Megatrend univerzitetFakultet za menadžment i biznis, Zaječar

Visoka škola za menadžment i biznis, Zaječar

SOCIOLOGIJAPOSLOVANJA

Kragujevac, maj/jun 2013

Strana 1/31

Sadržaj

SadržajIspitna pitanja1. Pojam i predmet sociologije2. Osnivači sociologije

Ogis KontKarl MarksSen Simon

3. Sociološko učenje Maksa Vebera4. Sociološko shvatanje Emila Dirkema5. Odnos sociologije i drugih nauka

Odnos sociologije i ekonomskih naukaOdnos sociologije i socijalne ekologijeOdnos sociologije i filozofijeOdnos sociologije i istorije

6. Metod posmatranja7. Metod ispitivanja8. Statistička metoda9. Komparativna ( uporedna ) metoda10. Metoda eksperimenta11. Metoda merenja12. Metoda studije slučaja13. Ljudski rad kroz istoriju , pojam i osnovne odrednice14. Sudbina i perspektive ljudskog rada u savremenom dobu15. Proizvodnja , pojmovno određenje i komponente16. Vrste rada17. Podela rada18. Konfliktni karakter ljudskog rada ili odnos19. Radno i slobodno vreme20. Životna sredina , odnos životne sredine i radne snage21. Moral , radni moral , motivacija za rad22. Tržište radne snage , zaposlenost i zapošljavanje23. Fleksibilni modeli zapošljanvanja24. Nove tehnologije i promene u strukturi radne snage25. Proces doživotnog učenja26. Industrijski odnosi , pojam , nastanak , razvoj i akteri27. Osnovna teorijska stanovišta o ljudskom radu

Strana 2/31

Ispitna pitanja(zaokružena na papiru, bold - ima u skripti)

1. Pojam i predmet sociologije2. Osnivači sociologije (Ogist Kont, Karl marks, Sen Simon)3. Pozitivistička teorija Ogista Konta4. Sociološko učenje Maksa Vebera5. Sociološka shvatanja Emila Dirkema6. Odnos sociologije i drugih društvenih nauka7. Metoda posmatranja8. Metoda ispitivanja9. Statistička metoda10. Komparativna metoda11. Metoda eksperimenta12. Metoda merenja13. Metoda studije slučaja14. Ekološka kriza savremenog sveta15. Globalizacija, pojam, pozitivne i negativne strane16. Ljudski rad kroz istoriju, pojam, osnovne odrednice17. Sudbina i perspektive ljudskog rada u savremenom dobu18. Ljudski rad u uslovima tranzicije19. Proizvodnja, pojmovno određenje, komponente20. Vrste rada21. Podela rada22. Konfliktni karakter ljudskog rada23. Odnos prinudnog i stvaralačkog u ljudskom radu24. Industrijski odnosi, pojam, anstanak, razvoj, akteri25. Industrijsko društvo i nastanak i razvoj sociologije rada kao posebne naučne discipline26. Odnos opšte i sociologije rada27. Osnovna teorijska stanovišta o ljudskom radu28. Radno i slobodno vreme29. Životna sredina30. Odnos radne i životne sredine31. Moral, radni moral, motivacija za rad32. Tržište radne snage, zaposlenost, zapošljavanje33. Fleksibilni modeli zapošljavanja34. Nove tehnologije i promene u strukturi radne snage35. Proces „doživotnog učenja“36. Siva ekonomija i crno tržište radne snage37. Izori sive ekonomije u zemljama tranzicije38. Korupcija u društvu i industrijskim odnosima39. Najčešći pojavni oblici i posledice korupcije40. Pravo radnika i poslodavaca da se slobodno organizuju41. Pojam, nastanak, razvoj i društvena uloga sindikata42. Pojam, nastanak, razvoj i uloga poslodavačkih organizacije43. Pravo radnika na informisanje, kosultovanje i saodlučivanje44. Kolektivno pregovaranje, pojam, nastanak, razvoj, akteri45. Osnovni principi kolektivnog pregovaranja46. Kolektivni radni sporovi47. Mehanizmi mirnog rešavanja kolektivnih radnih sporova48. Socijalni dijalog49. Industrijski konflikti, pojam, nastanak, razvoj, uzroci i posledice50. Štrajkovi51. Industrijske akcije poslodavaca protiv radnika i sindikata

Strana 3/31

1. Pojam i predmet sociologije

Opšta sociologija spada u red društvenih nauka. Njen naziv potiče od dve reči societas (društvo) i logos (nauka). Kao i sve ostale nauke, njena preteča je filozofija.

Pre sociologije razvio se čitav niz posebnih društvenih nauka koje su se bavile različitim aspektima društva. Sama sociologija kao posebna nauka izdvaja se sredinom XIX veka. Sam nastanak sociologije potvrđuje međusobnu povezanost i uslovljenost ekonomskih, političkih i socijalnih zbivanja u jednom društvu.

Nastanak sociologije ima dva osnovna društvena uporišta:

1. nastanak građanskog društva u čijem je epicentru slobodan građanin sa svim ljudskim pravima i slobodama;

2. razvoj tržišne robne privrede, odn. tržišne utakmice koja je utakmica ljudskih sposobnosti i znanja.

Sociolozi su zavisno od svojih teorijskih i ideoloških opredeljenja i konkretnih društvenih uslova u kojima su živeli na različite načine definisali sociologiju. Sociologija se može definisati kao najopštija društvena nauka koja proučava ljudsko društvo kao celovitu globalnu pojavu. Njenim utemeljivačima podrazumevaju se Ogis Kont, Karl Marks i Sen Simon.

Strana 4/31

2. Osnivači sociologije

Ogis Kont

Ogis Kont je tvorac reči „sociologija“. U početku je koristio izraz „društvena fizika“ koja se deli na:

● društvenu statiku koja proučava društvo u stanju mirovanja, i● socijalnu dinamiku koja proučava društvo u procesu njegovog kretanja.

Kont je nastojao da stvori nauku o društvu koja bi mogla da stvori i objasni zakone društvenog sveta isto onako kao što prirodne nauke objašnjavaju funkcionisanje fizičkog sveta.

