1. Право, морал и обичаj Право је скуп норми које примењује држава, где се под применом у првом реду мисли на примену санкција. Норме које примењује држава називају се правне норме. Њих држава ствара сама или их узима из свих друштвених области, било да их стварају друштвене организације или неорганизовано друштво.

Постоји уска веза између државе и права, јер су они условљени и имају заједничке циљеве: за право држава обезбеђује принудни карактер својом физичком снагом власти – владајућа класа намеће правне норме физичком снагом власти и тако настаје обавезност примене права; за државу право обезбеђује заштиту интереса владајуће класе – држава ствара право у циљу заштите друштвеног поретка који одговара интересима владајуће класе. Морал је скуп друштвених норми које омогућавају понашање људи са аспекта добра и зла и у вези с тим, наређују односно забрањују субјектима одговарајуће понашање. Свако друштво има своје моралне норме које се мењају са развојем друштва, али не брзо. Поштовање моралних норми обезбеђује се утицајем јавног мњења и путем свести појединца. Санкције за повреде моралних норми могу бити друштвене (моралне осуде) или индивидуалне (грижа савести).

Многе моралне норме постају правним. Морал својим нормама предвиђа поштовање права, а право настоји да оствари основне моралне циљеве. Разлика између моралних и правних норми је у томе што се моралне норме прихватају добровољно и извршавају из свести и убеђења људи, док право има принудни карактер. Обичаји су друштвене норме које се остварују у друштву на основу устаљених навика и које се формирају кроз примену у дужем временском периоду. То су устаљена, уобичајена понашања људи, која због дугог понављања прелазе у навику и постају саставни део понашања и живота људи. Тада почиње да се сматра да је обавезно да се на исти начин понаша и убудуће. Санкције за непоштовање обичаја су презир, бојкот, новчане санкције, па све до физичког насиља и чак одузимања живота.

Разлика између обичаја и морала је у томе што се обичаји спорије мењају. Исто тако, морал је увек везан за оцењивање понашања људи, што није случај са обичајима. Заједничка карактеристика морала и обичаја је да их ствара друштво, а њихова примена се не остварује принудом државе.

3. Појам и структура правне норме Правна норма је једна врста друштвене норме и правило о понашању људи чије остварење обезбеђује држава. То је правило о понашању људи које је заштићено државном принудом. Правна норма је најбитнији и најпростији елеменат права.

Правне норме могу бити опште (генералне) и појединачне (индивидуалне). Опште норме садрже општа правила и односе се на неодређен број лица која се налазе у истој ситуацији. Појединачне норме представљају примену општих правних норми на један конкретан случај.

Правне норме се деле и на апстрактне и конкретне. Апстрактне норме се примењују на све случајеве који могу да се појаве. Оне се односе на неодређени број субјеката, а примењују се на конкретан случај субјекта који не поступа у складу са нормом. Конкретне норме се односе на неку конкретну ситуацију.

Свака правна норма има два елемента: диспозицију и санкцију. Диспозиција представља суштински део правне норме, тј. правило о понашању одређених субјеката. Санкција је правило о примени принуде од стране државног органа над оним субјектом који је прекршио диспозицију. То је део правне норме којим се предвиђају последице у случају неизвршења правне норме. Правна норма се увек мора извршити, јер ако лице не поштује диспозицију примењује се санкција.

Диспозиције правних норми могу бити наређујуће, забрањујуће и овлашћујуће, па на основу тога и правне норме могу бити наређујуће, забрањујуће и овлашћујуће. Наређујуће су правне норме које наређују субјекту у праву да изврши одређене радње или да се уздржи од таквих радњи. Забрањујуће су правне норме које забрањују одређене радње и оне обично почињу речима ˝забрањено је˝. Овлашћујуће су правне норме које дају овлашћења субјектима да обављају одређене радње, с тим што они нису обавезни да их обављају.

Хипотеза (претпоставка) је онај део правне норме који одређује околности, ситуације или чињенице које морају да постоје да би дошло до примене правне норме. Хипотеза диспозиције одређује чињеничну ситуацију која мора да постоји да би се применила диспозиција правне норме. Хипотеза санкције одређује услове за примену санкције, тј. садржи опис прекршаја диспозиције.

Прекршај диспозиције се назива деликт. Деликт представља одређену радњу, и то њудску и свесну. Та радња може бити позитивна (чињење) или негативна (нечињење, односно уздржавање од чињења).

Узрок кршења диспозиције правне норме не мора бити само намера да се диспозиција прекрши, већ и непознавање правне норме, што је исто кажњиво. Због тога су субјекти у праву обавезни да се обавесте о свим нормама које се односе на њихово понашање.

5. Материјални и формални извори права Под материјалним извором права сматрају се узроци који стварају одређено право, а то је воља владајуће класе. Владајућа класа ствара одређено право којим штити своје интересе.

Под формалним изворима права сматрају се општи правни акти којима се уређују конкретне правне ситуације. Формални извор права мора бити у сагласности са материјалним извором права, што значи да се формалним изворима права манифестује воља владајуће класе. На основу формалних извора права субјекти у праву унапред знају како треба да се понашају. Најважнији извори права, тј. општи правни акти су: устав, закони, подзаконски акти, акти предузећа и уговори. Осим тога постоје и: обичаји, судски преценденти, судска и друга правна пракса и правна наука. Постоје два основна типа права: континентално-европско

право, где је главни извор права закон, и англо-саксонско право, где преовлађују обичаји и судски преценденти. Устав је најважнији општи правни акт, из којег извиру сви закони и подзаконски прописи у једној држави. Закони државе морају да буду у складу са уставом. Ако је закон у сукобу са уставом, важнији правни акт је устав, па се у том случају примењује устав. Закони су, одмах после устава, најважнији извори права. Закон доноси законодавни орган и он мора да води рачуна да закон буде у складу са уставом. Закон нема повратно (ретроактивно) дејство, што значи да се он не може применити на случајеве који су се догодили пре његовог усвајања. Закон престаје да важи тако што се укине доношењем другог закона, или тако што се стари закон измени одредбама новог закона. Закони одређене државе важе само на територији те државе. Код нас постоје савезни и републички закони. Савезни закони се примењују на територији читаве државе, а републички закони се примењују на територији републике која их је донела. Подзаконски акти су нижи од закона. Они се доносе када се законом не могу предвидети сви случајеви већ само најважнија правна начела, што је честа појава. Подзаконске акте доносе органи нижи од законодавних, као што су органи управе, влада и др. Они морају бити у складу са законом. Најзначајније врсте подзаконских аката су: уредбе, решења, правилници и др. Акти предузећа су: статут, правилник и одлука којом се на општи начин уређују одређена питања. Статут је основни општи акт предузећа и остали општи акти предузећа морају бити у сагласности са статутом. Уговори су двострани правни акти и зато код уговора постоји могућност да, поред државе, у њима учествују и недржавни субјекти.

2. Појам права и правни поредак Право је скуп норми које примењује држава, где се под применом у првом реду мисли на примену санкција. Норме које примењује држава називају се правне норме. Њих држава ствара сама или их узима из свих друштвених области, било да их стварају друштвене организације или неорганизовано друштво.

Постоји уска веза између државе и права, јер су они условљени и имају заједничке циљеве: за право држава обезбеђује принудни карактер својом физичком снагом власти – владајућа класа намеће правне норме физичком снагом власти и тако настаје обавезност примене права; за државу право обезбеђује заштиту интереса владајуће класе – држава ствара право у циљу заштите друштвеног поретка који одговара интересима владајуће класе.

Правни поредак је саставни део друштвеног поретка и регулише се правом. Друштвени поредак поред правног обухвата и друге поретке – економски, политички, морални и др. Правни поредак представља укупност права сваког друштва и понашања људи која се правом регулишу. Правни поредак се састоји из нормативног и материјалног поретка. Нормативни поредак чине правне норме конкретног друштва. Материјални поредак представља укупност понашања људи за које право везује извесне правне последице. Људске радње које имају правно дејство називају се правне радње, а повезивање правних радњи у једну целину

чини материјални поредак. Лица чије се понашање уређује правним нормама називају се субјекти права.

Најосновнији део правног поретка је правни однос – друштвени однос који је прописан правом.

4. Врсте и важење правних норми Правна норма је једна врста друштвене норме и правило о понашању људи чије остварење обезбеђује држава. То је правило о понашању људи које је заштићено државном принудом. Правна норма је најбитнији и најпростији елеменат права.

Правне норме могу бити опште (генералне) и појединачне (индивидуалне). Опште норме садрже општа правила и односе се на неодређен број случајева. Оне се односе на сва лица која се налазе у истој ситуацији или могу доћи у исту ситуацију. Појединачне норме се односе на један одређени случај и представљају примену општих правних норми на конкретан случај.

Правне норме се деле и на апстрактне и конкретне. Апстрактне норме се односе на више ситуација које треба да наступе, тј. примењују се на све случајеве који могу да се појаве. Норма је апстрактна по томе што се односи на неодређени број субјеката, а примењује се на конкретан случај – на лице које не поступа у складу са правилима понашања која су у њој утврђена. Конкретне норме се односе на неку конкретну ситуацију, тј. примењују се на неки одређени случај.

Свака правна норма има два елемента: диспозицију и санкцију. Диспозиција је правило о понашању одређених субјеката, а санкција је правило о примени принуде од стране државног органа над оним субјектом који је прекршио диспозицију. Диспозиције правних норми могу бити наређујуће, забрањујуће и овлашћујуће, па на основу тога и правне норме могу бити наређујуће, забрањујуће и овлашћујуће. Наређујуће су правне норме које наређују одређеном субјекту у праву да изврши одређене радње или да се уздржи од одређених радњи. Субјекти у праву су дужни да се понашају по оваквим нормама, јер свако друго понашање представља деликт и изазива правне последице. Забрањујуће су правне норме које забрањују субјектима у праву одређене радње. Оне обично почињу речима ˝забрањено је˝. Овлашћујуће су правне норме које субјектима дају овлашћења да обављају одређене радње, с тим што нису предвиђене никакве правне последице за случај да их они не обављају.

Правне норме се деле и на императивне (присилне) и диспозитивне (допунске). Императивним нормама се субјекти у праву обавезују на одређену радњу, или им се забрањује одређена радња, при чему они не могу својом вољом да одлуче да ли ће применити ове правне норме. Диспозитивне су норме које се примењују кад их субјекти у праву нису искњучили уговором, па субјекти у праву могу својом вољом да се определе да ли ће да их примене или да искључе њихову примену.

Обичаји су устаљена, уобичајена понашања људи, која због дугог понављања прелазе у навику и постају саставни део понашања и живота људи. Тада почиње

да се сматра да је обавезно да се на исти начин понаша и убудуће. Трговачки обичаји представљају значајан извор трговинског права. Они се деле на опште обичаје, којима се регулише робни промет уопште, и на посебне обичаје, којима се регулишу поједине врсте робног промета. Судски прецендент је судска пресуда којом је решен један конкретан случај и на основу које су судови у земљама англосаксонског права дужни да и убудуће у идентичним случајевима доносе исте такве пресуде. У нашем праву судски прецендент није извор права. Судска пракса, као и пракса управних органа и других органа, може бити извор права, али индиректан, јер није обавезно да се примењује. Судска пракса је корисна, јер доприноси да се исти случајеви равноправно третирају. Правна наука генерализује сазнања која су се стицала у више држава и кроз дужи временски период, па се може рећи да је правна наука допунски извор права. Правна наука обезбеђује правна решења у случајевима недостатка правних прописа, па се у таквим случајевима и користи као извор права.

6 . Тумачење права Тумачење права је сазнавање смисла и садржине праве норме, са циљем да се утврди њено право значење. Ако се правна норма погрешно протумачи, долази до кршења права. Зато је тумачење права услов за правилну примену правне норме. Правна норма има два смисла: језички и прави смисао, тј. она није увек истоветна са својим језичким изразом, а тумачењем се утврђује право значење и прави смисао правне норме. Упоређивањем језичког и правог смисла правне норме може се испоставити: 1) да се језичко и право значење норме подударају, 2) да је језичко значење уже од правог значења норме и тада се језичко значење норме мора проширити да би се утврдило њено право значење, и 3) да се језичко и право значење норме не подударају, јер је језичко значење шире од правног значења норме. Тада се језичко значење норме мора сузити да би се утврдило њено право значење.

Постоји више метода и врста тумачења права.

Језичко тумачење права је тумачење којим се смисао норме утврђује на основу језичких елемената из којих се норма састоји, као што су речи, реченице, интерпункције итд. Оно се дели на: лексичко тумачење, којим се утврђује значење речи, синтактичко тумачење, којим се утврђује значење реченице, и стилистичко значење, којим се утврђује значење норме на основу стила.

Логичко тумачење је тумачење којим се смисао норме објашњава путем логичке анализе њене садржине и анализе односа између појмова које норма садржи. Логичким тумачењем се проверава да ли је језичко тумачење правне норме исправно.

Системско тумачење је утврђивање правог значења правне норме на основу проучавања односа између ње и других правних норми.

Историјско тумачење утврђује друштвене узроке који су довели до стварања правне норме, околности под којима је правна норма донета и др.

Телолошко тумачење утврђује право значење правне норме тако што се тумач од више могућих значења правне норме опредељује за једно као право. Тумач се опредељује за оно значење правне норме које је најповољније за владајућу класу.

Легално тумачење подразумева да правну норму тумачи њен доносилац.

Судско тумачење је тумачење које је изнето у судским пресудама и односи се на конкретан случај.

Научно тумачење је тумачење правне норме од стране науке.

Везано тумачење је тумачење при којем се као право значење прихвата једно од могућих језичких значења правне норме.

Слободно тумачење дозвољава да тумач тражи право значење правне норме у језичком значењу, али и да заобиђе језичка значења онда када сматра да она не дају право значење.

Статичко тумачење је облик тумачења при коме се не истражује значење норме које она има у време њеног тумачења, већ се правим значењем норме сматра оно значење које је она имала у време њеног доношења. То значи да се не узима у обзир могућност промене значења норме током времена, па се статичко тумачење не може прихватити.

Динамичко тумачење је супротно од статичког – утврђује се право значење норме у тренутку њеног тумачења. Оно је оправдано ако је реално дошло до промене значења норме.

Тумачење по сличности (аналогија) – постоје две врсте аналогије: законска и правна аналогија. Законска аналогија је примена опште правне норме на правно ненормиране случајеве који су слични са случајем који је одређен том правном нормом. Правна аналогија је примена општих правних начела на правно ненормиран случај. Она се примењује кад нема услова за примену законске аналогије.

Субјективно тумачење подразумева да тумач настоји да пронађе вољу ствараоца норме и да утврди шта је он хтео да постигне са том нормом. Овде се за право значење норме узима оно значење које је њен творац сматрао за право.

Објективно тумачење подразумева да тумач пронађе шта је стваралац норме објективно хтео да постигне са том нормом. Тумачењем треба пронаћи објективизирани интерес владајуће класе који је изражен у тој правној норми.

7. Појам субјекта у праву Правни односи се заснивају између људи, па су субјекти права, тј. субјекти правних односа људи – грађани. Поред људи, односно физичких лица, субјекти права су и правна лица: предузећа, друштва, организације и сл.

Физичка лица у праву су људи. Људи рођењем постају правни субјекти и остају правни субјекти све до смрти. Физичко лице у праву је сваки човек који је рођен жив и у људском облику, као и нерођено дете (у погледу права наслеђивања). Сва физичка лица подлежу истом праву: и пунолетна и малолетна лица, и новорођена и нерођена деца.

Физичка лица имају одређене атрибуте или својства помоћу којих се могу идентификовати – помоћу ових атрибута се одређено лице разликује од других физичких лица. Ти атрибути су: лично име, пребивалиште и боравак, и држављанство. Лично име физичког лица је ознака помоћу које се оно идентификује и разликује од других физичких лица. Сваки грађанин има право, али и обавезу да има лично име. Подаци о имену, полу, датуму рођења и сл. се уносе у матичну књигу рођених. Пребивалиште је место где је физичко лице настањено, где оно ради, школује се итд. Ако физичко лице има привремено место боравка у неком другом месту, ван свог пребивалишта, реч је о боравишту. Држављанство је припадност физичког лица држави. Држављанство је веома значајно својство физичког лица при стицању неких грађанских права, као и за односе физичког лица са државом чији је држављанин и са другим државама.

Поред физичких лица, носиоци права и обавеза су и правна лица. Правно лице као субјект права подразумева постојање имовине која служи као средство за остварење економских циљева. Правна лица имају за циљ остварење општих интереса, преко којих се очекује остварење индивидуалних интереса. Осим тога, правно лице представља организовану групу физичких лица.

Постоје правна лица јавног права и правна лица приватног права. Правна лица јавног права су држава и њени организациони делови – општине, окрузи, републике. Правна лица приватног права су корпорације, друштва и установе. Постоје и грађанско-правна лица. То су задужбине и удружења.

Правна лица имају своју унутрашњу организацију, своје правне акте и имовину. Под имовином правног лица подразумевају се сва имовинска права која припадају том правном лицу.

Правно лице престаје да постоји када нестану елементи битни за његово постојање: када престане организациона форма у којој је оно основано; кад нема имовине; кад надлежни органи забране његов рад.

Као и физичка лица, правна лица имају одређене атрибуте или својства. Ти атрибути су: назив или фирма, седиште и припадностодређеној држави. Назив правног лица служи за његову identifikaciju.Naziv preduzeca ili drustva kao pravnog lica je firma. Свако предузеће или друштво има фирму под којом послује и по којој се разликује од других предузећа или друштава. Свако правно лице мора да има седиште – место за које је везано и у којем остварује своја права и обавезе. То је место где га други правни субјекти, државни органи и сл. могу пронаћи. Припадност правног лица одређеној држави је посебно значајна када предузећа иступају на страна тржишта, када закључују уговоре са иностраним партнерима, као и када се одређује судска надлежност.

9. Правна и пословна способност физичких и правних лица Правна способност физичких и правних лица означава способност одређеног лица да буде носилац права и обавеза, односно да буде субјект у праву.

Физичко лице стиче правну способност рођењем, а губи је смрћу. Физичка лица имају општу правну способност.

Правна лица стичу правну способност уписом у регистар правних лица код надлежног суда. Правна лица имају посебну правну способност, што значи да правна лица имају само она права и обавезе која су повезана са циљем њиховог оснивања. Права правних лица се одређују њиховим статутом, а њихови правни послови који нису у складу са статутом немају важност.

Пословна способност физичких и правних лица значи да физичка и правна лица својим радњама реализују правну способност, односно да стичу права и обавезе.

Физичка лица не морају имати пословну способност (на пример малолетна лица) – за разлику од правне способности коју морају имати од рођења. Код нас физичка лица са 18 година стичу пословну способност која траје до краја живота. Неким лицима која су старија од 18 година може да се одузме пословна способност, ако је то неопходно – у случају душевне болести и сл.

Пошто правна лица не могу да изразе своју вољу, она имају органе који их заступају. То су органи који су предвиђени статутом и који су овлашћени да заступају правно лице. Осим тога, појединим законима је предвиђено да предузеће заступа директор. Иначе су органи који заступају предузеће: скупштина, управни одбор, директор и надзорни одбор. Пословна способност правног лица престаје његовим брисањем из регистра правних лица.

19. Закључење и форма уговора За закључење уговора потребно је да се испуне услови који се односе на: сагласност воља страна уговорница, предмет уговора и правни основ уговора.

Сагласност воља представља један од основних услова да би уговор настао. Изјава воље за закључење уговора мора бити озбиљна, стварна, слободна и усмерена на оно што је могуће да се оствари. Воља се може изразити изрично и прећутно.

У неким случа јевима преговори могу да претходе закључењу уговора и они не обавезују уговорне стране, па их свака страна може прекинути кад год хоће.

Понуда представља предлог за закључење уговора која је учињена конкретном лицу и која садржи све битне састојке уговора, тако да се са њеним прихватањем у ствари закључује уговор. Понудилац је слободан при избору лица којима упућује понуду, али некад закон предвиђа да је обавезан да претходно учини понуду одређеним лицима. Садржина понуде мора да буде потпуна, јасна и прецизна. Главно дејство понуде је да са прихватањем понуде доведе до настанка

одређеног уговора. Под прихватањем понуде подразумева се изјава воље понуђеног лица која је упућена понудиоцу, где он изражава потпуни пристанак – сагласност на учињену понуду.

Моменат закључења уговора у праву је битно утврдити из разлога што од тог тренутка када је уговор закључен почиње да производи правно дејство. Затим, од тренутка закњучења утврђује се и способност уговарања уговорних страна. Од тренутка закључења уговора теку и рокови које су саме стране предвиделе за извршење својих обавеза, или су ти рокови одређени законом.

У случају да је изјава воље при закључењу одређеног уговора код неког лица изнуђена силом или претњом, изазвана преваром или је учињена у заблуди о релевантним чињеницама, сматра се да воља није слободно изјављена, већ да има недостатака. Заблуда, превара или принуда су увек узроци ништавости уговора.

Предмет уговора је оно о чему је уговор. То може бити ствар, право или одређена радња. Предмет уговора мора бити одређен или одредив, могућ и да није противан императивним прописима.

Основ уговора (кауза) – свака уговорна обавеза има два елемента: на шта се дужник обавезује и зашто се обавезује. Свака уговорна обавеза мора имати допуштен основ. Недопуштен је основ када је противан императивним прописима, јавном поретку или добрим обичајима и моралу.

