Srpska Trilogija - Stevan Jakovljevic

7/29/2019 Srpska Trilogija - Stevan Jakovljevic

http://slidepdf.com/reader/full/srpska-trilogija-stevan-jakovljevic 1/566

1

Antologija

SRPSKE KNjIŽEVNOSTI

***

Stevan JakovljevićSRPSKA TRILOGIJA



2

DEVETSTOČETRNAESTA



3

DEVETSTOČETRNAESTAUZ BRUJANjE ZVONA...SIROTE MAJKE...OD SADA PRIPADAMO OTADžBINIZDESNA, U TOPOVSKU KOLONU!...

NA DUGOM MARŠU TAMO SE GINENA PADINAMA CERANA DOMAKU POGLEDA I SLUHA NEPRIJATELjAOKO JEDNE PREĐICEPREKO SAVEŠTO NI U KRVAVOM RATU NIJE TAKO OBIČNA STVARPOD OKRILjEM KRSTARAT JE BUKTAOOSMATRAČNICA NA CRKVENOM TORNjU

NA KARTEČ!KRVAV TEKUĆI POSAONA UZORANIM I PUSTIM NjIVAMA MAČVEALAL TI VERA, TOBDžIJAPO ZAKONU OTPORASTRAŠNA VEST SELA SU GORELAU IŠČEKIVANjU SMRTIPA DOKLE ĆEMO?BILO JE TO DVADESETOGA NOVEMBRARELEJ„NAZDAR... NAZDAR“NAŠA ZEMLjA JE SLOBODNA

POD KRSTOMPOZADINA SLAVI NAŠE USPEHESMRT, ŽIVOT... IDU NAIZMENIČNOU ZATIŠJU

TOČAKOTMICA

ZEMLjA JE UZAVRELANE, BOGA RADI!ROVOVI SU OSTALI PRAZNINOVO KOSOVO POLjEZAROBLjENI„DANAS JE TEŠKO PRONAĆI REDOVE“

JANKOVA KLISURALIHVARI SAHRANjUJU DRŽAVU



4

MOJA, PETA BATERIJANA PRAGU OTADžBINEKOD GRANIČNOG KAMENAKO JE VERA, A KO NEVERAGOLGOTA

U PLANINAMAUSTA MIČU, TRBUH NE OSEĆABESPUĆE...AEROPLANI TUKUNA DOMAKU MORAUSOPŠI, RAB BOŽJI...ŽIVE LEŠINE OSTAJUSMEJALI SMO SE GLADNI...NA IVICI ŽIVOTAKRAJ MUKA...

SAN ILI JAVAOSTRVO SMRTIU FRONT!

TAMO DALEKO

KAPIJA SLOBODESOLUNHILISAD SMO OPET VOJSKAPOKRET MOGLENSKE PLANINEOSVETANA DNU PAKLAGORNIČEVOMALARIJAKAJMAKČALANKAPIJA SLOBODE OTVORENASIVA STENACRNA REKA„MALARIJA NAS SAKUPILA, MALARIJA RAZJURILA“„HRISTOS VASKRESE“NA LEĐIMA JEŽAPODNAREDNIK TANASIJEPTIČICE NEBESNEFRONT I POZADINAARLETAPREKO TALASA KRVIEPILOGGODINA HILjADU DEVETSTO TRIDESET ŠESTA



5

UZ BRUJANjE ZVONA...

Čudne su večeri na visokim planinama... Ravnica kao da tone u neki bezdan,lagano nestaje, a nad nama još uvek lebdi mlečni odblesak već zašlog sunca, ikroz njega žmirkajući zatreperi po koja zvezda.Te večeri, jula 1914, umuklo je već bilo i blejanje ovaca. Ovčarski psi serazmestili po okolnim brežuljcima, skotureni ali načuljenih ušiju... Jedino sečuo zričak i lavež pasa iz doline. Ovčari, uvijeni u jagnjeće kože, spavali su pozemlji. Samo jedan stražario je pokraj vatre, koja je tiho pucketala. A i on jedremao.Ležao sam na pokošenoj paprati i kroz pukotinu na krovinjari posmatrao jednu

sjajnu i svetlu tačku, koja se pomerala lagano, nečujno, još malo, još malo, izvezde nestade... Osećao se otužan miris izgnječene paprati i čulo šuškanje bubica... Sklapao sam oči. Još jedan dubok udisaj i telo kao da obamre... Negde je lanuo pas. Kao da čujem zrička; onda je umukao, pa opet zatreperio njegovšum, ali to kao da nije bio šum, već zvuk, koji se ponavljao pravilno, odmereno,kao zvono. Pa da, tu je bilo i stado... I kroza san sam čuo ritmičke udare, časslabije, čas jače, i meni se pričinjavalo kao da to zvono neko klati. Moguće,moguće... Ali psi nisu lajali, a planina je jezovito ćutala. A zvono se i dalje jogunasto klatilo, i ja otvorih oči.Zvoni... zvoni... drhtavo i tužno, odnekud iz daljine, iz doline, iz nekog sela, saneke crkve. Otkuda u ovo gluvo doba?... Pridigoh se. Stražar kao da se prenu, i pogleda me začuđeno. — Ne spava ti se?... — Čuješ li zvono?On nakrenu glavu na jednu stranu. Otvorenih usta blenuo je u tamnu noć. Ondase okrete meni i progovori ravnodušnim glasom: — A, ko mu ga zna! — i slegnu ramenima.Zavalio sam glavu na leđnu torbu, osluškujući neprestano. Pomislih da je tomožda običaj u ovom kraju. Sigurno je neka crkvena svečanost, uveravao sam

sebe. Ali teška, zlokobna slutnja vitlala je po duši. Možda je požar — pomislih ilagano se podigoh, da ne bih probudio one pored sebe. — Čuvaj se pasa, gospodine! — doviknu čobanin, pa se i on diže te iziđosmozajedno.Ogromni vrhovi ocrtavali su se prema zvezdanom nebu i kao džinovi senadnosili nad crnom zemljom. A zvono kao da je jecalo. Pogledah u pravcusela, daleko dole, odakle su svetlucale vatrice kao iz kakvoga ponora. Ipak senešto događalo. Čobanin ne umede da mi kaže da li je to uvek tako. A šta i on



6

zna?... Kao da živi na nekom drugom svetu. On poznaje svoje ovce u glavu, sa psima razgovara, po ceo dan sluša melodične zvuke medenica, i misli valjda da je tako i dole među ljudima. On sleže ramenima i čudno mu je što se ja tolikouzbuđujem. A i da je štogod, šta se to njega tiče. Njegovi psi-stražari spavaju,kurjaci su po jazbinama, ovce njegove miruju. Van toga sveta, on i ne poznaje

drugi. Nabi kabanicu na glavu i uđe u kolibu, a za njim i ja.Ćutali smo... Čobani malo govore. Osamljeni po ceo dan, upućeni su na sebe isvoje misli. Gledaju vas detinjskom ljubopitljivošću i puno puta pustiće vas da prođete, a da vam ne postave nijedno pitanje. Otpratiće prolaznika pogledom,ne dugo, a odmah zatim okrenuće leđa, pa će nabiti kabanicu, zagledati senegde u daljinu i tako će satima ostati.Za jedno kratko vreme zvuci se nisu čuli... Ali naskoro dopreše oni ponovo preko neme planine. Oko mene svi su spavali. Čobanin je dremljivo posmatraovatru i s vremena na vreme podsticao oganj. Celo biće njegovo odisalo je beskrajnom ravnodušnošću, koja je najzad prešla i na mene, i san me počeohvatati.Žuljala me postelja, okretao sam se, opet sam spavao, ali čini mi se neprestanou nekom polubunovnom stanju. A noć je odmicala. Kad sam otvorio oči, čobanisu već bili ustali, psi su lajali. Ali nešto se događalo. Iz daljine su dopiralidozivi, i onda se izvi samo jedan glas: — E-he-ej!Istok se pomalo belasao, sjaj zvezda gasio, a zornjača bleštala metalnim sjajem. — E-he-ej!... Objavljena mobilizacija!... Pokupite stado i terajte u dolinu.Čobani se zgledaše, kao da ne shvataju smisao reči i kao da se pitaju: a zašto

to? Šta su oni kome učinili? Njima je tako dobro ovde. Saživeli su se sa svojimstadom... priroda im sve daje, od ljudi ništa ne traže. Od njih su se već iotuđili... Van domašaja svoga pogleda, oni kao da ne znaju ni za ljude, ni zazemlju. — A ako neprijatelj dođe i pokupi vam stado? — reče neko. Njihove oči sinuše gorštačkom divljinom... Braniće se, braniće, do poslednjekapi.Potovariše čobani svoje torbe, zaokupiše stado i lagano, gotovo nevoljno pođoše niz planinu.

A planine i pojate ostale su puste...SIROTE MAJKE...

Moji su roditelji stari, patrijarhalni ljudi. Majka se brinula da mi se nije štadesilo, a otac, kao stari ispravan činovnik, razmišljao je da li ću na vreme stići usvoju komandu. Oboje su se obradovali kada su me videli. Ali je njihovo



7

raspoložene bilo već pomućeno kad sam im rekao da sutra izjutra treba dakrenem. Majka se zaplakala. Otac je ćutao. Ali sam osećao kako savlađuje svoj bol. Krijući pogled od mene, dobovao je nervozno prstima po stolu. Najzad progovori: — Šta ćeš... nije on sam. Ceo narod ide... Ne vredi plakati, opet će doći.

Da bih ih utešio, pričao sam kako rat ne može dugo trajati pri ovako usavršenojtehnici. Ali moja majka kao da to nije ni slušala. Ona je sva bila obuzeta jednom mišlju: — Eto, rodiš ga, čuvaš ga, da ga naposletku pratiš u rat...Moj se otac naljuti: — Vi ste žene zloslutnice. Šta plačeš?... Nismo ja i ti sami. Stotine hiljadaroditelja ispraćaju sutra svoju decu.Razgovor se onda preneo na Francuze, Ruse, Engleze... — Naravno da to ne može dugo trajati. Na jesen ima sve da se reši — govorio je otac. — Sirote majke! — plakala je moja mati, brišuće oči keceljom.Ona je uopštavala svoj bol, plakala je zbog sebe, a i za druge. U žena jerazvijeno osećanje materinstva, a ono je u tesnoj, organskoj vezi sa njihovom prirodom, njihovim bićem. I zato one više saosećaju nego što je to slučaj saljudima. A uz to, čovek se rastrže u neprekidnoj borbi, u kojoj očvrsne, ogrubi,dok je žena vezana više za kuću, decu, koju smatra kao deo svoga tela. — Ti bi bolje uradila da ga spremaš za put — prekide je moj otac.Moja mlađa sestra kao da nije shvatala o čemu je reč. Nju je više zanimalo kakoće mi uniforma stajati. Pričala mi je da je danas videla neke moje drugove i da

lepo izgledaju. Ožalostila se mnogo što i ja nemam uniformu, pa da je odmahobučem i da me vide njene drugarice. I već po deseti put mi je rekla da odmahtražim odsustvo, da bi me videla.Otac se nasmeja slušajući njeno naivno pričanje, pa će reći: — Za njih je rat zanimljiv sa dekorativne strane. Nego, ostavi ti ta njena pričanja i njene drugarice, već se spremaj. Sutra ti valja rano ustati.Upakovao sam što mi je najpotrebnije i legao. Majka je ostala da mi u toku noćispremi za jelo. Jer ko zna koliko ću putovati, a sad je teško ma šta kupovati nastanicama.

Otac me probudio.Oni su već odavno bili ustali. Na stolu su se nalazile upakovane moje stvari imajka mi je objašnjavala gde je šta. Seli smo za doručak. Svi smo bili usiljenoravnodušni i, činilo mi se, bila je potrebna samo jedna reč, pa da se prospe bujica suza i nežnosti. Otac je razgovarao, a majka me netremice gledala i svremena na vreme tiho i s drhtajima uzdisala. Uviđao sam koliko je teškonjihovo duševno stanje, pa mi se činilo: lakše će biti i njima i meni kad serastanemo. Pogledao sam na časovnik.



8

— E... — Šta? — i majka me sa strahom pogledala. — Je li vreme? — dodade otac, pa se diže, kao da želi da ubrza trenutak rastanka. — Sine, zar ideš? — Mati mi pade oko vrata. Osećao sam kako drhti i sve me

jače steže. Zaplaka se i sestra, valjda što je videla od majke. Otac je grizao usnui sa mukom se savlađivao. Onda se obrati majci. — Dosta, budi pametna. Šta buniš dete... Tako mora biti — pa joj odmače rukeod moga vrata i ledenim glasom obrati se meni: — Sine, otadžbina te zove...Budi veran zakletvi... i izvršuj sve što ti se naredi... — Onda zastade, kao da sezagrcnu: Neka ti je Bog na pomoći!Ja uzeh stvari. Priđoh nanovo majci i poljubih joj ruku, ona mene u jedan pa udrugi obraz. — Sine, moliću se Bogu za tebe, da mi te čuva — i pokri lice rukama.Sestra mi se obisnu o vrat. Dugo me ljubila, pa me onda uhvati za ruku, da meisprati.Otac je pomilova: — E, vrati se ti, imam nešto da mu kažem... — Pa što? — i napući usta. — E, još jednom do viđenja! — poljubih je i pođoh žurno sa ocem. — Da pišeš i da tražiš odsustvo! — dobaci mi sestra, kojoj mahnuh rukom, ionda zatvorih vrata.Išli smo jedno vreme ćuteći. Otac kao da se mučio, hteo je nešto da mi kaže. Naizlazu zastadosmo.

— E, sine da se rastanemo. Ali... hoću da ti nešto kažem. Naš rastanak moždaće biti duži. Ti ćeš doći... ne sumnjam... ali ja sam star... osećam... — donja muusna zadrhta. — Ne govori o tome. Sve će dobro biti. — Ljudi smo... ti znaš... pazi majku i sestre — on se opet uozbilji. — Budirazuman i čuvaj se. E, zbogom, i srećan ti put!...Dotada nisam naročito pomišljao da mi se šta može desiti. Ali suze majčine sumi navlačile tugu, ne toliko što sam se plašio za sebe, koliko zbog bola koji binjoj bio nanesen... A posle i zavet očev. Još i ta mogućnost. Bilo mi je teško. I

požurih se da utonem u onaj narod, koji je već preživeo ove prve, teške utiskerastanka.

OD SADA PRIPADAMO OTADžBINI



9

Osećao bih se lakše, čini mi se, da sam u nekoj jedinici koja se mobiliše u momrodnom mestu. Tu su bili svi moji drugovi i poznanici. A ovako, idem unepoznato mesto, među tuđ svet.Seljaci su pristizali u masama. Popisana kola zakrčila ulice. Na uglovima seokupili đaci i veselo razgovaraju, a trgovci zadovoljno trljaju ruke.

Na stanici žagor. Dugačka kompozicija, puna municije, kreće... Na rampiutovaruju kola i konje. Ispred perona postrojena četa inženjeraca, u punoj ratnojspremi, čeka da se popne u voz... Narod navire sa svih strana. Jedan kapetanizdavao je stroga naređenja. Vojnici sa bajonetima svuda oko stanice...Lokomotive su pištale, signalno zvono odjekivalo, sklapale se kompozicije od praznih zateklih vagona... Narod nagrnu na neke od tih vagona, što ihzaustaviše pred stanicom. — Stani, marvo... Zaustavi! — naredi kapetan odsečno vojniku na straži. — Gde ste zapeli? — U komandu — usudi se jedan da odgovori. — A gde ti je komanda? — Valjevo... — Budalo jedna, pa kud si navro za Veles?... Teraj to napolje! — naredivojniku. — Kad bude vreme, javiće se. Šta je?... Za tebe ne važi naredba? — obrati se meni. — Oprostite, hteo sam samo da pitam kada voz polazi? — Rekao sam da ćemo objaviti — onda me dohvati za rame, vojnik me prihvatii tako se nađoh u onoj masi naroda. Neki su gunđali, ali ne toliko glasno da bi ih mogao i kapetan čuti.

— Eh, šta ćeš, vojna disciplina!... Stroga vika na vojnika! — čuli su se glasovi. — A što si ti zapeo prvoga dana, kad ti je blizu? — Znaš kako je... rat je, možda mi komanda krene, pa ne volim da imam poslasa ratni paragrafi — objašnjavao je neko pored mene. — Gde bismo već sad bili, da smo još jutros krenuli! — žali se jedan. — Druže, ne sekiraj se... i ovo spada u rok službe — dobaci jedan debeljko, pase maši svoje torbe, odakle izvadi meso i hleb. — Sigurno ti ovo prvi put, te neznaš šta znači to „džodisati“... Vidiš... jedinica krene, pa stane, onda opet hajdsto metara, zatim stoj tri sata u mestu.

— A zašto? — A vrag bi ga znao... Zaglavi se nešto napred, ili takva mu je situacija...Lokomotiva na ulazu pisnu i kompozicija, sastavljena od vagona označenih kaoklase, zatim furgona, otvorenih vagona punih naroda zahuktano ulete u stanicui, ne zadržavajući se, produži dalje. Oni iz vagona mahali su rukama, podvriskivali, čula se i pesma, a neki u poslednjem otvorenom vagonuzagrljeni, i viču iz sveg glasa: „Dole Švabe... dole!“ — i njihovi uzvici izgubišese sa kloparanjem gvožđa.



10

Iza stanice čuje se takođe pesma. Grupa seljaka navali na peron. Vojnik ihzaustavlja. — More, može... požurite — viču ovi iza ograde. — Samo se na vas čeka.Seljaci zastadoše neodlučno. — Odbij! — naređuje vojnik.

— Što, bre, odbij, ne idemo na svadbu, već u rat. — Tako je naređeno... Tamo idite, pa čekajte. Neke vagone doteraše pred stanicu. Narod zagalami, počeše kupiti torbe i svinagrnuše izlazu. Stražar ih je s mukom zadržavao. Najzad neko viknu da senarod pusti i svet pokulja sa svih strana, preskačući ogradu, gurajući se, vičući,dozivajući jedan drugoga. Masa ponese i mene, razmaknuh laktovima, a onajdebeljko nalegao na moja leđa, i zapeo iz sve snage. — Ama polako, čoveče! — Samo pravo i guraj — veli on i zapinje još jače.Zapeh i ja, i tako se dočepasmo jednoga furgona. On me gotovo ubaci, te mudodadoh ruku i izvukoh i njega. — Tako — govorio je trljajući ruke — sve ide na snagu... Pazi da ne uđeš — dobaci jednome, koji samo pomoli glavu. Onda se obrati ostalima: — Sedite naulaz, i opustite noge... tako, da se bar i mi malo opružimo.Iako se ne poznajemo, ophodimo se jedan prema drugome kao da smo stari prijatelji. Vojska nas je izjednačila, idemo istome cilju, borimo se za istu stvar. — Druže, gde ti je komanda? — zapita neko debeljka. — Najjača, najsilnija, najvažnija komanda, bez koje se ne može. Mesarska četaDunavske divizije — govorio je brišući znoj.

— Jaka komanda! — Najviše sam mrzeo kuvare i posilne, slavu im njinu... — Bez nas, bre, ne možete. Ko će vas hraniti? — govorio je debeljkootkopčavajući prsnik, pa zavuče ruku u nedra i poče da se briše. — A posle, gdeću ja ovakav? Našli bi me od prve — i on se zadovoljno nasmeja. — Šteta bi velika... — Ćut! — Viknu neko sa ulaza, i oni koji su sedeli poskakaše. Na vratima vagona pojavi se onaj kapetan. — Šta je ovo? — kapetan sve odmeri pogledom i poče da nas prebrojava. Zatim

se okrete onima koji su stajali napolju: — Neka uđu još dvadeset... I niko da minije izišao iz vagona!Počeše novi da ulaze; stari se pomeraju, neki sedaju, da bi što pre zauzelimesto. — Ala smo se zgusnuli — dobaci neko. — Nema tu „ali“ — govorio je jedan od onih koji su sada ušli, nastavljajući,verovatno, započeti razgovor. — Spartanci su sve one sa fizičkim nedostacimaubijali, da bi sačuvali rasu. Dobro, takav zakon u nas ne postoji. Ali evo ti sad



11

prilike da sa tim škartovima raščistiš... Prvo bih njih pustio u borbu. Ako nema jedno oko, a ima zdrave noge, natovari mu municiju na leđa, pa neka nosi dotledok ne pogine. Ako ima zdrave oči, a nema jednu nogu, stavi ga negde u zasedui podaj mu mitraljez... — A šta ćemo sa onim „cvećkama“... zaraženim? — pita kroz smeh jedan sa

riđim brkovima. — „Markiranim“? E, bato, njih bih stavio na raspoloženje regrutima, kao pokretne nišanske mete.Okolni se zasmejaše. — Pa to ti, bre, osudi čoveka na smrt — dobaci debeljko, mašući oko licašarenom maramom, da bi se rashladio. — A zar ja nisam?... Zar nisi i ti? — Nemoj da ga vređaš... — Ala se „štrecnu“!... — Kuvar je on... — More, i njega bih ja pored mitraljeza — dobacivali su sa raznih strana naračun debeljka, koji se zadovoljno smejao. — Jest, a šta ćemo onda sa mitraljezom? — E, bato, tu bih pored mitraljeza postavio one ćorave u jedno oko, ali sazdravim nogama, pa neka oni spasavaju mitraljez. A ako svi izginu i ostanemitraljez... opet dobro: manje je tri do četiri škarta. — Slušaj, narode — skoči onaj sa riđim brkovima — sedite jedan do drugoga ioduprite se leđima o zid, tako... — A o šta ću da se oduprem ja? — zapita jedan koji je stajao pri otvorenim

vratima. — Ti se zguri, a kad naiđe most, ti se onda nasloni... — Da ti malo pročibuka leđa... — Šta se buniš — upade onaj riđi — okreni se upolje, i sedi. Eto tako! Sad seluftiraj!I tako se svi razmestismo.Pored nas prohukta lokomotiva. Malo zatim naiđe nova kompozicija i zaustavise u stanici. Opet se razleže pesma, čuje se vika i larma. Neki poskakali iz vozai potrčali na peron da traže vodu. Kapetan viče, straža ih vraća. O naše vagone s

treskom lupi lokomotiva i odmah zatim krete, da nas prikači za novukompoziciju. — Vozi... teraj! — padali su povici. — Jeste li nas željni? — zapita debeljkoone iz susednog voza.I opet treskanje, luparanje vagona, i najzad se sve utiša. Na peronu su ostali jošsamo kapetan i straža. Napolju se začu pištaljka. Lokomotiva pisnu, vagoni zatakaraše i kompozicijakrete, uz dreku vojnika, dovikivanje n dobacivanje svima onima pored pruge.



12

Imalo ih je kao da putuju na neko veselje. A mnogi su nosili u duši nostalgiju zaostavljenom kućom i porodicom. Osmehivali su se na šale, ali je još bilo sete nanjihovom licu. S vremena na vreme bi se zamislili i lak uzdah, gotovoneprimetan, otimao im se iz grudi. Samo ne zadugo. Sunce je osvajalo, a uvagonu bila zapara. Ljudi poskidali kape i gunjeve... Ređaju se novi utisci i

narušavaju onaj gotovo ustaljen tok misli, a što bliže komandi, u svima rasteosećanje iščekivanja o tom novom životu. Opšti talas mase obuhvata i ovenostalgične, vitla ih, slama, dok ne naviknu i onda će svi zajedno, kao zahuktalareka, juriti tamo gde im se naredi.Bilo ih je iz raznih komandi. Neki se na usputnim stanicama skidali. — E, zdravo braćo! — rekoše kad voz stade. — Daj Bože da se opet vidimo.Debeljko se izmigolji iz jednog ugla i dobaci: — Slušaj, druže, piši kad stigneš!Bilo je malo vojnika na ulici, više seljaka, starijih, sa torbama na leđima... Iz palanačkih radnja dopirao je miris katrana i štavljenih koža. Pred kafanamasedeli starci i posmatrali prolaznike... A kuće promiču, sve ih je manje,odstojanje od kasarne se sve više smanjuje, a s tim, čini mi se, iščezava i onaj bezbrižni život... Ne znam da li da usporim hod, ili da prekratim što preneizvesnost, pa da se uvučem u samoga sebe i okrećem po volji i naređenjudrugih...Pred ogradom posedali seljaci i zure u onu poljanu gde su im sinovi, braća.Čekaju da prime njihove stvari, ili da uzmu... možda poslednje zbogom.Pred kapijom zastadoh neodlučno. — Artiljerijski puk? — obratio sam se stražaru.

— Prolazi — odgovori stražar i ne gledajući me, kao da je hteo reći: unutramože svaki, ali je otuda teško izići.Zakoračih. Ugledah jednoga narednika kako postrojava vojnike. Malo dalje jedna grupa nosila je slamu... Jedan je trčao nekuda. Neki podnarednik vikao navojnika, koji je držao konja na dugačkom konopcu i terao ukrug. Tamo dalje su podizali šatore, a rezervisti se na otvorenoj poljani presvlačili... Sva licauozbiljena, svi žure, samo ja stojim na sredini kruga, neodlučan na koju li ćustranu. — Pardon — obratih se jednom kaplaru.

Ali on prođe žurno pored mene, i tek kada se odmače, kao da se nečega priseti,okrete se i rukom mi pokaza: — Tamo! — i produži.Uputih se u pravcu onih šatora i ugledah kako ispod jednog drveta sede zastolom neki oficiri, okruženi rezervistima. Priđoh i ja.Prijavljivali se rezervisti redom i odgovarali na pitanja šta je ko bio u kadru. Nišandžija, punilac... Pomoćnik nišandžije... vozar. — Koji? — zapita potporučnik.



13

— Šta ga pitate? — upade kapetan. — Vidite kakav je smolav. — Srednji? — zapita potporučnik.Rezervista razvuče usta u osmeh i procedi nešto u znak odobravanja. — A ti? — obrati se kapetan meni.Rekoh mu svoje ime i prezime i zanimanje u građanstvu.

— Ne pitam te to, nego kakvu si službu vršio u bateriji, imaš li čin? — Đak, podnarednik.Potporučnik je prevlačio prstom preko spiska, pogleda do kraja, a onda se obratikapetanu: — Nema ga... — E, idi u drugu bateriju, eno tamo! — i pokaza mi rukom u pravcu nekihšupa, ispod kojih su zjapile topovske cevi.Moje su cipele tupo odjekivale prema lupi potkovanih vojničkih čizama.Gledajući onaj pravilno „uparkirani“ čelik, ona stroga lica, slušajući odsečnekomande, imao sam utisak kao da tonem u neku dubinu, beznadežno,nepovratno. Bojažljivo sam se kretao i gotovo zastrašeno priđoh stolu za kojimsu sedeli poručnik i narednik. Nisam zaboravio da im prvo kažem čin.Opet me uputiše dalje...Kao da sam se malo uživeo u okolinu... Zastadoh pred štalom odakle mezapahnu miris sena i amonijaka, podsećajući me na život u kadru. Konji su bilinešto uznemireni, čulo se trupkanje nogu i rzanje. Najednom začuh komandu: — Kod konja! — Primi! — viknuše vojnici složno uglas i odjeknu jednovremeno: šljap, šljap.

I kao da se onaj moj život u kadru slepi sa ovim sadašnjim, sve mi se učini poznato i blisko, a sve ono što se zbivalo u međuvremenu kao da iščeznu Namah, odjednom. Smetalo mi je sada građansko odelo i požurih da nađemsvoju jedinicu. — Još ste nam samo vi nedostajali — govorio je jedan kapetan — pa smokompletni. Sada spisak možemo zaključiti.I za mnom kao da se zatvoriše vrata.Stajao sam neodlučan, ne znajući šta treba da radim, ni kuda da idem. — Dakle, od ovoga momenta si podnarednik pete baterije! — obrati mi se onaj

kapetan. — Baterija je kod onih šatora. Idi nađi baterijskog narednika i reci muda ti dâ novo odelo i ostalu potrebnu spremu. — Razumem! — ponavljao sam, a pri polasku zamalo da vojnički pozdravim igotovo stidljivo se dohvatih za šešir, i uputih u pravcu onih šatora i ljudi okolonjih. Za njih je odsad bila vezana moja sudbina, za onoga narednika, za onogaredova u širokim čizmama, za celu onu masu ljudi koji se postrojili, ukočili igledaju u narednika, koji objašnjava:



14

—... Svršeno je. Od sada za vas važe pravila i propisi o vojnoj disciplini. Koodrekne poslušnost, ko izbegava službu, ko ometa rad, sudiće mu se po kratkom postupku. Biće izveden pred ratni sud i streljan... Jeste li razumeli?...Masa nešto procedi kroz zube u znak razumevanja i ostade nema i ukočena.Uniforma, onaj čelik... paragrafi... disciplina... smrt, neka osećanja teška kao

olovo padala su na duše, zalazila u najskrivenije kute i potiskivala nežne misli o porodici, ljubavne drhtaje i mnoge sitne brige svakidašnjeg života... Vojnici sunetremice gledali narednika, kao da čekaju razrešenje ili neko pravdanje zaonako teške reči. A narednik, naslonjen na sablju, produžio je: — Saznali ste da nam je Austrija bez povoda objavila rat. Naše kuće, naše porodice i sve one tekovine koje su znojem našim i naših predaka izgrađene,hoće neprijatelj da uništi. I još više... hoće da nam porobi Otadžbinu...Branićemo se do poslednjeg čoveka. Jeste li razumeli? — Razumeli smo! — grmnuše jednoglasno vojnici. Ovim usklikom sliše se sveone pojedinačne misli u jedno zajedničko osećanje, izraženo u pojmu:Otadžbina. Kao da su tek sada razumeli da je svaki od njih jedan mali beočug uogromnom lancu, i da svaki nosi jedan deo odgovornosti na sebi. I zato im jeizraz lica bio vedriji. Gledali su narednika smelo u oči. — Kaplare — obrati se narednik — poslužioce vodi kod topova, a vozare uštalu.I pade komanda, zvecnuše mamuze, masa polegnu i tresnu nogom. — Dobro je, vojnici! — pozdravi ih narednik. — Staraćemo se! — odgovoriše oni složno, i onda se izvi jedan glas:Jesam li ti, jelane,

govorio, divna vita jelo... Narednik se okrete i pođe u šator. Tada mu priđoh. — A, ti si taj... Vidim ja da mi jedan nedostaje. — Onda se obrati jednomevojniku: — Vodi podnarednika kod rukovaoca da mu dâ odelo i ostalu spremu.Pesma je odjekivala kasarnskim krugom i čuli su se složni udari nogu. Sasvimnesvesno podskočih da promenim korak, i od toga trenutka ovaj odmereni taktkao da ukalupi i moje misli...Žuljila me jaka, smetale mi čizme, teška mi bila sablja, saplitao sam se omamuze... Ali sa izvesnim ponosom posmatrao sam one dve zvezdice na

ramenu, a vojnici su sa nekim strahopoštovanjem prolazili pored mene.Bilo mi je odmah jasno. Ljudi u vojsci imaju dva lica: jedno kojim gledajuispred sebe, a drugim iza sebe. Iako su ispred mene bile visoke stepenice, ipak me je tešilo što je za mnom velika masa, koja se okreće po mojem naređenju ikoja se stara da pogađa moje misli.Pritegao sam sablju, poduhvatio je propisno, zategao bluzu i stao predkomandirom u stavu „mirno“. — Gospodine kapetane, došao sam da vam se javim...



15

— A-ha!... Naravno, sasvim drugi čovek.Razvukao sam usne u smeh, verovatno isto onako kao onaj srednji vozar iz prve baterije. — Pošto si položio oficirski ispit, određujem te za vodnika drugog voda. Naredniče, to ćeš staviti u baterijsku zapovest. Dužnosti vodnika su opisane u

„Pravilu službe“, a dalja uputstva dobićeš od potporučnika Aleksandra. Jesi lirazumeo? — Razumem!... Gospodine kapetane, biću tako slobodan da vas zamolim... — Nema ovde „biću tako slobodan“... Tako se razgovara sa frajlicama. Molim,i odmah izloži šta želiš. — Gospodine kapetane, molim za dozvolu da odnesem u varoš civilno odelo i potesnim sare na čizmama. — Dobro, imaš dozvolu do pet časova po podne.Pozdravio sam i nemarno se okrenuo na drugu stranu. — Podnaredniče!Jedva sam shvatio da se to na mene odnosi, pa se žurno vratih strepeći da sekomandir nije predomislio... — Za ovaj momenat ti praštam, jer si nov i još se nisi svikao. Ali odsad upamti:kad polaziš od starešine, onda salutiraš, okreneš se nalevo-krug u stavu mirno, itek onda polaziš. Time ćeš davati primer vojnicima, a isto ćeš zahtevati i odnjih. Jesi li razumeo?Govorio je odsečnim glasom i sugestivno me pitao da li sam razumeo. Tu pogovora nema. I ja sam nesvesno ponavljao: „Razumem, razumem.“Svratio sam do šatora da uzmem odelo. Moj „stan“, koji su sačinjavala dva

šatorska krila pod nagibom, i dva trouglasta dodatka sa strane, nalazio se u prvom redu s desne strane, na uglu. Zatekao sam moga „sobnog“ kolegu, podnarednika rezervistu, vođu odeljenja, inače ekonoma svoga dobra, Traila izVratne. Zakrvavljenih očiju, pretio je jednom redovu da će mu jabučicu iščupatiako se još jednom saplete o kolac za koji je utvrđen šator. — Ide kô marva i ne gleda gde gazi — govorio je sav crven u licu, pa se opetobrati vojniku: — Jesi li razumeo?Onda mi priča kako je određen da sa vojnicima donese slamu za prostirku i dase ja ne brinem, on će urediti naš šator.

Pri izlasku iz kasarnskog kruga usporih hod, da bi me stražar uočio. Pretvaraosam se da ga ne gledam, ali sam dobro primetio kad je spustio ruku niz kaiš puške i zauzeo stav „mirno“. Otpozdravio sam ga nemarno. Bio sam tada gordna moje dve zvezdice. Pri susretu sa vojnicima naročito sam ih posmatrao, da bime pozdravili. U početku, to je bila mala razonoda za mene i kao nekozadovoljenje za sve one pridike koje mi je održao komandir. Tešio sam se da isav taj narod mora isto onako ćutati preda mnom, kao što sam i ja jutros predkomandirom... Jer ja nosim dve zvezdice i tu pogovora nema. Mamuze su



16

zveckale, sablja je tandrkala o rogobatnu kaldrmu i ja sam se prsio.Podnarednik... Bog!A kada mi je još obućar potesnio i sare od čizama, eh, kao da sam odrastao saovom sabljom. Šetao bih, zagledao u prozore, sedeo pred onom kafanom, ali...vreme je neumoljivo odmicalo. Trebalo je krenuti u logor, u šator na slamu, kod

Traila, ili možda u štalu.Trailo je već bio uredio šator i vojnici su pod njegovim nadzorom čistili krug.Dežurni potporučnik, vodnik, sa ešarpom o pojasu, naslonio se na sablju i propuštao redom vozare, koji su vodili konje na pojilo. Priđoh potporučniku dase javim. — Dobro... Slušaj, kada se svrši konjopoj, uredi stroj za večeru.Prva moja dužnost... Vraćam se šatoru i mislim, kakav ono beše postupak.Stroj... pa molitva. Oko toga nešto beše... Treba komandovati „kape skini!“, alida li pre trubnog znaka ili posle? Poboravio sam te sitnice, i zapitah Traila dami objasni. — Ništa nemaš ti. Samo naredi trubaču da svira „zbor“, onda prebroj vojnike iiziđi potporučniku na raport. On vrši molitvu. A ti posle radi šta ti se naredi.Pošto je Trailo uprostio stvar, to se zavučem u šator da vidim kako izgleda. Zamnom uđe i on. Preko debeloga sloja slame prebačeno ćebe, te se ja sav uvalih. — Digao sam jednu balu više, pa sam svima napunio šatore — hvalio se Trailo. — Kako si smeo i mogao? — Eh... Je li tebi ovo prvi rat?... Naučićeš se, de!... Ja zagovaram rukovaoca, amojim zemljacima mignem okom. Oni već znaju... Stari su to vojnici. Nego! Uratu što ko uvati! — tako mi je davao prve lekcije podnarednik rezer-vista,

Trailo Živulović.Slušam i mislim kako moje školsko iskustvo nema mnogo važnosti u ovojnovoj sredini. A Trailo je već bio u jednom ratu, on je prekaljen vojnik, zatogovori ubedljivo, sa autoritetom. On i ne krije takve svoje podvige, jer je radio,upravo krao, za svoju jedinicu i bio čvrsto uveren da radi za opšte dobro...Ležeći udobno na debeloj slami počeo sam i sâm verovati da je on u punom pravu. Bilo je meko i prijatno... Obazreh se zadovoljno oko sebe i tada primetihda mi nema šinjela i čuturice što sam ih jutros primio. Pomislih da ih je Trailo prilikom nameštanja šatora negde sklonio, te ga uzgred upitah gde mi je ostavio

šinjel i čuturicu. On se uozbilji, a zatim me začuđeno zapita: — A gde si ih ostavio? — Gde bih na drugo mesto, nego ovde. — Pogledasmo se, pa mi najednom pade na pamet: — Da nisi ti slučajno namignuo svojim zemljacima?Trailu zaigraše muskuli na vilicama, šmrknu kroz nos, i stavi ruku na grudi: — A ne, ne, živa mi deca... Ah, firija drakuluj! — škripnu zubima, onda se izviiznad šatora i povika: — Jankulj, Živulj!



17

U susednom šatoru zašušta slama i tek nečije mamuze tresnuše pred šatorom. — Odite unutra! — reče im značajnim glasom. — Slušajte, našem podnaredniku su danas ukrali šinjel i čuturicu. Sigurno onda kada smo otišli zaslamu. E, pa... vi znate, ima da se nađe. — Razumem! — povikaše uglas.

— Tu... kod trećaka... četvrtaka... Hja! — i mignu okom. — Kad padne mrak...Ajd sad! — pa se okrete meni: — Vreme je.Izvukoh se iz šatora misleći neprestano na ovu zapovest Trailovu. — Trubač, sviraj zbor! — reče odsečno Trailo umesto mene. — Ama je li, bogati, kako će oni da nađu stvari, kad ne znaju?... — E, će nađu, de!... Nije im prvina da traže ukradene stvari — zateže Trailo pojas i ode da stane na desno krilo.Vojnici su žurno prilazili, vukući na nogama glomazne žute čizme, nosećisobom miris štale, pokošena sena i naftalina. Već su zapamtili i svoje mesto.Komanda pade i zvecnuše mamuze. Tajac. Stotine očiju upiše se u mene, prateći netremice svaki moj pokret. Stotina meni nepoznatih ljudi napregnutihnerava i muskula, stajala je ukočena, svi gotovi da se bezuslovno pokore mojimzapovestima... Gledajući ona poslušna lica, u meni su se stvarala sasvimsuprotna osećanja... Ja sam se prsio i činilo mi se da sam viši od svih, pa čak iod onoga desnokrilnoga vozara sa kukastim nosom i velikom glavom kao punazobnica. Komandovao sam još strože, i oni složno zabaciše glave udesno,zatrupkaše nogama, a stroj se povi, čas napred, pa nazad, kao žitni val, razvučese, opet se skupi i onda zaneme... Čuo sam samo zvek svojih mamuza. Neko sezakašlja. Pogledao sam strogo u tom pravcu, isto onako kao i baterijski

narednik. A vojnici su me gledali iz očnog ugla, očekujući novu komandu. I kaoda ih kreće jedan mehanizam, ispraviše glave gledajući daleko ispred sebe. Pademi u oči samo jedan crnomanjasti, tamo negde na levom krilu, sa opuštenomdonjom usnom i otvorenim ustima, kako ravnodušno gleda ispred sebe, kao dadrema.Potporučnik se lagano približavao, odbacujući desnu nogu u stranu, da se nezaplete o sablju. Zaustavio se preda mnom, primio ravnodušno raport, jer jeznao unapred šta ću mu reći. Pošto mi lako otpozdravi, pozdravio je odsečnovojnike. Iz stotinu grla odjeknu složno:

— Bog ti pomogo!Po završenoj molitvi potporučnik naredi da se vojnici prozovu. Baterijskinarednik je čitao razna imena, Traila, Milana, Stankulja, Stojana, Dušana, beše jedan Vučko, onda Krsta... Poljanom se razlegalo: „Ja.... ja“, u raznim tonovimai oktavama, dok se jedan pri pomenu: Tanasije Prvulović, prodra iz sveg glasa iodjek se odbi o zidove štala. — Ti, Taso, kao da si guštere gutao! — prekide čitanje potporučnik.



18

A Tasa, onaj s levoga krila, sa opuštenom donjom usnom, razvuče usta u blaženosmeh, pa se nasmeja i potporučnik, a sa njim i cela baterija.Svi su bili na licu. Onda se potporučnik ispravi i strogim glasom saopšti da jeodsad zabranjen svaki izlaz u varoš, i ma gde iz bivaka. — Vi odsad pripadate otadžbini... Ona neće zloupotrebiti vašu dobru volju, ali

isto tako i svaki onaj koji se ogreši o pravila i propise, iskusiće najstrožu kaznu.Bilo je tu raznih lica, sa raznolikom naravi, čudnim pojmovima, mnogimobičajima, iz raznih mesta. Mnogi su imali i prošlost svoju, nimalo zavidnu,neki beznačajnu, drugi časnu i poštenu. Svi ti ljudi, sabijeni u stroju, slušajudanas već drugi put reči: preki sud, streljanje... i njihove misli, ma kakoraznovrsnim tokovima stremile, kanališu se u jednome pravcu.Kada im dadoše voljno, da uzmu porcije za jelo, ljudi se ćuteći, a žurno,raziđoše i opet se vratiše u stroj. Onda ih voljnim korakom odvedoh pred kazan.Gibajući se s noge na nogu, prilazili su lagano, podmetali porcije i odlazili na poljanu. Tek sada odjeknu veseli žagor. A odatle su išli na bunar, gde su pralisudove.Sunce je već zašlo... Sivkasta prašina lagano se taložila.Sa jednog kraja logora dopirala je monotona, otegnuta pesma vojnika, što je umnogima budilo sećanje na rodni kraj. Neko je u blizini ćurlikao na sviralinarodnu igru, iz svega četiri tona, dok ga je drugi iz susednoga šatora pratio, pevušeći: „Šalaj Danke, gizdave devojke“... Najzad pesma zamre, svirkaumuče. Vojnici su raspremali šatore i iz jednoga se čulo: — A ti, bre, svu slamu privukao, a ja ležim na zemlji. — Šta je ovo, šta je ovo? — začu se strogi glas baterijskog narednika. — Ko

vam je kazao da se zavlačite u šatore. Napolje!Izvukoh se brzo. Ali je narednik naišao prvo na Traila. — Pa to onako... kao da smo na seljačkom vašaru... a?... Slušaj, razumeš li, dato nisam više video... Vozari napred... Vas četvorica bićete požarni u štali, a od poslužioca, vas četvorica, požarni u bivaku i još vas četvorica — straža kodtopova. Sve ja moram... — Gospodine naredniče, ja sam mislio — usudi se Trailo. — Šta mislio, gde piše to?... Znaš li ti, podnaredniče, da ću da te zgromošem...Slušaj, razumeš li, dok gamižeš na ovoj zemlji u uniformi, to ti je odsad

dužnost. I uvek da me na vreme izvestiš! — ljutito dobaci baterijski narednik. — Šta ćeš... sve je to rok službe — obrati mi se Trailo, kao da se pravda za sveone prekore baterijskog narednika.Trubači su se sakupljali. Jedan pisnu, kao da proba trubu. Malo zatimrastegnuto odjeknu povečerje... Umoran narod zavlačio se u šatore. Živost jezamirala i logorom ovlada tišina. S vremena na vreme čulo se rzanje konja, a iz polja je dopirao metalni zvuk zrička. Zvezde su nevino žmirkale.. Gotovo dazaspim, kada me probudi neki šum oko šatora. Neko zadiže šatorsko krilo.



19

— Podnaredniče, evo, našli smo. — Šta to?Trailo se probudi. — A-ha, je li sve? Dobro, ostavite i odmah lezite. — Dobro, molim te, kako su našli?

— More, ko te pita?... Sve su vojničke stvari iste. Tvoje, moje, njegove,svejedno! — I Trailo se okrete na drugu stranu...

ZDESNA, U TOPOVSKU KOLONU!...

Piskala je truba, uporno, tvrdoglavo, kao da nekom tera inat. Umoran od puta, anenaviknut na ovako rano ustajanje, teško sam se budio. Trailo se već obukao idrmao me. Vojnici su razmeštali šatore i, dok sam se digao, trubač je sviraozbor. Poslednji je stigao Tasa, vukući kraj opasača, koji nikako nije mogao dadohvati rukom iza leđa.Odnekuda naiđe i komandir. Baterijski narednik mu iziđe na raport. Pogledaonas je komandir strogo. Zatim je opomenuo Krstu vozara da namesti pravošajkaču, Petra nišandžiju da zakopča dugme na bluzi, Jankulja, onoga što mi jedoneo odelo, da uvuče pantljike od čizama, a Tasu da zakopča čakšire.Onda je i on održao govor i rekao da će sutra vršiti smotru komandant divizionai puka. Logor ima da se uredi, štala očisti, topovi oribaju, konji otimare, i stodrugih naređenja, da sam se čudio otkuda mu sve to pade na pamet. — A ti, dronjo jedan — obrati se Tasi — samo mi iziđi sutra pred komandanta

takav! — Kao da se priseti: — To je bila tvoja dužnost, naredniče, da primetiš... — Razumem! — govorio je sav crven narednik i strašno pogledao Tasu, kojisitno zatrepta očima.Radilo se celoga dana. A sunce pripeklo, pa jara treperi dva metra od zemlje...Zauzeti poslom, ljudi nisu ni imali vremena da misle na rat. Uostalom, bili smodaleko od granice, sa građanstvom nismo imali dodira, a služba se vršila posvima mirnodopskim pravilima i propisima. Samo onda kada su odvučene kareza popunu municije, u ovo svečano raspoloženje se uvlačila neka slutnja. Malo posle vratile su se kare i kao da stenju pod teretom šrapnela i razornih zrna.

Vojnici su sa ljubopitstvom zadizali poklopce, da vide one duguljaste napravicesa jajasto zašiljenim vrhovima, fino graduirane i izreckane, kako na suncusvetlucaju.Preko dve stotine snažnih ruku gladilo je ceo dan onaj čelik, prevlačilo prekokonjskih leđa i nogu, podmazivalo kaiševe i mahalo metlama. Životinje i mrtvestvari su odisale na čistoću, ali su zato vojnici popadali od umora.Ljudi su se umorno protezali, naročito vozari, koji dugo nisu jahali.



20

— Hajde, hajde, šta se vučete kao mrcine — žurio je vojnike podnarednik Živojin. — Podnaredniče, od jahanja sam dobio rane... — Rana na ranu, i eto ti lek... dok se razmrdaš, sve će proći. U front!Vršio je smotru prvo narednik.

Omalen, a crven, sa razvučenim usnama kao ranfle, pa kako ih ljutito skupi javise čitav palisad od bora, iznad kojih štrče nakostrešene retke dlake, baterijskinarednik je vršio pojedinačnu smotru prizivajući sve moguće svece sa neba. Aimao je dovoljno razloga: te opasač pomeren za milimetar u stranu, te čizmeneočišćene, a još se malo poderale, te brnjica na pređici zarđala, te pocepanirukavi. I njegova ljutnja, da li slučajno ili namerno, tek srazmerno je rasla, da sena kraju sve sruči na Tasinu glavu — što nije obrisao žvale na ustima.Onda je naišao potporučnik Aleksandar. Zvali su ga „Bas“. Onako visok ikoščat, sa rukama u džepovima, sa raskrečenim nogama, stajao je pred strojemkao orlušina. Napućivši usne, da mu se nos izgubio među gustim, potkresanim inakostrešenim brkovima, ošinuo je znalačkim pogledom ceo front. Onda jeupravio prst na jednoga i zapitao kako se zove. — Vučko Stojković — dreknu onaj iz stroja. — A kome se ti obraćaš?... Onoj štali ili drvetu?... I jesi li ti vladika, ilimitropolit? — urlao je iz basa potporučnik Aleksandar, prilazeći sve bližegrešnom Vučku. — Gospodine potporučniče, ja se zovem Vučko Stojković, redov pete baterije... — Naravno — obrati se potporučnik naredniku — ovako je trebalo da odgovorikomandantu diviziona. — Kao da je hteo reći: pa bi se sve sručilo na našu

glavu. Naredniku su poigravali muskuli na vilicama. Zatim je potporučnik naredio dase izvrši zaprezanje baterije. — Ne sme da bude larme, vike, svaki ima ćuteći da vrši posao! — dodao je nakraju.Zatakarali su topovi i kare koje su vojnici na rukama gurali i ravnali. U štali suzveckale alke i uzengije, čuo se potmuli bat nogu i rzanje konja. Mučili sevozari da razmrse one silne kaiševe, da pronađu kraj uzdama i zaprežnicama,gurali se između konja, onda podizali kamute, kroz koje su konji sami provlačili

glave. Samo se zelenac „Eskilo“, rudni konj, uzjogunio, pa izdigao glavu i mašeokolo kamuta. A podnarednik Živojin, kao za inat, komanduje da se ljudi požure i Krsta vozar, sav crven u licu, bije konja nogom u trbuh i kroz stisnutezube psuje: „Ah, kinezo, i ko te stvori!“Onda su šestorne zaprege prilazile svojim vozovima i nastalo je zaprezanje. Najednom se poljana zacrnela od topova n konja. Sve je davalo utisak nekeglomazne i teške mase, oko koje su obigravale sitne figure ljudi oblivenihznojem. A sunce zinulo...



21

Najzad je potporučnik komandovao da se jaše, i ljudi iziđoše kao oni pajaci izkutija. Tada nove muke... Ravnanje, ah, to pusto ravnanje, a front ratne bateriješirok kao razvučena lepeza, te nekome ispala glava, drugome leđa, onaj izleteoceo... Koni se uznemirili. Uto naiđe i komandir na konju.I opet komande, zatim pozdravljanje, raporti — onda ponovni pregled. Oblio je

znoj i ljude i konje. Tek tada komandir dade voljno. Ali vozari nisu ravnomernošljapnuli konje po vratu, te opet pade komanda: „mirno“, zatim „voljno“, opet„mirno“, i naposletku „voljno“.Jedva nam malo laknu. Svi skinuli šajkače i brišu znoj. Ali ljudi su još zabrinutii ćutljivi kao da su u iščekivanju neke nemani, jer tek sada nastaje ono što jeglavno ovoga dana. Očekuje se smotra koju vrši komandant diviziona. Naskoro se uzmuvaše oko susedne baterije. Razleže se komanda i ljudi kao dase slediše. Svi zurimo negde na desnu stranu. Samo konji mašu repovima itrupkaju nogama.Odnekud izlete komandant diviziona, jašući na belom konju sa kusim repom.Za njim su jurili komandiri, ordonans-oficir, ađutant, masa podoficira,ordonanasa. Kopite konja su trupkale dižući oblake prašine, i cela „kavalkada“zaustavi se tamo negde na levom krilu, kod susedne baterije.Dugo smo čekali dok je stigao do nas.Komandir je bledeo, crveneo, znojio se, škrgutao zubima i besno kolutao očimana vojnike koji nisu obratili pažnju na svoju spremu. A bilo je mnogozameraka... Kaiš na opremi prevrnut. Tamo mrlja na kamutu, na koju će,razume se, da padne prašina, pa da se napravi gomilica, što će konju da stvoriranu. A rudni vozar Marjan nije obrisao konju oči, od čega ovaj može da

oslepi... Živulju otpao zvrčak od mamuza, i može konju trbuh da probije... A nadrugoj kari poklopac nije čvrsto zatvoren i, naravno, kada se naredi galop,ispadaće granate kao krastavci... Ona opet smrdljiva buba Stanoje, punilac natrećem topu, nakrivio šajkaču, kao da je sada došao iz kafane. — Sitne stvari, gospodine kapetane, vrlo sitne — govorio je komandant — alikada se naslažu, ispada planina!... — Novi vojnici, rezervisti — pokušavao je da pravda komandir i sebe i vojnike. — Da, ali zato imate kaplare, podnarednike, potporučnika, i opet na kraju trebasve ja da vidim — govorio je strogo komandant, otpozdravio kratko i u galopu

odjurio susednoj bateriji.Baterija se pritajila, kao da je ljudima krivo što je zbog njih komandir dobio prekor. Ili se plaše gneva komandira baterije. A komandir se odmače lagano, pase onda okrete. — Baterija voljno!... Vodnici, napred!U galopu smo prišli i pozdravili.Komandir nas je gledao mračno i strogo. Onda srdito, kroz stisnute zube,savlađujući ljutinu, progovori.



22

— Čuli ste... i više da se to nije ponovilo! To je vaša dužnost bila. Jeste lirazumeli? — Gospodine kapetane... — zausti potporučnik Aleksandar. — Jeste li razumeli? — zapita još strože komandir. — Razumemo!

— Baterija da se vrati u bivak. Po ručku da se izvrši detaljni pregled ljudi,konja i vozova, i da mi se o tome podnese izveštaj u četiri časa. Tada ćete primiti nova naređenja. Jeste li razumeli?... Na svoja mesta!Kroz bateriju se proneo glas da ćemo večeras krenuti, jer su posilni pričali kako je naređeno da njihovi oficiri moraju večeras biti u kasarni tačno u osamčasova. Možda bi se još preko toga i prešlo, ali je zaista važno ono što kuvarigovore: kako ručak za sutra mora biti gotov još večeras u deset časova. Najzad je stigla vest sa merodavne strane, od posilnog komandanta puka, koji je čuokada je komandant naredio ađutantu da napiše zapovest za pokret u dva časa po ponoći. To nam je isto rekao i komandir, kada smo podnosili raport u četiri časa posle podne.Činjene su poslednje pripreme. Posilni su dovlačili sanduke oficira, podoficirisu slali vojnike u varoš da im kupe razne stvari.Pri ulazu je stajala masa ludi i žena. Ocevi, majke, sestre i žene preko ograderazgovarali su sa svojima, savetovali se, zavetovali i bili. A bilo ih je koje nikonije ispraćao. Sedeli su oni tužno pred šatorom, posmatrali čežnjivo oveispraćaje, misleći na svoje i rodni kraj...Sedeli bi dugo tako, ali truba zasvira „zbor“, potom za „večeru“... „povečerje“...Moralo se ranije leći.

Žmirkale su zvezde i škiljili varoški fenjeri, kada su vojnici ustali. U daljininegde kreketale su žabe, a zričak je i dale bezbrižno zrikao i podsećao na onavremena kada se leškarilo na travi, sanjarilo u tople letnje noći... Sećanje je bilokratko kao misao, pa se odmah sve izgubi u šumu topova i kara, topotu konjskihkopita, zveketu lanaca i oštrim komandama. Tamni dugački redovi zapregnutihtopova i kara nizali su se, pomerali i ravnali. Širok je front ratnog artiljerijskog puka, i krila su se gubila u pomrčini. A ludi, sićušni, maleni, promicali su safenjerima. Pri ovoj svetlosti caklio se čelik i svetlucale oči konja, čije su upolaosvetljene figure izgledale ogromne.

Seizi su privodili konje, komandiri dozivali dežurne, vodnici vršili poslednjusmotru i onda raportirali komandiru da je baterija spremna za polazak.Ponoć je bila prošla...Vojnici su se zbili u male grupice i pričali. Čujem kako Tanasije objašnjava da je u turski rat pošao sa jednim dinarom u džepu, a vratio se iz rata sa sto dinara. Neki, sigurno oni kojima je ovo prvi rat, zapitkuju: kako je to moguće. — Vešta veština i brza brzina! — poče Tanasije da razlaže, ali ga prekide oštrakomanda: „Na svoja mesta!“



23

Vojnici se raziđoše. Još se neki iskašljuju, i onda baterija zaneme... Gledali smona desnu stranu, u noć, odakle je dopirao topot konjskih kopita. Onda se naredida vojnici skinu kape. Iz daljine se začu drhtav glas: — Blagosloven Bog naš vsegda ninje i prisno...Jedna zvezda prelete preko mračnog neba, ostavljajući za sobom trag, pa se i on

istopi, a okolne zvezde kao da sinuše jače. — Pobjedi blagovjernomu Gosudarju i Kralju našemu Petru pervome...Prednji levak poče da škljoca zubima o đem, ali vozar priteže uzde, slušajućiglas sveštenika koji se molio za pobedu oružja, za zdravlje i život vojnika i onihna domu. Svi su ponavljali molitvu smireno, šapućući od srca, iskreno, da ihBog blagoslovi i sačuva... A Bog je milostiv i dobar i uslišiće molitve njihove.Hoće... hoće... i oni idu za glasnim molitvama sveštenika, ponavljaju njegovereči i zavetuju se da će braniti krala, otadžbinu i ceo narod. — Blagoslovenije Gospodnje na vas... i vo vjeki vjekov. Amin.Kao da iščeznu ono kolebljivo stanje... Neka tako bude. I biće. A posle ovogakao da nastade neki prelom u dušama; ljudima ovlada novo raspoloženje Irešenost... začu se komanda... — Zdesna, u topovsku kolonu!Zdesna zatakaraše kare i topovi, i širok front ratnog puka poče da se raspada udugačku topovsku kolonu, koja zamače u mrak, po neravnome drumu. — Je l to peta? — pitali su seljaci iz mraka, čekajući da se poslednji put pozdrave sa svojima. Iako nisu mogli razgovarati, išli su tako pored baterije,saplitali se o kamenje na putu, ili se držali za ogradu prednjaka, gledajućinetremice sina ili brata. — Življe, življe!... U zaprežnice! — čuo se glas potporučnika Aleksandra.

Seljaci, već premoreni, zastrašeno su odmicali i ostajali pokraj puta...

NA DUGOM MARŠU

Bili su topli dani jula meseca. A maršovalo se često od jutra do samoga sutona.Dugačka kolona vozova, obavijenih oblacima prašine, kretala se lagano... Prvihdana neki su stavljali maramu na usta, da bi se zaštitili od prašine što se taložila po licu, obrvama, trepavicama, pa i na toj maramici kroz koju se disalo. Sa lica

je izbijao znoj, i blatnjavi mlazevi su curili niz obraze, najedali kožu, a u očimasu ljudi osećali svrab. Bilo je najzad i smešno držati maramu stalno pod nosomI braniti se od nevine napasti, kada će na celu ovu masu padati rojevi čelika. Atakva poza i ne pristoji lepo starešini, koji treba da komanduje i svojomizdržljivošću da služi kao primer vojnicima. U početku smo se osećalinelagodno, a potom smo navikli, uveravajući sebe da je i prašina jedna odratnih nevolja, koja se mora podnositi.



24

Da se konji ne bi mnogo umarali, posluga je išla pešice pored topova. Zamorenižurnim marševima, raskopčavali su vojnici bluze i držali se za štitove topova,da bi ma i malo sebi olakšali.U prolazu kroz selo narod je iznosio vodu, voće, davao je hleb, što je sve posluga rado prihvatala i delila sa vozarima, koji nisu mogli sjahati. Motrilo se

strogo da vojnici ne zalaze u kuće. A bilo je i takvih. Obično su tad krišomdelili šta je ko mogao na brzinu da dohvati. Takvi postupci se nisu smatrali kaogreh, a mnogi su se i ponosili okretnošću svojom. A ni sam narod ih nijeosuđivao. Rat je... željni su vojnici mnogo koječega, i seljaci su bez roptanjagledali za njima. „Kad se vratim, platiću ti... čekaj me!“ — dobacivali suvojnici i uz smeh istrčavali na put. Često su se smejali i oficiri. A nekad su opetvojnici strogo kažnjavani. Bilo je to u jednom selu pokraj Morave, kada jeTanasije Prvulović izleteo iz jedne kuće sa zaklanom kokoškom, pa je mahaokroz vazduh da bi joj posle lakše perje počupao. Videla ga cela baterija, čak ikomandir. A po izvršenoj kazni, podnarednik Trailo držao mu je lekciju kao zautehu: — Dobro, ukrao si. Molim lepo... ali budi majstor da te ne vidi komandir. A tirazmanuo kao barjakom. To i babe umeju. E, da znaš!... Zato sam ti slatkoudario deset batina.Kad komandant zastane da propusti divizion, onda je svaki na svome mestu.Vide oni izdaleka njegovog belca sa kusim repom. Vodnici i vođe odeljenja sutada strogim glasom opominjali: „U zaprežnice“... „Srednji, teraj levaka!“...„Drži odstojanje!“... „Ne kaskaj!“ — i uvek su pogledali ispod oka da li to čujekomandant. Jer on to traži. Zamerka mora da se stavi i kad je sve ispravno. Ali

ako komandant odnekuda iznenadi, onda bi se sve sručilo na glavu vodnika. — Okrenite se, okrenite. Zar ne vidite da rudni kaska... Hoćete da miupropastite konje — i komandant se obrati rudnom vozaru strogim glasom: — Onda ću tebe, bubo jedna, da upregnem. Nekada su ove zamerke bile na svome mestu. A mnogo puta je zamerao bezikakvog povoda, tek samo da nešto primeti. Mislio je valjda da je komandant isvojim činom pametniji od svih, a uz to smatrao je da je on na tome mestu ne dahvali, već da kritikuje. I pred ovom zajedničkom opasnošću, oficiri i vojnicisprijateljili su se na maršu i uzajamno obaveštavali o nastupu ko mandantovom.

Njegove naredbe su izvršavane toga časa, ali čim bi se udaljio, opet bi sve išlokao ranije.Sa artiljerijom je maršovala i pešadija, nekad naporedo, a neki put smo jesustizali. Zapamtio sam tako mnogo lica iz pojedinih pukova. Pao mi je u oči jedan crveni i debeli pešadijski oficir. Bio je rezervista. Onako gojazan, saraskopčanom bluzom, večito se hladio i duvao... Neke je čizma ubijala, te suramali i poštapali se. A pešaci natovareni ratnom spremom, pognuti i opuštenihruku, klackali su lagano, gledajući ispod gornjih očnih kapaka. Često bi



25

dobacivali artiljercima: „Lako je vama“. Bilo je u tim rečima zavisti, a pomalo inetrpeljivosti. „More ljubićeš ovu cevku!“ — odgovarali su artiljerci... „Ah,dok je meni puške, putuj igumane...“ — govorili su mrzovoljno pešaci...A već dojadi i ovo marširanje. Nije se kasalo, već smo danima išli hodom. Mojemesto bilo je pored prednjeg vozara na trećem topu. Već smo se narazgovarali.

Pričao mi je Milojko, prednji vozar, kako je ženjen, ima jedno dete. Letina jedobro ponela... Sekira ga stalno dešnjak koji pomalo zaostaje, te mora češće bičem da ga opominje... Srednji vozar je dremao, a rudni, Krsta, težak iglomazan kao „Eksilo“ na kome je jahao, neprestano se žalio što nije poslužilac, te da i on skrene sa puta u poneku kuću. A kada ja malo poodmaknem, on je onda poslužiocima izdavao naloge, i bisage na njegovomsedlu bile su kao neki magacin trećega topa.Preda mnom se stalno kotrljala kara drugoga topa. Onako napunjena razornimgranatama i šrapnelima, krckala je pod teretom i mrvila kamenje na putu. U početku je za mene bila razonoda da posmatram kako pršti šljunak i kako sevnevarnica sa nekog većeg kamena. A neki put mi čisto lakne kada se kamenizmigolji i ostane čitav... Misle ljudi o svem i svačem.Povremeno zaostane potporučnik Aleksandar i počne: — Uh, zamisli!... Jesi li zamislio? — onda pljucne, prevuče rukom prekoobraza i obuhvati podbradak. — Zamisli... — Pa tek najednom: — Rudni, terajdešnjaka, životinjo jedna, šta dremaš! Ah, moram da ga škartiram... Ovaj, štahtedoh... a — ja! Jesi li zamislio?... Mladu, lepu, crnomanjastu od sedamnaestgodina. Nja! — onda udari konja mamuzom i u galopu odjuri do svoga voda.A kada ga vidim idući put da je zaostao, ja mu izdaleka viknem kako sam

zamislio dobro. On mi ništa ne odgovara, već pođe naporedo, mračan i turoban,a onda tajanstvenim glasom počne: — Eto tako razmišljam putem... I to je teška misao... Gledam ovaj svet. Svemladi ljudi, u naponu života. I ta mi se misao neprestano vrzma po glavi. Na primer, šta?... — Da nas vrate kući... — Ne... Mislim, kako bi to divno bilo... a — haj, kako bi to lepo bilo, da nassada u Ćupriji sačeka dve hiljade devojaka i žena i da padne komanda: birajkoju hoćeš! — Onda se grohotom nasmeja i udari me po ramenu, da ja poleteh

na vrat svog konja. — Je li, ne bi se ljutio?Izgleda mi da je pomisao na žene olakšavala sve tegobe ovoga marša. Bili smodosta daleko od ratišta i glavnih saobraćajnih centara, gde bi se još i moglo štačuti o ratu. Poneki put smo imali utisak kao da učestvujemo na nekom manevru.Trube su na maršu svirale, služba se obavljala po mirnodopskim pravilima.Disciplina je uvek održavana kao u kasarni i... još se nije imalo osećanje rata.Ljudi su pregoreli one prve utiske rastanka. Već naviknuti na ovaj novi život, počeli su da sređuju utiske. U početku je i sećanje na žene i porodicu bilo kao



26

neka bolna rana, a potom kao čežnjiva i slatka misao. Samo, još jedino Petar nišandžija nije mogao da preboli. Držeći se za štit topa, išao je tako, bludeći pogledom negde u daljinu, I mislio na ženu i svoje selo. A uveče, kada završe poslove, legao bi Petar na slamu, podmetao ruke ispod glave i ćutao. Voleo jesamoću. Ostali vojnici sakupljali su se u male grupe i pričali doživljaje iz svoga

sela. Pričalo se tada otvoreno, govorilo o intimnim porodičnim odnosima, kaoda se ti ljudi nikada više neće vratiti svojim ženama. Neoženjeni bi gutali reči izažagrenim očima posmatrali obično Jankulja. Priča on, da su ga roditeljioženili još u petnaestoj godini, u osamnaestoj ostao je već udovac. „Bećarisao“ je do dvadesete, tada ga drugi put oženili i do dvadeset četvrte godine imao jeJankulj petoro dece od dveju žena. Važio je zato kao najiskusniji, i preko tihženskih pitanja nametnuo se kao neki autoritet i u ostalim poslovima, i vojnici,naročito oni neoženjeni, slušali su ga.Ali imalo je dana kad im nije bilo do pričanja. Naročito kad po dolasku u bivak treba čistiti oruđa od prašine, ili kada odnekuda iz daljine treba na leđima nositislamu za prostirku ljudi i stoke. Ili kada komandir vrši pregled konja... E, to je bilo najbolnije pitanje svih baterija. Komandir je najviše strahovao za konje. Nasvakom zastanku je opominjao vojnike da konjima brišu maramom oči i grudiod prašine i znoja, da im se grudi od dugog tegljenja ne bi izranjavile. — Prvi je uslov gotovosti za borbu jedne baterije da su konji zdravi. Ako su oninesposobni za vuču, neupotrebljivi su topovi i one granate. Ljudi su mrtvi — Govorio je komandir često vojnicima.Iako su vojnici postupali po njegovom naređenju, ipak, posle nekoliko danamarša, primećeno je kako su grudi nekih konja ranjave. Bilo je nemoguće

upućivati konje u bolnicu, a teško ih je lečiti na maršu. I komandir se naljutio. Neko je morao biti kriv. Po dolasku u bivak naredio je da se udari po pet batinasvakom vozaru čiji su konji ranjavi.Potporučnik Aleksandar pokušao je da ublaži zapovest dokazujući da su sedla ikamuti novi. A to još više naljuti komandira. — Nije tako, gospodine potporučniče! Posmatram ih ja odavno kako su se nasedlima skljusili kao bake neke. Uostalom, to je bilo vaše da primetite, a nemoje. Izgleda mi da ja u ovoj bateriji treba da sam i kaplar, i vodnik, ikomandir. Na izvršenje!

Potporučnik Aleksandar je otpozdravio i pokunjene glave udaljio se. Naredio jeonda trubaču da svira zbor. Onako natmuren, sa nabijenom kapom na oči izabačenim rukama pozadi, stajao je nepomičan, dok su vojnici žurno prilazili ustroj... Najednom kao da se prenu. Zavrte glavom, mljasnu ustima kao danekom nešto psuje, i zaurla iz basa: — Mečke jedne!... Hoćete ja da vam čuvam konje!... Podnaredniče, udarisvakome po pet batina.