Njegovo učenje naziva se „pozitivizam“ - nauka treba da se bavi samo činjenicama koje su podložne posmatranju i koje su poznate direktno iz iskustva.

Prema Kontovom shvatanju, ljudi su prošli kroz 3 faze u pokušaju da shvate svet:

1. teološka ~ religijske ideje i verovanja da je društvo izraz božije volje;2. metafizička ~ u njoj je došlo do izražaja mišljenje da se društvo posmatra kao neko prirodno a ne

natprirodno;3. pozitivna ~ koja se javlja sa otkrićima Njutnja i Galilea.

Karl Marks

Ideje Karla Marksa u oštroj su suprotnosti sa idejama Konta. Marks tretira društvo kao skup protivrečnih sukobljenih elemenata koji su u međusobnom konfliktnom odnosu. Upravo su konflikti ti koji društvo pokreću na dalji razvoj.

Marks se usredsredio na promene u modernoj epohi koje su vezane za kapitalizam. Uočio je dva glavna elementa u okviru kapitalističkog društva odn. preduzeća:

1. Kapital pod kojim se podrazumeva bilo koja imovina, novac, fabrike i sl. koja se može koristiti kako bi se proizvela nova imovina.

2. Najamni rad odnosi se na one radnike koji ne poseduju sredstva za život već moraju naći zaposlenje koje im obezbeđuju vlasnici kapitala.

Na osnovu toga, razlikuje dve klase u društvu:

● Kapitalisti ~ oni koji poseduju kapital ● Radnička klasa ~ najamni radnici

Sen Simon

Sen Simon smatra da je sociologija nauka koja će usrećiti društvo. Smatra da pravac u kome društvo treba da se kreće određuju naučnici. Zalagao se za formu državno tehnokratskog socijalizma u formi društvenog ugovora.

Strana 5/31

3. Sociološko učenje Maksa Vebera

Veber je želeo da objasni prirodu i uzroke društvenih promena. Po njemu sociologija treba da se bavi društvenim delanjem a ne strukturom. Smatra da se strukture u društvu obrazuju složenim, uzajamnim delovanjem delanja.

Važan element njegovog sociološkog stanovišta je ideja o idealnom tipu. To su analitički modeli koji se mogu koristiti da bi se razumeo svet oko nas. U stvarnom svetu oni su retki, ali kao hipotetičke konstrukcije mogu biti od koristi jer se svaka situacija u stvarnom svetu može razumeti ako se uporedi sa idealnim tipom.

Po Veberovom mišljenju, nastanak savremenog društva pratile su promene u obrascima društvenog delanja (ponašanje). Verovao je da se ljudi okreću od tradicionalnih verovanja zasnovanih na religiji i običajima ka racionalnom proračunu.

Razvitak nauke, savremene tehnologije i birokratije opisao je kao organizaciju društvenog i ekonomskog života prema principima efikasnosti a na osnovu tehničkog znanja. Po njemu su industrijska revolucija i kapitalizam bili potvrda širih društvenih kretanja prema racionalizaciji.

Strana 6/31

4. Sociološko shvatanje Emila Dirkema

Verovao je da se istom objektivnošću moraju izučavati društveni život kojim naučnici izučavaju prirodni svet. Njegovo osnovno načelo sociologije jeste proučavanje društvenih činjenica kao stvar.

Društvene činjenice jesu načini delanja, razmišljanja ili osećanja koji se nalaze izvan pojedinca, prinudno deluju na njega i imaju svoju sopstvenu realnost van života iz spoznaje pojedinačnih ljudi.

Zanima se za društvenu i moralnu solidarnost, odn. šta je to što održava društvenu zajednicu.

Solidarnost je sačuvana kada se pojedinci uspešno integrišu u društvene grupe i kada postupaju po jednom skupu zajedničkih vrednosti i običaja.

Razlikuje dve vrste solidarnosti:

1. mehaničku koja je karakteristična za tradicionalne kulture sa nerazvijenom podelom rada i utemeljena na sličnosti mišljenja i verovanja;

2. organsku koja nastupa sa industrijalizacijom i urbanizaciom, koje dovode do sve veće podele rada.

Procesi promena u savremenom svetu su brži i snažniji, imaju razvojni stil života. Moral, svakodnevne obrasce, i ove nestabilne uslove povezivao je sa anomijom - osećanjem bezciljnosti i očaja izazvanim različitim društvenim razvojem.

Strana 7/31

5. Odnos sociologije i drugih nauka

Za celovito, sistematsko i objektivno proučavanje pitanja koja obuhvata sociologija, neophodan je multidisciplinarni pristup (iz više nauka, korišćenje saznanja i metoda drugih srodnih disciplina).

Odnos sociologije i ekonomskih nauka

Ova veza proističe iz toga da su industrijski odnosi, kao oblast kojom se bavi sociologija i ekonomski život društva, tesno povezani. Linija razgraničenja ogleda se u tome što ekonomske nauke razmatraju prirodne resurse, nove tehnologije i ljudske resurse sa stanovišta njihove efikasnosti i ekonomske opravdanosti, dok sociologija tome prilazi sa stanovišta dostojanstva ljudskog života i rada.

Odnos sociologije i socijalne ekologije

Socijalna ekologija spada u red najmlađih društvenih nauka gde čovek teži da sačuva planetu Zemlju, a upravo proces rada, savremena proizvodnja i nove tehnologije dovode do zagađenja radne sredine i lokalne zajednice cele planete.

Odnos sociologije i filozofije

Sociologija se izdvaja iz filozofije. U njihovom odnosu se izdvajaju tri etape:

1. sociologija je još uvek pod uticajem filozofije2. dolazi do raskida sociologije i filozofije3. uz očuvanje samostalnosti svake od nauka teži se njihovoj integraciji i saradnji.

Sociologija i filozofija predstavljaju najoštrije nauke u sistemu društvenih nauka. Linija razgraničenja ogleda se u predmetnom pogledu: filozofija ima za predmet najopštiju zakonitost sveta u celini, dok se sociološki pojmovi odnose na društvo i društvene pojave kao poseban deo svetske stvarnosti.

Odnos sociologije i istorije

Istorija je jedna od najstarijih društvenih nauka. Predmet njenog istraživanja jeste nacionalna i svetska istorija društva ili pojedinih istorijskih događaja.

