Hasina Ratkov

OSNOVI

SOCIOLOGIJE

-ispitna pitanja-

Literatura:

Osnovi Sociologije

Miloš Marjanović

Slobodanka Markov,

Skripta iz Atrijuma

Novi Sad, 2014.

Ispitna pitanja:

1. Nauka

2. Istinito saznanje

3. Principi naučnog saznanja

4. Odnos nauke i drugih duhovnih tvorevina

5. Prirodne i društvene nauke

6. Pozitivizam

7. Istorizam i hermeneutika

8. Maks Veber

9. O determinizmu uopšte

10. Specifičnosti društvenog determinizma

11. Pojam naučnog metoda

12. Logički element metoda i indikatori ili pokazatelji

13. Definicije

14. Klasifikacije

15. Zaključivanje

16. Postupak naučnog istraživanja

17. O istraživačkim tehnikama

18. Posmatranje

19. Ispitivanje

20. Merenje

21. Statistički metodi

22. Analiza sadržaja

23. Eksperiment

24. Uporedni metod

25. Naučno objašnjenje i predviđanje

26. Naučni zakon

27. Naučna teorija

28. Predmet sociologije

29. Sociologija i druge društvene nauke

30. Globalnost sociološkog metoda

31. Čemu sociologija

32. Funkcije sociologije

33. Posebne sociološke discipline

34. Priroda i društvo

35. Društvo i individua

36. Društvo kao celina društvenih delovanja i odnosa

37. Konstitutivni elementi društva

38. Društvena pojava ili društveno delovanje

39. Akteri društvenih delovanja

40. Potrebe i interesi

41. Vrednosti

42. Norme

43. Statusi i uloge

44. Podela rada

45. Pojam društvene strukture

46. Vrste društvenih grupa

47. Porodica

48. Brak

49. Tipovi porodice i braka

50. Tradicijska i moderna porodica

51. Generacija

52. Omladina

53. Pol kao društvena kategorija

54. Naselja

55. Zanimanja i profesije

56. Inteligencija

57. Pojam etničkih zajednica

58. Vrste etničkih zajednica

59. Svojina

60. Društvena moć

61. Različiti pristupi i modeli analize vertikalne strukture društva

62. Klasno-konfliktni model

63. Stratifikacijski model

64. Slojevi

65. Elitistički model

66. Milsovo i Šumpeterovo shvatanje elite

67. Društvena pokretljivost

68. Društvene institucije

69. Društvena organizacija

70. Politika

71. Političke partije i interesne grupe

72. Javnost i javno mnjenje

73. Država

74. Sociološki pojam prava

75. Sociologija prava

76. Birokratska organizacija – Marskovo, Mihelsovo i Parkinsovo shvatanje

77. Birokratska organizacija – Veberovo shvatanje

78. Konformizam i devijacije

79. Pojam kulture

80. Kultura i civilizacija

81. Jezik i simbolička komunikacija

82. Mit

83. Magija

84. Pojam i istorijski razvoj religije

85. Funkcije i elementi religije

86. Ideologija

87. Moral

88. Običaj

89. Umetnost

90. Pojam ličnosti

91. Socijalizacija ličnosti

92. Promena i razvoj

93. Društveni pokreti kao akteri promena

94. Društveni sukobi

95. Teorija modernizacije

96. Postindustrijsko društvo

97. Informatičko društvo

98. Pojam globalizacije

99. Globalizacija i pravo

100.Novi srednji slojevi

101.Siromaštvo

102.Masovna društva

103.Masovna kultura

104.Slobodno vreme

105.Sekularizacija i desekularizacija

106.Ekološka dimenzija društvenog razvoja

107.Obrazovanje u savremenom društvu

108.Obrazovanje i društvene nejednakosti

1. NAUKA

Nauka je svojevrsno racionalno-iskustveno saznavanje istine o svetu.

Da bi se definisala nauka potrebno je odrediti njen najbliži rodni pojam, a za to postoji bar

pet mogućnosti:

1. ljudsko saznanje

2. duhovna tvorevina

3. društvena svest

4. društvena delatnost

5. saznajna delatnost

1. Ako nauku definišemo kao vrstu ljudskog saznanja onda je osnovni (imanentni) cilj nauke saznavanje

istine. Time se otvaraju gnoseoepistemiološka pitanja odnosa nauke i drugih vidova ljudskog saznanja

(gnoseologija-teorija ljudskog saznanja, epistemologija-teorija naučnog saznanja), kao i ontološke (bavi se

bićem) , gnoseološke i aksiološke (vrednosne) pretpostavke, kada je filozofija ili filozofija nauke u pitanju.

Naučnici polaze od pretpostavke da svet postoji u da se istina o njemu može saznati.

2. Ako nauku definišemo kao duhovnu tvorevinu ili duhovno stvaralaštvo, time se nauka smešta u svet

simboličkog značenja, duhovnu kulturu ili kulturu u užem smislu, kulturno stvaralaštvo. Moramo znati da

postoje sledeće duhovne tvorevine, prema Radomiru Lukiću:

- društvena otkrića

- društveno stvaralaštvo

- društvena pravila

Društvena otkrića otkrivaju svet onakav kakav on jeste. Ovde spada ideologija, religija i filozofija. Svaki

naučnik teži ka saznavanju istine. To zahteva mukotrpni rad, mada nam se ponekad čini da naučna otkrića dolaze

iznenada i neočekivano. U retkim trenucima, kada naučnik iznađe rešenje, tada se naučno stvaralaštvo zaista

približi umetničkom delu.

U društveno stvaralaštvo spada stvaranje vrednosti i umetnost.Osnovna vrednost u umetnosti je lepo kao

estetski doživljaj, a ne istina kao racionalna kategorija. Umetnost takođe ima saznajnih elemenata (pa je po tome

slična nauci), ali je umetnička istina, za razliku od naučne istine, suviše emotivna i intuitivna. Umetnička istina

je logika srca, a ne logika razuma ( Blez Paskal). Bez obzira na to, umetnost ipak može dati doprinos nauci.

Društvena pravila su razni društveni propisi (pravni, moralni, zakonski itd).

Društvena pravila su normativni iskazi, a naučna pravila su indikativni iskazi. To znači da društvena pravila, kao

normativni iskazi, propisuju ono što bi trebalo (što bi valjalo) da bude, a naučna pravila, kao indikativni iskazi,

tvrde ono što jeste.

Naučni zakon (pravila) se otkrivaju, a društvena pravila se donose (na primer, zakon se donosi).

3. Ako nauku definišemo kao oblik društvene svesti, onda je nauka društveni proizvod.

Karl Marks je isticao da nauka nema klasni karakter i da ona izražava opšti interes. U slučaju da nauka izražava

neki posebni (a ne opšti) interes, onda je reč o ideološkom iskrivljavanju nauke. Marks smatra da je naučna

istina opšta istina i da pripada svima, a ne pojedincu.

Pa ipak, društvena svest ne može biti rodni pojam za nauku. Društvena svest je preširok pojam, jer obuhvata

razne difuzne elemente kao što su misli, volja i osećanja. Istovremeno, društvena svest je i preuzak pojam, jer

nauka nije samo društvena svest, već i društvena delatnost.

4. Ako nauku definišemo kao društvenu delatnost, onda je to suviše široko određenje koje ne možemo

prihvatiti jer moramo uzeti u obzir naučnika, njegovo znanje, finansijska sredstva itd.

5. Postoji tzv. nauka o nauci. To je sociologija nauke. Ona proučava nauku. Pa ipak, ovde preti opasnost da se

zanemari društvena uslovljenost i funkcija nauke.

Na bazi svega ovog možemo reći da je najbliži rodni pojam za nauku ustvari saznajna delatnost. Dakle,

osnovni cilj nauke i njena osnovna vrednost jeste saznavanje istine.

Po popularnom mišljenju, nauka je skup sistematizovanih znanja o svetu. Ali svako sistematizovano znanje ne

mora biti nauka.

Nauku, pre svega, karakteriše metod kojim ona prikuplja znanja. Metod nauke je stabilniji i važniji za naučnike

nego rezultat koji je postignut tim metodom (Hegel – metod je duša sadržaja).

U svom metodu, nauka koristi sledeće postulate:

1. objektivnost - praktična proverljivost

2. preciznost - kao uočavanje iskustveno malih ali saznajno snačajnih razlika

3. pouzdanost - iskaz mora biti iskustveo proveren i teorijski dokazan

4. opštost – iskaz je opšti ako se odnosi na sve pojave iste vrste

5. sistematičnost - težnja ka formulisanju i sitematizovanju opštih iskaza dovodi do stvaranja skladne

celine saznanja

6. istoričnost/ razvojnost – stalna kritičnost nauke prema vlastitim rezultatima, njena otvorenost i

sposobnost samokorekcije saznanja

Ovi postulati čine normativnu strukturu tzv. čiste nauke i naučnici nastoje da ih se pridržavaju u što većoj meri.

2. ISTINITO SAZNANJE

Ako je saznajni (osnovni) cilj nauke otkrivanje istine o svetu, postavlja se pitanje šta je istina i koji uslovi

moraju biti ispunjeni da bi se neko saznanje smatralo istinitim.

Treba reći da o ovim pitanjima u filozofiji postoje mnoge kontraverze i rasprave.

U svojoj Metafizici Aristotel kaže: “Istina je reći o onom što jeste da jeste, a o onom što nije da nije.

Neistina je reći o onom što jeste da nije, a o onom što nije da jeste.”

Tako je istina određena kao slaganje misli i stvari.

Prema tome, istinito je ono saznanje koje odgovara stvarnosti tj. koje je korespodentno ili adekvatno. To je

teorija korespodencije (klasična teorija istine) - kazuje u čemu je suština, ali ne i koji su kriterijumi za njeno

saznavanje/utvrđivanje.

Klasičnu teoriju korespodencije, Kant i Hegel ovako interpretiraju:

Kant smatra da je istina međusobno slaganje misli (jednih sa drugima i sa zakonima mišljenja), a istinit je onaj

iskaz koji je opštevažeći. To dalje znači da istina ne postoji, istina važi.

Hegel smatra da postoji objektivna i subjektivna istina. Objektivna istina je slaganje predmeta sa samim sobom,

a subjektivna istina je slaganje naše predstave o predmetu sa samim predmetom.

Postoje dve grupe teorija koje pokušavaju objasniti šta je istina:

1. subjektivističke

2. objektivističke teorije

Po objektivističkim teorijama istina postoji nezavisno od našeg ljudskog saznanja.

Na primer, zakon gravitacije je postojao i delovao i pre nego što ga je Njutn formulisao, čak i pre nego što su

ljudi postojali. Međutim, kod objektivističkih teorija nailazimo na tri poteškoće:

1. mistična svest – svet postoji nezavisno od naše svesti, ali da bismo išta znali o tom svetu moramo da imamo

nekakvu svest. Ako ta svest nije ljudska, onda sledi da je mistična

2. razvitak nauka – objektivistički pojam istine ne može se uskladiti sa razvitkom nauke. Za mnoga saznanja

se, u datom trenutku razvoja nauke, mislilo da su istinita, a kasnije se pokazalo da su pogrešna ili delimično

istinita, čak i pogrešna.

3. konkurentske teorije (važnost krucijalne činjenice) – postoje brojne naučne teorije koje su suprotne jedna

drugoj i dokle god se iskustveno ne provere, nećemo moći reći da je neka naučna teorija apsolutno tačna, već

samo relativno tačna. U tom proveravanju važnost ima krucijalna činjenica, koju može da objasni samo

jedna teorija, sve druge ne.

Po subjektivističkim teorijama istine istinito saznanje se sastoji iz ljudskih iskaza. Postoje tri varijante:

1. teorija evidencije ili očevidnosti – istina se sastoji u neposrednom uviđanju

2. teorija koherencije ili usklađenosti – istina je unutrašnje svojstvo misli, međusobno usklađenih u celini

3. pragmatičko-utilitaristička teorija ili korisnost – istina je usklađenost misli sa ljudskim potrebama

Istinu ćemo zato odrediti ( po sintetičkoj definiciji ) kao ljudsko saznanje koje relativno adekvatno

odgovara objektivnoj stvarnosti.

Uslovi istinitog saznanja, iskaz mora biti:

- smisaon

- informativan

- obrazložen

- društveno komunikabilan

- da se odnosi na neko činjeničko stanje o kome je moguće steći iskustvo

3. PRINCIPI NAUČNOG SAZNANJA

Principi/postulati, su idealne vrednosti koje čine normativnu strukturu nauke i razgraničavaju je od drugih

duhovnih tvorevina.

Šest principa ili postulata:

1. objektivnost

2. pouzdanost

3. preciznost

4. opštost

5. sistematičnost

6. istoričnost (razvojnost)

1. OBJEKTIVNOST

Ovo načelo polazi od toga da stvarnost postoji nezavisno od subjekta saznanja. Ovo načelo afirmiše

nepristrasnost naučnog saznanja.

Istraživač nastoji da što vernije izrazi činjeničko stanje, pri čemu uzima u obzi sve raspoložive iskustvene

podatke, ali i neprekidno traga za novim podacima. U nauci nema potpunih i konačnih saznanja i zato se

postojeća saznanja stalno moraju proveravati i dopunjavati.

Načelo objektivnosti podrazumeva da svako naučno saznanje mora biti proverljivo i javno. To znači da i drugi

istraživači mogu ponoviti taj postupak i rezultate konkretnog istraživanja. Stalna kontrola naučnih podataka

afirmiše otvorenost naučnog saznanja.

Načelo objektivnosti nastoji da izbegne pristrasnost i subjektivnost u nauci.

Prema tome, svaki naučni istraživač treba da se liši svog vrednosnog sistema i pogleda na svet, kako bi što

objektivnije obavio naučno istraživanje. Naravno, vrednosni sudovi istraživača, ma koliko ih on isključivao uvek

su prisutni, makar i u najmanjoj meri.

2. POUZDANOST (teorijski dokazan + iskustveno proveren)

To znači da svaki naučni stav mora biti zasnovan na određenim dokazima i argumentima, odnosno da mora biti

teorijski utemeljen i do određene mere iskustveno potvrđen.

Za naučno saznanje nije bitna psihološka uverljivost, već su potrebni dokazi. Pa ipak, potreba dokaza ne sme biti

suviše kruto shvaćena, jer bi u tom slučaju iz nauke nestala smelost i originalnost.

3. PRECIZNOST

To znači da naučni stavovi moraju biti nedvosmisleni I dorečeni. Preciznost mora postojati u svim fazama

naučnog istraživanja.

4. OPŠTOST

Jedan iskaz je opšti ako se odnosi na sve pojave iste vrste.

Princip opštosti znači da nauka utvrđuje opšte karakteristike pojava i opšte odnose među pojavama.

