SociologijaPRVI DEO

1.NASTANAK I RAZVOJ SOCIOLOGIJE1.1.Pojam sociologije kao naukeSociologija je nauka o drustvu(societas-drustvo, logos-nauka). Ona ima svoj poseban predmet naucnog istrazivanja, to su drustvene pojave i drustveni odnosi, njihova drustvena sustina, bez obzira da li su to ekonomski, pravni ili drugi odnosi. Sociologija istrazuje odnose i zivot ljudi u odredjenim grupama. Ona je opsta drustvena nauka, bavi se opstim drustvenim sistemom, njegovom opstom strukturom i opstim zakonima funkcionisanja i razvoja. Ispituje i veze i odnose izmedju posebnih drustvenih sistema. Njen nastanak i razvoj omogocile su, s jedne strane postignuti rezultati u razvoju filozofije i nauke, a s druge strane problem drustvenog zivota koji su u to vreme zahtevali naucno istrazivanje i resavanje. Sociologija se javlja kao izraz krize gradjanskog drustva i kao pokusaj resavanja pitanja iz zivota. Ekonomske i politicke suprotnosti ukazale su na neophodnost resavanja krize, potrebu za naucnim istrazivanjem drustva, a time in a potrebu za nastankom nauke o drustvu ili sociologije. U okviru sociologije ispoljile su se 2 tendencije. Jedna, koja je nastojala da opravda postojeci system i koja je zadatak sociologije shvatila kao pronalazenje oblika njegovog spasavanja. Druga, koja je kritikom drustvenog sistema, analizom zakona drustvenog kretanja trebalo da pomogne njegovom rusenju.Podela na: 1. Gradjansku 2. Marksisticku 1. Gradjanska sociologija ciji je osnivac Ogist Kont, usresredila se na problem podele rada, drustvene solidarnosti i funkcionisanja drustvenih sistema 2. Marksisticka je bila vise usmerena na problem pokretackih snaga i zakona istorijskog razvoja drustva, posebno borbe klasa i revolucije. Gradjanska se vise bavila pitanjima odrzavanja i funkcionisanja, a marksisticka menjanjem drustvenih sistema. Sociologija proucava drustvo: njegovu strukturu, funkcionisanje i zakone razvoja drustva. Njene temelje postavnja sredinom XIXv. Ogist Kont,Herbert Spenser, Karl Marks. Postaje moderna nauka delima emila Dirkema i Maksa Vebera.

1.2.Drustveni determinizam i drustveni zakoniDeterminizam(determinare-odrediti) je shvatanje o sveopstoj odredjenosti svih pojava. U svetu postoji opsta uzrocna(kauzalna) veza izmedju pojava, sto omogucava zakljucivanje o proslim stanjima prirode i drustva na osnovu sadasnjih znanja kao i predvidjanje buducih dogadjaja. Jedna pojava je drustveno odredjena. Suprotno stanoviste od determinizma je indeterminizam, ucenje koje porice nuzni, uzrocni karakter prirodnih i drustvenih procesa, po kome i covecija volja apstolutno neodredjena i nepredvidiva.

U istrazivanju drustvenog determinizma najcesce se koriste sledeci pojmovi: okolnosti, cinioci, uzroci i povodi. Okolnosti su uslovi ciji uticaj na posmatranu pojavu nije ni neposredan ni presudan. Cinioci su bitni i delatni uslovi od kojih zavisi da l ice se neka pojava desiti ili ne. Uzroci su najaktivniji cinioci, dovoljni i neophodni uslovi koji neposredno proizvode neku pojavu. Povodi su cinioci koji neposredno prethode samoj pojavi, mogu biti vrlo malog znacaja i cak slucajni prethodnici. Drustvene pojave su odredjene mnostvom prirodnih, drustvenih i individualnih cinilaca. Drustveni determinizam ima svoju slozenost i specificnost. Deterministicka veza medju pojavama moze da ima razlicite oblike, te veze mogu da budu nuzne i uzrocne ili slucajne. Drustveni zakon se definise kao jezicki iskaz o objektivno postojecoj, relativno stalnoj, opstoj i nuznoj vezi izmedju drustvenih pojava i njihovog razvoja. On postoji i deluje relativno nezavisno od svesti ljudi, drustveni zakon ima karakter istorijski nuzne tendencije razvoja ljudsog drustva. Ideal svake nauke je otkrivanje sto vise zakona. Staticki zakon je jedan od vaznih zakona drustvenih pojava koji na osnovu racuna verovatnoce otkriva determinisanost koja se ne odnosi na pojedinacne slucajeve nego na celine, grupe. Sociologiju interesuje i odstupanje, slucajnost, ostatak. Pojedinacna odstupanja ne opovrgavaju determinisanost drustvenih pojava nego samo pokazuje da se u drustvu ne desava sve nuzno. Sociologija ne prihvata strogi determinizam. Pojedinacni dogadjaji i sigurni pravci drustvenog kretanja ne mogu da se predvide. Istorijski tok nije unapred u potpunosti determinisan i ne ostvaruje se sa fatalnom neizbeznoscu

1.3.Stvaranje sociologije kao naukeU konstituisanju sociologije kao naucne discipline najveci udeo imaju Sen-Simon, Kont i Spenser. Klod Anri Sen-Simon ima ogroman, mozda i presudan znacaj za nastanak sociologije. Sen-Simon je izvrsio najznacajniji uticaj na formiranje pozitivizma i pozitivisticke sociologije. Sen-Simon shvata drustvo kao jednu celinu u kojoj deluju posebni zakoni kretanja razliciti od onih koji vaze za pojedinca. Svoju osnovnu misao o istorijskom razvoju drustva Sen-Simon je usvojio od Kondorsea. Misao o usavrsavanju ljudskog drustva u procesu napredovanja od nizih ka sve visim stupnjevima razvoja. Prvi stupanj je teoloski, drugi je metafizicki, i treci naucni. Rad a posebno industrijska proizvodnja, nauka i umetnost treba da budu osnovne delatnosti u buducem drustvu. Sen-Simon nije stovrio celovit socioloski sistem, mada se u njegovim radovima ( Novo hriscanstvo, Rasprava o nauci o ceoveku, Industrijski sistem) nalaze osnovni element socioloske teorije. Kont je bio Sen-Simonov ucenik i licni sekretar, teoreticar koji je sistematizova ideje svojih prethodnika i izgradio jednu zamisao sociologije koja se zasniva na pozitivistickoj metodi o teoriji. U IV tomu svog dela Kurs pozitivne filozofije, Kont je prvi put upotrebio rec sociologija, do tad kao i Sen-Simon je upotrebljavao rec socijalna fizika. Nastanak Kontove sociologije povezan je sa ondasnjim drustveno-istorijskim uslovima, sa stanjem u francuskom drustvu toga doba. Kont se zalaze za konstituisanje takve nauke koja ce svojim duhom pozitivnoh znanja predvideti tok dogadjaja i usmeriti drustveno delovanje u odredjenom pravcu, omoguciti istovremeno suzbijanje revolucionarnih ideologija i donosenje cvrstih normi za

oblikovanje drustva. Ona treba da jaca postojece drustvo. Sociologija je najmladja nauka, a stvari koje ona proucava najslozenije. Dva osnovna dela sociologije su: socijalna statika i scoijalna dinamika. Jedan izrazva red, poredak, a drugi progress. Oba ova dela su komplementarna. Socijalna statika se bavi proucavanjem strukture drustva, pojedinacnih elemenata koji su u sastavu tog drustva. Osnovna celija drustva i najelementarnija tvorevina je porodica. Politicka vlast se javlja kao cinilac drustvene kohezije koja sprecava da se drustvo dezintegrise. U drustvenoj strukturi Kont razlikuje 4 klase: Spekulativnu klasu(naucni radnici i umetnici) Prakticu klasu(predstavnici proizvodnje i prometa) Seljacku klasu(poljoprivrednici) Radnicku klasu Socijalna dinamika treba da bude usredsredjena na otkrivanje uzroka drustvenih promena i zakonitosti razvoja covecanstva. Kont drustvenu istoriju cevecanstva svodi na istoriju ideja, pri cemu napredak ljudskog duha kroz 3 stanja predstavlja osnovni zakon socijalne dinamike. Uprkos socioloskoj kritici Kontovog stvaralastva, njegov socioloski sistem je odigrao znacajnu ulogu u razvoju sociologije kao nauke jer su u elementima tog sistema prnasla osnovu mnoga teorijsko-metodoloska stanovista. Herbert Spenser je engleski mislilac koga smatraju jednim od osnivaca sociologije. Najznacajnija Spenserova dela su: Sistem sinteticke filozofije, Uvod u studije sociologije, Klasifikacija nauka. Mada je pozitivizam bio idejni temelj za izgradnju Spenserove socioloske teorije, na njega su mnogo vise uticala dela iz geologije i biologije u kojima je tada dominirala ideja evolucije. Na Spensera su, pre svega, uticale ideje Lamarka. Da bi pokazao svojevrsno delovanje bioloskih zakona, on je drustvo prikazao kao osobiti organizam. Spenserova zasluga je u tome sto je u sociologiju uveo kategorije kao sto su: ustanova, drustvena struktura, drustvena funkcija, i drustvena integracija. On je jedan od preteca strukturalno-funkcionalisticke sociologije.

1.4. Nauka o drustvu u delima klasika marksizmaMarks i Engels objavljuju svoje prve radove kad i Kont. Uporedo sa nastankom sociologije javlja se i marksizam sa drugacijim shvatanjem coveka, drustva i drustvenog razvoja. Marksizam se nastavlja na nemacku klasicnu filozofiju, klasicnu englesku politicku ekonomiju i francuski utopijski socijalizam. Marksisticka teorija drustva ne moze se svesti na sociolosku teoriju jer obuhvata filozofska, antropoloska i ekonomska podrucja. Marks i Engels nisu stvorili celovit socioloski sistem poput Kontovog, vec se elementi dustvene teorije nalaze u njihovim istrazivanjima coveka, drustva i istorije. To se najbolje vidi u Prilogu kritici Hegelove filozofije drzavnog prava, Ekonomsko-filozofskim rukopisima i Tezama o Fojerbahu. Covek nije apstraktno bice vec covekov svet, drzava, drustvo. Marks polazi od toga da je covek rodno bice cije je osnovno unutrasnje svojstvo stvaralastvo, delovanje. Osobitost ljudske prirode ne treba traziti u samoj prirodi kao takvoj vec u proizvodnoj delatnosti u najsirem smislu. Po Marsku, covek je i subjekt, tvorac sopstvene istorije, a ne samo njeno orudje. Ljudi prave sopstvenu istoriju, ali ne po svojoj volji, ne pod okolnostima koje su sami izabrali nego pod okolnostima koje su neposredno zatekli koje su date i nasledjene.

Osnovni zakon drustvenog razvoja Marks otkriva u protivrecnomstima do kojih dolazi izmedju razvitka proizvodnih snaga i postojecih odnosa u proizvodnji koji sputavaju dalji razvitak tih snaga. Ta protivrecnost se razresava socijalnom revolucijom. Marks je u podeli rada video jedan od osnovnih zakona formiranja i razvoja dosadasnjih oblika drustvenog zivota. Veca podela rada uslovila je nastanak privatne svojine in a njoj zasnovanu podelu drustva na klase. Citava istorija drustva prikazana je kao istoriju klasnih borbi. Drustvena podela rada i privatna svojia nad sredstvima za proizvodnju uslovili sui pojavu otudjenja coveka. S obzirom na to da je Marksova teorija, za razliku od Kontove bila kriticka u odnosu na gradjansko drustvo i da je u njenoj osnovi bilo ne samo oktrice zakonitosti drustvenog razvoja vec i teorija naucnog socijalizma, ne iznenadjuje da je ona cesto ideologizirana i tumacena na uproscen nacin. U okvirima Marksove zamisli o drustvu, analizom i razradom mnogih problema bavio se i Fridrih Engels. Najznacajnija pitanja su: porodica, privatna svojia, drzava, socijalisticki pokret. Znacajan doprinos daljoj razradi marksizma dao je i Vladimir Ilic Lenjin. One je razradio pitanja teorije partije, odnos drzave i revolucije, klase i klasne borbe, Imperijalizma i monopolistickog kapitalizma, nacije i nacionalnog pitanja, birokratije i culture. Lenjin se zalagao za razvoj sociologije, koristeci upravo termin sociologija. Doprinos drustvenoj teoriji dao je i Antonio Gramsi, italijanski mislilac. Gramsi je istrazio kulturu kao specifican duhovni problem, inteligenciju, partiju i problem revolucije. Marks jos za zivota izjavljuje da nije marksist.