У нашем праву је правило да постоји неформалност уговора, па се истиче да за закључење уговора није потребна никаква посебна форма сем кад законом није друкчије предвиђено.

Према начину испољавања форма може бити писмена, свечана, у виду јавне исправе, реална, усмена форма и сл.

Писмена форма подразумева да је уговор написан руком, писаћом машином или другим средством и својеручно потписан од уговорних страна које се обавезују. У свечаној форми могу се закључити уговори где се захтева интервенција органа јавне власти и издавања јавне исправе, а за реалну форму је поред сагласности воља потребна и предаја ствари.

Према правном дејству форме уговора могу бити битна и доказна. Битна је она форма која представља конститутивни састојак уговора, а код доказне је битно да настанак уговора није везан за испуњење форме.

По начину настанка форма може бити законска и уговорна. Законска је она која је законом одређена, а уговорна је она коју су странке својом вољом предвиделе за неки уговор.

21 . Неважност и раскид уговора Кад неки уговор нема предмет, каузу, није закључен у одређеној форми, није постигнута сагласност воља између уговорних страна или кад постоји пословна

неспособност уговорне стране, сматра се да је то уговор који није у важности. Постоје три врсте неважећих уговора, а то су: непостојећи, ништави и рушљиви уговори.

Сваки уговор треба да испуни одређене услове, а кад један од тих услова није испуњен, уговор се сматра непостојећим, јер не производи правно дејство.

Уговори који су противни императивним прописима, јавном поретку или добрим обичајима су ништави. Ништав уговор не производи правно дејство. У случају ништавости свака уговорна страна дужна је да врати другој све што је примила по основу уговора.

Ништавост одређене одредбе уговора не повлачи за собом и ништавост целог уговора у случају да та одредба није била услов уговора (делимична ништавост).

У случају да ништав уговор испуњава услове за пуноважност неког другог уговора, онда ће важити тај други уговор, уколико је у сагласности са циљем уговорних страна (конверзија).

Ништав уговор не постаје касније пуноважан. Међутим, кад је забрана мањег значаја, а уговор извршен, ништавост се не може више истицати (накнадни нестанак узрока ништавости).

За разлику од ништавих уговора, рушљиви уговори производе правно дејство. Међутим, они могу бити поништени у одређеном року на захтев законом одређених лица и то због одређених недостатака којима се вређају појединачни интереси. Уговорна страна у чијем је интересу рушљивост установљена, може тражити тужбом да се уговор поништи. Тада долази до повратка у пређашње стање и накнаде штете.

Раскид уговора је облик престанка пуноважно закљученог уговора због воље оба или само једног уговарача из разлога које закон дозвољава. Код раскида уговора узрок раскида се јавља после закључења уговора, а код поништења уговора узрок престанка уговора је присутан у моменту његовог настанка.

Споразумни раскид уговора представља такав начин престанка уговора где уговорне стране сагласном изјавом воља одлуче да одустану од свог раније закљученог уговора.

Уговор се може раскинути и једностраном изјавом воље уговорне стране. Најзначајнији случајеви једностраног раскида уговора су:раскид уговора због неиспуњења и раскид уговора због промењених околности.

Раскид уговора због неиспуњења представља начин престанка пуноважног уговора због неиспуњења обавезе једне уговорне стране. Неиспуњење обавезе може бити потпуно и делимично. Код потпуног неиспуњења обавезе дужник не предузима ништа да би своју обавезу испунио. У том случају, друга страна има право на раскид уговора. Код делимичног испуњења обавезе уговорна страна је

извршила део обавезе, или је извршила обавезу, али не онако како је уговором предвиђено. Сматра се у праву да и овде треба дозволити раскид уговора. Други услов је неиспуњење уговорне обавезе услед кривице уговорне стране. Постоје и вансудски и судски раскид уговора. У одређеним ситуацијама суд изриче раскид уговора, а у другим, раскид се може извршити вансудским путем, простом изјавом воље уговорника.

Раскидање или промена уговора због промењених околности се јавља у случајевима кад после закључења уговора наступе околности које отежавају испуњење обавезе једне стране или кад се због њих не може остварити сврха уговора, а очигледно је да уговор више не одговара очекивањима уговорних страна, па би било неоправдано оставити га на снази. Страна којој је отежано испуњење обавезе може да тражи раскид уговора.

Престанак уговора услед смрти уговорника – Уговор не престаје услед смрти уговорника, него производи правна дејства према наследницима умрлог уговарача. Уколико је уговор закључен из разлога који су строго везани за личност уговорних страна, онда смрт уговорне стране доводи до престанка уговора.

23 . Појам и предмет привредног (пословног) права Под појмом привредног права сматра се посебна грана права у нашем правном систему која обухвата правне норме којима се регулишу правни положај, односно статус предузећа и друштава који се појављују као учесници, тј. субјекти у привредном промету, као и правне норме којима се регулишу односи између предузећа, друштава и друштвене заједнице и норме које служе регулисању односа између предузећа и друштава до којих долази у њиховом привредно-правном општењу.

Термин ''привредно право'' означава грану права која се јавља као надградња над привредом и привредним пословима које обављају не само предузећа и друштва, него и предузетници, као и друга лица која се не баве привредном делатношћу. Израз ''привредно право'' подразумева грану права која изучава аутономне, државне изворе права који се односе на правни статус предузећа и друштва, односно привредних субјеката као и привредне послове које они закључују.

У привредно-правној науци за привредно право прихваћени су и термини ''трговачко право'' и ''трговинско право''. Међутим, предмет пословног права је шири у односу на предмет ''привредно право'' или ''трговинско право'' зато што предмет ''пословно право'' у себи, поред онога што садржи научна дисциплина привредног права, обухвата и елементе из увода у право, стварно и облигационо право, као и неких других правних дисциплина.

Предмет Привредно право обухвата низ института и области које се односе на Привредно право, па оно као грана права обухвата статусно привредно право (које проучава правни положај и статус предузећа и трговачких друштава и других привредних субјеката), уговорно привредно право (које проучава уговоре из

области промета роба и услуга који имају привредно-правни карактер) као и саме хартије од вредности.

20 . Тумачење уговора Уговор је резултат сагласности воља уговорних страна. Тумачити уговор значи истражити смисао воља уговорних страна. Кад сагласности воља уговорних страна нема, онда најчешће суд приступа тумачењу уговора.

Закон о облигационим односима предвиђа да осим суда тумачење воља уговорних страна може да изврши и неко трећи. То се зове вансудско тумачење уговора.

У случају кад је уговор закључен према унапред одштампаном садржају или кад је уговор био на други начин припремљен и предложен од једне уговорне стране, нејасне одредбе тумаче се у корист друге стране.

Нејасне одредбе у уговору без накнаде треба тумачити у смислу који је мање тежак за дужника, а код теретних уговора у смислу којим се остварује правичан однос узајамних давања.

Тумачењем уговора треба открити смисао заједничке воље уговорних страна.

Јавно предузеће је предузеће које обавља делатност од општег – јавног интереса, а које оснива држава, односно јединица локалне самоуправе.

Јавно предузеће има своју фирму којој поред назива додаје и ''ј.п.''. Фирма и седиште предузећа се уписују у судски регистар приликом оснивања.

Закон о предузећима предвиђа да су делатности од јавног интереса делатности у области инфраструктуре (електропривреда, железнички и ПТТ саобраћај, ваздушни саобраћај, радио, телевизија), коришћења добара од општег интереса (водопривреда, путна привреда, шумарство), комуналне и друге делатности.

Државни капитал у јавном предузећу подељен је на акције или уделе одређене вредности, што се уписује у судски регистар. Државни капитал сачињавају новчана средства уложена од стране државе и право коришћења над стварима и правима која су у државној својини.

Актом о оснивању јавних предузећа утврђује се делатност, фирма, седиште и висина капитала који се преноси јавном предузећу на управљање, начин унутрашњег организовања и вршење делатности, лице које ће обављати послове привремених органа, као и рок за доношење статута и именовање директора.

Органи јавног предузећа су: управни одбор, надзорни одбор и директор. Директора јавног предузећа бира управни одбор, кад оснивачким актом није друкчије одређено.

24. Извори привредног (пословног) права Најважнији правни извор привредног и пословног права је Устав СР Југославије. Из њега произилазе сви закони и други подзаконски прописи који морају бити усклађени са Уставом. По Уставу су привредни субјекти самостални и равноправни и услови привређивања су једнаки за све привредне субјекте, односно за предузећа и друштва. Сви акти и радње којима се подстиче монополски положај и на било који начин ограничава тржиште на јединственом подручју, тј. простору СРЈ, супротни су савезном Уставу. У Уставу СРЈ набројане су надлежности које има СРЈ, а то су питања уређења јединства тржишта, правног положаја предузећа и других привредних субјеката, монетарног, девизног, банкарског, спољно-трговинског и царинског система, основа пореског система и система грађанских односа са иностранством.

Следећи правни извор је Закон. У области оснивања и делатности предузећа и друштава најзначајнији су: Закон о предузећима и Закон о облигационим односима.

Законом о предузећима регулишу се основна питања која се односе на предузећа и друштва, облике оснивања предузећа и друштава, делатност, седиште и фирму предузећа, упис у судски регистар, заступање предузећа, имовину предузећа, статусне промене предузећа, престанак предузећа.

Закон о облигационим односима је значајан извор права за привредно, а посебно привредно-уговорно право, јер се њиме регулишу основна начела, настанак обавеза, закључење уговора, као и општа дејства уговора, питање проузроковања штете и њене накнаде, нека питања у вези са хартијама од вредности, као и питања у вези са престанком обавезе у вези са испуњењем уговора.

Закони који су посебно значајни за привредно, односно пословно право су Закони о меници и чеку.

Неки од аката које доносе предузећа и друштва могу се сматрати извором пословног (привредног) права. Међу тим актима посебну улогу имају статути које доносе предузећа, јер су они највиши правни акт у предузећу. И друштва капитала доносе своје опште акте као што су статути друштва. Предузећа и друштва могу доносити и друге опште акте као што су: правилници, одлуке, пословници и други акти. Статут предузећа и други акти предузећа морају бити у складу са законом.

Општи услови пословања појављују се као извор права. Њих доносе већа и јавна предузећа. Држава често интервенише при доношењу општих услова пословања када су у питању јавна предузећа.

У спољно-трговинском пословању, при закључењу појединих уговора међународног привредног права, као и при закључењу послова у домаћем пословном (привредном) праву, предузећа и друштва се користе многобројним трговачким клаузулама и терминима које имају за циљ да убрзају промет роба и услуга, а у циљу дефинисања јаснијих права и обавеза уговорних страна при закључењу и реализацији појединих уговора привредног и међународног привредног права (нпр.''Intercoms'').

Такође су извор права и обичаји и узансе. Трговински обичаји су устаљени облици понашања привредних субјеката и они представљају субсидијаран (допунски) извор права. Узансе су кодификовани и систематизовани трговински обичаји који су издати од стране овлашћених тела.

Наука пословног (привредног) права је такође један од допунских извора привредног права, јер има за циљ да изврши систематизацију правних норми и института, да их адекватно протумачи и да изврши одређена уопштавања. Поред тога, њен је циљ и тешње повезивање са правном праксом.

22. Појам и врсте штете; настанак и накнада штете У Закону о облигационим односима законодавац под обичном штетом подразумева умањење нечије имовине, док код измакле добити подразумева спречавање њеног повећања, а код нематеријалне штете, односно духовне штете подразумева наношење другом физичког или психичког бола или страха. Значи, штета може да буде имовинска (материјална) и нематеријална, неимовинска, односно морална штета.

Облигација, тј. обавеза на накнаду штете, не може да постоји кад не постоји противправна радња или пропуштање штетне радње од стране проузроковача штете. Посебан услов за настајање облигације по основу проузроковања штете је и кривица. Закон предвиђа да кривица постоји када је штетник проузроковао штету намерно или непажњом.

Одређена лица могу бити неодговорна за причињену штету. Лице које услед душевне болести или заосталог умног развоја или других разлога није способно за расуђивање не одговара за штету коју другоме проузрокује. За штету коју овакво лице проузрокује одговара онај који је по основу закона дужан да врши надзор над њим. Међутим, ако неко другом проузрокује штету у стању пролазне неспособности за расуђивање одговара за исту, осим ако докаже да није својом кривицом доспео у такво стање.

Такође и малолетник до седме године живота не одговара за штету коју проузрокује, а малолетник од 7. до 14.године не одговара под условом да се докаже да при проузроковању штете није био способан за расуђивање. Са навршених 14 година малолетник одговара за причињену штету. А за штету коју дете до седме године проузрокује другом лицу одговарају родитељи, без обзира на своју кривицу.

За штету коју запослени у раду проузрокује трећем лицу одговара предузеће у којем је запослени радио у моменту проузроковања штете, осим ако докаже да је

запослени у датим околностима поступао онако како би требало. Оштећени може да захтева накнаду штете и директно од радника ако је овај штету проузроковао намерно.

Правно лице такође одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у обављању својих функција.

Као услов одговорности потребно је утврдити не само постојање штете као и да је штета проузрокована неком радњом или пропуштањем штетника и да се радња и пропуштање могу приписати у кривицу штетнику, већ и да постоји и узрочна веза између радње учиниоца и штете.

У одређеним случајевима лице које је проузроковало штету није дужно да је надокнади, нпр. проузроковање штете вршењем неког права, вршењем службене дужности, штете проузроковане у нужној одбрани, штете проузроковане са пристанком оштећеника и сл.

Са проузроковањем штете долази до умањења имовине оштећеног лица када је у питању материјална, односно стварна, имовинска штета. Са проузроковањем штете, ствара се и одговарајућа обавеза лица које је одговорно за проузроковану штету да исту надокнади и то у оном износу у којем је и смањена имовина оштећеника.

При накнади материјалне штете одговорно лице је дужно да успостави стање које је било пре настанка штете. Уколико успостављање ранијег стања не уклања штету у потпуности, одговорно лице је обавезно да остатак штете накнади у новцу.

Причињена штета може бити и нематеријална, духовна, у виду повреде права личности, повреде части, наруживања личности изношењем неистина и сл.

За претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења физичке активности, наружености, повреде угледа, части и слободе или права личности, смрти блиског лица, као и за страх, суд ће досудити правичну новчану накнаду независно од накнаде материјалне штете.

25. Појам предузећа Под предузећем се сматра правно лице које обавља привредну делатност на тржишту ради стицања добити. Под привредном делатношћу подразумевају се производња и промет роба, као и обављање услуга на тржишту.

Предузеће је правно лице и може бити власник покретних и непокретних ствари, односно може стицати права и преузимати обавезе. Предузеће стиче својство правног лица уписом у судски регистар код надлежног регистрационог суда.

У нашем праву постоји више начина оснивања предузећа и то:нормативни систем, систем дозволе (сагласности или одобрења), систем концесије и систем пријаве.

Нормативни систем је основни систем оснивања предузећа по којем се омогућује оснивање предузећа свим лицима-оснивачима када испуне законске услове. Овај систем подразумева и регистрацију предузећа код надлежног регистрационог суда.

По систему дозволе или одобрења надлежни орган има дискреционо право да цени да ли треба дати одређену дозволу, односно сагласност или одобрење за оснивање.

Систем пријаве се користи у случајевима када се ради о статусним променама предузећа по основу страних улагања, као и одлуке о оснивању предузећа са страним улагањем.

Систем концесија предвиђа давање концесија лицима за коришћење привредних богатстава и добара у општој употреби, односно од општег интереса, под посебно прописаним условима и уз одговарајућу надокнаду.

Предузећа могу основати физичка, односно правна лица. Физичка лица могу основати ортачко друштво, командитно друштво, акционарско друштво и друштво са ограниченом одговорношћу. Правна лица могу да оснују акционарско друштво, друштво са ограниченом одговорношћу и командитно друштво, само у својству командитора.

Предузеће се оснива на одређено или неодређено време. Према Закону о предузећима не захтевају се посебни услови за оснивање предузећа, осим оних који се односе на материјалне услове. Међутим, неки посебни закони захтевају и посебне услове, као што су технички услови, еколошки услови, санитарни, кадровски, који тада постају нужни при регистрацији предузећа.

Закон о предузећима тражи испуњење јeдног формалног услова за оснивање предузећа, а то је доношење оснивачког акта предузећа, тј. Уговора о оснивању. Овај уговор се сачињава у писменом облику, а потписи оснивача се оверавају код надлежног суда. Паралелно са оснивањем предузећа, оснивач именује и привременог директора који је овлашћен да заступа предузеће. Уписом у судски регистар одређено предузеће стиче правну способност.

Законом о предузећима и Законом о страним улагањима предвиђен је садржај оснивачког акта за предузећа у мешовитој својини. Оснивачки акт треба да садржи одредбе о: 1) фирми и седишту предузећа, 2) имену, односно фирми оснивача и адреси, односно седишту, са матичним бројем грађана оснивача, 3) делатности предузећа, 4) оснивачком улогу, 5) правима, обавезама и одговорностима оснивача према предузећу и предузећа према оснивачима, 6) условима и начину утврђивања и распоређивања добити и сношења ризика, 7) заступању предузећа, 8) заштити животне средине и 9) друге одредбе које су законом посебно прописане за поједине облике предузећа.

Све државе ЕУ познају четири облика предузећа: два друштва лица (ортачко и командитно друштво) и два друштва капитала (акционарско друштво и друштво са ограниченом одговорношћу).

Закон о предузећима наше земље предвиђа следеће облике предузећа: привредно друштво, друштвено предузеће и јавно предузеће.

26 . Индивидуализација предузећа у правном промету Предузеће као правни субјект послује у правном промету под одређеним називом. Тај назив је фирма предузећа.

Фирма ортачког друштва садржи лично име најмање једног члана, уз навођење да има више чланова и ознаку ''о.д.''. Фирма командитног друштва садржи лично име најмање једног члана и ознаку ''к.д.''. Фирма акционарског друштва поред назива садржи и ознаку ''а.д.'', а друштва са ограниченом одговорношћу ''д.о.о.'', фирма друштвеног предузећа ''д.о.'', а јавног предузећа ''ј.п.''. Фирма предузетника садржи његово лично име.

Фирма садржи ознаку делатности и седишта предузећа. Фирма матичних предузећа може да садржи ознаку: холдинг, концерн, компанија, корпорација, групација предузећа, пословни систем и матично предузеће.

Постоје три врсте састојака фирме и то они које мора да садржи, они које може да садржи и они које не сме да садржи. Фирма мора да садржи назив под којим се појављује у правном промету, ознаку која упућује на делатност предузећа и ознаку којом се ближе обележава назив предузећа, као и седиште предузећа. Фирма може да садржи имена историјских и знаменитих личности, као и назив СРЈ и сл., али уз одобрење надлежних органа. Фирма не може да садржи назив стране државе, као ни њен грб или амблеме и сл. Такође не може да садржи ни назив међународне заједнице, ни њене амблеме.

Предузеће које има оправдан пословни интерес може пред надлежним судом захтевати заштиту регистроване фирме од другог предузећа са истом или сличном фирмом, исте или сличне делатности, касније пријављене за регистрацију код истог или другог суда који води регистар.

Фирма се може пренети на друго лице само заједно са предузећем које под том фирмом послује. Кад члан привредног друштва чије је лично име у фирми престане да буде члан тог друштва, друштво може наставити са пословањем под старом фирмом само уз његову сагласност, с тим што се из фирме мора јасно видети да он није више члан тог друштва. Кад се предузеће пренесе на друго лице, за даљу употребу фирме прибавља се сагласност лица чије је лично име садржано у фирми.

Предузећа и друштва постоје ради обављања одређене делатности. Предузеће може обављати једну или више делатности кад испуњава прописане услове за обављање истих. Предузеће не може да се региструје за обављање делатности ако надлежни орган није донео решење да су испуњени услови у погледу техничке опремљености, заштите на раду и заштите животне средине, као и други прописани услови. Постоје две врсте делатности предузећа, а то су основна и споредна делатност. Основна делатност је она која је уписана у судски регистар и којом се

предузеће претежно бави, а споредна она која непосредно служи за обављање основне делатности.

Предузеће може под одређеним околностима да промени делатност и та промена делатности се мора уписати у регистар код надлежног суда.

Седиште предузећа је место у којем се обавља делатност предузећа. Кад се таква делатност обавља у више места, онда је седиште предузећа оно место у којем је седиште управе. Седиште предузећа се уписује у регистар код надлежног регистрационог суда.

Судски регистри представљају јавне књиге које се воде код надлежног регистрационог суда у које се уписују оснивање, организовање и престанак субјекта уписа, као и статусне и друге промене субјекта. Такође се уписују и подаци који су значајни за правни промет, а то су: фирма, седиште, делатност, овлашћења у правном промету са трећим лицима, врста и обим одговорности у правном промету са трећим лицима, назив и седиште оснивача, оснивачки улог и основни капитал и др.27 . Друштвено и јавно предузеће Друштвеним предузећем се сматра правно лице које обавља привредну делатност ради стицања добити и које у целини послује друштвеним капиталом који је подељен на акције или уделе одређене номиналне вредности. Друштвено предузеће се уписује у судски регистар. Друштвена предузећа се више не могу оснивати, али ће постојећа као таква и даље функционисати.

Органи друштвеног предузећа су: скупштина, управни одбор, директор и надзорни одбор.