Bitne razlike između ovih nauka su u tome što je sociologija uopštavajuća, odn. ona istražuje zakonitosti nastanka i razvoja društva, dok istorija spada u red pojedinjavajućih nauka, odn. pristupa pojavama.

Konkretno, hronološki prikazuje određena istorijska pitanja: sociologija je okrenuta istraživanju sadašnjosti, aistorija prošlosti.

Strana 8/31

6. Metod posmatranja

Svaka nauka sastoji se od predmeta i metoda.

Metod možemo da definišemo kao način istraživanja određene pojave u prirodi i društvu ili kao skup međusobno povezanih i uslovljenih teorijskih pristupa, načina i tehnika koje se primenjuju u proučavanju pojedinih pojava.

Metod posmatranja je jedan od najstarijih metoda i pored korišćenja prirodnih i društvenih nauka, koristi se u svakodnevnom životu.

Naučno posmatranje je čulno posmatranje pojava koje su predmet istraživanja i ima sledeće karakteristike: plansko, sistematično, unapred pripremljeno, usmereno isključivo na predmet istraživanja za razliku od zdravorazumnog koje je neplansko i haotično.

U zavisnosti od obima predmeta istraživanja, razlikuju se:

● kompleksno posmatranje gde su predmet posmatranja složene pojave, i● pojedinačno posmatanje gde je predmet posmatranje pojedinačne, konkretne pojave.

Prema načinu ostvarivanja uloge posmatrača:

● posmatranje sa učestvovanjem kada posmatrač posmatra pojavu koja je predmet israživanja i istovremeno je učesnik same pojave (subjektivno).

● posmatranje bez učestvovanja kada posmatrač ne učestvuje u pojavi, već posmatra. Prednost je veća objektivnost posmatrača (objektivno).

Strana 9/31

7. Metod ispitivanja

Metod ispitivanja spada u najčešće korišćene metode. Sastoji se od sistematičnog prikupljana podataka gde ispitivač postavlja pitanja na koja treba da odgovori.

U zavisnosti od odnosa koji se uspostavlja između ispitivača i ispitanika, postoje tri vrste ispitivanja:

1. neutralno - ispitivač se prema ispitaniku odnosi profesionalno2. blago - ispitivač nastoji da uspostavi što bližu komunikaciju sa ispitanikom, da stekne njegovo

poverenje i dobije što iskreniji odgovor3. oštro - ispitivač vodi polemiku sa ispitanikom

Za sprovođenje metode ispitivanja koriste se dve tehnike:

1. Intervju - podrazumeva prikupljanje podataka putem razgovora sa ispitanicima. Postoji:

a. Slobodni intervju koji se koristi u početnoj fazi ispitivanja i ispitivač ima veliku slobodu u izboru pitanja koje postavlja.

b. Usmereni dubinski intervju koji se koristi za prikupljanje podataka o složenijim stavovima ispitanika o predmetu koji se isražuje.

2. Anketa - do stavova ispitanika dolazi se putem upitnika. Prema tome kako su formulisana pitanja postoje dve vrste upitnika:

a. standardizovani - zatvorenim odgovorima nude se mogući odgovori od kojih ispitanik bira jedan ili više odgovora

b. nestandardizovani - sa otvorenim odgovorima gde je ispitaniku ostavljeno da sam formuliše odgovore na postavljena pitanja.

Strana 10/31

8. Statistička metoda

Jedan od najrasprostranjenijih metoda u naučnim istraživanjima. Obuhvata prikupljanje, obradu, analizu i objašnjenje podataka o društvenim i privrednim pojavama. Najčešće se koriste sledeće statističke metode:

1. Metoda uzorka - sastoji se u tome da se iz statističke mase izdvoji jedan broj jedinica i na njima se vrši istraživanje, ali tako da se rezultati mogu primeniti na celu statističku masu. Postoje tri vrste uzorka, a to su:

a. Slučajni uzorak - ispitanici, odn. jedinice ispitivanja, biraju se potpuno slučajno

b. Sistematski uzorak - prva jedinica ispitivanja se jasno definiše, a onda se prema tome definiše i kriterijum za izbor drugih jedinica uzoraka.

c. Stratifikovani uzorak - formira se na osnovu više različitih svojstava statističke mase koja se proučava. Na primer starosno doba, pol, obrazovanje, bračni status i sl. Izuzetno je važnoda se dobro dimenzionira veličina uzorka i da uzorak bude reprezentativan tj. da se na osnovu uzorka mogu donositi pouzdani zaključci o osobama cele statističke mase.

2. Statistička metoda srednje vrednosti u velikoj je koristi u analizi numeričkih pokazatelja (zarada, dužina rada, vremena i sl.). Kao najčešće koristi se aritmetička sredina gde se pojedinačne vrednosti i veličine podele sa brojem posmatranih jedinica i medija. Izražava srednju pozicionu vrednost postojanja na skali.

Strana 11/31

9. Komparativna (uporedna) metoda

Sastoji se u upoređivanju pojedinih pojava ili njihovih svojstava da bi se uočile sličnosti i razlike. Emil Dirkem kaže da uporedna metoda može da se koristi na tri nivoa:

1. Uporedna istraživanja koja se vrše u okviru jednog društva.2. Uporedna istrazivanja koja se vrše u okviru više društava istog tipa (dve zemlje jednog uređenja).3. Uporedno istraživanje koje obuhvata pojave u različitim tipovima društva u različitim

vremenskim periodima (dve zemlje različitog uređenja).

Strana 12/31

10. Metoda eksperimenta

Veoma stara i korišćena metoda. Nastala je i razvila se u okviru prirodnih nauka.

Eksperimentom se može shvatiti svaki pokušaj čoveka da veštački izazove određenu prirodnu pojavu. Sa stanovišta metodologije, eksperiment se definiše kao veštačko istraživanje određene pojave u laboratorijskimuslovima radi proučavanja nekih svojstava i uticaja različitih činilaca na ta svojstva.

U početku se smatralo da eksperiment nema mesta u društvenim naukama, ali postepeno preovladava drugačiji stav i eksperiment dobija sve veću primenu u društvenim naukama pa samim tim i u sociologiji.

