23

Click here to load reader

Seminarski Rad Iz Sociologije Porodice

  • Upload
    milica

  • View
    43

  • Download
    8

Embed Size (px)

DESCRIPTION

Dečje igre kroz istoriju

Citation preview

Page 1: Seminarski Rad Iz Sociologije Porodice

Univerzitet u NišuUčiteljski fakultet u Vranju

SEMINARSKI RAD

Sociologije porodice

Maj 2014.

Page 2: Seminarski Rad Iz Sociologije Porodice

2

Sadržaj:

Uvod .…………………………………………………………………3

1.Dečje igre kroz istoriju.………………………………………..……4

2.Dečja igra i razvoj predškolskog deteta…………………….….…...4

2.1. "Dete i drugi" – Socijalizacija predškolskog deteta…….....5

2.2. Radosti kretanja……………………………………...….…6

2.3.Dete uči ono što živi…………………………..……………6

2.4.Dete i jezička komunikacija………………………………...6

2.5.Dete u svetu linija, boja i oblika……………………………7

2.6.Vrste dečjih igara……………………………………….…..7

3.Dete i informaciona tehnologija………….……………..…………..8

4.Predmet i cilj istraživanja………………………………………….11

4.1.Zadaci i značaj istraživanja…………...…...………………11

4.2.Hipoteze…………………………………………………...11

4.3.Analiza rezultata istraživanja…………………………...…12

4.3.1.Dečje igre nekad……………………………………..12

4.3.2.Dečje igre sada…………………………………….…13

4.3.3. Poređenje između nekadašnjih i sadašnjih igara.........14

Zaključak……………………………………………………....…….15

Literatura………………………………………………………….....16

Page 3: Seminarski Rad Iz Sociologije Porodice

3

Uvod

"Dete je biće koje se igra i ništa drugo", reči su Edouarda Claparède-a. Prema

tome, igra je neizostavna aktivnost u životu svakog deteta. Kroz igru dete razvija svoje

psihičke, intelektualne, emocionalne i moralne sposobnosti; uči, razvija pokrete, govor,

maštu; stiče prijatelje i razvija svoj društveni život. Za dete igra predstavlja najzanimljiviji

deo dana, bilo da je to kod kuće uz nadgledanje roditelja ili sa vršnjacima u vrtiću, ona

ispunjava njegovu svakodnevicu čineći ga bezbrižnim i srećnim. Predškolski period

omogućava socijalizaciju deteta i razvijanje saradničkih odnosa u okviru jedne veće grupe,

koja je izvan porodice i porodičnog okruženja. Kroz igru se razvija i detetova ličnost, a briga

o razvoju dečje ličnosti jeste glavni cilj savremenog društva kao i vaspitanja i obrazovanja.

Dete počinje da se igra već krajem prvog meseca života tako što hvata predmet

ako ga dodirne. Sa tim prvim dodirom igračke, preko predškolskog do školskog doba,

detetova aktivnost se odvija kroz različite oblike igre: funkcionalne igre, igre mašte,

recepcijske igre i stvaralačke igre.

S raznim stupnjevima društvenog razvoja menjao se način života, ali je igra i u

novim uslovima ostala sastavni deo dečje aktivnosti. Kroz istoriju dečje igre su se znatno

menjale u zavisnosti od socijalne sredine, ali i potreba i ličnih interesovanja deteta. Detinjstvo

je posmatrano kao prolazna stvar u životu deteta, pa se i nije obraćalo mnogo pažnje na dete i

njegovo detinjstvo. U današnje vreme dete je centar sveta, sva ideološka orijentacija usmerena

je ka detetu. Odnos roditelja prema deci se takođe znatno promenio. Ranije je dete bilo

podređeni član porodice, bilo je eksploatisano, zloupotrebljavan je njegov položaj,

iskorišćavano je kao radna snaga. U današnje vreme odnosi dece i roditelja su upravo suprotni

nekadašnjim. Deca imaju sva prava na sopstveno misljenje i slobodno izražavanje. "Dete je u

modernoj porodici zavisno od roditelja, a roditelji su bezgranično podređeni interesima

deteta" (A.Milić.2005:164).