1.5.Teorija i pravci u sociologijiRadi sticanja celovitog uvida u razlicitost pogleda na drustvo, kao i odgovora na slozenost drustvenih pojava, opsti pogleda savremenih socioloskih teorija moguce je istorjski prikazati kao: naturalisticke, psiholoske, formalisticke, funkcionalisticke i strukturalisticke. Naturalisticke teorije drustva: mehanicizam(izucavati po analogiji sa mehanickim sistemima), biologicizam(sa bioloskim organizmima), geografski determinizam(delovanje geografskih cinilaca). Mehanicizam, nastojanje da se drustvene pojave objasne kao proste varijacije fizickih pojava, H. Keri. Biologicizam, u drugoj polovini XIX v. i pocetkom XX v. javlja se pokusaj da se drustvo i drustvene pojave objasne uticajem bioloskog cinioca. Koristeci pojmove organizam, odabiranje, borba za opstanak, nasledje, prilagodjavanje, izrazava nastojanje da se bioloski zakoni prenesu na objasnjenje drustva i drustvenog zivota. Predstavnici: Herbert Spenser, Paul fon Lilienfeld, Albert Sefle, Rene Vorms. Senser prvi tvrdi da je drustvo organizam. Potpuni organicizam zastupao je Paul fon Lilienfeld. Drugu varijantu u biologicizmu predstavlja socialdarvinizam.Predstavnici: Ludvig Glumpovic, G.V. de Lapuz, Oto Amon, Artur Zozef Gobino. Po Glumpovicu je rat izmedju naroda isto tako neminovan kao i borba za opstanak medju ostalim bicima. Gobino uvodi rasu kao cinilac, nasledje i odabiranje. Geografski determinizam; geografski polozaj, svojstva zemljista, kolicina vode, klima, sunce i pojave na njemu, prirodna flora i fauna. Dzivnos, Mur, Beveridz imaju teoriju o suncanim pegama i privrednim ciklusima,

odgovaraju u ciklusu proizvodnji zita. Hentington smatra da klima ima veliki uticaj na drustvo. Klima utice na zdravlje stanovnistva. Le Plej na osnovu proucavanja porodice i porodicnog budzeta izvodi zakljucak o presudnom uticaju geografskog cinioca. Psiholoske teorije, u razvoju sociologije ispoljena je tendencija da se drustvene pojave, sustina i razvoj drustva objasne psihologisticki. Ljudska svest, covekov psihicki zivot. Klasifikovali su u 3 osnovne grupe: individualno-psiholoske, kolektivnopsiholoske, socijalno-psiholoske. Individualno-psiholoske teorije, zastupali su Gabrijel Tard, Vilijam Mak Dugal, Sigmund Frojd, Maks Veber. Mak Dugal je drustvene pojave tumacio instiktima: instinkt bezanja s osecanjem straha, instinkt odbijanja s osecajem odvratnosti, instinkt radoznalosti s osecanjem cudjenja, instinkt borbenosti, potcinjenosti, nezavisnost, roditeljski instinkt, instinkt zbijanja u grupu Frojd, osnivac psihoanaliticke skole smatra da je cinilac u razvoju drustva i culture libido. To je energija koja podstice na zadovoljavanje osnovnih nagona: zivota i ljubavi. Maks Veber, nemacki sociolog, izneo je svoja teorijska shvatanja u delima Privreda i drustvo, Protestantska etika i duh kapitalizma. U sredistu Veberove sociologije je drustvena pojava, drustveno ponasanje pojedinca. Kolektivno-psiholoske teorije, su nastale kao rezultat nastojanja da se drustvo shvati kao skladan i integrisan sistem. Najznacajniji predstavnik ove teorije je Emil Dirkem. Emil Dirkem je izlozio svoje ideje u vise dela od kojih su najvaznija: Pravila socioloskog metoda, O podeli drustvenog rada, Samoubistvo i Elementarni oblici religijskog drustva. Drustvene pojave treba shvatiti kao stvari, jer sa unutrasnje strane one nisu dostupne naucnom saznanju. Dirkem je smatrao das u drustvene pojave specificne pojave: one postoje objektivno, van svesti pojedinca: on ih nalazi gotove u drustvu i one na njega vrse pritisak a on im se potcinjava. Drustvene pojave su kolektivni nacin ponasanja i misljenja koji postoje u drustvu, ne u pojedincu. Osnovna slabost Dirkemove teorije je svodjenje sustine drustvenih pojava na kolektivno-psiholosku oblast. Socijalno-psiholoske teorije, Zorz Gurvic i Pitirim Sorokin. Gurvic u Savremenom pozivu sociologije, Drustveni determinizam i ljudska sloboda, Sociologija II govori da individualno-psihicko je prisutno u kolektivno-psihickom i obrnuto. Sorokin u delima Dustvena kultura i dinamika, Drustvo, kultura i lucnost polazi od teze da se drustvene pojave sastoje od interakcije ljudi koje u sebi sadrze 3 osnovna elementa: subjekte radnje, znacenje radnji i materijalne nosioce znacenja. Drustvo je slozen sistem koji se krece i menja u tirmickim talasima i ciklusima koji se ponavljaju sto omogucuje da se utvrde odredjene pravilnosti. Formalna sociologija se ne oslanja ni na jednu drugu nauku pomocu koje bi objasnila drustvo, jer sociologiju posmatra kao samostalnu nauku koja ima sopstveni prdedmet i spostvene metode. Formalna sociologija se javila kao reakcija na biologizam i psihologizam. Polaze od predpostavke da sociologija istrazuje oblike zajednickog zivota medju ljudima, oblike drustvenoh organizovanja: zajednicu kao oblik koji je cvrsto vezan, s jakim osecanjem solidarnosti i svescu o zajednici a koja se temelji na krvnoj vezi i drustvo kao skup ljudi vezanih poslovnim odnosima, koje se zasniva na ugovorima. Tenis razlikuje 3 vrste oblika: drustvene odnose, drustvene gupe i udruzenja. Zimel u Sociologiji istice da pojedinci stupaju u drustvo time sto se povezuju radi ostvarenja nekog cilja. Nacin povezivanja ljudi u drustvu, oblici udruzivanja-jeste drustveni oblik. Fon Vize jenajznacajniji predstavnik ne samo nemacke vec i svetske formalne sociologije. U delu Sistem opste sociologije postavio je strogu razliku izmedju sociologije

i ostalih nauka. Polazi od toga da se ono sastoji od skupa drustvenih procesa, koji se opet sastoje od spajanja ili razdvajanja ljudi u drustvenom prostoru. Funkcionalizam je jedno od osnovnih teorijsko-metodoloskih stanovista u proucavanju drustvenih pojava. Osnovna analiticka kategorija je funkcija. Celina je jedinstvo diferenciranih delatnosti i odnosa u okviru medjuzavisnosti i ravnoteze, u cijim okvirima se izgradjuju odgovarajuci organi, organizacije i institucije. U funkcionalizmu je drustveni sistem glavni predmet posmatranja i analize drustvenih pojava. Merton je dao osnovni princip funkcionalizma, stanje u kome svi delovi drustvenog sistema rade zajedno, tako da ne izazivaju sukobe koji ne mogu da se rese niti da se regulisu. U svakom tipu civilizacije svaki obicaj, materijalni predmet, ideja i verovanje ima neku funkciju, drustvo mora da nadje za njega adekvatnu zamenu. Talkot Parsons i Robert Merton su imali veliki uticaj na sociologiju. Dela Parsona Struktura drustvene akcije, Eseji iz socioloske teorije, Drustveni sistem je funkcionalizam sadrzan u najrazvijenijem obliku. Parsons govori o 3 sistema drustvene akcije: 1. Drustvenim sistemom koji se sastoji od mnostva individualnih ucesnika koji su motivisani tendecncijom ka optimizaciji zadovoljenja 2. Sistemu kulture, koji ima prvenstveno integrativno-moralnu funkciju jer treba da prilagodi datom sistemu. 3. Sistemu licnosti koji predstavlja sistem individualnog ponasanja, teznji, motiva kojki cesto vuce dezintegraciji. Drustveni sistem postaje skup interakcija, mreza drustvenih uloga kojima su pojedinci povezani radi ostvarivanja nekog cilja. Merton je razgranicio 3 medjusobno povezana analiticka nivoa: licnost, kultura i drustvo. Funkcionalizmu se cesto zamera da deterministicki posmata ljudsko delovanje jer se ljudsko ponasanje prikazuje kao pojava koja je odredjena sistemom. Strukturalizam je veoma slican funkcionalizmu, jer se oba stanovista zasnivaju na pretpostavci da je drustvo slozena celina. Strukturalizam istrazuje interfunkcionalne celine u kojima svaki clan zavisi od drugog. Predstavnici: Levi-Stros, Fuko, Altiser, Balibar, Pulancas. U sredistu egzistencijalizma se nalazi covek kao subjekt, a u strukturalizmu Fukoa u prvom planu je pojam strukture anonimni sistem bez subjekta. Socioloski empirizam je jedna od najsirih orijentacija koju karakterise zanemarivanje teorije. Glavna metodoloska obelezja empirizma su merenje i opis pojava. Kriticka teorija drustva nije strogo socioloski pravac: ona je socijalno-filozofska i psiholoska teorija koja je imala znatan uticaj na sociologiju narocito preko radova najpoznatijih predstavnika: Horkhajmera, Froma, Merkuzea, Adorna

1.6.Predmet sociologijeVecina sociologa se nacelno slaze sta je opsti cilj i zadatak nauke o drustvu. Po Kontovoj zamisli sociologija se deli na: socijalnu statiku i socijalnu dinamiku. Socijalna statika predstavlja neku vrstu anatomije drustvenog organizma. Socijalna dinamika ima za predmet da objasni pravac drustvene evolucije. Neophodnost opste nauke o drustvu uvidja i Herbert Spenser. On posmatra das u predmet proucavanja sociologije rascenje, razvitak, struktura, i funkcije drustvene skupine. Emil Dirkem sociologiju odredjuje kao

nauku o drustvenim uslovima, njihovom nastanku i njihovom funkcionisanju. Maks Veber smatra da sociologija treba da razume drustveno delanje i da ga uzrocno objasni u njegovom toku i njegovim posledicama. Predstavnici formalne sociologije smatraju da sociologija proucava drustvene oblike ili forme. Sociologiju ne interesuje sadrzina drustvenih odnosa, jer je to predmet proucavanja posebnih nauka. Ezen Diprel sociologiju shvata kao nauku o drustvenim grupama, posmatranim kako same za sebe tako i u njihovim odnosima. Parsons odredjuje sociolosku teoriju kao onaj spekt teorije socijalnih sistema koji se bavi pojavama institucionalizacije.

1.7.Metod sociologijeMetod svake nauke, kao nacin istrazivanja koji se u njoj primenjuje i sredstvo pomocu kojeg se dolazi do novih saznanja, osnovni je pokazatelj njene zrelosti i razvijenosti. Tri osnovna stanovista: 1. Pozitivisticko 2. Stanoviste o korenitoj epistemoloskoj razlici prirodnih i drustvenih nauka i uslovi metod razumevanja 3. Stanoviste koje zastupa Marks Pozitivisticko shvatanje je da se u proucavanje drustva unesu osnovna epistemoloska nacela prirodnih nauka, Kont, Stjuart Mil, Dirkem, Spenser. Marks je razvio metod materijalisticke dijalektike pokazavsi na primeru gradjanskog drustva da nepomirljivi klasni sukobi i suprotnosti leze u osnovi citavog dela istorije u kojo postoji klasna podeljenost. Proces istrazivanja sastoji se iz sledecih 5 faza: 1. Izbor i formulacija problema 2. Stvaranje plana istrazivanja 3. Prikupljanje podataka raznim metodama i tehnikama 4. Sredjivanje i prikazivanje rezultata 5. Interpretacija rezultata i izvodjenje zakljucaka I faza: izbor predmeta istrazivanja, definisanje cilja, postavljanje hipoteza II faza: izbor metoda i tehnickih postupaka za prikupljanje traznih podataka III faza: prikupljanje podataka pomocu razlicitih metoda i istrazivackih tehnika IV faza: sumiranje, sistemizovanje i prikazivanje podataka do kojih se doslo primenom odredjenih metoda V faza: analiziranje rezultata i izvodjenje zakljucaka Najvecu vrednost ima uzorcno objasnjenje koje daje odgovor na pitanje zasto se neka pojava dogadja i kako se ona moze proizvesti i kontrolisati. Geneticko objasnjenje omogucuje uvid u vezi sa nastankom pojave i prethodnih faza procesa koji je do nje doveo. Strukturalno-funkcionalno objasnjenje ukazuje na polozaj i ulogu odredjene vrste pojava u sirem sistemu. U teoloskom objasnjenju dati su subjektivni cinioci, oni cije se delovanje i ponasanje objasnjava.