27

I grčila su se tela, stiskali zubi, ali ćuteći otrpeše vozari po pet udaraca. Malo pogureni, vraćali su se u stroj, gledajući tupo preda se. Ostali su zastrašeno posmatrali scenu.A sutradan, na maršu, vozari su na svakom zastanku brisali oči i grudi u konja.Tanasije Prvulović, telefonista, koji je sam izvukao više batina nego svi skupa

vojnici u bateriji, zadovoljan što su ga mimoišle batine ovoga puta, posmatraKrstu vozara kako briše konje i veli mu šeretski: — He, Krsta, batine su iz raja izišle...

TAMO SE GINE

Naređeno je ustajanje u jedan čas po ponoći, a pokret je zakazan za četiri časa.Ljudi su se leno protezali i jedva vukli umorne noge. Noć je bila mirna i punazvezda. Tišinu njenu narušavali su rzanje konja i zveket lanaca... Istok se belasao kada su poslužioci podizali šatore, a vozari natakli kamute konjima.Potom su kuvari podelili ručak i tačno u četiri časa krenuli smo.Po utvrđenom redu izlazile su baterije na drum i gubile se u oblacima prašine.Već smo se navikli na sve nevolje ovoga dugotrajnog marša, pa nas je počela pomalo mučiti i dosada. Čak mi se i Tanasije žali: — Mršava posla, gospodine naredniče... Po tri sata maršujemo, dok naiđemo naselo.Stigli smo u Lazarevac.Opet je nastalo ravnanje šatora, topova, zatezanje konjušnica. Istina, ljudi su se

na to navikli. Izvršena je podela rada i posao se brzo svršavao. Predveče padekiša, pokupi prašinu, ali se oranica raskvasila. Umorni konji opustili vratove, avojnici, kaljavi, zavukli se u šatore i čekaju večeru. U neko doba začu se žagor išljapkanje po blatu. Stizali su i pešaci. Pretovareni i zamoreni napornimmaršem, vojnici su se jedva kretali, vukući ogromne količine blata nacokulama.Stražari su dremljivo bludeli u noć, a vojska spavala. Bilo je osam časova.Oko ponoći iznenada zasvira truba „ustajanje“. Još bunovni, ljudi su se saplitalio konopce šatora i psovali. Vučku vozaru pali kamuti u blato, i on je bio očajan

što ne može u mraku da ih raspremi. A nekom vozaru prvog voda ukrali ćebe, pa psuje na sav glas i preti da će lopovu koske polomiti, ako ga samo uhvati. — Kuš!... Ni reči da nisam čuo! — zagrme iz basa potporučnik Aleksandar...Vojnici zanemeše najednom. Samo zveckaju lanci i konji ržu.Ali tada zasvira „povečerje“. Komandir naredi da se ponovo razapnu šatori, jer je pokret odložen.



28

Ljudi se primiriše. Onda potporučnik Aleksandar pozva vođe odeljenja. Prednjim je škiljio fenjer. Onako visok, raskrečio Aleksandar noge, zabacio ruke naleđa, kapu nabio na desno oko i ljutito hvata zubima brk. — Sad i nikad više! — progovori strašnim glasom. — Jeste li razumeli? — Vođe odeljenja su ćutale. — Da se ovo nije ponovilo, inače ću tebe, Trailo

podnaredniče, tako namrtvo da izudaram, iako si podnarednik... — Molim vas... —...da ti ni Gospod Bog neće pomoći. Jesi li razumeo? — Razumem.Onda potporučnik Aleksandar šmrknu kroz nos, pođe dva-tri koraka, i nastavitišim glasom: — Vozari izmešali kamute, onome nestalo ćebe — on se okrete podnarednikuŽivojinu. — Još noćas da se ćebe nađe. Gde znaš... gde znaš, i da me sutraizvestiš: gospodine potporučniče, našao sam ćebe. Jesi li razumeo? — Razumem! — A to je samo zato što se gospoda podnarednici prvi zavuku pod šatore i tamosmrdljaju, dok će vozari još malo da okačinju kamute na plotove... I zapamtite: još za videla da preslišate svakoga vozara da li zna gde mu je pribor. Jeste lirazumeli?... Na svoje mesto!Ovde smo predanili. Bio je četvrti avgust.Ali istoga dana uveče oko deset časova, truba zasvira „ustajanje“, jedanput,drugi put, pa treći put, što treba da znači žurno spremanje. Ali sada se nijedanne prevari da uzme tuđu stvar, iako se radilo po tamnoj noći, bez svetla.Baterija je bila spremna za deset minuta.

Putovali smo cele noći. Poslužioci, premoreni od duga marša i nespavanja, držese za štitove i žmureći koračaju. Konji se neprestano sapliću, a vodnici i vođeodeljenja povremeno opominju vozare: — Držite konje na dizginama!S vremena na vreme daju se zastanci i ljudi posedaju. Ali odmah zadremaju i,taman glava klone na grudi, a iz daljine dopire komanda, vozari uzjahuju i jednolično kloparanje, kao udari kostiju, provlači se kroz noć.Pred zoru naiđe neka magla i zahladne.Seljanke i deca istrčavaju na put.

— Požurite, deco, požurite — viče jedna stara žena. — Bog vas blagoslovio!Oko podne ugledasmo varošicu Ub. Predahnusmo, kada prednje baterijeskrenuše u neko oranje.Kako se zove ovo mesto? — zapitah u prolazu jednoga starca. — Vučjak — i stari pođe, naprežući godine da me stigne. — Odakle idete, deco?Rekoh mu: iz daleka, i zategoh dizgine da se stari ne zamara.



29

— E! — i stari zavrte glavom. — Mnoga su čuda počinili. Ne dajte, deco, danam dušman porobi zemlju. Ne dajte... Pratio sam sve muško iz kuće u rat, paako treba i ja ću! — i stari preteći diže štap, dok mu je vetar lelujao sede vlasi. — Staraćemo se, dedo! — odgovori Petar nišandžija. — Ni koske da im niste ostavili! — doviknu stari i, već nemoćan, zastade

naslonjen na štap.Skrenusmo i mi u onu oranicu. Začudo, topove nismo ravnali. Ali komandant jerazapeo šator na najkaljavijem mestu, tačno prema sredini diviziona, kako to pravilo službe naređuje. Vozari su još vodali konje, kad ispade Tanasije isaopšti vojnicima da se sa brežuljka, gde nema žagora, čuju pucnji topova.Sakupio se tamo narod, satima ćuti i gleda u sivi horizont slušajući potmulututnjavu. Taj jezivi tutanj izaziva nelagodna osećanja, čudan nemir i krvavevizije... Jer svaki taj pucanj donosi možda smrt i ljudi sada u samrtnome ropcuumiru. Svejedno, naši ili njihovi, tek ljudi su. A mi idemo baš tamo... Mučno jestanje iščekivanja. Svi su nekako setni, a oni što ostaju i nespokojni, jer neznaju šta im donosi sutrašnji dan... Žene se krste i mole za spas svojih koji sutamo.Sada smo pred bojištem. Ima u nama malo ljubopitstva, a i zebnje... I, slušajući potmulu grmljavinu topova, ljude obuzima pritajena drhtavica. Ali spoljniizgled je ipak bezbrižan, naoko vedar, vojnici se šale, ili se smeju samo jednimkrajem usana.Oko podne povikaše da sprovode zarobljenike i svi potrčasmo na drum.Bilo ih je do stotinu. Postrojeni po četvorica, išli su lagano i pognute glave.Uzdignutih ramena, kao da očekuju udarac, unezvereno su pogledali oko sebe,

gotovi da i pred malim detetom kleknu i mole za milost. A sprovodili su ihstarci iz trećeg poziva, u gunjevima i iscepanim opancima. — Jesu li se predali? — Jes, kad smo ih uhvatili za gušu — odgovaraju ponosno starci. — Koje su vere? — zapita neko od vojnika. — Pa vidiš: švapske...Povorka je zamicala, te se vratismo u bivak. A kada smo vodili konje nakonjopoj, prolazeći kroz varoš, čujemo da su Austrijanci zauzeli Šabac; podrugima, prešli su i Drinu i velikom masom nadiru u Mačvu. Pričaju o

zverstvima Mađara nad nejakim svetom, što kod ljudi izaziva gnušanje i pritajenu želju za osvetom.Danas je naređeno da trube više ne sviraju. Neprijatelj je blizu. Sa smirajemsunca vojnici su razmeštali šatore i u prvi sumrak već su bili legli. Samo su jošoficiri tiho razgovarali i zurili u mračan horizont, tamo negde prema Savi, gdesu se s vremena na vreme videli kratki odblesci topovske paljbe, kao sijavice prisušnom vremenu. Možda nam je ovo poslednja bezbrižna noć... Ko zna?Posle ponoći čulo se kratko: „Ustaj!... Diži se!“



30

Svici na horizontu, tamo prema Savi, bili su sve češći. Vojnici za momenatzastanu, pogledaju na tu stranu... Onda se još žurnije prihvataju posla, i puk jeza kratko vreme bio spreman za polazak.Pešadija je već izlazila na drum i hvatala desnu stranu puta. Ljudi su potrčkavalida u mraku ne izgube vezu, a municija u fišeklijama je kloparala. Zastadosmo...

Negde je zagušilo. Čujemo kako treba propustiti seljačka kola, sa izbeglicama.Vočići mile, škripe kola, i čuje se detinji plač.Tek kada se razdanilo uočili smo koliko su ispijena lica u ljudi. Pešaci upornoklackaju sa nama, onako u grupi, ali po jedinicama. Iako su premoreni, pogled je njihov odlučan. Na zastanku izbace samo desnu nogu, presamite se preko puške i ćuteći gledaju preda se.Zapitah jednoga zašto ne sedne. — Teže mi je onda. Zabreknu noge, pa ni da maknem — odgovara pešak,vadeći iz marame križani duvan. Oblizujući papir, obrati se on meni: — Ama,gospodine naredniče, dokle ćemo ovako? — Tu smo, još malo... — Dosadi mi ovo nabijanje drumova. Vala, da se sretnemo jednom, pa dža, ili bu! — i, vadeći palidrvce, dodade: — Lako je vama, artiljercima. — Jest, vozarima — dodaje Rajko punilac — a mi poslužioci idemo stalno peške. — Eh — manu rukom pešak. Zatim pripali cigaretu. Onda povuče jedan dim, igledajući žmirkavo Rajka produži: — Uhvatiš se, bato, za cevku, pa ideš ispavaš. A za šta da se uhvatim ja?... Noćas, tek oslonih se malo na fišeklijuonoga Izvorca, a on se ritnu, ćaše zube da mi istera. Ni njemu nije lako.

U blizini Koceljeva sretosmo dugačku po vorku volovskih kola, na kojima suležali ranjenici... Bleda lica, potamnelih očiju, gledali su oni bolno nekuddaleko, i, zauzeti svojim mukama, nisu nas ni opažali. Vojnici su ih posmatralisa puno saučešća... jedan ranjenik se grčevito uhvatio za trbuh, ječi, a samrtno bledilo mu se rasulo po licu. Drugi je sa uvijenim licem, a okolo očiju vidi seusirena krv. Bilo ih je sa prebijenim rukama ili nogama, u nekih su zavojikrvavili i svi su imali podjednako paćenički izraz... Najednom, vojnici počeše pritrčavati jednim kolima, onda su zastajali nemi, pogledajući za kolimaočigledno zbunjeni i zaprepašćeni. I kao tih jecaj prostrujao je glas: mrtav.

— Pa gde ćete sa njim? — zapita neko bolećivim glasom. — A šta ga znam... umre sad na putu! — odgovori starac, kao da je hteo reći:ovde, onde, svejedno... ima ih mnogo... videćete.Pokraj mrtvog vojnika sedeli su ranjenici. Ta on je bio njihov drug, doskora je bio živ, i zar da ga bace kao stvar pored puta...A koliko je tek mrtvih pred nama. Pri svakom ovom pucnju, od kojeg zemljatrepti, padaju mrtvi i ranjeni... I celu ovu masu zdravih i snažnih ljudi vode nagubilište. Evo, baš onaj mali pešak sa zabačenom šajkačom, pognuo se grešnik i



31

ide možda da pogine. Ne možda, već sigurno... Sutra, možda baš u ovo doba,ležaće iskolačenih očiju i krvavih usta. A on sada misli verovatno na svoju ženui dete.Sunce se mučno probija kroz oblake, kao da žmiri. U daljini se zamračuje odtamnih oblaka koji se lagano prikradaju. A teška omorina pritisla zemlju, kao da

je davi. Jedino je Tanasije bezbrižan, objahao lafet i zaglabao klip kuvanogkukuruza koji je digao negde uz put.Potporučnik Aleksandar mi priđe i priča kako nigde nije video lepšeg narodanego ovde. —... A jedra da prsne, sva je nabubrela. Stoji kod bunara, znaš, i gleda me pravo u oči. Kod nas bi sto puta pobegla. A ona jok, kao da me čika. — Pomozi bog, snao, kažem ja. „Bog ti pomogao... A otklen si?“ — pita ona mene. — izdaleka — velim joj ja i prilazim sve bliže. — A, ovaj... je l ti se sviđamo, onakona oko? — „Jašta, rano, ne fali vi ništa“ — kaže ona i namignu. Gle... pomislih,čekaj da „profitiram“ nešto, dok nije naišao komandant. — Pa ovaj... — pitam je ja — je li, snao, bogati, tebi nešto nije dobro. — „Vala bogu, meni ništa nefali.“ — Kako ti ne fali, kad si bolesna? — „Jok ja“ — kaže, pa se isprsi. — Dobro... a što ti se ovo nadulo? — dohvatim je za grudi. — Uh! — potporučnik Aleksandar udari se po potiljku, a kapa mu nalete na oči. — Razumeš li?...Svašta bi bilo, da ne ugledah belca komandantova.Dok je to govorio, slučajno opazih da je izvukao noge iz uzengija i mlataraoslobodno. Setih se onoga mrtvoga vojnika, čije su noge slobodno klimale izvankola... — Potporučnik Aleksandar! — čusmo odsečan glas komandantov, koji nam je

odnekuda zaišao iza leđa. — Je li tu vaše mesto? — Razumem! — pozdravi Aleksandar i u galopu odjuri do prvoga voda.Seljaci se pribili sa strane puta i čekaju da vozovi prođu. Žene i starci stojeispred vočića, a dečica, puna ih kola, naslonila se na lotre i mašu ručicama. Svinapuštaju svoje domove pred najezdom neprijatelja, i žene, polazeći u bežaniju,nariču. Ni sami ne znaju kuda će. Do prvoga mraka ići će tako, onda će skrenutina neku utrinu, razapeće ponjave, kao čerge, i sedeće pored vatre, osluškujući pucnje topova. Nailazimo na bivake raznih slagališta i municionih kola. Komordžije su jako

zabrinute zbog blizine neprijatelja. Ne mare oni za sebe, bože sačuvaj, nego im je stalo do materijala. — Vala, ako oni preko nas živih ili mrtvih dođu do vas — reče moj komandir jednom kapetanu prilikom zastanka — onda im slobodno iziđite u susret i predajte raport.Pred selom Koceljevom rekoše nam da ćemo sada naići na jednu zarobljenuaustrijsku bateriju. Zaboravismo na umor.



32

Baterija je bila zaustavljena na putu i Austrijanci su baš tada hranili konje. Aokolo su stajali, kao kakva počasna straža, naši vojnici sa puškama. Neobičnonam izgleda ona uniforma, koju sada prvi put vidimo. Iz potaje se divimougojenim i snažnim konjima. Vojnici prilaze topovima i stručno razgledaju, dok se Austrijanci snishodljivo smeškaju i ljubazno pokazuju kako se otvara

zatvarač. — Znaš... kratka im cev — kritikuje jedan. — Naš je zatvarač bolji... — Pazi kako je telo zatvarača zarđalo. Ne bio ti ja kaplar... — A-uh, da su mi ona dva rudna, pa da preskačem prepone sa sve top.Jankulj prilepio glavu uz otvor cevi, i gleda ne bi li šta unutra našao. A Krsta,vozar, sa konja daje nalog Tanasiju da opipa jedne bisage... — Nema ništa... samo konopci. — Pih, slavu im njinu, zato su i propali! Krsta ljutito ošinu svoga dešnjaka.Onda se priseti, i okrete se: — Ponesi i te konopce, makar štogod. — Nema za nas hleba — veli Tanasije dodajući konopce. — Prošli su oni krozsto ruku.Kada pređosmo bateriju, vojnici veselo razgovaraju. Kao da je onaj pritajenikult prema moćnoj carevini potamneo, jer su ljudi videli kako carski vojnici povijaju kičmu, a onaj čelik leži nemoćno u prašini. — Znaš... nema tu šta... — govorio mi je samouvereno podnarednik Trailo. — Ovaj... znaš, boj se bije, kako da ti kažem... „srcetom“, a ne potkovanimcokulama. Ne dam ja Tanasija za deset njihovih. — Zar je tako dobar?

— Koj... hm! Znam ga još iz turskog rata. Kad je osmatrač, taj baca bombe, puca zajedno sa pešacima, vezuje telefonsku žicu po najvećoj vatri. A što jeglavno u ratu, majstor je da ukrade i da ga „niki“ ne uvati. Je li tako, Krsto?Ovaj ne poriče njegovu hrabrost u borbi. Ali kao da mu osporava dovoljnuokretnost u onim operacijama iza fronta, jer mu je skoro baš Trailo udario deset batina, što je mahao zaklanom kokoškom pred celom baterijom...Tako razgovarajući stigosmo u selo Veliki Bošnjak.Podne je davno prevalilo. Selo je bilo gotovo pusto. Ispred jednoga hrastaopazismo samo nekog starca povijenog do zemlje. Njega su godine pridavile i

već nemoćan, a valjda i sit života, gledao je tupo preda se... U susednomdvorištu ostavljeni psi žalosno su zavijali. Preko zelenih i napuštenih pašnjaka,tamo, u daljini, u plavkastoj izmaglici, naglo se uzdizao Cer, kao neki večiti, budni stražar nad ovom ravnicom. Sa te baš strane dopirali su pucnji. Ne znamoda li to gađaju naši ili njihovi topovi, tek zemlja je drhtala.Ljudi se nevoljno okreću, sećaju se rodnog kraja i tišine domaćeg ognjišta. Joščisto ne veruju. Sve misle da će nas ipak ova čaša na nekoji način mimoići...Tamo se gine... Najzad, ako se mora, a mora se, mora... Otadžbina, deca, žene...



33

roblje. Da, da... — ako je sudbina, od nje se ne može umaći. A grozno gruva, pucnji se sustižu i vazduh drhti...Sunce se malo pomoli, pa opet zađe za crn gust oblak. Još je malo u visinamatreptao mutan odblesak, onda se oblaci umetnuše i crni zastor poče da serazvlači. Jedna munja svitnu, pa odmah potmulo zagrme.

Topovi su treštali... Srca su drhtala, a i zemlja pod nama kao da je stenjala...

NA PADINAMA CERA

Bilo je to šestoga avgusta, oko ponoći, kada se kroz bivak pronese glas: „Dižise!“ „Ustaj odmah!“Svuda oko nas je blistalo, svitkalo, a vazduh je podrhtavao od grmljavine izoblaka i gruvanja topova. Prostor se gubio u mračnoj noći, i činilo nam se kaoda se bitka vodi pred nama. U tom opštem haosu jedinka se gubila, ljudi senesvesno pribijali u gomilu i nemo posmatrali strašan prizor. Mračan horizont je bleštao prema Šapcu od neke vatre. A na suprotnoj strani, prema Ceru,šrapneli su svetlucali kao rojevi svitaca, čas brže, potom sporije, onda biučestali na širokom prostoru ili se zbijali u gomilu. Videli se odblesci nekih baterija i horizont bi naširoko zasvetleo u pravilnim razmacima vremena, zatim još žešće, da je izgledalo kao da nebo gori.Išli smo žurno baš u tome pravcu. Osećali smo da se bliži odsudan čas. Moždaujutru, možda sutra. Tamo već ginu. A u nekoj bari žabe krekeću... Mi žurimo u borbu, u smrt... Svesno?... Voljno?... Naše je raspoložene mračno kao ono crno

nebo, pa bismo želeli da se noć produži i da isto tako i prostor korača isprednas. Ali ono, kao za inat, sviće, naglo se pojavljuje dan i već se jasno razaznajugrbine Cera.Ba-u, ba-u... odjekuje sa vrha planine. Srce podrhtava... Da li nas vide?... Amožda su tamo naši. Nije ipak prijatno. Iako je pripeklo sunce, ledena strava prožima telo. I, pred bliskim sudarom, artiljerci se okreću, tražeći očima pešadiju. Nekako smo sigurniji kada su oni pored nas. A pešaci se izgubiše baštada, kao da u zemlju propadoše. — Valjda neko o tome vodi računa — objašnjava narednik Milutin.

Daleko napred vidimo komandanta kako spokojno jaše na belcu. On sigurnozna situaciju... inače, nigde se ne vidi čovek, ni levo ni desno. Rat smozamišljali sasvim drugojačije.U neko doba puk se zaustavi da napojimo konje na jednoj rečici. Naiđe kapetan Jovan, te ga zapitasmo za situaciju. — Naša je divizija rezerva armije. A to je nešto najgore za nas. I čim nas kaorezervu hitno upućuju, znači da je situacija ozbiljna. Jer vi znate za ononarodno: ne zovu magarca na svadbu da igra... te i mi. Drugo je ono kad



34

nastupaš — pipaš, rešavaš se hoćeš ili nećeš. A ovde nema. S druma te upućujuu najveći okršaj... Dakle, oni su prešli Drinu, a nadiru i na Šabac. To vam je kaoneki obuhvatni napad. Ovamte Cer, onamte Šabac... mica trakalica!...Čudio sam se samo sa koliko mira i prisebnosti govori, čak celom razgovorudaje šaljiv ton. Neobjašnjivo mi kako se neko može šaliti kada ljudi ginu! Dok

je govorio, ja sam neprestano gledao u vrh Cera, odakle je pucala neka baterija,i svakog časa sam očekivao da nad nama počnu prskati šrapneli. Htedoh zapitatida li je ono tamo naša ili njihova baterija. Ali, videći ravnodušna lica, nisam seusuđivao, da mi se ne bi smejali. Najzad, savlađujući sebe, zapitah kao uzgred: — Šta li gađa ona baterija? — Svakako Austrijance... — A kada bi njihova bila onde? — zapita narednik Milutin. — Ih! — mahnu rukom kapetan Jovan. — Letela bi nam perdašina po ovojravnici.Izgleda mi kao da svima malo laknu.Išli smo lagano. Gledao sam neprekidno u planinu pred nama, ali se ništa nijevidelo. Sretosmo kola sa ranjenicima. — Bre, druže, da ti čovek pozavidi! — obrati se jedan od poslužioca nekomranjeniku. — Ti si prebrinuo brigu... — Ne dao ti bog! — Iz koga ste puka? — Petog prekobrojnog. — Kako je tamo? — Ne pitaj, sve izgibe.

Onda opet zastadosmo. Vidimo kako napred jure ordonansi. Pozvaše i potporučnika Aleksandra u izviđanje. Vojnici ćute. Kada za momenat prestanu pucnji topova, jeziva tišina zavlada oko nas... A to još više pojačava strepnju.Stanje iščekivanja postaje već nesnosno. Pomerismo se još za jedan kilometar,onda se nanovo zaustavismo. Cer je sasvim blizu. Drveta se jasno vide. PriVrhu opažamo neko kretanje... svakako su to vojnici one baterije. Na jednom proplanku pojaviše se konjovoci sa konjima: jedan, dva, tri... ima ih više, i većzamiču u šumu. Negde u daljini pripucaše puške, ali oni i dalje idu. Sigurno ihniko ne gađa. A pred nama levo i desno odjekuje topovska paljba.

Podne je. Iz vlažne zemlje bije neka teška usparina. Ljudi posedali pokraj puta,očekujući zapovest. A tamo napred se nešto odigrava. Raportiraju ordonansi iopet se vraćaju. Odjaha i komandant diviziona. Kada se vrati, on odazvakomandire baterija. Tek pošto se ovi vratiše, puk krete. Naviknuti na nepreglednu ravnicu, gledali smo sa strahom i divljenjem Cer,koji se iz ravnice naglo diže, kao bedem neki. Približismo se njegovim padinama.



35

Milojko vozar skrete mi pažnju da vojnici koji su napred pretrčavaju na jednustranu puta, gde zastaju i nešto posmatraju. — Sigurno ima mrtvih — dodade i ošinu konja, kao da bi želeo što pre tamo dastigne.Ja sam, naprotiv, zatezao dizgine. Gledao sam zadihano na tu stranu i, samo da

mogu, skrenuo bih da ne vidim neki strašan prizor. Ali konj me je nosio, većsmo blizu, i čujem gde vojnici govore: „Mrtav Austrijanac“. Neprijatno mi je,ali me nešto vuče baš tamo. Idem kao u nekom bunilu za ostalima i,zadržavajući dah, gledam sa ivice puta u jarugu.Razjapljenih vilica, leš je bio leđima presamićen preko jedne stene i staklenimočima zurio u beskonačnost. Grudi su bile razdrljene i krvave, a noge grčevito podavijene. Nešto me smlati i osetih umor. Apatično pođoh. Cigareta mi nije prijala, te je bacih. Jedva se zaustavih kod prvoga voda. — Jeste li ga videli? — trže me smeh Tanasijev. — Udarilo ga posred grudi.Alal mu vera... Ali nema ništa.Jedva dođoh k sebi. — A šta nema? — Ja mu opipah džepove. Ali ga već pretresli. E, što nisam pešak! — Zar mrtvog čoveka! — Ih, štagar sam ih opipao za vreme turskog rata! — Tanasije se raspričaokako je preturao leševe turskih vojnika, misleći svakako da to mene zanima.Zaustavih konja da sačekam svoj vod.A tamo, vojnici se smeju Petru nišandžiji što je ubledeo kada je video leš.

— Pa to mi je prvi put! — pravdao se on. — A i ti, šta mi se praviš Kraljević Marko kad si video mrtvog čoveka — branio je Trailo Petra. — Čekaj, bato, dok ti zafijuče nad glavom. Tada ću te pitam!... Najednom, ljudi zaćutaše... Ispred jednog drveta, pored puta, nalazio se usedećem stavu leš austrijskog vojnika. Pocrneo kao zemlja, naduo se, pa se pokidala sva dugmad na bluzi... Oko krvavih usana rojevi mušica. Težak zadahnas zapahnu.Iako je neprijatelj, ljude obuzima jeza na sudbinu čoveka. I nehotice se nameće

misao da ćemo tako možda i mi.U obližnjem jarku ugledasmo još tri leša. U jednoga raširene ruke, drugi zabioglavu u zemlju, a trećem glava prepolovljena. Teško je posmatrati. Prizor jeupečatljiv i mučan. Leže trupine ljudi nepomično kao oborene klade, dok izobližnjeg žbuna prhnu veselo jato vrabaca.Baterija zastade. Začu se oštra komanda: — Baterija... spremna za paljbu!



36

Niz kičmu prostruja hladan žmarac. Verovatno pod mučnim utiscima, ljudi sekolebali nekoliko trenutaka, a kada se pribraše, žurno priđoše oruđima i počešeskidati kožne navlake sa pojedinih delova. Stajali su nepomično pored topova.Cevi su zjapile sada otvorene, kao mrtvačka usta. Na svim stranama vide se tragovi borbe. Razbacane čuturice, kape, delovi

vojničke spreme, ispaljene čaure. U jednome šipragu pobijeni tovarni konji,iznaduvali se i noge im samo štrče.Vojnici posmatraju i ćute. Ledena drhtavica i pritajen strah prožimao je telo. Uratu neko mora poginuti i taj će biti isto onako naduven, pomodreo kao leš pored koga sada prolazimo, a sa koga je skinuta obuća, te su prsti rašireni inatekli, slično korenu u alraune.Kao da nam prave špalir, ležali su mrtvi sa obe strane puta. Bitka se na ovomedelu vodila na drumu, i gde je koji pao, tu i ostao. Bilo ih je mnogo. Negde jedan do drugoga... na razmaku od deset metara, opet dvojica... čitav red... I baštu, ispred Tekeriša, zaustaviše nas. Komandir naredi da vojnici sjašu.Težak zadah usirene krvi i truleži ispunjavao je vazduh. Pokraj topa ležala sudvojica... U jednoga bledo lice, proraslo crnom bradom, usne poluotvorene, a iznosa mlaz usirene krvi spojen sa crnom lokvom, u koju je pola lica uvaljano. Udrugoga jedna ruka podavijena ispod grudi, a druga obuhvatila, verovatno usamrtnim mukama, struk trave, gde je i beličasta glavica deteline, koju vetar njiše. Iako je mučno, neko unutarnje ljubopitstvo goni da se ma i letimično pogleda. Ali i taj trenutni pogled dovoljan je da slika ostane nezaboravna. Preko puta je ležao mladić, poleđuške. Lice bledo kao vosak, usta otvorena kao naosmeh i beli se zubi svetlucaju.

Cela padina Cera crnela se od leševa ljudskih, konjskih trupova i razbacanespreme. Bilo ih je na gomili i naših i njihovih. Svejedno, smrt ih je pomirila.Bolničari se razmileli i rastavljaju ih iz grčevitog zagrljaja, pa stavljajuukrućena tela na paralelno postavljenje cerovke i bacaju u opštu jamu, kaoneupotrebljivu stvar koja je dotrajala.Ljudska radoznalost je presićena, i sve je već odvratno i mučno. Ali to nije onošto smo slušali u udobnim sobama ili čitali na mekim foteljama. Rat je ondaličio na olimpijadu, ljudi bili epski junaci, okićeni vencima slave... A ovde,ljudi se raspadaju šireći strašan zadah. Ili ih surovo bacaju u jame, kao mrcine.

Ni ime im se ne zna. A i ko će beležiti, kad to treba što pre sklanjati da se živine bi okužili.Po šumama ima još ranjenika. Snose ih u šatorskim krilima kroz koja kapljekrv. Tu je i zavojište. Zgrčeni, leže ranjenici na zemlji, čekajući na red. Nekiumiru. U jednoga se grudi snažno nadimaju, a poluotvorene oči već su potamnele. Dopire odnekud samrtni ropac. A iz kafanske sobe, gde rade lekari,čuje se užasni krik. Malo posle iznosi bolničar ljudsku nogu i baca je negde izakuće, kao kakvu cepanicu.



37

Sunce je pripeklo, zadah da zaguši...Vojnik mi prinese ručak. Beše neko pečenje.Smuči mi se. Rekoh mu da nisam gladan, te on jedva dočeka i sede na lafet, baš prema onim mrtvima. Slatko je jeo.Vojnici se pritajili. Čak i oni razmetljivi kao da su zanemeli pred strašnim

prizorom. Nikome nije do šale u ovoj teškoj atmosferi, ispunjenoj dahommrtvih ljudi. Pod ovakvim utiscima svaki vidi svoj život kao daleku prošlost icelo biće je usredsređeno na ovaj trenutak, kada treba spasavati goli život. Naređeno je da se pojaše. Očekivali smo da krenemo u pravcu onih gudura štose isprečile ispred nas. Ali komandir uzviknu: — Nalevo-krugom... marrš! Na uskom putu teško je okretati top sa šestornom zapregom te poslužioci narukama zaneše zadnjak topa i kara. Zatruparaše kopite konja. Ali prednji konjitrećeg topa ustuknuše, frkćući. Mrtvi se isprečili. Sledeća zaprega najaha.Komandir viknu na vozare, te ovi razmahnuše bičevima. Usitniše konji nogamai, kriveći vratove, gledahu iskolačenim očima crne naduvene prilike, ali, poterani bičem, opružiše vratove i zariše kopite u trula, buava tela... Naskoro skretosmo desno, zatim kroz neku šumu, preko rovova, pa uzbrdo,običnim seoskim putem, da su konji brektali. Potom smo dugo silazili istigosmo u jednu kotlinu kroz koju je proticala reka.Tu su vojnici nahranili i napojili konje. Za ljude nije bilo ničeg. Imalo je mladihkukuruza, ali nam rekoše da se vatre ne smeju ložiti zbog blizine neprijatelja.Sunce je već zašlo. Plavkasta izmaglica je lebdela niz reku, a večernjača ježmirkala. Reka je žuborila, kao da se žuri da umakne iz ovoga krvavoga

razbojišta. A mi idemo baš na suprotnu stranu. Vidik se gubio kada smo krenuliuzbrdo.Ali konji su malaksali i ne mogu dalje. Po nečijem naređenju priđe nam četa pešadije, te se i ljudi upregoše. I, udruženim snagama ljudi i životinja, čelik sekotrljao preko njiva, jaruga, urvina, kroz šumu, cele bogovetne noći, pomrtvome mraku...Svitalo je kad smo zastali usred jedne njive, zasejane kukuruzom. Laka paradizala se sa zemlje, noseći miris izgnjavljene trave. Vojnici su sekli strukovemladih kukuruza i davali konjima, dok su oni krunili mlečne plodove i žive jeli.

Komora nas još nije stigla, niti znamo gde je. Ne spava se već druga noć. Ljudi su podnaduli i oči im upale... GledamJankulja kako mljaska jedući živ kukuruz. Kada ga pojede, okrete se oko sebekao da nekoga traži — razmahnu klipom i udari Krstu vozara po vratu. Onda se brzo okrete, nasloni se na štit, pretvarajući se da drema. — Firija drakuluj! — mrmljao je Krsta kolutajući očima, i pođe lagano kaomačka, gledajući ispod oka, ne bi li ga našao.



38

Vojnici se krišom podgurkuju, ali niko ne smede da pogleda Krstu, bojeći senjegovih ogromnih ruku. — Ovam’ te, ’tico, ovam! — začuh glas potporučnika Aleksandra.Pogledao sam u pravcu gde su i ostali vojnici gledali i smeškali se. A iz jarugese izvlačio Tanasije Prvulović, raskopčane bluze, nakrivljene šajkače, a košulja

mu puna nekih stvari, pa mu se obesila kao guša u kokoši. Pokušavao jeTanasije da se zakopča, prilazeći potporučniku Aleksandru. — Je li, grofe, gde smo mi noćas?... A?... Nama popucaše grbine izvlačećitopove, a gospodina Tase nigde nema. Je li? — pa napući usne Aleksandar,šmiknu kroz nos i priđe bliže Tasi, gledajući ga pravo u oči.Ovakve susrete doživljavao je Tasa često, zato ustuknu jedan korak i zabaciglavu unazad, da bi povećao odstojanje od ruke potporučnika Aleksandra. — Stani! — grmnu potporučnik. — Gospodin potporučnik — pozdravi Tanasije i nesvesno ustuknu još jedankorak, pa najednom zamuče i uzdiže ramena.To ga je konj njuškao po leđima i, kad namirisa jabuke, dohvati Tasu za košuljui razmahnu levo i desno. Dreknu Tanasije i pokuša da se skloni, ali konj držikošulju, i jabuke i šljive rasuše se iz njegovih nedara. Vojnici prsnuše u smeh, anasmeja se i potporučnik Aleksandar.Smeje se i Tasa, pa, da bi zabašurio krivicu, pokazuje na konja. — Eto, i oni jedu! — E, oca ti mangupskog, nećeš valjda da mi pričaš kako si to za konje nosio! — naljuti se potporučnik i dohvati ga za uvo. — Odsad da mi se javljaš svakogsata. Jesi li ra-zumeo?... Odlazi! — Aleksandar se obrati meni: — E, ništa ne

može da bude od njega. I savetovao sam ga, i tukao... i opet ništa... Nego, imašli jednu cigaretu?Rekoh mu da sam poslednju popušio noćas. — Gospodin potporučnik, evo imam ja — navrati se Tanasije i maši se za džep,odakle izvadi punu maramu križanoga duvana.Potporučnik ga gledaše u nedoumici, onda mahnu glavom i uze duvan. Ali kaoda se priseti: — Podnarednik-Živojine... Kada noću maršujemo, Tanasija da vežeš za top.Jesi li razumeo?

Tanasije se dobroćudno smejao, vukući naniže peševe bluze.Dok su se tako raspravljale čisto unutrašnje stvari baterije, na bregu su sesakupljali komandanti i od njih žurno odlazili nekud ordonansi. Iz te grupeizdvoji se jedan konjički oficir i pođe ka našoj bateriji. Zaustavi ga potporučnik Aleksandar. — Druže, gde su Austrijanci? — Evo ih odmah iza brega... — Kako, kako!



39

Mi se zagledasmo kao da se čudimo ovoj tišini što je svuda oko nas vladala...A, sem toga, naša pešadija ležala je po okolnim njivama i livadama. — Zašto su nas izbacili ovoliko napred? — čisto zavapi narednik Milutin, vođa popunjavajućeg dela.Taj konjanik objasni nam unekoliko situaciju. Austrijanci posle poraza na Ceru

beže glavnom snagom ka Drini. Ovde su samo njihova dosta jaka zaštitnaodeljenja. On se nada da ćemo sada i mi stupiti u borbu da bismo ih proterali.Mučilo me je ljubopitstvo da vidim gde su njihovi rovovi i kako izgledaju.Zamolih Aleksandra da odemo na breg i vidimo. Približili smo se takokomandantima, među kojima je bio i naš komandir. Kad nas vide, priđe nam ionda nas povede iza jednog šipraga da nam pokaže gde su Austrijanci.Pred nama se spuštala blaga padina. Tu su bile, čini mi se, neke livade, zatim jedan šljivar, koji nam je unekoliko zaklanjao vidik. U podnožju je tekla reka.Teren se sa one strane dizao. Nad rekom je bila gusta magla. Na celom prostoruni traga od neprijatelja. — E, vidite onu maglu — objašnjavao nam je komandir. — Neprijatelj je tu,njome obavijen, i tamo ga treba tražiti.Sunce se pomaljalo i vetar je ćarlijao. Kupine su bile rumene, maslačak otvaraocvetne glavice, a na vrhovima travki blistala se rosa kao suza. Sve je budilo prijatna osećanja... Ali topovi su tu, neprijatelj je pred nama, treba se tući,ubijati. A zašto sve to kad je život lep?... — Komandiri, napred! — začu se oštar glas komandanta diviziona.Komandir ode trčećim korakom. Za njim pođosmo i mi, ali se ipak zaustavismona izvesnom odstojanju. Bio je tamo i komandant pešačkog puka i komandanti

njegovih bataljona. Gledaju u kartu. Komandant puka pokazuje rukom premastrani gde je neprijatelj... Onda komandanti bataljona otpozdraviše i odošežurno u pravcu puka... Malo posle, jedan bataljon poče da se svija i prilazinama. Ispod samoga vrha se zaustavi. Komandant bataljona razgovarao je sakomandirima četa, pokazivao im i on rukom u pravcu reke. Komandiri seodvojiše i začu se komanda: — Nož na pušku!Zablistaše bajoneti na suncu kao hiljade malih sijalica, i cela masa kao da sesledi. Komandiri su izdvajali neke vojnike kojima su nešto objašnjavali, i

patrole odmah krenuše.Stisnutih usana, ukočena pogleda i ledenog izraza, promakoše vojnici porednas. — Otkoči pušku! — viknu jedan, sigurno vođa patrole. Na vrhu zastadoše da osmotre teren pred sobom, pa obazrivo, zverajući na svestrane, kretoše napred.Osećao sam laku drhtavicu pomišljajući šta bih da sam na njihovom mestu.Divio sam im se... Zadatak je njihov očajan: da se kreću sve dok ih neprijatelj



40

ne opazi i ne pripuca na njih. Oni treba svojim grudima da otkriju neprijatelja ida poginu sada, kroz koji minut. I opet idu sigurno i smelo... Izgubiše se izavrha. — U strelce! — komandovali su komandiri četa.Kao kad prhne jato, rasu se ona gomila, uz kloparanje fišeklija, i zaustaviše se

ispod vrha. Pogledaju vojnici levo i desno. Odmeravaju rastojanje. Neki pretrčavaju menjajući mesto, da su uz nekoga prijatelja ili druga. Komandiri primaju poslednja naređenja i posle toga priđoše streljačkom stroju. Vojnici seuzvrdaše. Neki sedaju da pritegnu obuću, druge žulji torba pa je skidaju, avećina trči u šiprag da svrši nuždu. — Požurite, požurite!... Zar sada nađoste?!... — viče nestrpljivo komandir. — Šta je to? — razvika se komandant puka. — Poručniče, gde su vam ljudi?Komandir se nervozno okreće i šalje ordonansa da istera vojnike iz šipraga.Izvlače se leno, zakopčavajući polako odelo, kao da ne čuju viku komandanta puka. Ne boje se nikakve kazne više, jer vide da im sada predstoji najtežadužnost i najveća opasnost. Gore biti ne može. Hteli bi još malo daha, života — makar komandant puka vikao i pretio.Komandir zviznu u pištaljku i komandova: — Kreći! — i poravna se sa vojnicima.Krete centar, krila malo zastadoše, ali na vrhu se svi sačekaše... Streljački stroj, poravnan kao na vežbalištu, sruči se najednom iza brega.Trže me otegnuti uzvik: — Marrrš, marrrš! — Okretoh se i videh kako vojnici četvrte baterije izvlačetopove na vrh brega.

Priđe nam komandir i reče da je naša baterija određena da ih prati i da ćemouskoro poći za pešadijom. Četvrta baterija štitiće i nas i pešadiju u nastupanju.Primakosmo se vrhu da vidimo gde je pešadija.Patrole se ne vide, ali streljački stroj nastupa obazrivo. Niko ne zaostaje. Desnokrilo preskače neku vrzinu, te malo zalomi. Centar naiđe na šljivar. Vidimokako pojedinci u prolazu lome grane sa šljivama. — Pazi, pazi — govori nervozno komandir — sakupljaju se oko onoga, pa ćeim đavo biti kriv. — Nisu već dva dana ništa jeli — dodade potporučnik Aleksandar.

— More, zar im je stalo do jela sada!Levo krilo se izgubi u jednome kukuruzištu... Naskoro se pojavi na onoj drugojstrani. Pred njima je sada livada, te vojnici zastadoše. Verovatno osmatraju.Centar zamače iza onoga šljivara... — Ovde nema neprijatelja? — zapitah komandira. — Po izveštaju konjice, oko reke su...Magla se razredila i jezičasti pramenovi penju se uz gudure sa suprotne stranereke. Sunce tek što nije obasjalo kotlinu... Obuzelo me čudno stanje... Dva



41

suprotna osećanja strujala su naizmenično: radost, da neprijatelja nema, i strah,da oni ljudi ne izginu. Mesto me nije držalo. Od uzbuđenja drhtale mi ruke. Alikomandir i Aleksandar nisu, srećom, ni obraćali pažnju na mene. Najednom pretrnuh... Pucanj... drugi, više njih. Dah mi stade. Na levom krilu vojnici polegaše usred one livade. Ali ne pucaju... Pobauljke

kreću... Neki pretrčavaju do jedne vrzine. I ostali se pridigoše i sad su poravnani uz živu ogradu. Osmatraju... Puške se čuju sve češće. Jedan pogrbljen trči duž ograde. Sigurno je ordonans. Ali, videće ga!... Sad se vraća,zastade, eno ga gde leže i on. Odahnuh malo.Vojnici se slepili sa zemljom, kao da su ukočeni... Odjednom grmnu složan plotun i laka prašina se diže duž celoga stroja. Od nekoje strane učestaše pojedinačni pucnji, mitraljez poče da para... Grunu još jedan plotun, najednomučestaše pucnji, još brže, kao da vri, kao da ključa, i prasak se rasu po širini. — Eno, eno ga neprijateljski rov! — uzviknu komandir gledajući durbinom.Pucnjava kao da rastera maglu. Sunce preli zracima reku i na suprotnoj obali se pojaviše sveži rovovi.Videli su se sada otvoreno. Nazad više ne mogu, a u pitanju su njihovi životi, tese huka i prasak poveća još jačom žestinom. — Popravnik pedeset dva — začu se artiljerijska komanda. — Hiljadu šeststotina.Škljocnu zatvarač i tresak prolomi vazduh. Eho se odbi od bregova i sruči sekao gromovita grmljavina negde u jarugu... Sa napregnutom pažnjom posmatramo gde će metak pasti. Svitnu šrapnel i sunu iz njega gust dim...Dimljive lopte ostadoše nepomično u vazduhu pozadi neprijateljskih rovova.

— Skratite daljinu! — naredi odsečno komandant. — Hiljadu četiri stotine.Zrna zaparaše vazduh, onda zašumeše, zatim iz vazduha dopre kao nekišapatljivi šum, za trenutak sve zaneme... I svitnu. — Hiljadu pet stotina. Naša pešadija, podstaknuta artiljerijskom vatrom, otvori još žešću paljbu.Pucnji od pušaka i mitraljeza sliše se u jedinstven, gromki tresak. Vazduh je ukotlini treptao. Ptice su izbezumljeno lepršale u visini. — Neka vodnik drugoga voda ne drema! — viknu besno komandant. Onda se

obrati komandiru: — Razornom!Drveta se poviše od silnoga treska i u ušima pisnu. Nesvesno smo pritiskivaliušne školjke.Ogromni komadi zemlje su odletali u vazduh, naposletku osta crn stub dimakao nadgrobni spomenik. Granate padoše ispred rova, neposredno pozadi,negde u reku, i mlaz vode izbi kao vodoskok, a četvrta udari posred rova,odakle polete neki krupan predmet, kao ruka ili noga.Spustih durbin, a pred očima mi zamagli. Da li je moguće?



42

— Vide li?... Oni pogiboše! — zapitah Aleksandra. — Naravno, ako nećeš ti njih, oni će tebe.Zaista... naravno. Strategija je dovela mase ljudi na puščani domet; zakon kaže:ako odstupiš, bićeš ubijen; a taktika veli: ubij ti njega, da ne budeš ubijen. — Po pet razornom granatom.

Kao da su se nišandžije utrkivale u brzini, pucnji su se sustizali ili slivali uurnebesni prasak, a iz topovskih cevi je suktala vatra kao iz nekog kratera.Granate su uz strahoviti tresak rile zemlju, prevrtale rovove, obarale drveta,kamenje je prštalo... Puške zamukoše pred užasnim i veličanstvenim prizorom.I pred navalom čelika kao da se ugasi razum i savest ljudska, grudi su se širileod nekog zadovoljstva... sa ushićenjem posmatrali smo smrtnu agonijuneprijatelja.Pešaci se digoše iz svojih zaklona. Kao da se nešto rešavaju, osmatraju. Najednom, probiše se kroz vrzinu i uz gromki usklik: „Ura, ura!“ poleteše kaneprijateljskim rovovima. — Prekini paljbu — viknu komandir.Sa uzdržanim dahom posmatrali smo njihove skokove. Puške pripucaše. Jedanzastade, drugi pade ničice i više se ne krenu. Ali ostali su odmicali. Odnekuda,začu se mitraljez i streljački stroj se povi, neki padoše, drugi odmičući naglonagrnuše nadesno i prilegoše. Pojedinačni pucnji su sve češći. S napregnutom pažnjom osmatramo gde li je taj mitraljez, a nezajažljivi bes nas obuzima da muni parčeta ne ostane, ako ga samo neko ugleda. Trenuci su očajno dugi.Ostavljeni onako sami, a izloženi otvoreno, pešaci se grčevito brane. Ali neodstupaju. Pobauljke ili u skokovima pritrčavaju nekome kamenu, grumenu

zemlje ili drvetu, odakle pucaju. A mitraljez kao da je pobesneo...Telefonista dotrča i javi kako komandant bataljona izveštava da se neprijateljskimitraljez nalazi u šumi, ispod velikog hrasta. — Osmatrajte brže, svi osmatrajte! — viknu usplahireno komandir diviziona, — Eno ga! — uzviknu vodnik četvrte baterije, i priđe komandiru da i njemu pokaže.Komandir odmeri brzo regletom skretanje, i odmah se okrete bateriji: — Trideset hiljaditih levo. Plotun zdesna...Jedan zalutali kuršum zviznu iznad naših glava, te uvukosmo glave u ramena.

Odmah za njim drugi pljasnu u drvo pored nas. — Ovaj kao da nas nišani — rekoh unezvereno Alek-sandru. — Ne boj se. Dokle ga god čuješ, budi spokojan. Onaj što ti je namenjen, taj sene čuje. Nimalo me nije utešio, jer smo se nalazili u položaju kada ga možemo i ne čuti.Moje razmišljanje prekidoše pucnji topova, te prinesoh durbin da osmatram.Plotun je bio rasturen, i neki se šrapneli izgubiše u šumi. Komandant se nešto



43

ljutio, ali ga ja nisam čuo, jer sam sav bio u iščekivanju i strepnji da li će opetzafijukati kuršum.Činilo mi se da je sada odsudan čas, i da od ovoga plotuna zavisi sudbina svijunas... Šrapneli se rasprskoše gotovo jedan pored drugog, iznad hrasta.Kotlinu je obuzimao ropac. Gruvale su negde i bombe, ali oni sa livade ni da

maknu. Ko zna... da li su živi. Komandir je skratio odstojanje i šrapneli kao buketi okitiše hrastove grane. Mitraljez umuče... Možda se samo pritajio dok ne promeni mesto. Zmija se ne plaši trnja, već je treba tući u glavu. U čelične ceviuleteše žute razorne granate. S uzdržanim dahom smo osluškivali njihov let,kao da se izgubiše negde nad kotlinom, da najednom riknu strahoviteeksplozije, drmajući hrast iz korena. Sva okolina zapurnja od prašine i dima.Plave bluze bežale su u paničnom strahu na sve strane. — Udrite šrapnelom! — viknu neko.U kotlini se začu poklik: „Ura, ura, ura...!“ Oni sa livade se pridigoše,razređujući se, pa kretoše pognuti, pređoše oranicu, već su blizu obale, onda potrčaše vičući: „Ura“... Neki zaostaju, sigurno su ranjeni, jedan pade... pokušava da se digne, opet pade na leđa i osta nepomičan. Ali ostali odmiču,već su blizu obale i naglo se strmoglaviše u reku. Stroj se izgubi... Zapraštaše bombe i prašina se diže oko neprijateljskih rovova, odakle se pomoliše belemarame.Onako, u sivim odelima, puzali su pešaci kao gušteri uz obalu. Nekolicinaizmigolji i za tren oka uskočiše u neprijateljski rov. Austrijanci se podigoše,neki uzmiču, hteli bi da beže, ali pristigoše i ostali, te se izmešaše sive i plave bluze. Naši im vojnici prilaze kao da ih pretresaju. Na jednoj strani počeše da ih

svrstavaju. Nekima skidaju obuću... Pozadi rovova sakupljaju se naši vojnici iguraju nešto u svoje torbe. Sigurno su naišli na magacin hrane. Na tome prostoru su oni suvereni gospodari. Ali za kratko vreme. Nailazi bataljon izrezerve, prima zarobljenike i njihovu imovinu.Streljački stroj nanovo krete i izgubi se u šumi. — Neka komandir pete baterije kreće odmah! — začu se oštar glas komandantadiviziona.

NA DOMAKU POGLEDA I SLUHA NEPRIJATELjA

Trebalo je izići iz ove njive na seoski put, ali je prolaz bio rđav, te smo čekalida vozovi izlaze pojedinačno. Za to vreme priđe nam jedan starac, obrastao u bradu i poguren, kao da je uklet. — Pomaže bog! — i starac se zaustavi da predahne. — Otkud ti, stari, ovde? — zapita ga podnarednik Trailo.



44

— Lutam tako ne bi li poginuo. Pa me ni dušman neće... Nego kaži ti meni jedno... Ima li pravde? — Ima, čiko. — Dobro... a ima li zakona? — Ima...

— A ima li Boga? — Sigurno da ima... — E, lepo... Sinovi i unuci odoše mi na vojnu, da vas Bog poživi! — i starac sedohvati za kapu. — Švaba mi opljačka kuću i sve odnese... A vi, hristijani,dođoste i pogaziste mi ovu njivu... Pa ko će to da plati?... A?Vojnici se sakupili i slušaju. — Švaba će da plati, čiko — upade neko od vojnika. — Švaba, je l? — stari nakrivi glavu na stranu odakle dopre glas. — Švaba je platio i zaplatio, psi mu koske razneli... A ti Milane Dobriću, lipši sada nad porušenom kućom, ovako star i jadan.Logika nije dogma, i svako doba ima svoje razloge. Tu se rodio, prekodevedeset godina živi i primio je amanet od svojih da čuva kuću i ovu njivu. To je jedina njegova dužnost. Narednik Milutin, inače učitelj, priđe starcu i dodirnu ga po ramenu: — Čiko, sve će ti se platiti. Idi kod one gospode gore n neka ti oni dadunapismeno.Došao je red i na nas. Konji su se morali zaletati da bi izvukli vozove uz jednukratku, ali tešku uzbrdicu. Na vrhu smo se sačekivali. A kada beše izvučena i poslednja kara, slučajno se okretoh i, među pogaženim i posečenim kukuruzima

one njive, ugledah starca kako osta sam, kao neki istruleli panj stoletnogahrasta.Zamakosmo preko vrha i pođosmo padinom, ka reci. Pokraj puta bila je koliba i pred njom je ležao mrtav dečak. Zaklali ga. Glava mu zabačena unazad i širok otvor zjapi iz grkljana. Detinje ruke bile su krvave i zgrčene.Vojnici zastaju užasnuti... Potom ljutito mašu glavom i osvetnički stežu pesnice. — Ih, ih, ama ni jednoga živoga ne treba ostaviti! — govorili su među sobom.Silazili smo lagano provlačeći se uskim putem, oivičenim paviti i kupinom.

Čelo baterije naglo zastade, te vozari najahaše. Posmatrajući sa visine konja,videlo se kako vojnici nešto sklanjaju s puta. Jedan poslužilac prvoga topa bešezaostao i brisao ruke o travu. Na moje pitanje šta radi, reče da su sklonili jednognašeg mrtvog vojnika, i pokaza mi rukom iza vrzine. Vojnici se provlače davide, ne bi li ga poznali. Do pre pola časa bio je živ, a sada svi gazimo ponjegovoj krvi, kao da je to obična bara.Odnekud se čulo zapomaganje. Jaukao je ranjenik, koga su četiri pešaka nosilau šatorskom krilu. Po putu se video krvav trag. Sretosmo i grupu ranjenika. Bili



45

su ranjeni ko u glavu ko u ruku. Stavili im privremene zavoje, koji su već počelida krvave. Ubledeli i paćenička izgleda, zastali su sa strane puta da propuste bateriju. Vojnici našli svoje poznanike i u prolazu čuh jednoga ranjenika gdeveli: — Vala, ako se ko od onih vrati Franji, neka se pofali...

Iz kukuruza iznose mrtvoga vojnika. Ruke leša još su mlitave, glava zabačenaunazad, a oko usana sveže masnice krvi. — Kuda ga nosite? — zapita neko. — Naredili ni da ih sakupimo i da skinemo državsku spremu! — i, kao vreću,spustiše leš da se odmore.Iako se smrt keseri gotovo iza svakog žbuna ima ipak nečeg jezivog uravnodušnom izrazu ovih ljudi... Ili su se možda navikli na pomisao da to isto injih može snaći, pa je utrnuo svaki osećaj saučešća i samilosti.Sunce zađe za oblačak i kratka senka prelete preko razbojišta. Onda se zalepi zasuprotan breg iskrivljena, raskrečena, kao užasnuta prilika, i zamače nekud izavrha.Opet zastadosmo, jer se isprečili neki konjovoci koji sprovode pešačkumuniciju. Viče komandir da se sklone, i grešne komordžije pritisle konjiće izsve snage uz vrzinu, da ih ne zakače topovi. Ipak se jedan konj oburva i pademeđu zapregu, odakle ga jedva izvukoše. — Ja slavu mu, kolišni je, a naleće kao da je pobesneo! — veli podnarednik Živojin uzjahujući svoga konja.Žurili smo sada da stignemo ostale. Naiđosmo na poljanu, gde se put rasipa umnogo izlokanih stazica. Sa ove poljane se silazi pravo u reku, a s one strane su

bili njihovi rovovi. A ovu čistinu je trebalo pretrčati i probiti se slabim grudimakroz čitav roj čeličnih zrna... Setih se baš tada kako su, za vreme ovoga juriša,ljudi spokojno sedeli u dalekoj pozadini, ćaskali pred kafanama, dok su ovdemolećivo pogledali u nebo, drhtali, strepeli, zatim golim grudima naletali na bajonete i umirali... Izgleda kao da su se mrtvi oslobodili muka. Ali je mučno posmatrati onoga jadnika koga je zrno udarilo u glavu, pa mu pozadi viri parčemozga. Leži jednim obrazom priljubljen za zemlju, jedno oko mu poluotvorenoi vlažno. Još diše i nesvesno pomera ruku. — Zašto ga ne sklonite? — zapita potporučnik Aleksandar.

Jedan od vojnika mrzovoljno klimnu glavom, pa, vadeći pikavac iz usta, mahnurukom: — Neka bar na miru umre...Koliko li njih leži još po jarugama i njivama. I iznenada mi pade na pamet, šta li je bilo sa onom patrolom. Mučila me je strepnja da ne naiđem na koga od njih, jer su mi njihovi likovi ostali u svesti, te su mi bili bliski. Ali mučno jezagledati, jer su svi mrtvi imali podjednako mučenički izraz, te su naličili jedanna drugoga.



46

Pregazismo reku. U rovovima su ležale plave bluze na gomilama. Bilo ih je sa polomljenim nogama i otkinutim glavama. Osećao se zadah sveže krvi i teškausparina dizala se iz vlažne zemlje. Neko je ječao među gomilom leševa i našivojnici izvukoše ranjenika sa prebijenom nogom, da se videla gola kostzglavka. Sa izmučenog lica su kapale suze i ranjenik je sklapao ruke, moleći za

milost. Iako je do malopre pucao, ljudi su ga sažaljivo posmatrali i podvezivalinogu da zadrže krv.Pričekasmo da se zatrpaju rovovi, da bismo mogli preći. Radili su žurnozarobljenici, jer su ih oni i kopali. Za to vreme pešaci pretresaju telećakezarobljenika i vade duvan, kafu, šećer, i trpaju sve u svoje torbe. A porazbojištu se razmileli i Jankulj, i Vučko, i Tanasije... Čak i Krsta vozar zapalioneku lulu i cima guste dimove. Ali mu se nešto ne sviđa, zagleda mrzovoljnolulu, pa je sa nekim preziranjem baci u reku.Za nama naiđe još jedan pešački puk i oficiri s teškom mukom zadržavajuvojnike da se ne raziđu po rovovima. Poneki su se ipak iskradali, i posle sehvalili novim cokulama. To im je bilo kao neko predovoljstvo, te im se uovakvim trenucima mnogo štošta gledalo kroz prste... Svi su ti ispadi biliisuviše neznatni prema onome što oni žrtvuju. A posle, nisu već dva dana primili hranu.Kada smo krenuli, vojnici su plen bratski delili među sobom. Na Tanasiju novecokule, a na leđima žuti telećak, gde je smestio telefon. Onako šepav i mali,zadimio lulu, stavio ruke u džepove srozanih čakšira, prsi se i zahteva da mu sečak i rudni vozari sklanjaju s puta. A Jankulj našao neki budilnik, pa se vojnicisakupili i zagledaju;

— Gde ga nađe? — pita ga potporučnik Aleksandar, čudeći se. — Gospodin potporučnik, ovaj, ja priđo jednome da vidim kako mu je... — Je li bio živ? — Jok, gospodin potporučnik, ležao je potrbuške, ovako... Pipnu ga ja, a onladan. Teke najednom ču, kako nešto „cuka“. Ja zaglednu bolje da se uverim dane zabušava, pa ga dovati za telećak... — E, oca ti tvoga, pravo za telećak! — smeje se potporučnik. — Pa mislio čovek da mu je tu srce! — kaže podnarednik Živojin. — Gospodin potporučnik, bogami, tu je „cukalo“. Ja zavučem ruku, teke nešto

tvrdo. Izvadim... ono sat.Zagleda i Aleksandar časovnik, i veli da je iz neke naše radnje. Sigurno ga je itaj digao u prolazu, dok nije dospeo u ruke Jankulju.Puče puška u blizini, još jedna, zatim sve brže, onda se rasu brza paljba negdeispred baterije, a i pozadi... Zastali smo zbunjeni i preplašeni. Artiljerija utesnacu, opkoljena sa sviju strana, predstavlja gomilu gvožđurije. Komandir naredi da posluga bude na svojim mestima. Napred je bila velika uzbrdica, a pozadi se pucalo. Tako pritešnjeni zverali smo unezvereno, očekujući da se desi



47

nešto najstrašnije... Ali pucnji najednom prestadoše i začusmo kako huči motor aeroplana. Setismo se da su njega gađali naši pešaci. — Bogami! — manu glavom Trailo. — Ja sam bio gotov da okrenem niza stranu sa sve top, makar i glavački — veliMilojko, prednji vozar.

— A Petar otkačio lafet, pa mi kaže, spremi da tempiraš na karteč! — pričaStanko tempirač.Uglavnom, svaki je mislio na svoj posao. Svi su pošteno priznavali da im nije bilo prijatno. Samo se Tasa telefonista hvalio kod posluge drugoga topa kakonjemu nije ništa bilo, i kako ne treba da se plaše kad je on među njima. Tanasijese provuče između točkova i sede na lafet. — Marš, životinjo jedna — viknu Živojin podnarednik — zar sada na uzbrdicunađe da sedneš? — Pa klecaju mu kolena, podnaredniče! — smeju se vojnici Tanasiju.Kada i poslednji voz beše izvučen na plaTo, komandir naredi da se stane, dok pešadija ne izbije na određenu kotu.Gledajući sa ove visine, ćuvici štrče prema horizontu kao vrhovi talasauzburkane vode. Planine su bile neme... Ponegde se samo vidi naš pešak kakoizbija na čistinu, i kreće se slobodno kao da korača po svojoj njivi... Austrijancisu bežali u paničnome strahu, da ih ni puška nije mogla stići.Vojnici, već malaksali od nesanice i zamora, posedali pored topova, čupkaju igrizu travu. Da li od dosade ili gladi?... Komora nas nije stigla. Ali ipak, niko sene žali.Stižu i prednji delovi glavnine pešadije.

— Kuda, druže?... Gde si zapeo? — zapita u šali komandir jednoga pešaka. — U Bosnu, gospodine kapetane. — A gde ti je pasoš? — Eve! — i pokaza pušku.Za njima pođosmo i mi. Ali sada je velika nizbrdica, te se suljaju vozovi, iakosu ukočeni. Komandir naredi da se prednji i srednji konji ispregnu, a vojnicikonopcima da vežu topove i vuku unazad. Siđosmo jedva tako u jedan potok.Tu napojismo konje. Onda opet uzbrdo, dok ne stigosmo u jedno selo, čini mise rekoše da se zove Sikot.

Dugo smo tu čekali. Kada smo krenuli, sunce se već klonilo zahodu, ahladnjikav povetarac je pirkao. — Bre, pa velika ni zemlja — čudi se Miloš, srednji vozar. — Ja sve mišlja, etetu SMO, na graNici. Kad se ono oteglo mnogo!Onda računaju vojnici koliko smo maršovali mi, a koliko bi trebaloAustrijancima da do đu do Timoka. — Oni se, bre, skršiše na ovo brdašce, a štagar planina mi prejahasmo dok dođosmo dovde.



48

— Kako!... Istopili bi se do Čestobrodice, ka sneg.Tako misle vojnici, dok im creva krče od gladi. A ipak, cele noći gurali sutopove. Išli smo kroz neku šumu, silazili, peli se, i tako do zore, kadazastadosmo na nekom kamenjaru. Više se nije moglo dalje. Ljudi su već bezsnage i daha i, kako stadosmo, gde se ko zatekao, legao je i zaspao mrtvim

snom.Sunce je izlazilo kada me je neko povukao. Po navici sam skočio, ali nisam biosvestan svojih postupaka, niti sam znao gde se nalazim. Zatim smo vuklivojnike, koji su se tromo dizali, gledali nesvesno, naslanjali se na štit topa ispavali u stojećem položaju. Na licima ljudi su se još dugo ocrtavali otiscikamenja, ili nekoga busena a oči im bile crvene i očni kapci naduveni.Vozari su utrošili i poslednju rezervu zobi, a za ljude nije bilo ničega. Već jetreći dan kako ne primaju hranu, a šljivara u blizini nigde ne beše. Konji suvruštali zob, a ljudima je voda udarala na usta gledajući kako konji halapljivo jedu.U daljini se povremeno čuju puške. Nagađamo gde smo otprilike sada. Noćassmo išli sve nekim prečicama i stazama i niko nije uočio važniji objekt pomoćukoga bismo se orijentisali na karti.Čudimo se ko li nas je to vodio noćas i kako se taj snašao po ovoj mračnoj noći. Naiđe komandant diviziona i priđe komandiru. — Naredite da se vojnici prikupe. Neka kod konja ostane samo po jedan vozar. — Baterija mirno!... Pozdrav nadesno!... Gospodine potpukovniče, stanje baterije ratno...Komandant dojaha prema sredini stroja i pozdravi:

— Pomozi bog, vojnici! — Bog ti pomogô!Čulo se samo truparanje kopita njegovog konja o kamenito tle, te komandantzateže dizgine. Kljusina diže glavu, frknu na nos, zabaci uši unazad i umiri se. — Vojnici!... Videli ste kako je neprijatelj pokušao da oskvrnavi našu zemlju.U pobedonosnom hodu, carska vojska ubijala je žene, starce i nejaku decu. Alikad je zakoračila dublje u našu zemlju i naišla na mušku snagu i vaše snažnemišice, izbačena je na đubre, gde ima da se raspadne. U amanet nam je ostavilaćesarska vojska svoje mrtve, svoje topove i ostalu spremu.

Vojnici!... Mi nismo još kazali svoju poslednju reč. Biće dana i megdana, kadaćete pokazati svoju punu vrednost, da će i pokolenja sa divljenjem ukazivati navaše junačke podvige.Zasluga je vaša velika. Ali je isto tako značajna uloga i onih koji su nas vodili. Iu ovim velikim danima, na ovom svetom mestu, na domaku pogleda i sluhaneprijateljevog, uzviknimo složno, jednoglasno, da naš glas odjekne preko brdai dolina bosanskih, da živi naš Vrhovni komandant! — Živeo, živeo, živeo!



49

— Kapetane — okrete se komandant komandiru — okrenite bateriju nalevo-krug i krenite u pravcu Jastrepca, gde ćete ući u sastav diviziona.Maršovala je baterija lagano, bez žurbe, dok se u daljini, preko Drine, videlarastrojena, rasturena i desetkovana vojska austrijska. Valjda iz straha da nas nenaljute, gledali su nas zaprepašćeno i nemo, dok je Tanasije, zavaljen na

prednjak topa, pevao na sav glas:Aoj Bosno, sirotice kleta...Bilo je to osmoga avgusta hiljadu devet stotina četrnaeste godine...

OKO JEDNE PREĐICE

Vraćali smo se kroz predeo koji je bio u rukama neprijateljskim. Na svimastranama videli su se tragovi borbe i pustoši. U nemoćnome besu neprijatelj jeubijao nejač, rušio kuće, palio hramove. Svet zanemeo od straha, stoji skrštenihruku nad svojim jadima i uzdiše. Slika je bila isto onakva kao kada voda poslesnažne bure izbaci na obalu polupane stvari i smrvljenu travu. Ali kroz prokletstvo i uzdah, u očima ljudi se ipak nazirao zračak radosti što su bar sačuvali goli život... Osveta je stigla. Na poljima leže naduvene lešineiskolačenih očiju, a jata gavranova se pripremaju za gozbu... Ili se pogruženi izaplašeni provlače zarobljenici kroz porušena sela i, kao da očekuju strašnu presudu, upućuju na sve strane molećive poglede.Vojnici ih ne gledaju više. To su bili nekada ljudi, a sada su živi leševi, kojigamižu zahvaljujući samo onim dobroćudnim trećepozivcima, koji trapuljaju po

ovoj vrućini za njima, čuvajući ih uz put od gneva nemoćnih staraca i baba.Sunce upeklo, a umor stigao. Vozari sjahuju da ne bi zamarali konje, a i da ne bi zaspali i sami. Narednik Milutin sedi na topovskom prednjaku, vezan kaišem, presamitio se preko ograde, opustio ruke, a glava mu klimata i sam se njiše kaonapukla grana...