Скупштину друштвеног предузећа чине представници запослених који су изабрани на начин одређен статутом. Статутом се утврђује број чланова, мандат, начин избора, састав и одговорност чланова скупштине. Статут је највиши правни акт друштвеног предузећа. Скупштина има овлашћења да доноси и мења статут, утврђује пословну политику, усваја годишњи обрачун и извештаје о пословању, одлучује о расподели годишње добити, одлучује о повећању и смањењу основног капитала, одлучује о статусним променама, промени облика и престанку предузећа, бира и опозива председника, чланове управног одбора, председника и чланове надзорног одбора, ревизора и ликвидатора, доноси пословник о свом раду и одлучује о другим питањима утврђеним савезним законом, оснивачким актом и статутом.

Орган управљања друштвеним предузећем је управни одбор који бира скупштина друштвеног предузећа. Чланови управног одбора могу се бирати из реда стручњака изван предузећа. Управни одбор припрема предлоге одлука за скупштину и извршава одлуке скупштине, доноси опште акте, стара се о припреми годишњег обрачуна и усвајању периодичних обрачуна, припрема извештај о пословању – биланс средстава и биланс успеха и спроводи пословну политику, предлаже расподелу добити, поставља и разрешава директора, бира председника одбора из својих редова, даје смернице директору за остваривање пословне

политике, доноси инвестиционе одлуке, одлучује о трајној пословној сарадњи са другим предузећима.

Директор друштвеног предузећа је орган пословођења у предузећу и њега бира и разрешава управни одбор. Директор обавља функције у интересу предузећа и самостално доноси одлуке. У његовој надлежности је да заступа предузеће, да организује и води пословање предузећа, да се стара о законитости рада предузећа итд.

Надзорни одбор друштвеног предузећа има најмање три члана, а они се могу бирати и из реда стручњака изван предузећа. Његов делокруг је да обавља надзор над радом управе предузећа и извршног одбора директора, да прегледа периодични и годишњи обрачун и утврђује да ли су у складу са прописима, да утврђује да ли су пословне књиге вођене уредно и у складу са прописима .

28. Друштва капитала и друштва лица У привредном праву се друштва, с обзиром на њихову природу, деле на друштва лица и друштва капитала. Кад су лица која се удружују у одређено друштво дала превагу личности с којом удружују средства и рад, тада се говори о друштву лица, а кад је предност дата капиталу, онда се говори о друштву капитала.

Закон о предузећима предвиђа да се као оснивачи могу појавити све домаће и стране особе, односно правна лица под условима узајамности. Овде се ради о друштву са мешовитим власништвом које се може оснивати у складу са Законом о предузећима у било којој форми друштава лица или друштава капитала, а у складу са савезним Законом о страним улагањима.

За постојање трговачког-привредног друштва потребна су четири елмента: уговор о оснивању друштва, улог, учешће у добити и јасна намера члана да се удружи у друштво.

За оснивање предузећа или друштва потребно је да се склопи уговор о оснивању у писменом облику. Уговором се морају предвидети: фирма друштва, седиште друштва, износ средстава потребних за рад друштва, начин прибављања средстава, права и обавезе оснивача, начин утврђивања и распоређивања добити, одговорност уговорних страна из заједничког пословања, трајање уговора о улагању, начин враћања улога, решавање спорова и друга питања која су значајна за оснивање друштва.

Оснивачки улог представља одређену имовинску вредност (новац, рад, услуге), затим лични рад који сваки члан уноси у друштво ради обављања одређене делатности, као и непокретне ствари изражене у новцу. Улози чланова друштва постају имовина и чине основни капитал друштва.

Циљ друштва је да сваки члан учествује у оствареној добити, али у исто време претпоставља и учешће чланова друштва и у евентуалним губицима. Учешће у добити чини битну разлику која постоји између друштва и удружења, јер удружења могу имати неки други циљ, па се могу конституисати и без имовине.

Четврти елемент сваког друштва је изражена воља и намера сваког потенцијалног члана друштва да постане члан неког привредног друштва. Потребно је да воља буде манифестована слободно, без принуде, претње и сл.

У друштва лица спадају ортачко и командитно друштво. Карактеристика ових друштава је та што чланови приликом формирања друштва имају у виду пре свега личност чланова друштва. Смрт или пословна неспособност неког члана друштва захтева изјашњавање свих осталих чланова о наставку постојања друштва. Непостојање јавних ортака-комплементара код командитног друштва (због смрти или напуштања друштва) захтева примање нових комплементара или статусну промену друштва у ново, нпр. у друштво са ограниченом одговорношћу.

Карактеристике друштва лица су: она се оснивају искључиво путем уговора чланова друштва и немају статут; код њих се не помиње и не постоји основни капитал друштва; постоји контрола о уласку и изласку чланова друштва; у фирми се мора навести име бар једног члана друштва; чланови друштва (а само изузетно посебан орган) управљају пословима друштва, мада то могу поверити и неком другом; постоји одговорност чланова друштва за обавезе друштва чиме се отклања ограничење у сношењу ризика пословања, с тим да друштва лица не показују увек чисте карактеристике овог друштва, него често имају и неке особине друштава капитала.

Код друштва капитала је битно удруживање капитала. Ова друштва настају на основу уговора, али то није једини основни акт, него ова друштва морају донети и статут. После доношења статута уговор губи важност, сем кад садржи одређене одредбе којим чланови друштва преузимају неке обавезе у вези са односима у друштву.

За друштва капитала је карактеристично: имају основни капитал и с тим у вези се прописују најмања средства са којима се друштво оснива; при оснивању се не тражи више лица него се друштво може основати и са једним лицем; чланови друштва не одговарају за његове обавезе него друштво одговара читавом имовином; чланови друштва сносе ограничени ризик за пословање друштва и то средствима која су уложили; друштво мора имати статут; контрола уласка и изласка из друштва није битна карактеристика; друштво има одређене органе у којима не морају бити сви чланови друштва; удели друштва су лако преносиви итд.

29 . Акционарско и друштво са ограниченом одговорношћу Акционарско друштво је друштво које оснивају правна, односно физичка лица ради обављања делатности чији је основни капитал утврђен и подељен на акције одређене номиналне вредности. Збир номиналних вредности свих акција чини основни капитал акционарског друштва.

Акционарско друштво је правно лице и оно има имовину коју у почетку чине само уплаћена средства као основни капитал, а касније чине и сва права која припадају друштву. То значи да имовина може да буде мања или већа од основног капитала који је првобитно одређен.

Акционари не одговарају личном имовином за обавезе друштва према трећим лицима, јер за акционарско друштво одговара друштво својом целокупном имовином.

Акционарско друштво може да тужи и да буде тужено, као правно лице.

Акционарско друштво је облик пословног удруживања капитала од стране акционара где се ризик економског пословања одражава само на средства која су чланови уложили у друштво. Зато је оно подесно за прикупљање новца и капитала уз минималан пословни ризик оних који улажу средства у разумној мери. Број акционара у друштву није законом ограничен.

Акционарско друштво послује под стварном фирмом, а изузетно под фирмом акционара који има доминантан капитал. Фирма садржи ознаку облика друштва и скраћеницу а.д.

У случају да се све акције нађу код једног лица, мора доћи до престанка акционарског друштва. A у случају да се све акције нађу код друштвеног предузећа, ствара се цело акционарско друштво у друштвеном власништву. Међутим, ако друштвено предузеће не жели више акционарско друштво, може да га претвори у друштво са ограниченом одговорношћу.

Акционарско друштво се оснива уговором о оснивању, а кад га оснива само један члан, одлуком о оснивању.

Друштво са ограниченом одговорношћу има елементе и друштва лица и друштва капитала. Ово друштво је правно лице, па као такво може да буде носилац права и обавеза и да стиче власништво и друга стварна права, да располаже са стварима и имовином, да склапа правне послове, може да тужи и да буде тужено, као и да одговара за привредне преступе.

Код друштва са ограниченом одговорношћу доминантна је карактеристика која се односи на друштво капитала, па се ово друштво разврстава у групу друштава капитала.

Разлика између акционарског и друштва са ограниченом одговорношћу манифестује се у погледу контроле уласка и изласка чланова. Затим, друштва са ограниченом одговорношћу су по правилу мања од акционарских и акционар може имати више акција, док члан друштва са ограниченом одговорношћу може унети само један улог. Међутим, ова два друштва су ипак најсличнија једно другом.

Чланови друштва са ограниченом одговорношћу не одговарају за обавезе друштва. Једина обавеза члана је да уплати улог да би стекао одређени удео у друштву. Члан учествује у подели добити коју друштво оствари. Члан сноси ризике пословања и ограничава се на то да изгуби оно што је уложио. Зато је друштво са ограниченом одговорношћу подесан облик за остваривање предузетништва, јер омогућује учествовање у добрим резултатима пословања са осигураном добити, док члан може изгубити само оно што је уложио.

Друштво са ограниченом одговорношћу одговара за своје обавезе без икаквих ограничења, својом целокупном имовином. Ограничавање одговорности у самом називу овог друштва означава само ограничење одговорности чланова, мада то није адекватно, јер се њихова одговорност у ствари искључује.

Друштво са ограниченом одговорношћу уз акционарско друштво је облик предузећа који се може јавити у приватном, друштвеном, државном и мешовитом облику својине. Закон о предузећима не поставља никаква ограничења у погледу делатности друштва са ограниченом одговорношћу. Закон о предузећима наводи да фирма овог предузећа садржи ознаку ''д.о.о.''.

Друштво са ограниченом одговорношћу се оснива уговором о оснивању, а кад га оснива један оснивач, одлуком о оснивању. Ово друштво може имати највише 30 чланова.

30. Ортачко и командитно друштво Ортачко друштво је друштво лица које се оснива уговором два или више физичких лица која се обавезују да уз сопствену неограничену солидарну одговорност за обавезе друштва обављају одређену делатност под заједничком фирмом. Ортак не може без сагласности осталих ортака располагати својим уделом у ортачком друштву, па га зато не може ни оптеретити. Циљ оснивања друштва је да ортаци остваре добит.

Ортачко друштво се оснива уговором два или више лица. У случају да спадне на једног члана, не може као такво опстати. Уговор треба да садржи: фирму и седиште, делатност, износ средстава за рад, начин прибављања средстава, услове, начин распоређивања добити и др. Ортачко друштво се уписује у регистар код надлежног суда. Пријава за упис садржи лично име, занимање и пребивалиште сваког члана друштва. Фирма ортачког друштва мора да садржи лично име најмање једног члана, уз навођење да има више чланова и ознаку ''о.д.''.

Закон о предузећима предвиђа да члан ортачког друштва може у друштво да уложи новац, ствари, права, рад или услуге. Обавеза чланова је да улажу исте улоге, уколико уговором о оснивању није друкчије предвиђено. Имовина друштва је одвојена од личне имовине чланова.

Ортачко друштво има директора и ту функцију може обављати један или више чланова друштва. Остали органи су скупштина, управни одбор и надзорни одбор. Сви чланови друштва имају право да воде послове друштва. При доношењу одлука сваки члан има један глас ако није уговором друкчије предвиђено. Уговором се морају предвидети и начини промен изабраног метода управљања, где би за то била потребна сагласност свих чланова друштва. Пошто се ради о ортачком друштву, као друштву лица, из саме његове природе произилази да у управљању учествују сви његови чланови.

Добит од ортачког друштва расподељује се међу члановима у складу са уговором о оснивању, а губитак у пословању сносе такође чланови у складу са уговором.

Командитно друштво је организациона форма друштва лица која се оснива уговором два или више лица, а у циљу обављања делатности под заједничком фирмом, где је најмање једно лице неограничено одговорно за обавезе друштва (комплементар), а ризик најмање једног лица је ограничен на износ уговореног улога (командитор). Комплементар може бити само физичко лице, а командитор физичко и правно лице. Комплементари у командитном друштву имају статус чланова ортачког друштва.

Имовина командитног друштва се при оснивању формира на бази оснивачких улога чланова. Иста имовина се у каснијем пословању може повећати или смањити у зависности од успешности пословања друштва. Имовина командитног друштва је на неки начин одвојена од личне имовине чланова, оснивача и касније придошлих чланова.

Улог командитора може бити у новцу, стварима и правима. Командитор уноси цео улог у друштво до регистрације друштва. Законодавац забрањује да се улог командитора састоји у раду и пружању услуга.

Комплементар управља командитним друштвом и води послове друштва.Командитор не може да води послове.

Командитно друштво пре свега настаје на основу међусобне повезаности и личних особина комплементара,па се сматра за друштво лица,јер својства командитора овде нису много изражена.Командитори учествују са одређеним капиталом,док њихово учешће у друштву није везано за лична својства.Они не могу самостално да располажу ни својим улозима,већ им је потребна сагласност свих чланова друштва.

Командитно друштво обавља одређену привредну делатност у циљу остварења профита, па се као такво у другим земљама сматра трговачким привредним друштвом.

Командитно друштво као правно лице мора да има фирму под којом послује. Фирму чине имена једног или више комплементара, са назнаком да је реч о командитном друштву. Кад у фирму нису унета имена свих комплементара, онда се додаје ознака ''и остали''. Фирма командитног друштва садржи и ознаку ''к.д.''.

31. Повезивање предузећа (групације предузећа) у нашем праву Под повезаним предузећима сматрају се предузећа која су у неком међусобном односу. Закон о предузећима у нашем правном систему предвиђа следеће облике повезаних предузећа: матично и зависно предузеће (мешовити холдинг, концерн), предузеће са узајамним учешћем и холдинг.

Предузећа се не могу повезивати када је то повезивање супротно прописима о монополима. Монополски положај на тржишту има привредни субјект који у

трговини, производњи роба или у вршењу услуга на јединственом тржишту нема конкуренцију. Законом се забрањују монополистички споразуми између привредних субјеката који доводе до спречавања конкуренције и изазивања поремећаја на јединственом тржишту којима се наноси штета потрошачу.

Кад једно предузеће са узајамним учешћем капитала има у другом предузећу већинско или значајно учешће капитала, или кад на основу уговора закљученог са другим предузећем има право да именује већину или најмање ¼ чланова управног одбора, односно има већину или најмање ¼ гласова у скупштини предузећа, то се предузеће сматра матичним, а друго предузеће зависним.

Матично предузеће са већинским учешћем капитала је предузеће које непосредно или посредно преко другог предузећа, на основу више од 50% учешћа у капиталу, има више од 50% гласова у скупштини и право да именује више од половине чланова управног одбора зависног предузећа. Матично предузеће са значајним учешћем капитала је оно које непосредно или посредно преко другог предузећа, на основу учешћа најмање 25% у капиталу, има најмање 25% гласова у скупштини и право да именује најмање 25% чланова управног одбора зависног предузећа.

Предузећа са узајамним учешћем капитала су повезана предузећа код којих свако предузеће има учешћа капитала у другом предузећу. Јављају се у два облика:предузеће са релативно истим учешћем и предузеће са већинским учешћем једног предузећа.

Када су међусобна учешћа капитала релативно иста, свако предузеће смањиће своје учешће у основном капиталу другог предузећа до 10%. Предузеће је дужно да обавести друго предузеће да је стекло више од 10% учешћа у његовом капиталу (предузеће са релативно истим учешћем).

Кад једно предузеће поседује акције и уделе који чине више од 10% основног капитала другог предузећа, учешће капитала тог другог предузећа не може бити веће од 10% основног капитала првог предузећа. Предузеће које стекне учешће капитала у другом предузећу веће од 10%, дужно је да га о томе обавести (предузеће са већинским учешћем једног предузећа).

Холдинг је предузеће које има у својини акције или уделе зависног предузећа, а првенствено обавља делатност управљања, стицања учешћа капитала у другом предузећу путем акција, удела или заменљивих обвезница (оснивање, трајно улагање, куповина, размена), као и делатност располагања тим хартијама. Холдинг се може организовати као ортачко друштво, командитно друштво, акционарско друштво, друштво са ограниченом одговорношћу, друштвено предузеће и јавно предузеће.

33 . Права интелектуалне (индустријске) својине Индустријска својина представља скуп интелектуалних вредности производа људског духа, као што су: проналасци, модели и узорци, робни и услужни жигови, ознака порекла производа и сузбијање нелојалне утакмице на тржишту. Ту спадају и одређена знања која су заштићена (know-how).

Поред Закона о патентима, Закона о жиговима, Закона о моделима и узорцима и Закона о географским ознакама порекла, на националном плану се као допунски извори за ову област могу сматрати Закон о спољнотрговинском пословању и Закон о трговини. На међународном плану најважнији извор права индустријске својине је Париска конвенција о заштити индустријске својине.

Закон о патентима предвиђа одређене услове који морају бити испуњени на дан подношења пријаве за заштиту проналаска, а то су: да проналазак мора бити нов, да има инвентивни ниво и да мора бити применљив.

Проналазак је нов ако није обухваћен стањем технике, тј. када није учињен доступним јавности на такав начин да га стручњак из одговарајуће области технике може применити.

Проналазак има инвентивни ниво кад решење одређеног проблема за стручњака не произилази на очигледан начин из стања технике.

Проналазак је применљив кад се предмет проналаска може произвести или употребити у индустријској или другој делатности.

Право на заштиту проналаска има проналазач, односно његов правни следбеник или под законским условима послодавац, односно његов правни следбеник. Кад је више проналазача дошло до проналаска заједничким радом, њима припада заједничко право на заштиту проналаска. Лица која су проналазачу пружала техничку помоћ не сматрају се проналазачем.

Проналазач има право да његово име буде наведено у пријави, списима, регистрима, исправама и публикацијама о његовом проналаску, тзв. морална права проналазача. Поред тога, проналазач има право да ужива и економску корист од проналаска заштићеног патентом или малим патентом, тзв. имовинска права.

У случају да је проналазач створио проналазак у радном односу, тада се права проналазача, права предузећа или другог правног лица где је проналазак настао, утврђују у складу са Законом о патентима и уговором између послодавца и радника.

Патент, односно мали патент, стиче се са уписом у одговарајући регистар код надлежног Савезног завода за интелектуалну својину, а важи од датума подношења пријаве. Носилац патента има искључиво право да користи у производњи заштићени проналазак, ставља у промет производе израђене према заштићеном проналаску и да располаже патентом.

Кад носилац патента одбије да другим лицима уступи право на економско искоришћавање заштићеног проналаска или им поставља неоправдане услове за такво уступање, надлежни савезни орган управе за послове из области у којој проналазак треба да се примени, може дати принудну лиценцу на захтев заинтересованог лица.

Патент траје 20 година, а мали патент 10 година од датума подношења пријаве. Даном смрти физичког лица, односно престанка правног лица које је носилац патента, то право престаје да постоји уколико није прешло на наследнике, односно правне следбенике

35 . Страна улагања и концесије Страна улагања у нашу привреду ће несумњиво довести до снажног развоја домаће привреде и развоја предузетништва код нас. Улагање страног свежег капитала и нова технологија при производњи роба допринеће свеукупном развоју привреде у нашој земљи. Наша земља поседује погодности за развој страних улагања као што је подесна географска лоцираност, јер се налази на раскрсници многих путева. Због тога је значајна изградња аутопутева и пруга. Очекује се да ће се страна улагања у нашој земљи одвијати на више начина и то: путем самосталних улагања странаца у домаћу привреду оснивањем својих предузећа и друштава, путем заједничких улагања са домаћим привредним субјектима и предузетнцима, као и путем улагања у слободним југословенским зонама. Осим тога, страно лице може да улаже и у објекте приликом добијања концесија за искоришћавање одређених добара, изградњу и коришћење путева, коришћење природних богатстава и сл. Кад је у питању самостално улагање странаца, ту постоје одређена ограничења. Предвиђа се да страно лице не може само или са другим страним лицем оснивати предузеће у сфери производње и промета оружја, јавног информисања, система веза и на подручјима која су савезним законом одређена као забрањена зона. У овим областима страно лице може основати предузеће само са домаћим лицем. Страна лица могу оснивати предузећа у Југославији по основу заједничких улагања у мешовитим својинским облицима. Улагање страних лица, као и заједничка улагања страних и домаћих лица, уређују се уговором о улагању или заједничком улагању, као и уговором о оснивању, односно заједничком оснивању предузећа или друштва. Страно лице може добити концесију – дозволу за коришћење одређеног природног богатства или добра у општој употреби или за обављање делатности од јавног интереса. Тако се страном лицу може одобрити да изгради, или реконструише, води и искоришћава на одређено време одређени објекат, постројење или погон. Концесија представља право коришћења природног богатства или добара у општој употреби, које домаћем или страном лицу (концесионару) уступа надлежни државни орган (концедент), под посебно предвиђеним условима и уз одговарајућу накнаду. Посебан облик концесије је уступање изградње објекта, постројења или погона путем финансирања пројекта по В.О.Т. систему (Build, Operate and Transfer) тј. изгради, користи, предај. Овај систем се заснива на уговору о изградњи и финансирању комплетног објекта, постројења или погона, његовом коришћењу и предаји у својину Републике Србије у уговореном року. Концесија се даје под условом да се обезбеди: рационално коришћење природног богатства или добара у општој употреби, техничко-технолошко

унапређивање делатности која је предмет концесије, заштита и унапређивање животне средине. Предмет концесије могу бити: истраживање и експлоатација минералних сировина; изградња, одржавање и коришћење водопривредних објеката и систама за снабдевање водом; изградња, одржавање и коришћење путева, енергетских објеката, железничких пруга, објеката ваздушног саобраћаја, нафтовода, гасовода, изградња комуналних објеката, изградња телекомуникација, уређивање и коришћење обала река и језера итд. Концесија се може дати на рок од 30 година, а дужина концесије се одређује у зависности од предмета концесије и очекиване добити при обављању концесионе делатности.