Posmatranje je jedna od najstarijih i najsire koriscenih metoda, posmatrati se mogu samo aktuelni iskustveni sadrzaji, samo ono sto postoji li se zbiva u vreme posmatranja. Ne moze se saznati o unutrasnjoj i psihickoj strani. Razgovor i upitnik su najcesce upotrebljivanja sredstva za prikupljanje podataka, unapred su utvrdjena pitanja i redosled. Upitnik se sastoji od niza unapred pripremljenih pitanja, naziva se anketiranje, a sam postupak anketa. Prilikom izrade upitnika treba voditi racuna o ciljevima istrazivanja. Pitanja mogu da budu otvorenog i zatvorenog tipa. Odlika je velika sistematicnost i brzina. Biografski metod podrazumeva istrazivacki postupak, na osnovu licnih dokumenata. Metod slucaja, studija slucaja, analiza slucaja su pojmovi koji se upotrebljavaju naizmenicno i gotovo u istom znacenju. Klinicki metod se primenjuje kod pruzanja pomoci pojedinim pacijentima u vidu individualnog rada u medicini i izvan nje. Eksperiment se moze definisati kao nuzno posmatranje u precizno odredjenim i kontrolisanim uslovima. Moze biti labaratorijski ili eksperiment u prirodnim uslovima. Analiza sadrzaja je jedan od istrazivackih postupaka za proucavanje simbolicnog opstenja. Odasiljaca odredjene poruke, primaoca i sadrzaja poruke. Zakljucke o shvatanjima, stavovima, vrednostima i namerama odasiljaca poruke. Mogu se takodje ispitati odnosi odasiljaci poruka prema drugim drustvenim grupama. Sociometrija u sirem smislu znacenja podrazumeva svako merenje i kvantitativno prikazivanje drustvenih pojava i procesa. Jakob Moreno ispituje strukture odnosa izmedju ljudi s obzirom na to kakve simpatije, kakav autoritet, ugled uzivaju pojedinci u odredjenom drustvu. Sociometrijski test kojim se otkrivaju privlacnosti i odbijanje medju pripadnicima odredjenih drustvenih grupa. Uporedna istrazivanja omogucuju ispitivanje odredjene drustvene pojave ili drustva u svim ili mnogobrojnim oblicima. Uporedna istrazivanja se mogu podeliti u 3 osnovne verzije: 1. Istrazivanja u istom drustvu koja doprinose objasnjenju unutardrustvenih varijacija raznih pojava. 2. Drustvenih pojava u vise konkretnih drustava koja pripadaju istom drustveno-istorijskom tipu. 3. Uporedno proucavaju opste osobine razlicitih tipova drustva, i osobenosti i razlike pojedinih vrsta drustvenih pojava u razlicitim drustvima. Klasifikacija je sredstvo za otkrivanje reda medju pojavama i nastojanje da se otkriju dublje osnove tog reda. Doslednost, sve klasifikacijske jedinice stvaraju na osnovu istog kriterijuma deobe. Potpunost, poklapa se sa obimom pojma klase. Iscrpnost sto manje upotrebljavaju reci ostali, razni i slicno. Merenje oznacanje iskustvenih pojava pomocu brojcanih simbola koji se pridaju pojavama koje se mere na osnovu precizno utvrdjenih pravila.

2.POJAM DRUSTVA I STRUKTURE DRUSTVA

2.1.Pojam drustva, razliciti pristupi u proucavanjuPojam drustvo se nije jasno razlikovalo od pojma drzave. Tek u XVII i XVIII v. pojam drustva znatno siri od pojma drzave kao pravno-politicke organizacije ove zajednice. Kont pod drustvom podrazumeva harmonicnu celinu velikog broja funkcija na osnovama podele rada. Kao u organizmu, tako i u drustvu moze se uociti sklad strukture i funkcije koje idu prema zajednickom cilju. Spenser drustvo posmatra kao krajnju tacku bioloske evolucije. Drustvo je nadorganizam u kome vaze iste ili slicne zakonitosti iz organske prirode. Dirkem je medju prvima koji drustvo posmatra kao posebnu celinu koja ima sopstvenu realnost. Po Dirkemu, drustvo nije prost zbir jedinki vec sistem koji je obrazovan u njigovim udruzivanjem. Direkm razlikuje 2 tipa drustva: 1. U kojem ne postoji drustvena podela rada 2.Grupe koje se obrazuju u drustvenoj podeli rada. Po Dirkemu sustina drustva je u kolektivnim predstavnicima i drustvenim ustanovama koje postoje kao stvarnost nezavisno od pojedinca, njihove volje i htenja. Marks je u odredjivanju pojma drustvo vise vrsta odnosa od kojih se u njegovim radovima izdvajaju 2: odnos ljudi prema prirodi i medjusobni odnosi ljudi. U predgovoru za Prilog kritici politicke ekonomije Marks pise: ljudi stupaju u odredjene odnose, nuzne odnose, nezavisno od njigove volje. Po Marksu, drustvo je proizvod uzajamne delatnosti ljudi i predstavlja ukupnost odnosa medju ljudima. Ono je u najtesnjoj vezi sa razvitkom ekonomije.

2.2.Priroda i drustvoLjudsko drustvo je nastalo iz prirode, covekovim delovanjem n aprirodu i preradom prirode. Proizvodnom praksom covek uspostavlja odnos prema prirodi preobrazava i prisvaja prirodu stvarajuci na taj nacin i sebe kao coveka. Covek, drustvo, i priroda su u nerazdvojnoj vezi, oni cine jedinstvo.Samo putem drustvenih oblika i procesa covek moze da odrazava razmenu sa prirodom. Koliko god da prosir svoju moc nad prirodnom covek ne unistava autonomnost prirode. Jer jedno jezgro nam se ne otvara prirodni zakoni se ne mogu ukinuti, bez obzira sto je covek svojim lukavstvom uma(Hegel) uspeo da suprostavi slepe sile prirode jednu drugoj i da tako od njenog roba postane njen gospodar, naravno ne apsolutni Priroda utice na razlicite nacine. Postoje cinioci koji deluju na covekov zivot relativno nezavisno od karaktera drus.strukture (opsti klimatski uslovi, prirodne nepogode) i oni cije je dejstvo samo potencijalno tj zavisi od stupnja razvijenosti privrede (teren bogat rudom je znacajan samo ako postoje sredstav za eksploataciju). Postoji i obrnut uticaj coveka na prirodu ( npr gde su ljudi posekli sumu, izazvali su u znacajnoj meri promenu klime, ili gde je hemijski otpad unistio biljni svet) Jovan Cvijic proucava prirodno-geografske uslove, drustvo i kulturu na Balkanskom poluostrvu. On tvrdi da geografska sredina utice na tok istorije, na raspored raznih civilizacija, na migracije, na etnicku podelu, tip naselja a takodje, posredno ili

neposredno i na psihicke osobine stanovnistva. U skladu s ovim Cvijic je sacinio zamisao o tri glavna psiholoska tipa kod juznih slovena: dinarski, centralni i istocnobalkanski.

2.3.Drustvena delatnost i radLjudski rad je najvazniji oblik drustvene delatnosti. Radom covek obezbedjuje i stalno poboljsava materijalne i druge uslove svoje egzistencije. Svaki rad je jedna delatnost, ali svaka delatnost nije rad. Delatnosti koje nisu rad obavljaju se obicno spontano, manje organizovano, ili povremeno. U odredjivanju pojma drustveni odnos 3 su posebno karakteristicna: psihologizam, formalizam i Marksovo shvatanje. Prema psihologistickom stanovistu psiholosko povezivanje dva ili vise individualnih ponasanja ciji akteri svesno neposredno uticu jedni na druge, Tard i Veber ovo zastupaju. Marksovo shvatanje, da bi proizvodili oni treba da stupaju u odredjene odnose, nezavisno od njivove volje. Drustveni odnosi se mogu podeliti na: formalne i neformalne, primarne i sekundarne, organizovane i neorganizovane, trajne i promenljive. Najvazniji oblik drustvene delatnosti je rad, a proizvodnja materijalnih dobara je osnovni oblik ljudskog rada. Covekov rad je unapred zamisljen i isplaniram po nacinu na koji ce se obaviti i sredstvima koje ce koristiti. Ljudski rad nije samo i iskljucivo stvaranje materijalnih dobara. Moze biti: materijalno-produktivan rad, duhovno-produktivan rad, drustveno-korisnih usluga. Opstanak savremenog drustva nemoguc je bec sve tri vrste radnih delatnosti.

2.4.Podela radaPodela rada predstavlja osnovni strukturalni princip organizacije celokupnog drustvenog rada. Znacaj podele rada medju prvima uocava Platon, svako obavlja rad u skladu sa svojim sposobnostima. Smit objasnjava podelu rada i njen razvitak iskljucivo sa stanovista ekonomskopolitickih ciljeva koji proizilaze iz interesa za sto vecom produktivnoscu ljudskog rada. Direkm O podeli drustvenog rada govori da podelom rada povecava solidarnost i medjuzavisnost u drustvu jer se javlja potreba za proizvodima drugih onda kada se oni bave razlicitim poslovima. Podela rada je razbila prvobitna drustva. Marks podelu rada posmatra kao cinilac koji dovodi do podvajanja u drustvu. Podela rada se javlja kao nuznost iz koje proizilaze odredjeni oblici drustvene strukture, drustvene organizacije, drustvenih ustanova. Ona je rezultat covekove proizvodne delatnosti, a ne urodjena osobina ljudske prirode. Marks u Kapitalu razlikuje 3 osnovna oblika: opsta pdela rada, posebna podela rada, pojedinacna podela rada.

Engels je u Poreklu porodice, privatnog vlasnistva i drzave dao 3 velike drustvene podele rada: 1. Izdvajanja zemljoradnje kao posebne grane stocarstva 2. Izdvajanje zanatstva od poljoprivrede 3. Pojave trgovine kao posebne grane Istorijski razvoj drustva zasnovan na podeli rada dovodi do nastanka privatne svojine, podele rada na umni i fizicki i do podele na selo i grad, sto predstavlja jednu od najstarijih podela koja se i danas odrzava. U pocetku podela rada je bila prirodna podela rada, a zasnivala se na razlikama u polu i starosti. Podela rada ima 2 osnovna aspekta: 1. Drustvena podela rada se odnosi na izdvajanje delatnosti i stvaranja odgovarajucih grupa u drustvu kao celini. Podela rada je bila osnova za stvaranje materijalnog bogatstva drustva, ali i takodje i osnova svojinskog prisvajanja podele drustva na klase. 2. Tehnicka, njen prvi oblik je jednostavna kooperacija u kojoj ljudi okupljenih na istom prostoru obavlja isti posao. Masina potiskuje zivi rad, radnik postaje dodatak masini gde radnikov ritam podredjen radu trake. U istorijskom razvoju drzava znacajno mesto zauzima i podela na fizicki i umni rad.

2.5.Otudjenje radaNarocitu paznju otudjenju su posvetili Hegel i Marks. Proces otudjenja rada ispoljava se u razlicitim, medjusobno povezanim vidovima: I radnik postaje rob svog predmeta, jer u njega ulaze svoje fizicke i duhovne potencije da bi na kraju dobio samo neznatan deo proizvoda. II rad je radniku spoljasnji, on je sredstvo za odrzanje gole fizicke egzistencije III otudjeni rad ne otudjuje samo coveku prirodu i predmete nego i njegovu zivotnu delatnost, njegovi specificni rod. IV otudjenje coveka od coveka. Ako je covek otudjen od svog proizvoda, od svog rada, pa i od samog sebe, onda ce i druge da dozivljava iz perspective otudjenog pojedinca. U socioekonmskoj sferi, otudjenje se ispoljava kao razdvojenost rada i upravljanja, odvojenost coveka od proizvoda svog rada, odvojenost rada od zadovoljstva, kao otudjenje covekovih potreba, egoizam, nezdrava konkurentska borba, iskoriscavanje. U politickoj oblasti drustva otudjenje se ispoljava kao dominacija drzave, a pre svega, politickog i birokratskog aparata u drtustvu. Pojedine gurpe se izdvajaju iz drustva i postaju nadredjena sila nad covekom. U duhovno-kulturnoj sferi otudjenja se ispoljava u razlicitim vidovima pri cemu znacajnu ulogu ima podela ljudi na one koji proizvode duhovne vrednosti i one koji proizvode razna materijalna dobra. Kic i sund. U profesionalnoj oblasti pojedinca, otudjenje se ispoljava u preteranoj specijalizaciji rada koja je najubitacnija u razmrvljenom radu industrijskog masinizma i gde je covek dodatak masini. Na individualno-psihickom planu,

U profesionalnoj oblasti pojedinca, otudjenje se ispoljava u preteranoj specijalizaciji rada koja je najubitacnija u razmrvljenom radu industrijskog masinizma i gde je covek dodatak masini. Na individualno-psihickom planu, otudjenje se ispoljava kao osecanje usamljenosti, izolovanosti, izbegavanja druzenja i saradnje sa drugima. Marks je izveo zakljucak da je ukidanje privatne svojine i klasne eksploatacije osnovni drustveni preduslov kojim treba da zapocne istorijski process oslobodjenja ljudskog rada i coveka.