Hvalio se posle kako je izvanredno spavao.Izišli smo iz oblasti gde je gospodario neprijatelj. Narod nas sada dočekuje kaosvoje spasioce, iznoseći vino, vodu i hleb. Ali nas su umor, a sada sunce i

prašina smlatili toliko da nismo bili svesni naših uspeha, niti smo umeli da se pravimo ponosni kada nas je narod pozdravljao... Gledamo samo u osenčenezabrane i očekujemo komandu da se jednom stane.Već je i sunce zašlo. Pirka svež povetarac, večernjača svitka, topovi se kotrljajui dalje, eto tako, od rane zore, da su posustali i ljudi i konji... Naiđosmo na jedno ušoreno selo i na raskršću se sakupili seljaci, starci i žene. Tuzastadosmo. Pričaju seljaci da se vodi velika bitka oko Šapca, i da je silnavojska otišla na tu stranu... Oči mi se sklapaju i ceo razgovor slušam kao kroza



50

san, te obodoh konja da vidim zašto smo zastali. Pored puta ugledam siluetukonjanika i čujem glas potporučnika Aleksandra. — A, je li, pa... kako ti, snao, bez čoveka? — E, šta ću, kad se mora...Ja se najednom razdremah.

— Eh, ne mora se, nego tako ti hoćeš. Eto, ovaj... i ja sam ostavio ženu... Kakoda ti kažem, ni meni nije lako, a veliš muka je i tebi, pa baš nam ništa ne bifalilo... — Vidim da si đavo... — Na svoja mesta! — začu se komanda, i baterija krete. — Ne da mi se — veli očajno Aleksandar. A znaš kakva je!Pitam ga otkud je vide u mraku. — E... suknja... Ne dremaj, dronjo, već drži konja na dizginama — viknu nasrednjeg vozara, kome se konj saplete. — A znaš... nije pravo. Ja bihmobilizaciju protegnuo i na žene. Mi dajemo živote, pa neka i one prilože nešto.Puk je skretao sa puta na neku livadu. Vratih se u svoj vod.Od Šapca je dopirala neprekidna pucnjava i tresak se prenosio kroz zemlju kao potmuli tutanj, koji nas je uspavljivao.Sutradan produžismo... Mislili smo da ćemo ka Šapcu, ali puk krete na suprotnustranu, ka Valjevu. — More, šta te se tiče!... U ratu se nikad ne pita zašto ovo, zašto ono. Idi tamogde ti se nareda! — veli na jednom zastanku kapetan Jovan. — Jer, bio naDrini, ili na Šapcu, ili na nekoj trećoj strani, uvek te isto čeka: popravnik, mesniugao, plotun zdesna...

— More ćuti, bogati, ovako fino! Pristajem ja na ovakvu rezervu do kraja rata.Dok mi stignemo, a oni završili borbu, i tako pokupimo samo „šnjur“! — veliDušan Pop. — To ti je kao ajnc, kad vučeš na sedamnaest — objašnjava stručno narednik Milan. — Slika ili desetka. — On se maši za džep i veštim pokretom razvučekarte kao lepezu. — Vuci, Pope: slika ili cifra! — izvadi groš i stavi natopovski točak.Dušan se premišlja, zatim hitro izvuče jednu i stavi je u šajkaču. Onda je polako pomalja i žmirkavo gleda.

— Pih! — baci Dušan kartu i stavi groš na točak. — Valjda i ti, pope, sada uviđaš da je bolje dobiti groš, nego izgubiti dinar. Štaćeš... posao je posao! — i Milan ode u svoju bateriju.Vojnici na maršu razgovaraju o kući, o selu. O ratu najmanje govore.Geografiju slabo znaju, a, usled neprekidnog maršovanja u raznim pravcima,izgubili su orijentaciju, pa im je svejedno išli na Šabac, ili prema Valjevu. Onisamo po pucnjavi cene na kojoj je strani neprijatelj.



51

Uz put nailazimo na zbegove. Sigurno su iz okoline Šapca. Starci kao da seskamenili, žene mašu glavom i uzdišu, a deca istrčavaju na drum i veselo nas posmatraju.Saopštava vođa odeljenja da je rudni dešnjak pao, te je četvrti top zaostao.Odmah dođe komandir. Tu se stvori i komandant diviziona. Nesrećna životinja,

onako upletena, ležala je nemoćno u prašini. Komandant je kolutao očima. — Naravno, kapetane, trebalo je voditi računa... obilaziti, obilaziti što češće. — Molim vas, tu su vodnici...Ja sam po dužnosti gledao strogo vođu odeljenja, dok je ovaj u sebi psovaovozara. Sve po nadležnosti, iako je očigledno i svima jasno da je životinja bilagladna i premorena. U prisustvu komandanta svi smo se starali da otpregnemokonja i tako smo samo ometali vozare, koji bi se u onom spletu kaiševa umeli bolje snaći. Vojnici su pokušavali da dignu konja. Ali glava njegova tresnu ozemlju kao bačena klada i životinja je tužno gledala staklastim očima, dok su joj nozdrve bile raširene, a slabine se teško nadimale.Za jednoga komandira veće nezgode nema. Ama da je deset ljudi palo, lakše bi podneo. Po kratkom postupku bi dostavio: nestao, razboleo se, umro na putu, itražio bi popunu. I nikome ne bi odgovarao... Ali za jednoga konja trebaizveštaj lekara, onda komisijski izveštaj, zatim nastaje čitav spletadministrativnih formalnosti o rashodu. I komandir je uvek pod sumnjom danije dovoljno vodio računa. A to mogu lako da mu i u ocenu stave, i time jenjegovo napredovanje za dugo vremena obustavljeno... Konj stenje i komandir očajno gleda kako životinja grize zemlju.Onda naredi da jedan vojnik ostane pored konja dok ne lipše. Uzjahujući,

dobaci vojniku da ne zaboravi potkovice. Makar štogod.Puk je stigao u Valjevo u prvi sumrak. Točkovi topova zatakaraše jače odžombastu kaldrmu, i kao da nas to prenu od onog jednoličnog šuma poseoskim drumovima. Pred osvetljenim kafanama posedao svet i posmatra nasradoznalo. Još piju i pivo... Prođosmo most i, na kraju varoši, na nekoj poljani,gotovo u sam mrak, postavismo bivak. Strogo je naređeno da se iz logora nikone udaljuje. Zbog toga je mrmljao potporučnik Aleksandar. — Ja, čuvaju nas kao „inštitutke“.Dok je učitelj Milutin razmišljao:

— Naprotiv... Ljudima sada treba pružiti malo razonode. Dojadilo mi je dagledam uvek ista lica.A Milan je išao od šatora do šatora, mešajući karte, i tražio nekoga„džentlmena“ koji bi mu izišao na megdan junački: od farbla, preko ajnca, svedo rauba. Šta ko voli... Sem tablaneta, koji igraju usedelice, a žandara barabe.Ali umor je savladao ljude i naskoro je ceo puk spavao.Još se ni zora nije pojavila, a naređen je iznenada pokret. Komandir reče: idemosada na Šabac. Opet istim putem, po treći put.



52

Na izlazu iz varoši, propuštao nas je komandant i dobro odmeravao. Bez primedaba nije prošlo, ali htede da pobesni kad ugleda kako je otkopčana pređica na kožnoj navlaci kod usta cevi. — Molim vas — govorio je ljutito komandiru — to sve moram ja da vidim. I vi bi tako propustili... navlaka padne, razume se, u cev uđe prašina, a pored vas i

vaših vodnika i kamene, i kad se otvori paljba, onda ode u vazduh i top, i ljudi, isve...Komandir pocrvene, i pokuša da objasni kako navlaka ne može da spadne jer jecev pod penjućim nagibom. Ali to još više naljuti komandanta, i on zapretikomandiru kaznom.Komandir pozva nas dva vodnika. — Čuli ste — govorio je ljutito. — E pa, brate, ja više to neću da podnosim.Jeste li razumeli?... Izgleda mi da je vama sve drugo preče od nadzora u bateriji.Prilikom prvog takvog slučaja primeniću svoje pravo.Mi smo to isto ponovili vođama odeljenja, samo malo strože, a ovi, uza svemoguće psovke, nišandžijama. I tako, svi smo toga dana bili ljuti.Sretamo ranjenike koji pričaju da se kod Šapca vode očajne borbe, da imamnogo mrtvih i ranjenih... — Naravno — veli potišteno Milutin — tamo ginu, a mi da povadimo oči oko jedne pređice... — Vala, braćo, iskreno da vam kažem — žali se Aleksandar — teže mi padaova neprekidna vika komandantova, nego ceo ovaj rat...Sa mučnim i tmurnim raspoloženjem stigosmo opet u selo Veliki Bošnjak. Tusmo doznali da su naši zauzeli Šabac.

— Taman mi pristignemo, a neprijatelj pobegne — trlja zadovoljno ruke Milan.U Bošnjaku smo ostali pet dana, a šesnaestog avgusta zorom kretosmo.Maršujemo pored već zrelih kukuruza, požnjevenih ili izgaženih njiva inapuštenih zaseoka. Pri zastanku slušamo udaljenu topovsku paljbu i cvrkutševa. Ukoliko smo bliže Šapcu vide se još sveži tragovi borbe: porušene kuće, popaljeni koševi, razbacana vojnička sprema, među kojom se nalaze i kačketiaustrijskih vojnika. Šabac se još dimio. Mi skretosmo pored varoši nalevo izagazismo sredinom Mačve, sve do Lipolista, gde stigosmo pri zalasku sunca.

PREKO SAVE

Opet sitni mirnodopski poslovi. Obuka se obavljala bez volje, jer smo stalno uiščekivanju velikih događaja. Ljudi su obuzeti inercijom pokreta, pa bi hteli daubrzaju rešenje, jer su se svi zavaravali mišlju da rat neće dugo trajati. Ali dani prolaze, ljudi se „fronte“ i poravnavaju, truba opet neprestano doziva dežurne i po ceo dan se raportira: „Baterija je u ratnom stanju. Nema ništa novo.“



53

Ali dvadeset trećeg avgusta digoše nas u tri časa izjutra. U četiri časa baterija je bila spremna za polazak. Komandir navukao rukavice i čeka da preda raportkomandantu. Ni sa koje strane ne čuju se pucnji, te i ne znamo pravac marša... Dugo smočekali. Ono ukočeno stanje pred polazak, kada se zatežu bluze i nameštaju

šajkače, postepeno popušta. Oficiri susednih baterija se sakupljaju, a komandir skida rukavice i zavija cigaretu.Već je šest časova. Vojnici sedaju... Oko sedam časova sunce poče da pali, tesmo se sklanjali iza prednjaka, a malo docnije odosmo pod neka drveta. — Je li, učitelju — pita kapetan Stanojčić narednika Milutina — ti si narodničovek i prosvetitelj, pa ćeš znati da mi objasniš šta znači reč: konjosati!Milutin se smeška, jer ne zna da li treba da odgovori ozbiljno, ili u šali. — Je li? — Kako se uzme... — Jesi li video konja za praznim jaslima kad zažmuri i drema? Ili, brajko moj,kada se nama naredi pokret u četiri časa, a evo sad je devet časova, i mi zajednosa ovim konjima dremamo ili konjošemo. — Rok službe, gospodine kapetane! — dobaci narednik Milan. — Bolje bitiživ, nego mrtav. — E, e, ta je dobra... makar i konjosali! — Kapetan Stanojčić se najednomuozbilji, jer ugleda komandanta. — Na svoja mesta!Tek oko deset časova kretosmo. Niko više i ne pita na koju ćemo stranu. Sanama trapulja polako i pešadija u beskrajnoj koloni. Naiđosmo i na nekukomoru i komordžije se sručiše sa strane puta, dok prođe artiljerija. Grešne

komordžije bije dvostruki maler: stradaju od svih mogućih ubojnih zrna i svaki još kao sa nekim preziranjem izgovara reč: komordžija.Sunce pripeklo, znoj kipti sa ljudi i stoke. Kad prolazimo kroza selo, ljudi nemogu da se napiju vode. Bilo je to nekad kad su seljaci iznosili vino i vodu. Alimnogo je vojske prošlo, pa je i ponestalo. A posle, postala je ova divizija inekako ozloglašena, i narod čim sazna da mi idemo, odmah sklanja i ono malošto ima. Vojnici ipak, pronađu ponešto, sami, onako uzgred. „Sapletu“ senekako preko plota, ili „zanemoćaju“, pa ulete u prvo dvorište. A kad izlaze,odlome čitavu granu jabuke, koliko tek da se „zakite“.

Sunce je već zalazilo kada smo naišli na selo Glušce, i usred sela dat jezastanak. Starci i žene se okupili oko topova, po kojima leži s prsta debela prašina. Devojke se presamitile preko plota i zadirkuju umorne vojnike. — A je l, bolan, jesi l ženjen? — Šta mi vredi, jesam, ali kao da nisam. — A ovaj — gleda zavodnički jednu crnomanjastu potporučnik Aleksandar — veliš, dala bi. — Ju, grdan, ko ti to reče! — i devojke se zakikotaše.



54

— Je li, boga ti — priđe mi jedna starica — znaš li gde je Drinska?... Eh, jadnadeco. Sin mi je tamo, i ja se svako veče molim Bogu da vas sačuva — stara sezagrcnu.Razgovaramo među sobom i pitamo se kuda ćemo sada. Još malo pa smo nakraju, Sava je blizu, a ni sa koje strane ne dopiru pucnji... Narediše da se konji

nahrane. O ljudima i ne misle. Ali iskustvo poslednjih dana naučilo je vojnikeda pripremaju sami rezervnu hranu. Uostalom, Mačva je bogata, a kukuruzi susazreli, te vojnici lože vatrice i peku klipove... Nekuda odjahaše komandiri.Suton se spušta. U toru negde bleje ovce. Umorni pešaci polegali pokraj plotova, povlače poslednji dim iz kratke cigarete na kojoj se izređalo više njih, iveć se nameštaju da odspavaju.Oko deset časova začu se odnekud ispred sela žagor i glasovi dopreše i do nas:„Diži se, ustaj.“ Bunovni ljudi tovare svoju, spremu. Pešaci se naslonili na puške i dremaju, a artiljerci posedali na lafet ili prednjak i čekaju. Začu senajzad kloparanje i, po noći, čitava reka ljudi krete u jednome pravcu. Odraskrsnice skretosmo desno... Vidi se silueta neke građevine, sigurno škole, amalo zatim zastadosmo. Čuju se glasovi: „Pešadija napred!“Odjekuje klopot fišeklija i bat nogu...Kada naiđe i komora, onda krete artiljerija. — Drži desno! — čuju se uzvici i komordžije strčavaju sa strane puta, da propuste topove. Ali gube vezu, pokušavaju da se ispenju na nasip, i tada ihdočekuje psovka nekoga komandira. Preplašeni, ostaju zbijeni po strani,zverajući kroz noć ne bi li svoje negde videli. Na istoku zaplamti horizont i uskoro, bojažljivo i lagano, kao da se prikrada,

pomoli se mesec. Ružičasti sjaj obasja ravnicu i sićušne ljude koji gamižu kaocrvi.Iz pozadine dopre neki otegnut glas: „Drži desno-o! Artiljerija, drži desno!“ — A put uzan i još malo da se sručimo u jarak sa strane puta. Komandir naiđe i pita: ko se to dere. Stiže jedan ordonans i raportira: — Gospodine kapetane, naređeno je da propustite mostovi tren.„Mostovi tren“! — ponavljali su s čuđenjem vojnici, kao da se pitaju: šta ćenam to sada! Komandir se našao u čudu, gde će sa topovima na ovom uskom putu. Onda naredi da posluga otkači zadnjake i da ih rukama gura prema jarku

sa strane puta. I šest pari snažnih ruku podigoše zadnje delove topa i kara ilagano ih pomeriše, a konji se pribiše uz vrzinu. Put je bio slobodan.Kao neke ogromne, crne i zgrčene ptičurine u noći, promicala su kolanatovarena čamcima. Vojnici suvozemne vojske, nenaviknuti na ovakve prizore, načetili se pored puta i posmatraju dugačku povorku čamaca, što jelagano odmicala. A neka crna slutnja i nespokojstvo ovlada ljudima. Gospodarisu oni na suvu... Ali neugodno je imati posla sa vodom... Bojažljivo se raspitujukoji ume dobro da pliva... Onda ležu pored puta i zure u noć.



55

— Pazi, mesec! — veli jedan. — Njega vide i u našem selu...Odvojeni od svojih kuća, gledaju grčevito u tu jedinu vezu, i zamišljaju svojeselo obasjano mesečevim sjajem...Mostovi tren je prošao. Kretosmo i mi lagano. Opet zastadosmo pred jednim

selom. Bunovni seljaci, onako u košuljama, gledaju preko plotova. Rekoše namda se selo zove Uzeće. Tada baš, negde desno i u daljini, odjeknuše potmulo pucnji topova. Pevci zakukurikaše. Bila je ponoć...Maršujemo ceo dan I ovu noć. Umor je savladao ljude i na svakom zastankuležu pokraj puta. Stalno ih opominjemo da ne zaspe. Naslonjeni na štitove, ustojećem položaju, dremali su. Niko ne zna pravac, ni cilj ovoga napornoga marša. A maršujemo baš u pravcuSave. Blizinu njenu osećamo po svežem povetarcu. Potporučnik Aleksandar gleda kartu pri mesečevoj svetlosti i kaže da put kojim sada idemo vodi pravona obalu... Vojnici slušaju i sumnjičavo vrte glavom. Po urođenoj selačkoj promućurnosti kao da uviđaju nemogućnost prelaza, i crne slutnje ih obuzimaju pri pomisli na vodu. Postali su tmurni i ćutljivi. Uozbiljio se čak i Tanasije.Čekali smo dugo ispred sela Uzeća. Pokraj puta se dizala neka ševarika i osećaozadah barske tinje. Istok se počeo belasati i svetao krug, kao oreol oko glavesvetitelja, bivao je sve širi. A svež opojan vazduh ćarlijao je oko nas...Preplašene ševe lepršale su iznad naših glava. Naiđe ordonans iz štaba puka, te ga zapitasmo zašto ovoliko stojimo. — Zaglavio se mostovi tren u bari! — onda poverljivim glasom dodade: — Sada će biti prelaz.

Na karti gledamo gde je ta bara. Od Mitrovice, gotovo do Šapca, paralelno sarekom Savom, proteže se mrtva reka Bitva, široka sto, dvesta metara, a negde jei šira. Vidi se i jedan putić, koji se odvaja od nasipa i vodi do mesta zvanogČevrntija... Nastalo je razrešenje onog mučnog stanja iščekivanja. Vojnici znajušta im sada predstoji i, pribrano, gotovo nakostrešeni, očekuju i to čudo... vodu.Uskim seoskim putem, između njiva obraslih visokim kukuruzima, kretali smolagano ka prelazu na mrtvoj reci Bitvi. Sa visine konja, posmatramo levo idesno mirnu ravnicu, uzoranu zemlju, i pašnjake, a pred nama se kao zid uzdižuneki vrbaci, koji nam zaklanjaju vidik. Kao da bismo želeli da prodremo

pogledom kroz taj zastor, svi ukočeno gledamo u te vrbake, odakle dopiruuzvici vozara i neka larma. Vidimo pešake kako seku grane, pa ih vuku na onustranu gde se vrši prelaz. Već osećamo miris izgažene i izgnjavljene trave itrske. Pred samom barom baterija zastade.Istok se prelivao u raznim bojama i sunce samo što nije izišlo.Bilo je to dvadeset četvrtog avgusta hiljadu devetsto četrnaeste.



56

Prvi vod zagazi u baru, preko nepravilno naslaganih vrbovih grana, nabacanihna brzu ruku. Konji se klizaju i povode, zastajkuju, onda zapinju, a poslužiocioduprli ramenima o štitove, i na sav glas Viču: — Marrrš... marrrš!... Teraj dešnjaka...Srednji vozar, životinjo jedna, kreći!... — nervira se Aleksandar.

Srednji levak na trećem topu saplete se i pade, ali ga prednji konji vuku, vozar skoči, diže ga, kretanje se ne prekida. Najednom puče puška... još jedan pucanj, pa se rasu paljba negde ispred nas.Kuršumi zafijukaše jezivo iznad naših glava, vozari pognuše glave, a poslužioci polegaše. — Na rukama, napred! — čuje se odlučna komanda našeg komandira.Vojnici se zagledaše unezvereno. Nazad se ne može, napred se gine, ali ostati u bari, ovako nezaštićen, to je najočajnije. I, gonjeni nagonom za održanjem, ljudiskočiše i natčovečanskom snagom podigoše rukama zadnjak topa. Bičevizaošinuše. Neko jauknu... Konji izdužili vratove, očajno se odupiru, a vozari polegali i biju mamuzama, da već i krv curi iz konjskih trbuha. Ali se „Eskilo“,rudni konj, prope, iz sve snage zape i povuče sam top, a potom ustuknu nazad. — Ranjen je — viknu neko. — Ispreži! — Teraj dok ne lipše... — Marrš... marrš!I ljudi, gonjeni strahom, a životinje, podstaknute larmom, učiniše još i poslednjinapor i kako koji vozar pređe baru, kao otkačen oprugom pojuri, te sezaustavismo pred jednim nasipom. Poslužioci su otkačinjali zadnjake i rukama

gurali topove preko jednoga nasipa u prokop, odakle je vađena zemlja zanasipanje ovoga bedema.A pred nama, ispred visokih kukuruza, prašte puške... Komandir otrča napred.Kroz puščani prasak kao da se čuje neka pesma... čini mi se „Oj Srbijo“.Unezvereni, zbili smo se iza štitova, u koje pljasne poneki kuršum. Uviđamo dase ispred nas zbiva nešto strašno, ali tako brzo i iznenadno da nismo u stanju dase priberemo, niti shvatimo zamah ovih događaja. Na nasipu, gotovo iznad naših glava, vojnici šeste baterije izvlače na rukamatopove.

— Što ne gađate? — dojuri zadihan jedan pešadijski oficir. — Pešadija već prelazi.Kroz pucanj pušaka i fijuk zrna, čuje se neki uznemireni žagor, zveket lanaca ilupa metalnih čamaca. Tada tek saznadosmo da je voda odmah tu, ispred nas,da se i kamenom može dobaciti. — Peta... peta — vikali su razmešteni releji, posakrivani iza kukuruznih busenova. — Nišanska tačka pobodeni piket! Zdesna topovima... Prvi, pali! —



57

Ispred topa se diže oblak prašine, a vitka kukuruzna stabla zanjihaše se kao prinajvećoj oluji. — Drugi, pali!... — Šesta... Šesta, plotun zdesna!... — Druga...3aglušna grmljavina strahovitim besom zatrese zemlju. Od praska one baterije

na nasipu, iznad naših glava, ljudi su kao obeznanjeni, grčevito se drže zatočkove da ne padnu od silnog vazdušnog udara. Levo neko jauknu. Osmatračdruge baterije strmoglavce pade sa drveta, a poručnik Dobrosav raskrečio nogena nasipu i komanduje iz sveg glasa: — Po pet razornom granatom!Težak miris bezdimnog baruta štipa za grlo, a gust oblak prašine obavio bateriju, te sunce škilji... — Prekinite paljbu, pobiste naše! — izlete iz kukuruza jedan pešak. — Ura, ura! — razležu se povici naših pešaka iz daljine, i baterije zamukoše. Ne čuje se više ni puščana paljba. Vetar rastera prašinu i sunce granu. Ljudi seuspravili. Hteli bi da kroz onaj kukuruz vide delo svojih ruku. Da videraskidana tela neprijatelja, i da likuju... Ali iz kukuruza su izvlačili mrtva telanaših pešaka, pa ih ređali kao pokošeno snoplje na čistini ispred topova...Jednome zapalili sveću i stavili je između skrštenih ruku na grudima. Naddrugim je plakao rođeni brat... Trećem je tekao crven mlaz krvi iz oka, a četvrti je bio bez glave... Kažu da su poginuli od naših topova.Iako sunce sija, sve nam ipak izgleda sivo i nešto neodređeno. A pogled nikakoda se odvoji od obezglavljenog trupa, odakle krv lagano otiče, ljudska krv, a potočić se probija kroz prašinu i sitno kamenje kao crvena traka, koju ljudi

kidaju svojim nogama.Došao je i komandant, pomodreo u licu, a dlake brkova su štrčale kao bodlje u ježa. Komandir je zanemeo i stisnuo usne, a vilični muskuli su mu podrhtavali.Bio je i jedan viši pešadijski oficir, koji je zlurado i pakosno gledao artiljerce,samo što ne kaže: Hm!... Naravno!Onda su vojnici seli na topovska mesta i uzeli poslednje elemente. Komandantisu gledali kroz cev. — Nemoguće! — reče kratko naš komandant. — Najmanja daljina je iznadvisine čoveka — branio nas je on.

U našim očima bio je veliki kao bog.Kontrolisao je i onaj pešadijski oficir, vrteo nešto glavom, opet pogledao krozcev, postavljao napred vojnike i merio, hoteći na silu da dokaže našu krivicu.Tada su privedeni vojnici iz one čete koja je bila u rezervi, a nalazila se isprednaših topova i onog kukuruza. Vojnici su slegali ramenima, jer su i oni čuvaliglavu od puščanih metaka, te i ne znaju kako se to zbilo. Najzad naiđe jedan pešadijski podnarednik, koji sve objasni.



58

— Bili smo na samoj obali i naređeno nam je da se ukopamo. Tada je počela dadejstvuje preko nas artiljerija. Jedan Jabukovčanin — on se okrete premamrtvima i pokaza na trup bez glave — našao jednu gredu i sa još jednim počeoda je nabija u zemlju. I taman je uzdigli, kad ono tresnu granata u gredu i sve pobi...

Naš komandant se obrati pešadijskom oficiru: — Dakle, nesrećan slučaj... Nesmotrenost pešaka. Do posluge artiljerijske nemakrivice. — Tada se obrati komandiru: — Naredite da ljudi budu voljno.Kad smo prišli obali, ugledasmo široku sremsku ravnicu.Jedan pešadijski puk je prebačen čamcima i splavovima, pa se razvio ustreljački stroj i nastupa u pravcu sela Šašinaca. A pred strojem beži jedanvojnik u plavoj uniformi, možda je još jedini živi svedok neprijateljske pogibijei jedini glasonoša. Naši vojnici ga ugledaše i pripucaše. Streljački stroj zamomenat zastade pred iznenadnom paljbom, ali se vojnici pribraše i počeše svigađati. Pripuca i mitraljez. Rojevi čelika su pištali oko glave onoga nesrećnikakoji je besomučno bežao. Ali niko ga ne pogodi i on se izgubi među kukuruzeda javi strašnu vest. Na našoj obali je veselo raspoloženje. Vojnici se razišli po kukuruzu i birajusveže purenjake. Oficiri se iskupili u male grupice te prepričavaju događaje, ilileškare u hladovini ispod stoletnih hrastova. Na onu obalu se prebaci još jedan bataljon. Vojnici pronađoše tamo neke ovce.Poče da se priprema gozba. A muzika svira...Ali čamci se nikako ne drže na vodi. Sasušeni na suncu, a sada rastočeni, punese odmah vodom, te ih hitno izvlače na obalu, i zatinju kučinom i vunom.

Inženjerci se žale kako im je pre neki dan ne znam koja divizija po nečijem naređenju oduzela ispravne čamce... Nas se to ne tiče. Ima valjda nekoga ko otome vodi računa. Naše je da poginemo, a kada nas je ta čaša mimoišla, ineprijatelj je sada daleko, onda uživamo blagodeti ovoga sunčanoga dana.Pored nas prođe četvrta baterija. Čini nam se da četvrtaci zavide nama štoostajemo. Kažu da je njihov komandir sam tražio tu čast da on kao najstarijikomandir pređe prvi na onu obalu. Pošto most još nije gotov, to su ljude, konje ivozove prevozili splavovima.Bilo je zanimljivo posmatrati. Konj se u početku zateže i odupire prednjim

nogama. A kada ga udare bičem načuli uši, podavije sapi, frkne, pa prednjimnogama opipa splav i onda brzo uđe, striže ušima i gleda unezvereno. Na suprotnoj obali zapregoše odmah bateriju i kretoše za streljačkim strojem,koji se beše izgubio među visokim kukuruzima. U daljini se čuju pucnji, svečešće i brže. Svakako su naišla neprijateljska pojačanja te su naši zastali.Podne prevalilo. Most još nije gotov. Vojnici leže na obali i spavaju. A nasuprotnoj strani, kod onoga bataljona u rezervi, svira muzika i vojnici igraju.



59

Počeli smo već da uobražavamo kako se onaj puk tuče u sremskoj ravnici samozato da bismo se mi odmorili i spavali. Naskoro se pojaviše i ranjenici. Njihova pojava je pokvarila ono svečano irazdragano raspoloženje izazvano našim uspesima... ljudi su već zabrinuti i sastrahom pogledaju u most koji još nije gotov, a evo već je tri časa posle podne.

Vojnici počinju da bivaju nespokojni pri pomisli da sada treba preći na onuobalu. A ako neprijatelj navali...Oko pet časova naiđe naš komandir i naredi da se baterija spremi za pokret.Iako su sa sumnjom pratili ceo današnji rad, vojnici poslušno zapregoše baterijui lagano priđosmo mostu... Inženjerci su pripremali poslednji raspon. Komandir je davao uputstva za prelaz zapregnute baterije preko pontonskog mosta. Iraspon se odvoji od obale, da bi ga privezali kao poslednju sponu na suprotnojstrani.Vozari su otpregli prednje i srednje konje. Ostavili su samo rudne da prevukutopove. Poslužiocima je naređeno da idu sa strane i umiruju konje u slučaju dase koji poplaši. — Prvi top marš! — reče komandir, da bi priveli top uza sam most.Zapeše rudni konji i njihove kopite zariše se duboko u pesak. Ali najednomzastadosmo zaprepašćeni... Na suprotnoj obali, kod onog bataljona u rezervi, zasvira truba, onda nastadeneki žagor, pripucaše puške i vojnici, u paničnom strahu, poleteše obali. Neki sedočepaše mosta bežeći ka nama... Panika obuze i vojnike na našoj obali. Nekekomore i municione kolone, koje su bile spremne za prelaz, okretoše unazad i u besomučnom naletu, bez komande i reda, gazeći stoku i ljude, poleteše ka onom

jedinom prelazu na mrtvoj reci Bitvi. A tu se sudariše sa novom kolonom.Zakrvavljenih očiju i izbezumljena lica, uz strahovitu dernjavu i zapomaganje,ljudi su se gazili, tukli za prelaz, kola su se u zaokretu prevrtala, ljudske grudi inoge životinja su prskale, uz očajan jauk i vrisku...Vozari bez komande pojahaše, gotovi da pojure. Ali ih ledeni izraz lica našegkomandira prikova za mesto. Konji, obuzeti opštim pokretom, uznemirili se inestrpljivo trupkaju nogama... Sa one obale beže vojnici bez bluze i obuće, ionako mokri protrčavaju pored nas i gube se u pozadini. — Otkačite prednjake, sprema za paljbu! — viknu komandant.

Šestorna zaprega sa prednjakom odlepi se, u trku izlete na nasip i sruči se u onaj pakao na prelazu, gazeći sve pred sobom.Poslužioci, zanemeli od užasa i straha, zauzeše svoja mesta... Ali, neprijateljanigde... A vojnici se na onoj obali dave i kidaju most, koji Sava počinje dazanosi nizvodno. Izbezumljeni krici davljenika dopiru do nas. Čas ruka, ilinoga, ili neka glava, pomole se pozivajući u pomoć. Neki konji plivaju i nečijeruke se očajno hvataju za vrat i grivu, ali životinja stresa ljude, koji se usamrtnome strahu hvataju za noge životinja i svi skupa tonu. Neki su doplivali



60

do mosta, naprežući poslednju snagu da se izvuku, ali ih nečije samrtničke rukevuku i oni vise zapomažući da ih spasemo. Rastureni čamci plivaju...U bateriju utrča, bez bluze i sav mokar, potporučnik Aleksandar i pade umoran pored topa... Napregnutih nerava i mišića, vojnici su držali topovske sprave,spremni da sruče ubistvenu vatru na neprijatelja, ma gde se pojavio.

— Muzika, muzika! — vikao je jedan oficir. — Sviraj, sviraj! — govorio jemlatarajući rukama. Neka kola naleteše iza nas na jedno drvo i s treskom se polomiše. Ljudi jauču...Pešadijska truba svira „napred“, sitno, drhtavo da se jedva čuje u onom šumuod treska i izbezumljenih glasova. Pa i muzika počinje, strašni disonanco krči, bez takta, trešte sanovi, instrumenti se jedva sustigoše i tada se razleže gromko:„Hej, trubaču...“Ljudi se prenuše. Obazrivo se dižu i unezvereno pogledaju okolo sebe, pitajućise očima: šta se ovo zbi! Na suprotnoj obali muzika svira: „Napred“. Vojnici se prikupljaju i sačuđenjem gledaju u razoreni most. Mirna sremska ravnica prelivala se uzracima sunca na zalasku i gubila se u daljini među plavkastim brežuljcimaFruške gore... Nigde nijednog neprijateljskog vojnika... Otkuda onda ovajlom!... Kao neki razoran orkan, panika je obuzela ljude, koji su u neljudskom besu razorili most, ubijali se za prelaz na Bitvi, odatle se prenela na pozadnje jedinice i sela, dok se nije izgubila negde daleko u Mačvi.Setismo se tada i potporučnika Aleksandra. I on nam isprekidano, pod uticajemstraha, ispriča: — Naređeno mi je da na obalu prenesem municiju za četvrtu bateriju. Predao

sam municiju i hteo da se vratim. Ali, vidim kreću poslednji raspon i rešim seda sačekam dokle ga prikopčaju, pa da pređem preko mosta. Uto se negdedaleko pojaviše izviđačka odeljenja neprijateljska... Bilo ih je malo... do deset.Ugledaše ih vojnici i dohvatiše puške. Ali jedan oficir viknu trubaču, lepo samčuo: „Sviraj, konjica s boka“. Ja l reče!... U onoj masi nešto uzavre, vojnici kaosumanuti potrčaše nekud, a kad još i truba zasvira, kao na komandu okretošenazad i poleteše na most. Bilo je vojnika oko dve hiljade. Stajao sam na obali...Kao zastrašeno stado nagrnuše u gomili, i ona masa udari na mene. Odupiraosam se očajno da ne padnem u vodu, htedoh da legnem, ali bi me izgazili, i tako

me masa ponese. Vidim vodu... ponor, sve je bliže, a od vike i larme nisam čuorođeni glas. Pozadnji sve jače pritiskuju, ljudi se već dave, još malo... zemlja se poda mnom oburva i, kao potkovana lesa, sručismo se u vodu...Potporučnik uzdahnu, onda šakama pritisnu oči i protrlja ih. Zatim nastavi: — Nisam daha imao. Pred očima mi sinu neka svetlost, očajno se odupreh odno i najednom ugledah nebo... U magnovenju spazih neki koren od vrbe i ja gadohvatih. A preko mene su skakali, čuo sam zapomaganje. Bio sam gotov daubijem najrođenijeg, ako me se samo dotakne.



61

Navala se prenese na levu stranu od mene. Obazreh se... Iznad mene ne bešenikoga. Onda se naslonim rukom na obalu i jedva se izvukoh, rešen da pucamako na mene nanovo nalete... Vidim neke konje kako jure. U mojoj blizinizastade jedan osedlan... Zatrčim se, svučem mu uzdu, pojašem ga, držeći sesamo za povodnik, raspalim mamuzom. On dođe do obale, pa se nećka, kao

hteo bi da se vrati, još jednom ga udarih i on se osula, te se sručismo zajedno uvodu. Konj potonu, a meni voda do nosa. Osećam kako pomamno krećenogama i glava mu se pojavi, pa kroz nos istera vodu kao šmrk. I zaplivastenjući i frkćući... Ali tada me ščepaše nečije ruke kao klešta, i svi skupa počesmo da tonemo. Pomislio sam: sad je svršeno... i ja još očajnije dohvatih teruke i jedva ih odlepih... Besmo već uz most. Uhvatih se za jednu alku, raširimnoge, konj promače, a ja se prebacih na most. Eto... jedva izvukoh čitavu glavu. Njegovo pričanje prekide ponovo neko krkljanje na onoj obali... Iz daljine, jurila je ka obali ona naša baterija, ostavljajući za sobom oblak prašine. A malozatim ugledasmo i naš streljački stroj kako živo odstupa. I za nepuno pola časasvi se sručiše na obalu, odakle su jutros pošli. Usplahireni ljudi pitaju sezašto?... Zbog čega? Na onoj obali je sada veliki metež i nered. Vojnici se izmešali pa ne mogu da pronađu jedinice, a mnogi pokušavaju i da pređu na našu obalu. Neki oficiri izštaba divizije pređoše tamo ne bi li oni umirili vojnike i stavili im na znanje daće svaki biti ubijen ko pokuša da se vrati. Straže su odmah postavljene nanagnoj strani duž obale i naređeno im je da sve begunce pohvataju.Svaki sada uviđa, na svoj način, da se događa nešto neobično i nepredviđeno,što ne odgovara zamisli onih koji su preduzeli ovu sudbonosnu operaciju. U

razgovoru, neki bacaju krivicu na inženjerce, drugi se tuže na vodu, jer veliki broj vojnika prvi put u svome životu vidi ovoliku reku. A Jankulj priča kako je jutros video dva zeca da su pretrčali ispred diviziona, i on je u tome odmah predvideo predznake nesreće. Noć se lagano spušta, i sa njom i zlokobna slutnja na duše ludi.A tek kako je onima na suprotnoj strani. Oni su videli neprijatelja, znaju da sumu stigla pojačanja, i taj neprijatelj je tu, okolo njih, u onim ševarima...Pokušali su da se vrate na rodnu grudu, ali im se isprečila ova odvratna reka, inaši im zapretili smrtnom kaznom ako pokušaju još dale nazad... Ispred njih je

neprijatelj, pozadi reka i, onako zbijeni na obali, u tuđini, u mračnoj noći, prepušteni su svojoj sudbini.Meka i blaga noć kao kadiva, noć avgustovska, spuštala se lagano nadMačvom. Odnekuda, sa pustih strnjika, naleti prepelica, zapućpuriče iznadnaših glava, pa zastrašeno prhne u visinu. U okolnim barama razleže se jednoliki i uspavljujući kreket žaba. Pirka vetrić noseći miris sasušene trave i poneki topli talas zapahne ljude. Ili se prelije preko nas sveža struja vazduhaizvučena ispod hladovitih senki stoletnih hrastova.



62

Vojnici premoreni. Puna dva dana, i ovo je već druga noć kako su na nogama.Polegali su oko topova i spavaju. I niko se ne pomeri kada naiđe odnekuda jedna četa pešadije i kad pešaci počeše da se sapliću o njihove glave... Naistoku zarumene i mesec se pomoli.Zapita neko koliko je časova.

— Još pet minuta do deset — odgovorih, i onda se obazreh okolo ne bih linašao šta da stavim sebi pod glavu.Ali u tome času nešto svitnu i prolomi se strahoviti prasak. Vojnici skočiše, pitajući bunovni: šta je. Odjeknu još jedan plotun i iz hiljade grla se prolomi:„Ura, ura, ura!“ Onda učestaše pojedinačni pucnji... Čuje se neka larma, kao jauci, zapomaganje. I opet: „Ura, ura!“... Nešto krklja, vri, lomi se. Kuršumi suzviždali iznad naših glava i vojnici su se sklanjali iza topovskih štitova. Neko izmraka viče da artiljerija otvori vatru... Ali na koga?... Desno od nas jeknu praskavi tresak i oči nam zasenuše od topovskog plamena. Sa one straneučestaše pucnji pušaka i prasak bombi, pa se sliše sa uzvicima ludi i jaukomranjenika u zaglušnu huku... A ljudi na onoj strani izgubili su već pojam o sebi,i kao skamenjeni ležali su nepomično, skotureni u jamama.

Komanda se ne čuje. Nije ni potrebna. Svi znamo da su na onoj obali naša braća, pa ko bi bio toliko bezuman da u njih gađa. Već zbog morala samo...Vojnici se jedva doguraše do svojih mesta i, onako nasumce, u noć, kroz visokouzdignutu cev, grunu pucanj, i kao da utonusmo u plamen... Pribismo se odmahuza štit. — Artiljerija, pucaj! — viče neko.

— Kidajte most, kidajte most! — čuje se nečiji glas kao urlik.Kroz prozorče na štitu, prema mesečevoj svetlosti, ugledasmo tamnu,iskrivljenu siluetu mosta. Ljudi su drhtali pri pomisli da su zanavek odvojeni odsvoje braće i drugova... Mesec drhtavo blešti u vodi, i prema mesečevomodblesku ljudi gledaju strašnu agoniju davljenika. Neki su već uz obalu, i onakogoli beže pored nas, ili premoreni padaju na obalu, koju obasipaju kuršumi.Ropac i krici: „Braćo, pomozite!“... „U pomoć!“... „Spasite... spasite!“... — izazivali su grčevite grimase na licima ljudi, a neki su u očajanju kose čupali, jer smo bili nemoćni.

Pucnji naglo umukoše. Čuje se neodređeni, usplahireni žagor... pa jasni uzvici:„Robovi, napred!“... „Forverc... forverc!“ Onda neko brujanje, zatim šumor ljudskih glasova... sve su dalje, još neko romorenje... Najednom se sve utiša.Samo noć i jeziva tišina...Petar nišandžija obrglio cev i ukočeno gleda u daljinu. Tempirač leži potrbuške,obuhvatio šakama lice i gleda u zemlju. Pomoćnik nišandžije iskrivio glavu iotvorenih usta blene u noć. I ostali su pretrnuli. Neko uzdahnu i mi se prenusmo. Vojnici se pogledaše.



63

— E, ljudi, šta ovo bi! — Od početka naopako... — Da grdne nesreće! — Sve ih porobiše... — Ih, ih! — lupi se Rajko punilac po kolenu. Kroz kukuruz, prema mesečini,

ugledasmo našeg komandira. Prilazio je lagano. Pozva nas vodnike. Bio jeslomljen. Ali se pribra i poče tihim glasom: — Čuli ste i videli ste... Neprijatelj je zarobio puk i po pešadije i onu našu bateriju. Sada, on poseda obalu. Naredite da se odmah iskopaju zakloni za ljuden budno osmatrajte most. Ako primetite ma kakav pokret na njemu, ne čekajtemoju komandu, već gađajte odmah. Ja ću biti na osmatračnici.Kao da kopaju grobove, ljudi su ćutali i rili zemlju oko topova. S vremena navreme zastanu i osluškuju jauk ranjenika na onoj obali. Bolni i teški uzvici ilisamrtni krici umirućih prekidali su noćnu tišinu. Onda ljudi zapnu još jačomžestinom, kao da bi hteli da zagluše svoja čula potmulim udarima pijuka. Malo posle opet zastanu, slušaju i sve im se čini da poznaju glas... Sa one strane neko je bolno dozivao svoga druga ili brata, ali najčešće pominju svoju majku. Ili proklinju nas, što smo ih ostavili.

Iz pozadine se pojavi streljački stroj i pešaci prilaze lagano, kao da se prikradaju. Samo zveckaju fišeklije i svetlucaju bajoneti. Zaustaviše se nasamoj obali. Neko im naređuje da se tu žurno ukopavaju.U daljini, prema Fruškoj gori, začuše se pucnji. Svi ostavili posao i slušaju...Obala je posednuta austrijskim vojnicima... Ko bi to mogao biti tamo? Paljba je

dosta brza i već prilično dugo traje... Sada malaksava i naglo prestaje... Jošodjeknuše dva pucnja... Kao iz neke dubine, začu se drhtav glas trube...Zvuci su jezivo parali noćnu tišinu. Zanemeli vojnici stoje nepomično islušaju... — Šta je ovo? — pitamo Jovu, starog štabznačara. — Sigurno su neki naši zalutali... pa su se sad sudarili. Ovo je „poziv parlamentara“ za predaju — i iz očiju staroga narednika skotrljaše se svetle i blistave suze.

ŠTO NI U KRVAVOM RATU NIJE TAKO OBIČNA STVAR

Do zore smo kopali. Okolo topova bile su čitave humke sveže zemlje. Ljudi već posustali od umora i gladi. Ali pred svanuće naiđoše Tanasije i Jankulj sadžakom jabuka i deset hlebova, i tek se tada setismo da ih nismo videli celenoći. U svakoj drugoj prilici dobili bi batine, ali sada su pohvaljeni. Oni seoslobodili i pričaju kako su jabuke „rekvirirali“ u jednoj kući u selu, a hlebove



64

su ukrali od nekih komordžija. Samo Tanasiju srce da presvisne što ne mogadeda ponese i jedan kazan sa kupusom iz neke pozadnje komande. Bilo je zgodno:kujna pokraj puta, a kuvar otišao nekud. Ali Jankulj nije hteo da nosi čorbu petkilometara, jer su mu sigurnije bile tvrde jabuke u džaku. — Ih! — veli podnarednik Trailo i pljucnu. — I ostaviste čorbu?

— A, jok! Sum prosuo! — veli Jankulj, brišući lice rukavom. — Tako, tako, neka i oni iz pozadine osete šta je to glad.Vojnici mljašte jabuke sa hlebom, dok se preko puta, na onoj obali, razležu bolni jauci naših ranjenika.Zora se pomalja i sa zebnjom pogledasmo na suprotnu obalu. Vidimo tamoneke nepomične prilike. Kada se još više razdani, naše slutnje postadoše strašnastvarnost. Mrtvi vojnici su ležali kao opalo lišće. Topovi i kare bili su okrenutiu raznim pravcima, šestorne zaprege mrtve. Između konjskih leševa vidi se rukaili noga nesrećnih vozara. Razbacana vojnička sprema: torbe, puške, fišeklije...A pozadi ovoga krvavoga razbojišta je zmijasta linija sveže zemlje, odakle vireneprijateljski bajoneti.Priklešteni između Save i neprijateljskih rovova, ranjenici posedali na obalu itužno gledaju svoju otadžbinu. Neki se i kreću... Vidimo dvojicu, sigurno sulakše ranjeni, kako razapinju šatorsko krilo o točkove topa, i onda prenosenekoga svoga druga. Čuje se jauk... Jednome previjaju glavu... Posmatramo pešaka kako gegajući prilazi Savi, zahvata čuturicom vodu i prilazi jednomekoji je ležao.Vojnici raspoznaju svoje drugove. — Eno ga nišandžija sa drugoga topa... eno ga, eno uz onoga mrtvoga, što je

raširio ruke.Među ranjenicima opažamo čudan pokret. Okreću se u pravcu neprijateljskihrovova... čujemo žagor, kao da im otuda nešto govore, naređuju... Neki se većdižu i neodlučno prilaze topovima. Onda se odmiču, kao da nekoga traže. Evo... jednoga vode, nešto razgovaraju... Dvojica dohvatiše lafet!... Okreću top! Da li je moguće... Kosa nam se diže na glavi. Jedan priđe sedištu nišadžije. Ostali seodmakoše.Uvukli smo glave u ramena, stisli pesnice i zube, očekujući da se dogodi neštostrašno što ni u krvavome ratu nije baš tako obična stvar.

Ali ovaj se diže sa sedišta. Iz rova pozadi puče puška i videsmo kako se teloskljoka na topovski točak... Ostali odmiču... kao hteli bi da beže. Ali gde će?... Napred reka, pozadi bajoneti. A mi smo nemoćni, jer su naši ranjenici isprednjihova rova. I sada neprijatelj komanduje... Oni se opet vraćaju, izvukošeonoga mrtvoga. Drugi seda... Izvadiše i metak iz kare, žut je metak granata,razorna granata... Zatvarač škljocnu i gromoviti urlik zatrese zemlju, vazduhzadrhta iznad naših glava. Metak se zari negde pozadi, u ritu.



65

— U zaklon! — začu se komanda i ljudi se sručiše u duboku jamu. Zapanjeniovim događajem, bili smo nemi i drhtali smo pri pomisli šta sve može sadanastupiti. Nova eksplozija jeknu iznad naših glava i iz šrapnela suknu beličast dim. — Posluga na svoje mesto!

Vojnici se zgledaše kao da se premišljaju, ali se niko ne podiže, Dok topovođane ponovi zapovest komandira baterije. Mrzovoljno se dižu, kao da se nude koće prvi. A kad punilac Rajko iskoči, onda hitro za njim poskakaše i ostali izauzeše svoja mesta. — Na neprijateljsku bateriju... plotun zdesna!...Baterija je zanemela. Pognute glave, ljudi su mračno gledali preda se. Nišandžija prvoga topa drži ručicu za opaljivanje, ali je ukočen kao mumija iiskolačenih očiju blene u štit pred sobom. — Zašto baterija ne gađa!?... Streljaću vodnike! — viče odnekud iz kukuruzakomandant diviziona. — Radomire, pali! — zagrme svojim glasom potporučnik Aleksandar.A Radomir, nišandžija prvog topa, diže se sa svoga sedišta. Htede nešto dakaže... proguta pljuvačku, zatrepta očima. Kao da pribira snagu, uzdiže ramena,onda pozdravi. Iz njegovih grudi se prolomi krik: — Gospodine potporučniče, moj je brat tamo. — Pomoćnik na njegovo mesto!Top grunu, cev se trže unazad i ašov lafeta se zari u pesak. Za prvim suknu plamen i iz ostalih topova i celu bateriju obvi oblak prašine.Granate su eksplodirale ispred i pozadi, a jedan metak pade posred

neprijateljskog rova, odakle izbaci nečije telo u plavoj uniformi daleko naledinu. A četvrti metak udari u karu, odakle posuklja crn, gust dim.Jauk je dopirao sa one strane. Naši ranjeni vojnici, koji su još mogli ići, pritrčaše obali uzdignutih ruku, moleći da ne gađamo. Neki su uskakali uneprijateljske rovove, misleći da se tamo zaklone, dok su drugi bežali izatopova. Bila je to izmešana gomila surih i plavih bluza, pred kojom smo bilisada nemoćni. A tada, kao da nam prkosi, neprijateljski mitraljez osu paljbu naotvorenu bateriju. Razneli bi ga... Ali u mitraljeskome zaklonu bili su i naširanjeni vojnici. Komandant naredi da posluga siđe u zaklon.

Zavlada tišina... U vazduhu se razlegalo neko šumorenje, što je nagoveštavalokretanje neprijateljske artiljerije. Vojnici se nisu varali. Začusmo uskorošapatljivi šum, onda jezoviti fijuk i malo podalje eksplodiraše šest šrapnela jedan za drugim. — Auh! — viknu Rajko punilac, pa se pljesnu po ustima i razrogači oči. — Ja, majku mu, odakle ovaj! — reče podnaredNik Trailo. — Obrali smo bostan... vidi nas.Odmah zatim začuše se nove eksplozije, ali sada ispod nas.



66

— Uraklji nas — dobaci Stanoje tempirač.I ljudi bez naređenja dočepaše ašove i počeše riti zemlju. Preko rupe stavišeneko prošće, iznad kojeg nabaciše zemlju. Šćućureni u rupi, kao u grobnicikakvoj, čekali smo suđeni čas. Iznad naših glava fijukala su šrapnelska zrnastrahovitom cikom. U međuvremenu, između neprijateljskih plotuna, iskakali

su vojnici iz rupe, punili topove, opaljivali, i hitno bežali u zaklon. Gađali smoneprijateljske kolone, koje su se kretale u daljini, iza sela. Naš prkos kao da jedovodio do besa komandira protivničke baterije, koja nas je odmah zasipalačitavim pljuskom čelika, da je ceo prostor oko baterije bio išaran crveno-žutim buketima šrapnelskih dimova. I u ovoj našoj nevolji osećali smo nekozadovoljstvo kada na vreme umaknemo, a onaj „puca u vetar“. Samo, dangubilismo mnogo oko tempiranja zrna. Doseti se najzad Trailo pa naredi da jedan pobauljke ode do kare i otuda izvuče sva zrna... Najzad su i tempirnik preneli. — Sada smo gazde! — veli Stanoje tempirač, i zadovoljno trlja ruke što nemora da iskače sa ostalima.Isto su to uradili i poslužioci ostalih topova, te je sada već mogla da padnekomanda: „Po tri s košenjem.“ U zemunici su vojnici pripremali zrna i kada potporučnik Aleksandar zagrmi izvršni deo komande „Hiljadu osam stotina!“ — posluga istrčava i najvećom brzinom ispali, pa se isto tako brzo, jedan prekodrugoga, sruči u zaklon. Onda osluškujemo... — Eto ga!...Muskuli se zatežu, ljudi nesvesno uvlače glavu u ramena, zaustavljaju dah... Akada se iznad naših glava prolome eksplozije, onda tek veselo progledaju. Ili se

usne razvuku u smeh, kada iz neke rupe u kukuruzištu dopre glas Tanasijareleja: „Pali, Slavko!“... Neki put iznenada ovlada mrtva tišina... Tek povremeno zašušte već zreli kukuruzi. Ili se Rajko punilac žalio što topovskazrna nisu četvrtasta, pa da ih naslaže na gomilu, gde bi mogao i glavu da stavi, jer se ovako stalno kotrljaju. Onda dodade: — Bre, zamisli da padne jedna razorna među ovu municiju...Svi smo iz potaje pomišljali na tu mogućnost, ali smo se zavaravali nekimsrećnim slučajem da će nas taj udes mimoići. Ali kada Rajko punilac to glasnoreče, onda namah osetismo da je to mogućno. Usplahireno se pogledasmo, a

topovođa Trailo mu dobaci: — A vala, kakav si baksuz, i to može da nas snađe... — Ali ja, podnaredniče, reko tek onako... — Ajd marš!... Što ti ne dođe na pamet da padne među nas čabar vode.Kada Trailo pomenu vodu, svi osetismo žeđ, ali strahovitu žeđ. A bunar sađermom odmah iza nas u zabranu, pa voda hladna, bistra... Ispred nas reka... Noniko ne sme glavu da pomoli. Toplota osvaja, u zemunicama usparina, i Trailo priča kako sa jednog izvora do njegove kuće šiklja mlaz vode iz lule, debeo kao



67

ruka. Vojnici otvorili usta i slušaju, pa užagrenim očima gledaju mišicuTrailovu, kao da će iz nje sad poteći mlaz vode... Našu želju prekide novakomanda, te vojnici iskočiše kod topova. I taman opališe poslednji metak, tadaTrailo raspali busenom zemlje Jankulja, pomoćnika nišandžije, koji se samozanese i osta zbunjen na topu. Povikaše vojnici da se skloni u zaklon, i jedan ga

svuče kao vreću u rupu. Svi smo se smejali, jer je Jankulj mislio da ga je udarioupaljač šrapnela. — Ama, podnaredniče, ne se ljutim da me bapne u noga, ruka, ama posredleđa... o, firija drakuluj! — i Jankulj briše šajkačom hladne graške znoja. Naše raspoloženje umuče kad negde u blizini našoj ruknuše eksplozije razornihzrna, da se zemlja zatrese. Zasu nas sitno komađe zemlje sa nastrešnice. — Poče razornom... kopaj zemlju i bacaj gore! — reče Trailo.Iako umorni, gladni i žedni, vojnici zapeše da riju. Dok su jedni kopali, drugi sučučali, držeći u krilu granate i šrapnele.Dojadili smo svakako neprijatelju, jer po učestaloj paljbi uviđamo da je rešenda nas uništi. Mi smo vatrom naših topova zaprečili jedan drum, da niko živinije mogao da nam promakne.Gađala je neprijateljska baterija s povećanjem daljine i talas čelika se postepeno približavao. Osećamo neku lomljavu na osmatračnici komandanta diviziona.Tanasije u kukuruzu zanemeo, a mi polegali jedan preko drugoga i telima našimzaklonili ubojna zrna... Jer Rajko je kazao, a Rajko je baksuz, pa da nesreća ne bude strašnija... Sad je na nas red...Zloslutni i jezivi šum... užasni fijuk, sve jeziviji i strašniji. Mi sabismo glave.Zemlja zadrhta i prolomi se urnebesni prasak. Slušamo još tupe udare izbačenih

busenova... Lagano podigosmo glave i pogledasmo ka otvoru. Stanoje promoliglavu. — Gde udari? — Ispred topa. — Posluga na svoja mesta... — začu se glas Tanasija releja.Vojnici su čekali celu komandu. Onda pojuriše otvoru, da bi se što preiskoristio kratak interval. Međutim, neprijatelj kao da je pogađao našu nameru, ikad vojnici opališe prvi metak, odmah zatim, iznad glava njihovih svitnušrapnel. Poleteše u zaklon. Ali jedan se povede i pade pred otvorom.

— Rajko, Rajko — povikaše vojnici. Jedan ga dohvati za ramena, ostali ga prihvatiše i spustiše lagano između granata.Ležao je nepomično. Usta su mu bila poluotvorena, a oči svetlele čudnimsjajem. Disao je teško i iz grudi njegovih je dopirao neki čudan šum. Vojnicimu otkopčaše brzo koporan i ugledaše veliku ranu na grudima. Trebalo ga je podići i on jeknu. Onda nožem rasekosmo bluzu i košulju, koja je bila svavlažna i zadah sveže krvi zapahnu nas. Dvojica ga lagano podigoše, te mu



68

širokim zavojem obavismo cele grudi. Gazili smo po krvi Rajkovoj, pa su nam iruke bile krvave.Ćuteći smo posmatrali kako lagano umire. A nad glavama našim suklja dim izšrapnela, zemlja se od potresa stalno roni i pada na zavoje išarane crvenim pegama. Pritiskivala nas teška mora od blizine smrti i potajna radost što smo

živi, sve pobrkano sa strahom, da i nas tako nešto ne snađe. Neko jadnoraspoloženje, pa nam se čini da sunce škilji... A usta nam se zalepila od žeđi.Povremeno smo gađali celo poslepodne. Rajko je ječao i tek bi prevalio prekousta: „Vode.“ Mi smo ćutali. Stanoje pogleda upitno podnarednika, a ovaj manurukom kao da veli: „Svršeno je sa njim, a ti čuvaj sebe.“ Ali izgleda kao da sesunce i ne pomera i kao da nas večnost razdvaja od noći. Sećamo se svih izvora pored kojih smo prošli, i sada nam je čudno kako smo mogli tada prolazitiravnodušno pored njih. Trailo veli, ako se vrati živ kući, nigde neće krenuti bezčuturice pune vode.Sunce jedva zađe za neka drveta i nišandžija Milovan odmerava regletomkoliko je još daleko od horizonta. — Da smo u našim krajevima, ono bi već davno zašlo za planine i već bi senapili vode. A ovo neka prokleta zemlja! — veli Milovan. — Vala, podnaredniče, čim se smrkne, idem u selo da dokotrljam jednu bačvu — veli Jankulj — i da je napunim vodom.Sunce se izgubi među ševarom i svež vetrić pirnu sa Save. Otvorenih ustadišemo. Ali je još vidno... Rajko ječi i vapije za vodom. Paljba se utišala, teJankulj izjavi da će ići za vodu, makar poginuo. Dohvati čuturicu, zastade malona otvoru, onda potrča bunaru. Ali sa pola puta vrati se zadihan. Veli, kako na

motki đerma nema kofe... Treba ići na Savu, ali sa one strane vrebaju stotine pušaka.Sada se diže Stanoje. Oči njegove su odavale ledenu odlučnost, a na stisnutimusnama se ogledao prkos i inat. — Idem! — reče odlučno.Ćutali smo... Ne znamo da li da mu čestitamo ili da ga odvraćamo.On iziđe, uspravi se, pogleda okolo sebe, i laganim korakom pođe ka reci.Jedini uspravan čovek. Izgledao nam je kao Herkul. Priđe obali, saže se, zavučečuturicu... Dah nam je zastajao. On se obazre levo i desno, pa najednom, u

najvećem trku, naže bežati i ulete u zemunicu. Na ulazu ispusti čuturicu, iz kojezaklokota voda. Gledali smo tu vodu zakrvavljenih očiju. Podnarednik prihvatičuturicu, držeći je grčevito. Bili smo gotovi da skočimo na njega. On kao darazumede, pogleda upitno sve redom, pa onda u Rajka. — Njemu! — povikasmo gotovo uglas.On se pridiže, obuhvati njegovu glavu i ostatak vode sruči mu u usta. Rajkootvori oči, a iz usta mu se ote uzvik blaženstva. I nama kao da laknu. A Stanojetempirač priča:



69

— Ne mogadoh više. Pa kud puklo da puklo, pomislih i pođoh. Bio sam pribrani miran, išao sam čvrsto do vode... Ali kad zaklokota čuturica, e uvati me strah,majku mu... A znaš, nije lako... Ja sam pred celi front... i ne znam ni sam kakosam se dokoturao dovde. Negde u bari zakreketaše žabe i večernji povetarac zašume kroz kukuruze,

noseći miris barske trave. Večernjača zablista. Trailo pomoli glavu, pa iziđe, aza njim i mi ostali. Dvojica poslednjih izneše lagano Rajka. Ali njegova glava iruke bile su mlitave, očni kapci nepomični, a usta široko otvorena. Bio je jošmlak. U mračnoj zemunici nismo ni primetili kada je nečujno umro.Ipak... pogledasmo slobodno u nebo i zaradovasmo se životu.

POD OKRILjEM KRSTA

Bolničari su odnosili mrtve i ranjene, a artiljerci su na rukama nosili glomaznetopove, da se ne bi čuo ni najmanji šušanj. Tek kada pređosmo reku Bitvu,odahnusmo malo.Išla je kolona mračna i turobna, kao da se vraća sa nekog pogreba. Ljudiosećaju, svaki na svoj način, da se odigralo nešto teško i sramotno, iako je svakiuložio celog sebe da bi poduhvat bio krunisan uspehom.Kolona maršuje teškim korakom kroz pustu i mračnu noć. I opet pored nasdugačka povorka pešadije. Mali pešaci, natovareni ubojnom spremom, gamižumrzovoljno i ravnodušno. Premoreni su već, pa odmiču za onim čelnim kaostado, i njihove misli ne idu dalje od skučenog pogleda u ovoj mračnoj noći.

Najzad, sručismo se svi na jednu poljanu pokraj puta. Neko je izdavaonaređenja, ali se ne sećam da su izvršavana, niti znam da je iko kontrolisaonjihovo izvršenje. Gde se ko zatekao, legao je na tvrdu zemlju i zaspao.Kada smo sutradan ustali, ljudima se sve pričinjavalo kao da su usnili nekitežak san. Ali zaprljani topovi, neotimareni konji, onaj nered u bivaku, anaročito spušteno krilo na šatoru komandanta diviziona, koji je uvek nanogama, bio je dokaz našeg zamora... I poraza. Ljudi su zurili poput onih topolai vrbaka, prema gustoj izmaglici nad rekom Bitvom.Ali u vojsci se ne pušta mašti na volu. Neki vele da u tome i jeste veličina

vojničkog poziva. Uskoro su se čule oštre komande, vojnici su čistili oruđa,drugi timarili konje, treći odlazili za hranu, u bivaku je vrilo kao da se puk vratio sa neke parade. A odaslana je i jedna oficirska patrola duž Save, u ciljuosmatranja. Kapetan Jovan nam tom prilikom izloži svoja zapažanja i planovekada bi, na primer, on bio neki komandant: — Prvo i prvo, ja ne bih artiljeriju dovlačio na samu obalu. Vikom u onoj barimi smo otkrili našu nameru. A osnovno načelo strategije jeste tajnost. — Podigao je tada značajno prst i pogledao važno sve redom. — Jer, zamislite da



70

je na onoj obali bio, recimo, puk pešadije neprijateljske... Lele... Kačamak bi senapravio od nas.Kada smo se pred podne vratili u bivak da raportiramo kako ništa značajnonismo videli, kapetan Jovan zaustavi konja pa nam se obrati: — Razume se, vi niste ništa razumeli, niti smo o čemu govorili! — On obode

konja i sa puno važnosti, kao vođa patrole, uđe u bivak.Još istoga dana naredili su da se spremimo za pokret. Mrzovoljno i bez žurbe,vojnici su privodili zaprege... Posle one tragedije, oni se ne uzbuđuju mnogo.Jer ma šta se desilo, gore biti ne može. Ne zanima nas više ni pravac marša.Išli smo u pravcu Drine, odakle dopiru učestali pucnji topova. Na jednojraskrsnici puteva vidimo i jednu haubičku bateriju na zastanku. Oficiri posedalioko stola za rasklapanje na kome je beo čaršav i ručaju. Potporučnik Aleksandar poznade neke, te im doviknu s konja: — Ručajte brže, dok nije naišla pešadija! — onda se okrete meni: — Znaš... imi poljaci smo gospoda, ali ovakvih ladoleža nema nigde.Umešao se u razgovor i Milutin. — Ovo je provokacija. Gladna vojska prolazi, a oni nas draže onim šerpama. I još stavili beo čaršav.A podnarednik Trailo zaključuje: — Ih, što nisu negde u blizini našoj!Pitamo ga, zašto. — Tako, imalo bi da nema...Jer u ratu se krade. Vrlo često iz nužde, a nekad po navici. Često iz inata i pakosti. Pešaci zavide artiljercima, a ovi ne trpe konjanike. Nikad artiljerac

neće od pešaka da nešto digne. Zna on da su pešaci večita sirotinja, a ako nešto baš i imaju, ne diraju, jer smatraju pešake za mučenike... Ali pešaci posećujusve odreda.A sve nam se čini da je Trailo glavni organizator i kao neki intelektualni vođasvih krađa, razume se, izvan baterije. Istina, mnogo puta je on nahranio celu bateriju na taj način. Ali kad nekoga vojnika uhvate u krađi i sprovedu stražarnou bateriju, onda je Trailo sa najvećim zadovoljstvom lično udarao batine.Predveče stigosmo u jedno selo, koje je imalo beskrajno dugačku ulicu. Žene sunas dočekale skrštenih ruku, a starci, naslonjeni na štapove, gledali su nas kao

spasioce svoje. Ispred sela čuje se neprekidan prasak pušaka i grmljavinatopova, da su se prozori na kućama stalno tresli.Ovde smo dugo ostali... Želeli bismo i da zanoćimo. Seljaci iznose voće.Vojnici u dvorištu muzu ovce. Jankulj zavlači ispod topovskog jastuka šarenicu,i hvali se da mu je dala neka devojka. A ko će još i to da istražuje sada, predzloglasnom Parašnicom, gde vri od puščane i mitraljeske vatre kao u kotlu.Krenuli smo po mraku. Mučno je osećanje kad se po mrkloj noći izlazi na položaj. Išli smo prvo glavnim putem, onda skrenusmo, zatim preko nekih



71

njiva, lagano, i zastadosmo u jednoj oranici. Okolo nas su praštale puške, panam se čini kao da pucnji dopiru iza one vrzine koju je dva naziremo. Vojnicise pribili uz topove i ćute.Zastanak je bio neobično dug. U neko doba komandir javlja da vozari sjašu i dasu ljudi svakoga momenta na svojim mestima. Poslužioci posedali pokraj

topova, a vozari stoje uz svoje konje. Ali svi su na suprotnoj strani od pravcaodakle dopiru pucnji... Najednom začusmo pucanje pozadi nas. Ali valjda nekovodi računa o nama, umirujemo sebe. Povremeno pisne kroz vazduh nekizalutali kuršum, koliko da u ljudi zastane dah, a konji nestrpljivo zatrupkajunogama, ili uzdignu glavu i strižu ušima... Neki put počne ubrzana paljba, kaoda su ljudi pobesneli, i nama se čini da niko živ neće ostati. Onda se stišava, pucnji su sve ređi, i najzad čujemo samo pojedinačne pozdrave predstraža.Mrtva straža... To je onaj mali reponja, sa izgužvanim šinjelom i izokrenutomšajkačom, koji trapulja drumovima natovaren kao životinja. Onaj koji zaviruje ukokošarnike i na čiju se glavu spuštaju pesnice svih pretpostavljenih starešina...Eto, taj mali pešak stoji sada kao džin u ovoj crnoj noći na braniku otadžbine,dok pozadina mirno spava.Bila je to beskrajno duga noć. I uvek na istom mestu. Ali, malo smo se svikli i primirili. Nekako oko ponoći, na istoku zarude i ogroman mesec rasu svojusvetlost nad zavađenim ljudima. U ovoj crnoj i strašnoj noći ta svetla kugla ličinam na neko ogromno živo oko, koje nas u početku posmatra bojažljivo, potom podrugljivo, dok najzad ne zablista veselo, punim sjajem. Valjda hiljadamagodina posmatra ono uvek isti prizor. Narednik Milutin namesti tronožac, da kroz durbin posmatra mesec.