36. Слободне зоне Данас се у свету могу срести различити термини за слободне зоне, па су присутни термини: слободне зоне, слободне царинске зоне, слободне економске зоне, извозне прерађивачке зоне, спољно-трговачке зоне и др. Слободне зоне су значајан привредно-економски институт. Данас у свету се слободне зоне деле на два основна типа: на тип потпуно слободних институција (“full function Institution”) и тип институција са ограниченим функцијама (“limited function Institution”). Код првог типа дозвољено је не само складиштење робе, него и обрада и прерада робе, односно њено оплемењивање и произвођење уз многе царинске и нецаринске погодности, док код другог типа није дозвољена производња, већ су оне више ''лагер складишта'' за смештај и чување робе под царинским надзором. Данас је све више слободних зона у свету које су произвођачки и експортно оријентисане. Данас је добар део царинских зона у свету постављен на принципу ''царинског искључка'', тако да су такве слободне зоне ''искључене'' из царинског подручја одређене државе, а прикључене као царинска територија другој држави. У том случају се примењује царинска власт оне државе којој је таква зона прикључена. Код нас царинске зоне имају посебне олакшице које се односе на неплаћање царине и других увозних дажбина на робу која се увози у слободну зону, а која је намењена за производњу робе за извоз. Слободна зона је код нас саставни део југословенског царинског подручја. Слободну зону могу основати домаћа и страна правна и физичка лица, с тим што странац не може имати већински капитал, тј. оснивачки улог страног лица не може бити већи од 49%. У слободној зони се не могу обављати ни оне делатности које су искључиво забрањене, као што су делатности угрожавања животне средине, здравља људи, као и угрожавања материјалних добара и безбедности земље. Под оснивањем слободне зоне подразумева се поступак у вези са: доношењем акта о оснивању слободне зоне, оснивањем предузећа или друштва за управљање слободном зоном и прибављања сагласности за рад слободне зоне од стране Савезне владе. Слободна зона се оснива на подручјима оних места која имају поморску луку или ваздухопловно или речно пристаниште које је отворено за међународни

саобраћај, као и на магистралним путевима који су укључени у мрежу европских путева. Слободна зона се оснива у случајевима када је то економски оправдано, односно када се из зоне извозе робе и услуге у иностранство и под условом да се обезбеде просторни, грађевински, енергетски и технички услови, као и услови у погледу заштите животне средине и други услови за несметани рад слободне зоне. Пословање у зони је слободно и извоз и увоз роба и услуга су без икаквих ограничења. На страну робу која се из слободне зоне ставља у промет у Југославији, у моменту изласка-преласка капије зоне, примењују се прописи којима се уређује спољнотрговинско пословање. Роба која је произведена у зони, добиће уверење да је произведена у Југославији, ако има учешће сировина, материјала, уложеног рада и других трошкова производње пореклом из Југославије најмање 51% од вредности робе која се извози. Обавеза плаћања царине на робу која се из зоне извози у Југославију, настаје кад роба прелази ''капију зоне'' и улази на југословенско тржиште.

34. Патент, модел жиг и географска ознака порекла производа Патент је право којим се штити проналазак који представља ново техничко решење одређеног проблема којe има инвентивни ниво и које је применљиво. ''Mали патент'' је нови институт у југословенском праву индустријске (интелектуалне) својине којим се штити проналазак који представља ново техничко решење одређеног проблема и које је применљиво, али које има нижи инвентивни ниво.

Предмет проналаска који се штити патентом може бити производ (уређај, супстанца, композиција), поступак, као и примена познатог производа или поступка у нове сврхе. Предмет проналаска који се штити ''малим патентом'' може бити решење које се односи на обликовање, конструкцију или конфигурацију неког предмета или распоред његових саставних делова.

Осим поделе на патент и ''мали патент'', постоји подела патента на поверљиви и неповерљиви патент. Код поверљивог патента штити се проналазак који се односи на народну одбрану и државну безбедност. Постоји и зависни патент којим се штити проналазак који се не може самостално применити, без истовремене примене другог проналаска који је раније заштићен и припада другом лицу. Заводски патенти су они који су створени заједничким радом у фабрици, заводу, предузећу, па није могуће утврдити која су лица у тимском раду створила проналазак. Тада предузеће има право да у своје име тражи право признавања на патент са правом проналазача на накнаду. Патенти се деле и на основне и допунске. Основним патентом штити се основни, а допунским патентом допунски проналазак. Титулар допунског патента мора бити исто лице које је титулар основног патента. Модел је право којим се штити нови спољни облик одређеног индустријског или занатског производа, док је узорак право којим се штити нова слика или цртеж који може да се пренесе на одређени индустријски или занатски производ.

Облик тела, слика или цртеж су нови, кад се битно разликују од оних који су пријављени и од оних који су пре подношења пријаве било где у свету и на било који начин били доступни јавности, осим код оних за које је пријава повучена пре објављивања решења којим се признаје модел, односно узорак. Моделом или узорком не могу се заштитити облик тела, слика или цртеж чије је објављивање противно закону и моралу, који повређују ауторска права, који садрже државни грб, заставу или амблем и сл. Носилац модела или узорка има искључиво право на економско искоришћавање заштићеног спољњег облика, и да то право ускрати трећем лицу које нема његову сагласност. Носилац модела или узорка може уступити право коришћења модела уговором о лиценци. Жиг је право којим се штити знак који у промету служи за разликовање робе, односно услуга од физичког или правног лица, од исте или сличне робе, односно услуга физичког или правног лица. Жиг може бити индивидуални и колективни. Колективни жиг имају право да користе више лица за обележавање робе, односно услуга у промету. Жигом се штити знак за разликовање робе који се може графички представити. Знак се може састојати од речи, слогана, бројева, слика, цртежа и сл. Жиг се стиче уписом признатог права у регистар жигова и важи од датума подношења пријаве. Жиг може бити предмет уговора о преносу права, лиценци, залози, франшизи и сл. Географска ознака порекла је право којим се штите ознаке порекла и географске ознаке којима се обележавају производи које физичка или правна лица производе на одређеном географском подручју. Ознака порекла је географски назив земље, региона или места којим се означава производ који из њих потиче и чији су квалитет и посебна својства искључиво или претежно условљени географском средином која обухвата природне и људске факторе и чија се производња, прерада или дорада одвијају на одређеном ограниченом подручју. Географске ознаке порекла се употребљавају за обележавање природних, пољопривредних, занатских и индустријских производа и производа домаће радиности. Географска ознака порекла не може бити предмет уговора о преносу права, лиценци, залози, франшизи и сл.

32 . Појам, облици и правни положај задруга Задруга представља облик организовања физичких лица, задругара, у којој они пословањем на задружним принципима добровољности, солидарности, демократичности, економског учешћа, једнаког права управљања, самосталности, задружног образовања и међузадружне сарадње остварују своје економске, социјалне и културне интересе. Задруга је самостална организација задругара коју они оснивају и управљају њеном имовином. Она је отворена организација за све нове задругаре и добровољна организација, јер је ступање и иступање из ње зависно само од воље задругара. Задругари су равноправни без обзира на величину и број удела и сваки задругар има право на један глас у скупштини задруге.

Једна подела задруга се може извршити према делатности коју обављају, на: земљорадничке, опште и специјализоване (житарске, воћарске, сточарске),

занатске, стамбене, штедне, потрошачке, здравствене, омладинске, студентске и др. врсте задруга за обављање производње, промета роба и вршења услуга. Друга подела задруга је зависна од циља који остварују, па се деле на профитне и непрофитне. У групу непрофитних задруга би спадале потрошачке, студентске, омладинске и др. Код њих долази до изражаја принцип узајамности и солидарности, само уз подмирење стварних трошкова. Задруге профитног типа су оне које се оснивају са циљем да остварују што већи профит. Задруга је правно лице и не може се организовати као предузеће или друго правно лице, нити се може припојити предузећу или другом правном лицу које није задруга. Задруга у правном промету иступа у своје име и за свој рачун, у своје име и за рачун задругара, или у име и за рачун задругара. Она у правном промету одговара својом целокупном имовином. За обавезе које се не могу измирити из имовине задруге одговарају задругари солидарно, најмање износом свог удела, кад уговором о оснивању или задружним правилима није одређено да одговарају већим износом.

Задруга се оснива доношењем акта о оснивању, а тај оснивачки акт је уговор о оснивању.

37. Привредне асоцијације Под привредном (трговачком) комором подразумева се асоцијација привредних (трговачких) лица, настала на основу Закона о Привредној комори Југославије, као представник њихових интереса пред државним органима. Комора има својства правног лица и њом управљају чланови коморе преко својих представника у њеним органима који се бирају на начин утврђен статутом коморе. Чланови коморе су: предузећа, банке и друге финансијске организације, организације за осигурање и други облици организовања који обављају привредне делатности и услуге. Чланство за ове субјекте је обавезно. Привредне коморе су код нас организоване по територијалном принципу и ту се појављују: регионалне коморе, коморе република и покрајина и Привредна комора Југославије. Комора има шест функција и то: она је репрезентант привреде пред државним органима, она је погодно место за сусрете привредника, она је стручна институција са циљем унапређења рада и пословања својих чланова, она је учесник у утврђивању мера економске политике, јачања пословног морала у привреди и она је са јасно утврђеним јавним овлашћењима. Предвиђено је да Привредна комора Југославије обавља: заступање заједничких интереса чланова коморе у области привредног система, послове развојне и економске политике пред савезним органима и организацијама, унапређивање робне размене, асортимана и квалитета производа и услуга, унапређивање стандарда и техничких норматива и њихово прилагођавање међународним решењима и пракси и издавању одговарајућих цертификата, подстицање истраживања у области научно-технолошког развоја, као и друге послове. Комором управљају чланови коморе, а преко својих представника у органима коморе. Органи коморе су: скупштина коморе, извршни одбор, надзорни одбор и председник коморе.

Као акти коморе појављују се одлуке, закључци и препоруке. Препоруке представљају карактеристичан акт са необавезном снагом. Статут коморе доноси скупштина коморе и објављује га у свом гласилу, а истим се уређују: делокруг и овлашћења скупштине и других органа коморе, избор, састав и трајање мандата органа коморе, облици рада и организовање коморе, права, обавезе и одговорности чланова коморе и др. Коморе имају и специјализоване судове: судове части, сталне избране судове и спољнотрговинску арбитражу. Задружни савези су самосталне интересне и стручно-пословне организације које се оснивају ради унапређења делатности задруга и заштите њихових заједничких интереса. Задруге се повезују у задружне савезе, по врстама задруга и за одређену територију. Задружни савези обављају следеће послове: пружају стручну и другу помоћ при оснивању и унапређењу послова задруге, заступају интересе задруге пред државним органима и организацијама у области задругарства, организују стручно усавршавање, научно-истраживачки рад и информативно-истраживачку и пропагандну делатност од интереса за унапређење задругарства, доносе правила задружног савеза и обављају друге послове који су прописани Законом о задругама и правилима задружног савеза. Задружни савез је правно лице и њега оснивају задруге, односно задружни савези закључивањем уговора о оснивању и доношењем правила задружног савеза. Уговором о оснивању задружног савеза утврђују се задаци и послови савеза, фирма, седиште и органи савеза, стицање чланства у савезу и друга питања која су од интереса за оснивање савеза.

3 9. Стечај и ликвидација предузећа Стечај представља посебан институт колективног намирења повериоца генералним извршењем на имовини стечајног дужника, чиме он престаје да постоји као правни субјект. Разликују се две врсте стечаја у материјалном и формалном смислу речи. Стечај у материјалном смислу речи подразумева стање презадужености одређеног привредног субјекта у стечају, због које исти није у стању да испуњава своје обавезе према повериоцима. До стечаја у формалном смислу речи долази по оцени суда, где се презадужено предузеће ставља у стечај, над чијом се имовином обавља намирење поверилаца путем заједничког подједнаког намирења. Што се тиче правне природе стечаја, постоје два схватања и то: прво схватање, да је стечај генерална егзекуција, односно извршење на целокупној имовини дужника, а по другом, стечај је посебна грана ванпарничног поступка и он обухвата, поред принудног намирења, и утврђивање и испитивање тражбина. Претходни поступак за утврђивање услова за отварање стечаја подразумева одређене радње које су усмерене на проверу да ли су презентиране чињенице у предлогу такве природе да могу довести до стечаја, као и да се учини покушај да се заинтересованим лицима омогући, путем финансијске интервенције, даљи рад дужника. Осим тога, даје се могућност повериоцима да се поравнају са дужником.

Као органи стечајног поступка појављују се: стечајно веће, стечајни судија и стечајни управник. Одбор поверилаца није обавезан, а појављује се као саветодавно тело. За покретање стечајног поступка потребно је да се испуне следећи услови: да поступак покреће предлагач, односно лице које је за то овлашћено и да је дужник трајније неспособан за плаћање. Стечајни поступак могу да покрену повериоци, Народна банка Југославије-Завод за обрачун и плаћања, ликвидациони управник и др. Са отварањем стечајног поступка долази до ограничења пословне способности дужника. Радни односи свих радника престају са даном отварања стечајног поступка. Стечајни судија, кад од стечајног управника прими извештај да су сви послови из стечајног поступка окончани, подноси стечајном већу предлог за закључење стечајног поступка. Даном уписа у судски регистар решења о закључењу стечајног поступка дужник престаје да постоји и бришу се сви уписи који су обављени током стечајног поступка. Ликвидација предузећа, односно привредног субјекта је поступак који се одвија над предузећем које је соловентно, али престаје да постоји из неког другог законом предвиђеног разлога. Како је имовина предузећа, односно субјекта ликвидације довољна да подмири обавезе предузећа које престаје да постоји, то се у ликвидационом поступку ''ликвидирају'' његова имовина, права и обавезе. Ова ликвидација се спроводи само у случају кад предузеће нема правног следбеника. Поступак ликвидације се спроводи: кад је изречена мера забране обављања делатности одређеном привредном субјекту због неиспуњавања услова за обављање исте делатности, а у року одређеном за изрицање мере нису испуњени услови за обављање такве делатности, односно није промењена њена делатност; кад су престали да постоје природни и други услови за обављање привредне делатности која је предмет пословања; кад је правоснажном одлуком суда утврђена ништавост уписа предузећа-друштва у судски регистар; кад је истекао рок за који је привредни субјект основан или ако је постигнута сврха ради које је субјект основан; кад субјект није организован у складу са законом и др. Предлог за покретање поступка ликвидације може поднети: оснивач друштвеног предузећа, власник предузећа, дужник и суд који води судски регистар. Предузеће претходно престаје да постоји на основу правног акта, а затим се доноси решење о покретању поступка ликвидације. Поступак ликвидације се не спроводи кад постоје услови за спровођење стечаја. Поступак ликвидације отвара и спроводи редовни суд на чијем је подручју седиште дужника. Органи спровођења су ликвидационо веће и ликвидациони управник које одређује суд.

4 1. Закључење уговора у привреди Правило је да стране потпуно слободно закључују уговоре у привреди. Међутим, слобода уговарања није апсолутна, него је некад и ограничена, обзиром на одређене интервенције државе на тржишту у погледу цена. Ограничења се такође јављају у погледу садржине уговора, као и у погледу давања посебних одобрења-дозвола од стране надлежног државног органа.

Начело слободе уговарања се манифестује у следећем: уговорне стране су слободне да изаберу свог уговорног партнера; слободне су у погледу избора врсте уговора у привреди и уговорне стране самостално регулишу садржину уговора. Закон о облигационим односима предвиђа да предмет уговорне обавезе мора да буде могућ, допуштен, одређен, односно одредив. Предмет уговорне обавезе није могућ, одређен, одредив или допуштен ако је противан Уставом утврђеним начелима друштвеног уређења државе, императивним прописима, као и моралним правилима понашања, па је из тих разлога ништав уговор који нема свој основ, или је тај основ недопуштен. Стране уговорнице не могу уговарати уговоре у привреди који би били супротни јавном поретку и не могу предвиђати одредбе и клаузуле које би биле супротне добрим трговинским обичајима и обичајима струке на коју се уговор односи. Ограничења слободе уговарања у погледу садржине уговора постоје нпр. код уговора о продаји робе која се односи на продају прехрамбених производа, или код уговора по приступу, односно типских уговора, јер овакве уговоре најчешће диктирају економски јаче стране. При закључењу уговора је посебно значајна форма. Из разлога лакшег доказивања да су одређени уговори закључени често се користи писана форма. При закључењу неких уговора у привреди се често захтева да поред постигнуте сагласности воља о битним елементима, исти буду накнадно одобрени од стране државног органа. Уговорне стране су у облигационом односу равноправне, што значи да су равноправне и у уговорним односима у привреди. То значи да једна уговорна страна не може да намеће своју вољу, садржај уговора и обавезе, другој страни. При закључењу уговора, равноправност означава и потпуну сагласност воља код уговорних страна. Преговори представљају претходне поступке које предузимају уговорне стране у циљу закључења уговора. Путем преговора се формира воља уговорних страна да закључе уговор, а такође се и одређује његова садржина. Садржина уговора у привреди може да буде састављена од више састојака или елемената, где сви ти елементи нису од подједнаке важности при закључењу уговора. Опште узансе за промет робом праве разлику између битних састојака уговора по природи посла и по споразуму и вољи странака. Битни састојци по природи посла су предмет и цена, а по споразуму странака услов, рок и сл. Под понудом за закључење уговора подразумева се предлог за закључење уговора учињен одређеном лицу, са битним састојцима уговора, да би се са његовим прихватањем могао закључити уговор. Да би се предлог за закључење уговора могао сматрати понудом, потребно је да се испуне следећи услови: да понуда садржи све елементе који су битни по природи уговора који се закључује; да из саме понуде произилази намера да се уговор закључи; понуда мора да буде могућа, озбиљна, јасна и да је учињена од квалификованог лица; да мора бити упућена одређеном лицу; да је понудилац везан за понуду у одређеном року за њено прихватање. Под прихватањем понуде подразумева се изјава воље од стране понуђеног, а упућена и примљена од стране понудиоца, да је понуђени у свему сагласан са

учињеном понудом. Понуда је прихваћена и кад понуђени пошаље ствар или плати цену.

42. Време и место закључења уговора Када се ради о присутним лицима, сматра се да су иста закључила уговор у тренутку стављања својих потписа на уговор, чиме су учинила сагласност воља о свим елементима који су прецизирани у уговору. Ту и нема временске дистанце и протека времена од момента изјављене воље понудиоца и прихвата од стране понуђеног, него се оне фактички поклапају у истом тренутку. Закључењем уговора између присутних лица се сматра и када је уговор закључен између физички одсутних лица, али се закључује телефоном, телефаксом, путем компјутера и сл. Уговор између одсутних страна је најчешће закључен у тренутку када понудилац прими изјаву од понуђеног да прихвата понуду за закључење уговора. Тада долази до ситуације да се обе изјаве воље уговорних страна (понуда и прихват) временски не поклапају (сем у случајевима кад је понуда и прихват понуде закључен путем телефона и сл., где се сматра да се и не ради о одсутним лицима). Моменат закључења уговора је од великог значаја за уговорне стране, јер од тог момента оне остварују међусобна права и обавезе. У правима многих земаља постоје различита схватања када се уговор између одсутних лица као уговорних партнера сматра закљученим. По теорији изјаве, уговор се сматра закљученим када је од друге уговорне стране изјављен прихват понуде. По теорији отпреме, сматра се да је уговор закључен кад је понуђени отпремио прихват понуде. По теорији пријема, уговор је закључен када је понуђач примио одговор о прихвату понуде од стране понуђеног. Четврта је теорија сазнања по којој је довољно за закључење уговора то што је понуђач сазнао да је понуђени прихватио понуду. Сматра се да је теорија пријема најприкладнија и најприхватљивија од свих теорија, јер она везује моменат закључења уговора за тренутак када је понудилац примио прихват понуде од стране понуђеног. Ова теорија је прихваћена и од стране наше земље. Место закључења уговора је од значаја при одређивању надлежности суда, у случају евентуалног спора, а може бити од значаја и из других разлога. Закон истиче да је уговор закључен у месту у којем понудилац има своје седиште, односно пребивалиште, у тренутку када је учинио понуду. Дужник је обавезан да испуни обавезу, а поверилац је дужан да прими испуњење у месту које је одређено уговором. У случају да није одређено место испуњења обавезе, а исто не може да се одреди ни по сврси и циљу уговора, природи обавезе и другим околностима, испуњење обавезе се обавља у месту у којем је дужник у време настанка обавезе имао своје седиште. Кад је дужник предузеће које има више пословних јединица у више места, као место испуњења сматра се седиште оне јединице која треба да изврши радњу која је неопходна за испуњење обавезе.

