta gledam. Bio je ljudskog rasta, a koža mu je bila vrlo bleda, boje mleka. Nosio je pregaču oko pojasa, nalik na veliku pelenu. Stopala su mu bila prevelika u odnosu na telo. Imao je po osam nožnih prstiju, s ispucalim i prljavim noktima na svakom stopalu. Međutim, tek gornja polovina tela mu je bila istinski čudna. U odnosu na njega, Janus je izgledao krajnje normalno. Iz grudnog koša mu je štrcalo više ruku nego što sam mogao da prebrojim. Izgledale su kao normalne ruke, ali bilo ih je toliko puno i bile su tako prepletene da su mu grudi ličile na punu viljušku špageta. Nekoliko ruku pokrivalo mu je lice dok je jecao.

„Ili nebo nije onako visoko kao nekad", promrmljao sam, „ili je ovaj nizak."

Tajson nije obraćao pažnju. Pao je na kolena.

„Briareju!" pozvao ga je.

Jecaji utihnuše.

avada kedavra

81

„Veliki Storuki!" rekao je Tajson. „Pomagaj!"

Briarej je podigao pogled. Lice mu je bilo duguljasto i tužno, s krivim nosom i kvarnim zubima. Imao je vrlo tamne braon oči - to jest, potpuno braon, bez beonjača ili ženica, kao da su napravljene od ilovače.

„Beži dok možeš, Kiklope", odvratio je Briarej nesrećnim glasom. „Ne mogu pomoći ni samom sebi."

„Ti si Storuki!" navaljivao je Tajson. „Ti sve možeš!"

Briarej je obrisao nos, upotrebivši pri tom pet ili šest ruku. Nekoliko ostalih igralo se s parčićima metala i drveta od polomljenog kreveta, onako kako se Tajson uvek igrao s rezervnim delovima. Prizor je bio zadivljujuć. Kao da su ruke imale sopstvenu volju. Napravile su od drveta brodić-igračku, a zatim ga isto tako brzo rasturile. Nekoliko ruku je grebalo cement na podu bez ikakvog očiglednog razloga. Neke su igrale „kamen-papir-makaze". Druge su, pak, pravile na zidu senke patkica i kuca.

„Ne smem!" kukao je Briarej. „Kampa se vratila! Titani će ustati i pobacati nas nazad u Tartar!"

„Navuci hrabro lice!" rekao je Tajson.

Briarejevo lice se istog trenutka preobrazilo u nešto drugo. Iste braon oči, ali sasvim drugačije crte. Imao je prav nos, izvijene obrve i čudan osmeh, kao da pokušava da glumi odvažnost. Međutim, već sledećeg trenutka je njegovo lice postalo onakvo kakvo je i dotad bilo.

„Ne vredi", rekao je. „Stalno mi se vraća uplašeno lice."

„Kako si to izveo?" upitao sam.

Anabet me munu laktom. „Ne budi tako neučtiv. Storuki imaju pedeset različitih lica."

„Mora biti da mu nije lako kad treba da se slika za školski godišnjak", rekao sam.

Tajson je još uvek bio kao začaran. „Sve će biti u redu, Briareju! Mi ćemo ti pomoći! Jel mogu da dobijem tvoj autogram?"

Briarej je šmrcnuo. „A je l' imaš sto olovaka?"

„Narode", umešao se Grover. „Moramo da brišemo odavde. Kampa će se vratiti. Nanjušiće nas pre ili kasnije."

„Polomi rešetke", rekla je Anabet.

„Da!" rekao je Tajson, ponosno se osmehujući. „Briarej to može. On je mnogo jak. Jači je čak i od Kiklopa! Gledaj!"

avada kedavra

82

Briarej zacvile. Desetak njegovih ruku počeše da se igraju, pljeskajući se međusobno, ali nijedna nije ni pokušala da polomi rešetke.

„Ako je već tako jak", upitao sam, „zašto je onda još uvek u zatvoru?"

Anabet me ponovo munu laktom. „Prestravljen je", prošaputala je potom. „Kampa ga je jednom već držala zatočenog u Tartaru hiljadu godina. Kako bi se ti osećao na njegovom mestu?"

Storuki je ponovo zario lice u dlanove.

„Briareju?" upitao je Tajson. „Šta... šta nije u redu? Pokaži nam svoju ogromnu snagu!"

„Tajsone", rekla je Anabet, „mislim da bi najbolje bilo da ti polomiš rešetke."

Tajsonov osmeh se lagano istopio.

„Polomiću rešetke", ponovio je. Zgrabio je vrata ćelije i istrgao ih iz šarki kao da su napravljena od vlažne ilovače.

„Idemo, Briareju", rekla je Anabet. „Hajde da te izvedemo odavde."

Pružila je ruku. Briarejevo lice je načas poprimilo izraz pun nade. Nekoliko njegovih ruku se pružilo, ali onda je dvostruko više njih sunulo napred i počelo da im udara packe.

„Ne mogu", rekao je. „Ona će me kazniti."

„Biće sve u redu", obećala je Anabet. „Već si se borio s Titanima i pobeđivao, sećaš li se?"

„Sećam se rata." Briarejevo lice se ponovo preobrazilo -namršteno čelo i napućena usta. To mu je, valjda, bilo zamišljeno lice. „Munje su potresale svet. Bacili smo mnogo stena. Titani i čudovišta umalo da nas pobede. A sad ponovo jačaju. Kampa je tako rekla."

„Ne slušaj je", rekao sam. „Polazi!"

Nije se ni pomerio. Znao sam da je Grover u pravu i da nemamo mnogo vremena do Kampinog povratka. Ali jednostavno nisam mogao da ga ostavim u toj ćeliji. Tajson bi nedeljama kukao.

„Ajde da odigramo jednu partiju kamen-papir-makaze", lupio sam. „Ako pobedim, ideš s nama. Ako izgubim, ostavljamo te u zatvoru."

Anabet me je pogledala kao da sam odlepio. Briarej je postao sumnjičav. „Ja uvek pobeđujem u toj igri."

„Hajde onda da igramo!" Triput sam udario pesnicom o dlan.

avada kedavra

83

Briarej je uradio to isto sa svih svojih sto pesnica, što je zvučalo kao da je vojska krenula u paradni marš. Ispovrteo je čitavu lavinu kamenja, školski komplet makaza i dovoljno papira za pravljenje čitave eskadrile aviona.

„Reko sam ti", tužno je konstatovao. „Ja uvek..." Izraz njegovog lica se promenio, pokazujući zbunjenost. „Šta ti je sad pa to?"

„Pištolj", odvratio sam, pokazujući mu svoj „ručni" pištolj. To je bio štos koji mi je pokazao Pol Faran, ali nisam nameravao da mu to i kažem. „Pištolj pobeduje sve."

„To nije fer."

„Nisam ni rekao da će biti. A ni Kampa neće biti fer budemo li se još dugo muvali ovuda. Okriviće tebe za ove polomljene rešetke. Polazi već jednom!"

Briarej je šmrcnuo. „Polubogovi su varalice." Međutim, ipak je nevoljno ustao i pošao za nama iz ćelije.

Zahvatio me je talas optimizma. Trebalo je samo da strčimo niz stepenice i pronađemo ulaz u Lavirint. Međutim, Tajson je stao kao ukopan.

Dole u prizemlju stajala je Kampa i potmulo režala gledajući nas.

„Na suprotnu stranu", komandovao sam.

Jurnuli smo mostićem. Ovog puta je Briarej bez pogovora krenuo s nama. Dao je petama vetra i prestigao nas, dok mu je svih sto ruku panično mlataralo na sve strane.

Čuo sam lepet džinovskih krila iza nas kad se Kampa vinula u vazduh. Siktala je i režala na svom drevnom jeziku, ali nije mi trebao prevod da bih znao kako planira da nas pobije.

Sjurili smo se niz stepenice, kroz hodnik, pa pored stražarske kućice - dospevši u drugi zatvorski blok.

„Levo", rekla je Anabet. „Sećam se ovog dela s izleta."

Izleteli smo napolje i našli se u zatvorskom dvorištu, opkoljenom stražarskim kulama i bodljikavom žicom. Nakon toliko vremena provedenog unutra, dnevna svetlost me je gotovo zaslepila. Turisti su mileli naokolo, fotografišući nekadašji zatvor. Vetar je donosio hladnoću iz zaliva. Na jugu je svetlucao San Francisko, beo i prelep, ali na severu, iznad planine Tamelpais, kovitlali su se ogromni olujni oblaci. Čitavo nebo je ličilo na crnu čigru koja poigrava nad planinom na kojoj je zatočen Atlas i na kojoj se ponovo diže Otris. Bilo je teško poverovati da turisti ne mogu da vide komešanje te

avada kedavra

84

natprirodne oluje, ali ni po čemu se nije dalo naslutiti da oni uopšte primećuju kako nešto nije u redu.

„Još je gore", rekla je Anabet, gledajući prema severu. „Oluje su cele godine bile gadne, ali sad..."

„Zašto ste stali", zakukao je Briarej. „Za petama nam je!"

Potrčali smo ka suprotnom kraju dvorišta, što je moguće dalje od bloka ćelija.

„Kampa je prevelika da bi prošla kroz vrata", izjavio sam opet pun optimizma.

Zatim je zid eksplodirao.

Turisti su vrištali dok se Kampa pojavljivala iz oblaka prašine i ruševina, raširivši krila široka kao dvorište. Držala je dve dugačke, bronzane sablje koje su svetlucale čudnom zelenkastom aurom. Iz njih su izbijali pramičci pare, a njen jedak vonj i vrelina osećali su se čak na drugom kraju dvorišta.

„Otrov!" jauknuo je Grover. „Ne dajte da vas te stvari taknu, inače..."

„Inače smo mrtvi?" pretpostavio sam.

„Pa... da, nakon što se prvo zbrčkamo i pretvorimo u prah."

„U tom slučaju, hajde da izbegavamo mačeve", rešio sam.

„Briareju, bori se!" sokolio ga je Tajson. „Pokaži se u punoj veličini!"

Umesto toga, Briarej je izgledao kao da pokušava da se još više smanji. Po svemu sudeći, sada je nosio svoje „potpuno prestravljeno" lice.

Kampa je zatutnjala prema nama na svojim zmajskim nogama, dok su joj oko tela gmizale stotine zmija.

Pomislio sam na sekund da isučem Rasparač i suprotstavim joj se, ali mi se srce popelo u grlo. Potom je Anabet glasno rekla, kao da mi je pročitala misli: „Bežimo."

To je okončalo svaku raspravu. Protiv ovog čuda nismo mogli da se borimo. Jurnuli smo kroz zatvorsko dvorište, onda kroz kapiju, dok nam je Kampa bila za petama. Smrtnici su vrištali i bežali. Zaurlale su sirene za uzbunu.

Izbili smo na pristanište upravo u trenutku kad se grupa turista iskrcavala s broda za obilazak. Ukočili su se ugledavši kako jurimo prema njima, praćeni ruljom prestravljenih turista i... Ne znam šta su videli kroz Maglu, ali to izvesno nije bilo ništa dobro.

„Brod?" upitao je Grover.

„Mnogo sporo", rekao je Tajson. „Nazad u Lavirint. To nam je jedina šansa."

avada kedavra

85

„Potrebna nam je diverzija", rekla je Anabet.

Tajson je istrgao metalnu banderu iz tla. „Ja ću da zamajavam Kampu. Vi je dotle zaobiđite."

„Pomoći ću ti", rekao sam.

„Ne", odvratio je Tajson. „Ti idi. Otrov može da povredi Kiklope. Mnogo boli. Ali neće da ubije."

„Siguran si?"

„Idi, brate. Nađemo se unutra."

Ideja mi se uopšte nije dopadala. Već sam jednom umalo izgubio Tajsona i nisam želeo da se takav rizik ikad više ponovi. Ali nije bilo vremena za raspravu, a bolju ideju nisam imao. Anabet, Grover i ja smo uzeli Briareja za ruke i povukli ga prema kioscima s brzom hranom, dok je Tajson zaurlao, spustio banderu i zaleteo se prema Kampi poput viteza na turniru.

Ona je besno gledala Briareja, ali joj je Tajson privukao pažnju čim joj je zabio banderu u grudi, bacivši je na zid. Kriknula je i zasekla svojim mačevima, sasekavši banderu u froncle. Otrov se u potočićima cedio svuda oko nje, cvrčeći na betonu.

Tajson je odskočio kad je Kampina kosa poletela prema njemu i zasiktala, a otrovne guje oko njenih nogu zapalacale jezicima na sve strane. Iz jednog od čudnih, napola formiranih lica oko njenog struka iskočio je lav i arlauknuo.

Dok smo se trkom udaljavali prema blokovima ćelija, poslednje što sam video bilo je kako Tajson podiže kiosk sa sladoledom i baca ga prema Kampi. Sladoled i otrov su se rasprsli na sve strane, a zmijice u Kampinoj kosi bile su pune tuti-frutija. Potom smo utrčali natrag u dvorište.

„Ne mogu da izdržim", dahtao je Briarej.

„Tajson tamo rizikuje život da bi ti pomogao!" dreknuo sam na njega. „Izdržaćeš!"

Kad smo se domogli vrata ćelijskog bloka, začuo se besan urlik. Osvrnuo sam se i ugledao Tajsona kako trči prema nama, s Kampom za petama. Ona je bila sva ulepljena sladoledom i suvenir-majicama. Na jednoj od medvedih glava na njenom struku čučao je par deformisanih naočara za sunce s natpisom Alkatraz.

„Brže!" viknula je Anabet, kao da je uopšte morala to da napominje.

Konačno smo pronašli ćeliju kroz koju smo ušli, ali njen zadnji zid je sada bio potpuno gladak - ni traga od stene ili nečega sličnog.

„Tražite znak!" rekla je Anabet.

avada kedavra

86

„Tu je!" Grover je dotakao sićušnu ogrebotinu, koja se smesta pretvorila u grčko slovo Delta. Dedalov znak je zatreperio plavičastim sjajem, a kameni zid se uz škripu otvorio.

Previše sporo. Tajson je prolazio kroz ćelijski blok, dok je Kampa mlatila mačevima iza njega, nasumice prosecajući rešetke i kamene zidove.

Gurnuo sam Briareja u Lavirint, a potom i Anabet i Grovera.

„Uspećeš!" doviknuo sam Tajsonu. Međutim, smesta sam znao da neće. Kampa ga je sustizala. Podigla je svoje sablje. Morao sam da je ometem - i to dobro. Udario sam po svom ručnom satu i on se spiralno otvorio u bronzani štit. U očajanju, zavitlao sam ga čudovištu u glavu.

Štit je pogodio Kampu pravo u lice i ona se zateturala, zaostavši dovoljno dugo da se Tajson baci u Lavirint, a ja za njim.

Kampa se zaletela za nama, ali prekasno. Kamena vrata su se zatvorila, a njihova magija učinila ih je neprobojnim.Osećao sam kako ceo tunel podrhtava dok se Kampa, besno urlajući, zaleće u vrata. Međutim, nismo gubili vreme na likovanje zbog uspešnog bega. Jurnuli smo u pomrčinu, a ja sam po prvi (i poslednji) put bio srećan što sam se ponovo našao u Lavirintu.

avada kedavra

87

8.

U POSETI RANČU GIZDAVOG DEMONA

Stali smo tek kad smo se zatekli u odaji punoj vodopada. Pod je bio jedna ogromna jama, okružena klizavom kamenom stazom. Oko nas se slivala voda koja je isticala iz ogromnih cevi, niz sva četiri zida. Padala je u jamu, kojoj čak ni uz pomoć baterijske lampe nisam video dno.

Briarej se skljokao pored zida. Uzevši vode u desetak dlanova, stao je da se umiva. „Ova jama vodi pravo u Tartar" promrmljao je. „Trebalo bi da skočim u nju i poštedim vas muka."

„Ne govori tako", rekla mu je Anabet. „Možeš da se vratiš s nama u kamp. Možeš da nam pomogneš da se pripremimo. O borbi protiv Titana znaš više od bilo koga drugog."

„Nemam šta da vam dam", rekao je Briarej. „Sve sam izgubio."

,,A šta je s tvojom braćom?" upitao je Tajson. „Ona druga dvojica su sigurno još uvek visoki kao planine! Možemo te odvesti njima."

Briarejev snužden izgled preobrazio se u nešto još ružnije: njegovo ožalošćeno lice. „Nema ih više. Izbledeli su."

„Kako to misliš, izbledeli?" upitao sam. „Mislio sam da su i udovišta besmrtna, poput bogova."

„Persi", slabašno je rekao Grover. „Čak i besmrtnost ima svojih granica. Ponekad... ponekad čudovišta padnu u zaborav i izgube volju da ostanu besmrtna."

Posmatrajući Grovera, pitao sam se ne misli li on, možda, na Pana. Prisetio sam se nečega što nam je onomad rekla Meduza: kako su njene dve sestre, gorgone, umrle i ostavile je samu. Takođe, prošle godine je Apolon govorio kako je stari bog, Helios, nestao i prepustio mu dužnosti boga sunca. Nikad nikad mnogo razmišljao o tome, ali sad, gledajući Briareja, shvatao sam kako je strašno biti star - hiljade i hiljade godina star - i sasvim sam.

„Moram da idem", rekao je Briarej.

„Kronova vojska će napasti kamp", rekao je Tajson. „Treba nam pomoć."

Briarej je pognuo glavu. „Ne mogu ja to, Kiklope."

„Ti si jak."

„Više nisam." Briarej je ustao.

avada kedavra

88

„Hej." Uhvatio sam ga za jednu od ruku i povukao ga u stranu, tamo gde je tutnjava vode prigušivala naše reči. ,,Potreban si nam, Briareju. Ako slučajno ne primećuješ, Tajson veruje u tebe. Rizikovao je glavu da bi te spasao."

Sve sam mu ispričao - o Lukovom planu za napad, o ula-/u u Lavirint nasred kampa, o Dedalovoj radionici, Krono-vom zlatnom sarkofagu. O svemu.

Briarej je samo odmahnuo glavom. „Ne mogu, polubože. Nemam ja ručni pištolj kojim bih pobedio u toj igri." Da bi ilustrovao poentu, napravio je stotinu „ručnih pištolja".

„Možda čudovišta baš tako izblede", rekao sam. „Možda nije stvar u tome šta smrtnici veruju. Možda je to zato što se sami predate."

Njegove smeđe oči su me posmatrale. Lice mu se preobrazilo u izraz koji sam dobro poznavao - stid. Potom se okrenuo i teškim koracima krenuo niz hodnik, sve dok ga pomrčina nije sasvim progutala. Tajson je jecao.

,,U redu je." Grover ga je s oklevanjem potapšao po ramenu, za šta mu je verovatno bila potrebna sva hrabrost koju ima.

Tajson je kinuo. „Nije u redu, jarčiću. On je bio moj junak." Želeo sam da ga malo razvedrim, ali nisam znao šta da kažem.

Naposletku je Anabet ustala i nabacila ranac na ramena. „Idemo, momci. Ova jama me čini nervoznom. Hajde da nađemo neko bolje mesto za noćenje."

Smestili smo se u hodniku napravljenom od ogromnih mermernih blokova.

Izgledao je kao deo neke grčke grobnice, s bronzanim nosačima za baklje umetnutim u zidove. Morao je biti neki stariji deo Lavirinta, što je Anabet protumačila kao dobar znak.

„Sigurno smo blizu Dedalove radionice", rekla je. „Odmorimo se sad. Ujutru ćemo nastaviti dalje."

„Kako ćemo znati da je jutro?" upitao je Grover.

„Samo se ti odmori", bila je uporna.

Groveru nije trebalo dvaput reći. Izvukao je gomilicu slame iz ranca, pojeo malo, od ostatka napravio jastuk i za tren oka zahrkao. Međutim, Tajson dugo nije zaspao. Majstorisao je nešto s komadima metala iz svog pribora, ali šta god da je pravio, nije bio zadovoljan rezultatom. Stalno ga je iznova rastavljao u delove.

„Žao mi je što sam izgubio štit", rekao sam mu. „Toliko si se trudio da ga popraviš."

avada kedavra

89

Tajson je podigao pogled. Oko mu je bilo crveno od plača. „Ne sekiraj se, brate. Spasao si me. Ne bi morao da je Briarej hteo da pomogne."

„Prosto se prepao", rekao sam. „Siguran sam da će prevazići to."

„On nije jak", rekao je Tajson. „Više nije bitan."

Ispustio je dubok, tužan uzdah i potom sklopio oko. Metalni delovi su mu poispadali iz ruku, nesastavljeni, i Tajson je zahrkao.

Pokušao sam i ja da zaspim, ali nisam mogao. Nešto u vezi s glomaznom zmajastom ženom koja nas je progonila otrovnim mačevima nije mi dalo da se opustim. Pokupio sam svoju prostirku i odvukao je tamo gde je Anabet sedela čuvajući stražu.

Seo sam pored nje.

„Trebalo bi da odspavaš", rekla je.

„Ne mogu. Ti si okej?"

„Dabome. Prvi dan predvođenja potrage. Super sam."

„Stići ćemo tamo", rekao sam. „Pronaći ćemo radionicu pre Luka."

Sklonila je pramen kose s lica. Imala je mrlju od prašine na bradi i pokušao sam da zamislim kako je izgledala kad je bila mala, dok je lutala zemljom s Talijom i Lukom. Jednom ih je spasla iz kuće zlih Kiklopa kad je imala samo sedam godina. Čak i kad je izgledala uplašeno, kao sad, znao sam da je vrlo hrabra.

„Prosto, želela bih da je ovo logična potraga" požalila se. „Hoću reći, putujemo a pojma nemamo gde ćemo završiti. Kako da prepešačiš od Njujorka do Kalifornije za jedan dan?"

„Prostor nije isti kad si u Lavirintu."

„Znam, znam. Prosto..." Dobacila mi je pogled pun oklevanja. „Zavaravala sam se, Persi. Pored svog silnog planiranja i čitanja, pojma nemam kuda idemo."

„Odlično ti ide. Uz to, mi nikad ne znamo šta radimo. A uvek ispadne dobro. Sećaš se Kirkinog ostrva?"

Šmrknula je. „Bio si baš cakano morsko prasence."

„A Vodenog sveta, i kako si nas veličanstveno prizemljila posle one vožnje čamcem?"

„Ja sam nas prizemljila? Ti si bio kriv za sve!"

„Je l' vidiš? Sve će biti dobro."

Osmehnula se, zbog čega mi je bilo drago, ali njen osmeh je brzo iščezao.

avada kedavra

90

„Persi, na šta je Hera mislila kad je rekla da ti znaš put kroz Lavirint?"

„Ne znam", priznao sam. „Časna reč."

„Da znaš, rekao bi mi?"

„Normalno. Kad bi možda..."

„Kakvo sad možda?"

„Kad bi možda htela da mi kažeš kako je glasio poslednji stih proročanstva, to bi sigurno bilo od pomoći."

Anabet je zadrhtala. „Ne ovde. I ne u mraku."

,,A šta je s onim izborom koji je pomenuo Janus? Hera reče da..."

„Ućuti", obrecnula se Anabet. I potom drhtavo uzdahnula. „Izvini, Persi. Prosto sam napeta. Ali ja ne... Moram da razmislim o tome.”

Sedeli smo ćuteći, osluškujući čudnu škripu i jecanje koji su dopirali iz Lavirinta, jeku kamenja koje struže jedno o drugo dok se tuneli menjaju, rastu i šire. Pomrčina me je naterala da se setim vizija u kojima sam video Nika di Anđela i odjednom sam nešto shvatio.

„Niko je ovde negde", rekao sam. „Tako je nestao iz kampa. Pronašao je Lavirint. A onda je pronašao stazu koja je vodila još dalje - u Podzemni svet. Ali sada je opet u Lavirintu. Meni za petama."

Anabet je dugo ćutala. „Nadam se da grešiš, Persi. Ali ako si ipak u pravu..." Zurila je u mlaz iz baterijske lampe, koji je bacao prigušen krug svetlosti na kameni zid. Imao sam osećaj da razmišlja o svom proročanstvu. Nikad je nisam video lako umornu.

„Kako bi bilo da ja prvi stražarim?" rekao sam. „Probudiću te ako se nešto desi."

Anabet je izgledala kao da želi da se pobuni, ali je samo klimnula glavom, skljokala se na svoju prostirku i zatvorila oči.

Kad je došao moj red da spavam, ponovo sam sanjao da se nalazim u

starčevom zatvoru u Lavirintu.

Međutim, sada je više ličio na radionicu. Stolovi su bili zatrpani mernim instrumentima. U uglu je plamsala vatra na kovačkom ognjištu. Dečak koga sam video u prošlom snu sada je mehom podjarivao vatru, s tim što je sad bio viši, skoro mojih godina. Za dimnjak nad ognjištem bila je pričvršćena čudna levkasta naprava, koja je hvatala dim i vrelinu i odvodila ih kroz cev u pod, pored velikog bronzanog poklopca na šahtu.

avada kedavra

91

Bio je dan. Nebo je bilo plavo, ali su zidovi Lavirinta bacali dugačke senke preko radionice. Nakon dugog boravka u tunelima, bilo mi je čudno što se deo Lavirinta nalazi pod otvorenim nebom. Nekako mi se taj splet hodnika zbog toga učinio kao još surovije mesto.

Starac je delovao bolešljivo. Bio je strašno mršav, s dlanovima ranjavim i crvenim od rada. Bela kosa mu je padala na oči, a tunika mu je bila umrljana mazivom. Beše pognut nad stolom, radeći na nekakvoj dugačkoj metalnoj slagalici - nalik na dugački lanac. Uzevši sitno, zavojito parče bronze, pričvrstio ga je na mesto.

„Gotovo", objavi starac. „Završio sam."

Podigao je svoje delo. Bilo je tako lepo da mi je srce poskočilo - metalna krila konstruisana od hiljada isprepletenih bronzanih pera. Dva istovetna kompleta. Jedan je još uvek ležao na stolu. Dedal nategnu ram i krila se povećaše na šest metara. Deo mene je znao da ne bi nikad mogla poleteti. Bila su preteška i ne bi se nikad mogla odlepiti od zemlje. Ali veština izrade bila je zadivljujuća. Metalna pera hvatala su svetlost i bleskala u trideset različitih nijansi zlata.

Dečak ostavi meh i dotrča da vidi. Bio je radostan i veseo, uprkos činjenici da je sav bio prljav i znojav. „Oče, ti si genije!"

Starac se osmehnuo. „Reci mi nešto što ne znam, Ikare. A sad požuri. Trebaće nam najmanje sat vremena da ih prikačimo. Dođi."

„Prvo ti", reče Ikar.

Starac se bunio, ali je Ikar bio uporan. „Ti si ih napravio, oče. Red je da ti imaš čast da ih prvi nosiš."

Dečak je pričvrstio kožnu oputu ocu preko grudi, poput penjačke opreme, s remenjem koje je išlo od ramena do i ručnih zglobova. Zatim poče da pričvršćuje krila, koristeći metalni kanister koji je ličio na ogromnu posudu s vrućim lipkom.

„Ova mešavina voska bi trebalo da drži nekoliko časova", nervozno reče Dedal dok je njegov sin radio. „Ali moramo prvo da je pustimo da se dobro osuši. I bilo bi pametno da izbegavamo letenje previše visoko ili previše nisko. More bi pokvasilo voštane spojeve..."

„A vrelina sunca bi ih omekšala", dovršio je dečak umesto njega. „Da, oče. Već smo milion puta sve to ponovili!"

„Opreza nikad dovoljno."

„Imam puno poverenje u tvoje izume, oče! Niko nije pametan kao ti."

avada kedavra

92

Starčevo lice se ozarilo. Bilo je očigledno da voli sina više od ičega na svetu. „Sad ću ja tebi pričvrstiti krila, a za to vreme će se moja dovoljno učvrstiti. Dođi!"

Išlo je sporo. Stare ruke s mukom su petljale oko remenja. Bilo mu je teško da drži krila u određenom položaju dok ih je zalivao voskom. Uz to, kao da su ga i sopstvena metalna krila opterećivala i smetala mu u poslu.

„Prespor", promrmlja starac. „Prespor sam."

„Samo polako, oče", reče dečak. „Stražari se neće pojavili sve do..."

Začu se snažan tresak i vrata radionice zadrhtaše. Dedal ili je iznutra zamandalio drvenom prečagom, ali ipak su se drmala na šarkama.

„Požuri!" reče Ikar.

Ponovo se začu snažan tresak. Nešto teško je udaralo o vrata. Prečaga je odolevala, ali se na levim vratnicama pojavila naprslina.

Dedal je grozničavo radio. Na Ikarovo rame je kanula kap vrelog voska. Dečak se trgao, ali nije ispustio ni glas. Kad je levo krilo bilo pričvršćeno, Dedal poče da radi na desnom.

„Moramo imati više vremena", promrmljao Dedal. „Poranili su! Potrebno nam je više vremena da bi spojevi držali."

„Biće sve u redu", reče Ikar, dok je njegov otac završavao i desno krilo. „Pomozi mi s ovim poklopcem..."

Uto vrata pukoše i kroz rupu je prodrla bronzana glava ovna za razbijanje. Sekire proširiše otvor i u odaju uđoše dva naoružana stražara, praćena kraljem sa zlatnom krunom i bradom u obliku koplja.

„Vidi, vidi", reče kralj, okrutno se smeškajući. „Nekud ste pošli?"

Dedal i njegov sin se ukočiše, dok su im metalna krila svetlucala na leđima.

„Odlazimo, Minose", reče starac.

Kralj Minos se tiho zakikota. „Bio sam radoznao da vidim koliko ćeš daleko odmaći s ovim malim projektom pre no što ti uništim svaku nadu. Moram reći da sam zadivljen!"

Kralj je s interesovanjem zagledao njihova krila. „Izgledate kao metalne kokoške", reče naposletku. „Možda bi trebalo da vam počupamo perje i skuvamo supu."

Stražari se priglupo nasmejaše.

„Metalne kokoške", ponovi jedan od njih. „Supa."

„Umuknite", obrecnu se kralj. Zatim se ponovo okrenu Dedalu. „Dozvolio si da moja kći pobegne, starce. Oterao si mi ženu u ludilo. Ubio si moje čudovište

avada kedavra

93

i napravio od mene predmet podsmeha na celom Mediteranu. Nikad mi nećeš pobeći!"

Ikar dograbi sud s voskom i poli njime kralja, koji iznenađeno ustuknu. Stražari se stuštiše napred, ali samo da bi dobili mlaz vrelog voska pravo u lice.

„Šaht!" doviknu Ikar ocu.

„Hvatajte ih!" besno je urliknuo Minos.

Starac i njegov sin zajedničkim snagama podigoše poklopac sa šahta a iz poda je pokuljao stub vrelog vazduha. Kralj je u neverici posmatrao kako se pronalazač i njegov sin, nošeni vrelim vazduhom, dižu ka nebu na svojim bronzanim krilima.

„Gađajte ih!" zaurla kralj, ali njegovi stražari nisu imali lukove i strele. Jedan je u očajanju zavitlao za njima svoj mač, ali Dedal i Ikar su već bili izvan domašaja. Nakon što su napravili krug iznad Lavirinta i kraljeve palate, poleteše poput strela preko grada Knososa i potom iznad stenovitih obala Krita.

Ikar se nasmeja. „Slobodni smo, oče! Zahvaljujući tebi." Dečak raširi krila što je mogao više i pusti da ga vetar ponese uvis.

„Čekaj!" pozva ga Dedal. „Pazi!"

Ali Ikar je već bio daleko nad pučinom, leteći ka severu i smejući se svim srcem zbog sreće koja im se ukazala. Uzleteo je još više i prepao orla koji je tuda leteo, a potom se Ikar strmoglavio prema moru, kao da je rođen da leti, izvukavši se u poslednji čas iz, činilo se, sigurnog sudara s površinom vode. Njegove sandale okrznuše talase.

„Prestani s tim!" viknu Dedal. Međutim, vetar je odneo njegov glas u drugom pravcu. A njegov sin je bio opijen novostečenom slobodom.

Starac se upinjao da ga sustigne, nespretno klizeći kroz vazduh za svojim sinom.

Nalazili su se daleko od Krita, nad otvorenom pučinom, kad se Ikar okrenuo i video zabrinuto očevo lice.

On se osmehnuo. „Ne brini, oče! Ti si genije! Verujem u tvoj rad..."

Prvo metalno pero se olabavilo i otpalo s njegovih krila. Potom još jedno. Ikar se klatio u vazduhu. Bronzana pera počeše sve brže da otpadaju, leteći od njega poput jata uplašenih ptica.

„Ikare!" vikao je njegov otac. „Jedri! Raširi krila. Budi što je moguće mirniji!"

avada kedavra

94

Međutim, Ikar je lepetao krilima, očajnički pokušavajući da povrati kontrolu.

Levo krilo je prvo otišlo - otkinuvši se s remenja.

„Oče!" kriknu Ikar. Potom poče da pada, a onda mu krila spadoše i ostade samo dečak u beloj tunici, s gomilom remenja na sebi i ruku raširenih u uzaludnom pokušaju da jedri kroz vazduh.

Trgao sam se iza sna, s osećanjem da padam. Hodnik je bio mračan. Kroz neprekidno ječanje Lavirinta, učinilo mi se da čujem bolan Dedalov krik kojim doziva sina, dok se Ikar, njegova jedina radost, strmoglavljuje prema sto metara udaljenoj pučini.

U Lavirintu nije bilo jutra, ali nakon što smo se svi probudili i pojeli divan

doručak sačinjen od ovsenih kolačića i sokova u tetrapaku, nastavili smo putovanje. Nisam im pominjao svoj san. Iz nekog razloga me je istinski prestravio i nisam smatrao da je potrebno da ostali saznaju za to.

Tuneli od starog kamena promenili su se u zemljane prolaze, s potpornim gredama od kedrovine, kao u rudniku zlata ili tako negde. Anabet je počinjala da se nervira.

„Ne valja", rekla je. „Trebalo bi da bude kamen."

Stigli smo do pećine u kojoj su stalaktiti visili skoro do I la. Nasred zemljanog poda nalazila se pravougaona jama, poput grobne rake.

Grover se stresao. „Ovde bazdi na Podzemni svet;"

Zatim sam ugledao nešto na rubu jame - ambalažu od folije. Osvetlio sam rupu i ugledao napola sažvakan čizburger kako pluta u smeđoj, gaziranoj kaljuzi.

„Niko", rekao sam. „Opet je prizivao mrtve."

„Ovde je bilo duhova", cvileo je Tajson. „Ne volim duhove."

„Moramo ga pronaći." Ne znam zašto, ali onako stojeći na rubu one jame shvatio sam da me obuzima nekakva užurbanost. Niko je bio blizu. Osećao sam to. Nisam smeo da dozvolim da se ovuda smuca sam-samcit, u društvu mrtvih. Potrčao sam.

„Persi!" viknula je za mnom Anabet.

Uleteo sam u tunel, pognuvši se, i ugledao svetlo u daljini. Kad su me Anabet, Tajson i Grover sustigli, ja sam buljio u dnevnu svetlost koja se prosipala kroz prečage iznad moje glave. Nalazili smo se ispod čelične rešetke napravljene od metalnih cevi, kroz koju su se videli drveće i plavo nebo.

avada kedavra

95

„Gde smo?" upitao sam se.

Zatim je na rešetku pala senka i u mene se zagledala krava. Izgledala je kao svaka druga krava, osim što je bila nenormalne boje - jarkocrvene, kao trešnja. Nisam znao da ima takvih krava.

Zamukala je, s oklevanjem dodirnuvši rešetke papkom, a potom se sklonila.

„To je branik za stoku", rekao je Grover.

„Šta reče?"

„Postavljaju ih na granice ranca, da krave ne bi izašle napolje. One ne mogu da hodaju po njima."

„Otkud znaš?"

Grover je ljutito dunuo. „Veruj mi, da ti imaš papke, znao bi za branike za stoku. Idu mi na živce!"

Okrenuo sam se prema Anabet. „Zar nije Hera pomenula nešto o nekom ranču? Morali bismo da ga proverimo. Niko bi mogao biti ovde negde."

Oklevala je. ,,U redu. Ali kako da izađemo odavde?"

Tajson je taj problem resio grunuvši u rešetku obema rukama. Izletela je iz ležišta i odletela negde izvan našeg vidnog polja. Čuli smo samo zveket i iznenađeno „Muu!" Tajson je pocrveneo.

„Izvini, kravice!" doviknuo je.

Zatim nam je svima pomogao da izađemo iz tunela.

Nalazili smo se na rancu, to nam je bilo jasno. Talasasti brežuljci protezali su se prema horizontu, posuti hrastovima, kaktusima i stenama. Od kapije se, u oba pravca, pružala ograda od bodljikave žice. Unaokolo su lunjale krave boje trešnje, cupkajući busenje trave.

„Crvena goveda", rekla je Anabet. „Goveda sunca."

„Molim?"

„Posvećena su Apolonu."

„Svete krave?"

„Tako je. Ali šta će one..."

„Čekaj", rekao je Grover. „Slušajte."

Isprva je sve delovalo tiho... a onda sam čuo: lavež pasa u daljini. Zvuk je postajao sve glasniji. Zatim je u grmlju počelo da šuška i ubrzo su odatle istrčala dva psa. U stvari, ne zaista dva psa. Bio je to jedan pas sa dvema glavama. Izgledao je kao lovački hrt, s dugačkim, vitkim telom i glatkim

avada kedavra

96

smeđim krznom, ali iz ramena su mu štrcala dva vrata s dvema glavama, koje su obe škljocale zubima, režale i generalno gledano nisu bile srećne što nas vide.

„Nevaljala Janus kuca!" uzviknuo je Tajson.

„Arf!" obratio se Grover psu i podigao ruku u znak pozdrava.

Dvoglavi pas je iskesio zube. Nije izgledao naročito oduševljeno Groverovim poznavanjem životinjskog jezika. A onda je iz šume izbio njegov gospodar i shvatio sam da nam je pas, ipak, manji problem.

Lik je bio ogroman, s potpuno belom kosom, slamnatim kaubojskim šeširom i upletenom belom bradom. Nosio je farmerke, majicu s natpisom Ne diraj u Teksas i džins-jaknu s tako pocepanim rukavima da su mu se kroz njih videli mišići. Ka desnom bicepsu je imao istetovirane ukrštene mačeve. U ruci je držao drvenu batinu veličine nuklearnog projektila, s pedalj dugim šiljcima koji su štrcali iz radnog kraja.

,,'Vamo, Ortare", dobacio je psu.

Pas je još jednom zarežao, koliko da nam jasno stavi do znanja šta oseća prema nama, a potom se okrenuo i stao pored nogu svog gospodara. Čovek nas je odmerio, držeći batinu na gotovs.

,,Koj' ste pa vi?" upitao je. „Stokokradice?"

„Samo putnici", rekla je Anabet. ,,U potrazi."

Čovek je reagovao trzajem oka. „Polutani, eh?"

„Kako ste znali..." zaustio sam.

Anabet je spustila dlan na moju mišicu. „Ja sam Anabet, Atinina kći. Ovo je Persi, Posejdonov sin. Satir Grover. Tajson je..."

„Kiklop", dovršio je čovek. „Vidim." Dobacio mi je ljutit pogled. „Umem da prepoznam polutane, sinak, jer sam i ja od tih. Ja sam Eurition, čobanin na ovom rancu. Aresov sin. Reko bi' da ste došli kroz Lavirint, ko i onaj drugi."

„Onaj drugi?" upitao sam. „Mislite, Niko di Anđelo?"

„Puno sveta zabasa 'vamo iz Lavirinta", mračno je odvratio Eurition. ,,Al' malo ih je koji odu odavde."

,,Au", rekao sam. „Osećam da sam dobrodošao."

Čobanin se osvrnu, kao da nas neko odnekud posmatra. Zatim spusti glas. „Ovo ima da vam kažem samo jednom, polubogovi. Vraćajte se vi lepo odma' u Lavirint. Dok ne bude prekasno."

„Nikud mi ne idemo", bila je uporna Anabet. „Ne dok ne vidimo tog drugog poluboga. Molim vas."

avada kedavra

97

„Onda vam nema druge, gospoj'ce", progunđao je Eurition. „Moram da vas odvedem gazdi."

Nije mi se činilo da smo njegovi taoci ili tako nešto. Eurition je išao pored

nas držeći batinu na ramenu. Ortar, dvoglavi pas, mnogo je režao i njuškao oko Groverovih nogu, zalećući se tu i tamo u grmlje da bi pojurio životinje, ali Eurition ga je manje-više držao pod kontrolom.

Hodali smo prašnjavom stazom koja se, kako izgleda, protezala u beskraj. Bilo je vruće, sigurno nekih četrdesetak stepeni, što je bio šok posle San Franciska. Vrelina je treperavo izbijala iz tla. U krošnjama su zujali insekti. Nismo daleko odmakli, a već sam bio sav mokar od znoja. Muve su u rojevima naletale na nas. Svaki čas smo prolazili pored obora punog crvenih krava ili još čudnijih životinja. Prošli smo čak i pored jednog korala, čija ograda je bila obložena azbestom, po kojem je šetalo krdo konja koji su rigali vatru.

Seno u njihovom valovu je gorelo. Tlo u koralu je tinjalo, ali su konji i pored toga delovali nekako pitomo. Jedan veliki pastuv me je pogledao i zanjištao, pri čemu mu je iz nozdrva sunuo plamen. Upitao sam se ne pričinjava li mu možda to probleme sa sinusima.

„Čemu oni služe?" upitao sam.

Eurition me mrko pogleda. „Gajimo životinje za mnoge klijente. Apolona, Diomeda i... druge."

„Na primer?"

„Batali zapitkivanje."

Konačno smo izašli iz šume. Na bregu pred nama dizala se velika rančerska kuća - sva od belog kamena i drveta, s velikim prozorima.

„Izgleda kao Frenk Lojd Rajt!" rekla je Anabet.

Pretpostavljam da je to što je rekla imalo neke veze s arhitekturom3. Meni je, pak, kuća ličila na mesto na kojem bi šačica polubogova mogla upasti u ozbiljnu nevolju. Krenuli smo uzbrdo.

„Nemoj da bi kršili pravila", upozorio nas je Eurition dok smo se peli uz stepenice koje su vodile na trem. „Nema tuče. Nema vađenja oružja. I nema komentara na račun gazdinog izgleda."

„Zašto?" upitao sam. „Kako on to izgleda?"

3 Frank Lloyd Wright (1867-1959), jedan od najistaknutijih američkih arhitekata u prvoj polovini dvadesetog veka. (Prim. prev.)

avada kedavra

98

Pre no što je Eurition stigao da odgovori, začuo se nepoznat glas. „Dobrodošli na ranč 'Trostruko G'."

Čovek na tremu je imao normalnu glavu, zbog čega mi je laknulo. Lice mu je bilo izborano i preplanulo, usled godina provedenih na suncu. Imao je glatku crnu kosu i tanke crne brčiće, poput negativaca u starim filmovima. Osmehnuo nam se, ali taj osmeh nije bio prijateljski; više kao da se veselio izgledima, otprilike, Sjajno, još pacijenata za mučenje!

Nisam, međutim, naročito dugo razmišljao o tome, jer sam u taj mah primetio njegovo telo... ili tela. Imao ih je tri. Doduše, pomislio bi čovek da sam se, posle Janusa i Briareja, dosad već navikao na uvrnutu anatomiju, ali ovaj lik je bio tri kompletna čoveka. Vrat mu je bio spojen sa srednjim grudnim košem, kao što i treba, ali imao je još dva grudna koša, levo i desno, povezana u ramenima, s nekoliko centimetara razmaka. Leva ruka mu je rasla iz levog grudnog koša, a desna iz desnog, tako da je imao dve ruke, ali četiri miške, ako to ima bilo kakve logike. Grudni koševi su činili jedan ogroman torzo, s dvema regularnim ali veoma debelim nogama, odevenim u par najvećih Leviski koji sam ikad video. Svaki grudni koš imao je na sebi kaubojsku košulju, ali različite boje - zelenu, žutu i crvenu, kao semafor. Pitao sam se kako li ju je navukao na srednji grudni koš, budući da nije imao ruku.

Čobanin Eurition me munu laktom. „Pozdravi gospodina Geriona."

„Zdravo", rekao sam. „Lep torzo - ovaj, ranč! Lep ranč imate."

Pre no što je čovek sa tri tela stigao da odgovori, kroz staklena vrata je na trem izašao Niko di Anđelo. „Gerione, neću da čekam na..."

Ukočio se videći nas. Zatim je isukao mač. Sečivo je bilo upravo onakvo kakvo sam video u snovima: kratko, oštro i crno kao ponoć.

Gerion zareza ugledavši ga. „Sklonite to, gospodine Di Anđelo. Neću dozvoliti da se moji gosti međusobno poubijaju."

„Ali to su..."

„Persi Džekson", rekao je umesto njega Gerion. „Anabet Čejs. I njihova dvojica čudovišnih prijatelja. Da, znam."

„Čudovišni prijatelji?" ogorčeno je ponovio Grover.

„Taj čovek nosi tri košulje", rekao je Tajson, kao da je tek sad to shvatio.

„Oni su pustili moju sestru da umre!" Nikov glas je podrhtavao od besa. „Došli su da me ubiju!"

„Niko, nismo došli da te ubijemo." Podigao sam ruke. “Ono što se dogodilo Bjanki bilo je..."

avada kedavra

99

„Ne izgovaraj njeno ime! Nisi dostojan da je pominješ!"

„Čekaj malo." Anabet pokaza na Geriona. „Otkud znaš kako se zovemo?"

Čovek sa tri tela namignu. „Trudim se da budem obavešten, curo draga. Pre ili posle, svi svrnu na ranč. Svima ustreba nešto od matorog Geriona. A sad, gospodine Di Anđelo, sklanjajte taj opaki mač pre no što naredim Euritionu da vam ga oduzme."

Uzdahnuvši, Eurition odvagnu u ruci svoju batinu sa šiljcima. Ortar zalaja, ne pomerajući se od njegovih nogu.

Niko je oklevao. Izgledao je mršaviji i bleđi nego u onim Irida-porukama. Pitao sam se da li je uopšte nešto jeo cele nedelje. Crna odeća bila mu je prašnjava od putovanja kroz Lavirint, a tamne oči ispunjene mržnjom. Bio je premlad da bi izgledao tako gnevno. Još uvek sam ga pamtio kao veselog klinca koji se igra karticama Mitomagije.

Nerado, vratio je mač u kanije. „Ako mi samo priđeš, Persi, pozvaću pomoć. Ne želiš da upoznaš moje pomoćnike, garantujem ti."

„To ti verujem", odvratio sam.

Gerion potapša Nika po ramenu. „Eto, vidiš kako svi možemo da budemo ljubazni. Pođite sa mnom, narode. Povešću vas da malo obiđete ranč."

Gerion je imao vozić za obilaske - poput onih kojima vozaju klince po

zoološkim vrtovima. Bio je ofarban crno-belo, sa šarama nalik na goveđu kožu. Lokomotiva je imala rogove dugorogog govečeta pričvršćene za poklopac motora, a sirena se oglašavala kao klepetuša. Pretpostavljao sam da je ovo možda njegov način mučenja ljudi. Blamirao ih je nasmrt vozajući ih naokolo u kravomobilu.

Niko je seo sasvim pozadi, verovatno zato da bi mogao da nas drži na oku. Eurition se uvukao pored njega, ne ispuštajući batinu iz ruke, i navukao onaj svoj kaubojski šešir na oči kao da se sprema da odrema. Ortar je uskočio na prednje sedište, pored Geriona, i oduševljeno zalajao u dva glasa.

Anabet, Tajson, Grover i ja zauzeli smo dva srednja vagončića.

„Vodimo veliki posao!" hvalio se Gerion kad je kravomobil s trzajem krenuo napred. „Uglavnom konji i goveda, ali i sve moguće egzotične vrste."

Popeli smo se na brdo, a Anabet je preneraženo jeknula. „Hipalektrioni? Mislila sam da su istrebljeni!"

U podnožju brega se nalazio ograđen pašnjak s desetak najčudnijih životinja koje sam ikada video. Prednji deo tela im je bio konjski, a zadnji kao

avada kedavra

100

u petla. Umesto kopita, na zadnjim nogama su imali ogromne, žute kandže. Imali su pernate repove i crvena krila. Dok sam gledao, dvojica su se pobila oko hrane. Digli su se na zadnje noge, njištali i udarali jedan drugog raširenim krilima, sve dok onaj manji nije odgalopirao poskakujući pomalo zbog ptičjih nogu pozadi.

„Konjići-petlići", zadivljeno je rekao Tajson. ,,A jel nose jaja?

„Jednom godišnje!" Gerion se iscerio u retrovizor. „Mnogo su tražena za omlete!"

„Strašno!" rekla je Anabet. „Sigurno su ugrožena vrsta!"

Gerion odmahnu rukom. „Zlato je zlato, curo draga. Treba da probaš taj omlet."

„To nije u redu", mrmljao je Grover, ali Gerion je samo nastavio sa svojom pričom.

„Ovde", rekao je, „imamo konje koji rigaju vatru koje ste, može biti, videli kad ste dolazili. Uzgajaju se za potrebe rata, normalno."

„Kakvog rata?" upitao sam.

Gerion se prepredeno osmehnuo. ,,Oh, koji god izbije. A tamo preko su, razume se, naše cenjene crvene krave."

Zaista, na padini brega pasle su stotine goveda trešnjeve boje.

„Baš ih je mnogo", rekao je Grover.

„Pa da, Apolon je prezauzet da bi se bavio njima", objasnio je Gerion, „pa je unajmio nas. Potražnja je vrlo velika I trudimo se da ih bude što više."

„A šta se to traži?" upitao sam.

Gerion me je začuđeno pogledao. „Meso, naravno! Vojske moraju da jedu."

„Ubijate svete krave sunca da biste ih pretvarali u meso za hamburgere?" rekao je Grover. „To je protiv drevnih zakona!"

„Ne uzbuđuj se, satiru. To su samo životinjke."

„Samo životinjke!"

„Da, i da je Apolonu iole stalo, siguran sam da bi nam rekao."

„Još kad bi znao", promrmljao sam.

Niko se ispravio. „Gerione, zabole me uvo za sve ovo. Trebalo je da razgovaramo o poslu, a ovo nije taj razgovor!"

„Sve u svoje vreme, gospodine Di Anđelo. Pogledajte tamo: imamo i egzotične divljači."

avada kedavra

101

Sledeća poljana je bila opasana bodljikavom žicom. Po njoj su na sve strane mileli džinovski škorpioni.

„Ranč 'Trostruko G'", rekao sam, iznenada se prisetivši. „Vaš pečat je bio na onim sanducima u kampu. Kvint je od vas dobio one škorpione."

„Kvint..." zamislio se Gerion. „Kratka seda kosa, mišićav, ume s mačem?"

„Aha."

„Nikad čuo", rekao je Gerion. „Dakle, tamo preko su moje cenjene konjušnice! Morate ih videti."

Uopšte nisam morao da ih vidim, zato što sam ih nanjušio čim smo im se primakli na oko trista metara. Na obali zelene reke nalazio se koral veličine fudbalskog igrališta. Jednu njegovu stranu oivičavale su konjušnice. Stotinjak konja se vrzmalo po blatu - kad kažem blato, zapravo mislim na konjsku balegu. Bilo je to nešto najodvratnije što sam ikad video, kao da je naišla mećava balege i preko noći navejala nanose više od jednog metra. Konji su stvarno odvratno izgledali od gacanja kroz to, a konjušnice su bile podjednako grozne. Bazdilo je da ne poveruješ - gore od onih đubretarskih brodova na Ist riveru.

Čak se i Niko zagrcnuo od gađenja. „Šta je to?”

„Moje konjušnice!" odvratio je Gerion. ,,U stvari, pripadaju Egeju, ali mi ih održavamo za malu mesečnu nadoknadu.Zar nisu divne?"

„Odvratne su!" rekla je Anabet.

„ Mnogo kake", primetio je Tajson.

„Kako možete da držite životinje u takvim uslovima?" uzviknuo je Grover.

„Vala, baš mi idete na živce", rekao je Gerion. „To su konji mesožderi, kapirate? Oni vole takve uslove."