Gledamo njegovu izboranu i razrivenu površinu. Vide se ogromni krateri, odkojih polaze zračne pukotine. Ređaju se na durbinu i vojnici i cokću jezikomčudeći se veličanstvenome prizoru, dok im Stanimir, prednji vozar, ne objasni: — Ja, slavu mu, kaki je. Ama tačno znam... jeste... pazi, pazi rupe. Ono je odneke teške haubice...Tek pred zoru naiđe naš komandir i reče da budemo spremni za polazak. Teškasrca pomišljamo na današnji dan. Ali kada vozari pojahaše, naredi komandir daokrenu unazad i pođosmo istim putem... Evo ga i selo gde smo sinoć bili,iziđosmo izvan sela i idemo pravo u sredinu Mačve. Ljudi su veseli što smo

samo izbegli opasnost na Parašnici, jer su se svi žalili koji su tamo bili. I magde otišli na drugo mesto, biće nam bolje. Ali mi idemo uvek starim putem,onim kojim smo juče prošli, a taj put vodi pravo na Čevrntiju. „Spomenulo se,ne povratilo se!“ — šapuću vojnici i neprestano se raspituju kuda ćemo. Nemaviše sumnje... idemo opet na Čevrntiju.Tamo su naše teške i neprijatne uspomene. Priča se kako nije dobro da pogrebide istim putem. A mi naiđosmo opet na onu nesrećnu Bitvu, gde još leže mrtvi,naduveni konji i prevrnuta kola. Očajanje obuzima ljude pri pomisli na ponovan



72

prelaz. Ko zna!... Oni što naređuju daleko su, te im je nepoznato naše duševnostanje. A voda nam je mrska, da ni ove grešne životinje ne bi više nogomkročile u nju. A tek ljudi... Vojnici se naježili i namrštili, pa se pritajili i pribiliuz topove.Skretosmo levo od mesta gde je vršen prelaz i zaustavismo se ispred jednog

šljivara. Sakriveni iza šipraga, posmatramo austrijske rovove i naše mrtvevojnike između reke Save i rovova... Cela ravnica je nepomična i ukočena. Nigde se ne vidi živ stvor.Jezivu tišinu prekida udaljena topovska paljba. Komandir nam tek tada objasnicilj našega puta. Jedna naša divizija prešla je reku Savu na drugome mestu i prodrla u Srem. Oni su sada u visini Čevrntije. Mi smo vraćeni da vatrom našihtopova štitimo njihovo odstupanje. — Dakle, mi nećemo više prelaziti? — zapita neko. — Ne, ne! — odgovori odlučno komandir. Nama svima kao da laknu.Topovi su bili pripravni za dejstvo, osmatrači su zauzeli svoja mesta. Dugačkesenke drveta su neprimetno klizile po zemlji. Sava je tiho šumorila, dok sugavrani graktali pozadi krvavog razbojišta.Tišinu prekide glas desnog osmatrača: — U pravcu sela Šašinci vidi se neko kretanje. — Posluga na svoja mesta! — komandova neko iz baterije, a mi okretosmodurbine na tu stranu...Ugledasmo dugačku povorku kola, kako lagano ide u našem pravcu... Načelnim kolima sede neki ljudi, I drže beo barjak na kome se vidi crveni krst...

Mi se zgledasmo... Komandir otrča u divizion da pita šta da radi.Kada se vrati reče nam da su Austrijanci preko parlamentara tražili dozvolu dasahrane naše mrtve. Naši su odgovorili da im dopuštaju, ali pod uslovom dadovedu sveštenika, koji će opojati mrtve.Vojnici prišli takođe uz nasip i kroz izraslu travu posmatraju. Kolona se lagano primiče. pored teraoca na čelnim kolima vidimo crnu priliku sveštenika saepitrahiljem oko vrata. Povremeno zasija sunčev odblesak sa zlatnoga krsta unjegovoj ruci... Već su blizu, i golim okom se vide. Razaznajemo meštane ukolima i nekoliko vojnika bez oružja... Zabezeknuti posmatramo svetao krst, taj

simbol večne tragedije ljudske. Vojnicima je ovladalo tiho, pobožnoraspoloženje...Kola se zaustaviše iza austrijskih rovova. Sveštenik siđe prvi, ostali za njim.Onda on pođe laganim korakom, sam, držeći ispred sebe krst. Pređe rovove,obazre se neodlučno levo i desno, prođe između mrtvih i približi se obali...Onako osamljen, u crnoj dugoj mantiji, ličio je na nekog svetitelja sa starihikona. Okrete se nama, pa širokim pokretom ruke učini krst i tada do nas doprekao neki tajanstveni podzemni glas:



73

— Blagosloven jesi Gospodi naučimja opravdanijem tvojim.Vojnici skidoše kape, prekrstiše se i, kao po komandi, digoše se svi. Kao bedem, ostadoše na nasipu u stavu mirno... Gledali su netremice u sveštenika austa im otvorena, kao da gutaju reči... Najednom se digoše i vojnici iz austrijskih rovova, otprilike jedan vod. Bili su

bez oružja i povrstani u jednoj liniji. Odaju smireno počast svojim žrtvama.Stajali su tako otvoreno jedna prema drugoj dve neprijateljske vojske. I tadobroćudna lica seljaka molila su se jednome Bogu, da bi, prizivajući togaistoga Boga, opet pucali jedni na druge.Sveštenik je dizao ruke nebu. Vojnici prikloniše glave tiho šapćući molitvu. — So svjatima u pokoj. Hriste duši rab tvojih... — dopirao je glas sveštenika.A gavrani šestare i grakću. U daljini negde odjekuje potmula topovska paljba,od koje drugi sada ginu i leže isto onako mrtvi... i pred ovim krstom i smirenommolitvom, ljudi kao da polažu računa sami sebi i nevoljno im se nameće misao:zašto... zašto? — Ješče molim sja o upokojeniji duši rab tvojih, za vjeru i otečestvo pogibšim...Kao da je ovim rečima dat odgovor na postavljeno pitanje. Vojnici mrskimočima gledaju one plave uniforme... Ali oni su zakrilili otadžbinu svojimgrudima i omeđili je mrtvim telima svojih drugova. I samo dotle, do te živemeđe mogu doći oni u plavim uniformama. — Vječni pokoj podažd Gospodi pogibšim za vjeru i otečestvo! — i sedastarina u epitrahilju pođe lagano između mrtvih, škropeći ih vinom.Vojnici ga prate pogledom, starajući se da upoznaju mrtve. Jer tamo su njihovi

rođaci, braća, drugovi... I nikad ih više neće videti.Potamnele i ugasnule oči njihove zure u daljinu, a tela su ukočena za večni pokoj. U jednoga ukrućena ruka, uzdignuta visoko, sa stisnutom pesnicom.Valjda poslednji vapaj... Ili opomena živima.Sveštenik se vrati i otpeva poslednje: — Vječnaja pamjat...Mnogi su od naših rukavom brisali suze.Onda meštani s druge strane priđoše i odneše mrtve na kola. Trpali su ih jedneiznad drugih.

Sunce je bilo pri zahodu kada kolona lagano krete, praćena jatom crnihgavranova.Vojnici siđoše brzo u zaklon. Samo je ostao još trubač, i on odsvira vojnički posmrtni marš.

RAT JE BUKTAO



74

Rat je buktao na svima stranama. Malena vojska se trošila, ali su izmučeniostaci naprezali poslednju snagu u borbi protivu moćne carevine. Zbijeni uMačvi, opkoljeni vodom sa svih strana, jurili su pukovi s jednoga kraja nadrugi, da bi odoleli navali. Šume su isečene, crkve porušene, kuće popaljene.Zemlja je izgažena i usevi uništeni. Sa ledenom mirnoćom, bez suza, podnosio

je narod muke i sa titanskim naporom odbijao najezdu moćnijega neprijatelja.Jer šume će izrasti, zemlja će roditi, ali najteže je biti rob.Usled stalnih pokreta vojska je obosila i bila pocepana. Neki su oblačiligrađansko odelo, a bilo je vojnika i u plavim bluzama skinutim sa mrtvihaustrijskih vojnika.Za ovom šarenom vojskom išli su starci i žene, tražeći svoje sinove. Roditeljskinagon gonio ih je iz daleka, danima su putovali, noseći malo preobuke i hraneza svoju decu. Pričaju tako da je jedan starac putovao petnaest dana, noseći živukokoš. Hranio je uz put, čuvao kao najveće blago, da bi pripremio gozbu sinu.Zna stari iz iskustva da vojska često gladuje, pa poneo da sina mine želja nasrećne dane u roditeljskom domu. Raspitivao se uz put za komandu svog deteta,i, najzad, čuo strašnu vest... Zadrhtala mu donja usna, a iz očiju mu poteklesamo dve kapi. Za klao je kokoš, razdelio za pokoj duše svome sinu, i, tužan islomljen, vratio se... Ko zna da li je stigao svome domu. Novine nismo dobivali, ali smo preko komordžija saznavali šta se radi naevropskim bojištima... Preko posilnih smo doznavali poneke namere naših pretpostavljenih. Jer komordžije su u stalnom pokretu, oni su u vezi sa pozadinom, a ova sa još dubljom pozadinom, gde se čitaju novine i prepričavajulokalni i svetski događaji.

I glas pođe... U početku pričaju komordžije kao uzgred. Kad primete da ih ljudirado slušaju, prave se oni važni i, veće senzacije radi, dodaju još ponekiizmišljeni detalj, koji se docnije prepričava kao događaj. Tako na svakomsastanku. Poraz se preuveličava, a cifra zarobljenika postaje sve veća. I vest sekao zrak prenosi na sve strane. Ali u njihovim pričama ima mnogo istine.Prevare se u datumu ofanzive ili nekog odstupanja, ali se ipak nagađanja o porazu, o zarobljenicima, o nastupanju ili odstupanju, na kraju obistine...Bila je baš to veče plahovita i hladna kiša. Zgureni ispod šatora, slušali smokako udaraju kišne kapi o šatorska krila, dok su posilni opkopavali svuda

unaokolo kanal, da voda ne podiđe u šatore. Čujemo kako vojnici šljapkaju povodi. Strepimo da se neko ne saplete o kolac, za koji je pričvršćen šator, pa binam se onda onako mokar sručio na glavu. Napričali smo se dovoljno te smotrenutno zaćutali. — Što bre, Milane, nisi žensko? — prekide ćutanje potporučnik Aleksandar.A Milan, koji je došao iz susedne baterije malo u goste, razmahnu rukama protežući se i nogom dodirnu šatorsko krilo. — Ne, bogati! — zavapi ljutito Milutin. — Šta radiš to... Sad će voda da kaplje.



75

— Slušajte — obrati nam se Milan, ali glasno da i Milutin čuje — motrite nanjega da ne primeti, a ja ću prstom da dodirnem šatorsko krilo iznad njegoveglave. — Nemoj, nemoj — umiruje ga Aleksandar kroz smeh — dobar je on čovek, popraviće se...

Tek neko razmače šatorsko krilo i posilni promoli mokru glavu. — Gospodine potporučniče, zove vas komandir... — Ih, bogamu, ko će sad po blatu!... —... a posilni komandantov pakuje stvari. — Nije moguće! — povikasmo svi uglas i iskrivismo glave, osluškujući udarekišnih kapi. A ovde nam je bilo tako ugodno...Kad se vratio od komandira, priča nam Aleksandar da ćemo noćas svakakokrenuti.Bila je ponoć kada smo se digli. Kiša je prestala da pada i izvedrilo se. Alizemlja je pištala pod našim nogama. Bilo je hladno. Neispavani i prozebli,mokrih nogu, stajali smo naježeni, čekajući naredbu za pokret. Zvezda jedna prelete preko neba, pa se izgubi u mračnom ponoru. — Sad je neko umro — reći će jedan od vojnika. — Kamo da je samo jedan... Hiljadama ih ginu sada — odgovori više za sebenarednik Milutin.Odmakli smo daleko kad se sasvim razdanilo. Bio je svetao sunčan dan bez prašine. Polja su ležala pusta, a vlažna drveta opustila tužno grane. Lišće je počelo da žuti. Osećao se već dah jeseni.Prilikom jednog zastanka začusmo podzemnu tutnjavu topova i to baš u pravcu

kuda mi maršujemo. Ukoliko odmičemo više, sve je jasnija topovska paljba. Anekome se žuri, jer je već davno prošlo vreme kad je trebalo dati zastanak.Sa nama maršuju i pešaci, dobroćudni i poslušni. Onako natovareni, gegaju,grešnici, pognute glave, brišući rukavom znojavo lice. A koliko večeras još...Ovaj nam je drum poznat. Prošloga puta na onoj raskrsnici imali smo zastanak.Sećam se i kafane iz koje su vojnici ukrali bure piva. Kažu, bilo je namenjenonekoj komandi. Sad svejedno, ma čije bilo, glavno je da je cela baterija pila uzdravlje Tanasija i Jankulja. Nekako oko podne sreli smo prve ranjenike. Pričaju da su Austrijanci prešli

Savu i da velikom snagom nadiru u Mačvu.Uskoro u daljini ugledasmo dimove od šrapnela, koje vetar lagano razvlači kao prozračne, sive oblačiće.Tada kolona zastade. Viši komandanti sa ordonansima odjahali su u pravcusela, oko koga se u ovome momentu vodila borba. Štrčao je zvonik crkve, kaoda vapije za pomoć. Povremeno dopire snažan zamah puščane vatre, a vazduh para šum aeroplana koji šestari nad krvavim razbojištem.



76

Vojnici se pritajili i netremice gledaju u horizont zamagljen od dimovašrapnelskih. Iako su naviknuti na ovakve prizore, ipak je mučno stanjeiščekivanja. Jer sada će stupiti u borbu, možda u najveći okršaj. Sakupljaju seoni u male grupice i sa pritajenom zebnjom razgovaraju... A iz sela žurno bežestarci, žene i deca. Usplahirena izgleda, pretrnula od straha, napušta nejač svoja

ognjišta i celokupnu imovinu, da bi samo sačuvala goli život.Začu se komanda: „Sprema za paljbu.“ Poslužioci skidoše kožne navlake satopovskih delova i onda sedoše na prednjak.Baterija krete.Pokraj vrzine zaklonile se pozadnje jedinice: komordžije, municione kolone. Naulazu u selo naiđosmo na zavojište pred kojim beše masa vojnika sa otvorenim ikrvavim ranama. Pokraj puta vidimo mrtve. Sigurno su bili teško ranjeni, pa su pri prenosu umrli i bolničari ih ostavili tu.Pešadija je zamakla. Čuje se težak fijuk artiljerijskih zrna i prasak šrapnela nadselom. Oblaci prašine odaju jasno naše kretanje, i neprijateljska artiljerija gađasa još većom žestinom. Sreli smo i grupu ranjenih konjanika, a me đu njima i jednog oficira, koga su vojnici presamitili preko sedla. Seljaci se pribili pored puta i čekaju da artiljerija prođe... A grozan je zvizak i prasak šrapnela iz kojihsukljaju žutocrveni dimovi.Pešaci zastali i posedali pokraj plotova. Neki od vojnika šunjaju se po praznimdvorištima. Čudnovato je njihovo spokojstvo, kao da idu na manevar neki.Malo dalje okupili se oko bunara i pune čuturice. Oficiri ih pozivaju i ondanaređuju da stave nož na pušku. Izgleda kao da će sad na juriš, onako umorni i prašnjavi. Iz jedne bočne ulice žurno iziđe mitraljeski vod, i vojnici kažu da je

neprijatelj tu ispred sela, a oni sada menjaju položaj. Nad selom kruži aeroplan. Pešaci hitro uglavljuju mitraljez između prošća i odzaglušne huke mitraljeza drhti vazduh. Na raskrsnici zastadosmo. Bila je tu neka viša komanda i ordonansi neprestanoodlaze. Zaustavi se tu i jedan eskadron konjice, koji je dotle odolevao navali.Kažu da nove mase neprijatelja neprestano pristižu. Komandant divizionaodjaha sa komandirima. Sigurno traže položaj. Tada se naredi da pešadijakrene.Oficiri skreću pažnju da nijedan ne zaostane. Pešaci potrčkavaju, pa se zbijaju.

Opet ih zaustaviše i tada vojnici napuniše puške. Pocepani i prašnjavi, potamneli od sunca, gledaju mali pešaci u svoje oficire, očekujući naređenje za juriš. i mnogi će od njih izginuti sada odmah, eto tu ispred sela. Ali svakizamišlja... nada se, a veruje da postoji Bog, i mnogi se krste. — Odmah ispred sela razvijte se u streljački stroj! — naređuje komandant bataljona.



77

— Razumem! — otpozdravi jedan poručnik. Onda se žurno okrete svojoj četi: — Vojnici, neprijatelj je ispred sela. Na znak pištaljke razvićete se u strelce. Napred!Kratko i jasno. Vojnici se prekrstiše i zbijena kolona krete. — Pazite „artelerci“, ne pucajte u nas — dobaci neko.

Odmicali su gotovo trčećim korakom, pogureni, držeći čvrsto puške „nagotovs“. Pade nam u oči jedan, koji je u desnoj ruci držao pušku, a u levoj pun bakrač vrućeg kupusa, koji se još pušio. Utrčao je sigurno u neku kuću, gde sukomordžije spremale večeru i digao pun bakrač, koliko da mu se nađe u nevolji.I ode tako, sa kupusom. A gotovo su svima iz torbe virili klipovi kukuruza.Sunce je već zašlo, kada i mi kretosmo, i malo zatim skretosmo u jednu livaduizmeđu kuća, gde postavismo topove. Naiđe i komandir jedne konjičke baterijekoji se žali da su mu danas zarobljena dva topa. — Ama mučno je kad je konjica ispred tebe — kaže on našem komandiru. — Pešaci će da izginu braneći bateriju. Ali ovi, boga ti milog, pojašu konje, pa te ine izveštavaju, i tek vidiš kako samo proleću pored tebe. Zato, pazi noćas... joših ima napred. Ne udaljuj konje, već ih drži pored baterije, dok se u toku noćine izvrši smena.Pešačka vatra je bivala sve slabija. Mi smo ćutali, da se ne bismo po bleskuodali. Ipak, za svaki slučaj, oruđa su bila pripravna za dejstvo. Pošto naskomora nije stigla, vojnici nisu imali ni hleba, ni jela. Zato su pored malihvatrica pekli kukuruze. Komandir je naredio da vodnici i podnarednici dežurajuna smenu u toku noći, da bi motrili na bleskove neprijateljske artiljerije. Na celom frontu je vladao mir, koji su povremeno narušavali pucnji prednjih

stražarećih odeljenja. Kroz vazduh se prenosio tajanstveni šum artiljerijskihkara, koje su na obema stranama odlazile za popunu municije.Vojnici su polegali pokraj topova i utišali se. Jankulj se još promeškolji i višeza sebe, ali glasno izgovori: — Gde li onaj pronađe kupus danas?!

OSMATRAČNICA NA CRKVENOM TORNjU

Bila je ponoć kada su nas probudili. Komandir je smatrao da je mnogo boljeako izmesti bateriju izvan sela. Zaprege su prišle i baterija je krenula lagano,kao pri nekom pogrebu, da se ne bi odala. Zaustavili smo se u jednomkukuruzištu. Sada je pred nama selo i vidimo kako se prema svetlomzvezdanom nebu ocrtava tamna silueta crkvenog tornja. Opet su vojnici kopali,i, u osvitku zore, sve je bilo pripravio. Nišanska tačka za sve topove bio je krstna tornju crkvenom.



78

Drum je bio raščišćen od komordžija i municionih kola. Vojska je bila prizemlji.Sa zebnjom smo iščekivali današnji dan. Neprijatelj će napadati, to je sigurno, jer inače zašto bi prelazio. Nišandžije pregledaju i čiste zatvarače, pa čak iTanasije čeprka nešto oko telefona.

Komandira odazvaše na telefon. A kad se vratio pozvao je nas, dva vodnika, inarednika baterije. — Naređuje komandant da naša baterija da dva osmatrača, koji moraju da se popnu na crkveni toranj. I to sad odmah. Određujem baterijskog narednika itebe — i upre prstom u mene. — Na izvršenje!Otpozdravismo, a kada pogledah vojnike, učini mi se kao da nas žale. Crkvenitoranj izgleda visok do neba. Još je pod udarcima i naše i njihove artiljerije.Ako ga ne sruše naši topovi, njihovi će sigurno. A na vrhu, nalaze se četiri prozorčeta, kroz koja se vidi zvono.Sobom povedosmo i Tanasija, koji još od baterije poče da razvija telefonskužicu. Onda zamakosmo u selo i stigosmo u crkvenu portu, gde zatekosmo jedno pešačko municijsko odeljenje. Komordžije privezale konje za ogradu, a oni posedali uza zid, skinuli košulje i trebe se od vašiju. Na ulasku u crkvu zapahnu nas miris tamjana i sagorelih sveća. A raspetiHristos, sa bolno izdignutom glavom, upućuje molećive poglede i kao da veli:„Gospode, oprosti im, jer ne znaju šta rade“... Zvek naših mamuza je skvrnavioovu pobožnu tišinu. — Gospodine naredniče, zaključano je! — reče Tanasije, pokušavajući daotvori vrata za ulaz u toranj.

— Razvaljuj! — viknu baterijski narednik. Tanasije se zalete, lupi nogom itrošna vrata se uz tresak otvoriše. Napred pođe, uz uzane, vijugave stepenice, narednik, za njim ja, onda Tanasije.Tako do polovine tornja. Odatle su vodile uske lestvice, pored užeta za zvono,do onih prozorčića na vrhu. Oprobasmo ih, pa onda pođosmo jedan za drugim.Tanasije ostade pod našim nogama.Tek. narednik zastade i okrete se ljut. — Ko klati zvono?Okretoh se i ja.

— Ja tek onako... uhvatih. — Jaoj, džukelo jedna, znaš li da ću te gađati iz revolvera! — i narednik semaši rukom za futrolu. — Je l treba, životinjo jedna, celom svetu da objavimoda smo ovde?I da je Tanasije bio na domaku njegove šake, celoga veka bi pamtio kada seuhvatio za konopac zvona. A ovako, na odstojanju, narednik ga je samo gledao besno.



79

Sa tornja se videla nepregledna ravnica, jasno oivičene njive, i nepreglednakukuruzišta sa ižđikalim stabljikama kao šuma kakva. A zabrani od stoletnihhrastova razmešteni na odstojanjima pa kao da, šumeći, pričaju povesnicuovoga kraja. Vetar ćarlija i povija talasasto već zrele stabljike kukuruza, a sunce jesenjim zracima kao da miluje. Oko tornja čuje se veselo cvrkutanje vrabaca.

Naslonjeni na po jednu nogu, pribili smo glave uz prozorče i tražimo linijurovova. — Gledaj ono usamljeno drvo, pa ispod njega. Vidiš li onu vrzinu... E, iza nje — pokaza mi narednik.Pored te vrzine vide se sveži rovovi. Odatle se pružaju desno posred jednenjive, onda ivicom kukuruzišta i gube se u nekom zabranu. Dalje, oni se protežu pored stogova slame, posle su zalomljeni u cikcak i nestaje ih u da-ljini. Agotovo ravnomerno ispred naših rovova, samo negde bliže, a negde dalje, proteže se linija neprijateljskih rovova... Kroz durbin vidimo naše vojnike kakoleže. Jedan čak skinuo bluzu, drugi se sagao i ide pored rova. U onomkukuruzištu jedan se ispravio i osmatra. A nešto pozadi, vidi se mali rov.Sigurno zaklon za komandira čete. iz austrijskih rovova proviruju žuti telećaci,a iza streljačke linije kreću se trojica i odlaze u pozadinu.Tanasije proba telefon i razgovara: — Eto, sedimo i pljuckamo na ceo svet... — A-ha, pitaću te, kad stanu da pljuckaju na nas — veli više za sebe baterijskinarednik. Tada se okrete meni: — Pazi u pravcu one šume... eno ga put, vidi,vidi... kolona se neka kreće. — Onda se saže prema Tanasiju: — Izvestikomandira da se kreće dugačka kolona neprijatelja.

Izgleda kao da su stali. Eno ga jedan na konju, sigurno komandant... Vojnicisedaju sa strane puta. — Gospodine naredniče, pita komandir kolika je daljina od vas do neprijatelja — govorio je ispod nas Tanasije. Narednik ceni odoka i obrati se meni: — Mislim... hiljadu i četiri stotine metara... — Gospodine kapet... — Ćut! — dreknu narednik. — E, moram da te bijem. Ko ti je kazao, stoko jedna... Sada kaži: hiljadu osam stotina metara. Bolje je da kažem više nego

manje, pa da naše pobijem. Negde desno začuše se topovski pucnji, i, kao na jednu komandu, otpočetopovska paljba na celom frontu. Šrapneli išaraše ravnicu žuto-crvenimdimovima, ali dosta daleko iza naših rovova. Napregnutom pažnjom posmatramo žuto-crvene buketiće, koje vetar lagano nosi. Vidimo kako su naši pešaci polegali i drže puške pripravne za paljbu. — Gospodine naredniče, javlja komandir da osmatrate: gađa naša baterija.



80

Pri strahovitome tresku mi i nehotice zavukosmo glavu u ramena. Nalazili smose ispred topovskih cevi naše baterije i zrna su letela gotovo iznad naših glava.Bludimo pogledom iznad neprijateljskih rovova i jedva pronađosmo našedimove u jednome šumarku, daleko iza streljačke linije. Onda smo skraćivalioprezno daljinu sve po sto metara, dok nas Tanasije ne pogleda:

— Gospodine naredniče, ljuti se komandir i veli da ne osmatrate dobro...Već smo premoreni što stojimo stalno na jednoj nozi, i narednik se ljutitoobrecnu: — E, nije nego!... Neka on dođe ako mu nije pravo! — pa se obrati meni: — Ada zrno udari u naše rovove, onda bismo mi bili krivi.Skratismo daljinu još za sto metara i šrapneli eksplodiraše ispred neprijateljskihrovova. Na dogledu vidimo kako se kukuruz povija pod silinom šrapnelskihkuglica, a neprijateljski vojnici se u rovu uskomešaše i ašovima počešeizbacivati zemlju, da bi se što dublje ukopali.Zaboravili smo na umor. Ushićeni smo pred samrtnim strahom neprijatelja.Takav je rat. Sentimentalnost prestaje pred grubom stvarnošću i dva suprotnazbivanja bore se: hoćemo da neprijatelj umre, da bismo mi živeli. I radujemo senjegovome ropcu i poigravamo od radosti gledajući kako razorna zrna sagromkim treskom izbacuju iz rovova unakažene lešine. Nešto iz straha, a možda i po inerciji pokreta, pešaci su na obema stranama pucali sve bržim tempom. Austrijska artiljerija je tukla naše rovove, ali, zasreću, šrapneli su se rasprskavali suviše visoko, te se njihovo dejstvo nijeosećalo. Sada su počeli da traže i našu bateriju. Kroz zadnje prozorče vidimokako se vojnici u međuvremenu paljbe ukopavaju.

Na desnoj strani od nas krkljalo je od puščane vatre. Iz one šume neprestanodopire klokotanje mitraljeza. Neka naša baterija, a i austrijska, zasipaju, čininam se, isti prostor u šumi.Izgubili smo pojam o vremenu. Ali odskora, neprijateljska artiljerijska paljba bivala je sve brža. Sigurno su sada isturili osmatrače na drveta, jer su njihovarazorna zrna padala u blizini naših rovova. Vidimo kako naši vojnici razvaljuju jedan plot, i trče pognuti noseći prošće, da bi se unekoliko zaštitili... Najednomopet ugledasmo onu kolonu u daljini, na koju smo bili i zaboravili zauzetiosmatranjem na drugoj strani. Austrijanci su prilazili brzo onoj šumi.

Izvestismo komandira da se ta kolona nalazi poludesno od nas, a udaljena je odneprijateljskih rovova oko šest stotina metara. Ali naša zrna padoše suvišedesno, te ih vratismo. Kolo ne nestade među visokim kukuruzima. O pojavi ovegrupe izvestili smo i divizion, kako bi se skrenula pažnja osmatraču susedne baterije, koja je bila desno od nas.Uto se prolomi strahovita eksplozija u ravnici pred nama. Ogromni komadizemlje leteli su u visinu i naposletku ostade crn i gust stub dima. Za ovom jesledovala druga... treća... četvrta. Mi se nemo pogledasmo, prestravljeni da ta



81

neman ne zahvati slučajno i nas ovde na tornju. Bila je to neka haubica sakojom se sada sretamo prvi put. Iako besciljno rije po ravnici, ipak je dejstvonjeno porazno i ljudi sa strahom slušaju njenu užasnu grmljavinu. Neprijateljski rovovi kao da oživeše. Vidimo neko komešanje, vojnici stavljajutelećake, i o tome odmah izvestismo komandira. Sa zebnjom pomišljamo šta će

biti ako sada krenu na juriš, i strepimo za naše pešake, koji još ne vide pokretneprijatelja. I najednom se austrijski rovovi zaplaviše. Iskočiše izvan rova. — Javljaj: brza paljba! Kreću na juriš!Prema onoj čistini ugledaše ih naši pešaci čim se pojaviše i otpoče ubistvena brza vatra. Neprijateljski stroj se pokoleba. Neki padaju, drugi ležu i pobijajuašovčiće ispred glave. Ali kroz kukuruz napreduju u skokovima. Naša baterijaotvori brzu paljbu. Šrapneli presretoše plave bluze na otvorenom prostoru. Tada pripucaše i naši prikriveni mitraljezi. Krkljalo je gromovitom žestinom... Neprijateljski se stroj rasplinu, neki odmakoše, drugi zastaše, i najednom svi polegaše na otvorenom prostoru.Ravnica je brektala od puščane vatre. Peta baterija je sipala čelik sa košenjemulevo i desno, stvarajući vatren zastor pred našim rovovima. Prilepljeni zazemlju, naši pešaci su besomučno gađali, dok je neprijateljska artiljerija tuklauraganskom vatrom našu pozadinu i selo, te se toranj iz temelja tresao.Zgrčeni i napregnutih nerava, iskolačenih očiju, posmatrali smo agonijuravnice... Moćna carevina je prišla nadohvat ruke, već se neprijatelji gledaju uoči. Potreban je samo drhtaj srca, da se naša slaba veza raskine. — Ako te ima Bože, podrži još malo, još malo — šapće Tanasije ispod nas. — Po deset razornom! — viče narednik stisnutih pesnica... jer se oni kolebaju...

ne, ne, novi pridolaze... Brže, gađajte, ubijte ih, to nisu ljudi... Eno ga gde pade,onaj se u kovitlac okreće. Ali zašto oni naši leže mirno... mrtvi, mrtvi. Oh... rinurazorna u gomilu... Ala padaju... Oni beže, a mitraljez ciči, kao da vrišti, i odnjega se sklanjaju, pa se neprijateljski vojnici zbijaju u kukuruzište, da sezaklone od naših pogleda.Ali sada ih gađaju njihovi pozadnji, i uklješteni, oni padaju ničice. A iz šumedesno kuljaju kao rojevi, eno ih gde trče, jedan pade, još jedan, ostali odmiču, iceo se stroj sruči iza vrzine na sto metara od naših rovova. Ne mogu dalje... Oniu kukuruzu se kolebaju. Neki se pobauljke vraćaju. Još jedan orkan onako,

brzo, brzo, baterija zaurla, nad vrzinom bleskaju dimovi kao mehuri, plave bluze ižđikaše i u paničnom strahu sručiše se nazad, u svoje rovove.

NA KARTEČ!

Na čistinama i između kukuruza ležali su mrtvi vojnici u plavim bluzama. Bilo je i teško ranjenih, koji su nemoćno dizali ruke, vapijući za pomoć. A oni iz



82

rovova posmatraju žalosni kraj svojih drugova, koji su domalopre bili živi, asada nepomični, obliveni krvlju leže.Čudno... čudno. Prisustvovao sam egzekuciji jednoga vojnika, koji je napustiofront da bi video svoju decu. Kažu, kazna je trebalo da bude više primerna...Iskopana raka, a on ubledeo, stoji vezan, bludeći pogledom, ne bi li sačekao

nečiju milost. A okolo ljudi tmurni i ozbiljni, kao da se stide žalosne uloge.Potporučnik, važan i narogušen, ubeđivao je sebe da izvršuje pravdu. Onda suosuđenog vezali... Laka drhtavica je obuzela vojnike pred strašnim prizorom štoće nasilno umreti jedan čovek... Puške su prasnule, jezivi jauk je zaparaovazduh, lica ljudi se grčila. Još jedan plotun. Mlitavo telo se opustilo, a glavaklonula... Vojnici su se vraćali ćuteći, dok im je u ušima odjekivao jauk samrtnikaI posle mnogo vremena, u besanim noćima, gledali su oni onaj bolan pogled,mlitavo telo i opuštenu glavu svoga druga.U sličnome položaju nalazili su se oni u ravnici. Svi su bili osuđeni na smrt.Iako je osuda kolektivna, ipak to nimalo ne umanjuje obostrani strah. Ali svima pred očima lebdi ona opuštena glava i sve ih hrabri nada da će svaki pre ubitisvoga protivnika i time spasti sebe.Prvi napad je odbijen. Pešačka vatra je klonula na celom frontu, izuzev onevrzine, gde su neprijateljski vojnici našli prirodni zaklon, i gde puške sada prašte samo iz straha da ne bi neko krenuo na juriš. Ali neprijateljska artiljerijakao da je pomahnitala. Ubrzanom paljbom i razornim granatama zasipa našerazređene pešačke rovove. I mi vidimo njihove topove u daljini, vidimo čak ionu haubicu, baš sa strane puta, ali do nje ne možemo da dobacimo. A naši

pešaci traže pomoć, grde nas artiljerce, mi nemoćno kršimo ruke i zajedno sanjima stradamo. Kroz zadnje prozorče vidimo kako njihove granate riju okonaše baterije... Ali zato mi razaramo njihove rovove, da bismo zaštitili našu pešadiju. Gledamo kako kare u galopu dovlače municiju... Komandir namskreće pažnju preko telefona da pazimo svaki pokret neprijatelja.Koja vajda!... Naši redovi su sve ređi. Vidimo kako se ranjenici izvlače izrovova, mrtvi ostaju, a popuna ne stiže. Naša baterija štiti ogroman front poširini i dubini, i ne znamo kuda pre da priteknemo u pomoć.Kažu da su se strategija i taktika razvile na stepen nauke i čitave knjige su

napisane o vođenju ratova. Ali sva ta nauka, posmatrana sa vrha crkvenogatornja, liči na neki vodeni konac i sva bi se mogla svesti samo na tri reči: srce,ljudi, oruđa.Kao posle neke strahovite oluje i nepogode, polja su ogolela, snažna drvetaoborena, i sada se pešaci gledaju otvoreno. Ona haubica rije zemlju, zatrpavanaše rovove, ali niko ne odmiče. Zbijaju se pešaci ili iskaču iz rovova i skrivajuse u dubokim jamama, gde su eksplodirala zrna, jer veruju da zrno nikad ne



83

udara na isto mesto. I mi prevrćemo njihove rovove. Vidi se da im nije lako, jer su dve njihove baterije uzele na nišan i bez prestanka riju oko naših topova.Sunce zađe za gust, crn oblak, i u daljini zamrači od prašine. Vetar poče dazavija oko crkvenog tornja. — Pređi na moju stranu, da promenimo nogu — obrati mi se baterijski

narednik.I tada najednom nestade onog teškog stanja, koje me mučilo već duže vreme, ani sam nisam znao od čega je dolazilo.Iz one šume desno počeše da izlaze Austrijanci i kroz improvizovanusaobraćajnicu da uskaču u rovove. — Pazi, pazi... javi brzo komandiru da nailaze pojačanja. Od poslednjegosmatranja deset hiljaditih desno. Brzo, brzo...Ali tada ustuknusmo i uzdigosmo ramena. Pred našim očima prolomiše sestrahovite eksplozije. — Šrapnel... haubica... au! — Pita komandir kako su pali meci?Mi se samo pogledasmo preneraženi. Izgleda, sada smo na redu mi. Negovorimo glasno, ali se razumemo. A komandir pita... Mi drhtimo od mogućih posledica. Ipak, ipak... onima dole je teže. — Neka ponovi plotun.Pazićemo sada, ma šta se dogodilo. Ali valjda će nas mimoići ta čaša...Gospode... Eto, eto... fijuk... kao vrisak. Mi se pribismo jedan uz drugoga, amuskuli nabrekli, oči grčevito za tvaramo... Huj... Hvala ti, Bože. Eksplozije sezačuše iza naših leđa,

— Povećati daljinu za pedeset... — Ovaj nas uraklji! — Javi komandantu da haubica gađa crkvu, urakljeni smo. Naše razorne zagrmeše oko neprijateljskih rovova... Vidimo kako priležu. Ah,što ne možemo da dobacimo i do one haubice... Nebo se zamračilo i munje svitnuše. Teška oluja, dižući ogromne oblake prašine i povijajući drveta, spusti se nad zemljom. — Kaže komandant, dok stoji toranj, dotle da ostanemo...Toranj se iz temelja zatrese od razornih haubičkih zrna što padoše oko crkve.

Komordžije beže vukući konje, a ranjenici se pribili uz ogradu. — Gađa nas...Vetar jezivo zviznu i mi se pribismo uza zid... Kao da očekujemo smrtnu presudu... Ali dužnost... otadžbina... a komandant veli: — Javljaj: kreću na juriš...Mi trenutno zaboravismo na sebe. Ali zaglušni tresak nas gotovo obeznani i, predosećajući nesreću, gotovo nesvesni, sručismo se niz lestvice. Zvono tadazazvoni. Neko je slučajno uhvatio za uže. Tanasije dohvati telefon. Nagrnusmo



84

na vrata, jedva ih otvorismo od nabacanih cigala. U crkvi se od prašine nijeništa videlo i, teturajući, ispadosmo u crkvenu portu.Munja svitnu i zagrme. Krupne kapi su vlažile suvu zemlju. — Savijaj žicu, pa u bateriju! — i mi pođosmo žurno. Na raskrsniciustuknusmo... razorna granata udarila u municiono odeljenje i konji sa

polomljenim nogama i istresenom utrobom povaljani nasred puta. Nad namasvitnuše šrapneli i prilegosmo...Pored nas istrča vojnik, ordonans. — Gde je štab pešačkog puka? — pitao je usplahireno. — Eto... sigurno tu! — mahnusmo rukom obuhvatajući celo selo.Ali pojava ovoga vojnika opomenu nas i na našu dužnost. Jer toranj, iakonapukao, još stoji... Setismo se komandanta i mi se pogledasmo. Baterija naša idalje je gađala sa starim elementima. A ako su naši odbili napad... Ako su pešaci krenuli u protivnapad... Kosa nam se diže od užasa pri pomisli da sadatučemo naše. — Penjimo se na ovu kuću. Tanasije, telefon brže!Pas neki na lancu lajao je besno, vukući za sobom jedan trupac. Vetar je povijaodrveta i u lice su nas udarale krupne i hladne kapi kiše. Kuća je bila prazna. Alitavan beše slep, te jednom gredom izbismo ćeramide. Vetar zafijuka. Narednik promoli glavu. — Beži!... — Kuda, zašto, stani! — i ja pritrčah otvoru, da bih umirio savest svoju. Munjasvitnu, te mi oči zaseni. Grmljavina i tresak razornih granata zatresoše kuću igrede na tavanu kao da zastenjaše... Na ogoleloj ravnici ugledah naš streljački

stroj kako u neredu odstupa. U našim zaklonima bili su Austrijanci. A iz onešume nastupali su u masama. Narednik je bio pred kućom. — Svršeno je — reče — što brže u bateriju, da i nju ne zarobe.Selo se razlamalo od eksplozija šrapnela i razornih granata. Ali već smo premoreni... pa šta bude. Kroz jednu bočnu seosku ulicu vidimo kako naši pešaci, pognuti, u skokovima odmiču... Sami smo išli drumom. Ugledasmo i bateriju. Nad njom prašte neprijateljski šrapneli, ali baterija i dale dejstvuje...Komandir prekide paljbu, kada nas ugleda. — Gospodine kapetane, pešadija odstupa. Treba da se odmah povučete.

— Jeste li sigurni?... Ali ja nemam naređenje za odstupanje! — Ipak se okretenaredniku Živojinu: — Trči i javi da prednjaci budu spremni. A vi možete u bateriju.Pretrčasmo brisani prostor i sručismo se u zaklon. Pitaju vojnici kakva jesituacija. Ali mi smo toliko premoreni, da samo digosmo ruke iznad glave i onirazumeše: gore biti ne može. Čudi nas samo upornost komandira. Baterija bezosmatrača je kao slepac bez vođe. Ali on još nema predstavu onog odstupanja.Uostalom, mi smo mu rekli svoje.



85

Osećao sam vapijuću žeđ i zatražih vode. Dadoše mi jednu čuturicu. Baš tadašrapnel tresnu i začu se neko mumlanje, kao zujanje bumbara, dok tek poredtopovskog točka bapnu upaljač šrapnela, odbi se od zemlje i prolete preko našihglava. Voda mi zastade u grlu i pojuri na nos. — Na karteč!!! — začu se komanda kao vapaj i vojnici poleteše topovima.

Iz čeljusti topovskih je sukljao plamen, a cev se trzala unazad kao šip na parnojmašini. Od gromkog treska topa i eksplozija zrna na ustima cevi nismo ni čulisada puckaranje šrapnela neprijateljskih. Jer pao je poslednji krik u artiljerijskojkomandi: na karteč! — isto kao na brodu koji tone: pojasi za spasavanje.Ljudi su svesni da smo napušteni. Pešadija je verovatno zaobišla selo da biizbegla ubistvenu vatru neprijateljske artiljerije, i mi smo sada prepušteni samisebi. Ne tiče nas se više pozadina, već branimo mesto na kome smo i, prekoovih topova, živote naše.Zbunjeni pred navalom čelika, neprijateljski vojnici su u paničnom strahu bežali u selo.A kroz prasak topova i grmljavinu neba, jedva se čuo drhtavi zvuk trube, pozivajući prednjake. Kao vihor, izletale su šestorne zaprege iz kukuruza,osvetljene munjama, i u mestu se zaustaviše kod svojih topova i kara. — Četvrti top neka dejstvuje... Da se pokupi i poslednja čaura. Prvi vod galop! — vikao je komandir, kapetan Mirković.I poslednji pucanj... Poslužioci na rukama pokrenuše topove i kare, prikačiše ihza prednjak koji se već kreće i u pokretu se penju. Vozari već polegli, u galopuizlaze na nasip, da se zadnjak gotovo zanese, i onda opruženim trkom niz drum, bez određena cilja i pravca.

KRVAV TEKUĆI POSAO

Konji su brektali kada se baterija zaustavila. Kiša je ujednačeno padala, a nazemlju se spustio suton sa hladnom jesenjom izmaglicom. Sa gotovo usijanihtopovskih cevi odilazila je laka para.Komandir je jahao duž baterije, pitajući da li su svi ljudi na okupu.Vojnici su oživeli, jer su izbegli smrtnu opasnost današnjega dana. Sada gotovo

niko i ne opaža da pada kiša. Samo kada se ne čuje više fijuk kuršuma i frktanjegranata. — Ovo su božja posla, ali ne valja ono što ljudi rade! — veli Petar nišandžija,kvaseći dlanove, pa posle prevlači preko lica da bi se osvežio.Išli smo sada običnim seoskim putem, po glibu i mraku. Jedva pronađosmo poljanu gde beše ceo naš puk. Pričaju, kako su mislili da su nas zarobili. — Ama zamalo, bre, da nas uvate za gušu — objašnjava neki od naših vojnika.



86

Komandanti su nervozni, jer ordonansi u mraku ne mogu da uhvate vezu sa pešačkim jedinicama. Ne smemo dalje, da se ne bismo suviše odmakli, ali je iopasno ostati na ovome mestu: front više ne postoji. Neprijatelj svakoga časamože naići na ceo artiljerijski puk. Odnekuda se pojavi jedan bataljon pešadije.Komandant njegov veli da ne zna gde mu je komanda puka. Jedinice se svijaju

u kolone po poljima, ali su sada u mraku pogubile vezu među sobom... Nigdezvezde da bismo se malo orijentisali, a kiša lije, pomrčina je gusta kao testo istrašna kao smrt. Ordonansi zaziru od svakoga drveta, od svakoga žbuna, i nikonikom ne veruje. Njihova uobrazilja u niskom šumarku vidi čitave pukove, i,najčešće iz straha, vraćaju se. Ili po cele časove stoje na jednom mestu, strepećiod svakoga šušnja, čak i od svoga rođenog daha. Naš komandant puka je izdao naređenje onom komandantu bataljona, darazmesti svoje vojnike kao zaštitu artiljeriji. Prokisli i premoreni, šljapkali sumrzovoljno pešaci pored topova i izgubiše se u noći. Ali nisu odmakli daleko.Bojali su se da ne naiđu na neku od naših jedinica koje lutaju po poljima, i onda bi se pokrvili među sobom.Tešilo nas je samo to što isto stanje straha muči i neprijatelja, i utoliko više što je on na tuđoj teritoriji.Posle onoga strašnoga dana, carovala je svuda okolo grobna tišina, koju jenarušavalo samo uspavljivo šumorenje kišnih kapi.Za svaku sigurnost, topovi su okrenuti u spoljnu stranu, zaprege su bile unutra ina svaki top su istempirana po četiri zrna: „na karteč“. Niko se nije micao sasvoga mesta. Paljenje cigareta je najstrože zabranjeno. I presamićeni prekotopova, prokisli do gole kože, proveli smo tako celu dugu jesenju noć.

U svanuće nastao je pokret pešaka i prikupljanje jedinice. Odaslate su odmah pešačke patrole da „uhvate vezu“ sa neprijateljem. Municione kolone sudovlačile municiju. Vojnicima je izdeljen samo po jedan hleb, kao hrana zadanašnji dan, i bog će sveti znati za koliko dana još... — U ratu je glavno da su pune fišeklije, a hrana je nešto sasvim sporedno! — govorio je jetko narednik Milutin. — Uostalom i našta će, kada je čovek i takoodređen da pogine. — Glavno je da oni iz pozadine ostanu živi — odgovori potporučnik Aleksandar. — A bre, ovaj moj šinjel težak je sto kila.

— Gospodine potporučniče, kako ćemo da izdelimo kafu? — Kakvu, bre, kafu?!... Ko daje to sad! — Pa... nabavili su... — Ko? — Naši... ovaj... Tanasije i Jankulj.Bilo je očigledno da su noćas, kada je naređena najstroža pripravnost, pobegli iz baterije, čime su učinili veliku krivicu. Ali oni su sada doneli kafu... Aleksandar napućio usne i šiče kroz potkresane brkove. Onako pokisao, a uz to i neobrijan,



87

ličio je na nekoga rekonvalescenta iz duševne bolnice. Zakoluta Aleksandar očima i viknu: — Ovam’ sa njima!Zastrašeni, išli su nesigurnim korakom Tanasije i Jankulj. Bili su kaljavi do pojasa. Sobom su vukli dve velike testije, iz kojih se nešto pušilo.

— Je li tako?... I to bez dozvole!... I opet vas dvojica!Tanasije i Jankulj su ćutali.Ali oni su se postarali za sve ljude, koji su promrzli, i koji bi sa najvećimzadovoljstvom popili sada nekoliko toplih gutljaja. A i potporučnik Aleksandar i mi ostali takođe. I malo spuštenim glasom on zapita: — Šta vam je to? — Kafa, gospodin potporučnik... vruća, evo vidite! — pa mu podneše gotovo pod nos, da bi ga odobrovoljili.Aleksandar mahnu glavom, raspoložen. — Oca vam mangupskog, kažite mi pravo: kako umakoste i gde je nađoste?Ohrabreni, počeše obojica uglas: — Gospodin potporučnik, kada smo došli... — Bio je mrak... — Čekaj, govori ti, Jankulj. — Gospodin potporučnik, kad je pao mrak, zanemoćamo ja i Tasa... pa se maloodmaknemo. A on kaže: — Nije ja, nego ti kažeš! — Ama sad svejedno — upade potporučnik Aleksandar. — Kako nađoste selo? — Po kučići...

Nasmejasmo se. A smeju se i njih dvojica. — A u selo komordžije iz štab... baš kuvaju kafa. A Tasa kaže: „Dobro veče“, ai ja kažem. A onaj čučnô i meša, a pokraj njega dve kutije pune sa šećer i kafa.A ja mignem slučajno na Tasu, a Tasa odjednom zanemoća u trba i ponese umrak one dve kutije. Posle smo kod drugi komordžija skuvali, a testije smoslučajno našli u jedna kuća. — I tako sve slučajno — veli kroz smeh potporučnik. — Bogami, gospodin potporučnik... — Dobro, dobro — savetuje blago Aleksandar — drugi put nemojte bez

dozvole da se udaljavate, a sad izdelite svima kafu. — Tada se okrete podnaredniku Trailu: — Samo pazi da ne primete oni iz četvrte baterije.Već se razdanilo i kroz mlečni zastor od oblaka nazire se sunce. Izgleda da ćedan biti lep.U daljini se čuju pojedinačni pucnji. Patrole su se sigurno srele. I poslednje pešačke jedinice zamiču među šumarke i visoke kukuruze u pravcu odakledopiru pucnji. Za artiljeriju u ravnici je teško osmatranje, te se za pešačkim



88

jedinicama uputiše i naši održači veza. Pucnji su sve češći. Kažu kako jenaređeno da se neprijatelj protera ili zaustavi po svaku cenu.Vojnici su potpuno mirni. Možda po inerciji, ili što su premoreni, te su postaliravnodušni. A možda su i oguglali, tek svi mirno očekuju da se obavi i ovajdanašnji krvav tekući posao. I to što pre.

Odjahao je nekud i komandant diviziona, sa svima komandirima baterija.Mi se razuzurili na suncu i dremamo. Izgleda nam da sunce nikada nije ovako prijatno grejalo. — Da me puste sada, garantujem da se ne bih probudio do sutra izjutra! — veliMilan, zavijajući duvan križanac. — A mene da puste... — poče Aleksandar. — Znam — upade Milan — otišao bi pravo kod neke ženske. — Tako je — Aleksandar se zaceni od smeha. — Pogodio si, i to kod prve kojusretnem. — Je li — Milan nas gurnu laktovima — ja mislim da bi Milutin otišao pravo ucrkvu. — More, pustite vi mene kući, ja bih znao gde bih otišao. — Puštamo te. I vas dvojica ga puštate... Evo, Milutine, Mićo, Mikule,slobodan si. Požuri, voz samo što nije pošao.Milutin okrete glavu na drugu stranu, jer nije voleo da se šala zbija na njegovračun. Ali ipak, kad Milan pođe u svoju bateriju, on mu dobaci: — Milane, Miko, Mikice, požuri na voz. — Ovo baš krklja — veli Aleksandar, slušajući brzu pešačku paljbu. Ali tadaugleda komandira koji se u galopu vraćao, i okrete se bateriji: — Na svoja

mesta!Komandir naredi da vozari pojašu i posluga da sedne. Onda se okrete u pravcusela: — Baterija zdesna u topovsku kolonu, marrš!... Baterija galop!Zafijukaše bičevi, konji usitniše, onda opružiše vratove izbacujući kopite, i baterija polete. Vozari se uzdigli na uzengijama, pa polegli, levom rukom držedizgine levaka gotovo iza uva, a desnom rukom za đem dešnjaka i viju bičemiznad konjskih glava. Odskaču zadnjaci topova i kara, a na zavijucima zaneseniriju zemlju, ili sevaju varnice ispod točkova, dok se posluga, zgrčena, trese ili

odskače kao na drndalu. Seljaci, iznenađeni zaglušnom hukom, gledali su prestravljeni pomahnitalu bateriju... Čelo baterije je skretalo nadesno, glavnomseoskom ulicom. Prednji vozari se naginju na desnu stranu i svom snagomnaležu na vrat dešnjaka, menjajući tako pravac iz mesta, dok su se zadnjacikretali na jednu stranu i zanosili gotovo do uličnih jarkova... Prštalo je kamenje pod čeličnim šinama, a sa konjskih kopita su odletali komadi blata, udarajući policu vozare i poslugu na topu.



89

Projurismo kroza selo, onda se sručismo desno, na jednu poljanu. Pred mojimvodom se najednom stvori neka gomila. Vozari u poslednjem momentu jedvaobiđoše i u prolazu videh samo zgužvanu masu od konjskih tela i ljudskihglava, nad kojima je štrčala visoko ruda topa.Komandir je rukom davao znak: „Paljba nalevo, baterija stoj!“

Vozari najednom skretoše nadesno i baterija stade. Poslužioci sjuriše sa svojihmesta, otkačiše zadnjake topa i kara, a vozari sa prednjacima odjuriše kroz nekešljivike u pozadinu.Čujemo prasak pušaka i jezivi zvizak kuršuma. Ljudi se zbunjeno okrećutražeći neki zaklon. — Posluga drugoga voda, trčećim korakom kod onoga topa! — naredikomandir.Zahvaćeni jednim zrnom sa boka, poginula su oba prednja, a srednji i rudni sasvojim vozarima naleteli i popadali... Na prednjeg vozara svom težinom pao jedan konj, i vozaru iz usta teče mlaz krvi. Srednji vozar ječi sa slomljenomnogom, a rudni vozar je odskočio u stranu.Dok su jedni raspredali ovu gužvu, drugi su otkačili zadnjak topa i trčećimkorakom ga odvukli na svoje mesto.I tu gde smo se zaustavili, ostali smo četrdeset i dva dana...

NA UZORANIM I PUSTIM NjIVAMA MAČVE

Od Mitrovice do blizu Šapca protezale su se linije pešačkih rovova, bliže ili

dalje, a bilo je mesta gde između njih nije bilo više od pedeset metara, da se ikamenom moglo dobaciti. A na obema stranama su raspoređene baterije, kojesu tukle protivničke rovove, a nekada, zbog malog odstojanja, i svoje.Mi smo se utvrdili tako kao da ćemo na ovim uzoranim njivama da vekujemo.Poslužioci na svakom topu imali su svoju zemunicu s jedne strane, a sa drugestrane topa bio je magacin za municiju... Nešto najprostije i najobičnije. Bila jeto četvrtasta ili pravougaona rupa duboka dva metra, otprilike kao iskopanigrob. Preko nje su položene grede s jedne na drugu stranu, onda izvestan slojšaše, a preko toga ona izbačena zemlja, te je zemunica spolja ličila potpuno na

svežu humku. Otvor je bio prema strani gde je top.U mračnoj zemunici, ispunjenoj mirisom buđavoga sena, provodili su vojniciduge noći. Preko njih su skakutali neki žapčići, a nad glavom u onoj šaši sušušorili miši. A kad već dosade, onda se pridigne neko od ljudi i lupi pesnicomu gredu. Primire se za kratko vreme, pa onda nastave svoj posao. Nalred su istaknuti naši osmatrači i preko dana otvaramo paljbu više puta. Umeđuvremenu čistili su vojnici topove, dovlačili slamu, prali svoje rublje ilikopali saobraćajnice između topova... Ali noći nam dojadiše. Po nekoliko puta



90

se dižemo i otvaramo vatru. Pešačka paljba obično počne negde na levom krilu,zatim se raspe celom dužinom fronta. Ravnica huči i krklja od praska pušaka imitraljeza. I onda obično javljaju pešaci: „Otvarajte paljbu, izgibosmo!“ Ili:„Neprijatelj kreće u napad“... Ali posle nekoliko šrapnela, pucnji pušaka naglo prestaju, sem onih istaknutih predstraža, koje po cele noći „kevću“. A od njih

obično i počinje. Kažu da te mrtve straže po cele bogovetne noći pucaju, izstraha ili zbog raznih priviđanja, koja proističu od šuštanja lišća ili od klaćenjadrveta. I onda vade bombe. Front se ustalasa i tada traže pomoć artiljerije.Otprilike isto onako kao kada deca zagalame, pa se majka pojavi sa štapom uruci. — Ah, kada li ćemo jedanput izići iz ove puste ravnice! — govorili su vojnici,zazirući od svakog fijuka kuršuma.Ali jednoga dana zazvrjali su svi telefoni, počev od onih iz pešačkog rova, dotelefona iz štaba divizije. Izveštavaju pešaci kako su Austrijanci dovukli u svojrov čitavu bateriju i da „sve pobiše“. A komandant divizije najstrože naređujeda se baterija pronađe i uništi. Komandant puka stavlja taj „masakr“ u dužnostkomandantu diviziona, a ovaj zapovest prenosi komandiru baterije, snapomenom da ovoga puta vodnici lično osmatraju iz pešačkog rova. Komandir baterije pozva nas dva vodnika. — Komandant je naredio da odmah sada pođe jedan od vas dvojice. Ići ćeš prvo ti — i pokaza na mene. — Ta se baterija nalazi prema četvrtoj četi... — A gde je četvrta četa? — Kako, gde?... Pa valjda nije u mom džepu, nego tamo napred! — i komandir mahnu rukom obuhvatajući prostor od dva kilometra. — Javićeš se komandiru

čete. A naši telefonisti su kod prve čete. Odmah ih dozovi i uspostavi vezu sa baterijom. Hajd sad odmah... A-ja, naredio je komandant da se pri polasku javišnjemu.Vojnici su mi usrdno pomagali da se spremim. A kada sam pošao iz baterije,rastanak mi je bio isto onako težak kao kada sam na dan mobilizacije pošao odsvoje kuće.Dođoh pred zemunicu komandanta diviziona. On skide sa ušiju telefonskeslušalice i uspravi se.Pošao si. E dobro. Otvori samo oči i nemoj da mi šenlučiš. Jesi li razumeo?...

Hoću da tu bateriju lično svojim očima vidiš, a ne da te lažu pešaci. A kad jevidiš, da me odmah izvestiš. Jesi li razumeo? — Razumem! — Šta si razumeo? — Gospodine potpukovniče, razumeo sam da neprijateljsku bateriju pronađem... — Da je lično vidiš! — Da je lično vidim i o tome vas izvestim.



91

— Tako je! Zbogom! — završi naglo i pruži mi ruku.Pozdravio sam. U stavu mirno okretoh se nadesno i nasumce, bez tačnoodređenog pravca, pođoh put rovova.Dok sam bio na dogledu baterije i komandanta, išao sam kuražno; ali čim zađohu jednu šumaricu i osetih da sam potpuno sam, obuze me neki nemir. Trebalo je

preći ovako po ravnici hiljadu i pet stotina metara da bih stigao do naših pešaka.A na tome putu ima prostora koji se možda vidi iz neprijateljskih rovova, pa ćeme sigurno gađati. Zastadoh. Na frontu je bila tišina. Pred sobom vidim neke izgažene kukuruze, malo dalješumaricu, onda neke ograde imanja. Ali ako otvore paljbu? — pade mi na pamet i zadrhtah, gledajući gde bih se zaklonio. Onda potrčah do one ograde, preskočih je, trulo prošće zapuckara, i ja se bojažljivo okretoh. Nigde živogastvora. A malo dalje rupa od granate i sveže izbačena zemlja. Obiđoh pažljivo...možda je tu i mrtvih bilo... Preda mnom pripucaše puške. Kuršum zviznu iznadglave i ja legoh uveren da mene gađaju. Hladan me znoj probi... Ali glupo jeležati na otvorenoj ledini. Podigoh glavu da osmotrim, zatim naglo skočih idotrčah do jednog debeloga hrasta. Skinuo sam šajkaču i brisao znoj sa čela...Setih se tada onih u bateriji kako leškare pored topova. Pa bar da je neko poredmene! Čini mi se kao da sam odbačen od celoga sveta. A zapovest se moraizvršiti. Ali valjda nisam ja sam koji ovuda prolazi — hrabrim samoga sebe, provirujući iza hrasta, ne bih li koga ugledao. A preda mnom neka nivazasađena tikvama. Da je obiđem, biće mnogo daleko; učini mi se zato kaonajbolje da je pretrčim. Ali, kada zakoračih, onda uobrazih da na mene nišaniceo streljački stroj... Nazad ne mogu. Već izbezumljen, prikupim snagu, i

potrčim, misleći svakoga trenutka da sam ja još živ, a ona vrzina daleko,daleko, čini mi se daha nemam, noge mi se upletoše i ja padoh... Čujem samoudare svoga srca. Udahnem vazduh, i zaustavim dah... Kao da negde levo pucaju. ja prilegoh. Ah, da li ima kraja ovome — maglovito mislim i setih sekomandanta, koji onako spokojno naređuje.Po pucanju uviđam da sam blizu. Oštar prasak se razleže negde preda mnom.Čovek mora da se divi tim pešacima. Ginu kao stoka i niko ih ne žali; pa se joškomandanti ponose brojem mrtvih. Predosećam da sada nailazim među drugisvet, častan i uzvišen, ali koji živi u večitome paklu.

Iako s prezirom mislim na pozadinu, ipak, ipak... čovek nema šest života. Sunce blago sija i povetarac kao da miluje. A ona tikva probušena, sigurno odkuršuma, i ja podskočih, te se prilepih uz jednu vrzinu.Teška je samoća i kad život promiče redovnim tokom, a kamoli sada u ratu.Ama da me rane samo!... Šta bih radio?... A ugledaće me sigurno, jer tek valjdane postoji neki zid iza našega fronta. I sve više uviđam u kakav sam glup položaj zapao, i ne svojom greškom... Mahnuo čovek rukom i rekao: eto u tom pravcu!



92

Promolih glavu iza vrzine i sada osmatram... Levo jedna polusrušena kuća,ispred mene zabran, a desno neka sveže iskopana zemlja. Opet sam pogledao ukućicu i, na svoju veliku radost, primetih da neko promoli glavu.Trčeći stigoh. Jedan me vojnik pozdravi. — Koja je ova komanda?

— Četvrti bataljon... — Otkuda vi ovde? — Pa — ete, kujna... — A gde su rovovi? — Eto ih ispred šume, eno, vidi se. — A da li vas gađaju? — Gađaju, ali se mi osigurali odonud — i pokaza u pravcu rovova.I onda mi objasni kako ću doći do četvrte čete. — Vide li se neprijateljski rovovi? — E, ete... kako da vi kažem, vide se od ono drvo, pa do onu vrzinu. — A pucaju li? — Pa... pucaju — veli mi ravnodušno, kao da se oni otuda kamenjem gađaju! — A ideš li ti? — Idem, kad me zovne komandant. — A... je l te gađaju? — Pucaju, ali ja ništa. To im je posô. — Hoće li mene da gađaju? — Ko im zna njinu ćud! A neće vi oproste!...E dođe mi da ga udarim.

— Dobro, je li ko poginuo, kada se švićkate po ceo dan? — Jes, bogami, čvrknu jednog juče. — Namrtvo? — A, jok, dobro prođe, otčepi mu samo vilicu.Onda mislim, da li se pravi šeret, ili je zbila toliko otupeo da je već postaoravnodušan prema tolikim grozotama. I da bih ga stavio na probu, obratih mu sestrogim glasom. — Obuci bluzu, da me otpratiš do komandanta.Bez i jedne reči se okrete p navuče bluzu, gotov da pođe.

— Pripazider, bre, na vatru! — obrati se nekome unutra. — Ali ne, nisi mi potreban... mogu ja i sam. — Pa... kako vi naredite — odgovori dobroćudno. — A kada nosite večeru? — A, nema ’vod’ večere! Odnesemo pred zoru pa za ceo dan. Preko dana ne palimo vatru... Tek sada...Setih se tada baterije, gde se služba obavlja kao za vreme mira. I još nalaze daim pasulj nije dobar, pa zamiču u selo za kokoške.



93

— Jednom baš ’nod’ kod onog drveta, probušiše mi kazan. Srećom, bejašekupus. Isteče čorba, ali ostade gustiš.Sunce već beše zašlo, ali je još svetleo crveni užareni oreol, kao da vatra gori. — Mogu li sad? — Možete... samo pretrčite, sigurnije je — tešio me.

Pođoh kolebajući se. Trebalo je samo jedna puška da plane, pa da se odmahvratim. Ali stid me od vojnika. Vole pešaci da se podsmehnu artiljercima.Kod onoga drveta zadrhtah — zavukoh glavu među ramena i potrčah što bržemogu. I tada se setih probušenoga kazana. Vetar je šištao oko mojih ušiju, menise činilo kao da prašte puške, ali ja sam još živ, živ jer trčim, još malo... i utrčahu onu vrzinu. Zastanem, pa se okrenem i vidim kuvara koji mi mahnu rukom,kao da veli: e, sad možete slobodno. Bio sam srećan što sam ostao čitav i,onako uspravan, stajao sam da se odmorim. Zaboravio sam da me i u tom položaju može kuršum pogoditi, jer sam već preživeo trenutak kada sam bio na pogledu njihovom.Tada mi je postalo jasno zašto su pešaci onako ravnodušni kad okolo njihzvižde kuršumi. Ta oni su toliko puta bili na nišanu puške i ostali živi, a tek što bi se čuvali kad ih niko naročito ne gađa.Pođoh kroz zabran i tada najednom ugledah rovove.Preda mnom se isprečili ogromni bedemi od sveže zemlje, između kojih suzjapile duboke jame. Po jednoj blagoj nizbrdici sleteo sam u taj lavirint, gdeugledah ljude na čijim se licima ogledala patnja, i ocrtavali užasi krvavih dana.Bledi i ispijeni, neobrijani već toliko vremena, a odelo im u neredu i kaljavo. Na nogama pocepani opanci ili ostaci cokula, koje su već pobelele od vode i

blata. I još dublje riju i kanal produžuju u pozadinu.Pešaci...Ipak, pozdraviše me, a jedan prošaputa: „tobdžija“ — i svi pogledaše, čini mi semrsko, u moje sjajne čizme i svetle mamuze. — Gde je komandant bataljona? — Pravo, pa desno... Izvorac, vodi gospodina narednika.Tupo odjekuje zvek mojih mamuza po mekoj i ljigavoj zemlji koja zaudara naneku ustajalu tinju. Rov je dubok do visine čoveka, a nad glavom se natkvesilaizbačena zemlja kao planina. Sunce je davno zašlo, saobraćajnice su mračne, te

mi izgleda kao da tonem u onu zemlju, a da se za mnom otkida ceo ostali svet.Ali onaj imperativ dužnosti koji nagoni ljude u smrt ugušuje moju savest i jasam mašina koja se odbija od vlažnih zidova, gotovo ravnodušno, jer mi jevaljda tako suđeno, ubeđujem sebe. I kad već mora tako da bude, onda neka bude, jer tako i ja hoću. — Evo, ovde je komandant — pokaza mi rukom onaj Izvorac na jednu jazbinuiz koje je zjapio mrak.



94

Stadoh na ulazu i lupih mamuzama da bih skrenuo pažnju na sebe. Iz mraka se pojavi ljudska prilika. Po kapi poznadoh da je viši oficir. On mi pruži ruku, ionda poče pridiku. — Dobro su se rešili da te i sada prate. Pa, bre, brate, mi izgibosmo ovde, anigde jednog artiljerca...

— Meni je sad naređeno — zaustih da se pravdam. — Ne govorim ja o tebi, već o onima koji tebi naređuju. Njih bih ja doteraoovde, da vide kako je. A šta si ti u bateriji? — Gospodine majore, ja sam vodnik drugoga voda. — Aha! — on se nasmeja. — Znaš, pitam da nisu pratili nekoga koji nabavljafuraž. Dobro, dobro! — Pa se okrete: — Ordonans!... Vodi narednika kodkomandira četvrte čete. Dakle, naredniče, taj top moraš da pronađeš i da gauništiš.Pozdravih i pođoh, a u ušima mi neprestano bruji: „Da ga pronađeš i da gauništiš.“ A to isto veli i moj komandant a verovatno i svi oni viši. Već sam počeo da se plašim veličine i važnosti zadatka. A da ga pronađem treba da gavidim, a ako ja vidim njega, videće i on mene... Lupim glavom o zemljani zid iustuknuh. — Pustite mene napred. Ovde skrenite — i ordonans me uhvati za ruku.Puške zapraštaše, čini mi se, nad mojom glavom. Trgoh se i uvukoh glavu uramena. Srećom, vojnik je napred te i ne opaža moj strah. Saobraćajnica vodicikcak i vođa me neprestano opominje da promenim pravac. Ali sad se većlakše snalazim, isto onako kao kada se u mraku silazi niz stepenice.Pred nama odjekuje tuparanje nečijih nogu.

— Pričekaj — reče moj vođa, a one se prilike pribiše uza zid. — Čuvajte glavu! — obrati mi pažnju. I tada izbliza ugledah vojnike koji na ramenima nosesanduke municije. Beše ih jedno deset. Lica se naša gotovo dodirnuše i meni seučini kao da su od kamena.Iako u pravoj liniji nema ni sto metara, izgledalo mi je kao čitav kilometar. Većčujemo žagor ljudi, neko dozivanje, još nekoliko okuka pa se nađoh na malom proširenom prostoru. — Je li tu komandir? — zapita neke vojnike ordonans. — Ko pita? — začu se glas iz rupe.