40. Општа питања о уговорима у привреди Уговори у привреди су уговори којим предузећа и друга правна лица која обављају привредну делатност закључују између себе одређене послове (уговоре) при обављању делатности, а што чини предмет њиховог пословања. Да би се неки уговор сматрао привредним уговором, односно уговором у промету роба и услуга, потребно је да предмет тих уговора буде обављање промета тих роба, или вршење неких привредних услуга. Уговори у привреди имају одређене карактеристике по којима се разликују од уговора грађанског права. Те особености би биле са аспекта: ко су субјекти у овим уговорима, шта је предмет односно објект уговора, који је привредни значај уговора, формалност односно неформалност уговора, пооштрена одговорност уговорних странака, савесност и поштење уговорних странака, посебан начин преноса ствари и права, надлежност посебних судова при решавању спорова, као и арбитража и др. Субјектима уговора у привреди сматрају се предузећа, задруге, друштва која ступају у уговорне односе и закључују уговоре из предмета свог сталног пословања. Субјекти уговора у привреди могу бити и физичка лица која обављају привредну делатност у виду занимања-предузетници. Предмет уговора у привреди је промет роба, најчешће телесних покретних ствари, и вршење услуга. У промет роба може бити укључен и онај промет ствари које се сматрају непокретностима, под условом да исте уговоре закључују привредни субјекти. Уговори у привреди имају посебан значај из разлога што се њима остварују не само интереси уговорних страна, привредних субјеката, него и шири интереси друштва. Уговори у привреди су неформалног карактера, јер за закључење уговора није потребна никаква посебна форма. То је потребно због великог броја закључења ових уговора који се склапају брзо, путем телефона, телеграма, телефакса и сл., па из тих разлога не би одговарала нека строга писана форма за ове уговоре. Ова неформалност уговора у привреди је израз принципа слободе уговарања, тј. аутономије воља, где уговорне стране слободно бирају садржину уговора, уговорног партнера, као и форму уговора. Од овог правила неформалности има одређених одступања, па је писана форма обавезна за: уговор о грађењу, уговор о кредиту, уговор о трговинском заступању, уговор о лиценци и др. У уговорима у привреди захтева се пооштрена одговорност уговорних страна или појачана пажња при њиховом закључивању. У заснивању облигационих односа и остваривању права и обавеза из тих односа, уговорне стране су дужне да се придржавају начела савесности и поштења. То начело се заснива на принципима моралног понашања уговорних страна у уговорним односима. У заснивању двостраних уговора стране полазе од начела једнаке вредности узајамних давања, као и да се законом одређује у којим се случајевима за нарушавање овог начела предвиђају одређене правне последице. Карактеристично је за уговоре у привреди да се често не обавља традиционалан пренос ствари већ да се то чини на симболичан начин, предајом исправа-докумената или хартија од вредности.

3 8. Престанак предузећа Предузећа могу да престану да постоје из више разлога, као што су: наступање одређених објективних околности, као што је престанак постојања природних и других услова за обављање привредне делатности која је предмет пословања предузећа; предузеће може да престане да постоји и када му је правоснажном одлуком суда утврђена ништавост уписа у судски регистар предузећа; када је изречена мера забране обављања делатности из разлога што не испуњава услове за обављање своје делатности; до престанка предузећа ће доћи и када се предузеће споји са другим предузећем, или кад се подели на више предузећа; истеком времена на које је основано; одлуком скупштине, односно чланова; кад се број његових чланова или акционара (осим акционарског друштва без јавног уписа акција и друштва са ограниченом одговорношћу) сведе на један; кад није организовано у складу са Законом о предузећима; кад не обавља делатност дуже од две године; у случају стечаја; када се основни капитал друштва капитала смањи испод минималног износа капитала који је прописан Законом о предузећима и др. У свим наведеним случајевима, сем у случају кад предузеће није организовано у складу са Законом о предузећима, кад не обавља делатност дуже од две године непрекидно и стечаја, спроводи се поступак ликвидације предузећа. Предузеће престаје и спровођењем поступка стечаја, у случају његове иносолвентности. Обављање делатности предузетника престаје: његовом писменом одјавом, кад престану да постоје природни и други услови за обављање делатности, истеком времена за које је обављање делатности регистровано, губитком пословне способности, смрћу предузетника, кад предузетник не обавља делатност дуже од две године непрекидно, забраном обављања делатности, поништењем решења о упису у регистар и др. Као начини престанка предузећа јављају се принудно поравнање, стечај и ликвидација. Принудно поравнање представља споразум између повериоца, односно поверилаца и дужника (који је неликвидан или инсоловентан), којим поверилац, односно повериоци пристају да смање или одложе своја потраживања према дужнику, а дужник преузима обавезу да им у предвиђеном року измири дуговна потраживања, сагласно споразуму који је постигнут принудним поравнањем. Принудно поравнање спроводи суд. Ово поравнање добило је назив ''принудно'' зато што до њега долази без пристанка свих поверилаца, већ само потребног броја који закон захтева. Као субјекти принудног поравнања појављују се дужник, који је инсоловентан, и повериоци који с њим склапају поравнање. Као дужници се појављују предузећа, сложени облици удруживања и организовања предузећа, задруге, организације осигурања имовине и лица и други субјекти. На страни повериоца се могу појавити предузећа и друга грађанско-правна лица која су са предузећем засновала одређени дужничко-поверилачки однос, јединица локалне самоуправе, фондови за доприносе чији је обвезник предузеће и други повериоци.

Органи поступка принудног поравнања су: веће поравнања и управник принудног поравнања.

43 . Обезбеђење уговора у привреди Код уговора у привреди постоји више средстава помоћу којих се одређени уговор обезбеђује и чиме се ствара пооштрена уговорна дисциплина и услови да се преузете обавезе од уговорних страна што брже и ефикасније изврше. Јемство представља посебан облик личног обезбеђења где јемац одговара повериоцу целокупном својом имовином за обавезе дужника кад овај не испуни или неадекватно испуни своју пуноважну и доспелу обавезу. На овај начин се, путем јемства, поверилац обезбеђује од ризика неплаћања главног дужника због његове инсоловентности. Јемство може да буде на бази уговора или предвиђено законом. Ако овај уговор није закључен у писменом облику, он не производи правно дејство. Залога код уговора у привреди представља реалан облик обезбеђења потраживања. Она представља стварно правно обезбеђење повериоца да наплати своје потраживање из дужникове ствари са којом он располаже и то кад му потраживање не буде исплаћено о доспелости. Поверилац се обавезује да ће заложену ствар да чува и по престанку свог потраживања да ће да је врати неоштећену залогодавцу. Под ручном залогом у привредном праву сматрају се залоге на покретним стварима. Правило је да се право залоге стиче по основу закона и то је законско заложно право које настаје по самој сили закона и где није потребно да поверилац и дужник закључе посебан уговор о залози. Предмет права залоге код уговора у привреди су робе, односно покретне ствари које се налазе у промету, па се из тих разлога сматра да се ради о ручној залози. Поред ствари, као предмет залоге се јављају и хартије од вредности и потраживања. Залогодавац је у обавези да залогопримцу преда у реалну државину робу-ствар која је предмет залоге, а на којој он има право својине. Поверилац, као залогопримац има право да се намири из заложене ствари кад његово потраживање не буде о доспелости намирено. Хипотека представља залогу на непокретним стварима која се уписује у одговарајуће јавне књиге у регистру суда, с тим што непокретност оптерећена хипотеком остаје у државини дужника. Ово право хипотеке овлашћује залогопримца да се он може намирити путем принудне продаје непокретности која је оптерећена хипотеком у случају да дужник о доспелости не намири своју новчану обавезу. Солидарна одговорност представља заједничку одговорност два или више дужника, где поверилац има право избора од којег дужника да захтева да му намири потраживања. Сваки дужник код солидарне обавезе одговара повериоцу за целокупну обавезу. У случају кад један дужник испуни солидарну обавезу она престаје, и сви се дужници ослобађају дуга. Под капаром се сматра одређена сума новца коју дужник даје повериоцу приликом закључења уговора, и то из два разлога: да капара послужи као знак да

је међу уговорним странама закључен уговор у привреди и да изврши улогу обезбеђивања потраживања повериоца, у случају да давалац капаре не испуни своју обавезу. Под одустаницом се сматра извесна сума новца коју једна уговорна страна даје другој, за случај да она одустане од уговора. Тако давалац одустанице има могућност да одустане од уговора уз плаћање одустанице, или да изврши све уговором предвиђене обавезе и да захтева да му друга уговорна страна врати плаћену одустаницу. Уговорна казна је одређена сума новца која је предвиђена уговором, а која се извршава у случају кад једна уговорна страна не испуни своју уговорну обавезу или је испуни са закашњењем. Затезна камата представља новчани износ који дужник треба да плати у случају кад закасни са извршењем новчане обавезе.

45. Уговор о продаји Под уговором о продаји се подразумева такав уговор у привреди на основу којег једна странка (продавац) преузима обавезу да другој уговорној страни (купцу) пренесе право својине на ствари и да му је у ту сврху преда, а купац се обавезује да плати цену у новцу и да преузме ствар (робу). На основу овог уговора размењује се роба за новац, па се он по томе разликује од других уговора, где се нпр. размењује роба за робу. Уговор о продаји којим уговорне стране преузимају на себе одређене обавезе је двостран, теретан и комутативни правни посао. Под битним елементима уговора о продаји у привреди сматрају се они елементи који су неопходни за постојање и ваљаност уговора. Битни елементи по природи посла су предмет и цена, а битни састојци по вољи уговорних страна су услов, рок или било која друга тачка уговора због које макар и једна страна чини зависним закључење уговора. Као небитни елементи уговора о продаји у привреди сматрају се многе калузуле које би се нпр. oдносиле на квалитет робе, место, време и начин испоруке робе, место и начин плаћања и сл. Битни и небитни елементи уговора заједно чине садржину уговора о продаји у привреди. И небитни елементи уговора постају битни кад на њима инсистира једна од уговорних страна да би закључила одређени уговор о продаји. Уговор о продаји у привреди има облигационо правно дејство јер истим настају права и обавезе уговорних страна. Из уговора о продаји у привреди настаје обавеза продавца да изврши испоруку робе, и купца да плати уговорену цену. Купац не постаје одмах власник робе. Он тада постаје само поверилац, да тражи од продавца да му преда робу у својину. Значи, право својине се преноси са продавца на купца тек у моменту испоруке или реалне предаје ствари. Уговор о продаји у привреди, као основни, најчешћи и најважнији уговор, има велики привредно-правни значај. Он представља значајан институт размене робе за новац. Истим уговором продавац и купац остварују своје економске циљеве. Поред њега закључује се и читав низ других уговора у привреди који се односе на уговоре о услугама, јер се често уз промет робе са продавца на купца захтева и закључење низа других уговора, као што су нпр. уговор о отпреми, уговор о складиштењу, уговор о превозу, уговор о заступању, уговор о контроли и др.

Предмет уговора о продаји у привреди представља роба, тј. телесне покретне ствари које су намењене за тржиште. Да би роба била предмет уговора о продаји, она треба да буде у слободном промету. Често у привредама низа држава може доћи до ограничења промета роба, како према објектима, тако и према субјектима промета. Ограничења која се односе на објекат, пре свега се односе на робе као што су предмети наоружања и војне опреме, отрови, дроге и сл.

47. Уговор о трговинском заступању (агентури) Уговором о трговинском заступању обавезује се заступник да се стално стара да трећа лица закључују уговоре са његовим налогодавцем и да у том смислу посредује између њих и налогодавца, да по добијеном овлашћењу закључује уговоре са трећим лицима, али у име и за рачун налогодавца. Налогодавац се код овог уговора о трговинском заступању обавезује да му за сваки закључени уговор исплати одређену накнаду (провизију). Обављање оваквих послова најчешће чине трговински агенти, односно трговинске агенције које се професионално баве пословима трговинског заступништва. Између уговора о трговинском посредовању и уговора о трговинском заступништву постоје одређене разлике:1) трговински заступник је овлашћен да закључује послове у име и за рачун налогодавца, док се посредник бави само посредовањем, тј. довођењем у везу налогодавца и трећег лица да би они закључили уговор;2) трговински заступник закључује уговоре у име и за рачун налогодавца, док трговински посредник закључује уговоре у своје име и за свој рачун;3) веза између трговинског заступника и налогодавца је трајнија, док је пословна веза између трговинског посредника и налогодавца краћа, јер се завршава довођењем налогодавца у везу са трећим лицем. Постоји подела на заступништво унутар земље и спољнотрговинско-међународно заступништво. Такође постоји и подела трговинског заступништва на генерално или опште и специјално или посебно. Код генералног трговинског заступништва трговински заступник се овлашћује да трајно, тј. на неодређено време, у име и за рачун свог налогодавца закључује све или одређене уговоре. Код специјалног трговинског заступања се заступник овлашћује да у име и за рачун свог налогодавца обави одређени правни посао или неколико послова одређене врсте. Трговинско заступање се дели још на обично и делкредере заступање. Код обичног трговинског заступања одговорност трговинског заступника је ужа и блажа, где он не одговара за рад трећег лица. Делкредере трговински заступник одговара знатно шире и строжије и он одговара не само за избор, него и за рад трећег лица. Уговор о заступању је двострано обавезан и теретан посао и производи да обе уговорне стране имају права и обавезе. Он се закључује у писменој форми. Трговински заступник има више обавеза, а то су: обавеза закључивања уговора, придржавање налога, тј. упутстава од стране налогодавца, чување интереса налогодавца, давање обавештења налогодавцу, чување пословних тајни, заступање на одређеној територији, вођење књига, издавање закључнице, обрачун са налогодавцем и држање консигнационог складишта и обављање сервиса.

Налогодавац има обавезе као што су: стављање на располагање документације и материјала, дужност обавештавања, плаћање накнаде и накнада трошкова

48. Уговор о комисиону Под уговором о комисиону подразумева се уговор о привредним (трговинским) услугама где се једна уговорна страна, комисионар, обавезује да уз одређену накнаду (провизију) обави у своје име, а за рачун друге уговорне стране (комитента, налогодавца), један или више послова које му поверава комитент. Постоје четири врсте комисиона: продајни комисион, куповни комисион, комисион у транспорту и комисион ''star del credere''. Код продајног комисиона комисионар преузима на себе обавезу да настоји да робу (хартије од вредности) која припада комитенту прода неком трећем лицу. Када се комисионар обавеже да купи одређену робу за рачун комитента, постоји куповни комисион. Комисионар овде наступа у своје име, а за рачун комитента. Комисион у транспорту представља посебну врсту комисиона, где се комисионар обавезује да у своје име, а за рачун комитента, закључи уговор о превозу робе са возаром. Током времена, ова врста комисиона се развила у посебан уговор у привреди – уговор о шпедицији. Код комисиона са клаузулом ''star del credere'' комисионар се, за разлику од обичног комисиона, обавезује да ће да закључи уговор са трећим лицем и да гарантује да ће треће лице да испуни обавезу уговора. Уколико се догоди да треће лице не испуни своју обавезу, комисионар је дужан да је сам испуни као јемац. За уговоре о комисиону није предвиђена никаква посебна форма. Предмет уговора је продаја робе, продаја хартија од вредности, банкарски послови, берзански послови, закључење уговора о превозу идр. У комисионом послу постоје три фазе. У првој фази комисионар закључује са коминтентом уговор о комисиону, којим се даје налог комисионару да обави одређени посао. Друга фаза се састоји у закључењу уговора од стране комисионара и трећег лица према комитентовом налогу, а на основу којег и настају односи између комисионара и трећег лица. У трећој фази долази до обрачуна између комитента и комисионара и том приликом комисионар преноси економску добит на комитента, с тим што има право на накнаду и евентуалне трошкове који му припадају у вези са закључењем посла. Обавезе комисионара су: извршавање налога комитента у целини, настојање да се закључи предвиђени уговор са трећим лицем, чување пословне тајне и пословног интереса, обавештавање купца, вођење одређених књига, плаћање рачуна и извршење обрачуна са комитентом. Комитент има две основне обавезе: да плати накнаду, односно провизију и да накнади трошкове комисионару. Осим тога, он може имати обавезу да комисионару да одређена средства као аконтацију, ако је тако уговорено. Комисионар има право залоге на стварима које су предмет уговора о комисиону, док се исте налазе код њега (или код трећег лица, а оно их држи за њега) или кад има исправу помоћу које може да располаже стварима.

46. Уговор о трговинском посредовању Уговор о трговинском посредовању је посебан уговор о трговинским услугама којим се трговински посредник обавезује да другу уговорну страну, свог налогодавца, комитента, доведе у везу са неким трећим лицем, у циљу закључења уговора између налогодавца и трећег лица, из области промета роба или услуга, а налогодавац се обавезује да ће за ову услугу платити посреднику одређену накнаду (провизију). Када је уговорено да посредник има право на одређену накнаду, а његово настојање остане без резултата у погледу налажења трећег лица, онда ће у том уговору важити и одредбе уговора о делу. Посредник није овлашћен да за налогодавца прими испуњење обавезе из уговора закљученог његовим посредовањем. За овакве радње је потребно писмено пуномоћје. У ширем смислу, посредовањем се сматра делатност привредних субјеката који пружају трговинске услуге, као што су: посредништво, комисион, шпедиција и сл. У ужем смислу речи, под посредовањем се сматра посао мешетарења, тј. довођења два лица у везу путем посредника, а у циљу закључења неког привредног уговора. Као уговорне стране код овог уговора појављују се посредник (мешетар) и његов налогодавац, комитент, интересент. Посредничким пословима баве се, по правилу, посредничка предузећа и друштва, као и трговинске агенције. Уговор о трговинском посредовању је адхезиони уговор, односно уговор по приступу, јер су у њему садржани општи услови посредничких фирми на основу којих се он закључује. С друге стране, то је двострано обавезан и теретан уговор, јер обавезује обе уговорне стране: посредника и комитента. Посредник има низ обавеза, као што су: да поступа са пажњом доброг привредника, да води посреднички (мешетарски) дневник и изда посреднички лист, да изда закључницу, да чува пословну тајну, да даје потребна обавештења налогодавцу и трећим лицима. Посредник одговара за штете које би претрпела једна или друга уговорна страна, било налогодавац или треће лице, између којих је он посредовао. Такође, посредник одговара и за штете које би настале налогодавцу због тога што је без његове дозволе обавестио неко треће лице о садржини налога, преговорима или условима закљученог уговора. Налогодавац, као уговорна страна има такође одређене обавезе, као што су: плаћање накнаде за учињену услугу и накнада трошкова с тим у вези.

44. Престанак уговора у привреди Уговори у привреди могу да престану услед воље уговорних страна, али и независно од њихове воље. Најчешћи начин престанка уговора у привреди је испуњење уговорних обавеза од уговорних страна. Са таквим испуњењем престаје и уговор. Стране се могу својом вољом споразумети да постојећи уговор раскину. Могу се споразумети да раскид уговора делује само у будућности и на тај начин ће свака уговорна страна задржати што је примила до тренутка раскида уговора. Странке се могу споразумети да раскид делује уназад, ретроактивно, и тада свака уговорна страна враћа што је добила од момента раскида уговора. Уговорне

стране могу да одлуче да раскид делује и од тренутка закључења уговора и тада се сматра као да уговор није ни био закључен. Престанак уговора може да наступи и услед воље једне уговорне стране и до тога може доћи када је самим уговором дато право једној уговорној страни да она може одустати од уговора уз плаћање одустанице или под другим околностима (када је она о томе дужна да обавести супротну уговорну страну) и када поверилац одустаје од уговора због тога што дужник није испунио своју обавезу. Уговори у привреди могу престати и компензацијом, односно пребијањем узајамних потраживања уговорних страна. Том приликом је потребно да буду испуњени следећи услови: да су међусобна потраживања уговорних странака истородна, да се вредност потраживања може изразити у новцу и да су потраживања доспела. Уговор може да престане када дође до сједињења повериоца и дужника у једној личности, као кад дође до спајања привредних субјеката, преносом потраживања или преузимањем дуга. У том случају се говори да је уговор престао конфузијом уговорних страна, тј. њиховим сједињењем. Уговори у привреди могу да престану и када дође до престанка једне уговорне стране,под условом да је тако и уговором одређено и из разлога што је испуњење везано за одређену страну или је то изричито прописима предвиђено. На овај начин уговори најчешће престају по основу стечаја или ликвидације привредног субјекта. Уговор у привреди може престати услед пропасти предмета уговора, сем када се не ради о предметима, тј. стварима које су одређене по роду, па се са пропашћу одређене ствари може извршити испуњење уговора другом ствари. Уговор може да престане и из других разлога као што су: депоновање од стране дужника код надлежног органа предмета дужникове обавезе, када је поверилац пао у доцњу. Уговор престаје и у случају кад испуњење дужникове обавезе постане немогуће, због околности за коју дужник није одговоран (виша сила, кривица повериоца, кривица трећег лица и сл.). Уговор може да престане и из разлога што је поништен од стране надлежног државног органа или суда. Апсолутно ништавим уговорима у привреди сматрају се они уговори који су закључени противно императивним прописима, моралу и сл. и њихово поништење може да тражи свако лице. Релативно ништавим (рушљивим) уговорима у привреди сматрају се они уговори које је једна уговорна страна из уговора закључила под утицајем принуде, претње, преваре или заблуде, а поништење оваквог уговора може тражити само та страна. Уговори у привреди могу да престану и услед застарелости потраживања.