2.6.Svojina i drustvena mocPodela rada, svojina i dostignuti stepen razvitka sredstava za rad uticu na karakter strukture citavog drustva, na karakter drustvenih odnosa u celini. Svojina je istorijski promenljiva drustvena ustanova, ima 3 tumacenja 1. Ekonomski pojam, prisvajanje i posedovanje sredstava za proizvodnju i sredstava za potrosnju, materijalnih i duhovnih dobara 2. Pravni pojam svojine odnosi se na regulisanje svojine, normativno regulisanje prava svojine, sto podrazumeva raspolaganje, upravljanje plodouzivanje, otudjivanje, prenosenje 3. Sociolosko tumacenje, svojina podrazumeva covekov monopol nad stvarima, nad materijalnim i duhovnim dobrima. Prisvajanje od jedne strane istovremeno predstvavlja lisavanje drugih da dodju u posed odredjenih dobara. Svojina je drustveni odnos nejednakih mogucnosti pojedinacnog, grupnog ili drustvenog posedovanja, koriscenja ili raspolaganja ogranicenim prirodnim i drustvenim dobrima. Svojina se razlikuje po 2 osnova: objektu, svojina nad sredstvima za proizvodnju(najznacajniji oblik) ili svojina nad predmetima za potrosnju i licnu upotrebu. Subjektu, privatna svoina ili grupna(kolektivna i zajednicka) ili drzavna svojina ili drustvena. Sa socioloskog stanovista presudno je ko stvarno raspolaze odredjenim predmetima. Pojam svojine razvijen je ponajvise kroz pojam privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju. Privatna svojina predstavlja najbitniji oblik drustvenih (ne)jednakosti medju ljudima. Titular privatne svojine je najcesce pojedinac. U savremenom drustvu su akcionarska drustva. U klasicnom kapitalizmu vlasnik je sam upravljao svojim preduzecem. Privatno-kapitalisticka svojina menja oblik ali u kolektivno-kapitalisticku. Od drzavne svojine se razlikuje drustvena svojina koja predstavlja oblik kolektivne svojine koju susrecemo u period izgradnje socijalizma. Ovaj oblik svojine je kritikovan zbog njene nedovoljne motivacije sposobnosti da bude nosilac ekonomskog razvoja i napretka u drustvu. Pored pojma svojina, drustvena moc je kategorija koja doprinosi proucavanju drustvene strukture. Pojam drustvene moci se u sociologiji najcesce odredjuje kao

mogucnost ostvarivanja uticaja jedne individue na drugu. Drustvena moc je sistem nejednakih mogucnosti pojedinaca i grupa u donosenju relaticno znacajnih odluka. Drustvena moc je zastupljena u svakoj grupi u kojoj postoje izvesni hijerarhijski odnosi izmedju njenih clanova. Nejednake mogucnosti drustvene moci mogu da pocivaju na razlicitim osnovama: fizicka sila, svojina, statusna moc i znanje.

2.7.Drustvena struktura pojam i elementiU najopstijem znacenju pojma struktura podrazumeva relativno stabilan sistem odnosa izmedju elemenata koji cine jednu stvar, pojavu ili citavu oblast realnosti. Svako drustvo je jedna manje ili vise izdiferencirana, nehomogena celina relativno stabilnih drustvenih odnosa. Dirkemova shema opste strukture drustva obuhvata 5 strukturalnih elemenata: 1. Morfoloska struktura drustva 2. Drustvene institucije 3. Drustveni simboli 4. Kolektivni ideal ii vrednosti 5. Kolektivna svest Prema Marksovoj shemi, osnovna konstitutivna podrucja drustvene celine su: 1. Ekonomska osova 2. Pravno-politicka nadgradnja 3. Podrucje drustvene svesti Marks uvodi slozeniji pojam, drustveno bice. Drustvo se u svojoj opstoj strukturi sastoji od ljudi kao osnovnih materijalnih elemenata. U svakom drustvu postoji odredjen broj drustvenih uloga i drustvenih polozaja koji su relativno nezavisni od ljudi kao individua. Drustveni polozaj je mesto koje pojedinac zauzima u raspodeli materijalnog bogatstva, drustvene moci i drustvenog ugleda. Povezivanje mikroelemenata, ljudi i njihovih polozaja i uloga u slozenije celine dovodi do nastanka makrostrukture drustva. Ovo povezivanje moze da se posmatra u 2 osnovna pravca: 1. Kao formiranje drustvenih grupa, klasa i slojeva 2. Kao formiranje organizacije i drustvenih podsistema. Covek ne zivi niti radi sam kao jedinka, nego uvek kao pripadnik neke grupe. Kao pripadnik gurpe on obavlja odgovarajucu delatnost i zauzima odredjen polozaj u drustvu. Tri osnovne delatnosti: privreda, politika i kultura. Ove oblasti se nazivaju segmenti drustvene makrostrukture.

3.DRUSTVENE GRUPE I DRUSTVENI SLOJEVI

3.1.Drustvene grupe i slojevi (pojam, uzroci nastanka, I obelezja drustvenih grupa)Drustvena grupa je manji ili veci broj individua koje su medjusobno povezane trajnim ili privremenim odnosima. Postoje 4 uzroka koji dovode do stvaranja grupa: 1. Potreba za obavljanjem neke delatnosti na zajednicki nacin. U zavisnosti od vrste delatnosti koja se u njima obavlja: radne grupe, politicke, kulturne. 2. Zajednicki polozaj u drustvu. U ove grupe ubrajamo klase, kaste i staleze. 3. Zajednicko drustveno-istorijsko poreklo(etnicke grupe, narodi, nacije) 4. Potreba za zadovoljavanje nekih zajednickih interesa i sklonosti. Klasifikacija grupa i sagledavanje unutargrupnih odnosa: mogucnost ulaska i izlaska, stepen raspodele drustvene moci i nacin rukovodjenja, stepen formalizacije odnosa, stepen prisnosti i intenziteta medju clanovima, stepen grupnog uticaja na ponasanje pojedinca, stepen i kvalitet povezanosti pojedinaca u grupi. Sa stanovista opste socioloske teorije, sagledavanju unutargrupnih odnosa doprinose sledecih pet obelezja: 1. Prema stepenu formalizacije odnosa: formalne i neformalne grupe 2. Prema prisnosti i intenzitetu interpersonalnih odnosa razlikuju se primarne i sekundarne grupe. Primarne grupe su porodica, grupa vrsnjaka, prijateljska grupa. Sekundarne nastaju na osnovu zajednickih odnosa 3. Prema aktuelnom uticaju na clanove, grupe mogu da budu referentne i nereferentne 4. Prema stepenu raspodele drustvene moci u nacinu rukovodjenja na autoritarnim i demokratskim grupama. 5. Na osnovu stepena kvaliteta povezanosti clanova, moguce je razlikovati skupove i zajednice.

3.2.PorodicaPorodica je osnovna drustvena grupa koja se zasniva na braku i odnosima srodstva i ciji clanovi, zive u zajednici. Pociva na heteroseksualnim vezama. Obezbedjuje reprodukciju drustva radjanjem potomstva. Zasniva sistem srodnickih odnosa koji predstavljaju osnov za polne tabue i podelu uloga unutar porodice, obezbedjuje i razvija socijalne i individualne osobine licnosti. Obezbedjuje obavljanje odredjenih ekonomskih delatnosti u okviru porodice. Porodica nastaje zasnivanjem braka izmedju muskarca i zene u kojem se radjaju deca. Brak je drustveno ustanovljena biosocijalna veza. Brak moze da bude: obicajni, crkveni, gradjanski i fakticki. Prema Morganovoj teoriji, porodica je prosla kroz sledece faze razvoja: stanje prvobitnog promiskuiteta, porodica krvnog srodstva, porodica punalua, porodica parova i monogama porodica. Ovu razvojnu liniju u osnovi je prihvatio Engels. Promiskuiteta, stanje u kome ne postoje izdiferencirani bracni odnosi.

Porodica krvnog srodstva, cine je srodnici koji su podeljeni po polu i starosti. Porodica punalua, grupa rodjene brace jednog roda ima za zajednicke zene grupu rodjenih sestara iz drugog roda. Porodica parova, poligamski brak: poliginija i poliandrija. Monogama porodica, poslednji stupanj u evoluciji porodicnih odnosa. Ona se odlikuje cvrstom bracnom vezom izmedju muskarca i zene a njen nastanak se vezuje za pojavu privatne svojine u drustvu i trenji da se ona zastiti i ostavi u nasledje. Monogamna porodica je postal znacajan cinilac u drustvenom razvoju, drustvenoj proizvodnji i reprodukciji ljudskog roda. Cinom radjanja dece brak prerasta u prodicu kao srodnicku zajednicu. Srodstvo je i drustvena veza izmedju odredjenih lica a ispoljava se u sledecim oblicima: adoptivno, tazbinsko, duhovno. Dva tipa porodicnih odnosa: matrilinearno i patrilinearno srodstvo. Najvaznije porodicne funkcije su: bioloske, drustveno-ekonomske i psiholoske. Biolosku osnovu prodice cine zadovoljavanje polnog nagona i bioloska reprodukcija ljudskog rada. Drustveno-ekonomske funkcije, porodica postaje sve vise samo potrosacka jedinica jer proizvodna funkcija skoro u potpunosti prelazi na drustvo. Porodica ima znacajnu vaspitno-obrazovnu ulogu. Ona je znacajn cinilac procesa socijalizacije. Porodica ima zastitnu ulogu. Ona se ogleda u pruzanju raznovrsnih vidova pomoci i zastite njenih clanova. Psiholoske funkcije porodice, u njoj se zadovoljavaju znacajne psiholoske potrebe. U savremenom drustvu se jedan broj porodicnih funkcija, pre svega drustvenoekonomskih, menja ili preuzima od strane drustvenih institucija. Tradicionalna porodica je bila prosirena zajednica u Tenisovom smislu reci. Pociva na privatnoj svojini a svojstvena joj je zajednicka obrada zemlje i zajednicko domacinstvo, briga za ekonomski i moralni zivot svojih clanova. U tradicionalnoj porodici se neguje kult starijih, a takodje i dominacija muza nad zenom i decom. Savremena porodica nastaje i formira se pod uticajem procesa industralizacije i urbanizacije. Modernu porodicu karakterise ravnopravnost bracnih partnera i sirok individualizam njenih clanova. Savremena porodica je pretezno gradjanska porodica koja je sve manje ekonomsko-proizvodna a sve vise potrosacka grupa. U vaspitno-obrazovni process dece uvodi se niz novih cinilaca. Pod uticajem procesa industralizacije i urbanizacije zivot ceoveka je mnogo izmenjen.

3.3.Naselja

Naselja se medjusobno razlikuju u prirodnom pogledu, velicini, organizacije prostora, socijalnim i kulturnim osobenostima. Razvoj tipova naselja strukturu odnosa u njima odredili su privreda, kultura i drustvena obelezja. Prva naselja stvarala su i odrzavala se na obalama vecih reka i drugim podrucjima odredili su privreda, kultura i drustvena obelezja. Organizacija naselja utice na drustvene funkcije. U drustvu postoje 2 tipa naselja: selo i grad. U drustvu postoje i razvijaju se i razni prelazni i mesoviti oblici naselja. Selo je manje naselje koje je pretezno smesteno u prostoru koje nije socijalno organizovano, ima slabo razvijenu drustvenu podelu rada i u kojem preovladava poljoprivredno stanovnistvo. Sela su najstarija naselja. U dolinama velikih reka: Tigra, Eufrata, Jordana, Ganga, Nila. Tada se covek stalno vezao za odredjenu teritoriju obradjujuci zemlju i gajeci stoku. Drustvena organizacija ovih prvih drustveno-prostornih skupina pocivala je na prosirenoj porodici i kolektivnoj svojini. Grad je vece naselje u prostoru koji je kontinuirano drustveno organizovan u kojem je razvijena drustvena podela rada i u kojem preovladava nepoljoprivredno stanovnistvo. Gradovi se dele na preindustrijske i industrijske.