„A i ti si prevelika škrtica da bi plaćao čišćenje", promrmljao je Eurition ispod širokog oboda svog šešira..

„Kuš!" obrecnuo se Gerion. „Dobro, de, možda bi u konjušnicama moralo malo bolje da se počisti. Možda mi stvarno i pomalo pripada muka kad vetar duva u pogrešnom pravcu. Pa šta onda? Moji klijenti mi i dalje dobro plaćaju."

„Koji klijenti?" hteo sam da znam.

„O, iznenadili biste se da saznate koliko mnogo ljudi je voljno da plati za konja-mesoždera. Odlični su za eliminisanje otpadaka. Fenomenalan način da zastrašite svoje neprijatelje.Fantastični za rođendanske žurke!Stalno ih iznajmljujemo."

„Vi ste čudovište", zaključila je Anabet.

avada kedavra

102

Zaustavivši kravomobil, Gerion se okrenuo prema njoj. ,,Šta me je odalo? Da nisu tri tela?"

„Morate da oslobodite one životinje", rekao je Grover. „Ono nije u redu!"

„A i ti klijenti o kojima stalno pričate", dodala je Anabet. „Radite za Krona, zar ne? Snabdevate njegovu vojsku konjima, hranom, svime što joj je potrebno."

Gerion slegnu ramenima, što je delovalo vrlo čudno, budući da je imao tri kompleta ramena. Izgledalo je kao da se talasa. „Mlada damo, radim za svakog ko hoće da plati. Ja sam poslovan čovek. I prodajem sve što imam da ponudim."

Iskobeljao se iz kravomobila i odšetao prema konjušnicama kao da uživa u svežem vazduhu. Pogled bi bio baš lep, s rekom, drvećem, brežuljcima i svim tim, da nije bilo one močvare od konjske balege.

Niko se izvukao iz zadnjeg vagona i besno otrčao do Geriona. Čobanin Eurition nije bio baš onako pospan kako je izgledao. Odvagnuo je svoju batinu i otišao za Nikom.

„Došao sam poslom, Gerione", rekao je Niko. ,,A ti mi još nisi odgovorio."

„Mmm." Gerion je razgledao kaktus. Potom je ispružio levu ruku i počešao se po srednjim grudima. „Da, dogovorićemo se, ne brini."

„Moja sablast mi je rekla da možeš da mi pomogneš. Rekao mi je da možeš da nas odvedeš do duše koja nam je potrebna."

„Čekaj malo", rekao sam. „Mislio sam da želiš moju dušu."

Niko me je pogledao kao da nisam normalan. „Tvoju? Zašto bih želeo tvoju? Bjankina duša vredi koliko hiljadu tvojih! Dakle, Gerione, hoćeš li mi pomoći ili ne?"

„Pa, pretpostavljam da bih baš i mogao", odvratio je rančer. „Uzgred, gde je tvoj sablasni prijatelj?"

Niko kao da se uznemirio. „Ne može da se formira na dnevnoj svetlosti. Nije mu lako. Ali tu je negde."

Gerion se osmehnuo. „Siguran sam da jeste. Minos voli da nestane kad... zagusti."

„Minos?" Setio sam se čoveka koga sam video u snu, sa zlatnom krunom, špicastom bradom i okrutnim očima. „Mislite na onog zlog kralja? To je duh koji te savetuje?"

„Ne tiče te se, Persi!" Niko se okrenu prema Gerionu. „Kako to misliš, kad zagusti?"

avada kedavra

103

Čovek sa tri tela uzdahnu. „Vidi, Niko - smem li da te zovem Niko?"

„Ne."

,,Vidi,Niko, Luk Kaštelan nudi mnogo para za polutane. Pogotovo one moćne. A kad sazna tvoju malu tajnu, ko si ti zapravo, platiće više nego dobro."

Niko isuka svoj mač, ali Eurition mu ga izbi iz ruke. Pre no što sam mogao da ustanem, Ortar mi se našao na grudima i zarežao, s njuškom tik ispred mog lica.

„Ja bih ostao u vagonima, na vašem mestu", upozorio nas je Gerion. „Ili će Ortar pokidati gušu gospodina Džeksona. A sad, Euritione, budi tako dobar i postaraj se za Nika."

Čobanin pijunu u travu. „Je L' baš moram?"

„Da, budaletino!"

Izgledajući kao da ga cela stvar grdno zamara, Eurition je svojom ogromnom rukom obuhvatio Nika i podigao ga uvis kao rvač.

„Nosi i taj mač", gadljivo je dodao Gerion. „Ništa ne mrzim više od tog stigijskog gvožđa."

Eurition podignu mač, pažljivo vodeći računa da ne dodirne sečivo.

,,A sad", vedro je nastavio Gerion, „pošto smo završili obilazak, hajde da se vratimo u kuću, prigrizemo nešto i pošaljemo Irida-poruku našim prijateljima u Titanovoj vojsci."

„Gade jedan!" uzviknula je Anabet.

Gerion joj dobaci osmeh. „Ne sekiraj se, dušice. Kad isporučim gospodina Di Anđela, ti i tvoje društvance možete da idete. Ne mešam se u potrage. Uz to, dobro mi je plaćeno da vam omogućim slobodan prolaz, ali bojim se da gospodin Di Anđelo nije uključen u cenu."

„Ko vam je platio?" upitala je Anabet. „Kako to mislite?"

„Ne beri brigu, curo draga. Hoćemo li, dakle?"

„Čekajte!" rekao sam, na šta Ortar zareza. Ostao sam savršeno nepomičan, da mi ne bi zario zube u grlo. „Vi ste poslovan čovek, Gerione. Hajde da se nagodimo."

Gerion suzi pogled. „Kako da se nagodimo? Imaš li zlata?"

„Imam nešto bolje. Trampu."

„Ali gospodine Džekson, nemate ništa."

„Mogao bi da mu daš da počisti konjušnice", nedužno je predložio Eurition.

avada kedavra

104

„Uradiću to!" rekao sam. „Ako ne uspem, imate nas sve. Možete sve da nas trampite za Lukovo zlato."

„Pod uslovom da te konji ne pojedu", primetio je Gerion.

„Opet vam ostaju moji prijatelji", rekao sam. „Ali ako uspem, sve nas puštate da odemo, uključujući i Nika."

„Ne!" vrisnuo je Niko. „Ne čini mi nikakve usluge, Persi. Ne želim tvoju pomoć!"

Gerion se zakikotao. „Persi Džeksone, one konjušnice nisu čišćene hiljadu godina... mada stoji da bi se prostor u njima bolje prodavao kad bi se raščistila sva ona balega."

„Pa, šta onda imate da izgubite?"

Rančer je oklevao. ,,U redu, prihvatam tvoju ponudu, ali moraš da obaviš posao do zalaska sunca. Ako ne uspeš, tvoji prijatelji biće prodani, a ja bogat."

„Dogovoreno."

Klimnuo je glavom. „Povešću tvoje prijatelje nazad u kuću. Tamo ćemo te čekati."

Eurition me je pogledao nekako čudno - sažaljivo, možda. Zazviždao je i pas je skočio s mene, pravo u Anabetino krilo. Ona iznenađeno uzviknu. Znao sam da Tajson i Grover neće ništa pokušavati sve dok je Anabet talac.

Iskočio sam iz vagona i netremice je pogledao.

„Nadam se da znaš šta radiš", tiho je rekla.

“I ja.”

Gerion se smestio na vozačko sedište. Eurition je odvukao Nika pozadi.

„Zalazak sunca", podseti me Gerion. „Ni trenutak kasnije."

Nasmejavši se još jednom, pritisnuo je sirenu koja zazvoni kao klepetuša i kravomobil se dumbarajući udalji niz stazu.

avada kedavra

105

9.

SKUPLJAM BALEGU

Ugledavši zube tih konja, izgubio sam svaku nadu.

Dok sam prilazio ogradi, navukao sam majicu preko nosa da bih blokirao smrad. Jedan pastuv je dogacao kroz kaljugu i ljutito zanjištao u mom pravcu. Iskezio je zube, koji su bili šiljati kao u medveda.

Pokušao sam da mu se obratim mislima. Na taj način mogu da razgovaram s većinom konja.

Zdravo, rekao sam mu. Počistiću konjušnice. Zar to neće biti sjajno?

Da! odvratio je konj. Uđi! Mi tebe pojesti! Ukusan polutan!

Ali ja sam Posejdonov sin, pobunio sam se. On je stvorio konje.

Ovo mi obično obezbeđuje kraljevski tretman u konjskom svetu. Međutim, ne i ovog puta.

Da! oduševljeno se složio konj. Može uđe i Posejdon! Mi vas obojicu pojesti! Morska klopa!

Morska klopa! zakliktaše uglas ostali konji, gacajući poljanom. Posvuda su zujale muve, a vrelina dana nije nimalo umanjivala smrad. Palo mije napamet da bih mogao da dorastem ovom izazovu zato što sam se setio kako je Herakle to u radio. Skrenuo je reku u konjušnice i tako ih počistio. Računao sam da ću možda moći da kontrolišem vodu. Međutim, nisam mogao da se približim konjima a da me ne prožderu, i to je predstavljalo problem. Reka je, opet, tekla čak u podnožju brežuljka, mnogo dalje nego što sam mislio, čitavih pola kilometra daleko. Problem balege izgledao je ovako izbliza mnogo veći. Uzeo sam zarđalu lopatu i eksperimentalno je zaronio u gomilu pored ograde. Sjajno. Još samo oko četiri milijarde punih lopata i posao je gotov.

Sunce je već tonulo. Imao sam, u najboljem slučaju, još dva do tri sata. Zaključio sam da mi je reka jedina šansa. Barem ću na obali reke moći razmišljati lakše nego ovde. Uputio sam se nizbrdo.

Stigavši do reke, zatekao sam tamo jednu devojku kako me čeka. Na sebi je

imala farmerke i zelenu majicu, a u njene duge, smeđe pletenice bile su

avada kedavra

106

upletene vlati rečne trave. Pogled joj je bio strog, a ruke prekrštene na grudima.

,,A ne, nećeš", rekla je.

Zabuljio sam se u nju. „Jesi li ti najada?"

Prevrnula je očima. „Normalno da jesam!"

„Ali ti govoriš. I nisi u vodi."

,,A šta s' ti mislio, da ne možemo da se ponašamo kao smrtnici ako to želimo?"

Nisam nikad razmišljao o tome. Ali osetio sam se nekako glupo, jer sam u kampu viđao mnogo najada, koje su se samo kikotale i tu i tamo mi mahnule s dna jezera.

„Vidi", rekao sam. „Došao sam samo da te zamolim..."

„Znam ko si", odvratila je. ,,I znam šta hoćeš. A odgovor je ne! Neću ponovo dozvoliti da se moja reka koristi za čišćenje tih štrokavih štala."

„Ali..."

„Nema ali, morsko momče. Vi što vam je tata bog mora mislite da ste mnooogo važniji od tamo neke rečice, jel? E pa reći ću ti nešto, ovu najadu neće niko da bosira samo zato što mu je Posejdon tata. Ovo je slatkovodna teritorija, mister. Poslednji lik koji je tražio da mu učinim to - uzgred, bio je mnogo zgodniji od tebe - uspeo je da me ubedi, i to je bila najgora greška koju sam ikad napravila! Imaš li ti pojma šta ta silna balega radi mom ekosistemu? Ličim li ti ja na pogon za prečišćavanje otpadnih voda? Uginuće mi sva riba. Nikad neću očistiti vodene biljke od te kaljuge. I godinama će mi biti muka. NE, HVALA!"

Način na koji je govorila podsetio me je na moju drugaricu smrtnicu, Rejčel Elizabet Der - i ona me je tako bombardovala rečima. Mada, nisam mogao zameriti najadi. Kad sam malo razmislio, shvatio sam da bih se i sam prilično razgoropadio da mi neko ubaci dvadeset miliona kila balege u kuću. Ali ipak...

„Moji prijatelji su u opasnosti", rekao sam joj.

,,E pa baš mi je žao! Ali to nije moj problem. A ti nećeš uništiti moju reku."

Izgledalo je kao da je spremna da se potuče. Stisla je pesnice kao da se sprema na bitku, ali učinilo mi se da čujem podrhtavanje u njenom glasu. Odjednom sam shvatio da me se ona, i pored svog prkosnog stava - boji. Verovatno je mislila da ću se boriti s njom za kontrolu nad rekom i pribojavala se da će izgubiti.

avada kedavra

107

Ta pomisao me je rastužila. Osetio sam se kao siledžija, Posejdonov sin koji se pravi važan.

Seo sam na panj. „Okej, pobedila si."

Najada je izgledala iznenađeno. „Stvarno?"

„Neću se boriti s tobom. To je tvoja reka."

Ramena su joj se opustila. ,,Oh. Oh, dobro je. Hoću reći - dobro po tebe!"

„Ali moji prijatelji i ja ćemo biti prodati Titanima ukoliko ne počistim one konjušnice do zalaska sunca. A pojma nemam kako da to uradim."

Reka je veselo žuborila. Zmija je klizila površinom vode i naglo zaronila. Naposletku je najada uzdahnula.

„Otkriću ti jednu tajnu, sine boga mora. Uzmi malo zemlje u ruku."

„Molim?"

„Čuo si me."

Čučnuo sam i uzeo punu šaku teksaske zemlje. Bila je suva, crna i puna sićušnog grumenja belog kamena... Ne, još nečega, pored kamena.

„To su školjke", rekla je najada. „Okamenjene školjke. Pre mnogo miliona godina, čak pre bogova, kad su vladali samo Uran i Geja, ovaj predeo je bio pod vodom. Bio je deo mora."

Odjednom sam shvatio na šta misli. U ruci sam držao komadiće prastarih morskih pužića, ljušture mekušaca. Čak su i krečnjačke stene imale na sebi otiske školjki.

„Okej", rekao sam. ,,A šta mi to vredi?"

„Nisi baš toliko drugačiji od mene, polubože. Čak i kad sam izvan vode, voda je u meni. Ona je moj izvor života." Ustuknula je, zakoračivši u reku, i osmehnula se. „Nadam se da ćeš naći načina da spaseš svoje prijatelje."

Rekavši to, pretvorila se u tečnost i stopila s rekom.

Sunce je dodirivalo bregove kad sam se ponovo našao kod konjušnica.

Mora biti da je neko u međuvremenu dolazio da nahrani konje, jer su upravo razdirali zubima ogromne životinjske lešine. Nisam razaznavao koje su to životinje bile i, istini za volju, nisam ni želeo da znam. Ako su konjušnice uopšte mogle postati još odvratnije, prizor pedeset konja koji žderu sirovo meso meni je bio sasvim dovoljan za to.

Morska klopa! pomisli jedan konj kad me je ugledao. Uđi! Još smo gladni.

avada kedavra

108

Šta mi je bilo činiti? Reku nisam mogao da upotrebim. A činjenica da se ovo mesto pre nekih milion godina nalazilo pod vodom nije mi trenutno bila od velike pomoći. Pogledao sam malu kalcifikovanu školjkicu na svom dlanu, a onda u onu planinčinu balege.

U nemoćnom besu, bacio sam školjku u balegu. Taman sam hteo da okrenem konjima leđa, kad sam čuo nekakav zvuk.

Šištanje. Kao probušen balon.

Spustio sam pogled ka mestu gde sam bacio školjku. Iz kaljuge je šikljao tanušan vodoskok. „Nemoguće", promucao sam.

Koraknuo sam prema ogradi ,oklevajući. „Porasti", rekao sam vodoskoku.

Uz glasan pljusak, voda je šiknula metar uvis i nastavila da žubori. Jeste bilo nemoguće, ali događalo se. Dva konja priđoše da vide šta se događa. Jedan prinese usta izvoru i odmah potom odskoči.

Bljak! reče on. Slano!

Bila je to morska voda, nasred ranča u Teksasu. Uzeo sam još jednu šaku zemlje i povadio iz nje fosile školjki. Nisam zaista znao šta to radim, ali trčao sam duž konjušnica, bacajući školjke u gomile balege. Gde god je pala školjka, uvis je šiknuo još jedan mlaz morske vode.

Prestani! kukali su konji. Meso dobro! Kupanje nije dobro!

Tada sam primetio da voda ne ističe iz konjušnica i ne otiče nizbrdo, kao što bi normalno činila. Umesto toga, samo je žuborila oko svakog izvora i tonula u tlo, odnoseći balegu sa sobom. Konjska balega se rastvarala u slanoj vodi, ostavljajući za sobom samo dobru, staru mokru zemlju.

„Još!" uzviknuo sam.

Osetio sam nekakav trzaj u utrobi i mlazevi vode počeše da šikljaju kao u najvećoj perionici automobila na svetu. Slani vodoskoci praštali su više od pet metara u visinu. Konji pomahnitaše, trčeći napred-nazad dok su ih gejziri polivali odasvud. Planine balege počeše da se tope kao led.

Osećaj trzanja postao je snažniji, čak bolan, ali prizor tolike morske vode me je na neki način ispunjavao. Ja sam to uradio. Ja sam doveo okean na ovaj brežuljak.

Prestani, gospodaru! kukali su konji. Prestani, molimo te!

Voda je sad već praštala na sve strane. Konji su bili potpuno mokri, a neki su paničili i klizali se po blatu. Balega je sasvim iščezla; sve te silne tone su se prosto istopile u tlo, a voda je počinjala da se nakuplja, cureći iz konjušnice i spuštajući se u stotinama potočića u pravcu reke.

avada kedavra

109

„Stani", rekao sam vodi.

Ništa se nije dogodilo. Bol u mojoj utrobi se pojačavao. Ako ne zatvorim gejzire na vreme, slana voda će otići u reku i zatrovati ribu i biljke.

„Stani!" Svom snagom sam se usredsredio da zaustavim sile mora.

Gejziri se naglo zatvoriše. Pao sam na kolena, iznuren. Preda mnom se nalazila blistavo čista konjušnica, poljana pokrivena mokrim, slanim blatom i pedeset konja oribanih tako temeljito da im je krzno blistalo. Vodoskoci su im sprali čak i ostatke mesa nakupljene medu zubima.

Nećemo te pojesti! cvileli su. Molimo te, gospodaru! Nemoj više slano kupanje!

„Pod jednim uslovom", rekao sam. „Odsad ćete jesti samo hranu koju vam donesu konjušari. Ne i ljude. Ili ću se vratiti sa još školjki!"

Konji su na to zanjištali i obasuli me obećanjima da će odsad biti dobri i fini konji-mesožderi, ali nisam ostao da ćaskam s njima. Sunce je tonulo. Okrenuo sam se i potrčao prema rančerskoj kući što sam brže mogao.

Namirisao sam roštilj pre no što sam stigao do kuće, što me je strašno

naljutilo, jer stvarno volim roštilj.

Trem je bio doteran za žurku. Na ogradi su visili trake i baloni. Gerion je okretao pljeskavice na ogromnom roštilju napravljenom od bureta za naftu. Eurition je sedeo za baštenskim stolom, opušteno čačkajući nokte nožem. Dvoglavi pas je njušio miris rebaraca i pljeskavica sa roštilja. Potom sam ugledao svoje prijatelje: Tajson, Grover, Anabet i Niko behu nagurani u ćošak, vezani kao telad na rodeu, s užadima oko gležnjeva i zglavaka, vezanih usta.

„Pusti ih!" viknuo sam, još uvek zaduvan od trčanja uza stepenice. „Počistio sam konjušnice!"

Gerion se okrenuo. Sva tri grudna koša behu mu pokrivena keceljama, sa po jednom rečju na svakoj, tako da je ceo natpis glasio: PUSA - ZA - KUVARA. „Nemoj da pričaš? Kako ti je uspelo?"

Nisam imao mnogo strpljenja, ali sam mu ipak ispričao.

S poštovanjem je klimnuo glavom. „Vrlo dovitljivo. Bilo bi bolje da si otrovao onu gnjavatorku najadu, ali nema veze."

„Oslobodi moje prijatelje", rekao sam. „Dogovorili smo se."

„Ma, razmišljao sam ja o tome. Ali postoji mali problem: ako ih oslobodim, neću biti plaćen."

„Obećao si!"

avada kedavra

110

Gerion ispusti glasno ts-ts. ,,A da li si me naterao da ti se zakunem rekom Stiks? Ne, nisi. Stoga me naš dogovor ne obavezuje. Kad sklapaš posao, sinak, trebalo bi obavezno da isposluješ i obavezujuću zakletvu."

Isukao sam mač. Ortar je zarežao, prignuvši jednu glavu do Groverovog uva i iskesivši očnjake.

„Euritione", rekao je Gerion, „ovaj mali počinje da me nervira. Ubij ga."

Eurition me osmotri. Nisu mi se dopadali moji izgledi protiv njega i te ogromne batine.

„Ubij ga sam", odvratio je naposletku.

Gerion začuđeno podignu obrve. „Kako, molim?"

„Čuo si me", progunđa Eurition. „Vazda me podmećeš da obavljam tvoje prljave poslove. Kavžiš se bez razloga, a meni se već smučilo da ginem za tebe. Ako 'oćeš da se boriš s klincem, bori se sam."

Još nikad nisam čuo nekog Aresovog sina da kaže nešto što u toj meri nije ličilo na Aresa.

Geron ispusti lopaticu za meso. „Usuđuješ se da mi prkosiš? Trebalo bi da te otpustim na licu mesta!"

,Jes', a ko će da ti se stara o stoci? Ortare, vamo."

Pas je smesta prestao da reži na Grovera, prišao čobaninu i seo mu pored nogu.

,,U redu!" zarežao je Gerion. „Pozabaviću se s tobom kasnije, kad dečak bude mrtav!"

Dohvatio je dva noža za meso i bacio ih na mene. Odbio sam jedan mačem. Drugi se zabio u baštenski sto, dva centimetra od Euritionove ruke.

Krenuo sam u napad. Gerion je parirao mom prvom udarcu parom usijanih mašica i krenuo ka meni s dugačkom viljuškom u rukama. Izbegao sam je i ubo ga pravo u srednji grudni koš.

„Ahhh!" Skljokao se na kolena. Čekao sam da se pretvori u prah, kako to već obično biva s čudovištima. Međutim, on je umesto toga samo napravio grimasu i počeo da ustaje. Rupa na njegovoj kecelji je počela da se zatvara.

„Dobar pokušaj, sinak", reče on. „Ali problem je u tome što ja imam tri srca. Dovoljno rezervnih delova."

Preturio je roštilj i žeravica se rasula na sve strane. Jedan grumen se zaustavio nedaleko od Anabetinog lica i ona prigušeno vrisnu. Tajson se naprezao ne bi li raskinuo veze, ali čak ni njegova snaga nije bila dovoljna za to. Morao sam da okončam ovu borbu pre no što mi prijatelji nastradaju.

avada kedavra

111

Ubo sam Geriona u levi grudni koš, ali on se samo nasmejao. Saterao sam sečivo u njegov desni želudac. Nije vredelo. Kao da sam zabadao mač u plišanog medveda.

Tri srca. Dovoljno rezervnih delova. Nije dovoljno pogoditi samo jedno...

Utrčao sam u kuću.

„Kukavico!" viknuo je za mnom. „Vraćaj se ovamo i umri kako dolikuje!"

Zidove dnevne sobe ukrašavala je gomila jezivih lovačkih trofeja - punjenih jelenskih i zmajskih glava, kao i vitrina s puškama, stalak s izloženim mačevima i luk s punim lobocem.

Gerion je hitnuo dugačku viljušku, koja se uz tup udar zarila u zid tik pored moje glave. Izvukao je dva mača iz stalka. „Tvoja glava ima da stoji baš ovde, Džeksone! Odmah pored grizlijeve!"

Dobio sam ludu ideju. Ispustio sam Rasparač i skinuo luk sa zida.

Bio sam najgori strelac na svetu. U kampu nisam uspevao da pogodim ni metu, a kamoli njen centar. Ali nisam imao izbora. Ovu borbu nisam mogao dobiti mačem. Pomolio sam se Artemidi i Apolonu, blizancima-strelcima, u nadi da će se barem ovog puta sažaliti na mene. Molim vas. Samo jedan pogodak. Kad vas molim.

Postavio sam strelu u žleb i zategao luk.

Gerion je prasnuo u smeh. „Jadna budalo.Jedna strela ti ne vredi ništa više od jednog mača."

Podigao je svoje mačeve i jurnuo. Izbegao sam ga odskočivši u stranu. Pre no što je stigao da se okrene, odapeo sam strelu naciljavši u bočni deo njegovog desnog grudnog koša. Začuo sam tri uzastopna tupa udara dok je strela redom prolazila kroz njegova tri grudna koša i potom mu izletela kroz levu stranu, zabivši se u čelo punjene grizlijeve glave.

Gerion ispusti svoje mačeve. Potom se okrenu i zabulji u mene. „Ali ti ne umeš da gađaš. Rekli su mi da ne umeš da..."

Lice mu je poprimilo nezdravu zelenu nijansu. Srušio se na kolena i počeo da pretvara u prah, sve dok naposletku od njega nije ostalo ništa osim triju kuvarskih kecelja i para ogromnih kaubojskih čizama.

Odvezao sam svoje prijatelje, a Eurition nije pokušavao da me zaustavi.

Zatim sam podjario vatru u roštilju i pobacao hranu u plamen kao žrtvu paljenicu Artemidi i Apolonu.

„Hvala vam, narode", rekao sam. „Vaš sam dužnik."

avada kedavra

112

Nebo je zatutnjalo u daljini, pa sam pretpostavio da su pljeskavice verovatno dobro mirisale.

„Ura za Persija!" rekao je Tajson.

„Je l' možemo sad da vežemo ovog čobanina?" upitao je Niko.

„Aha!" saglasio se Grover. ,,A to kuče me je umalo ubilo!"

Pogledao sam Euritiona, koji je i dalje opušteno sedeo za baštenskim stolom. Obe Ortarove glave ležale su mu na kolenima.

„Koliko će potrajati dok se Gerion ponovo ne formira?" upitao sam ga.

Slegao je ramenima. „Sto godina? On nije od onih što se brzo oporavljaju, hvala bogovima. Učinio si mi uslugu."

„Ti reče da si već ginuo za njega", prisetio sam se. „Kako to?"

„Već nekol'ko hiljada godina radim za tog skota. Bio sam običan polutan, ali sam odabrao besmrtnost kad mi ju je ćale ponudio. Prešo sam se ko nikad. Sad mi nema mrdanja s ovog ranca. Ne mogu da odem. Ne mogu da dam otkaz. Brinem o kravama i bijem Gerionove bitke. Nas dvojica smo nekako povezani."

„Možda bi mogao da izmeniš tu situaciju", rekao sam.

Eurition suzi pogled. „Kako?"

„Budi dobar prema životinjama. Staraj se o njima. Nemoj ih prodavati za klanje i nemoj poslovati s Titanima."

Eurition malo razmisli o tome. „To bi bilo skroz u redu."

„Pridobij životinje na svoju stranu i one će ti pomoći. Kad se Gerion vrati, možda će ovog puta raditi on za tebe."

Eurition se isceri. ,,S tim bi' baš i mog'o da živim."

„Nećeš pokušati da nas sprečiš da odemo?"

„Jok, daleko bilo."

Anabet je trljala svoje pomodrele zglavke. Još uvek je podozrivo posmatrala Euritiona. „Tvoj gazda reče da mu je neko platio za naš slobodan prolaz. Ko?"

Čobanin slegnu ramenima. „Možda je to reko samo da vas zavara."

„Šta je s Titanima?" upitao sam. „Da li si im Irida-porukom već javio za Nika?"

„Jok ja. Gerion je hteo da sačeka do posle roštilja. Oni ne znaju ništa o njemu."

avada kedavra

113

Niko me je streljao pogledom. Nisam bio siguran šta da radim s njim. Sumnjao sam da će pristati da pođe s nama. S druge strane, nisam mogao da ga pustim da potpuno sam t umara naokolo.

„Mogao bi ostati ovde dok ne obavimo potragu", rekao sam mu. „Ovde bi bio bezbedan."

„Bezbedan?" rekao je Niko. „Šta tebe briga jesam li ja bezbedan? Ti si oterao moju sestru u smrt!"

„Niko", umešala se Anabet, „Persi nije kriv za to što se dogodilo. A Gerion nije lagao kad je rekao da Kron želi da te se dočepa. Da zna ko si, učinio bi sve da te pridobije na svoju stranu."

„Nisam ja ni na čijoj strani. I nikog se ne bojim!"

„Ali trebalo bi", rekla je Anabet. „Tvoja sestra ne bi želela..."

„Da vam je stalo do moje sestre, pomogli biste mi da je vratim!"

„Duša za dušu?" rekao sam.

„Da!"

„Ali ako ne želiš moju dušu..."

„Nemam ja tebi šta da objašnjavam!" Niko treptanjem otera suze. „I vratiću je."

„Bjanka ne bi želela da bude vraćena" rekao sam. „Ne tako."

„Nisi je ni poznavao!" uzviknuo je. „Otkud znaš šta bi ona želela?"

Zurio sam u plamenove roštilja. Setio sam se stiha iz Anabetinog proročanstva: Ruka kralja duhova odvešće te u spas il' na stratište. Sablasni kralj je morao biti Minos, a ja sam morao ubediti Nika da ga ne sluša. „Hajde da pitamo Bjanku."

Kao da se nebo odjednom smračilo.

„Pokušao sam" žalosno je rekao Niko. „Neće da se javi."

„Pokušaj ponovo. Imam osećaj da će se javiti kad sam i ja tu."

„Zašto bi?"

„Zato što mi je slala Irida-poruke", odvratio sam, iznenada sasvim siguran u to. „Pokušavala je da me upozori šta si namerio, kako bih mogao da te zaštitim."

Niko odmahnu glavom. „Nemoguće."

„Postoji samo jedan način da to ustanovimo. Ti reče da se ne bojiš." Okrenuo sam se Euritionu. „Trebaće nam jama, slična grobnoj. I klopa i piće."

„Persi", upozorila me je Anabet. „Mislim da to nije dobra..."

avada kedavra

114

,,U redu", rekao je Niko. „Pokušaću."

Eurition se počeša po bradi. „Ima tamo pozadi rupa, iskopana za septički rezervoar. Mogli bismo daje iskoristimo. Mladi Kiklope, donesi mi ručni frižider iz kujne. Nadam se da pokojnici vole đumbirovo pivo."

avada kedavra

115

10.

TAKMIČIMO SE U KVIZU SMRTI

S prizivanjem smo započeli kad se smrklo, u više od pet metara dugačkoj jami iskopanoj pored septičkog rezervoara. Rezervoar je bio jarkožut, sa smajlijem i crvenim recima ispisanim sa strane: SREĆNI KOTLIĆ & KO. Nije se baš slagao s atmosferom prizivanja mrtvih.

Mesec je bio pun. Nebom su plutali srebrnasti oblaci.

„Minos bi već trebalo da je ovde", rekao je Niko, mršteći se. „Sasvim se smrklo."

„Možda se izgubio", rekao sam, s puno nade.

Niko je sipao đumbirovo pivo u jamu i pobacao unutra meso od roštilja, a potom počeo da baje na starogrčkom. Insekti u šumi su smesta počeli da cvrče. Pseća pištaljka od stigijskog leda u mom džepu postala je još hladnija, ledeno mi prijanjajući za nogu.

„Reci mu da prestane", šapnuo mi je Tajson.

Deo mene se slagao s njim. Ovo je bilo neprirodno. Noćni vazduh je bio hladan i preteći. Ali pre no što sam mogao išta da kažem, pojavili su se prvi duhovi. Iz tla je sipila sumporna izmaglica. Senke su se zgušnjavale u ljudska obličja. Jedna plava senka dolebdela je do ruba jame i klekla da pije.

„Zaustavi ga!" rekao je Niko, smesta prekinuvši bajanje. „Samo Bjanka sme da pije!"

Isukao sam Rasparač. Duhovi se povukoše, uglas zasiktavši na prizor mog mača od nebeske bronze. Međutim, bilo je prekasno da zaustavim onog prvog duha. Beše već poprimio obličje bradatog muškarca u beloj odori. Imao je zlatan obruč na čelu, a oči su mu čak i u smrti plamtele zlobom.

„Minose!" rekao je Niko. „Šta to radiš?"

„Primite moje izvinjenje, gospodaru", rekao je duh, mada nije zvučao kao da mu je naročito žao. „Žrtva je mirisala tako dobro da nisam mogao da odolim." Pogledao je svoje šake i osmehnuo se. „Lepo je što mogu opet da se vidim. I obličje mi se skoro sasvim zgusnulo..."

„Ometaš ritual!" pobunio se Niko. „Gubi..."

avada kedavra

116

Duhovi mrtvih opasno zasvetlucaše, pa je Niko morao da nastavi da baje kako bi ih zadržao na odstojanju.

„Da, tako je, gospodaru", rekao je Minos, zvučeći kao da se zabavlja. „Nastavite da bajete. Ja sam došao samo da bih vas zaštitio od ovih lažova koji bi da vas obmanu."

Okrenuo se prema meni, odmeravajući me kao da sam nekakva bubašvaba. „Persi Džekson... vidi ti to. Posejdonovi sinovi se, izgleda, nisu nimalo popravili tokom vekova?"

Poželeo sam da ga zviznem, ali računao sam da bi mi pesnica samo proletela kroz njegovo lice. „Tražimo Bjanku di Anđelo", rekao sam. „Briši."

Duh se zakikotao. „Koliko sam shvatio, jednom si ubio Minotaura golim rukama. Međutim, u Lavirintu te čekaju još gore stvari. Zar stvarno veruješ da će ti Dedal pomoći?"

Ostali duhovi su se uskomešali. Izvukavši nož, Anabet mi je pomogla da ih zadržim podalje od jame. Grover se toliko uznervozio da se pribio uz Tajsonovo rame.

„Dedal nimalo ne mari za vas, polutani", upozorio je Minos. „Ne smete mu verovati. Star je toliko da mu godine ne možeš izbrojati i isto je toliko lukav. Nečista savest zbog ubistva učinila ga je ogorčenim, a i bogovi su ga prokleli."

„Nečista savest zbog ubistva?" upitao sam. „Koga je ubio?"

„Ne menjaj temu!" zarežao je duh. „Ometaš Nika. Pokušavaš da ga ubediš da odustane od svog cilja. Ja bih ga učinio gospodarom!"

„Dosta, Minose", zapovedi Niko.

Duh se iskezio. „Gospodaru, ovo su ti neprijatelji. Ne smeš ih slušati! Dozvoli da te štitim. Oteraću ih u ludilo, kao što sam i druge."

„Druge?" jeknula je Anabet. „Misliš na Krisa Rodrigeza? To si bio ti?"

„Lavirint je moje vlasništvo", rekao je duh, ,,a ne Dedalovo! Uljezi zaslužuju da siđu s uma."

„Odlazi, Minose!" zahtevao je Niko. „Hoću da vidim svoju sestru!"

Duh je progutao svoj gnev. „Kako želite, gospodaru. Ali upozoravam vas. Ne smete verovati ovim herojima."

Rekavši to, pretvorio se u izmaglicu i iščezao.

Ostali duhovi krenuše napred ka jami, ali smo Anabet i ja uspeli da ih zadržimo.

„Bjanka, pojavi se!" pevušio je Niko. Njegovo bajanje se ubrzalo, a duhovi su se nervozno vrpoljili.

avada kedavra

117

„Pojaviće se svakog trenutka", promrmljao je Grover.

Zatim je među drvećem zatreperila srebrnasta svetlost - duh koji je izgledao svetliji i snažniji od ostalih. Prišao je bliže i nešto mi je reklo da ga pustim da prođe. Klekao je pored jame da pije. Kad je ustao, ukazalo se sablasno obličje Bjanke di Anđelo.

Nikovo bajanje je utihnulo. Spustio sam mač. Ostali duhovi počeše da se guraju napred, ali Bjanka je mahnula rukom i oni se povukoše u šumu.

„Zdravo, Persi", reče ona.

Izgledala je isto kao kad je bila živa: zelena kapa nakrivljena na gustoj crnoj kosi, tamne oči i maslinasta koža kao kod njenog brata. Nosila je farmerke i srebrnastu jaknu, uniformu Artemidinih lovaca. O ramenu joj je visio luk. Bledo se osmehivala, a celo njeno obličje je treperilo.

„Bjanka", rekao sam. Glas mi je jedva prolazio kroz grlo. Dugo sam se već osećao krivim zbog njene smrti, ali videti je ovako pred sobom bilo je pet puta gore, kao daje tek umrla. Setio sam se kako sam pretraživao olupinu džinovskog bronzanog ratnika za čiji je poraz žrtvovala svoj život, ne pronašavši ni traga od nje.

„Tako mi je žao", rekao sam.

„Nema zašto da ti bude žao, Persi. Sama sam izabrala i ne kajem se zbog toga."

„Bjanka!" Niko je teturao prema nama kao da se upravo trgao iz ošamućenosti.

Okrenula se prema bratu. Bila je tužna, kao da se pribojavala ovog trenutka. „Zdravo, Niko. Kako si porastao."

„Zašto mi nisi pre odgovorila?" zaplakao je. „Već mesecima pokušavam!"

„Nadala sam se da ćeš odustati."

„Da ću odustati?" Zvučao je skrhano. „Kako možeš to da kažeš? Pokušavam da te spasem!"

„Ne možeš, Niko. Ne radi ovo. Persi je u pravu."

„Nije! Dozvolio je da umreš! On ti nije prijatelj."

Bjanka pruži ruku, kao da bi da dotakne lice svog brata, ali ona je bila sačinjena od izmaglice. Približivši se živoj kozi , njena ruka je isparila.

„Moraš me poslušati", reče ona. „Za Hadovo dete je opasno da bude kivno. To nam je kobna mana. Moraš oprostiti. Obećaj mi to."

„Ne mogu. Nikad."

avada kedavra

118

„Persi je zabrinut za tebe, Niko. On ti može pomoći. Dozvolila sam mu da vidi šta nameravaš, u nadi da će te naći."

„Znači, to si zaista bila ti", rekao sam. „Ti si mi poslala one Irida-poruke."

Bjanka potvrdno klimnu glavom.

„Zašto pomažeš njemu a ne meni?" vrisnuo je Niko. „To nije fer!"

„Sad si već bliže istini", odvratila je Bjanka. „Nisi ti ljut na Persija, Niko. Ljut si na mene."

„Nisam."

„Ljut si zato što sam te ostavila da bih postala Artemidin lovac. Ljut si zato što sam umrla i ostavila te samog. Žao mi je zbog toga, Niko. Stvarno. Ali moraš da prevaziđeš taj gnev. I prekini da okrivljuješ Persija za moje izbore, inače ćeš osuditi sebe na propast."

„Ona je u pravu", umešala se Anabet. „Kron se vraća, Niko. Nastojaće da privoli, koga god bude mogao, da mu se pridruži."

„Briga me za Krona", rekao je Niko. „Samo hoću da mi se sestra vrati."

„To ne možeš imati, Niko", nežno mu je rekla Bjanka.

„Ja sam Hadov sin! Mogu."

„Ne pokušavaj", rekla je. „Ako me voliš, nemoj..."

Glas joj je posustao. Duhovi su ponovo počeli da se skupljaju oko nje, delujuči uznemireno. Senke su im se nervozno vrpoljile. Opasnost! šaputali su njihovi glasovi.

„Tartar se komeša", rekla je Bjanka. „Tvoja moć privlači Kronovu pažnju. Mrtvi se moraju vratiti u Podzemni svet. Nije bezbedno da se zadržavamo ovde."

„Čekaj", rekao je Niko. „Kad te molim..."

„Zbogom, Niko", rekla je Bjanka. „Puno te volim. Upamti šta sam ti rekla."

Njeno obličje je zatreperelo i duhovi nestadoše, ostavljajući nas same s jamom, septičkim rezervoarom Srećni kotlić ,i hladnim,punim mesecom.

Nije nam se žurilo da te noći krenemo na put, stoga smo odlučili da

sačekamo do jutra. Grover i ja smo polegali na kožne kauče u Gerionovoj dnevnoj sobi, svakako mnogo udobnije od prostirki u Lavirintu; međutim, moji košmari zbog toga nisu bili ništa manje strašni.

Sanjao sam da sam s Lukom, i da šetamo mračnom paktom na planini Tam. Sada je to bilo kompletno zdanje - a ne neka poludovršena iluzija poput one koju sam zimus video. U mangalima duž zidova plamsale su zelene vatre. Pod

avada kedavra

119

je bio od uglačanog crnog mermera. Hodnikom je brijao hladan vetar, a iznad nas, kroz otvorenu tavanicu, videli su se sivi olujni oblaci kako se kovitlaju na nebu.

Luk beše odeven za bitku. Nosio je kamuflažne pantalone, belu majicu i bronzani oklop na grudima, ali njegov mač, Zlobnik, nije bio kod njega - samo prazne kanije. Ušli smo u prostrano dvorište, u kojem se desetine ratnika i dracaena pripremalo za rat. Ugledavši ga, polubogovi stadoše mirno i udariše mačevima o štitove.

„Je li kucnuo časss, gossspodaru?" upita jedna dracena.

„Uskoro", obeća Luk. „Nastavite s pripremama."

„Gospodaru", začu se glas iza njega. Empuza Keli ga je s osmehom posmatrala. Večeras je na sebi imala crnu haljinu i izgledala je zlokobno lepa. Oči su joj svetlucale - na trenutak tamnosmeđe, pa onda potpuno crvene. Kosa joj je bila upletena u pletenicu koja joj je padala niz leđa. Izgledalo je da upija svetlost baklji, kao da jedva čeka da se ponovo pretvori u čist plamen.

Srce mi je poskočilo u grudima. Čekao sam da me Keli ugleda i istera iz sna kao prošli put, ali ovog puta kao da me nije primećivala.

„Imaš posetioca", reče ona Luku. Potom je koraknula u stranu i čak je i Luk delovao preneraženo onim što je ugledao.

Nad njim se dizala čudovišna Kampa. Zmije su joj siktale oko nogu. Životinjske glave oko njenog struka su režale. Mačevi joj behu isukani i blistali su otrovom; onako raširenih kožastih krila, zauzimala je ceo hodnik.

„Ti!" Lukov glas zazvuča pomalo drhtavo. „Rekao sam ti da ostaneš u Alkatrazu."

Kampini kapci trepnuše bočno, poput zmijskih. Progovorila je onim čudnim tutnjavim jezikom, ali sam sada, negde u pozadini uma, mogao da ga razumem: Došla sam da služim. Dozvoli mi da se osvetim.

„Ti si tamničar", rekao je Luk. „Tvoj posao je da..."

Neću mirovati dok ne budu mrtvi. Meni niko ne može ne kažnjeno pobeći.

Luk je oklevao. Kap znoja mu se cedila niz obraz. „Pa dobro" reče on. „Ići ćeš s nama. Možeš da nosiš Arijadninu nit. To je velika čast."

Kampa zasikta na stepenicama. Potom spremi mačeve, okrenu se i ode, tabanajući hodnikom na svojim ogromnim zmajskim nogama.

„Trebalo je da je ostavimo u Tartaru", promrmlja Luk. „Previše je haotična. Previše moćna."

avada kedavra

120

Keli se tiho nasmejala. „Ne bi trebalo da se plašiš moći, Luk. Koristi je!"

„Što pre krenemo, to bolje", reče on. „Hoću da se ovo, konačno, završi."

„Ajoj", saosećajno izusti Keli, klizeći prstom niz njegovu mišicu. „Neprijatno ti je da uništiš svoj stari kamp?"

„Nisam to rekao."

„Ne predomišljaš se u vezi sa svojom, ah, posebnom ulogom?

Lukovo lice je postalo bezizražajno. „Znam šta mi je dužnost."

„To je dobro", reče demonka. „Šta misliš, jesu li snage koje šaljemo u napad dovoljne? Ili ću morati da pozovem i majku Hekatu u pomoć?"

„Više nego dovoljne", reče Luk strogo. „Dogovor je gotovo postignut. Potrebno je još samo da isposlujemo bezbedan prolaz kroz arenu."

„Mmm", reče Keli. „To bi trebalo da bude zanimljivo. Bilo bi mi baš krivo da vidim tu tvoju lepu glavu nabijenu na kolac ako ne uspeš."

„Uspeću. A ti, demonko, zar nemaš neka preča posla?"

„O,da." Keli se osmehnu. „Bacam u očajanje neprijatelje koji nas prisluškuju. I to baš sad."

Potom okrenu pogled pravo ka meni, izbaci kandže i zari ih u moj san.

A ja se odjednom nađoh na drugom mestu.

Stajao sam na vrhu kamene kule s koje je pucao pogled na Stenovite litice i okean ispod njih. Starac Dedal je bio pognut nad radnim stolom, mučeći se s nekakvim instrumentom za navigaciju, sličnim ogromnom kompasu. Izgledao je mnogo stariji nego poslednji put kad sam ga video. Leđa su mu bila pogrbljena, a šake kvrgave. Psovao je na starogrčkom i žmirkao, kao da ne vidi dobro, iako je dan bio sunčan.

„Ujače!" začuo se glas.

Nasmejani dečak Nikovih godina doskakutao je uz stepenice, noseći drvenu kutiju.

„Zdravo, Perdikse", reče starac, mada prilično hladnim glasom. „Već si gotov sa svojim projektima?"

„Jesam, ujače. Bilo je lako!"

Dedal ga namršteno pogleda. „Lako? Problem kretanja vode uzbrdo bez pumpe ti je bio lak?"

„O da! Pogledaj!"

Dečak je istresao sadržaj svoje kutije i počeo da pretura po gomili svega i svačega. Naposletku izvuče svitak papirusa i pokaza starom pronalazaču neke

avada kedavra

121

crteže i zabeleške. Ja nisam ništa razumevao, ali Dedal kratko klimnu glavom. „Shvatam. Nije loše."

„Kralj se oduševio!" reče Perdiks. „Rekao je da sam možda pametniji čak i od tebe!"

„Ma nije valjda?"

„Ali ja ne mislim tako. Tako mi je drago što me je majka poslala da učim kod tebe! Želim da naučim sve što radiš."

„Da", promrmlja Dedal. „Da bi mogao da zauzmeš moje mesto kad umrem, eh?"

Dečak razrogači oči. „Ne, ujače! Ali nešto sam razmišljao... zašto čovek uopšte mora da umre?"

Pronalazač ga namršteno pogleda. „Tako to ide, momče. Sve umire, samo bogovi ne."

„Ali zašto?" beše uporan dečak. „Kad bi uspeo da zarobiš animu, živu dušu, u drugom obliku... Dakle, ujače, rekao si mi za svoje robote. Bronzane bikove, orlove, zmajeve, konje. Zašto, onda, ne i bronzani čovek?"

„Ne, dečko moj", oštro odvrati Dedal. „Naivan si. Tako nešto je nemoguće."

„Ja ne mislim tako", tvrdoglavo će Perdiks. „Uz malo magije..."

„Magije? Bah!"

„Da, ujače! Magija i mehanika zajedno - uz malo truda, moguće je napraviti telo koje izgleda isto kao ljudsko, ali još bolje. Imam tu neke beleške."

Dodao je starcu podebeo svitak. Dedal ga je razmotao. Dugo je čitao. Potom mu se oči suziše. Okrznu pogledom dečaka, a onda smota svitak i nakašlja se.

„Ovo ne bi nikad radilo, dečko moj. Shvatićeš to kad budeš malo stariji."

,,A smem li da uzmem da popravim taj astrolab, ujače? Jesu li ti zglobovi ponovo natečeni?"

Starac stegnu zube. „Ne. Hvala ti. Idi sad i zabavi se nečim."

Perdiks kao da nije primećivao starčev bes. Uzeo je bronzanu bubu sa svoje gomile koještarija i otrčao do samog ruba kule, koji je bio ograđen samo niskim zidićem, koji je dečaku dosezao jedva do kolena. Duvao je snažan vetar.

Odmakni se od ivice, hteo sam da viknem. Međutim, moj glas se nije čuo.

Perdiks je navio bubu i bacio je uvis. Raširivši krila, odbijala je. Perdiks se ushićeno nasmeja.

„Pametniji od mene", progunđa Dedal, pretiho da bi ga dečak čuo.

avada kedavra

122

„Ujače, je li istina da je tvoj sin poginuo leteći? Čuo sam da si mu napravio ogromna krila, ali da su ga izdala."

Dedal stisnu pesnice. „Da zauzme moje mesto", promrmlja.

Vetar je šibao oko dečaka, trzajući mu odeću i talasajući mu kosu.

„Voleo bih da poletim", reče Perdiks. „Napravio bih sopstvena krila, koja me ne bi izdala. Šta misliš, da li bih mogao?"

Možda je to bio san unutar mog sna, ali odjednom sam zamislio dvoglavog boga Janusa kako treperi u vazduhu pored Dedala, smeškajući se dok prebacuje srebrni ključ iz ruke u ruku. Odluči se, šaputao je starom pronalazaču. Odluči se.

Dedal uze još jednu od dečakovih metalnih buba. Stare pronalazačeve oči behu zakrvavljene od besa.

„Perdikse", doviknu mu on. „Hvataj."

Bacio je bronzanu bubu prema dečaku. Ushićen, Perdiks pokuša da je uhvati, ali ju je starac bacio predaleko. Buba je otplovila ka nebu, a Perdiks se zaleteo u nastojanju da je stigne. Snažan vetar ga je zaneo i oborio.

U padu je je nekako uspeo da se uhvati prstima za rub kule.

„Ujače!" vrisnu on. „Pomozi mi!"

Starčevo lice beše nepomično poput maske. Nije se ni pomerio s mesta.

„Hajde, Perdikse", tiho reče Dedal. „Napravi svoja krila. Ali budi brz."

„Ujače!" vrisnu dečak, dok su mu prsti klizili s ruba. Potom se strmoglavio prema moru.

Usledio je trenutak grobne tišine. Bog Janus zasvetluca i iščeznu. Potom se nebom prolomila grmljavina. Iz nebeskih visina začuo se strog ženski glas: Platićeš za ovo, Dedale.

Čuo sam već taj glas. Bila je Anabetina majka, Atina.

Dedal je ljutito pogledao ka nebu. „Oduvek sam te poštovao, Majko. Sve sam žrtvovao da bih sledio tvoj put."

Dečak je takođe imao moj blagoslov. A ti si ga ubio. Moraš platiti za to.

„Plaćao sam i plaćao!" zareza Dedal. „Sve sam izgubio. Ne sumnjam da ću patiti u Podzemnom svetu. Ali u međuvremenu..."

On podignu dečakov svitak, baci pogled na njega i spremi u svoj rukav.

Ne razumeš , reče Atina ledenim glasom. Plaćaćes sad i zauvek.

avada kedavra

123

Dedal odjednom pade u agoniju. Osetio sam isto što i on. Gorući bol stezao mi se oko vrata kao ogrlica od usijanog olova - presecajući mi dah, pretvarajući sve u crnilo.

Probudio sam se u tami, držeći se rukama za grlo.

„Persi?" dobacio mi je Grover s drugog kauča. „Jesi li dobro?"

Nekako sam povratio dah. Nisam bio siguran šta da mu odgovorim. Upravo sam video kako lik koga tražimo, Dedal, ubija svog rođenog sestrića. Kako bih mogao biti dobro? Televizor je još uvek bio upaljen. Soba je sijala plavičastom svetlošću.

„Koliko - koliko je sati?" graknuo sam.

„Dva ujutru", odvratio je Grover. „Nisam mogao da spavam. Gledao sam Prirodnjački kanal." Šmrcnuo je. „Nedostaje mi Kleka."

Otro sam oči da bih oterao san. „Šta da ti kažem... uskoro ćete se ponovo videti."

Grover tužno odmahnu glavom. „Je l', Persi, znaš li ti koji je danas dan? Maločas sam video na TV. Trinaesti jun. Sedam dana od našeg odlaska iz kampa."

„Molim?" rekao sam. „Nemoguće."

„U Lavirintu vreme brže prolazi", podsetio me je Grover. „Sećaš li se, kad ste ti i Anabet prvi put upali u njega, mislili ste da je prošlo samo nekoliko minuta, je l' tako? A prošlo je više od sata."

,,Oh", izustio sam. „Tako je." Potom mi je sinulo na šta misli i grlo mi ponovo probode gorući, oštar bol. „Rok koji ti je dalo Veće starešina."