Nauka uvek ide od pojedinačnog ka opštem. Nauka, u procesu analize odbacuje ono što je sporedno i nebitno, a

izdvaja ono što je zajedničko i suštinsko u svim pojavama iste vrste.

Uopštavanje je veće kod prirodnih nauka ( najviše dolazi do izražaja u naučnim zakonima i teorijama), a manje

kod društvenih nauka.

5. SISTEMATIČNOST

Ovo načelo označava težnju nauke da sva naučna saznanja poveže u jednu skladnu i neprotivrečnu celinu.

Ovom idealu približavaju se samo najrazvijenije prirodne nauke (takodje dolazi do izražaja u naučnim zakonima

i teorijama). Ne treba insistirati na preteranoj sistematičnosti, jer to može zatvoriti naučni sistem prema novim

otkrićima.

6. ISTORIČNOST (RAZVOJNOST)

Sledi iz sistematičnosti, kao otvorenost za nova saznanja i mogućnost samokorekcije unutar nauke, odnosno

konkretnog područja naučnog saznanja.

U mirnim vremenima nauka se razvija postepeno, malim koracima a u naučnim revolucijama skokovito.

4. ODNOS NAUKE I DRUGIH DRUŠTVENIH TVOREVINA

U duhovne tvorevine, sem nauke spadaju:

1. religija

2. ideologija

3. zdravorazumsko sazanje

4. filozofija

5. umetnost

6. društvena pravila

Nauka i religija su oduvek bile međusobno suprotstavljene kao suštinski različite.

Religija je pogled na svet, a saznanje je samo jedan njen element. Osnovna vrednost u religiji je sveto, a u nauci

istinito. Istina je u religiji večna, a u nauci promenljiva.

Naučno prihvatljivi stavovi su samo oni koji se mogu proveriti i dokazati, dok religijski stavovi počivaju na

poverenju, bez dokaza i provere.

Dodirna tačka između nauke i religije je sistematičnost. I jedna i druga nastoje da logički povežu svoje stavove u

neprotivrečan sistem. Pri tome se koriste različitim metodama.

Nauka ide od pojedinačnih proverenih stavova, koje povezuje sa drugim stavovima da bi došla do najopštijih

stavova, dok religija naprotiv, polazi od najopštijih stavova iz kojih izvodi ostale.

U slučaju da se u nauci sruše najopštiji stavovi (koji su istovremeno i najnesigurniji), posebni stavovi i dalje

ostaju važeći, dok u slučaju da se u religiji sruše najopštiji stavovi, dolazi do rušenja i svih ostalih posebnih

stavova.

Nauka i ideologija se suštinski razlikuju. Ideologija je iskrivljena svest ili iskrivljena istina, ona služi interesima

neke društvene grupe.

Nauka je objektivan pogled na svet, a ideologija je zainteresovan pogled na svet i društvene odnose.

Dodirna tačka između nauke i ideologije je sistematičnost.

Kod ideologije se znatan broj stavova nameće kao sistem tačnih stavova (bez empirijske provere). Ideologija vrši

stalan pritisak na nauku, a ponekad je pretvara u svoju sluškinju. To je naročito slučaj sa društvenim naukama.

Primer je staljinistički period u bivšem Sovjetskom Savezu.

Nauka i zdravorazumsko shvatanje su slični jer polaze od objektivnosti.

Pa ipak, zdravorazumsko shvatanje posmatra samo uzak segment stvarnosti, i ne ide do suštine stvari. Sem toga,

zdravorazumsko shvatanje nije dovoljno kritično, manje je precizno i sistematično.

Ovde valja spomenuti stereotipije (kao vrstu zdravorazumskog shvatanja).

Stereotipije su zaključci izvedeni na nepotpnoj indukciji. Sadrže netačne I delimično tačne ocene. Najpoznatije

su etičke stereotipije i one su vrlo često povezane sa predrasudama.

Predrasude karakteriše: logička neosnovanost, uporno održavanje i intenzivne emocije.

Nauka i filozofija su tesno povezane. Filozofija celovito tumači svet pa je zato opštija, celovitija i kritičnija od

svih nauka.

Sem toga, ona postavlja pitanje smisla ljudske egzistencije. Baš zbog toga (opštosti i raznovrsnosti pitanja)

filozofija donosi zaključke koji se ne mogu iskustveno proveriti. Pa ipak, filozofski stavovi su logički povezani i

do izvesne mere obrazloženi.

U nauci postoji visok stepen oštrine i doslednosti, a u filozofiji postoji izvesna sloboda i elastičnost. To joj

omogućava da dolazi do novih ideja i hipoteza.

Teorija saznanja (gnoseologija) je deo filozofije koji je vrlo bitan za sociologiju.

Pored gnoseologije tu su i ostale filozofske discipline:

ontologija – o biću

gnoseologija – o saznanju

aksiologija – o vrednostima

logika – o mišljenju

estetika – o lepom

etika – o moralu

filozofija prava, filozofija politike, religije, nauke.....

Nauka i umetnost

Umetnost je vid društvenog stvaralaštva, a ne društvenih otkrića.

Osnovna vrednost u umetnosti je lepo kao estetski doživljaj (a lepo je sklad).

Kod umetnosti u prvom planuse nalaze estetske vrednosti dok kod nauke dominiraju saznajne vrednosti. Kod

umetnosti postoji visok stepen subjektivnosti, dok kod nauke dominira objektivnost.

Društvena pravila,

metoda razumevanja – tumačenje smisla ili značenje pojava

U nauci indikativna, u društvenim pravilima normativni iskazi.

indikativni - ono što jeste

normativni - ono što bi trebalo da bude

primer , “sutra će padati kiša”, indikativan pogrešan

(dobro uoči sličnost I razlike između zakona u naučnom I pravnom smislu reči)

5. PRIRODNE I DRUŠTVENE NAUKE

Sve nauke se dele na prirodne i društvene nauke u zavisnosti koji deo stvarnosti proučavaju i na koji način.

Prirodne nauke su starije i razvijenije od društvenih i dugo su služile kao uzor za razvoj društvenih ili

humanističkih nauka.

Prirodne nauke karakteriše:

- velika tačnost i preciznost u utvrđivanju činjenica

- utvrđene činjenice se objašnjavaju na osnovu naučnih zakona

Pozitivisti smatraju da nema suštinskih razlika između prirode i društva, pa prema tome nema ni suštinske

razlike između prirodnih i društvenih nauka. Prirodne nauke moraju biti uzor za razvoj društvenih nauka, jer su

one starije i razvijenije.

Za razliku od njih, postoji suprotno gledište koje smatra da između prirodnih i društvenih nauka postoje

bitne (korenite) razlike.

Društvene nauke sinonimno nazivaju duhovne, kulturne ili istorijske nauke. Njih karakteriše sloboda

ljudskog delovanja, čega nema u prirodi. Zato prirodne nauke ne mogu biti uzor društvenim naukama.

Ovakvo gledište naziva se istorizam.

Po Rikertu, nemačkom filozofu neokantovske orijentacije, društvene nauke ne teže otkriću opšteg,

zajedničkog, nego baš onome što je osobeno, samosvojno u duhovnim pa tako i društvenim pojavama,

nastojeći da se razume njihov smisao ili značenje (metoda razumevanja).

Za pristalice pozitivizma nije bitan motiv ljudskog ponašanja, a za pristalice istorizma jeste.

Tako na primer, za pristalice pozitivizma, nije bitan motiv sklapanja braka, rađanja dece... za njih su bitne samo

posledice braka, rađanja itd., tj. bitne su spoljašnje manifestacije ljudskog ponašanja.

Za pristalice istorizma motiv je vrlo bitan, jer mi hoćemo da znamo zašto neki ljudi sklapaju brak, a drugi se

razvode, zašto se vrše ubistva i samoubistva itd.

Ubistvo, na primer, može biti izvršeno u samoodbrani, iz nehata, koristoljublja, osvete, ritualnih razloga itd. što

sve prilikom izricanja presude treba da bude uzeto u obzir kao otežavajuća ili olakšavajuća okolnost, a može se

desiti da presuda bude i oslobađajuća.

Dželatu koji izvršava smrtnu kaznu ili vojniku u ratu neće se ni suditi. Za hrabrost ili predvodništvo u ubijanju

neprijatelja heroj će biti odlikovan.

Ono što je opšte ili zajedničko za sve navedene slučajeve je ubijanje drugog čoveka, ali smisao ili značenje kao i

društveni stav prema tim ubijanjima nije isti.

6. POZITIVIZAM

Pozitivizam je pravac u filozofiji i društvenim naukama po kome prirodne nauke, kao razvijenije, treba

da postanu uzor društvenim naukama.

Pozitivizam se razvio kao rezultat snažnog razvoja prirodnih nauka već u 16. veku, a

naročito u 17. i 18. veku. Više od dva veka mnogobrojni filozofi, prirodnjaci, lekari i drugi

nastojali su da otkriju fizikalne zakone moralnog sveta.

Pozitivisti su smatrali da kao što su fizičari otkrili zakon gravitacije, isto tako treba učiniti i

sa društvenim pojavama.

Ova tendencija se lepo vidi kod Ogista Konta (Ogist Kont se smatra osnivačem pozitivizma i sociologije).

Kont je pozitivnu nauku o durštvu zvao socijalna fizika, da bi tek 1839. godine upotrebio nov naziv:

sociologija ( u delu Kurs pozitivne filozofije).

U okviru klasičnog pozitivizma dve struje:

1. mehaničko-matematičku struju: glavni predstavnik je Džon Stjuart Mil

2. organističko-evolucionu struju: predstavnici su Kont, Spenser, Dirkem i kasnije funkcionalisti

Džon Stjuart Mil, u svom delu Esej o slobodi je razradio logičku strukturu naučnog objašnjenja i naučnog

zakona. Mil je bilo izraziti redukcionista, i smatrao je da se društveni odnosi mogu izvesti oz psiholoških zakona

individualne čovekove prirode.

Za razliku od Mila, Kont (matematičar po osnovnom obrazovanju) je izraziti antiredukcionista.

Po njemu, sociologija je jedina društvena nauka koja u sebi nosi pojam celine. Svrha sociologije je reforma

građanskog društva na naučnim osnovama, da bi takvo društvo prevazišlo krizu I stabilizovalo se (treba imati na

umu da se građansko društvo u tom periodu nalazilo u krizi nakon velike francuske revolucije 1789. godine).

Osnovne karakteristike pozitivnog znanja ili duha po Kontu su:

realno, praktično, sigurno, precizno saznanje koje nije samo negativno (destruktivno) nego i konstruktivno i

kome se teži samo relativnim istinama.

Čuvena pozitivistička maksima glasi - Znati da bi se predvidelo, a predvideti da bi se nešto moglo učiniti!

Kont je razvoj ljudskog društva poredio sa razvojem ljudskog organizma: detinjstvo, mladost, zrelost.

Ljudska društva, isto kao i biološki organizmi, rađaju se, rastu, sazrevaju, stare i umiru.

Što se tiče funkcionalista, njihovi predstavnici su: Talkot Parsons i Robert Merton.

Ova teorija smatra da sve društvene pojave imaju neku korisnu funkciju, usled čega čine funkcionalno jedinstvo

i postaju funkcionalno neophodne.

Nakon klasičnog pozitivizma nastupa neopozitivizam ili logički pozitivizam.

On je svoj vrhunac dostigao tokom tridesetih godina 20. veka.

Njegove preteče su Dejvid Hjum i B.Rasel, a neposredni inspirator Ludvig Vitgenštajn.

Logički pozitivisti smatraju da u nauci postoje samo dve vrste iskaza koji imaju smisla. To su:

1. apriorni, analitički suovi matematike I logike

2. aposteriorni sudovi empirijskih nauka koji se moraju verifikovati (iskustveno proveriti)

Međutim, ovo načelo verifikacije se različito tumači.

Da bi dokučili suštinu pojava u svetu nije dovoljan samo pozitivizam. Potrebna je i spekulativna filozofija,

mitologija, religija, umetnost.

7. ISTORIZAM I HERMENEUTIKA

Hermeneutika potiče od helenske reči hermeneutike tehne, što znači veština tumačenja, ona je još od Aristotela

dobila smisao nauke o tumačenju.

U srednjem veku, hermeneutika je tumačila svete tekstove i umetnička dela.

Od tada do danas, hermeneutika se od veštine ili logike tumačenja razvila do filozofije hermeneutike (na primer,

Gadamerova filozofska hermeneutika).

U filozofskim krugovima se smatra da je razumevanje kao tumačenje smisla ili značenja osnovni pojam

hermeneutičke metode.

Istorizam se razvio u Nemačkoj u 19. veku, kao suprotnost pozitivizmu.

Istorizam je pravac u filozofiji i društvenim naukama po kome je

istorija a ne prirodne nauke uzor za njihov razvoj.

Istorizam se pojavljuje još u vreme romantizma, kada se Ranke suprotstavio Hegelovom shvatanju istorije.

Po Rankeu, Bog se jednako odnosi prema svakoj istorijskoj epohi i jednako ih smatra vrednim.

Dok za razliku od Rankea, Hegel smatra da su istorijski vekovi samo stepenice u razvoju duha.

Prema tome, vekovi se međusobno razlikuju.

Pod uticajem Imanuela Kanta i Hegela, u 19. i prvoj polovini 20. veka većina nemačkih naučnika odbacuje ideju

pozitivizma.

Društvene nauke treba da teže razumevanju konkretnih, pojedinačnih događaja, metodom razumevanja treba

protumačiti smisaoni osnov ljudskog delanja i to sa stanovišta određene istorijske celine !

Krajnji zaključak je da su prirodne nauke bitno teorijske, a društvene nauke bitno istorijske, pa je prema tome

istorija osnovna nauka o društvu.

Među predstavnicima istorizma najveći ugled uživa Diltaj i Rikert.

Po Diltaju, društvene nauke se razlikuju od prirodnih po predmetu i metodu. Prirodne nauke se bave

činjenicama, a društvene kulturnim vrednostima. Prirodne nauke prilaze činjenicama spolja i objašnjavaju ih

opštim principima. Društvene nauke prilaze vrednostima iznutra, nastojeći da razumevaju subjektivnu stranu

ljudskog delanja.

Po Rikertu, razlika između društvenih i prirodnih nauka nije samo u predmetu i metodu, već je ona pre svega

epistemološka (teorijsko-saznajna). Kod prirodnih nauka, nas interesuje sve ono što je opšte i što se ponavlja u

svim situacijama iste vrste. Kod društvenih nauka, nas interesuje ono što je jedinstveno i neponovljivo.