Sa stanovišta uslova pod kojima se izvodi, postoje tri vrste eksperimenta:

1. Laboratorijski eksperiment se odvija u veštačkim laboratorijskim uslovima. Ispitanici se stavljaju u veštački stvorenu situaciju u cilju da se otkriju uzroci određenih društvenih pojava i ponašanja. Ovakav eksperiment ima dva ograničenja:

a. veoma je teško stvoriti veštačku situaciju koja se apsolutno podudara sa realnim životnim situacijama

b. mora se voditi računa o etičkim aspektima, odn. o očuvanju moralnih integriteta osoba koje učestvuju u eksperimentu.

2. Eksperiment u prirodnim uslovima se izvodi tako što se formiraju dve identične grupe koje učestvuju u eksperimentu. Identične su po svim svojstvima osim po jednom eksperimentalnom koji se kod jedne grupe namerno izostavlja. Uporednom analizom stanja i odnosa u dve posmatrane grupe dolazi se do saznanja o dejstvu eksperimentalnog činioca.

3. Prirodni eksperiment koji nije eksperiment u klasičnom smislu te reči. Prirodni eksperiment je proučavanje određenih društvenih pojava i odnosa u njihovom prirodnom spontanom toku u specifičnim vanrednim društvenim okolnostima kao što su zemljotres, požar, rat, i td. Ovakav eksperiment predstavlja kombinaciju metoda eksperimenta i posmatranja.

Strana 13/31

11. Metoda merenja

Merenje različitih veličina staro je koliko i ljudski rod.

Kao naučni metod, merenje se najpre razvilo u prirodnim naukama. U društvene nauke metod ulazi veoma kasno.

Naučnici su pokušali po ugledu na prirodne nauke da egzaktnije izmere pojedine društvene pojave i odnose. U tome je najdalje otišla ekonomija u istraživanjima.

U sociologiji se koriste tri vrste merenja:

1. neposredno merenje koje direktno utvrđuje vrednost jedne veličine, odn. broj osnovnih jedinica koječine tu veličinu (broj zaposlenih u preduzeću, broj stanovnika u naselju, i dr). Neposredno merenje moguće je primeniti na manji broj pojava.

2. posredno merenje koje se primenjuje kod složenih pojava, koje nije moguće izmeriti pomoću samo jedne veličine zbog njene nestabilnosti. Kod ovog merenja vrednost jedne složene veličine utvrđuje se merenjem drugih veličina čijim se upoređivanjem dobijaju nova sintetička ograničenja. Takve sintetičke veličine su standardi, kvalitet života i sl.

3. skaliranje kod koga se utvrdjuje skala koja obuhvata krajnje pozitivne i krajnje negativne stavove o određenom koraku. Može da se koristi za ispitivanje motivisanosti za rad (skala od 1-7: malo motivisan - mnogo motivisan).

Strana 14/31

12. Metoda studije slučaja

Jeste tipično sociološka metoda i pogodna je za proučavanje odnosa u malim društvenim grupama.

Usmerena je na pojedinačne slučajeve - sastavne elemente neke šire društvene pojave. Analizirani pojedinačni slučaj izdvojen je iz šire celine kojoj pripada i proučava se kao poseban predmet istraživanja, pri čemu se uvek imaju u vidu veze sa celinom iz koje je izdvojen. Prilaženje slučaju kao celini omogućava da se on prouči sa različitih aspekata i da se pouzdano izdvoje njegove ključne karakteristike.

Bitna osobina ove metode je to da ona nije ograničena strogim formalnim procedurama pojedinih metodoloških postupaka. Kod primene ove metode dolazi do izražaja stvaralačka strana istraživača. U tom pogledu, može da se posmatra kao metoda koja je veoma korisna i pouzdana u predviđanju društvenih pojava i procesa.

Strana 15/31

13. Ljudski rad kroz istoriju, pojam i osnovne odrednice

Rad se definiše kao svesna svrsishodna delatnost čoveka u cilju prilagođavanja materije iz prirode ljudskim potrebama. To je svesna delatnost jer podrazumeva postojanje svesti o tome a svrsishodna delatnost jer radnik unapred zna cilj svoga rada i put po kojem će do tog cilja doći.

Kada se ljudski rad posmatra i analizira u ljudskom procesu, uočava se činjenica da je on trajni pratilac ljudskog rada. Rad je neizostavni deo života i razvoja svake epohe, jer bez obzira na vreme i mesto u kome su živeli, i na društvene okolnosti tog vremena, ljudi su radili.

U početnim primitivnim fazama razvoja ljudskog društva, dužina radnog vremena, odn. vreme provedeno na radu, bilo je uslovljeno isključivo prirodnim faktorima: količinom proizvoda neophodnim za preživljavanje i prirodnim okolnostima.

Sa nastankom novog doba i tržišnog načina proizvodnje, javlja se stalna borba za skraćivanje radnog vremena. Ubrzani tehnološki i ekonomski razvoj omogućavali su da radno vreme bude sve kraće. Danas u tehnološki najrazvijenijim zemljama sveta radno vreme iznosi 36 časova nedeljno, a najavljuju se nova skraćenja na 28 sati i manje.

U procesu rada od njegovih početaka, prisutan je element „utakmica“, bez obzira na to da li je čovek išao u lov, sakupljao plodove, obrađivao zemlju, pisao knjige itd. Nastojao je da postigne što bolji rezultat, da dokaže da je bolji od onoga pored sebe. Pobeda u toj utakmici donosila mu je društveni ugled i status.

Strana 16/31

14. Sudbina i perspektive ljudskog rada u savremenom dobu

U savremenom dobu pod kojim se podrazumeva period od prve industrijske revolucije, industrijskog načina proizvodnje i tržišne privrede, događaju se promene u prirodi i karakteru ljudskog rada.

Uvođenjem novih sredstava za proizvodnju i razne tehnologije, rad je postajao fizički sve lakši. Nestaju fizičkinapori po ljudski život i zdravlje, opasni poslovi. Uspostavljanje dominacije tržišnog načina proizvodnje dovelo je do razdvajanja procesa proizvodnje i potrošnje koje su u naturalnoj privredi uglavnom bili povezani.