Iako su igre bile zastupljene od najdavnijih vremena pa sve do danas, vidljive su

razlike u interesovanjima dece, vrstama igara i načina igranja. Nekada su deca provodila

slobodno vreme na ulicama sa svojim vršnjacima praveći samostalno rekvizite za neke od

igrara. Fizičke aktivosti su bile mnogo zastupljenije u igrama. Danas je sve manje dece na

ulicama. Sve što je deci potrebno za igru roditelji im priušte, tako da deca nemaju potrebu da

sama nešto stvaraju, čime se znatno smanjuje detetova kreativnost. Deca se okreću

informacionoj tehnologiji, jer kroz nju vide mogućnost da ispolje kreativnost i svoju

stvaralačku energiju. Ranije deca nisu imala mnogo slobodnog vremena, samim tim nisu

imala dovoljno vremena za igru, dok danas polako nestaje strast prema igri, jer je ona postala

dostupna skoro svima i u svako doba.

Page 4: Seminarski Rad Iz Sociologije Porodice

4

1.Dečje igre kroz istoriju

Bitna osobenost dečjih igara pre, recimo, devet decenija bila je da se učesnik u

igri nadmudri i pobedi brzim fizičkim ili misaonim reagovanjem, promućurnošću, veštinom,

spretnošću i duhovitošću. Zanimljivo je da skoro nijedna od dečjih igara iz tih vremena ne

govori o ratu, ratnim herojima, neprijatelju, o pobedama i porazima, iako je prošlo samo

desetak godina od završetka Prvog svetskog rata, u kome je Srbija pretrpela nesrazmerno više

ljudskih žrtava od saveznika.

Suprotno tome, nakon Drugog svetskog rata, mnoge dečje igre izražavale su ratna

zbivanja na našim prostorima. Propaganda pobednika u građanskom ratu i „socijalističkoj

revoluciji“ „kreirala“ je za decu borbe Nemaca i partizana, mačevanje musketara...

U drugoj polovini drugog milenijuma dečje igre se bitno razlikuju od nekadašnjih.

Računarska tehnologija ušla je u svet dečjih igara. Kompjuterske igrice su postale najvažnija

dečja igra sa pogubnim posledicama, ali i još pogubnije: budući da dete samo sedi po

nekoliko sati za kompjuterom, samo se sa sobom igra pa je tako odstranjena socijalna, tj.

društvena kolektivna uloga dečjih igara. Dete je upućeno na asocijalni način života sa svim

što takav život znači i proizvodi.

2. Dečja igra i razvoj predškolskog deteta

Predškolsko dete ima potrebu i pravo da bude ono što jeste, da raste i da se

razvija. Dete je vrednost samo po sebi, nosi pozitivne razvojne potencijale i samo je činilac

sopstvenog razvoja, socijalizacije i vaspitanja. Dete je aktivno, interaktivno i kreativno biće.

Presudnu ulogu u razvoju deteta ima socijalna interakcija koja se ispoljava u saradnji, kroz

zajedničke aktivnosti, komplementarno delovanje, opoziciju, konflikte i partnerstvo. Aktivna

priroda deteta se ispoljava u njegovoj inicijativi, u spontanim istraživačkim ponašanjima i,

iznad svega, u dečjoj igri. Igra je prva manifestacija sposobnosti deteta da sopstveno iskustvo

pretvori u nešto zamišljeno i da svoju svest upotrbi na nov, jedinstven, stvaralački način. Igra

se odnosi na one delove stvarnosti koji su od najvećeg interesa za dete; igra ima sopstvenu

motivaciju, omogućava slobodan izbor i odluku, a istovremeno zahteva od deteta da se

povinuje pravilima igranja. Za spontanu i slobodnu igru dete treba da ima dovoljno:

doživljaje, iskustva, znanja, dobrih indirektnih uzora, vreme, prostor, materijale i priliku da

nađe partnera za igru. Igra je poseban oblik učenja. Dete ima potrebu da razume svet koji ga

okružuje i da ovlada njime. Ono u igri prerađuje i prisvaja stečena iskustva i postaje svesno

tih iskustava.