Grover stavi daljinski upravljač u usta i odgrize jedan kraj. „Isteklo mi je vreme", reče on, usta punih plastike. „Čim se budem vratio, oduzeće mi tragačku dozvolu. Više nikad neću smeti da napustim kamp."

„Razgovaraćemo s njima", obećao sam. „Nateraćemo ih da ti daju još vremena."

Grover proguta knedlu. „Nema šanse da prihvate. Svet umire, Persi. Svaki dan je sve gore. Divljina... prosto osećam kako je nestaje. Moram pronaći Pana."

„Naći ćeš ga, čoveče. Sto posto."

Grover me pogleda svojim tužnim jarećim očima. „Oduvek si bio dobar prijatelj, Persi. Ono što si danas uradio -spasao životinje na ranču od Geriona - bilo je čudesno. Ja - voleo bih da sam više kao ti."

avada kedavra

124

„Hej", rekao sam. „Ne govori tako. Isto si toliko heroj..."

„Ne, nisam. Uporno pokušavam, ali..." Uzdahnuo je. „Persi, ne mogu da se vratim u kamp ako ne nađem Pana. Jednostavno ne mogu. Razumeš to, zar ne? Ne mogu da se suočim s Klekom ako ne uspem. Ne mogu se suočim ni sa samim sobom."

Glas mu je bilo toliko nesrećan da me je bolelo da ga slušam. Mnogo toga smo prošli zajedno, ali još ga nikad nisam čuo da zvuči ovako utučeno.

„Smislićemo već nešto", rekao sam. „Nisi pretrpeo neuspeh. Ti si šampion među satirima, okej? Kleka to zna. Isto kao i ja."

Grover je zatvorio oči. „Šampion među satirima", potišteno je promrmljao.

Dugo nakon što je pao u san, ja sam još uvek bio budan, posmatrajući kako se plavičasta svetlost Prirodnjačkog kanala preliva preko punjenih životinjskih glava na Gerionovim zidovima.

Sledećeg jutra smo sišli da se pozdravimo s čobaninom.

„Niko, mogao bi da pođeš s nama", izgovorio sam ne razmišljajući. Setio sam se, valjda, svog sna, i koliko me je dečak Perdiks podsetio na Nika.

Odmahnuo je glavom. Mislim da niko od nas nije dobro spavao u kući demonskog rančera, ali Niko je izgledao gore nego svi mi ostali. Oči su mu bile zakrvavljene, a lice belo kao kreč. Bio je umotan u crni kućni ogrtač koji je najverovatnije pripadao Gerionu, jer je bio bar tri broja prevelik i za krupnog, odraslog čoveka.

„Moram malo da razmislim." Izbegavao je da me pogleda, ali po tonu njegovog glasa osećao sam da je još uvek ljut.

Činjenica da je njegova sestra došla iz Podzemnog sveta zbog mene, a ne zbog njega, nije mu baš lako pala.

„Niko", rekla je Anabet. „Bjanka samo želi da ti budeš dobro."

Stavila mu je ruku na rame, ali on se otrgao i teškim koracima uputio prema rančerskoj kući. Možda sam samo umislio, ili kao da se jutarnja izmaglica lepila za njega dok je hodao.

„Brinem za njega", rekla mi je Anabet. „Ako ponovo počne da razgovara s Minosovim duhom..."

„Biće on dobro", obećao je Eurition. Čobanin se beše lepo doterao. Imao je na sebi nove farmerke i čistu kaubojsku košulju. Čak je podšišao i bradu. Na noge je navukao Gerionove čizme. „Mali može da ostane ovde kol'ko god hoće, da malo dođe sebi. Biće bezbedan, to vam stojim dobar."

avada kedavra

125

,,A ti?" upitao sam.

Eurition počeša Ortara po jednom vratu, a onda po drugom. „Na ovom ranču odsad ima da se radi malo drugačije. Nema više da se kolju svete krave. Nešto sam razmišljo da zasejem soju. I ima da se sprijateljim s onim konjima-mesožderima. Možda se i prijavim za sledeći rodeo."

Stresao sam se na samu pomisao. „Srećno ti bilo."

,,Jes" Eurition pijunu u travu. „Vi, beše, sad idete da tražite Dedalovu radionicu?"

Anabetine oči sinuse. „Možeš li nam pomoći?"

Eurition je posmatrao branik za stoku i obuzeo me je osećaj da je pomen Dedalove radionice izazvao određenu nelagodu u njemu. „Ne znam gde je. Al' Hefest bi mogo da zna."

„To je i Hera rekla", složila se Anabet. „Ali, kako da nađemo Hefesta?"

Eurition zavuče prste pod okovratnik svoje košulje i izvuče nešto odatle. Bila je to ogrlica - gladak srebrni disk na srebrnom lančiću. Disk je na sredini imao udubljenje, nalik na otisak palca. Pružio ga je Anabet.

„Ponekad Hefest svrati ovde kod mene", reče on. „Proučava životinje i tako to, da bi mogo da napravi iste takve bronzane robote. Prošli put sam, ovaj - učinio sam mu uslugu. Hteo je da podvali malo mom ćaletu, Aresu, i Afroditi. Dao mi je taj lančić u znak zahvalnosti. Reko mi, ako ikad budem moro da ga nađem, ovaj disk će da me odvede do njegovih kovačnica. Al samo jedared."

,,A ti ga daješ meni?" upitala je Anabet.

Eurition je porumeneo. „Nemam ja zašto da idem u te kovačnice, gospoj'ce. Imam ovde posla kol'ko hoćete. Samo pritisnite to dugme i krenite."

Kad je Anabet pritisnula dugme, disk kao da je oživeo. Izraslo mu je osam metalnih nogu. Anabet je ciknula i ispustila ga, što je Euritiona sasvim zbunilo.

„Pauk!" vrisnu ona.

„Ona se, ovaj, malko plaši pauka", objašnjavao je Grover. „Znaš, ona stara zavada između Atine i Arahne."

,,Oh." Eurition je izgledao postiđeno. „Izvin'te, gospoj'ce."

Odjurivši do branika za stoku, pauk je nestao među rešetkama.

„Brzo", rekao sam. „Ona stvarčica nas neće čekati."

Anabet se baš nije žurilo da krene za paukom, ali nije imala velikog izbora. Dobacili smo pozdrave Euritionu, Tajson je sklonio rešetku s jame i uskočili smo nazad u Lavirint.

avada kedavra

126

Da sam barem mogao da stavim povodac onom mehaničkom pauku. Štrikao je kroz tunele toliko brzo da nam je uglavnom izmicao iz vida. Da nije bilo Groverovog i Tajsonovog odličnog sluha, ne bismo ni znali kuda ide.

Trčali smo niz mermerni tunel, a potom skrenuli levo i umalo upali u provaliju. Tajson me je zgrabio i povukao unazad da se ne bih strmoglavio. Tunel se nastavljao pravo, ali nekih tridesetak metara pred nama nije bilo poda, već samo bezdana tama i niz gvozdenih prečaga na tavanici. Mehanički pauk je već prešao pola puta preko provalije, prebacujući se od jedne do druge prečage tako što je izbacivao metalne niti.

„Majmunske prečke", rekla je Anabet. „Umem odlično da ih pređem."

Skočila je i uhvatila se rukama za prvu prečagu, i počela da se prebacuje preko. Plašila se maleckog pauka, a nije je bilo strah da će promašiti prečku i strmoglaviti se u smrt. Pa sad vi vidite.

Prešavši na drugu stranu, Anabet je potrčala za paukom. I pošao sam za njom. Kad sam se i sam prebacio, osvrnuo sam se i video da Tajson nosi Grovera na krkače. Taj krupajlija je prešao provaliju u tri zamaha, što je bilo dobro, jer se poslednja gvozdena prečaga, čim se prizemljio na drugoj strani, izvalila pod njegovom težinom.

Nastavili smo dalje i prošli pored skeleta koji je ležao u tunelu. Na kostima su bili ostaci svečane košulje, pantalona i kravate. Pauk nije usporavao. Okliznuo sam se na par sitnih drvenih parčića, ali kad sam ih osvetlio shvatio sam da su to olovke - stotine olovaka polomljenih na pola.

Tunel se širio u prostranu odaju, u kojoj nas je zaslepilo blistavo svetlo. Kad su mi se oči prilagodile, prvo što sam primetio bili su skeleti. Desetine njih ležale su na podu oko nas. Neki su bili prastari i sasvim beli. Ostali su bili novijeg datuma i predstavljali su mnogo odvratniji prizor. Nisu vonjali baš onako gadno kao Gerionove konjušnice, ali gotovo tako.

Zatim sam ugledao čudovište. Stajala je na svetlucavom podijumu na suprotnoj strani odaje. Imala je telo ogromnog lava i glavu žene. Bila bi lepa da joj kosa nije bila pokupljena u krutu punđu i da nije imala previše šminke na licu, zbog čega me je podsetila na moju nastavnicu muzičkog u trećem razredu. Na grudima je imala zakačen plavi bedž s pantljikama, i trebalo mi je nekoliko časaka dok nisam pročitao natpis: OVO ČUDOVIŠTE JE OCENJENO KAO

PRIMERNO.

„Sfinga", zacvileo je Tajson.

Vrlo dobro sam znao zašto se plaši. Kad je bio mali, Sfinga ga je napala u Njujorku. Još uvek je na leđima nosio ožiljke koji su ga podsečali na to.

avada kedavra

127

Reflektori su bleštali, osvetljavajući stvorenje s obeju strana. Jedini izlaz je bio tunel u koji se ulazilo iza podijuma. Mehanički pauk je utrčao negde između Sfinginih šapa i iščezao.

Anabet je krenula napred, ali je Sfinga arlauknula, iskezivši očnjake na svom, inače, ljudskom licu. Na otvore oba tunela, onog iza i onog ispred nas, spustiše se rešetke.

Iskežena gubica čudovišta se odmah potom preobrazila u bleštav osmeh.

„Dobrodošli, srećni takmičari!" uzviknula je. „Pripremite se za kviz... REŠITE

ZAGONETKU!"

S tavanice se prolomio nasnimljen aplauz, kao da su se tamo negde nalazili nevidljivi zvučnici. Mlazevi svetlosti iz reflektora su prelazili preko odaje i odbijali se od podijuma, treperavo osvetljavajući skelete na podu.

„Basnoslovne nagrade!" rekla je Sfinga. „Položite li test, možete dalje! Padnete li, poješću vas! Ko će biti naš takmičar?"

Anabet me zgrabi za mišicu. „Ja ću", reče ona. „Znam šta će pitati."

Nisam se previše bunio. Nisam želeo da čudovište proždere Anabet. Ali ako će nam već Sfinga postavljati zagonetke, računao sam da je najbolje da Anabet pokuša da odgovori na njih.

Prišla je takmičarskom pultu, preko kojeg je presamićen ležao skelet u školskoj uniformi. Odgurnula ga je i on se bučno sručio na pod.

„Izvinjavam se", reče mu Anabet.

„Dobrodošla, Anabet Čejs!" uzviknulo je čudovište, mada Anabet nije rekla kako se zove. „Jesi li spremna za svoj test?"

„Jesam", odvratila je. „Recite zagonetku."

„Dvadeset zagonetki, da budem precizna!" veselo je rekla Sfinga.

„Molim? Ali, u stara vremena..."

,,Oh, ali podigli smo standarde! Da bi prošla, moraš da rešiš svih dvadeset. Zar to nije divno?"

Aplauz se uključivao i isključivao, kao da neko odvrće i zavrće slavinu.

Anabet me je nervozno pogledala. Ohrabrujuće sam joj klimnuo.

„Okej", reče ona Sfingi. „Spremna sam."

Odozgo se razleglo dobošanje. Sfingine oči su svetlucale od uzbuđenja. „Koji je... glavni grad Bugarske?"

Anabet se namršti. Jedan užasan trenutak sam verovao da se zbunila.

„Sofija", odvratila je. „Ali..."

avada kedavra

128

„Tačno!" Još nasnimljenog aplauza. Sfinga se osmehnula tako široko da su joj se videli očnjaci. „Molim te, vodi računa da olovkom broj 2 jasno obeležiš svoje odgovore na obrascu testa."

„Molim?" Izgledalo je kao da Anabet ne zna šta se od nje traži. Zatim se obrazac pojavio na pultu pred njom, zajedno sa zarezanom olovkom.

„Vodi računa da jasno i uredno zaokružiš odgovore", rekla je Sfinga. „Ako moraš da brišeš, briši u potpunosti, inače mašina neće moći da pročita tvoje odgovore."

„Koja mašina?" upitala je Anabet.

Sfinga pokaza šapom u stranu. Pored reflektora se nalazila bronzana kutija s gomilom zupčanika i poluga i velikim grčkim slovom eta sa strane, Hefestovim znakom.4

,,A sad", nastavila je Sfinga, „sledeće pitanje..."

„Čekajte malo", pobunila se Anabet. „Sta bi s onim 'Šta ujutru ide na četiri noge'?"

„Kako, moliću?" rekla je Sfinga, sad već očigledno iznervirana.

„Zagonetka o čoveku. Ujutru, dok je beba, ide na četiri noge, u podne, kao odrastao, na dve, a uveče, kao starac, na tri, pomoću štapa. Uvek ste postavljali tu zagonetku."

„Upravo zato smo promenili test!" uzviknula je Sfinga. „Zato što ste unapred znali odgovor. A sad, drugo pitanje; kvadratni koren od šesnaest?"

„Četiri", odgovorila je Anabet, „ali..."

„Tačno! Koji je predsednik SAD potpisao Proglas o ukidanju ropstva?"

„Abraham Linkoln, ali..."

„Tačno! Četvrto pitanje. Koliko..."

„Stanite!" uzviknula ie Anabet.

Poželeo sam da joj kažem da ne prigovara. Sjajno joj ide! Trebalo bi da samo odgovara na pitanja, da bismo mogli da krenemo dalje.

„To nisu zagonetke", rekla je Anabet.

„Kako to misliš?" obrecnula se Sfinga. „Naravno da jesu. Ovo je specijalno osmišljen test..."

„Ovo je samo gomila bezveznih, nasumičnih činjenica", nije se dala Anabet. „Zagonetke bi trebalo da teraju na razmišljanje."

4 Eta se piše H (Prim.prev.)

avada kedavra

129

„Na razmišljanje?" Sfinga se namršti. „Kako bi ja to trebalo da testiram umeš li ti da razmišljaš? Smešno! Dakle, kolika je sila potrebna..."

„Stoj!" reče Anabet tvrdoglavo. „Ovo je glupav test."

„Ovaj, Anabet", nervozno se upleo Grover. „Kako bi bilo da ono, kao, prvo odgovoriš na sva pitanja, a posle prigovaraš?

„Ja sam Atinina kći", insistirala je Anabet. ,,A ovo je uvreda za moju inteligenciju. Neću da odgovaram na ova pitanja."

Deo mene bio je impresioniran ovim njenim ponositim stavom. Ali deo mene je pomislio da će nas njen ponos na kraju stajati glave.

Reflektori su bleštali. Sfingine oči svetlucale su totalnim crnilom.

„Pa dobro, dušice", reče čudovište, sasvim smireno. „Ako nećeš da položiš, onda padaš. A budući da ne smemo da dozvolimo da deca zaostaju, bićeš POJEDENA!"

Sfinga ispruži kandže, koje su se presijavale kao nerđajući čelik. Potom se baci prema takmičarskom pultu.

„Ne!" Tajson se zaleteo na nju. On ne podnosi kad neko preti Anabet, ali nisam mogao da verujem daje toliko hrabar, pogotovo posle lošeg iskustva koje je već imao sa Sfingom.

Dohvatio je Sfingu u letu i sručili su se na gomilu kostiju. To je dalo Anabet taman dovoljno vremena da se pribere i isuče svoj nož. Tajson je ustao, s košuljom pocepanom u froncle. Sfinga je arlauknula, tražeći čist prolaz.

Isukao sam Rasparač i stao ispred Anabet.

„Postani nevidljiva", rekao sam joj.

„Umem da se borim!"

„Ne!" viknuo sam. „Sfinga hoće tebe! Pusti nas da je sredimo."

Kao da je htela da dokaže da sam u pravu, Sfinga obori Tajsona u stranu i pokuša da u jurišu proleti pored mene. Međutim, Grover je ubode u oko nečijom butnom kosti i ona kriknu od bola. Anabet je u međuvremenu natakla svoju kapu i iščezla. Sfinga je skočila baš tamo gde je ona dotad stajala, ali je završila praznih šapa.

„Nije fer!" zakukala je. „Varalice!"

Bez Anabet na vidiku, Sfinga je krenula na mene. Podigao sam mač, ali pre no što sam stigao da zamahnem, Tajson je istrgao mašinu za ocenjivanje iz poda i bacio je čudovištu u glavu, uništivši joj punđu. Mašina se raspala, a delovi su popadali na sve strane.

avada kedavra

130

„Moja mašina za ocenjivanje!" uzviknula je Sfinga. „Ne mogu da budem primerna bez rezultata testova!"

Rešetke se podigoše s ulaza u tunele. Jurnuli smo prema onom iza podijuma. Mogao sam samo da se nadam da i Anabet radi to isto.

Sfinga je krenula za nama, ali je Grover izvukao svoju frulu i zasvirao. Olovke su se odjednom prisetile da su nekad bile deo drveća. Okupile su se oko Sfinginih šapa, pustile korenje i granje, i počele da se omotavaju oko nogu čudovišta.Sfinga ga ih je naposletku pokidala, ali ipak smo dobili malo u vremenu.

Tajson je u poslednjem trenutku povukao Grovera u tunel,a rešetke su se s treskom spustile iza nas. „Anabet!" viknuo sam.

„Ovde sam!" reče ona, tik pored mene. „Nema stajanja!"

Potrčali smo kroz mrak tunela, osluškujući urlike Sfinge iza nas, dok se žalila zbog silnih testova koje će morati da ocenjuje ručno.

avada kedavra

131

11.

KAKO SAM ZAPALIO SAM SEBE

Već sam pomislio da nam je pauk umakao, kad je Tajson začuo nejasan

zveckav zvuk. Skrenuli smo nekoliko puta i onda vraćali istim hodnicima, da bismo, naposletku, zatekli pauka kako udara svojom malenom glavom o metalna vrata.

Vrata su ličila na jedno od onih okana u starim podmornicama - ovalna, s metalnim zakivcima na ivicama i točkom umesto kvake. Umesto vratnica, imala su veliku mesinganu ploču, s grčkim slovom eta urezanim na sredini.

Zgledali smo se.

„Spremni da upoznate Hefesta?" nervozno je upitao Grover.

„Ne", priznao sam.

„Da!" razdragano je rekao Tajson i zakrenuo točak.

Čim su se vrata otvorila, pauk je utrčao unutra, s Tajsonom koji ga je u stopu pratio. Mi ostali smo išli za njima, ali ne baš tako žurno.

Prostorija je bila ogromna. Izgledala je kao automehaničarski servis, s nekoliko hidrauličnih dizalica. Na nekima su bili automobili, ali na ostalima su stajale mnogo čudnije stvari: bronzani hipalektrion bez konjske glave i s gomilom žica koje su mu virile iz živinskog repa, metalni lav koji je, činilo se, bio priključen na punjač za akumulatore, kao i grčka bojna kola napravljena od samih plamenova.

Desetak radnih stolova je bilo zatrpano ostalim, manjim projektima. Po zidovima je visio alat. Svaki je bio ocrtan ispod kuke na kojoj je bilo predviđeno da visi, ali kao da se ništa nije nalazilo na svom mestu. Čekić je bio okačen tamo gde je trebalo da visi šrafciger. Heftalica se nalazila na mestu predviđenom za testeru za metal.

Ispod najbliže hidraulične dizalice, na kojoj je stajala Tojota Korola, model '98, štrcao je par nogu - donja polovina tela krupnog čoveka, u musavim sivim pantalonama i cipelama još većim od Tajsonovih. Jedna noga imala je na sebi metalnu protezu.

Pauk je utrčao pravo pod kola i čekićanje prestade.

„Vidi, vidi", grmnu dubok glas odnekud ispod Korole. „Ko nam je to došao?"

avada kedavra

132

Mehaničar povuče napolje kolica na točkićima i sede. Već sam jednom video Hefesta, nakratko, na Olimpu, tako da sam mislio da sam spreman, ali njegova pojava naterala me je da progutam knedlu.

Pretpostavljam da se onomad malo doterao za dolazak na Olimp ili je upotrebio neku magiju ne bi li njegovo obličje postalo manje strašno. Ovde u svojoj radionici očigledno nije mario kako izgleda. Na sebi je imao radni kombinezon sav umrljan uljem i prljavštinom. Na džepu na grudima bilo mu je izvezeno ime, Hefest. Dok je stajao, noga mu je škripala i škljocala u onoj metalnoj protezi, a levo rame bilo mu je niže od desnog, tako da je sve vreme, čak i kad je stajao uspravno,izgledalo kao da se saginje. Glava mu je bila nakazna i izobličena, a izraz lica prirodno namršten. Njegova crna brada se dimila i šištala. Svakih nekoliko trenutaka, u brkovima mu je izbijao omanji šumski požar, samo da bi se ubrzo ugasio. Šake su mu bile velike kao rukavice za bejzbol, ali je ipak zadivljujuće vesto baratao onim paukom. Rastavio ga je u roku od dve sekunde, i odmah potom ponovo sastavio.

„Tako", promrmljao je sebi u bradu. „Sad je mnogo bolje."

Pauk se zadovoljno izvrnu na njegovom dlanu, ispali metalnu nit ka tavanici i odljulja se naviše.

Hefest nas ljutito odmeri. „Vi niste moji izumi, je l' tako?"

„Uh", izustila je Anabet, „ovaj, nismo, gospodine."

„Odlično", progundao je bog. „Jer niste baš najbolje izrade."

Proučavao je Anabet i mene. „Polutani", džangrizavo je promumlao. „Mogli bi biti roboti, naravno, ali verovatno nisu."

„Već smo se upoznali, gospodine" rekao sam mu.

„Jesmo li?" odsutno je upitao bog. Imao sam osećaj da ga je baš briga jesmo li se poznavali ili ne. Pokušavao je samo da ustanovi na kom principu mi funkcioniše vilica, da li je posredi šarka, poluga ili nešto drugo. „Pa dobro, onda, ako te tada nisam zgnječio kao bubu, pretpostavljam da neću morati ni sad."

Pogledao je Grovera i namrštio se. „Satir." Zatim je pogledao Tajsona i oči su mu zaiskrile. „Vidi ga, Kiklop. Dobro, baš dobro. Otkud to da putuješ s ovom družinom?"

„Ovaj..." izustio je Tajson, zureći u boga.

„Da, odlično rečeno", složio se Hefest. „Dakle, bolje bi vam bilo da imate dobar razlog što me gnjavite. Vešanje na ovoj Koroli nije mali problem, da znate."

avada kedavra

133

„Gospodine", s oklevanjem je počela Anabet. „Tražimo Dedala. Mislili smo da..."

„Dedala?" grmnu bog. „Hoćete tog matorog nitkova? Usuđujete se da ga tražite!"

Brada mu buknu u plamen, a crne oči zablistaše gnevom.

„Ovaj, da, gospodine, molim vas", reče Anabet.

„Ma, samo gubite vreme." Namršteno je pogledao nešto na svom radnom stolu i hramajući otišao tamo. Podigao je gužvu opruga i metalnih ploča i stao da petlja nešto oko njih. Za nekoliko sekundi, držao je u rukama sokola od bronze i srebra. Ptica je raširila svoja metalna krila, trepnula očima od opsidijana i počela da leti po prostoriji.

Tajson se nasmejao i pljesnuo rukama. Soko mu je na to sleteo na rame i nežno ga kljucnuo za uvo.

Hefest ga je gledao. Bogovo namršteno lice se ne beše promenilo, ali učinilo mi se da vidim zrno blagonaklonosti u njegovim očima. „Osećam da imaš nešto da mi kažeš, Kiklope."

Tajsonov osmeh izblede. ,,D-da, gospodaru. Sreli smo storukog."

Hefest je klimnuo glavom, ne izgledajući iznenađeno. „Briareja?"

„Da. On - bojao se. Nije hteo da nam pomogne."

,,A tebe to muči."

„Da!" Tajsonov glas beše drhtav. „Briarej bi trebalo da bude jak! On je stariji i snažniji od Kiklopa. A ipak je pobego."

Hefest se nije složio s njim. „Nekad sam se i ja divio storukima. Davno, u vreme prvog rata. Ali ljudi, čudovišta, pa čak i bogovi se menjaju, mladi Kiklope. Ne mo'š im verovati. Pogledaj samo moju dragu majku, Heru. Upoznao si je, je li? Osmehivaće ti se u lice i pričati kako je porodica važna, eh?Ali to je nije sprečilo da me zafrljači s Olimpa kad je ugledala moju ružnu facu."

„Ali, mislio sam da vam je Zevs to učinio", rekao sam.

Hefest se nakašljao i pljunuo u bronzanu pljuvaonicu. Potom je pucnuo prstima i soko-robot dolete nazad na radni sto.

„Majka voli da kazuje tu verziju priče", progunđao je. „Tako ispada simpatičnija, okrivljujući mog tatu za sve. Istina je da moja majka voli porodice, ali ne sve. Samo savršene porodice. Bilo je dovoljno da me samo jednom pogleda i... eto, ne uklapam se u sliku, zar ne?"

Izvukao je pero iz leđa sokola i ceo robot se raspao na sastavne delove.

avada kedavra

134

„Veruj mi, mladi Kiklope", nastavio je Hefest, „ne smeš imati poverenja ni u koga. Samo u delo svojih ruku."

To se doimalo kao vrlo samotan način života. Uz to, nisam gajio baš stopostotno poverenje u Hefestov rad. Onomad u Denveru, njegovi mehanički pauci umalo da ubiju Anabet i mene. Zimus je ona neispravna statua Talosa - još jedan od Hefestovih malih projekata - koštala Bjanku života.

Usredsredio se na mene i suzio pogled, kao da mi čita misli. „O-ho, ovom se baš ne dopadam", zabavljeno je rekao. „Ne sekiraj se, navikao sam na to. Šta bi ti da tražiš od mene, mali polubože?"

„Rekli smo vam", odvratio sam. „Moramo da nađemo Dedala. Tu je taj lik, Luk, koji je u šemi s Kronom. On pokušava da nađe način za kretanje kroz Lavirint, da bi mogao da upadne u naš kamp i napadne ga. Ne budemo li prvi stigli do Dedala..."

„Da kažem ja tebi, dečko. Gubite vreme tragajući za Dedalom. Taj vam neće pomoći."

„Zašto?"

Hefest slegnu ramenima. „Neki od nas budu bačeni s planine. Neki od nas... na još teži način nauče da ljudima ne treba verovati. Tražite od mene zlato. Ili plameni mač. Ili magičnog vatrenog konja. Sve vam to mogu dati bez po muke. Ali put do Dedala? To je skupa usluga."

„Znači, znate gde se nalazi", nije odustajala Anabet.

„Nije mudro tražiti ga, devojko."

„Moja majka kaže da je traganje priroda mudrosti."

Hefest suzi pogled. ,,A ko je tvoja majka?"

„Atina."

„Mogo sam i misliti." Uzdahnuo je. „Fina boginja, ta Atina. Šteta što se zavetovala da se neće nikad udati. U redu, polutanko. Reći ću vam ono što želite da znate. Ali to ima svoju cenu. Morate mi učiniti jednu uslugu."

„Samo recite", dočekala je Anabet.

Da ne poverujete, Hefest se nasmejao - gromoglasno, kao da ogromni mehovi podjaruju vatru. „Vi heroji", reče on, „uvek prenagljujete s obećanjima. Kako osvežavajuće!"

On pritisnu taster na svom radnom stolu i metalni kapci na zidu se otvoriše. Nisam bio siguran da li se to ukazao ogroman prozor ili TV s velikim ekranom. Uglavnom, gledali smo u sivu planinu okruženu šumama. To je morao biti vulkan, jer se iz njegovog vrha izvijao dim.

avada kedavra

135

„Jedna od mojih kovačnica", rekao je Hefest. „Imam ih mnogo, ali ta mi je bila omiljena."

„To je Sveta Helena", rekao je Grover. „Šume su tamo mnogo lepe."

„Bio si tamo?" upitao sam.

„Kad sam tražio... znaš, Pana."

„Čekajte", rekla je Anabet, gledajući u Hefesta. „Kažete da vam je bila omiljena. Šta se dogodilo?"

Hefest počeša svoju osmuđenu bradu. „Dakle, znate, tamo je bilo zatočeno čudovište Tifon. Ranije je to bilo ispod Etne, ali kad smo prešli u Ameriku, njegova snaga je, umesto toga, dospela u zatočeništvo ispod Svete Helene. Odličan izvor vatre, ali pomalo opasan. Uvek postoji šansa da će pobeći. A ovih dana ima mnogo erupcija, stalno se nešto dimi. Nemiran je otkako su se Titani pobunili."

„Šta želite od nas?" rekao sam. „Da se borimo s njim?"

Hefest šmrknu. „To bi bilo samoubistvo. I bogovi su bežali od Tifona kad je bio slobodan. Ne, ne dali bogovi da ga ikad vidite, a kamoli da se borite s njim. Međutim, u poslednje vreme osećam neke uljeze u svojoj planini. Neko ili nešto koristi moje kovačnice. Kad odem tamo, nema nikog, ali lepo vidim da se koriste. Osete da dolazim i izgube se. Šaljem svoje robote da ispitaju stvar, ali ne vraćaju se. Nešto... prastaro je tamo. Zlo. Želim da znam ko se drznuo da zađe na moju teritoriju i da li namerava da oslobodi Tifona."

„Hoćete da mi otkrijemo ko je to", rekao sam.

,,E, to", odvratio je Hefest. „Idite tamo. Vas možda neće osetiti da dolazite. Vi niste bogovi."

„Milo mi je da ste primetili", promrmljao sam.

„Idite i saznajte šta god možete", nastavio je Hefest. ,,Izvestite me, a ja ću vam reći ono što vam je potrebno da znate o Dedalu."

,,U redu", rekla je Anabet. „Kako da stignemo tamo?"

Hefest pljesnu rukama i pauk se doljulja s tavanice. Anabet se trgla kad se prizemljio pored njenih nogu.

„Moje delo će vam pokazati put", rekao je Hefest. „Nije daleko kad se ide kroz Lavirint. I pokušajte da preživite, hoćete li? Ljudi su mnogo krhkiji od robota."

avada kedavra

136

Išlo je dobro, sve dok nismo naleteli na korenje drveća. Pauk je jurcao, a mi smo ga nekako sustizali, ali onda smo spazili bočni tunel, iskopan u zemlji, obrastao debelim korenjem. Grover je stao u mestu. „Šta je to?" rekao sam.

Nije se pomerao. Otvorenih usta, buljio je u mračan tunel. Kovrdžava kosa mreškala mu se na promaji.

„Polazite!" rekla je Anabet. „Moramo dalje."

„Ovo je put", sa strahopoštovanjem je promrmljao Grover. „To je to!"

„Kakav put?" upitao sam. „Misliš... do Pana?"

Grover pogleda Tajsona. „Zar ne osećaš miris?"

„Zemlja", odvratio je Tajson. „I biljke."

„Da! Ovo je put. Siguran sam da jeste!"

Pauk se sve više udaljavao niz kameni hodnik. Još nekoliko sekundi i izgubili bismo ga iz vida.

„Vratićemo se", obećala je Anabet. „Kad budemo išli kod Hefesta."

„Tunel će dotad nestati", rekao je Grover. „Ja moram krenuti njime. Ovakav prolaz neće ostati otvoren!"

„Ali ne možemo", rekla je Anabet. „Kovačnice!"

Grover je tužno pogleda. „Moram, Anabet. Kako ne razumeš?"

Izgledala je očajno, kao da ništa ne shvata. Pauk nam se gotovo izgubio iz vida. Međutim, prisetio sam se svog sinoćnjeg razgovora s Groverom i znao sam šta moramo da uradimo.

„Podelićemo se", rekao sam.

„Ne!" rekla je Anabet. „To je previše opasno. Kako da se opet nađemo? A Grover ne može ići sam."

Tajson stavi ruku na Groverovo rame. „Ja - ja ću da idem s njim."

Nisam verovao svojim ušima. „Tajsone, siguran si?"

Krupajlija klimnu glavom. „Jarčiću treba pomoć. Ima da nađemo tog njegovog boga. Ja nisam ko Hefest. Ja verujem prijateljima."

Grover duboko uzdahnu. „Persi, naći ćemo se opet. Još uvek nas povezuje empatijska veza. Jednostavno... moram."

Nisam mu zamerao. Ovo je bio njegov životni cilj. Ako na ovom putovanju ne pronađe Pana, veće mu neće nikad dati novu priliku za to.

„Nadam se da si u pravu" rekao sam.

„Znam da jesam." Nikad ga nisam čuo da je tako siguran u nešto, osim, možda, u to da su enčilade sa sirom bolje od onih s piletinom.

avada kedavra

137

„Budi pažljiv", rekao sam mu. Zatim sam pogledao Tajsona. Suspregao je jecaj i zagrlio me tako snažno da sam mislio kako će mi oči iskočiti. Zatim su on i Grover krenuli niz tunel od korenja i ubrzo nestali u pomrčini.

„Ovo ne valja", rekla je Anabet. „Razilaženje nije bilo dobra ideja."

„Videćemo ih opet", rekao sam, trudeći se da zvučim samouvereno. ,,A sad polazi. Pobeže nam pauk!"

Nije prošlo dugo, a u tunelu je postalo vrlo vruće.

Kameni zidovi su treperili od vreline. Činilo nam se kao da prolazimo kroz vruću rernu. Tunel se spuštao naniže i čuo sam glasnu tutnjavu, kao da teče reka metala. Pauk je i dalje štrikao napred, a Anabet ga je u stopu pratila.

„Hej, čekaj malo", doviknuo sam joj.

Osvrnula se prema meni. „Da?"

„Ma, nešto što je Hefest maločas rekao... o Atini."

„Zavetovala se da se neće nikad udavati", odvratila je Anabet. „Isto kao Artemida i Hestija. Ona je jedna od devičanskih boginja."

Trepnuo sam. Još nikad nisam čuo taj podatak o Atini. „Ali, kako onda..."

„Kako to da ima decu polubogove?"

Potvrdno sam klimnuo. Verovatno sam se i zajapurio, ali svakako je bilo strašno vruće, tako da Anabet nije ništa primetila.

„Persi, znaš li kako je rođena Atina?"

„Izašla je iz Zevsove glave u punom borbenom oklopu ili tako nešto."

„Tačno. Nije rođena na uobičajen način. Ona se doslovno rodila iz misli. Isto je i s njenom decom. Kad se Atina zaljubi u smrtnika, to je čisto intelektualno, isto onako kao što je volela Odiseja u starim pričama. Spoj umova. Ona bi ti rekla da je to najčistija vrsta ljubavi."

„Znači, tvoj ćale i Atina... ti nisi..."

„Ja sam dete uma" rekla je Anabet. „Doslovno. Atinina deca rađaju se iz božanskih misli svoje majke i smrtničke genijalnosti svog oca. Mi smo, kao, dar, blagoslov koji Atina poklanja muškarcima koje zavoli."

„Ali..."

„Persi, pauk se udaljava. Je l' stvarno hoćeš da ti sad potanko objašnjavam pojedinosti o svom rođenju?"

„Ovaj... ne. U redu je."

avada kedavra

138

Napravila je grimasu. „Tako sam i mislila." Potom je otrčala napred. Sledio sam je, ali nisam bio siguran da ću ikad više gledati Anabet na isti način. Zaključio sam da je bolje da neke stvari ostanu obavijene misterijom.

Tutnjava je postala glasnija. Posle otprilike petsto metara, izbili smo u pećinu veličine nacionalnog stadiona. Naš vodič, pauk, stao je i zgrčio se u lopticu. To je značilo da smo stigli u Hefestove kovačnice.

Nije bilo poda, već samo ključala lava. Stajali smo na kamenom grebenu koji je okruživao pećinu. Preko nje se pružala mreža metalnih mostova. Na sredini se nalazila ogromna platforma s različitim mašinama, kotlovima, topioničarskim pećima i najvećim nakovnjem koji sam ikad video - bio je to gvozdeni blok veličine kuće. Neka stvorenja su se motala po platformi - više čudnih, tamnih obličja, ali bila su predaleko da bih razabrao detalje.

„Nikad nećemo uspeti da im se prikrademo", rekao sam.

Anabet je uzela metalnog pauka i strpala ga u džep. „Ja hoću. Čekaj me ovde."

„Nemoj!" rekao sam, ali pre no što sam mogao i da počnem raspravu, stavila je na glavu svoju jenkijevsku kapu i postala nevidljiva.

Nisam se usuđivao da pođem za njom, ali nije mi se sviđala pomisao da se sama prikrada kovačnici. Ako one stvari tamo mogu da osete dolazak boga, hoće li Anabet biti bezbedna?

Osvrnuo sam se prema tunelima Lavirinta. Tajson i Grover su mi već nedostajali. Naposletku sam zaključio da ne mogu da sedim i ne radim ništa. Odšunjao sam se duž spoljnog ruba jezera lave, nadajući se da ću naći neki bolji ugao za posmatranje onoga što se dešava u sredini.

Vrućina je bila užasna. Na Gerionovom rancu je, u poređenju s ovim, vladala alpska klima. Očas posla sam bio potpuno mokar od znoja. Oči su me pekle od dima. Napredovao sam dalje, nastojeći da se držim što dalje od ivice, sve dok mi put nisu zaprečila kolica s metalnim točkovima, poput onih koja se koriste u rudnicima. Podigao sam ceradu i ustanovio da su puna metalnog otpada. Taman sam hteo da se provučem pored njih, kad sam začuo glasove koji su dopirali odnekud odozgo, verovatno iz sporednog tunela.

„Da unesemo ono?" upitao je jedan glas.

„Aha", odvratio je drugi. „Film samo što nije gotov."

Uspaničio sam se. Nisam imao vremena za povlačenje. A nisam imao ni gde da se sakrijem, osim... u kolica. Uspentrao sam se unutra i navukao ceradu preko glave, nadajući se da me niko nije video. Stegao sam prste oko balčaka Rasparača, za slučaj da dođe do borbe.

avada kedavra

139

Kolica uz trzaj krenuše napred.

„Au", začu se grub glas. „Ovo čudo je teško čitavu tonu."

„To je nebeska bronza", odvrati drugi. „Šta si očekivao?"

Gurali su nekako. Skrenuli smo za ugao, a po zvuku točkova koji se odbijao od zidova pretpostavio sam da smo iz tunela prešli u neku manju odaju. Svim srcem sam se nadao da me neće izručiti u topioničarski kotao. Krenu li da prevrću kolica, znao sam da ću morati brzo da pobegnem. Čulo se mnoštvo glasova koji nisu zvučali ljudski - bilo je to nešto između laveža foke i psećeg rezanja. Bio je tu i još jedan zvuk - nešto nalik zujanju starinskog kino-projektora, praćeno metalnim glasom naratora.

„Samo ostavite to tu pozadi" naredio je novi glas s druge strane odaje. „Mladunci, molim vas. Usredsredimo se na film. Kasnije će biti vremena za pitanja."

Glasovi se utišaše, tako da sam mogao da čujem film.

U toku sazrevanja mladog morskog demona, govorio je narator, dolazi do promena u telu čudovišta. Možda ćete primetiti da vam očnjaci postaju duži i moguće je da će vas iznenada spopasti želja da proždirete ljudska bića. Te promene su savršeno normalne i dešavaju se svim mladim čudovištima.

Odaju je ispunilo ushićeno režanje. Nastavnik - pretpostavio sam da to mora biti nastavnik - prekorio je mladunčad i rekao im da se utišaju, a film se nastavio. Veći deo nisam razumeo, no nisam se usuđivao ni da pogledam. Potom je bilo priče o naglom izrastanju, problemima s aknama izazvanim radom u kovačnicama i pravilnoj higijeni peraja, da bi ubrzo sve bilo gotovo.

„Dakle, mladunci", rekao je nastavnik. „Kako se pravilno naziva naša vrsta?"

„Morski demoni!" zalaja jedno od njih.

„Ne. Još neko?"

„Telekini!" zareza drugo čudovište.

„Odlično", reče nastavnik. ,,A zašto smo ovde?"

„Osveta!" uzviknu nekoliko njih.

„Da, da, ali zbog čega?"

„Zevs je zao!" odvratilo je jedno čudovište. „Zatočio nas je u Tartar samo zato što smo upotrebljavali magiju!"

„Istina", rekao je nastavnik. ,,I to nakon što smo napravili neka od najboljih božanskih oružja. Posejdonov trozubac, na primer. I, razume se - najbolje oružje Titana! A Zevs nas je ipak odbacio i oslonio se na one trapave Kiklope.

avada kedavra

140

Zato mi sad preuzimamo kovačnice od uzurpatora Hefesta. Uskoro ćemo preuzeti kontrolu i nad podmorskim topionicama, domu naših predaka!"

Stegao sam svoju hemijsku-mač. Oni režeći stvorovi su napravili Posejdonov trozubac? O čemu oni to? Nisam nikad čuo ni za kakve Telekine.

„Dakle, mladunci" nastavio je nastavnik, „kome mi služimo?"

„Kronu!" uzviknuše oni.

„A kad porastete i postanete veliki telekini, hoćete li praviti oružje za njegovu vojsku?!

„Hoćemo!"

„Odlično. Dakle, doneli smo ovde malo metalnog otpada za praktičnu nastavu. Da vidimo koliko ste genijalni."

Usledila je opšta pometnja, a ushićeni glasovi prilazili su sve bliže kolicima. Bio sam spreman da isučem Rasparač. Neko je svukao ceradu. Skočio sam uvis, moj bronzani mač oživeo mi je u rukama i našao sam se pred gomilom... pasa.

U svakom slučaju, njuške su im bile pseće, s crnim nosevima, smeđim očima i šiljatim ušima. Imali su glatka crna tela poput morskih sisara, sa zdepastim nogama koje su završavale nekom kombinacijom između peraja i stopala, i ruke nalik ljudskima, ali s oštrim kandžama. Kad biste pomešali nekog musavog klinca, dobermana i morskog lava, dobili biste otprilike ono u šta sam ja tog trenutka gledao.

„Polubog!" zareza jedan.

„Pojesti ga!" uzviknu drugi.

Međutim, to je najdalje što su stigli pre no što sam opisao širok krug Rasparačem i pretvorio u prah ceo prednji red čudovišta.

„Nazad!" viknuo sam na ostale, nastojeći da zvučim zastrašujuće. Iza njih je stajao njihov nastavnik - metar i osamdeset visok telekin, s dobermanskim očnjacima iskeženim u mom pravcu. Dao sam sve od sebe da ga nateram da prvi skrene pogled.

„Nova lekcija, dečice", objavio sam. „Većina čudovišta se pretvara u prah kad ih zaseče mač od nebeske bronze. Ta promena je savršeno normalna i desiće vam se odmah ne budete li ODSTUPILI!"

Na moje iznenađenje, upalilo je. Čudovišta su odstupila, ali bilo ih je barem dvadeset. Moj faktor straha nije mogao baš dugo da potraje.

Iskočio sam iz kolica, viknuo „ČAS JE ZAVRŠEN!" i jurnuo prema izlazu.

avada kedavra

141

Čudovišta su pojurila za mnom, lajući i režeći. Nadao sam se da s onim zdepastim, kratkim nogama i perajama nisu neki spretni trkači, ali ipak su se gegali prilično brzo. Hvala bogovima da je tunel koji je vodio iz glavne pećine imao vrata. Zalupio sam ih za sobom i okrenuo točak kako bi ih zaključao, ali sumnjao sam da će ih to naročito dugo zadržati.

Nisam znao šta da radim. Anabet je bila tu negde, nevidljiva. Naša šansa za suptilnu izviđačku misiju je propala. Trkom sam se uputio prema platformi na sredini jezera lave.

„Anabet!" uzviknuo sam.

„Pssst!" Nevidljiva ruka pokrila mi je usta i oborila me iza velikog bronzanog kotla. „Hoćeš da izginemo?"

Napipao sam Anabetinu glavu i skinuo joj jenkijevsku kapu. Trepereći, postala je vidljiva, prekornog lica pokrivenog pepelom i prljavštinom. „Persi, koji je tvoj problem?"

„Imaćemo društvo!" Na brzinu sam joj ispričao o školi za čudovišta. Razrogačila je oči.

„Eto ko su oni", rekla je naposletku. „Telekini. Trebalo je da znam. I prave... pogledaj, uostalom."

Izvirili smo iza kotla. Na sredini platforme nalazila su se četiri morska demona, ali ovi su bili potpuno odrasli i visoki skoro dva i po metra. Odsjaj vatre poigravao im je na crnoj koži dok su radili. Varnice su vrcale na sve strane dok su na smenu čekićali dugačak komad usijanog metala.

„Sečivo je skoro gotovo" reče jedan. „Potrebno je još jedno hlađenje u krvi da bi se metali stopili."

„Jakako." reče drugi. „Biće još oštrije nego pre."

„Šta je ono?” prošaputao sam.

Anabet odmahnu glavom. „Stalno pričaju o stapanju metala. Pitam se..."

„Pominjali su nešto o najboljem oružju Titana", rekao sam. ,,I rekli su... rekli su da su oni napravili trozubac mog oca."

„Telekini su izdali bogove", rekla je Anabet. „Primenjivali su crnu magiju. Ne znam o čemu se tačno radilo, ali Zevs ih je prognao u Tartar."

„Zajedno s Kronom."

Klimnula je glavom. „Moramo da se izvučemo..."

avada kedavra

142

Nije ni završila rečenicu, a vrata učionice su se naglo otvorila i kroz njih pokuljaše mladi telekini. Spoticali su se jedni preko drugih, pokušavajući da provale kojim pravcem da jurišaju.

„Vrati kapu na glavu", rekao sam. ,,I beži odavde!”

„Molim?" ciknu Anabet. „Ne! Neću te ostaviti."

„Imam plan. Odvući ću im pažnju. Ti probaj da upotrebiš metalnog pauka - možda će te odvesti nazad do Hefesta. Moraš mu reći šta se ovde događa."

„Ali poginućeš!"

„Biću dobro. Uz to, nemamo izbora."

Anabet me je pogledala tako besno da sam pomislio kako će me udariti. A onda je uradila nešto što me je još više iznenadilo. Poljubila me je.

„Čuvaj se, Algoglavi." Stavila je svoju kapu na glavu i nestala.

Po svoj prilici bih ostatak dana proveo sedeći tamo, buljeći u lavu i pokušavajući da se setim kako se zovem, ali morski demoni su me vratili u stvarnost.

„Tamo!" dreknuo je jedan. Celo odeljenje telekina stuštilo se preko mosta prema meni. Potrčao sam prema sredini platforme, iznenadivši četvoricu odraslih demona u toj meri da su ispustili usijano sečivo. Bilo je dugačko malo manje od dva metra i zakrivljeno kao polumesec. Video sam mnogo zastrašujućih stvari, ali ovaj nedovršen predmet, šta god da je bio, uterao mi je strah u kosti.

Odrasli demoni su brzo prevazišli prvobitno iznenađenje. S platforme su vodila četiri izlaza i, pre no što sam mogao da otrčim u bilo kom pravcu, njih četvorica su ih sve blokirala.

Najviši je zarežao: „Koga to imamo ovde? Posejdonovog sina?”

„Da", promumlao je drugi. „Njušim more u njegovoj krvi."

Podigao sam Rasparač. Srce mi je bubnjalo.

„Oborićeš jednog od nas, polubože", rekao je treći demon, „ali ostali će te rastrgati na parčiće. Tvoj otac nas je izdao. Uzeo je naš poklon, a nije rekao ništa kad su nas bacali u onu jametinu. Postaraćemo se da on bude iseckan na parčiće. On i svi ostali na Olimpu."

Poželeo sam da imam plan. Poželeo sam da nisam slagao Anabet. Hteo sam da se bezbedno izvuče odavde i nadao sam se da je imala dovoljno pameti da to i uradi. Međutim, sad mi je svitalo da bi ovo moglo biti mesto moje smrti. Toliko o mom proročanstvu. U srcu vulkana će me pregaziti čopor psoglavih ljudi s telom morskog lava. Sad su se već i mladi telekini dogegali na

avada kedavra

143

platformu, režeći čekajući da vide kako će se njihovi odrasli rođaci obračunati sa mnom.

Osetio sam kako me nešto peče na butini. Ledena pištaljka u mom džepu postajala je sve hladnija. Ako mi je ikad trebala pomoć, to je bilo sad. Međutim, premišljao sam se. Nisam verovao Kvintovom poklonu.

Pre no što sam uspeo da se odlučim, najviši telekin reče: „Da vidimo koliko je snažan. Da vidimo koliko mu je potrebno da izgori!"

Zahvatio je rukom malo lave iz obližnjeg kotla. Prsti su mu se pri tom zapalili, ali kao da mu to nije ni najmanje smetalo. Svi odrasli telekini učinili su isto. Onaj prvi hitnu na mene grumen rastopljene stene i zapali mi pantalone. Još dva grumena razliše mi se po grudima. Prestravljen, ispustio sam mač i počeo da mlatim rukama po odeći. Vatra me je gutala. Čudno, u prvi mah je bila samo topla, ali je iz časa u čas postajala sve vrelija.

„Priroda tvog oca te štiti", reče jedan telekin. „Teško te je zapaliti. Ali ne i nemoguće, božansko mladunče. Ne i nemoguće."

Bacili su na mene još lave i sećam se da sam kriknuo. Celo telo mi je gorelo. U životu nisam osetio strasniji bol. Goreo sam. Srušio sam se na metalni pod i začuo kako mladi morski demoni oduševljeno arlauču.

Zatim sam se setio reči rečne najade na rancu: Voda je u meni.

Trebalo mi je more. Osećao sam trzaje u utrobi, ali oko mene nije bilo ničega što bi mi pomoglo. Ni slavine, ni reke. Ovog puta, čak ni okamenjene školjke. Pored toga, kad sam poslednji put upotrebio svoju moć tamo u konjušnicama, umalo mi se nije otela kontroli.

Nisam imao izbora. Pozvao sam more. Posegao sam u sebe i setio se talasa i struja, beskrajne moći okeana. I sve sam to oslobodio jednim strahovitim krikom.

Ne umem da opišem ono što se potom dogodilo. Eksplozija, plimni talas i kovitlac vetra su me istovremeno dohvatili i bacili dole u lavu. Sudar vatre i vode, pregrejana para, i snažna eksplozija odbacili su me iz srca vulkana pravo naviše, gurajući me milionima kilograma potiska. Poslednje čega se sećam pre gubitka svesti jeste da sam leteo, toliko visoko da mi Zevs neće nikad oprostiti, a onda počeo da padam, dok su iz mene izbijali dim, vatra i voda. Bio sam kometa koja je hitala ka zemlji.

avada kedavra

144

12.

ODLAZIM NA LETOVANJE BEZ KRAJA

Probudio sam se s osećanjem da još uvek gorim. Koža me je pekla. Grlo mi

je bilo suvo kao pesak.

Iznad sebe sam video plavo nebo i krošnje drveća. Čuo sam žubor fontane i osetio miris kleke, kedra i mnogih drugih opojnih biljaka. Čuo sam i talase koji su blago udarali o stenovitu obalu. Pitao sam se da li sam mrtav, ali znao sam da nisam. Bio sam u Zemlji mrtvih, a tamo nije bilo plavog neba.

Pokušao sam da sednem. Činilo mi se da će mi se mišići istopiti.

„Miruj", rekao je devojački glas. „Preslab si da bi ustao."

Stavila mi je hladnu krpu na čelo. Nada mnom je lebdela bronzana kašika, a tečnost iz nje kapala mi je u usta. Piće mi je ublažavalo bol u grlu, ostavljajući mi topao, čokoladni ukus u ustima. Nektar bogova. Zatim se pojavilo devojčino lice.