Roba se sada proizvodi za nepoznatog potrošača, što zahteva da se pored organizovanja procesa proizvodnje potrošači ubede da kupe određeni proizvod od određenog proizvođača. To znači da se paralelnosa proizvodnjom roba i usluga razvija proizvodnja potreba, a iz sfere proizvodnje izlazi se u šire oblasti društvenog života.

Osnovni pokretač ekonomskog i tehnološkog razvoja postaje tržišna utakmica. Ova ključna promena jedan od svojih izvora ima, ne u ekonomskoj već u sferi političkog života društva. Ova promena nastaje kada se u francuskom i drugim buržoaskim društvima uspostavlja kategorija „slobodnog gradjanina“. Istovremeno se uspostavlja jedno novo tržište, tržište radne snage.

Novi odnos ekonomije i politike uslovljen je pitanjem osnovnih ljudskih sloboda i prava, te njihove međusobne povezanosti i uslovljenosti. Polaznu osnovu predstavlja osnovno ljudsko pravo, pravo na život, koje se ne odnosi samo na zaštitu ljudskog života u fizičkom smislu već znači i prava na pristojan život, pravo na rad, pravo na zaposlenje itd.

Sve to uticalo je da se u savremenom svetu otvori čitav niz novih aspekata ljudskog rada, pa se rad posmatra kao sadržaj ljudskog života, kao predmet tržišne utakmice, kao područje političke borbe, kao deo tradicionalnog načina života itd.

Strana 17/31

15. Proizvodnja, pojmovno određenje i komponente

Proizvodnja dobara i usluga u svakom društvu predstavlja osnovni društveni proces. Ona je večiti uslov ljudskog i društvenog opstajanja i razvoja.

Sa ekonomskog aspekta, pod proizvodnjom se podrazumeva stvaranje samo materijalnih dobara i usluga, dok sociološko stanovište uvažava i svaku drugu proizvodnju; proizvodnju duhovnih dobara, menjanje i stvaranje novih društvenih odnosa.

Tri osnovna činioca svake društvene proizvodnje su:

1. čovek sa svojim znanjem i iskustvom i njegov rad 2. sredstva za rad kao prilagođeni predmeti koje čovek koristi u procesu rada3. predmeti rada - to su objekti na koje čovek deluje sredstvima za rad, menjajući njihova svojstva

prema unapred postavljenom cilju.

Čovek svojim radom pokreće ostale činioce jer on proizvodi i oruđa za rad i pronalazi i bira predmete rada. Sredstva za rad su i sama proizvod ljudskog rada, ali su neophodan materijalni uslov svake proizvodnje.

Zbog nerazdvojive povezanosti procesa rada i sredstava koja se u tom procesu upotrebljavaju, koristi se termin proizvodne snage. Ovim terminom označavaju se čovek sa svojim radnim iskustvom i sredstva za rad.

Predmeti rada su manje dinamičan činilac društvene proizvodnje nego sredstva za rad. Oni su međusobno povezani sa sredstvima, odn. oruđima rada i zajednički se nazivaju sredstvima za proizvodnju.

Strana 18/31

16. Vrste rada

Vrste rada razlikuju se u zavisnosti od toga koji se kriterijum uzima kao osnova za njihovo razlikovanje. Najčešće se polazi od toga koje su sposobnosti i kakva se sredstva upotrebljavaju u procesu rada, te kakav se rezultat postiže radnom delatnošću.

Kada se kao osnov kalkulacije uzme sam način rada, onda se razlikuju fizički rad i intelektualni tj. umni rad.

Kada se kao kriterijum klasifikacije uzme rezultat koji se dobija na kraju procesa rada, razlikuje se:

1. proizvodni rad - u najširem smislu reči, svaki rad je proizvodan jer proizvodi neke promene ostvarivanjem nekog cilja. U užem smislu proizvodnim radom se smatra ljudski rad utrošen na proizvodnju materijalnih dobara.

2. neproizvodan rad - nema za rezultat proizvodnju materijalnih dobara već obezbeđuje preduslove da se proizvodnja i druge aktivnosti ostvaruju na efikasan i racionalan način.

Podela rada na proizvodan i neproizvodan rad, na odredjeni način proizilazi iz podele na fizički i umni rad. Podela na proizodan i neproizvodan rad je relativna, i to postaje naročito izražena u savremenim uslovima proizvodnje.

Sa razvojem proizvodnih snaga koje menjaju ne samo sadržaj rada već i odnos između pripreme i neposrednog delovanja u procesu rada, intelektualni rad dobija sve veći značaj i sve više se potvrđuje kao rad koji postaje pretpostavka proizvodnog rada.

U fazi razvoja mašinske proizvodnje i automatizacije, gde je čovek skoro potpuno isključen iz proizvodnog procesa, dolazi do punog izražaja čovekova kreativna sposobnost na bazi naučnih saznanja.

Ako se pođe od kriterijuma doprinosa društvenom radu posredstvom ličnog rada, razlikuju se:

1. prost rad je rad koji može obavljati svaki prosečan pojedinac bez specijalne obuke i školovanja gderadniku nije potrebno nikakvo posebno znanje i umeće.

2. složen rad je rad koji predpostavlja veću fizičku i intelektualnu aktivnost čoveka u vršenju radnih funkcija i zahteva više i dugotrajnije obrazovanje i iskustvo.

Sledeća podela je na:

● živi rad je rad koji se troši u tekućem procesu rada● minuli rad je rad koji je utrošen u nekom ranijem periodu

Postoji i podela rada na:

● individualan rad● timski rad

Strana 19/31

17. Podela rada

Pod prvim koracima ljudske vrste, rad je dominantno univerzalan. Svi članovi tadašnjih primitivnih ljudskih zajednica bave se svim poslovima neophodnim za opstanak pojedinca i grupe.

Postoji samo prirodna podela rada koja je uslovljena:

● prirodnim rezultatima između polova,● njihovim različitim funkcijama u održavanju i produžavanju ljudske vrste● različitim prirodnim mogućnostima i sposobnostima za obavljanje određenih poslova

Kod prirodne podele rada, fizička snaga i veština od odlučujućeg su značaja.