49 . Уговор о контроли роба и услуга Као уговор о контроли робе сматра се онај уговор где једна уговорна страна (контролна организација, контролор) преузима на себе обавезу да стручно и непристрасно обави уговорену контролу робе или извршених услуга и изда о томе сертификат (контролу количине и квалитета робе), а друга уговорна страна (комитент, налогодавац, наручилац контроле) се обавезује да за извршену контролу исплати уговорену накнаду. Уговор о контроли робе има следеће карактеристике: то је уговор о вршењу привредних-трговинских услуга; стране у уговору су привредни субјекти који се

јављају као предузеће и друштва, а контролна организација је контролор, стручна организација која послове контроле обавља у виду занимања; уговор о контроли је по својој правној природи уговор са елементима уговора о мандату и уговора о делу; приликом закључења уговора се примењују Општи услови пословања контролних организација. Постоје две основне врсте уговора о контроли и то: уговор о контроли количине и квалитета робе, односно радова и уговор о преузимању робе, односно радова. Код уговора о контроли количине и квалитета робе, односно радова, контролор се обавезује да изврши квалитативно и квантитативно проверавање робе, тј. радова, које његов комитент треба да прими по основу посебног уговора са трећим лицима (испоручиоцем робе, извођачем радова), односно и да обави извесне споредне радње за рачун комитента. Када се ради о уговору о преузимању робе (радова), тада се контролор обавезује не само да изврши контролу, него и да у име и за рачун комитента обави преузимање робе, односно радова. Уговор о контроли се закључује тако што наручилац контроле захтева да друга уговорна страна обави уговорену контролу робе или извршених услуга и да о томе изда цертификат, за шта се овај обавезује да плати одређену накнаду. Уговор се сматра закљученим кад контролна организација прими од комитента потврду о прихватању контролорове понуде или кад контролна организација пошаље своју потврду о прихватању комитентовог налога. Уговор о контроли робе спада у ред неформалних уговора и он је често уговор по приступању – адхезиони уговор. Битни елементи уговора о контроли, поред означавања уговорних страна (контролне организације и комитента) су: предмет уговора и цена, односно провизија контролора. Под предметом уговора подразумевају се услуге које контролор треба да изврши комитенту у вези са робом и радовима, односно извршеним услугама. Обавезе контролора су: да изврши уговорену услугу, да изврши налоге комитента, да штити интересе комитента, да изда одређене исправе (цертификате), да обезбеди робу од замене, да чува узорке робе, да изврши обрачун са комитентом. Наручилац контроле има две основне обавезе: да исплати накнаду за обављену контролу и да накнади трошкове контроле уколико их је било. Вршилац контроле има право залоге на роби која му је предата ради контроле, а у циљу обезбеђења уговорене или уобичајене накнаде и накнаде корисних и неопходних трошкова које је он имао у вези са извршењем уговореног посла о контроли

51. Уговор о ускладиштењу робе Под уговором о ускладиштењу робе, који се сматра уговором о трговинским услугама, подразумева се такав уговор по којем се складиштар обавезује да прими и чува одређену робу и да предузима потребне или уговорене мере ради њеног очувања у одређеном стању и да је на захтев оставиоца (оставодавца) или другог

овалашћеног лица преда, а оставодавац (оставилац) се обавезује да за то плати одређену накнаду складиштару. У нашој земљи пословима складиштења робе баве се професионализована правна лица-привредни субјекти, који пружају професионалне услуге складиштења робе, а то су: јавна складишта, царинска складишта, консигнациона складишта, царинска сместишта, слободне (царинске) зоне, слободне царинске продавнице и др. Под јавним складиштима се подразумевају такве складишне организације и правна лица која професионално обављају ову делатност и примају робу на чување од свих депонената и без обзира на врсту робе, сем у случају када је складиште специјализовано само за одређене врсте робе. Приликом пријема робе на чување, јавно складиште има обавезу да депоненту изда посебну исправу о ускладиштењу робе, тзв. складишницу, складишни лист. Основна делатност јавних складишта је смештање и чување депонентових роба за његов рачун, а уз одређену накнаду. У царинско складиште може се смештати увозна неоцарињена роба, домаћа роба, домаћа роба оцарињена за извоз и роба која се провози. Роба која је смештена у царинско складиште је под царинским надзором. Царинско сместиште је затворена просторија која предузећу или другом правном лицу служи за привремени смештај његове увозне неоцарињене робе. Консигнационо складиште подразумева постојање уговора о заступању стране фирме којим су прецизирани односи између иностране фирме (комитента) и домаће фирме (комисионара). Роба која је смештена на консигнационо складиште је под царинским надзором и она је власништво стране фирме. У лукама, односно пристаништима отвореним за међународни саобраћај могу се отварати специјализована складишта стране робе и робе домаће производње, у циљу снабдевања страних и домаћих пловних објеката и ваздухоплова. Слободне царинске продавнице могу се отварати на ваздухопловним пристаништима, лукама и пристаништима отвореним за међународни саобраћај, за продају робе путницима који одлазе у иностранство, путницима који долазе у Југославију, као и путницима који су у транзиту преко царинског подручја Југославије. Слободне зоне у Југославији представљају саставни део територије наше земље у којима важи посебан режим пословања (роба је под царинским надзором) и где се роба производи за извоз под посебним погодностима неплаћања царине на опрему и репроматеријал за робу која је увезена у слободну зону, а ради производње робе која је намењена извозу. Царинска зона је део царинског подручја Југославије на коме се примењују посебне мере царинског надзора и олакшице у погледу царинског поступка. Уговор о ускладиштењу спада у ред неформалних уговора који се закључују простом сагласношћу воља уговорних страна оставиоца и складиштара. Уговор се сматра закљученим тек када складиштар прими робу ради складиштења. Уговор о складиштењу робе представља двострани теретни уговор, а предмет уговора о складиштењу представља смештај и чување робе. Обавезе складиштара су: објављивање општих услова пословања, обавеза пријема робе на ускладиштење, чување робе, вођење пословних књига, издавање

складишнице, чување депонентових интереса и извршење налога депонента и издавање робе. Оставодавац има две основне обавезе: да исплати накнаду (провизију) и да плати трошкове за чување робе складиштару.

. 53. Уговори о тутистичким услугама Под уговорима о туристичким услугама сматрају се они уговори где се једна уговорна страна (давалац туристичке услуге) обавезује да другој уговорној страни (кориснику услуге) да одређену врсту услуге (нпр. смештај у хотелу, туристичком објекту, исхрана, обезбеђење путних исправа, организовање путовања и др.), с тим што корисник преузима обавезу да даваоцу туристичке услуге плати уговорену накнаду. Угоститељске и туристичке услуге спадају у ред услуга у спољнотрговинском промету и њих обавља предузеће и друго правно лице које је уписано у судски регистар за обављање туристичких послова са иностранством. Код свих туристичких услуга често постоје два правна односа. Један правни однос постоји између даваоца и корисника услуге (где се закључује посебан уговор) и други између даваоца услуге и неког трећег лица (хотелско-угоститељске организације, ловачког друштва, туристичког друштва и др.). Према трећем лицу давалац туристичке услуге може да иступа: у своје име и за свој рачун (где се јавља као посредник), у туђе име и за туђи рачун (у име и за рачун корисника услуге, где се јавља као његов заступник) или у своје име и за рачун корисника услуге (где се јавља као комисионар). Уговори о туристичким услугама спадају у ред неформалних уговора. Тако се уговор сматра закљученим кад странке уговорнице постигну сагласност на било који начин о битним елементима уговора. Међутим, код оних уговора који су сложенији и где се појављује више врста туристичких услуга, исти се чешће закључују у писменој форми из разлога контроле од стране државних органа. Као стране код ових уговора јављају се давалац и корисник туристичке услуге. Као предмет овог уговора могу се појавити различите врсте туристичких услуга, као што су: угоститељске услуге, туристичко-агенцијске услуге, организовање туристичких путовања и излета, организовање посете културним, спортским, привредним или другим приредбама и др. Под ценом код ових уговора подразумевају се накнаде за пружање туристичке услуге коју корисник туристичке услуге плаћа даваоцу услуге. Постоје две врсте уговора о туристичким услугама, а то су уговор о ангажовању угоститељских капацитета (уговор о алотману) и уговор о организовању путовања. Уговор о ангажовању угоститељских капацитета закључује се између туристичких агенција и угоститељских организација. Уговором о алотману угоститељ се обавезује да у току одређеног времена стави на располагање туристичкој агенцији одређени број лежајева у неком објекту и пружи угоститељске услуге лицима која упути агенција и плати јој одређену провизију, а ова се обавезује да настоји да их попуни, односно да обавести у одређеном року када није у могућности да то учини и да за пружање услуга плати цену за ангажовање и коришћење хотелских капацитета. Уговор о алотману се често закључује на одређени временски период и то најчешће за једну годину.

Туристичка агенција код уговора о алотману има обавезу о обавештавању, обавезу о придржавању уговорених цена, обавезу плаћања угоститељских услуга и обавезу издавања посебне писмене исправе. Угоститељ као уговорна страна код уговора о алотману има обавезу стављања на коришћење уговорених смештајних капацитета, једнаког поступања, немењања цене услуга и плаћање провизије. Уговор о организовању путовања се закључује између туристичке агенције и путника. Организатор путовања има низ обавеза, као што су: заштита права и интереса путника, обавештавање, чување тајне, одговорност за организовање путовања, као и одговорност кад сам врши поједине услуге, или је те услуге поверио трећим лицима. Обавезе путника су: плаћање цене, давање података, испуњење услова предвиђених прописима и обавеза накнаде штете коју причини организатору путовања.

54. Уговор о грађењу Уговором о грађењу сматра се уговор о делу којим се извођач (грађевинар, извођач радова) обавезује да према одређеном пројекту сагради у уговореном року одређени грађевински објекат, односно да изврши неке грађевинске радове на већ постојећем објекту или изврши неке друге грађевинске радове, а наручилац се обавезује да му за то исплати одређену цену. Уговор о грађењу мора да буде закључен у писменој форми. У пракси се јавља више облика уговора о грађењу, као што су: уговор о грађењу у ширем и ужем смислу, уговор о грађењу ''под кључем'', ''кључ у руке'' и инжењеринг. Уговор о грађењу у ужем смислу речи предвиђа извођење грађевинских, монтажних, грађевинско-занатских и других грађевинских радова који су повезани са овим радовима. Уговор о грађењу у ширем смислу речи подразумева све инвестиционе радове при изградњи неког објекта као јединствене целине. Код уговора са клаузулом ''под кључем'', ''кључ у руке'' извођач се обавезује да изврши све радове потребне за изградњу и употребу одређеног целокупног објекта. У оваквом случају, уговорена цена обухвата и вредност свих непредвиђених радова, као и вишкова радова, а искључује утицај мањкова радова на уговорену цену. Кад код овог уговора учествује више извођача радова, њихова одговорност према наручиоцу је солидарна. Инжењеринг представља посебну врсту уговора о грађењу, на основу којег се извођач радова обавезује да изгради комплетан грађевински објекат, а такође да исти објекат опреми и оспособи за његово функционисање. Из разлога посебности уговора о инжењерингу, на њега се примењују не само правила из уговора о грађењу, него и правила из купопродајног уговора, уговора о делу, пуномоћству и др. Уговор о грађењу је двострано обавезан и теретан уговор, јер обе уговорне стране, и извођач радова и наручилац, имају права и обавезе. Да би дошло до закључења уговора, потребно је да се испуни низ законских услова. Од инвеститора, извођача радова, захтева се да прибави инвестициони програм и

инвестиционо-техничку документацију, затим је потребно да обезбеди финансијска средства за градњу и да повери грађевинару извођење радова. Битни елементи уговора о грађењу су уговорне стране, предмет уговора и цена градње. Као уговорне стране појављују се инвеститор (наручилац радова) и извођач радова. Предмет уговора о грађењу је извођење уговорених радова. Инвеститор радова има више обавеза, а то су: плаћање цене грађења, израда инвестиционог програма, прибављање грађевинске дозволе, обављање надзора над извођењем радова и вођење књига. Обавезе извођача радова су: извршење припремних радњи, изградња објекта и гарантовање за изведене радове. У примопредаји изграђеног објекта и његовог стављања у функцију учествују не само уговорне стране, него и органи друштвене заједнице. Овде се разликују три фазе: технички преглед објекта и издавање дозволе за његову редовну употребу; колаудација (примопредаја објекта између извођача радова и инвеститора) и суперколаудација (поновни преглед објекта по истеку гарантног рока, када се утврђује да ли су на објекту настали неки недостаци).

52. Уговори о превозу Уговором о превозу се обавезује превозилац да превезе на одређено место неко лице или неку ствар, а путник, односно пошиљалац се обавезује да за то исплати одређену накнаду превозиоцу (возару), возарину, превознину. Код уговора у привреди јавља се више врста ових уговора о превозу и скоро сви су регулисани посебним законским прописима – уговори о превозу робе железницом, друмским саобраћајем, ваздушним путем, водним путем, уговори о превозу робе у поморској пловидби, у унутрашњој пловидби, уговори о комбинованом превозу робе, уговори о превозу путника. Општа карактеристика за све уговоре о превозу је да су то уговори који имају за предмет обављање транспортних услуга, тј. да се односе било на превоз ствари, било на превоз лица и да се код њих као уговорна страна појављује, поред пошиљаоца и превозника и прималац робе, када је у питању превоз ствари. Пошиљалац је лице које даје на превоз одређену робу. То може да буде физичко или правно лице. Код уговора у привреди као пошиљалац се јавља најчешће правно лице, привредни субјект. Превозник је лице које обавља транспортну услугу као своју делатност, а прималац је лице, било правно или физичко, којем је упућена роба ради пријема. Уговори о превозу у привреди имају посебан економски значај јер они доприносе бољем пословању привредних субјеката, а посебно бољем снабдевању одређеним робама правних и физичких лица. Закон о облигационим односима обавезује превозиоца који обавља превоз на одређеној линији (линијски превоз) да редовно и уредно одржава објављену линију и да је дужан да прими на превоз свако лице и сваку ствар када испуњавају услове који су одређени у објављеним општим условима. Пошиљалац, односно путник може да одустане од уговора о превозу и пре него што је започето његово извршење, али је он тада дужан да накнади штету коју би возар претрпео. Друга уговорна страна може одустати од превоза и тражити да јој се врати плаћена возарина када превозилац са започињањем превоза касни толико дуго,

да она више нема интерес за уговорени превоз, или кад превозилац неће или не може да изврши уговорени превоз. Висина накнаде за уговорени превоз не може да буде уговорена у већем износу од оног износа који је одређен тарифом или другим објављеним актом.

50. Уговор о отпремању (шпедицији) Уговором о отпремању (шпедицији) обавезује се отпремник (шпедитер) да ради отпреме одређене робе закључи у своје име и за рачун налогодавца, уговор о превозу и друге уговоре који су потребни за извршење превоза робе, као и да обави остале уобичајене послове и радње, а налогодавац се обавезује да му исплати одређену накнаду. Уговор о отпремању (шпедицији) се сматра посебним уговором у привреди у оквиру трговинских услуга којим се баве одређене привредне организације. Шпедитер је организатор отпреме и допреме ствари свим превозним средствима и на свим превозним путевима. Значајна подела шпедиције је на унутрашњу и међународну шпедицију. Под унутрашњом шпедицијом, тј. отпремањем, подразумева се она отпрема или допрема робе која се обавља унутар граница једне државе, док се под међународном шпедицијом подразумева отпрема или допрема робе између две или више држава. Друга подела шпедиције која је учињена с обзиром на правне односе између шпедитера и комитента је подела на непотпуну, потпуну, збирну и фиксну шпедицију. Уговор о шпедицији спада у ред неформалних уговора, мада се у пракси најчешће закључује у писменој форми због лакшег доказивања и компликованости самог посла шпедиције. Као уговорне стране код уговора о шпедицији појављују се шпедитер и налогодавац. Обавезе шпедитера су: да прими робу од комитента, односно трећег лица, у циљу отпреме или допреме, да робу чува, да закључује потребне уговоре, да поступа по налогу комитента, да одреди превозни пут, да штити интерес комитента, да обавештава комитента и да изврши обрачун са комитентом. Налогодавац има следеће обавезе: да исплати накнаду, да исплати трошкове и предујам отпремнику, да обавести отпремника о особинама ствари и да исплати накнаду коју прималац ствари одбије да учини. Пошто се ради о двостраном правном послу, обавеза налогодавца представља уствари и право шпедитера. Шпедитер има право да самостално иступа и по основу овог права он има могућност да и сам обавља неке послове (превоз, контролу квалитета и количине и др.). Тада шпедитеру припада накнада и за обављање тих других послова, као и накнада нужних и корисних трошкова. Отпремник има право залоге на стварима које су му предате на отпремање, ради обезбеђења наплате својих потраживања која су настала у вези са уговором о отпремању. Шпедитер има право залоге све док такве ствари има у државини или док има у рукама исправу помоћу које може да располаже њима. Отпремник је одговоран комитенту у сваком случају када не испуни своју уговорну обавезу или кад је испуни неуредно или само делимично. Осим тога, отпремник је одговоран и за избор возара, као и за избор других лица са којима је

при извршавању налога склопио уговор (складиштење робе и др.), али он не одговара за њихов рад.

55. Уговори о вишим облицима привредне сарадње Уговор о трансферу технологије - Уговором о трансферу технологије сматра се такав уговор у којем давалац технологије уступа право на привредно искоришћавање права интелектуалне својине (индустријске својине), као и незаштићених права заједно са опремом и одговарајућим технолошким поступцима који су повезани са датим знањем и уз потребну техничку помоћ одређеном привредном субјекту, односно кориснику технологије, а који се обавезује да за то плати одређену накнаду. У предмет уговора о трансферу технологије спадају сва преносива права интелектуалне (индустријске) својине, као што су патент, модел, узорак, жиг, географске ознаке производа, знање и искуство, као и незаштићено право индустријске својине и разне комбинације заштићених и незаштићених права, поред предвиђене накнаде за искоришћавање одређеног уговорног права. Уговор о трансферу технологије спада у двострано правне, теретне и комутативне уговоре, уговоре са трајним престацијама, као и формалне уговоре. За закључење овог уговора потребна је сагласност воља која се изражава у писменој форми. Уговор о дугорочној производној кооперацији - Дугорочном производном кооперацијом сматра се такав правни посао код којег уговорни партнери (кооперанти) обезбеђују технолошки, технички, енергентски и економски оптималну производњу и размену производа која је предмет кооперације. Уговор о дугорочној производној кооперацији је облигационо-правни уговор, јер се њиме регулишу права и обавезе уговорних страна. Он је двострано обавезан и теретан уговор, јер постоје права и обавезе за обе уговорне стране, закључује се сагласношћу воља, али је истовремено и формалан уговор. Захтева се писмена форма за закључење уговора са иностраним партнером. Уговор о франшизингу - Израз ''франшизинг'' потиче од енглеске речи ''franchising'' која означава систем пословних односа у најширем смислу речи. Под појмом франшизинга сматрају се многи облици сарадње и координације између предузећа, при сукцесивним фазама производње и дистрибуције. Овај уговор има посебан значај са гледишта даваоца франшизинга јер се путем њега омогућује повећани промет роба и услуга, освајање нових тржишта и повећања добити. Уговор о форфетингу - Код уговора о форфетингу или форфетирању је карактеристично да банка (форфетер) преузима од свог клијента, комитента, потраживање које он има према трећем лицу и истовремено се одриче права да поставља регресни захтев, у случају да исто потраживање остане неплаћено, а комитент је обавезан да банци преда одговарајуће исправе о дугу, да јој исплати есконтну камату, трошкове и провизију. Предмет уговора о форфетингу је увек неко потраживање са дугорочним доспећем. Овај уговор је алеаторан правни посао, зато што банка код преузимања потраживања улази у ризик да потраживање не реализује од трећег лица. Уговор о лизингу - Овај уговор је добио назив по енглеској речи ''to lease'', што значи ''закупити'', ''дати у закуп''. Уговором о лизингу сматра се посебна врста уговора у којем се једна уговорна страна, давалац лизинга, обавезује да уступи

одређену ствар на коришћење и да обави одређене радње у вези искоришћавања такве ствари другој уговорној страни, примаоцу лизинга, која се обавезује да за извршену услугу плати уговорену накнаду (закупнину). Уговор о факторингу - Под уговором о факторингу подразумева се такав кредитни банкарски посао којим се банчин клијент обавезује да на фактора (банку) пренесе постојећа или будућа потраживања из уговора о продаји робе, вршења услуга, закључених са купцем, корисником услуга, а фактор-банка се обавезује да уз провизију и наплату трошкова наплати потраживања, као и да кредитира клијента и врши друге факторинг услуге. Оваква делатност банке је у функцији бржег промета роба и услуга, посебно у међународним оквирима, што директно утиче на повећање производње.

57 . Акредитив; врсте акредитива Под акредитивом се подразумева одређени инструмент плаћања којим се банка издавалац (акредитивна банка), обавезује да по налогу налогодавца, клијента, на основу уговорених исправа обави плаћање или обавести другу банку, кореспондентну банку, да изврши плаћање трећем лицу, кориснику акредитива, или по његовом налогу изврши пренос новца. Код овог правног посла појављују се најмање три лица, а понекад и четири: клијент, налогодавац који код банке отвара акредитив (који даје налог за отварање акредитива), банка која на захтев клијента отвара акредитив и треће лице, корисник акредитива. Акредитивна банка код посла акредитива иступа у своје име, а за рачун комитента, као комисионар. Друге авизирајуће и исплатне банке иступају у име и за рачун акредитивне банке, као заступници. Овде се реч ''акредитирати'' не употребљава у смислу ''давати кредит'', већ у смислу ''овластити'', ''опуномоћити'', ''дати поверење''. У банкарској пракси постоје две основне врсте акредитива: обични (неусловљени) акредитиви, и робни, документарни (условљени) акредитиви. Код обичних (неусловљених) акредитива исплата одређене уговорене новчане своте није везана никаквом посебном чинидбом корисника акредитива. Код ове врсте акредитива разликујемо: лични акредитив, кредитно писмо, перманентни акредитив и буџетски акредитив. Код личног акредитива банка не даје клијенту никакву посебну исправу, него издаје налог другој банци да клијенту, кориснику акредитива, стави на располагање одређену суму новца до истека одређеног времена. Кредитно писмо се сматра посебном исправом помоћу које банка, издавалац исправе, овлашћује свог клијента, корисника исправе, да код неке друге банке наплати одређену суму новца, до износа који је предвиђен у тој исправи. Перманентни акредитив предствља посебну врсту акредитива, где налогодавац овлашћује корисника акредитива да перманентно – свакодневно, недељно, месечно, све до истека одређеног времена подиже одређене суме новца, све до предвиђеног највишег износа. Буџетски акредитив служи за извршење буџета одређених државних органа. Отвара се у оквиру предрачуна прихода и расхода буџета и може се користити путем буџетских чекова.