Imala je bademaste oči i kosu boje karamela, upletenu u pletenicu koja joj je visila preko jednog ramena. Bilo joj je... petnaest godina? Šesnaest? Teško je reći. Imala je jedno od onih lica koja deluju bezvremeno. Počela je da peva i mog bola je nestalo. Izvodila je magiju. Osećao sam kako mi njena muzika prodire u kožu, lečeći moje opekotine i uklanjajući ih.

„Ko?" zakrkljah.

„Pssst, hrabro momče", reče ona. „Odmaraj se i ozdravi. Ovde te nikakvo zlo neće snaći. Ja sam Kalipso."

Kad sam se sledeći put probudio, nalazio sam se u pećini, ali što se pećina

tiče, bivao sam i u gorima. Na tavanici su svetlucali različiti kristali - beli, purpurni i zeleni, kao da sam u jednom od onih zasečenih kamenova ispunjenih kristalima koje ponekad možete da vidite u prodavnicama suvenira. Ležao sam u udobnom krevetu s perjanim jastucima i pamučnom posteljinom. Bele svilene zavese pregrađivale su pećinu na više odaja. Pored jednog zida su stajali razboj i harfa. Pored drugog su se nalazile police s uredno poslaganim teglama konzervisanog voća. S tavanice su visile sušene lekovite biljke: ružmarin, timijan i mnoge druge. Moja majka bi im svima znala imena.

avada kedavra

145

U zidu pećine je bilo ognjište i nešto se krčkalo u loncu iznad vatre. Mirisalo je odlično, kao goveđi gulaš.

Seo sam, pokušavajući da ne obraćam pažnju na pulsirajući bol u glavi. Pogledao sam ruke, siguran da će biti u ožiljcima, ali su mi na prvi pogled izgledale sasvim fino. Malo ružičastije nego inače, ali uopšte nisu bile tako loše. Na sebi sam imao belu pamučnu majicu i pamučne pantalone, koje su se u struku vezivale pantljikom, ali ta odeća nije bila moja. Stopala su mi bila bosa. U trenutku panike, upitao sam se šta je s Rasparačem, ali onda sam opipao džep i shvatio da je hemijska tu, na mestu gde se uvek pojavljivala.

Ne samo to, već mi je i pištaljka od stigijskog leda ponovo bila u džepu. Ne znam kako, ali pratila me je. A to me uopšte nije ohrabrilo.

Dobro sam se pomučio, no uspeo sam da ustanem. Kameni pod pod mojim nogama je bio leden. Okrenuo sam se i shvatio da zurim u uglačano bronzano ogledalo.

„Sveti Posejdone", promrmljao sam. Izgledao sam kao da sam izgubio deset kila koje nikako sebi nisam mogao da priuštim da izgubim. Kosa mi je ličila na svračje gnezdo. Bila je osmuđena na vrhovima, baš kao Hefestova brada. Da sam video takvo lice na nekom ko prosi na raskršću na autoputu, pozaključavao bih sva vrata na kolima.

Okrenuo sam se od ogledala. Ulaz u pećinu nalazio se s moje leve strane. Krenuo sam prema dnevnom svetlu.

Pećina je izlazila na zelenu livadu. S leve strane je bio šumarak kedrovog drveća, a s desne ogromna cvetna bašta. Četiri fontane su žuborile na livadi, a voda u njima je prskala iz frula kamenih satira. Pravo napred, travnata poljana se spuštala ka stenovitoj plaži. Talasi jezera su udarali o kamenje. Znao sam da je reč o jezeru, jer... eto, prosto sam znao. Slatka voda. Ne slana. Sunce je svetlucalo na vodi, a nebo je bilo vedro i plavo. Mesto je ličilo na raj, što me je smesta učinilo nervoznim. Nakon par godina petljanja s mitološkim stvarima, shvatite da su rajski lepa mesta obično ona na kojima najlakše nastradate.

Devojka s pletenicom boje karamela, ona koja je rekla da se zove Kalipso, stajala je na plaži razgovarajući s nekim. Odsjaj sunca koji se odbijao od površine vode nije mi dozvoljavao da vidim ko je to, ali izgledalo je kao da se svađaju.

Pokušao sam da se prisetim onoga što sam iz mitova znao o Kalipso. Čuo sam već to ime, ali... nisam mogao da se setim. Da li je bila neko čudovište? Da li je namamljivala heroje u zamku i ubijala ih? Ali ako je bila zla, kako to da je još uvek živa?

avada kedavra

146

Krenuo sam prema njoj, polako, jer su mi noge još uvek bile ukočene. Kad se trava pod mojim nogama pretvorila u šljunak, spustio sam pogled da bih lakše održao ravnotežu, a kad sam ga ponovo podigao, devojka je bila sama. Na sebi je imala belu grčku tuniku bez rukava, s okruglim izrezom obrubljenim zlatom. Otrla je oči, kao da je upravo plakala.

„Vidi ti", rekla je, na silu se osmehnuvši. „Spavalica se konačno probudila."

,,S kim si ono pričala?" Zvučao sam kao žaba koja je neko vreme presedela u mikrotalasnoj pećnici.

,,Oh... s glasnikom", odvratila je. „Kako se osećaš?"

„Koliko sam dugo bio bez svesti?"

„Vreme", zamišljeno je rekla Kalipso. „Vreme je ovde oduvek bilo problem. Stvarno ne znam, Persi."

„Znaš moje ime?"

„Pričaš u snu."

Pocrveneo sam. „Aha. To su mi... ovaj, već su mi to rekli."

„Da. Ko je Anabet?"

,,Oh, pa... prijateljica. Bili smo zajedno kad - čekaj, kako sam dospeo ovamo? Gde sam?"

Kalipso podignu ruku i prođe prstima kroz moju zamršenu kosu. Nervozno sam ustuknuo.

„Izvini", reče ona. „Prosto sam navikla da se staram o tebi. Što se tiče toga kako si dospeo ovamo - pao si s neba. Na vodu, eno tamo." Ona pokaza prema drugom kraju plaže. „Ne znam kako si preživeo. Valjda ti je voda ublažila pad. A što se tiče toga gde se nalaziš - ovo je Ogigija."

„Je l' to negde blizu vulkana Sveta Helena?" upitao sam, budući da mi je geografija oduvekbila slaba tačka.

Kalipso se nasmeja. Beše to tih, suzdržan smeh, kao da je smatrala da sam stvarno smešan ali nije želela da mi bude neprijatno. Bila je ljupka kad se smejala.

„Ogigija nije blizu ničega, hrabro momče", reče ona. „Ona je fantomsko ostrvo. Postoji samo za sebe, svugde i nigde. Ovde možeš da ozdraviš na sigurnom. Ne boj se."

„Ali moji prijatelji..."

„Anabet", reče ona. ,,I Grover i Tajson."

„Da!" rekao sam. „Moram da im se javim. U opasnosti su."

avada kedavra

147

Dotakla mi je lice i ovog puta nisam ustuknuo. „Prvo se odmori. Svojim prijateljima nisi od koristi sve dok ne ozdraviš."

Čim je to rekla, shvatio sam koliko sam umoran. „Ti nisi... nisi nekakva zla čarobnica, zar ne?"

Stidljivo se osmehnula. „Otkud ti takva pomisao?"

„Dakle, jednom prilikom sam upoznao Kirku, koja je takođe imala veoma lepo ostrvo. S tim što je volela da pretvara muškarce u morske prasiće."

Kalipso se ponovo nasmejala. „Obećavam ti da te neću pretvoriti u morsko prase."

„Ni u bilo šta drugo?"

„Ja nisam zla čarobnica", reče Kalipso. ,,I nisam ti neprijatelj, hrabro momče. A sad se odmori malo. Oči ti se već sklapaju."

Bila je u pravu. Kolena mi klecnuše i srušio bih se na šljunak, pravo na nos, da me Kalipso nije pridržala. Kosa joj je mirisala na cimet. Bila je vrlo jaka, ili sam možda prosto ja bio vrlo slab i mršav. Odvela me je nazad, do divana s jastucima pored fontane, i pomogla mi da legnem

Kad sam se sledeći put probudio, bila je noć, ali nisam bio siguran da li

onog istog dana ili mnogo dana kasnije. Ležao sam u krevetu u pećini, ali sam ustao, umotao se u ogrtač i izašao napolje. Zvezde su blistale - hiljade zvezda, onako kako mogu da se vide samo negde daleko od grada. Razaznavao sam sva ona sazvežđa kojima me je naučila Anabet: Jarac, Pegaz, Strelac. Tamo blizu južnog horizonta nalazilo se novo sazvežđe: Lovkinja, u znak poštovanja našoj drugarici koja je poginula prošle zime. „Persi, šta vidiš?"

Ponovo sam pogledao oko sebe. Koliko god da su zvezde bile lepe, Kalipso je bila dvaput sjajnija. Hoću reći, video sam boginju ljubavi glavom, Afroditu, i ne bih nikad ovo rekao naglas, jer bi me raznela u prah i pepeo, ali ako mene pitate, Kalipso je bila mnogo lepša od nje, zato što je delovala tako prirodno, kao da se ne trudi da bude lepa i da joj nije čak ni stalo do toga. Prosto je bila takva. S onom svojom pletenicom i belom haljinom, kao da je blistala na mesečini. U rukama je držala nekakvu biljčicu, čiji su cvetovi bili srebrnasti i nežni.

„Samo sam gledao u... „ Zatekao sam sebe kako zurim u njeno lice. „Ovaj... zaboravio sam."

Tiho se nasmejala. „Dobro, kad si već ustao, možeš mi pomoći da posadim ovo."

avada kedavra

148

Dodala mi je biljku, na čijem su donjem delu visili koren i grumenje zemlje. Cveće je tinjalo unutrašnjim sjajem dok sam ga držao. Kalipso je uzela svoju baštensku lopaticu i povela me do ruba bašte, gde je počela da kopa.

„To je mesečarka", objasnila je Kalipso. „Može se zasaditi samo noću."

Posmatrao sam kako srebrnasta svetlost treperi oko latica. „Čemu ona služi?

„Čemu služi?" Kalipso je načas razmislila. „Ne služi ničemu, pretpostavljam. Živi, daje svetlost, lepa je. Mora li služiti bilo čemu?"

„Pretpostavljam da ne mora", odvratio sam.

Uzela je biljku i ruke su nam se srele. Prsti joj behu topli. Posadila je mesečarku i povukla se korak unazad, posmatrajući svoje delo. „Obožavam svoju baštu."

„Strava je", složio sam se. Mislim, stvarno nisam nešto baštenski tip, ali Kalipso je imala gajeve obrasle ružama u šest različitih boja, čardaklije od orlovih noktiju, redove vinove loze otežale od crvenog i crnog grožđa koje bi i samog Dionizija nateralo da sedne i moli kao kuče.

„Moja mama", rekao sam, „oduvek čezne da ima baštu."

„Pa zašto je ne zasadi?"

„Zato što živimo na Menhetnu. U stanu."

„Menhetn? Stan?"

Zurio sam u nju. „Ti ne znaš o čemu govorim, zar ne?"

„Bojim se da ne znam. Nisam napuštala Ogigiju već... veoma dugo."

„Pa eto, Menhetn ti je jedan veliki grad, nema mnogo mesta za držanje bašte."

Kalipso se namršti. „Baš tužno. Hermes me povremeno posećuje. Kaže mi da se spoljni svet mnogo promenio. Ali nisam pomišljala da se promenio u toj meri da ne možete imati bašte."

„Zašto nisi nikad otišla s ovog ostrva?" Spustila je pogled.

„To je moja kazna."

„Zašto? Šta si uradila?"

„Ja? Ništa. Ali bojim se da je moj otac uradio dosta toga. On se zove Atlas."

Ovo ime mi je nateralo žmarce niz kičmu. Zimus sam upoznao Titana Atlasa i to sigurno nisu bili prijatni trenuci. Pokušao je da ubije otprilike sve do kojih mi je stalo.

avada kedavra

149

„Ipak" s oklevanjem sam rekao, „nije pravedno kad te kazne zbog nečega što je uradio tvoj otac. Poznavao sam drugu Atlasovu kćerku. Zvala se Zoja. Bila je jedna od najhrabrijih osoba koje sam ikad sreo."

Kalipso me je dugo posmatrala. Oči joj behu tužne.

„Šta je bilo?" upitao sam.

„Jesi li - jesi li ozdravio, hrabri moj? Misliš li da ćeš uskoro biti spreman za odlazak?"

„Molim?" upitao sam. „Ne znam." Pomerio sam noge. Još uvek su bile ukočene. I već sam osećao vrtoglavicu usled dugotrajnog stajanja. „Želiš da odem?"

„Ja... „ Glas ju je izdao. „Videćemo se ujutru. Lepo spavaj."

Otrčala je prema plaži. Bio sam previše zbunjen da bih radio bilo šta drugo do gledao za njom sve dok nije nestala u pomrčini.

Ne znam tačno koliko je vremena prošlo. Kao što je Kalipso rekla, na ostrvu

je bilo teško pratiti prolazak vremena. Znao sam da bi trebalo da pođem. U najmanju ruku, moji prijatelji su sigurno brinuli. A u najgorem slučaju, možda su se nalazili u ozbiljnoj opasnosti. Nisam znao čak ni da li se Anabet izvukla iz vulkana. Nekoliko puta sam pokušao da upotrebim svoju empatijsku vezu s Groverom, ali nisam uspeo da uspostavim vezu. Mrzeo sam što ne znam da li su dobro.

S druge strane, bio sam zaista slab. Nisam mogao da izdržim na nogama duže od nekoliko časova. Šta god da sam uradio onomad na Svetoj Heleni, iscrpelo me je kao ništa drugo što sam doživeo.

Nisam se osećao kao zatvorenik ili tome slično. Sećao sam se kazina i hotela „Lotos" u Las Vegasu, gde su me namamili u fenomenalan svet igrica i malo je nedostajalo da zaboravim sve do čega mi je bilo stalo. Međutim, ostrvo Ogigija nije bilo ni nalik tome. Stalno sam mislio na Anabet, Grovera i Tajsona. Tačno sam znao zašto moram da odem. Prosto... nisam mogao. Zatim, tu je bila i Kalipso.

Nikad nije mnogo pričala o sebi, ali baš zato sam želeo da saznam više. Sedeo bih na livadi, pijuckao nektar i pokušavao da se koncentrišem na cveće, oblake ili odraze na jezeru, ali u stvari sam buljio u Kalipso dok je radila, u kosu koju je uplitala onako preko ramena i pramen koji joj je padao na lice kad god bi klekla da kopa u bašti. Ponekad bi pružila dlan i ptice bi doletele iz šume i sletale joj na ruku - loriji, papagaji i grlice. Ona bi im nazvala dobro jutro, pitala ih kako stoje stvari u gnezdu, a one bi neko vreme cvrkutale i

avada kedavra

150

potom veselo odletele. Njene oči su tada blistale. Pogledala bi me i osmehnuli bismo se jedno drugom, ali gotovo smesta bi joj se onaj tužan izraz ponovo vratio i okrenula bi glavu. Nije mi bilo jasno šta je to muči.

Jedne večeri smo večerali zajedno na plaži. Nevidljive sluge su postavile sto, serviravši goveđi gulaš i jabukovaču, što možda ne zvuči naročito uzbudljivo, ali samo zato što ih niste probali. Nisam ni primećivao nevidljive sluge kad sam tek stigao na ostrvo, ali posle nekog vremena sam postao svestan da se kreveti nameštaju sami od sebe, isto kao što su nevidljive ruke kuvale jela i prale i slagale odeću.

U svakom slučaju, Kalipso i ja smo sedeli i večerali, a ona je izgledala prelepo pri svetlosti sveca. Pričao sam joj o Njujorku i Kampu polutana, a onda sam počeo da joj pričam o tome kako je Grover jednom prilikom pojeo jabuku kojom smo igrali fudbal. Smejala se, pokazujući svoj prekrasni osmeh, i oči su nam se srele. Oborila je pogled.

„Opet to radiš", rekao sam.

„Šta to?"

„Stalno se povlačiš, kao da se trudiš da ne uživaš."

Uporno je gledala u svoju čašu jabukovače. „Rekla sam ti, Persi, ja sam kažnjena. Prokleta, moglo bi se reći."

„Kako to? Reci mi. Želim da ti pomognem."

„Ne govori to. Molim te, ne govori to."

„Reci mi u čemu se sastoji tvoja kazna."

Pokrila je ubrusom svoj napola pojeden gulaš, a nevidljivi sluga je smesta sklonio tanjir. „Persi, ovo ostrvo, Ogigija, jeste moj dom, moje rodno mesto. Ali ujedno je i moj zatvor. Ja sam u... kućnom pritvoru, mislim da vi to tako zovete. Neću nikad posetiti taj tvoj Menhetn. Niti bilo koje drugo mesto. Ovde sam potpuno sama."

„Zato što je Atlas tvoj otac."

Potvrdno je klimnula. „Bogovi ne veruju svojim neprijateljima. I to s pravom. Ne bi trebalo da se žalim. Neki zatvori nisu ni izbliza ovako lepi kao moj."

„Ali to nije fer", rekao sam. „Ako si u rodu s njim, to ne znači da ga podržavaš. Njegova druga kćerka koju sam poznavao, Zoja Beladona - borila se protiv njega. Nju nisu zatvorili."

„Ali, Persi", tiho je rekla Kalipso, „ja ga jesam podržavala u prvom ratu. Otac mi je."

avada kedavra

151

„Šta? Ali Titani su zli!"

„Jesu li? Baš svi? Sve vreme?" Ona stisnu usne. „Reci mi, Persi. Ne želim da se raspravljam s tobom. Ali da li ti podržavaš bogove zato što su dobri ili zato što su ti porodica?"

Nisam odgovorio. Bila je u pravu, što se toga ticalo. Zimus, nakon što smo Anabet i ja spasli Olimp, bogovi su raspravljali da li da me ubiju ili ne. To nije bio baš znak dobrote. Ali, ipak, smatrao sam da valja da ih podržavam, zato što mi je Posejdon otac.

„Možda nisam bila u pravu u vezi s ratom", nastavila je Kalipso. „Istini za ljubav, bogovi su dobri prema meni. Posećuju me s vremena na vreme. Donose mi vesti o spoljnom svetu. Ali onda odu. A ja ne mogu."

„Nemaš prijatelja?" upitao sam. „Hoću reći... zar niko nije poželeo da živi ovde s tobom? Ovo je lepo mesto."

Niz obraz joj skliznu suza. „Ja... obećala sam sebi da neću govoriti o tome. Ali..."

Prekinula ju je tutnjava koja je doprla odnekud s jezera. Na horizontu se pojavio sjaj. Postajao je sve bleštaviji, dok se naposletku nije jasno razaznavao plameni stub koji se kretao površinom vode, idući prema nama.

Ustao sam i posegao za svojim mačem. „Šta je ono?"

Kalipso uzdahnu. „Posetilac."

Kad je plameni stub stigao do obale, Kalipso ustade i zvanično mu se nakloni. Plamen je utihnuo, a pred nama se našao visok muškarac u sivom kombinezonu i s metalnom protezom na nozi, čija brada i kosa behu osmuđeni plamenom.

„Gospodaru Hefeste", reče Kalipso. „Retke su prilike kad me počastvujete svojom posetom."

Bog vatre je progunđao. „Kalipso. Lepa kao i uvek. Da li bi htela da nas ostaviš nasamo, dušice? Moram da popričam s našim mladim Persijem Džeksonom."

Hefest se nespretno smesti za sto i poruči Pepsi. Nevidljivi sluga mu ga je doneo, ali je suviše naglo otvorio konzervu, isprskavši mu ceo kombinezon. Hefest grmnu, opsova nekoliko puta i baci limenku sa stola.

„Glupe sluge", promrmljao je. „Dobri roboti, eto šta njoj treba. Oni nikad ne izvode besne gliste!"

„Hefeste", rekao sam. „Šta se događa? Da li je Anabet..."

avada kedavra

152

„Ona je dobro", odvratio je. „Dovitljiva devojka, nema šta. Uspela je da se vrati i sve mi ispriča. Ali samo da znaš, umire od brige."

„Niste joj rekli da sam dobro?"

„Nije moje da joj to kažem", rekao je Hefest. „Svi misle da si mrtav. Morao sam biti siguran da se vraćaš pre no što počnem svima da govorim gde si."

„Kako to mislite?" upitao sam. „Naravno da se vraćam!"

Hefest me je skeptično posmatrao. Iskopao je nešto iz džepa - metalni disk veličine ajpoda. Škljocnuo je neki taster i disk se proširio u minijaturni bronzani TV. Na ekranu su bili snimci Svete Helene, iz koje se ka nebu dizala ogromna perjanica od vatre i pepela.

„Još uvek nije sigurno da li će biti novih erupcija", govorio je spiker. „Kao meru predostrožnosti, nadležni su naredili evakuaciju skoro pola miliona ljudi. U međuvremenu, pepeo pada čak i na tako udaljenim mestima kao što su jezero Taho i Vankuver, a oblast Svete Helene zatvorena je za saobraćaj u radijusu od sto pedeset kilometara. Iako nije prijavljen nijedan smrtni slučaj, ima manjih povreda i zdravstvenih problema..."

Hefest isključi napravu. „Izazvao si poprilično snažnu eksploziju."

Buljio sam u prazan bronzani ekran. Evakuisano je pola miliona ljudi? Povrede. Zdravstveni problemi. Šta sam to uradio?

„Telekini su se razbežali", nastavio je bog. „Neki su razneseni u prah. Neki su pobegli, to je sigurno. Ali ne mislim da će im u dogledno vreme pasti na pamet da koriste moje kovačnice. S druge strane, neće ni meni. Eksplozija je poremetila Tifonov san. Moraćemo da sačekamo i da vidimo..."

„Nisam ga, valjda, oslobodio? Hoću reći, nisam ja baš toliko moćan!"

Bog progunđa: „Nisi toliko moćan, eh? Ne znam baš. Ti si sin boga zemljotresa, momče. Nisi ni svestan svoje snage."

To je bilo poslednje što sam želeo da kaže. Nisam kontrolisao sebe na onoj planini. Oslobodio sam toliko energije da sam umalo uništio samog sebe, isisao sopstvenu životnu silu. A sad sam ustanovio da sam umalo zbrisao severozapad SAD i probudio najstrašnije čudovište koje su bogovi ikad zatvorili. Možda sam stvarno previše opasan. Možda bi moji prijatelji bili bezbedniji da sam mrtav.

„Šta je s Groverom i Tajsonom?" upitao sam.

Hefest odmahnu glavom. „Bojim se da nema nikakvih vesti. Pretpostavljam da ih je Lavirint uzeo."

„Šta da radim?"

avada kedavra

153

Hefest se trgnu. „Nikad ne traži savet od matorog bogalja, momče. Ali reći ću ti jednu stvar. Upoznao si moju ženu?"

„Afroditu."

„Nju. Lukava je ta, momče. Čuvaj se ljubavi. Izokrenuće ti mozak i mislićeš da je gore dole i da je pravo pogrešno."

Setio sam se svog susreta s Afroditom, prošle zime u pustinji, na zadnjem sedištu belog kadilaka. Rekla mi je da je posebno zanimam i da će mi otežavati stvari u ljubavi, i to samo zato što joj se dopadam.

„Je li ovo deo njenog plana?" upitao sam. „Da li me je ona bacila ovamo?"

„Moguće. S njom se nikad ne zna. Ali ako odlučiš da odeš odavde - a ne kažem da li je to ispravna ili pogrešna odluka - tada ti obećavam odgovor na tvoje pitanje. Obećavam ti put do Dedala. Dakle, vidi u čemu je stvar. Nema to nikakve vete s Arijadninom niti. Ne istinski. Naravno, nit funkcioniše. Zato Titanova vojska i hoće da je se dokopa. Ali najbolji način za snalaženje u hodnicima... Tezej je imao princezinu pomoć. A princeza je bila obična smrtnica. Nije imala ni kapi božanske krvi u sebi. Ali bila je pametna i umela je da vidi, momče. Umela je da vidi vrlo jasno. Znači, šta hoću da kažem - mislim da ti znaš kako da se snađeš u Lavirintu."

Konačno mi je doprlo do mozga. Kako to nisam ranije uvideo? Hera je bila u pravu. Odgovor je sve vreme bio tu.

„Da", rekao sam. „Da, znam."

,,U tom slučaju, moraćeš da odlučiš da li ćeš otići odavde ili nećeš."

„Ja..." Hteo sam da kažem da hoću. Ali reči su mi zastale u grlu. Zatekao sam sebe kako gledam prema jezeru i pomisao o odlasku mi je odjednom pala strašno teško.

„Ne odlučuj sad", posavetovao me je Hefest. „Sačekaj da svane. Jutro je pametnije od večeri."

„ A da li će nam Dedal uopšte pomoći?" upitao sam. „Hoću reći, ako pokaže Luku kako da se kreće kroz Lavirint, mrtvi smo. Video sam u snu kako je... Dedal ubio svog sestrića. Postao je ogorčen i gnevan i..."

„Nije lako biti genijalan pronalazač", zatutnjao je Hefest. „Uvek si sam. Uvek neshvaćen. Lako postaneš ogorčen i napraviš užasne greške. Teže je imati posla s ljudima nego s mašinama. A kad slomiš čoveka, tu nema popravke."

Hefest je otresao poslednje kapi Pepsija sa svog kombinezona. „Dedal je dobro počeo. Pomogao je princezi Arijadni i Tezeju zato što mu ih je bilo žao. Pokušao je da učini dobro delo. I zbog toga mu je ceo život krenuo naopako. Da li je to bilo pravedno?" Bog slegnu ramenima. „Ne znam da li će ti Dedal

avada kedavra

154

pomoći, momče, ali ne sudi o nekom ako nisi bio u njegovoj kovačnici i radio njegovim čekićem, eh?"

„Ja - pokušaću."

Hefest ustade. „Zbogom, momče. Bio si dobar, uništio si telekine. Uvek ću ti to pamtiti."

Zvučalo je vrlo konačno, to zbogom. Zatim je buknuo u plameni stub i vatra je krenula površinom vode, vraćajući se u spoljni svet.

Nekoliko časova sam šetao plažom. Kad sam se naposletku vratio na

livadu, bilo je vrlo kasno, možda četiri ili pet izjutra, ali Kalipso je još uvek bila u svojoj bašti, negujući svece pri svetlosti zvezda. Njena mesečarka tinjala je srebrom, a ostale biljke su odgovarale na magiju, sijajući crveno, žuto i plavo.

„Naredio ti je da se vratiš", nagađala je Kalipso.

„Ne baš. Pružio mi je izbor."

Njene oči se sretoše s mojima. „Ja sam obećala da ti neću ponuditi."

„Šta to?"

„Da ostaneš."

„Da ostanem" ponovio sam. „Ono, kao... zauvek?"

„Na ovom ostrvu bi bio besmrtan", tiho je rekla. „Ne bi nikad ostario ili umro. Mogao bi ostaviti bitke drugima, Persi Džeksone. Mogao bi izbeći svoje proročanstvo."

Buljio sam u nju, ošamućen. „Tek tako?"

Klimnula je glavom. „Tek tako."

„Ali... moji prijatelji."

Kalipso ustade i uze me za ruku. Njen dodir posla toplu struju kroz celo moje telo. „Pitao si me za moje prokletstvo, Persi. Nisam htela da ti govorim o tome. Istina je da mi bogovi s vremena na vreme pošalju društvo. Otprilike svakih hiljadu godina, dozvole da se neki heroj nasuče na mojim obalama, neko kome je potrebna moja pomoć. Ja se pobrinem za njega i sprijateljim se s njim, ali to nikad nije slučajnost. Mojre se uvek postaraju da heroj koga pošalju..."

Glas joj je zadrhtao i morala je da začuti.

Jače sam je stegao za ruku. „Šta? Čime sam te to rastužio?"

„Uvek pošalju nekog ko ne može da ostane", prošaputala je. „Nekog ko nikad ne može da prihvati moju ponudu za druženje osim na vrlo kratko

avada kedavra

155

vreme. Pošalju mi heroja kome ne mogu da pomognem... baš kao što ne mogu da pomognem sebi da se ne zaljubim u njega."

Noć je bila tiha, ako se izuzmu žubor fontana i udaranje talasa o obalu. Potrajalo je neko vreme dok nisam shvatio šta je rekla.

„Ja?" upitao sam.

„Kad bi mogao da vidiš svoje lice." Potisnula je osmeh, mada su joj oči još uvek bile suzne. „Ti, naravno."

„Zato si se stalno udaljavala?"

„Davala sam sve od sebe. Ali ja tu ništa ne mogu. Mojre su vrlo okrutne. Poslale su te meni, hrabri moj, znajući da ćeš mi slomiti srce."

„Ali... ja sam samo... hoću reći, ja sam samo ja."

„To je dovoljno", s velikom sigurnošću je rekla Kalipso. „Rekla sam sebi da neću govoriti o ovome. Da ću te pustiti a da ti i ne ponudim. Ali ne mogu. Biće da Mojre i to znaju. Mogao bi ostati sa mnom, Persi. Bojim se da je to jedini način na koji mi možeš pomoći."

Zurio sam u horizont. Nebo su osvetlile prve rumene niti zore. Mogao sam zauvek ostati ovde, nestati s lica zemlje. Mogao sam živeti ovde s Kalipso, s nevidljivim slugama koje bi se starale o svim mojim potrebama. Mogli bismo gajiti cveće u bašti, pričati s pticama i šetati plažom pod savršeno plavim nebom. Bez rata. Bez proročanstva. Bez obaveze da biram stranu.

„Ne mogu", rekao sam joj.

Tužno je oborila pogled.

„Ne bih te nikad ničim povredio", rekao sam, „ali potreban sam svojim prijateljima. Sada znam kako da im pomognem. Moram da se vratim."

Ubrala je cvet iz bašte - grančicu srebrne mesečarke. Njenog sjaja je nestalo kad se pojavilo sunce. Jutro je pametnije od večeri, rekao je Hefest. Kalipso zadenu cvet u džep na mojoj majici.

Potom se propnu na vrhove prstiju i poljubi me u čelo, kao da me blagosilja. „Dođi, onda, na obalu, heroju moj. Odande ćeš krenuti na put."

Splav je bio kvadratnog oblika, s tri metra dugim stranicama, napravljen od

povezanih balvana, s motkom umesto jarbola i jednostavnim belim lanenim jedrom. Nije mi delovao kao naročito pouzdano plovilo.

„Odneće te gde god poželiš", obećala je Kalipso. „Potpuno je bezbedan."

Uzeo sam je za ruku, ali ona je pusti da joj isklizne iz moje.

„Možda mogu da te posetim", rekao sam.

avada kedavra

156

Odmahnula je glavom. „Niko ne dolazi dva puta na Ogigiju. Kad odeš, više te nikada neću videti."

„Ali..."

„Idi, molim te." Glas joj se slomio. „Mojre su okrutne, Persi. Samo me nemoj zaboraviti." Zatim joj se na lice vratio jedva primetan nagoveštaj osmeha. „Zasadi na Menhetnu jednu baštu za mene, hoćeš li?"

„Obećavam." Zakoračio sam na splav, koji je istog časa počeo da se udaljava od obale.

Isplovljavajući na jezero, shvatio sam da su Mojre zaista okrutne. Poslale su Kalipso nekog koga nije mogla da ne zavoli. Ali delovalo je u oba smera. Celog života ću misliti na nju. I zauvek ću se pitati ŠTA JE MOGLO BITI.

Za samo nekoliko minuta, ostrvo Ogigija se izgubilo u magli. Sam samcit jedrio sam prema izlazećem suncu.

Zatim sam rekao splavu šta da radi. Naveo sam jedino mesto kojeg sam mogao da se setim, jer su mi trebali uteha i prijatelji.

„Kamp polutana", rekao sam. „Nosi me kući."

avada kedavra

157

13.

ANGAŽUJEMO NOVOG VODIČA

Satima kasnije, moj splav je dotakao plažu Kampa polutana. Nemam pojma

kako sam dospeo tamo. U izvesnom trenutku, slatka jezerska voda se jednostavno promenila u slanu, morsku. Ispred mene se pojavila poznata obala Long Ajlenda, a par druželjubivih, belih ajkula izronio je na površinu i počeo da usmerava splav ka plaži.

Kad sam se iskrcao, kamp je delovao napušteno. Bilo je kasno popodne, ali streličarski poligon je bio prazan. Sa zida za penjanje slivala se lava, bez ikog koga bi ometala. U paviljonu: ništa. Kuće: odreda prazne. Zatim sam primetio dim koji se izvijao iz amfiteatra. Prerano za logorsku vatru, a nešto nisam verovao da im je do pečenja slezovih kolačića. Potrčao sam tamo.

Još nisam ni stigao, kad sam začuo Hironov glas. Shvativši o čemu govori, ukopao sam se u mestu.

„…da pretpostavimo da je mrtav", rekao je Hiron. „Pošto se ovako dugo nije javio, nije verovatno da će naše molitve biti uslišane. Zamolio sam preživele, njegove najbolje prijatelje, da mu odaju poslednju poštu."

Ušao sam u amfiteatar kroz zadnji ulaz. Niko me nije primetio. Svi su gledali napred, posmatrajući kako Anabet uzima dugačko pogrebno platno od zelene svile s izvezenim trozupcem i pali ga. Spaljivali su moj pokrov.

Anabet se potom okrenu prema prisutnima. Izgledala je užasno. Oči su joj bile naduvene od plača, ali uspela je da izgovori: „Bio je verovatno najhrabriji prijatelj koga sam ikad imala. On..." Zatim me je ugledala. Lice joj je postalo crveno kao krv. „Ovde je!"

Glave se okrenuše kao po komandi. Svi su se preneraženo zagledali u mene.

„Persi!" široko se osmehnuo Bekendorf. Gomila ostale dece sjatila se oko mene, tapšući me po leđima. Neki Aresovci opsovaše, ali Klarisa samo prevrnu očima, kao da ne može da veruje da sam imao obraza da preživim. Hiron se laganim kasom uputi preko amfiteatra i svi se razmaknuše da mu naprave mesta.

„Dakle", uzdahnuo je, s primetnim olakšanjem. „Ne verujem da sam ikad bio srećniji što se neki kamper vratio. Ali moraš mi reći..."

avada kedavra

158

„GDE SI BIO?" prekinula ga je Anabet, odgurnuvši u stranu ostale kampere. Pomislio sam da će me odalamiti, ali umesto toga, zagrlila me je tako snažno da sam mislio da će mi polomiti rebra. Ostali su samo ćutali. Shvativši, izgleda, da pravi scenu, Anabet me odgurnu. „Ja - mislili smo da si mrtav, Algoglavi!"

„Izvinjavam se", rekao sam. „Zalutao sam."

„Zalutao si?" dreknula je. „Dve nedelje, Persi? Gde si, za ime sveta..."

„Anabet", umešao se Hiron. „Možda bi o tome trebalo da popričamo kad budemo nasamo, šta misliš? Vi ostali, vratite se svojim redovnim aktivnostima!"

Ne čekajući da se pobunimo, podigao je Anabet i mene kao da nismo ništa teži od mačića, stavio nas sebi na leđa i odgalopirao prema Velikoj kući.

Nisam mu sve rekao. Jednostavno nisam mogao da nateram sebe da

govorim o Kalipso. Objasnio sam da sam izazvao eksploziju Svete Helene i da me je njena silina izbacila iz vulkana. Rekao sam da sam se našao nasukan na pustom ostrvu. Potom me je Hefest pronašao i rekao mi da mogu da odem odatle. Magični splav me je vratio u kamp.

Sve je to bilo tačno, ali dlanovi su mi se oznojili dok sam pričao.

„Dve nedelje te nije bilo." Anabetin glas je sada bio pribraniji, ali i dalje je izgledala prilično potreseno. „Kad sam začula eksploziju, pomislila sam..."

„Znam", rekao sam. „Izvini. Ali shvatio sam kako da se krećemo kroz Lavirint. Razgovarao sam sa Hefestom."

„Rekao ti je odgovor?"

„Pa, na neki način mi je ukazao na to da ga već znam. I stvarno ga znam. Sad mi je jasno."

Objasnio sam im svoju zamisao.

Anabet zinu od čuda. „Persi, to je suludo!"

Hiron se zavali u svoja invalidska kolica i počeša po bradi. „Znate, presedan postoji. Tezeju je pomogla Arijadna. Herijet Tabmen, Hermesova kći, upotrebila je mnoge smrtnike na svojoj Podzemnoj železnici upravo s tim razlogom."5

„Ali ovo je moja potraga", reče Anabet. „Ja treba da je vodim."

5 Harriet Tubman (1820-1913) bila je američka crna aktivistkinja, koja je, posle sopstvenog bekstva iz ropstva, spašavala i druge robove koristeći mrežu aktivista i sigurnih kuća poznatu pod nazivom Podzemna železnica. (Prim. prev.)

avada kedavra

159

Hironu kao da nije bilo baš prijatno. „Jeste, draga moja, to je tvoja potraga. Ali potrebna ti je pomoć."

,,A ovo bi trebalo da mi pomogne? Molim te! To nije u redu. Kukavički je. To je..."

„Teško je priznati da nam je potrebna pomoć smrtnika", rekao sam. „Ali tako je."

Anabet me je besno pogledala. „Niko me u životu nije nervirao kao ti!" Potom je odmarširala iz sobe.

Buljio sam u vrata. Imao sam želju da udarim nešto. „Toliko o najhrabrijem prijatelju koga je ikad imala."

„Smiriće se ona", obećao je Hiron. „Ljubomorna je, dečko moj."

„To je glupo. Ona nije... nije to kao..."

Hiron se zakikotao. „Teško d a j e to bitno. U slučaju da nisi primetio, Anabet je vrlo posesivna kada je reč o njenim prijateljima. Bila je strašno zabrinuta za tebe. A sad kad si se vratio, čini mi se da podozreva na koje si se ti to pusto ostrvo nasukao."

Sreo sam njegov pogled i shvatio da je Hiron pretpostavio da je reč o Kalipso. Bilo je teško sakriti tako nešto od onoga ko već tri hiljade godina obučava heroje. Dosad je već sve video.

„Nećemo raspravljati o tvojim odlukama", rekao je Hiron. „Vratio si se. To je jedino važno."

„Recite to Anabet."

Hiron se osmehnu. „Reći ću Argusu da vas ujutru odbaci na Menhetn. Mogao bi da navratiš do svoje majke, Persi. Ona je... razumljivo uzrujana."

Srce mi je preskočilo jedan otkucaj. Sve vreme koje sam proveo na Kalipsinom ostrvu, nijednom nisam pomislio kako se oseća moja majka. Nisam razmišljao o tome kako će misliti da sam mrtav. Da će biti izvan sebe. Koji mi je đavo bio da se uopšte ne setim svoje majke?

„Hirone", rekao sam, „šta je s Groverom i Tajsonom? Mislite li da..."

„Ne znam, dečko moj." Hiron je zurio u prazan kamin. „Kleka je vrlo tužna. Sve grane joj žute. Veće starešina je ukinulo Groverovu tragačku dozvolu u njegovom odsustvu. Ukoliko se vrati živ, oteraće ga u nečasno progonstvo." Uzdahnuo je. „Međutim, Grover i Tajson su vrlo snalažljivi. Još uvek smemo da se nadamo."

„Nije trebalo da ih pustim da odu."

avada kedavra

160

„Grover ima svoju sudbinu, a Tajson je bio dovoljno hrabar da pođe s njim. Ti bi znao da je Grover u smrtnoj opasnosti, zar ne?"

„Valjda. Zahvaljujući empatijskoj vezi. Ali..."

„Ima još nešto što bi trebalo da ti kažem, Persi", nastavio je. „Zapravo, dve neprijatne stvari."

„Sjajno."

„Kris Rodrigez, naš gost..."

Setio sam se onoga što sam video u podrumu, kad je Klarisa pokušala da razgovara s njim dok je on trabunjao o Lavirintu. „Je li mrtav?"

„Još nije", turobno je odvratio Hiron. „Ali stanje mu se mnogo pogoršalo. Smestili smo ga u stacionar, preslab je da se kreće. Morao sam da naredim Klarisi da se vrati svojim redovnim aktivnostima, jer se nije odmicala od njegovog kreveta. A on ne reaguje ni na šta. Neće ni da jede ni da pije. Nijedan od mojih lekova ne pomaže. Jednostavno je izgubio volju za životom."

Zadrhtao sam. Uprkos svim mojim sukobima s Klarisom, bilo mi je strašno žao te devojke. Toliko se trudila da mu pomogne. A sad kad sam i sam bio u Lavirintu, mogao sam da razumem zašto je Minosovom duhu bilo tako lako da dovede Krisa do ludila. Da sam lutao onim hodnicima sam, bez prijatelja da mi pomognu, nikad ne bih našao izlaz.

„Žao mi je što to moram reći", nastavio je Hiron, „ali druga vest je još neprijatnija. Kvint je nestao."

„Nestao? Kako to?"

„Pre tri večeri je sišao u Lavirint. Kleka ga je videla. Izgleda da si bio u pravu što se njega tiče."

„On je Lukov špijun." Rekao sam Hironu za ranč „Trostruko G" - kako je Kvint tamo kupio svoje škorpione, a Gerion snabdevao Kronovu vojsku. „To ne može biti slučajnost."

Hiron je ispustio težak uzdah. „Toliko izdaja. Nadao sam se da će se ispostaviti da je Kvint prijatelj. Izgleda da sam ga pogrešno ocenio."

„Šta je s gospođom O'Liri?" upitao sam.

„Demonski pas je još uvek u areni. Nikog ne pušta da priđe. Nisam imao srca da ga zatvorim u kavez... ili uništim."

„Kvint je ne bi tek tako napustio."

„Kao što sam rekao, Persi, izgleda da smo pogrešili u vezi s njim. A sad, trebalo bi da se pripremiš za ujutru. Ti i Anabet imate još mnogo posla."

avada kedavra

161

Otišao sam, a on je ostao u svojim invalidskim kolicima, tužno zureći u kamin. Pitao sam se koliko je puta tako sedeo, čekajući heroje koji se nikad nisu vratili.

Pre večere sam otišao do mačevalačke arene. Zatekao sam gospođu O'Liri

sklupčanu u ogromnu gomilu crnog krzna nasred terena, kako nezainteresovano žvaće glavu lutke za vežbanje.

Ugledavši me, zalajala je i skočila prema meni. Pomislio sam da sam gotov. Jedva sam stigao da kažem: „Stoj!" pre no što me je oborila i počela da mi liže lice. Kao Posejdonov sin i to, obično se pokvasim samo onda kad ja to hoću, ali moje moći se očigledno nisu protezale na pseću pljuvačku, jer me je baš dobro okupala.

„Stoj, curo!" uzviknuo sam. „Ne mogu da dišem. Puštaj me!”

Naposletku sam nekako uspeo da je nateram da me pusti. Počešao sam je iza ušiju i pronašao joj jedan ekstra-džinovski pseći biskvit.

„Gde ti je gospodar?" pitao sam je. „Kako je mogao tako da te ostavi, ha?"

Zacvilela je, kao da je i ona to želela da zna. Bio sam spreman da poverujem da je Kvint neprijatelj, ali još uvek mi nije išlo u glavu da bi napustio gospođu O'Liri. Ako sam u nešto bio siguran, to je bilo da mu je stalo do njegovog mega-kučeta.

Razmišljao sam o tome, brišući bale s lica, kad sam začuo ženski glas: „Imaš sreće što ti nije odgrizla glavu."

Na drugom kraju arene je stajala Klarisa, sa svojim mačem i štitom u rukama. „Juče sam došla ovamo da vežbam", progunđala je. „Ker je 'teo da me pojede."

„Pametan pas", rekao sam.

„Duhovito."

Krenula je prema nama. Gospođa O'Liri je zarežala, ali sam je potapšao po glavi i umirio.

„Glupavi demonski pas", rekla je Klarisa. „Sigurno me neće sprečiti da vežbam."

„Čuo sam za Krisa", rekao sam. „Žao mi je."

Klarisa je lagano otkoračala na drugu stranu arene. Stigavši do najbliže lutke, silovito ju je napala, odsekavši joj glavu jednim jedinim udarcem i proteravši joj mač kroz utrobu. Potom je izvukla mač i nastavila da korača.

avada kedavra

162

„Šta ćeš. Ponekad stvari krenu kako ne treba." Glas joj beše drhtav. „Heroji budu povređeni. Oni... oni poginu, a čudovišta se stalno vraćaju."

Podigla je koplje i hitnula ga preko arene. Pogodila je lutku pravo između otvora za oči na šlemu.

Nazvala je Krisa herojem, kao da nikad nije prešao na stranu Titana. To me je podsetilo na način na koji je Anabet ponekad govorila o Luku. Odlučio sam da to ne pominjem.

„Kris je bio hrabar", rekao sam. „Nadam se da će se oporaviti."

Ljutito me je pogledala, kao da sam sledeća meta. Gospođa O'Liri zareza.

„Učini mi uslugu", reče Klarisa.

„Da, naravno."

„Ako nađeš Dedala, ne veruj mu. Ne traži pomoć od njega. Samo ga ubij."

„Klarisa..."

„Jer, znaš, Persi, neko ko može da napravi nešto kao što je Lavirint? Ta osoba je zla. Jednostavno zla."

Podsetila me je na trenutak na čobanina Euritiona, svog mnogo starijeg polubrata. U pogledu joj se čitala ista tvrdokornost, kao da su je protekle dve hiljade godina iskorišćavali i da joj je sad već svega preko glave. Vratila je mač u kanije. „Dosta je bilo vežbanja. Počinje istinska borba."

Te noći sam spavao u svom krevetu i, po prvi put posle Kalipsinog ostrva,

snovi su me pronašli.

Bio sam u kraljevoj dvorani za audijencije - velikoj beloj odaji s mermernim stubovima i drvenim prestolom. Na njemu je sedeo punačak lik s kovrdžavom riđom kosom i lovorovim vencem na glavi. Pored njega su stajale tri devojke koje su mu, po svoj prilici, bile kćerke. Sve su imale istu riđu kosu, a bile su odevene u bele tunike.

Vrata se uz škripu otvoriše i vesnik objavi: „Minos, kralj Krita!"

Napeto sam čekao, ali čovekna prestolu se samo osmehnu svojim kćerkama: „Jedva čekam da vidim izraz na njegovom licu."

Minos, kraljevski ljigavac glavom, veličanstvenim koracima uđe u odaju. Bio je tako visok i ozbiljan da je onaj drugi kralj delovao smešno pored njega. Minosova špicasta brada je posedela. Izgledao je mršaviji nego kad sam ga poslednji put sanjao, sandale su mu bile isprskane blatom, ali oči su mu blistale istim, okrutnim sjajem.

avada kedavra

163

Kruto se poklonio čoveku na prestolu. „Kralju Kokale. Koliko sam shvatio, ti si rešio moju malu zagonetku?"

Kokal se osmehnu. „Teško bi se mogla nazvati malom, Minose. Pogotovo pošto si pustio glas širom sveta da si spreman da platiš hiljadu zlatnih talenata onom ko uspe je reši. Stvarno nudiš toliko?"

Minos pljesnu rukama. Uđoše dva stražara naga do pojasa, mučeći se s velikim drvenim sandukom. Staviše ga Kokalu pred noge i otvoriše. Unutra su svetlucale gomile zlatnih poluga. Morale su vredeti jedno zilion dolara.

Kokal je s odobravanjem zazviždao. „Mora da si osiromašio svoje kraljevstvo da bi dao ovakvu nagradu, prijatelju moj."

„To nije tvoja briga."

Kokal slegnu ramenima. „Istini za volju, zagonetka je bila vrlo jednostavna. Rešio ju je jedan od mojih slugu."

„Oče", opomenu ga jedna od devojaka. Izgledala je kao najstarija - bila je malo viša od svojih sestara.

Kokal nije obrati pažnju na njenu primedbu. On izvadi spiralnu morsku školjku iz nabora svoje tunike. Kroz nju je bila provučena srebrna nit, tako da je visila kao ogroman privezak na ogrlici.

Minos je koraknuo napred i uzeo školjku. „Jedan od tvojih slugu, kažeš? A kako je on to provukao nit, a da nije polomio školjku?"

„Da ne poveruješ, upotrebio je mrava. Privezao je svilenu nit za tog malog stvora i namamio ga kroz školjku namazavši njen drugi kraj medom."

„Snalažljiv neki čovek", reče Minos.

„Zaista jeste. Učitelj mojih kćerki. One ga mnogo vole."

Minosov pogled postade hladan. „Ja bih pripazio, na tvom mestu."

Poželeo sam da upozorim Kokala: Ne veruj ovom tipu! Baci ga u tamnicu s lavovima-ljudožderima ili tako nečim! Međutim, riđokosi kralj se samo nasmejao: „Ne brini, Minose. Moje kćeri su pametne za svoje godine. A sad, što se tiče mog zlata..."

„Da", reče Minos. „Ali, vidiš, zlato je namenjeno onome ko je rešio zagonetku. A samo ju je jedan čovek mogao resiti. Ti kriješ Dedala."

Kokal se nelagodno uzvrpolji na svom prestolu. „Otkud ti znaš njegovo ime?"

„On je lopov", odvrati Minos. „Nekad je radio na mom dvoru, Kokale. Okrenuo je moju rođenu kćerku protiv mene. Pomogao je uzurpatoru da

avada kedavra

164

napravi budalu od mene u mojoj sopstvenoj palati. A onda je izbegao pravdi. Već deset godina ga tražim."

„Ne znam ništa o tome. Ali ponudio sam tom čoveku svoju zaštitu. Pokazao se kao krajnje koristan..."

„Nudim ti izbor", reče Minos. „Predaj mi begunca i ovo zlato je tvoje. Ili rizikuj i učini me svojim neprijateljem. Veruj mi, ne želiš da ti Krit bude neprijatelj."

Kokal poblede. Pomislio sam da je glupo što dozvoljava da izgleda tako uplašeno u sopstvenoj prestonoj dvorani. Trebalo bi da pozove svoje vojnike ili tako nešto. Minos je uza se imao samo dvojicu stražara. Međutim, Kokal je samo sedeo na prestolu i preznojavao se.

„Oče", reče njegova najstarija kćerka, „ne smeš..."

„Ćuti, Elija." Kokal je uvrtao pramen svoje brade. Ponovo je pogledao svetlucavo zlato. „Ovo mi teško pada, Minose. Bogovi ne vole čoveka koji prekrši zavet gostoprimljivosti."

„Bogovi ne vole ni one koji pružaju utočište zločincima."

Kokal klimnu glavom. „Vrlo dobro. Dobićeš svog čoveka, okovanog u lance."

„Oče!" ponovo reče Elija. Zatim se pribra i nastavi umilnijim tonom. „Barem - barem dozvoli da ukažemo propisno gostoprimstvo našem gostu. Posle dugog putovanja, valja ga počastiti vrućom kupkom, čistom odećom i dobrim jelom. Biće mi čast da mu lično pripremim kupku!"

Ona se ljupko osmehnu Minosu, a stari kralj promumla: „Valjda ne bi bilo zgoreg da se okupam." Pogledao je Kokala. „Videćemo se za večerom, gospodaru. Sa zatvorenikom."

„Ovuda, Vaše veličanstvo", reče Elija. Potom ona i njene sestre odvedoše Minosa iz odaje.

Išao sam za njima do kupatila ukrašenog mozaikom. Vazduh je bio ispunjen parom. Kada se punila vrućom vodom. Elija i njene sestre pobacaše u nju latice ruža i nešto što je morala biti starogrčka penušava kupka, jer je vodu ubrzo pokrila pena u duginim bojama. Devojke su se okrenule na drugu stranu dok je Minos skidao odeću i ulazio u kadu.

„Ahh." Osmehnuo se. „Odlična kupka. Hvala vam, drage moje. Putovanje je zaista bilo dugo."

„Deset godina progonite svoj plen, gospodaru?" upita Elija, umiljato trepćući. „Mora biti da ste rešeni da ga uhvatite."

avada kedavra

165

„Nikad ne zaboravljam da naplatim dug." Minos se iscerio. „Vaš otac je mudro postupio složivši se s mojim zahtevima."

„Uistinu, gospodaru!" reče Elija. Pomislio sam da je preterala s laskanjem, ali starac se upecao. Elijine sestre polivale su kraljevu glavu mirisnim uljem.