U istorizmu se mogu razlikovati dve struje:

1. emocionalno-intuicionistička (ona je ekstremnija), predstavnici su Karlajl i Diltaj

2. racionalna (umerenija, pokušava naći rešenja između istorizma i pozitivizma), predstavnik je Maks Veber

8. MAKS VEBER

Maks Veber (1864 – 1920),

po osnovnom obrazovanju pravnik i ekonomista, jedan od najznačajnijih i najuticajnijih sociologa.

On je nastojao naći srednje rešenje između pozitivizma i istorizma.

Veber se zalagao za sociologiju razumevanja, što znači da se društvene pojave najpre trebaju razumeti,

a zatim uzročno objasniti.

Razumevanje nije empatija (intuitivno uživljavanje) u duševna stanja drugih, već je to oblik saznanja

svojstven samo društvenim naukama – Njime se tumače značenja unutrašnjih motiva kao smisaone

osnove ljudskog delanja!

Svoj metod rada Veber je briljantno izložio u svojoj studiji Protestantska etika i duh kapitalizma.

U ovoj studiji Veber polazi od hipoteze da je protestantska etika uticala na razvoj i duh kapitalizma.

On pokazuje da vlasnici kapitalističkih preduzeća, kao i viši slojevi radnika uglavnom pripadaju protestantima, a

ne katolicima. Sem toga, duh kapitalizma se počeo razvijati tek posle reformacije. To znači da je protestantizam

uticao na razvoj i duh kapitalizma. Protestantizam smatra da su rad, vrednoća i štedljivost sredstva spasenja, a to

doprinosi privrednom poletu u doba kapitalizma.

Na taj način Veber uspostavlja smisaonu adekvatnost između protestantske etike I duha kapitalizma.

Veber smatra da se u društvenim naukama ne mogu koristiti naučni zakoni, jer ljudska delanja nisu jednoznačna.

Upravo zbog toga Veber je konstruisao jednu specijalnu metodu za tumačenje smisla ili značenja društvenih

pojava – metodu idealnih tipova!

Idealni tipovi su racionalne konstrukcije kojima se

naglašava samo jedan smisao ili značenje pojave.

Idealni tipovi mogu biti:

– istorijskog karaktera ( na primer, antičko društvo, kalvinizam, privreda srednjovekovnih gradova) ili

– opšteg karaktera ( na primer, homo oeconomicus, , četiri opšta tipa delanja 1. ciljnoracionalno

2. vrednosnoracionalno

3. tradicionalno

4. afektivno )

– tri tipa idealne vladavine:

1. harizmatska,

2. tradicionalna i legalna,

3. birokratija kao najracionalniji tip vladavine

9. O DETERMINIZMU UOPŠTE

Determinizam je uslovljenost jedne pojave nekim drugim pojavama.

Determinizam potiče od latinske reči determinare što znači odrediti.

A ) Postoje tri deterministička modela, prema tome kako se objašnjavaju pojave:

1. monokauzalni - po kome pojavu uvek uzrokuje neki dominantan faktor, pa se zato ovaj model naziva

modelom dominantnog faktora

2. pluralistički - po kome na pojavu delije ne jedan, nego više faktora

3. sintetički - ovde se precizno utvrđuju koji uslovi i kojom snagom deluju na pojavu

B) Na neku pojavu deluju različiti uslovi i to:

1. okolnosti

2. činioci

3. povodi

4. uzroci

1. Okolnosti su uslovi koji na pojavu deluju malom determinističkom snagom i to posredno, modfikujući je

na određen način.

2. Činioci (faktori) su bitni uslovi za nastanak neke pojave. Deluju neposredno i velikom snagom.

Činioci mogu biti nužni i dovoljni.

- Nužni činioci su oni, u čijem odsustvu se nikada ne dešava neka pojava.

- Dovoljni činioci uvek izazivaju neku pojavu.

3. Povodi su nužni uslovi koji deluju malom snagom. Oni neposredno prethode nekoj pojavi, aktivirajući je.

Povod deluje poput grudve snega koja pokreće lavinu

4. Uzroci deluju najvećom snagom i neposredno. Uzroci su istovremeno nužni i dovoljni uslovi, jer se pojava

u njihovom odsustvu nikada ne dešava, a u njihovom prisustvu uvek događa. Uzroci su najznačajniji uslovi.

Stoga je ideal svakog naučnika da otkrije uzrok neke pojave.

U prirodnim naukama uzroci se često otkrivaju eksperimentalnim putem a u društvenim naukama

korišćenjem uporednog metoda.

Na primer,

Postoje zemlje sa jako velikim prirodnim bogatstvom, koje su ostale nerazvijene i zemlje sa malim prirodnim

bogatstvom (na primer Japan) koji je veoma razvijen. Prema tome, količina prirodnog bogatstva je samo

OKOLNOST koja tiče na visinu privrednog razvoja.

Primer za NUŽAN ČINILAC jeste demografska i urbana eksplozija. Najmnogoljudnije zemlje na svetu (poput

zemalja Latinske Amerike) nisu istovremeno i najrazvijenije zemlje na svetu. Prema tome, demografski činilac

je nužan, ali ne i dovoljan uslov za razvoj društvene podele rada.

Primer za POVOD jeste nemački napad na Poljsku 1939.godine, to je povod za izbijanje II svetskog rata.

Povoda je moglo biti i ranije (na primer, italijanska agresija na Etiopiju), ali su okolnosti tad bile drugačije.

Važna okolnost da rat izbije 1939.godine jeste međunarodni ugovor koji je Poljska potpisala sa Velikom

Britanijom i Francuskom. Predmet tog ugovora je uzajamna pomoć tih zemalja u slučaju napada neke strane sile.

UZROCI izbijanja II svetskog rata su nagomilane suprotnosti tadašnjeg sveta.

10. SPECIFIČNOSTI DRUŠTVENOG DETERMINIZMA

Četiri vrste determinističkih sistema prema njihovoj osobenosti u stvarnosti:

1. fizikalno-hemijske

2. biološke

3. psihičke

4. društvene determinističke sisteme (društveni determinizam)

Društveni deterministički sistemi mogu se shvatiti u užem i

širem smislu (u širem je otvoren i veoma složen).

Ako posmatramo prirodni sistem (na primer Sunčev sistem) videćemo da se mnoge pojave u tom sistemu mogu

dosta precizno predvideti. Tako na primer Halejeva kometa se javlja svakih 75 godina, tačno se zna kada će biti

pomračenje Sunca i Meseca i sl.

Ako posmatramo društvene sisteme, videćemo da se mnoge pojave ne mogu predvideti, a pogotovo ne precizno.

U novije doba kvantna fizika nam govori da čak I u prirodnim sistemima postoji faktor neodređenosti pojava.

Na bazi toga možemo reći da su specifičnosti društvenog determinizma sledeće:

1. Društveni procesi su složeni i otvoreni.

2. Kod društvenih procesa postoji uzajamno dejstvo uzroka i posledice.

Ono je nekad toliko veliko da se ne zna šta je uzrok, a šta posledica.

Na primer, veliko siromaštvo stanovnika uzrokuje veću stopu rađanja (nataliteta), a opet velika stopa

prirodnog naraštaja uzrokuje dalje povećanje siromaštva.

3. Društveni procesi, kao I društvene pojave su veoma dinamični - dinamičniji od prirodnih pojava.

Na primer, samo koliko je vremena trebalo da nastanu zvezde u kosmosu.

4. Društveni procesi su takođe I dugoročni.

Ono što se događa u društvu, osetiće generacije narednih decenija.

5. Ljudska praktična delatnost (čovekova delatnost) je svesna, slobodna I svrsishodna (to je ujedno I

najvažnija osobina društvenog determinizma).

Istoriju, ipak stvaraju ljudi, ali pod okolnostima koje su zatekli I koje su isto tako ljudi stvorili. Tu se

postavlja pitanje odnosa ljudske slobode I determinizma u stvarnosti. Po klasičnom shvatanju sloboda nije

proizvoljna samovolja nego je saznata nužnost (Spinoza, Hegel).

6. Kod društvenih procesa uvek se mora voditi računa o ličnosti onoga ko posmatra te društvene procese,

njegovoj sposobnosti pamćenja, inteligenciji, njegovom raspoloženju, nacionalnosti, da li pripada nekoj

političkoj partiji I sl. Sve to itekako utiče na rezultat nekog istraživanja, I zato se ovaj faktor I u nauci stalno

mora kontrolisati

7. Istorijske tendencije, usled dejstva svih prethodnih osobenosti, društveni determinizam se ispoljava kao

istorijske tendencije a kao strogi zakon.

Na bazi svega ovoga možemo reći da je društveni determinizam otvoreni, složeni istorijski determinizam u

kome postoji međudejstvo mnogih uslova I gde je sam čovek sa svojom slobodom izbora I praktičnom delatnšću

sve više osnovna determinanta istorije!

11.POJAM NAUČNOG METODA

Termin metod potiče od grčke reči methodos koja je imala mnoštvo značenja ali su se sve svodile na to da je

metod put ili način dolaženja do nečega.

Shodno tome, naučni metod je put ili način kako da dođemo do istine o predmetu istraživanja.

Rasprave o metodu ili metodološke rasprave postoje uvek kada se stvara neka nova nauka ili kada je već

postojeća nauka u krizi.

Metod se proučava u logičkoj disciplini koja se zove metodologija.

Metodologija ima metateorijski karakter,

to znači da opšta metodologija nije čvrsto povezana ni sa jednom naučnom teorijom.

Za razliku od metodologije metod neke nauke je prilagođen predmetu istraživanja i tesno je srastao sa

pojedinim teorijskim orijentacijama.

Sociološki metod je globalan ne samo što se tako proučava društvo kao celina, nego zato što je on neophodan u

sociološkom proučavanju bilo koje društvene pojave.

Postoji metod u najužem smislu, metod u užem smislu i metod u širem smislu.

1. Metod u najužem smislu su pojedine tehnike koje se koriste u istraživanju

(na primer, to je uporedni metod ili metod analize sadržaja).

2. Metod u užem smislu postoji kao normativni (koji je karakterističan za pravne

nauke) i kao sociološki metod.

Sociološki metod je globalan jer proučava društvo kao celinu. On uvek posmatra kako pojave deluju na

društvo i kako društvo utiče na društvene pojave. Dakle, metod u užem smislu koriste određene nauke u svom

istraživanju.

3. Metod u širem smislu (tri elementa u strukturi naučnog metoda) ima svoju:

- logičku stranu – obuhvata probleme definisanja, klasifikovanja i zaključivanja (logički elementi)

- proceduralnu stranu – predstavlja postupak naučnog istraživanja koji obuhvata sledeće faze:

prikupljanje činjenica, njihov opis, izvođenje zaključaka, provera

- tehničku stranu – tehnička strana predstavlja tehniku za prikupljanje činjenica, to su:

eksperiment, uporedni metod, posmatranje, ispitivanje itd.

12. LOGIČKI ELEMENTI METODA

I INDIKATORI ILI POKAZATELJI

Logika je filozofska disciplina u kojoj se proučavaju forme i zakonitosti pravilnog mišljenja.

Pri tome treba istaći da svako istinito mišljenje mora da bude i logično, ali svako logično

mišljenje ne mora da bude i istinito.

Logički elementi metoda su:

1. definicije

2. klasifikacije

3. zaključivanje

Indikatori ili pokazatelji

Indikatori ili pokazatelji se dobijaju u postupku operacionalizacije (radne definicije) teorijskih pojmova.

Oni se odnose na iskustveno opažljive pojave koje su u nekoj vezi sa apstraktnim, teorijskim pojmom.

Postoje različiti indikatori.

Na primer:

Indikator modernizacije društva je : planiranje porodice, razvijenost tehnologije, pravna

država, masovna kultura.

Indikator religioznosti : mogu se uzeti verovanja u pojedine verske dogme ili pojedini

oblici verske prakse

Veoma je važno da indikatori budu pouzdani i teorijski adekvatni, to znači da stvarno predstavljaju pojam

odnosno pojavu na koju želimo da se odnos i to na precizan način

Ponekad se u istraživanjima koristi više međusobno povezanih indikatora koji se nazivaju indeksima.

Indikatori se dele na:

1. kvantitativne (mogu se količinski izraziti)

2. kvalitativne (ne mogu se količinski izraziti)

Indikatori mogu biti:

1. uzročno povezani sa suštinom pojave

2. u statičkoj korelaciji u komslučaju veza još uvek nije teorijski objašnjena

Među nekim filozofima i sociolozima razvio se pravac koji se naziva operacionalizam.

Predstavnici takvog pravca smatraju da se sve može odrediti praktično.

Oni, na primer, inteligenciju mere na bazi testa inteligencije, ali ipak to nije dovoljan pokazatelj inteligencije.

13. DEFINICIJE

Definicijom se određuje sadržaj, a pod sadržajem pojma se podrazumevaju njegove suštinske karakteristike.

Definicija je iskaz koji predstavlja logičku vezu među pojmovima.

U strukturi definicije razlikuju se definiendum (pojam koji se definiše) i definiens (pojmovi kojima se definiše).

Prilikom definisanja treba se čuvati od logičkih grešaka.

Zato je potrebno da znamo pravila definisanja:

1. Definicija u sebi ne sme da sadrži samo negativne odredbe,

jer se timekazuje šta nešto nije, a ne kazuje šta nešto jeste. Na primer, nadgradnja je sve ono što nije baza.

To nije dobra definicija jer sadrži samo negativnu odredbu, pa se iz takve definicije i dalje ne zna šta je to

nadgradnja)

2. Definicija se ne sme kretati u krugu.

Na primer, ako kažemo da je nauka naučno saznanje time smo nauku definisali naukom, tj. krećemo se u

krugu.

3. Definicija ne sme biti ni preširoka ni preuska.

Tako, na primer, ako kažemo da je sociologija nauka o društvu, ta definicija je preširoka.

Ako kažemo da je sociologija nauka o ustanovama, ta definicija je preuska, jer sociologija nije samo to.

4. Definicija mora biti precizna i sažeta.

Na primer, sociologija je nauka o društvenom, ili sociologija je globalna nauka od društvu. U definiciji treba

koristiti pojmove koji su već ranije definisani.

5. Pojam treba definisati samo jasnim a po mogućstvu već prethodno definisanim pojmovima.

Ako se to ne čini onda se pojam još više zamagljuje umesto da se razjašnjava.