Page 5: Seminarski Rad Iz Sociologije Porodice

5

2.1. "Dete i drugi" – Socijalizacija predškolskog deteta

Socijalizacija je proces u kome dete nasleđene potencijale razvija u svojevrsnu

individualnost i proces u kome društvo individualnost uklapa u društveno prihvatljivo

funkcionisanje. Dete raste u stalnoj interakciji sa svojim okruženjem; socijalno saznanje uvek

se odvija u kontekstu socijalne interakcije. Sloboda i autonomija detetove ličnosti zavise od

metoda kojima se podstiče njihov razvoj:

sputavanje individualnosti, kažnjavanje samosvesti, nasilno nametanje volje autoriteta

razvija poslušnost, onemogućava kreativnost, podstiče zavisnost od drugih i ličnu

neodgovornost;

podsticanje radoznalosti, podržavanje stvaralaštva, negovanje samostalnosti razvija

slobodnu, samosvesnu i samoodgovornu ličnost.

Strpljenje i uvažavanje individualnosti deteta podstiču oslobađanje od klišea u socijalnom

saznanju. Egocentrizam i druga razvojna ograničenja u mišljenju otežavaju i određuju

socijalno saznanje. Svoju I tuđu ličnost predškolsko dete shvata, uglavnom, kroz konkretno

ponašanje: "on ne voli da daje svoje igračke ", "ona plače kad izgubi u igri"… Greške

odraslog u socijalnoj interakciji otežavaju socijalno saznanje, jer dete bezuslovno veruje

odraslom. I kad ovlada sredstvima komunikacije, dete nailazi na nesporazume zbog

egocentrizma u mišljenju. Predškolsko dete uči da razdvoji tuđu poziciju od svoje, da se

decentrira u mišljenju; ova veština se može podsticati, čak i vežbati. U svetu emocija dete je

istraživač; ono traga za odrazom drugih u sebi i obrnuto, traga za vezom između

unutrašnjeg/predstavljenog i opažajno datog. Emotivno izražavanje određeno je genetikom,

ali se i uči po modelu; bogatstvo modela obogaćuje ekspresivnost deteta. Ako raste sa

saznanjem da je različitost (među ljudima i decom) bogatstvo, dete nauči da iz različitosti crpi

ideje za stvaralaštvo. Dete se ne disciplinuje kritikama, procenama i sudovima; tako se nauči

strahu, stidu i krivici. Pozitivne poruke vezane za postupke, doživljaje, događaje,

predočavanje realnih posledica, uče dete poželjnom ponašanju kao ličnom izboru. Dete stiče

samopouzdanje ako raste u atmosferi prihvaćenosti, bez uslova i rezervi. Svest o tome da se

svaka greška može popraviti i da se ponašanje može menjati svojom voljom, podstiče

sigurnost u sebe i druge. Ponašanje koje je u skladu sa ličnim potrebama i očekivanjima, sa

ciljevima i zamišljenim postignućima, a koje ne ugrožava tuđe potrebe i ciljeve, sprečava

konflikte, doprinosi socijalnoj harmoniji. Dete i odrasli mogu biti ravnopravni partneri u

komunikaciji, igri, učenju; u podeli odgovornosti za razvoj, teret pada na odraslog. Stalna

interakcija sa decom oko sebe i detetom u sebi obogaćuje odraslog, humanizuje ga,

obezbeđuje lični kontinuitet i trajanje. Kažu, da odrasli koji ne ume da se igra ne spoznaje

radost življenja. Proverite!

Page 6: Seminarski Rad Iz Sociologije Porodice

6

2.2. Radosti kretanja

Kretanjem se, po prirodi stvari, izražava radost, ali je, u isto vreme, radost i veliki

pokretač kretenja. Radost kretanja u centar pažnje stavlja aktuelna dešavanja u toku kretanja

(proces), a ne rezultate kretanja. Radost kretanja ima pozitivnu vrednost za fizičko i mentalno

zdravlje i razvoj. Dete je aktivno i koristi svoje telo kao "alat" za izražavanje, upaznavanje,

ovladavanje i kreiranje u procesu učenja o sebi, drugima i svojoj okolini. Odrasli i dete

olakšavaju motorni razvoj kroz kreativno struktuiranje sredine. Otkrivanje, istraživanje,

rešavanje problema, isprobavanje, kombinovanje … i osečaj uspeha u odgovoru na

raznovrsne izazove jesu ključ programa radosti kretanja.