„Znate, gospodaru", reče Elija, „Dedal je pomislio da biste mogli da se pojavite. Pretpostavio je da je zagonetka zamka, ali nije mogao da odoli, a da je ne reši."

Minos se namrštio. „Dedal vam je rekao za mene?"

„Jeste, gospodaru."

„On je rđav čovek, princezo. Moja rođena kćerka dospela je pod njegove čini. Ne slušajte ga."

„On je genije", reče Elija. „I veruje da su žene isto tako pametne kao muškarci. Bio je prvi koji nas je podučavao smatrajući da umemo da mislimo sopstvenom glavom. Možda se i vaša kćerka osećala tako."

Minos pokuša da sedne uspravno, ali ga Elijina sestra gurnu nazad u vodu. Elija mu priđe iza leđa. Na dlanu je držala tri malene kugle. U prvi mah sam pomislio da su to kuglice soli za kupanje, ali onda ih je ubacila u vodu i iz ku-glica izleteše bronzane niti koje počeše da se obavijaju oko kralja, vezujući mu gležnjeve, pribijajući mu ruke uz slabine, omotavajući mu se oko vrata. Iako sam mrzeo Minosa, prizor je bio zaista strašan. Bacakao se i zapomagao, ali su devojke bile mnogo snažnije od njega. Ubrzo je bio potpuno bespomoćan i ležao je u kadi potopljen do brade. Bronzane niti su ga i dalje obavijale kao čauru, zatežući mu se preko tela.

„Šta hoćete?" ljutito upita Minos. „Zašto radite ovo?"

Elija se osmehnu. „Dedal je bio dobar prema nama, Vaše veličanstvo. A nimalo mi se ne dopada to što ste pretili mom ocu."

„Reci Dedalu", zareza Minos. „Reci mu da mu ni mrtav neću dati mira! Ako ima pravde u Podzemnom svetu, moja duša će ga zauvek progoniti!"

„Hrabre reći, Vaše veličanstvo", reče Elija. „Srećno vam bilo s nalaženjem pravde u Podzemnom svetu."

Na to, bronzane niti se omotaše oko Minosove glave i lica, pretvorivši ga u bronzanu mumiju.

Vrata kupatila se otvoriše i Dedal uđe unutra, noseći sa sobom putnu torbu.

Kosa mu je bila ošišana sasvim kratko, a brada potpuno bela. Izgledao je krhko i tužno, ali je posegao dole i dotakao čelo mumije. Niti se razmotaše i

avada kedavra

166

potonuše na dno kade. U njima nije bilo ničega. Kao da se kralj Minos jednostavno rastopio.

„Bezbolna smrt", zamišljeno reče Dedal. „Više nego što je zasluživao. Hvala vam, moje princeze."

Elija ga zagrli. „Ne smeš ostati ovde, učitelju. Kad naš otac otkrije..."

„Znam" odvratio je Dedal. „Bojim se da sam vas uvalio u neprilike."

„O, ne brini za nas. Otac će biti srećan što se domogao zlata ovog starca. A Krit je tako daleko. Međutim, okriviće tebe za Minosovu smrt. Moraš pobeći negde na sigurno."

„Negde na sigurno", ponovi starac. „Godinama bežim iz jednog kraljevstva u drugo, tražeći neko sigurno mesto. Bojim se da je Minos rekao istinu. Smrt ga neće sprečiti da me progoni. Kad se pročuje za ovaj zločin, neće biti mesta pod suncem u koje ću se moći skloniti."

„Pa gde ćeš, onda, otići?" upita Elija.

„Tamo gde sam se zarekao da moja noga više neće kročiti", odvrati Dedal. „Moj zatvor je, možda, moje jedino utočište."

„Ne razumem", reče Elija.

„Tako je najbolje."

„Ali, šta je s Podzemnim svetom?" upita jedna od njenih sestara. „Tamo će te čekati strašna presuda! Svaki čovek mora da umre."

„Možda", odvrati Dedal. Zatim je iz svoje torbe izvadio svitak - onaj isti koji sam video u prethodnom snu, s beleškama njegovog sestrića. ,,A možda i ne."

On potapša Eliju po ramenu, a onda blagoslovi nju i njene sestre. Potom je bacio još jedan pogled na niti boje bakra koje su svetlucale na dnu kade. „Pronađi me ako smeš, kralju duhova."

Okrenuo se prema zidu pokrivenom mozaikom i tu je dodirnuo jednu pločicu. Pojavio se tinjajući znak - grčko slovo delta - i zid kliznu u stranu. Princeze ga preneraženo pogledaše.

„Nisi nam nikad rekao za tajne prolaze!" reče Elija. „Vredno si radio."

„Lavirint je vredno radio", ispravi je Dedal. „Ne pokušavajte da me pratite, mile moje, ako vam je stalo da sačuvate zdrav razum."

Moj s a n j e promenio mesto. Nalazio sam se u kamenoj odaji. Luk i još

jedan ratnik-polutan proučavali su mapu pri svetlosti baterijske lampe.

Luk opsova. „Ovo je trebalo da bude poslednje skretanje." Zgužvao je mapu i bacio je u stranu.

avada kedavra

167

„Ser!" pobunio se njegov pratilac.

„Mape su ovde beskorisne", reče Luk. „Ne brini. Naći ću ga."

„Ser, ako je tačno da što je grupa veća..."

„Veća je i verovatnoća da će se izgubiti? Jeste, tačno je. Zašto misliš da smo uopšte slali jednog po jednog istraživača? Ali ne sekiraj se. Čim budemo imali nit, moći ćemo da povedemo prethodnicu."

„Ali kako ćemo se domoći niti?"

Luk je stajao, protežući prste. ,,Oh, Kvint će se probiti. Potrebno je samo da stignemo do arene, a ona se nalazi na raskršću. Nemoguće je dospeti bilo gde ako se ne prođe tuda. Zato moramo imati primirje s njenim gospodarom. Samo moramo ostati živi do..."

„Ser!" začu se novi glas iz hodnika. Otud dotrča još jedan lik u grčkom oklopu, s bakljom u ruci. „Dracene su našle polutana!"

Luk se namršti. „Samog? Kako luta hodnicima?"

„Da, ser! Bolje brzo dođite. One su u susednoj odaji. Saterale su ga u ćošak."

„Ko je to?"

„Nikad ga ranije nisam video, ser."

Luk klimnu glavom. „Blagoslov od Krona. Možda ćemo moći da iskoristimo tog polutana. Idemo!"

Oni potrčaše niz hodnik, a ja sam se prenuo iz sna, buljeći u pomrčinu. Polutan koji sam luta hodnicima. Dugo mi je trebalo da ponovo zaspim.

Sutra ujutro sam se postarao da gospođa O'Liri ima dovoljno psećih

biskvita. Zamolio sam Bekendorfa da je drži na oku, zbog čega nije izgledao preterano srećan. Zatim sam otpešačio preko Brda polutana i našao se s Anabet i Argusom dole na drumu.

Anabet i ja nismo mnogo razgovarali kad smo seli u kola. A Argus nije progovarao, verovatno zato što ima oči po celom telu, kao i - kako sam čuo - jedno na vrhu jezika, koje baš i ne voli da pokazuje.

Anabet je delovala uznemireno, kao da je spavala još lošije od mene.

„Ružni snovi?" upitao sam je naposletku.

Odmahnula je glavom. „Irida-poruka od Euritiona."

„Od Euritiona! Nešto nije u redu s Nikom?"

„Noćas je otišao s ranča, vratio se nazad u Lavirint."

„Molim? Zar Eurition nije pokušao da ga zaustavi?"

avada kedavra

168

„Niko je otišao pre no što se ovaj probudio. Ortar je pratio njegov miris sve do branika za stoku. Eurition kaže da je Niko poslednjih par večeri pričao sam sa sobom. Mada sad misli da je ovaj ponovo razgovarao s duhom, Minosom."

„Niko je u opasnosti", rekao sam.

„Nemoj da pričaš. Minos je jedan od sudija mrtvima, ali je neviđeno zloban. Ne znam šta hoće od Nika, ali..."

„Nisam na to mislio", rekao sam. „Noćas sam sanjao..." Ispričao sam joj za Luka i kako je pomenuo Kvinta, kao i da su njegovi ljudi našli polutana koji je sam lutao Lavirintom.

Anabet stisnu zube. „To ništa ne valja."

,,I, šta ćemo da radimo?"

Ona podignu obrvu. „Pa, čuj, dobro je da ti imaš plan prema kojem možemo da se upravljamo, zar ne?"

Bila je subota i vladala je velika saobraćajna gužva na ulazu u grad. U

mamin stan smo stigli oko podneva. Kad je otvorila vrata, stegla me je u zagrljaj koji sam izdržao samo malo lakše od skoka demonskog psa.

„Rekla sam im da si dobro", kazala je moja mama, zvučeći pri tom kao da je samo par trenutaka ranije držala težinu neba na svojim ramenima - a verujte mi, iz sopstvenog iskustva znam kako je to.

Smestila nas je za kuhinjski sto i navaljivala da se poslužimo njenim specijalnim, plavim keksom s čokoladnim mrvicama, dok joj pričamo detalje potrage. Kao i obično, trudio sam se da razvodnim one zastrašujuće delove (uglavnom su svi bili takvi), ali nekako je zbog toga sve zvučalo još opasnije.

Kad sam stigao do dela o Gerionu i konjušnicama, moja mama se pravila da hoće da me zadavi. „Ne mogu da ga nateram da počisti svoju sobu, a on se sam nudi da počisti stotine tona konjske balege iz konjušnica nekog čudovišta?"

Anabet se nasmejala. Bio je to prvi put posle dugo vremena da je čujem kako se smeje, i osećaj je bio prijatan.

„Znači", rekla je moja mama kad sam završio s pričom, „rasturio si Alkatraz, prouzrokovao erupciju Svete Helene i raseljavanje pola miliona ljudi, ali barem si zdrav i čitav." Takva vam je moja mama, uvek posmatra situaciju sa svetlije strane.

„Aha", složio sam se. „Otprilike tako."

„Volela bih da je Pol ovde", rekla je, više za sebe. „Hteo je da razgovara s tobom."

avada kedavra

169

,,A, da. Škola."

Toliko toga se otad izdešavalo da sam skoro i zaboravio na obilazak gimnazije „Gud" - i činjenicu da sam za sobom ostavio požar u sali za probe orkestra, a mamin prijatelj me je video kako iskačem kroz prozor kao begunac.

„Šta si mu rekla?" upitao sam.

Moja mama odmahnu glavom. „Šta sam mogla da mu kažem? Jasno mu je d a j e nešto drugačije u vezi s tobom, Persi. On je pametan čovek. Veruje da nisi loša osoba. Ne zna šta se dešava, ali školske vlasti ga pritiskaju. Najzad, preko njega si i primljen tamo. Mora da ih uveriti kako ti nisi kriv za onaj požar. A pošto si pobegao, izgledi za to nisu baš veliki."

Anabet me je posmatrala. Delovala je prilično saosećajno. Znao sam da je i sama bivala u sličnim situacijama. Nije lako biti polutan u svetu smrtnika.

„Razgovaraću s njim", obećao sam. „Kad obavimo potragu. Ako hoćeš, mogu čak da mu kažen i istinu."

Mama mi spusti ruku na rame. „Učinio bi to?"

„Pa, da. Ali, pomisliće čovek da nismo normalni."

„On to već misli."

„Dobro, onda nemamo šta da izgubimo."

„Hvala ti, Persi. Reći ću mu da ćeš biti kod kuće..." Namrštila se. „Kad? Šta sada biva?"

Anabet prelomi svoj keks napola. „Persi ima plan." Ispričao sam mami svoj plan, prilično nerado. Ona lagano klimnu glavom. „Zvuči vrlo opasno. Ali moglo bi upaliti."

„Ti poseduješ iste sposobnosti, zar ne?" upitao sam. „možeš da vidiš kroz Maglu."

Mama uzdahnu. „Sad više i ne baš tako dobro. Bilo je lakše kad sam bila mlađa. Ali da, oduvek sam bila kadra da vidim više nego što je bilo dobro po mene. To je jedna od stvari koje su privukle pažnju tvog oca kad smo se upoznali. Samo se čuvaj. Obećaj mi da ćeš voditi računa o sebi."

„Trudićemo se, gospođo Džekson", rekla je Anabet. „Mada, čovek ima pune ruke posla kad vodi računa o vašem sinu." Prekrstila je ruke na grudima i ljutito se zagledala kroz kuhinjski prozor. Čupkao sam svoju salvetu i pokušao da prećutim Anabetin komentar.

Mama se namrštila. „Šta se to dešava s vama dvoma? Jeste li se nešto svađali?"

avada kedavra

170

Nijedno od nas nije odgovaralo.

„Tako, znači", rekla je moja mama, a ja sam se upitao može li ona da vidi i kroz druge stvari, a ne samo kroz Maglu. Zvučalo je kao da razume šta se događa između Anabet i mene, ali ja sasvim sigurno nisam razumeo. „Ne zaboravite", dodala je. „Grover i Tajson računaju na vas dvoje."

„Znam", odvratili smo Anabet i ja uglas, zbog čega mi je još više bilo neprijatno.

Moja mama se osmehnula. „Persi, bolje upotrebi telefon u hodniku. Srećno."

Odahnuo sam izašavši iz kuhinje, iako sam bio nervozan zbog onoga što je trebalo da uradim. Prišao sam telefonu I okrenuo sam broj. Broj se već odavno sprao s mog dlana, ali to nije bilo važno. Zapamtio sam ga, iako to nisam nameravao.

Dogovorili smo se da se nađemo na Tajms skveru. Zatekli smo Rejčel

Elizabet Der ispred „Mariot markiza", ofarbanu u zlatnu boju od glave do pete.

Mislim, lice, kosa, odeća - sve. Izgledala je kao da ju je dodirnuo kralj Mida6 Stajala je kao kip s još petoro klinaca obojenih metalnim bojama - bakarnom, bronzanom, srebrnom. Bili su ukočeni u različitim pozama, dok su turisti žurno promicali pored njih ili zastajali da bih ih pogledali. Neki prolaznici bacali su novac na ceradu prostru na trotoaru.

Natpis pored Rejčelinih nogu je glasio: U R B A N A U M E T N O S T Z A D E C U , donacije se primaju sa zahvalnošću.

Anabet i ja stajali smo tu oko pet minuta, buljeći u Rejčel, ali ako nas je i primetila, nije to ničim odala. Nije se pomerila, ni trepavicom nije mrdnula. Sa svojom hiperaktivnošću i poremećajem nedostatka pažnje, ja to ne bih nikad mogao. Poludeo bih da moram tako dugo da stojim sasvim nepomično. Uz to, bilo je skroz čudno videti Rejčel onako zlatnu. Izgledala je kao statua nekoga čuvenog, glumice ili tako nekog. Samo su joj oči imale svoju normalnu zelenu boju.

„Možda bi pomoglo da je gurnemo", predložila je Anabet.

Pomislio sam da je to malčice zlobno, ali Rejčel nije reagovala. Posle još pet minuta, klinac ofarban u srebrnu boju došao je s taksi stanice ispred hotela, gde je proveo pauzu.

6 (Grč. mit.) Po legendi, bogati frigijski kralj koji je sve što bi dotakao pretvarao u zlato. (Prim. prev.)

avada kedavra

171

Zauzeo je pozu kao da drži predavanje gomili, odmah pored Rejčel. Ona se pomerila i iskoračila s cerade.

„Hej, Persi." Široko se osmehnula. „Baš na vreme! Ajmo na kafu."

Otišli smo do mesta zvanog „Javanski los", u Zapadnoj 43. ulici. Rejčel je poručila najduži ekspreso, nešto što bi se izvesno dopalo Groveru. Anabet i ja smo uzeli guste sokove, a onda smo se sve troje smestili za sto baš ispod punjenog losa. Niko nije ni pogledao Rejčel u njenom zlatnom kostimu.

„Dakle", rekla je. „Anabel, beše?"

„Anabet", ispravila ju je Anabet. „Je l' se uvek oblačiš u zlatno?"

„Ne baš", odvratila je Rejčel. „Prikupljamo novac za našu grupu. Radimo dobrovoljne umetničke projekte za osnovce, zato što klinci u školama imaju sve manje dodira s umetnošću, znate? Radimo to jednom mesečno, dobrim vikendom skupimo oko petsto dolara. Ali, pretpostavljam da niste došli da bismo pričali o tome? Ti si takođe polutanka?"

„Pssst!" zašišta Anabet, osvrćući se naokolo. „Što ne kažeš celom svetu?"

„Važi." Rejčel je potom ustala i vrlo glasno rekla: „Hej, narode! Ovo dvoje nisu ljudska bića! Oni su grčki polubogovi!"

Niko nije ni pogledao prema nama. Slegnuvši ramenima, Rejčel je ponovo sela. „Briga njih."

„Nije smešno", rekla je Anabet. „Ovo nije šala, smrtna devojko."

„Stanite malo, vas dve", rekao sam. „Hajde se lepo smirite."

„Ja sam mirna", insistirala je Rejčel. „Svaki put kad se nađem u tvojoj blizini, napadne nas neko čudovište. Što bih bila nervozna?"

„Vidi", rekao sam. „Žao mi je zbog onoga što se dogodilo u sali za probe orkestra. Nadam se da te nisu izbacili ili tako nešto."

„Ma jok. Postavljali su mi gomilu pitanja o tebi. Pravila sam se luda."

„Jel ti teško palo?" upitala je Anabet.

„Okej, sad je bilo dosta!" umešao sam se. „Rejčel, imamo problem. I potrebna nam je tvoja pomoć."

Rejčel suženim očima pogleda Anabet. „Tebi je potrebna moja pomoć?"

Anabet promeša slamčicom svoj gusti sok. „Aha", odvrati ona zlovoljno. „Možda."

Rekao sam Rejčel za Lavirint i objasnio joj da moramo da nađemo Dedala. Ispričao sam joj šta se događalo poslednjih nekoliko puta kad smo sišli dole.

„Znači, želite da vas ja vodim", rekla je naposletku. „Kroz mesto u kojem nisam nikad bila."

avada kedavra

172

„Ti možeš da vidiš kroz Maglu", rekao sam. „Baš kao Arijadna. Kladim se da možeš da vidiš pravi put. Tebe Lavirint neće moći tako lako da zavara."

,,A ako nisi u pravu?"

„Onda ćemo se izgubiti. U svakom slučaju, biće opasno. Vrlo, vrlo opasno."

„Mogla bih poginuti?"

„Aha."

„Mislila sam da ste rekli da čudovišta ne mare za smrtnike. Taj tvoj mač..."

„Da", rekao sam. „Nebeska bronza ne može da povredi smrtnike. Većina čudovišta bi te ignorisala. Ali Luk... on ne pravi razliku. Iskoristiće smrtnike, polubogove, čudovišta, šta god. I ubiće svakog ko mu se ispreči na putu."

„Fin neki momak", primetila je Rejčel.

„Nalazi se pod uticajem Titana", rekla je Anabet, kao da ga pravda. „Obmanjuju ga."

Rejčel nas je naizmenično gledala. „Važi", naposletku je rekla. „Idem s vama."

Trepnuo sam. Nisam mislio da će biti tako lako. „Sigurna si?”

„Čuj, inače mi predstoji jedno dosadno leto. Dosad nisam dobila bolju ponudu. I, šta treba da tražim?"

„Moramo da nađemo ulaz u Lavirint", rekla je Anabet. „Postoji jedan u Kampu polutana, ali ti ne možeš ući u kamp. Zabranjen je za smrtnike."

Izgovorila je smrtnike kao da je to neka gadna bolest, ali Rejčel je samo klimnula glavom. „Okej. Kako izgleda ulaz u Lavirint?"

„To može biti bilo šta", rekla je Anabet. „Deo zida. Stena. Vrata. Ulaz u kanalizaciju. Ali obavezno ima na sebi Dedalov znak. Grčko slovo delta, koje tinja plavičastim sjajem."

„Ovakvo?" Rejčel je potom nacrta simbol u vodi na našem stolu.

„To je to", rekla je Anabet. „Ti znaš grčki?"

„Ne", odvratila je Rejčel. Zatim je izvukla veliku plastičnu četku iz džepa i počela da iščetkava zlato iz kose. „Samo da se presvučem. Ali bolje pođite sa mnom u 'Mariot'."

„Zašto?" upitala je Anabet.

„Zato što se jedan takav ulaz nalazi u hotelskom podrumu, tamo gde držimo kostime. Ima Dedalov znak na sebi."

avada kedavra

173

14.

BORIM SE S BRATOM NA ŽIVOT I SMRT

Metalna vrata bila su napola skrivena iza korpe za veš, pune prljavih

hotelskih peškira. Nisam na njima video ništa čudno, ali Rejčel mi je pokazala gde da pogledam i spazio sam bledoplav simbol urezan u metal.

„Dugo nisu korišćena", rekla je Anabet.

„Pokušala sam jednom da ih otvorim", rekla je Rejčel, „prosto iz radoznalosti. Zarđala su i zaglavljena."

„Nisu." Anabet koraknu napred. „Potreban je samo dodir polutana."

Naravno, čim je Anabet položila dlan na znak, on je počeo da tinja plavičastim sjajem. Metalna vrata se uz škripu otvoriše, otkrivajući mračno stepenište koje je vodilo naniže.

„Vau." Rejčel je delovala smireno, ali nisam mogao da provalim da li se pretvara ili ne. Presvukla u ofucanu majicu s logom Muzeja savremene umetnosti i svoje uobičajene, markerima ispisane farmerke, a iz džepa joj je virila plava, plastična četka za kosu. Njena riđa kosa je bila povezana u konjski rep, ali još uvek je imala zlatnih zrnaca u njoj, kao i tragove zlatnog štrasa na licu. „Onda... posle vas?"

„Ti si vodič", reče Anabet s glumljenom učtivošću. „Vodi."

Stepenice su se spuštale u prostran tunel od opeke. Bio je toliko mračan da nismo videli ni pola metra ispred sebe, ali Anabet i ja smo obnovili svoju zalihu baterijskih lampi. Čim smo ih upalili, Rejčel prestravljeno uzviknu.

Skelet nam se cerio pravo u lice. Nije bio ljudski. Kao prvo, bio je ogroman - visok najmanje tri metra. I bio je razapet, vezan lancima za zglavke i gležnjeve tako da je činio džinovsko X preko tunela. Međutim, ono od čega sam se zaista naježio bila je jedna jedina, mračna očna duplja na sredini njegove lobanje.

„Kiklop", rekla je Anabet. „Vrlo je star. Nije... niko koga poznajemo."

Nije Tajson, htela je da kaže. Ali to nije doprinelo da se osetim mnogo bolje. Još uvek sam imao osećaj da je ovde postavljen kao upozorenje. Nisam želeo da sretnem ono što je bilo kadro da ubije odraslog Kiklopa.

Rejčel proguta knedlu. „Imate prijatelja Kiklopa?"

„Tajsona", odvratio sam. „Mog polubrata."

avada kedavra

174

„Tvog polubrata?”

„Uz malo sreće, pronaći ćemo ga ovde dole", rekao sam. ,,I Grovera. On je satir."

,,Oh." Glas joj beše tih. „Pa dobro, bolje da krenemo."

Prošla je ispod leve ruke skeleta i nastavila dalje. Anabet i ja se zgledasmo bez reči. Anabet slegnu ramenima i mi pođosmo za Rejčel dublje u Lavirint.

Posle dvadesetak metara, naišli smo na raskršće. Pravo se nastavljao tunel od opeke. Desni prolaz je imao zidove od antičkih mermernih blokova. Levi je bio zemljan i pun korenja drveća.

Pokazao sam na levo. „Ovo liči na tunel kojim su krenuli Tajson i Grover."

Anabet se namrštila. „Aha, ali arhitektura na desnoj strani - oni stari blokovi - verovatnije je da vodi prema antičkom delu Lavirinta, prema Dedalovoj radionici."

„Moramo da nastavimo pravo", rekla je Rejčel.

Anabet i ja je pogledasmo.

„To je najmanje verovatan izbor", rekla je potom Anabet.

„Zar ne vidite?" upitala je Rejčel. „Pogledajte pod."

Nisam video ništa osim istrošene opeke i blata.

„Sija se", insistirala je Rejčel. „Vrlo bledo. Ali pravo je put kojim treba ići. Na levoj strani, dublje u tunelu, ono korenje drveća pomera se kao pipci. Ne sviđa mi se to. Na desnoj, posle pet ili šest metara nalazi se zamka. Rupe u zidovima, možda za šiljke. Mislim da ne bi trebalo da rizikujemo."

Nisam video ništa od onoga što je opisivala, ali sam ipak klimnuo glavom. „Okej. Idemo pravo."

„Ti joj veruješ?" upitala je Anabet.

„Aha", odvratio sam. ,,A ti?"

Izgledalo je da bi se Anabet najradije upustila u raspravu, ali umesto toga, mahnula je Rejčel da nas povede dalje. Hodajući jedno pored drugog, nastavili smo niz hodnik od opeke. Zavijao je i skretao, ali više nije bilo nikakvih sporednih tunela. Činilo se kao da se spuštamo, da silazimo dublje u podzemlje.

„Nema zamki?" sa zebnjom sam upitao.

„Ničega nema." Rejčel je nabrala obrve. „Je l' ovo treba da bude ovako lako?"

„Nemam pojma", odvratio sam. „Nikad ranije nije bilo."

avada kedavra

175

„Je li, Rejčel", upitala je Anabet, „odakle si ti, u stvari?" Rekla je to kao da pita, S koje si ti planete? Ali Rejčel se nije uvredila.

„Iz Bruklina", odvratila je.

„Zar ti se roditelji neće zabrinuti što te nema do kasno?"

Rejčel ispusti glasan uzdah. „Teško. Ne bi primetili sve i da me nema nedelju dana."

„Zašto?" Ovog puta, Anabet nije zvučala onako sarkastično. Problemi s roditeljima bili su nešto što je razumela.

Pre no što je Rejčel stigla da odgovori, negde ispred nas začulo se škripanje, kao da se otvaraju ogromna vrata.

„Šta to bi?" upitala je Anabet.

„Ne znam", odvratila je Rejčel. „Metalne šarke."

,,E sad si mi sve rekla. Htela sam da kažem, šta je to?"

Začuo sam teške korake od kojih je hodnik podrhtavao - i koji su dolazili prema nama.

„Bežimo?" upitao sam.

„Bežimo", složila se Rejčel.

Okrenuli smo se i jurnuli pravcem iz kojeg smo došli, ali nismo prešli ni pet-šest metara pre no što smo naleteli pravo na neke stare poznanike. Dve dracene - žene-zmije u grčkom oklopu - držale su koplja uperena u naše grudi. Između njih je stajala Keli, navijačica-empuza.

„Vidi, vidi", reče Keli.

Skinuo sam poklopac s Rasparača, a Anabet je isukala svoj nož; međutim, pre no što se moj mač do kraja formirao, Keli se bacila na Rejčel. Okrenula ju je i privukla sebi, prislonivši joj na vrat dlan iz koga su joj trenutak pre toga izrasle kandže.

„Izveli ste svoje smrtno ljubimce u šetnju?" upita me Keli. „Oni su tako krhka stvorenjca. Lako se lome!"

Koraci iza nas postajali su sve bliži. Iz pomrčine je izbilo ogromno obličje - skoro tri metra visok lestrigonski džin s crvenim očima i kandžama.

Džin se obliznuo kad nas je ugledao. „Je l' smem da ih pojedem?"

„Ne" odvrati Keli. „Tvoj gospodar će ih želeti. Pružiće mu odličnu zabavu." Potom mi se osmehnula. „Polazite, polutani. Ili ćete svo troje umreti ovde, počev od male smrtnice."

avada kedavra

176

Bila je to, otprilike, moja najgora noćna mora. A verujte mi, imao sam ih mnogo. Odveli su nas niz tunel pod stražom dracena, s Keli i džinom koji su išli za nama, za slučaj da pokušamo da se okrenemo i zbrišemo. Kao da niko nije brinuo da li ćemo potrčati napred. U tom pravcu su i želeli da idemo.

Malo dalje, videla su se bronzana vrata. Bila su visoka oko tri metra, ukrašena parom ukrštenih mačeva. Odnekud iza njih dopirala je prigušena buka, poput urlanja gomile.

„O, ssslušššaj" reče žena-zmija s moje leve strane. „Naššš domaćin će ssse oduššševiti."

Još nikad nisam imao prilike da vidim dracenu izbliza, ali preživeo bih bez toga. Da nije bilo račvastog jezika i žutih očiju s crnim prorezima umesto ženica moglo bi se reći da ima lepo lice. Nosila je bronzani oklop koji joj je sezao do struka. Ispod toga, tamo gde bi trebalo da budu noge imala je dva debela zmijska trupa s bronzanim i zelenim šarama. Kretala se kombinacijom gmizanja i hodanja, kao ide na dve žive skije.

„Ko je vaš domaćin?" upitao sam.

Zasiktala je, što je možda trebalo da bude smeh. „O, videćeššš već. Sssjajno ćete ssse ssslagati. On ti je brat, uossstalom."

„Šta mi je on?" Smesta sam pomislio na Tajsona, ali to je bilo nemoguće. O čemu ova trabunja?

Džin je prošao pored nas i otvorio vrata. Podigao je Anabet uhvativši je za majicu i rekao: „Ti ostaješ ovde."

„Hej!" pobunila se, ali lik je bio dvaput veći od nje i već je konfiskovao njen nož i moj mač.

Keli prasnu u smeh. Još uvek je držala kandže na Rejčelinom vratu. „Idi, Persi. Zabavi nas. Mi ćemo čekati ovde s tvojim prijateljicama, da bismo bili sigurni da ćeš se pristojno ponašati."

Pogledao sam Rejčel. „Izvini. Izbaviću te iz ovoga."

Ona klimnu glavom, onoliko koliko je mogla od demonkinih kandži pod grlom. „Bilo bi to lepo."

Dracena me potera kopljem prema vratima i ja udoh u arenu, pravo u ring.

Ne bih rekao da je to bila najveća arena u kojoj sam ikad bio, ali delovala je

prilično prostrano, obzirom na to da se nalazila u podzemlju. Zemljani ring je bio kružnog oblika, taman dovoljno veliki da biste se mogli voziti kolima uz ivicu, pod uslovom da zaista vodite računa da držite desnu stranu. Na sredini

avada kedavra

177

ringa, u toku je bila borba između džina i kentaura. Kentaur je izgledao uspaničeno. Galopirao je oko protivnika, koristeći mač i štit, dok je džin mahao kopljem veličine telefonskog stuba, a rulja ga sokolila klicanjem.

Prvi red sedišta nalazio se oko četiri metra iznad ringa. Jednostavne kamene klupe činile su pun krug i sva mesta su bila zauzeta. Bilo je tu džinova, dracena, polubogova, telekina, ali i još čudnijih stvorenja: demona s krilima poput onih u slepih miševa i stvorova koji su izgledali kao poluljudi, a polu... sve i svašta - ptice, gmizavci, insekti, sisari.

Međutim, najjezivije su bile lobanje. Arena ih je bila puna. Obrubljivale su ogradu. Metar visoke gomile lobanja krasile su stepeništa između nizova klupa. Cerile su se s kolaca pobodenih nad tribinama i poput jezivih lustera visile s lanaca okačenih o tavanicu. Neke su bile veoma stare - samo bele kosti. Druge su bile mnogo novijeg datuma. Njih neću opisivati. Verujte, ne želite da ih opišem.

Usred svega ovoga, ponosno istaknut pored zida iza tribina, nalazio se zeleni barjak s Posejdonovim trozupcem u sredini. Nešto što mi se nikako nije uklapalo ovde. Šta je on tražio na ovom užasnom mestu?

Iznad barjaka, na počasnom mestu, sedeo je moj stari neprijatelj.

„Luk", uzviknuo sam.

Nisam siguran da je mogao da me čuje pored urlanja rulje, ali se ledeno osmehnuo. Na sebi je imao kamuflažne pantalone, belu majicu i bronzani grudni oklop, baš kao što sam video u snu. Međutim, i dalje nije nosio svoj mač, što mi je bilo veoma čudno. Pored njega je sedeo najveći džin koga sam ikad video, mnogo veći od onoga koji se u ringu borio s kentaurom. Džin pored Luka je 'ladno bio visok bar pet metara i toliko širok da je zauzimao tri sedišta. Na sebi je imao samo pregaču oko bedara, poput sumorvača. Koža mu je bila tamnocrvena, istetovirana tamnoplavim crtežima talasa.

Računao sam da je to verovatno Lukov novi telohranitelj ili tako nešto.

Iz ringa se začuo krik i ja odskočih unazad kad je kentaur tresnuo u prašinu tik pored mene.

Uputio mi je preklinjući pogled. „Pomozi mi!"

Posegao sam za svojim mačem, ali bio mi je oduzet i još uvek mi se nije ponovo stvorio u džepu.

Kentaur se batrgao da se uspravi, dok se džin približavao s uperenim kopljem.

avada kedavra

178

Šaka s kandžama dograbila me je za rame. „Ako ceniššš živote sssvojih prijatelja", reče moja čuvarka dracena, „nećeššš ssse mešššati. Ovo nije tvoja borba. Sssačekaj sssvoj red."

Kentaur nije mogao da ustane. Jedna noga mu je bila slomljena. Džin je spustio svoje ogromno stopalo na njegove grudi i podigao koplje. Potom je pogledao gore, u Luka. „SMRT! SMRT!" klicala je rulja.

Luk nije uradio ništa, ali je zato tetovirani sumo lik pored njega ustao. Osmehnuo se kentauru, koji zacvile: „Molim te! Ne!"

Potom sumo lik ispruži ruku i pokaza palcem naniže.

Zatvorio sam oči kad je gladijator zabo koplje. Kad sam ponovo pogledao, kentaur je iščezao, pretvorivši se u prah. Od njega je ostalo samo jedno kopito, koje je džin uzeo kao trofej i pokazao gomili, koja zaurla odobravajući mu.

Na drugom kraju ringa se otvorila kapija, kroz koju je džin trijumfalno izašao.

Gore, na tribinama, sumo lik je podigao ruku zahtevajući tišinu.

„Dobra zabava!" urliknuo je. „Ali ništa što nisam već video. Šta još imaš, Luk, sine Hermesov?"

Luk stisnu zube. Bilo mi je jasno da mu se nije dopalo što ga je nazvao Hermesovim sinom. Mrzeo je svog oca. Ipak, smireno je ustao. Oči su mu svetlicale. Izgledalo je kao d a j e baš dobro raspoložen.

„Gospodaru Anteje", odvratio je Luk, dovoljno glasno da ga rulja čuje. „Ti si izuzetan domaćin! Biće nam drago da te razonodimo, kako bi ti se odužili za uslugu koju nam činiš puštajući nas da prođemo preko tvoje teritorije."

„Uslugu koju nisam siguran da ću vam učiniti", zarežao je Antej. „Hoću zabavu!"

Luk mu se poklonio. „Verujem da imam nešto bolje od kentaura što će se sad boriti u tvojoj areni. Imam tvog brata." On pokaza prema meni. „Persi Džekson, Posejdonov sin."

Rulja poče da mi se ruga i da me gađa kamenicama, koje sam uglavnom uspeo da izbegnem, mada me je jedna dohvatila po obrazu i napravila poveću posekotinu.

Antejeve oči sinuse. „Posejdonov sin? Taj bi trebalo da ume da se bori! Ili da umre!"

„Ako te njegova smrt zadovolji", rekao je Luk, „hoćeš li dozvoliti da naše trupe pređu preko tvoje teritorije?"

„Možda!" odvratio je Antej.

avada kedavra

179

Luk nije izgledao naročito zadovoljno zbog ovog „možda". Ljutito me je pogledao, kao da me upozorava da bi mi bolje bilo da vrlo spektakularno poginem ili ću se zaista naći u nebranom grožđu.

„Luk!" uzviknu Anabet. „Zaustavi ovo! Pusti nas da idemo!"

Kao da ju je Luk tek tada primetio. Na trenutak je delovao ošamućeno. „Anabet?"

„Kasnije će biti dovoljno vremena za borbe žena", umešao se Antej. „Prvo ovo. Persi Džeksone, koje oružje biraš?"

Dracene me gurnuše na sredinu ringa.

Zurio sam u Anteja. „Kako ti možeš biti Posejdonov sin?"

Antej prasnu u smeh, a za njim i ostatak gomile.

„Ja sam njegov omiljeni sin!" grmnu on. „Gledaj i divi se, ovo je moj hram podignut u slavu Zemljotrescu, od lobanja svih onih koje sam pobio u njegovo ime! Tvoja će im se uskoro pridružiti!"

Užasnut sam buljio u one silne lobanje - stotine njih, i Posejdonov barjak. Kako ovo može biti hram posvećen mom tati? Moj tata je dobar lik. Nikad mi nije tražio ni čestitku za Dan očeva, a kamoli nečiju lobanju.

„Persi!" doviknula mi je Anabet. „Njegova mati je Geja! Ge..."

Lestrigonac koji ju je držao pokri joj usta rukom. Njegova mati je Geja. Boginja zemlje. Anabet je pokušala da mi kaže da je to važno, ali nisam znao zašto. Možda samo zato što je lik imao dva božanska roditelja. Zato će biti mnogo teže ubiti ga.

„Ti si lud, Anteje", rekao sam. „Ako misliš da mu na ovaj način odaješ poštu, onda nemaš pojma o Posejdonu."

Rulja mi je dobacivala uvrede, ali je Antej podigao ruku, zahtevajući tišinu.

„Oružje", insistirao je. ,,A onda ćemo videti kako gineš. Hoćeš li sekire? Štitove? Mreže ili bacače plamena?"

„Samo svoj mač", odvratio sam.

Čudovišta prasnuše u smeh, ali mi se Rasparač smesta stvorio u rukama, a neki od glasova u gomili postadoše nervozni. Bronzano sečivo tinjalo je bledom svetlošću.

„Prva runda!" objavi Antej. Kapija se otvorila i kroz nju je izgamizala dracena. U jednoj ruci je imala trozubac, a u drugoj mrežu s tegovima - klasičan gladijatorski stil. U kampu su me već godinama obučavali za borbu protiv tih oružja.

avada kedavra

180

Zamahnula je prema meni, isprobavajući teren. Uzmakao sam. Potom je bacila mrežu, nadajući se da će se moja ruka s mačem uplesti u nju, ali bez problema sam je izbegao odskočivši u stranu. Presekao sam njeno koplje na pola i zario Rasparač kroz slabu tačku na njenom oklopu. Uz bolan krik, pretvorila se u ništa, a klicanje gomile je utihnulo.

„Ne!" arlauknuo je Antej. „Prebrzo! Moraš da sačekaš s ubijanjem. Samo ja dajem to naređenje!"

Okrznuo sam pogledom Anabet i Rejčel. Morao sam naći načina da ih oslobodim, možda odvlačenjem pažnje njihovih čuvara.

„Dobar posao, Persi", osmehnuo se Luk. „Tvoja mačevalačka veština se popravila. To moram da priznam."

„Druga runda!" viknuo je Antej. ,,I sporija nego prethodna! Više zabave! Čekaj da ja kažem pre no što nekog ubiješ,INAČE...!"

Kapija se ponovo otvorila, a kroz nju je ovog puta izašao mladi ratnik. Bio je malo stariji od mene; imao je šesnaestak godina. Kosa mu je bila sjajnocrna, a levo oko pokriveno povezom. Bio je mršav i žilav, tako da je grčki oklop visio na njemu. Zabio je svoj mač u zemlju, popravio remenje na štitu i navukao šlem ukrašen perjanicom od konjske strune.

„Ko si ti?" upitao sam.

„Itan Nakamura", odvratio je. „Moram da te ubijem."

„Zašto radiš ovo?"

„Hej!" dobacilo je čudovište s tribina. „Prestanite da brbljate i borite se već jednom!" Ostala mu se pridružiše povicima

„Moram da se dokažem", rekao mi je Itan. „Samo tako će me primiti."

Rekavši to, napao me je. Mačevi nam se sretoše u vazduhu a rulja je počela da urliče. Ovo nije bilo u redu. Nisam želeo da se borim da bih razonodio gomilu čudovišta, ali Itan Nakamura mi nije pružio veliki izbor.

Nasrtao je. Bio je dobar. Koliko sam znao, nije nikad bio u Kampu polutana, ali očigledno je prošao obuku. Parirao je moj udarac i umalo me nije odalamio svojim štitom, ali sam ja na vreme odskočio unazad. Zasekao je mačem. Otkotrljao sam se u stranu. Razmenili smo ubode i pariranja, ispipavajući borilački stil onog drugog. Nastojao sam da se primaknem Itanovoj levoj, slepoj strani, ali to nije mnogo pomagalo. Očigledno se već odavno borio samo s jednim okom, budući da je odlično čuvao upravo tu stranu.

„Krv!" urlala su čudovišta.

avada kedavra

181

Moj protivnik je pogledao ka tribinama. Shvatio sam da se u tome krije njegova slabost. Morao je da ih impresionira. Ja nisam.

Ispustio je ljutit borbeni poklič i jurnuo na mene, ali parirao sam njegovom sečivu i uzmakao, puštajući ga da nasrne na mene.

„Uaaa!" uzviknu Antej. „Stani i bori se!"

Itan me je pritiskao, ali nisam imao problema da se odbranim, čak i bez štita. On je bio opremljen za odbranu - teško oklopljen - zbog čega ga je svaki juriš iscrpljivao. Ja sam bilo lakša meta, ali istovremeno okretniji i brži. Rulja je podivljala, izvikujući prigovore i bacajući kamenice. Borili smo se skoro pet minuta, a još uvek nije bilo krvi.

Naposletku je Itan napravio grešku. Pokušao je da me ubode u stomak, a ja sam zabio balčak svog mača u njegov I zakrenuo ga. Mač mu je pao u prašinu. Pre no što je uspeo da se oporavi, udario sam drškom mača po njegovom šlemu i bacio ga na tlo. Njegov težak oklop više je koristio meni nego njemu. Pao je na leda, ošamućen i umoran. Položio sam vrh mača na njegove grudi.

„Završi s tim", jeknuo je Itan.

Pogledao sam Anteja. Njegovo crveno lice je bilo ukočeno od nezadovoljstva, ali je pružio ruku i pokazao palcem naniže.

„Zaboravi." Vratio sam mač u kanije.

„Ne budi lud", zaječao je Itan. „Samo će nas obojicu ubiti."

Pružio sam mu ruku. Oklevao je, ali ju je ipak prihvatio. Pomogao sam mu da ustane.

„Niko ne sme da obeščasti ove igre!" arlauknuo je Antej. „Vaše će biti prinesene kao žrtve Posejdonu!"

Pogledao sam Itana. „Kad ugledaš priliku, beži." Zatim sam se okrenuo Anteju. „Zašto se sam ne boriš sa mnom? Ako si već očev miljenik, siđi ovamo i dokaži da je tako!"

Čudovišta na tribinama zabrundaše. Osvrnuvši se naokolo, Antej je očigledno shvatio da nema izbora. Nije mogao da odbije a da ne ispadne kukavica.

„Ja sam najbolji rvač na svetu, momče", opomenu me on. „Rvem se još od prvog pankrationa!"

„Pankrationa?" upitao sam.

„Borbe do smrti", rekao je Itan. „Bez ikakvih pravila. I bez ograničenja. Nekad je to bio olimpijski sport."

„Hvala na savetu", rekao sam.

avada kedavra

182

„Nema na čemu."

Rejčel me je razrogačeno posmatrala. Anabet je nimalo dvosmisleno odmahivala glavom, jer joj je Lestrigonac još uvek držao ruku na ustima.

Uperio sam mač prema Anteju. „Pobednik uzima sve! Ako ja pobedim, slobodni smo i odlazimo. Ako ti pobediš, umiremo. Zakuni se rekom Stiks."

Antej se nasmejao. „Ovo ne bi trebalo da traje dugo. Zaklinjem se da prihvatam tvoje uslove!"

Skočio je preko ograde u ring.

„Želim ti sreću", reče Itan. „Trebaće ti." Potom žurno uzmaknu.

Antej je pucketao zglobovima na rukama. Cerio se i tada sam video da su mu i na zubima izrezbareni talasi, što mora da je drastično otežavalo njihovo pranje posle jela.

„Oružje?" upitao je.

„Držaću se svog mača. A ti?"

Podigao je svoje ogromne šake i protresao prste. „Ovo je sve što mi je potrebno. Gospodaru Luk, ti ćeš biti sudija u ovoj borbi."

Luk se osmehnu u mom pravcu. „Sa zadovoljstvom."

Antej jurnu. Zakotrljao sam se ispod njegovih nogu i ubo ga otpozadi u butinu.

„Arrggg!" urliknuo je. Međutim, umesto krvi, iz rane mu je pokuljao pesak, kao da sam proburazio peščani sat. Prosipao se na zemljani pod, a zemlja mu se skupljala oko noge, gotovo kao gips. Kad je spala, rane više nije bilo.

Ponovo je jurišao. Srećom, imao sam izvesnog iskustva u borbi s džinovima. Odskočio sam u stranu, sagnuvši se, i ubo ga ispod ruke. Sečivo Rasparača beše mu se do balčaka žarilo medu rebra. To je bila dobra vest. Loša vest je glasila da mi ga je džin, okrenuvši se, istrgao iz ruke i ja sam poleteo preko arene, bež oružja.

Antej je bolno zaurlao. Čekao sam da se dezintegriše. Još nijedno čudovište nije izdržalo direktan udarac mog mača.

Sečivo od nebeske bronze moralo je uništiti njegovu suštinu. Međutim, Antej je dograbio balčak, izvukao mač iz svog grudnog koša i bacio ga iza sebe. Još peska je pokuljalo iz rane, ali opet se zemlja popela uz njega i pokrila je. Pokrila mu je celo telo, sve do ramena. Čim je zemlja spala, na Anteju nije bilo ni ogrebotine.

„Sad ti je jasno zašto nikad ne gubim bitke, polubože!" likovao je Antej. „Dolazi ovamo i pusti da te zgromim. Biću brz!"

avada kedavra

183

Antej je stajao između mene i mog mača. Očajnički sam se osvrtao naokolo i uhvatio Anabetin pogled.

Zemlja, pomislio sam. Šta je ono Anabet pokušala da mi kaže? Antejeva mati Geja bila je majka zemlja, najstarija boginja od svih. Možda je Posejdon bio Antejev otac, ali Geja ga je održavala u životu. Nisam mogao da ga pobedim sve dok je dodirivao zemlju.

Pokušao sam da ga zaobiđem, ali Antej je predvideo moj potez. Blokirao mi je prolaz, smejući se. Sada se samo poigravao sa mnom. Saterao me je u ćošak.

Podigao sam pogled ka lancima koji su visili s tavanice, s lobanjama koje su landarale okačene o kuke. Odjednom mi je sinula ideja.

Fingirao sam, krenuvši na drugu stranu. Antej me je opet blokirao. Gomila mi se rugala i dovikivala Anteju da me dokusuri, ali se on previše dobro zabavljao.

„Slabašni dečače", rekao je. „Nisi dostojan sin boga mora!"

Osetio sam kako mi se hemijska vratila u džep, ali Antej to nije znao. Mislio je da je Rasparač još uvek zaboden u zemlju negde iza njegovih leđa. Verovao je da mi je cilj da se dokopam svog mača. Nije to bila velika prednost, ali bila je jedina koju sam imao.

Jurnuo sam pravo napred i zgrčio se, kako bi Antej pomislio da ću se opet otkotrljati kroz njegove noge. Dok se saginjao, spreman da me uhvati kao nisko bačenu loptu, ja sam skočio što sam više mogao - odbivši se od njegove podlaktice i popevši mu se uz rame kao da su merdevine, da bih mu naposletku stao na glavu. Reagovao je sasvim prirodno. Besno se uspravio i uzviknuo „HEJ!" Odbacio sam se, iskoristivši njegovu silu da bih se katapultirao prema tavanici. Uhvatio sam se za vrh lanca, dok su lobanje i kuke ispod mene zveketale. Obuhvatio sam lanac nogama, baš kao uže na časovima fizičkog u školi. Isukao sam Rasparač i presekao lanac tik ispod sebe.

„Silazi ovamo, kukavico!" urlao je Antej. Pokušavao je da me dohvati, ali sam bio previsoko. Držeći se što sam čvršće mogao, uzviknuo sam: „Dođi i uhvati me! Ili si previše spor i debeo za tako nešto?"

Urliknuo je i ponovo pokušao da me dograbi. Zatim je uhvatio drugi lanac i pokušao da se uzvere. Dok se on mučio, ja sam spustio onaj odsečeni komad lanca, na kojem je visila kuka. Bila su mi potrebna dva pokušaja, ali naposletku sam ga zakačio za Antejevu pregaču.

„Aaaj!" viknuo je. Žurno sam provukao slobodan komad lanca kroz kopču na svom lancu, zategao što sam jače mogao i potom zatvorio kopču. Antej je pokušao da siđe nazad na zemlju, ali mu je zadnjica visila u vazduhu, u

avada kedavra

184

zakačenoj pregači. Morao je da se pridržava za okolne lance s obe ruke da se ne bi izvrnuo naglavačke. Molio sam se da pregača i lanac izdrže još nekoliko sekundi. Dok je Antej kleo i mlatarao rukama, ja sam se batrgao na svom lancu, ljuljajući se i kidišući kao poludeli majmun. Napravio sam omče od kuka i metalnih spojki. Ne znam kako mi je to uspelo. Moja mama je uvek govorila da imam talenta da zamrsim stvari. Uz to, imao sam očajničku želju da spasem svoje drugarice. U svakom slučaju, džin je u roku od dva minuta visio iznad zemlje, beznadežno upetljan u lance i kuke.

Skočio sam na pod, sav zaduvan i znojav. Ruke su mi bile ranjave od veranja.

„Spuštaj me odavde!" besno viknu Antej.

„Oslobodi ga!" naredi Luk. „On je naš domaćin!"

Isukao sam Rasparač. „Oslobodiću ga."

Onda sam zario mač džinu u stomak. Arlauknuo je, a iz njega je pokuljao pesak. Međutim, bio je previsoko da bi dodirnuo zemlju i ona se nije popela da mu pomogne. Antej se prosto rastvorio, rasipajući se malo po malo, sve dok od njega nije ostalo ništa osim praznih, zaljuljanih lanaca, ogromne pregače na kuki i gomile iscerenih lobanja koje su igrale nada mnom kao da konačno zaista imaju čemu da se smeju.

„Džeksone!" uzviknuo je Luk. „Trebalo je davno da te ubijem!"

„Nije da nisi pokušao", podsetio sam ga. „Pusti nas da idemo, Luk. Antej se zakleo da će poštovati pogodbu. Ja sam pobednik."

Postupio je upravo onako kako sam i očekivao. „Antej je mrtav. Njegova zakletva je umrla s njim. Ali pošto sam danas nešto milostiv, reći ću im da te brzo ubiju."

Pokazao je prema Anabet. „Nju poštedite." Glas mu je samo malčice zatreperio. „Razgovaraću s njom pre - pre našeg trijumfa."

Sva čudovišta u gledalištu su isukala oružje ili ispružila kandže. Bili smo u klopci. Beznadežno brojno nadmašeni.

Zatim sam osetio nešto u džepu - nešto ledeno, što je postajalo sve hladnije i hladnije. Pseća pištaljka. Prsti mi se sklopiše oko nje. Danima sam izbegavao da upotrebim Kvintov poklon. Verovao sam da je bio nekakva zamka. Ali sad... nisam imao izbora. Izvadio sam je iz džepa i dunuo. Nije proizvela nikakav čujan zvuk dok se raspadala u ledene krhotine, topeći mi se u ruci.

Luk prasnu u smeh. „Šta si s tim mislio da postigneš?"

Odnekud iza mene dopre iznenađen jauk. Lestrigonski džin koji je držao Anabet prolete pored mene i razbi se o zid.

avada kedavra

185

„VUUUUF!"

Empuza Keli vrisnu kad ju je dvesta pedeset kila težak mastif dohvatio kao gumenu igračku i zafrljačio kroz vazduh, pravo Luku u krilo. Gospođa O'Liri je zarežala i dve dracene, čuvarke, uzmakoše. Za trenutak su čudovišta u areni bila potpuno iznenađena.