— Ja, gospodine poručniče. — Ko „ja“, oca ti tvoga... — Ordonans iz bataljona...Iz mračne zemunice zapahnu me zadah zemlje pomešan sa mirisom rakije. Neko kresnu žižicu i prostor se jedva osvetli. Sagoh se na ulazu i uđoh. — Milo mi je, milo, da vidimo i artiljeriju — govorio je dežmekasti čovek uvojničkom odelu i bez epoleta, ležeći na dvema daskama postavljenim preko



95

nekih trupaca. Okolo su čučali vojnici. — E pa, znaš, i pravo je da i vi maloomirišete barut. — Ama, imamo i mi toga... — Znam, znam, samo malo drukčije. Ja, kada se nađem u visini baterije, zamene rat prestaje... Posilni, dajder onu rakiju... Eto tako, jedino osvežavajuće i

okrepljujuće sredstvo u rovu... Oho-ho! Deder, naredniče, nategni... Znaš,skotski život provodimo. — Gospodine poručniče — pojavi se jedna senka na otvoru — izvršena je popuna municije. — U redu... Nego stani... Jeste li trebovali pušku za onoga, što mu je danas prebi granata? — Pozajmili smo od komandira treće čete. Tamo je jedan poginuo. Samo,kazao je komandir da mu je vratimo kad neki naš pogine. — Dobro, onda vodi ti računa. — Razumem!Osećam kako mi se muti po glavi. Ovi ljudi kao da su potpuno izgubili pojam oživotu i smrti. Živeći ovako pod zemljom, oni se kreću kao žive lešine, čekajućisamo čas da budu rashodovani. Ali su i pored toga raspoloženi za smeh i šalu. — Dakle, naredniče, ti znaš tvoj posao... Onaj top ne gađa noću, a sutra kako teBog uči. — Došli su vaši telefonisti — dodaje jedan ordonans. — A-ja! — produži komandir. — Rekao sam im da ostanu kod mitraljeza. Tu je potporučnik Aleksa, pa onda idi tamo... Je li, šta ima novo?Pričao sam im o nekim komordžijskim vestima. Ali njih je najviše interesovalo

kada će se završiti rat.Bilo je to dvadesetog septembra hiljadu devetsto četrnaeste godine.Iziđoh, i opet pođosmo u cikcak, ali posle treće okuke naiđosmo na mitraljez.Potporučnik je ležao na slami u jednome udubljenju. Bio je raspoložen kad meugleda. „Da bar imam s kim da razgovaram“, reče mi posle predstavljanja. Naiđe i Tanasije, telefonista baterije.Obradovao sam se njegovoj pojavi isto onako kao kada čovek u stranom inepoznatom svetu vidi svoga zemljaka. Smejao se i Tanasije i pričao mi kako semnogo uželeo svojih drugova u bateriji.

— Niko da me se seti i prati neku kokošku. Ovde mršava posla, gospodinnarednik. Pešaci kad krenu napred, onda su gazde; ali ovako, u rovu, pukasirotinja.Onda mi pokaza gde je telefon. Reče da je komandant dva puta pitao da li samstigao. I tada dozva divizion da javi. — Gospodine naredniče, traži vas komandant. — Alo, alo! — A tebi, naredniče, treba dva sata da stigneš! — prekori me ljutito komandant.



96

— Lutao sam... nisam znao pravac — pravdao sam se. — Slušaj... izveštavaćeš me čim se što desi. Jesi li razumeo?Ostavih slušalicu, razmišljajući kako ljudi sasvim bez razloga zapliću i onakomučan i težak život. Niko nije znao da me uputi, a sada se komandant ljuti, kaoda sam ja šetao po polju i brao cveće.

— Ama, druže — govorio je potporučnik Aleksa — to je njihov posao. Mi kojiginemo ne uzbuđujemo se toliko kao oni iz pozadine... Posilni, upali fenjer, davidi čovek gde će da sedne.Tutorio je nešto vojnik po slami, dok ne blesnu slaba svetlost. Upalio je slepifenjer koji je imao otvor samo na jednoj strani.Bila je to rupčaga nad kojom je bio krov od prošća, sa leve i desne stranezaklonjena šatorskim krilima.Gledao sam sa čuđenjem ovaj svoj novi stan, i zadigoh šatorsko krilo da vidimkuda se izlazi.Poručnik se nasmeja. — To levo je trpezarija, koja vodi sve do Mitrovice, a desno salon, dugačak doŠapca.Izgledao sam verovatno zabezeknut, te mi nanovo objasni: — Ovo je streljački stroj... — Kako... ništa više napred nema!? — Prve naše komšije su Austrijanci.Krijem svoje uzbuđenje i čudim se mirnoći sa kojom on to govori. Neko opaliiz puške u blizini da mi pisnu uvo. — Na koga ovaj puca kada je mrak i ne vidi se ništa?

— To su stalni osmatrači. Sigurno je primetio nešto... zapali neko cigaretu, pase vidi kroz puškarnicu. — Zar je toliko blizu? — Na ovome mestu je do šezdeset metara.Gledao sam zapanjen kako potporučnik mirno leži i puši cigaretu. Usiljavaosam se da budem pribran i miran, kada gotovo za vratom osećam dahneprijatelja. Ipak, ipak, u bateriji je osećanje spokojstva mnogo veće, jer smo bar pošteđeni iznenadnih prepada.

Spolja čujem bat nečijih nogu i neko pita za potporučnika. — Potporučnik Radojko — veli mi Aleksa. — Pomaže bog... A tobdžija stigao... Sedi, sedi, druže.Lice mu je jasno izolučeno i obraslo maljavim crnim dlakama. Oči crne i sjajne,sa kojih svakoga momenta zrači odblesak duše njegove. Pojavom svojom uneseneku vedrinu. — Mitraljezac, daj koji trupac... Kakvi ste, bre, ljudi, dođu vam gosti pa ni da ponudite. A šta — namignu na Aleksu — došao majčin sin. Da vidiš sad kad



97

zavapi: „Gospodine potporučniče, u zoni sam pešačke vatre, ne mogu daosmatram“ — potporučnik Radojko pljesnu rukama i protrlja dlanove, a izgrudi mu se zatalasa široki smeh, koji otkri njegove bele i sjajne zube. — No,no, šalim se, šalim! — i on me prijateljski potapša po ramenu. — A, zbilja, imali smo jednoga koji je odmah izvestio kako je u zoni pešačke

vatre, i da ne može da osmatra. — Ja ne znam... ali počinem da verujem u sudbinu... srećan slučaj, nazovite gakako hoćete. Pa ti znaš šta je bilo pre tri dana. — Onda se Radojko okrete meni. — Narede da bacim bombe. Noću je to bilo. Uzmem sa sobom četiri vojnika i ponesemo po pet bombi. Iziđosmo izvan rova, pa im priđosmo sasvim blizu,ama čujem šapat u njihovim rovovima. Onda raspalimo... dumba, dumba, pasve u rovove. Začusmo kuknjavu, a mi na ledini ovakvoj — i pokaza dlan. — Jane znam kako se sručismo u rov. I zamislite: nikome od nas petorice ni dlaka naglavi nije falila, a u rovu jedan poginuo i jedan ranjen u glavu. Eto...Govorio je sasvim spokojno, gotovo veselo, kao da sedi u nekoj kafani. — I vi ste mitraljezac? — Ne, već mučenik božji, zvani pešak. Inače jedna životinja, koja se ni u jednojzoologiji ne pominje, a zove se potporučnik, vodnik četvrte čete. A vabe gakao: Radojko Savić — pa se grohotom nasmeja. — A ovaj je mitraljezac, inačezvani „gospodin Aleksa“.Potporučnik Aleksa se protegnu, da mu zapuckaraše kosti i lupi nogom ozemljani zid, da se čitavi komadi zemlje oburvaše. — Jest, gospodin sada, što ne dejstvujem — pa se obrati meni. — Moj vod je prikriven i stupa u dejstvo samo ako krenu na juriš.

Mislim, onda, kako su skromne želje i prohtevi ovih ljudi. Aleksa je u prvomstreljačkom stroju, na šezdeset metara od neprijatelja, i on je „gospodin“ samozato što ne dejstvuje. A kuršumi neprekidno zvižde nad glavom, bombe prašteokolo njegove zemunice, a granate ga tuku kao i ostale pešake. Nego, znaš li ti zašto sam ja došao do tebe?... Imaš li duvana? — E, to „zelje“ ni kod mene ne raste... Milisave! Na ulazu se pomoli zgužvana prilika jednoga vojnika. — Ima li, bre, gdegod duvana? — Ima kod ovoga tobdžije... što je večeras došao...

— Kod moga Tase! — setih se odmah i pozvah ga. — Imaš li duvana? — Pa koliko dao bog — raskopča se i iz nedara izvadi ulepljenu kesu pununekih izlomljenih cigareta i sitnog duvana.Priča Tanasije kako je od strane baterije bio određen kao održač veze sa pešadijom. Prilikom borbi poslednjih dana, pre nego što se i došlo na ovomesto, on nije imao druga posla nego da pretresa mrtve, i kao iskusan ratnik,između ostaloga, kupio je i duvan.Potporučnik Radojko zadovoljno trlja ruke i puni svoju kutiju. Onda se diže.



98

— Druže, drži... — Hvala... hvala, nemojte, gospodin potporučnik. — Ajde!... Nećeš valjda ti mene da častiš. Sa koliko si para pošao u rat? — Sa jedan dinar... — Pa, da li će moći da ti istrajiše do kraja rata?

— Sa mogućom prilikom sigurno, pa će i preteći nešto — smeje se Tanasije,gurajući duvan u nedra. — E, braćo, hvala vam i do viđenja! — Kuda? — Kuda?... Opet bacamo bombe večeras... Eto, tako, padne na pamet onima iz pozadine, i dohvate telefon: „Alo, alo, večeras da se uznemirava neprijatelj.“Ispada kao da se mi ovde gađamo kruškama i kamenjem. I kada bacimo bombe,onda oni raspale granatama, i na kraju nekoliko mrtvih i ranjenih. A zašto?... Dase uznemiri neprijatelj! Eto... mi njega, a on nas. A oni ljudi u pozadini spavaju.A ovaj — pa pokaza rukom u pravcu zemunice komandira čete — umesto daobjasni, da razjasni, kako je ljudima potreban odmor, jer smo i onako po celenoći na oprezu, on samo veli: „Razumem, razumem!“... pa Radojku nanadležnost. Eto... Hajd u zdravlje! — i izgubi se iza šatorskoga krila.

ALAL TI VERA, TOBDžIJA

Legli smo obučeni jedan pored drugoga i pokrili se tankim ćebetom.Potporučnik Aleksa zaspao je odmah. Ležao sam mirno neko vreme, trudeći se

da zaspim. Ali celom dužinom tela osećao sam jedan struk kukuruza i, kao daležim na nekoj gredi, žuljilo me po kuku i ramenu. A u neko doba osetih kakomi nešto mili niz leđa, pa me zasvrbe. Odmakoh se malo da se počešem, ali, bila je to ona mrtva tačka negde oko pleća, koja se ne može ni sa koje stranedohvatiti. Onda se okrenem na leđa i oduprem celom težinom tela, ne bih lismrvio tu prokletu vašku... Otvorenih očiju blenem u mrak i slušam otkucajefronta.Svakog momenta se čuje pucanj, dalje ili bliže, koji se potmulo prenosi prekoravnice. A kad pukne u blizini, onda poleti zemlja od potresa vazduha i osećam

kako mi prašina klizi niz lice. Negde levo učestaše pucnji... pa se vojnici i okolo nas uznemiriše, puškezapraštaše, ja otvorih oči i odupreh se rukama. Osluškivao sam... Paljba je sve brža. Počeše da pucaju i ovi oko zemunice. Kao da čujem neki žagor. Onda seuspravim, ali sam i dalje sedeo uznemiren, ne znajući šta se to oko menedešava... Potporučnik je mirno spavao. Čujem kako škljocaju zatvarači pušakaizbacujući čaure. Ovako bez oružja, sâm, imao sam utisak kao da sam zalutao uneki pakao.



99

Najednom odjeknu strahovita eksplozija, druga, treća... čini mi se tamo kodneprijateljskih rovova. Pucni učestaše, i onda, kao kada oluja iznenadno naterakrupne kapi na prozorska okna, odjednom se ustalasa front i prolomi se pucnjava ludačkom žestinom.

Potporučnik Aleksa je i dalje spavao... Da li da ga probudim? Uostalom, tu jemitraljez, i straža. Zadigoh šatorsko krilo. Ledeni kao kipovi, vojnici su bili nasvojim mestima. Samo pritisak prsta i mitraljez bi bljunuo vatru. Neprimetno se povukoh. Valjda znaju šta rade, tešio sam se. Osećao sam se malen pred ovimvelikim i nepomičnim prilikama „mrtve“ straže.Htedoh da pozovem bateriju, ali ovde sam tek došao, pa je teško vršitikorekturu, neka gađaju sa starim elementima, tek koliko da ih čujem. UtoTanasije promoli glavu i reče da me zove komandant.Dohvatih slušalicu, ali ništa ne čujem od strašne pucnjave... I zamišljam tadakomandanta kako drhti od ljutine, a ta nervoza i mene obuze, pritiskam uši da bih odstranio tresak i onda govorim: — Pešačka paljba, ali mitraljez ne dejstvuje... Ipak sa starim elementima trebagađati... Alo, alo! — Ja sam osmatrač pete, osmatrač pete... Alo, alo! — Ondase okrenem Tanasiju i kažem mu da ne čujem ništa. — Sigurno je prekinuta žica. Ah, firija drakuluj!... Kad prestane, moram datražim prekid.Pucnji su bivali sve ređi. Čujem gde jedan govori kako se metak zaglavio ucevi. — Stražari, osmatrajte! — naređuje neko.

— Ja, dete mu, razbi mi ciglu!Zapitah Tanasija kakvu to ciglu pominju.Onda mi Tanasije objasni da pešaci, kada ne gađaju, stavljaju ciglu u otvor puškarnice, da bi se zaklonili od strelaca, „koji merkaju odonud i čim nešto primete oni pripucaju.Vratio sam se u zemunicu i od šuma šatorskoga krila potporučnik Aleksa se probudi. — Šta je?! — zapita unezvereno, pa se onda opet okrete na drugu stranu izaspa.

Beše mi čudno kako se sada lako probudi od slabog šušnja, misleći svakako da je ušao ordonans sa zapovešću. A, međutim, uspavljuje ga prasak pušaka.Čini mi se da sam zaspao. Ali neprekidno sam se češao i kao u nekom bunilu prevrtao. U neko doba se vratio i Tanasije i čujem gde priča da je išao čitavkilometar i jedva našao prekid. Pred zoru prestade sasvim paljba i začu se žagor ljudi. Potporučnik Aleksa se probudi te se i ja digoh i iziđoh iz rupe.Zapahnu me zadah amonijaka i vlažne zemlje... Prolazili su vojnici uizgužvanim i nagorelim šinjelima i izokrenutim šajkačama, bledi i neobrijani,



100

noseći velike manjerke u koje su primali hranu za svoju desetinu. Drugi su seveć vraćali, pretovareni čuturicama napunjenim vodom.A pozadi rova, na jedno dvadeset metara, protezao se gotovo paralelno drugi iovaj je sa prvim bio spojen saobraćajnicama u cikcak. Ovaj drugi rov je služioza saobraćaj i za obavljanje raznih potreba, te je tu gušilo od smradi i zadaha. A

tu se delila i hrana.Ogromni kazani su se pušili i debeli kuvar je već nalivao velikom kašikom. — Sipi, sipi, majku mu, nećeš da bankrotiraš... — Ajde, eve da te častim. — Pa uvati bre koju „vešticu“... — A što mi daješ koščinu, te mi oni posle kažu da sam gu, ete, oglodao... — E, druže, treba i za njega da ostane, vidiš kako se užirio — dobacuje zadnji. — A što si ukrutio ruke, pruži bliže da ne prosipam. — E, baš i to ti teško! — Hajde, brže, što se vučeš kao točkovi po ledu! — veli strogo podnarednik. — Hoće da odani, neće moći posle da se vrate. — Podnaredniče, neće grom u koprive. — E, će mu se zatre seme — veli jetko jedan, glođući kost.A na začelju se „ufrontio“ i Tanasije.Zapitah ga šta će on tu, kad znam da se za nas donosi hrana iz baterije. — Ja kupim ono „pretekavše“.I na kraju izvrnuše kuvari kazan i tako ostatak pokupi Tanasije.Sunce se rađalo, i zraci se veselo rasuše kroz zabran i preko sveže zemlje. Životnam se učini još teži i mučniji. Jer to isto sunce obasjava i pozadinu i ljude koji

leškare u toplim krevetima, ali koje ne muči neizvesnost od prikrivenog topa.Objasnili su mi tačno mesto sa koga onaj top gađa.Kroz puškarnicu vide se njihovi rovovi. Na svakih pola metra zjapi otvor izkoga štrči bajonet, ili je takođe zatvoren ciglom. I pri najmanjoj nesmotrenosti,ode glava. Ali pešaci ne haju mnogo. Kreću se slobodno, ili pogledaju svremena na vreme, poneki pogine, ali oni i dalje vrše svoj posao. Izgleda, zanjih je smrt isto tako svakidašnji događaj kao i ručak i večera. A od njih se ništaviše i ne traži, nego da poginu. Da li će to biti danas ili sutra, za to se mnogo ne brinu.

Čudio sam se samo kako je bilo moguće da im se po ovoj ravnici toliko približe, i da najednom zastanu. A potporučnik Aleksa mi objašnjava: — Nastupili smo u skokovima, od vrzine do vrzine. Najzad, i ne bije svakozrno, a posle: čuvaju i oni svoju glavu. Padali su naši, ali i njihovi redovi su bilisve ređi... Nekako pred mrak narediše juriš i mi potrčasmo. Ali jedan mitraljeznas potkači sa strane i jedva se dočepasmo ove vrzine, gde se vojnici prilepišekao taksene marke. Oni tada pokušaše kontranapad, ali izgiboše kao marva.Cele je noći vrilo od pucnjave, a vojnici se ukopavali sve dublje. A kada dođe



101

zora, ukopali se i mi i oni do guše, pa niko da makne. I gde se ko zatekao tada,tu je i danas.Vreme je sporo odmicalo. Čučimo u zemunici, očekujući trenutak kada će namodleteti u vazduh one grede nad glavom. Zadigli smo ona šatorska krila i sadagledamo dužinu rova i s jedne i s druge strane.

Vojnici poskidali bluze, sunčaju se i u isto vreme trebe od vašiju. A svaki desetistoji u potpunoj ratnoj spremi i s vremena na vreme pogleda kroz puškarnicu, iliopali po koji metak, ako mu se učini sumnjivo na suprotnoj strani. A i sa protivničke strane se razležu povremeno pucnji i tek zapurnja zemlja na ivicirova. Ali na to niko glavu ne okreće, kao da se ti stražari uzajamno pozdravljaju, ljudi i dalje izvrću rukave, i najpažljivije zagledaju svaki šav.Dvojica se nadneli nad jednom daskom i sasvim ozbiljno razgovaraju: — Pazi, slavu joj njenu, kolika je!... — Ih, groš bi na leđima nosila. — Kako... slamku bi u ustima držala.A malo dalje druga grupa hvata vaške, pa ih baca u jedan fišek od hartije, kojinajposle zapališe. — A bre, što ih potepaste? — dobacuje jedan. — Mogasmo da ih bacimo nakomšiju. — Ih, ala bi se potucale naše i nine vaške! — Jok, more, pametnije su one od nas... Neki se okrenuli licem suncu, oduprli leđima o zemljani zid i dremaju. Drugi se pružili dužinom rova i spavaju, iako prolaznici preskaču neprestano prekonjihovih glava.

Bio je topal jesenji dan. Povremeno zašumi suho hrastovo lišće i vetar nanese poneki list, koji se skotrlja sa ivice rova. A pčele i osice preleću s jedne nadrugu stranu i ljudi, uklešteni u zemlju, zavide bubicama na njihovoj slobodi.Tek najednom prolomi se strahoviti tresak. Svi se unezvereno pogledaše, pa se baciše na zemlju. Neki potrčaše u zadnji zaklon. — Eto ga! — viknu izbezumljeno stražar kod mitraljeza, kao da ide strašna avetod čijeg pogleda ljudi umiru.Stajao sam kao okamenjen, ne znajući ni kuda ću, ni šta da radim. Predsmrtnom opasnošću moja misao i telo bili su paralisani.

Još silniji prasak odjeknu. Nad glavama našim nešto zakovitla, kao grede...nečije telo, zemlja, a kroz tu lomljavu čujem jauk i neko viknu: — Udari u drugi vod!I kao pred suđeni čas jedva razabrah da sam ja ovde baš zbog toga čudovišta, daovi ljudi očekuju spas od mene. Gotovo posramljen što sam i toliko čekao,skočim do mitraljeza i, ne razmišljajući mnogo, odmaknem ciglu I gotovo promolih glavu. — Nazad! — viknu neko i dohvati me za kosu.



102

Ali i taj trenutni pogled bio je dovoljan da vidim prorez i prašinu od zemlje,koja se digla prilikom paljenja topa. — Tanasije, brže, dozovi bateriju i kaži da onaj top dejstvuje... Od poslednjeg pravca sto metara ulevo, i neka povećaju za dvesta. Brže, brže! Najednom se stvori ordonans iz bataljona.

— Pita komandant hoćete li otpočeti gađanje?Pa i komandir čete pratio vojnika. — More, pustite čoveka neka radi! — nervira se potporučnik Aleksa.A sekundi su večnost. Svakog momenta očekujemo nov prasak. — Izveštava komandir da osmatrate. Baterija dejstvuje.Ali od nove eksplozije uši nam zaglunuše. Kao da se zemlja procepi. Dah jesvima zastao, jer smo pred ustima topovske cevi, pa se pucanj sliva saeksplozijom zrna. Vilice se tresu, a pogled je iskolačen... Ali, ovom prilikom prebaci.Odmah zatim začuše se eksplozije naših granata negde pozadi neprijateljskihrovova.Tražio sam da smanje daljinu za pedeset metara. — Možeš komotno i sto — veli Aleksa. — Sigurniji smo ovako.Eksplozije čujemo sada jasnije i uviđamo kako se nešto strahovito krši i lomiiza njihovih rovova. — Još za pedeset!Pešaci se oslobodili i podigli glave.Čujemo kako lete naša zrna, njihov fijuk je sve jasniji, ljudi nesvesno uvlače

glave u ramena n sa strahom podižu oči. Nešto se uskomeša nad glavamanašim, jezivo i mučno — onda oštro ciknu i sruči se svom žestinom naneprijateljske rovove. A kroz puškarnicu vidimo čitave stubove zemlje kakokuljaju u visinu. — Udri ga tobdžija sad, majku mu njegovu!... Ne daj mu da trepne! — viču pešaci.Skratili smo daljinu još za dvadeset i pet metara.Iz neprijateljskih rovova pripucaše puške. — Neka, neka, pismeni smo!... Dođe mečka i pred vašu kuću!... Batali, znamo

za šalu! — uzvikuju veselo vojnici.Kao da stotinu gromova tresnu nad glavama našim, a zemlja se uzburlja okonas. Utonusmo u dim i prašinu. Neko jauče. A vojnici usplahireni, pa ih mestone drži. — Lezi, lezi! — Mitraljez u zaklon! — Ala oni u bateriji gnjave... — Brže, brže! — dovikujem Tanasiju.



103

Ah, Bože, podrži još nekoliko sekundi... Aleksa prikopča prste kao da bi hteoda savlada svoje nerve, a zubima obuhvatio donju usnu i s napregnutom pažnjom očekuje... Možda smrt, a i mm svi ostali. A onaj jauče... Sad će, sad...Sunce sija, a zemlja plitka... Srce dumbara po grudima kao mal. — Eto ih! — viknu Radojko i poletesmo ka puškarnici.

Valjaju se razorne granate, pa krkore parajući vazduh, čas jače, onda slabije,kao da se sustižu, zatim vratolomnom brzinom zaošinuše iznad naših glava i sagromovitim treskom rinuše u zemlju jedna za drugom. Prva prebaci... druga sene vidi... treća posred rova... a četvrta na samu ivicu onoga proreza, odakle poleteše u visinu neki direci i zemlja. — Ura! — povikaše pešaci. — Tobdžija, udri sada, tako ti boga! — viče neko ikroz rov se razleže veseo žagor.Tražio sam tada od komandira da obrazuje snop prema četvrtom topu. — Ima li mrtvih? — pita potporučnik Aleksa. — Dva mrtva i tri ranjena! — odgovara podnarednik. — Ostavite mrtve, a ranjene previjajte. Sad ću i ja — on se okrete meni. — Jamislim, nađosmo ga... Evo, baterija gađa!U pravilnim razmacima vremena granate cijuknuše iznad naših glava, pa sesručiše ispred onoga proreza, sa strane, jedna posred, a četvrta suknu sa zadnjeivice. — Ura, ura, ura!... Živeo tobdžija!... Ura, ura! — pa u oduševljenju dočepaše pešaci puške i nastade brza paljba. — Po pet razornom.Kroz pucnjavu pušaka groktala su razorna zrna, bacajući komade zemlje i

zatrpavajući neprijateljske rovove. Od uskog proreza gde je bio top zjapila jesada široka breša, kao razjapljene čeljusti. — Oćemo li, gospodine potporučniče? — zapita kaplar desetar, gotov da iskočiiz rova. — Prekini paljbu! — viknu potporučnik Radojko, bojeći se da vojnici beznaređenja ne izvrše juriš. Onda se okrete meni: — Druže, vikni još jedanovakav urnebes za moj račun!Želja mu je ispunjena.A kad se stiša paljba, dolaze oficiri i vojnici iz susednih četa da vide razvaline

od neprijateljskih rovova. Vojnici, raspoloženi, veselo prilaze Tanasiju. — Alal ti vera, tobdžijo! — Ha... Šta mislite... da ljubiš top, bato!... — Ono jes... ali i vi pogrešite neki put u one vaše „melente“ — upade jedanmali pešak, koji je imao zalepljen ostatak cigarete na donjoj usni. — Ih... Pa i kvočka zgazi svoje pile. Ama de! — odvrati Tanasije.Kroz rovove su nosili mrtve. Glava u jednoga prepolovljena, i krv se izmešalasa zemljom, a na mesto glave vidi se samo bezoblična masa. Ruke su još



104

mlitave. U drugoga je iz usta i nosa tekao mlaz krvi, ostavljajući trag po komesu gazili vojnici. — Gospodine potporučniče — obrati se Radojku kaplar desetar — kome ćemoda predamo njihove stvari? — Šta imaju?

— Jedan je imao samo tabakeru, a u drugoga smo našli dva groša i maramče. — Zakopajte sa njima! — pa se obrati veselo meni. — A bre, druže, ovo je bila predstava za džabe...

PO ZAKONU OTPORA

Došao je narednik Milutin da me smeni. Spremio sam se odmah da se vratim u bateriju. Krijem svoju radost od pešaka, da ih ne bih ožalostio. Napuštajućirovove, sa tugom nekom posmatrao sam ove gotovo žive zakopane ljude.Krenuo sam pred zoru i, kada iziđoh izvan poslednje saobraćajnice na čistinu,imao sam osećanje neizmerne slobode. Moj pogled doseže daleke vidike, grudise šire od zadovoljstva i radujem se životu. Ljudi iz pozadine nemaju toosećanje. Njihovom životu ne preti opasnost, pa su učmali. A sada, one boje jesenjeg šarenila izgledaju mi izvanredno lepe i jasne, kao da ih je prirodanaročito podešavala oku čovečjem. To ranije nisam zapažao... Iza mojih leđa pripucaše puške i tada mi padoše na pamet reči onoga pešaka: „Batali, znamoza šalu.“Pred štabom odreda stoji ordonans, a komandant se umiva napolju.

— Odakle ti, artiljerac?Rekoh mu da se vraćam sa osmatračnice. Zapita me tada za onaj neprijateljskitop, pa će reći: — Dobro, dobro, samo nemoj da se on slučajno opet javi, onda ćeš se lepo provesti.I tako, umesto pohvale, komandant mi preti.Tešim se ipak da je to samo njegova dužnost. Na putu sretoh podnarednika Traila. Pozdravismo se srdačno, kao da se nismovideli bogzna koliko. On mi tada reče da je naš komandir premešten, a na mesto

njega je došao zastupnik. — Kakav je kao čovek? — Znaš... doveo je jednog konja, koji bije i prednjim i zadnjim nogama.Pogledah ga začuđeno, pitajući kakve veze ima njegov konj sa mojim pitanjem. — Ama, kako da ti kažem... čim trpi tu džukelu pored sebe, onda znaš... iovako, i onako...



105

Moja zemunica mi je izgledala sada kao neki salon. Vojnici donose vodukofama i umivaju se. A iza baterije naložena velika vatra, gde se greje voda da pare odelo.Pričaju mi, kako je komandant puka pohvalio komandanta diviziona, a ovajkomandira zbog uspešnog dejstva baterije. A ja im se žalim, kako meni preti

komandant odreda. — Valjda nisi toliko naivan da očekuješ još i odlikovanje za svoje osmatranje — reče mi Milan, koji beše došao da se vidi sa mnom. — U vojsci sve ide poupravnoj proporciji: najveću pohvalu za tvoj podvig dobio je komandant puka,manju komandant diviziona, a najmanju komandir baterije. A ovaj opet nije ludda i tu mrvicu deli s tobom.Potporučnik Aleksandar se zacenio od smeha i lupi me po ramenu. — Po zakonu otpora... Zrno polazi iz cevi sa najvećom brzinom, a kad stigne nacilj, ono baldiše — objašnjava mi stručno on.A kad ode Milan, Aleksandar mi reče kako se u selu, gde su naši prednjaci,nalazi jedna mlada seljanka, „ama da joj se iz usta vode napiješ“, i poziva me da je vidim. Razume se, komandiru ćemo reći kao da idemo da obiđemo vozare ikonje.Obrijan i napuderisan, sa nakrivljenom kapom nad jednim okom, sav ustreptao, jahao je potporučnik Aleksandar kao da ide na paradu. — Znaš, ona buba, baterijski narednik, uvukao se u njenu kuću, pa se raspilaviokao da je domaćin — jadao se Aleksandar, stežući vilice pri pomisli na mladuseljanku. Njemu je sada dvadeset i pet godina i, onako sirov i bujan, po cele noći pretura

se u mračnoj i vlažnoj zemunici, premišljajući o prošlim vremenima. Od početka rata sluša samo lupu i pucnjavu topova, gleda muškarce, konje imrtvace. I rešio se sada Aleksandar da „skine mrak s očiju“.Projahali smo pored zaprega, i uputili se pravo jednoj seljačkoj kući. U dvorištuse vide gomile šaše, a na doksatu su obešeni klipovi kukuruza. Preko ogradedoksata prebačene šarenice, a o jednom ekseru visi bluza baterijskog narednika. Na pragu kuće sunča se mačak. Posilni narednikov istrča iz kuće, pozdravi nas i prihvati konje. — Gde je narednik? — zapita osorljivo Aleksandar.

— Eto... tu je... sada je izišao.Potporučnik šmiknu ljutito i tromim korakom uđe u sobu. Na ulazu nas zapahnumiris dunja poređanih na ivici ormana. Po zidu behu zakucane dopisne karte saslikom. O prozorima je visilo sveže grožđe. — Pazi, oca mu njegovog, ovaj se spremio da ovde i zimu provede, dok miistrunusmo u onim rupčagama.U sobi je tišina, na koju naše uvo nije naviklo, te nam je neobično i gotovonelagodno.



106

Na vratima se pojavi baterijski narednik i stade mirno pred Aleksandrom. — Gospodine potporučniče, stanje je ratno. Nema ništa novo.Aleksandar se pridiže da sasluša službeni raport, onda se pozdravi s njim i tek,reda radi, zapita kako se konji snabdevaju hranom. Narednik poče nadugačko odakle dobivaju seno, a iz koga slagališta zob. Pričao

je o svojim nevoljama, da izvuče propisnu količinu. Veli, svi mu zakidaju i zatomora on lično da prisustvuje...Iz njegova govora izlazi da bi konji sigurno polipsali da on nije ovde.Aleksandar poče da šmrkće, pa ga prekide: — Ja... dobro, dobro... Nego, ovaj... kako tvoj domazluk? Narednik se uozbilji, kao da ne razume pitanje. — Šta se buniš!... Šta ti radi gazdarica? — Ah! — priseti se narednik, i sleže sramežljivo ramenima. — Dobro... majkaradi u polju. — A ćerka? — i oči Aleksandrove zasijaše. — A... ja! — narednik kao da se jedva priseti. — Ona je, ovaj... bolesna i leži. — Ene, a od čega? — Aleksandar se unese u lice naredniku. — Ne znam... glava je boli i leži... — Slušaj... Idi joj kaži da sam ja lekar, pa da je pregledam. Narednik u nedoumici pogleda u mene. Ja se nasmejah. Razvuče i on usta — manu glavom i pođe izlazu, ali onda zastade. — A, ako ne pristane? — Šta neće?... Mora, sanitet zahteva! — govori ubedljivo Aleksandar,uzimajući već pozu lekara.

Kad iziđe narednik, Aleksandar baci kapu i podskoči, trljajući ruke. — Slušaj, ti si moj pomoćnik... — Ama, nezgodno je da ulazimo zajedno, nego, otvori malo vrata da slušamo... — A, to ne!... Možeš da viriš kroz ključaonicu. Narednik se vrati. — Izvolite, možete ući. Samo, tamo je njen brat od tri godine. — To si ga ti uveo! — razrogači oči Aleksandar. — Nisam, bogami... dete je bilo tamo.Aleksandar dohvati kapu, nakašlja se, pa dostojanstven i važan, zakuca na

vrata. Mi na prstima priđosmo sobi i ja klekoh kod vrata gledajući krozključaonicu. Prema vratima je bio krevet, na kome je ležala mlada devojkauvijene glave i pokrivena guberom. Čujem gde Aleksandar pita: — Ko je ovde bolestan? — Ja sam — promuca devojka.Aleksandar priđe krevetu. — A, ti? Kako se zoveš? — Jela...



107

— A-ha. Pa, jelo, šta ti je? — Boli me — i pokaza rukom na glavu.Aleksandar je uhvati za ruku kao da broji puls. Ali u časovnik nije gledao. — Bogami, Jelo, srce ti jako udara... Nego, da te pregledam, digni se... — Kako?

— Pa tako, digni se. Ne mogu ja da vidim šta ti „fali“ kad ležiš.Ona se polako pridiže, i osta sedeći na krevetu. — Hajde, skini bluzu. — Joj, pa kako ću... zar ne može vako? — Ne može... Od mene nemoj da se stidiš, ja sam doktor — onda kao da se priseti. — Hajde, mali, iziđi napolje! — Nemoj! — veli Jela i uhvati dete za ruku. — E, kad nećeš da se svučeš, idem... — Pa dobro — reče stidljivo Jela i raskopča bluzu. Kroz lanenu košulju videlesu se konture oblih grudi. — Skini, skini! — govori Aleksandar prigušenim glasom i pomaže joj da svuče bluzu. — Hajd, skini i košulju! — Zar i to! — Pa ne mogu ja ništa da čujem... Znaš... Ti posle možeš i da mi platiš, ali janeću doći. Jela oborenih očiju izvlači polako košulju iz suknje. Aleksandar je,usplamtelih očiju kao krvnik, gledao to mlado telo. Baterijski narednik je grizaousne i lomio prste. Nas trojica sigurno smo ličili na hijene, koje štekću predsvojim plenom. Iako sam bio svestan da je naša uloga ružna, ipak sam gurnuonarednika, da vidim dalji razvoj.

— Hajde, hajde, požuri se, jer me čekaju drugi bolesnici — govorio jeAleksandar, pa joj dohvati jedan kraj košulje i svuče joj preko glave.Zajapurena lica, oblivena znojem, posmatrao je Aleksandar zakrvavljenih očijuovo vitko telo sedamnaestogodišnje devojke. A nas dvojica gurali smo seglavama, kao ovnovi, oko jednog proreza. Verovatno smo šuškali te Aleksandar krvnički pogleda u pravcu vrata, mičući usnama kao da nam nešto psuje. Ondadušmanski pogleda na dete, prema kojem je ipak morao imati izvesnog obzira. Najzad udahnu duboko pa, onako narogušen, zađe iza leđa devojke, stavi jojlevu šaku na vrat i poče velikim prstom desne ruke udarati. Kao pravi lekar.

Onda malo niže, desno, pa levo, zatim šaku stavi na grudi i poče lupkati podojkama. — Diši jače... nakašlji se — zanovetao je Aleksandar, dok su dojke podrhtavale.Ali zna on, verovatno sa komisijskih pregleda, i za drugu oskultaciju, pa jojstavi glavu na desno pleće, i rukom je obuhvati, držeći je za grudi. — Diši jače... Kaži, Jelo, trideset i tri...



108

Sva zajapurena, mrmljala je nešto Jela dišući snažno i grizući sveže usne. Dugo bi tako Aleksandar slušao i milovao njene grudi, da ona duboko ne uzdahnu i pokuša da se digne.-E, dobro — progovori najzad Aleksandar, brišući znoj — znam šta ti je... Nego, boli li te trbuh?

— Ne boli — promuca Jela i žurno navuče bluzu na golo telo. — Znaš... nemam sada lekova, ali večeras ću ti pratiti. Uzimaćeš na dva satakašiku, znaš... pa ću ja sutra doći da vidim je li ti bolje.Mi se žurno odmaknemo i uđosmo u sobu. Za nama dođe i Aleksandar, bacikapu, leže na krevet i diže noge. — Au, braćo — riknu gotovo. Onda skoči: Ama otkuda ono derište, slavu munjegovu, e dođe mi da ga uhvatim za noge i bacim kroz prozor.Mi mu čestitamo na uspešnom pregledu. Ali on maše rukama i veli: — Pusti me sada da se izduvam.Vreme je bilo da se vratimo. Pri polasku Aleksandar uđe još jednom u sobu dakaže kako će odmah poslati lek, a sutra ili prekosutra, doći će sigurno.Vratili smo se na vreme i Aleksandar raportira: — Gospodine kapetane, izvršio sam pregled. Konji su u dobrom stanju, ali suvozari malo napušteni... — Trebalo je da mi ih izvedete na raport. — Ja sam već izdao potrebna naređenja. Trebalo bi samo da odem još jednom, itada ću im ja svršiti raport na licu mesta. — Ali, molim vas, bez milosti! — Razumem, gospodine kapetane!

Aleksandar se hitno vrati u zemunicu i naredi posilnom da skuva čaj bez šećera.Zatim je čaj sručio u jednu flašu i na njoj zalepi hartiju, na kojoj napisa: „Nadva sata kašiku.“

STRAŠNA VEST

Strašna vest je prostrujala kroz bateriju: nema više municije!Zamukla je pesma... Vojnici šapuću kao u kući gde leži težak bolesnik. Davno

su oni pregoreli sebe, ali ih muče sada zlokobne slutnje i teška neizvesnost.Pripravni su oni da polože svoje ništavne živote, ali na viteški način, a ne daumiru skrštenih ruku kao nemoćni starci i babe. Ratno iskustvo ih je naučilo da procenjuju situaciju sami, i ti stari vojnici, preplanula lica i žuljevitih ruku,znaju za sve one strašne posledice kada baterija ćuti. Sede oni zamišljeni poredmrtve gvožđurije i značajno se pogledaju, osluškujući u daljini neprekidantutanj neprijateljske artiljerije.



109

Rat se i može podneti sa gladnim stomakom, ali puške i topovi moraju biti uvek puni. Posle svakog opaljenog plotuna zjapi sve više praznih ćelija u zadnjakukare. A u ratu treba ubijati, da ne budemo ubijeni. To je sinteza taktike od pamtiveka do današnjega dana.Uzalud su starešine saopštavale tu vest pod strogo poverljivim brojem. Vojnici

su jasno uviđali, pošto su se kare uvek vraćale prazne. Najveća je opasnost pretila da ta poražavajuća vest dopre i do pešačkog rova. Nije se imalo kudaviše, i komandir je sakupio ljude: — Vojnici!... Zakleli smo se na vernost kralju i otadžbini i naši životi u ovomvremenu ne pripadaju nama, već otadžbini... U ratu ima srećnih doživljaja, ali iteških trenutaka. Vi i sami uviđate da smo trenutno zapali u mučan položaj, alimožemo se tešiti da smo imali i strašnijih iskušenja, pa smo, zahvaljujući našojsrčanosti i našim vođama, sve to prebrodili.Drugovi! Ja ne sumnjam da ste vi u stanju da se žrtvujete, kad dođe suđeni čas.Ovoga momenta otadžbina od vas to ne traži. Ali vas mole skrštene ruke vašihstarih roditelja, vaše dece, da ovu tajnu naše baterije krijete, i da nikom negovorite, do poslednjeg daha... Jeste li razumeli, vojnici? — Razumemo! — progovoriše oni gromko i jednoglasno.Onda se raziđoše, posedaše pored praznih kara i veselo zapevaše:Kad te vidim na sokaku poznajem te po koraku...Komandir me zatim pozva da se spremim za osmatračnicu. Zapitah ga šta ću jatamo, kada nemamo municije. — Naredio je komandant... Ti imaš da budeš „štafaža“ baterije.

Kada sam se javio komandantu, on mi reče: — Dakle, upamti dobro: vatru ćeš otvoriti samo onda kada vidiš neprijateljsku pešadiju pred žicom i čuješ da škljocaju makaze. Jesi li razumeo? Pešadija jedosad zloupotrebljavala artiljeriju i tražila da se otvori vatra čak i onda kad to poslednjem kaplaru ćorne na pamet. Jesi li razumeo? — Razumem! — Šta si razumeo? — Gospodine potpukovniče, razumeo sam da tražim otvaranje vatre samo ondakad vidim neprijateljsku pešadiju pred našim žicama...

— I još? — Kad čujem da škljocaju makaze... — A zašto? — Zato — spustio sam glas i poverljivim tonom mu se obratio: — što nemamomunicije... — Jao, naredniče, magarčino jedna! — razvika se on na mene, a dlake u brkovase ispružiše kao bodlje u ježa. — Sedam dana zatvora. A, ako još jednom to



110

čujem, optužiću te prekom sudu za pronošenje obespokojavajućih vesti. Jesi lirazumeo?Ja sam nešto mucao pravdajući se, ali od njegove vike ni samog sebe nisamčuo. — Još će da ispadne da sam ja to kazao! — on mi se unese u lice i škripnu

zubima. Onda se okrete i viknu: — Ađutant! — A kada ovaj stade kao kolac,komandant mi se ponovo obrati ali malo blažim glasom: — Šta si razumeo? — Gospodine potpukovniče, razumeo sam da pešadija zloupotrebljavaartiljeriju i traži za malenkosti da se gađa... — I traži otvaranje vatre, kada to poslednjem kaplaru ćorne na pamet...Ovu poslednju rečenicu ponavljao sam zajedno sa njim, naglašavajući reč poreč. — Tako je, naredniče, pazi dobro i zapamti! Hajd marš na osmatračnicu!Iako sam uviđao da je to samo formula kojom treba da pravdam ćutanje baterije, ipak me je raspinjala ljutnja što sam bez razloga dobio onoliku grdnju.Zviznu kuršum, te se prenuh. Tek tada uvideh koliko sam daleko odmakao.Među kukuruzima ugledah saobraćajnicu, koju su pešaci iskopali čak do štabaodreda... Na trećoj zaokuci sudarih se gotovo sa komandantom odreda. — Šta je, tobdžija, kuda tako žurno? — šali se komandant. — Na osmatračnicu, gospodine pukovniče. — Ajd, ajd! — Pa se okrete: — Slušaj, malo brže da otvarate vatru vi, artiljerci. — Pa prema situaciji... — Naše je da cenimo situaciju, a ne tvoje — reče malo strožim glasom, poslečega sam mogao samo da kažem: „ra-zumem“.

Krivudam kroz saobraćajnicu i mislim, kako me je rat zatekao u najnesrećnijemčinu. Vojnik bar nema odgovornosti, dok se prema oficirima imaju izvesniobziri. A podoficir ima da vrši dužnost običnog vojnika, a snosi istuodgovornost kao i oficir. U slučaju neuspeha on je kriv. A ako postigne nekiuspeh, onda komandiri i viši oficiri bivaju odlikovani a podoficira i ne pominju.Po pucnju pušaka uviđam da sam već blizu rova. Promolih glavu i ugledahzabran... Sretam ordonanse, a na jednom uglu, gde je veće proširenje, vidimuspravljena, krvava nosila, ostavljena sigurno da se sasuše.Čujem potmuli žagor. Prođoh pored zemunice komandira čete i naskoro

ugledah mitraljez. Zadigoh šatorsko krilo i zastadoh začuđen. Ležao je potporučnik Aleksa poleđuške, a obema rukama obuhvatio revolver, prislonioga uz desni obraz I nišani nešto iznad svoje glave. Sav je u naponu pažnje, teme i ne primeti. Najzad povuče za oroz i revolver opali, a odozgo se sručizemlja na njega. — Šta radiš to? — O, zdravo, tobdžija!... Eto, zanimam se. Dosadiše mi oni miševi, te sam jedva izmislio način da ih potamanim. A i vreme mi tako prolazi.



111

Ja izvukoh flašu vina i neko meso. Aleksa protrlja veselo ruke i viknu posilnogda zovne i potporučnika Radojka. — Bre, ala ćemo da se počastimo — veli zadovoljan. — Dojadi mi ovajvojnički griz i pirinač. A jednoga dana razlupaše nam kujnu, pa ceo dan nasuvome hlebu.

Naiđe i Radojko. Pita odmah za novosti. — Bre, majku mu, što ne kažu dža ili bu, pa da kidišemo. Dojadi mi ovako.Skoro pade kiša, napuniše se rovovi do članaka, a na vojnicima počeli i nekičirevi da iskaču...Uto se pojavi jedan vojnik: — Gospodine potporučniče, doveli smo ga... — Ama, bogati — povika veselo i skoči. — Čekaj, čoveče, da pojedemo ovo... — Znaš, interesuje me! — onda se obrati vojniku: — A je li veliki? — Rundov ovoliki. — Čuvajte ga tamo da ne pobegne, evo sad ću i ja. — Šta spremaš to? — Čuće se i videće se. Večeras priređujem predstavu za džabe, a ti, Aleksa, zasvaki slučaj, napuni mitraljez. A i ti, tobdžija, imaćeš da prirediš onaj urnebeskao i pre. — Kad će početi? — U gluvo doba, kad počnu mrtvaci da izlaze. Ali moram da idem da odredimuloge — i on se izgubi iza šatorskog krila. — Eto, po ceo dan smišlja, i zbog toga je kod nas uvek nemirno. Pre dva dana

organizovao hor i u pola noći počeli da pevaju. A oni opet misle da je pesma pred ofanzivu, pa raspale. Onda opet noću kopao tunel i privukao im se natrideset metara. Sada po cele noći baca bombe. Ja mislim, kada bi ga uhvatili,živog bi ga odrali. — A šta namerava večeras? — Hoće psu da veže praznu kantu za rep, pa da ga pusti između rovova. Napravio je Radojko čitav plan za jednu umišljenu ofanzivu. Meni je dodelio daotvorim brzu vatru na austrijske rovove. Bombaši bi tada bacili bombe. Njegovvod ima da opali tri brza plotuna. Vojnici će vikati: ura, ura, a onda se pušta

pas, sa privezanom kantom, ispunjenom čaurama.Zamolio sam ga da moju ulogu izostavi. — Pa to je najvažnija tačka, jer artiljerija daje ozbiljnost celom poslu — rekaomi je on žučno.Tada sam mu stručno objašnjavao, kako je vrlo opasno noćno gađanje, jer poslužioci u mraku mogu lako da pogreše, i onda razorna padne u naš rov. — A, jest! — manu jetko glavom. — Sigurno bi to artiljercima bilo prvi put.Ko, bre, od vas ode u apsu?



112

— E, bato — upade Aleksa — drugo je kada je situacija kritična... A ti,međutim, priređuješ večeras „predstavu“.Ali, i bez učešća artiljerije, „predstava“ je uspela. Cele su noći praštale puške i bombe, neprijateljska artiljerija je gađala naše rovove, a komandant divizije unekoliko mahova tražio je obaveštenje.

Sutradan je komandant bataljona tražio izjašnjenje od komandira čete, a ovajopet od Radojka zbog ove noćašnje uzbune. — Eto, vidiš — priča nam ljutito Radojko — kada oni iz pozadine narede „dase neprijatelj uznemirava“, pa padnu tri mrtva i nekoliko ranjenih, onda nikomeništa. Jest, ali oni tada podnose izveštaj: „Odbijen neprijateljski napad“ i čekajuljudi odlikovanje. A kad jednom potporučniku padne na pamet da se malo proveseli, onda svi skaču. Uostalom, baš me briga!... Ja dalje od žice ne mogu!Suri oblaci spustili su se gotovo do zemlje i iz njih sipi jesenja kiša, uporno, jednostavno... Sedimo šćućureni u zemunici i s dosadom slušamo monotonošumorenje kišnih kapi. Šljapkaju vojnici po vlažnoj zemlji, mokri i prozebli... Niko vatru ne sme da založi. Sedimo tako i ćutimo pred teškom neizvesnošću...Duša se zgrčila od studeni i zlokobnih slutnja.Aleksa se promeškolji, pa će reći: — Zamislite sad kuću, toplu sobu... Sve je to kao san. Najednom se promoli jedna pokisla glava, pogleda nas unezvereno, i tek progovori: — Pogibe potporučnik Radojko! — Šta?!... Kako?!... Nije moguće!... — povikasmo uglas i skočismo.Vest je prostrujala kroz rovove i svi se vojnici okrenuli na jednu stranu.

— Zatvaraj puškarnice! — viknu Aleksa da nas ne bi primetili sa suprotnestrane. Nedaleko ugledasmo grupu ljudi kako, gologlavi, zbunjeni i nemi, stoje.Priđosmo im ćuteći.Između njih, na blatnjavoj zemlji, ležalo je telo potporučnika Radojka. Usta sumu bila poluotvorena, kao na osmeh, da su se videli beli zubi... Oči većstaklasto sjajne, ali još vlažne, zurile su nepomično negde iznad naših glava. Aiznad desne obrve videla se mala rupa, oko koje je bio crven venac od krvi.Skidosmo šajkače.

— Druže... Bog da ti dušu prosti — progovori tiho kapetan Danilo. Zatim seokrete vojnicima: — Kako se ovo desi? — Čula se tamo larma — progovori jedan. — A gospodin potporučnik bešeovde i pomače ciglu da vidi. Tek puče, on pade... i samo zatrepta očima. Ete... — Podnaredniče, povadi mu sve iz džepova i napravi spisak. A ja ću da popišem stvari u zemunici. Na improvizovanom drvenom stolu u zemunici njegovoj nalazio se otvoren blok, na kome je pisalo:



113

„Komandiru četvrte čete. — Na traženje komandira, čast mi je podneti sledećiodgovor...Tu je prekinuo.Sipila je jesenja kiša, kada vojnici proneše kroz blatnjave rovove opušteno telo potporučnika Radojka. Nosili su da ga bace u rupu neku, a sa njegovim telom

zakopaće za večita vremena i sećanje na Radojka Savića, najhrabrijeg oficira u puku.Dugo smo ćutali slušajući prasak pušaka, jer su vojnici hteli da osvete smrtsvoga omiljenog druga.Te noći Austrijanci su bombardovali naše rovove. Sa svih strana zapomagali su pešaci i tražili da vratimo neprijatelju istom merom. Iako znam da nemamomunicije, da bih ih bar donekle umirio, telefonirao sam bateriji da je neprijateljobasuo jakom vatrom naše rovove. — Znam i čujem! — odgovorio je ledenim glasom komandir. — Motri naneprijateljske rovove... Razumeš valjda! — i zatvori telefon. — Šta veli? — pitali su pešaci. — Od kiše iskliznuli lafeti, pa je opasno gađanje... treba čekati dan — lagaosam. Ali oni su značajno pogledali i sumnjičavo vrteli glavom.A rafal neprijateljski postepeno se približavao. Izdržali su pešaci i ovu neman,ali su želeli da čuju samo i pucanj našega topa. I da vide da se bar neko stara onjima u ovoj mračnoj i strašnoj noći. Prozebli i prokisli, pribili se uza zemlju ičekali... Bilo je nečeg velikog u ovim malim ljudima.Zora se teško rađala. Pritisli su oblaci zemlju kao da je dave, a kiša lije ukrupnim kapima. Negde pozadi nas, tamo oko Crne Bare, gruvali su topovi bez

prestanka. Bilo je mučno. Ljudi premoreni, jer preko četrdeset dana leže bezsmene u rovovima, kroz koje sada jure čitavi potoci. A u poslednje vreme su jošostali i bez artiljerijske zaštite.Oko podne prestade kiša, oblaci se razrediše I ljudi malo dahnuše. Ali tamo pozadi topovi još žešće biju... Oko dva časa počeše i nas da tuku. — Daj bre, tobdžija, jednu pilulu, da ne pomisle ljudi kako nas je artiljerijanapustila — zavapi očajno kapetan Danilo.I ja slagah. Izvestih komandira, da se u ne prijateljskim rovovima opaža nekokomešanje, sigurno će sada na juriš. Preklinjao sam ga da otvori vatru.

Posle dugo vremena, jedva se prevaljaše naše četiri razorne granate i sa treskomse sručšpe u neprijateljske rovove. Ljudi se odmah oraspoložiše tražeći jačuvatru, da ih osvetimo za sve muke što ih podnose već toliko vremena. Puškezapraštaše. Netremice sam gledao u osmatrača na mitraljezu. Ali njegovo lice je bilo kao skamenjeno, dok mu se na donjoj usni pušio prilepljeni pikavac.U toku celoga dana bilo je neko napregnuto stanje, izazvano verovatno onomneprekidnom paljbom negde levo i pozadi nas.



114

Pred veče komandant bataljona odazva komandire četa. Po povratku komandiri pozvaše svoje vodnike, pa i mene, kao osmatrača artiljerijskog. — Gospodo! — poče komandir drhtavim glasom. — Neprijatelj je probio našfront levo od nas i mi u prvi sumrak moramo odstupiti sa ovih položaja. Našeodstupanje mora se izvršiti u najvećoj tajnosti. Ne sme da se čuje nijedan

šušanj, nijedna reč, niti zveket... Na prstima i polako, četa ima da se sakupi kodzabrana... A ti, artiljerac, skidaj sada telefon, i odmah u bateriju!

SELA SU GORELA

Baterija je bila zapregnuta kada stigoh. Čekalo se da na put iziđu prvo one dve baterije diviziona, a za njima ćemo i mi. Na putu počeše da se svijaju u kolone i pešački pukovi.Čuje se veseo žagor vojnika, koji su posle toliko vremena ležanja izišli najzadmalo na slobodu. — Štucaj, štucaj! — viče jedan pešak. — Dockan si se setio... Mi odosmo, a ti škljocaj.Kuršum zviznu. — Drž ga bre, ne daj!... Uhvati ga! — razleže se veseo smeh pešaka, dok artiljerci uzdižu ramena i pogledaju unezvereno, očekujući sanestrpljenjem da se već jednom krene.Kretosmo kroz selo. Naše je odstupanje došlo iznenada, te žene nariču na sav glas: — Zar nas dušmanima ostavljate?!

— Deco naša, zar mi samohrane da se bijemo!A jedna otvorila vratnice i viče: — Narode, vojsko, nosi, nosi sve, bolje vi nego neprijatelj!Ali vojnici prolaze pognute glave i niko ništa ne uzima. Neko od naših vojnika doziva Tanasija. — A-ja!... Slatko mi je kad ukradem. Imaće još sela, ne brini ti! — odgovaraTanasije.Seljaci isteruju na put kola natovarena decom, i stvarima pokupljenim na brzuruku. Ostavljaju čitavu ostalu imovinu i kreću u neizvesnost... idu kola

naporedo sa topovima, ili se umeću u kolonu, što otežava naše kretanje. Deca seuzbunila, a u jednim kolima plače jedan mališan. — Kuda idete tako? — pitaju vojnici. — Kud bilo, samo nećemo u ropstvo. — Ama, vratićemo se!... — Jadno mi vaše vraćanje, kada mi obraz oduzmu. Ajd ojs — gura volove jedna seljanka, da bi išli naporedo sa konjskom zapregom.



115

U susednom selu već su čuli za odstupanje, i seljačka kola zakrčila put. Moralismo da zastanemo. Komandant naredi da se sva kola sateraju sa strane puta, da bi artiljerija prošla. A put uzan, te žene viču, a deca počeše da plaču. Alinaređenje mora da se izvrši jer, ako ovako potraje, zagušićemo se na drumu.Poslužioci na rukama zanose njihova kola, da ne padnu u jarak sa strane puta.

Jedva se uspostavi veza između artiljerijskih vozova, te žurno krenusmo.Aleksandar me sačeka da razgovaramo. Dođe i Milutin uča, vođa popunjavajućeg dela. Uđosmo između topa i prednjaka kare, opustismo dizginei zapalismo cigarete.Zapitah Aleksandra za Jelu i da li je i ona među ovim narodom. — A, da ti pričam! — reče Aleksandar brzo, kao da mu je ta priča bila navrh jezika. — Dakle, ti znaš... ja sam je pregledao... — Šta, pregledao?... Ispipao! — dobaci ljutito Milutin. — Učo, i ti nešto pametno da kažeš. Dakle, molim... Ja sam je... kako ti onoreče: ispipao. E, da! Dakle, ispipavši je, dođem u bateriju. Bili smo zajedno, je ltako? Naredim da se skuva čaj bez šećera, sipam u flašu, udarim etiketu i pratim... — Opet neka kola — reče Aleksandar. — Pričekajte da vidim, znaš, onajmajstor može da me potraži...Mislio je na komandira. Zapitah Milutina dokle će da ostane ovaj komandir. — Određen je novi i trebalo je već da dođe...Baterija tada krenu i Aleksandar se vrati. — E, molim, gde sam ono stao? — Sipavši čaj u flašu, zalepivši etiketu i prativši lek — veli jetko Milutin, kome

se inače ovakve priče nisu sviđale. — A, jest... Molim te, ja to njemu pričam, a ne tebi... I ja čekam, razume se, dvadana da dejstvuje lek, pa ti se obrijem, napuderišem, uzjašem „Sultana“ i pođem da svršim raport vozarima i tamo njoj... Molim te, Učo, ti nisi ništačuo... Elem, atara, patara, doguram se do njene kapije. Bilo je nekako pred podne. Ujašem u dvorište, i tu, pred kućom, ugledam njenu majku. „Pomozi bog, snajo!“ — velim joj ja... Ona mi ništa ne odgovori, već me samodušmanski pogleda. Vidim ja da nešto nije u redu... Posilni mi pridrža konja i jasjašem. — Je li, snajo, kako bolesnica?... — pitam. Tek ti se ona na mene

razrogači:„A ti li si taj!“ — i skresa mi nešto po seljački.Ja se kao našao u čudu i pitam je, da se ona slučajno nije prevarila.„Nisam, nisam, ti si onaj tobdžija dole kod Erićeve kuće što pregledaš devojke po selu. Čekala sam samo da te vidim, a sada ću ići u diviziju da te tužim“ — iuđe žurno u kuću.Za njom uđem i ja, i počnem da je umirujem. Mislim se, još mi samo to treba dadozna komandant divizije. Kažem joj da je to možda bio drugi, ali ipak molim



116

je da ne pravi neprijatnosti ni „njemu“, i rekoh joj da sam gotov da joj kupim papuče. A zamisli šta mi kaže:„Kratko je samo papuče za ovu bruku.“ — Dobro, dobro de, kupiću i šamiju! — I ona pristade.Odem odmah u bakalnicu i kupim joj obećane stvari. A kad joj predadoh, a ona

meni:„Jevtino si sad prošao, a Drugi put nemoj da se šališ da mi diraš dete.“Baterija opet zastade, te se raziđosmo kod svojih vodova.Zastanak je bio malo duži. Noć hladna i puna rose. Poslužioci, koji idu stalno peške, sedaju sa strane puta. Opominjao sam ih da ne ležu na vlažnu zemlju, ali jedan odgovara: — Sve se bolesti uplašile od smrti, pa se razbegle.A čujem gde među sobom govore: — Ama, bre, ni palac da me zaboli! — Ukoliko više teraju, sve čvršće gazim... — Čekaj dok se vratimo kući... more noga... more ruka... more trbuh. A sad,kao za inat sve ispravno kao upaljač.Cele noći smo išli. I sami se u čudu pitamo, da li je moguće da se ceo ovaj pređeni prostor predaje bez borbe.Razdanilo se već uveliko. Pored nas promiču zabrani, njive, sela i većugledasmo pred nama blagu uzvišicu. Zaradovasmo se ovom brežuljku, da bar imamo kakav vidik pred sobom. Posle pola časa baterija skrenu uzbrdo,zađosmo levo i ispred jedne vrzine zastadosmo. Dođe i komandant diviziona ireče da će ovde biti položaj.

Pred našim očima otegla se beskrajna ravnica. Vide se zabrani kao oaze, aoivičene njive podsećaju na polja šahovske table. — Hvala bogu! — veli Milutin — te ne moramo ići na osmatračnicu u pešačkirov.Vojnici odmah počeše sa kopanjem zaklona... Osmatramo ravnicu kroz durbin iu daljini vi dimo pešadiju kako se lagano primiče, a sa njom zajedno seljačkakola sa decom i ženama. Pešaci idu sa strane puta, a sredinu ostrvili za nejač.To prepodne došao nam novi komandir, kapetan Lazar. Ljubazno se pozdraviosa svima. Njegov zastupnik pojaha onog ludog konja i ode u sastav svoga puka.

Niti se pozdravio sa nama, niti smo mi zažalili za njim.Pred nama u ravnici je selo, a nas zanima da li će naša pešadija biti ispred, ili pozadi njega. U selu se nalazi velika škola... Prvi redovi pešaka nailaze, skrećusa puta i zailaze pozadi nasela. Stali su. Skidaju spremu i počinju da kopajurovove... Selo je ispred njih. Vidimo kako vojnici isteruju meštane iz kuća, jer će selo biti izloženo i pešačkoj i artiljerijskoj vatri.Vojska je izišla već iz ravnice, ali je još gamizala dugačka povorka izbeglica.Pitamo se, gde će se smestiti taj narod, pa još ako nastupe oni tmurni kišni dani.



117

Ćarlija jesenji povetarac noseći iz daljine šum pokreta od naroda, koji beži prednavalom neprijatelja. A sela, njive i livade bukte u plamenu i dim obavijanapuštenu zemlju. Seljaci pale svojom rukom stogove sena i slame, punekoševe kukuruza, da ne bi pali neprijatelju u ruke. I noseći samo što im jenajpotrebnije, spasavaju goli život i obraz svoj.

Iz baterije javljaju da su se kare vratile pune municije. Vojnici su raspoloženi,isto onako kao kada se siromahu čoveku da iznenada velika suma novca. — Sada, ako moramo da odstupimo, vala zapamtiće nas — veli Trailo, trljajućizadovoljno ruke.Pred podne vratila se i naša patrola, noseći pet prasadi. Žale se kako su pešacisve pokupili, te su oni ove prasiće morali kupovati od pešaka. — Koliko ste svega platili? — pita komandir. — Četiri dinara — odgovara tužno Tanasije. — Evo vam deset! — reče, smejući se, komandir.

U IŠČEKIVANjU SMRTI

Osmatračnica nam je bila odmah ispred topova, vezana sa baterijomsaobraćajnicama u cikcak. Još od rane zore smo za durbinima i osmatramo.Putevi su opusteli, polja zamrla... — More, mnogo odstupismo. Vidite koliku teritoriju dadosmo bez borbe — obrati se Aleksandar komandiru. — To ne igra ulogu. Sistem današnjeg modernog ratovanja vam je kao neki

čvrsto povezani mehanizam. Ako li se pokvari jedan točkić, mašina odmah nefunkcioniše... Zagrozili su našoj pozadini i svi mi moramo da se povlačimo bez borbe. A to isto može i njih da snađe, samo pod gorim okolnostima, jer senalaze na tuđoj teritoriji... Šta misliš ti, podnaredniče? — zapita komandir u šali podnarednika Traila.Trailo zauze odmah stav „mirio“ I odgovori: — Gospodine kapetane, voleo bih ja da ratujem na njinoj zemlji, makar iodstupao...U neko doba ugledasmo u daljini, na putu, neko kretanje. Kroz durbin vidimo

seljačka kola natovarena stvarima. Bila su sedmoro kola. Verovatno suizbeglice, koje su zaostale da prenoće i sada žure da umaknu.Sunce nam je iza leđa i svojim još kosim zracima senči ravnicu, koja se prelivaod jesenjih boja... — Pazi, pazi! — Viknu Aleksandar. — Vidite onaj zabran... e, ispred njega je put... Kreću se...Vide se jasno tri konjanika... lagano jašu. Sada stadoše. jedan kao dvogledomosmatra... Opet kretoše. A one izbeglice su ispred njih. Ne vide ih još, jer je put



118

savijen na lakat. Jedan se vrati u galopu. Pratimo ga... Skrete u onaj zabran, gdesada ugledasmo više njih. Sigurno podnosi izveštaj. A ona dvojica još stoje. Izgrupe se izdvojiše trojica i priđoše onoj dvojici... Kreću se sada na odstojanju. — Hoćete li da gađate? — zapita nestrpljivo Aleksandar. — Mislim nisu daljeod pet kilometara.

— Sitna posla — odgovori komandir. — Čekamo glavninu. Ove ostavljamo pešacima. Na početku ravnice vidimo naše pešačke rovove. Pešaci gamižu oko njih,dovlače neka drveta, a mnogi poskidali bluze, sigurno se trebe od vašiju.Komandir tada izvesti komandanta onoga puka ispred nas, da su se pojavileizvidnice neprijateljske.Tražimo dvogledom objavnice naše pešadije, ali ne možemo da ih vidimo. Negde su prikrivene.Ona patrola nastupa. Eno ih blizu krivine... Sad će sigurno ugledati one našeizbeglice. Stali su na samom uglu i opet o smatraju. Kao da su videli kola na putu... Ona trojica, koji su išli pozadi, žurno prilaze. Sada ih ima pet. Jedan sevrati, ali četvorica kretoše na razmaku jedan od drugoga.Već nas ova igra smrti uzbuđuje. Obuzelo nas je napregnuto iščekivanje i bojazan da ne uhvate one naše. Dogovaramo se da im šrapnelima presečemo put. Ali tada bismo odali svoje mesto i bio bi poremećen plan odbrane.Eno dvojica polaze kosom. Uhvatiće ih, uhvatiće... Žurno se kreću i drugadvojica, svi prelaze u galop... Seljačka kolona je zastala. Prva dvojica stigoše i preprečiše im put. Nastalo je komešanje. Iz kola iskaču neke prilike, sigurnožene. Pristižu i ona druga dvojica. Jedan obilazi redom kola, nešto uzima...

Seljaci okreću kola nazad... Prilazi žurno još jedan konjanik. Opet ih ima pet.Kola kretoše na suprotnu stranu, praćena dvojicom konjanika.Iz one šume izišla je još jedna veća grupa konjanika i kreće drumom.Ona dvojica su već prišli na tri kilometra. Ali sad idu obazrivije. Svaki čas stajui osmatraju. — Eno je i njihova pešadija! — reče komandir.Ispred one šume videla se gusta kolona, sa isturenim prednjim odeljenjima. — Vidite desno, eno ih još! — dobaci neko. — A i levo...

Gamizale su plave kolone kao mravi drumom i preko pola. Imalo ih je sada nasvima stranama.Osećamo skori sudar i laka drhtavica obuzima telo. Najednom grunu plotun dole u ravnici. Okretosmo dvogled niz put... Jedankonjanik zajedno sa konjem ležao je na putu. Malo dale drugi, opružen nasreddruma, dok je njegov konj jurio za trećim konjanikom. Iz jednoga šipragaistrčaše naša četiri pešaka i priđoše onom prvome. Sva se četvorica nagnula i posmatraju... nešto vuku, sigurno ga izvlače ispod konja. Jedan mu zadiže nogu.



119

— Pazi, svlače mu čizme! — Znate, ima pešaka koji bosi idu! — dodade Trailo.Aleksandar me gurnu. — Ama, naravno, bolje oni, nego da ih ostave i posle opet nose austrijskivojnici.