2.3.Dete uči ono što živi

Na predškolskom uzrastu dete je vrlo zainteresovano i istraživački radoznalo za

svet oko sebe. Sa rastom i razvojem, sve voše prerađuje i organizuje senzacije koje dobija

preko čula. Praktično učešće u raznovrsnim aktivnostima i raznovrsni oblici komunikacije sa

odraslima pomažu detetu da sa opažajno-praktičnog i opažajno-predstavnog prelazi na

pojmovni plan. Spontano učenje ima značajno mesto u razvoju svih sposobnosti deteta,

posebno intelektualnih. Organizovani rad u predškolskoj ustanovi predstavlja osmišljeni

dodatak spontanom učenju i cilj je da dete upozna samo sebe, razvija odnose sa drugim

ljudima, saznaje svet oko sebe.

2.4.Dete i jezička komunikacija

Govor je socijalna kategorija koja se uči u aktivnoj komunikaciji i interakciji sa

drugima. Dete ima bazičnu potrebu za kontaktom i komunikacijom sa odraslima. Za process

razvijanja i usvajanja govora bitna je komunikativna upotreba govora i aktivnost samog

deteta. Akcenat sa glasovne strane (diskriminacija, artikulacija) pomera se na komunikacijski

i interakcijski pristup. Komunikacija "označava usmene razmene poruka između najmanje

dve osobe, sa određenim ciljem, koje se uvek odvijaju u okviru neke situacije koja, na

izvestan način, određuje tok takve razmene." Ovo shvatanje govora određuje: mesto deteta u

vaspitnom procesu, ulogu vaspitača, organizaciju sredine, kvalitet odnosa između dece i

Page 7: Seminarski Rad Iz Sociologije Porodice

7

odraslih, izbor sredstava i materijala, kao i izbor sadržaja, igara i aktivnosti. Vaspitač je model

upotrebe govora, prenosnik jezičkih znanja, posrednik između različitih medija i dece, partner

u komunikaciji i aktivan slušalac dece.

2.5.Dete u svetu linija, boja i oblika

U stvaralačkom procesu likovnih aktivnosti i igara najbolje se upoznaje dete,

njegove razvojne mogućnosti i potrebe, individualne sklonosti, želje, interesovanja,

strahovi… Tako se otvaraju vrata njegovog unutarnjeg sveta i otkrivaju putevi i načini kojima

treba ići dalje u razvoju i vaspitanju.

Pravo svakog deteta je da se samostalno i slobodno likovno izražava. U

raznovrsnim likovnim igrama i aktivnostima, dete otkriva, upoznaje i potvrđuje sebe kao

stvaralačko, kreativno biće. Dete jeste stvaralačko i kreativno biće samo ako mu ne

oduzmemo ono što mu pripada: da ostane ono što, u stvari, jeste - dete, da misli kako ono

misli, da svet vidi onako kako ga vidi, da likovno stvara kad hoće i koliko želi… i dokle želi.

U likovnoj aktivnosti i igri dete upoznaje sopstvene likovne mogućnosti i svoj likovni izraz,

otkriva i upoznaje svoja osećanja, ideje, misli, opažanja, potrebe, maštanja, fantazije, svoje

kreativne doživljaje, upoznaje svoj unutrašnji svet, ali otkriva i upoznaje i unutrašnji svet

drugih.

2.6.Vrste dečjih igara

Funkcionalne igre (pokretanje udova, glave, podizanje, puzanje, stajanje, penjanje, hvatanje, presipanje, gužvanje, igranje loptom)

Igre mašte (hranjenje igračaka, kažnjavanje igračaka, razgovor sa lutkama, uloge kuvarice, vozača, trgovaca, poštara, imitiranje)

Recepcijske igre (posmatranje slika, drugih osoba, slušanje priča, pesama, učenje recitacija, gledanje crtanih filmova, pozorišnih predstava)

Stvaralačke igre (crtanje, pisanje, građenje, obrada plastelina, pevanje, pričanje, slagalice itd.).