„Idemo!" doviknuh svojim prijateljicama. „Knozi, gospodo O'Liri!"

„Izlaz je na suprotnom kraju!" viknu Rejčel. „To je pravi put!"

Itan Nakamura je shvatio nagoveštaj. Potrčasmo preko arene zajedno i izletesmo kroz izlaz na suprotnom kraju, s gospođom O'Liri za nama. Dok smo trčali, čuo sam pometnju izazvanu nastojanjem cele jedne vojske da se izvuče s tribina i pojuri nas.

avada kedavra

186

15.

KRADEMO POLOVNA KRILA

U DOBROM STANJU

„Ovuda!" viknu Rejčel.

„Zašto bismo te sledili?" ljutito je upitala Anabet. „Odvela si nas pravo u onu smrtonosnu zamku!"

„Morali ste proći onim putem", odvrati Rejčel. „Isto kao što sad morate ovim. Idemo!"

Anabet nije delovala baš presrećno, ali je potrčala zajedno s nama ostalima. Izgledalo je da Rejčel tačno zna kuda ide. Trkom je skretala za uglove i nije ni najmanje oklevala na raskršćima. U jednom trenutku je rekla: „Zaleži!" i svi smo se prućili na zemlju trenutak pre no što nam je ogromna sekira preletela preko glava. Zatim smo nastavili dalje kao da se ništa nije dogodilo.

Prestao sam da brojim koliko smo puta skrenuli. Nismo stali da se odmorimo sve dok nismo došli do odaje velike kao fiskulturna sala, sa starim mermernim stubovima koji su podupirali tavanicu. Stajao sam na vratima, čekajući da čujem zvuke potere, ali nisam čuo ništa. Kako je izgledalo, Luk i njegovi plaćenici su se izgubili negde u spletu hodnika.

Zatim sam shvatio još nešto: gospođa O'Liri je nestala. Nisam znao u kojem trenutku se to dogodilo. Nisam znao da li se izgubila ili su je se čudovišta dokopala ili šta. Glava mi je otežala kao olovo. Spasla nam je živote, a ja se nisam udostojio ni da pogledam da li ide za nama.

Itan se skljokao na pod. „Vi niste normalni." Skinuo je šlem. Lice mu se presijavalo od znoja.

Anabet jeknu. „Sećam te se! Ti si bio jedno od neopredeljene dece u Hermesovoj kući, ali pre dosta godina!"

Ljutito ju je pogledao. „Aha, a ti si Anabet. Sećam te se."

„Šta - šta ti se dogodilo s okom?"

Itan je okrenuo glavu, a mene je obuzeo osećaj da je to tema o kojoj nije spreman da razgovara.

„Mora biti da si ti polutan iz mog sna", rekao sam. „Onaj koga se Luk dokopao. To ipak nije bio Niko."

avada kedavra

187

„Ko je sad pa Niko?"

„Nije bitno", žurno se umešala Anabet. „Zašto si hteo da se pridružiš pogrešnoj strani?"

Itan se prezrivo osmehnuo. „Nema prave strane. Bogovima nikad nije bilo stalo do nas. Zašto onda ne bih..."

„Prišao vojsci koja te tera da se boriš na život i smrt samo da bi se razonodila?" rekla je Anabet. „Stvarno, čoveče, zašto ne bi?"

Itan se s mukom osovio na noge. „Neću da se svađam s tobom. Hvala vam na pomoći, ali ja sad idem."

„Mi tražimo Dedala", rekao sam. „Pođi s nama. Kad se sve ovo završi, bićeš dobrodošao u kampu."

„Stvarno ste ludi ako mislite da će vam Dedal pomoći."

„Mora", rekla je Anabet. „Nateraćemo ga da nas sasluša."

Itan prezrivo šmrknu. „Aha, kako da ne. Srećno vam bilo."

Dohvatio sam ga za ruku. „Krenućeš sam kroz Lavirint? To je samoubistvo."

Pogledao me je, s naporom kontrolišući bes. Njegov povez na oku bio je okrzan na ivicama, a crna tkanina izbledela, kao da ga već veoma dugo nosi. „Nije trebalo da mi poštediš život, Džeksone. U ovom ratu nema mesta za milost."

Potom je otrčao u tamu, putem kojim smo došli.

Anabet, Rejčel i ja smo bili toliko iznureni da smo se ulogorili u toj

ogromnoj odaji. Pronašao sam neke drvene otpatke i upalili smo vatru. Senke su poigravale na stubovima koji su se dizali oko nas poput drveća.

„Nešto nije bilo u redu s Lukom" promrmljala je Anabet, džarkajući vatru svojim nožem. „Da li si primetio kako se ponašao?"

„Meni je izgledao prilično zadovoljno", odvratio sam. „Kao da je proveo prijatan dan mučeći heroje."

„Nije tačno! Nešto nije bilo u redu s njim. Delovao je... nervozno. Rekao je svojim čudovištima da me poštede. Hteo je nešto da mi kaže."

„Aha, verovatno: Ćao, Anabet! Sedi ovde sa mnom i posmatraj kako kidam tvoje prijatelje na komade. Biće zabavno!"

avada kedavra

188

„Nemoguć si", progunđala je Anabet. Spremila je svoj bodež i pogledala Rejčel. ,,I, kuda sad, Sakagavejo?"7

Rejčel nije odmah odgovorila. Od arene je postala nekako tiša. Sada se jedva trudila i da odgovori na Anabetine sarkastične komentare. Nagorela je vršak štapa u vatri i crtala njime pepeljave crteže na podu, likove čudovišta koja smo videli. Sa samo nekoliko poteza, savršeno je uhvatila lik dracene.

„Pratimo put", odvratila je. „Svetlost u podu."

„Istu ona koja nas je odvela u zamku?" upitala je Anabet.

„Ostavi je na miru, Anabet", rekao sam. „Radi najbolje što može."

Anabet ustade. „Vatra se gasi. Potražiću još drva dok vas dvoje razrađujete strategiju." Potom je odmarširala u senku.

Rejčel je u međuvremenu štapom nacrtala još jedan lik -pepeljavog Anteja kako visi s lanaca.

„Anabet inače nije ovakva", rekao sam. „Ne znam šta joj je."

Rejčel podignu obrve. „Siguran si da ne znaš?"

„Kako to misliš?"

„Dečaci", promrmljala je. „Potpuno su slepi."

„Hej, nemoj sad i ti da me maltretiraš! Vidi, stvarno mi je krivo što sam te upleo u ovo."

„Ne, bio si u pravu", rekla je. „Ja vidim put. Ne umem to da objasnim, ali stvarno ga jasno vidim."

Pokazala je prema drugom kraju odaje, u pomrčinu. „Radionica je tamo. U srcu Lavirinta. Sad smo već sasvim blizu. Ne znam zašto je put vodio kroz onu arenu - žao mi je zbog toga. Mislila sam ćeš umreti."

Zvučala je kao da je na ivici suza.

„Hej, to je kod mene redovno stanje", uveravao sam je. „Nemoj da se sekiraš."

Pažljivo me je pogledala. „Znači, ti svakog leta radiš ove stvari? Boriš se sa čudovištima? Spašavaš svet? Zar nikad ne radiš, ono, kao, normalne stvari?"

Nikad nisam na takav način razmišljao o tome kako provodim vreme. Poslednji put sam nešto slično normalnom životu imao... ne znam, nikad.

7 Sakagaveja (o. 1788-1812) bila je Indijanka iz plemena Sošoni, koja je služila kao vodič čuvenoj ekspediciji Luisa i Klarka prilikom njihovog istraživanja zapadne teritorije SAD. (Prim. prev.)

avada kedavra

189

„Polutani se naviknu na to, valjda. Ili se možda ne naviknemo, ali..." Nervozno sam se promeškoljio. „A ti? Čime se ti inače baviš?"

Rejčel je slegla ramenima. „Slikam. Mnogo čitam."

Okej, pomislio sam. Na tabeli sličnosti zasad beležimo nulu. ,,A tvoja porodica?"

Osetio sam kako se njeni unutrašnji štitovi podižu, kao da ovo nije bezbedna tema. ,,O, pa... oni su prosto, znaš, porodica."

„Rekla si da neće ni primetiti da te nema."

Spustila je štap kojim je crtala. ,,E, stvarno sam umorna. Odspavala bih malo, važi?"

„O, svakako. Izvini ako sam..."

Međutim, Rejčel se već sklupčala, podmetnuvši svoj ranac umesto jastuka. Zatvorila je oči i ležala sasvim nepomično, ali imao sam osećaj da zapravo ne spava.

Anabet se vratila nekoliko minuta kasnije. Bacila je još drva na vatru. Pogledala je u Rejčel, a potom u mene.

„Ja ću preuzeti prvu stražu", reče ona. „Ti bi takođe trebalo da odspavaš."

„Ne moraš tako da se ponašaš."

„Kako?"

„Kao da... ma, nema veze." Legao sam, osećajući se jadno. Bio sam toliko umoran da sam zaspao čim sam zatvorio oči.

U snu sam čuo smeh. Leden, grub smeh, kao da neko oštri noževe.

Stajao sam na rubu jame u dubinama Tartara. Ispod mene je tama ključala kao mastiljava supa.

„Tako si blizu sopstvenog uništenja, mali heroju", prolomio se Kronov glas. „ A još uvek ništa ne vidiš."

Glas je bio drugačiji nego ranije. Sada je delovao gotovo fizički, kao da govori iz pravog tela, umesto... šta god da je bio onako iseckan.

„Dugujem ti veliku zahvalnost", reče Kronos. „Obezbedio si moje buđenje."

Senke u pećini zatalasaše se oko mene i ja se nađoh u drugoj pećini.

„Požuri!" reče Tajson, utrčavši u odaju kao da ga đavoli gone. Grover se saplitao pored njega. Iz hodnika kojim su došli začu se tutnjava i pojavi se glava ogromne zmije. Bila je tako ogromna da je jedva provlačila telo kroz tunel. Krljušt joj je bila bakarne boje. Imala je ćoškastu glavu, poput zvečarke,

avada kedavra

190

a njene žute oči su plamtele mržnjom. Kad je zinula, pokazali su se očnjaci visoki kao Tajson.

Sunula je ka Groveru, ali je on uspeo da joj pobegne. Zmija je samo napunila čeljusti zemljom. Tajson je podigao stenu i bacio je na čudovište, pogodivši ga pravo među oči, ali se zmija samo malo povukla i zasiktala.

„Poješće te!" doviknu Grover Tajsonu.

„Otkud znaš?"

„Sad mi je rekla! Beži!"

Tajson jurnu u stranu, ali zmija je upotrebila svoju glavu kao buzdovan i jednim udarcem mu izbila tlo pod nogama.

„Ne!" viknu Grover. Međutim, pre no što je Tajson uspeo da povrati ravnotežu, zmija se obavila oko njega i počela da ga steže.

Tajson se naprezao, ulažući svu svoju ogromnu snagu, ali je zmija stezala sve jače. Grover ju je grozničavo pogodio svojom pastirskom frulom, no mogao ju je isto tako hitnuti i u kameni zid.

Cela odaja je podrhtavala dok je zmija zatezala mišiće u naporu da slomi Tajsonov otpor.

Grover zasvira u svoju frulu i stalaktiti počeše da padaju s tavanice kao kiša. Izgledalo je kao da će se cela pećina obrušiti...

Probudila me je Anabet, koja me je drmala za rame. „Persi, probudi se!"

„Tajson - Tajson je u nevolji!" rekao sam. „Moramo mu pomoći!"

„Idemo redom", odvratila je. „Prvo zemljotres!" Dabome, odaja je tutnjala i podrhtavala. „Rejčel!" viknuo sam.

Istog časa je otvorila oči. Dograbila je svoj ranac i nas troje potrčasmo. Skoro smo stigli do tunela na drugom kraju odaje, kad je stub pored nas zaječao i popustio. Nastavili smo dalje, dok se iza nas rušilo sto tona mermera.

Uleteli smo u hodnik i osvrnuli se taman na vreme da vidimo kako se ruše i ostali stubovi. Nad nama se kovitlao oblak bele prašine, ali nismo prestali da trčimo.

„Znate li šta?" rekla je Anabet. „Ovaj pravac mi se ipak dopada."

Nije prošlo dugo i ugledali smo svetlost - sličnu normalnoj električnoj rasveti. „Tamo", reče Rejčel.

Sledili smo je u predvorje od nerdajućeg čelika, kakvo sam zamišljao da imaju u svemirskoj stanici ili na tako nekom mestu. S tavanice je dopirala fluorescentna svetlost. Pod je činila metalna rešetka.

avada kedavra

191

Toliko sam navikao na pomrčinu da sam morao da žmirkam. Anabet i Rejčel su obe delovale bledo na tako oštrom svetlu.

„Ovuda!" rekla je Rejčel, potrčavši. „Blizu smo!"

„Ovo je skroz pogrešno!" rekla je Anabet. „Radionica je trebalo da bude u najstarijem delu Lavirinta. Ovo ne može..."

Zaćutala je, jer smo stigli do dvostrukih metalnih vrata. U čeliku, u nivou očiju, bilo urezano plavo grčko Delta.

„Tu smo", objavi Rejčel. „Dedalova radionica."

Anabet pritisnu simbol na vratima i ona se, šišteći, otvoriše.

„Toliko o antičkoj arhitekturi", rekao sam.

Anabet me je prezrivo pogledala, a potom smo svi zajedno ušli unutra.

Prvo što mi je upalo u oči bila je dnevna svetlost - blistavo sunce koje se prosipalo kroz džinovske prozore. To svakako nije nešto što očekujete u srcu podzemne tamnice. Radionica je ličila na umetnički atelje, s deset metara visokom tavanicom i industrijskom rasvetom, uglačanim kamenim podovima i radnim stolovima duž zidova. Spiralno stepenište vodilo je u potkrovlje. Na pet-šest štafelaja visili su ručno pravljeni crteži za građevine i mašine koji su svi skupa podsećali na skice Leonarda da Vinčija. Po stolovima je bilo nekoliko laptop kompjutera. Jednu policu popunjavale su staklene tegle sa zelenim uljem - grčkom vatrom. Bilo je tu i izuma - čudnih mašina kojima nisam mogao da dokučim namenu. Jedan je bio bronzana stolica za koju je bila prikačena šuma električnih žica, nalik na nekakvu spravu za mučenje. U drugom uglu nalazilo se ogromno metalno jaje veličine čoveka. Bio je tu i starinski sat, ali ceo napravljen od stakla, tako da se videlo kako se u njemu okreću zupčanici. Na zidu je visilo nekoliko parova bronzanih i srebrnih krila.

,,Di immortales", promrmljala je Anabet. Potom je otrčala do najbližeg štafelaja i pogledala skice. „On je genije. Pogledaj zaobljene linije na ovoj građevini!"

,,I umetnik", zadivljeno je dodala Rejčel. „Ova krila su fantastična!"

Krila su izgledala naprednije od onih koja sam video u snu. Pera su bila čvršće isprepletena. Umesto voštanih zaptivaka, upotrebljene su samolepljive trake.

Držao sam ruku na Rasparaču. Dedal očigledno nije bio kod kuće, ali radionica je izgledala kao da je nedavno korišćena. Na ekranima laptopova vrteli su se skrinsejveri. Na radnom stolu ležala je dopola pojedena pogačica i pored nje šolja s kafom.

avada kedavra

192

Otišao sam do prozora. Pogled je bio prekrasan. Prepoznao sam Stenovite planine u daljini. Nalazili smo se visoko na padini, na najmanje dvesta metara nadmorske visine, a ispod nas se prostirala dolina, puna crvenih, zaravnjenih brda, stena i šiljatih kamenih formacija. Kao da je neko ogromno dete pravilo grad od kocaka veličine oblakodera, a onda resilo da ga rasturi.

„Gde smo?" upitao sam se.

,U Kolorado Springsu", rekao je glas iza nas. „U Vrtu bogova."

Na spiralnom stepeništu je stajao naš nestali instruktor mačevanja, Kvint, s isukanim oružjem.

„Ti", reče Anabet. „Šta si uradio s Dedalom?"

Kvint se bledo osmehnuo. „Veruj mi, draga moja. Ne želiš da ga upoznaš."

„Slušajte, gospodine izdajico", zarežala je, „nisam se borila sa ženom-zmajem, čovekom sa tri tela i psihotičnom Sfingom da bih se videla s vama. Dakle, gde je Dedal?"

Kvint je sišao niz stepenice, držeći mač sa strane. Na sebi je imao farmerke, duboke cipele i instruktorsku majicu iz Kampa polutana, što je delovalo kao uvreda sad kad smo znali da je špijun. Nisam znao mogu li da ga pobedim u borbi mačevima. Bio je veoma dobar. Ali smatrao sam da ću morati da pokušam.

„Mislite da sam Kronov agent", rekao je. „Da radim za Luka."

„Šta drugo?" upitala je Anabet.

„Ti si inteligentna devojka", rekao je. „Ali grešiš. Ja radim samo za sebe."

„Luk vas je pomenuo", rekao sam. „Gerion je takođe znao za vas. Bili ste na njegovom ranču."

„Naravno", odvratio je. „Bilo me je svugde. Čak i ovde."

Prošao je pored mene kao da ne predstavljam nikakvu pretnju i stao pored prozora. „Pogled se menja iz dana u dan", zamišljeno je rekao. „Ali uvek je to neko mesto u visini. Juče je bio oblakoder, s kojeg je pucao pogled na Menhetn.Prekjuče, predivan pogled na jezero Mičigen. Ali uvek se vraća na Vrt bogova. Mislim da se Lavirintu ovde dopada. Ime je odgovarajuće, valjda."

„Već ste bili ovde", rekao sam.

„O da."

,,A ono napolju je iluzija?" upitao sam. „Projekcija ili tako nešto?"

„Ne", promrmljala je Rejčel. „Stvarno je. Zaista smo u Koloradu."

avada kedavra

193

Kvint je pogleda. „Ti si jasnovida, zar ne? Podsećaš me na drugu smrtnu devojku koju sam nekada davno poznavao. Na princezu koja je docnije postala tužna."

„Dosta igara", rekao sam. „Šta ste uradili s Dedalom?"

Kvint je zurio u mene. „Dečko moj, bilo bi dobro da te tvoja drugarica malo poduči jasnovidosti. Ja sam Dedal."

Mogao sam da reagujem na razne načine, od „znao sam", preko

„LAŽOVČINO!" do „Aha, a ja sam Zevs."

Jedino što mi je palo na pamet da kažem bilo je: „Ali vi niste pronalazač! Vi ste mačevalac!"

„Ja sam i jedno i drugo", odvratio je Kvint. „Uz to i arhitekta. I naučnik. A i košarku igram prilično dobro za nekoga ko nije igrao do svoje dvehiljadite godine. Pravi umetnik mora biti dobar na mnogim poljima."

„To je tačno", rekla je Rejčel. „Tako ja umem da slikam stopalima isto tako dobro kao rukama."

„Vidiš?" dočekao je Kvint. „Višestruko talentovana devojka."

„Ali vi čak ne izgledate kao Dedal", pobunio sam se. „Video sam ga u snu i..." Odjednom mi je sinula užasna pomisao.

„Da", rekao je Kvint. „Konačno si naslutio istinu."

„Vi ste robot. Napravili ste sebi novo telo."

„Persi", s nelagodom je rekla Anabet, „to je nemoguće. To - to ne može biti robot."

Kvint se tiho nasmejao. „Znaš li šta znači Kvint, dušice?"

„To je od latinskog auintus, peti. Ali..."

„Ovo je moje peto telo po redu." Mačevalac je ispružio podlakticu. Potom je pritisnuo lakat i deo zglavka mu se otvorio - pravougaono okance u koži. Unutra su se videli bronzani zupčanici. Žice su sijale.

„Čudesno!" rekla je Rejčel.

„Uvrnuto", rekao sam ja.

„Našli ste način da prebacite svoju animu u mašinu?" rekla je Anabet. „To je... neprirodno."

„O, uveravam te, dušice, to sam još uvek ja. Još uvek sam onaj stari Dedal. Naša majka, Atina, stara se da ni za trenutak ne zaboravim na to." Povukao je unazad okovratnik svoje majice. Pri dnu vrata se nalazio beleg, koji sam već video -taman obris ptice utisnut u njegovu kožu.

avada kedavra

194

„Žig ubice", rekla je Anabet.

„Zbog vašeg sestrića, Perdiksa", pretpostavio sam. „Dečaka koga ste gurnuli s kule."

Kvintovo lice se smrklo. „Nisam ga gurnuo. Samo sam..."

„Pomogao da izgubi ravnotežu", rekao sam. ,,I pustio ga da pogine."

Kvint je zurio kroz prozor, ka purpurnim planinama. „Kajem se zbog onoga što sam uradio, Persi. Bio sam gnevan i ogorčen. Ali ne mogu to da popravim, a Atina mi ne dozvoljava da zaboravim. Kad je Perdiks umro, pretvorila ga je u malu pticu – prepelicu.8 Utisnula je njen obris na moj vrat. Koje god telo da uzmem, žig mi se uvek pojavi na koži."

Pogledao sam ga u oči i shvatio sam da pred sobom imam istog onog čoveka kjeg sam video u snovima. Možda mu je lice bilo sasvim drugačije, ali unutra je bila ista duša - ista ona inteligencija i silna tuga.

„Vi ste stvarno Dedal", zaključio sam. „Ali zašto ste došli u kamp? Zašto ste nas špijunirali?"

„Da bih video da li je vaš kamp vredan spašavanja. Luk mi je ispričao svoju priču. A ja više volim da izvedem sopstvene zaključke."

„Znači, ipak ste razgovarali s Lukom."

„O da. Više puta. Prilično je ubedljiv."

„Ali sad ste videli kamp!" bila je uporna Anabet. ,,I znate da nam treba pomoć. Ne smete pustiti Luka kroz Lavirint!"

Dedal spusti mač na radni sto. „Lavirint više nije pod mojom kontrolom, Anabet. Stvorio sam ga, tačno. Štaviše, vezan je za moju životnu silu. Ali dozvolio sam mu da živi i raste samostalno. To je cena koju sam platio da me ne diraju."

„Ko to?"

„Bogovi", rekao je. „I smrt. Živ sam već dva milenijuma, dušice, skrivajući se od smrti."

„Ali kako možete da se krijete od Hada?" pitao sam. „Mislim... Had ima furije."

„One ne znaju sve", rekao je. „Niti sve vide. Sreo si ih, Persi. Znaš da je to tačno. Pametan čovek može prilično dugo da se skriva, a ja sam se vrlo duboko zakopao. Samo moj najveći neprijatelj je uspeo da mi ostane na tragu, a i njega sam omeo."

8 Latinski naziv za ovaj ptičji rod glasi Perdix. (Prim. prev.)

avada kedavra

195

„Mislite na Minosa", rekao sam.

Dedal potvrdno klimnu. „Nemilosrdno me progoni. A sad kad je sudija mrtvih, ništa mu ne bi bilo draže nego da se nađem pred njim, kako bi mogao da me kazni za moje zločine. Nakon što su ga Kokalove kćeri ubile, Minosov duh počeo je da me progoni u snovima. Obećao je da će me uloviti kad-tad. Uradio sam jedino što sam mogao. Sasvim sam se povukao iz sveta. Sišao sam u svoj Lavirint. Odlučio sam da će to biti moje najveće dostignuće: prevariću smrt."

„I uspevate", divila se Anabet, „već dve hiljade godina." Zvučala je vrlo impresionirano, uprkos strašnim stvarima koje je Dedal uradio.

U tom trenutku, hodnikom se prolomio glasan lavež. Začulo se tabananje ogromnih šapa i u radionicu je uletela gospođa O'Liri. Liznula me je jednom po licu, a potom gotovo oborila Dedala, ushićeno skočivši na njega.

„Evo moje stare prijateljice!" rekao je Dedal, češkajući gospođu O'Liri iza ušiju. „Mog jedinog druga tokom svih ovih dugih, samotnih godina."

„Dozvolili ste joj da me spase", rekao sam. „Ona pištaljka je stvarno upalila."

Dedal klimnu glavoml „Naravno da jeste, Persi. Ti imaš dobro srce. A znao sam da si se gospođi O'Liri dopao. Hteo sam da ti pomognem. Možda sam - možda sam se i osećao krivim."

„Zbog čega?"

„Zbog toga što će tvoja potraga biti uzaludna."

„Šta?" prenerazila se Anabet. „Ali, još nam uvek možete pomoći. Morate! Dajte nam Arijadninu nit, da Luk ne bi mogao da je se domogne."

„Da...nit. Rekao sam Luku da su oči jasnovidog smrtnika najbolji vodič, ali nije mi verovao. Toliko se koncentrisao na zamisao o magičnom predmetu. A nit funkcioniše. Doduše,možda nije baš tako precizna kao vaša smrtna drugarica. Ali dovoljno je dobra. Sasvim dovoljno."

„Gde je sad?" upitala je Anabet.

„Kod Luka" tužno je odvratio Dedal. „Žao mi je, dušice. Ali stigli ste nekoliko sati prekasno."

Ohladio sam se shvativši zašto je Luk bio onako dobro raspoložen tamo u areni. Već je dobio nit od Dedala. Jedina prepreka bio mu je gospodar arene, a ja sam se pobrinuo za nju ubivši Anteja.

„Kron mi je obećao slobodu", rekao je Kvint. „Kad zbace Hada, predaće Podzemni svet meni na upravljanje. Vratiću svog sina Ikara. Ispraviću ono što

avada kedavra

196

sam uradio sirotom Perdiksu. Pobrinuću se da Minos bude bačen u Tartar, odakle više neće moći da me gnjavi. A ja više neću morati da bežim od smrti."

,,I to je vaša brilijantna ideja?" uzviknula je Anabet. ,,Dozvolićete da Luk uništi naš kamp, pobije stotine polubogova i onda napadne Olimp? Srušićete ceo svet samo da biste dobili ono što želite?"

„Vaša borba je unapred osuđena na propast, dušice. Shvatio sam to čim sam počeo da radim u vašem kampu. Nemate nikakvih izgleda da se izborite protiv Kronove sile."

„Nije tačno!" uzviknula je.

„Dušice, radim ono što moram. Ponuda je bila previše primamljiva da bih je odbio. Žao mi je."

Anabet prevrnu štafelaj. Arhitektonske skice se razleteše po podu. „Poštovala sam vas. Bili ste moj heroj! Vi - gradili ste čudesne stvari. Rešavali ste probleme. A sad... Ne znam šta ste. Atinina deca bi trebalo da budu mudra, a ne samo pametna. Može biti da vi jeste samo mašina. Trebalo je da umrete pre dve hiljade godina."

Umesto da se naljuti, Dedal je samo oborio glavu. „Trebalo bi da odete i upozorite svoje u kampu. Sad kad Luk ima nit..."

Gospođa O'Liri odjednom naćulji uši.

„Neko dolazi!" upozorila nas je Rejčel.

Vrata radionice se naglo otvoriše i neko gurnu unutra Nika, s rukama okovanim lancima. Za njim umarširaše Keli i dva Lestrigonca, praćeni Minosovim duhom. Sad je već izgledao kao da ima gotovo potpuno normalno telo - bled, bradat kralj ledenih očiju, s pramičcima Magle koji su mu se izvijali iz odore.

Netremice je gledao Dedala. „Tu si, stari prijatelju."

Dedal stisnu zube. Potom pogleda u Keli. „Šta ovo znači?"

„Luk te pozdravlja", odvratila je. „Pomislio je da će ti biti milo da vidiš svog nekadašnjeg poslodavca Minosa."

„To nije bio deo dogovora", rekao je Dedal.

„Nije, zaista", složila se Keli. „Ali od tebe smo već dobili ono što smo hteli, a imamo i druge dogovore koje moramo ispoštovati. Minos je tražio nešto od nas da bi nam predao ovog mladog poluboga." Ona pređe prstom ispod Nikove brade. „Biće vrlo koristan. A Minos je, zauzvrat, tražio samo tvoju glavu, starce."

Dedal poblede. „Izdaja."

avada kedavra

197

„Navikni se", reče Keli.

„Niko", rekao sam. „Jesi li dobro?"

Zlovoljno je klimnuo glavom. „Ja - izvini, Persi. Minos mi je rekao da si u opasnosti. Ubedio me je da se vratim u Lavirint."

„Ti si pokušavao da nam pomogneš?"

„Obmanuo me je", rekao je. „Sve nas je obmanuo."

Besno sam pogledao Keli. „Gde je Luk? Zašto nije ovde?"

Demonka se osmehnula, kao da je reč o šali čiji smisao znamo samo nas dvoje. „Luk je... zauzet. Priprema se za napad. Ali, ne sekiraj se. Još naših prijatelja dolazi ovamo. U međuvremenu, mislim da ću se počastiti finom užinom!" Ruke joj se preobraziše u kandže. Kosa joj liznu u plamen, a noge poprimiše svoj stvaran oblik - jedna magareća, druga bronzana.

„Persi", šapnula je Rejčel, „krila. Šta misliš da..."

„Dokopaj ih se", odvratio sam. „Pokušaću da ti pribavim malo vremena."

Odjednom, kao da se čitav Had otvorio. Anabet i ja smo jurnuli na Keli. Džinovi su krenuli na Dedala, ali je gospođa O'Liri priskočila da ga brani. Niko je bio oboren na pod i mučio se da se oslobodi lanaca, dok je Minosov duh neprestano ponavljao: „Ubijte pronalazača! Ubijte ga!"

Rejčel je dohvatila krila sa zida. Niko nije obraćao pažnju na nju. Keli se bacila prema Anabet. Pokušao sam da stignem do nje, ali je demonka bila brza i smrtonosna. Preturala je stolove, razbijala izume i nije dozvoljavala da joj priđemo. Uglom oka, ugledao sam kako gospođa O'Liri zabada očnjake u džinovu ruku. Arlauknuvši od bola, cimao ju je naokolo pokušavajući da je otrese. Dedal je pružio ruku da dograbi svoj mač, ali drugi džin pesnicom zdrobi radni sto i mač odlete na drugu stranu. Glinena posuda s grčkom vatrom razbi se o pod i poče da gori; zeleni plamenovi su se brzo širili.

„K meni!" uzviknu Minos. ,,K meni, duhovi mrtvih!" On podignu svoje avetinjske ruke i vazduh poče da bruji.

„Ne!" uzviknu Niko. Beše uspeo da se osovi na noge i da nekako skine okove.

„Ti nisi moj gospodar, mlada budalo." Minos se podrugljivo cerio. „Sve ovo vreme, gospodario sam ja tobom! Duša za dušu, da. Ali nije tvoja sestra ona koja će se vratiti iz mrtvih. Ja se vaćam iz mrtvih čim zakoljem pronalazača!"

Duhovi počeše da se pojavljuju oko Minosa - svetlucavi obrisi koji su se lagano umnožavali, poprimajući obličje kritskih ratnika.

„Ja sam Hadov sin", nije se dao Niko. „Nestani!"

avada kedavra

198

Minos prasnu u smeh. „Nemaš moć nada mnom! Ja sam gospodar duša! Kralj duhova!"

„Nisi." Niko isuka svoj mač. „Ja sam."

On zari svoj mač u pod i sečivo prođe kroz kamen kao kroz puter.

„Nikad!" Minosovo obličje se talasalo. „Neću..."

Tlo je tutnjalo. Prozori su popucali i razbili se u paramparčad, pustivši svež vazduh u odaju. Na kamenom podu radionice otvorila se pukotina i bezdan, uz stravičnu vrisku, usisa Minosa i sve njegove sablasti.

Međutim, borba se još uvek vodila svuda oko nas, a ja sam dozvolio sebi da mi Nikovo čudo odvuče pažnju. Keli se bacila na mene tako brzo da nisam imao vremena da se odbranim. Mač mi je ispao iz ruke i otklizao po podu, a ja u padu udarih glavom o radni sto. Vid mi se pomutio. Nisam mogao da podignem ruke.

Keli se smejala. „Znam da ćeš biti izuzetno ukusan!"

Ona ogoli očnjake. Zatim joj se celo telo odjednom ukočilo. Oči joj se razrogačiše i ona jedva izgovori: „Ne... škola... duh..."

Potom Anabet izvuče svoj nož iz empuzinih leđa i Keli se, uz užasan krik, pretvori u oblak žute pare.

Anabet mi je pomogla da ustanem. Još uvek mi se vrtelo u glavi, ali nismo imali vremena za gubljenje. Gospođa O'Liri i Dedal su još uvek bili zauzeti borbom s džinovima,a ja sam začuo viku iz tunela. Nova čudovišta su nadirala prema radionici.

„Moramo pomoći Dedalu!" uzviknuo sam.

„Nemamo vremena" odvratila je Rejčel. „Previše ih dolazi!"

Ona se već opremila krilima i sad je pomagala Niku, koji je bio sav bled i preznojen posle bitke s Minosom. Za tren oka mu je montirala krila na leđa i ruke.

„Sad ti!" obratila se meni.

U roku od nekoliko sekundi, Niko, Anabet, Rejčel i ja bili smo opremljeni bakarnim krilima. Već sam osećao kako me vazduh koji je ulazio kroz prozor odiže od poda. Grčka vatra je sagorevala stolove i nameštaj, šireći se uz spiralno stepenište.

„Dedale!" uzviknuo sam. „Idemo!"

Bio je posečen na sto mesta - ali krvario je zlatastim uljem umesto krvlju. Pronašao je svoj mač i koristio je deo polomljenog stola kao štit protiv džinova. „Neću da ostavim gospodu O'Liri!" rekao je .”Idite vi!"

avada kedavra

199

Nije bilo vremena za raspravu. Sve i da smo ostali, nisam bio siguran da bismo mogli da pomognemo.

„Ne znamo kako se leti!" bunio se Niko.

„Ovo je najbolji mogući trenutak da naučimo", rekao sam. Potom nas četvoro zajedno iskočismo kroz prozor, u širinu neba.

avada kedavra

200

16.

OTVARAM SARKOFAG

Iskakanje kroz prozor, dve stotine metara iznad tla, obično nije moja

zamisao zabave. Pogotovo kad na sebi imam prikačena bronzana krila i mlatim rukama kao patka.

Strmoglavio sam se prema dolini i crvenim stenama u njoj. Bio sam prilično siguran da će od mene ostati samo masna fleka u Vrtu bogova, kad je Anabet doviknula, odnekud iznad mene: „Raširi ruke! Drži ih tako raširene!"

Delić mog mozga koji nije bio obuzet panikom čuo je njena uputstva i moje ruke su reagovale. Čim sam ih raširio, krila su se ukrutila, uhvatila vetar i moje propadanje se usporilo. Leteo sam naniže, ali pod kontrolisanim uglom, kao papirni zmaj koji ponire.

Onako eksperimentalno, mahnuo sam rukama samo jednom. Smesta sam počeo da se penjem, dok mi je vetar zviždao oko ušiju.

„To!" viknuo sam. Osećaj je bio neverovatan. Kad sam shvatio u čemu je štos, činilo mi se kao da su krila deo mog tela. Mogao sam da se penjem, obrušavam se i ponirem kako god sam hteo.

Okrenuo sam se i ugledao svoje prijatelje - Rejčel, Anabet i Nika, kako se spiralno spuštaju prema meni, svetlucajući na suncu. Iza njih, kroz prozore Dedalove radionice izvijao se gust dim.

„Prizemljujte se!" viknula je Anabet. „Ova krila neće trajati večno."

„ A koliko će?" doviknula joj je Rejčel.

„Ne želim da saznam!" odvratila je Anabet.

Obrušili smo se naniže, prema Vrtu bogova. Napravio sam pun krug oko jednog kamenog tornja i prestravio par penjača. Zatim smo nas četvoro preleteli preko doline i puta, i prizemljili se na terasu turističkog centra. Bilo je kasno popodne i mesto je delovalo prilično pusto, ali smo ipak strgli krila sa sebe što smo brže mogli. Zagledavši ih malo bolje, shvatio sam da je Anabet imala pravo. Samolepljive spojke koje su nam pričvršćivale krila za leda već su počele da se tope, a bronzana pera da ispadaju. Iako nam se to činilo kao prava šteta, potrpali smo ih u kante za otpatke nedaleko od kafića, budući da nismo mogli da ih popravimo, a nismo smeli da ih ostavimo da ih smrtnici pronađu.

avada kedavra

201

Uzeo sam dvogled namenjen turistima i osmotrio brdo na kojem se nalazila Dedalova radionica, ali je ona nestala. Nije više bilo ni dima. Samo padina brda.

„Radionica se premestila", pretpostavila je Anabet. „Ko zna gde je."

„I, šta ćemo sad?" upitao sam. „Kako da se vratimo u Lavirint?"

Anabet je zurila u vrh Pajks Pika u daljini. „Možda ne možemo. Ako je Dedal mrtav... rekao je da je njegova životna sila vezana za Lavirint. Moguće je da je sad sve uništeno. Možda će to zaustaviti Lukovu invaziju."

Pomislio sam na Grovera i Tajsona, koji su još uvek bili negde dole. I na Dedala... iako je uradio neke užasne stvari i doveo u opasnost sve koji su mi dragi, ipak mi je to izgledalo kao prilično grozna smrt.

„Ne", rekao je Niko. „Nije mrtav."

„Kako možeš da budeš tako siguran?" upitao sam.

„Znam kad ljudi umru. Obuzme me nekakav osećaj, otprilike kao da mi zuji u ušima."

„Dobro, a šta je onda s Tajsonom i Groverom?"

Niko odmahnu glavom. „To je teže. Oni nisu ljudska bića ili polutani. Nemaju smrtnu dušu."

„Moramo se domoći grada", zaključila je Anabet. „Tamo ćemo imati više izgleda da pronađemo ulaz u Lavirint. Moramo da stignem u kamp pre Luka i njegove vojske."

„Mogli bismo prosto otići avionom", rekla je Rejčel.

Stresao sam se. „Ja ne letim."

„Ali, maločas si leteo."

„To je bilo nisko letenje", rekao sam, ,,a čak i to je riskantno. Let na velikoj visini - to je Zevsova teritorija. To ne smem. Uz to, nemamo vremena čak ni za let. Najbrže ćemo se kretati kroz Lavirint."

Nisam hteo da pominjem ništa o tome, ali nadao sam se da ćemo možda, samo možda, negde usput natrapati na Tajsona i Grovera.

„Znači, trebaju nam kola da nas vrate u grad", rekla je Anabet.

Rejčel je pogledala parkiralište. Potom se namrštila, kao se sprema da uradi nešto zbog čega će se kajati. „Ja ću se pobrinuti za to."

„Kako?" upita Anabet. „Samo mi veruj."

Delujući zabrinuto, Anabet ipak klimnu glavom. „Važi, a ja odoh da kupim prizmu u prodavnici suvenira, da pokušam da napravim dugu i pošaljem Irida-poruku u kamp."

avada kedavra

202

„Ja ću s tobom", rekao je Niko. „Gladan sam."

„Onda ću ja ostati s Rejčel", rekao sam. „Nađemo se na parkiralištu, narode."

Rejčel se namršti, kao da nije želela da idem s njom. Osetio sam se nekako neprijatno zbog toga, ali sam svejedno krenuo za njom dole prema parkiralištu.

Uputila se prema velikim crnim kolima parkiranim na samom kraju placa. Bio je to leksus s uniformisanim šoferom, kakve sam ponekad viđao na Menhetnu. Vozač je stajao napolju, čitajući novine. Na sebi je imao tamno odelo i kravatu.

„Šta ćeš da uradiš?" upitao sam Rejčel.

„Samo me sačekaj ovde", rekla je nesrećnim glasom. „Molim te."

Odmarširala je pravo do vozača i rekla mu nešto. Namrštio se. Rejčel je potom rekla još nešto. Pobledeo je i žurno smotao svoje novine. Klimnuo je glavom i potražio u džepovima mobilni telefon. Posle kratkog telefonskog razgovora, otvorio je zadnja vrata na kolima da Rejčel uđe. Pokazala mu je prstom u mom pravcu, a vozač je ponovo zaklimao glavom, kao, Da, madam. Kako god kažete.

Nije mi bilo jasno zašto se tako prepodobio.

Rejčel se vratila do mene upravo kad su se Niko i Anabet pojavili iz prodavnice suvenira.

„Razgovarala sam sa Hironom", rekla je Anabet. „Daju sve od sebe da se pripreme za borbu, ali ipak bi voleo da se što pre vratimo. Trebaće im svi heroji do kojih mogu da dođu. Imamo li prevoz?"

„Šofer je spreman i čeka", odvratila je Rejčel.

Šofer je sada razgovarao s nekim likom u kaki pantalonama i polo majici, verovatno klijentom koji je i iznajmio automobil. Klijent se bunio, ali čuo sam šofera kako mu govori: „Izvinjavam se, gospodine. Slučaj je hitan. Pozvao sam druga kola da dođu po vas."

„Idemo", reče Rejčel. Povela nas je do kola i ukrcala nas i ne gledajući u usplahirenog čoveka koji ih je iznajmio. Minut kasnije, već smo klizili drumom. Sedišta su bila kožna. Imali smo više nego dovoljno mesta za noge. Zadnje sedište je imalo televizore s ravnim ekranom ugrađene u naslone za ruke, a tu je bio i mini-frižider pun flaširane vode, gaziranih sokova i grickalica. Počeli smo zdušno da se služimo.

„Kuda, gospođice Der?" upita šofer.

avada kedavra

203

„Nisam još sigurna, Roberte", rekla je. „Zasad bismo samo da se provozamo gradom i, ovaj, razgledamo naokolo."

„Kako god kažete, gospođice."

Pogledao sam Rejčel. „Ti poznaješ ovog lika?"

„Ne."

„Ali ostavio je sve da bi ti pomogao. Zašto?"

„Samo drži oči otvorene", rekla je. „Pomozi mi da gledam."

Time baš i nije odgovorila na moje pitanje.

Vozili smo se kroz Kolorado Springs oko pola sata i nismo videli ništa što bi Rejčel smatrala mogućim ulazom u Lavirint. Bio sam vrlo svestan njenog ramena pritisnutog uz moje. Nisam prestajao da se pitam ko je ona, u stvari, i kako je to mogla da priđe šoferu kojeg vidi prvi put u životu i da odmah dobije vožnju.

Posle čitavog sata vozikanja, odlučili smo da krenemo na sever prema Denveru, misleći da ćemo u velikom gradu verovatnije pronaći ulaz u Lavirint, ali svi smo postajali sve nervozniji. Vreme nam je neumitno isticalo.

A onda, baš kad smo izlazili iz Kolorado Springsa, Rejčel se naglo ispravila na sedištu. „Izađi s autoputa."

Vozač se osvrnuo. „Gospođice?"

„Čini mi se da sam videla nešto. Izađi ovde."

Vozač se prestrojio u desnu traku i potom na odvajanje kojim se izlazilo s autoputa.

„Šta si to videla?" upitao sam, jer smo sad već bili daleko izvan grada. Oko nas nije bilo ničega osim bregova, pašnjaka i nekoliko raštrkanih farmerskih kuća. Rejčel je zatražila od vozača da skrene na prašnjavi put, koji nije mnogo obećavao. Prošli smo pored znaka prebrzo da bih pročitao šta piše, ali Rejčel je rekla: „Zapadnjački muzej rudarstva i industrije."

Za jedan muzej, građevina i nije izgledala bogzna kako - mala kuća nalik onim starovremskim železničkim stanicama, s bušilicama, pumpama i starim parnim bagerima izloženim u dvorištu.

„Tamo." Rejčel je pokazala ka otvoru na padini obližnjeg brežuljka. „Ulaz u stari rudnik."

„Vrata Lavirinta?" rekla je Anabet. „Kako možeš biti sigurna u to?"

„Pa, pogledaj!" odvratila je Rejčel. „Hoću reći...ja ih vidim, okej?"

avada kedavra

204

Zahvalila je vozaču i svi izađosmo iz kola. Nije tražio novac ili bilo šta. „Gospođice Der, sigurni ste da ćete biti dobro. Biće mi drago da pozovem vaše..."

„Ne!" reče mu Rejčel. „Nema potrebe, zaista. Hvala, Roberte. Bićemo dobro."

Muzej je, izgleda, bio zatvoren, tako da nas niko nije gnjavio dok smo se peli uzbrdo ka rudničkom oknu. Kad smo stigli do ulaza, ugledao sam Dedalov znak ugraviran na katancu, mada nisam imao predstavu kako je Rejčel mogla da ugleda nešto tako malo čak s autoputa. Dodirnuo sam katanac i lanci spadoše. Poskidali smo nekoliko dasaka i ušli unutra. Ponovo smo se našli u Lavirintu, pa kako bude.

Zemljani tuneli pretvorili su se u kamene. Vijugali su naokolo i račvali se i,

u suštini, nastojali da nas zbune, ali Rejčel nas je vodila bez problema. Rekli smo joj da moramo da se vratimo nazad u Njujork i jedva da se dvoumila kada bi joj tuneli ponudili izbor.

Na moje iznenađenje, Rejčel i Anabet su usput počele da razgovaraju. Anabet se raspitivala o njenom poreklu, ali Rejčel je izbegavala odgovore, tako da su, naposletku, prešle na arhitekturu. Ispostavilo se da Rejčel, zahvaljujući svom poznavanju istorije umetnosti, zna dosta o arhitekturi. Razgovarale su o različitim fasadama na njujorškim zgradama..."Jesi li videla onu", bla, bla, bla, tako da sam se držao u pozadini i hodao pored Nika u nelagodnoj tišini.

„Hvala ti što si krenuo za nama", rekao sam mu naposletku.

Nikove oči se suziše. Nije izgledao onako ljutito kao ranije - samo podozrivo, pažljivo. „Dužan sam ti za ono na rancu, Persi. Uz to... i sam sam hteo da vidim Dedala. Minos je bio u pravu, na neki način. Dedal bi trebalo da umre. Niko ne bi trebalo da bude kadar da toliko dugo izbegava smrt. To nije prirodno."

„To si sve vreme i hteo" rekao sam. „Da trampiš Dedalovu dušu za dušu svoje sestre."

Niko je prešao još pedeset metara pre no što je odgovorio. „Nije lako, znaš. Družiti se samo s mrtvima. Znati da me živi neće nikada prihvatiti. Samo me mrtvi poštuju, a i oni isključivo iz straha."

„Mogao bi biti prihvaćen", rekao sam. „Mogao bi imati prijatelje u kampu."

Zagledao se u mene. „Stvarno veruješ u to, Persi?"

Nisam odgovorio. Istini za ljubav, nisam znao. Niko je oduvek bio malo drugačiji, ali, od Bjankine smrti, postao je gotovo... zastrašujuć. Imao je oči

avada kedavra

205

poput svog oca - onu žestoku, razjarenu vatru koja vas tera da posumnjate da je pred vama genije ili luđak. A način na koji je prognao Minosa i nazvao sebe kraljem duhova - bio je nekako impresivan, ali i od njega su me podišli žmarci.

Pre no što sam uspeo da smislim šta da mu kažem, naleteo sam na Rejčel, koja se naglo zaustavila. Stigli na raskršće. Tunel se nastavljao pravo, ali jedan sporedni tunel se odvajao na desnu stranu - kružno okno isklesano u crnoj vulkanskoj steni.

„Šta je to?" upitao sam.

Rejčel je zurila niz mračan tunel. Na prigušenoj svetlosti baterijske lampe, njeno lice je izgledalo kao jedna od Nikovih prikaza.

„Je li to naš pravac?" upita Anabet.

„Ne", nervozno odvrati Rejčel. „Ni slučajno."

„Pa zašto smo onda stali?" upitah.

„Slušaj", reče Niko.

Čuo sam vetar kako duva iz tunela, kao da je izlaz blizu. I osetio nešto nejasno poznato - nešto što mi je vratilo ružne uspomene.

„Eukaliptusovo drveće", rekao sam. „Kao u Kaliforniji."

Prošle zime, kad smo se suočili s Lukom i Titanom Atlasom na vrhu planine Tamelpais, vazduh je mirisao baš tako.

,,U tom tunelu ima nečega zlog", rekla je Rejčel. „Nečega vrlo moćnog."

,,I oseća se miris smrti", dodao je Niko i možete misliti da sam se odmah osetio bolje.

Anabet i ja se zgledasmo.

„Lukov ulaz", pretpostavi ona. „Onaj koji izlazi na planinu Otris - palatu Titana."

„Moram da proverim šta se tamo događa", rekao sam.

„Persi, nemoj."

„Moguće je da je Luk tamo", rekao sam. „Ili... ili Kron. Moram da otkrijem šta se dešava."

Anabet je oklevala. „Onda idemo svi."

„Ne", odvratio sam. „Suviše je opasno. Ako se dokopaju Nika - ili Rejčel, kad smo već kod toga - Kron bi mogao da ih iskoristi. Ti ostani ovde i čuvaj ih."

Nešto joj nisam rekao: bio sam zabrinut i zbog nje. Nisam bio siguran šta bi uradila kad bi opet videla Luka. Dosad ju je više puta prevario i obmanjivao je.

„Nemoj, Persi", rekla je i Rejčel. „Ne idi tamo sam."

avada kedavra

206

„Brzo ću ja", obećao sam. „Neću napraviti nikakvu glupost."

Anabet je izvadila iz džepa svoju jenkijevsku kapu. „Barem uzmi ovo. I čuvaj se."

„Hvala ti." Setio sam se poslednjeg puta kad smo se Anabet i ja rastajali, kad mi je dala poljubac za sreću tamo na Svetoj Heleni. Ovog puta, dobio sam samo kapu.

Stavio sam je na glavu. „Nema me više." Tako nevidljiv, odšunjao sam se niz tunel od crnog kamena.

Nisam ni stigao do izlaza, a već su se čuli glasovi: rezanje i lajanje morskih

demona-kovača, telekina.

„Barem smo spasli sečivo", rekao je jedan. „Gospodar će nas ipak nagraditi."

„Da! Da!" ciknuo je drugi. „Nagrade nezamislive!"

Drugi, ljudski glas, rekao je: „Ovaj, da, to je baš super. A sad, ako ste gotovi sa mnom..."

„Nismo, polutane!" rekao je telekin. „Moraš nam pomoći da izvedemo prezentaciju. To je velika čast!"

,,E baš vam hvala", rekao je polutan i tada sam shvatio da je to Itan Nakamura, momak koji je pobegao nakon što sam u areni spasao njegov bedni život.

Prikradao sam se kraju tunela. Morao sam da podsećam sebe na to da sam nevidljiv. Da oni ne bi trebalo da mogu da me vide.

Na izlasku me je pogodio talas hladnog vazduha. Stajao sam blizu vrha planine Tam. Ispod se prostirao Tihi okean, siv i natmuren pod oblačnim nebom. Pet ili šest metara nizbrdo, dva telekina stavljala su nešto na veliku stenu - nešto dugačko i tanko, umotano u crnu tkaninu. Itan im je pomagao da ga raspakuju.

„Pažljivo, budalo", izgrdi ga telekin. „Jedan dodir, i sečivo će ti odvojiti telo od duše."

Itan nervozno proguta knedlu. „Možda bi, onda, bilo bolje da pustim da ga vi razmotate."

Okrznuo sam pogledom vrh planine, na kojem se nazirala crna mermerna tvrđava, baš kao što sam video u snovima. Podsetila me je na preveliki mauzolej, sa dvadeset metara visokim zidovima. Nisam imao pojma kako smrtnici ne vide da je tu. Ali opet, sve ispod vrha izgledalo mi je mutno, kao da

avada kedavra

207

se gust veo nalazi između mene i donjeg dela planine. Neka magija je bila ovde na delu - zaista moćna Magla. Nebo iznad mene se kovitlalo u ogromnom levkastom oblaku. Nisam video Atlasa, ali sam ga čuo kako stenje u daljini, još uvek se mučeći pod težinom neba, odmah iza tvrđave.

„Tamo!" rekao je telekin. S poštovanjem je podigao oružje, a meni se smesta sledila krv u žilama.

Bila je to kosa - dva metra dugačko sečivo zakrivljeno kao polumesec, s drvenom drškom omotanom kožom. Sečivo je blistalo dvema različitim bojama - čeličnom i bronzanom. Bilo je to Kronovo oružje, ono koje je upotrebio da bi iseckao svog oca Urana, pre no što su mu ga bogovi oduzeli i iseckali Krona na komadiće, da bi ga potom bacili u Tartar. Sada je oružje ponovo iskovano.