Робни, документарни, условљени акредитив је најчешћа и најзначајнија врста акредитива. Корисник акредитива реализује своје право из акредитива код акредитивне банке, депонујући робна или транспортна документа. У суштини, корисник ове врсте акредитива мора да изврши извесну чинидбу, а извршење такве чинидбе доказује банци подношењем одређених докумената. Најчешће се ова врста акредитива примењује код уговора о продаји или неког другог уговора.

59 . Врсте хартија од вредности Хартије од вредности с обзиром на природу инкорпорираног права могу бити: стварно-правне, облигационо-правне и хартије са правом учешћа. Стварно-правне хартије од вредности у себи садрже неко стварно право, као што су право својине или залоге. Ово право се односи на покретне и на непокретне ствари. Облигационо-правне хартије од вредности у себи садрже неко тражбено-облигационо право законитог повериоца у односу на дужника. То су меница, чек, трговачка упутница, трговачка обвезница, кредитно писмо, благајнички и комерцијални запис, цертификат о депозиту. У хартије са правом учешћа спадају акције које издају акционарска друштва. Хартије од вредности према начину одређивања имаоца права могу бити: хартије на име, хартије по наредби, хартије на доносиоца, алтернативне хартије и мешовите хартије од вредности. Код хартија од вредности на име је корисник исправе изричито означен у хартији од вредности. Код хартија по наредби је њихов корисник, ималац права, означен у самој исправи. Њему је дато право да својом наредбом одреди треће лице као корисника хартије од вредности. Хартије на доносиоца немају унапред одређеног корисника, него издавалац хартије од вредности преузима обавезу према сваком лицу, презентанту оваквих исправа. Алтернативне хартије од вредности су такве хартије у којима је издавалац изричито означио корисника, али је истовремено допустио да се обавеза из хартије од вредности може извршити и сваком другом доносиоцу исправе. Мешовите хартије од вредности постоје у оним случајевима када један део хартија од вредности гласи на име или по наредби, а други део гласи на доносиоца. Хартије од вредности према начину настајања права могу бити: конститутивне и неконстутивне хартије од вредности. Код конститутивних хартија од вредности се са издавањем ствара право садржано у хартији. У ове хартије спада меница. У неконститутивне хартије од вредности је приликом издавања хартије инкорпорирано право корисника исправе које је и пре постојало (складишница, теретница, полиса транспортног осигурања). Хартије од вредности према врсти потраживања могу бити: робне и новчане. Новчаним хартијама од вредности се сматрају оне хартије које се односе на новчано потраживање. Ту спадају меница, чек, акција, благајнички запис и др. Робне хартије од вредности су оне за које се потраживања односе у роби, а то су теретница, коносман, складишница итд

Хартије од вредности према року доспелости могу бити:краткорочне (са роком доспећа до једне године) и дугорочне (рок доспећа преко једне год.). У краткорочне хартије од вредности спадају: чек, комерцијални и благајнички запис, а у дугорочне: цертификати о депозиту, меница и обвезница. Хартије од вредности према месту издања и месту доспелости могу бити: хартије у унутрашњем и хартије у међународном промету. Хартије од вредности према позитивним законским нормама се деле: према Закону о облигационим односима и према Закону о хартијама од вредности. Закон о облигационим односима предвиђа да хартије од вредности могу да гласе на име, доносиоца, или по наредби. Закон о хартијама од вредности врши поделу хартија на име и на доносиоца. Овај закон наводи следеће хартије од вредности: акције, обвезнице, благајничке записе, комерцијалне записе, државне записе, цертификате о депозиту и финансијске деривате.

60. Трасирана меница и њени елементи Меница представља хартију од вредности која је састављена у законској прописаној форми, где се њен издавалaц обавезује да одређеном лицу или по његовој наредби, па чак и да сам (сопствена меница), исплати означену суму новца или ће ту суму да исплати лицу на које издавалац меницу вуче (трасирана меница). И то у одређеном месту и у одређено време. Трасирана или вучена меница је добила назив од латинске речи ''trahere'', што значи ''вући'' и зато се она назива и трата меницом. Код трасиране менице постоји једнострана писмена изјава код које издавалац (трасант) даје налог другом лицу (трасату) да у време доспелости менице исплати трећем лицу, кориснику (ремитенту), или по наредби тог трећег лица, суму новца која је означена у меници. Трасирана меница садржи увек трасантов налог упућен неком другом лицу (трасату). Код трасиране менице разликујемо три врсте: трасирану меницу по сопственој наредби, редовну трасирану меницу и трасирану сопствену меницу. Трасирана меница по сопственој наредби карактеристична је по томе што издавалац менице одређује самог себе као корисника (ремитента) менице, односно издаје меницу у сопствену корист. Трасирана сопствена меница одликује се тиме што трасант (издавалац) менице означава самог себе као трасата (исплатиоца меничне своте). С обзиром на послове код којих се примењује и на њену улогу у тим пословима, меница се дели на робну, пословну и финансијску меницу. Робна меница се често користи код уговора о продаји робе и помоћу ње продавац кредитира купца. Пословна меница има исту улогу као и робна, али се примењује код других уговора у промету робе и услуга. Финансијска меница се појављује ради обезбеђења потраживања од стране повериоца, код многих уговора у робном и платном промету. У вези са формом меничне исправе менице се деле на пуне или потпуне и бланко или бјанко менице. Пуна меница је она која већ у моменту издавања садржи све битне меничне елементе.

Бланко меница је карактеристична по томе што у моменту издавања њен издавалац попуњава само неке битне меничне елементе (често ставља само свој потпис) и на тај начин овлашћује будућег имаоца менице да он попуни остале битне меничне елементе. Закон о меници предвиђа да трасирана меница мора да садржи следеће битне елементе: означење да се ради о меници; безусловни упут да се плати одређена свота новца; име лица које треба да плати меницу (трасата); означење доспелости менице; име ремитента, тј. онога коме се и по чијој наредби мора платити; датум издавања менице; место издавања менице; потпис трасанта, тј. лица које је издало меницу. Битни менични елементи се деле на: опште, персоналне, календарске и географске елементе. Под општим меничним елементима подразумевају се означења, као што су: да је то меница и безусловни налог да се плати одређена сума новца. Персоналним битним меничним елементима сматрају се: име трасата, име ремитента-корисника и потпис трасанта. У календарске битне меничне елементе убрајају се: датум издавања менице и рок доспелости меничне обавезе. У географске битне меничне елементе спадају: означење места издања и места плаћања менице.

58. Појам, карактеристике и функције хартија од вредности Под хартијама од вредности подразумевају са писмене исправе (чија је садржина одређена законом и другим прописима) које у себи садрже неко грађанско-имовинско право, а постојање тог права је у блиској вези са постојањем саме писмене исправе. Хартијом од вредности се њен издавалац обавезује да испуни обавезу њеном законитом имаоцу. У хартији од вредности, као писменој исправи, је инкорпорисано одређено право које се може преносити, пошто се и сама хартија од вредности преноси. Хартије од вредности морају да садрже одређене битне састојке, из разлога строгости форме. Исправе које не садрже све битне састојке које захтева Закон, не могу важити као хартије од вредности. Битни елементи су: означење врсте хартије од вредности; фирма, односно назив и седиште, тј. име и пребивалиште имаоца хартије од вредности; фирма, односно назив или име лица на које, односно по чијој наредби, хартија од вредности гласи, или означење да гласи на доносиоца; тачно означење обавезе издаваоца која произилази из хартије од вредности; место и датум издавања хартија од вредности, а код оних које се издају у серији и њен серијски број; потпис издаваоца хартије од вредности, односно факсимил потписа издаваоца кад се хартије издају у серији. Хартије од вредности могу имати кредитну улогу (меница, трговачка упутница, обвезница), затим улогу платежног средства (чек), могу служити као средство при трансакцијама у робном промету (теретница-коносман, складишница, товарни лист), па се помоћу њих може располагати робом, чак и кад роба није у поседу код власника, и може се вршити пренос власништва овакве робе, или исту стављати у залог. Један део ових хартија од вредности (нпр. акција) даје право власништва и управљања у акционарском друштву. Хартије од вредности дају знатно већу

сигурност повериоцу да реализује своје потраживање или неко право, без потребе доказивања по којем је основу стекао одређено право. Значајна улога хартија од вредности је и у томе што су оне подесне за лаку и једноставну циркулацију у правном промету. Њихово преношење је такво да омогућава велику брзину у правном промету. Улога хартија од вредности у правном промету је посебна и због чињенице да се њима постиже сигурност у промету, јер се издају на строго прописаним формуларима, па се тиме избегава могућност лаког фалсификовања.

56 . Кредитни послови; банкарски депозити и банкарски услужни послови Под уговором о кредиту, сматра се такав банкарски посао код којег се банка обавезује да кориснику кредита стави на располагање одређени износ новчаних средстава, на одређено или неодређено време, за неку намену или без утврђене намене, а корисник кредита се обавезује да банци плаћа уговорену камату и добијени износ новца врати у време и на начин како је утврђено уговором. Као уговорне стране појављују се банка (у својству повериоца, кредитора, зајмодавца) и банчин клијент (у својству зајмопримца, дужника). Предмет уговора о кредиту је по правилу одређена сума новца, па се зато овај банкарски посао често назива новчани кредит. Међутим, јављају се и робни кредити. По својој правној природи, уговор о кредиту представља адхезиони, писмени и формуларни уговор. Уговором о кредиту се предвиђа износ новца, као и услови давања, коришћења, враћања кредита, као и друга права и обавезе уговорних страна. Постоји више врста кредита: инвестициони, краткорочни, потрошачки, акцептивни, хипотекарни, робни, револвинг, преко текућег рачуна грађана итд. Уговор о депозиту представља један облик уговора о остави, с тим што се овај уговор разликује од грађанско-правног уговора о остави и то према уговорним странама (јер се у улози депозитара увек појављује банка), а предмет уговора је чување тачно одређених ствари. Банка има низ обавеза по уговору о депозиту: да прима на чување депонентове ствари, да изда депоненту посебну исправу о примљеним стварима, да заштити интересе депонента, да врати депоненту ствари и др. Депонент има обавезу да банци преда тачан опис ствари које предаје на чување са одређеном спецификацијом, да банци преда тзв. спроводно писмо у којем назначује име лица које је овлашћено да захтева издавање депонованих ствари, а у том писму даје и упутства за руковање стварима. Под уговором о сефу подразумева се уговор о обављању банкарских услуга, где се банка обавезује да стави сеф на употребу кориснику сефа на одређено време, а корисник се обавезује да за то плати банци одређену накнаду. Уговор о штедњи је уговор где улагач банци предаје одређену суму новца са којом она може располагати, али уз обавезу враћања суме новца са каматом, према условима из уговора. Код уговора о банкарском текућем рачуну се банка обавезује да неком лицу отвори посебан рачун и да преко њега прима уплате и врши исплате, у границама његових средстава. Постоји више врста банкарских услужних послова

Под акредитивом се подразумева одређени инструмент плаћања којим се банка издавалац (акредитивна банка), обавезује да по налогу налогодавца, клијента, на основу уговорених исправа обави плаћање или обавести другу банку, кореспондентну банку, да изврши плаћање трећем лицу, кориснику акредитива, или по његовом налогу изврши пренос новца. До банкарских гаранција долази у вези са извршењем уговора о продаји у спољнотрговинском промету, као и приликом извођења инвестиционих радова у иностранству. Платним прометом сматрају се сва плаћања у динарима (готовинско и безготовинско) која су извршена између учесника у платном промету преко рачуна код носилаца плтног промета, а у вези са било којом врстом правних послова. Клириншки послови су посебне врсте компензационих послова, где се узајамна потраживања и дуговања пребијају посредством државе. Код клириншких послова се пребијање потраживања не обавља између привредних субјеката, већ између држава. Под компензационим девизним пословима подразумевају се пребијања потраживања између домаћих и иностраних привредних субјеката и других лица. Путем компензационих послова врши се пребијање вредности увоза са вредношћу извоза. Под документарним инкасом подразумева се банкарски посао код којег банка преузима обавезу да по налогу и за рачун свог комитента наплати његово потраживање према трећем лицу, по основу менице и уз предају одређених докумената на основу којих може располагати са робом, а налогодавац се обавезује да за то банци плати провизију и трошкове које је она имала при извршавању добијених налога

61 . Меничне радње У меничне радње спадају: издавање менице, умножавање, преношење, акцептирање менице, авалирање менице, протест, исплата менице, нотификација, презентација и регрес код менице. Издавање менице представља једнострану изјаву воље којом трасант даје налог трасату да се кориснику, ремитенту, исплати одређена сума новца у време доспелости, стављањем свог потписа на меницу. При издавању менице значајно је питање пасивне меничне способности трасанта и активне меничне способности ремитента-корисника (меничног повериоца). Пасивна менична способност трасанта подразумева да он, као први потписник менице, преузима меничну обавезу. Активном меничном способношћу сматра се способност неког лица да буде поверилац по меници, а то може бити свако правно и физичко лице са правном способношћу. До умножавања менице може да дође при употреби менице у прекоморском промету због губитка или уништења менице, а из разлога да се што боље обезбеде интереси имаоца менице. Умножавање може да се обави издавањем дупликата или сачињавањем копије менице. Код издавања дупликата сваки издати примерак мора да носи ознаку редног броја, јер ће се у супротном сматрати да свака од тих меница представља самосталну меницу. Пренос менице (индосирање) се обавља тако што се путем изјаве (индосамента) меница преноси са једног лица на друго. То се обавља на полеђини

менице где је први индосант (жирант) само ремитент, пошто је трасант њему предао меницу и он својом изјавом воље преноси меницу на индосатара. Акцептирање менице представља менично-правну радњу где се неко лице, најчешће трасат, својом вољом и потписом обавезује да прихвати меничну обавезу и да ће меничну своту исплатити онако како она гласи. Од тог момента се мења и главни дужник у меници, јер тада главног дужника, трасанта, замењује акцептант. Авал представља менично јемство у писменој изјави, где лице-авалиста уноси у меничну исправу и својим потписом на меници гарантује да ће неко од постојећих потписника менице испунити меничну обавезу. Путем авала менични поверилац стиче већу сигурност да ће бити измирено његово потраживање из менице. Протест код менице представља посебну меничну радњу, где ималац менице на веродостојан начин утврђује да је остао безуспешан у покушају да наплати меницу или да добије акцепт. Подизање протеста може да учини ималац менице или његов пуномоћник, а под одређеним условима то право припада и имаоцима дупликата или копије менице. Исплата менице се обавља по доспелости и исту обавља главни менични дужник. Главни менични дужник по меници је акцептант кад је она акцептирана, трасант - кад није акцептирана, и издавалац сопствене менице. Кад се изврши исплата менице, то се констатује на полеђини менице и дужник је, после такве констатације, узима од имаоца. Са исплатом менице престаје менично-правни однос. Менична нотификација представља једну од меничних радњи којом се штите интереси имаоца менице и интереси регресних дужника. Менична радња којом се врши обавештавање осталих потписника менице да је покушај имаоца менице остао безуспешан да добије акцепт или исплату менице, назива се нотификација. Презентација менице представља меничну радњу где ималац менице у одређеном року меницу презентира меничном дужнику на акцепт или на исплату. Она се презентира на акцепт све до њене доспелости. Презентација менице на исплату у ствари представља повериочев позив акцептанту да изврши исплату меничне своте. Менични регрес је посебна менична радња којом ималац менице – поверилац врши наплату меничног износа од регресних дужника, када није успео да добије акцепт или исплату менице од трасата као главног меничног дужника. Менични регрес се врши после доспелости меничне обавезе.

63. Појам и врсте чека Чек је хартија од вредности путем којег се издавалац-трасант налогом обраћа другом лицу-трасату (банкарској организацији) да по доспелости исплати ремитенту-кориснику чека одређени износ на терет његовог покрића законитом имаоцу чека. Код чека име ремитента није битан елеменат и због тога је допуштено да чек гласи и на доносиоца. Трасант мора у тренутку издавања чека да има покриће, јер издавање чека без покрића код нас представља кривично дело. Трасата код нас увек представља банкарска организација.

Чек представља средство плаћања. Његовим коришћењем се избегава употреба готовог новца, а тиме се избегавају и сви ризици које носи трговина готовим новцем. Подела чекова према врсти се врши по основу два критеријума:врсте чекова према начину одређивања имаоца права и врсте чекова с обзиром на намену. Чекови према начину одређивања имаоца права, односно корисника Чеком на име његов издавалац жели да ограничи његову циркулацију. Назив је добио по томе што је у њему означено име корисника-ремитента и исплата се мора извршити лицу на које чек гласи. Чек по наредби упућује да се исплата може извршити по наредби лица које је означено на чеку или лицу на које је чек пренет путем индосирања. Код чека на доносиоца у његов писмени бланкет није унето име корисника, или је унета клаузула ''платите доносиоцу''. Алтернативни чек у суштини представља чек на доносиоца, јер се на чековном бланкету врши алтернативно означавање корисника. Код сопственог трасираног чека трасант вуче чек, односно трасира чек на самога себе. Трасирани чек по сопственој наредби представља такав инструмент плаћања у којем је једно исто лице и трасант и корисник-ремитент. Чекови према њиховој намени Код исплатних, готовинских чекова трасат исплаћује чековну своту у готовом новцу. Обрачунски или вирмански чекови су они код којих се исплата не обавља у готовом новцу, него се пренос средстава врши са текућег рачуна на трасанта, а то чини банка-трасат у корист текућег рачуна или жиро рачуна имаоца чека. Барирани или прецртани чекови су они на чијем се лицу налазе две паралелне линије, дијагонално по чеку, а наплата оваквог чека од трасата може да се изврши само посредством неке банке. Документарни чек се јавља често код неких земаља код којих је битно да се исплата чека условљава одговарајућом истовременом презентацијом робних докумената. То презентирање робних докумената означава доказивање да је корисник чека извршио своје обавезе из неког правног посла које је имао према трасанту. Путнички чекови су они којима путници подмирују своје трошкове на путовању без употребе готовог новца, а којима плаћају одређену робу или услуге. Акредитивни чекови представљају оне чекове где се уз низ олакшица остварује конкретна економска политика у вези стимулирања појединих привредних делатности од стране државе. Визирани чекови садрже клаузулу ''виђен'' и сл. који је на њих ставила банка о постојању покрића, у тренутку издавања чека. Цертифицирани чекови су они у које се уноси клаузула о постојању покрића, нпр. ''цертифициран'', ''добар'', ''покривен'' и сл. За разлику од визираних чекова, овде банка преузима одговорност не само у погледу постојања новчаног покрића, него и за реализацију чекова. Циркуларни чекови су они које издаје банка у својству ремитента, а које она предаје клијенту (као ремитенту) у циљу наплате чека код пословне јединице банке или неке друге кореспондентне банке.

65. Појам, саставни делови и врсте акција Акција је преносива хартија од вредности која гласи на део основног капитала акционарског друштва, које је ималац акције унео као удео-улог у акционарско друштво. Основни капитал акционарског друштва подељен је на одређени број акција. Акције гласе на једнаке новчане износе. Унети улог акционара у друштво улази у имовину друштва и акционар не може са тим улогом слободно да располаже. Међутим, акционар у начелу може слободно да располаже акцијом. Акционарско друштво оснивају правна и физичка лица ради обављања одређене делатности чији је основни капитал утврђен и подељен на акције одређене номиналне вредности. Збир свих номиналних вредности укупног броја акција представља основни капитал акционарског друштва. Акције увек гласе на новац, и оне никад не гласе на робу. Која ће права добити акционар зависи од тога како су та права одређена законом и актима акционарског друштва при издавању акција. Акције су хартије од вредности које доносе приход у облику дивиденде. Чланско право обезбеђује имаоцу акције учешће у управљању у акционарском друштву, а и уз учешће у добити, па се такве акције и називају због тих чланских права корпоративним хартијама. Акције се сматрају и деклаторним хартијама од вредности, јер се права из акција могу вршити и без постојања акције као хартије од вредности, тј. права акционара постоје и пре издавања акција. Акције спадају у ред дугорочних хартија од вредности и оне су масовне хартије од вредности. Није могуће издавање акција на делове, нити се права из акција могу делити. Негоцијабилност акције означава право имаоца-акционара да акцију може ефикасно и лако пренети. Битни елементи акције су плашт акције и купонски табак. Плашт акције мора да поседује: фирму и седиште емитента; ознаку серије са контролним бројем акције; ознаку да је акција и ознаку врсте акције; редослед емисије; укупан обим емисије, номиналну вредност акције и број акција; фирму, односно име купца или ознаку на кога акција гласи; права из акције; место и датум издавања акције; факсимил потписа овлашћеног лица емитента и печат емитента. Купонски табак садржи купоне за наплату дивиденде. Сваки купон из купонског табака служи за наплату дивиденде за одређену календарску годину. Сваки купон садржи следеће елементе: фирму и седиште емитента; ознаку серије са контролним бројем акције по којој се дивиденда исплаћује; редни број купона за наплату дивиденде; годину за коју се дивиденда исплаћује; факсимил потписа овлашћеног лица, емитента-издаваоца. Акције се деле зависно од тога како је одређен носилац права на акцију и носилац права из акције на акције на име, акције на доносиоца, као и мешовите акције (плашт акције на име, а купон на доносиоца). Према врсти улога, акције се деле на акције чији је улог у натури и акције чији је улог у новцу.