3.Dete i informaciona tehnologija

Page 8: Seminarski Rad Iz Sociologije Porodice

8

Razvijene zemlje imaju višegodišnje iskustvo u primeni informacione tehnologije

(IT) pri radu sa decom predškolskog uzrasta. I pored mnogobrojnih istraživanja i analiza i

dalje postoje oni koji su za korišćenje ove tehnologije na ovom uzrastu i oni koji se tome više

ili manje protive.

U okviru Udruženja vaspitača Beograda, aprila 2007. godine, izvršeno je

istraživanje kojim je obuhvaćeno 1008 roditelja dece od 3 do 7 godina iz 15 beogradskih

predškolskih ustanova. Dobijeni su podaci po kojima 793 deteta, odnosno, 79% ima i koristi

računar, a 215 dece, odnosno 21% od ukupnog broja ne koristi računar (Slika 1).

Slika 1: Broj dece koja imaju i koriste računar, Beograd, 2007. god.

Onog trenutka kada je računar, po svojim karakteristikama, postao do te mere

jednostavan za upotrebu da ga i mala deca mogu koristiti (dete od tri godine sa lakoćom može

da nauči da uključi računar, ubaci CD, startuje određeni program i aktivno u njemu učestvuje

aktiviranjem komandi na tastaturi ili mišem), onog trenutka kada su nastali prvi računarski

programi prilagođeni predškolskom detetu, pređena je granica od koje više ne postoji put

natrag. Informaciona tehnologija je nepovratno postala i deo dečjeg života. Zbog toga je

potpuno nerealno očekivati da se svi složimo u nameri da deci zabranimo upotrebu računara.

Mnogi autori ističu da su mogućnosti uticaja informacione tehnologije na dete i

sam obrazovni proces izuzetno velike, u pozitivnom smislu, ali da postoji opasnost od

negativnog uticaja. Ako učimo na iskustvima razvijenih zemalja onda bi morali da uočimo

Page 9: Seminarski Rad Iz Sociologije Porodice

9

potrebu da blagovremeno postavimo znakove na putu razvoja primene IT na predškolskom

uzrastu (pored korišćenja svih drugih medija, naročito televizije) koji će pomoći da ovu, inače

veoma kreativnu, moćnu i perspektivnu tehnologiju koristimo odgovorno i u interesu deteta i

njegovog razvoja.

 Aktivnosti koje podrazumevaju veće angažovanje roditelja, sa povećanjem

uzrasta deteta, bivaju zamenjene medijima. Većina roditelja smatra da su, u vreme kada su oni

bili mali, ulice bile veoma bezbedne. (Slika 2).

Slika 2: Mišljenja roditelja o bezbednosti današnjih ulicaza decu određenih godina

Dok su roditelji, kada su bili mali kao njihova deca danas, provodili skoro sve

vreme napolju bez kontrole roditelja, današnja deca, u zavisnosti od uzrasta, bez kontrole

roditelja najčešće provode veoma malo vremena napolju. Ako tome dodamo podatke, iz istog

istraživanja, po kojima je najčešća zajednička aktivnost dece i roditelja gledanje televizije,

onda se možemo zapitati u kolikom stepenu ovakvi stavovi roditelja utiču na izbor i

vremensko trajanje korišćenja medija u slobodnom vremenu dece. 

Dete, sasvim prirodno, kao što ovladava veštinama upotrebe drugih tehnoloških

dostignuća vremena u kojem živi, ovladava i veštinom upotrebe informacione tehnologije, u

onom stepenu u kojem ta veština zadovoljava njegove potrebe. To je jedan od razloga zbog

koga je, u radu sa decom predškolskog uzrasta, neophodno više govoriti o razvoju veština

upotrebe tehnologije nego o početnom informatičkom opismenjavanju dece. Faze kroz koje

prolazi dete na putu usavršavanja veštine upotrebe računara su: POSMATRANJE,

IMITIRANJE, POKUŠAVANJE, USAVRŠAVANJE VEŠTINE: samostalnost u korišćenju

softvera koji mu ponude odrasli. samostalnost u izboru softvera kao izbor u procesu učenja,

SAMOSTALNOST NA PUTU SAMOOBRAZOVANJA.