„Moramo ga osveštati krvlju", reče telekin. „Tada ćeš nam ti, polutane, pomoći da ga pokažemo kad se gospodar probudi."

Potrčao sam prema tvrđavi, dok mi je bubnjalo u ušima. Nisam želeo da priđem ni blizu tom užasnom crnom mauzoleju, ali sam znao šta moram da uradim. Morao sam da zaustavim Kronovo buđenje. Ovo je mogla da bude moja jedina šansa.

Projurio sam kroz mračno predvorje i potom ušao u glavnu dvoranu. Pod je blistao kao klavir od mahagonija – crn kao noć, a opet pun svetlosti. Zidove su oivičavale crne, mermerne statue. Nisam prepoznavao lica, ali sam znao da gledam u likove Titana koji su vladali pre bogova. Na kraju odaje, između dva bronzana mangala, nalazilo se postolje. A na postolju, zlatan sarkofag.

Odaja je bila tiha i nije se čulo ništa sem pucketanja vatre. Luk nije bio tu. Ni stražari. Niko.

Bilo je previše lako, ali ipak sam prišao postolju.

Sarkofag je bio baš onakav kakvog sam ga zapamtio -dugačak oko tri metra, prevelik za ljudsko biće. Bio je izrezbaren komplikovanim prizorima smrti i uništenja, slikama bogova koje gaze točkovi bojnih kola, porušenih i popaljenih hramova i čuvenih svetskih znamenitosti. Ceo sarkofag odisao je izuzetnom hladnoćom, kao da sam ušao u frižider. Dah je počeo da mi se kondenzuje.

Isukao sam Rasparač i izvukao malo utehe iz bliske težine mača u svojoj ruci.

Kad god sam ranije prilazio Kronu, njegov opaki glas je progovarao u mom umu. Zašto se sad nije oglašavao? Bio je iseckan na hiljadu komadića, posečen

avada kedavra

208

sopstvenom kosom. Šta bih zatekao ako bih podigao onaj poklopac? Kako su uspeli da mu naprave novo telo?

Nisam znao odgovore. Znao sam samo da, ako treba da se probudi, moram da ga ubijem pre no što se domogne svoje kose. Morao sam da smislim način da ga zaustavim.

Stao sam iznad sarkofaga. Poklopac je bio ukrašen prizorima krvoprolića i moći. Na sredini se nalazio natpis, isklesan slovima starijim od grčkih, napisan jezikom magije. Nisam umeo da pročitam, ali ipak sam znao šta piše: KRON ,GOSPODAR VREMENA.

Dodirnuh ga rukom. Vrhovi prstiju mi pomodreše. Mraz je prekrio moj mač.

Zatim se iza mene začula buka - glasovi koji su se približavali. Bilo je sad ili nikad. Odgurnuo sam zlatan poklopac i on uz zaglušan tresak pade na pod.

Podigao sam mač, spreman da napadnem. Međutim, kad sam pogledao unutra, nije mi bilo jasno šta to vidim. Noge smrtnika, odevene u sive pantalone. Bela majica, ruke sklopljene na stomaku. Nedostajao mu je komadić grudnog koša - okrugla crna rupica, velika otprilike kao rana od metka, tamo gde bi trebalo da mu bude srce. Oči su mu bile zatvorene, koža bleda. Plava kosa... i ožiljak koji je tekao duž njegovog levog obraza.

Telo u sarkofagu bilo je Lukovo.

Trebalo je da ga odmah probodem. Trebalo je da svom snagom zarijem

Rasparač u njega.

Ali, bio sam previše ošamućen. Nisam razumevao. Koliko god sam mrzeo Luka, koliko god me je izdao, jednostavno nisam shvatao zašto je on u sarkofagu i zašto izgleda tako vrlo, vrlo mrtav.

U taj mah se tik iza mene začuše glasovi telekina.

„Šta se događa!" vrisnu jedan od demona ugledavši poklopac. Bezglavo sam pobegao od postolja, zaboravljajući da sam nevidljiv, i sakrio se iza prvog stuba dok su oni prilazili.

„Pažljivo!" upozori ga drugi demon. „Možda se komeša. Moramo mu odmah predati poklone. Smesta!"

Dva telekina se dovukoše napred i kleknuše, podižući kosu na tkanini kojom beše omotana. „Gospodaru", reče jedan. „Tvoj simbol moći je ponovo napravljen."

Tišina. U sarkofagu se ništa nije dešavalo.

avada kedavra

209

„Budalo" promrmlja drugi telekin. „Prvo mu treba polutan."

Itan uzmače. „Čeknite malo, kako to mislite, da mu ja trebam?"

„Ne budi kukavica!" zasikta prvi telekin. „Ne treba mu tvoja smrt. Samo tvoja vernost. Zavetuj se da ćeš mu služiti. Odreci se bogova. To je sve."

„Ne!" uzviknuo sam. Bilo je to glupo od mene, ali utrčao sam u odaju i skinuo kapu. „Itane, nemoj!"

„Uljez!" Telekini iskesiše svoje zube morskih lavova. „Gospodar će se uskoro obračunati s tobom. Požuri, mali!"

„Itane", preklinjao sam ga, „ne slušaj ih. Pomozi mi da uništim to što se nalazi u kovčegu."

Itan se okrenuo prema meni, dok mu se povez na oku mešao sa senkama na licu. Sažaljivo me je gledao. „Rekao sam ti da mi ne poštediš život, Persi. 'Oko za oko.' Da li si nekad čuo tu izreku? Na teži način sam shvatio njeno značenje - kad sam saznao ko je moj božanski roditelj. Ja sam sin Nemezis, boginje osvete. I stvoren sam da uradim baš ovo."

Okrenuo se prema postolju. „Odričem se bogova! Šta su oni ikad učinili za mene? Želim da ih vidim uništene. Služiću Kronu."

Tutnjava se razlegla celom građevinom. Pramičak plave svetlosti podigao se s poda, pored nogu Itana Nakamure. Odlebdeo je prema sarkofagu i počeo da treperi, kao oblak čiste energije. Zatim se spustio u sarkofag.

Luk se naglo uspravio. Oči su mu se otvorile, ali više nisu bile plave. Bile su zlatne, iste boje kao sarkofag. Rupa na njegovim grudima je nestala. Bio je ceo. S lakoćom je iskočio iz sarkofaga, a tamo gde su mu stopala dotakla pod, mermer se smrzao poput ledenih kratera.

Gledao je Itana i telekine onim strašnim zlatnim očima, kao da je novorođena beba i nije sasvim siguran šta vidi. Potom je pogledao u mene i na usnama mu je zatreperio osmeh prepoznavanja.

„Ovo telo je dobro pripremljeno." Glas mu je strugao mojom kožom kao oštrica žileta. Bio je Lukov i nije bio Lukov. Ispod njegovog glasa čuo se drugi, strasniji zvuk - drevan, leden zvuk, kao da metal struže o kamen. „Zar ne misliš tako, Persi Džeksone?"

Nisam mogao da se pomerim. Nisam mogao da mu odgovorim.

Kronos zabaci glavu i prasnu u smeh. Ožiljak na njegovom licu se talasao.

„Luk te se bojao", rekao je Titanov glas. „Njegova ljubomora i mržnja bili su moćna oruđa. Ona su ga držala u pokornosti. Zahvalan sam ti zbog toga."

avada kedavra

210

Užasnut, Itan se skljokao na pod i pokrio lice rukama. Telekini su drhtali, držeći podignutu kosu.

Naposletku sam stisnuo petlju. Bacio sam se na stvar koja je nekad bila Luk, zarivši mu svoje sečivo pravo u grudi, ali njegova koža je odbila udarac kao da je napravljena od čistog čelika. Zabavljeno me je pogledao. Zatim je samo malo pomerio ruku i ja sam odleteo na drugu stranu odaje.

Udario sam o stub. S mukom sam ustao, trepćući u nastojanju da oteram zvezdice iz očiju, ali Kron je već dohvatio dršku svoje kose.

„Ah... mnogo bolje", reče on. „Zlobnik, tako ga je zvao Luk. Primereno ime. Sad kad je u potpunosti iznova iskovan, zaista će sejati zlo."

„Šta si uradio s Lukom?" zastenjao sam.

Kron je podigao svoju kosu. „Služi mi celim svojim bićem, kao što mi je i potrebno. Razlika je u tome što te se on bojao, Persi Džeksone, a ja ne."

Tada sam potrčao. Nimalo ne razmišljajući. U mom umu se nije vodila nikakva debata tipa hej, da li bi trebalo da mu se suprotstavim i ponovo pokušam da se borim? Jok. Jednostavno sam potrčao.

Međutim, noge su mi bile teške kao olovo. Vreme oko mene je usporilo svoj tok, kao da se svet pretvorio u žele. Osetio sam to već jednom ranije i znao sam da je to Kronova moć. Njegovo prisustvo bilo je tako snažno da je moglo pokoriti vreme svojoj volji.

„Trči, mali heroju", smejao se. „Trči!"

Osvrnuo sam se i video kako mi se bez žurbe približava, mašući svojom kosom kao da uživa osećajući je ponovo u rukama. Nijedno oružje na svetu nije moglo da ga zaustavi. Nikakva količina nebeske bronze.

Bio je oko tri metra daleko od mene, kad sam začuo: „PERSI!"

Rejčelin glas.

Nešto prolete pored mene i plava, plastična četka za kosu pogodi Krona pravo u oko.

„Jao!" uzviknuo je. Na trenutak se čuo samo Lukov glas, pun iznenađenja i bola. Moji udovi su bili slobodni i potrčao sam pravo ka Rejčel, Niku i Anabet, koji su stajali u predvorju, očiju razrogačenih od zaprepašćenja.

„Luk?" pozvala ga je Anabet. „Šta..."

Ščepao sam je za majicu i povukao za sobom. Trčao sam kao nikad u životu, pravo napolje iz tvrđave. Nalazili smo se gotovo na ulazu u Lavirint, kad sam začuo najglasniji urlik na svetu - Kronov glas, koji je preuzimao kontrolu. „ZA

NJIMA!"

avada kedavra

211

„Ne!" uzviknu Niko. Potom pljesnu rukama i iz zemlje, ispred same tvrđave, izbi nazubljen kameni stub veličine kamiona-osamnaestotočkaša. Podrhtavanje koje je proizveo bilo je tako snažno da su se prednji stubovi na građevini s treskom srušili. Iznutra su dopirali prigušeni krici telekina. Prašina je letela na sve strane.

Uleteli smo u Lavirint i nastavili da trčimo, dok je urlanje gospodara Titana potresalo svet iza nas.

avada kedavra

212

17.

PROGOVARA IZGUBLJENI BOG

Trčali smo sve dok smo imali snage. Rejčel je pazila da ne upadnemo u

neku zamku, ali nismo imali nikakvo odredište na umu - samo da odemo što dalje od te mračne planine i Kronovog urlanja.

Zastali smo u tunelu od vlažnog, belog kamena, nalik na deo prirodne pećine. Buka se više nije čula, ali se ja zbog toga nisam osećao ništa bezbednije. Još uvek sam se sećao onih neprirodnih, zlatnih očiju koje su gledale s Lukovog lica i osećaja kako mi se udovi pretvaraju u kamen.

„Ne mogu dalje", jedva je izgovorila Rejčel, držeći se za grudi.

Dok smo trčali, Anabet je sve vreme plakala. Sada se samo sručila i naslonila glavu na kolena. Njeni jecaji su odjekivali tunelom. Niko i ja smo seli jedan pored drugog. Spustio je mač pored mog i drhtavo uzdahnuo.

„Trulo", rekao je, i pomislio sam da je prilično dobro rezimirao stvari.

„Spasao si nam glave", kazao sam.

Niko obrisa prašinu s lica. „Okrivi devojke što su me povele sa sobom. To je bilo jedino oko čega su uspele da se slože. Morali smo da ti pomognemo ili bi totalno zabrljao stvar."

„Baš fino što mi toliko verujete." Obasjao sam pećinu svetlošću baterijske lampe. Voda je kapljala sa stalaktita kao usporena kiša. „Niko... ovaj, odao si se, znaš."

„Kako to misliš?"

„Onaj zid od crnog kamena? Bilo je vrlo impresivno. Ako Kron dosad i nije znao ko si, sad zna - dete Podzemnog sveta."

Niko se namršti. „Jaka stvar."

Nisam insistirao. Smatrao sam da prosto pokušava da sakrije strah i nisam mogao da ga krivim zbog toga.

Anabet je podigla glavu. Oči joj behu crvene od plača. „Šta je... šta je ono s Lukom? Šta su mu uradili?"

Rekao sam joj šta sam video u sarkofagu, način na koji je i poslednji delić Kronovog duha ušao u Lukovo telo nakon što mu se Itan Nakamura zakleo da će ga služiti.

avada kedavra

213

„Ne", reče Anabet. „To ne može biti istina. On ne bi..."

„Dao je sebe Kronu", odvratio sam. „Žao mi je, Anabet. Ali, Luka više nema."

„Ne!" bila je uporna. „Video si kad ga je Rejčel pogodila."

Klimnuo sam glavom, s poštovanjem pogledavši Rejčel. „Pogodila si gospodara Titana u oko plavom plastičnom četkom za kosu."

Rejčel je izgledala postiđeno. „Pa kad nisam imala ništa drugo."

„Ali video si", insistirala je Anabet. „Kad ga je pogodila, na sekund je bio ošamućen. Došao je sebi."

„Pa dobro, možda se Kron još nije do kraja odomaćio u telu ili tako nešto", rekao sam. „To ne znači da je Luk imao kontrolu."

„Ti baš hoćeš da on bude zao, je l' tako?" uzviknula je Anabet. „Nisi ga poznavao odranije, Persi. Ja jesam!"

„Koji ti je đavo?" ljutito sam joj odgovorio. „Zašto ga stalno braniš?"

„Dosta, vas dvoje", rekla je Rejčel. „Prekinite."

Anabet se okrenula prema njoj. „Ne mešaj se, smrtnice! Da nije bilo tebe..."

Šta god da je htela da kaže, glas joj se slomio. Ponovo je spustila glavu i počela tužno da jeca. Poželeo sam da je utešim, ali nisam znao kako. Još uvek sam se osećao ošamućeno, kao da je dejstvo Kronovog usporavanja vremena nekako uticalo na moj mozak. Naprosto nisam mogao da svarim ono što sam video. Kron je živ. I naoružan. A kraj sveta je verovatno vrlo blizu.

„Moramo da nastavimo dalje", rekao je Niko. „Poslaće čudovišta za nama."

Iako niko od nas nije bio u stanju da trči, Niko je bio u pravu. Nekako sam se osovio na noge i pomogao Rejčel da ustane.

„Bila si odlična tamo", rekao sam joj.

Bledo se osmehnula. „Aha, pa da. Nisam želela da umreš." Pocrvenela je. „Hoću reći... imam svoje razloge, znaš. Duguješ mi previše usluga. Kako ćeš mi uzvratiti ako pogineš?"

Kleknuo sam pored Anabet. „Hej, žao mi je. Moramo dalje."

„Znam", rekla je. „Ja... dobro sam."

Bilo je očigledno da nije dobro. Ali ustala je i ponovo smo krenuli kroz Lavirint.

„Natrag u Njujork", rekao sam. „Rejčel, možeš li da..."

Ukočio sam se. Nekoliko koraka ispred nas, svetlost iz moje baterijske lampe osvetlila je zgužvanu gomilicu crvene tkanine koja je ležala na tlu. Bila je to jamajkanska kapa: ona koju je Grover uvek nosio.

avada kedavra

214

Ruke su mi se tresle dok sam podizao kapu sa zemlje. Izgledala je kao da ju

je zgazila ogromna blatnjava čizma. Posle svega što sam danas preturio preko glave, nisam mogao da podnesem još i pomisao da se Groveru nešto desilo.

Zatim sam primetio još jedan detalj. Pod pećine bio je mekan i mokar od vode koja je curila sa stalaktita. Bili su tu veliki otisci stopala, poput Tajsonovih, i manji - otisci kozjih papaka - i vodili su ulevo.

„Moramo ih pratiti", rekao sam. „Otišli su u tom pravcu. I to nedavno."

,,A šta je s Kampom polutana?" rekao je Niko. „Nemamo vremena."

„Moramo ih pronaći", insistirala je Anabet. „To su naši prijatelji."

Uzela je zgužvanu Groverovu kapu i krenula napred.

Sledio sam je, pripremajući se za najgore. Tunel je bio podmukao. Spuštao se pod čudnim uglovima i bio sav ljigav od vlage. Polovinu vremena smo se saplitali i klizili umesto da hodamo.

Naposletku smo stigli do dna strmine i zatekli se u prostranoj pećini, s ogromnim stalagmitima. Sredinom odaje proticala je podzemna reka, a na obali je sedeo Tajson, držeći Grovera u krilu. Groverove oči su bile sklopljene. Nije se pomerao.

„Tajsone!" uzviknuo sam.

„Persi! Dođi brzo!"

Dotrčali smo do njega. Grover nije bio mrtav, hvala bogovima, ali mu se celo telo treslo kao da se nasmrt smrzava. „Šta se dogodilo?" upitao sam.

„Svašta", promrmljao je Tajson. „Velike zmije. Veliki kučići. Ljudi s mačevima. Ali onda... došli smo blizu ovog mesta. Grover je bio mnogo srećan. Trčo je. I onda smo ušli ovde, a on je pao. I evo vi'š kakav je."

„Je li nešto rekao?" upitao sam.

„Reko je: 'Blizu smo.' I onda je zveknuo glavom o kamen."

Kleknuo sam pored njega. Samo sam jednom video Grovera da se onesvestio, a to je bilo u Nju Meksiku, kad je osetio Panovo prisustvo.

Osvetlio sam pećinu baterijskom lampom. Stene su svetlucale. Na suprotnom kraju nalazio se ulaz u drugu pećinu, oivičen džinovskim stubovima od kristala, koji su ličili na dijamante. A iza tog ulaza...

„Grovere", rekao sam. „Probudi se."

„Uuuhhhhh."

Kleknuvši pored njega, Anabet ga je poprskala po licu ledenom vodom iz reke.

avada kedavra

215

Zagrcnuo se, a onda mu kapci zatreperiše. „Persi? Anabet? Gde..."

,,U redu je", rekao sam. Onesvestio si se. Prisustvo je bilo previše za tebe."

„Ja - sećam se. Pan."

„Aha", odvratio sam. „Iza onih vrata se nalazi nešto moćno."

Na brzinu sam obavio predstavljanje, budući da Tajson i Grover nisu nikad

upoznali Rejčel. Tajson joj je rekao da je lepa, na šta su se Anabetine nozdrve raširile kao da se sprema da bljune vatru.

„Dakle", rekao sam, „idemo. Groveru, nasloni se na mene."

Anabet i ja smo mu pomogli i mi zajedno pređosmo podzemnu reku. Struja je bila snažna. Voda nam je dopirala do struka. Snagom volje sam uspeo da ostanem suv, što je vrlo zgodno, ali nije bilo od pomoći ostalima, niti je moglo da odagna hladnoću, pa sam se osećao kao da prtim kroz snežni nanos.

„Mislim da smo u Karlsbadskim pećinama", rekla je Anabet, cvokoćući zubima. „Možda u neistraženom delu."

„Otkud znaš?"

„Karlsbad je u Nju Meksiku", rekla je. „To bi objasnilo ono od zimus."

Klimnuo sam glavom. Grovera je uhvatila nesvestica dok smo prolazili kroz Nju Meksiko. Tamo se osetio najbliže Panovoj moći.

Izašli smo iz vode i nastavili da hodamo. Kako su se kristalni stubovi približavali, sve sam jače osećao moć koja je zračila iz susedne odaje. Bio sam već u prisustvu bogova, ali ovo je bilo drugačije. Koža mi je bridela od žive energije. Iznurenost je nestala, kao da sam se tek probudio posle dobrog noćnog sna. Prosto sam osećao kako postajem snažniji, kao jedna od onih biljaka na ubrzanom snimku. A miris koji je dopirao iz pećine nije ni najmanje ličio na memljivu vlagu podzemlja. Osećao se na drveće i cveće i topao letnji dan.

Grover je cvileo od uzbuđenja. Ja sam bio suviše ošamućen da bih išta rekao. Čak je i Niko, činilo mi se, ostao bez teksta. Zakoračili smo u pećinu, a Rejčel je samo izustila: ,,Oh, vau."

Zidovi su svetlucali u bojama kristala - crvenoj, zelenoj i plavoj. Na čudnoj svetlosti su rasle prekrasne biljke - džinovske orhideje, cveće zvezdastog oblika, loze krcate narandžastim i purpurnim bobicama koje su se uvijale medu kristalima. Pod pećine je bio prekriven mekanom zelenom mahovinom. Tavanica je, pak, bila viša nego u katedrali, blistajući kao čitava galaksija zvezda. Na sredini pećine se nalazio ležaj u rimskom stilu, pozlaćeno drvo

avada kedavra

216

oblikovano kao kitnjasto U, s jastucima od baršuna. Oko njega su ležale životinje - ali životinje koje nije trebalo da budu žive. Bila je tu ptica dodo, nešto što je ličilo na ukrštenog vuka i tigra, ogroman glodar nalik na majku svih morskih prasića, a iza kreveta se muvao dlakavi mamut, koji je surlom brao bobice.

Na postelji je ležao stari satir. Posmatrao nas je dok smo prilazili, a oči su mu bile plave kao nebo. Kovrdžava kosa mu je bila bela, isto kao i špicasta brada. Čak i kozja dlaka na njegovim nogama bila je prošarana sedinama. Imao je ogromne rogove - sjajnosmede i zakrivljene. Nikad ne bi mogao da ih sakrije pod kapu kao Grover svoje. Oko vrata mu je visila pastirska frula.

Grover pade na kolena pred ležajem. „Gospodaru Pane!"

Bog se dobrostivo osmehnu, ali oči su mu bile pune tuge. „Grovere, moj dragi, hrabri satiru. Odavno te već čekam."

„Ja... izgubio sam se", izvinio se Grover.

Pan se nasmejao. Bio je to divan zvuk, poput prvog prolećnog povetarca, koji je celu pećinu ispunio nadom. Tigar-vuk je uzdahnuo i položio glavu na koleno svog gospodara. Ptica dodo mu s ljubavlju kljucnu papke, proizvodeći čudan zvuk u zadnjem delu kljuna. Mogao sam se zakleti da pevuši Mali svet9

Ipak, Pan je delovao umorno. Celo njegovo obličje je treperilo, kao da je sačinjen od Magle.

Primetio sam da moji prijatelji kleče, dok im se na licima ogledalo strahopoštovanje. Pao sam na kolena.

„Imate pticu dodo koja pevuši", glupavo sam rekao.

Bogove oči zaiskriše. „Da, to je Didi. Moja mala glumica."

Dodo Didi je izgledala uvređeno. Kljucnula je Panovo koleno i otpevušila nešto što je više ličilo na pogrebnu žalopojku.

„Ovo je predivno mesto!" rekla je Anabet. „Lepše je od bilo koje građevine koja je ikad projektovana."

„Drago mi je da ti se dopada, dušo", rekao je Pan. „Ovo je jedno od poslednjih uporišta divljine. Bojim se da je mog carstva tamo gore uglavnom nestalo. Ostali su još samo neki zabačeni krajevi. Samo delići života. Ovaj ovde ostaće nedirnut... malo duže."

„Gospodaru", rekao je Grover, „molim vas, morate se vratiti sa mnom! Starešine neće verovati svojim očima! Biće presrećni! Vi možete spasti divljinu!"

9 It's a Small World; popularna pesma i istoimena atrakcija u Diznilendu. (Prim. prev.)

avada kedavra

217

Pan je stavio ruku na Groverovu glavu i razbarušio njegovu kovrdžavu kosu. „Tako si mlad, Grovere. Tako dobar i iskren. Mislim da sam dobro odabrao."

„Odabrao?" rekao je Grover. „Ja - ne razumem."

Panov lik je zatreperio, pretvorivši se istog trenutka u dim. Džinovsko morsko prase pobeglo je pod krevet, prestravljeno skvičeći. Dlakavi mamut je nervozno zagroktao. Didi je zabila glavu pod krilo. Zatim se Pan ponovo formirao.

„Spavam već mnoge eone", tužno je rekao bog. „Snovi su mi mračni. Budim se uz trzaj, a svaki put sam sve kraće vreme budan. Sad smo blizu kraja."

„Šta?" uzviknuo je Grover. „Ali, ne! Pa vi ste tu!"

„Dragi moj satiru", rekao je Pan. „Pokušavao sam da kažem svetu, pre dve hiljade godina. Rekao sam Lizasu, satiru vrlo sličnom tebi. On je živeo u Efesu i pokušao je da raširi glas o tome."

Anabetine oči se razrogačiše. „Stara priča. Mornar koji je prolazio pored obale Efesa čuo je glas koji je dovikivao s obale: 'Reci im da je veliki bog Pan umro.'"

„Ali to nije istina!" rekao je Grover.

„Tvoja vrsta nije nikad poverovala", rekao je Pan. „Vi dragi, tvrdoglavi satiri, odbili ste da prihvatite moj odlazak. I ja vas volim zbog toga, ali samo ste odložili neizbežno. Samo ste produžili moje dugo, bolno umiranje, moj san u tami. To se mora okončati."

„Ne!" Groverov glas je drhtao.

„Dragi moj Grovere", odvratio je Pan. „Moraš prihvatiti istinu. Tvoj drug, Niko, on razume."

Niko je polako klimnu glavom. „On umire. Odavno je trebalo da umre. Ovo... ovo je više kao sećanje."

„Ali, bogovi ne mogu umreti", rekao je Grover.

„Mogu svenuti", rekao je Pan, „onda kad iščezne sve ono što su predstavljali. Kad više nemaju moć, a njihova sveta mesta nestanu. Divljina je, dragi moj Grovere, sada tako mala, tako uništena, da je nijedan bog ne može spasti. Moje carstvo je nestalo. Zato si mi potreban baš ti Grovere, da bi preneo poruku. Moraš se vratiti pred Veće. Moraš reći satirima, drijadama i ostalim duhovima prirode, da je veliki bog Pan zaista mrtav. Reci im za moju smrt. Jer oni ne mogu da sede i od mene očekuju spas. Ne mogu ih spasti. Spasenju možete doprineti jedino vi sami. Svako od vas mora..."

avada kedavra

218

Zaćutao je i namršteno pogledao pticu dodo, koja je ponovo počela da pevuši.

„Didi, šta to radiš?" hteo je da zna Pan. „Nije valjda da opet pevaš Kumbaju?”10

Didi je nedužno podigla pogled i trepnula svojim žutim očima.

Pan uzdahnu. „Svi su danas spremni na cinizam. Ali, kao što rekoh, dragi moj Grovere, svako od vas mora preuzeti moj poziv."

„Ali... ne!" zacvileo je Grover.

„Budi jak", reče mu Pan. „Pronašao si me. A sad me moraš osloboditi. Moraš prenositi dalje moj duh. Više ga ne može prenositi bog. Sada to morate svi vi da činite."

Pan me je pogledao svojim jasnoplavim očima i shvatio sam da ne govori samo o satirima. Mislio je i na polutane, ali i na ljude. Na sve žive.

„Persi Džeksone", rekao je bog. „Znam šta si danas video. Znam tvoje sumnje. Ali reći ću ti nešto: kad kucne čas, tobom neće vladati strah."

Okrenuo se prema Anabet. „Kćeri Atinina, tvoje vreme dolazi. Odigraćeš veliku ulogu, mada možda ne onu koju si zamišljala."

Zatim je pogledao Tajsona. „Gospodaru Kiklope, ne očajavaj. Heroji retko kad dorastu našim očekivanjima. Ali ti, Tajsone - tvoje će ime nastaviti da živi medu novim pokolenjima Kiklopa. A gospođica Rejčel Der..."

Rejčel se trgla čuvši svoje ime. Uzmakla je malo, kao da je nešto skrivila, ali se Pan samo osmehnuo. Podigao je ruku na blagoslov.

„Znam da veruješ da ne možeš ništa popraviti", rekao je. „Ali važna si koliko i tvoj otac."

„Ja..." Rejčel je ostala bez glasa. Niz obraz joj je klizila suza.

„Znam da sad ne veruješ u to", nastavio je Pan. „Ali potraži prilike. One će nailaziti."

Naposletku se okrenuo prema Groveru. „Dragi moj satiru", dobrostivo mu se obratio Pan. „Hoćeš li preneti moju poruku?"

„Ja - ne mogu ja to."

„Možeš", odvratio je Pan. „Ti si najjači i najhrabriji. Tvoje srce je iskreno. Verovao si u mene više nego svi ostali i baš zato upravo ti moraš preneti poruku, i moraš biti prvi koji će me osloboditi."

10 Tradicionalna pesma Afro-Amerikanaca, vrlo često se peva pored logorske vatre i na raznim skupovima, kao znak zajedništva.

avada kedavra

219

„Ne želim to da uradim."

„Znam", rekao je bog. „Ali moje ime, Pan... prvobitno je značilo seoski. Da li si to znao? Međutim, s godinama je počelo da znači sve. Duh netaknute prirode mora sada preći na sve vas. Morate reći svima koje sretnete: ako hoćete da nađete Pana, preuzmite njegov duh. Vraćajte prirodi njeno, malo po malo, svako u svom deliću sveta. Ne smete čekati da neko drugi, čak ni bog, učini to umesto vas."

Grover obrisa oči. Zatim polako ustade. „Proveo sam ceo život tražeći te. A sad te... oslobađam."

Pan se osmehnuo. „Hvala ti, dragi satiru. Moj poslednji blagoslov."

Zatvorio je oči i rastvorio se. Bela izmaglica podelila se u pramičke energije, ali ova vrsta energije nije bila zastrašujuća kao ona plava koju sam video kod Krona. Ispunila je odaju. Pramen dima ušao mi je pravo u usta, isto kao i Groveru, i svima ostalima. Međutim, čini mi se da je Grover dobio malo više. Potom se sjaj kristala prigušio. Životinje nas tužno pogledaše. Dodo Didi uzdahnu. Zatim su svi posiveli i pretvorili se u prah. Loze uvenuše. A mi ostadosmo sami u mračnoj pećini, pored praznog ležaja.

Uključio sam svoju baterijsku lampu.

Grover je duboko uzdahnuo.

„Jesi li... jesi li dobro?" upitao sam ga.

Izgledao je starije i tužnije. Uzeo je od Anabet svoju kapu, otresao je od skorenog blata i odlučno je navukao na svoju kovrdžavu glavu.

„Trebalo bi da krenemo", rekao je, „i da ih obavestimo. Veliki bog Pan je mrtav."

avada kedavra

220

18.

GROVER IZAZIVA STAMPEDO

Razdaljine su u Lavirintu bile manje. Ipak, kad nas je Rejčel vratila na

Tajms skver, osećao sam se otprilike kao da smo trčali celim putem od Nju Meksika. Popeli smo se iz „Mariotovog" podruma i stajali na trotoaru na vedrom, sunčanom danu, žmirkavo posmatrajući saobraćaj i narod koji je prolazio.

Nisam mogao da se odlučim šta mi je manje stvarno -Njujork ili kristalna pećina u kojoj sam posmatrao boga kako umire.

Poveo sam čitavo društvo u prvu, sporednu uličicu, u kojoj sam mogao da dobijem dobar odjek. Zatim sam zazviždao pet puta, što sam glasnije mogao.

Minut kasnije, Rejčel je zadivljeno prošaputala: „Prelepi su!

Jato pegaza se spuštalo s neba, krivudajući medu oblakoderima. Na čelu se nalazio Crni, praćen četvoricom svojih belih prijatelja.

Zdravo, gazda! progovorio je u mom umu. Preživeo si!

„Aha", odvratio sam. „Imam sreće u tom pogledu. Slušaj, moramo da stignemo u kamp i to brzo."

U tome mi nema premca! Ajoj, čoveče, pa ti imaš i Kiklopa sa sobom? 'Alo, Gvido! Kako tvoja leđa?

Pegaz Gvido je stenjao i bunio se, ali naposletku je pristao da ponese Tajsona. Svi su počeli da se penju u sedla -osim Rejčel.

„Dakle", promumlala je, „rekla bih da je to to."

Nelagodno sam klimnuo glavom. Oboje smo znali da ona ne može u kamp. Okrznuo sam pogledom Anabet, koja se pretvarala da je vrlo zauzeta svojim pegazom.

„Hvala ti, Rejčel", rekao sam. „Ništa ne bismo uradili da nije bilo tebe."

„Drago mi je što sam sve to doživela. Mislim, osim što sam umalo umrla i što je Pan..." Glas joj je utihnuo.

„Pomenuo je tvog oca", prisetio sam se. „Šta je hteo da kaže?"

Rejčel je uvrtala remen svog ranca. „Moj tata... Njegov posao. On ti je, kao, poznati biznismen."

„Hoćeš da kažeš... ti si bogata?"

avada kedavra

221

„Pa, da."

„Znači, tako si nagovorila šofera da nam pomogne? Samo si rekla ko ti je otac i..."

„Da", prekinula me je Rejčel. „Persi... moj tata se bavi građevinarstvom. Leti po celom svetu, tražeći slobodno građevinsko zemljište." Uzdahnula je drhtavo i duboko. „Netaknuta priroda. On je - otkupljuje. Ja to mrzim, ali on takva mesta preore i onda gradi odvratna stambena naselja i tržne centre. A sad kad sam videla Pana... Panovu smrt..."

„Hej, ne smeš sebe da kriviš zbog toga."

„Još ne znaš ono najgore. Ja - ja ne volim da pričam o svojoj porodici. Nisam želela da znaš. Izvini. Nije trebalo ništa da ti govorim."

„Ne" rekao sam. „Nema frke. Vidi, Rejčel, bila si fenomenalna. Provela si nas kroz Lavirint. Bila si strašno hrabra. To je jedino po čemu ću suditi kakva si osoba. Baš me briga čime se bavi tvoj otac."

Rejčel me je zahvalno pogledala. ,,E pa... ako ikad opet poželiš da se družiš sa smrtnicom... pozovi me ili tako nešto."

„Uh, da. Naravno."

Nabrala je obrve. Pretpostavljam da nisam zvučao naročito oduševljeno, ali nisam tako mislio. Prosto, nisam bio siguran šta da kažem, zbog svih mojih prijatelja koji su stajali tu oko nas. A pretpostavljam i da su mi se osećanja prilično zbrkala tokom prethodnih nekoliko dana.

„Hoću reći... voleo bih to", rekao sam.

„Moj broj nije u imeniku", rekla je.

„Imam ga."

„Još uvek na dlanu? Nije moguće."

„Ma ne. Ja sam ga, ono, kao... upamtio."

Osmehnula se sporo, ali mnogo srećnije. „Vidimo se, Persi Džeksone. Idi spašavaj svet u moje ime, važi?"

Potom je otišla niz Sedmu aveniju i izgubila se u gomili.

Kad sam se vratio do konja, Niko je imao problema. Njegov pegaz je stalno

bežao od njega, ne dozvoljavajući mu da ga uzjaše. Zaudara na mrtve ljude! pobunio se pegaz.

Dobro, de, reče Crni. Daj, Pitoljube. Ima mnogo polubogova koji vonjaju čudno. Al' nisu oni za to krivi. Uh, ovaj, nisam mislio na tebe, gazda.

„Idite bez mene!" rekao je Niko. „Ionako ne želim da se vratim u taj kamp."

avada kedavra

222

„Niko", odvratio sam, „potrebna nam je tvoja pomoć."

Skrstio je ruke i navukao prezriv izraz na lice. Tada mu je Anabet spustila ruku na rame.

„Niko", reče ona. „Molim te."

Izraz na njegovom licu je polako smekšao. ,,U redu", s oklevanjem je odgovorio. „Tebi za ljubav. Ali neću ostati tamo."

Upitno sam pogledao Anabet, kao, Otkud to da Niko odjednom sluša samo tebe? Isplazila mi je jezik.

Konačno smo svi uzjahali pegaze. Vinuli smo se uvis i ubrzo smo bili iznad Ist rivera, dok se pred nama pružao Long Ajlend.

Sleteli smo nasred trga između kuća, gde su nas sačekali Hiron, trbušasti

satir Silenus i dvoje strelaca iz Apolonove kuće. Hiron je podigao obrvu ugledavši Nika, ali ako sam očekivao da će se iznenaditi kad mu kažemo da je Kvint zapravo Dedal, prevario sam se.

„Toga sam se i bojao", rekao je Hiron. „Moramo požuriti. Nadam se da ste usporili gospodara Titana, ali njegova prethodnica je sigurno na putu. I biće željna krvi. Većina branilaca je već na položajima. Pođimo!"

„Čekaj malo" zahtevao je Silenus. „Šta je bilo s potragom za Panom? Premašili ste rok skoro čitave tri nedelje, Grovere Andervude! Vaša tragačka dozvola se ukida!"

Grover je duboko uzdahnuo. Potom se uspravio i pogledao Silenusa pravo u oči. „Tragačke dozvole više nisu važne. Veliki bog Pan je mrtav. Preminuo je i ostavio nam svoj duh."

„Šta!" Silenus pocrvene u licu kao cvekla. „Svetogrđe i laži! Grovere Andervude, daću da vas prognaju zbog ovoga što ste rekli!"

„Ali, istina je", umešao sam se. „Bili smo tamo kad je umro. Svi mi."

„Nemoguće! Svi ste vi lazovi! Uništitelji prirode!"

Hiron je pažljivo posmatrao Grovera. „Kasnije ćemo porazgovarati o ovome."

„Ne, nego odmah!" penušao je Silenus. „Moramo se obračunati s ovim..."

„Silenuse", prekinuo ga je Hiron. „Moj kamp je napadnut. Pitanje Pana je čekalo dve hiljade godina. Bojim se da će morati da sačeka još malo. Pod uslovom da doveče još uvek budemo živi."

S tom optimističnom primedbom, on je pripremio svoj luk i odgalopirao prema šumi, ostavljajući nas da ga sustižemo kako znamo i umemo.

avada kedavra

223

Bila je to najveća vojna operacija koju sam ikad video u kampu. Svi su bili

na poljani, u punim borbenim oklopima, ali ovog puta se nismo igrali osvajanja zastave. Hefestovci su postavili zamke oko ulaza u Lavirint - oštru žicu, jame ispunjene sudovima s grčkom vatrom, nizove šiljatih kolaca za odbijanje juriša. Bekendorf je opremio posadama dva katapulta veličine kamioneta, već postavljena i usmerena ka Zevsovoj pesnici. Aresovci su bili u prvom borbenom redu, postavljeni u formaciju falange, s Klarisom koja je izvikivala naređenja. Apolonovci i Hermesovci su bili razmešteni u šumi, s lukovima u pripravnosti. Mnogi su zauzimali položaje na drveću. Čak su i drijade bile naoružane lukovima, a satiri su trupkali naokolo s drvenim toljagama i štitovima napravljenim od grube kore drveta.

Anabet je otišla da se pridruži svojoj braći i sestrama iz Atinine kuće, koji su iz zapovedničkog šatora upravljali operacijom. Pred šatorom je lepršao sivi barjak sa slikom sove. Ulaz je čuvao naš glavni bezbednjak, Argus. Afroditina deca su trčkarala naokolo, popravljajući oklope svima redom i nudeći da raščešljaju zamršene perjanice od konjske strune. Čak su i Dionizijeva deca našla šta da rade. Od njihovog božanskog oca još uvek nije bilo ni traga ni glasa, ali njegovi plavokosi blizanci su trčali naokolo snabdevajući sve preznojene ratnike flašama vode i sokovima u tetrapaku.

Na prvi pogled, sve je izgledalo kao prilično dobro pripremljena zamka, ali je Hiron pored mene promrmljao: „Nije dovoljno."

Pomislio sam na ono što sam video u Lavirintu, sva ona čudovišta u Antejevoj areni i Kronovu moć, koju sam osetio na planini Tam. Srce mi se steglo. Hiron je bio u pravu, ali ovo je bilo najviše što smo mogli. Po prvi put sam poželeo da je i Dionizije tu, ali sve i da je bio, nisam znao da li bi mogao išta da učini. Bogovima je bilo zabranjeno direktno mešanje u ratove. Titani, očigledno, nisu marili za zabrane takve vrste.

Preko, na rubu poljane, Grover je razgovarao s Klekom. Držala ga je za ruke dok joj je pričao našu priču. Zelene suze ispuniše joj oči kad joj je rekao za Pana.

Tajson je pomagao Hefestovcima da pripreme odbranu. Dizao je ogromno kamenje i gomilao ga pored katapulta, za gađanje.

„Ostani pored mene, Persi", rekao je Hiron. „Kad borba počne, hoću da sačekaš, dok ne budemo znali s čim imamo posla. Moraćeš priskakati tamo gde pojačanje bude najpotrebnije."

„Video sam Krona", rekao sam, još uvek preneražen time. „Gledao sam ga pravo u oči. Bio je to Luk... i nije bio on."

avada kedavra

224

Hiron je prešao prstom duž tetive svog luka. ,,I imao je zlatne oči, ako ne grešim. A u njegovom prisustvu, vreme kao da se pretvaralo u tečnost."

Klimnuo sam glavom. „Kako može da preuzme telo smrtnika?"

„Ne znam, Persi. Bogovi su to vekovima radili, ali da zaista postanu to... da spoje božansko obličje sa smrtnim. Ne znam kako bi to bilo moguće a da se Lukovo obličje pri tom ne pretvori u pepeo."

„Kron reče da je njegovo telo pripremljeno."

„Zadrhtim i pri samoj pomisli na ono što to znači. Ali možda će telo ograničiti Kronovu moć. Barem neko vreme je vezan za ljudsko obličje. Ono ga drži u jednom komadu. Nadajmo se i da ga ograničava."

„Hirone, ako on predvodi ovaj napad..."

„Mislim da ga neće on voditi, dečko moj. Osetio bih njegovo približavanje. Nema sumnje da je tako planirao, ali verujem da si ga omeo time što si mu srušio prestonu odaju pravo na glavu." Prekorno me je pogledao. „Ti i tvoj drug Niko, Hadov sin."

Knedla mi je zapela u grlu. „Žao mi je, Hirone. Znam da je trebalo da vam kažem. Prosto..."

Hiron podignu ruku. „Jasno mi je zašto si postupio tako, Persi. Mislio si da si ti odgovoran. Želeo si da ga zaštitiš. Ali, dečko moj, ako nameravamo da preživimo ovo, moramo verovati jedan drugom. Moramo..."

Glas mu je zatreperio. Tlo pod nama je podrhtavalo.

Svi se umiriše. Klarisa odsečno uzviknu: „Spoji štitove!"

Sledećeg trenutka, iz Lavirinta je pokuljala vojska gospodara Titana.

Borio sam se i ranije, ali ovo je bilo pravo bojište. Prvo što sam ugledao bilo

je desetak lestrigonskih džinova kako izbijaju iz zemlje, urlajući tako glasno da sam mislio da će mi popucati bubne opne. Nosili su štitove napravljene od spljeskanih automobila i buzdovane od debala sa zarđalim šiljcima koji vire iz njih. Jedan od džinova je zaurlao prema Aresovoj falangi, razvaljujući je postrance svojim buzdovanom i cela kuća se našla bačena u stranu, a desetak ratnika je poletelo uvis kao da su krpene lutke.

„Pali!" komandovao je Bekendorf. Katapulti stupiše u akciju. Dve kamenčine poleteše prema džinovima. Jedna se odbila o automobil-štit, jedva ga i ulubivši, dok je drugi pogodio Lestrigonca u grudi i džin pade. Apolonovi strelci odapeše plotun i već sledećeg trenutka su desetine strela štrcale iz debelog oklopa džinova, poput bodlji bodljikavog praseta. Više njih prodrlo je

avada kedavra

225

kroz spojeve na oklopu i neki džinovi se pretvoriše u prah na dodir nebeske bronze.

Međutim, baš kad se činilo da će Lestrigonci biti nadjačani, iz Lavirinta je pokuljao sledeći talas: trideset, možda četrdeset dracena u punom borbenom oklopu, vitlajući kopljima i mrežama. Razmilele su se u svim pravcima. Neke su upale u zamke koje su postavili Hefestovci. Jedna se nabila na šiljke i tako postala laka meta za strelce. Druga je zapela za skrivenu žicu i sudovi s grčkom vatrom eksplodiraše u zelene plamenove, progutavši nekoliko žena-zmija. Međutim, dolazile su nove. Argus i Atinini ratnici jurnuše da ih presretnu. Video sam kad je Anabet izvukla mač i kidisala na jednu od njih. Nedaleko od mene, Tajson je jahao džina. Nekako je uspeo da mu se popne na leđa i sad ga je udarao po glavi bronzanim štitom, tako da je sve odzvanjalo.

Hiron je smireno odapinjao jednu strelu za drugom, obarajući svakim hicem po jedno čudovište. Međutim, iz Lavirinta je neprestano izlazilo još neprijatelja. Naposletku, je iz tunela iskočio demonski pas - ali ne gospođa O'Liri - i galopom se uputio pravo prema satirima.

„POLAZI!" viknu mi Hiron.

Isukao sam Rasparač i pojurio.

Trčeći preko poljane, video sam užasne prizore. Neprijateljski polutan borio se s Dionizijevim sinom, ali mu ovaj nije dorastao kao protivnik. Neprijatelj ga ubode u mišicu, a potom svom snagom udari u glavu balčakom svog mača, i Dionizijev sin pade. Drugi neprijateljski ratnik odapinjao je zapaljene strele prema krošnjama drveća, sejući paniku među našim strelcima i drijadama.

Desetak dracena se iznenada izdvojilo iz glavne bitke i odgamizalo stazom koja je vodila prema kampu, kao da tačno znaju kuda idu. Uspeju li da se izvuku, mogle bi da spale ceo kamp, bez ikoga ko bi im se suprotstavio.

Jedini u blizini bio je Niko di Anđelo. Upravo proburazio jednog telekina, a njegovo crno stigijsko sečivo usisalo je životnu silu čudovišta, ispijajući njegovu energiju sve dok nije ostalo ništa osim prašine. „Niko!" viknuo sam.

Pogledao je u pravcu u kojem sam pokazivao, ugledao žene-zmije i odmah je shvatio.

Duboko uzdahnuvši, podigao je svoj crni mač. „Služite mi", povikao je.

Zemlja se zatresla. Pred dracenama se otvorila pukotina i iz zemlje je izmilelo dvanaest nemrtvih ratnika - jeziva telesa u vojničkim uniformama iz najrazličitijih razdoblja - američki revolucionari, rimski centurioni, Napoleonova konjica na skeletnim paripima. Kao jedan, isukali su mačeve i

avada kedavra

226

zapodenuli bitku s dracenama. Niko je pao na kolena, ali nisam imao kad da proveravam da li je dobro.

Primakao sam se demonskom psu, koji je upravo saterivao satire prema šumi. Zver škljocnu čeljustima prema jednom satiru, koji joj panično pobeže s puta, ali je zato uspela da dohvati drugog, koji je bio suvišr spor. Njegov štit od kore drveta puče kad je pao.

„Hej!" uzviknuo sam.

Demonski pas se okrenuo, zarežao na mene i skočio. Dokačio me je kandžama, ali sam, sručivši se na leđa, napipao glineno lonče - jedan od Bekendorfovih sudova s grčkom vatrom. Zavitlao sam ga u ždrelo čudovišta i stvorenje je eksplodiralo pretvorivši se u plamen. Odbauljao sam odatle, teško dišući.

Satir kojeg je pas dohvatio ležao je nepomično. Potrčao sam da vidim šta je s njim, ali se u taj mah začuo Groverov glas: „Persi!"

Šuma je gorela. Plamen je buktao na dvadesetak metara od Klekinog drveta, a Kleka i Grover su mahnito nastojali da ga spasu. Grover je svirao kišnu pesmu na svojoj fruli. Kleka je očajnički pokušavala da ugasi vatru svojom zelenom ešarpom, ali samo je pogoršavala stvar.

Jurnuo sam prema njima, skačući pored dvoboja, provlačeći se između nogu džinova. Najbliža voda se nalazila u potoku, skoro kilometar daleko... ali morao sam nešto da učinim. Koncentrisao sam se. Osetio sam trzanje u utrobi i začuo tutnjavu u ušima. Potom se nad drvećem pojavio vodeni zid i sručio se dole. Odmah je ugasio je vatru i okupao Kleku, Grovera i otprilike sve ostalo.

Grover ispljunu mlaz vode. „Hvala ti, Persi!"

„Nema problema!" Potrčao sam natrag prema bojištu, a Grover i Kleka su me sledili. Grover je nosio svoj buzdovan, a Kleka je u rukama imala motku - nešto nalik na starinsku školsku šibu. Izgledala je stvarno ljutito, kao da će nečija pozadina istinski nagrabusiti.

Upravo kad se činilo da se bitka ponovo izjednačila - to jest, da možda imamo nekakvih šansi - iz Lavirinta se prolomio nezemaljski krik, zvuk koji sam čuo već jednom.

U nebo je bila izbačena Kampa, raširenih, kožastih krila. Potom je sletela na vrh Zevsove pesnice i zagledala se u krvoproliće. Lice joj je bilo puno zlobne razdraganosti. Na njenom struku su režale mutantske, životinjske glave. Zmije su siktale i kovitlale joj se oko nogu. U desnoj ruci je držala svetlucavo klupko kanapa - Arijadninu nit - ali ju je potom ubacila u čeljust lava na svom struku i isukala sablje. Sečiva su podmuklo svetlela od zelenog otrova. Kampa

avada kedavra

227

trijumfalno kriknu i neki od kampera vrisnuše. Ostali su pokušali da pobegnu, ali su završili pod nogama demonskih pasa i džinova.

,,Di Immortales!" uzviknu Hiron. Potom je hitro naciljao, ali kao da je Kampa osetila njegovo prisustvo. Zapanjujućom brzinom se vinula uvis i Hironova strela je prozujala pored njene glave, ne povredivši je.

Tajson se nekako izvukao ispod džina kojeg je udarao dok se ovaj nije onesvestio. Potrčao je prema našim linijama, vičući: „Stojte! Ne bežite od nje! Borite se!"

Međutim, već sledećeg trenutka ga je zaskočio demonski pas i oni se u klupku otkotrljaše odatle.

Kampa je sletela na Atinin komandni šator, sravnivši ga sa zemljom. Potrčao sam za njom i ugledao Anabet pored sebe, s mačem u ruci.

„Ovo bi moglo biti to", reče ona.

„Moglo bi."

„Bio si dobar saborac, Algoglavi."

„Ti takođe."

Zajedno smo se isprečili čudovištu na put. Kampa zasikta i zamahnu sabljama prema nama. Sagnuo sam se i izbegao udarac, pokušavajući da joj odvučem pažnju, dok je Anabet krenula u napad, ali je čudovište, izgleda, bilo kadro da se bori s obe ruke odjednom. Blokirala je Anabetin mač i Anabet je morala da odskoči unazad da bi izbegla oblak otrova. Sama blizina tog stvorenja bila je kao stajanje usred oblaka kiseline. Oči su me pekle. Nisam mogao da se nadišem. Znao sam da nećemo izdržati više od nekoliko sekundi.

„Dolazite ovamo!" viknuo sam. „Treba nam pomoć!"

Ali pomoć nije došla. Neki su bili oboreni, neki su se borili da spasu živu glavu, a neki su bili previše uplašeni da bi se pomerili. Tri Hironove strele zariše se u Kampine grudi, ali je ona samo još jače zaurlala.

„Sad!" reče Anabet.

Jurnuli smo zajedno, eskivirali sablje čudovišta, probili njegov gard i umalo... umalo uspeli da ubodemo Kampu u grudi, ali tada ogromna medveđa glava izlete iz njenog struka i mi jedva uspesmo da ustuknemo dovoljno brzo da nas ne ujede. Udarac.

Zacrnelo mi se pred očima. Kad sam se osvestio, Anabet i ja smo ležali na zemlji. Prednje noge čudovišta bile su nam na grudima, pritiskajući nas. Tik nada mnom gamizale su stotine zmija, sikćući kao da se smeju. Kampa je

avada kedavra

228

podigla svoje zelenkaste sablje i shvatio sam da je Anabet i meni upravo ponestalo mogućnosti.