Razgovaramo i čudimo se sa kakvom mirnoćom ti pešaci šetkaju po drumu,iako znaju da svakoga časa može planuti puška. Njih četvorica stoje mirno prema celokupnoj ćesarevoj sili. Svega četiri „reponje“, i oni možda smrćusvojom treba da najave dolazak neprijateljske vojske. — Gospodo, izvolte u bateriju! — i komandir se okrete Aleksandru. — Savašim prvim i drugim topom nanišanite ono gumasto drvo, a vi — obrati semeni — sa trećim i četvrtim na ivicu one šume. Ostale elemente dobićete.Baterija je u napetom očekivanju... — Elementi za prvi vod! — viče Tanasije relej, koji se nalazi u jednoj rupiizmeđu osmatračnice i baterije. Zatim je komandir I drugom vodu daoelemente, ali izvršna komanda još nije pala.Ona pešačka kolona nastupa, već je čelom svojim na ivici šume. Komandir sigurno čeka da i druga kolona priđe onom gumastom drvetu, te da oba našavoda dejstvuju. — Za prvi vod: tri hiljade pet stotina... za drugi: tri hiljade sedam stotina!G-rrru!... Vazduh se prolomi. Za ovim drugi, treći, četvrti...Šrapneli paraju vazduh, čuje se neko prigušeno hučanje... kao da se utiša i udaljini svitnuše šrapneli.Kolona trenutno zastade, zatim se uzmuvaše, i, kao kada među jato ptica

upadne kobac, vojnici se rasprštaše na sve strane. Gađali smo tada tu rasplinutugomilu ubrzanom paljbom, sa košenjem levo i desno. Neki su zaostajali, jedni padali, ali većina se rastezala, besomučno trčeći. Najednom se postaviše u jednuliniju. Streljački stroj je uspostavljen. Levo i desno hvataju vezu. Baterije nacelom frontu gađale su najžešćom vatrom, neke šrapnelima, druge razornom.Linija streljačkoga stroja se zalamala, na jednoj strani su već prilegli uz vrzinu,a na drugoj trčećim korakom nastupali da bi se dočepali sigurnijeg zaklona.Baterija je sada dejstvovala kao celina i zasipala jedan deo ravnice.Ali masa nastupa kao neodoljivi talas, a naše baterije su isuviše razređene. Dok

gađamo na jednoj strani, na drugoj se dižu i u skokovima pretrčavaju brisane prostore, krijući se iza plotova i živih ograda i imana. Mestimično se videnepomična tela. A neki, sigurno lakše ranjeni, lagano se vraćaju.Vidimo naše vojnike sa objavnica kako se, trčeći, vraćaju u sastav svojih jedinica.U intervalima pucnjeva, čuje se iz daljine tutanj neprijateljske artiljerije. Jednanjihova baterija u galopu nastupa drumom, dižući kao vihor oblake prašine, pa



120

skrete nadesno i izgubi se u šumi. A nad šumom bleskaju šrapneli jedne naše baterije.Desno negde, u ravnici, odjeknu složan plotun pušaka, onda drugi, i poče brza pojedinačna paljba. Ali oni pešaci koji su ispred nas, pribili se za zemlju ičekaju da im se neprijatelj približi na siguran pogodak. Austrijanci kao da to

znaju, zaostaju iza svake vrzine, dok ih i odatle ne isteraju šrapneli, paošamućeni polete kao stado ovaca, tražeći bolji zaklon. Već su sasvim blizunaših rovova. Predvajaju ih samo pregrade od imanja da se otvoreno vide. A pred našim rovovima na dve stotine metara prosečeno šiblje, rasturene ograde, ina tome strašno brisanom prostoru čekaju naši pešaci svoje žrtve.Valjda su ih opazili, jer najednom grunu plotun. Zatim se osu brza paljba bez predaha, sa užasnim zamahom, negde poče da takara jezivo mitraljez, pa se pucnji sliše u jednostavan šum, sličan produženom ropcu samrtnika. — Razornom granatom! — viče Tanasije.Urlali su topovi, dok su granate cepale i parale vazduh, pa su, uz strahovititresak, rile zemlju, razbacivale ograde, kršile drveta i polutale ljudska tela. U paničnom strahu kidao se neprijateljski streljački stroj. Plave bluze su uzmicale, padale, neki se ukopavali, drugi, izbezumljeni, pucali u stojećem položaju, padali... Nad glavama nešto zatutnja, i iza leđa naših prolomiše se užasne eksplozije, jedna za drugom. Ogromni komadi zemlje leteli su u visinu i naposletkuostadoše četiri crna stuba dima. — Haubica! — Po tri razornom! — viče Tanasije.

Ali kroz riku topova izvežbano uvo vojnika čuje šapatljivi šum haubičkog zrna ilica se grče od samrtnoga straha... Ljudi se značajno pogledaju i sumnjičavovrte glavom.Borba je uzimala maha. Nastup neprijateljske pešadije slomljen je. Leže sadaoni rastureni u ravnici, jer ne mogu ni napred ni nazad. A ona haubica gađanašu bateriju, ali uvek na isto mesto, pozadi nas oko dvesta metara, u vrzinu, nakoju se projektuje naša baterija. Vidimo jasno da se varaju. I da bi tu varku pojačao, komandir zapita: — Potrebna su četvorica da u onoj vrzini proseku četiri proreza, ali tačno prema

topovima. Izuzev nišandžija... ko hoće?Svi hoće. Odabrao je komandir četvoricu i onda im naredio da uzmu sekire, pada zaobiđu u širokom luku i, kada budu prema živoj ogradi, da pritrče i sasekušiblje.Mi smo i dalje dejstvovali, dok je haubica nepoštedno treskala i prevrtalazemlju... Ona četvorica su već prema vrzini. Sada trče... seku mahnito ogradu...Zinuše četiri otvora. Haubica stiže. Jedan se zanija i pade, opet se diže i svi se



121

izgubiše među ogradama. Nama laknu, haubica kao da pobesne, tukući oneotvore, dok smo se mi zadovoljno smejali i gađali neprijateljsku pešadiju.Tako je protekao ceo dan... Sa zalaskom sunca borba se postepeno stišavala. Jošse samo čuli pojedinačni pucnji u ravnici. Do neko doba noći topovske cevi bilesu tople.

Naredio je komandir da vodnici sa topovođama dežuraju cele noći, ne bi li seslučajno javila ona haubica, te da joj po blesku odrede pravac.Ali haubica je ćutala.Sa teškom slutnjom očekivali smo sutrašnji dan.Ljudska klanica nastavila je dalji rad tačno u sedam časova, dvadeset četvrtogoktobra.Dok je još zemlju pritiskivala laka izmaglica, pokušala je neprijateljska pešadijaiznenadnim prepadom da osvoji naše rovove. Ali dočekana je pripravnomvatrom pušaka i mitraljeza, a odmah je stupila u dejstvo i naša baterija. Usledstrahovite pucnjave magla je rasterana i plave bluze su se najednom našle naotvorenom brisanom prostoru, bez ikakve zaštite. Spasavali su glavu u paničnome bekstvu, ostavljajući ranjene i mrtve drugove...Iako su to neprijateljski vojnici, obuzimala nas ipak neka jeza gledajući onolikumnožinu mrtvih ljudi... Zašto ti nesrećnici ostaviše svoje ognjište, da bi im sekosti razvlačile po tuđim poljima? Da li su oni svojevoljno pristali da krenu naGolgotu, i da pogube svoje glave, osvajajući neko nepoznato brdo iznad selaMaova, u dalekoj stranoj zemlji?Mi smo i dalje dejstvovali. Razorne granate tukle su neprijateljsku pešadiju. Iisto osećanje straha vladalo je kod onih dole u ravnici, kao što je i ova haubica

kidala naše nerve...Ali sada nam se krv sledi od užasa... Haubička zrna zaošinuše gotovo iznadglava i sa ludačkim naletom rinu gvožđurija iza naših leđa, razbacujućiogromne busenove, koji su posle tupo tapkali po zemlji. Razrogačenim očimagledamo sveže rupe gde bi se i cela kola mogla smestiti. Pred ovom navalomčelika naše js telo isuviše slabo. Svesni smo da se onaj protivnički komandir nevara više. Sada bije baš nas.U dolini se opet čuje živo puškaranje, i pešaci traže pomoć artiljerije. A ko ćenama pomoći?... Gađamo razornim granatama, zrna padaju u neprijateljske

rovove, i taman je opalio i četvrti top, a pred očima našim blesnu plamen, obavinas neka tama i ljudi sabiše glave iza štita... Srce je snažno udaralo. Zastrašeno podigosmo glave i nemo se pogledasmo. Bez ijedne reči brisali su vojnicizemlju sa ramena, a nišandžija skide šajkaču i zbrisa zemlju sa zatvarača topa.Opet ćutimo... U sličnoj situaciji treba nešto govoriti, nešto reći, ali mi smo sviu istom položaju osuđenih na smrt. Namršteno i tupo gledamo preda se iočekujemo novu komandu, ili smrt. — Po pet razornom!...



122

Sa savršenom tačnošću ljudi su rukovali spravama, topovi su urlikali... Najednom se prolomi nešto iza topa, punilac nalete na nišandžiju, zemlja zasutop i ljude... Ali naš zadatak još nije bio izvršen... Pomoćnik tempirača iskoči izzaklona, ubaci u cev jednu razornu, nišandžija okide, blesak od topa sevnu uonoj tami... I još jednom...

— U zaklon! — i svi se sručismo u ogromnu jamu, vukući za sobom i puniocaVučka.Vojnici ga odmah raskopčaše. Na telu ne beše rane, a međutim krv muneprestano ide iz usta. Sigurno je kontuzovan od udara zemle. — I mene nešto bapnu u rame! — veli nišandžija pipajući se po desnomramenu. — Ja! — veli jetko podnarednik Trailo. — Dobro je što te nije udarilo od pozadi... — Pa ne žalim se ja, podnaredniče, nego samo velim... — U ratu ima pravo žalbe samo onaj kome odleti glava...Vučko otvori oči i sa čuđenjem posmatra šta se oko njega dešava. Vide seberaskopčana, a drugovi mu brišu usta od krvi. On mljasnu ustima nekoliko puta, isa strahom zavapi: — Jesam li živ?Vojnici se smeju, pomalo usiljeno, da bi ga ohrabrili. Vučko pokuša da sedigne. Rekosmo mu da sedi i da se ne zamara. — More, ljudi, nije meni ništa! — on skoči, ali se zagrcnu i krv mu jurnu nausta. Mrtvačko bledilo se rasu po licu njegovom i on se nasloni na zemljani zid.Vojnici ga prihvatiše i polako spustiše na zemlju, a ispod glave mu podmetnuše

jednu torbu. — Plotun zdesna!...Vojnici iskočiše iz zaklona. Sad smo gađali šrapnelom neku kolonu u daljini.Ali kod drugoga plotuna začusmo fijuk, te skočismo jedan preko drugoga uzaklon. Padali su komadi zemlje, kada vojnici otrčaše do topova i opališe još jedan metak.Razorna haubička zrna su zasipala bateriju i gruvala ispred topova, sa strane, ilisu rila po onoj oranici iza naših leđa... Naši su nervi isuviše napregnuti odstrašnog iščekivanja smrti i svaki sekund života ulivao nam je neizmernu nadu.

I kad prasne eksplozija, ma i dva metra pozadi zaklona, preko lica ljudi serazliva blaženstvo što su i ovom prilikom ostali živi.Iznad Vučka vojnici su položili neko prošće ukoso, da bi ga zaštitili od zemlje, ida ga prilikom uskakanja ne bi povredili. On je kašljao i pljuvao krv... Mi ganismo mogli izneti, a sa strane nam niko nije mogao prići.U iščekivanju smrti dočekali smo i podne. Hranu nam niko nije mogao doturiti.A ko još misli i na jelo, kada nam smrt svakoga časa lebdi nad glavom.



123

Sunce je prevalilo zenit, te se naši topovi, posmatrani iz ravnice, sigurno caklena suncu. A onaj ne prestaje. — Posluga četvrtog topa, brže ovamo — začu se glas nekog poslužioca satrećeg topa.Potrčasmo jedan za drugim kroz saobraćajnicu... Kod trećega topa ne nađosmo

nikoga. Ugledasmo samo kako se sa mesta gde je drugi top diže gusti dim.Pojurismo... U saobraćajnici zatekosmo nišandžiju drugoga topa gde stojiizbezumljen i bled, odelo mu sve krvavo, a na ramenu mu zalepljena nekamasa, siva i krvava kao mozak... — Jesi li ranjen?Gledao nas je tupo, ne govoreći ništa, a vilice mu se tresle. Jedan ostade da gaopipa, a mi na ivici zaklona ustuknusmo pred mučnim i strašnim prizorom.Kroz dim i prašinu video se nečiji leš bez glave, sa raširenim rukama... Uza zidzemlje sedeo je naslonjen tempirač, mrtvačkog lica, oči mu užasno razrogačene,usta otvorena, kao da vapije, ali šišti, i grčevito savijenim rukama pridržavasvoja rođena creva. Iz drugoga ugla dopirao je nečiji pišteći glas: — Braćo, ne dajte!...To vapije za pomoć nišandžija Đorđe, čija cela ruka visi na jednom parčetukože, dok mu iz ramena šiklja mlaz krvi. Zasipa krv vojnike, koji žurno cepajukošulje da bi mu zapušili ranu. — Seci ruku! — viče neko. — A-a-a!... A-a! — dopire umirući glas tempirača, čiji se očni kapci laganosklapaju, a ruke sve više opuštaju. — Ostavite ga, ostavite! — veli potporučnik Aleksandar.

— Sklonite Damnjana!Dvojica dohvatiše leš bez glave i taman ga podigoše, kad se u blizini prolomieksplozija i komadi zemlje poleteše iznad glava. — Ubijte me, braćo, ubijte! — ječi Đorđe oko čijeg trupa sve više narastagužva od zavoja i košulja, da bi mu se zaustavila krv. Neko mu je odsekao rukui bacio na ivicu rova, te sad visi samo žuljevita zgrčena šaka, kao da nekome preti.Stigao je komandir sa osmatračnice. On odmah naredi da se ljudi raziđu, semonih najpotrebnijih, da ne bi ovako u gomili nastradali. Aleksandar ga izveštava

da je razorno haubično zrno udarilo posred zaklona. Jedino je slučajno ostaonepovređen nišandžija. Dvojicu su već odneli kod prvog topa. Jednome jeraznesen ceo list na nozi, a drugom je prelomljena ruka.Tempirač je izdahnuo. Komandir skide kapu, a i mi ostali. — Jeste li izvestili divizion da je baterija nađena? — zapita Aleksandar. — Jesam... ali situacija je kod pešaka kritična i zato prvi top neka uvek pali podva metka... da se ne bi primetio ovaj gubitak. Mrtve ostavite gde su, ranjenikesklonite, a ostali na svoja mesta.



124

— Gospodine kapetane! — prošaputa Đorđe, kome se glava jedva videla odzavoja.Komandir zastade, onda mu priđe, savlađujući svoje uzbuđenje, i pomilova ga po obrazu. — Gospodine... kapetane... oprostite mi... što odlazim! — i Đorđu se skotrljaše

dve krupne suze iz očiju.Komandir se zagrcnu, obuhvati njegovu glavu i poljubi. — Ti si se odužio otadžbini... Hvala ti htede još nešto reći, ali mu zaigra donjausna, on trepnu nekoliko puta i brzo progovori: — Srećan ti put! — Žurno seokrete i ode na osmatračnicu.Vraćali smo se jedan za drugim, obuzeti mučnim osećanjem. Pred očima mi jestalno lebdela slika onog mučenika, koji rukama drži svoja creva, a u ušima miodjekuju reči: otadžbina... otadžbina...Silazili smo u rupu kao u grobnicu, izmučeni i otupeli prema svemu što seodigravalo oko nas. — Popravnik četrdeset osam...Vojnici se pritajili da saslušaju celu komandu, pa žurno istrčaše kod topa iopališe dva metka. — Eto ga! — viknu jedan i ljudi hitro skočiše jedan preko drugoga u zaklon.Čaure se razleteše na sve strane, a dim i zemlja nas zasuše. Kao ošamućeni odsilnoga treska, sa strahom otvaramo oči da vidimo jesmo li još živi. — Pazi, posred štita!... Na štitu je zjapio ogroman otvor... Zatvarač je bio sav raznesen. — Bre, ljudi, što mogasmo da izginemo sada... Hvalim te, Bože! — kaže Trailo

i prekrsti se. — A jaoj! — zakuka neko iza naših leđa. Na zemlji je ležao Jankulj i držao se za glavu. Kroz prste njegove rukeugledasmo krv. — Daj brže zavoj! — Skloni ruku, da vidim!Ali on pritisnuo glavu i ječi. — Jaoj, ubi me... — Ama, čim kukaš, nije te ubilo. Skloni ruku! — Viknu Trailo.

Gleda nišandžija Milovan i veli: — Ama, kako ga, bre, ovolicno čvrknu! — Ja sam ga zgazio čizmom — upade Stanoje tempirač. — A?... Kako reče? — Kad poletesmo, on skoči prvi, spovede se, a ja u brzini, pa na njegovu glavu,te ga zakačim potkovanom čizmom.Obojica se zasmejaše, a i Vučko, koji stalno pljuje krv. — A ti zakukao kao da ti je otfikario glavu! — dira ga podnarednik Trailo.



125

— Pa ovaj... podnaredniče, šta mu ga znam. Moglo je da bude, ali kad nije, opetfala! — i diže se. — Nemoj se, bre, naprežeš, može ti škodi — diraju ga. — Ama trebasmo da mu zavijemo glavu. — More na psu rana, na psu i zarasla..

— Voleo bi on sada da mu je i ruku odnelo, kao sirotome Đorđu, samo da se nečuje negova bruka po selu. — A drugi put nemo’ se grabiš za prvo mesto.Šalili su se vojnici, zaboravljajući trenutno mučne prizore, jer su i oni u smrtnojopasnosti. Koriste oni svaki sekund života da zaborave na svoje muke. Pratismoonda jednoga da izvesti komandira da je četvrti top onesposobljen. A kada sevratio, ovaj reče: — Naredio komandir da sva posluga pređe na drugi top.U našem zaklonu ostavismo Vučka i nišandžiju drugoga topa, a mi, jedan zadrugim, pođosmo kroz saobraćajnicu.U zaklonu drugoga topa osećao se miris sveže krvi i lica ljudi se zgrčiše kadaugledaše ona dva mrtva druga. Lagano ih podigoše i staviše na ivicu zaklona...Bili su iz istoga sela. Zatim nađoše i deo lobanje ispunjen mozgom i usirenomkrvlju. — To je od grešnog Damjana, stavi to pored njega — reče neko.Opet se čuje komanda... Nismo u stanju da osmatramo, ali po komandi iubrzanoj paljbi puščanoj koja dopire iz ravnice uviđamo da je kod naših pešakamučno stane. S najvećom brzinom vojnici opališe po pet razornih i sručiše se uzaklon. A odmah zatim u vazduhu zašume i oko topova otpoče prasak,

grmljavina praćena treskom ogromnih busenova zemlje...Zgrčili smo se u zaklonu jedan pored drugoga, lica nam skupljena, očni kapcinabrani... A u dolini vri od mitraljeske paljbe... jedan busen tresnu među nas, panas zasu. Relej nešto viče... viče... Ravnica je u agoniji... Treba gađatišrapnelom... ljudi naprežu muskule da se dignu, povode se kao u bunilu... a onaji dalje viče: popravnik četrdeset osam... Dakle, šrapnelom, vrši se juriš, brže, brže... Razorna tresnu iza zaklona, jedan se povede i pade. Onaj opet viče: popravnik, popravnik... Prvi top grunu, svitnu plamen i iz našeg, čaura odlete.Oko nas kao da gromovi tresu... Opet relej: po tri s košenjem... Ispred topa

suknu plamen i crn dim... zemlja leti na sve strane, naš top opali i granata suknukroz dim i prašinu... Neko jauče kod trećeg topa... Nišandžija okide... još jednom, i ljudi se sjuriše u zaklon. Oči su im gorele, a lice potamnelo. — Nešto se desilo kod trećeg topa — veli Jankulj.Jedan otrča... Kad se vrati, reče da je razorno haubičko udarilo u desni točak topa ali nije eksplodiralo. Ranjen je samo punilac.U ravnici je paljba malaksavala. Nova komanda nije sledovala, što znači — napad je odbijen. Sunce već zalazi, i poslednji zraci se povlače po zemlji.



126

Najzad, crveno i krvavo, ono zamače za horizont i tamna senka pređe prekozemlje. Naiđe Aleksandar. — Šta ćete vi ovde?Rekoh mu da je naš top onesposobljen.

— A ja čujem pucnjavu kod ovoga topa... pa, bogati, mislim da ova dvojicanisu vaskrsla... E, braćo, ratovao sam, ali ovo nisam doživeo. — Ja mislim nećemo više gađati, mrak je? — pita Trailo. — I ja mislim! — kaže Aleksandar, zavijajući cigaretu. — A vala naposletkuizmenjasmo dobro misli: on nama, a i mi njemu!Dođe i komandir i reče da ćemo u toku noći promeniti položaj. Onda naredi: dadođu hitno dvoja kola koja će odneti ranjenike, da se iz komore donesu drugizatvarač i rezervni točak, a iz popunjujućeg dela da dođe ljudstvo za popunu.Oko ponoći došao je sveštenik. Sahranili smo mrtve...

PA DOKLE ĆEMO?U toku noći promenili smo položaj. Otišli smo malo udesno i nešto pozadi. Prednama je bio onizak zabran i tako smo, unekoliko, bili zaklonjeni. A ona haubicagađala je i dalje naš stari položaj i mi smo sa zadovoljstvom posmatrali kakorazara prazne zaklone.Ali drugoga dana, u prvi suton, naređeno je da baterija zapregne i iziđe na put.Sa svih strana savijale su se baterije. Mrak je bio uveliko, kada smo krenuli jošdalje unazad. Na maršu ljudi ožive, ako ni zbog čega drugog, ono zbog osećanja spokojstva i

saznanja da je pred nama ipak život.Pozdravljamo se sa drugovima iz ostalih baterija. Gledali su oni našu pogibiju, isvi nas pitaju: ostadosmo li čitavi. — Imao sam utisak — veli mi Milan — da niko živ neće ostati. Kad je jednogamomenta ubrzao, baterija se nije videla od dima i prašine... Ali posle kroz dim počeše da svitkaju topovi... A mi pronađosmo jednu njihovu bateriju, te ti seoni, bogati, razbegoše kao zečevi. Veli moj komandir: „E, baš smo gadnanacija. Kod nas niko bez sekire ne umire.“ — Ama da vidiš, Milane — kaže raspoložen

Aleksandar, pa nabi kapu na oči — sve topove zakoči izuzev prvoga, gde je bio potpisati! — i pokaza prstom na sebe. — Ama nema... vidi se da smo pravednici božji. — To može i drukčije da se protumači. Ti znaš ono narodno: Ne bije grom ukoprive.Izbeglice koje su logorovale sa strane puta skaču bunovne i pitaju čudeći se: zar opet odstupanje? Žurno se spremaju i kreću za nama. A neki su i ranije videli



127

komore i pošli, te se put zakrčio. Usputna sela se uznemirila i narod listomostavlja svoje kuće i imovinu, bežeći pred najezdom.Svi uviđaju da će nam ovaj narod praviti velike smetnje, ali niko ga ne možeodvratiti od njegove namere. Tvrdoglavo i uporno ponavljaju uzrečicu: „Boljegrob, nego rob.“

Putevi su iskvareni i zakrčeni, pa svaki čas zastajemo. Čelna baterija se samukom probija i taman ona prođe, a narod kao bujica naleti na put i onda senanovo guramo...Zvezdana i mračna noć. Debela slana pokrila polja kao sneg. Čelik se ohladio, pa se prsti prosto lepe. Deca plaču od zime i grče se uz svoje majke. Izbeglicenaložile vatru i prema lelujavom plamenu naziremo kroz dim pospana lica idecu na majčinom krilu gde spavaju.U svanuće skretosmo pored puta, onda uz neko brdo i ispesmo se na jedanćuvik. Iako su vojnici bili premoreni, naređeno je da se baterija odmah ukopa.Jankulj ostavi ašov, i obrati se Aleksandru: — Gospodin potporučnik, je l vam se jede prasećina?Aleksandar ga pogleda namršteno i osorno zapita: — Šta se to tebe tiče! — Ali malo posle zapita blažim glasom: — A što ti pitaš? — Pa... ništa, gospodin potporučnik... Pitam. — Jankulj stavi ašov uz telo istade mirno. — A da li bi ti hteo malo? — Ja bi, ako bi mi vi dozvolili... — Ako imaš, jedi slobodno. — Pa... da odem u ono selo ispred nas...

— To li je? — i Aleksandar se zamisli. — Ja bogami, ako ne pokupimo mi,uzeće Austrijanci. Hajd uzmi trojicu, i kad pomislim da ste tamo, vi da ste ovde.Vratili su se terajući čitav čopor prasadi, i noseći dva džaka jabuka i bakrač punmeda.Gozba je bila bogata. Dan smo proveli na miru. Sedeći na poljani, imali smoutisak kao da smo na nekom pikniku. Ali pred veče dođe ordonans iz divizionasa zapovešću da se baterija spremi za pokret. Još ni videli nismo neprijatelja, aveć odstupanje. Na putu je nered. Ceo narod je na nogama i sada još upornije navaljuje. A

putevi sve gori, konji se neprestano sapliću, pomrčina kao olovo gusta. Topovisvakog časa zakačinju za kola i onda se razleže zapomaganje. Komandant pukase nervira i naređuje da se bez milosti gazi. Ali ko ima srca da pretura kola punadece.Zato poslužioci obično na rukama zanose kola, da ne bi deca popadala. Ljudi suiznemogli i pospani, konji već premoreni... Oko ponoći dunu neki vetar i počekiša. Odnekuda dopire plač dece i žagor žena. Slabi vočići ne mogu više davuku i čitava ova masa naroda zaglavi se u jednoj jaruzi. Stadosmo i mi.



128

Komandant puka, već ozlojeđen, veli: — Narode, kud si navro? — Ne pitaj kuda... nego, ako si čovek, pomagaj! — odgovara iz mraka nekiženski glas.Onda komandant naredi da pođu poslužioci i pomognu, te narod jedva krete, a

za njim lagano i mi.Gusta pomrčina pritisla zemlju, da se ni prst pred okom ne vidi. Kroz škripuseljačkih kola čujemo kako pljušti kiša, jesenja kiša, pa nam hladne kapljicesilaze niz vrat, kao da nam se u telo zmije uvlače. Naiđe kapetan Jovan i poče da nam razlaže situaciju. — Do Kruševca bih terao ovako... — E, teško je ići ovako po kiši i razlokanim putevima — upade Milutin. — To je baš dobro, i podrži, Bože, još malo ovako. Jer ovo je naše domaće blato koje mi gazimo još od cara Lazara. A tek kako je njima, koji dolazeovamo sa bečke kaldrme.Razdanilo se kada smo krenuli u jednu oranicu. Topovi su rili brazde po vlažnoji mekoj zemlji, a konji brektali... Vojnici doneli slamu i šašu i pozadi topovanapravili kolibe. Polegali su odmah.Iako smo uvereni da neprijatelj neće brzo naići, ipak smo se odmenjivali naosmatračnici. Vidik nam bio zatvoren. Neka siva izmaglica gamizala po zemlji i padala susnežica.Od duga vremena zurim u niske, teške oblake, hvatajući pogledom još u visinisnežne pahuljice, pa ih pratim po zemlji... Odmah se tope. Još tamo gde imatrave, ostaje proređen beličast zastor, težak i mutan, natopljen vodom... Pored

osmatračnice prođe poneki pešak, mokar i kaljav do guše i zamiče u selo,tražeći duvana za sebe i svoje drugove, ili što za jelo. Izmiču tako za vremekratkog zatišja ispod komande i, kao večite lutalice, idu često besciljno po poljima i zabranima, sećajući se, valjda, svojih rodnih njiva i lugova. A čim plane prva puška, vraćaju se isto tako nečujno u svoje rovove.Trebalo je Aleksandar da me smeni, ali se teško budio. Na nogama smo već dvadana i dve noći. Diže se najzad leno i mlitavo, mrmljajući neke psovke i pominjući svoj pseći život.Smrklo se mnogo ranije. Sedimo kaljavi pod onom šašom i mračno gledamo

preda se. Na otvoru se pojavi ordonans iz diviziona i predade komandiruzatvoren koverat. Mi smo ćutali očekujući šta će komandir reći. On najzad preklopi hartiju, prevuče prstima da istera ivicu, pogleda turobno u kišovitu jesenju noć i jedva progovori: — Gospodo, naredite da se zapreže. — Zar opet!... Kuda sad!... Pa dokle ćemo?Komandir samo sleže ramenima, onda se diže, a i mi za njim.



129

Još na samome početku, čelni voz se zaglavi na jednoj podubljoj međi odimanja. Prednji točkovi zapali i konji ne mogu da izvuku. Svetlost ne smemo da palimo, jer smo na istaknutom mestu, već silazimo s konja i odmeravamokolika je rupa. Poslužioci prihvataju za točkove i svi uglas viču: marrš... marrš! — Jedva pređosmo, a kada iziđosmo na drum, komandir pozva nas vodnike.

— Molim vas, gospodo, pazite da se ovo ne desi drugi put. Kada je baterijaspremna za paljbu, dužnost je vodnika još da izvide puteve i za nastupanje i zaodstupanje... — Znamo, gospodine kapetane — veli Aleksandar — ali ko se nadao. Danassmo došli, bili smo umorni, neprijatelj se još nije ni pojavio, a mi odstupamo. — Znam, znam sve ja to. Ne zameram vam, nego vam samo skrećem pažnju zadrugi put — govorio je blago komandir, jer je i sam uviđao da smo premoreni. Narod je na putu galamio. — Kuda, vojsko? — viče neka žena. — Zar nas žene ostavljate da se bijemo!Ali ni mi sami ne znamo kuda idemo, i dokle ćemo. Komandir nam objašnjavada je ovo „taktičko odstupanje“, a komordžije pričaju da Švaba nastupa sa svihstrana velikom snagom.U zoru smo opet zastali, i opet se ukopavali, a uveče je naređen pokret.Vojnici su išli poderanih čizama, a bilo je pešaka koji su bili bosi. Odelo se pocepalo. I ta vojska, odevena u rite, poslušno je gazila blato, legala u vodu ihranila se sama od onoga što su meštani ostavljali. A sav onaj narod izbeglica, prozebao i izmučen, išao je sa nama. Često su premoreni vojnici uzimali decu iznaručja majki, pa ih nosili pored topova i razgovarali sa seljacima. Ako nasnegde i sačekaju kuvari sa toplim jelom, onda je kazanu prilazila i ta izbeglička

sirotinja, i vojnici su sa njima delili poslednje parče hleba, iako ih nikada ranijenisu videli.Ova zajednička nevolja i gotovo isti uslovi života približili su jedno drugomnarod i vojsku. Kažu da isto pravilo vlada i u prirodi. Kod ove mase, koja sesmrzava i gladuje, stvorilo se takvo jedno osećanje i jedna misao, personificirani u neodoljivoj mržnji prema neprijatelju, i jednoj jedinoj želji, dase osvete za sve ove muke...Ali, mi i dalje odstupamo. Izišli smo davno iz onoga uzanoga mačvanskogakoridora i sada se vojska i narod razlivaju na sve strane po unutrašnjosti zemlje.

Varoši padaju bez borbe jedna za drugom, kiša jesenja lije, a prozebao narodumire pokraj puta.Bilo je to jedne mračne noći negde na putu, kada je sipila hladna kiša, a vojnicigazili do članaka po vodi i blatu. Očni kapci se lepili od nespavanja... Vozarinisu jahali, da ne bi zaspali, već su išli peške pored svojih konja, Najednom sezaču komanda: — Baterija, mirno!... Pozdrav nadesno!



130

Odavno nismo čuli ovu komandu, te nam je još čudnije kada se razleže u polanoći. Vozari u hodu pojahaše, posluga se, posle toliko vremena, pope na prednjak.Pred nama, pokraj puta, gore neke vatre i, kroz lupu točkova, kao da čujemoneko cviljenje. Približismo se toj vatri i prema lelujavom plamenu ugledasmo

voštano lice deteta... Između preklopljenih ručica, gorela je sveća... A jednažena, sigurno nesrećna mati, sedela je više glave malog mrtvaca i tiho naricala.Prošli smo ćuteći... kada zađosmo u mrak, niko ni reči ne progovori. Smrtmaloga, nevinoga deteta i bol ojađene majke potresli su više skamenjene duševojnika nego one gomile mrtvih ratnika na bojnom polju.Među vojnicima se već šapuće: „Pa dokle ćemo ovako?“... Tešimo se još davaljda neko vodi računa, i to poverenje u naše vođe deluje sugestivno, te suljudi još uvek poslušni. Disciplina se održala iako između oficira i vojnikavlada drugarski odnos. A može biti da je to prijateljstvo između prostogaredova i oficira najviše uticalo na moral. Vojnici su čuvali svoju bateriju, oficirisu zaklanjali svoje vojnike.Odstupali smo cele noći, i već maršujemo, evo, gotovo celo prepodne.Aleksandar došao do moga voda i iz duga vremena razgovaramo, tako... o beznačajnim stvarima. Tek on pogleda u svoje čizme: — A, bogati, kakav sam!... Poderane čizme, iscepane čakšire, zgužvana jaka. Aznaš li kakav sam bio pred polazak?... Laff, sa dva f, bato!... Kad iziđem nakorzo, sve me devojke mezetišu...Začu se tada neka larma iza naših leđa. Okrećemo se. Vidimo vojnike četvrte baterije kako se objašnjavaju nešto žučno sa našim.

— Šta ćete vi ovde? — Gospodine potporučniče, ukrali nam svinju... — Šta, bre, šta reče?! — Našu svinju ukrali, ene je, ene, gospodine potporučniče. Na prednjaku kare ugledasmo zaklanog vepra, krv mu šiklja iz rane, pa otiče niz platformu prednjaka.- Oca vam vašeg — viknu iz basa potporučnik Aleksandar — kakva vašasvinja... Marš u bateriju! — i pođe s konjem na njih, te se oni razbegoše.Tada nam vojnici objasniše.

Prolazili smo kroz selo i iz jedne bočne ulice isterali pešaci vepra na glavni put,kojim je baš tada prolazila četvrta baterija. Sada četvrtaci preduzeli gonjenje.Ali je to bio neki snažni vepar koji se nije dao lako uhvatiti. Posmatrali ovu trku petaci i videli da će vepar da naiđe na njihov rejon, pa brzo pozvali Krstu,rudnoga vozara.A Krsto u hodu sjaše s konja, prikrije se iza vrzine i, kada je vepar bio premanjemu, iskoči, jednom rukom ga ščepa za njušku da ne ciči, a drugom mu zabijekamu u vrat. Drugi prihvate odmah vepra i bace ga na prednjak... Sve se svršilo



131

za deset sekundi. Svi su onda zavukli ruke u džepove, i smireni, kao da se ništanije dogodilo, maršovali dalje.A Krsta već pojahao, klacka se na konju i užario očima, kao da drema.I Lazarevac smo prešli, pa se zaustavismo tek ispred sela Burova.Sačekali smo najzad neprijatelja... Borbe nisu bile oštre. Neke čarke, ispalimo

po koji plotun, kao da kušamo snage. Uviđamo da im glavne snage nisu još pristigle, a naročito teška artiljerija. Gađala nas je samo jedna poljska baterija,„sitna posla“ — što rekli vojnici. Gledajući one crveno-žute dimove u velikojvisini, imali smo utisak kao da posmatramo neki vatromet.Jedno jutro osvanuo je i sneg, ali do podne se otopio i napravi se veliko blato.Sa ovoga položaja, koji je bio u nizini, naredio je komandant da se ispenjemona visinu. Bila je to neka kota 278. Pred nama su bili ćuvici, neke provalije, alevo se dizao visoki masiv Dren.Dan oblačan. Smrče se ranije. Tada se vratiše kare, koje su išle za popunumunicije. Vojnici pričaju da je prispela velika količina municije, ali: „Ni časnogkrsta ne možemo da joj uhvatimo.“Komandir naredi da se donesu sva ta različna zrna. — Eto — veli komandir — prate tako zrna bez uputstva. Mi ne znamo njihova balistička svojstva. I sutra, kad zrno padne u naš rov, onda će mene pod sud.Molim vas, sada imamo tri vrste municije: srpsku, francusku i rusku.Da bi unekoliko skinuo odgovornost sa sebe, komandir odmah napisa raportkomandantu diviziona. Tražio je uputstva, kako će postupati sa ovom različitommunicijom.Komandant nas je često slao da izviđamo puteve u različitim pravcima. Sve je

on predvideo... Jedne večeri, kad je sipila jesenja kiša, pozva me komandant. — Slušaj, otići ćeš na raskrsnicu i tu ćeš sačekati haubičku bateriju. Bateriju ćešsprovesti do sela Baroševca. Kada stignete u selo, onda ćeš od komandira uzetinapismeno da si ga do toga mesta sproveo. Jesi li razumeo?Tačno sam mu ponovio od reči do reči, i onda otišao na raskrsnicu. Malo poslenaiđe i haubička baterija sa volovskom zapregom. — Sigurno ćemo odstupati i sa ovih položaja, i komandant hoće prvo da sklonioruđa sa volovskom zapregom — reče mi komandir haubičar kapetan Sava.Krenusmo po najvećem blatu. Vojnici su neprestano pridržavali topove, da se

ne sruče u provaliju.Ponoć je već davno bila prošla kad stigosmo najzad u selo. Komandir naredi dase vojnici odmore. — E, pa sad, naredniče, ti možeš da se vratiš...Tada baš začusmo kako neko traži komandira. Beše to narednik Dušan Pop. — Gospodine kapetane, naredio je komandant da se vratite na stari položaj!... — Ama, pobogu čoveče, šta veliš? — komandir se uhvati za glavu i dubokouzdahnu. — Jesi li to dobro čuo?



132

— Dvaput sam mu ponovio naređenje... Naknadno ćete dobiti pismenuzapovest.Komandir se pljesnu po kolenu i opet uzdahnu. Onda očajno viknu: — Sedam časova sam silazio, treba mi dvadeset da se ispnem! — Pa se okretenama i utučenim glasom reče: Dobro... kad je taka i taka stvar... sila boga ne

moli. — On se okrete svojim vojnicima: — Narode... okreći nazad! — Gospodine kapetane, da mi date napismeno da sam vas dopratio do sela. — Šta imam da ti pišem, kad se... — Gospodine kapetane, da mi date napismeno da sam vas izvestio za povratak... — Ne dam nikome ništa! — razvika se komandir. — Pa, bre, ljudi, zar je menimalo mojih muka, nego i administraciju da vodim noćas? — Gospodinekapetane, jako žalim što mi niste drug, pa bih vam rekao nešto — upade Dušan. — Crnje i gore mi ništa ne možeš reći, nego ovo, da se vratim natrag.Dušan slegnu ramenima, i kroz smeh progovori: — Dušo moja, kom se žališ? — Pa jest! — mahnu komandir glavom. Zatraži fenjer, izvadi blok i sede na jednu ogradu. Tada nam dobaci: — Vas dvojica me podsećate na apaše...Vodate me po ovoj mračnoj i kaljavoj noći kao ludu Mariku.A kada nam predade listove, pruži nam ruku i u šali dobaci: — Hajd... vatajte maglu!Odmakli smo prilično, kad začusmo da nas komandir zove. — A-ha... Da vidite kako to izgleda, kad vas neko vraća... Nego, namučiste se ivi zbog mene... Red je da vas počastim. Hajde, nategnite ovu rakiju, da se malo

zagrejete.Opet se pozdravismo i ostavismo nesrećnog komandira da se muči, izvlačeći bateriju uzbrdo.Stigli smo pred zoru. Sjahasmo pred zemunicom komandanta diviziona.Dogovaramo se da li da ga probudimo, ili da odložimo naš raport kad serazdani. — Slušaj!... Da cucnemo i mi njega sada — veli Dušan, i obrati se dežurnomevojniku: — Probudi komandanta. Ne potraja dugo, a iz zemunice iziđe komandant potpuno obučen i zakopčan.

Još prebacio i torbu sa sekcijama oko vrata. — Gospodine potpukovniče... — Prvo ti! — prekide komandant Dušana, i upre prstom na mene. — Gospodine potpukovniče, otpratio sam bateriju do sela. — Gospodine potpukovniče, stigao sam bateriju i rekao da se vrati. — Naredniče, nisi rekao, nego si naredio u ime moje.Predadosmo mu pismena izvešća. — Možete ići.



133

Mi pozdravismo i okretosmo se nalevokrug. Kada odmakosmo, progovoriDušan: — Jesi li video što je pseto od čoveka! Ne da se... Obavlja raport u ovoj noći,kao da smo u kasarni i predajemo dežurstvo... „Prvo ti!“ — podražava Dušankomandanta.

Posle dva dana stiže naređenje da svi odstupimo. I opet po noći. Sada smo već pokolebani. Počeli smo verovati da neprijatelj zbilja nastupa velikom snagom ida ćemo se teško odupreti. Samopouzdanje naše malaksava ukoliko dubljeulazimo u zemlju, i sa strahom pomišljamo na ogromne prostore, kojeneprijatelj sada zauzima. Ali naše su misli još skrivene, i teške slutnje seispoljavaju samo u neveselom izgledu i tihom šaputanju. A napori su sveočajniji...Silazeći sa položaja, jedan se top preturi. Sva posluga je bila upotrebljena da gana rukama iznese. Iako je noć hladna i vlažna, ljudi su se znojili i brektali podteretom čelika i gvožđa. A pri svakom daljem nagibu, podupirali su svojimtelima da vozovi ne bi skliznuli. Na glavnom putu, u nizini, morali smo zastati da narod odiđe. A imalo ih je kojisu slomljeni naporima, pa su već otupeli i ostaju na putu, predajući se na milosti nemilost neprijatelju.Teške misli pritiskuju. Zakoračili smo već u Šumadiju, a ogromna sila nastupalaganim korakom iza naših leđa. Ne žuri se njima. Preko mrtvih na bojnim poljima vide oni pred sobom izgladnelu i ogolelu vojsku obučenu u seljačkerite; vide vojsku koju predvodi seljački kralj, pa zamišljaju da pred sobomimaju demoralisanu gomilu „svinjara“ i paora, koje treba kazniti jer su se

drznuli da dirnu u neprikosnovenost ćesarskoga dostojanstva.Izgladneli i premoreni, zaustavismo se najzad, u zoru sedamnaestog novembrahiljadu devetsto četrnaeste, na jednom brdu iznad sela Darosave...

BILO JE TO DVADESETOGA NOVEMBRA

Posle trideset dana odstupanja i toliko noćnog bdenja, počev od najudaljenijegkutka Mačve do sela Darosave, ležimo danas pri blagom jesenjem suncu na

jednoj zaobljenoj uzvišici i čekamo — napad neprijatelja, ili dalje odstupanje...Uostalom, sve su to redovni događaji i ova svakodnevna ubistva smatraju ljudikao neminovna tekuća zbivanja.Pesma je zamrla, priče zanemele. Gledaju vojnici tužno u pustu daljinu, gde sezemlja sa nebom spojila, u ogromne prostorije, koje neprijatelj pritiskuje.Zamišljamo sve patnje onoga jadnoga sveta koji se sagiba pod teretom carskesile. Predali smo taj narod bez borbe... odstupajući krišom, noću.



134

Već dva dana ima kako se neprijatelj ne pojavljuje, a ni mi ne odstupamo... Ali poslednjih dana dovlači se muni-cija i rezervna hrana za ljude.Iako se mnoge zamisli u ratu sprovode u najvećoj tajnosti, ipak se po pripremama naziru neke namere. A komordžije već uporno tvrde da odavde nikoraka dalje nećemo odstupati.

Noći su bile hladne te nas je pod svoj veliki šator primio komandir. Unutra smouneli malu peć, koju su dežurni u toku noći ložili.U neko doba noći čuli smo šuškanje u šatoru. — Gospodine kapetane... gospodine kapetane, zapovest diviziona.Pri slaboj svetlosti fenjera, komandir je dremljivo otvarao koverat, a ondazatraži da prinesu bliže svetlost. I Aleksandar se probudio, pa onako dremljivupiljio žmirkav pogled u komandira, očekujući šta će ovaj reći... Komandir ječitao lagano, i kretao polako glavom prateći redove. Zapovest je dugačka, većsmo nestrpljivi. Prevrte komandir i poslednju stranu, pri kraju je. Aleksandar nemogade više da otrpi no se obrati meni promuklim glasom. — Sigurno opet odstupanje. — Ne odstupanje, već ofanziva, potporučnik Aleksandar. — Je li moguće? — progovorismo obojica uglas i ispravismo se.Komandir izvadi časovnik da zapiše kada je primio zapovest.Bilo je to dvadesetoga novembra devetsto četrnaeste, u četiri časa izjutra.Kada iziđoše vojnici, komandir nam objasni: — Dakle, gospodo, danas u devet časova otpočeće naša ofanziva na celomfrontu. U zapovesti se izlaže naše nastupanje. Dok se ne dođe u dodir saneprijateljem, nastupaćemo po ešelonima.

Aleksandar se beše toliko zaneo slušajući da u usta stavi užareni deo cigarete, pljunu i onda nešto promrmlja. — Pošto smo mi sada najistaknutiji, to ćemo čekati dok četvrta i šesta baterijaizbiju na Ostenjak, pa ćemo onda mi, pod njihovom zaštitom, napred... Molimvas, naredite odmah da se za vojnike skuva ručak. — O, Bože, samo nas podrži još sada — veli Tanasije. — More, pregledaj ti taj tvoj telefon i žice! dobaci baterijski narednik. — Jer ako su ti iskidane žice, niko ti neće pomoći. — Sve je ispravno, kao tempirnik! — odvrati Tanasije.

— Jes, bato, ali onda nema više prasića! — diraju ga. — Ha!... Ima nešto bolje... Telećaci! — veli Tanasije, misleći na torbeaustrijskih vojnika.Kada se razdani, privedeni su i prednjaci pozadi baterije. Nešto pre deset časova naiđe pešadija u koloni dvojnih redova. Puške im oramenu sa na bijenim bajonetima i oštra sečiva svetlucaju pri svetlosti.Zagalamiše pešaci kada naiđoše pored baterije. — Hajdete i vi sa nama, ne bojte se, tobdžije!



135

— Gurajte vi samo, stići ćemo vas... — Pa bre, nemoj da vi se zaglavi metak u cev kad mi jurišamo. — O, zdravo, Taso, zar si još živ? — Zlo ni u ratu ne gine! — dodaju drugi uz smeh. — Druže, sme li da se otvori? — obrati se jedan pešadijski potporučnik

Aleksandru, lupkajući po prednjaku.Pešaci diraju uvek artiljerce, kako u ležištima prednjaka nose flaše sa vinom. — Druže, opasno je van se nagnuti! — veli mu kroza smeh Aleksandar.Jedan od pešaka zastade, pa zaviri u cev topa, a nišandžija pritvori zatvarač i onse trže. Smeju mu se drugovi, te zastadoše i oni da zavire. — A, dete mu, vidi kako je „išpalirano“.I tako neprestano, dok ne zamakoše.A za pešadijom naiđe artiljerija.Komandant projaha na svome belcu i u hodu učini nekoliko primedabavozarima. Navede konja kroz bateriju i onda zovnu komandira. — Molim vas, ova četka je namenjena za čišćenje cevi... Ona ne treba da stojiovako otvoreno na zemlji. — Pre svakog čišćenja vojnici je dobro operu, gospodine potpukovniče. — Gospodine kapetane, četka je za čišćenje cevi, a ne za čišćenje dvorišta! — primeti ljutito komandant, zatim obode konja i ode. — Dobro... otkuda ta četka tu? — zapita komandir vojnike. — Gospodine kapetane, ama tek što smo očistili cev, naiđe komandant. Mi je prislonismo na lafet, a ona se pred njim skotrlja dole. — Ama to je čudo jedno — priča docnije Aleksandar komandiru. — Vi i sami

vidite da su ljudi poslušni, i svi se poslovi obavljaju tačno kao sat. Ali čim se tajčovek pojavi, e, ljudi božji, sto malera nam se tada desi. Onda on počinje pridiku... — To je psihoza straha! — objašnjava Milutin uča. — Ljudi više misle nanjegove nakostrešene brkove nego na posao... Primarna misao je kod ljudinjegova ličnost, i onda rade podsvesno, te otuda i zaboravljaju mnoge stvari i postaju nemarni.Čekali smo do podne... Tada osmatrači javiše da su one dve baterije stigle nasvoje položaje.

Kretosmo i mi Pred nama je tišina. Ali levo od nas razlegala se brza topovska paljba. Na novi položaj stigli smo oko tri časa posle podne. Osmatramo odmahdurbinima. Pred sobom vidimo ćuvike, mirna sela osenčena jesenjim suncem,guste zabrane i napuštena pola. Uz neku kosu ugledamo naša prednja pešačkaodeljenja kako osmatraju, pa onda obazrivo kreću... Ili zmijastu pešačku kolonudvojnih redova, kako se provlači pored neke vrzine.



136

Naiđe komandant diviziona i naredi Aleksandru i meni da odmah pojašemo, danađemo komandanta pešačkog puka i od njega tražimo dalja uputstva.Već se spustio mrak, kada stigosmo jedno pešačko municiono odeljenje.Zaostali su iza jednog zabrana i čekaju dalje naređenje. Pitamo gde jekomandant puka. Ali oni učiniše širok zamah rukom i rekoše da je negde

napred, ali ne znaju tačno gde. Dakle, znaju onoliko koliko i mi... pred namaodjeknu nekoliko pucnjeva. — Patrole su se srele! — reče Aleksandar.Onda smo stali i razmišljamo, gde li može biti komandant... Naša pešačka linijanije još uspostavljena i kako je neprijatelj pred nama, to bi nam se moglo desitida po ovoj noći prođemo između naših redova. Pođosmo obazrivo, oslanjajućise više na uvo. Silazili smo sada uskim putićem jedan za drugim... Kao dačujemo neko romorenje ljudskih glasova. Ili to vetar duva. Osluškujemo...Zatim se penjemo po blagoj uzbrdici, naiđosmo na ravan plato, jer vetar poče jače da duva. Zastadosmo... Pucnji se više ne čuju, te nas ova tišina još više plaši. Uviđamo tada koliko je teška dužnost ordonansa, tih večitih lutalica, koji po beskrajnim poljima traže razne komandante. — Ama, mi ćemo da zaglavimo budak noćas — veli mi Aleksandar.Predosećamo da smo na krajnjoj granici dokle se sme ići. Ili se to nama samočini u ovoj mračnoj noći. Ali ne smemo dalje. Kao da smo saterani u neki slepiugao, zastali smo nemoćni, ne znajući na koju stranu da okrenemo. Počeli smouobražavati da smo sa svih strana opkoljeni i, pri najmanjem našem pokretu, pripucaće na nas, bilo to neprijateljski, ili naši vojnici. Jer za prednja odeljenjane postoje propisi stražarske službe i stražar na mrtvoj straži puca i na svoju

rođenu senku.Dalje nismo smeli. Rešimo da se vratimo, pa onda da skrenemo levo ili desno.Uviđamo da su naši negde tu, prikriveni, ali zbog blizine neprijatelja pritajili se.Sada nam je lakše, jer se vraćamo. Levo opazismo neku svetlost, kao da neko pali cigaretu... Zastadosmo. Aleksandar viknu: — Hej, ima li koga tamo? — onda se okrete ordonansu: — Sjaši, pušku nagotovs i priđi polako.Pričekasmo malo vremena, zatim čusmo neki razgovor i ordonans nas pozva.Priđosmo i tu sretosmo jedno odeljenje pešaka.

— Pa što se, bre, ne odazivate? — pita Aleksandar.- A šta mu ga znam, i mnogi Austrijanci govore srpski.Kažu kako su pošli da uhvate vezu sa trupama levo, i vele da je onaj put kojimsmo mi išli nezaštićen i vodi pravo neprijatelju. Objasniše nam gde je puk...dole u jaruzi, i kod puka se nalazi komandant. Našli smo ga. Bio je okružen oficirima i baš je tada objašnjavao: — Dakle, razumeli smo se. U jednom naletu, treba osvojiti njihove položaje...Aleksandar priđe i predstavi se.



137

— No, hvala bogu, da jednom i artiljerci mene potraže. Večito tražim ja njih — govorio je komandant u šali. Onda nam izloži situaciju: — Neprijatelj sezadržao na našim starim položajima, verovatno da bi se tu prikupio. Ja ću noćassa svojim pukom da izvršim napad. Ali zato mi je potrebna hitno jedna baterija,da mi pomogne u slučaju kontranapada, a naročito sutra izjutra, kada će sigurno

pokušati da povrate izgubljene položaje...Vratili smo se odmah. Aleksandar uz put reče da obratimo dobro pažnju naistaknute predmete, jer će jedan od nas, sigurno, dovesti ovu bateriju.Moj je konj posustao, jer sam gotovo dvanaest časova na njemu a i naramkujena jednu nogu, pošto mu je potkovica ispala. Ali zapovest je hitna i ja snažnoudaram mamuzama sirotu životinju da bismo što pre stigli.u poznu noć našli smo komandanta diviziona i saopštili mu želju komandanta pešačkog puka. On je odmah naredio da krene četvrta baterija, a mene jeodredio za vođu. Pošto sam samo konja promenio, krenuli smo toga časa.Išli smo prvo drumom, zatim pređosmo reku, pa običnim seoskim putemuzbrdo. Tada začusmo pred nama brzu pešačku paljbu. Rekoh komandiru da tosigurno pešaci vrše juriš. Jezivo odjekuju pucnji u mračnoj noći. Kretosmodalje bez predaha. Stenju vojnici, odupiru ramenima o topove, dok konji brekću pod teškim teretom i jedva izvukoše oruđa na jedan ćuvik. Zastadosmo da ljudi predahnu. Zvezde se izgubiše i potpuna tama poklopi zemlju. Naprežem oči da bih razaznao put. Počeo sam bivati nespokojan, jer nikako ne nailazimo na jedno gumasto drvo baš pokraj puta, koje sam dobro zapamtio. Komandir opažamoju uznemirenost i neprestano me zapitkuje da li idemo dobrim pravcem.Odgovaram odlučno da se ne bi i on nervirao... Teška me slutnja muči...

Sjahujem, i odmičem žurno peške. Strah me hvata pri pomisli da sam slučajno pogrešio put. Pešadijska paljba se malo utišala, ali još uvek odjekuju negde u blizini pojedinačni pucnji. Kretoh još malo i gotovo uskliknuh od radosti. Našao sam gumasto drvo...Sa ovoga mesta silazi se pravo u jarugu gde sam našao komandanta puka.Predložih komandiru da nas dvojica siđemo peške, a baterija neka ostane na platou.Ali tamo ne nađosmo niti komandanta niti ijednoga pešaka. Trebalo je krenutinapred, nasumice, u pravcu odakle dopiru pucnji. Pođosmo. Pri vrhu čujemo

već fijuk kuršuma, i ledena strava obuzima telo. Noć je, i ne vidimo strah nalicu jedan drugome. Ćutimo i saplićemo se o neke predmete. Komandir se povede i dočeka na ruke. Ne govoreći ništa, izvadi električnu lampu, prinese jesasvim zemlji i osvetli, pa je od mah ugasi. Iako je to bio kratak blesak, slika jenezaboravna. Mlad akademac ležao je poleđuške raširenih ruku. Oči su mu poluotvorene i staklaste, a na slepoočnici grozna rupa, iz koje teče tanak mlazkrvi.



138

— Tja... dečko! — progovori komandir, kao da je hteo reći: šta je ovo deteskrivilo...Ostavismo ga na pustoj poljani i žurno pođosmo. Čujemo, neko ječi. Malodalje, tamna nepomična prilika... U blizini neko doziva: „Druže, druže...“ Akuršumi fijuču sve češće, i mi pognuti žurimo, pa i ne osećamo koliko kipti znoj

sa nas. Pred nama se neko kreće. — Hej, druže!Onaj zastade i mi priđosmo. — Gde je komandant? — Evo ga iza ograde, u rupi... — Hajd, povedi nas... — Ja sam ordonans... — Napred! — naredi odlučno komandir i mi u nekoliko skokova dođosmo dozemunice.Bila je to ranije naša artiljerijska osmatračnica, i sada se u nju skloniokomandant puka. Pri ulazu zapahnu nas dim od naložene vatre. U dnu je sedeokomandant okružen nekim oficirima i ordonansima. — A, Joco, jesi li došao?... Slušaj, bogati! Moji su sada izvršili juriš i u jednomnaletu osvojili njihove položaje. Naredio sam da se odmah ukopaju... Ti ostanizasada gde si, pa ujutru, molim te, otvori vatru, jer ću tada izvršiti glavni napad.Onda se komandant obrati meni i reče da hitno izvestim komandanta divizionao njegovom uspehu, i da odmah sa one druge dve baterije dođe na ovaj položaj.Pri polasku, obratih se jednome poručniku, sigurno je ađutant puka, i rekoh zaone ranjenike.

— Ko će da ih traži po ovoj noći... Svakoga časa očekujemo kontranapad. Kadse razdani... ima vremena.Bila je magla kad smo izlazili na položaj i ništa se videlo nije. Pod tim zastoromoblaka stigli smo na miru i baterija je postavljena u blizini naše stareosmatračnice, gde je noćas bio komandant puka.I levo i desno od nas buktalo je od pešačke i artiljerijske vatre, pa čak negde i pozadi nas. Činilo nam se kao da smo u nekom uzavrelom kotlu i kao da će nasvreo talas zahvatiti s koje bilo strane. A kuršumi su neprekidno zviždali...Odnekuda iz blizine počeše doletati šrapneli i zapraštaše nad našim glavama.

Oblaci se malo podigoše, i tada primetismo da nas sa susednoga ćuvika gađa jedna brdska baterija. Ali drsko i bezočno. Pred nama pešadija počinje da vrši juriš bez artiljerijske pripreme i telefonom traže da ih hitno potpomognemo. A jedna naša baterija gađa preko naših glava, i svest se muti od silnoga praska izamaha njenih zrna.Komandir je podelio bateriju na dva voda. Jednim je on komandovao, a drugi je poverio Aleksandru, da se nosi sa onom brdskom baterijom. Ja sam sakomandirom. Ne vidim bojno polje, ali po tempu paljbe osećam puls i tok



139

pešačke vatre. Naši plotuni su bili prvo prebačajni, onda je komandir skraćivao,zatim povećavao da ljinu za pedeset metara, još za dvadeset i pet, ondarazornom granatom... Našli smo ih i tučemo njihove rovove.Ali onaj brđanin dosadi... Gađaju drugi vod, njegovi šrapneli zasipaju i nas, iljudi se prilepili za štit, pa premiru. A najteže nam je bilo što ne čujemo ni

pucanj topa, niti šum zrna, već kao da ih rukom baca iznad naših glava.Komandir prekide paljbu i čujemo gde pešaci viču: ura, ura! — U pravcurovova se lomi, vri, krklja od mitraljeske i puščane paljbe. Uskoro mitraljezumuče, ali još odjekuju česti pojedinačni pucnji. Mi sada gađamo šrapnelom isa povećanom daljinom, jer su naši sigurno u njihovim rovovima... Zasu nasšrapnel od onog brdskog topa, neko jauknu. Vidimo kako vojnici prvoga topaizvlače pomoćnika nišandžije, staviše ga u šatorsko krilo i brzo strčaše s njim u jarugu. Kažu, udarila ga jedna kuglica u rame.Magla se naglo odiže i sa leve strane nam se ukaza visoki Dren, obasjansuncem. Pešadija traži pomoć jer se neprijatelj priprema da povrati položaje.Jedno pešačko municiono odeljenje promače pokraj baterije, ali ga na čistinizahvati ona brdska baterija. Komordžije se rasprštaše. Jedan konj sa tovarom pade. Oko nas gamižu ranjenici, grubo privezani, pa im iz svežih rana šikljakrv. Tučemo ubrzanom paljbom, a i ona baterija iza naših leđa, opšti huk itresak je ustalasao ljude, pa i ne osećaju sebe. Pojam čovečnosti je utrnuo. Usvakome kipti nezajažljiva žela za ubijanjem.Pretrnusmo... Šest crveno-žutih dimova svitnuše nam s leve strane. Gađala nas je jedna baterija sa Drena. Sada smo priklešteni s desne strane od one brdske baterije, a s leve od poljske sa vrha Drena.

Izlazeći po onoj magli, postavili smo bateriju sasvim otvoreno. Magla se sadadigla. I pri ovom suncu vide nas jasno kao na dlanu. A danas treba braniti pešadiju, te se raspinjemo na sve strane. I iznenada mi padoše na pamet rečiAleksandrove: „Zaglavićemo danas budak“. Ljudi još nisu stigli da iskopajuzaklone, a i šta bi nam oni koristili, kada nas poljak u glavu gađa. Plotuni su saDrena sve češći i čitav orkan od kuglica urla kroz bateriju. I brđanin neprekidnorije oko topova. Samo nas puki slučaj brani što neko zrno nije još udarilo u karuili top. Svakoga sekunda strepimo. Nervi su prenapregnuti, a muskuli navilicama grčevito stisnuti.

— Eno ga! — povika nišandžija trećega topa i pokaza rukom u pravcu Drena.Ispod samoga vrha, na strani okrenutoj prema nama, ugledasmo neprijateljsku bateriju, kako se štitovi cakle na suncu. — Na neprijateljsku bateriju, neposredno nišanjenje! Napustismo i pešadiju i onog brđanina, da se bar razračunamo sa ovom nemani,od koje nam preti najveća opasnost. Sada su zjapile cevi dveju poljskih brzometnih baterija neposredno jedne na druge i pitanje je samo sekunda kojaće pobediti;





141

— Beže, beže! — povika neko. Kroz durbin Ugledasmo vojnike oneneprijateljske baterije kako napuštaju topove i prebacuju se preko visa.Kao posle kakve pozorišne scene, pojavi se jedan oblak na vrhu Drena i kaozavesa zakloni onu bateriju.Komandir viknu:

— Prva tri topa pod mojom komandom. Četvrti svakoga minuta da palinaizmenično po dva šrapnela i dva razorna s košenjem, na onu neprijateljsku bateriju.Polja su plamsala i tresla se od paljbe topova, pušaka, mitraljeza i bombi. Ona„rita“, bosa i izgladnela, u neodoljivom naletu uskakala je u neprijateljskerovove. Ćuvici su padali jedan za drugim. Beskrajna povorka usplahirenih iunezverenih zarobljenika kuljala je sa svih strana. Sa topovskih cevi je podrhtavala jara od silne vatre, i vojnici su morali paziti da ih se ne dotaknu.Ona glavica, sa koje nas je tukao brđanin, u našim je rukama i mi sada na mirudejstvujemo, čisteći put pred našom pešadijom.Ali naše trupe na Drenu zastadoše. Vidimo naš streljački stroj poravnan kao navežbalištu, kako leži i ni maći se ne može, jer je obasut strahovitommitraljeskom vatrom. Sa svih strana javljaju telefonima da se pronađu ležištamitraljeza. Komandir povika: — Baterija na rukama napred!Muskuli zadrhtaše od silnoga napora, a žile da popucaju dok se iščupa ašovlafeta iz zemlje i topovi, gurani snažnim rukama, kretoše uzbrdo. Baterija sezaustavi na jednoj otvorenoj poljani, sa koje se videla cela padina Drena.Osmatramo durbinima... Komandanti se ljute. Mi pucamo više zarad morala.

Zasipamo celu padinu, ne bi li ga slučajno našli. A mitraljez i dale cikće. Našise guše u ropcu, onako nezaštićeni, na otvorenoj poljani. — Eno ga! — povika komandir. — Nišandžije, napred!I posle nekoliko trenutaka vrzina je purnjala od eksplozije razornih zrna. Plave bluze pokušavaju da spasu mitraljez, ali pešaci skaču, čuje se: „Ura, ura, ura!“,ceo stroj trčećim korakom nastupa, posluga mitraljeza pada, neki dižu ruke inaši dohvatiše mitraljez.Dren je bio u našim rukama...Sunce je zašlo, ali njegov krvavi odblesak još zrači iza vrhova Drena. Borba

posustaje. Još samo negde u daljini odjekuju pojedinačni pucni. Mi smo prestalisa paljbom i komandir naređuje da kare idu za popunu municije. Topovođe prebrajaju utrošak, i Aleksandar sastavlja izveštaj.Telefonisti osluškuju razgovore i vele da ima veliki broj zarobljenika i topova.Svi uviđamo da je današnji dan bio značajan, jer su i na ovome frontu popucaleniti moćne carevine. — A, vala, sutra, kada im se mi popnemo na Dren, i stanemo da ih čukamo uglavu, neće se zaustaviti do Save... — govore vojnici.



142

Suton se spustio. Komandir naredi da se donese večera za vojnike. Tada naiđeordonans iz diviziona. — Gospodine kapetane, naredio je komandant da dođu odmah vodnici sa dvaordonansa. Svi na konjima. — E, ne da mi se... Cele prošle noći nisam spavao, i baš sam mislio večeras da

legnem ranije... — jada se Aleksandar. — Hajde požuri, da se vratimo ranije! — govorio je, nameštajući torbu sa sekcijama oko vrata.

RELEJ

Pred šumom, gde je bio smešten štab diviziona, zatekli smo veliki brojartiljerijskih oficira i ordonanasa. Razgovaramo među sobom, kako će naskomandant sada razjuriti na sve strane da iznalazimo položaje. Kapetan Jovanveć kritikuje: — Samo ćemo se namučiti noćas, jer ne možemo ništa videti. A glavnoizviđanje biće zorom. — Hajd dobro što vas tera. Ali šta ću ja, ovako star, da se noćas kršim! — velikapetan Stanojčić. — A vidi ga sad — gurka me potporučnik Dragoslav. — Kad treba da se pije,on se busa u grudi i veli: „Ništa od vas, ostareli ste pre vremena“, a sad, on jestarac, a mi mladići.Iz šupe iziđe ađutant i reče da vodnici samo uđu kod komandanta.Po starešinstvu ulazili smo unutra jedan za drugim.

Prema dva bočno ostavljena fenjera stajao je komandant za jednim stolom, gdesu bile razapete karte. Kako koji od nas ulazi, pozdravlja, tresne mamuzama, iostane u stavu mirno. Komandant je ćutao dok smo mi ulazili. Onda nas odmeriredom strogim pogledom i najzad progovori: — Gospodo... Danas ste sa svojim komandirima izvršili sjajno povereni vamzadatak i današnji dan biće zabeležen. Naša divizija osvojila je sve strategijsketačke i time je dalje nastupanje olakšano. Ali sa istočnog fronta stigle sunepovoljne vesti. Neprijatelj je zauzeo Kosmaj i odatle preti opasnost da namzađe za leđa. Naša divizija biće sada odmah zamenjena i nas upućuju na taj

ugroženi deo fronta. Prema tome, vi imate zadatak da odvedete divizijunajkraćim putem do Mladenovca... Za vođu releja određujem kapetanaStanojčića! — Komandant upre pogled na njega. — Razumem! — progovori kapetan Stanojčić. — Gospodine kapetane, šta ste razumeli? — Gospodine potpukovniče, razumeo sam, da celu diviziju prevedem uMladenovac... — Najkraćim putem!



143

— Najkraćim putem! — ponovi kapetan Stanojčić. — Vaše izviđanje počinje od sela Baroševca. Smatram da vam je služba releja poznata i zato odmah na izvršene!Pozdravismo i ćuteći iziđosmo. Pojahasmo, i kretosmo nizbrdo ka seluBaroševcu.