Page 10: Seminarski Rad Iz Sociologije Porodice

10

Dečija igra je najznačajnija dečija aktivnost kroz koju ono uči o svetu koji ga

okružuje. Osnovne karakteristike dečije igre su: dobrovoljnost (igrač u nju stupa svojom

voljom i pridržava se pravila prema sopstvenoj odluci); sloboda (pre svega od čvrsto

određenog cilja i rizika od neuspeha); izdvojenost (ograničena prostorno i vremenski);

neizvesnost (po toku i ishodu jer kroz nju može da se istražuje, zamenjuje, obrađuje i

pronalaze brojne mogućnosti); neproduktivnost (s obzirom da je proces važniji od produkta a

igra oslobođena od težnje da stvara dobra i bogatstva kao rad i umetnost); propisanost

(podvrgnuta odredbama koje ukidaju obične zakone i postojeću rutinu u postupanju sa

objektima i situacijama, uvodeći za trenutak novu, jedino važeću zakonitost); fiktivnost (u

odnosu na tekući život);

U vaspitno-obrazovnom pogledu najveća vrednost igara je u tome što su u stanju

da privuku i održe dečiju pažnju na predviđenim sadržajima, kao i da ih motivišu da aktivno

učestvuju u određenim aktivnostima. Među njima su najvrednije, u vaspitno-obrazovnom

pogledu, one aktivnosti koje predstavljaju aktivno konstruisanje sopstvenog iskustva i

intenzivnu upotrebu svih dečijih potencijala, što dovodi do postizanja viših razvojnih nivoa,

za koje je dete sposobno.

Generalno, kompjuterske igre su deci veoma zabavne. Veoma rano u svom

razvoju dete otkriva uzročno-posledične odnose svojih akcija u računarskom programu. Dete

voli što za računarom ima mogućnost jasne kontrole dešavanja. Većina kompjuterskih igara

dozvoljava onome ko ih „igra“ da sam stvara i kreira virtuelni lik sa kojim želi da igra, da ga,

tokom igre, modifikuje ili izabere novi. Informaciona tehnologija (koja podrazumeva i

kompjuterske igre) pruža stimulaciju čula kroz upotrebu slike, zvuka, tona, filma. Ovako

multimedijalno predstavljanje podstiče dečju pažnju i omogućava brže pamćenje i učenje.

Računar je mašina za odrasle koja je postala i mašina koju mogu da koriste i

deca. Deca su jako ponosna na to i vole što im je dozvoljeno da imaju svoj prostor i vreme za

računarom. Na ovaj način shvaćen računar podstiče njihovo samopouzdanje, samopoštovanje

i svest o sebi. Upravljajući i igrajući se u programima koji su mu namenjeni dete često ima

mogućnost da bude kreativno, da stvara ili da usmerava svoje misli u traženju rešenja i

postepenom savladavanju prepreka. Rešavanjem jedne prepreke prelazi se na sledeći, viši

nivo, i tako dete razvija svoje igračke i druge veštine i znanja. U traganju za rešenjima

informaciona tehnologija i kompjuterske igre dopuštaju bezbrojna ponavljanja. To je još jedna

značajna osobina kompjuterskih igara i programa. Dete ima mogućnost da bira programe

odnosno igrice koje želi da igra. U okviru jedne igre ono ima mogućnost da je prilagodi

svojim ličnim potrebama i željama. (Kada je u mogućnosti da bira edukativne programe ono

postaje aktivan činilac svog razvoja i samoučenja). Informaciona tehnologija omogućava da

dete sačuva produkt svoje igre i ima mogućnost da igru prekine i nastavi kada to poželi.

Računar i kompjuterske igre su često pokretač za razgovor među decom. Socijalna

sredina se koristi za pomoć u rešavanju problema koje treba rešiti na računaru. Važno je što

računar dopušta da dete traga za rešenjem i van svog rada za računarom. Kompjuterske igre

Page 11: Seminarski Rad Iz Sociologije Porodice

11

su često izvor za potvrđivanje sopstvenih mogućnosti i veština i detetovo samoprocenjivanje i

upoređivanje sa drugima.