Prema metodu ili načinu definisanja razlikuju se više vrsta definisanja:

• verbalne definicije, one se iskazuju samo rečima

• pokazne (ostenzivne) definicije, tu se uključuje i pokazivanje predmeta

• eksplicitne definicije, tu se navodi sadržaj predmeta

• implicitne definicije, tu se sadržaj razjašnjava upotrebom jednog ili više iskaza

• sinonimne definicije, tu se definisana reč izjednačava sa već poznatom reči

• analitičke definicije, tu se u definiciji navode njene bitne karakteristike

• sintetičke definicije, tu se pojava koja se definiše stavlja u spoljašnji odnos sa drugim pojavama

• teorijske definicije, tu se pojam definiše na apstraktan način

• operacionalne definicije (ili radne definicije), tu se navode indikatori ili pokazatelji za neku pojavu

14. KLASIFIKACIJE

Klasifikacijom se određuje obim pojma ili njihova denotacija

(skup pojedinačnih slučajeva na koji se neki pojam može

primeniti).

Klasifikacija se dobija logičkim postupkom deobe kojom se obim nekog opštijeg pojma (roda)

deli na posebnije pojmove (vrste).

Postoje određena logička pravila klasifikacije, odnosno načela naučnog klasifikovanja:

1. Klasifikacija mora biti izvedena dosledno prema jednom kriterijumu.

Na primer, u hemiji su svi elementi u prirodnom sistemu klasifikovani prema svojoj atomskoj težini.

2. Klasifikacija mora biti potpuna, a to znači da se zbir obima vrsta mora poklapati sa obimom roda

podeljenog pojma.

Na primer, ljudski život se po uzrastu deli na detinjstvo, mladost, zrelost i starost. Ako se izostavi bilo koji

period klasifikacija će biti nepotpuna

3. Klasifikacija mora biti što iscrpnija tj. da ima što manje grupa ostalo, koje su obično mešavina raznorodnih

delova.

Na primer, ako klasifikujemo boje, nedovoljno je reći da se boje dele na crvenu, crnu, zelenu I ostale boje, jer je

previše boja svrstano u toj grupi ostalo.

4. Ne sme da se desi da se jedan slučaj može razvrstati u dve ili više grupa.

Na primer, kada kažemo “do 5, 5-10, 10-15” nije jasno u koju ćemo grupu svrstati broj 5, i broj 10.

5. Klasifikacija treba da ima diskrimininacijsku oštrinu, tako da se njome otkrivaju dovoljno značajne

teorijske razlike.

Na primer, Kontova podela nauka nema dovoljnu diskriminacijsku oštrinu, jer od mnoštva društvenih nauka

uključuje samo sociologiju dok je podela prirodnih nauka razuđena.

Osnovni kriterijum njegove podele je jednostavnost ili složenost predmeta ali to uslovljava I istorijski redosled

njihovog pojavljivanja kao I osnovu metodu kojom se služe.

On je nauke delio na:

1. Matematiku – koja kao metod koristi logiku

2. Astronomiju – koja kao metod koristi posmatranje

3. Fiziku – koja kao metod koristi eksperiment

4.Hemiju – koja kao metod koristi klasifikaciju

5. Biologiju – koja koristi uporedni metod

6. Sociologiju – koristi istorijski metod

15. ZAKLJUČIVANJE

Prof. naglasio da je bitno napomenuti sledeće...

Definicije, klasifikacije i zaključivanje su logički elementi metoda,

oni kao misaoni procesi preciziraju sadržaj, obim i međusobne odnose pojmova

koji se utvrđuju iskazom, sudom ili stavom.

Ova tri termina se u logici upotrebljavaju kao sinonimi koji označavaju jezičku

formulaciju koja ima smisla, u kojoj se nešto tvrdi ili poriče.

Zaključivanje je misaoni proces u kome se jedni iskazi izvode iz drugih iskaza.

Iskazi od kojih se polazi pri zaključivanju zovu se premise.

Iskaz koji logički sledi zove se zaključak ili conclusio.

Zaključak obrazuje, obogaćuje i konkretizuje sadržaj pojmova, dok se u modernoj

logici smatra da je to odnos između iskaza a ne pojmova.

Zaključivanje može biti neposredno i posredno, u zavisnosti od broja premisa na

osnovu kojih se zaključuje.

1. Neposredno zaključivanje se izvodi iz jedne premise.

Na primer:

Svaki broj čiji je zbir deljiv sa tri, deli se sa tri bez ostatka. (premisa)

Broj 369 je deljiv sa tri. (zaključak)

2. Posredno zaključivanje ((zaključivanje u užem smislu) se izvodi iz dve ili više premisa.

Na primer:

Svi organizmi su smrtni. (jedna premisa)

Čovek je organizam. (druga premisa)

Čovek je smrtan. (zaključak)

Posredno zaključivanje može biti:

1. Deduktivno, tu se iz opšteg izvodi posebno i zaključak obično sledi sa logičkom izvesnošću.

Na primer: Svi organizmi su smrtni. Čovek je organizam. Čovek je smrtan.

2. Induktivno, tu se iz posebnog izvodi opšte i zaključak logički sledi samo sa izvesnom verovatnoćom.

Na primer: Zemlja kruži oko Sunca. Zemlja je planeta. Sve planete kruže oko Sunca.

3. Analogijsko, tu se posebno izvodi iz posebnog, ili se na osnovu toga što su neke pojave slične u

nekim osobinama zaključuje da bi mogle biti slične i u nekoj drugoj osobini.

Na primer: Bakar i gvožđe su metali, imaju dosta sličnosti pa se izvodi zaključak da i gvožđe dobro

provodi toplotu kao bakar.

16. POSTUPAK NAUČNOG ISTRAŽIVANJA

Smisao naučnog istraživanja jeste da se dođe do stavova (tvrdnji) o vezama i odnosima među pojavama koje su

pristupačne čovekovom iskustvu.

Svako pojedinačno istraživanje treba da bude povezano sa određenom

naučnom teorijom i ukupnim saznanjem u konkretnoj nauci.

U društvenim naukama, a posebno u sociologiji postoje dva suprotstavljena gledišta:

1. skupljački empirizam, kome je u prvom planu prikupljanje činjenica bez utemeljenja u

određenoj teoriji i bez saznajno-teorijskog cilja istraživanja

2. teorijski apstrakcionizam, koji svodi istraživanje na proveravanje teorijskih hipoteza

deduktivno izvedenih iz određene teorije

Rekli smo već da je smisao naučnog istraživanja u otkrivanju određenih zakonitosti, povezanosti između pojava

u iskustvenom (empirijskom) svetu, a taj se cilj može postići samo provođenjem formalizovanog postupka.

Formalizovani postupak sastoji se od sledećih faza, koje se uzimaju kao

osnovne faze u naučnom istraživanju:

1. Izbor i teorijska razrada naučnog problema.

Dakle, najpre se uoči neki problem, pa se dalje istrajava u njegovom razjašnjavanju.

Neki autori smatraju da se problem ne može uočiti na početku naučnog istraživanja, već da se problem

definiše tokom celog postupka naučnog istraživanja. Bez obzira na to, pre početka naučnog istraživanja ipak

se trebaju dati opšte definicije osnovnih pojmova.

2. Postavljanje hipoteze (glavna i kolateralna)

Istraživač treba da poseduje prethodno znanje, koje će mu omogućiti da postavi hipoteze.

Hipoteze su pretpostavljeni stavovi o nekoj pojavi i njenoj vezi sa drugim pojavama (elementima).

3. Određenje osnovnog skupa (često i uzroka) i jedinica istraživanja.

Ako je osnovni skup koji istražujemo suviše širok onda moramo ići na formiranje uzroka. Kod društvenih

istraživanja obično se posmatra pojedinac ili grupa.

4. Prikupljanje naučnih iskustvenih podataka.

Osnovni cilj u ovoj fazi je da se prikupe relevantni podaci za odabrani predmet istraživanja i da oni obuhvate

taj predmet u celini. Danas se obično vrši elektronska obrada prikupljenih podataka.

U ovoj fazi je bitno da se uspostavi aktivan odnos prema teoriji od koje se polazi.

5. Obrada podataka i opis pojave.

6. Naučno objašnjenje (donošenje naučnog zaključka)

Kad se donese zaključak onda se jasno vidi da li se ranije postavljene hipoteze prihvataju, odbacuju ili

modifikuju (menjaju).

Moguća je i situacija da je doneti zaključak u suprotnosti sa dotadašnjom teorijom. U tom slučaju ponavlja se

postupak naučnog istraživanja, pa ako se i tada dođe do istog zaključka, onda se dotadašnja teorija podvrgava

kritici ili se čak i napušta. Jasno je da svaki zaključak mora biti moguć za proveru.

7. Proveravanje naučnog zaključka (sekvencijalna analiza)

Svaki novi naučni stav otvoren je za proveru zainteresovanih naučnika i kompetentnih stručnjaka, koji

moraju, sledeći korišćene metode, doći do istih zaključaka do kojih je došao naučnik koji je formulisao

konkretan stav.

...iz sveske...

Sekvencijalna analiza je

neprestano aktivan dijalog između teorije i empirije tokom celog istraživanja.

a) njom se istraživanje usmerava na neophodne podatke

b) preusmerava celo istraživanje

(naučna iznenađenja poput otkrića planete Merkur, penicilin...)

17.O ISTRAŽIVAČKIM TEHNIKAMA

Prikupljanje podataka obavlja se različitim metodama i tehnikama koje su u novije vreme usavršene i u velikoj

meri standardizovane.

U svim empirijskim (iskustvenim) istraživanjima snastoji se da se prikupi što obimnija naučna evidencija.

U tu svrhu se koriste različite istraživačke tehnike. Te su tehnike uglavnom zajedničke većini društvenih nauka.

Sociologija koristi metode iz opšteg fonda naučne metodologije, uz njihovo prilagođavanje specifičnostima svog

predmeta.

Izbor tehnika za prikupljanje podataka vrši se u skladu sa prirodom

problema i postavljenim zadacima istraživanja.

...iz sveske...

Jedno od najznačajnijih načela koga se treba pridržavati da bi se što vše isključilo ideološko iskrivljenje

saznanja, a povećala njegova objektivnost je načelo komplementarne upotrebe tehnika.

Na taj način se eleminišu nedostatci pojedinih tehnik.

Ukoliko se primenom različitih tehnika dođe do istog rezultata veća je verovatnoća da se to saznanje

objektivnije, istinitije.

U savremenim istraživanjima u oblasti društvenih nauka najčešće se koriste: posmatranje, razgovor i upitnik,

analiza sadržaja, merenje, statistički metodi, eksperiment, uporedni metod (reći po dve rečenice za svaku

metodu da bi pitanje bilo potpuno, reče profesor).

posmatranje -

razgovor i upitnik -

analiza sadržaja -

merenje -

statistički metodi -

eksperiment -

uporedni metod -

18. POSMATRANJE

Posmatranje je jedna od najstarijih istraživačkih tehnika.

Može se definisati kao prikupljanje podataka o prirodnim i društvenim pojavama putem njihovog

neposrednog čulnog opažanja.

Posmatranje kao naučna tehnika prikupljanja podataka treba da bude plansko i da ga vodi stručno lice.

Karakteristike posmatranja kao istraživačke tehnike su:

1. Posmatranjem se mogu prikupiti podaci samo o spoljašnjoj strani pojave.

Unutrašnja strana (želje, verovanja), ostaje sakrivena.

2. Posmatranjem se mogu prikupiti podaci samo o sadašnjosti (o budućnosti i prošlosti ne mogu).

Ovo je ujedno i ograničenost tehnike posmatranja.

3. Mnoge društvene pojave odvajaju se daleko od očiju javnosti, pa se zato ne mogu ni posmatrati (to je slučaj

kod mafije, verskih sekti i sl.)

Razlikujemo dve osnovne vrste posmatranja:

1. Posmatranje bez učestvovanja

Ovde posmatrač nastoji da ne remeti prirodni tok pojave koju posmatra – on tu samo posmatra neku pojavu.

2. Posmatranje sa učestvovanjem

Ovde posmatrač može da se nađe u nekoliko uloga:

1) čisti posmatrač,

bez ikakve funkcije istraživača u ispitivanoj sredini.

Ovaj oblik je pogodan samo za posmatranje javnih ponašanja, pa je on granični slučaj sa posmatranjem

bez učestvovanja.

2) posmatrač – učesnik,

kada istraživač obavlja neku ulogu, ali je njegov prvi zadatak da posmatra procese u grupi koju ispituje i

sredina zna njegovu pravu ulogu.

3) učesnik – posmatrač,

takođe preuzima neku ulogu, ali sredina zna da je on istraživač.

4) potpuni učesnik,

kada on u opsmatranoj sredini obavlja određenu stvarnu ulogu, a sredina ne zna da je on istraživač.

Glavni nedostatak posmatranja : uticaj na tok događaja

Glavna prednost : sticanje primarnog istraživačkog iskustva

19. ISPITIVANJE

Ispitivanje (razgovor, upitnik) je jedna od najčešće korišćenih tehnika.

Ispitivanje može da se odvija kroz razgovor (intervju) ili preko pisanog upitnika.

Intervju je govorno opštenje, pri čemu se sakupljaju podaci sa ciljem da se upotrebe u naučne svrhe.

Ovom tehnikom mogu se dobiti podaci ne samo o sadašnjosti, nego i o prošlosti i budućnosti.

Pisani upitnik je lista unapred pripremljenih pitanja gde se odgovara u pisanom obliku.

Tu se traže naučna objašnjenja o određenim pojavama.

Razlika između intervjua i pisanog upitnika je ta što kod pisanog upitnika nema posrednika, tj. lica koje

vodi intervju.

Sličnost je što su kod intervjua i kod pisanog upitnika pitanja unapred spremljena, mada se kod intervjua

pitanja, tokom intervjua, mogu i proširiti.

Postoje dve vrste upitnika:

1. standardizovani upitnik

2. nestandardizovani upitnik

Kod standardizovanog upitnika na svako pitanje je ponuđeno nekoliko odgovora.

Obrada ovakvih upitnika je jeftina i brza i to im je prednost.

Ovakvi upitnici ne omogućavaju varijante u mišljenjima jer su odgovori već ponuđeni, i to im je mana.

Kod nestandardizovanih upitnika nema ponuđenih odgovora, već ispitanik sam formuliše odgovore.

Prednost je što kod ovih upitnika postoje varijacije u mišljenjima, a mana im je što je njihova obrada

spora i skuplja.

Prednosti ispitivanja u odnosu na posmatranje:

1. ispitivanjem se mogu sagledati i sadašnji, prošli i budući događaji

2. kod ispitivanja velika je brzina prikupljanja podataka

Mane ispitivanja (intervjua i upitnika)

Postavlja se pitanje koliko su validni podaci dobijeni ispitivanjem, jer se ispituju i ljudi koji nemaju stručne

kvalifikacije za naučno posmatranje.

Zatim, dešava se da se ispitanik ne zna adekvatno izraziti, da ima loše pamćenje ili da sakriva neke podatke jer

smatra da su ti podaci poverljivi.