Sledeći korak u istoriji rada predstavlja društvenu podelu rada koja je vezana za nastanak i razvoj novih vidova privredne aktivnosti i pronalazak novih sredstava za proizvodnju. Ljudi počinju da se bave poljoprivredom i stočarstvom.

Prema vremenu nastanka, najmlađa je tehnička podela rada koja dobija na značaju tek sa razvojem industrijske proizvodnje. Ovakav način proizvodnje omogućio je da se ljudski rad razdvoji na veći broj relativno nezavisnih radnih operacija.

Na razvoj podele rada imaju uticaj sledeći činioci:

1. prestanak nomadskog načina života i formiranje sela i gradova2. prelazak sa sakupljačke privrede na poljoprivredu3. pronalazak novih oruđa i sredstava za proizvodnju4. ljudsko iskustvo

Strana 20/31

18. Konfliktni karakter ljudskog rada ili odnos

Ključna odrednica ljudskog rada jeste samorazdvojnost, odn. sposobnost stalnog širenja ljudskih stvaralačkihmogućnosti.

Praćenje istorijskog toka omogućava da se uoči konfliktni karakter ljudskog rada. Naime, rad je kroz celokupnu istoriju ljudskog rada s jedne strane bio prinudan, a sa druge istovremeno stvaralački akt.

Kada govorimo o prinudnom karakteru ljudskog rada, ima se u vidu to da je ljudski rad kroz celokupnu istorijuljudskog rada bio neophodan uslov biološkog opstanka svakog čoveka i ljudske vrste u celini. Da bi mogao da opstane, da sebi i porodici obezbedi neophodne materijalne i druge uslove, čovek je morao da radi i u tom smislu ljudski rad ima prinudni karakter.

Ali, rad je za čoveka bio izazov, način da pred samim sobom i drugim članovima svoje zajednice potvrdi sopstvene sposobnosti i znanja. Tako se sa druge strane rad javlja kao stvaralački akt, jer čovek angažuje svoju fizičku i intelektualnu snagu i sposobnost, menja prirodni svet oko sebe i stvara novi svet, tako da se u suštini ljudskog rada trajno suočavaju dva protivurečna elementa:

● rad kao ekonomska veličina iza koje stoji biološka egzistencionalna prinuda, i

● rad kao stvaralačka samosvesna delatnost koja čini suštinu ljudskog bića.

Strana 21/31

19. Radno i slobodno vreme

Slobodno vreme je skup zanimanja kojima se pojedinac bavi, bilo da se odmori, da se razonodi, da razvije svoje obrazovanje i sl. nakon što se oslobodi svih profesionalnih, porodičnih ili društvenih obaveza, pa se tako slobodno vreme zove „neobaveza“.

Nastanak i širenje slobodnog vremena u savremenim društvima podstakli su proces modernizacije koji su uslovili rascep između javne i privatne sfere društvenog života.

Javna sfera ispoljava se u radu dok nasuprot rada stoji privatna sfera čoveka koja se ispoljava u raznim aktivnostima slobodnih vremena.

Granica između privatne i javne sfere sve više se smanjuje jer dolazi do prožimanja sfere rada aktivnostima iz slobodnog vremena.

Ni celokupno slobodno vreme nije oslobođeno bilo kakvog rada, a i u toku radnog vremena postoje delovi koji su relativno slobodni od rada.

Stvarno radno vreme često je duže od pravilno utvrđene obaveze da se radi, To se ogleda u prekovremenom ili dopunskom radu.

Potreba za slobodnim vremenom izaziva veće troškove koji usmeravaju rad ka produženju rada i znatan brojradnika pored obaveznih sati rada uzima dopunske poslove da bi poboljšali svoj životni standard.

Funkcionalna ispoljenost radnog vremena određena je ciljem da se postigne što veća efikasnost, a način korišćenja slobodnog vremena je podređen vrednosnim opredeljenjem pojedinca.

Dok je radno vreme - jednodimenzionalno jer u njemu čovek uglavnom koristi jedno ili ograničen deo svojih sposobnosti, i jednofunkcionalno jer u njemu čovek radi da bi zaradio sredstva egzistencije, slobodno vreme je višedimenzionalno jer čovek može da koristi sve svoje sposobnosti i višefunkcionanojer se u njemu čovek može baviti različitim aktivnostima.

Kako su potrebe, interesovanja i sklonosti ličnosti raznovrsne, tako se njihovo korišćenje slobodnog vremenarazlikuje, a kvalitet i kvantitet preduzetih aktivnosti u slobodnom vremenu zavisi od samog obima slobodnog vremena i njegove zavisnosti, odn. nezavisnosti radnog vremena.

Aktivnosti u slobodnom vremenu zavise od načina na koji čovek u toku radnog vremena radi, stepena organizovanosti rada, preokupiranosti poslom, zadovoljstva poslom, materijalnih sredstava itd.

Strana 22/31

20. Životna sredina, odnos životne sredine i radne snage

Životna sredina je sve ono što nas okružuje, odn. sve ono sa čime je čovek direktno ili indirektno povezan.

Čovekova životna sredina je i proizvodna, u periodu predindustrijskog društva u kome dominira zemljoradnja,stočarstvo i zanati. Čovek je svojim proizvodnim i drugim aktivnostima uticao na prirodu i menjao je, ali te promene su ograničene na lokalnu sredinu, isključivo na ona mesta na kojima čovek gradi svoja staništa.

Prirodna ravnoteža se ovakim odnosom čoveka i njegove okoline ne dovodi u pitanje.

Industrijski način proizvodnje i prva tehnološka revolucija na novi način suočili su čoveka i prirodu. Čovekov uticaj na prirodu u procesu proizvodnje ne ograničava se više isključivo na lokalnu sredinu, već se posledice uticaja prenose na širi prostor i čitavu planetu.

Industrijska proizvodnja, stalno povećanje obima proizvodnje i osvajanje novih tržišta zahvetaju sve veću količinu sirovina iz prirode. Međutim, dinamika uzimanja ovih sirovina je takva da se prirodnim ciklusom ne mogu obnoviti, i tako se u sve većoj meri narušava prirodna ravnoteza, odpočinje proces korišćenja energetskih i mineralnih sirovina koje nisu prirodno obnovljive. Visestruko se povećava kolicina otpadnih sirovina koje se izbacuju u prirodu i tako se zagađuju voda, vazduh, zemljište itd.