Према начину уплате улога акције се деле на привремене и сталне акције. Према циркуларној способности акције се деле на екстерне, тржишне, неограничене акције, интерне, тзв. радничке акције и акције у ограниченом промету. Према начину на коју валуту гласе, акције се деле на акције на домаћу и акције на страну валуту.

Према редоследу издавања акције могу бити оснивачке (прве емисије) и акције следећих емисија. С обзиром на начин изражавања вредности, акције могу бити номиноване (гласе на тачно одређен износ) и квотне (гласе нпр. на један део главнице акционарског друштва). Постоји и подела акција на акције са додатним новчаним давањима и акције са повременим неновчаним давањима.Постоје још гарантоване и негарантоване акције, гаранцијске, негаранцијске и гарантне акције, донаторске, мешовите, трезорске, заједничке акције и др.

66. Робне и транспортне хартије од вредности У робне и транспортне хартије од вредности спадају складишница, теретница (коносман) и товарни лист. Складишница представља исправу коју издаје јавно складиште (у неким случајевима и слободна царинска складишта), а која служи као доказ да је примљена на чување роба од оставиоца (депонента) која је означена у тој исправи, и да је на основу ње депозитар јавно складиште обавезно да робу изда лицу, које је према истој легитимисано, да је прими. Складишница представља хартију од вредности и то: стварно-правну, каузалну, презентациону и традиционалну хартију од вредности. Складишница је стварно-правна хартија од вредности, јер у себи садржи стварна права: право својине и право залоге. Она је каузална хартија од вредности јер је у директној вези са уговором о ускладиштењу робе. Она је традиционална хартија од вредности, јер се помоћу ње и њеног преноса простом предајом (традицијом) симболички преноси својина (преносом признанице) или обавља пренос залоге (преносом варанта) са једног лица на друго лице. Складишница је и презентациона хартија од вредности јер се њено право може реализовати њеном презентацијом дужнику из складишнице. Коносман или теретница је посебна исправа у поморском превозу која служи као доказ, којим бродар потврђује да је примио одређену робу и одређене количине ради превоза, на одређеном путу у поморском превозу, односно да је закључио уговор о поморском превозу, где се исправом теретницом обавезује да ће робу предати овлашћеном лицу имаоцу теретнице, односно коносмана, у луци опредељења. Теретница, као хартија од вредности, има одређене особине: она увек представља хартију од вредности, без обзира што служи као доказ о закљученом уговору о превозу робе поморским путем; теретница представља каузалну хартију од вредности јер се из ње јасно види веза са основним послом, тј. уговором о поморском превозу робе, на основу којег је уговора и произашло издавање овакве хартије од вредности; она је такође и презентациона хартија од вредности, јер на основу ње прималац робе може робу подићи тек са презентирањем-предавањем теретнице бродару; теретница спада и у врсту традиционих папира, јер се њеном предајом истовремено преносе или могу конституисати одређена стварна права, односно право својине или заложно право на роби која је означена у теретници. Товарни лист је превозна исправа коју издаје возар, којим се потврђује да је он примио на превоз одређену робу и служи као доказ да је закључен уговор о превозу робе у домаћем или међународном транспорту. Возар се обавезује да

робу, по товарном листу, превезе до одређеног места, уз наплату возарине од пошиљаоца, као накнаде за извршену услугу превоза. Поред тога, возар се обавезује да у одређеном месту дестинације где је превоз окончан, имаоцу товарног листа (по његовом презентирању) испоручи превезену робу. Наш Закон о облигационим односима предвиђа да се уговарачи о превозу ствари могу споразумети да се о пошиљци предатој на превоз, сачини товарни лист. Иначе, постојање и пуноважност уговора о превозу, независни су од постојања товарног листа и његове тачности. Код документарног акредитива преносиви товарни листови имају исту улогу коју имају и друге хартије од вредности. Њиховим преносом преносе се и инкорпорирана права из одређене хартије од вредности. Могу се преносити стварна и заложна права на роби када се ради о преносивом товарном листу. Али када се ради о непреносивом товарном листу (који нема правну природу хартија од вредности и пре је по карактеристикама легитимациони папир) са њиховим преносом се не преноси и власништво на робу. Товарни листови се појављују у свим видовима транспорта, па се он издаје за водни, железнички, друмски и ваздушни саобраћај, као преносиви и непреносиви товарни лист.

64. Обвезница Обвезницом се сматра писмена исправа којом се издавалац-емитент обавезује да ће лицу означеном у обвезници или по његовој наредби, односно имаоцу-доносиоцу обвезнице исплатити одређеног дана износ који је наведен у обвезници, односно номиналну вредност обвезнице и уговорену камату, односно износ ануитетских купона. Обвезнице се зависно од категорије издаваоца могу поделити на: обвезнице државе (друштвено-политичких заједница, јединица локалне самоуправе), обвезнице банака и финансијских организација и обвезнице предузећа и других правних субјеката. Кад обвезнице емитује предузеће или држава, тада је за њихово емитовање потребна сагласност за емитовање и њихово емитовање се врши у своје име и за свој рачун. Међутим, могу се емитовати обвезнице банака и других финансијских организација у туђе име и за туђ рачун и за њихово емитовање се такође тражи сагласност надлежног органа. Према начину одређивања корисника, обвезнице се могу поделити на: обвезнице на име и обвезнице на доносиоца. Прве се преносе индосаментом,а друге простом предајом (традицијом). Обвезнице могу да буду гарантоване и негарантоване, зависно да ли је постигнуто обезбеђење или не, као и хипотекарне заложнице. Постоје обвезнице на динаре и на страну валуту, у зависности од тога у којој валути се обвезнице издају. Подела обвезница према емисионој вредности може се извршити на: обвезнице по номиналној вредности и оне које се емитују изнад или испод номиналне вредности. Обвезнице емитоване изнад номиналне вредности се појављују у случају повољне каматне стопе, кад се очекује већа потражња, односно њихов успешан пласман. Док обрнуто, обвезнице испод номиналне

вредности се емитују ради повећања продаје и уз друге повољности купцима обвезница. Обвезнице према фиксираности потраживања, односно према приносу могу да буду: са фиксним потраживањима, и са варијабилним потраживањима. Према начину остваривања права на камату обвезнице могу бити: са каматом исплативом одједном (без купона) и са каматом која се исплаћује у каматним периодима (са купонима). Према могућности замене обвезнице могу бити: заменљиве и незаменљиве. Закон о хартијама од вредности дозвољава могућност конверзије обвезница у друге хартије од вредности, пре свега у акције. Обвезнице се деле и на оне које издавалац може откупити и на оне које не може откупити. Према посебним правима обвезнице се деле на: партиципативне и заменљиве (конвертибилне). Партиципативне су оне које имаоцу поред камате дају право и на дивиденду у складу са одлуком о емисији, док заменљиве обвезнице имаоцу омогућавају да их претвара у акције. Први део обвезнице, плашт, мора да садржи следеће битне елементе: ознаку да је обвезница и врсту обвезнице; фирму, односно седиште и назив емитента; фирму, односно име купца обвезнице или ознаку да обвезница гласи на доносиоца; номиналну вредност обвезнице; назив гаранта, ако се ради о гарантованој обвезници; висину каматне стопе; проценат учешћа у добити, ако је то учешће предвиђено; рокове и место плаћања номиналне вредности обвезнице и камате; место и датум емисије; ознаку серије и контролни број обвезнице; факсимил потписа овлашћеног лица емитента и печат емитента обвезнице; ознаку рокова плаћања номиналне вредности обвезнице и камате. Други део обвезнице, талон, састоји се, зависно од начина амортизације основног капитала (главнице), од ануитетских или каматних купона. Каматни купон обвезнице садржи: ознаку серије и број купона, висину камате, датум доспећа и место и начин плаћања камате и факсимил потписа овлашћеног лица емитента и печат емитента.

62. Сопствена меница Сопствена меница је врста менице у којој се издавалац менице обавезује да ће у време доспелости менице исплатити меничну своту ремитенту-кориснику или неком другом лицу које овај одреди својом наредбом. Сопствена меница има следеће елементе: означење да је меница, унето у сам слог меничне исправе, на језику на којем је и састављена; безусловно обећање да ће се одређена свота новца платити; означење доспелости; место где ће се плаћање извршити; име онога коме се, или по чијој се наредби мора платити; означење дана и места где је сопствена меница издата; потпис онога који меницу издаје. Код сопствене менице нема трасата, јер издавалац менице своју обавезу не вуче на друго лице. Такође, менични формулар се у сопственој меници исправља на такав начин, што се у другом реду меничне исправе клаузула ''платите'' претвара у клаузулу ''платићу''. Код сопствене менице нема акцепта, као и низа меничних клаузула које постоје код трасиране менице.

Карактеристике сопствене менице су: код сопствене менице долази до конфузије (сједињења) трасанта и трасата, тако да сопствена меница има само два обавезна лица: издаваоца менице и ремитента-корисника менице; ако код сопствене менице није означено место издавања и место плаћања, онда се за место издавања и место плаћања узима место поред имена издаваоца сопствене менице; код сопствене менице не може да буде издавања дупликата, јер је издавалац менице одговоран по сваком примерку издате менице као да је у питању посебна меница; код сопствене менице нема акцепта, пошто је издавалац менице обавезан да исплати меничну своту на коју гласи меница; осим што нема акцептирања, код сопствене менице нема ни презентације на акцепт, ни интервенције због неакцептирања; до подизања протеста код сопствене менице може доћи у случају неисплате или делимичне исплате, а постоји и протест због недатирања виђења (ако меница доспева на одређено време по виђењу), протест имаоца копије менице, интервенцијски протест, амортизацијски протест и др.; до регреса код сопствене менице долази због неисплате менице, делимичне исплате менице, као и у случају инсоловентности имаоца менице; захтеви према издаваоцу менице застаревају за три године, а према осталим потписницима за једну годину, односно за шест месеци.

67. Складишница Складишница представља исправу коју издаје јавно складиште (у неким случајевима и слободна царинска складишта), а која служи као доказ да је примљена на чување роба од оставиоца (депонента) која је означена у тој исправи, и да је на основу ње депозитар јавно складиште обавезно да робу изда лицу, које је према истој легитимисано, да је прими. Складишница представља хартију од вредности и то: стварно-правну, каузалну, презентациону и традиционалну хартију од вредности. Складишница је стварно-правна хартија од вредности, јер у себи садржи стварна права: право својине и право залоге. Она је каузална хартија од вредности јер је у директној вези са уговором о ускладиштењу робе. Она је традиционална хартија од вредности, јер се помоћу ње и њеног преноса простом предајом (традицијом) симболички преноси својина (преносом признанице) или обавља пренос залоге (преносом варанта) са једног лица на друго лице. Складишница је и презентациона хартија од вредности јер се њено право може реализовати њеном презентацијом дужнику из складишнице. Складишница има велики привредно-правни значај, посебно за међународни промет роба. Она има знатну улогу при смањењу транспортних трошкова и непотребног, а често скупог превоза робе. Складишницу могу да издају јавна и царинска складишта. Складишница се састоји из признанице и заложнице (варанта) који имају следеће податке: назив, односно име и занимање оставодавца, његово седиште, односно пребивалиште, назив и седиште складиштара, датум и број складишнице, место где се складиште налази, врсту, природу и количину робе, навод о томе до којег је износа роба осигурана и др. Небитни елементи које свака складишница мора да поседује су напомене о стању примљене робе на складиштење, и напомене о видљивим манама робе и др.

Кад је већ добио јединствену складишницу за целокупну количину ускладиштене робе, депонент може да захтева да се таква ускладиштена количина робе раздели на одређене делове и за сваки посебан део посебна складишница у замену за јединствену складишницу. Ималац складишнице има два основна права:да захтева да му се преда роба означена у складишници и право да може располагати робом означеном у складишници, и то путем преношења складишнице. Кад складишница представља јединствену исправу, пренос се онда обавља стављањем изјаве о преносу на полеђини хартије (индосаментом), уколико она није издата на доносиоца. Ималац заложнице без признанице, којем не буде у року исплаћено потраживање које је обезбеђено заложницом, дужан је под претњом губитка права да захтева исплату од преносиоца и подигне протест према правилима Закона о меници.Ималац заложнице може захтевати исплату од преносиоца (индосанта), тек кад није могао постићи потпуно намирење продајом заложене робе.

6 9. Товарни листови Товарни лист је превозна исправа коју издаје возар, којим се потврђује да је он примио на превоз одређену робу и служи као доказ да је закључен уговор о превозу робе у домаћем или међународном транспорту. Возар се обавезује да робу, по товарном листу, превезе до одређеног места, уз наплату возарине од пошиљаоца, као накнаде за извршену услугу превоза. Поред тога, возар се обавезује да у одређеном месту дестинације где је превоз окончан, имаоцу товарног листа (по његовом презентирању) испоручи превезену робу. Наш Закон о облигационим односима предвиђа да се уговарачи о превозу ствари могу споразумети да се о пошиљци предатој на превоз, сачини товарни лист. Иначе, постојање и пуноважност уговора о превозу, независни су од постојања товарног листа и његове тачности. Код документарног акредитива преносиви товарни листови имају исту улогу коју имају и друге хартије од вредности. Њиховим преносом преносе се и инкорпорирана права из одређене хартије од вредности. Могу се преносити стварна и заложна права на роби када се ради о преносивом товарном листу. Али када се ради о непреносивом товарном листу (који нема правну природу хартија од вредности и пре је по карактеристикама легитимациони папир) са њиховим преносом се не преноси и власништво на робу. Товарни листови се у пракси и теорији привредног и међународног права појављују у свим видовима транспорта, па се он издаје за водни, железнички, друмски и ваздушни саобраћај, као преносиви и непреносиви товарни лист. У новије време се јавља преносиви товарни лист који гласи на доносиоца, или по наредби одређеног примаоца робе, и који има својства хартије од вредности. На тај начин, овакви преносиви товарни листови који се могу појавити у свим видовима саобраћаја, могу се као и остале хартије од вредности преносити индосаментом (бланко или пуни) где је прималац робе ималац преносивог товарног листа први ремитент (корисник), који даље може индосирати товарни лист на неког новог корисника, примаоца робе. Овде се у целини примењују

правила меничног права, осим правила о регресу. Преносиви товарни лист који гласи на доносиоца ће се пренети простом предајом-традицијом. У поморској и унутрашњој пловидби не издаје се преносиви товарни лист, јер за те врсте транспорта постоји могућност издавања теретнице као хартије од вредности. Непреносиви товарни лист гласи на име примаоца робе и као такав нема особине хартије од вредности. Код већине земаља, данас у свету, непреносиви товарни лист чешће се јавља у појединим видовима саобраћаја и он не представља хартију од вредности.

70. Полиса осигурања Полиса осигурања представља исправу која се испоставља у предвиђеној форми приликом склапања уговора о осигурању или после закљученог уговора коју издаје осигурач другој уговорној страни-уговарачу осигурања, као доказ о закљученом уговору. Код оваквог уговора о осигурању као корисник по полиси осигурања може да се појави не само уговарач осигурања-осигураник, него и неко треће лице које је бенефицијар (корисник ) осигурања. Битни елементи полисе осигурања су: означење лица, ствари или робе која се осигурава, ризици које покрива осигурање, осигурана сума, премија осигурања, означење правила, односно услова под којима се врши осигурање. Уговор о осигурању је закључен кад уговарачи (осигуравач и уговарач осигурања) потпишу полису осигурања или листу покрића у коју су унети битни састојци из уговора о осигурању. У нашој земљи је предвиђено да полиса има и улогу хартије од вредности, кад то предвиде обе уговорне стране. Постоји више врста полиса као што су: појединачне (индивидуалне) и опште (генералне), у зависности од тога да ли се односе на појединачне или опште уговоре о осигурању; поморске и копнене, где је критеријум поделе место реализације ризика, тј. да ли се ради о осигурању превоза морем или копном; извозне и увозне полисе (да ли се ради о осигурању робе која се увози или која се извози); девизне и динарске полисе (да ли су осигурања закључена у динарској или страној валути); валутиране и невалутиране полисе (да ли су полисе закључене на уговорну вредност осигураног предмета или не); каско или карго полисе (да ли се осигурава превозно средство или роба); преносиве и непреносиве полисе, тј. да ли се полисе могу преносити са једног осигураника на другог или не могу (путем индосамента или на други начин). Врло значајна подела полиса је подела на извозне и увозне полисе. Извозна полиса се испоставља за робу која се осигурава при извозу. Она служи не само као инструмент осигурања, него и као инструмент међународног робног промета. Она служи као доказна исправа о склопљеном уговору о осигурању, затим као исправа о дугу, односно о обавези осигурача која циркулише у међународном робном промету, са свим другим робним исправама, и којом се преносе права из осигурања и има својство легитимационог папира. Извозна полиса служи као доказ о томе да је склопљен уговор о осигурању за робу у извозу и из ње произилази обавеза осигурача у вези са осигурањем робе у случају наступања осигураног ризика. Она служи као исправа којом осигурач

потврђује своју обавезу из уговора о осигурању, као исправа о дугу, тј. да ће у случају штете бити у обавези да ту штету накнади. Још једна битна карактеристика извозне полисе је што она служи као легитимациони папир. Што се тиче увозне полисе, код увоза робе се увек зна ко је власник робе и на чији се ризик она превози. Зато се код склапања уговора о осигурању лако може утврдити ко је уговарач осигурања и какав он има интерес на роби, као и шта жели да осигура путем осигурања. Из тих разлога, увозна полиса претежно има карактер доказне исправе, којом се утврђују услови закљученог уговора о осигурању и обавезе осигурача.

. 6 8. Теретница (коносман) Коносман или теретница је посебна исправа у поморском превозу која служи као доказ, којим бродар потврђује да је примио одређену робу и одређене количине ради превоза, на одређеном путу у поморском превозу, односно да је закључио уговор о поморском превозу, где се исправом теретницом обавезује да ће робу предати овлашћеном лицу имаоцу теретнице, односно коносмана, у луци опредељења. У линијској пловидби у међународном поморском транспорту, теретница или коносман замењује уговор о превозу, а у случају када је у поморском превозу закључен уговор о превозу робе, онда она представља доказ-потврду да је роба и предата на превоз бродару. После обављеног укрцаја терета, бродар је обавезан да на захтев крцатеља изда теретницу. Када у унутрашњој пловидби крцатељ не затражи издавање теретнице, бродар или крцатељ имају право да захтевају да се изда товарни лист за ствари које су ради превоза предате возару. Теретницу, коју је саставио бродар на основу писмених података крцатеља, својеручно потписује бродар или његов овлашћени пуномоћник. Теретница, као хартија од вредности, има одређене особине: она увек представља хартију од вредности, без обзира што служи као доказ о закљученом уговору о превозу робе поморским путем; теретница представља каузалну хартију од вредности јер се из ње јасно види веза са основним послом, тј. уговором о поморском превозу робе, на основу којег је уговора и произашло издавање овакве хартије од вредности; она је такође и презентациона хартија од вредности, јер на основу ње прималац робе може робу подићи тек са презентирањем-предавањем теретнице бродару; теретница спада и у врсту традиционих папира, јер се њеном предајом истовремено преносе или могу конституисати одређена стварна права, односно право својине или заложно право на роби која је означена у теретници. Теретница садржи следеће податке: фирму, односно назив и седиште, односно име и пребивалиште бродара издаваоца теретнице; податке о идентитету брода; фирму, односно име и пребивалиште крцатеља; фирму, односно име и пребивалиште примаоца или ознаку ''по наредби'' или ''на доносиоца''; луку, односно одредиште пристаништа или време када ће се место-лука, односно пристаниште одредити; количину терета, према броју комада, тежини, запремини или другој јединичној мери, а према врсти терета; врсту терета и ознаке које се на њему налазе; стање терета или омота према спољњем изгледу; одредбе о возарини; место и дан укрцаја терета и издавања теретнице.

Теретница мора да има основне елементе који се уносе у уговор о поморском превозу, као што су имена бродара и крцатеља, тј. имена уговорних страна, уз означење имена брода и његове тонаже којим се обавља превоз робе. Кад теретница гласи на име или по наредби, онда је битан елемент такве теретнице и име примаоца робе-корисника теретнице. Битан елемент теретнице је и одредба о роби која је укрцана на превоз бродом. Теретница мора да садржи и ознаку транспортног пута. Битан елемент теретнице је и одређивање возарине. Нужно је да теретницу потпишу стране уговорнице, бродар и крцатељ, уз означавање датума и места издавања теретнице. Врсте теретница су: теретница на име, теретница на доносиоца и теретница по наредби.