20. MERENJE

Merenje je tehnika koja ima zadatak da kvalitativne razlike izrazi na precizniji način tako da se

pokaže stupanj razlika.

Merenje nam omogućuje da znamo koliko su planete udaljene od nas, koliko se brzo kreću i slično.

Dakle, tu se kvalitativne razlike zamenjuju kvantitativnim.

Merenje se može definisati kao označavanje pojava i predmeta, odnosno nekih njihovih

obeležja pomoću brojčanih simbola koji se merenim pojavama pridaju na osnovu precizno

utvrđenih pravila.

Ta pravila koja se pretvaraju u numeričke vrednosti mogu se razlikovati, ali njihova primena mora

biti jednoobrazna.

Merenje ima tri saznajne (epistemološke) funkcije:

1. Opisna (deskriptivna) funkcija,

tu se precizno opisuju pojave i njihovi međusobni odnosi

2. Pojmovna funkcija (izrada indikatora),

tu se teorijski pojmovi povezuju sa stvarnošću, odnosno pronalaze se tehničke mogućnosti za to povezivanje

3. Analitička funkcija,

prikupljanje podataka pomoću preciznijih merenja omogućuje da se putem upotrebe

matematičkoanalitičkih postupaka (operacije množenja i deljenja) na precizniji način ispitaju odnosi

između pojava u objektivnoj stvarnosti (tj. na precizniji način se analiziraju pojavre u objektivnoj stvarnosti)

Upotreba merenja je korisa i potrebna , ali je ipak ograničena u društvenim istraživanjima.

To je zato što ne postoje takva sredstva koja mogu izmeriti društvenu pojavu, a i sama

priroda društvenih pojava je takva da se ne može izmeriti.

...sa predavanja, nema u knjizi!

Vrste merenja!

1. po kvalitetu merila, ordinarne skale i lestvica količnika

Mohova skala za merenje tvrdoće minerala i analitičke operacije ako postoji apsolutna nula.

2. po načinu izvođenja, neposredno i posredno

Dužina metrom, a temperatura termometrom ili toplomerom (posredno, preko visine živinog stuba)

Likertova skala (ima pet stepeni):

1. ++ potpuno se slažem

2. + uglavnom se slažem

3. 0 ne znam, neodlučan/na sam

4. - uglavnom se ne slažem

5. - - uopšte se ne slažem

...njom se meri prihvaćenost i intenzitet stava

...skale za merenje stavova su vrste posrednog merenja

Bogardusova skala

Izvorno je imala sedam stepeni.

Služi za merenje socijalne distance (društvene udaljenosti), rasne, verske, nacionalne...

i to na posredan način, izborom pozitivnog ili negativnog intenziteta stava.

21. STATISTIČKI METODI

Statistika se ne može shvatiti kao prosto prikupljanje podataka.

Statistički metodi su:

1. teorija uzroka (Uzorak je reprezentativni deo osnovnog skupa):

ako hocemo da ispitamo neki skup, onda kod ovog metoda izaberemo reprezentativni

uzorak posmatranog skupa.

Uzrok može biti: - prost slučajni uzorak

- sistematski slučajan uzorak

- stratifikovani uzorak

Kod prostog slučajnog uzorka, slučajno se izabiraju jedinice koje se posmatraju.

Kod sistematskog slučajnog uzorka, kaže se da se posmatra na primer, svaka deseta ili svaka stota jedinica.

Kod stratifikovanog uzorka osnovni skup se deli na stratume (slojeve) prema polu, starosti, zanimanju,

nacionalnosti i sl., pa se onda među njima vrši izbor jedinica koje se posmatraju i to po principu slučajnosti.

2. zakon velikih brojeva: ovaj metod se primenjuje kod pojava koje su masovno rasprostranjene.

Na primer, ispitivanje pojave alkoholizma se mora sprovesti na velikom broju alkoholičara.

Naravno, i uzorak mora da bude reprezentativan.

Sve ankete javnog mnjenja takođe koriste ovaj metod pri istraživanju.

3. Mere korelacije:

Za dve pojave kažemo da su u korelaciji ukoliko povećanje jedne pojave uiče na povećanje ili

smanjenje druge pojave.

Ako povećanje jedne pojave utiče na povećanje druge pojave onda kažemo da je reč o pozitivnoj korelaciji.

To je na primer, kada sa rastom školske spreme raste I plata.

Ako povećanje jedne pojave utiče na smanjenje druge pojave onda kažemo da je reč o negativnoj korelaciji.

To je na primer, kada sa smanjenjem školske spreme raste nezaposlenost.

Statistički metod se veoma mnogo koristi u društvenim istraživanjima. Korišćenje tog metoda u

društvenim istraživanjima se veoma često kritikuje I to iz više razoga:

– Statika vrlo često koristi podatke koji su dobijeni na nereprezentativnim uzorcima, ili podatke koje je

prikupilo lice koje nema dovoljno predznanja.

– Kod statistike je uobičajeno korišćenje srednjih vrednosti, a kad koristimo srednje vrednosti onda ne

znamo koliki je raspon između posmatranih pojava

– Kod ovog metoda se ne zna koij pojedinačni slučajevi se ponašaju u skladu sa utvrđenim načinom

ponašanja, a koji ne.

22. ANALIZA SADRŽAJA

Područje analize sadržaja kao tehnike prikupljanja podataka ograničeno je na različite sadržaje

društvene komunikacije.

Ova tehnika (analiza sadržaja) usresređena je na utvrđivanje učestalosti pojedinih elemenata i sadržaja

tog opštenja (osnovnih pitanja, problema, ideja vrednosti, mišljenja u određenom vremenskom periodu).

Analiza sadržaja se određuje kao način sređivanja kvantitativnih podataka koje su sadržane u

porukama, a koje se prenose kroz kanale društvene komunikacije

(skraćeno, analiza sadržaja predstavlja analizu sadržaja najrazličitijih oblika društvene komunikacije).

Poruka je simbolički (komunikacioni) sadržaj koji ima određeni smisao i upućen je sa nekom

namerom drugim licima.

Zajednički elementi svih oblika društvene komunikacije su:

1. odašiljač (stvaralac) ili onaj ko stvara poruku

2. primalac poruke ili onaj ko prima poruku

3. sadržaj poruke

Sadržaj poruke se mora proučiti:

1. objektivno,

objektivnost se postiže stvaranjem sistema jednoznačnih kategorija za razvrstavanje sadržaja

proučavane poruke putem klasifikacije osnovnih jedinica (obično su to: pojedine reči ili simboli,

teme, vreme emitovanja, posvećeni prostor i vreme itd.

2. sistematično,

postizanje sistematičnosti pretpostavlja posmatranje ili celokupnog sadržaja, ili na osnovu

reprezentativnog uzorka

3. kvantitativno,

analiza sadržaja pruža rezultate u obliku kvantitativnih veličina, tj. ona u stvari daje podatke o

učestalosti pojedinih elemenata

Analiza sadržaja je nastala 30-tih godina prošlog veka, a u masovnu upotrebu je ušla tokom II

svetskog rata i to na području političke propagande.

Odatle se proširila i na ostala područja (posebno u oblasti kulture).

23. EKSPERIMENT

Eksperiment ili ogled je veštačko izazivanje neke pojave u strogo kontrolisanim uslovima (sa ciljem)

da bi se videlo da li postoji uzročni odnos.

Upravo taj uzročni odnos je vrlo bitan, i zato i kažemo da nije svako veštačko izazivanje pojave

eksperiment, ali zato svaki eksperiment jeste veštačko izazivanje neke pojave.

Navešćemo jedan primer:

Stavićemo u dva školska razreda učenike sa približno istim uspehom i onda ćemo u jednom razredu

primeniti novu nastavnu metodu učenja, a u drugom nećemo. Ako se poboljša uspeh učenika u razredu

gde smo primenili novu nastavnu metodu onda to može biti samo zbog te nove nastavne metode, jer su

svi ostali činioci isti.

Eksperiment počiva na ideji da se u što čistijem vidu ispita specifično dejstvo

eksperimentalnog činioca (nezavisno promenljive), kao pretpostavljenog uzroka

na eksperimentalni objekat (zavisno promenljiva) kao posledicu,

dok se svi ostali uslovi (determinante) u eksperimentalnoj situaciji drže kontrolom i menjaju se.

Sa razvojem nauke i informatike mogući su i faktorijalni eksperimenti,

gde se proučava uticaj ne jednog faktora, već uticaj dva ili više faktora na neku pojavu.

U društvenim naukama je ograničena upotreba eksperimenta iz sledećih razloga:

1. etički razlozi: nije moralno vršiti eksperimente na ljudima

2. eksperiment se vrši samo u malim grupama (mikrosociologiji), a ne može i u globalnim društvenim

oblicima (akrosociologiji)

3. laboratorijski eksperiment se izvodi u jednoj veštačkoj društvenoj situaciji tako da se ljudi u njoj ponašaju

drugačije nego u prirodnim situacijama.

Zbog toga se, osim laboratorijskog eksperimenta, pribegava i eksperimentu u užem smislu tzv. prirodnom

eksperimentu. Promenu ne izaziva naučnik, nego se ona sama događa u prirodi.

- Pored drugih vrsta eksperimenata postoji i tzv. ex post facto eksperiment ili eksperiment sa faktorom x.

U tom eksperimenatu eksperimentetor rekonstruiše naknadno eksperimentalnu situaciju.

- Maks Veber je sugerisao upotrebu takozvanog misaonog eksperimenta.

U tom eksperimentu se ispituje da li bi došlo do neke promene u društvu da nije bilo

takvog ili tolikog dejstva nekog činioca za koji se pretpostavlja da je bio uzrok promena.

Obzirom da je upotreba eksperimenata ograničena u društvenim naukama, onda se u društvenim naukama na

mesto eksperimenta koristi uporedni metod.

24. UPOREDNI METOD

Uporedni ili komprativni metod je specijalna tehnika za prikupljanje činjenica i treba ga razlikovati od

poređenja. Kod poređenja se nešto poredi pre i posle posmatranja, pre i posle merenja.

Uporedni metod u naučnom istraživanju ima dve osnovne funkcije:

1. opisnu funkciju,

gde se utvrđuju sličnosti i razlike između posmatranih pojava

2. uporedni metod može da posluži kao zamena za eksperiment,

a u cilju otkrivanja uzročnih odnosa.

Kod eksperimenta uslovi su isti, a menja se samo eksperimentalni činilac.

Kod uporednog metoda, ne menja se činilac, ali se menjaju situacije u kojima deluje taj činilac.

Na primer, možemo posmatrati kako siromaštvo utiče na natalitet

na nivou istog globalnog društva (Kosovo i Vojvodina),

zatim kako siromaštvo utiče na nivou

različitih globalnih društava, ali istog istorijskog tipa (socijalizam i postsocijalizam u našoj zemlji)

i kako siromaštvo utiče na nivou svih poznatih tipova društva.

Upravo zato, Emil Dirkem smatra da komparativni metod treba upotrebljavati na tri različita nivoa:

1. na nivou istog globalnog društva

2. na nivou različitih globalnih društava, ali istog istorijskog tipa

3. na nivou svih poznatih tipova društva

Koliki je značaj Dirkem pridavao ovom metodu najbolje se vidi iz jednog njegovog metodološkog pravila u

kome kaže da uporedni metod nije jedan od metoda sociologije nego sam sociološki metod.

Primenom ove metode dobijeni su sjajni rezultati u uporednoj religiji i mitologiji,

komparativnoj lingvistici, uporednom pravu, etnologiji, antropologiji, sociologiji.

Džon Piter Mardok je izdao čuvenu Jelsku dokumentaciju početkom 1930-tih,

koja sadrži podatke o 224 društva.

Na osnovu nje su nastale mnoge uporedne studije.

U novije vreme razvijaju se i međunarodna istraživanja, posebno anketna.

25. NAUČNO OBJAŠNJENJE I PEDVIĐANJE

Objašnjenje je zaključna faza istraživanja. U početnim fazama istraživanja postavlja se hipoteza kao mogućno

rešenje problema kao njegovo pretpostavljeno rešenje problema.

Logička struktura naučnog objašnjenja i predviđanja je:

Ako A onda B

A

dakle, B

To znači da ako postoje određeni uslovi (A) onda će to dovesti do određenog događaja ili pojave (B).

Ako je veza između A i B (uslova i događaja) opšta, nužna i dovoljna to onda znači da je ta veza

uzročna veza i da je stalna.

Objašnjenje je zaključna faza naučnog istraživanja i ono se uvek odnosi na prošle i sadašnje događaje.

i objašnjenje i predviđanje se izvode iz naučnih zakona i naučne teorije.

Na primer: Ako neko dete šutne loptu uvis, lopta će posle izvesnog vremena pasti na zemlju.

Objašnjenje: Lopta pada na zemlju zbog zakona gravitacije.

Predviđanje: Svako telo poslato uvis, mora posle izvesnog vremena da padn, upravo zbog zakona gravitacije.

Vrste objašnjenja:

1. uzročno objašnjenje: to je ono objašnjenje kada se utvrđuje uzrok neke pojave ili nekog događaja

2. strukturalno objašnjenje: to je takvo objašnjenje gde se gleda struktura neke pojave

3. sistemsko objašnjenje: to je takvo objašnjenje, kada se delovi objašnjavaju preko neke celine.

Na primer, totalitarni sistemi proizvode autoritarni tip ličnosti.

Dakle celina (totalitarni sistem) proizvodi deo (autoritarnu ličnost).

4. funkcionalno objašnjenje: govori o ulozi delova u toj celini.

Na primer, autoritarna ličnost je dobra podloga za nastanak fašizma.

5. genetičko objašnjenje: govori o genezi neke pojave, tj. kako je nešto nastalo, teklo i razvijalo se

6. teleološko objašnjenje: kod ovog objašnjenja bitan je cilj ili namera

Na primer ako hoćemo da objasnimo uspeh nekog studenta na fakultetu, poći ćemo od namere,

cilja tog studenta, a njegov cilj je da bude uspešan na fakultetu.

Neki autori smatraju da teleološko objašnjenje protivreči uzročnom objašnjenju, ali to nije tačno,

ta dva objašnjenja su upravo vremenski komplementarna (dopunjujuća)

Predviđanja:

Relativno je lako predvideti neke događaje u prirodi.

Uvek se zna da posle noći dolazi dan, da posle zime dolazi proleće, i tu nikakvo posebno znanje nije potrebno.

U društvu je vrlo teško, gotovo nemoguće nešto predvideti.

Tako (na primer), niko ne zna kada će neko da umre, ili kada će neko da dobije

zgoditak na lutriji, kada će da izbije rat i slčno.

Isto tako niko, ni ranije nije predvideo da će 1968. doći do studentskih demonstracija.