Tolike noći smo ranije nastupali i odstupali, kuda se sve nismo provlačili i uvek sam se pitao, koje su to oči koje nas po mračnim noćima vode. Stavljen samsada u priliku da i tu iz viđačku stranu poznam.Kapetan Stanojčić kao da protestuje: — A šta kaže: najkraćim putem... Gde ću noćas da nađem taj najkraći put, kadasekciju ne mogu da upotrebim. — Koristićemo se meštanima od sela do sela — teši ga kapetan Jovan. — Na pravcu Baroševac—Mladenovac videćemo koja se sela nalaze, pa će nas seljacivoditi.Stigli smo brzo u selo. Kapetan Jovan na zidu jedne kuće razape kartu i,gledajući prema slabom osvetljenju fenjera, povuče olovkom pravu liniju odBaroševca do Mladenovca. Uočio je sela i tada se obrati starom kapetanu: — Sada treba razbuditi nekoliko kuća.Selo je bilo utonulo u mrak. Psi su očajno lajali. Ordonansi zalupaše na vrata prve kuće. Ali iz kuće se niko ne pojavljuje. Ukućani su ili pobegli, jer se danasiznad sela borba vodila, ili su prestravljeni, te ne znaju na koga će naići. — Razvaljuj vrata! — viče ljutito potporučnik Dragoslav. — Čekaj... polako! — umeša se kapetan Jovan. — Vikni, zovni: hej, domaćine!da vide ljudi s kime imaju posla. Ako se uverimo da namerno neće da otvore,

ne samo da ćemo razvaliti vrata, nego ćemo kuću zapaliti. — Onda on priđe prozoru i lupi: — Hej, gazda, domaćine! Na prozoru se pojavi ženska glava. — Ne boj se, ne boj se, mi smo Srbi, otvori!Ona odškrinu malo vrata i zastrašenim glasom zapita šta hoćemo. Kapetan jeupita da li zna put do prvoga sela i zamolismo je da nam ga pokaže. — Kuda ću ja slabomoćna ženska sa toliko ljudi noćas?! — Baš zato što nas je mnogo, nemoj da se plašiš... Nego mi te, snajo, prvomolimo, a ako ne htedneš, bogami ćeš ići kao ptica — objasni joj kapetan

Jovan. — Ama ne velim ja ništa. Ali još ima kuća u selu. — Ići će i oni, ali ti se spremi! — savetuje joj kapetan Stanojčić.Za to vreme ordonansi su izbudili gotovo celo selo. Jedva nađosmo dva starca,a dođoše i nekoliko žena, da bismo bili sigurniji. Umirismo ih. KapetanStanojčić im lepo objasni šta želimo i da se ne plaše. Oni će ići sa nama do prvoga sela, a odatle mogu da se vrate. Ponudi im konje ordonansa. Uzjahašestarci, a žene rekoše da će ići peške.



144

Odmah pođosmo i naskoro naiđosmo na jednu raskrsnicu. Kapetan Stanojčićostavi jednoga i tada nam objasni dužnost releja: — Kada naiđe čelna kolona, ili komandant, relej će prići, da se komandantuveri da si ti relej, i pokazaćeš komandantu pravac puta, pa odmah kreni dalje,da mene stigneš. A sutra, po danu, čim vidiš komandanta iz daleka, onda digni

ruku, pokaži mu pravac i onda nastavi kasom do mene.Kretali smo se seoskim putem i konji su nam se neprestano saplitali o džombena putu. Nismo odmakli daleko, kad ono opet raskrsnica, te i tu jedan ostade.Aleksandru zamakla za oko jedna mlada seljanka, pa sjaha „da bi malo nogeispravio“. Prišao seljanki, sa strane puta, i čujem razgovor. — A udata si... pa ti teško bez muža... — E... — Slušaj, na prvoj raskrsnici, hoćeš li i ti da ostaneš sa mnom? — A što ću ti? — Znaš... strah me... — Pa oćeš da ti ja, žena, čuvam strah. Kakav si mi ti vojnik! — Ama, i da džakamo malo. — Evo, džakamo sada... — Ali... onako nasamo...Tek se okrete kapetan Jovan. — Potporučnik Aleksandar, jašite! — progovori strogim glasom.A na prvoj raskrsnici, ostavi samog potporučnika Aleksandra.Krivudali smo preko polja, pokraj nekih vrzina, ostavljajući na svakoj raskrsnici po jednoga... Zađosmo u jednu šumu i tu ostadoh ja kao relej.

Oni zamakoše, izgubi se topot kona i u gluvoj noći stajao sam ja sam, kao kipna konju, u pustoj šumi. I konj se pritajio, opustio glavu, sigurno spava...Slušam dah šume, ono tiho, tajanstveno romorenje, koje ponekad podseća našapat, ili na neke prikrivene, obazrive korake... A iz daljine dopiru potmuli pucnji stražara, na koje je uvo naše naviklo isto onako kao na otkucaječasovnika. Ova neobična tišina počinje da me muči, te prikupim dizgine i pokrenuh kona. Ali kopite praskavo odjekuju u praznoj noći, te mi se pričinjavakao da se šuma pritajila, a onaj nevidljivi svet me motri svojim sitnim očima.Zastadoh i onda zapalih cigaretu. Ali posle drugog dima oči moje počeše da se

zatvaraju, te cigaretu ispustih. Trgoh se i protrljah oči... Ali i široko otvorenimočima ja isto tako ne vidim ništa kao i kada ih zatvorim. Neka se magla spustilai nigde zvezde, niti jasnijeg predmeta da bi pogled privukao... I oči se opetzatvaraju. Upinjem se da mislim nešto, sećam se onih strašnih priča što samslušao dok sam bio dete... Ali moji su osećaji utrnuli i samo bi me prestravilaneka teška haubica, koja bi tresnula tu, uz mene... Povedoh se na jednu stranu izamalo da padnem.



145

Sjahao sam s konja, ne bih li rasterao taj nesrećan san. Naprežem pamćenje dase setim koliko ima časova kako već oči nisam sklopio. Jedva izračunah:četrdeset i tri časa. A treba izdržati još celu ovu noć i sutrašnji dan... Snagenemam ni ruku da dignem, telo se klati i ja naslonih glavu na vrat konja... I kaoda uzlećem na neku visinu njišem se, kao da me neko ljuljuška... Prijatno je... a

potom počeh naglo da padam... Osetih bol u kolenu, trgoh se i tada uvideh daležim pored nogu moga konja...San trenutno odiđe sa mojih očiju. Prebacim dizgine preko ruke i počnem šetatinapred i nazad. Ali i onako u hodu očni kapci mi se sklapaju. Zastanem i osetimudar konjske glave o svoja leđa. I moj verni drug „Danguban“ spava idući zamnom... Da nisam na ovako važnom mestu, pa da skrenem sa strane puta imalo, samo malo da opružim telo, dosta bi mi bilo do zore... Razmišljam čime bih mogao da rasteram san. I u tom premišljanju opet naslonim glavu na vratkonja, ali sada mu prebacim ruke preko vrata i prikopčam prste... Neko me je drmusao... Prva je misao bila: komandant! — i ja, bunovan, jašemkonja i nasumice polazim u pravcu odakle se kreću trupe. — Stani, čoveče božji! — dohvati me neko za ruku. — Gde ćeš tamo?... Jasam, narednik Živković. — Kreći levim putem — progovorih najzad promuklim glasom. — Ko je načelu? — Komandant...Stanje je sada ipak malo podnošljivije te zapalih cigaretu. Releji su nailazili jedan za drugim. Eto ga i Aleksandar. Zatraži jednu cigaretu, pa mi se onda žalikako ništa ne vidi, toliko mu se spava... Pođe, i tek zaustavi konja.

— Ču li kako me onaj cucnu! — onda nešto promrmlja i produži.Evo ga i poslednji relej. On mi reče da sada nailazi komandant. Posle podužegvremena začu se topot konja, ja prikupih dizgine i, kada nazreh njegovog belca, priđoh: — Gospodine potpukovniče, ja sam relej. Krećite levim putem.Onda poteram konja kasom da bih što dalje odmakao od njega. Zadugo nisamnaišao na releja, tek posle pola časa, a malo zatim naiđoh i na drugoga. Ali natrećoj raskrsnici konj frknu, uzdiže glavu i uspori hod. Napregoh vid da vidimšta se to nalazi na putu... Učini mi se kao klada, kao trup čoveka. Brzo sjašem i

polako priđoh. Napipah epolete... Da nije koji od releja pao s konja?...Prodrmusam ga dobro i tek tada potporučnik Dragoslav skoči.Zapitah ga, zašto je legao nasred puta. Ali on zabio ruke u džepove, sagaoglavu, klati se i ćuti. Dohvatio sam ga za ramena i on jedva progovori: — Nisam mogao više... Legao sam poprečke na putu, i prvi koji naiđe zgazićeme, pa ću se probuditi... Znaš druže... ovo je već treća noć... Je li blizukomandant?Rekoh mu da će za pola časa naići...



146

— Ah, sada sam na konju... Ovo mi je dosta do zore — govorio je protežućiruke.U blizini trećega sela sustigoh vođu releja.Oko ponoći opet sam ostao kao relej na nekom ćuviku, a pred zoru u jednoj jaruzi. Ali među nama je postojao prećutan dogovor i, čim neko zastane, sjaše s

konja, zaveže ga za drvo ili ogradu i onda prilegne pokraj puta. Tako namahove ja sam odspavao jedan čas.Preko dana bilo nam je već lakše. Prolazeći kroz usputna sela, kupovali smohranu, a za konje uzimali smo iz koševa, pričajući da će oni pozadnji platiti.Bilo je prošlo podne kada zastadoh kao relej na raskrsnici jednoga sela. Sjahaosam s konja da bih malo opružio noge, pa se naslonih na ogradu jednogadvorišta. Jesenje sunce je blago milovalo, a vetrić ćarlijao, raznoseći mirisokomišanih kukuruza i zrelog sena. Konj je čupkao travicu i trupkao nogama. — Boga ti, sinko — trže me ženski glas — dođider, da mi skineš jedno burencesa tavana.Jedna simpatična, omalena bakica stajala je iza mojih leđa, podbočena rukama.Pristadoh, vežem konja za ogradu i uđem u dvorište... Priča mi baba da su jojsinovi i unuci u ratu. Čuvala je ona burence vina za svoju decu, pa bi želela daga zakopa, kako joj dušmani ne bi uzeli. Uđosmo u kuću i ona mi pokazalestvice, kako bih se popeo na tavan. Ispod dasaka i starih ćilimova pronađoh prilično bure, da ga jedva izvukoh i dokotrljah do otvora. Pitam je odozgo: imali još koga da pomogne, jer ću ga teško sam spustiti. — Možeš, možeš, sinko, mlad si, zdrav si — hrabri me ubedljivo baba.Prebacih se na lestvice, okrenem se leđima zidu i navaljam bure na vrat, te ga

jedva spustih na zemlju. — Ajde, molim te, otkotrljaj ga iza kuće, i baka će te častiti.Počeh da oklevam, jer može naići moj drug... — Videće tvoga konja, pa će i on svratiti — misli logično baba.Spustih bure niz stepenice, pa ga otkotrljah iza kuće, obazirući se neprestano dane naiđe koji relej. A na redu je baš Aleksandar, pa će posle pričati kako sam se ja zanimao sa babom. A u voćnjaku iskopana neka rupa, kao kupa, i baba miutrapi ašov. — Još samo to, sinko, blago baki, razgrni dole zemlju.

Vidim da me je veliki belaj snašao, a i onako sam umoran da jedva stojim. Amislim opet, ne mogu je ni ostaviti samu sa buretom. Ako naiđu pešaci, sve bi joj popili.Dohvatim ašov i počnem kopati. Taman bejah gotov, kada se začu topotkonjskih kopita i neko se zaustavi pred kućom. Čujem kako Aleksandar razgovara sa babom, te izađoh i ja. Pričam mu tada kako me je baba zamolila da joj zatrpam jedno bure ali ne govorim za svoje ranije nevolje. Zamolih ga da mi pomogne, koliko tek da i njega uvedem u ove „babine poslove“. Dohvatismo



147

obojica bure i spustismo ga. Ja se nađoh u nekom poslu, a on poče da nagrćezemlju. Tek će me on zapitati: – A je li, ima li što mlađe u kući?Rekoh mu da sem babe nisam nikoga drugoga video. – Nisam toliko mlad da i babama činim usluge — pa otrese prašinu i pođe.

Na izlazu sretosmo baku, koja držaše jednu veliku flašu punu vina.Onako s nogu, a na prazan stomak, nategosmo flašu, te je ispismo do dna. Akada Aleksandar zamače, ja se vratih, te babi zatrpam bure i onda iziđem na put.Bio sam lak i veseo, a kada rukom prevučem preko lica, čini mi se kao danekog drugog milujem. Nešto se neobično događa u meni. Dok sam još biosvestan, pojahah konja.Pred sobom kao da vidim jednu belu tačkicu, sve veća, izgleda mi kao da sekotrlja, narasta kao ogromna kugla. Mučno mi je... hoće da me zgnjavi, ali ja pokušavam da se sklonim, i moj se konj okreće u mestu... A ona neman je blizu,iz nje nešto nakostrešeno štrči i u poslednjem času uvideh da su to brkovikomandanta. U strahu okretoh konja i u trku pobegoh.Taman se zaustavih, stiže me ađutant. — Pratio me komandant da ti kažem, da se tako služba releja ne vrši.Ali usled klaćenja na konju, ono vino pokulja mi i na nos i na usta, a probi mehladan znoj. — Nesrećniče!... Ti si pijan! Nismo smeli da zaustavimo konje, jer bi nas stigao komandant. Ja se još jednodva puta nakretoh preko vrata konja... Tada mi laknu. Ađutant mi dodade

čuturicu sa vodom, te isprah usta, a ostatkom se umih. Sada sam bio potpunotrezan, i ispričah mu šta se dogodilo.A kada se vratio komandantu, čujem posle da je rekao kako me je uhvatilanesvestica od dugog nespavanja i napora. Ali ipak uveče na odmoru, izvrdavaosam između konja i topova da se ne sretnem sa komandantom.Sutradan rano, zorom, nastavljen je marš...Posle podne stigosmo u Mladenovac. Na ulazu sretosmo vojnike iz prve baterijenašega puka, koji pričaju da im je na Kosmaju zarobljena baterija, i da je dostavojnika izginulo.

Služba releja je završena...Zanoćili smo izvan varoši, a izjutra, upućeni su hitno na Kosmaj jedan pešadijski puk i moja baterija...

„NAZDAR... NAZDAR“



148

Pričaju da su Kosmaj branili trećepozivci, a da su ga Austrijanci osvojili na prepad. Tu je zarobljena i jedna naša baterija. Ali odmah je pristigao jedan puk prvoga poziva, odrobio je bateriju, ali ne može još da potisne Austrijance savrha.Stigosmo u podnožje Kosmaja. Sa vrha dopire živo puškaranje. Pošto je već

pao mrak, komandant pešačkog puka reče komandiru da za noćas ostanemo gdesmo a sutra će on videti gde će nas upotrebiti. Naiđe Milan iz prve baterije, koja je zarobljena, pa nam priča: — Bili smo postavljeni ispod samog vrha na jednom platou. Te noći nismoimali borbu, bila je tišina i ništa nije nagoveštavalo da će ujutru biti neke gužve, pa se i pešaci, one čiče iz trećega poziva, nisu nadali... A mene su cele te noći jele vaške... — Mezetisale te — upade Aleksandar. — Jest, ali pred zoru nisam mogao više da izdržim već se dignem. Skinem bluzu i rešim se da ih potamanim... Kad pripucaše puške. Komandir izlete izrupe i odmah poče da komanduje. Ja onako u košulji, sa bluzom u ruci, pritrčimtopu. Uto grunu jedan plotun i sa naše leve Strane ugledah kako se zaplavi poljana... „Na karteč!“ — viknu neko. „Prednjaci brže!“ — viču drugi. Kroz bateriju zviznuše kuršumi... dva poslužioca sa četvrtog topa padoše. I dok punilac izvuče ašov iz zemlje, oni se približiše na pedeset metara. Top opali.,.Oni prilegoše. A otuda jure prednjaci i naleteše na njih. Jedna za prega se sručina gomilu, ostali najahaše jedni na druge. Austrijanci pripucaše u tu gužvu itada komandir viknu: „Vadi zatvarače!“Dotle pamtim. Ali kako sam se sručio ovde u selo, to ne mogu reći. Znam samo

da sam video gore kada jedan upre pušku u mene... — Dakle, zahvaljujući vaškama, ti si spasao svoj život... — Sigurno si tada osećao veću tremu nego kad u ajncu vučeš na sedamnaest — upade Aleksandar. — A bogati, dobro me podseti — i Milan se maši za džep, izvuče karte i počeda ih meša. — Karte poneste, a topove ostaviste — dira ga Milutin. — Šta ćeš, Učo, mora čovek da misli i na dušicu svoju. Dede podeli — pružikarte Aleksandru, i dok ovaj žmirkavo gleda, pomerajući lagano donju, Milan

objašnjava: — U ratu, Učo, nemaš šta da misliš. Jer zašto bi postojali ovolikisilni štabovi... Njihova jedina dužnost je da se staraju kako ćemo mi da poginemo...I dok su zveckali groševi i dinari, gore na položajima prašte puške, a povremeno pisne i poneki kuršum iznad naših glava. Ali mi sedimo iza jedne,kuće, pa smo sigurni kao u tvrđavi.Ujutru je komandir pošao u izviđanje. Sobom je poveo Milutina i mene, a sanama pođe i Milan svojevoljno, da bi video svoju bateriju. Donekle smo mogli



149

jahati. Ali iza jednog grebena zazviždaše kuršumi, te brzo sjahasmo i pođosmo peške. Išli smo prvo kosinom, po blagoj uzbrdici. Svakoga momenta zaziremood kuršuma što, odbijeni od zemlje, zafrču iznad naših glava... Kretosmo pravonaviše i jasno razaznajemo praskavi pucanj austrijskih pušaka. Sada smo umrtvom uglu. Ali sa zebnjom pomišljamo na onaj hrbat iznad nas, sa koga se

vidi baterija i gde zvižde kuršumi sa svih strana... Nešto od napora, ali više oduzbuđenja, srce je snažno udaralo. Na ovome prostoru se vide razbacanevojničke stvari: čuturice, torbe, negde ostavljena puška sa nataknutim bajonetom, krvavi zavoji...Zastadosmo da se odmorimo. Ovako sa visine, vidimo dole selo, malo ravnice,razaznaju se komore i municiona odeljenja. Malo dalje, u onoj plavkastojizmaglici, nalazi se slobodna, mirna zemlja, gde ljudi obavljaju svoje redovne poslove... A pred nama, odmah iza grebena, ljudi se besomučno ubijaju i mnogiumiru u ropcu, bez pomoći. Pred ovim tragičnim i smrtonosnim trenutkomuozbiljio se čak i Milan, pa će reći: — E, ljudi, ako majka proklinje sina, neka samo kaže: dabogda bio pešak. — Zaista — veli komandir — i niko im docnije ne odaje priznanje koje suzaslužili svojim radom i svojim patnjama... — Videli ste posle balkanskog rata — reče Milutin — kako mnogi bez ruke ilinoge prose. A ko je prihvatio te ljude?... Međutim, evo tih heroja, koji suistavili svoje grudi čeliku, da bi se docnije kitili ordenjem zabušanti... Gde suone profesionalne patriote, koji raspaljuju i traže rat po beogradskim ulicama?... Nigde jednoga ne videh celoga rata... — Hajdmo! — reče komandir i mi se digosmo.

Pod samim grebenom ugledasmo mrtvo telo jednoga pešaka. Ležao je poleđuške, lice mu je obraslo u prosedu bradu, a oči otvorene i staklasto sjajne,kao u punjene ptice. Obiđosmo mrtvo telo, osećajući potajnu jezu, i požurismo... Ugledasmo bojno polje.Ležali su mrtvi na svima stranama između polomljenih pušaka i razbijenihstvari, skotureni, opruženi, sa raširenim rukama, ili licem zarivenim u zemlju.Pred nama su topovi rastureni u neredu, kao stara gvožđurija, a pred njima pobijene šestorne zaprege, pa se trupine konja iznaduvale i kopite visoko štrče...Preko topa presamićen leš, sigurno artiljerca... malo dalje opet leš, izvađene

granate, rasturene čaure, torbe... Onda gomila leševa, naših vojnika iaustrijskih... A pedeset metara od topova, ostatak živih polegali iza kamenja i plitkih rovova i pucaju.Komandir se obrati meni: — Ne sme se Ni pomisliti da izvodimo ovde naše zaprege sa topovima. Ostajenam jedino da se ti sjuriš u susret bateriji i narediš da poslužioci poskidajuzatvarače sa naših topova, pa da ih namestimo na ove napuštene topove.



150

Baterija se kretala za nama. Vojnici su brzo skidali zatvarače i sa ovim teretomkretoše samo poslužioci uzbrdo. Začu se tada ubrzana puščana paljba isprednas, a odnekud i sa strane. Uviđaju i sami vojnici koliko su ovo kritični trenuci, pa žure zadihani, znojavi. Bez predaha stigosmo Do komandira. On naredi daoni sa svojim poslužiocima pritrče onim topovima, nameste zatvarače i odmah

otvore paljbu na najviši kamenjar, gde se nalaze neprijateljski vojnici. Dodade još da posluga četvrtoga topa ostane kao rezerva, ako bi neki od vojnika naovome putu pao... — Posluga prvoga topa sa mnom, napred! — i komandir prvi skoči, zalete sedesnokrilnom topu, a za njim i šest poslužioca.Potrčasmo i mi ostali. Bila je večnost pretrčati taj prostor obasut kuršumima,koji su prštali po zemlji, zviždali oko glave... Sa svakim korakom je rasloosećanje straha... Jer se gine, i nikad više života, sunca. A oni mrtvi kao da nasvuku, i mi kao da ne odmičemo, već stojimo... a neprijatelj .nas gađa, sadanišani, samo što nije opalio, ah, bože... još nekoliko koraka... neko jauknu, alimi se tada sručismo na gomilu iza topa i kare. I prva misao je bila: živ sam,živ... — Brže, dajte ga ovamo — vikao je nekome Trailo. — Puni odmah!Tempirači dovukoše Jankulja, koji je stenjao i škripao zubima od bola.Zatvarač škljocnu... Urlik se razleže planinom, a pred nama na dve stotinemetara, iz onoga krša, polete kamenje uvis... I prvi top poče da dejstvuje.Vojnici nišane neposredno. Ga đali su bez komande, podsticani unutarnjomvatrom i nezajažljivim besom.

Iz onoga krša zabeleše se najednom peškiri i marame, naši pešaci poskakaše izsvojih zaklona i u nekoliko skokova uspeše se... — Prekini paljbu! — povikasmo i iziđosmo ispred topova da posmatramo predaju neprijatelja.Sure i plave bluze izmešaše se... Razleže se otuda: „Nazdar, nazdar“... Ali ipak,njihove cokule su mnogo bolje od iscepanih opanaka i, posle srdačnog pozdrava, svlače Česi cokule, „darujući“ naše vojnike. A i telećaci im nisu više potrebni, te ih tovare na svoja leđa naši pešaci... Da odmognu Česima, a i sebemalo da snabdeju. Na tu opštu razmenu otrčaše i artiljerci... Malo posle silaze

zarobljenici u surim iscepanim šinjelima, dok se Tanasije šepuri u jednoj bundi,sa lulom u ustima.Tužno gleda ranjeni Jankulj i veli: — Gde nađoše baš sada da me rane!A ranjen je u nogu. Tanasije mu predade na poklon jedan telećak. Na krvavom razbojištu je ovladalo veselo raspoloženje. Odnekud sa desnestrane teraju pešaci buljuk zarobljenika, koji veselo mašu, jer su se najzad i onispasli muka. Samo oficiri, po svoj prilici mađarski, gledaju mrgodno,



151

pokušavajući da i sada održavaju neku disciplinu među svojim vojnicima. Alismeju im se sada u lice Česi... Pojavi se i komandant bataljona, koji odmahnaredi da se zarobljenici svrstaju i komandu nad njima preuzme jedan narednik Čeh. Zarobljenici uređeni po četvorica kretoše, bez oružja i spreme, laganonizbrdo.

Na položajima ostadosmo samo mi artiljerci, sa onima mrtvim.Kretosmo da razgledamo razbojište. Neobjašnjivo nam je otkud onih dvadesetmrtvih naših i austrijskih vojnika, gotovo na gomili. Neki još drže stisnute puške. U onom kamenjaru između mrtvih ječe ranjenici. Komandir prati hitnoordonansa da pozove bolničare, ako ih gde ima... Mahom su ranjeni u glavu, iliu grudi i bolni jauci neprekidno dopiru do nas. Vojnici vade svoje zavoje i previjaju jedne, drugima podvezuju ruke da im ne bi oticala krv. iza jedne steneležao je na leđima jedan naš pešak, gotovo dete, sa velikom ranom na čelu. Bio je još živ i neprestano je mahao nogom. Vojnici ga gledaju i ćute, niko ne smeda mu priđe...Bilo ih je sa raznesenim grudima, drugi su ležali nepromenjeni ali nepomični,kao da su zaspali. Ležalo je šest naših vojnika sa licem naslonjenim na kundak,kao da nišane... Bili su nemi... i ukočeni. Jedan lakše ranjen pešak nam objasnida su oni poginuli još juče, svi na jedan mah, od jednoga šrapnela, koji jeeksplodirao iznad njih. Među njima se nalaze dva rođena brata. U svih je licemrtvački bledo a samo jednome je iz usta tekao mlaz krvi, pa se prelio prekoruke i kundaka.Iz nizine, tamo negde oko sela Nemanikuća, dopirali su pucnji pušaka. Vidimokako plave bluze poterane našom pešadijom beže putem, a neki nagrnuše u

jednu kuću pokraj puta, sigurno da se tamo zaklone. Komandir naredi da ljudina rukama izguraju jedan top na sam vrh, i vojnici uzeše na nišan onu kućuodakle su Austrijanci davali sada snažan otpor. Posle nekoliko metaka, jednarazorna udari posred krova i iz kuće istrčaše samo njih nekoliko, ali dočekani puščanom vatrom, svi padoše jedan za drugim.Bolničari su već stigli i uz pomoć jednoga voda pešadije prikupljaju ranjenike.Dugačka kolona seljačkih kola škripala je lagano nizbrdo, odnoseći ranjenike...Iz rovova i šume donosili su mrtve, pa ih ređali jedne pored drugih...Suton se spuštao i vetar poče duvati planinom, zavijajući na mahove kroz

ogolele grane, kao posmrtna pesma onoj beskrajnoj koloni mrtvih vojnika...Šćućureni iza topova i kara, vojnici su ćutali kao da se boje blizine onolikihmrtvaca, kojim je okružena naša baterija. Neko reče: — A onaj jadnik još maše nogom... — A boga ti! — Bolničari ga već stavili među mrtve, jer kažu i tako će umreti.



152

NAŠA ZEMLjA JE SLOBODNA

Gledajući sa one visine, nigde se nije mogao videti neprijateljski vojnik... Anaše patrole krenule su jutros rano.

Silazili smo kroz šumu, gde se osećao miris već svenulog lišća i vlažnemahovine. Pusta tišina i neki svečani mir ovladao je prirodom. Štrče oguljenastabla i prelomljena drveta, svedoci okršaja, a ovi šiprazi još kriju granamasvojim mrtva tela ratnika. Vidimo nečije noge samo, ali ljudi ni glave neokreću. Kao što ne gledaju ni one trule panjeve pokraj puta, obraslemahovinom.Izišli smo na drum. Prođosmo pored one kuće u koju je juče udarila granata.Pritrčavaju vojnici, i dižući ruke u znak čuđenja i groze, napuštaju ovu kućusmrti. Na podu, jedni preko drugih ležali su obezglavljeni i unakaženi leševiaustrijskih vojnika uvaljani u duboku lokvu krvi. A po zidu videle se tamnemrle i ostaci ljudskih mozgova. Težak zadah smrti sukljao je kroz razbijene prozore.Išli smo lagano, prolazeći kroz sela koja su bila pod vlašću neprijatelja. Izašaonarod i kliče oslobodiocima, a žene još i plaču od radosti. U selu se nigde nezadržavamo. Vojnici samo zastanu da prime ponude koje posle dele međusobom.Već je dan na zahodu... Prenoćismo nasred druma, pripravni svakoga momentaza dejstvo.Sutradan polazimo rano. Već oko podne sustigosmo ih. Borba je bila očajna.

Oko jednoga ćuvika tuklo se na život i smrt. Kažu da on dominira nad dalekom pozadinom neprijateljskom. Osvojiše ga pešaci. Ali Austrijanci ga povratiše posle pola časa, a naši pešaci se sjuriše u neke privremene zaklope, na tridesetmetara od neprijatelja. I tako na domaku bajoneta, uz prasak bombi, ginući naobema stranama, provedoše dugu noć... Rano zorom naši kidisaše na bajonet iovladaše. I streljački stroj kao otkinut sa kakve opruge otisnuo se vratolomnom brzinom preko polja, njiva, dolina i bregova. Po prethodnom sporazumu trebalo je da naši pale vatre, da bismo videli na kojoj se visini nalaze. A vatreni talas sevaljao... Taman da otvorimo paljbu ispred onoga dima, kada daleko ispred nas

bukti vatra i mali pešaci gamižu kao rojevi uz neku kosu. Jurili smo galopom zanjima, negde smo ih i prestigli i onda vidimo, kako smo ušli u klin a sa svihstrana prašte puške, gore sela, gruvaju topovi. Gađali smo sa druma i levo idesno i zaprečavali put izbezumljenoj gomili austrijskih vojnika, koji su bacali puške i uzdignutih ruku čekali pešake. Kao ogroman talas koji je probio brešu, pa bez milosti ruši pred sobom, tako je jurila pešadija ponesena osvetom,gnevom i zanosom, dok je razrivena carska vojska bežala obuzeta ludačkimstrahom.



153

I tek na padinama Avale, pred unapred spremljenim otporom, zapljusnu snažnoovaj talas, pa se zaustavi. Tu smo se poravnavali i prikupili, pripremajući se zaodlučan i poslednji napad.Bio je sumrak i počela je sipiti hladna jesenja kiša. U bateriju stiže ordonans izdiviziona, koji donese zapovest da se odmah javim komandantu diviziona za

ordonansa izviđača, pošto je toga dana poginuo oficir izviđač. Iako je to bila bliska komanda, činilo mi se da idem negde izvan sveta.Po kiši i mraku jahao sam preko nekih potoka, po glibu, preko polja i kroz nekasela, dok me ordonans ne privede jednoj jazbini, i reče: — Eto, tu je komandant.Bilo je blizu ponoći. Pri škiljavoj svetlosti lampe, sedeo je komandant sa još jednim pešadijskim oficirom, za koga mi posle rekoše da je komandant pešačkog puka. Prijem dužnosti je bio po svima pravilima mirnodopske službe.Po svršenom raportu u pola noći zavukoh se i ja u jednu obližnju rupu i zaspah.Dužnost moja kao ordonansa izviđača bila je da jurim od jedne do druge baterije, da tražim po poljima komandante bataljona, da izviđam puteve bez predaha i odmora dokle konj ne padne poda mnom.Čujemo da je Torlak oslobođen. Sada se samo vode čarke sa slabim prestrašenim zaštitnicama, koje posle prvih pucnjeva beže, ili se predaju.Sa jednoga brežuljka ugledasmo Dunav i uskliknusmo od radosti, kao davidimo obetovanu zemlju. Jer tu je granica i kraj naših muka.Komandant me tada pozva i naredi da najhitnije krenem ka jednom selu u blizini Dunava, da odatle izbijem na neko Milićevo brdo i tu osmotrim položajeza bateriju.

Kretoh sa jednim ordonansom. Iziđosmo na glavni put i produžismo kasom,nadajući se da ćemo stići neku pozadnju pešačku jedinicu. Ali naskoro prednama se ukaza selo, te pođosmo hodom.Vidimo da se u selu odigrava nešto neobično. Narod trči, dovikuje se... A naglavnom putu kuda mi idemo sakupilo se mnoštvo naroda, pa okrenuto nama,neprekidno maše maramama. Mi neodlučno zastadosmo... Ali gomila krete nanašu stranu. Već se čuju uzvici: „Živeli, živeli, živela srpska vojska!“ — Kome to viču? — zapitah ordonansa... — U nedoumici se okretoh da vidimima li koga iza naših leđa. Ali na drumu besmo samo nas dvojica. Onda

pođosmo. Narod već trči i mi se najednom nađosmo opkoljeni sa svih stranasvetom, koji oduševljeno kliče, pruža nam ruke, žene plaču i ljube nam krajevešinjela. Hteo bih da zapitam da li je ovuda prošla pešadija, ali od galame nemogu da dođem do reči. Seljaci uhvatili za uzde moga konja i vode nas u pravcu jedne velike zgrade...Rekoše nam tada da smo nas dvojica prvi koji ulazimo u selo. Ja pretrnuh.Zanemeo sam pred mogućnošću da sam ovako goloruk mogao u poslednjem



154

momentu naići na neku njihovu zaštitnicu, kojih ima mnogo na poljima. Ali onemogu i sada naići.Svukoše me s konja. Narod me grli, žene kite moga konja peškirima, pa i menivezuju marame oko naramenica. Uvedoše me svečano u kafanu. Na ulazu mezapahnu miris vruće rakije. Čitave gomile pogača i sira stvoriše se preda mnom,

još mi dadoše i pivsku čašu punu vruće rakije. Onda se diže jedan da minazdravi. Narod ga neprestano prekida uzvicima: „Živela vojska!“ — a jakrišom pogledam kroz prozor, da me ne iznenadi neka patrola austrijska.Kucalo se čašama, rakija se razlivala. Narod peva od sreće. Pošto mi održašedva do tri govora, uviđam, onako malo zagrejan rakijom, da i ja treba nešto dakažem.Digoh se, pa mi se učini kao da letim. A pred očima mi sve ružičasto inasmejano. — Čujmo, čujmo! — viče narod. — Braćo... — Slučajno bacih pogled kroz prozor i kao da se skamenih odužasa. Ama lakše bi mi bilo da sam video austrijsku patrolu... Ugledahkomandanta diviziona i njegovog belca.Kao da se od smrti otimam, skočio sam preko stola. Čaše se ispreturaše. Zamnom potrča ordonans. Progurasmo se kroz narod, koji nas je u čudu gledao, pojahasmo konje, i, onako okićeni peškirima kao da smo na nekoj selačkojsvadbi, poterasmo u galopu ka Milićevom brdu. Da mu samo izmaknem saočiju.Izvan sela na uzbrdici usporismo misleći da su seljaci zadržali komandanta. Ali,na naše zaprepašćenje, ugledasmo ga da nam se približuje. Mi polegosmo po

konjima... Peškiri su lepršali pozadi nas. Već smo blizu vrha, ali još uvek čujemo topot kopita komandantovog belca. Tu smo na vrhu, dalje se nema kud.Sem u Dunav. Okretoh konja i u galopu priđoh komandantu: — Gospodine potpukovniče, nalazimo se na Milićevom brdu... Neprijatelja pred nama nema više.Gledao me je strogo nekoliko momenata, zatim spusti pogled na moja ramena,sa kojih su lepršali peškiri i jedan kraj njegovih usana razvuče se u osmeh. Nasmejah se i ja. — Naredniče, naša je zemlja sada slobodna. idi u selo da nađeš stan i budi

voljno. — Razumem! — pa zabacim šajkaču na jedno oko, opustim dizgine, i zajednosa ordonansom zapevam iz sveg glasa:Dunave, Dunave, tija vodo ladna...Sutradan je kominike Vrhovne komande glasio:„Na teritoriji Kraljevine Srbije ne nalazi se više nijedan slobodan neprijateljskivojnik.



155

POD KRSTOM



156

POZADINA SLAVI NAŠE USPEHE

Predeli su se videli kao kroz kakvu koprenu. Krupne pahuljice snega vejale su.

Leteli su čitavi pramenovi, kvasili zemlju i vojnike ili se zadržavali na njima, tesu ličili na patuljke iz priča... To je bila vojska koja je pobedila jednu carevinu.Vojnici nisu imali izgled pobedničkih rimskih legija. Pogureni i promrzli gazilisu blato, dok su glave komordžija virile izvan arnjeva i sa noseva njihovihkapala je voda.Posle uspele ofanzive, vraćali su se rastureni, detaširani delovi u sastav svojih jedinica na Banjičkom polju, kod Beograda. Neka izmaglica, izmešana sa dimom OD mokrih panjeva, razvlačila se svuda,gušila I štipala za oči. Šatori se videli na sve strane. Oko vatri sedeli oficiri sazadignutim jakama od šinjela, dok se vojnici razmileli po Banjičkom polju kaomravi. Na licima ljudi ogledala se zamorna primirenost, kao posle neke strašne oluje, ukojoj se mogao i život izgubiti. Posle toliko vremena danas su prvi put skinulispremu sa konja. Životinje se stresale, izduživale vratove, onda okretale glaveunazad, i, kao čudeći se, posmatrale ljude.Pojahasmo do Beograda. Putevi zakrčeni komorom i vojskom koja se krećenegde u suprotnom Pravcu. Pored puta leže popaljena austrijska kola inaduvene lešine konja. Sretamo i grupe vojnika koji razdragano pevaju:Došo Švaba sve do Ralje

A od Ralje nikud dalje... — Tek sada, kada smo oslobodili Beograd, osećam zamah naše pobede — veliMilutin uča. Isturili smo im prestonicu pod nos, a ne mogu ni prstom da jedirnu...Suton je. Ulice mračne, prozori neosvetljeni. Pred jednom kućom ugledasmoveselu grupu ljudi i žena. Vratio se sin pa ga majka grli i ljubi. I komšiluk sesakupio pred kućom, i svi žele da stisnu ruku ratniku.U lokalima žmirkaju lampe ili sveće. Unutra žagor. Zdrave se poznanici i pitajugde je ko bio. Raspituju se za smrt druga ili prijatelja. Onda, za srećna viđenja,

kucaju se čašama, nazdravljaju i nakreću naiskap. Zadah vina i rakije izmešansa dimom duvana prosto guši... Pred drugom kafanom povezani konji za drvetana trotoaru, a iznutra dopire pesma pijanih ljudi. Iz jednih kola pokriveniharnjevima pomoli se jedna glava. — Druže, gde je, slave ti, ta Banjica?Po glasu, koji liči pomalo na zapomaganje, reklo bi se da dugo vremena lutaju po mraku beogradskim ulicama.



157

— E, da ti kažem — odgovara neki polupijani glas sa trotoara. — Vrati se naSavu, onda se okreni na jug, i teraj, teraj, teraj, pa ćeš pravo na Banjicu.Ona glava izgubi se ispod arnjeva i kola zaškripaše.Hteli bismo do Kalemegdana. Knez-Mihailova ulica pusta. Konji se neprestanosapliću o rupe od granata. Naiđosmo kroz mračne aleje i obresmo se na

kalemegdanskoj terasi. A preko obale, nema pustoš. Samo negde u daljinisvetluca jedna vatrica. Do juče moćna carevina, izgleda nam sada u mračnojnoći kao skrhana.Vratili smo se.Ulazimo opet u kafanu. Nigde praznog mesta. Po podu leže vojnici, a nastolovima njihove starešine. Zatekla ih noć u varoši i ušli u prvu kafanu da sesklone i odmore. Čak i onaj na straži kod vrata, naslonio se uza zid i spava. Neko predloži da se vratimo u bivak na Banjici.Varoš se bila ispraznila. Kopite konje odjekivale su tupo u mračnoj i pustojnoći.Sutradan je komandant izdao zapovest da se niko ne udaljava iz bivaka. Naređeno je da se konji timare i oruđa čiste. — Čudim se da nije naredio i topovsku obuku... Znaš, da ne zaboravimo! — kaže Aleksandar. — Ne brini — smeje se komandir — postaraće se on i za to.Ali drugoga dana je naređen pokret.Posle dvodnevnog marša, zaustavismo se u jednome selu, pokraj železničke pruge, u blizini Beograda. Naš bivak nalazio se kraj ciganskih kuća. Morali smo odmah postaviti straže

unaokolo, da bismo odstranili neželjene goste, koji su kao mušice utrčavalineprestano u bivak i unezverenim pogledom tražili svakojake otpatke.Duvao je hladan vetar. Vojnici naložili vatru oko koje se sakupismo. Tolikovremena krijemo se po rupama i strepimo od svakoga fijuka, pa nam je sadaneobična ova širina i tišina. Zabijenih ruku do laktova u procepane džepove iuzdignutih jaka od šinjela, trupkali smo oko vatre i gazili po blatu. A pustaraskvašena oranica kao tutkalo. Nismo se još dobro ni odmorili, a naređenja su počela da pristižu. Tedezinfekcija odela, te kopanje zemunica za ljude, te podizanje štala za konje, pa

parkiranje topova i kara, dovlačenje građe i drva za ogrev sa četiri časa daljine.Onda beskrajni spiskovi u ne znam koliko primeraka o poginulim i ranjenim, outrošku municije... Zatim te spiskove vraćaju, jer se broj utroška municije neslaže sa spiskom tamo neke pozadnje komande, koja iz dugog vremena vodi pregled i time pribavlja sebi važnost. A neki konj lipsao negde na putu i sada setraži komisijski izveštaj od veterinara i dva oficira, od kakve je bolesti uginuo, išta je preduzimano da konj ne lipše.



158

— Ništa nam drugo ne ostaje veli komandir, već očajan — nego idući put da sezapregnemo mi i vojnici. Ako ko umre, manje ćemo imati petljavine, nego oko jedne kljusine.Onda se upućuje pitanje da li je završen operacijski dnevnik. A mi smo prestalida ga vodimo još od onoga dana kada smo počeli da odstupamo. Nismo imali ni

vremena, a ni na čemu da ga pišemo. Sada ga sastavljamo na brzu ruku, onako po sećanju. A iz naših nepotpunih izveštaja više komande pisaće opet onakokako je njima milo i drago.I večito: „Na nadležnost“. Na kraju, „kola se slome“ na kaplaru Živulju, ili nanesrećnom Tanasiju. Tek tada pusta forma dobije svoju punu važnost.Za to vreme, pozadina slavi naše uspehe. Priređuju se svečanosti, padajuodlikovanja, govori se o genijalnim zamislima. Sve je zasluga pozadine.Pozadina je pisala naređenja, pozadina je prevozila, pozadina je umela da proceni kad treba onih trideset hiljada mladića da poginu, jer je pozadinastrogim naredbama poučavala kako treba poginuti...A mi smo se zadovoljavali skromnim pesmicama, uz čašu vina. Svi su pevaliunisono: zumba, zumba, zumba... a jedan upadao: „Bajonet... fišeklija...šajkača... opanak... pešak... reponja... gegula... — i onda završavali svi uglas:„Ti si ovu zemlju oslobodio.“

SMRT, ŽIVOT... IDU NAIZMENIČNO

Govorilo se, više uzgred, da u narodu vlada pegavi tifus. Za ljude koji su

preživeli toliko smrtnih opasnosti svaka bolest je izgledala beznačajna. Zar smomalo puta priželjkivali bolest, pa ni kijavica ne hte na nas da naiđe! — Brajko moj, drž se samo rakije, pa se ne boj — govorio nam je stari kapetanStanojčić. — Ne idu bolesti na nas. Od toga pate štabovi. A i pravo je. Kad nisurat osetili, neka ih bar drpne taj pegavac.Ali pristizale su sve strože naredbe. Po ceo dan su vojnici parili odelo. Kažu dase bolest prenosi preko vašiju. Zemunice su bazdile na kamfor, kao da u njimaleže rekonvalescenti. Najzad, obustavljena su za neko vreme i odsustva.Kroz selo se svaki čas razlegala zapevka žena. „Stigao glas“ — govorilo se.

Presamićene i podbrađene zastajale bi kad vide vojnika i kukale naglas:„Sine... Rano majčina... Ko mi te uze!“Kao odjek posle one strašne grmljavine topova i pobedničkih poklika, razležese sada zemljom lelek majki, sestara, žena. — To ti je naličje rata — veli Milutin uča.Silazili smo ka železničkoj stanici da vidimo prolaznike, i uz put razgovarali. Narednik Milutin je razmišljao:



159

— Dođe mi neki put, dok sam još u polusnu, vizija onih krvavih borbi. U tom polusvesnom stanju čini mi se da vidim upečatljivije događaje no na javi...Mučno je posmatrati i usplahireni pogled životinje, kad je lovci poteraju sa svihstrana. A tek zamisli ljude koji se ubijaju. I još biraš, pa nišaniš, koga ćeš. Kaoda na onoj strani nisu ljudi.

— Isto tako i oni nas nišane — kaže Aleksandar. — Ama svejedno... Reč je o ljudima uopšte, o tom Čoveku, koji se smatra kao jedino svesno biće na ovoj planeti. A oni se ubijaju kao zverovi. Ko može daubedi ovu majku da je njen sin trebalo da pogine... — Pa ništa! — upade opet Aleksandar. — Da nisu poginuli, oni bi pomrli.Danas, sutra, prekosutra. A i onda bi žene isto ovako kukale. Gl’aj si posla,Učo! — ide Aleksandar za svojom logikom. — Vidi ga sad! — ljutnu se Milutin. Zatim poče živo: — E, molim lepo. Tikažeš, svi ćemo umreti. I ti ćeš umreti. Je li tako?... E, kad je takva i takva stvar,onda izvadim ja lepo revolver, priđem tebi, pa u grudi: cap, cap, i gotovo!...Milutin dva puta udari Aleksandra prstom u grudi. Aleksandar se čisto narogušii zastade. Kao da je ono Milutinovo: cap, cap, i uz to udar u grudi, u svestiAleksandrovoj izazvalo živu predstavu. — Koga bre? — Molim, ti ćeš i onako umreti, pa zašto da se mučiš?! - govorio je Milutinlikujući.Milan iz prve baterije zasmeja se glasno. — Eto, pa zato, molim vas, i ratujemo!... Vas dvojica, koji ste u istoj bateriji,niste u stanju da se sporazumete o jednom pitanju koje podjednako tišti i jednog

i drugog. A hoćete da se milioni ljudi raznih rasa i plemena sporazumevaju preko graničnih kamenova. Eto ga voz, požurimo!...Stigosmo nešto pre dolaska voza. U ovom selu izlazak na stanicu bio nam je jedina razonoda. Uskoro ulete u stanicu lokomotiva, vukući za sobom veliki broj teretnih vagona, i na kraju nekoliko putničkih. Jedan železničar u vojničkojuniformi išao je žurno, udarajući o točkove vagona gvozdenim čekićem. Nastaničnu ogradu popela se deca, a kroz razređene letve čak i neki pas promolioglavu.Iz poslednjeg vagona iziđoše nekoliko oficira i dva đaka narednika, koliko da

opruže noge. Obojica su bili moji školski drugovi. Pozdravismo se srdačno.Kažu da su i oni iz one đačke čete u Skoplju, pa su ih pred ofanzivu razmestili po raznim pešačkim pukovima. Za nepunih deset dana izginulo ih je gotovo polovina. Pričaju kako su sada putovali nekim službenim poslom... Iz našegamesta sve što gamiže otišlo je u rat. Ostao je ćopavi sin onoga bakalina preko puta crkve i, vele, pare je napravio. I još nekoliko gazdaških sinova, kojiliferuju vojsci brašno... Sa neskrivenom zavišću govore o životu u pozadini.



160

— Imadosmo, ne znadosmo. Izgubismo, poznadosmo — veli sa izvesnomtugom narednik đak Tasić. — Da me nešto sada puste kući, znao bih da živim. — Je li, bogati — obrati mi se narednik đak Vukosavljević — zar nisi mogaodobiti odsustvo?Pogledah ga začuđeno i slegoh ramenima.

— Znaš valjda... odsustva su privremeno ukinuta. — Znam... ali u izuzetnim slučajevima — on me značajno pogleda. Neka slutnja zakovitla u meni. Pogledah ga u oči ne bih li razumeo smisaonjegovih reči. Jedva savlađujući se usiljeno ravnodušnim glasom progovorih: Ne razumem... Hvala bogu, zdrav sam. — Zaćutao sam. Predosećajući nesreću, plašio sam se da ga pitam dalje.Ono jes... glavno je zdravlje. — On obori pogled i poče sabljom da buši zemlju.Gospodo, izvolte u kola! — viknu kondukter. Ne mogadoh više. — Čekajte... izgleda mi da vi nešto krijete od mene?Oni se zglednuše. — Ovaj, pa što nisi tražio odsustvo da prisustvuješ sahrani tvoga oca? — Pojma nemam... Kako... otac! — uzviknuh preneražen.Objasnili su mi izvinjavajući se što moraju baš oni da mi kažu. Umro jeonomad. Juče su ga sahranili...Zanemeo i zbunjen, stajao sam oborene glave, naslonjen na ogradu. Teško mi je bilo što više nemam oca, žao mi je majke, plakao bih, ali su tu oko mene ljudi.Gutam pljuvačku i grizem usne.Lokomotiva pisnu. Gvozdeni kolos se zanija, krete i uskoro poslednji vagon

prolete i kao da mi izvuče suze iz očiju.Milutin me blago dirnu po ramenu i povede u bivak. Pričao mi je nešto,verovatno me tešio. Ali moje misli bile su daleko.Rešio sam da iziđem komandiru na raport i zatražim odsustvo.Saopštih mu. Na licu ovoga dobroga čoveka video sam sažaljenje i on mi pružiruku u znak saučešća. — Ali ja nemam prava da sada dajem odsustva. Znaš... zbog zaraze ona suobustavljena. Uostalom, pitaću komandanta... Posilni, daj mi sablju i rukavice.Komandantov stan je bio u blizini našeg. Pođoh sa komandirom. Ja ostadoh

pred vratima, a komandir uđe u sobu komandantovu. Čuo sam saopštenje mogakomanira, i kratak odgovor komandantov: — Sada odsustvo, kada je naredba jasna za svakoga! Ne može!Komandir iziđe i samo sleže ramenima. Kada se odmakosmo, on mi reče: — Čuo si, svakako. Pokušaj, najzad, sam.Vratio sam se u divizion i preko posilnoga prijavio se komandantu. Iako u mucii bolu, ipak sam zatezao bluzu. Komandant se pojavi na vratima.



161

— Zar ti ne znaš kako se komandantu izlazi na raport! — gledao me je strogo.Onda mi okrete leđa. — Razumem! — odgovorih bez smisla i pozdravih. Ali ništa razumeo nisam.Stajao sam i dalje ne znajući gde treba sada da idem. Ađutant me pozva u svojusobu.

— Trebalo je prvo meni da se javiš... Pričekaj.Malo posle vrati se i reče da idem komandantu. Naprezao sam se da priberem misli i ponavljao prve reči koje ću izgovoriti.Komandant je sedeo za stolom i, čini mi se, gledao neku kartu. Kad sam ušao,nije me ni pogledao. Otpočeh: — Gospodine potpukovniče, na raportu sam... — Znam! — prekide me komandant, pa se diže od stola i unese mi se u lice. Jazaćutah. — Razumej, mi smo sada u ratu, gine se na sve strane, poginućemomožda i mi. Otadžbina je preča od tvoga oca. Žalim... ali ne može. Na svojemesto!Već po navici odgovorih: „Razumem!“ Ali sam odmah uvideo koliko je togrubo od moje strane. Očajan iziđoh iz sobe. Sem saznanja da sam izgubio oca,uviđao sam kako su me ljudi lišili svake volje i bez potrebe ugušuju i mojaintimna osećanja. Kao da hoće da mi dokažu da između mene i onih konjavezanih za poljsku konju šnicu ne postoji nikakva razlika. A nemoćan sam da ihubedim da tako ne treba da bude. I slomljen tugom, srušio sam se na slamu uzemunici.Posle duševnih napora obično nastupa neko stanje obamrlosti, a misli kao da serasplinu. Svirao je trubač „zbor“, i kao kroza san čuo sam žagor ljudi, ali sam

prema svemu bio ravnodušan. Komandir me nije dirao. Malo sam se primirio.A i šta bih drugo mogao... Neko je obilazio oko zemunice. — Zove vas komandant — upade ordonans iz diviziona.Još mi je isuviše bio u svesti onaj njegov strogi lik i nakostrešeni brkovi. Išaosam nevoljno. — A, došao si. Dobro... Pošto ti se desio taj slučaj, to se obrati ađutantu da ti dadozvolu. Ovo pismo predaćeš mojoj gospođi. Ali određenog roka u desetčasova da si ovde. — Onda se uozbilji. — Jesi li razumeo? — Potvrdih. — Štasi razumeo?

— Gospodine potpukovniče, razumeo sam, da određenog roka u deset časova budem u komandi... — Jer ako zadocniš, bićeš izveden pred ratni sud. To dobro upamti. Srećan ti put!Objava je bila već gotova. Glasila je na sedam dana... U komandu sam moraoda se vratim sedmoga dana u deset časova. Ađutant mi tada reče da jekomandant pre pola časa dobio izveštaj da mu je žena rodila kćer i tim povodom me sada šalje. Bio sam isuviše zanesen, da nisam ni mogao da



162

razmišljam o ranijim rečima komandantovim, kad mi je strogo rekao:„otadžbina je preča od tvoga oca“. Ali svejedno. Stegao sam objavu i potrčaona stanicu da uhvatim voz.Pričala mi je mati da je otac presvisnuo. Otkako je počeo rat po cele noći nijespavao. Onako star i izmučen dizao se nekoliko puta prekonoć i posmatrao kroz

prozor vojsku kako odlazi. Bio je zamišljen, i krišom je uzdisao. Da li je to bilatuga što je neprijatelj počeo da osvaja otadžbinu, ili žalost za onim mladimljudima koji se možda neće nikad više vratiti, ili bol i strepnja za sinom... tek jedne noći, iznenada, sklopio je oči zanavek moj dobri otac.Mati i sestra, pribijene jedna uz drugu, tiho su jecale.Krišom sam grcao i šetao krupnim koracima po sobi, da bih prikrio svoju tugu.A metalni zvuk čeličnih mamuza opominjao me da sam vojnik, ratnik, kome ne priliče suze. I sa dosta pouzdanja tešio sam ih.Oko podne otišao sam na očev grob. Po nekoj čudnoj asocijaciji tu se setih dase komandantu rodilo dete...Izdaleka čuo sam veseli žagor. Cika detinja ispunjavala je kuću radošću. Rodiose čovek... Smrt, život... idu naizmenično, da mi u jednome trenutku beše čudnozašto se i taj svet toliko raduje.Primirili smo se i mi. Mati me je stalno pratila pogledom. Iako u tuzi, u njenimočima video sam i zračak sreće. Zadovoljno je poslovala po kući.Bila je baš izišla. Naslonjen na prozor pušio sam i mislio. — Šta si se zamislio? — zapita me sestra. — Žao mi je majke. Ona ostaje sada sama. — Ne žali je. Ona je sada ipak srećna. Koliko su puta njih dvoje govorili, kako

bi rado umrli da si samo ti živ i zdrav. Ti si se vratio. Njen je san sada ostvaren.I, od onoga časa kada te je videla, ona se preobrazila.Izgleda kao da sam prisustvom svojim popunio prazninu koja je nastupilasmrću očevom. Ali začudo, i ja sam nešto spokojan. Možda i zato što nisamvideo oca na odru. Sve mi se činilo kao da je nekuda otputovao. Ili sam moždaogrezao u grozotama rata, pa sam otupeo prema jadima života. Tako poneki putmi izleti zvižduk sa usana, pa se najednom trgnem. A bivalo je trenutaka kadsam se osećao nelagodno u kući. Mesto me nije držalo. Naviknut na stalne pokrete preko polja i planina, nošen uvek vihorom ljudi, čini mi se, bio sam

izbačen iz ove svakidašnjice domaćeg života. Neka pritajena želja vukla meopet drugovima. Bilo je nečeg nerazdvojnog u životu, pa i u smrti sa timljudima, što me je privlačilo kao magnet. Razume se, krio sam ta svojaosećanja, jer ako bih pokazao, još više bih bola naneo svojima.Poznanici su dolazili. Još s vrata bi uzvikivali: „Alal vam vera!... Nema šta,dokazali smo da smo junaci!“Pozadina je bila našim uspesima. Svi su verovali da smo sada u stanju i na Bogada udarimo.



163

Samo se čika Miladin ljutio što nismo nastupali energičnije, da i Poćorekauhvatimo. Onda je pričao kako je on ratovao sa Turcima. On još živi u svojimnekadašnjim uspomenama, pa bi hteo da novu stvarnost uglavi nekako u starikalup.U varoši se videlo mnogo sveta u crnini. Govorilo se da su samo iz porodice

Petkovića poginula četiri sina. Na kućama u okolini crkve još se videli tragoviod bombi bačenih iz aeroplana... Zvona su po ceo dan zvonila i kretali se pogrebi umrlih od rana ili pegavog tifusa.Ručali smo baš, i moji su pričali kako je to bilo strašno kada su neprijateljskiaeroplani bacali bombe. Moja sestra najednom zaćuta i raširenih očiju pogledau pravcu vrata. Okretoh se...Sva u crnini, ubledela lica, i tamnih kolutova ispod očiju, kao senka, pojavi sesestra izginulih Petkovića. Tiho zajeca i pokri lice maramicom. Stajao samzbunjen. Trebalo je reći koju utešnu reč. Ali mi je izgledalo da bi svaka mojareč izazvala još veću bujicu suza. Dohvatih je nemo za ruku. Sestra je privedestolici. — Primiri se — tešila je nežno moja mati. — Šta možeš. Sudbina... PromisaoBožja... — Ali zašto je i taj Bog bio tako... nemilosrdan prema nama? — jecala je ona.Moja sestra je takođe plakala. — Dete moje, ne govori tako. Na kraju, svi ćemo mi izići pred lice Gospodnje. Neko ranije, neko docnije... Jedni se rađaju, drugi umiru. Ali, čedo moje, nehuli na Gospoda.Sestra Petkovićeva spusti ruke na krilo, glavu obori i duboko uzdahnu.

Zaćutasmo. Onda ona podiže lagano glavu, pogleda nekud u daljinu i čistozavapi: — Mnogo je to, tetka — tako je zvala moju majku — mnogo!... I od ljudi, iod... htede reći: „i od Boga!“ — ali zaćuta, mahnu glavom i s drhtajemuzdahnu. — Čula sam — poče moja majka — da si išla...Mlada devojka kao da se prenu. Preko njenog lica prelete senka, ono se skupi adušu kao da poklopi težak oklop. Kao iz kakvoga bezdana, progovori promenjenim glasom:

— Bila sam... Neka je bar on pored nas. — Dobro su ti dozvolili? — Staraju se oni o mrtvima... Ali žive ne žale, teško nama. — Bogami, dete, to je bio napor za tebe. Čujem, išla si sa sestrom, ona je jošdete. — Njihove muke su još strašnije bile. Tetka, to su neizmerna groblja. Šta su sveti ljudi morali propatiti! — iz njenih očiju potekoše dve suze i bojažljivo sezaustaviše na jagodicama.



164

Govorilo se o bratu, koji je prvi poginuo, šestoga avgusta, pred Šapcom. Znalesu samo toliko da je brat sahranjen u selu Koceljevu, zajedno sa još jednimoficirom, preko puta kafane, pored neke rečice, a ispod jednog cerića. To im jerekao njegov posilni koji je docnije takođe poginuo. Ali Koceljevo su zauzeliAustrijanci. Docnije je došla naša ofanziva i Austrijanci su isterani. I dve mlade

sestre rešile se da potraže grob svoga brata. Dobile su dozvolu. Uzele sumetalni sanduk i u pratnji dva vojnika pošle su. — U dva časa stigle smo. Glava me je zanosila. Bila sam kao u bunilu i gledalakao kroz maglu. Nesvesno sam ponavljala: kafana... rečica... cerić. Bože, da liću ga naći! Stadosmo baš pred kafanom. Noge kao da su mi bile oduzete... Tu je on... moj brat, mrtav...Iziđosmo. Neko reče da zovnemo sveštenika. Možda će on znati. Pogledah usestru. Naslonila se na kola i podbočila glavu. Bila je bleda. Doneše namstolice.Čujem gde neki starac govori vojnicima:„Ko će to naći! Mnogo ih je izginulo. Ovde su bile borbe, sve je razriveno. A idanas svaki dan umiru.“Bože, sa kakvom ravnodušnošću ti ljudi govore o smrti...Vojnici su skinuli kovčeg. Onako metalan i sjajan, pokraj kaljavog puta, jačenego išta izazivao je u meni upečatljivu viziju smrti. Nene oči napuniše se suzama. Ona izvadi maramicu i obrisa ih. Potom uzdahnu. — Neka si, čedo moje, živa i zdrava — reče moja majka. — Pa šta je bilodalje? — Naišao je stari sveštenik. Objasnila sam mu: Kaže: „Opojao sam ih mnogo...

Sećam se, bila su i dva oficira. Ali, bogami, dete, ne znam tačno. Da potražimo.“Svuda okolo zemlja je bila izgažena. Ni traga od drveta. Da nisu prekopaligrob! — sinu mi kroz glavu. Možda sad gazimo nad njegovim telom. Bila samkao u groznici. Htela sam prstima da je rijem, ne bih li doprla do njega... Njegovo ime ne pročitasmo nigde. Austrijanci su potrli sve tragove prilikom bežanja. Možda nevoljno. Tragovi konjskih kopita videli se na svima stranama. Neko je isekao onaj cerić... Valjda je, među ovim grobovima, ostao neki panj.Vojnici su kopali ovde-onde. Zastadoše, dogovarajući se nešto. Priđoh. Videla

se rastresita zemlja... Kao da viri iz nje neka daščica. Sagoh se. Ali snagenemam. Vojnik je izvuče. Obrisa je o šinjel... Neka slova... „kolić“... Prezime:Ah, Nikola Nikolić! „Tu je“, viknuh. „Sa njim je sahranjen taj Nikola Nikolić.Brže, brže!“Sestra je grizla usne i lomila prste. Srce mi je udaralo, mislim iskočiće...Vojnici zariše ašove. Činilo mi se da mi ona zemlja pada na glavu i ja tonem...Da li ću ga poznati?... Tek vojnici zapeše.„Tu je. Pazi sanduk!“ — reče jedan.



165

„Nemojte tu stajati! — reče blago sveštenik. — Doći ćete posle“.Išla sam nevoljno. Sveštenik mi je nešto govorio, ali ja ništa nisam čula.Predosećala sam da se bliži čas i sva sam se pretvorila u iščekivanje. Okrenulasam se. Ne znam kako sam došla do vojnika. Ugledala sam dva mrtvačka belasanduka jedan iznad drugog.

Izvukli su gornji i zastali. Kao da se plašili. Daha nisam imala. Glava mezanosila. Hoću li to da padnem! Neko reče: „Otvaraj“.Moja sestra, zanesena njenim pričanjem, posmatrala je uplašeno, a zubimaobuhvatila prste, kao da bi htela da zaustavi krik. Pomerih se, i moje mamuzezvecnuše. One kao da se prenuše. Sofija uzdahnu i nastavi: — Ivicu ašova zavukoše ispod poklopca. Nešto krcnu... Otvoriše. Sestra vrisnui pade. Mene prihvatiše. Vidim voštano lice... njegovo čelo... usahle oči... iznaddesnog oka rana. Usta poluotvorena... Ruke opružene... Džepovi izvrnuti.Tada mi se nešto uskovitla pred očima... Više se ne sećam...Pred kafanom dođoh sebi. Sestri su davali vode. Ponudiše i meni... Tek tada kaoda progledah. Iziđe mi slika negova dok je bio živ, i spoji se sa predstavom leša.On je...Sofiji grunuše suze. Plakale su i moja majka i sestra. Pade mi iznenada na pamet da bi one isto ovako plakale da se i meni nešto desilo. Čisto se trgoh odte pomisli I naglo se digoh, te priđoh prozoru. — Strašan je rat — govorila je moja majka brišući suze. — Dokle će ljudi da budu tako bezumni!... — Vojnici su ga preneli u metalni sanduk i poneli u crkvu. Zvono je odjekivalo.Sveštenik nas odveo te smo celivali ikonu, a posle nas svratio svojoj kući.

Po večeri dopratio nas je do kafane, gde smo nas dve ostale u jednoj sobi. Bilo je hladno i mračno. Legle smo odmah.Ali kroza san čuh neki krik. Trgoh se. Sestra me zapita zastrašeno: „Šta je to?“Opet se ponovi... Verujte, čula sam udare njenog srca. Bila je kao izbezumljena.Umirih je, govoreći kako je krik sovuljage, koji odjekuje od strane crkve.„Zašto baš od crkve?“ — zapita me.Krik se začu i od strane groblja... Opet sa crkve... Kao da se dozivaju.Sestra se pripi uza me i šapatom mi reče:„Slušaj, to duša Nikolina vapije što smo ih razdvojili“.

— Sine, ja se stalno molim Bogu, da vas sačuva... Uzdam se u Svevišnjega darata neće više biti. Dosta je... Pa i oni imaju valjda majke...Bila je pribrana kada sam polazio. Ispratile su me do stanice. Sestra je mahalarukama sve dok im se nisam izgubio iz vida.Tačno u određeni dan vratio sam se u komandu. Naiđoh prvo na Aleksandra. Bio je ushićen. San njegova života je ostvaren. Nastanici se upoznao sa dvema damama, koje je doveo i u stan. Bile su u gostimakod komandira i Aleksandra četiri dana.



166

Aleksandar zabaci kapu na potiljak i zastade. — Slušaj... rosa, mladost... „sortiment“ — govorio je kao u zanosu. — Vala, d’umrem sad, ne žalim! — i on se lupi po potiljku, a kapa mu nalete na oči. — Izgubio si mnogo!Bilo je skoro deset časova, te požurih u divizion da se javim komandiru.

U ZATIŠJU

Sustigle su kiše i čuveno seosko blato. Morali smo dovlačiti kamen i pesak, izasipati seoske puteve, da bismo mogli proći... A dežurstvo nam izišlo navrhglave. Unutrašnja služba obavljala se kao za vreme mira. Po ceo dan su sviraletrube. Dežurni su izlazili višim starešinama na raport. Noću se razlegalo:„Stoj!... Ko ide?“... Stražar u blizini stana komandantova morao je vikati izsveg glasa da bi komandant samo čuo kako se služba i noću revnosno obavlja.Kada su granuli prvi dani proleća i procvetali kukurek, visibaba i ljubičica,komandanti su naredili da se sa vojnicima izvodi obuka na topovima.Radili smo preko volje. Naučili vojnici da pale granate, te je i njima smešnosada kada škljocaju praznim zatvaračima. Najzad... kad se mora. I to je rok službe. Ali najveću nam nevolju zadavaokomandant. Čim pisne truba „pozdrav“, mi se samo pogledamo, a Aleksandar nam dobaci: — Koji li će sada od nas pasti kao žrtva!...Prilazio je komandant polako i odmereno... Vojnici su zatezali bluze, akomandir nestrpljivo stezao sablju. Posle obavljenog raporta i svih pozdrava,

komandant se obraća komandiru: — Produžite rad! — Onda se nasloni na štap i posmatra svakog redom.Ili prekine komandira i naredi da preuzme komandu neki od potporučnika.Jednom prizva mene. — Zamisli da si komandir... Neprijatelj se nalazi na onom brdu i ti si dobiozadatak da tučeš prostor od onog gumastog drveta pa do ivice one šume. Šta ćeš prvo da radiš?Rekoh mu kako ću pozvati nišandžije, da im pokažem nišansku tačku... — I, naravno, napravi se oko tebe gužva, ugleda te neprijatelj, raspali otuda, i

raznese ti celu bateriju. — Neprijatelj će i tako da ugleda bateriju, jer se ona otuda vidi — usudih se da primetim.Komandant zauze važan stav. Onda poče tonom koji nije dozvoljavao odgovor kako su ovo samo pretpostavke, da i on sam zna da u ratu tako ne biva, da se misada ne igramo vojske i kako ja treba ozbiljnije da shvatim svoju dužnost.U stavu „mirio“ mrmljao sam bez prekida: — Razumem!... Razumem!...



167

Najzad, obrazovasmo i taj nesrećni snop.Pošto je stao iza svakoga topa i pogledao u kom su pravcu upravljene cevi, vratise prema sredini baterije i pozva me. — Dobro... Ali od četiri metka, ti si video samo jedan, a tri nisi. Izvrši popravku.

Rekoh mu. Taman pomislih, sada će se završiti i ovaj ispit, kad on postavi novo pitanje: — Ali recimo tri vidiš, a jedan ga nema?I onda nastaje permutovanje ova četiri metka u svim mogućimkombinacijama... Ostale baterije davno su završile obuku, a ja još, u stavumirno, odgovaram. Naposletku pozva komandira da mu saopšti mojenedostatke u znanju teorije i nastave gađanja. Stavlja mu u dužnost da meobuči, a on će me kroz nedelju dana ponovo propitati.Jednoga dana žali mi se Aleksandar: — A, vala, da znaš, pratiću vojnike da poseku sva gumasta drveta na onome brdu... Dojadila su mi!U slobodnim časovima često smo išli u posetu kod pešaka, gde smo ostajali doneko doba noći. Bila je to vesela komanda. Njihov komandant puka, potpukovnik Vasilije, ovako je razmišljao: — Pešaku ne treba mnogo znanja da bi poginuo. Mi smo sada u ratu, i mojimljudima je potrebno da znaju samo četiri komande: plotun, brza paljba, juriš, ina bajonet!... Dosad je moj puk izgubio šezdeset procenata. Ostatak će izginutiu sledećim borbama... E, lepo, našto da ih mučim! Neka se provedu, Dok jošmalo života imaju... Muzika, raspali!...