4.Predmet i cilj istraživanja

U našem istraživanju cilj je bio da uporedimo igre koje su bile zastupljene kod dece nekad, i igre koje su danas zastupljene. Takođe smo istraživali gde su se deca nekad najčešće igrala, gde i kako su provodila slobodno vreme i gde deca danas provode najviše slobodnog vremena. Sagledavali smo sve sličnosti i razlike u načinu igranja nekad i sad.

4.1.Zadaci i značaj istraživanja

Zadaci:

Pronalaženje dečjih igara koje su nekada bile zastupljene Pronalaženje dečjih igara koje su sada zastupljene Pravljenje poređenja između nekadašnjih i sadašnjih igara

Značaj istraživanja:

Kada napravimo poređenje između nekadašnjih i sadašnjih igara, možemo da zaključimo šta je nekada bilo bolje nego danas i samim tim ćemo znati sta je danas bolje, a sta treba menjati.

4.2.Hipoteze

Na osnovu predmeta i zadatka istraživanja dolazimo do sledećih hipoteza:

Deca i u prošlosti i u sadašnjosti vole igru i rado pristupaju igri; Glavna osobenost nekadašnjih igara bila je da se učesnik u igri nadmudri i pobedi

brzim fizičkim ili misaonim reagovanjem, promućurnošću, veštinom, spretnošću i duhovitošću;

Današnje igre zasnivaju se na informacionoj tehnologiji;

4.3. Analiza rezultata istraživanja

Page 12: Seminarski Rad Iz Sociologije Porodice

12

Savremeno društvo u vreme globalizacije svakako utiče na čovekov život. Kako se samo društvo menja, tako se i čovek, prilagođavajući se novim društvenim uslovima menja, menjajući svoj način života. Zbog globalizacije koja utiče na sve sfere društva, menja se i sama porodica, pa i detetov položaj u njoj. Nije onako kako je bilo nekada, ni život, ni odnosi među ljudima, samim tim društvo, menjajući sve, promenilo je i dečje igre i sam dečji život.

4.3.1. Dečje igre nekad

Od igara koje su nekad bile zastupljene igdvajamo: stari čika, (Ja sam stari čika, ukrali mi bika...), žmurke(slika3), jurke, šuge, trule kobile, janjine,badminton, fote, klikeri, čigra, školice, zuce, ledeni deda, super Mario, lastiš, između dve vatre, trke u džaku; igre sa pevanjem: ide maca oko tebe (pazi da te ne ogrebe), ringe-ringe-raja, (doš'o čika Paja), širi širi; pa leksičke igre: na slovo na slovo, kaladont. gluvi telefoni; Opisaćemo neke od njih.

Žmurke

Žmurke igra neograničen broj dece. Onoga ko će prvi žmuriti bira sudija koji donosi presudu na sledeći način: dva igrača stave po dva prsta na njegovo koleno. On stavi šaku među njihove prste i pokretima šakom prema jednom i drugom govori: "Dva se petla pobiše na popovo bunjište jedan reče iš, drugi reče ti da žmuriš". I tako na čije prste padne šaka, taj prvi žmuri. Mesto žmurke je stalno na jednom mestu, na glas "zora" žmurač polazi u traženje sakrivenih saigrača a u isto vreme mora paziti da neko od sakrivenih ne pljune na mesto žmurenja, jer ako se to desi on mora ponovo žmuriti.

Slika 3: dečja igra-Žmurke

Lastiš

Page 13: Seminarski Rad Iz Sociologije Porodice

13

Jedeni neophodni rekvizit za igranje ove ogre jeste lastiš. Postoji više načina za igranje lastiša. Jedni od najlakših jesu preskakanje lastiša ili provlačenje ispod njega. Drugi, malo komplikovaniji način jeste kad dve devojčice nogama drže lastiš u visini kolena, a treća devojčica igra tako što preskače dve linije lastiša na sredini između devojčica koje drže lastiš. Igranje lastiša uključuje brojne načine preskakanja, zatezanja i povlačenja dve linije lastiša. Obično je redosled pokreta unapred poznat, pokreti mogu da broje i do nekoliko desetina. Ako devojčica koja igra napravi grešku u pokretima, ona zauzima mesto jedne od devojčica koje zatežu lastiš.