- To je zato što je društvo jedan otvoren sistem i tu je predviđanje moguće na vrlo kratak rok i to

samo sa određenom verovatnoćom (većom ili manjom).

- Za razliku od otvorenih sistema u zatvorenim sistemima predviđanje je moguće i na duži rok

(primer, pojava Halejeve komete)

26. NAUČNI ZAKON

Naučni zakon je iskaz o objektivno postojećoj vezi među pojavama čije su

osnovne karakteristike nužnost, opštost i stalnost,

a osnovne funkcije objašnjenje i predviđanje.

Pojam zakona izvorno potiče iz helenskog prava, a njegovo značenje se kasnije proširuje i na druga područja

stvarnosti tako da označava svaki red ili poredak.

Naučni zakon i zakon u pravnom, moralnom i logičkom smislu reči su iskazi ili stavovi i to je ono po čemu su

svi oni slični a što ih razlikuje od neke objektivno postojeće zakonitosti.

Naučni zakon je iskaz koji utvrđuje vezu između pojava. Ta veza mora biti:

1. objektivna: a to znači više puta proverena

2. opšta: a to znači da se odnosi na sve pojave iste vrste

3. stalna: a to znači da je stalna u vremenu

4. nužna i dovoljna istovremeno

Upravo stoga naučni zakon predstavlja osnovu za naučno objašnjenje i predviđanje.

Treba reći da se naučni zakoni retko kad uspoljavaju u svom čistom obliku, a mnogo češće kao tendencije.

To je pogotovo reč kod društvenih zakona.

Zato je kod njih predviđanje samo na vrlo kratak rok i sa određenom verovatnoćom, za razliku od

prirodnih zakona.

Treba praviti razliku između zakona u pravnom, moralnom i logičkom smislu, i naučnih zakona.

Zakoni u pravnom, moralnom i logičkom smislu su uvek normativni zakoni.

To znači da se ti zakoni donose i da oni predviđaju sankcije, ukoliko ih neko ne poštuje.

Naučni zakoni se donose, njima se nešto tvrdi, tj. tvrdi se da nešto jeste što jeste i obrnuto.

Svaki naučni zakon je isprva bio samo hipoteza (pretpostavka), ali je višestrukom prevarom pokazao visok

stepen verovatnoće, pa je tako stekao status naučnog zakona.

27. NAUČNA TEORIJA

Reč teorija potiče od grčke reči theoria i označava sveto izaslanstvo.

Naime, grad-država (polis) je određenu grupu ljudi (izaslanika) slao na neku prazničnu svečanost da bi nešto

videli i naučili.

Naučna teorija je skup sistematski sređenih stavova kojima se usmeravaju nova naučna istraživanja i kojima se

objašnjavaju i predviđaju određene pojave.

Iz ove definicije teorije može se videti koje su

epistemološke (saznajne) funkcije naučne teorije!!!

To su:

1. sređivanje iskustvenih podataka

2. objašnjavanje pojava

3. predviđanje tendencija i događaja

4. usmeravanje novih istraživanja

Naučna teorija se sastoji iz:

1. postulata

2. teorema

3. pojmova

- Postulati su najopštiji stavovi i iz njih se izvode teoreme.

- Teoreme su ustvari hipoteze o nekoj pojavi.

Hipoteza se proverava na osnovu izvedenih zaključaka, pa ako se pokaže kao tačna,

onda ona dobija status zakona.

- Pojmovi su objašnjeni u rečniku teorije.

Teorije se jedna od druge razlikuju najviše po postulatima.

Na najnižem stupnju razvoja teorije postojala su samo iskustvena uopštavanja

ili začeci nekih klasifikacija (na primer, podela na botaniku i zoologiju).

Na nešto višem stupnju razvoja otkriven je veći broj zakona, ali oni još uvek nisu povezani u sistem.

U najrazvijenijim naukama zakoni i teorije su međusobno povezani u naučni sistem.

...pročitati jednom i lekciju iz knjige pri učenju

28. PREDMET SOCIOLOGIJE

Sociologija je opšta, teorijska i fundamentalna nauka o društvu (o društvenom).

Ona za predmet proučavanja uzima ljudsko društvo kao osobenu realnost,

odnosno društveni svet kao celinu različitih oblika čovekove kolektivnosti.

Ona je opšta jer proučava društvo u celini.

Ona je teorijska jer to radi na globalan i uopštavajući način.

Ona je fundamentalna jer otkriva osnovne determinizme u društvu.

Ni danas nije precizirano šta je zapravo predmet sociologije.

Tako Emil Dirkem smatra da je sociologija nauka o društvenim ustanovama.

Francuski sociolog Žorž Gurvič smatra da se sociologija nauka o totalnim društvenim pojavama.

Naš sociolog Mihajlo Popović smatra da je predmet sociologije

proučavanje međuljudskih odnosa u grupama, ustanovama i institucijama.

Vidimo, dakle, da još uvek traje definisanje predmeta sociologije.

Pa ipak postoji saglasnost o osnovnom predmetu sociologije.

Sociologija nije nauka o društvu, već o društvenom!

Predmet sociologije je sledeći:

1. Da prouči ljudsko društvo, kao celinu, tj. da proučava globalno društvo.

Drugim rečima, sociologija treba da odgovori na pitanje šta je zajedničko za sva ljudska

društva i koje su osnovne društvene zakonitosti.

2. Da prouči strukturu ljudskog društva, tj. da prouči iz kojih elemenata se neko društvo sastoji

3. Da prouči dinamiku ljudskog društva, tj. da proučava razvoj društva i zakonitosti tog razvoja

4. Da prouči istorijske tipove ljudskih društava

5. Da prouči odnos društva i prirode

29. SOCIOLOGIJA I DRUGE DRUŠTVENE NAUKE

...ukratko o pitanju 28./ predmet sociologije

Sociologija je povezana sa raznim društvenim naukama,

a pre svega sa istorijom, psihologijom i antropologijom.

1. Odnos sociologije i istorije

Istorija i sociologija su dve opšte društvene nauke.

One su, shodno tome, ujedno i komplemenatrne nauke (dopunjujuće).

To je stoga što istorija proučava prošlost, a sociologija proučava sadašnjost.

Istorija je nauka koja stvara građu, na osnovu koje sociologija vrši svoja istraživanja.

Istorija, pre svega, proučava pojedinačne događaje

(na primer, francusku buržoasku revoluciju, punske ratove itd.).

Na bazi toga sociologija izvodi svoje zaključke, ali takođe istorija koristi i saznanja sociologije.

2. Odnos sociologije i socijalne psihologije

Čovek je društveno biće. Na njegovu psihu utiče i društvo u kome se kreće, kao i društvo uopšte.

Svaki konkretan čovek ima svoje motive, svoja psihička raspoloženja koja utiču na njegov rad u društvu.

Dakle, tu imamo uzajamnu vezu.

Društvo deluje na psihu čoveka, ali i čovek, svojim radom deluje na društvo i društvene pojave.

Tako, na primer, ako psihologija proučava adolescente, onda ona njih može proučavati samo u okviru konkretnog

društvenog sistema.

Do sada je u odnosu psihologije i sociologije uvek bio jači uticaj psihologije.

Takođe, psihologija je ta koja u svom istraživanju koristila upitnik, intervju itd.,

pa je te metode od nje preuzela sociologija.

Shodno tome u sociologiji su se razvile brojne psihološke teorije: teorija instinkta, teorija kolektivne svesti itd.

3. Odnos sociologije i antropologije.

Antropologija je nauka koja proučava čoveka kao celovito biće.

Može biti fizička antropologija (tada proučava čoveka kao prirodno biće) i

socijalna ili kulturna antropologija (tada proučava čoveka kao tvorca kulture).

Vidimo, dakle između ove dve nauke postoji tesna saradnja.

...iz sveske dodati...

4. Posebne društvene nauke ( pravne, ekonomske, političke)

Proučavaju unutrašnji sadržaj ili suštinu neke vrste društvenih pojava.

30. GLOBALNOST SOCIOLOŠKOG METODA

Jedno od bitnih obeležja sociologije kao opšte i teorijske nauke jeste globalni sociološki pristup

koji ona koristi u svojim proučavanjima, uključujući I proučavanje posebnih društvenih pojava.

Suštinu ovog pristupa čini perspektiva celine.

Sociologija proučava ljudsko društvo kao celinu međusobno povezanih različitih društvenih pojava.

Kada proučava posebne delove društva i pojedinačne pojave tada je

ugao njenog gledanja – celina (konkretna društvena pojava ili neko uže područje društvene stvarnosti).

Sociologija, takođe, pojedinačne pojave posmatra u povezanosti sa drugim pojavama unutar

društvene celine, odnosno strukture.

Poznato je da je Ogist Kont u svoj sistem nauka uvrstio sociologiju, kao jedinu nauku o društvu.

On je smatrao da nauke koje ne proučavaju celinu, i nisu nauke.

Zato i kažemo da je sociologija nauka koja proučava celinu ljudskog društva.

Taj pojam celine predstavlja globalni pristup sociologije.

Treba razlikovati globalno od totalnog.

Neka društvena pojava se nikada ne može totalno proučiti ili shvatiti.

Zato sociologija i nije nauka koja proučava totalne društvene pojave, kako je to smatrao Žorž Gurvič.

Sociologija proučava globalnost društvenih pojava, tj. kako društvene pojave

utiču na društvo i kako društvo utiče na te društvene pojave.

Globalnost je, dakle, ugao posmatranja određenog društva, ili društvene pojave.

31. ČEMU SOCIOLOGIJA

Za Sociologiju možemo reći da je nauka koja živi u ritmu svog vremena.

Ona je nastala kao čedo savremene epohe i ta usmerenost na proučavanje modernog društva ostala je njena trajna

i bitna karakteristika.

Posle velike francuske revolucije građansko društvo se našlo u krizi.

Ogist Kont, koji je sociologiji dao ime 1839. godine, smatrao je da je sociologija nauka koja će moći građansko

društvo da izvuče iz krize i da ga stabilizuje na naučnim osnovama.

Po Kontu, građansko društvo će izaći iz krize i stabilizovaće se ako se reformiše na naučnoj osnovi,

a taj doprinos upravo sociologija treba da da.

Zato se često sociologija naziva i čedom društvene krize.

Nekoliko godina kasnije (od 1844.) Karl Marks je formulisao jednu misao o čoveku,

društvu i istoriji čiji je smisao bio temeljna kritika građanskog društva i klasno

osvešćavanje proleterijata kao subjekta koji treba da izvede revolucionarni preobražaj.

Taj temeljni preobražaj Marks je smatrao da je moguće izvesti samo ako se obavi radikalna kritika najviših

dostignuća građanske filozofije i nauke i ako se proleterijat politički organizuje u revolucionarnu partiju.

Na Kontovim pozitivističkim tradicijama nastala je Dirkemova sociološka škola.

To je tzv. Zlatni period sociologije (od 1880. do 1920. godine) u kojoj je sociologija mnogo zrelija.

Istovremeno u Nemačkoj se pojavila razumevajuća sociologija Maksa Vebera u kojoj on sociologiju vidi kao

nauku koja razume i objašnjava način funkcionisanja modernog društva.

32. FUNKCIJE SOCIOLOGIJE

Funkcije sociologije su:

1. praktično-tehnička funkcija

2. društveno-integrativna (skladno i trajno delovanje neke celine)

3. pogled na svet i samosvest

1. Kad kažemo da sociologija ima praktično-tehničku funkciju,

to znači da današnji sociolozi nisu više javni radnici (kao nekada) već stručni činovnici.

Oni rade kao analitičari i eksperti za pojedina zanimanja: za preduzeća, vosku, političke organizacije,

agencije za istraživanje marketing, razne socijalne ustanove, za bračna savetovališta, za domove za stare

ljude.

Dakle, oni rade kao praktičari i njihova dužnost je da organizacija za koju rade efikasno funkcioniše.

Ovde se, kao rezultat socioloških istraživanja ne dobijaju naučni radovi, već samo stručne analize.

2. Kad kažemo da sociologija ima društveno-integrativnu funkciju,

to znači da je bitno da oko nekih stvari postoji društvena saglasnost.

Tako na primer, Dirkem je naglašavao da ako društvo nema moralnih vrednosti, onda se takvo društvo ne može

ni stvarati ni obnavljati. Čak je i religija moćno integrativno sredtvo društva, jer jača njegovu kolektivnu svest.

Društveno-integrativna funkcija opravdava postojeći poredak i vrši njegovo organizaciono usklađivanja.

U svom razvijenom obliku predtavlja spoj moralne i političke misli.

Društveno-integrativna misao se dobro razvija naročio u okvirima klase, nacije, verske organizacije i

političke partije.

3. Kad kažemo da sociologija ima funkciju pogleda na svet i samosvest,

to znači da se ovde sociologija shvata kao društvena kritika.

Samosvest postoji samo kao svest živih bića.

Povoljni uslovi za razvoj samosvesti su otvoreno društvo, sloboda misli i kritike, autoritet istiine itd..

U ovoj funkciji sociologija treba da razotkrije koji su to nepovoljni uslovi za ljudsko stvaralaštvo.

Nekad se to ne može videti na prvi pogled, već se moraju tražiti latentne (skrivene) osobine neke pojave.

Na primer, na prvi pogled je jasno da je cilj školskog sistema da prenese znanje mladim ljudima

(to je dakile manifestna funkcija), pa ipak nekad škola latentno (prikriveno) održava klasne

barijere ili ruši usađivanje autoriteta.

U svom istraživanju samosvesna sociologija mora da bude kompetentna i nez predrasuda.

33. POSBNE SOCIOLOŠKE DISCIPLINE

Znamo da je sociologija opšta, teorijska i fundamentalna nauka.

Pa kad je već tako postavlja se pitanje zbog čega su potrebne sociološke discipline.

Posebne sociološke discipline postoje zbog:

1. Sve veće specijalizacije rada .

Sociolozi se trude da što bolje prouče neku oblast, pa se tako onda i specijalizuju za nju.

Tako su, unutar sociologije kulture, nastale: sociologija religije, sociologija umetnosti, sociologija morala.

U okviru sociologije umetnosti nastale su: sociologija muzike, likovnih umetnosti, književnosti.

2. Nepostojanje posebnih nauka za neke oblasti društvenog života:

Za neke oblasti društvenog života ne postoje posebne društvene nauke.

Na primer, za rad, porodicu, vojsku, pa su tako nastale sociologija rada, sociologija porodice,

sociologija vojske itd.

3. Zatvorenost pojedinih posebnih društvenih nauka:

Neke društvene nauke se zatvaraju, jer smatraju da svako istraživanje na polju tih nauka ugrožava tu nauku.

Zato su se (iako za te oblasti postoje društvene nauke),

ipak razvile sledeće discipline: sociologija politike, sociologija prava itd.