3.4.Etnicke zajedniceEtnicke zajednice su drustvene grupe istorijski nastale, koje u pocetku povezuje zajednicki zivot na nekoj teritoriji a kasnije predstavlja o zajednickom nastanku i poreklu kao i osecanje pripadnosti i identiteta. Svaki tip drustva ima odgovarajucu etnicku zajednicu i u tom smislu se razlikuju: pleme, narod, nacija. Pleme je prastari oblik zajednickog zivota koga karakterise krvno srodstvo i teritorija. Pored zajednickog porekla i teritorije pripadnike plemenske zajednice povezuje i osecaj pripadnosti, govor, navike i obicaji. Narod je etnicka zajednica koja nastaje spajanjem veceg broja plemena na odredjenom teritoriji i na osnovu zajednickog jezika. Naglasava se da je za narod karakteristicno formiranje zajednicke kulture. Nacija kao pojam i kao etnicka zajednica upucuje na zajednicku pripadnost na ideju porekla pojedinaca nezavisno od njihove volje. Teorije: 1. Spiritualisticka, po Hegelu nacije koje nemaju svoje drzave su nacije bez istorije jer nemaju ni proslost ni buducnost. 2. Subjektivno-psiholoske, krajem XIX v. u Francuskoj i Austro-ugarskoj monarhiji. Kriterijum koji se uzima za pripadnost naciji je svest o zajednicii teznja za zajednickim zivotom. 3. Vulgarno-materijalisticka polazi od stave da je sustina nacije u tome da zajedno zive i razvijaju se potomci istih predaka cije su genetske osobine prenose najbolje osobine na generaciju. Plemstva ispoljavaju i prenose najbolje osobine nacije, a aristokratija je pozvana da vlada jer je nosilac najboljih nacionalnih osobina. 4. Empirijsko-pozitivisticka: zajednicko poreklo, jedinstvena teorija, istorijskasudbina, jezik, religija, obicaji. 5. Marksisticka teorija nacije polazi od toga da je nacija istorijska pojava nastala je na osnovu drustvene podele rada epohe kapitalizma, na

kompaktnoj teritoriji i u okviru zajednickog jezika i bliske etnicke i kulturne sposobnosti uopste. U savremenom znacenju nacija predstavlja istorijski nastalu zajednicu ljudi sa zajednickim poreklom koji zive na odredjenoj teritoriji, sa formiranjem zajednicke ekonomske i politicke strukture i sa kulturnim i duhovnim karakteristikama. Nacija zaista nije nesto drugo nego narod na visem stupnju drustvenog, ekonomskog i politickog razvoja. Proces formiranja nacija bio je neravnopravan i razvitak nacionalnih pokreta prosao je kroz razlicite faze. Stvaranje nacija je pocelo u XVII v. i taj process do danas nije zavrsen. Nacionalizam se zasniva na verovanju u postojanje zajednickih mitova od kojh se 2 izdvajaju: mit o zajednickom poreklu, zasniva se na uverenju das vi danasnji pripadnici jedne nacije poticu od istih praroditelja. Mit o zajednickim interesima naglasava samo zajednicki nacionalni interes. Etnocentrizam, ideolizovanje sopstvene nacionalne zajednice i potcenjivanje kulture i tradicije drugih naroda. Sovinizam je ekstremni oblik nacionalizma, ideologija koja propoveda mrznju i netrpeljivost prema drugom narodu. Ksenofobija je mrznja prema svim strancima. Revansizam je teznja drzave za osvetom zbog pretrpljenog poraza u prethodnom ratu.

3.5.Klase i drustvena slojevitostU svim ljudskim drustvima, postoji neka vrsta diferencijacije i nejednakosti. U savremenu sociologiju su se uoblicila 3 razlicita teorijska pristupa u ispitivanju drustvene diferencijacije i drustvenih nejednakosti: klasno-konfliktni, stratifikacijski i elitisticki model. Klasno-konfliktni model drustvene strukture. Klase su velike drustvene grupe koje su nastale na osnovu podele rada i privatne svojine. Tri velike klase modernog drustva: najamni radnici, kapitalisti i zemljovlasnici. Ucenje o sukobima i o klasnoj borbi je bitan element marksisticke teorije klasa. Marks i Engels su nastojali da pokazu da je sva istorija svakog dosadasnje drustva istorija klasnih borbi. Znacaj Marksove i Lenjinove teorije klasa je ogroman i nezaobilazan u analizi strukture i drustvenih kretanja XIX i XX v. Stratifikacijski model drustvene strukture se zasniva na osnovnim postavkama struktural-funkcionalizma, na shvatanju drustva kao celine integrisanih delova u kojoj su funkcija svih delova medjusobno dobro uskladjene. U ovom modelu se napusta konfliktna varijanta klasne strukture drustva a kljucni pojmovi su drustveni polozaji drustvene uloge koje pojedinci zauzimaju, obavljaju radi odrzavanja postojeceg sistema. Drustveni slojevi predstavljaju relativno homogene oblike drustvenog grupisanja i obuhvataju lica sa istim ili slicnim drustvenim polozajem. Veber je svoju zamisao klasne i slojne strukture drustva doveo u vezu sa 3 stratifikacijska podrucja: ekonomskim(odgovaraju klase i ekonomska moc), socijalnim(statusna grupa), politicki(organizovanje i politicke stranke). Poput Marksa, Veber dokazuje da glavna klasna podela postoji izmedju onih koji poseduju svojinu i onih koji to ne poseduju.

U savremenom drustvu, socijalno diferenciranje se odvija na osnovu razlicitih cinilaca. Svojina, materijalno bogatstvo, podela rada, zanimanje, obrazovanje, Elitisticki model drustvene strukture. U najsirem smislu pod elitom se podrazumevaju svi koji se isticu nekim sposobnostima ili drugim kvalitetima u odredjenoj oblasti rada i drustvenog zivota. Ideja da drustvom vlada grupa superiornih pojedinaca ima istaknuto mesto u Platonovoj misli. Ova ideja je prisutna i kod SenSimona koji je zastupao misljenje o vladavini naucnika i industrijalaca. XIX i XX v. Pareto, Moska, Mihels, Mil. Elitisticki model se zasniva na vecitoj i neotklonjenoj podeli drustva na relativno malobrojnu elitu najsposobnijih i najvitalnijih koji vladaju i masu onih kojima se vlada. Pareto u drustvu smatra da sve elite vremenom gube snagu i opadaju po kvalitetu. Po Mihelsu slozenost drustvenog zivota dovodi do izdvajanja manjine koja koordinira odnose, rukovodi ii ma monopol. Organizacije nuzno proizvode oligarhiju, vladavinu manje elite, gvozdeni zakon oligarhije. Mils u knjizi Elita vlasti kriticki analizira americko drustvo. Kljucne oblasti su privreda, drzavna uprava i vojska u kojima komandne polozaje drze tru segmenta vladajuce elite: privredna, politicka i vojna. Elitisticki model je veoma slican stratifikacijskom modelu drustvene strukture.

3.6.BirokratijaBirokratija je sloj koji je nerazdvojno povezan sa drzavom. Vlast ili vladavina kancelarije. Birokratija se shvata na razne nacine. Poznatija su Marksovo i Veberovo shvatanje. Hegel je u birokratiji video racionalni duh drzave, koji obavlja opste poslove u opstem interesu. Po Marksu birokratija vazi samoj sebi kao poslednji krajnji cilj drzave. Ciljevi drzave pretvaraju se u ciljeve birokratije ili se birokratski ciljevi pretvaraju u ciljeve drzave. Birokratija je imaginarna drzava koja postoji pored realne drzave. Sto se tice pojedinog birokrate, drzavni cilj se pretvara u njegov privatni cilj, u poteru za visim cinovima, u tecenje karijere. Veber je birokratiju shvatio kao istorijsku nuznost, kao najracionalniji i najefikasniji oblik upravljanaj u okviru drzave, privrede i drugih oblasti drustvenog zivota. Slozeni zadaci su podeljeni na manje delove i svaki sluzbenik je specijalizovan za odredjeno podrucje. Princip hijerarhije koji strogo utvrdjuje sistem nadredjenosti i podredjenosti. Pravila odredjuju fiksne procedure za obavljanje pojedinih zadataka sa strogom disciplinom i kontrolom. Birokrata izvrsava svoje zadatke racionalno, neafektivno, u skladu sa pravilima ne obaziruci se na pojedince. Napredovanje pojedinca u hijerarhiji se zasniva na godinama sluzbe i u uspehu, ili kombinovanju oba ova kriterijuma. Sluzbenici nisu vlasnici sredstava kojima raspolazu u obavljanju poslova.

3.7.Profesije

U savremenom drustvu zanimanje je jedan od najznacajnijih elemenata prepoznavanja ljudi i hijerarhija jedna od savremenih odlika drustvene stratifikacije. Profesije odredjuje vlastite standarde obrazovanja i obucavanja. Svaki clan orifesije prethodno prolazi put temeljnih obucavanja i proces socijalizacije. Profesija je, najverovatnije trajno obavljanje zanimanja. Osnovna karakteristika profesije je trajno obavljanje zanimanja uz pretpostavku profesionalne specijalizacije funkcija i uz materijalnu nadoknadu. U zavisnosti od funkcionalnog znacaja profesije zavisi i duzina i sadrzaj profesionalnog obrazovanja.

4.DRUSTVENE USTANOVE I ORGANIZACIJE4.1.Pojam drustvene ustanove i oganizacijeDrustvena ustanova je usvojen oblik ili nacin obavljanja neke drustvene delatnosti koji ima odredjen znacaj za odrzavanje i funkcionisanje drustvenog sistema ili nekog njegovog dela. Uskladjena je sa odgovarajucim vrednostima i normama. U institucije ubrajamo: brak, porodicu, drzavu, univerzite, svojinu, vojsku, crkvu Svaka drustvena ustanova pretpostavlja odredjene obrasce ponasanja. Drustvene ustanove pokrivaju siroko podrucje drustvenih i medjuljudskih odnosa, grupnih i individualnih ponasanja, za koje je drustvo posebno zainteresovano i nad kojima nastoji da uspostavi sto efikasnijnu drustvenu kontrolu. Organizacija: celina ljudi i stvari. Organizacija se definise kao radna celina strukturisana prema nacelima i metodama koje omogucuju maskimalnu efikasnost u ostvarenju oredjenog cilja. Organizacija se odnosi na sve drustvene oblike koji nastaju kao rezultat svesne namere i cilja, a mogu nastati i spontano iz razlicitih pobuda. Od nacina nastanka organizacije zavisi i stepen organizovanosti.

4.2.PolitikaU sirem smislu politika oznacava svako svesno usmeravanje ma koje ljudske delatnosti u drustvu. Politika se odnosi na ono usmeravanje koje ima za predmet funkcionisanje drustvenog sistema ili nekog njegovog dela i koje se ostvaruju pomocu drzavne vlasti. Politika je za stare Grke bila drustvena praksa, javno ucestvovanje u resavanju svih pitanja polisa, najvaznija nauka u kojoj su dobro, Pravda i opsta korist najvazniji ciljevi. Jedinstvo etike i politike, koje je bilo znacajno obelezje anticke misli, Makijaveli raskida podredjujuci politicku misao politickom pragmatizmu, Cilj opravdava sredstva. Politika je oduvek imala dvostruku ulogu: stvaralacku i integrativnu ili rusilacku i dezintegrativnu. Politika je organizovana ljudska aktivnost usmerena na vodjenje zajednickih poslova drustva putem donosenja opstevazecih odluka i stvaranja o njihovom izvrsavanju. Politika je program i aktivnost, umece i nauka, sredstvo i cilj.

4.3.DrzavaDrzava je najznacajnija politicka ustanova i organizacija globalnog drustva ciji je cilj da zastiti i unapredi drustveni poredak. Taj cilj drzava ostvaruje legalnim monopolom fizicke prinude kojim raspolaze posebni aparat javne vlasti. Platonova zamisao drzave je odraz bozanske ideje ii ma imanentno eticki karakter, njen cilj je ostvarenje pravde. Ta drzava se sastoji iz 3 sloja: vladara, cuvara, proizvodjaca. Drzavna vlast se razvila iz vlasti staresine i porodice, odnosno plemena, ovo zastupa Filmor. Teorija drustvenog ugovora polazi od pretpostavke da ljudi svojim ogovorom stvaraju drzavu da bi uspostavili poredak u drustvu kaka vim odgovara. Teorija sile shvata drzavu kao nesto sto je nametnuto silom: nastala je podjarmljivanjem jednog plemena od strane drugog. Teorija klasnih sukoba, nastanak drzave objasnjava raslojavanjem ljudske zajednice na bogate i siromasne i stvaranje aparata drzavne prinude. Dirkem znacaj pripisuje imanetnoj tradiciji i svesti iz kojih se obliku suverenost. Prvi element drzave je teritorija. Ona je teritorijalna zajednica ljudi sa precizno omedjenim granicama. Drugi element je stanovnistvo. Ono naseljava teritoriju, postuje uspostavljenu vlast i prihvata njenu politiku. Treci element je suverena javna vlast. Pozivajuci se na opsti interes drustva, drzava kao ustanova i vrhovna vlast na odredjenoj teritoriji upravlja drustvom oslanjajuci se na sva sredstva koja su pravno propisana. Cetvrti element je oporezivanje stanovnistva i stvaranje novcanih fondova. Drzava nastaje kao rezultat razvoja i usloznjavanja ljudskog drustva, a svojom pojavom doprinosi i unapredjuje drustveni zivot ljudi. Savremeno drustvo ne moze bez drzave, bez organizacije i upravljanja globalnim sistemom. Na osnovu ekonomsko-klasne strukture odgovarajuceg drustva ralikuju se sledeci tipovi drzava: robovlasnicki, feudalni, kapitalisticki i socijalisticki. Prema organizaciji drzavne vlasti: monarhije i republike. Prema obliku drzavnog uredjenja: unitarne i slozene. Prema politickom nosiocu suverene vlasti: demokratije i autokratije.