U prvim fazama industrijske proizvodnje, vlasnici kapitala ne vode računa o radnoj sredini i o uslovima rada zaposlenih, kao ni o zagađivanju životne sredine. Radnici koji rade u lošim radnim uslovima brže gube zdravlje i radnu sposobnost, a njihov životni vek se smanjuje. To dovodi do toga da se na duži rok smanjuje broj radno sposobnih i dužina radnog veka, i da radnici koji rade u lošim uslovima nisu motivisani za veće radno angažovanje.

Sve ovo dovodi do toga da vlasnici kapitala počinju da vode računa o uslovima rada zaposlenih, primenjuju mere zaštite na radu i zaštite radne sredine. Zaštita sopstvenog života i zdravlja prestaje da bude samo ličnastvar i odgovornost radnika, već postaje zajedničko pitanje poslodavaca i radnika.

Radnici i poslodavci prihvatili su da nije važno samo kolika je zarada radnika, koliko traje njegov radni dan, već i u kojoj meri čuva i obnavlja svoju radnu sposobnost i zdravlje. Dakle, životna i radna seredina čine organske delove jedne celine i samo takve ih je moguće proučavati.

Pitanja zaštite životne sredine postala su sastavni deo strategije i politike ekonomskog, tehnološkog i društvenog rada. Iz međusobnog odnosa životne i radne sredine, razvile su se i neke nove nauke: Ekologija, Teorija održivog razvoja i dr.

Strana 23/31

21. Moral, radni moral, motivacija za rad

Moral se određuje kao sistem normi, skup pravila ponašanja ljudi u društvu izgrađenih na shvatanju društva od toga šta je dobro a šta zlo.

Pod radnim moralom podrazumevaju se različite dužnosti i poželjna ponašanja koje čovek treba da ispuni u procesu rada u okviru radne grupe. Ako radnik usvoji norme o ponašanju koje se od njega očekuju, ako prihvati kao svoju unutrašnju potrebu, onda će biti izuzetno motivisan da se angažuje i za sebe i za organizaciju, Tako će ispoljiti pozitivan odnos prema radu.

Sistem moralnog ponašanja i sklop normi u radnoj grupi u kojoj se proces rada odvija, stvara društvo u celini.Ono postavlja pojedincu moralne zahteve koji su u skladu sa opštim shvatanjima o značaju i ulozi radnika.

Čovekova ukupna aktivnost određena je motivima i motivacijom.

Strana 24/31

22. Tržište radne snage, zaposlenost i zapošljavanje

Uvođenje i razvoj tržišne privrede dovelo je do formiranja nove institucije - tržište radne snage. Tržište radne snage može da se analizira i shvati u kontekstu funkcionisanja tržišne privrede u celini. Ona obuhvata:

● tržište roba● tržište kapitala, i● tržište radne snage

koji funkcionišu kao nedeljiva celina.

Tržište je splet međusobnih odnosa ponude i tražnje. Jedna od osnovnih karakteristika tržišta jeste konkurentnost, odn. na tržištu trajno opstaju samo oni koji su bolji od drugih, a to znači da se neprestano vodi konkurentska utakmica robe, kapitala i radne snage.

Tržište radne snage ima svoje specifične karakteristike u odnosu na ostala dva tržišta, što proističe iz činjenice da radna snaga nije samo objekat, već i subjekat koji aktivno učestvuje i utiče na kreiranje tržišta radne snage. Reč je o ljudima sa svojim ciljevima, vrednostima i obrazovanjem.

Na tržištu radne snage deluje opšti zakon ponude i tražnje.

● Ukoliko je tražnja radne snage veća od ponude, dolazi do povećanja broja zaposlenih i povećava se njihova zarada.

● U slučaju da je ponuda veća od tražnje, na tržištu radne snage dolazi do sledećih promena: opada broj zaposlenih, smanjuju se zarade i raste socijalno nezadovoljstvo.

Na cenu radne snage utiču ekonomski i neekonomski faktori.

● Ekonomski faktori: realna tržišna cena radne snage, stepen ekonomske izdržljivosti zaposlenih.● Neekonomski faktori: ukupno političko i društveno stanje, društvena moć sindikalno organizovanih

radnika.

Različite cene radne snage, odn. različite visine zarada, uslovljavaju kretanje radne snage iz grane u grane, iz regiona u region i od nižih ka višim zaradama.

Strana 25/31

23. Fleksibilni modeli zapošljanvanja

Nove tehnologije, razvoj savremenih komunikacija i brza razmena komunikacija pružaju mogućnost da se pored standardnih vidova uvode i novi fleksibilni modeli zapošljavanja. U dosadašnjoj praksi najbolje rezultate dali su sledeći oblici:

1. Rad sa nepunim radnim vremenom. Reč je o poslovima koji u uslovima dinamičnih promena u tehnologiji i organizaciji rada ne zahtevaju radno angažovanje radnika u punom radnom vremenu. Radnik se angažuje na deo radnog vremena koji je dovoljan da uspešno obavi tražene poslove i zadatke.

2. Rad kod više poslodavaca. Odnosi se na situaciju kada je radnik zaposlen kod poslodavca sa nepunim radnim vremenom i to podrazumeva njegovo pravo, ali i mogućnost da se radno angažuje kod drugih poslodavaca do punog radnog vremena. To je moguće samo kod onih poslova kod kojih priroda posla omogućava fleksibilnu organizaciju rada i raspoređivanje radnog vremena.

3. Rad van prostorija poslodavca. Ovakav oblik rada odn. zapošljavanja ima sve veću primenu, i na to je uticao razvoj informatičkih tehnologija i savremenih sredstava komunikacije i transporta. Ima određene prednosti jer smanjuje troškove poslodavca tako što ga oslobađa ulaganja u opremanje radnog mesta, transporta i drugih troškova, a radniku se omogućava da radi u boljim radnim i životnim uslovima, prijatnijoj radnoj atmosferi i da samostalno planira radno vreme.