4. Praktične potrebe raznih društvenih ustanova:

Razne društvene ustanove imaju potrebu da što brže dođu do određenih podataka.

Zbog toga su se razvile: industrijska i ruralna psihologija

5. Institucionalizacije sociologije u nastavi pojedinih struka na univerzitetu:

To znači da su u današnje vreme agronomima na primer, potrebna znanja iz sociologije sela, arhitekturama iz

sociologije grada, lekarima iz sociologije medicine itd.

34. PRIRODA I DRUŠTVO

1. Spoljašnja priroda: ona može biti kosmička i zemaljska.

Zemaljska priroda može biti organska i neorganska. Neorgansku prirodu čini vazduh, voda, zemljina kora.

Živu prirodu čine biljke, životinje i mikroorganizmi.

Tokom vremena čovek je menjao tu spoljašnju prirodu, pa je tako stvorio naselja, puteve itd.

Kažemo da je stvorio tehnosferu.

2. Unutrašnja priroda : osim te spoljašnje prirode, koja je svuda oko nas, postoji i čovekova unutrašnja priroda.

Čovek je istovremeno i telo i organizam.

Kao telo, čovek je podložan raznim fizičkim i hemijskim zakonima: on ima masu, može da

se smrzne, može da gori itd. Kao organizam, čovek je podložan biološkim zakonima: on

serađa, raste, razmnožava se, stari i umire.

Ali ono što je bitno, čovek ima svest.

Ono bitno, što razlikuje čoveka od životinje i prirode je rad, i to rad koji je svestan i svrsishodan.

To znači, da čovek ima svest i da on radi sa ciljem, a ne po instinktima.

Tako na primer, pčela gradi svoje saće instinktivno, a čovek gradi svesno sa određenim ciljem. Zato su kuće koje

ljudi grade razlikuju, jer neko hoće da živi na spratu, neko želi da ima bazen, neko hoće kuću od drveta, neko od

kamena, a neko od cigle......aman!

Pčele, međutim, oduvek prave saće na isti način-dakle po instinktu.

Osim što je čovekov rad svestan i svrsishodan, on je i instrumentalan.

To znači da čovek, pri radu, upotrebljava razna oruđa.

Osim toga, za razliku od životinja, čovek ume da prenosi iskustva sa generacije na generaciju.

Društvo i priroda nalaze se u neprestanim međusobnim uticajima.

U 19. veku u sociologiji su dominirala sledeća shvatanja društva:

1. mehanicizam: sve pojave koje su se dešavale u društvu pokušavale su se objasniti onako kako su se

dešavale u mehanici. I sam čovek je tretiran kao energetska sprava.

2. geografizam: smatra da osobine ljudi zavise od podneblja gde ljudi žive

3. biologizam: predstavnik ovog pravca bio je Herbert Spenser .

On je smatrao da je društvo organizam, isto kao i što je čovek organizam- s tom razlikom što je organizam

kod čoveka simetričan, a kod društva asimetričan i što su ljudi u društvu prirodno rasuti.

Takođe biologizam (socijaldarvinistička varijanta biologizma) smatra da se u društvu vode borbe između

viših i nižih rasa ljudi. Ovakve teorije poslužile su kao osnova za rasizam i uništavanje Jevreja i Roma u II

svetskom ratu.

4. Novija varijanta biologizma, čiji je predstavnik Edvard Vilson, smatra da se svi principi biologije mogu

primeniti kako na životinje, tako i na čoveka.

Tako na primer, smatra da su mužjaci, po prirodi, agresivniji od ženki, da udvaranje postoji i kod životinja i kod

ljudi. To je tuv. Sociobiologija.

Na bazi svega ovog možemo zaključiti da postoje sličnosti između ljudi i životinja,

odnosno da je čovek biološko biće.

Ali ne samo to. Čovek te biološke potrebe zadovoljava kao kulturno i društveno biće.

Kod čoveka postoji religijski post, postoji celiba (neženje) a toga kod životinja nema.

Kod čoveka na žalost postoji i ubistvo pripadnika svoje vrste, kao i samoubistvo.

Takođe postoji i briga o starima.

35. DRUŠTVO I INDIVIDUA

Ideja da je ljudsko društvo samosvojan sistem, zasebna celina koja je deo prirode I sastoji se od individua

veoma se sporo uobličavala.

U prvobitnim ljudskim zajednicama pojmovi društvo i ličnost su bili izjednačeni. To je bilo jedno te isto.

Pojedinac je bio u potpunosti utopljen u život zajednice.

Kod starih Rimljana postojala je reč persona (ličnost) ali ta reč nije označavala ličnost, već masku koju je

pojedinac stavljao na sebe, kao znak pripadnosti nekom plemenu.

Tek od 18. veka počinje razlikovanje pojma ličnost (individua) od pojma društvo.

Od tada su postojale brojne teorije po ovom pitanju:

1. individualno-psihološke teorije: ove teorije svaku društvenu pojavu objašnjavaju na osnovu političkih crta

čoveka, kao individue

2. Tardova teorija imitacije: on smatra da je svaka društvena pojava imitacija ponašanja nekog pojedinca.

To se najbolje vidi na primeru mode. Svi imitiraju, tj. slede najnoviji modni pravac.

Ako je u pitanju neko novo ponašanje, koje do tad nije postojalo, onda, Tard smatra, da taj imitira samog

sebe.

3. Mek Duglova instnktivistička teorija: on smatra da se čovek ponaša shodno svojim instinktima i

određenim sentimentima (osećanjima) koji prate te instinkte.

Tako na primer, instinkt bežanja je praćen osećanjem straha itd.

Ipak ova teorija sve objašnjava suviše pojednostavljeno.

4. Frojdova psihoanalitička teorija: Frojd smatra da na sve društvene pojave najviše utiče libido (polni nagon).

Ako neko ne može da zadovolji svoj polni nagon, onda kod njega dolazi do raznih neuroza, mada se ta

energija može preneti i na druge oblasti, pa takav čovek može postati umetnik, naučnik i sl.

Mana ove teorije je što suviše pridaje značaj seksualnosti.

5. Maks Veberov kulturalizam: objasnićemo ga na primeru semafora, vozača i pešaka.

Kad se upali zeleno svetlo na semaforu i vozač i pešak znaju šta to znači, pa se shodno tome orijentišu.

6. Gistav Le Bon smatra da na društvene pojave veoma mnogo utiče vladavina gomile.

U gomili se čovek oseća oslobođen odgovornosti, on postaje agresivniji, više iskazuje emocije, a manje

razum. Le Bon smatra da će u budućnosti na društvo više uticati gomila nego pojedinac.

7. Emil Dirkemov sociologizam: za njega je bitna kolektivna svest.

Ona postoji u vidu ustanova (na primer, ustanova braka, ustanova svojine) i te ustanove nadživljuju samog

pojedinca i one su bitne za društvo.

8. Danas u sociologiji preovlađuje stav da su društvo i individua posebni entiteti koji se uzajamno uslovljavaju

i prožimaju.

36. DRUŠTVO KAO CELINA DRUŠTVENIH DELOVANJA I ODNOSA

U smislu početnog određenja može se reći da je društvo samosvojna i zasebna celina sastavljana od pojedinaca

I povezanosti njihovih delovanja u kojoj vladaju determinizmi.

Kad kažemo društveno delovanje onda mislimo na ljude koji određenim predmetima i sredstvima

rade da bi ostvarili određene interese.

Njihovo delovanje rukovodi se vrednostima i normama i na bazi tog delovanja ljudi zauzimaju

određeni status u društvu.

Dakle, iz ovoga vidimo da su elementi društvenog delovanja:

akteri delovanja,

sredstva i predmeti rada,

interesi,

vrednosti i norme,

i status u društvu.

Kad kažemo društveni odnosi, onda mislimo na to da ljudi u svom delovanju stupaju u različite

međusobne odnose, koji se nazivaju društveni odnosi.

Dakle, društvo predstavlja celinu društvenih odnosa i društvenog delovanja,

pri čemu su društveni odnosi određeni poreklom rada.

U sociologiji često koristimo izraz globalno društvo.

To je društvo koje ima gore navedene elemente: društveno delovanje i društvene odnose,

koje je organizovano i samodovoljno.

Globalno društvo uvek predstavlja konkretan istorijski sistem, a koren globalnog društva je uvek čovek.

37. KONSTITUTIVNI ELEMENTI DRUŠTVA

Konstitutivni elementi društva su:

1. Rad kao svesna i svrsishodna delatnost.

Svesna, jer čovek uvek osmisli šta će da radi, a svrsishodna, jer čovek uvek radi sa nekim ciljem (svrhom)

radom čovek menja prirodu, utiče na društvo i društvene pojave i menja sam sebe.

2. Kultura.

Ona je skup duhovnih i materijalnih tekovina. Pomoću kulture čovek ume da komunicira sa drugim ljudima,

on saznaje svet i prirodu oko sebe

3. Organizovanost.

Društvo je oduvek bilo organizovano, počev od primitivnih ljudskih zajednica pa do danas- samo što je

nekada ta organizacija bila neposredna, a danas je posredna, preko raznih institucija.

4. Samodovoljnost.

To znači da društvo može da postoji kao samostalna celina. Tako je i pleme bilo samodovoljna zajednica, jer

je moglo, kao takvo da opstane. Danas su države samodovoljne celine.

5. Dinamika društva.

Društvo se stalno kreće i razvija. Društvene promene su mnogo brže od prirodnih. Setimo se samo kako se

brzo raspala bivša SFRJ.

6. Istorijski kontinuitet.

To znači da pojedina ljudska društva postoje u dužem istorijskom razdoblju, a to je moguće zahvaljujući

kulturi koja se prenosi na naredne generacije.

7. Stanovništvo.

To je skup ljudi koji žive u jednom vremenu na jednoj teritoriji. Stanovništvo je promenljivo, a te promene

takođe utiču na društvo. Stanovništvo proučava demografija.

8. Teritorija.

To je geografskopodručje, gde egzistira jedno ljudsko društvo.

9. Prirodna sredina.

To je skup geografskih i bioloških uslova gde egzistira jedno ljudsko društvo. i sama priroda, mada se

sporije menja od sruštva nije nepromenljiva. Menja se klima, nestaju neke biljke, neke životinje izumiru itd.

Sve te promene naravno da utiču na društvo i društvene promene.

38. DRUŠTVENA POJAVA ILI DRUŠTVENO DELOVANJE

...rekao prof. OBAVEZNO!!!

Kada se postavi pitanje polazne sociološke kategorije

onda se naglašava da ona mora biti istovremeno najelementarnija i najapstraktnija.

Najelementarnija zato jer ako se rastavi na svoje sastavne elemente više ne predstavlja društvenu pojavu.

Najapstraktnija zato jer se mora sadržavati u svemu što je društveno.

Jednu od najuspelijih definicija društvene pojave srećemo kod Radomira Lukića.

On kaže da je društvena pojava veza ljudskog ponašanja,

koja izaziva promene u prirodi, društvu i na samim učesnicima.

Iz ove definicije vidimo da su elementi društvene pojave:

1. ljudsko ponašanje

2. povezivanje tih ponašanja

A ta ljudska ponašanja, s obzirom na momenat svesti mogu biti:

1. prirodno, ako nisu izazvana svešću nego su nesvesna

2. kulturno, ako su izazvana svešću u kom slučaju imaju smisao ili značenje

3. društveno, ako je reč o povezivanju takvih svesnih ponašanja

Ako bi bilo koji navedeni element isključili, onda društvena pojava više ne bi bila društvena pojava.

Postoje sledeće vrste društvenih pojava:

1. društveni procesi: svaka društvena pojava je ujedno i proces

2. društveni odnosi: na primer, odnos podređenih i nadređenih u vojsci

3. društvene tvorevine: to su nauka, umetnost, religija, država, pravo itd.

Neki autori smatraju da je društveno delanje isto što i aktivnost.

To nije tačno, jer je aktivnost svojstvena svim biološkim organizmima,

dok je delanje svojstveno čoveku, jer delanje podrazumeva cilj.

Neki autori smatraju da je društveno delanje (ili delovanje) isto što i rad.

Ni to nije tačno, jer rad ima prinudni karater, dok je delanje slobodna samodelatnost ljudi.

39. AKTERI DRUŠTVENIH DELOVANJA

Jedino je čovek svojom svesnom, svrsishodnom praktičnom delatnošću u stanju da

menja prirodu, društvo ali i samog sebe.

Zbog toga njegovu aktivnost i označavamo kao akciju ili delanje.

Kao akter ili subjekt on objedinjuje i aktivira sve ostale elemente društvenog delanja.

Akteri društvenog delovanja su: čovek i različite grupe, kao što su : političke organizacije, klase, nacija itd.

1. Klasična sociologija je o akterima društvenog delanja govorila kao o bezličnim silama ili snagama

(primeri sa predavanja: Hitler, Lenjin, Napoleon).

A akteri su individualni, grupni i globalni.

Postepeno se otkrivalo da su velike društvene grupe stvarni akteri istorijskih zbivanja i da je zato potrebno

spoznati i njihove pobude i interese a ne samo motive pojedinačnih aktera.

Akteri ili nosioci političkog procesa nisu izolovani pojedinci nego organizacije.

2. Za moderno društvo karakteristična je čitava mreža aktera.

Oni posreduju između poretka i promene čineći tzv. magični trougao sociologije

(poredak - pokret – promena).

Sa pojavom novih društvenih pokreta, osim već postojeće sistemske, afirmiše se

nova, akterska paradigma.

Već se uveliko govori o povratku aktera u sociološku analizu.

...sa predavanja

Paradigma na nov način obrazuje našu sliku sveta.

Pod novim društvenim pokretima smatra se

sve veća zastupljenost NVO-a, ili nevladinih organizacija/sektora.

40. POTREBE I INTERESI

Ljudske potrebe su mnogobrojne i raznovrsne, počev od bioloških potreba (jelo, piće itd.) do kulturnih potreba.

Sve te potrebe su društveno određene potrebe.

Svako društvo nastoji da kod čoveka, posebno kod mlađih ljudi formira određene tipove potreba, i to u skladu sa

interesima vladajuće društvene grupe. Na taj način društvo formira poželjan tip ličnosti.

Što čovek ima razvijenije potrebe, to više dolazi do sukoba potreba.

To je zato što su, uglavnom potrebe mnogobrojne, a mogućnosti male.

Takođe čovek ima svoje unutrašnje potrebe, a društvo kod njega želi da formira drugačije potrebe od tih

unutrašnjih.

Zato stalno dolazi do sukoba potreba, pa je čovek stalno napet.

Zato izgleda da su ljudi sa nerazvijenim potrebama srećniji.