4.4.PravoPravo je skup odredjenih propisa koje donosi drzava a koji regulisu odnose i ponasanje ljudi, cija primena osigurava prinudom drzavne sile. Pravo postoji da bi se regulisao drustveni zivot i obezbedio drustveni razvoj. Da bi mogla da odrzi i osigura postojeci drustveni poredak, drzava ima odgovarajuce organe, zakone i druge propise koje namece celom drustvu a cije nepridrzavanje povlaci za sobom odgovarajuce sankcije. U okviru pravnih normi koje donosi drzava, treba razlikovati 2 elementa: dispoziciju kojom se propisuje sta treba uciniti i sankciju kao prinudu koju preduzima drzava u slucaju da se ne postuje ono sto dispozicija nalaze. Najvisi pravni akt u drzavi je ustav.

4.5.Politicke partije

Politicka partija se ubraja medju najvaznije politicke organizacije koja zajedno sa drugim drustvenim organizacijama sacinjava politicki sistem. Njihov nastanak je u neposrednoj vezi sa razvitkom parlamentarne demokratije i burzoaskim demokratskim revolucijama. Politicke parije su doborvoljne i relativno trajne politicke organizacije ciji je cilj osvajanje ili ostvarivanje vlasti. To su organizacije koje obuhvataju ljude sa istom politickom ideologijom. Delovanje politicke partije zasniva se se na 2 elementa: programu i statute. U program su formulisani osovni ciljevi, sredstva i metode delovanja partije. Statutom se regulise organizacija partije, sistem organa, prava i obaveze clanstva. Pokreti izrazavaju interese sirih slojeva ili njegovih delova. Pokret je uza, manje organizovana i strukturisana aktivnost usmerena u pravcu ostvarenja nekog interesa. Socijalni pokreti su stariji od politickih partija. Novi drustveni pokreti nisu usmereni samo na osvajanje vlasti vec na postizanje sto boljih uslova zivota.

4.6.Javno mnjenje i sredstva masovnih komunikacijaPod javnim mnjenjem podrazumevamo stavove i shvatanja stanovnistva ili dela stanovnistva o pojedinim drustveno znacajnim pitanjima. Mnjenje je glas mnostva, glas onih kojima se upravlja i cija je volja prigusena. Sredstva masovnih komunikacija uticu na formiranje drustvene svesti. Sredstva masovnih komunikacija imaju veliku ulogu jer omogocuju ocuvanje i nasledjivanje kulturnih tekovina koje su namenjene sledecim generacijama. Sredstva su olaksala i ubrzala razmenu kulturnih tekovina izmedju naroda. Sredstva masovnih komunikacija treba da istinski zastupaju drustvene interese, da objektivno, potpuno i pravovremeno informisu javnost, kriticki analiziraju postojece prilike u pojedinim oblastima drustvenog zivota id a na taj nacin aktivno uticu na njegov preobrazaj.

5.KULTURA I OBLICI DUHOVNE KULTURE5.1.Kultura i oblici duhovne kulture pojam i odnos prema strukturi drustva

Kultura moze se definisati samo na relaciji covek-priroda-drustvo. Pod kulturom podrazumevamo skup svih onih pojava i tvorevina koje je covek proizveo svojom materijalnom i duhovnom aktivnoscu. Kultura je deo ljudskog drustva i cinilac njegovog kretanja i mnjenja. Kultura je i komponenta strukture licnosti cinilac njenog angazovanja i usmeravanje ponasanja. Materijalnu kulturu cine proizvodna sredstva i ostale materijalne tekovine. Materijalnoj kulturi pripada samo ono sto je rezultat covekovog rada, ono sto je rezultat ljudskog iskustva vezanog za materijalne proizvode coveka. Duhovna kultura osmisljava covekovu egzistenciju, omogucuje kontinuitet, promene i napredak i zajedno sa stvaralastvom predstavlja ulsov bez kojeg se ne moze zamisliti covekov zivot. Kultura globalnog drustva je nivo na kojem se kultura najcesce posmatra. U savremenom drustvu u smislu kulture globalnog drustva mozemo govoriti o nacionalnim kulturama. Zajednicka kultura je jedna od odrednica svake nacije. Osnova za stvaranje nacionalnih kultura su zajednicki jezik, religija, i zajednicka istorija koja se oblikuje kao skup nacionalnih mitova i legend. Potkultura je pojam koji je u sociologiji prihvacen na osnovu saznanja da kultura nije potpuno jedinstvena pojava. Potkultura se odredjuje kao skup vrednosti, pravila i ponasanja koje clanovi neke grupe usvajaju, preferiraju, postuju i ciji razvitak podsticu. Potkultura ne mora da protivreci i da se suprotstavlja sirem globalnom sistemu i ona ne znaci izolovanost vec raznolikost. Protivkultura nastaje iz potkultura ukoliko izvesni oblici ponasanja dodju u manji ili veci sukob sa bitnim ciljevima kulture. U svojoj sustini, protivkultura predstavlja prestupnicke ili devijantne odnosno delikventne oblike ponasanja. Masovna kultura je analiticka kategorija koja se upotrebljava za oznacavanje niza osobenosti savremenog drustva. Masovno drustvo sa svojim obelezjima pretpostavlja novi nacin zivota koji raskida tradicionalne ljudske veze. Jedna od bitnih karakteristika je i ekspanzija sredstava masovnog komuniciranja i jacanja njihovog uticaja na oblike misljenja i ponasanja ljudi. Masovno drustvo, nastalo centralizacijom ekonomske moci i politicke vlasti, prouzrokovalo je krupne promene u socijalnoj i kulturnoj oblasti. Pojam kulture tesno je povezan sa pojmom civilizacija. U uzem znacenju pojam civilizacije se suprotstavlja pojmu duhovne kulture i njime se obelezava samo materijalna kultura. Merkuze pod pojmom civilizacija podrazumeva samo materijalnu kulturu, a pod kulturom samo duhovnu kulturu.

5.2.Jezik i simbolicka komunikacijaJezik je element duhovne kulture cija manifestna funkcija je drustvena komunikacija. Jezik je u stvari spoljasnja materijalna forma iskustva i misljenja. Covek se sluzi jezikom kao narocitom simbolickom aktivnoscu da bi oznacio, imenovao i pojmovno izrazio predmete, bica i pojave koji postoje nezavisno od pojedinca. Znak je obavestenje o jednom predmetu ili pojavi koji usmeravaju nase ponasanje isto kao sto bi nas na to primorala i sama ta pojava. Jezik kao znak se razlikuje od jezika kao simbola.

5.3.Filozofija, nauka i ideologijaFilozofija je oblik drustvene svesti koji nastoji da izrazi najopstije zakonistosti i tendencije u prirodi, drustvu i ljudskom misljenju. Filozofija tezi da utvrdi sustinu sveta. Filozofija sadrzi opsta saznanja i predstavlja osnovno polaziste ostalim naukama. Jedna od prvih filozofskih disciplina je ontologija, nauka o bicu, njegovim principima, strukturi i modusima. U skladu sa odgovorom na pitanje sta cini sustinu sveta nastali su idealizam i materijalizam. Filozofska disciplina koja se bavi sustinom, obimom, izvorima, domasajima, istinoscu i granicama ljudskog saznanja naziva se gnoseologija. Deo filozofije istrazuje i analizira problem vrednosti, to je aksiologija. Deo filozofije koji proucava i procenjuje moralne vrednosti, poreklo i nacela moralnosti naziva se etika. Kriticko preispitavanje stvaralastva sa stanovista lepote rezervisano je za estetiku. Filozofija kao racionalan oblik svesti je usretsredjena na trazenje celovitih odgovora o coveku, smislu njegovog zivota, sustini sveta. Nauka se u najopstijem smislu moze odrediti kao objektivno, metodski izvedeno, i sistematizovano zanje o objektivnoj stvarnosti koje sluzi coveku i koje je prakticno promenljivo. Naucno saznanje je istinito saznanje, ono koje odgovara objektivnoj stvarnosti. Ideologija kao pojam javlja se u XVIII v. kod jedne grupe francuskih filozofa koji su svoju filozofiju nazivali ideologijom, a sebe ideolozima.

5.4.UmetnostUmetnost je jedan od elemenata drustvene svesti koji zajedno sa ostalima duhovnim tvorevinama ulazi u sadrzaj kulture. Umetnost uvek izvire iz unutrasnjih osecanja i poimanja sveta od strane umetnika i ona je uvek subjektivna strna ljudskih delatnosti. Umetnost nosi i obelezja vremena u kome nastaje, izrazava karakteristike istorijskih zbivanja i drustvene stvarnosti. Celokupno stvaralastvo pojedinih grana narodne umetnosti nije proizvod nekog usamljenog pojedinca. Larpurlaristicko shvatanje je ono po kome je umetnost sama sebi cilj i svrha. Utilitaristicko shvatanje nastoji da umetnost prilagodi prakticnim potrebama, zasniva se na pretpostavci da umetnost treba da koristi coveku, da bude u funkciji resavanja odredjenih problema i humanizaciji delatnosti i odnosa medju ljudima.

5.5.Moral i obicajMoral je pored religije, jedan od najstarijih oblika drustvene svesti. To je skup pravila, nacela, normi, maksima koje regulisu ponasanje ljudi i njihove medjusobne odnose. Moral je aktivno covekovo oblikovanje i ocenjivanje sebe i drugih ljudi kao dobrih i zlih. U sadrzinskom smislu moral se sastoji iz: 1. Moralna dispozicija-izrazava

pozeljne oblike ljudskog delovanja i ponasanja, sta je dobro, a sta nije da se cini u odredjenim situacijama. 2. Moralni sud- ocenjivanje ili vrednovanje covekovog postupka a ukljucuje procenu kao namere tako i posledice stvarnog ponasanja. 3. Moralna sankcijausmerena je na to da se deluje na moralnu svest pojedinca, ukoliko on krsi ili narusava moralne norme. 4. Moralna praksa-sveukupnost moralnog zivota. Dobro je vrhovna moralna vrednost. Griza savesti je sankcija. Obicaj je drustvena norma koja nastaje sporo, ponavanjem odredjenog nacina ponasanja u odredjenoj drustvenoj situaciji. Snaga obicaja se gleda po duzini trajanja. Obicaj je norma koja je obavezna na osnovu svoje duge tradicije, svoje starine. On ima odredjen autoritet samo zbog te starine.

5.6.Religija i magijaPo Dirkemu, religija je sistem verovanja i prakse povezanih sa svetim stvarima, onim sto je izdvojeno i zabranjeno. Dirkem dokazuje da se ni zamisao o duhovnom bicu, ni zamisao o Bogu ne mogu uzeti za karakteristiku religije. Po Dirkemu, bitna karakteristika religije jeste verovanje u sveto. Religija jaca kolektivnu svest. Malinovski shvata religiju kao sredstvo koje jaca drustvene norme i vrednosti i jaca drustvenu solidarnost. Parsons dokazuje da je jedna od najvaznijih funkcija religije naci smisao svim iskustvima i dozivljajima bez obzira na to koliko oni izgledali besmisleni i protivrecni. Marks kaze da covek stvara religiju, religija ne stvara coveka. Po Marksu, religija je opsta teorija ovog sveta, enciklopedijski kompedijum, njegova logika u popularnom obliku, njegovo duhovno utociste, njegov entuzijazam, njegova moralna sankcija, njegova svecana dopuna, njegov opsti razlog utehe i opravdanja. Animizam je verovanje da u svetu postoje duhovi i da oni upravljaju stvarima i dogadjajima. Totemizam, glavna karakteristika totemizma je verovanje da postoji medjusobna veza, srodstvo, izmedju clanova roda i njihovog totema. Totem kao symbol moze da bude u vidu predmeta, biljke ili zivotinje u kojima boravi duh. Teizam, proces pretvaranja predstave o duhovima u ideju o bogovima trjao je dugo i odvijao se u 2 faze: 1. Politeizam, verovanje u vise bogova 2. Monoteizam, verovanje u jednog Boga, duhovnog upravljaca citavog sveta. Politeizam je priznavanje i postovanje vise bogova, prema kome svakom prirodnom pojavom i ljudskom proizvodnom aktivnoscu upravlja posebno bozanstvo. Monoteizam se poklapa sa nastankom velikih robovlasnickih imperija. U monoteistickoj religiji bozanstvo gubi konkretne ljudske odnose i slabosti. Socioloski posmatrano, religija kao sastavni deo kulture ima osobeno mesto unutar kulture i specificna obelezja koja religiju odvajaju od ostalih elemenata kulture. Magija je tesno povezana sa religijom. U magiji postoje 2 elementa koja doprinose njenom razumevanju: verovanje u postojanje mocne sile koja vlada sudbinom coveka i prirodnim dogadjajima; obavljanje jednog broja prakticnih radnji. Magija pre svega treba da ponudi prakticna uputstva za postizanje ciljeva. Magija moze da se podeli na pozitivnu i negativnu. S napretkom nauke i racionalnog saznanja, magija se sve vise potiskuje i iscezava.