4. Samozapošljavanje. To je oblik zapošljavanja gde se radnik ne zapošljava i ne zasniva radni odnoskod drugog poslodavca, već sam kreira i realizuje posao prema zahtevima tržišta. To podrazumeva da država i njene službe vode odgovarajuću politiku koja podstiče proces samozapošljavanja.

Strana 26/31

24. Nove tehnologije i promene u strukturi radne snage

Nove tehnologije donose pad relativne zaposlenosti kao jednu od svojih negativnih posledica, ali istovremeno donose i nove mogućnosti zapošljavanja.

Nove tehnologije uslovljavaju promene u strukturi zaposlenih. Mehanizacija i automatizacija dovode do smanjivanja broja zaposlenih u tradicionalnim industrijskim granama, kao što su proizvodnja i prerada metala, automobilska industrija, primarna poljoprivredna proizvodnja i sl. Istovremeno se povećava broj zaposlenih u informatici, nekim uslužnim delatnostima i javnim službama.

U prvim fazama tehnološke revolucije naglo raste procenat nekvalifikovanih i polukvalifikovanih radnika koji se za kratko vreme mogu obučiti da obavljaju određene poslove.

U narednim fazama raste procenat učešća visokokvalifikovanog i stručnog rada, kao i potreba permanentnogstručnog obrazovanja i sticanja novih profesionalnih vestina. To uslovljava potrebu da poslodavci u definisanju strategije tehnoloskog i organizacionog razvoja preduzeća kao jedan od bitnih elemenata uzmu sručno obrazovanje, odn. prilagođavanje profesionalnog znanja zaposlenih zahtevima novih tehnologija.

Strana 27/31

25. Proces doživotnog učenja

Stabilno i efikasno funkcionisanje radne snage povezano je sa procesom obrazovanja i stručnog usavršavanja. To uključuje dva aspekta:

1. Prilagođavanje sistema redovnog obrazovanja zahtevima novih tehnologija i potrebama savremene administracije.

2. Uspostavljanje i razvoj sistema permanentnog obrazovanja i stručnog usavršavanja i sticanja novih radnih i profesionalnih veština u toku radnog veka.

Neophodno je povezivanje ova dva sistema u jedinstvenu celinu permanentnog obrazovanja.

Proces permanentnog obrazovanja mora uvek da obuhvati tri nivoa:

1. Radnike koji se osposobljavaju za obavljanje novih poslova koji inoviraju i proširuju svoja stručna i profesionalna znanja i veštine.

2. Menadžere u cilju njihovog osposobljavanja da prate, analiziraju i definišu potrebe i organizuju proces permanentnog obrazovanja na nivou preduzeća

3. Inspekcijske organe i službe koji prate i kontrolišu osposobljenost radnika za uspešno obavljanje određenih poslova u cilju zaštite kvaliteta poslova, uspešne primene novih tehnologija, zaštite zdravlja i očuvanja radne sposobnosti zaposlenih.

Strana 28/31

26. Industrijski odnosi, pojam, nastanak, razvoj i akteri

Industrijski odnosi proučavaju društvene odnose i procese koji se odigravaju u konkretnom životu društva i koji se odvijaju u procesu rada.

Industrijski odnosi javljaju se u okviru društvene strukture novog građanskog društva. Dolazi do intenzivnog razvoja najpre manufakturne proizvodnje, a zatim i industrijske proizvodnje koja zahteva dva osnovna uslova:

1. najamnu radnu snagu, i2. tržište za sve masovniju proizvodnju

Nastaju dve nove društvene klase koje su ključni akteri industrijskih odnosa: najamni radnici i vlasnici kapitala tj. sloj menadžera koji u ime vlasnika upravlja njihovim kapitalom.

U početku su funkcije vlasnika kapitala i menadžera spojene, ali sa ukrupljavanjem kapitala i uvođenjem novih tehnologija ove dve funkcije se sve više razdvajaju.

I kod najamnih radnika dešavaju se određene promene. Sa razvojem industrijske proizvodnje i tržišne privrede, radnička klasa postaje sve masovnija. Radnici postaju sve obrazovaniji i sindikalno se organizuju i tek tada dobijaju neophodnu društvenu moć da bi postali relativno ravnopravan akter industrijskih odnosa.

Sa promenama u društvu, posebno u ekonomskoj sferi, iza zaoštravanja industrijskih konflikata i jačanjem države u ekonomskom životu društva, javlja se i treći akter - politička vlast, odn. država.

Na taj način konačno se konstituišu tri aktera savremenih industrijskih odnosa: sindikati, poslodavci i država.

Strana 29/31

27. Osnovna teorijska stanovišta o ljudskom radu

Društvena misao svake epohe shvata kjučnu ulogu rada za biološki i društveni opstanak i razvoj društva. To je ono što je zajedničko svim teorijskim i filozofskim pristupima radu. Međutim, svi oni na različite načine shvataju rad.

Filozofi i naučnici stare Grčke smatraju da je ljudska sloboda „sloboda od rada“, i da slobodni ljudi ne treba da rade jer fizički rad nije dostojan slobodnog čoveka već prada robovima.

Ekonomisti fiziokrati smatraju da je osnovni izvor ljudskog materijalnog bogatstva zemlja, i takav zaključak izvlače i činjenice da je obrada zemlje tj. poljoprivredna proizvodnja bila vekovima dominantan vid ekonomske aktivnosti društva.

Ekonomisti merkantilisti smatraju da je osnovni izvor ljudskog materijalnog bogatstva trgovina. Na formiranje ovakvog stava utiče pronalazak novih plovnih puteva i kontinenata, kao i razvoj međunarodnog saobraćaja i trgovine.

Ekonomisti klasične škole političke ekonomije tvrde da je osnovni izvor materijalnog bogatstva i razvoja društva ljudski rad. U tome im pomaže činjenica da su savremenici uspostavljanja i razvoja tržišne privrede.

Strana 30/31

InfoOva skripta nastala je u Kragujevcu 18. i 19. maja i početkom juna 2013. godine.Elektronsku verziju prva dva dela skripte (teme 1-21) obezbedio je Aleksandar Vesović.Korekcije prva dva dela, treći deo skripte i ovu integralnu verziju uradio je Aleksandar Urošević.

Strana 31/31