U današnje vreme, umesto da čovek ima prave ljudske potrebe, sve više ljudi, koji imaju potrebu za kupovinom

materijalnih-potrošnih dobara. Takvi ljudi svedeni su samo na jednu dimenziju- na potrošača (homo consumens).

Vrste potreba:

1. primarne potrebe:

ove potrebe su urođene i gentski određene. To su potrebe za hranom, pićem, odmorom itd.

2. sekundarne potrebe:

ove potrebe se stiču u procesu socijalizacije i individualizacije.

To je recimo, potreba za obrazovanjem, potreba za znanjem itd.

Treba naglasiti da potrebe ne treba deliti na više i niže potrebe, jer za nekoga ko je izgubio slobodu,

sloboda je potrebnija od potrebe za bilo kojom hranom.

Interes:

Ljudske potrebe se nalaze u osnovi svakog interesa.

Interes je jedan motivacionio vektor određenog smera i jačine.

Razlika između potreba i interesa je u tome što potrebe određuje, sem društva i biološka struktura čoveka,

dok interese određuju samo društveni činioci:

- društveni odnosi

- društvena stanja

Interese delimo na:

- opšte interese

- posebne ili lične interese

Pored navedenih, interesi se dele na :

1. instrumentalne interese

2. ekspresivne interese (tu se interes zadovoljava kroz sam čin delovanja)

Takođe, interese delimo i na umetničke, naučne, političke itd.

Ono što je jasno to je da nikada svi interesi ne mogu da se zadovolje.

Uglavnom se zadovoljavaju oni interesi koji pripadaju vladajućem sloju,

jer ih vladajući sloj proglašava za legitimne interese.

Ako dođe do revolucije, onda nelegitimni interesi naglo izbijaju na scenu, pa dolazi do sukoba tzv.

Legitimnih interesa vladajuće grupe i nelegitimnih interesa onih grupa koje nisu vladajuće. Vidimo dakle da

dokle god postoje društvene nejednakosti postojaće i sukob interesa.

41. VREDNOSTI

...Aksiologija-proučava vrednosti.

Priroda sama po sebinije ni lepa ni ružna, ni dobra ni zla.

Zato je tu čovek, koji stvara vrednosti i određuje šta je dobro, a šta ne, šta je lepo, a šta ne itd.

Upravo ta sposobnost da razlikuje vredno od nevrednog odvaja čoveka od ostalog živog sveta.

Postoje vrednosti koje su univerzalne.

To su: sloboda, mir, istina, solidarnost itd.

Na primer, za neko ratničko društvo vrednost je hrabrost, za neka društva vrednost je stvaralaštvo.

Da bi nastala neka vrednost potrebni su i individualni činioci i društveni činioci.

Tako, na primer, svako društvo nastoji da formira svoj vrednosni sistem i da taj vrednosni sistem usvoje mladi

članovi društva.

Društvo se uvek bori protiv različitog sistema vrednosti, jer različiti sistemi vrednosti u jednom društvu vode do

sukoba u društvu, te slabljenja društva.

Odsustvo vrednosti, u jednom društvu, još je opasnije nego postojanje različitih vrednosti, jer tada dolazi do

raspada društvenog sistema.

Vrednosti su, po pravilu, hijerarhijski organizovane.

Koje će vrednosti biti na vrhu hijerarhijske lestvice zavisi od opštih karakteristika datog društva.

Tako, na primer, u SAD na vrhu hijerarhijske lestvice vrednosti nalaze se materijalna dobra, dok u nekim drugim

zemljama na vrhu su religijske vrednosti.

Vrednosti se dele na:

1. finalne

2. instrumentalne vrednostima

Ako se na vrhu hijerarhijske lestvice nalaze materijalna dobra, kao finalna vrednost onda su instrumentalne

vrednosti sledeće: rad, profesionalno znanje i sl.

Vrednosti se dele i na ekonomske, političke i kulturne.

Prema značaju, koji imaju za pojedinca vrednosti se dele na primarne i sekundarne.

42. NORME

Društvene norme su pravila o ponašanju ljudi, a ta pravila utvrđuje samo društvo,

računajući na svest i volju ljudi.

Osnovna razlika između društvenih normi i prirodnih zakona je u tome što prirodni zakoni govore o tome šta će

biti po sili prirodnih zakona, a društvene norme o tome šta ljudi treba i moraju da čine da bi sačuvali sami sebe i

društvo u celini.

Znači društvenim normama se nešto naređuje i zahteva.

Na taj način društvene norme štite postojeći poredak, ali ga menjaju (ako im je to cilj).

Društvene norme utvrđuju i donose pojedinci i grupe koji imaju društvenu moć.

Svaka norma se sastoji iz dva elementa:

1. dispozicije

2. sankcije

1. Dispozicija je samo previlo ponašanja.

2. Sankcija se koristi kada se dispozicija ne poštuje.

Sankcije takođe mogu biti pozitivne (na primer, pohvala, nagrada) i negativne (na primer, novčana kazna).

Sankcije, takođe mogu biti: formalne i neformalne.

Formalne sankcije primenjuju određene institucije, kao što su na primer državni organi,

a neformalne sankcije primenjuju razne zajednice i grupe koje nisu institucije

(u ovom slučaju sankcija je prezir, podsmeh – ako je negativna sank., odnosno divljenje – ako je pozitivna sank).

Društvene norme mogu da budu:

1. društvene naredbe (propisi)

2. tehnička pravila

Tehničkim pravilima se uređuju odnosi ljudi u prirodi.

Tehnička pravila ne sadrže sankciju, već samo dispoziciju.

Društvene naredbe uređuju odnose ljudi u društvu.

Norme mogu da budu:

1. autonomne norme: ove norme su unutrašnje u odnosu na aktera. Takva norma je na primer moral.

2. heteronomne norme: ove norme su spoljšnje u odnosu na aktera i nadziru se sankcijama

Naglašavamo da nema potpuno autonomnih normi, a takođe nema potpuno heteronomnih normi.

43. STATUSI I ULOGE

Status je mesto koje čovek zauzima u društvu na osnovu obavljanja različitih zadataka.

Svaki čovek ima više statusa, na primer: bračni status, profesionalni status, porodični status itd.

Zbir svih tih statusa predstavlja njegov opšti status u društvu.

Uloga je očekivano ponašanje pojedinca koji zauzima određeni status.

Na primer: čovek-pojedinac ima profesionalni status lekara.

Od njega se očekuje da se on ponaša shodno svom statusu: da pregleda pacijenta, prepiše mu lekove, poštuje

medicinsku etiku itd. Dakle, od lekara se očekuje da on tu svoju ulogu brige oko pacijenta obavlja kako treba.

U modernim društvima, najvažniji je profesionalni status.

U arhaičnim društvima, najvažniji je starosni status, a još ranije ratnički status.

Pripadnost određenom statusu se ponekad obeležava uniformama.

Na primer, medicinsko osoblje nosi bele bluze, vojnici nose uniforme sa činovima itd.

Statusi se dele na:

1. univerzalne statuse

2. statuse koji postoje samo u konkretnim društvima

Univerzalni statusi postoje u svakom društvu.

Oni se dele na: porodični status, profesionalni status, status na osnovu pripadnosti nekoj političkoj partiji ili

verskoj rganizaciji i status na osnovu pola i starosti.

Statusi se dele na:

1. stečene statuse: ovakav status se stiče izborom i delovanjem pojedinca.

To je profesionalni status, to je takođe i bračni status.

2. pripisane statuse: ovi statusi se dobijaju činom rođenja i na njih pojedinac ne može da utiče.

U ovakve statuse spadaju razne plemićke titule, zatim tu je polni status, rasni i nacionalni status.

Statusi se dele na:

1. aktuelne statuse: ovaj status je neposredno vidljiv.

Takav je na primer profesionalni status lekara, inžinjera i slično.

2. latentne (skrivene statuse): takav status nije odmah vidljiv.

Takav je recimo status člana neke političke organizacije ili bračni status.

44. PODELA RADA

Prva podela rada u društvu bila je prirodna podela rada na muške i ženske poslove.

Nakon prirodne podele rada dolazi do društvene podele rada.

Prva društvena podela rada bila je kada se zemljoradnja odvojila od stočarstva.

Druga društvena podela rada bila je kada se zanatstvo odvojilo kao posebna delatnost.

Treća društvena podela rada bila je kada se trgovina odvojila kao društvena delatnost.

Nakon toga u periodu prve i druge industrijske revolucije takođe dolazi do daljnjih podela rada i to najpre u

manufakturnoj proizvodnji tekstila. Postavlja se pitanje zašto dolazi do podele rada?

To je iz razloga što niko ne može obavljati sve poslove, a pogotovo ne podjednako uspešno.

Marks razlikuje sledeće vrste društvene podele rada:

1. opšta podela rada, to je podela delatnosti.

Na primer, poljoprivreda, industrija, trgovina, zanatstvo itd.

2. posebna podela rada, to je podela rada na grane.

Na primer, u okviru poljoprivrede razlikujemo zemljoradnju i stočarstvo.

3. pojedinačna podela rada, to je podela rada unutar preduzeća.

Ova podela rada naziva se još i tehnička podela rada.

Takođe, postoji podela rada na:

1. umni rad: ovaj rad se cenio i bio je vezan za vladajuće i srednje slojeve

2. fizički (manuelni) rad: ovaj rad je oduvek smatran manje vrednim od umnog rada,

on je bio prokletstvo siromašnih

Sem toga postoji podela rada na upravljački rad i izvršilački rad

Na osnovu svega ovoga možemo zaključiti da podela rada uzrokuje stvaranje raznih društvenih grupa, institucija

i organizacija kao i razvijanje različitih tipova ličnosti.

...iz sveske, važno!

Četiri dimenzije podele rada u društvu:

1. horizontalna – uloge

2. vertikalna – položaj

3. institucionalna

4. teritorijalno-organizistička, država, naselje, zajednica/ država, politika, pravo

45. POJAM DRUŠTVENE STRUKTURE

Struktura je skup elemenata koji su odnosima povezani u celinu.

Treba znati da struktura nije isto što i sistem.

Sistem označava celinu međuzavisnih elemenata: promena jednog od elemenata dovodi do promene ostalih.

Struktura, međutim, označava način na koji su ti elementi raspoređeni.

Iako ova dva pojma nisu ista, ipak su povezana, jer struktura ne postoji bez sistema,

niti sistem postoji bez strukture.

Struktura nije isto što i organizacija.

Neki autori smatraju da je struktura deo organizacije, a neki da je organizacije deo strukture.

Obzirom da postoje društva koja nisu organizovana, a ipak imaju neku strukturu, onda je prihvatljivije da se

kaže da je organizacija samo jedan od elemenata društvene strukture.

Struktura nije isto što i sastav.

Kad se kaže struktura misli se na odnose elemenata, akd se kaže sastav misli se na konstitutivne elemente neke

celine.

Pojedinačni autori smatraju da je središnji problem sociologije istraživanje društvene strukture.

Drugi, opet smatraju da sociologija istražuje društvene promene.

Ovaj spor se neprestano obnavlja.

Na bazi ovoga možemo dati jednu definiciju društvene strukture:

Društvena struktura je mreža odnosa između i unutar grupa, institucija i organizacija društva,

pri čemu su ti odnosi povezani i uređeni (normama i vrednostima) u bitnu celinu (sistem).

Temelj društvene strukture nalazi se u društvenoj podeli rada.

46. VRSTE DRUŠTVENIH GRUPA

Tokom čitavog svog života čovek (pojedinac) stupa u različite grupe da bi zadovoljio svoje potrebe ili

ostvario neke interese.

Da bi društvena grupa bila društvena grupa potreban je skup ljudi i potreban je proces oko koga bi se ti

ljudi okupili.

Shodno tome, treba razlikovati društvenu grupu od agregata.

Agregat je skup ljudi koji su prostorno blizu, ali se između njih ne odigtrava nikakav proces.

Agregat je, na primer, skup studenata koji čekaju overu semestra, ili skup putnika na autobuskoj stanici.

Društvena grupa nije isto što i statistička skupina.

Statistička skupina je skup ljudi koji imaju neka zajednička obeležja, na primer, po polu, obrazovanju itd.,

ali među njima nema nikakvih odnosa.

Iz ovoga vidimo da je društvena grupa skup ljudi između kojih postoje određeniodnosi i koji su okupljeni

oko nekog procesa oko kojeg se grupa okuplja.

Grupe se dele na:

1. grupe radi obavljanja zajedničke delatnosti: to su rzne profesionalne grupe

2. grupe koje imaju zajedničke uslove života, ove grupe se dalje dele na podvrste:

- naselja: to su ljudi koji žive na određenoj teritoriji

- klase, slojevi, kaste i staleži: to su grupe koje imaju zajedničke uslove života

- porodica, rod, pleme, nacija: to su grupe povezane srodničkim ili etničkim karakteristikama

3. grupe koje su nastale na bazi zajedničkih interesovanja: to su ljubitelji nekog hobija, grupa prijatelja itd.

Grupe se mogu podeliti i na:

1. primarne: to su grupe gde između ljudi (članova) grupe postoje neposredni kontakti i lična prisnost i te

grupe su relativno trajne

2. sekundarne: ovo su formalizovane grupe, tu nema neposrednih kontakata, niti lične prisnosti. Takve grupe

su recimo preduzeća, političke organizacije i slično.

3. Ovo su uglavnom interesne grupe.

Prema broju funkcija koje obavljaju grupe se dele na:

1. jednofunkcionalne grupe: u ove grupe spadaju profesionalne grupe

2. višefunkcionalne grupe: u ove grupe spadaju porodica, globalno društvo itd.

Grupe se mogu podeliti i na:

1. formalne grupe: takve grupe su regulisane raznim zakonskim normama.

Takva grupa je recimo preduzeće.

U preduzeću se znaju prava i obaveze radnika, način na koji se formira preduzeće i slično.

2. neformalne grupe: ovakve grupe se spontano formiraju.

Takva je na primer grupa za kartanje i tu postoje nepisana pravila.

Grupe mogu da budu (prema tipu rukovođenja)

1. demokratske grupe: ovde je vođstvo demokratski izabrano i smenjivo je

2. autoritarne grupe: ovde se na vlast dolazi na silu i nelegalan način.

U takvoj grupi postoji stroga hijerarhija odnosa.

Prema trajnosti veza među članovima grupe se dele na:

1. zajednice: zajednice su trajne grupe sa visokim stepenom solidarnosti

2. skupove: skupovi su privremene i labavo povezane grupe ljudi. Tu spada razna publika-sportska, filmska itd.

Grupe se dele na:

1. otvorene: u ove grupe se može lako ući i izaći

2. zatvorene: iz ovih grupa je teško izaći, a teško je i ući u njih. Takva grupa je recimo kasta i stalež.R