6.PROMENE I RAZVOJ DRUSTVAOd mnogobrojnih Kontovih ideja jos i danas je prisutna podela na socijalnu statiku i socijalnu dinamiku.

6.1.Pojam,oblici i uzroci drustveno-istorijskog kretanjaU sociologiji ima vise teorija o karakteru, oblicima i uzrocima drustvenoistorijskog kretanja. Najpoznatije su: evolucionisticka, ceklicna i difuzionisticka. Evolucionisticka teorija se temelji na ideji da se drustvo i pojave u njemu stalno menjaju i da se promene nuzno odvijaju od nizih ka visim oblicima organizacije drustvenog zivota. Drustveno-istorijsko kretanje ima karakter kontinuiranog progresa, ono se moze prikazati u obliku prave ili isprekidane linije, ali sa stalnom uzlaznom putanjom. Ciklicna teorija polazi od pretpostavke da drustveno-istorijsko kretanje ima karakter zatvorenog kruga istorijskih zbivanja u kome se drustva stalno vracaju na pocetni oblik razvitka. Sorokin i ostali predstavnici ciklicne teorije se suprotstavljaju evolucionizmu. Difuzionisticke teorije polaze od ideje da sve znacajnije promene nastaju u jednom svetskom sredistu kao odlucujucem za istorijski razvitak covecanstva. U osnovi ovih teorija je postojanje centra u kojima se usled sticaja povoljnih istorijskih okolnosti javljaju novi kulturni sadrzaji koji se u obliku krugova sire u najblizoj i daljoj okolini. Evolucionisticka teorija primenjuje se za objasnjavanja promena, sredstava za proizvodnju, da se ciklicna moze koristiti za objasnjenja promena u oblicima politicke vladavine, dok su difuzionisticke teorije podesne za objasnjenje promena u oblasti kulture. Dok jedni pod drustvenim kretanjem podrazumevaju kretanje ciji su nosioci drustvene grupe, klase i slojevi ili globalno drustvo, drugi pod tim pojmom podrazumevaju i kretanje ciji su nosioci pojedinci. U okviru drustveno-istorijskog kretanja znacajna je socioloska razlika izmedju perioda drustvene promene i perioda relativne drustvene stagnacije. Postoje progres i regres. Najvazniji progresi: tehnickotehnoloski, ekonomski, politicki i kulturni. Drustveni progres se odvija uglavnom u 2 oblika, kao evolucija i revolucija. One se razlikuju po korenitosti drustvenih promena, sredstvima kojima se ljudi sluze radi njihovog izvodjenja i brzini promene.

6.2.Drustvena pokretljivostU sociologiji se obicno razlikuju 3 vida ili dimenzije drustvene pokretljivosti: horizontalna, vertikalna i prostorna. Pod horizontalnom pokretljivoscu podrazumeva se svaki prelazak pojedinca iz jedne grane drustvene delatnosti u drugu, sto je praceno promenom zanimanja, odnosno

tipa drustvene uloge. Pri tome nova zanimanja ostaju na istom socijalnom nivou kao prethodna s obzirom na drustvene polozaje koji im odgovaraju u vertikalnoj dimenziji drustvene strukture. Pod vertikalnom pokretljivoscu podrazumeva se pomeranje pojedinaca i drustvenih grupa u njihovom drustvenom polozaju. Obicno se pri tome pravi razlika izmedju ulaznog i silaznog vida vertikalne pokretljivosti. Pod prostornom pokretljivoscu podrazumeva se individualno ili kolektivno pomeranje u geografskom prostoru, svaka trajnija promena mesta boravka pojedinaca ili drustvenih grupa. U savremenom drustvu najvaznija sredstva za vertikalnu pokretljivost su sticanje skolskih verifikacija, bavljenje politikom i sklapanje braka. Skolski sistem odnosno obrazovanje predstavlja nesumljivo najvazniji i najmasovniji kanal drustvene pokretljivosti. Najtezi oblik drustvenog sukoba koji nalazimo u celokupnoj dosadasnjoj istoriji je rat. Priroda, posledice rata kao oblika drustvenog sukoba koji su vodjeni u istoriji dovoljno jasno prikazuju da je mir najpovoljniji uslov napretka ljudskog drustva, a takodje i sredstvo resavanja protivrecnosti danasnjeg sveta.

6.3.Drustveni sukobiIstorijski razvoj drustva kao celine I drustvena pokretljivost unutar jednog drustva ne odvijaju se bez unutrasnjih napetosti, bez manje ili vise otvorenih sukoba. Najdublji I najzesci uzroci sukoba u istoriji bile su suprotnosti koje postoje izmedju interesa razlicitih klasa, slojeva I drugih drustvenih grupa. Druga vrsta uzroka drustvenih napetosti I sukoba nalazi se u stanju drustvene neuskladjenosti I neujednacenosti, bilo da je rec o neuskladjenosti izmedju ciljeva I nedovoljnih sredstava potrebnih za njihovo ostvarenje ili o neujednacenosti ekonomskog I drustvenog razvoja izmedju pojedinih delova drustva, oblasti, regiona, ili etnickih grupa. Najtezi oblik drustvenog sukoba koji nalazimo u celokupnoj dosadasnjoj istoriji je rat. Rat je drustvena pojava koja nastaje kada interesi nekih drzava, etnickih grupa ili verskih zajednica postanu toliko iskljucivi da strane u sukobu smatraju oruzanu borbu najcelishodnijim nacinom resavanja nastalih protivrecnosti.

6.4.Peoriodizacija istorijskog kretanjaMarks u celokupnoj istoriji razlikuje 5 drustveno-ekonomskih formacija: prvobitnu robovsku zajednicu, robovlasnicko drustvo, feudalizam, kapitalizam i komunizam. Prisutna je periodizacija istorijskih kretanja po kojoj se razvoj odvija kroz 3 osnovne etape: predindustrijsku, industrijsku i postindustrijsku.

Predindustrijsko drustvo oznacava fazu u kojoj preovladjuje primarni sektor delatnosti-poljoprivreda. Selo je osnovni tip naselja. Pored seljastva kao znacajne drustvene grupe izdvajaju se gradski stalez zanatlija i sloj trgovaca. Predindustrijsko drustvo na evropskom kontinentu obuhvata period do kraja XVII v. i prvih decenija XVIII v. , poistovecuje se sa civilizacijom srednjeg veka. Industrijsko drustvo je ono gde preovladjuje masinski nacin proizvodnje, mehanizacija i automatizacija i sve veca specijalizacija proizvodnje. Ekonomski i tehnicki napredak industrijskog drustva zasniva se na dvema industrijskim revolucijama: 1. Primenom parne masine kao osnovnog i taja jedinog izvora pogonske energije 2. Novi izvori energije: elektricna, atomska, nuklearna tecna goriva sl. Industrijsko drustvo je tip drustva koji se zasniva na industrijskoj, masinskoj proizvodnji, u kome je capital glavni oslonac i cinilac razvoja, gde se covekov fizicki rad zamenjuje radom i energijom masine. Postindustrijskim drustvom naziva se faza najrazvijenijih drustava. Karakteristike ove etape opisane su u knjizi Bela Dolazak postindustrijskog drustva. Karakteristika postindustrijskog drustva je zaposlenost radne snage u uslugama koje se odredjuju kao trgovina, finansije, saobracaj, zdravstvo, istrazivacki rad, obrazovanje, upravljanje i rekreacija. Postindustrijsko drustvo je drustvo znanja. Mnostvo je cinilaca koji su doveli do medjusobnog povezivanja razlicitih drustvenih sistema i naroda uprkos razlicitim stepenima istorijskog razvoja. Tu spadaju: razvoj tehnike i tehnologije, svetsko trziste, saobracajne veze, stvaranje medjunarodnih organizacija i sve cesce upoznavanje i priblizavanje razlicitih naroda i nacija.

6.5. Naucno tehnoloska revolucija I njene poslediceU sociologiji postoji saglasnost da je savremeni naucni I tehnicki razvoj u poslednje cetiri decenije do sada najveci u istoriji po obimu I brzini. Taj razvoj se naziva najcesce naucno tehnoloskom revolucijom a njime se oznacavaju najrazlicitije pojave I aspekti. - promenjen je predmet rada prirodne sirovine zamenjene vestackim, sintetikom I plasticnim masama - sredstav za rad menjaju se iz klasicne mehanizacije u automatizovane, tj dolazi do slozene mehanizacije, automatizacije I robotizacije materijalne proizvodnje uz primenu kibernetike I informatike - novi izvori energije nuklearne, termo nuklearne I sunceve -promena coveka tehnika ga oslobadja fizickog napora I menja se njegova obrazovno kvalifikaciona struktura - menja se uloga nauke koja postaje neposredna proizvodna snaga -novi odnosi prirode I drustva ( putovanje u kosmos uz ogromne mogucnosti koriscenja, posebno u oblasti telekomunikacija) -novi oblici medjunarodne podele rada (sire se naucno, ekonomsko I drustveno povezivanje Revolucijom u tehnici I tehnologiji ukida se geografska I vremenska udaljenost I radja se kultura bez granica

Savremena proizvodnja na jednoj strain oslobadja coveka, dok ga na drugoj zarobljava novim dostignucima (aparati, racunari). Mnogi istrazivaci savremenog zivota smatraju da tehnologizovana sredina stvara potrosacki mentalitet I gusi ljudsku stvaralacku aktivnost Naucno tehnoloska revolucija ostavila je veliki trag na sav.civilizaciju, stvorila je velike mogucnosti koje same posebi ne obezbedjuju ni dobro ni zlo ljudima I drustvu. Tehnikom upravljaju ljudi pojedinci, grupe I organizovana drustva koja imaju razlicite cesto medjusobno suprostavljene interese.

DRUGI DEO

1.GLOBALIZACIJASavremeni svet karakterise izuzetna brzina drustvenih promena. Ono sto savremenoj promeni daje snagu i aktuelnosti svakako je ekonomska, politicka i kulturna promena, to je promena izrazena ili objedinjena globalnim procesom ujedinjavanja covecanstva. Globalizacija, kao nuzni i neminovan drustveni proces objedinjavanja covecanstva u jedinstveno svetsko drustvo, medjusobno uslovljeno i medjusobno povezano u globalno ekonomsko, politicko i kulturno prostranstvo, predstavlja jedan od najznacajnijih procesa savremenog civilizacijskog razvoja. U procesu globalnog ujedinjavanja covecanstva postoje 2 protivrecne tendencije koje bitno odredjuje sve medjunarodne odnose: 1. Prva se manifestuje u povezivanju sveta u jedinstvenu ekonomsku celinu i rezultat je razvoja moderne tehnike i tehnologije. 2. Druga se manifestuje u borbi za oslobodjenje od svih oblika ekonomske i politicke zavisnosti, kao i za ostvarivanjem prava za slobodnim nacionalnim i kulturnim razvojem. Termin globalizacija se posebno koristi u politickoj komunikaciji, pojavljuje se u publicistici, novinarstvu i u kolokvijalnoj upotrebi. Pored termina globalizacija, mogu se naci i drugi termini, kao globalnost ili globalizam. Po Urlihu Beku globalizam u svojoj osnovi podrazumeva ideolosko shvatanje koje globalizaciju svodi na ekonomsku dimenziju, jer polazi od osnovnog stava da je ideologija izrazena u vladavini svetskog trzista. Pod terminom globalizacije podrazumeva skup procesa kojim se umanjuje uloga i znacaj nacionalnih drzava. Rec globalan se najcesce primenjuje za objasnjavanje skupova razlicitih dimenzija i struktura, kao sto su nacija, grupa nacija ili citav svet. Termin globalizacija ulazi u upotrebu 70-ih i 80-ih godina XX v. da bi oznacio proces ujedinjavanja covecanstva. Mondijalizacija ili multipolarna globalizacija pretpostavlja ravnopravnost izmedju razlicitih naroda, drzava i kultura. Njeni osnovni akteri su nauka i znanje, slobodni i ravnopravni narodi. Neoimperijalna globalizacija je prisilna i porobljivacka, ona je antagonisticka i unipolarna. U funkciji megakapitala i imperijalne hegemonije bogate manjine zemalja svetskih centara. Globalizacija postaje predmet naucne obrade posebno nakon Planetarnog zasedanja TK u Vasingtonu 1984. godine kada su vlada SAD, MMF, i Svetska banka