Slika 4: Dečja igra-Lastiš

4.3.2.Dečje igre sada

Deca današnjice zaokupljena su modernom informacionom tehnologijom, kompjuterskim igrama, ali i sportom. Većina dece igre na računaru smatra zanimljivim i ne preterano štetnim, dok sport izdvajaju kao hobi ili slobodnu aktivnost koju upražnjavaju gotovo svakodnevno. Od sportova koje deca ističu kao najzanimljivije i najpopularnije izdvajamo: fudbal, košarku, tenis, odbojku, plivanje. Igre koje su deca takodje izdvojila jesu igranje raznim kockama i slagalicama (slika 5), kao i igre uloga u kojima deca glume odrasle dodeljujući sebi i drugima određena zanimanja.

Page 14: Seminarski Rad Iz Sociologije Porodice

14

Slika 5: Dečja slagalica sa brojevima

4.3.3. Poređenje između nekadašnjih i sadašnjih igara

Kao što smo i do sada primetili, igre su zastupljene kod dece bez obzira na vremensko razdoblje koje se posmatra. Postoje znatne razlike u vrstama igara, kao i u mestima na kojima se igre odvijaju. Nekada su se deca okupljala na ulicama, dok su sad mnogo popularnije dečje igraonice (slika6), kao i igrališta koja su namenjena upravo deci.

Slika 6: Dečja igraonica

Page 15: Seminarski Rad Iz Sociologije Porodice

15

Zaključak

Postoji, dakle, više oblika igre u predškolskom periodu, i u ovom uzrastu deca se

uče i socijalizaciji kroz igru. Najčešće se igraju u malim grupama, na igralištima na

otvorenom prostoru (park ili mesta predviđena za dečju igru opremljena odgovarajućim

spravama − tobogan, klackalica, vrteška, ljuljaška, pesak). U novije vreme, među decom

mlađeg uzrasta popularne su igraonice, koje u zatvorenom prostoru obezbeđuju deci sigurnu

igru u takozvanom playground-u, gde deca bez straha mogu razvijati svoje motoričke,

kognitivne i društvene sposobnosti.

Poslednjih godina vode se burne polemike o prednostima i manama

kompjuterskih igrica, i o tome da li one suzbijaju ili pojačavaju agresivnost kod dece.

Različita istraživanja dokazala su da kompjuterske igrice imaju pozitivan uticaj na decu jer

poboljšavaju refleksno pamćenje, razvijaju smisao za inicijativu, pristup i logiku. Igranjem

ovakvih igrica deca stiču bolju koncentraciju, razvijaju pažnju, a po tvrdnji nekih psihologa i

inteligenciju, jer je dete prinuđeno da samo rešava niz zanimljivih zadataka. Deca tako dolaze

i do novih saznanja i razvijaju kreativnost.

Nekada su dečje igre, po rečima mnogih, bile zanimljivije, zdravije i sa mnogo

više pozitivnog uticaja na dete. Kad bi naše prosvetne institucije, pre svega dečja obdaništa,

počele da popularišu nekadašnje lepe, maštovite i duhovite dečje igre, naša deca bi odrastala

sa više društvene svesti, bila bi srećnija i u svakom pogledu zdravija.

Page 16: Seminarski Rad Iz Sociologije Porodice

16

Literatura

Anđelković Nataša. 2008. Dete i računar u porodici i dečijem vrtiću. Beograd: Beoknjiga & CNTI &Savez informatičara Vojvodine

Kijametović Vera.1980. Francuski jezik.Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva

Mирјана Марковић, Мара Шаин, Илеана Ковачевић, Драгана Коруга, Рада Ивановић, Љубица Бељански-Ристић, Милена Крсмановић, Златко Гајић, Добринка Пековић. 2002. Корак по корак 2. Београд: Креативни центар

Milić, Anđelka. 2005. Sociologija porodice. Beograd : Čigoja štampa

Internet izvori :

www.ana.rs

www.blic.rs

www.deteiracunar.blogspot.com

www.deteplus.rs

www.nadlanu.com

www.najboljamamanasvetu.com

www.telegraf.rs

www.yumama.com