A onda, odnekud iza mene, čuo se gromoglasan lavež. Zid tame udario je u Kampu, bacivši je u stranu. Nad nama je stajala gospođa O'Liri, režeći i škljocajući zubima prema njoj.

„Dobra curica!" reče poznat glas. Dedal je mačem izborio sebi izlazak iz Lavirinta, sekući levo i desno dok je išao prema nama. Pored njega je bio još neko - poznati džin, mnogo viši od Lestrigonaca, sa stotinu talasavih ruku od kojih je svaka držala ogromnu stenu.

„Briarej!" zadivljeno uzviknu Tajson.

„Živeo, mali brate!" urliknu Briarej. „Ne daj se!"

Čim se gospođa O'Liri jednim skokom sklonila s puta, Storuki je bacio plotun stena na Kampu. Stene kao da su se uvećavale čim bi sišle s Briarejevih ruku. Bilo ih je tako mnogo da je izgledalo kako je polovina planete naučila da leti.

Sve se zatreslo.

Tamo gde je do maločas stajala Kampa, sada se nalazila planina ogromnog kamenja, visoka gotovo kao Zevsova pesnica. Jedini znak da je čudovište ikad postojalo behu dva zelena vrha Kampinih sablji, koja su štrcala kroz pukotine.

Kamperi zaklicaše, ali naši neprijatelji još nisu bili poraženi. Jedna od dracena viknu: „Ssssredite ih! Pobijte ih sve ili će vasss Kron odrati žive!"

Bilo je očigledno da su se pretnje plašili mnogo više nego nas. Džinovi krenuše u juriš, u poslednjem očajničkom pokušaju da osvoje kamp. Jedan je iznenadio Hirona udarivši ga iskosa preko zadnjih nogu, i on pade. Šest džinova razdragano uzviknuše bojni poklič i stuštiše se napred.

„Ne!" vrisnuo sam, ali sam bio predaleko da bih priskočio u pomoć Hironu.

A onda se dogodilo. Grover je otvorio usta iz kojih je izleteo najstrašniji zvuk koji sam ikad čuo. Poput mesingane trube pojačane hiljadu puta - zvuk čistog straha.

Kao jedan, Kronovi borci pobacaše oružje i dadoše se u trk za goli život. Džinovi su gazili dracene pokušavajući da se prvi domognu Lavirinta. Telekini, demonski psi i neprijateljski polutani saplitali su se trčeći za njima. Tunel se uz tutnjavu zatvorio i bitka se okončala. Na poljani je vladao mir, osim požara koji je besneo u šumi i jauka ranjenih.

Pomogao sam Anabet da ustane. Otrčali smo do Hirona.

„Jeste li dobro?" upitao sam.

avada kedavra

229

Ležao je na boku, uzalud pokušavajući da ustane. „Kako neprijatna situacija", promrmljao je. „Mislim da ću biti dobro. Srećom, ne ubijamo kentaure sa slomljenim... Ajoj!... slomljenim nogama."

„Potrebna vam je pomoć", rekla je Anabet. „Dovešću bolničara iz Apolonove kuće."

„Ne", usprotivio se Hiron. „Ima mnogo ozbiljnijih povreda za koje mora da se pobrine. Idite! Dobro sam. Ali, Grover... moramo kasnije porazgovarati o tome kako je ono izveo."

„Ono je bilo čudesno", složio sam se.

Grover porumene. „Ne znam odakle je došlo." Kleka ga snažno zagrli. „Ja znam!"

Pre no što je uspela još nešto da kaže, Tajson viknu: „Persi, brzo dođi! Niko!"

Iz njegove crne odeće izvijao se dim. Prsti su mu se zgrčili, a trava oko

njegovog tela je požutela i svenula.

Prevrnuo sam ga što sam nežnije mogao i položio sam mu dlan na grudi. Srce mu je jedva čujno kucalo. „Dajte malo nektara!" viknuo sam.

Jedan od Aresovaca došepa do mene i pruži mi čuturicu. Nasuo sam malo magičnog napitka u Nikova usta. On se zakašlja i zagrcnu, ali mu kapci zatreperiše i otvoriše se.

„Niko, šta se desilo?" upitao sam. „Možeš li da govoriš?"

Slabašno je klimnu glavom. „Još nikad nisam pokušao da ih prizovem toliko mnogo. Ja - biću dobro."

Pomogli smo mu da sedne i dali mu još malo nektara. Treptao je gledajući nas, kao da pokušava da se priseti ko smo, a onda se usredsredio na nekog iza mene.

„Dedale", zakrklja on.

„Da, dečko moj", javi se pronalazač. „Napravio sam veliku grešku. I došao sam da je ispravim."

Dedal je imao nekoliko ogrebotina koje su krvarile zlatnim uljem, ali je ipak izgledao bolje nego većina nas. Njegovo robotsko telo je očigledno brzo zaceljivalo. Iza njega se nadnela gospođa O'Liri, ližući rane na gospodarevoj glavi, tako da je Dedalova kosa stajala smešno nakostrešena. Pored njega je stajao Briarej, okružen grupom kampera i satira koji su ga zadivljeno

avada kedavra

230

posmatrali. Izgledao je nekako stidljivo, ali im se svejedno potpisivao na oklope, štitove i majice.

„Naišao sam na Storukog prolazeći kroz Lavirint", objašnjavao je Dedal. „Učinilo mi se da se uputio ovamo s istom idejom - da vam pritekne u pomoć, ali se izgubio. I tako smo uleteli zajedno. Obojica smo došli da ispravimo grešku."

„Jupi!" Tajson je skakao gore-dole. „Briareju! Znao sam da ćeš doći!"

„Ja nisam", odvratio je Storuki. „Ali ti si me podsetio ko sam, Kiklope. Ti si heroj."

Tajson je na to porumeneo, ali sam ga ja potapšao po leđima. „Ja to odavno znam", rekao sam. „Ali, Dedale... Titanove trupe su još uvek tamo dole. Vratiće se, čak i bez niti. Pronaći će nas pre ili kasnije, sad kad ih predvodi Kron."

Dedal je spremio svoj mač u kanije. ,,U pravu si. Sve dok Lavirint postoji, vaši neprijatelji ga mogu upotrebiti. I zato Lavirint ne sme više da postoji."

Anabet je zurila u njega. „Ali, rekli ste da je Lavirint povezan s vašom životnom silom! Sve dok ste živi..."

„Tako je, mladi moj arhitekto", složio se Dedal. „Kad umrem, Lavirint će umreti sa mnom. Stoga, imam poklon za tebe."

Skinuo je kožnu torbu s leđa, otvorio je i izvadio gladak srebrnast laptop - jedan od onih koje sam video u radionici. Na poklopcu je stajalo plavo slovo Delta.

„Sav moj rad je ovde unutra", rekao je. „To je sve što sam uspeo da spasim od vatre. Beleške o projektima koje nisam ni započeo. Neki od mojih omiljenih planova. Nisam mogao da radim na njima proteklih par milenijuma. Nisam se usuđivao da otkrijem svoj rad svetu smrtnika. Ali tebe će možda zanimati."

Dodao je kompjuter Anabet, koja je zurila u njega kao da je od čistog zlata. „Vi meni dajete ovo? Ali ovo je neprocenjivo! Vredi... ne umem ni da kažem koliko!"

„Mala nadoknada za to kako sam se ponašao", rekao je Dedal. „Bila si u pravu, Anabet, što se tiče Atinine dece. Trebalo bi da budemo mudri, a ja to nisam bio. Jednog dana, ćeš biti veći arhitekta nego što sam ja ikad bio. Preuzmi moje ideje i unapredi ih. To je najmanje što mogu da učinim pre no što umrem."

„Ček"', rekao sam. „Pre no što umrete? Ali ne smete se ubiti! To je pogrešno!"

avada kedavra

231

Odmahnuo je glavom. „Manje je pogrešno nego skrivanje od sopstvenih zločina više od dve hiljade godina. Genijalnost nije izgovor za zlo, Persi. Moj čas je kucnuo. Moram da se suočim sa svojom kaznom."

„Nećete imati fer suđenje", rekla je Anabet. „Minosov duh je jedan od sudija..."

„Prihvatiću ono što mi dosude", rekao je. ,,I uzdati se u pravdu Podzemnog sveta, onakvu kakva jeste. To je sve što možemo, zar ne?"

Pogledao je pravo u Nika, čije se lice smračilo.

„Da", rekao je naposletku.

„Hoćeš li, onda, uzeti moju dušu kao otkup?" upitao ga je Dedal. „Mogao bi da je upotrebiš i tako vratiš svoju sestru."

„Neću", odvratio je Niko. „Pomoći ću ti da oslobodiš svoju. Bjanka je umrla. Mora ostati tamo gde je."

Dedal klimnu glavom. „Dobro postupaš, Hadov sine. Postaješ mudar." Potom se okrenuo prema meni. „Jedna, poslednja usluga, Persi Džeksone. Ne mogu ostaviti gospodu O'Liri samu. A ona ne želi da se vrati u Podzemni svet. Hoćeš li se starati o njoj?"

Pogledao sam ogromno crno pseto, koje je tužno cvilelo, još uvek ližući Dedalovu kosu. Razmišljao sam o tome da u maminoj zgradi ne dozvoljavaju držanje pasa u stanu, pogotovo ne pasa većih od stana, ali sam rekao: „Aha. Naravno da hoću."

,,U tom slučaju, spreman sam da se vidim sa svojim sinom... i s Perdiksom", rekao je. „Moram im reći koliko mi je žao zbog svega."

Anabetine oči su bile pune suza.

Dedal se okrenuo prema Niku, koji je isukao svoj mač. U prvi mah sam se pobojao da će Niko saseći starog pronalazača, ali on jednostavno reče: „Tvoj čas je davno kucnuo. Idi i počivaj u miru."

Dedalovim licem razlio se osmeh olakšanja. Ukočio se, kao kip. Koža mu je postala providna, otkrivajući bronzane zupčanike i mašineriju koja je zujala u njegovom telu. Potom se kip pretvorio u sivi pepeo i raspao.

Gospođa O'Liri stade da zavija. Potapšao sam je po glavi, pokušavajući da je utešim što sam bolje umeo. Zemlja zadrhta - zemljotres se verovatno osetio u svim većim gradovima na svetu - dok se drevni Lavirint urušavao. Nadao sam se da su negde ostali zakopani i ostaci Titanove vojske.

Osvrnuo sam se i pogledao pokolj na poljani i iznurena lica svojih prijatelja.

,,Ajmo", rekao sam. „Imamo posla."

avada kedavra

232

19.

VEĆE DOBIJA OTKAZ

Bilo je previše oproštaja.

Te noći sam prvi put video pogrebne pokrove na telima kampera; ne bih želeo da to ikad više vidim.

Među poginulima je bio Li Flečer, iz Apolonove kuće, oboren džinovim buzdovanom. Bio je umotan u zlatan pokrov bez ikakvih ukrasa. Dionizijev sin, koji je pao u borbi s neprijateljskim polutanom, bio je umotan u tamnoljubičast pokrov izvezen lišćem vinove loze. Zvao se Kastor. Bilo me je sramota, jer sam ga tri godine viđao u kampu i nisam se potrudio da saznam ni kako se zove. Imao je sedamnaest godina. Njegov brat, Poluks, pokušao je da kaže nekoliko reči, ali se zagrcnuo i samo je uzeo baklju. Zapalio je pogrebnu lomaču nasred amfiteatra i vatra je progutala pokrove u roku od samo nekoliko sekundi, dok su se dim i varnice dizali ka zvezdama.

Sledeći dan smo proveli lečeći ranjenike, a to su bili maltene svi preostali kamperi. Satiri i drijade su radili na otklanjanju štete u šumi.

U podne je Veće starešina satira održalo hitan sastanak u svom svetom šumarku. Tamo su bila trojica starih satira, kao i Hiron, koji je sedeo u invalidskim kolicima. Njegova slomljena konjska noga je još uvek zarastala, tako da je bio osuđen da sledećih par meseci provede u kolicima, sve dok mu noga ne ojača dovoljno kako bi mogla da podnese njegovu težinu. Šumarak je bio pun satira, drijada i najada koje su izašle iz vode - stotine njih, željni da čuju šta će se dogoditi. Kleka, Anabet i ja smo stajali pored Grovera.

Silenus je hteo smesta da progna Grovera, ali ga je Hiron ubedio da barem prvo sasluša dokaze, tako da smo svima ispričali šta se dogodilo u kristalnoj pećini i šta je Pan rekao. Potom je više svedoka s poprišta bitke opisalo čudan zvuk koji je ispustio Grover, koji je oterao Titanovu vojsku natrag u podzemlje.

„Bila je to panika", insistirala je Kleka. „Grover je prizvao moć boga divljine."

„Panika", upitao sam.

„Persi", objasnio je Hiron, „za vreme prvog rata između bogova i Titana, gospodar Pan je ispustio stravičan krik koji je uplašio i oterao neprijateljske trupe. U tome se sastoji - sastojala se - njegova najveća moć: ogroman talas

avada kedavra

233

straha koji je pomogao bogovima da osvoje pobedu. Reč panika nastala je od Panovog imena, znaš. A Grover je upotrebio tu moć, dozvavši je iz sebe samog."

„Nečuveno!" penio je Silenus. „Svetogrđe! Možda nas je bog divljine sve udostojio blagoslovom. Ili je možda Groverova muzika toliko grozna da je uplašila i oterala neprijatelja!"

„Nije bilo to, gospodine", reče Grover. Zvučao je i ponašao se mnogo smirenije od mene, da su me tako uvredili. „Pustio je da njegov duh pređe u sve nas. Moramo delati.Svako od nas mora raditi na obnavljanju prirode, na zaštiti onoga što je od nje ostalo. Moramo širiti reč. Pan je mrtav. Nema nikog drugog do nas samih."

„Posle dve hiljade godina traganja, to je ono u šta bi ti hteo da poverujemo?" vrisnu Silenus. „Nikad! Moramo nastaviti potragu. Prognajte izdajnika!"

Neki od starijih satira se mrmljajući složiše s njim.

„Glasajmo!" naredi Silenus. „Ko bi, uostalom, i poverovao ovom smešnom balavom satiru?"

„Ja", začuo se poznat glas.

Svi se okrenuše. U šumarak je dugim koracima ulazio Dionizije. Na sebi je imao zvanično crno odelo, tamnoljubičastu kravatu i košulju boje ljubičice, tako da ga umalo nisam prepoznao, a inače kovrdžava kosa bila mu je brižljivo začešljana. Oči su mu bile zakrvavljene kao i obično, a podnadulo lice rumeno, no izgledalo je da više pati od tuge nego zbog nemogućnosti da pije.

Svi satiri s poštovanjem ustadoše i pokloniše se kad je prišao. Dionizije mahnu rukom i odmah pored Silenusove stolice izrastao je presto od vinove loze.

Dionizije sede i prekrsti noge. Potom pucnu prstima i satir žurno pritrča s poslužavnikom punim sira i krekera i dijet-kolom.

Bog vina se okrenu prema okupljenima. „Jesam li vam nedostajao?"

Satiri se polomiše potvrdno klimajući i klanjajući se. „O da, mnogo, gospodine!"

,,E pa meni ovo mesto uopšte nije nedostajalo!" odbrusi Dionizije. „Nosim loše vesti, prijatelji. Zle vesti. Niži bogovi menjaju strane. Morfej je prišao neprijatelju. Hekata, Janus i Nemezis takođe. Zevs će ga znati koliko ih je još otišlo s njima."

U daljini se prolomi grmljavina.

avada kedavra

234

„Eto ti sad", reče Dionizije. „Čak ni Zevs ne zna. A sad, da čujem Groverovu priču. Ponovo, od početka do kraja."

„Ali, gospodaru", pobuni se Silenus. „To je puka besmislica!"

Dionizijeve oči blesnuše ljubičastom vatrom. „Upravo sam saznao da je moj sin Kastor poginuo, Silenuse. Nisam dobro raspoložen. Biće bolje da mi udovoljiš."

Silenus proguta knedlu i mahnu Groveru da počne iznova.

Kad je Grover završio priču, gospodin D klimnu glavom. „Zvuči baš kao nešto što bi Pan uradio. Grover je u pravu. Potraga je zamorna. Morate početi da mislite svojom glavom." Potom se okrenuo prema satiru. „Donesi mi oljuštenog grožđa, odmah!"

„Da, gospodine!" Satir odskakuta.

„Moramo prognati izdajnika!" insistirao je Silenus.

„Ja kažem ne", suprotstavio mu se Dionizije. „To je moj glas."

„Ja takođe glasam protiv", umešao se Hiron.

Silenus tvrdoglavo isturi čeljust. „Ko je za progon?"

Ruke su podigli on i dvojica starih satira.

„Tri prema dva", objavio je Silenus.

„Da", reče Dionizije. „Ali, nažalost po vas, glas boga se računa dvostruko. A pošto sam ja glasao protiv, nerešeno je."

Silenus ustade, vidljivo ljut. „Ovo je nečuveno! Veće ne sme ostati u ovakvoj pat-poziciji."

„Onda nek se raspusti!" reče gospodin D. „Uopšte ne marim."

Silenus se kruto naklonio, zajedno sa svojom dvojicom prijatelja, i potom oni odoše iz šumarka. Dvadesetak satira otišlo je s njima. Ostali su stajali naokolo, uznemireno mrmljajući.

„Ne brinite", reče im Grover. „Ne treba nam Veće da nam govori šta da radimo. Umećemo to da shvatimo i sami."

Ponovio im je Panove reči - da moraju spašavati prirodu delić po delić. Počeo je da deli satire u grupe - prvi će otići u nacionalne parkove, drugi će potražiti poslednje oaze netaknute divljine, treći braniti parkove u velikim gradovima.

„Dakle", reče mi Anabet, „izgleda da Grover odrasta."

avada kedavra

235

Kasnije tog popodneva, zatekao sam Tajsona na plaži, u razgovoru s Briarejem. Briarej je gradio zamak od peska, koristeći pedesetak svojih ruku. Nije istinski obraćao pažnju na ono što je radio, ali njegove ruke su podigle trospratno zdanje s utvrđenim zidinama, šancem i pokretnim mostom. Tajson je crtao mapu na pesku.

„Skreneš levo kod grebena", govorio je Briareju. „Kad ugledaš potopljeni brod, ideš pravo naniže. Onda oko kilometar i po na istok, pa pored groblja sirena, i ugledaćeš vatre kako gore."

„Upućuješ ga kako da stigne do kovačnica?" upitao sam.

Tajson potvrdno klimnu. „Briarej želi da pomogne. Podučiće Kiklope onome što smo zaboravili - kako da pravimo bolje oružje i oklope."

„Želim da vidim Kiklope", složio se Briarej. „Ne želim više da budem sam."

„Sumnjam da ćeš tamo dole biti sam", rekao sam, pomalo čežnjivo, jer nisam nikad bio u Posejdonovom kraljevstvu. „Oni će se postarati da imaš pune ruke posla."

Briarejevo lice se preobrazilo u čist izraz zadovoljstva. „To zvuči dobro! Voleo bih samo kad bi i Tajson mogao da pođe sa mnom."

Tajson porumene. „Moram da ostanem ovde sa svojim bratom. Bićeš odličan, Briareju. Hvala ti."

Storuki se jedno sto puta rukovao sa mnom. „Srešćemo se opet, Persi. Znam to!"

Zatim je stegao Tajsona u zagrljaj dostojan hobotnice i odgacao u okean. Gledali smo za njim sve dok njegova ogromna glava nije nestala pod talasima.

Potapšao sam Tajsona po leđima. „Mnogo si mu pomogao."

„Samo sam razgovarao s njim."

„Verovao si u njega. Bez Briareja, nikad ne bismo pobedili Kampu."

Tajson se široko osmehnuo. „On mnogo dobro baca kamenje!"

Nasmejao sam se. „Da. Stvarno mnogo dobro baca kamenje. Hajde, momčino. Idemo na večeru."

Regularna večera u kampu mi je baš prijala. Tajson je sedeo sa mnom za

Posejdonovim stolom. Zalazak sunca nad Long Ajlendom bio je prelep. Stvari se ni izdaleka nisu vratile u normalu, ali kad sam prišao mangalu i bacio deo svoje večere u plamen, kao ponudu Posejdonu, osećao sam da zaista imam zašto da budem zahvalan. Moji prijatelji i ja smo bili živi. Kamp je bio bezbedan. Kron je pretrpeo poraz - barem na neko vreme.

avada kedavra

236

Mučila me je jedino pomisao na Nika, koji je sedeo u senci na rubu paviljona. Bilo mu je ponuđeno mesto za Hermesovim stolom, pa čak i za glavnim stolom, sa Hironom, ali je odbio.

Posle večere, kamperi su pošli prema amfiteatru, gde su Apolonovci obećali divno veče pored logorske vatre, ne bi li nam se malo podigao duh, ali Niko se okrenuo i nestao u šumi. Zaključio sam da je bolje da pođem za njim.

Prolazeći ispod senki drveća, shvatio sam da veče već uveliko pada. Nikad se ranije nisam bojao šume, iako sam znao da je puna čudovišta. Ipak, pomislio sam na jučerašnju bitku i upitao se da li ću ikad više moći da prođem ovuda a da se ne setim tog užasa.

Nisam nigde video Nika, ali posle nekoliko minuta hoda, ugledao sam svetlost ispred sebe. U prvi mah sam pomislio da je Niko upalio baklju. Približivši se, shvatio sam da svetlost potiče od duha. Na proplanku je stajalo svetlucavo obličje Bjanke di Anđelo, osmehujući se svom bratu. Rekla mu je nešto i dotakla mu lice - ili je barem pokušala. Zatim je njen lik izbledeo.

Niko se okrenuo i ugledao me, ali nije izgledao ljutito.

„Opraštali smo se", promuklo je rekao.

„Nedostajao si nam za večerom", rekao sam. „Mogao si sesti sa mnom."

„Ne."

„Niko, ne možeš da propuštaš obroke jedan za drugim. Ako ne želiš da stanuješ s Hermesovcima, možda bi mogao da budeš smešten u Veliku kuću. Barem tamo ima soba koliko hoćeš."

„Ne ostajem ovde, Persi."

„Ali... ne možeš tek tako da odeš. Spoljni svet je previše opasan za usamljenog polutana. Moraš se obučavati."

„Obučavam se s mrtvima", odvratio je ravnim glasom. „Ovaj kamp nije za mene. Postoji razlog što nema Hadove kuće. Nije dobrodošao u kampu, ništa više nego na Olimpu. Ne pripadam ovde. Moram da idem."

Poželeo sam da kažem nešto, ali deo mene je znao da je Niko u pravu. Nije mi se dopadalo, ali on će morati da pronađe sopstveni, mračan put. Setio sam se kako se, tamo u Panovoj pećini, bog divljine obratio svima nama ponaosob... osim Niku.

„Kad polaziš?" upitao sam.

„Odmah. Imam bezbroj pitanja. Na primer, ko je bila moja majka? I ko je plaćao za moje i Bjankino školovanje? Ko je bio onaj advokat koji nas je izveo iz hotela 'Lotos'? Ne znam baš ništa o svojoj prošlosti. Moram da saznam."

avada kedavra

237

„To ima logike", priznao sam. „Ali nadam se da ne moramo biti neprijatelji."

Oborio je pogled. „Izvini što sam se ponašao kao derište. Trebalo je da te slušam u vezi s Bjankom."

„Uzgred..." Iskopao sam nešto iz džepa. „Tajson je pronašao ovo kad je sređivao kuću. Pomislio sam da bi voleo da je imaš." Pružio sam mu olovnu figuricu Hada - kipić iz Mitomagije, koji je ostavio ovde kad je zimus pobegao iz kampa.

Niko je oklevao. „Ne igram se više toga. To je za decu."

„Ima napadačku moć od četiri hiljade", mamio sam ga.

„Pet hiljada", ispravio me je Niko. „Ali samo ako tvoj protivnik napadne prvi."

Osmehnuo sam se. „Možda je sasvim u redu da s vremena na vreme budeš dete." Dobacio sam mu figuricu.

Niko ju je držao na dlanu nekoliko časaka, posmatrajući je, a onda ju je ubacio u džep. „Hvala ti."

Pružio sam ruku. Rukovao se sa mnom, oklevajući. Ruka mu je bila hladna kao led.

„Moram toliko toga da istražim", rekao je. „Ponešto od toga... U svakom slučaju, ako saznam išta korisno, javiću ti."

Nisam bio siguran na šta misli, ali sam klimnuo glavom. „Javljaj se ponekad, Niko."

Okrenuo se i otkoračao u šumu. Senke kao da su se savijale oko njega dok je hodao, kao da su tražile da obrati pažnju na njih.

Glas iza mojih leđa reče: „Taj dečak je zaista na sto muka." Okrenuo sam se i ugledao Dionizija kako stoji tamo, još uvek u onom crnom odelu.

„Prošetaj sa mnom", rekao je.

„Gde?" sumnjičavo sam upitao.

„Samo do logorske vatre", odvratio je. „Počinjao sam da se osećam bolje, pa rekoh, da prošetam malo s tobom. Ti uvek uspeš da me iznerviraš."

„Ovaj, hvala."

Ćutke smo hodali kroz šumu. Primetio sam da Dionizije hoda po vazduhu. Njegove blistave, crne cipele lebdele su oko dva prsta iznad tla. Valjda nije želeo da se isprljaju.

„Imamo mnogo izdaja", rekao je. „Stvari ne stoje dobro po Olimp. Ipak, ti i Anabet ste spasli ovaj kamp. Nisam siguran da li bi trebalo da vam budem zahvalan zbog toga."

avada kedavra

238

„Bio je to zajednički trud svih nas."

Slegao je ramenima. „Bez obzira, pretpostavljam da je ono što ste vas dvoje uradili dokaz izvesne sposobnosti. Mislio sam da bi trebalo da znaš - niste baš totalno zabrljali."

Stigli smo do amfiteatra i Dionizije je pokazao prema logorskoj vatri. Klarisa je sedela rame uz rame s krupnim Latino momkom koji joj je upravo pričao neki vic. Bio je to Kris Rodrigez, polutan koji je izgubio razum u Lavirintu.

Okrenuo sam se prema Dioniziju. „Vi ste ga izlečili?"

„Ludilo je moja specijalnost. Bilo je prilično jednostavno."

„Ali... učinili ste dobro delo. Zašto?"

On podignu obrvu. „Jer sam dobar! Iz mene prosto izvire dobrota, Peri Johansone. Zar to nisi dosad primetio?"

„Ovaj..."

„Možda zbog tuge za mojim sinom. Možda zato što sam pomislio da ovaj momak, ovaj Kris, zaslužuje još jednu priliku. U svakom slučaju, izgleda da je to popravilo Klarisino raspoloženje."

„Zašto mi govorite sve ovo?"

Bog vina uzdahnu. „Eh, Had bi ga znao. Ali upamti, momče, da dobro delo može ponekad biti moćno kao mač. Kao smrtnik, nisam nikad bio neki naročit borac, sportista ili pesnik. Samo sam pravio vino. Ljudi u mom selu su mi se smejali. Rekli su da od mene neće nikad ništa biti. A vidi me sad. Ponekad male stvari umeju da postanu zaista velike."

Potom je otišao, ostavivši me da razmišljam o tome. Dok sam posmatrao Klarisu i Krisa kako zajedno pevaju jednu od onih tupavih pesama koje se pevaju pored logorske vatre, držeći se za ruke u tami, uvereni da ih niko ne vidi, morao sam da se osmehnem.

avada kedavra

239

20.

MOJA ROĐENDANSKA ŽURKA

DOŽIVLJAVA MRAČAN ZAOKRET

Ostatak leta je bio toliko normalan da mi je bilo čudno. Nastavilo se sa svakodnevnim aktivnostima: gađanje lukom i strelom, penjanje na stenu, jahanje pegaza. Igrali smo se osvajanja zastave (mada smo svi izbegavali Zevsovu pesnicu). Pevali smo pored logorske vatre, trkali se dvokolicama i podvaljivali drugim kućama. Provodio sam mnogo vremena s Tajsonom i igrajući se s gospođom O'Liri, ali ona je i dalje umela da zavija po celu noć, tugujući za svojim starim gospodarom. Anabet i ja smo se uglavnom zaobilazili. Voleo sam da budem s njom, ali to me je na neki način bolelo, a bolelo je i kad nisam bio s njom.

Želeo sam da razgovaramo o Kronu, ali nisam to mogao a da ne pomenem Luka. A to je bila tema koju jednostavno nisam mogao da načnem. Ućutkala bi me kad god bih pokušao da pomenem njegovo ime.

Prošao je juli, s vatrometom na plaži za praznik Četvrtog jula. Avgust je bio toliko vruć da su se jagode sparušile u poljima. Konačno je stigao i poslednji dan u kampu. Na mom krevetu se posle doručka pojavio stari formular koji me je upozoravao da će me harpije-čistačice pojesti ako me zateknu u kući posle podneva.

U deset pre podne, stajao sam na vrhu Brda polutana, čekajući kamperski kombi koji je trebalo da me prebaci u grad. Dogovorio sam se da gospođa O'Liri ostane u kampu, gde je Hiron obećao da će se starati o njoj. Tajson i ja ćemo je posećivati na smenu.

Nadao sam se da će se Anabet voziti sa mnom do Menhetna, ali ona je samo došla da me isprati. Rekla je da je sredila da još malo ostane u kampu. Negovaće Hirona dok mu se noga sasvim ne oporavi i proučavati Dedalov laptop, kojim je bila potpuno obuzeta tokom protekla dva meseca. Posle toga će se vratiti kod oca u San Francisko.

„Tamo ću ići u jednu privatnu školu", rekla je. „Verovatno je neću podnositi, ali..." Slegla je ramenima.

„Pa dobro, čuj, javljaj se, važi?"

avada kedavra

240

„Razume se", malodušno je odvratila. „Držaču oči otvorene, za slučaj da se..."

Eto ga opet. Luk. Nije mogla ni da izgovori njegovo ime a da ne otvori ogromnu kutiju punu bola, brige i gneva.

„Anabet", rekao sam. „Kako je glasio ostatak proročanstva?"

Zagledala se u šumu u daljini, ali nije rekla ništa. „U pomrčinu beskrajnog lavirinta ćeš zaci", prisećao sam se početka proročanstva. „Mrtvaca, izdajnika i izgubljenog tamo ćeš naći. Mrtvih smo dovoljno našli, spasli smo Itana Nakamuru, koji je postao izdajnik, a pronašli smo i izbledelog Pana, koji se izgubio s lica zemlje."

Anabet mi je, negodujući, dala znak glavom da prestanem.

„Ruka kralja duhova odvešće te u spas il' na stratište", navaljivao sam. „To nije bio Minos, kao što sam mislio. To je bio Niko. Odabravši našu stranu, spasao nas je. A Atininog deteta biće to poslednje uporište - to je bio Dedal."

„Persi..."

„Poslednji dah heroja će ga zatrti. Sad shvatam. Dedal je umro da bi uništio Lavirint. Ali kako je glasio poslednji..."

„Ljubav će oteti kob gora od smrti." Anabetine oči zasuziše. „To je bio poslednji stih, Persi. Jesi li sad zadovoljan?"

Sunce je izgledalo hladnije nego maločas. ,,Oh", izustio sam. „Znači, Luk..."

„Persi, nisam znala o kome govori proročanstvo. Ja - ja nisam znala da li..." Bespomoćno je zaćutala i potom nastavila. „Luk i ja - godinama je bio jedini kome je bilo istinski stalo do mene. Mislila sam..."

Pre no što je mogla da nastavi, pored nas se pojavila iskra svetlosti, kao da je neko podigao zlatnu zavesu u vazduhu.

„Nemaš zašto da se izvinjavaš, mila." Na brdu je stajala visoka žena u beloj haljini, s tamnom pletenicom prebačenom preko ramena.

„Hera", reče Anabet.

Boginja se osmehnula. „Pronašla si odgovore, kao što sam i znala da hoćeš. Tvoja potraga je bila uspešna."

„Uspešna?" rekla je Anabet. „Luka više nema. Dedal je mrtav. Pan je mrtav. Šta je tu..."

„Naša porodica je bezbedna", insistirala je Hera. „Bolje je što onih drugih više nema, mila. Ponosim se tobom."

Stisnuo sam pesnice. Nisam verovao rođenim ušima. „Vi ste platili Gerionu da nas pusti da prođemo kroz ranč, zar ne?"

avada kedavra

241

Hera slegnu ramenima. Njena haljina je zasvetlucala u bojama duge. „Želela sam da vam ubrzam putovanje."

„Ali nije vas bilo briga za Nika. Bilo vam je svejedno što će ga predati Titanima."

„Daj, molim te." Hera nemarno odmahnu rukom. „Hadov sin je i sam to rekao. Niko ga ne želi u blizini. Ne uklapa se."

„Hefest je bio u pravu", zarežao sam. „Vama je stalo samo do savršene porodice, a ne do stvarnih ljudi."

Njene oči zablistaše opasnim sjajem. „Čuvaj se, Posejdonov sine. Vodila sam te kroz Lavirint više nego što si svestan. Bila sam na tvojoj strani kad si se suprotstavio Gerionu. Ja sam usmerila tvoju strelu. Ja sam te poslala na Kalipsino ostrvo. Ja sam otvorila put do planine Titana. Anabet, dušo, ti sigurno uviđaš koliko sam pomogla. Cenila bih žrtvu prinesenu zbog mog truda."

Anabet je stajala nepomično kao kip. Mogla je reći hvala. Mogla je obećati da će ubaciti koju pljeskavicu u mangal za Heru i potom zaboraviti celu stvar. Ali ona je tvrdoglavo stisnula zube. Izgledala je upravo kao onomad pred Sfingom - odlučna da ne prihvati lak odgovor, pa makar je to uvalilo u ozbiljnu nevolju. Shvatio sam da je baš to jedna od onih stvar koje najviše volim kod Anabet.

„Persi je u pravu." Ona okrenu boginji leđa. „Vi ste ona koja se ne uklapa, kraljice Hero. Stoga, sledeći put, hvala... ali ne, hvala."

Herin iskrivljeni osmeh je bio gori od empuzinog. Njeno obličje poče da se presijava. „Zažalićeš zbog ove uvrede, Anabet. Grdno ćeš zažaliti."

Odvratio sam pogled dok je boginja poprimala svoje stvarno božansko obličje i nestala u zaslepljujućem blesku svetlosti.

Na vrnu brda je opet bilo mirno. Tamo pored omorike, zmaj Pelej je dremao pod Zlatnim runom kao da se ništa nije dogodilo.

„Izvini", reče mi Anabet. „Ja - trebalo bi da se vratim. Javiću ti se."

„Slušaj, Anabet..." Pomislio sam na Svetu Helenu, Kalipsino ostrvo, Luka i Rejčel Elizabet Der, i kako je odjednom sve postalo tako komplikovano. Želeo sam da kažem Anabet da nisam zaista želeo da se toliko udaljimo.

Potom je Argus pritisnuo sirenu dole na drumu i više nisam imao prilike za to.

„Bolje da kreneš", reče Anabet. „Vodi računa o sebi, Algoglavi."

avada kedavra

242

Otrčala je nizbrdo. Gledao sam za njom sve dok nije stigla do kuća. Nije se nijednom osvrnula.

Dva dana kasnije bio mi je rođendan. Nikad ga nisam nešto posebno

reklamirao, jer je uvek padao posle kampa, tako da obično niko od mojih prijatelja kampera nije mogao da dođe, a smrtnih prijatelja baš nešto i nemam. To što sam postajao stariji nije mi delovalo kao veliki razlog za slavlje, budući da sam dobio ono vajno proročanstvo da ću uništiti ili spasti svet kad navršim šesnaestu. Ove godine sam punio petnaest. Vreme mi je isticalo.

Mama je napravila malu žurku u našem stanu. Došao je Pol Faran, ali sve je bilo okej, jer je Hiron uz pomoć Magle ubedio sve u gimnaziji „Gud" da ja nemam nikakve veze s eksplozijom u sali za probe orkestra. Sada su Pol i ostali svedoci bili uvereni da je Keli bila luda navijačica-bombašica, dok sam ja bio samo nedužni posmatrač koji se uspaničio i pobegao s mesta događaja. Još uvek mi je bilo dozvoljeno da sledećeg meseca krenem u prvi razred gimnazije u „Gudu".

Ako želim da održim ritam izbacivanja iz jedne škole svake godine, moraću više da se potrudim.

Tajson je takođe došao na moju žurku, a moja mama je umesila dve dodatne plave torte samo za njega. Dok je Tajson pomagao mami da naduva balone, Pol Faran me je zamolio da mu pomognem u kuhinji.

Dok smo sipali punč, rekao je: „Čujem da te je mama upisala na časove vožnje od septembra."

„Aha. Baš kul. Jedva čekam."

Ozbiljno, oduvek sam jedva čekao da dobijem vozačku dozvolu, ali nekako mi srce više nije bilo u tome, a Polu je to bilo jasno. Na neki čudan način, ponekad me je podsećao na Hirona, tom svojom sposobnošću da te pogleda i pročita ti misli. Pretpostavljam da je to bila ta profesorska aura.

„Imao si teško leto", rekao je. „Rekao bih da si izgubio nekog ko ti je mnogo značio. I... nevolja s devojkom?"

Buljio sam u njega. „Otkud znate? Je l' moja mama..."

Podigao je ruke. „Tvoja mama nije ni zucnula. A ja neću da te zapitkujem i da se mešam u tvoje stvari. Samo znam da ima nečega neobičnog u vezi s tobom, Persi. Dešava ti se mnogo stvari koje ne mogu da dokučim. Ali i meni je jednom bilo petnaest godina, pa sam samo pretpostavio na osnovu izraza na tvom licu... Dakle, prošao si kroz težak period."

avada kedavra

243

Klimnuo sam glavom. Obećao sam mami da ću reći Polu istinu o sebi, ali ovo mi nije izgledalo kao povoljan trenutak. Ne još. „Izgubio sam dvojicu prijatelja u tom kampu u koji odlazim", rekao sam. „Mislim, nisu mi bili najbliži prijatelji, ali ipak..."

„Žao mi je."

„Da. I, ovaj, to s devojkom..."

„Izvoli." Pol mi je dodao malo punča. „Za tvoj petnaesti rođendan. I da tvoja naredna godina bude bolja."

Kucnuli smo se papirnim čašama i ispili.

„Persi, nije mi baš prijatno što ti dajem još jednu temu za razmišljanje", rekao je Pol. „Ali želim nešto da te pitam."

„Da?"

,,U vezi s devojkom."

Namrštio sam se. „Kako to mislite?"

„Tvoja mama", rekao je Pol. „Razmišljam da je zaprosim."

Umalo sam ispustio čašu. „Mislite... da se venčate? Vi i ona?"

„Pa da, to je otprilike opšta zamisao. Imaš li ti nešto protiv?"

„Tražite moju dozvolu?"

Počešao se po bradi. „Ne znam da li je to baš dozvola, ali ona je tvoja majka. I znam da trenutno imaš briga. Ne bih se osećao dobro ako prvo ne popričam s tobom o tome, kao muškarac s muškarcem."

„Kao muškarac s muškarcem", ponovio sam. Zvučalo je čudno, kad tako kaže. Pomislio sam na Pola i moju mamu, kako se ona osmehuje i više smeje kad je on tu, i kako je Pol dao sve od sebe da me ubaci u gimnaziju. Zatekao sam sebe kako govorim: „Mislim da je to odlična ideja, Pole. Samo napred."

Osmehnuo se zaista široko. „Živeo, Persi. Hajde da uživamo u žurci."

Upravo sam se spremao da ugasim svećice, kad se začulo zvono na vratima.

Mama se namrštila. „Ko bi to mogao da bude?"

Bilo je čudno, zato što je naša nova zgrada imala vratara, ali nas on nije obavestio da neko dolazi. Mama je otvorila vrata i zinula od čuda.

Pred vratima je stajao moj tata. Na sebi je imao bermude, havajsku košulju i japanke s anatomskim đonom, kao i obično. Crna brada mu je bila uredno potkresana, a morsko-zelene oči su mu blistale. Na glavi je imao izanđalu kapu ukrašenu pecaroškim mamcima. Na njoj je pisalo, Neptunova srećna pecaroška kapa.

avada kedavra

244

„Pos..." Moja majka se zaustavila i pocrvenela sve do korena kose. „Ovaj, zdravo."

„Zdravo, Seli", rekao je Posejdon. „Lepa si kao i uvek. Smem li da uđem?"

Moja mama ispusti cijukav zvuk koji je mogao biti i „kako da ne" i „pomagajte". Posejdon ga je shvatio kao dopuštenje da uđe unutra.

Pol nas je redom pogledao, pokušavajući da dokuči izraze na našim licima. Naposletku je prišao. „Zdravo, ja sam Pol Faran."

Posejdon podignu obrvu dok su se rukovali. „Šaran, rekoste?"

„Ne. Faran."

,,A, tako", reče Posejdon. „Šteta. Baš volim šarane. Ja sam Posejdon."

„Posejdon? Zanimljivo ime."

„Da, meni se baš dopada. Imam još nekoliko imena, ali Posejdon mi je nekako najdraže."

„Kao bog mora."

,,E, baš tako, da."

„Dakle!" uplete se moja mama. „Ovaj, baš nam je drago što si uspeo da svratiš. Pole, ovo je Persijev otac."

„Ah." Pol klimnu glavom, mada nije delovao kao da mu je stvarno drago. „Shvatam."

„Tatice!" Tajson dotrča preko sobe i snažno zagrli Posejdona, gotovo mu zbacivši pecarošku kapu s glave.

Pol je zinuo. Zabuljio se u moju mamu. „Tajson je..."

„Nije moj" reče mu ona. „Duga priča."

„Nisam mogao da propustim Persijev petnaesti rođendan", rekao je Posejdon. „Zamislite, da smo u Sparti, Persi bi od danas bio odrastao muškarac!"

„Tačno", rekao je Pol. „Predavao sam istoriju starog veka, znate."

Posejdonove oči zaiskriše. „Moja oblast. Stari vek. Seli, Pole, Tajsone... nećete mi zameriti ako nakratko pozajmim Persija?"

Stavio mi je ruku na rame i poveo me u kuhinju.

Kad smo se našli u četiri oka, njegov osmeh je izbledeo. „Jesi li dobro,

sine?"

„Jesam, dobro sam. Valjda."

avada kedavra

245

„Čuo sam priče", rekao je Posejdon. „Ali hteo sam da čujem uživo od tebe. Reci mi sve."

I tako sam mu sve ispričao. Bilo je pomalo zbunjujuće, jer je Posejdon vrlo napregnuto slušao. Nijednog trenutka nije skinuo oči s mog lica. Njegov izraz se sve vreme nije menjao. Kad sam bio gotov, lagano je klimnuo glavom.

„Znači, Kron se stvarno vratio. Neće proći dugo, a imaćemo pravi rat na vratu."

„Šta je s Lukom?" upitao sam. „Stvarno ga više nema?"

„Ne znam, Persi. To je krajnje uznemirujuće."

„Ali njegovo telo je smrtno. Zar ne možeš jednostavno da ga uništiš?"

Posejdon je delovao uznemireno. „Smrtno, možda. Ali nešto je drugačije u vezi s Lukom, sine. Ne znam kako su ga pripremili da udomi Titanovu dušu, ali neće biti lako ubiti ga. A ipak, bojim se da mora biti ubijen ako mislimo da pošaljemo Krona nazad u jamu. Moraću da razmislim o tome. Na nesreću, imam i sopstvenih problema."

Setio sam se šta mi je Tajson rekao na početku leta. „Stari bogovi mora?"

„Da. Bitka je došla prvo do mene, Persi. Ne smem dugo da se zadržavam. Čak i ovog trenutka je okean u ratu sa samim sobom. Dajem sve od sebe da sprečim da uragani i tajfuni ne unište vaš svet ovde na kopnu - toliko se žestoke borbe vode."

„Dozvoli da siđem tamo dole", rekao sam. „Dozvoli da pomognem."

Posejdonove oči se naboraše kad se osmehnuo. „Ne još, sine. Osećam da ćeš biti potreban ovde. Što me podseti..." Izvadio je peščani dolar11 i utisnuo mi ga u ruku. „Tvoj rođendanski poklon. Pametno ga potroši."

„Ovaj, da potrošim peščani dolar?"

„O da. U moje vreme, mogao si dosta toga da kupiš za peščani dolar. Mislim da ćeš ustanoviti da je to još uvek moguće, ako ga upotrebiš u pravoj situaciji."

„Kakvoj situaciji?"

„Kad kucne čas", rekao je Posejdon, „mislim da ćeš znati." Stisnuo sam peščani dolar u šaku, ali nešto me je istinski mučilo.

„Tata", rekao sam. „Kad sam bio u Lavirintu, sreo sam Anteja. Rekao je... eto, rekao je da je on tvoj omiljeni sin. Ukrasio je svoju arenu lobanjama i..."

„Posvetio ih je meni" dovršio je Posejdon rečenicu umesto mene. „A ti se sad pitaš kako je neko mogao raditi nešto tako grozno u moje ime." 11 Vrsta pljosnatog morskog ježa, s hrapavom površinom ali bez bodlji, stanovnika peščanog okeanskog dna severnog Atlantika i Pacifika. (Prim. prev.)

avada kedavra

246

Nelagodno sam klimnuo glavom.

Posejdon je spustio svoju vetrom išibanu ruku na moje rame. „Persi, niža bića čine mnogo strašnih stvari u ime bogova. To ne znači da mi bogovi to odobravamo. Način na koji se naši sinovi i kćeri ponašaju u naše ime... pa, to obično govori više o njima nego o nama. A moj omiljeni sin si ti, Persi."

Osmehnuo se i u tom trenutku, to što sam sedeo u kuhinji s njim bio je najlepši rođendanski poklon koji sam ikad dobio. A onda je mama viknula iz dnevne sobe: „Persi? Svećice se tope!"

„Bolje da ideš tamo", rekao je Posejdon. „Ali, Persi, još nešto moraš da znaš. Onaj incident na Svetoj Heleni..."

Na trenutak sam pomislio da govori o poljupcu koji sam dobio od Anabet, i pocrveneo, ali tada sam shvatio da govori o nečemu mnogo važnijem.

„Erupcije se nastavljaju", rekao je. „Tifon se komeša. Vrlo je verovatno da će uskoro, za koji mesec, u najboljem slučaju za godinu dana, pobeći iz zatočeništva."

„Izvini" rekao sam. „Nisam hteo da..."

Posejdon podignu ruku. „Nisi ti kriv za to, Persi. Kron budi drevna čudovišta, i desilo bi se pre ili kasnije. Ali budi svestan, ako se Tifon komeša... to neće ličiti ni na šta s čim si se već suočio. Prvi put kad se dogodilo, sve sile Olimpa bile su jedva dovoljne da ga pobede. A kad se ponovo probudi, doći će ovamo, u Njujork. Krenuće pravo na Olimp."

Divna vest, baš onakva kakvu sam želeo da čujem za rođendan; ali, Posejdon me je samo potapšao po leđima, kao da je sve u najboljem redu. „Treba da krenem. Uživaj u torti."

S tim recima na usnama, pretvorio se u maglu i izleteo kroz prozor na toplom okeanskom povetarcu.

Trebalo je malo truda da uverim Pola da je Posejdon izašao preko požarnih

stepenica, ali budući da ljudi ne mogu da ispare, nije imao izbora nego da poveruje u tu glupost.

Jeli smo plavu tortu i sladoled sve dok se nismo prejeli. Zatim smo igrali otrcane društvene igre kao što su asocijacije i monopol. Tajson nije kapirao asocijacije. Stalno je izvikivao odgovor koji je pokušavao da dočara mimikom, ali se zato ispostavilo da je odličan u monopolu. Izbacio me je iz igre već u petom krugu i doveo mamu i Pola na rub bankrotstva. Ostavio sam ih da igraju i otišao u svoju sobu.

avada kedavra

247

Stavio sam načeto parče plave torte na komodu. Zatim sam skinuo svoju kampersku ogrlicu i spustio je na prozorsku dasku. Na njoj su sad bile tri perle, koje su predstavljale moja tri leta u kampu - trozubac, Zlatno runo i ova najnovija: zamršen lavirint, simbol Bitke za lavirint, kako su kamperi počeli da je nazivaju. Pitao sam se kakva će biti sledeća perla, ako preživim i dobijem je. Ako kamp opstane do sledećeg leta.

Pogledao sam telefon pored kreveta. Pomislio sam da pozovem Rejčel Elizabet Der. Mama me je pitala da li bih hteo da pozovem još nekog, a meni je na pamet pala Rejčel. Ali nisam je pozvao. Ne znam zašto. Sama pomisao me je učinila gotovo isto onoliko nervoznim kao i ulaz u Lavirint.

Potapšao sam se po džepovima i povadio stvari iz njih -Rasparač, papirne maramice, moj ključ od stana. Zatim sam opipao džep na majici i osetio grudvicu. Nisam ni shvatao da na sebi imam belu, pamučnu majicu koju mi je Kalipso dala na Ogigiji. Izvadio sam komadić tkanine, razmotao ga, i pronašao grančicu mesečarke. Bila je to samo tanušna grančica, uvela posle dva meseca, ali još uvek sam mogao da osetim slab miris začaranog vrta. Rastužio sam se.

Prisetio sam se šta me je Kalipso na kraju zamolila: Zasadi na Menhetnu jedan vrt za mene, hoćeš li? Otvorio sam prozor i izašao na požarne stepenice.

Moja mama je držala tamo jednu žardinjeru. U proleće bi je obično napunila cvećem, ali sad je u njoj bila samo zemlja. Noć je bila vedra. Mesec nad Osamdeset drugom ulicom je još uvek bio pun. Pažljivo sam zasadio sasušenu grančicu mesečarke u zemlju i prsnuo po njoj malo nektara iz svoje čuturice.

U prvi mah, ništa se nije dogodilo.

A onda je, pred mojim očima, iz zemlje iznikla mala srebrnasta biljka - mladica mesečarke koja je sijala u toploj letnjoj noći.

„Lepa biljčica", reče glas.

Poskočio sam. Niko di Anđelo stajao je na požarnim stepenicama, tik pored mene. Samo se stvorio tu.

„Izvini", rekao je. „Nisam hteo da te uplašim."

„U - u redu je. Hoću reći... otkud ti ovde?"

Porastao je bar dva prsta za protekla dva meseca. Kosa mu je bila zamršena crna gužva. Na sebi je imao crnu majicu, crne farmerke i nov srebrni prsten u obliku lobanje. O boku mu je visio mač od stigijskog gvožđa.

„Malo sam istraživao" rekao je. „Mislio sam da će ti biti drago da znaš, Dedal je dobio svoju kaznu."

„Video si ga?"

avada kedavra

248

Niko klimnu glavom. „Minos je hteo da ga celu večnost krčka u fondiju od sira, ali moj otac je imao drugačije ideje. Dedal će odsad graditi nadvožnjake i izlazne rampe u Asfodelu. Tako će se ublažiti saobraćajna gužva. Istini za volju, mislim da je stari prilično zadovoljan time. I dalje će graditi. I dalje će stvarati. A vikendom može da vida svog sina i Perdiksa."

„To je dobro."

Niko kucnu svoj srebrni prsten. „Međutim, nisam zato došao. Saznao sam neke stvari. Želim da ti iznesem ponudu."

„Kakvu ponudu?"

„Kako da pobediš Luka", rekao je. „Ako sam u pravu, jedino tako ćeš imati izgleda."

Duboko sam uzdahnuo. „Okej. Slušam te."

Niko pogleda u moju sobu. Obrve mu se nabraše. „Je l' ono... je l' ono plava rođendanska torta?"

Zvučao je gladno i, možda, pomalo čežnjivo. Upitao sam se da li je jadni dečak ikad imao rođendansku žurku ili da li je ikad bio pozvan na neku.

„Uđi na tortu i sladoled", rekao sam. „Zvuči kao da ima mnogo stvari o kojima treba da razgovaramo."

www.crowarez.org

www.bosnaunited.net