osnovali Vasingtonski konsenzus poznat kao program reformi. Predvidjena pravila se odnose na liberalizaciju trgovine i finansija, na slobodno trzisno formiranje cena, na zaustavljanje i sprovodjenje privatizacije. Pod globalizacijom se podrazumeva stvaranje jedinstvenog ekonomskog i politickog prostranstva, kretanje naroda unutar i izmedju kontinenata, trgovina medju razlicitim drzavama koje se nalaze na velikim udaljenostima, odnosi se na velike svetske religije nastale tokom seoba naroda, na sirenje tehnologije, oznacava povecanje medjunarodnog udela u trgovini robe, rast transnacionalnih kompanija, porast direktnih inostranih investicija, porast brzine i obima finansijskih transakcija. Globalizacija se odredjuje kao stalno rastuci i razvijajuci proces medjusobnog povezivanja razlicitih faktora medjunarodnog znacaja, pri cemu se misli na tesne ekonomske i politicke veze, na kulturne i informacione promene u drstvenoj delatnosti raznih drzava. Jedan od najzacajnijih faktora globalizacije je ekonomski faktor. Engleski teoreticar globalizacije Entoni Gidens globalizaciju definise kao intenzifikaciju drtustvenih odnosa na svetskom planu, koja povezuje udaljena mesta tako sto lokalna zbivanja uoblicavaju dogadjaji koji su se odigrali kilometrima daleko. Teoreticar Dejvid Held istice da globalizacija proces koji obuhvata preobrazaj prostorne organizacije drustvenih odnosa i ucinkom-stvarajuci transkontinentalne tokove i mreze delovanja. Bel globalizaciju povezuje sa krizom teritorijalne nacionalne drzave, jer jer nacionalna drzava suvise mala da bi resila velike zivotne problem i suvise velika da bi resila male problem. Albrou smatra da globalizacija oznacava sve one procese pomocu kojih ljudi citavog sveta bivaju inkorporirani u jedno svetsko drustvo, odnosno globalno drustvo. Volestrin je misljenja da je globalizacija ogromno nerazumevanje savremene realnosti, da je to obmana koja je nametnuta od strane mocnih grupa. U definisanju dominira stav da je globalizacija proces sve veceg prozimanja i povezivanja razlicitih drzava, njihova ekonomija,kultura, pravnih sistema, medija, al ii brojnih sfera drustvenog zivota. Globalizacija se moze odrediti kao proces jedinstvenog ekonomskog, politickog i kulturnog prostranstva. Saradnja izmedju nacija odvija se preko ekonomskog trzista, koje je primoravalo nacije da stupaju u medjusubne odnose. Borba interesa odvija se u uslovima neravnomernog ekonomskog i tehnoloskog razvoja pojedinih zemalja i jos uvek prisutne podele sveta na razvijene i nerazvijene.

1.1.Ekonomska globalizacijaPod globalizacijom ekonomije podrazumeva se proces rastuce privredne medjuzavisnosti drzava sirom sveta, sto znaci da privredne veze prevazilaze granice drzave ili regiona i teze da obuhvate ceo svet. Uspostavljanje ekonomske veze postaju sastavni deo procesa globalizacije.

Ekonomska globalizacija se moze odrediti kao proces povezivanja razlicitih privreda sveta u jedinstvu i integrisanu svetsku privredu. Globalizacija u sirem smislu podrazumeva povezivanje nacionalnih privreda u jedinstvenu svetsku privredu. Glavne karakteristike ovako shvacene ekonomske globalizacije su tehnoloske promene, liberalizacije medjunarodne trgovine i investicije nacionalnih privreda, sto neposredno utice na njihovo otvaranje prema svetu. Globalizacija svetske privrede, u uzem smislu, posebno po shvatanju ekonomista, vrsi se u prekogranicnom poslovanju preduzeca. Ekonomska liberalizacija najvise zavisi od brzine liberalizacije medjunarodnih ekonomskih odnosa. Liberalisticka skola zastupa stanoviste da liberalizaciju ekonomskog zivota treba prepustiti trzistu, koje u najvecoj meri i regulise ekonomski zivot. Protekcionisticka, intervencionisticka ili neokonzervativna skola je misljenje da liberalizaciju ekonomskog zivota treba ogranicavati drzavnom intervencijom. Na razvoj ekonomske globalizacije uticali su brojni faktori: porast svetske proizvodnje, uspon azijskih tigrova, izrazito razvijanje svetskog trzista, ubrzavanje medjunarodnih tokova robe i kapitala, jacanje transacionalnih kompanija, porast spoljnotrgovinske razmene. Po misljenju americkog naucnika i futurologa Dzona Nezbita, treba samo nekoliko godina da azijske zemlje dostignu tehnoloski razvoj sadasnje najrazvijenijih zapadnih zemalja. Svetsko trziste je u uslovima ekonomske globalizacije znacajno razvijeno. Oko 350 vodecih transnacionalnih kompanija drzi u svojim rukama oko 40% svetske trgovine. U uslovima velikog uspona savremene civilizacije siromastvo postaje globalan problem covecanstva. Novu ekonomiju karakterise intelektualni capital, savremena informaciona i komunikaciona tehnologija. Zahvaljujuci razvoju informaticke i telekomunikaocine tehnologije, svet se sve vise globalizuje. Informacione tehnologije omogucava novi uspon ekonomije simbola.

1.2.Politicka globalizacijaPod politickom globalizacijom se podrazumeva jedinstvenost i protivrecnost politika i politickih odnosa koji postoje u okviru drzava, saveza drzava, regiona i izmedju regiona.

O politickim odnosima izmedju drzava u procesu globalizacije izdvojili su se 4 modela: Pax Amerikana, Adam Smit model, fragmentacije i koordinacija. Pax Amerikana: upravljanje jedinstvenim politickim prostranstvom treba da pripadne Americi kao najmocnijom ekonomskoj sili na svetu. Adam Smit model: globalne politicke institucije ne treba mnogo da se mesaju u trzista. Fragmentacija: drzava ima pravo i obavezu da stiti nacionalne interese. Koordinacija: sve drzave grade politicki sistem na demokratskim osnovama. U razmatranjima o globalizaciji sa politickog aspekta cine se pokusaji sagledavanja buduceg razvoja drustva, traze se odredjene specificnosti pojedinih perioda i putevi kojima bi se ostvarilo povezivanje i objedinjavanje covecanstva.

1.3.Globalizacija i civilizacijski razvoj drustvaCivilizacija se odredjuje zajednickim objektivnim elementima kao sto su jezik, istorija, religija, obicaji i institucije. Civilizacija sa socioloskog stanovista se odredjuje kao istorijsko-antropoloski, socio-kulturni i istorijski tip organizacije drustva na odredjenom geografskom prostoru. Svetsko drustvo predstavlja jednu civilizaciju kao ukupnost vise posebnih unikatnih civilizacija. Arnold Tojnbi je dokazivao da je u istoriji ljudskog drustva nastalo 26 civilizacija. Tojnbi i Hantington isticu dominaciju i primat zapadne civilizacije, ali Tojnbi, kao i Spengler nagovestavaju sumrak Evrope i slom zapadnih vrednosti. Osvald Spengler se priklanja koperikanskoj koncepciji istorije u kojoj kategorije istovremeno, diskontinuirano i izolovano dobijaju poseban znacaj. Spengler je zagovarao tezu da svaka konkretna kultura prolazi neminovan put radjanja i propadanja. Izmedju civilizacija postoje sustinske razlike. Ove razlike se mogu usporiti, kao sto sve vise i usporavaju proces globalizacije, tako da mogu biti dominantan uzrok sukoba u pokusajima izgradnje novog svetskog poretka. Zajednicki karakteristika svih posebnih civilizacija u savremenoj civilizacija kao njihovoj ukupnosti je njihova medjusobna povezanost. Ta medjusobna povezanost rezultat je razvitka tehnologije i sredstava komunikacija. Kulturni identitet svakog naroda zasniva se na kulturi kao ljudskom stvaralastvu u kome se stvaraju materijalne i duhovne tvorevine. Opstanak nacionalnih drzava u globalnom drustvu predstavlja osnovu ocuvanja kulturnog identiteta pojedinih naroda.

1.4.Socioloski pojam globalizacijeGlobalizacija odrazava istorijsku i civilizacijsku zakonitost u razvoju ljudskog drustva, zakonitost koja se ne moze ni zaustaviti, niti spreciti.

Sa stanovista opsteg razvoja drustva i coveka to je progresivni proces. Za resavanje globalnih problema savremenog drustva ne postoji opsta saglasnost, ni potpuna saradnja, pa je zato buducnost covecanstva veoma neizvesna. Razvoj covecanstva je zabelezio postojanje vise civilizacija izmedju kojih postoje brojne sustinske razlike, pri cemu sve posebne civilizacije imaju svoja specificna obelezja. Tehnologija jos uvek nije uspela da uspostavi tu vaznu integraciju covecanstva. Razmatranje globalizacije sa socioloskog aspekta cesto se odnose na to da li je globalizacija proces ili pojekat. Danijel Bel je objavio knjigu Kraj ideologije u kojoj je tvrdio da je ekonomija trijumfovala nad politikom. Sudbina globalizacije ???? Modernizam se povezuje sa industrijskim drustvom, a postmodernizam sa postindustrijskim drustvom. U raspravi o globalizaciji ukljucili su se i antiglobalisti. Antiglobalisti shvataju globalizaciju kao odredjenu formu zapadnog imperijalizma, posebno americkog. U razvijenom svetu, antiglobalisticki pokret je vodjen raznim idejama socijalizma, anarhizma i ekologizma. Svi dosadasnji pristupi globalizaciji, to posebno ukazuje Dejvid Hel, mogu se podeliti na: hiperglobalisticki, skepticni, transformacioni. Hiperglobalisticki pristup polazi od toga da u savremenom svetu vec postoji jedinstvena ekonomija koja je objedinila vodece ekonomske regione. To se odnosi na velike korporativne organizacije. U novoj ekonomiji, ili ekonomiji bez granica, vodecu ulogu i nesumljivi znacaj imaju ekonomski najmocnije privredne korporacije i preuzimaju ulogu drzave. U tim okolnostima drzava se pojavljuje u funkciji regulisanja i razvoja trzisnih institucija kao spontanih regulatora ekonomskog zivota. Na jednoj strain nalaze se ostrasceni neoliberalisti koji se zalazu za jedinstveno globalno trziste i globalnu konkurenciju smatrajuci da je to jedini put u ljudski progres, univerzalni mir i harmoniju. Na drugoj strani nalaze se tradicionalni marksisti za koje je globalizacija samo nova, izmenjena forma globalizovanog kapitalizma, ili dalja ekpsanzija zapadnog imperijalizma izrazena u velikoj nezaposlenosti, socijalnim konfliktima i socijalnom raslojavanju. Tomas Fridman tvrdi da je glavna pokretacka snaga koja se nalazi u pozadini sadasnjih globalnih procesa, u stvari laissez faire kapitalizam. Zalazuci se za jedinstvenu globalnu ekonomiju, politiku i kulturu, hiperglobalisti ponistavaju koncepte postojanja nacionalnih drzava i nacionalne kulture. Skepticni pristup polazi od opsteg stava da globalizacija izaziva samo negativne posledice. Negativne posledice koje sa sobom nosi globalizacija su brojne, od ekonomskih preko kulturnih do ekoloskih. Transformacioni pristup globalizaciji polazi od evidentne potrebe za novom reorganizacijom ekonomske, politicke, vojne i kulturne dominacije. Gidens istice i kljucne dimenzije globalizacije: kapitalisticku ekonomiju, sistem nacionalnih drzava, svetski vojni poredak i medjunarodnu podelu rada, koje direktno izviru iz 4 stuba nosaca moderne: kapitalizam, politicki nadzor, vojna moc i

industrijalizam. Umereni predstavnici ovog pristupa nagovestavaju da je svetska ekonomija tek u XX v. postala globalna i to zahvaljujuci informacionim i komunikacionim tehnologijama. Pistalice ovog pristupa zalazu se za globalnu ekonomiju, za ekonomiju bez granica. Veliku pretnju po nacionalni suverenitet predstavlja i ubrzano sirenje transnacionaln