Verovalo se da ovaj puk spada među najbolje ratne pukove. Vojnici su volelisvoga komandanta...Sedeći tako pri blagim mesečevim noćima, udišući miris trave, slušali smomuziku, sa zanosom pevali i čežnjivo uzdisali. U mladim dušama tinjala je pritajena vatra, uskovitlana godinama. One pesme gde se pominju „Oči tvoje“...„Viti stas“... „Raskopčane bele grudi“ izazivale su istinsku viziju, upečatljivu i jasnu... Nekad bi samo pritisla dušu teška tuga za propuštenim danima mladosti.Jednoga dana sedimo u našoj kantini, kad upade kapetan Stanojčić. — Ej, palaferijo!... Dok vi ovde ljuštite sans, dotle pešaci doveli ženske iz

Beograda... — Ženske!... Gde su?... Koliko? — povikasmo uglas. — Jes, bogami. Prođem pored kuće kapetana Svete, komandira čete, i čujem pesmu... Ajd, velim, da svratim. Kad tamo, zamalo da se preturim... Dve crnke,ama nema im više od osamnaest godina... Lepe, lepe, pa sočne, da i menimatorome naiđe mrak na oči.Razrogačili potporučnici oči, a dah zaustavili i zinuli, kao da gutaju reči. — Hajdmo — povika potporučnik Dragoslav.



168

— E, kuda ćete?... Doveo bata za sebe — veli kapetan Stanojčić. — Uostalom,možete, ali kao slučajno... Išli ste, recimo, da radite zadatak na terenu. Alinaiđite odozgo, da se pešaci ne bi setili. Nastalo je na brzu ruku brijanje, menjanje bluza, čišćenje čizama... Kad smo pošli, pridruži nam se i kapetan Čeda, komandir jedne baterije.

Uz put razgovarasmo kako bi bilo da povedemo pregovore, da malo svrate i donas.Išli smo više od pola časa. Zailazili smo preko polja, kao što nam je preporučiokapetan Stanojčić, i sa suprotne strane naiđosmo u dvorište. Čudili smo se samokako je sve pusto. Čak ni posilnoga nema. Neke kokoši su samo čeprkale podvorištu.A kada smo obazrivo otvorili vrata sobe, na krevetu se nalazio veliki karton,gde je pisalo krupnim slovima: apri-li-li-li!Tada se tek, ojađeni i posramljeni, setismo da je danas prvi april, devetsto petnaeste godine.

TOČAK

Poguren i uzdignutih ramena, žmirkavo je posmatrao furažna kola JankuljŽivulović, redov pete poljske baterije. Onda se počešao iza vrata, nabio šajkačuna oči, i progovorio više za sebe: — A, firija drakuluj!I vratio se kod svojih drugova na dogovor.

Među vojnicima puče glas koji ne sme da dopre ni do uva kaplara: na furažnimkolima ukraden u toku noći točak. Nije njima do točka, već samo do toga da nedozna komandir. Znaju oni za one dosadne procedure: prvo batine, a ondasaslušavanje zbog upropašćene državne imovine. Jer Jankulj je bio stražar idužnost mu je bila da pazi. Pa opet točka nema. A oni su se jasno poznavali.Zar su oni konja krali, pa ga posle farbali, a tek neće točak sa furažnih kola.I dok vojnici razgovaraju i sumnjiče pojedine svoje drugove iz drugih baterija,Jankulj zinuo, i razmišlja. Svestan je da taj točak ne bi našli ni najlukaviji policajci. Onda misli, u kojim se još jedinicama nalaze slična kola. Zadovoljno

se počeša negde iza vrata, zabi ruke u džepove čakšira i podiže ih, uzdižući pritom ramena. Sa puno pouzdanja pogleda u pravcu prvog diviziona, merkajućiuparkirana furažna kola. Tu je sigurno i njegov točak. Ne misli on da gaistražuje, već prvi zadnji na koji naiđe. Ali ugleda stražara pored kola. Opetzažmirne, trepnu sitno dva-tri puta, pa se pritaji. A potom usne Jankuljarazvukoše se u jedva primetan osmeh... Njega da uhvate?!... Pade mu na pametkad je ukrao vepra iz obora jednoga seljaka, pa svinja nije ni skiknula. „A tek



169

neću točak!“ — pomisli zadovoljan, opet se počeša, pomerajući čaškire okoslabina. „Mrtva stvar... dok samo padne mrak!“ — i Jankulj uđe u štalu.Mogla bi to dalje da bude priča koja se doslovno dogodila za vreme zatišja. Neispavan od noćnog sedenja, vraćao se narednik druge baterije. Kada se približio bivaku, nakrivio šajkaču na desno uvo, zabacio sablju ispod miške,

uzdigao levo rame, pa važan i dostojanstven ušao u bivak. — Gospodine naredniče, stanje baterije ratno. Dva se javila za lekarsku — tresnu dežurni kao kolac. Narednik klimnu važno glavom, pa, i ne gledajući dežurnog, produži. Narednik vrši inspekciju... prolazeći pored jednog šatora učini mu se kao da čuje šuškanjeslame, i namerno se saplete o konopac šatorskog krila. Iz šatora se pojavičupava glava. — Jaoj — ciknu narednik — zar još smrdljaš, bubo jedna! — i ščepa za kosuonu čupavu glavu. — Na raport! — On je za lekarsku — usudi se da progovori dežurni, koji je u stopu prationarednika. — Onda ti, dve noći požarni, što mi nisi kazao.Zatim uđe u štalu gde primi raport. Sve je u redu. Čisto mu krivo što ne moženišta da za meri. A sigurno ima nešto što nije u redu, što su oni možda prikriliod njega, da mu se posle smeju. Sem toga, kakav bi on starešina bio, ako ništane primeti. Zaustavi se nasred štale i pogleda svuda okolo sebe. — Šta je ono? — i pokaza prstom u pravcu tavanice.Znaju svi da je to neka sitna stvar, da im narednik traži „dlaku u jajetu“. Ali suipak zinuli i gledaju u tavanicu, kao da vide obešenog čoveka.

— Gde zijaš tamo, gde zijaš? — narednik prvoga stražara ščepa za nos i okrenumu glavu prema jednom uglu. — Paučina... a, da se obesiš o nju. I sve jamoram da vidim!... Još dve noći požarni. — Onda strogim pogledom odmerisve stražare, koji su stajali mirno i odlučnim korakom pođe izlazu... Čuo sesamo zvek njegovih mamuza i frktanje nekog konja. Na vratima se zaustavi.Zagleda se u jednu lopatu naslonjenu uza zid. Pogleda u dežurnog kaplara,zatim u lopatu, priđe žurno i odbaci je nogom daleko ispred štale. — Je li tu njeno mesto?... A?... Naučiću vas ja pameti! — govorio je strogimglasom, gledajući stražare. Zatim se okrete i iziđe iz štale.

Seti se tada đubrišta, i u ušima zabrujaše reči komandantove, kada je obilaziokrug: „Red se u bateriji, naredniče, ceni po mestu gde se izbacuje đubre!“ — Ana tome mestu uvek ima posla za revnosnog baterijskog narednika i razloga zakažnjavanje. Uputi se u tom pravcu. Prolazeći pored furažnih kola, privukošenjegovu pažnju jedna, nakrivljena na stranu. Gotovo da ih prođe, ali slučajno pogleda, pa zastade. Onda priđe, saže se, potom pogleda u kola i više za sebe progovori: „Gde li je točak“ — gotov da poveruje da su ga odneli na opravku.



170

Kaplar se uzvrda, pritrča kolima, saže se i on, zatim pogleda u kola, obazre seoko sebe, opet saže. Narednik opazi njegovu zabunu, i obrati se kaplaru: — Gde je točak?Kaplar trepnu. Priđe kolima, prodrmusa ih malo, kao da će odnekud ispastitočak, blesavo pogleda u lotre, samo da bi izbegao pogled narednikov, koji je

ukolačio očima i ne trepće. — Gde je, bre, točak? — dreknu narednik, a žile na čelu odskočiše. Stisnutih pesnica priđe dežurnom i unese mu se u lice.Točka nema, vidi i sam dežurni kaplar. Ali treba nešto reći. — Gospod’ naredniče... ovaj... tu je — on razmahnu rukom oko sebe,obuhvatajući širokim pokretom rejon cele divizije. Htede još nešto reći, ali mu pred očima zaigraše svetlaci, zatrese mu se i susedno brdo, pa mu se učini kaoda se ona kola sručiše na njegovu glavu. — Idi mi zovi stražare — govorio je zadihano narednik. — Da sazove front? — mislio je narednik... — A šta će reći komandir... Pitaćegde sam bio ja... Hm! — sumnjivo zavrte glavom... Znao je iz dugogslužbovanja u ovom puku, da krađu nikad ne treba objavljivati. Nije to nemu prvi put. I sada se uzdao u sposobnost njihovu. Samo ih treba poterati izapretiti. Glavno je da komandir ne sazna. Onda se nasloni na sablju, desnomrukom podboči i strogim glasom povika: — Šta se vučete kao mrcine. Brže, brže!Vojnici su opazili ljutnju narednikovu, ubrzaše hod, okrećući se stalno, kao danekog iščekuju. Ne želi niko da bude prvi. Onda stadoše u red, pogledajući jedni u druge kao da se ravnaju, samo da bi izbegli pogled narednikov.

— Šta je ovo? — i narednik pokaza rukom na ona naherena kola.A vojnici iskolačili oči, niko ni da trepne, samo da ne bi narednika još višenaljutili. Gledaju u kola, koja nekako izgubiše svoju formu, pa narastoše,narastoše sve više, kao brdo, i ono kao da se svom težinom sruči na njihovuglavu. Krv im podiđe u lice i očima sitno zatreptaše. — Razumem!... Razumem! — mrmljali su stražari. — Šta mislite!? — vikao je narednik. — Hoćete da vam komandant diviziječuva furažna kola!... Dronje! Dabome, to su vojnici!... Kradu točak, misle nasvoju bateriju, a vi, položare jedne, kradete samo kokoške. Jeste li razumeli:

sutra točak da mi nađete, inače mi ne izlazite na oči.Sa navučenim šajkačama i uzdignutim jakama šinjela, provlačili su se poredseoskih plotova vojnici devete baterije. Zastajkivali su, osluškivali i provirivalikroz vratnice. Daleko je do zore. Ha, nije im toliko do točka. „Mrtva stvar!“ — lako će sa njim, već uz put, onako uzgred, nije zgoreg da ponesu i nešto živo.Već im dojadi ona pusta mamaljuga. — Pst! — uzviknu jedan i svi zastadoše. Unezvereno se ispraviše, kao daosluškuju fijuk topovskog zrna.



171

— Šta, šta? — Pst! — uzdiže jedan značajno ruku i nakrivi glavu na jednu stranu da bi bodečuo. Onda šapćući progovori: — Onaj tica peva!Svi zinuli i pretvorili se u uvo. Negde petao zakukureka. Značajno se pogledaše, i, kao vučeni nekom magnetskom silom, kretoše lagano i obazrivo u

tom pravcu, zverajući levo i desno. Preskočiše jednu ogradu, naiđoše na nekođubrište, odvališe proštac, zatim se dvojica izdvojiše u pravcu jednog drveta, na prstima, tiho... i jedan tresnu motkom po granama. Kratko kreštanje. Ondalepršanje, lomnjava preko ograde i svi se sjuriše na drum, mašući već zaklanimkokoškama, da bi im isterali krv. Potom im kanapom uvezaše vratove, sabiše ihispod šinjela i, opet pogureni i smireni, kretoše u pravcu vozarskog eskadrona.U blizini mesta gde su uparkirana kola, razdvojiše se u dve grupe: jedna je išlaka stražaru, a druga malo po strani. — Stoj! — dreknu stražar. — Stali smo! — Ko ide? — Devetaci. — Vođa napred!Svi priđoše. Ta znaju se oni odavno: iz istog su kraja, a ratuju već toliko godina.Viđaju se svaki dan, razgovaraju o kući. U selu su komšije. Svi se osećaju kao u porodici i strogih vojničkih propisa pridržavaju se samo pred neprijateljem. Aneprijatelja su isterali. Sada je zatišje. I stražar zabaci pušku o rame, zapališecigarete i poče razgovor o selu, poznanicima, izveštaju od kuće... U blizininešto lupi, kao da pade čivija.

— Hajd da se ide! — A kuda ćete, bre, po noći? — seti se stražar da ih zapita. — U lov!... Po slast! — A-ha!... Pričeknite dok se smenim. — Će bude dockan — i izgubiše se u mraku. A na prvoj raskrsnici sastadoše sei najkraćim putem vratiše se u bivak.Zadnji levi točak bio je na svome mestu.I sve tako po kratkom postupku, vojnici su za vreme zatišja uprošćavaliadministraciju. Bože moj, jedan točak!... Ha! Koliko bi se tu izdangubilo vršeći

saslušanja, pa u traženju odgovora, u pisanju izjašnjenja, u trebovanju novogtočka... Pa dok točak stigne... A kolika je tek ogromna odgovornost starešineako jedinica nije spremna za pokret. A u vojsci su sve potrebe propisane i svakastvar leži ako se stavi na odgovarajuće mesto. Istraga ne pomaže. Rat kao rat. Itočkovi su nestajali. Samo ukradena se stvar ljubomorno čuva, pošto jedan duhveje, a postupci su isti. I onda se pronalaze novi putovi, nove jedinice, dok jednoga dana ne zakukaše i Šumadinci.



172

— Gospodine kapetane — raportirao je dežurni baterijski oficir — na furažnimkolima nestao točak. — Kakav točak?... Kome je on trebao? — govorio je iznenađeno komandir.Potom se odmah uozbilji. — Jeste li preduzeli štogod?... Dabome... o svemutreba ja da vodim računa, gospodine poručniče! — Zatim važno i

dostojanstveno: — Primetio sam da u bateriji nema reda, i ne treba se čuditi ako jednoga dana skinu sva četiri točka. Prođe ljutito pored poručnika i uđe ukantinu.A kada poručnik ostade sam, škripnu zubima, promrmlja nešto ljutito, i obratise strogim glasom prvom vojniku: — Zovi mi baterijskog narednika!Zabolelo ga je najviše ono: o svemu treba ja da vodim računa. „A krađa bi sedesila baš da je i on vodio računa“ — mislio je ljutito poručnik. Ali on to nesme da kaže, te nestrpljivo šmiknu kroz nos. I ma koliko uveravao sebe da su ti prekori sastavni deo službe, ljutilo ga je što mora da oćuti, iako nije kriv. Tosaznanje je povećavalo njegov bol, koji se pri pomisli na narednika pretvori uljutinu i bes. — Napred! — a kad ugleda narednika, njegove oči sevnuše. — Baš dobro...Hteo sam da te zapitam, šta si ti u ovoj bateriji. Narednik je gledao začuđeno i taman htede da progovori, ali poručnik nastavi povišenim glasom: — Pored baterijskog narednika, o svemu treba ja da vodimračuna... — Gospodine poručniče... — Dosta! Nered, đubre na sve strane, štala kao svinjac. Najzad, ukradoše i

točak sa kola. Ne treba se čuditi ako jednoga dana dođu sa zapregom, pa namodvuku sva furažna kola. — Gospodine poručniče... — Ni reči! Hoću da saslušaš stražare i da mi tačno podneseš izveštaj, prvo: šta je bilo sa tim točkom, a drugo: da je pronađen. Jesi li razumeo? — Razumem! — narednik tresnu nalevo-krug, i sav crven izlete iz kancelarije.„Baš sad pred unapređenje da mi se to desi!“ — Udahnu snažno vazduh,nozdrve mu se raširiše, a muskuli na vilicama odskočiše.„Ah“ — ispusti kroz zube i stisnu pesnice. „Premlatiću ih!“

— Komandir straže!... Ovam’! — i uđe u šator. Odmah za njim ulete i kaplar. — Izvol’te, gospo’n naredniče! — Je li — dohvati ga narednik za uši. — Gde je točak, gde je točak?... A...Govori... govori! — Gospo’n naredniče... — Ćut!... O svemu moram ja da vodim računa. Je li?... Kakvi ste, pored vas će jednoga dana doći, pa će nam sa svih topova poskidati točkove. — Narednik



173

mu se unese u lice. — Slušaj: za jezik ću te obesim, ako mi u toku noći ne pronađeš točak. Jesi li razumeo? — Razumem, gospo’n naredniče! — I to onaj isti! — Razumem, gospo’n naredniče!

— Odlazi! — Razumem, gospo’n naredniče! — Zvecnuše mamuze i kaplar izlete iz šatora, pa se uputi pravo zemunici gde su bili stražari... Ne ljuti se na narednika što jedobio batine. Navikao je već na to i veruje da tako mora da bude. A tešio se štoima još mlađih i od njega, nad kojima će on pokazati svoju vlast i na kojima ćeon iskaliti sav svoj gnev. Naposletku, i pravo je. Stražari su jedini i krivi, jer nisu vršili svoju dužnost onako kako treba.Već se čuje smeh stražara u zemunici, a nešto mu oko srca zaigra. Kaplar škripnu zubima. Zaustavljajući se pred otvorom zemunice, raširi noge, onda sesaže ne bi li bolje video. Iz zemunice ga zapahnu memla i miris fiksovanihčizama, što u svesti njegovoj izazva predstavu nakrivljenih furažnih kola, čijaruda štrči visoko, kao nabrekla žila na čelu narednikovom. — Izlaz’ napolje! — viknu kroz stisnute zube. Iz zemunice dopre šuštanjeslame, neko stenjanje, dok tek jedan glas progovori: — Je l’ ja, kaplare? — Moj otac! — viknu besan, i kaplar zamahnu rukom, dohvati nečiju glavu,koju nemilosrdno povuče, stiskajući zube i mrmljajući neke nerazumljive reči. — ’Oćeš limun... Ah!... I ti?... Pa mi se kao gušter izvlačiš — i razmahnunogom. — Front! — Potom se izmače, nabi šajkaču na oči, desnu nogu izbaci, a

ruke zaturi na leđa. Onda ih zakrvavljenih očiju pogleda sve redom, stisnuusnice i šmiknu kroz nos. — Zaklaću vas kao mačke... Jeste li razumeli?Vojnici isturili vratove, žmirkaju i, otvorenih usta, blenu u kaplara. — Je li... ’oćete da vam ja čuvam stražu... A točak ukradoše, je li?... Kakve stedronje, doći će jednoga dana sa zapregom, pa će nam sve topove odvuku... A?...Ako mi u toku noći ne nađete točak, sve ću pod sud i da streljam... Jeste lirazumeli?I umesto odgovora vojnici uzdigoše ramena, oči im se raširiše, a lice opusti...Da ih kazni!... Pod sud!... U borbi su bili pohvaljeni, i zar sada, za vreme

zatišja, zbog jednog točka da odgovaraju!... Nikada! Ama da je u crnu zemljuzakopan, pronaći će ga oni. — Jeste li razumeli? — ponovi oštrije kaplar. — Razumemo! — povikaše uglas stražari.I tako dalje. Priča se ponavlja.



174

OTMICA

Poizdolazile su porodice ženjenih pešačkih oficira i pred veče bi oživelidrumovi... Ljutili su se samo neoženjeni što im je, dolaskom žena i kćeri starijihoficira, poremećen njihov domaći život. Morali su zato da upućuju furažna kola

čak na susednu stanicu, da prime „živu furaž“ — kako se već odomaćio izraz zagošće neženjenih oficira. Zbog onih ženjenih morali su se iseljavati iz sela iuzimati stanove u zaseocima. Sa damama svojim izlazili su u šetnju tek kad padne mrak.U pešaka je više razvijen kolektivni život nego kod artiljeraca. Pešaci zajednomaršuju, zajedno se hrane, zajedno jurišaju, zajedno umiru. Artiljerci sumeđutim razmešteni po položajima. Baterije se navikavaju na samostalan život,a tako ostaje i za vreme zatišja. Svaka baterija poručuje za sebe „živu furaž“.Ona, ne izlazi izvan okvira jedne baterije, i, na kraju, odilazi istim putem kojim je i došla. Ali kod pešaka i na ovom polju delatnosti vlada ono opšte shvatanje.Pošto su „gošće“ probavile dva do tri dana u jednoj četi, prelazile su onda ususednu, i tako redom, dok im ne dosadi.O svemu tome vodio je strogo računa Aleksandar.Tako, jednoga dana, kad smo baš hteli da ručamo, naiđe sav zadihan i obrati sekomandiru: — Zamislite, gospodine kapetane, Mica „kapetanica“ dospela i do pešaka. — Šta kažeš? — zapita komandir, gotovo preneražen. — Jest, bogami!... Nisam verovao svojim očima. — A gde je?

— Kod komandira Svete. Tu je obično početak njihove „pešačke karijere“ — govorio je Aleksandar, kao da hoće još više da najedi komandira. — Dobro, je li videla ona tebe? — pita nestrpljivo komandir i odmače tanjir s jelom. — Da vam pričam. Povedem jutros vozare na jahanje i na poljani zateknemkomandira Svetu sa četom. I oni vršili obuku. Kad sam dao voljno, priđem mu ion mi tada priča kako su sinoć dobili novu „robu“. Hvali se: „Prima kvalitet“...„Sortiment“... „Nešto neviđeno“. Vi znate... ja po dužnosti moram da vidim jer smo dosta oskudni u poslednje vreme... Kao velim, ako može da podnese i za

nas, iako ja tu pešačku „robu“ ne cenim mnogo. Kada sam se vratio sa učenja, predam vozare njemu — pokaza na mene — da on isteruje konjima „glanc“, a ja onako s konjem pravo u selo. Jedva nađoh kuću u jednom zabranu. Svi se posakrivali, otkako su ženjenima došle gospođe. Sjašem, pa u kuću... — A-ha, a-ha! — uzviknu komandir. — Da vidite samo... posilni, nosi ovu čorbu! Dakle... uđem. Kad se tek otvoriševrata, i iz jedne sobe istrča jedna omalena, suva, sva raščupana i raskopčana, paće tek: „Ju!“ — Znate, stidi se ženska. — Molim, molim — velim ja —



175

izvinite. Koga tražite?“ — zapita. — Kapetana Svetu — rekoh. „Nije jošdošao“, i utrča u drugu sobu.Posilnoga nema i ja stojim sam u predsoblju... Ne smem da uđem... Bilo bi mineprijatno da naiđem na... tako nešto, jer vi znate pešake... Oni ne umeju da budu gospoda... da skinu čizme...

— Dobro, molim te, vide li nju? — prekide ga komandir. — I rešim se da zakucam... Neki ženski glas: „Slobodno!“... A-ha, tu je, pomislim i uđem. Zamalo da se preturim... Na krevetu leškari Mica„kapetanica“, sada sigurno „komandirka“, a preko puta nje sedi, sav zajapuren, jedan potporučnik.Kad me vide, ona skoči, zbuni se, ušeprtlji. A onaj se jedva diže da se pozdravimo.„Otkuda ti?“ — veli mi. — „Šta radi Bata?“ — A, ’oće jest! — dodaje ogorčeno komandir, nervozno čupka hleb, i valjamale loptice. — Kako si ti? — pitam je ja. — Ti stiže, stiže?„Pa eto“ — poče da vrda, jer ne može da govori otvoreno pred onim potporučnikom — „dobro, znaš... Dosađuje mi ova vrućina samo, inače samimala dosta posla po kući“ — poče da me zavitlava, tek da nešto govori... Ona i poslovi! — i Aleksandar mignu jednim okom. — E, sveca joj njenoga! — komandir mahnu glavom i zapali cigaretu u polaručka. — Uto viknu ona „kapela“: „Mile, hodi ovamo“ — te onaj amza iziđe. — Je li, sunce ti tvoje, pa zar tako?!... Zar s konja na magarca!... Iz artiljerije u

pešadiju, koliko da promeniš komandu! — viknem ja.„Jaoj, bolan, nemoj da si bezobrazan“ — poče ona — „mene je ova drugarica prevarila. Kaže, ide kod brata, i molila je da joj pravim društvo.“ — Kome ti to: brat, drugarica, prijateljica... Ovam-te, onam-te, pa na krevetkomandira Svete.„To nije istina. Treba da znaš, ja volim Batu i ja sam htela jutros da dođem, alinisam znala put.“ — Ja, nije znala put! — veli ogorčeno komandir. — A malo smo puta šetali.Uostalom, sad mi ne treba! — on baci čačkalicu iz usta i diže se od stola.

— Jeo sam pred ručak nešto u kantini... Ne mogu sada. Idem u divizion, zvaome ađutant. — I ode. — Opasno se sekira — veli mi Aleksandar. — Nije trebalo pre ručka da mu pričam. Kakav divizion!Komandira nismo videli do četiri časa. Naiđe tek kad beše vreme topovskeobuke i Aleksandar mu iziđe na raport. Iako se komandir starao da prikrijesvoje neraspoloženje, ipak smo po njegovom komandovanju uvideli koliko jerasejan.



176

Posle topovske obuke obrati mu se Aleksandar. — Šta mislite, gospodine kapetane... Kako bi bilo da odem malo gore, i da je ponudim... ako hoće da dođe. — A... ne bi bilo rđavo. — Njegove se usne razvukoše u osmeh. — Ali kadanije došla dosad... sumnjam — i preko lica pređe mu senka neraspoloženja.

— Da pokušam, a nadam se... — Hajd, vidi. Samo se čuvaj pešaka, opasni su oni. — Ne brinite! — i Aleksandar se uputi pravo u štalu. Naredio je da mu seopremi „Eskilo“, rudni konj, na čijim se širokim leđima moglo sedeti kao nakanapeu. Rekao je da ne stavljaju sedlo, već tri savijena ćebeta da prebace preko leđa. Na tako opremljenoga konja uzjahao je, i sa svojim seizom, u prvisuton, ode pravo u selo.Ja sam ostao u bateriji i sa nestrpljenjem očekivao njegov povratak.U neko doba vrati se seiz sa konjima. Pitam ga, kuda su išli. — U selo.- Šta ste radili? — Gospodin potporučnik večerao... — A ti? — Ja čekao. — S kim ste se vratili? — Pa... ova dva konja... — A ko je jahao? — Gospodin potporučnik i ja. — I još?

— Ne video... mrak...Uzaludno je bilo izvlačiti reči, jer on ne bi odao svoga potporučnika, pa da gastave na najveće muke. Umeo je Aleksandar da podesi svoje držanje. Nekadvikne, drugi put udari, ali zato kad primi platu, on pozove posilnog i seiza: — Ovam’! — zakoluta očima i napući usne. Gleda ih strašnim pogledom odglave do pete, i onda progovori: — Ti! — i upre prstom na jednoga, koji samozatrepće očima i uvuče glavu u ramena, kao da očekuje da se Aleksandar svomtežinom sruči na njega. Ako mi još jednom preturiš sanduk sa stvarima,razumeš... ima da te nestane... Drži ovo! To ti dajem da mi nadoknađuješ štetu,

koju činiš. A što ti pretekne, nosi kući. Onda se okrene drugom: — Drži i ti.Dajem ti da odeš u kafanu, da se najedeš i napiješ, jer si me dosta noći čekaogladan i žedan...Pozvao sam svoga posilnoga i rekao mu da ide u stan i donese jednu maramicuiz mog sanduka. A taj se sanduk nalazi baš u spavaćoj sobi gde oni sada sede. — Koga ima tamo? pitam ga, kad se vratio. — Komandir, gospodin potporučnik i još jedna beštija... ona, što ste je zvali„gospa kapetanica“... Pozdravila ve.



177

— A šta rade? — Gospodin kapetan se smeje, a gospodin potporučnik naleva vino i veli: „Uzdravlje naše domaćice.“ I kazao vi, da mu se spremi ovde, jer će i on doćivod’, da spava. Naskoro naiđe i Aleksandar, srećan i ozaren.

— Ukradosmo je pešacima.Zamolih ga da mi ispriča, kako se obavila ta otmica. — Čekaj!... Posilni!... Skidaj čizme! — Kad raskopča bluzu, Aleksandar poče: — Pođem ti ja odavde, i pravo u stan. Kad tamo... nigde nikog. Pitam posilnoga, gde je gospodin kapetan... Kaže, eto su u zabranu, večeraju. Ništa...Pođem ja tamo, a konje ostavim malo podalje od kuće. Još izdaleka čujemlarmu, pesmu, ženski smeh, i podiđe me neko milo. Bre... bre... znaš koliko ihima!... Sve se poređali: žensko, muško, žensko, muško... Ima deset parova... Jer,znaš, otkada su došle ženturine onim ženjenim, ovi opet nisu mogli da ostanu uselu, već podigli šatore na kraj sela... A među njima, Mica vodi prvu reč.Molim... — I ja trap, do nje... Tada poče jedna da peva, uh!... Padoh u sevdah...gotovo i zaboravih zašto sam došao. Ali najzad, kada zagalamiše oko jednog potporučnika, koji je gledao drugu žensku, a ona se njegova kao naljutila, jakažem Mici: Onaj propade od ljubavi... Što ga, bre, Mico, napusti. Ovakav senapravio. — I Aleksandar pokaza savijen kažiprst. — „Jaoj srce moje, kaži muda ću doći — veli mi i poče da se prenemaže. Dobro, kažem joj ja, hajde danapravimo jednu avanturu... da pobegnemo. „Ah, avantura... hoću“ — pristadeodmah, ali čini mi se ne toliko zbog njega, koliko zbog „avanture“.Onda se dogovorismo da se ja prvi dignem, a ona posle četvrt časa. Zakažem joj

da ću je čekati u mraku, malo podalje. Ona neka samo vikne: uhu.Oprostim se i pođem. Čekam je u mraku, čekam... kad čujem, neki mi se približavaju i razgovaraju. Nazirem, muško i žensko... U, boga ti, gde će mevideti, i onda je propala stvar... Ono dvoje objašnjavaju se: „To apsolutno nemasmisla, da ti gledaš nju. — A onaj se pravda nešto. „Šta? — veli ona. — Timisliš, ja nisam primetila kad si je dodirivao nogom!“ — Znaš, jako društvo! Izaneseni tim razgovorom, oni prođoše, te me i ne videše... Kad malo posle,čujem: „U-hu!“ — pritrčim, pa je dohvatim oko pojasa i bacim „Eskilu“ naleđa. Onda pojašem ja iza nje, i udarim mamuz. A „Eskilo“, onaj rudni, kad se

zaljulja, zemlja se zatrese.„Lakše, strah me, ne vidim ništa!“ — obgrli ona moje ruke.Tešim je ja da se ne plaši. Ali kako je ona ispred mene, to ni ja ne Vidim, aliznam da „Eskilo“ poznaje put, i osećam kako zemlja pršti pod njegovimnogama. Sjurismo se u potok. „Eskilo“ zapljašti po glibu kopitama kaomaljevima, onda polete uzbrdo. Vidim ide sigurnim pravcem te mu popustimdizgine i udarim mamuz. Ugledah i svetlost u bivaku, i u nekoliko skokovastigosmo pred kuću.



178

— A komandir? — Padoše jedno drugom u zagrljaj... jedva se odlepiše. Sav je srećan.Večerasmo i, onda, nema smisla da ostanem više, te dođoh — završiAleksandar priču. — Ne bi bilo lepšeg zanimanja od rata kada bi uvek nekamlada ženska bila pored mene — govorio je očaran, paleći cigaretu.

Lično je gospođa „kapetanica“ sutradan spremila ručak. Posle svršenih poslovau bateriji požurili smo našoj kući. Na stolu je bilo puno cveća i sva je sobamirisala. Aleksandar digao glavu i udiše širokih nozdrva, dišući duboko. A kadakomandir iziđe nekim poslom, Aleksandar je privuče na grudi. — Jao... Mico! — Pusti-me, pusti, inače, tužiću te. — Ona se izvi iz njegovog zagrljaja, a zatimmu se koketno unese u lice: — To je trebalo noćas da uradiš, kada smo jurilikroz noć. — Ih! — plesnu se Aleksandar po čelu.Dok je ona nudila sve redom, mi smo, usplamtelih očiju, pratili svaki pokretnjen i, kao preporođeni, smejali se neprestano. — E, baš mi milo što smo živi! — ote se iznenadno, ali iskreno iz ustaAleksandrovih. Neko baš tada zakuca na vrata. Uđe posilni komandantov. Reče da jekomandant naredio Aleksandru i meni da odmah sa konjima odemo u divizion. — Šta li smera sada po ovoj vrućini, u pola dva časa? — ljuti se Aleksandar.Iziđosmo na drum punih stomaka. Zapahnu nas nesnosna jara, da smo jedvadisali. Čekajući da nam dođu konji, skinuli smo kape pa se brisali od znoja. — Sve će nam na nos izaći — veli mrzovoljno Aleksandar.

Otidosmo peške u divizion i javismo se ađutantu. Najzad se pojavi komandant, pozdravi nas i naredi da odmah uzjašemo. Jahao je on napred, za njim nas dvojica, a pozadi nas njegov seiz. Išli smo kroz seloćuteći. Prođosmo pored stanice i, kada iziđosmo na poljanu, komandant poteragalop, a mi za njim. Aleksandar mi pokazuje nešto rukom napred i jedvarazabrah da jurimo pravo na rečicu, koju treba sada preskočiti. Prikupljamdizgine i odmeravam gde je najmanja širina. Ali, moj je konj iz zaprege i neizdvaja se od ostalih. Komandant pritrča reci, udari konja korbačem, njegov se belac izvi, potkovice svitnuše i konj se dočepa druge obale... Moj konj ugleda

jarugu, pa diže glavu i nesigurno usitni nogama. Hteo bi da skrene, ja uviđamda ćemo se stropoštati, ali konj učini nekoliko krupnih skokova, kao da nabijazemlju, i stade, kao ukopan, na samoj obali, te najahah na njegov vrat.Komandant je već okrenuo svoga konja i čeka da i ja preskočim... I Aleksandar je preskočio, te mi se iza komandantovih leđa smeje. Okretoh konja. Onda se ponovo zaleteh. Ali konj je video preponu i još odmah skrenu, hteo bi u štalu, tega jedva zaustavih. Komandant uporno čeka i veli: — Za moga ordonansa oficira ne sme da postoji prepona.



179

Rekoh mu da je moj konj uzet iz zaprege i da nije naučio na prepone. — E, sad ćeš ga naučiti — veli prkosno komandant, i dobaci svome seizukorbač da mi ga doda.Od ljutine razmahnuh korbačem. Vikao je nešto komandant, ali ja nisam slušao,već objahah u širokom luku, pa se zaleteh. Pred rekom zarijem mamuz i ošinem

korbačem, konj pokuša da skrene, ali ja povukoh dizgin, da mu gotovo iskrivihglavu. Još jednom ošinuh, konj se prope, i sručismo se zajedno u rečicu.Srećom izvukao sam nogu iz uzengija na vreme, ali leđa moja ležala su u vodi.Konj se diže i u trku odjuri u štalu. Ja peške pređoh na drugu obalu. Komandantme zapita da se nisam ugruvao. Rekoh mu da još ništa ne osećam. — A, to za tvoje godine nije ništa — teši me on. — Kada sam ja bio mlađi, padao sam, i nisam znao za sebe. — On se okrete svome seizu: — Sjaši i dajkonja gospodinu potporučniku, a ti se vrati.Prilikom uzjahivanja osećam kako su mi le đ a zategnuta, a u desnom ramenulaki bol. Išli smo hodom dok ja ne prikupih dizgine. Onda komandant opet potera galop, pa se zalete u jednu šumu. Ne znam kuda pre da gledam, da litamo gde treba konj da naiđe ili na grane, da me ne zakače. Aleksandru spadekapa sa glave. On ne može da zaustavi konja i čujem kako viče da ja zadržimsvoga. Jurili smo preko nekih požnjevenih njiva, preskočismo jednu vrzinu inajzad sjurismo se opet kod stanice. Brektali su konji i grcali, izdužujućivratove da bismo im popustili dizgine, a sa vratova njihovih je kapao znoj,izmešan sa belom penom.Pred divizionom sjahasmo. — Gospodo, izvolte ići! naredi komandant, bez ijedne reči više.

— Jašem i razmišljam nešto — veli Aleksandar, kada ostadosmo sami. — Znaš... sigurno su ga izvestili da je ona ženska došla kod nas. On neće da namotvoreno zameri, ali treba na nos da nam iziđe. Ali, baš me briga... On mučinas, ali još više sebe. Bre, kakav si — zastade Aleksandar da mi vidi leđa, i poče da se smeje. — Sva su ti leđa uvaljana u blato, da podsećaju na geografskukartu.Rešavao se Aleksandar da krene za Beograd. Ali iz diviziona su stiglanaređenja kojim su nagoveštavani skoriji događaji. Traženi su hitno izveštaji ostanju ljudstva, stoke i materijala. Naređena je i sprema za glavnu smotru... Bili

smo zauzeti po ceo dan... Zapoveđeno je da oženjeni oficiri udalje odmah svoje porodice. Jednoga dana, na našu žalost, otputovala je i „gospođa kapetanica“.U toku najvećih priprema, sasvim iznenada, bio sam premešten u artiljerijski puk Šumadijske divizije...



180

ZEMLjA JE UZAVRELA... „Narodi će se zakrviti i na zemlju će udariti golema sila. Sela i gradovi ćegoreti... Majke će ludeti, gledajući kako dušmani kolju decu njihovu... Opusteće polja i njive... I vikaće živi: ustanite mrtvi da legnemo u grobove vaše.“Pronosi se legenda od usta do usta. Pričaju da je to proročanstvo nekog

vidovitog seljaka, i što je on dosad prorekao, sve se obistinilo... Ili je pričastvorena u mašti naroda, koji predviđa nesreću, ili da tešku neman lakše podnese, zanoseći se nadom da će opet nastati srećni dani.Meseci su prošli u iščekivanju novoga rata. Vojnici su išli na odsustvo, milovalidecu svoju, želi žito i očekivali berbu kukuruza... Neprijatelja se više nisu plašili i sa prezrivim osmehom govorili su o minulim događajima... A oni kojisu čuvali granicu, prestali su i da pucaju na carske vojnike.Ali od nekog vremena kružili su čudni glasovi. Na obalama Dunava i Savevidela su se na neprijateljskoj strani neka kretanja, nove uniforme...Obustavljena su odsustva. Pričalo se da se i Bugari spremaju. Protiv koga?...Zar nisu već jednom platili skupo izdajstvo svoje?... Ili oni misle da se pomoćutuđe sile svete izmučenom narodu srpskom? Na severu se gomilale armije nemačke i austrijske, na istoku i jugu bugarske.Da li će se obistiniti proročanstvo?Bilo je to septembra, hiljadu devetsto petnaeste.Hitno smo krenuli. Promicali smo putem, pored visokih zrelih kukuruza, praćeni pesmom prepelica. Večernji povetarac, ispunjen mirisom uvelog lišća, pirkao je. Išli smo ka železničkoj pruzi. Ali niko nije znao na koju ćemo stranu,da li ka severu, prema Nemcima, ili na jug, prema Bugarima... Stariji oficiri

koji su jednom već bili u ratu protivu Bugara, pričaju scene iz krvavih borbi.Potpukovnik Petar, komandant diviziona, veli: — Ginu, brate, kao stoka... Sada, u borbi sa Austrijancima, redak je bio slučajda se njihova pešadija približi bateriji. Ali u borbi sa Bugarima, to je gotovosvakodnevna pojava. Napadaju tvrdoglavo, iako je očigledno da će sviizginuti...Mi, mlađi, iz potaje priželjkujemo da nas upute na severni front. Ma bili tamo i Nemci...Kada stigosmo na stanicu, lokomotive su bile okrenute jugu. Otpočelo je odmah

žurno ukrcavanje. Za vreme utovarivanja jurili su vozovi puni vojnika, jedni nasevernu, a drugi na južnu stranu. — Ovo neko kao da ranžira kadril — veli poručnik Luka. — Biće tebi kadril, ako se na putu počukamo — dobacuje u šali potporučnik Vojin. — Vala, kakav si baksuz, može i to da nam se desi. — Ja baksuz!... A sećaš li se kod Šapca, kada nam ti dođe u bateriju!... Dotle beše mirno. Ali toga momenta htedosmo svi da izginemo.



181

— Pazi, molim te, pazi — namiguje potpukovnik Petar — kako se dživdžanisvađaju. — Okrete se potporučniku Vojinu: — A to je bilo onda kada sam ga jauputio. — Jest, jest, baš tada — upade poručnik Luka — kad su njih trojica stajali naosmatračnici i gađali jednoga konja, a nisu videli kolonu da im se približava...

— E, šta ćeš — veli jetko potporučnik Vojin — dao ti Bog da si u pozadini, pa bolje vidiš. — Tako, tako ti njemu! — dobacuje kapetan Velja, komandir Vojinov. — Ondase okrete Luki. — A, ded mu sada odgovori. — A što pozadina, bili smo na istoj liniji... — Glavno je, nisi bio na nišanu. — Ja predlažem da se njih dvojica porvu, i ko bude jači, taj je u pravu — predlaže kapetan Vojko. — A, ne znate vi kako je on čvrst, iako je onako mali — brani kapetan Veljasvoga vodnika. — A Luka je visok, ali sav mlitav... — I dukat je mali, ali vredi — smeje se Vojin. — Jest, bato, ali da te lupim petodinarkom, ti bi se preturio. A-ha!... Kipislcauf! — dobacuje Luka, upotrebljavajući ovu uzrečicu kao sigurnu potvrdu.Smeje se i potpukovnik Petar i govori polako da ga oni ne čuju: — E, uživam kada se njih dvojica prepiru. Drugovi su iz detinjstva, i večito jedan drugom oponiraju. A ne mogu jedan bez drugoga.Tako smo razgovarali iz duga vremena sedeći na kamenju pored železničke pruge, dok su vojnici utovarivali topove. I ova kompozicija krete. A onima kojiostadoše naređeno je da krenu putem do stanice u Lapovu, gde će i za njih doći

nova kompozicija. U ovoj grupi zatekoh se i ja.Stigosmo u Lapovo po noći i podigosmo bivak odmah iza stanice, očekujućisvakog časa pokret.Ali za nas nije stizalo nikakvo naređenje. Ceo sledeći dan sedeli smo na stanicii posmatrali vozove. Pod Beogradom su otpočele borbe i izbezumljeni narod je bežao. Stiže i jedna kompozicija sa izbeglicama. Majke su vukle decu, nosećisobom u denjkovima najpotrebnije stvari. Devojke bledih obraza, uvelih lica izastrašena izgleda, odevene svakako na brzu ruku, silazile su zbunjene. Plačdece razlegao se na svim stranama. Sav taj nejaki narod stajao je neodlučan na

peronu, ne znajući na koju stranu da krene. Imalo je žena koje su kršile ruke od bola za izgubljenom kućom. — Hajde, hajde, sklanjajte se! — naređuje komandant stanice. — Pa kuda ćemo? — veli očajna majka. — Gospođo, ja o tome ne mogu da vodim računa. Izlazite odmah! — kaže imgrubo komandant stanice. — Polako, gospodine kapetane, nemojte ni vi tako! — prilazi komandantu potpukovnik Petar.



182

— Gospodine potpukovniče, ovuda prolazi dnevno sedamdeset vozova, a jaodgovaram za red. — Sve ja znam, ali vi vidite da je narod izmučen, pa nemojte da podstičetevatru! — Onda se obrati ženi blagim glasom: — Molim vas, gospođo, bolje ćevam biti ako iziđete izvan stanice. Hej, vojnik... Pomozi gospođi... E, tako!

— Naučite me, ljudi, šta ću sa ovim crvima — zavapi majka, pokazujući nadecu, koja su je držala za suknju.A stanični signal je uporno zvonio, nagoveštavajući novu kompoziciju. Naskoroulete lokomotiva vukući beskrajan niz zatvorenih vagona iz kojih su virilekonjske glave. Ili su na otvorenim vratima teretnih vagona stajali vojnici iradoznalo posmatrali gomilu.Jurile su kompozicije kao pomahnitale... Imao se utisak, kao da je cela zemljauzavrela i usplamtela i svaki pojedinačno se oseća ništavnim prema opštemzamahu...Jedna žena tiho ječi i lako se nija. Kada naiđe neki voz, ona kao izbezumljenatrči pokraj vagona i viče: — Mile, sine Mile!... — i sva slomljena, i onako razbarušena, vraća se povodeći se i seda na klupu ispred stanice.Kažu, danima ona čeka, ne bi li joj slučaj povratio izgubljeno dete.U stanici se opet zaustavi jedan voz dolazeći sa juga i narod pokulja iz vagona.Komandant objašnjava i moli da se sklone, a on će objaviti polazak. Ovi dolazeiz pograničnih varoši prema Bugarskoj i mešaju se sa izbeglicama iz Beograda.Pričaju da su Bugari mobilisali i veruju da su borbe već otpočele. A oni znajukrvoločnost Bugara...

Onda naiđe voz sa ranjenicima iz Beograda. Iz vagona vire umorne ili uvezaneglave vojnika. Govore ranjenici da sada na Beograd napadaju Nemci i pokušavaju prelaz velikim snagama. Sa zaprepašćenjem pričaju o strašnomdejstvu nemačke artiljerije. — Ovde se ne biju više srca junačka, već fabrike čelične industrije — objašnjavao je jedan rezervni oficir.Ostali ćute, kao da još ne mogu da dođu k sebi od silnog iznenađenja.I ranije smo slušali priče ranjenika, koji su, pod utiscima teških trenutaka, preuveličavali događaje. Ali sada i sami uviđamo da se događa nešto teško, što

prevazilazi naše slabe moći i sa pritajenim strahom pomišljamo na prvi sudar.A lepo je sedeti daleko od fronta. Sa neskrivenom zavišću govorimo o ovomekomandantu stanice. Ali ljudi u pozadini su sebični. Svi se oni staraju da namšto brže pripreme odlazak, kako bismo im mi svojim životima omogućilispokojniji opstanak. Kao da smo mi na teretu čovečanstvu. — Gospodo, uputio sam pitanje Vrhovnoj komandi šta ću sa vama — veli namkomandant stanice.



183

Kada ostanemo sami, čudimo se i mi zašto nema nikakvog naređenja za pokret.Već tri dana sedimo u mestu, a krvave borbe se vode pred Beogradom. — Ja mislim da je to zbog tebe. Čuva te Vrhovna komanda za seme — diraVojin poručnika Luku. — Jakako, bato. Neće valjda da vodi računa još o tebi, koga svaki patak može

da kljune u „rikverc“ — veli pobedonosno Luka.Četvrtoga dana začusmo neku galamu na stanici i vojnici potrčaše. Vele da je baš sada prošla jedna kompozicija u kojoj su bili vojnici našega puka, i odošeka Beogradu. Naiđe i druga, i mi poznadosmo vojnike. Mašu nam rukama, vičuiz vagona, a poručnik Branko nagnuo se kroz prozor i dovikuje nam, smejućise: — Zabušanti!Iz nekih razloga našu diviziju prebacuju sada na severni front. Oko podne stiženaređenje da i mi budemo spremni za polazak.Pravac kretanja je saopšten najstarijem oficiru i tačno u pet časova kretosmo imi.Bila je već ponoć kada se naš voz zaustavi na jednoj maloj, neosvetljenojstanici. Rekoše nam da smo na krajnjoj granici do koje voz sme da naiđe. Idućastanica je već izložena artiljerijskoj vatri.Pri škiljavoj svetlosti fenjera otpoče izvlačenje vozova i stoke. Radilo se utišini. Čulo se samo zveckanje lanaca, lupa kola i sanduka. Naiđe i ađutant, koji je trebalo da nas odvede u sastav puka.Priča ađutant, tek što su stigli na bugarsku granicu, vratili su ih odmah i sada senalaze u selu Skobalju, prema Nemcima. Sutra baterije treba da izlaze na

položaj. Posmatrali su, kaže, gađanje nemačke artiljerije. Dejstvo je poražavajuće. Smederevo su Nemci već zauzeli i borbe se vode sada na našojstrani.Slušamo i ćutimo... Imamo utisak kao da smo razapeti, a nešto moćno i teškonavalilo se na naša slaba pleća...Stoji naša jedinica na drumu, pa nam izgleda kao maleni trunak prema beskrajnoj tmini, kroz koju nečujno gamižu utvari sa svih strana, hiljade ih je...milioni, da nas staru, unište. — Šta misliš ti, „Kipislcauf“, na ovo? — zapita neko iz mraka poručnika Luku.

— Ja mislim — veli Luka ozbiljno — da zamolimo popa Momčila za jednomolepstvije, da Bog podari svakome od nas po tri života.Onda pojahasmo konje i kretosmo lagano kroz mračnu noć, nepoznatim putem,u tešku neizvesnost..



184

NE, BOGA RADI!Proveli smo osam meseci u zatišju, u potpunome miru. Sada krećemo u novirat. Naše je raspoloženje sasvim drugojače od onoga godine devetsto četrnaeste.Onda se pesma orila, a talas oduševljenja vitlao nad zemljom Srbijom. Ljudinisu imali ni maglovitu predstavu krvavoga razbojišta. Nagla promena,

zajednički život drugova istih godina, istovetnih duševnih uzmaha, činili suljude razdraganim, i bujao je kolektivan zanos, koji je gušio svaki uzmak islabiji drhtaj srca.Sada, vojnici su uzdržljivi i hladni. Mučaljivo i teško iskustvo prošlih dananaučilo ih da trezveno misle. Kada bi se pitali, rekli bi primirene savesti: dosta je bilo... Ali treba nanovo braniti zemlju i oni polaze u susret smrti promišljeno.Bez pesme i ratnih pokliča.Rano izjutra izjahali su komandanti i komandiri baterija. Sa susednoga brega posmatrali su položaje i strahovito dejstvo nemačke artiljerije. Ispred nas protezala se zmijasta zaravnjena kosa, čiji se desni bok, negde u daljini, spuštao postepeno i gubio između topola, u ravnicama Morave. Na blagoj padini premanama, između zlatnožutih kukuruzišta, blistali su zeleni vinogradi. Pirkao je jesenji povetarac. Sunce zracima svojim kao da je milovalo krcato vinogorje.Blizu vrha nazirali smo u jednome vinogradu neku našu skrivenu bateriju. — Od one baterije pa desno razmestiće se baterije našega puka — govorio jekomandant komandirima baterija. Na kosi, u blizini one baterije, kuljnu zemlja izmešana sa dimom I crni stub izvise kao da iz zemlje kulja. Još jedan, drugi, treći... Gr-ru... Gr-r-r-u, odjeknušeeksplozije teških neprijateljskih granata. Potom tišina. Zanemeli posmatramo i

slušamo samrtnu huku... Vetar pirnu i nekoliko uvelih listova padoše među nas.Komandant se obrati meni: — Uzmite jednoga ordonansa, obazrivo priđite onoj bateriji i pitajte iz kojega je puka.Kretoh sa podnarednikom Grujom. Siđosmo u jarugu. Onda pođosmo uz kosuka onoj bateriji. Pred nama je drhtala zemlja od eksplozije razornih zrna. Sastrepnjom išli smo lagano, osluškujući šum granata kroz vazduh. — Bogo mili, ala grokće — progovori podnarednik Gruja.Sa jednoga uzvišenoga talasa zemlje ugledasmo topove one baterije. Ljudi se

behu sklonili u zaklon. Pozadi baterije suknuše iz zemlje četiri crna stuba dima,razbacujući ogromno komađe zemlje. Od strahovite eksplozije osećamo kakonas zapahnu vazdušni talas. Dah nam zastade. Stojimo neodlučni, ne usuđujućise da krenemo dalje, jer nam se čini da će nas onaj zamah i prasak zrna odčetrdeset i dva santimetra zbaciti kao perce sa konja. Ali zapovest se moraizvršiti.U razmaku eksplozija kretosmo, zverajući na sve strane ne bismo li čuli letgranate... Vidimo kako vojnici one baterije istrčaše kod topova i počeše pucati...



185

Sada je nemogućno prići... Još se oni nisu ni sklonili, a baterija utonu u dim i prašinu. Mi nesvesno okretosmo konje pred ovom navalom čelika. Jednagranata udari negde levo od nas, i kao munjom ošinuti, skretosmo naglonadesno, pojurismo kroz neku vrzinu, i jedva se zaustavismo u jednomkukuruzištu. Ušli smo već u opasnu zonu. Sagibamo se od strašnog praska i

vijamo besciljno, kao zveri kad ih progone. Konji drhte, a i mi smo usplahireni.Veli Gruja: — Kad bih znao da mene gađa, umeo bih da se čuvam. Kad ovako obasipa,čovek da izgubi glavu.Dogovaramo se da sačekamo kad paljba malo prestane, a tada da se zaletimo i u prolazu zapitamo... Pred nama je jedan vinograd. Gledamo kako čitavi čokotiodleću u vazduh. Stabljike trepere kroz onaj dim kao mrtvačke kosti. Strepimo pri pomisli, ako onaj slučajno samo malo poveća daljinu. Prisetih se tada da nasoficiri posmatraju sa brega pozadi. Osetih se posramljen, pa već izbezumljenviknuh: — Hajdemo! — i udarih konja. Nešto strahovito grunu levo. Nisam svestan sebe, a konj juri trkom. Nešto preskoči... Čini mi se nikad kraja ovoj jurnjavi, a baterija kao da odmiče isprednas. Vazduh pišti kao fijuk one granate, sagibam se, sada će... sad... Nervi sukao strune, i, preda mnom, najednom ispade baterija. Vojnici nešto viču i mašurukama, sigurno da se sklonimo. Začuh kako Gruja viknu: — Koja je baterija? — Drinska... Bežite!Jedan oficir viče ljutito iz zaklona, ali mi proletesmo kao vetar, skretosmo

nizbrdo... Zgrčismo se od užasa. Pred nama suknu plamen, jedan, dva,... četiri,a u ušima nešto pisnu od strahovitoga treska, kao da se brdo prolomi. Nesvesnozategoh dizgine, dok Gruja protrča i viknu da bežimo levo. Opustih dizgine,konj opruži vrat. U trku naletesmo na živu ogradu, konj poklecnu, ja se odvojihod sedla i, kao bačen, tresnuh sa one strane ograde o zemlju.Valjda je samo iskra svesti treptala. Pokušavam da se dignem, ali me neštoneodoljivo vuče zemlji, i, oslonjen na ruku, kretao sam glavom, dok mi je uušima nešto pištalo, a pred očima treperile raznobojne iskrice. Pipnuh se poglavi i grudima... Živ sam... Setih se odmah da na ovome mestu mogu poginuti.

S naporom se podigoh i tada ugledah konja, koji je stajao pozadi i sav drhtao.Dohvatih ga za dizgine i pođoh trčeći nizbrdo.Gruja mi je jurio u susret.Šta je sa vama? — On skoči sa konja, i poče da briše prašinu sa moga odela.Reče mi da jedne epolete nemam. Htede da se vrati, ali ga zadržah, i pođosmo peške niz kosu.Začusmo neke čudne glasove, kao viku, te zastadosmo... Ugledasmo jednogastarijega čoveka razbarušene kose, razdrljena odela, koji nam žurno priđe, i



186

poče govoriti neke nerazumljive reči. Bio je u seljačkom odelu. Govorio jenešto o svome imanju, o bogu dušmaninu, prizivao svece, pa se najednomdohvati za odelo i poče ga cepati... Onda iznenada skoči na Gruju i dohvati garukama za gušu. Ja prihvatih dizgine njegovoga konja. Gruja razmahnu snažnimrukama, tresnu ga o zemlju, u magnovenju skide pušku, i uperi je u grudi

bezumnoga čoveka. A onaj ispusti strašan krik, i, dižući ruke, povika: — Ne, Boga radi!Gruja spusti pušku, ali ga je netremice posmatrao... Onaj se pridiže, gledajući ucev puške, i lagano odmače, pa viknu: — Narode... narode, dođi i nosi, uzmi... Sveti Ilija...Bio je svakako neki od onih mirnih ludaka, koji služe na uveseljavanje sela, asada je, pod utiskom ove paljbe, sasvim pomahnitao.Uzjahujući konja, Gruja kaže: — Slavu mu, ostadoh čitav gore, a ovde zamalo da nastradam od ovoga ludaka.Komandant je otišao sa onoga mesta gde smo ga ostavili. Jedva ga pronađosmo.Priđoh mu i saoptptih za onu bateriju. Ali on, i ne gledajući me, kao da ga se netiče to što mu saopštavam, progovori: — Aha, dobro! — i produži razgovor.

ROVOVI SU OSTALI PRAZNI

U toku noći baterije su izišle na položaj i već sutradan otpočele dejstvo.Ali još istoga dana pojavila se jedna nova, dotle nepredviđena neman. Bili su to

aeroplani. Obično oko deset časova počnu leteti, i kao što orlušina šestaritražeći svoju žrtvu, tako su i oni preletali preko položaja, i počinjali da se vijunad nekom baterijom. Tada bi započela dejstvo i neprijateljska artiljerija. I nikonije mogao pomoći našoj bateriji, jer je neprijateljska artiljerija gađala sa takvedaljine da ni pucanj topa ne čujemo. Purnja zemlja, razlama se vazduh, letekomadi zemlje izmešani sa delovima ljudskoga tela. Ali ipak, niko od vojnikane uzmiče od topova.Posmatramo jednoga dana agoniju susedne baterije. Tek će potpukovnik Petar reći:

— Ovo su samo generalne probe. A tek kako li će biti, kad nastupi „premijera“. — On značajno klimnu glavom i pućnu jednim krajem usana.Luka upade: — Veliki maler nam je napravio Tanasko Rajić... — Vala, zaista, zbog neke tradicije svi ćemo izginuti. Zašto se ne naredi da seljudi sklone od topova negde pozadi, kad i tako ne mogu sada da dejstvuju! — odobrava Vojin.



187

— Hvala bogu, da se i vas dvojica u nečemu složite! — dobacuje kapetanVelja. — Eh, zort ih je složio. Znaju oni da će sutra mečka i pred njihovom kućom dazaigra! — dira ih poručnik Branko. — Baš mi je milo što ti jedva čekaš sutrašnji dan, da isprsiš tvoj junački

„rikverc“, kipislcauf — odvrati mu poručnik Luka.Kad izvrši detaljno osmatranje, aeroplan odleti. Onda doleti novi, koji kruži nadnekom drugom baterijom... Ili aeroplan počne da šestari nad pešačkimrovovima, gde granate ogromnih težina razaraju ili raznose po vazduhuimprovizovane zaklone, kao da su od peska napravljeni.Bio je to mučan prizor, kad pešaci pronose delove tela svojih drugova, paređaju uz neku strnjiku, da bi ih raspoznali. U početku su radili marljivo,savetujući se da li neka glava pripada ovom ili onom trupu. Ali ljudi su senajzad zamorili i otupeli, te su docnije sve obezglavljene leševe, zajedno sadelovima tela, bacali u opštu rupu, nad kojom je udaren krst, gde bi pisalo:vojnici te i te čete, poginuli za otadžbinu.Jednoga dana, bila je kiša, ona sitna, jesenja, i voda se mlitavo istezala iz oblakakao rastegljivo ulje. Sipila je po granama, odakle su padale krupne kapi i telo se ježilo od vlage i hladnoće. Potoci su žuborili, zemlja je bila raskvašena da sunoge zapadale do članaka u pustu pištalinu. Pod težinom olovnih oblaka iogromnih granata, duša se skupila i zanemela, kao da smo nad nekomogromnom provalijom na kraju sveta.Zadesio sam se u štabu puka, gde su se sa ađutantom vodili razgovori o utroškumunicije. Opet su se oni iz pozadine pravili važni, i hitno tražili obaveštenje za

nekih dvadeset granata, koliko se javila razlika između utroška i prijema. — Ja!... kao da su te granate kobasice, te ih komandiri pojeli — ljuti se ađutant puka. — Ili će istorija praviti pitanje, da li je na kosi „Vrbovac“ utrošenodvadeset granata više ili manje.Kod komandanta puka bio je došao komandant divizije. U toku našegrazgovora, ušao je žurno komandant diviziona. — Gospodo — obrati nam se uzrujanim glasom — izveštavaju da je ovogamomenta jedan bataljon napustio položaj i rovovi su ostali prazni. Najhitnije požurite da vratite delove bataljona i da mi dostavite imena oficira koji su

napustili položaje.Bez ijedne reči pojahasmo konje, i pojurismo na razne strane.Silazio sam prema nekoj uvali i baš u potoku ugledah jednu grupu vojnika. Neviše od jednog voda. Među njima je bio i jedan potporučnik, gotovo dečak. Bilisu žalosna izgleda. Lica im zarasla u bradu, bleda, obrazi upali, a oči zveralezastrašeno. Odelo im uvaljano u blato. Čak i lice i ruke. Bili su mokri do kože.Zaustavih naglo konja. Onda zvaničnim glasom, u ime komandanta divizije,naredih da se odmah vrate. Ali oni su me gledali tupo, kao da ne razumeju šta



188

im govorim. Ponovio sam naredbu i još naglasio da je položaj bez ljudi i daneprijatelj svakoga časa može preći. — Znam, gospodine — obrati mi se potporučnik, jer ispod haveloka nije videomoje znake. — Ali bataljon ne postoji više... Ako sa ovo malo ljudi mogu daštitim front celoga bataljona, onda idem — govorio je iskreno.

Osetio sam toga momenta divljenje prema ovom dečaku. Vojnici su nasnetremice gledali, gotovi da sleduju zapovestima ovoga mladića. A kiša je lila, pa im se cedi niz lice i odelo, koje je već davno bilo zasićeno vodom.Savetovao sam im blagim i prijateljskim glasom da se vrate, dok ne stigne popuna. Koliko da skinu odgovornost sa sebe. Ali sam i sam uviđao, koliko semnogo traži od ovih jadnih ljudi, jer će svi izginuti pre no što ih i uzmu naodgovornost. — Hajdemo nazad — obrati se potporučnik svojim ljudima.Vojnici bez pogovora pođoše.Tada zaustavih potporučnika i zapitah ga za ime.On me upitno pogleda i trepnu očima. Sasvim polako izgovori svoje ime. Jaizvukoh notes da zapišem. On se odjednom prenu. — Molim, zašto će vam?... Gospodine, ja ću pre poginuti nego što ću dozvolitida se o meni govori kao o beguncu. — Njegove oči se napuniše suzama. — Ja... ja... Četiri dana bombarduju naše rovove, i to su sada grobnice pune leševa...Dali smo više no što ljudska snaga može izdržati. I niko se ne seća da nasodmeni... Traže još?... Dobro!... Zabeležite: ja se zovem Stanislav Petrović. — Reče odlučno i okrete se vojnicima: — Napred!Osećao sam se malen prema ovome velikom dečaku. Bilo me je stid. U meni je

nešto naviralo... obodoh konja i stigoh ga. Sjahao sam, onda izvadio notes, i pred njim iscepah list. Zatim, pružajući mu ruku: — Druže, mi se danas nismo sreli... — Nadam se, i daće Bog da se vidimo pod drugim okolnostima... — Zdravo! — Zdravo!Pogureni i mokri, zavrnutih šajkača, odmicali su pešaci, izvlačeći s mukomnoge iz žitkog blata.Odoše u one grobnice pune leševa, da i oni ostave tamo svoje izmučeno telo. I

on s njima. Stanislav Petrović, mlad potporučnik od dvadeset godina... Okretohse unazad, radostan što nisam u njihovoj koži. Ali kada bih bio neko, naredio bih da se ovekoveči figura mladog, pogurenog pešaka, u izgužvanom šinjelu izavrnutoj šajkači, sa poderanim opancima i ispalim prstima.Vraćajući se sreo sam ađutanta. Predložih mu da ne odajemo imena, ma bilikažnjeni, jer je i ta kazna ništavna prema onome što oni podnose.Uđosmo u sobu gde je bio komandant.



189

— Gospodine pukovniče — poče prvi ađutant — izvršio sam zapovest. Sreosam samo ostatak jedne čete sa đakom podnarednikom i, na moj poziv, vratilisu se odmah na svoje mesto. — Dajte mi njegovo ime!Ađutant se uzvrda. Poče da pipa po džepovima, kao da nešto traži. Onda

napravi zbunjeno lice i reče: — Gospodine pukovniče, izgubio sam cedulju. — Lepo, bogami! — klimnu komandant glavom i pogleda strogo ađutanta.Zatim se očima obrati meni. — Gospodine pukovniče, sreo sam samo jedan vod sa potporučnikom. Ostatak čete je izginuo. I oni su se vratili na položaj. — Njegovo ime?Osetio sam laku drhtavicu pred ledenim glasom komandanta divizije. Brzo se pribrah i odgovorih: — Zaboravio sam da zapitam za ime.Čini mi se da ni trepnuo nisam, kad sam izgovorio ovu laž.Komandant učini jedan nervozan pokret, pa nam se obrati ljutitim glasom: — Tako se, dakle, izvršuje zapovest!... Jedan izgubio, a drugi zaboravio? — Nalicu komandanta javi se grimasa kao da nas omalovažava. — Slušajte!... Udrugim prilikama ja bih možda cenio vašu odanost prema svojim drugovima,čija imena nećete sada da odate. Ali ne zaboravite: mi ne ratujemo ni za moj, niza račun vas dvojice, već sada branimo državu. A pred imenom otadžbina,sasvim su beznačajne ličnosti: Janka, Marka, Petra, Pavla... — zastade,gledajući nas strogo. Čini mi se, hteo je još nešto reći, ali ga je zagušila ljutina i

samo kroz zube progovori: — Idite!

NOVO KOSOVO POLjE

Prestala je najzad kiša, ali su granate najtežih kalibara sve žešće rile porovovima i okolo topova. Naša je artiljerija tukla bez prestanka njihovu pešadiju

i držala je još uvek na izvesnom odstojanju.Jednoga dana javi nam se jedan pešak: – Pomlati nas njihova artiljerija i ostade nam žalba što ne možemo da senaplatimo njihovoj pešadiji.Tačno, u određeno vreme, otvarala je paljbu nemačka artiljerija. Obično u osamčasova, pa do podne. Onda od dva časa do pet. Niko nije bio pošteđen njenihgranata. Sa jezom smo pomišljali na onaj dan, kada će nastupiti „premijera“ — kao što reče potpukovnik Petar.



190

I jednoga dana, septembra meseca, kao da se zemlja prolomi. Ama na jedanmah. Na prostoru od jednoga kilometra padao je čelik praiskonskim besom, uzgrmljavinu, rijući svaku stopu zemlje. Slabi zakloni leteli su u vazduh. Deloviljudskog tela razbacivani su na sve strane. Od zaglušne huke, rike i lomljavenije se čuo ni jauk ranjenika. Živi su zanemeli od užasa, pribijeni uz zemlju.

Svakoga časa zahvaljivali su Bogu na milosti što im je podario još koji sekundživota. Nad razbojištem se razastrla magla od dima i prašine, kroz koju se video povremeni blesak naših topova.Iako potamneo kao zemlja, potpukovnik Petar se šalio da bi ohrabrio nas mlađe.Sa ludačkim besom zakovitla šrapnel iznad naših glava i stotinama kuglicazaprašta oko nas. Svi smo se prilepili za zemlju. Jedino je ostao potpukovnik Petar i grizao donju usnu. — Ah, strašno! — progovori Luka, pa se obrati potpukovniku Petru: — Jamislim, nije preporučljivo da se pravite Kraljević Marko. — Svakome je određen suđeni čas, Lukijane. — Ja se staram da ne dođe tako brzo...Jedna teška razorna granata rinu u blizini i uz gromoviti tresak izbaci zemlju,čiji komadi padoše i među nas. — Kako, kako? — zapita nekoga telefonista. — Poginuli?... Koliko ranjenih? — okrete se potpukovniku: — Javljvaju iz šeste da je izginula posluga trećeg topa, a potporučnik Vojinranjen teško u glavu. — Uh, bogamu! — progovori neko. — Naredi da se potporučnik Vojin donese odmah ovde!

Od treska jedne granate pribismo se nesvesno jedan uz drugog. — Luko, skreni pažnju komandiru četvrte baterije da se na levoj ivici šume vidikretanje pešadije. — Alo, alo... alo... alo, četvrta! — okrete se nama: — Izgleda prekinuta žica.Telefonista Bonga, nađi brže prekid.Pred otvorom zaklona neko se kretao. Ugledasmo kako vojnici nose potporučnika Vojina. Bio je gologlav, a lice mu se nije videlo od krvi. Sa čela je, u širokim mlazevima, tekla krv i natapala njegov šinjel i vojnike koji su ganosili... Spustiše ga na zemlju. Nespretnim rukama peremo njegovo lice i

ružičasta voda juri preko odela... Pojavi se sveža rana kao uzorana brazda nalevoj slepoočnici. — Dobro je, nije ušlo duboko.A u neposrednoj blizini našoj se krši i lomi, i mi, drhtavim rukama, vezujemogrubi zavoj oko glave ranjenika. — u vojsci su nas naučili kojekakvim tričarijama, niko nam ne pokaza kako se pravi zavoj — ljuti se Luka. — G-r-r-u... g-r-r-ru — prolama se vazduh i jedno teško hrastovo stablo se povi, gotovo da nas poklopi.



191

— Alo, alo, četvrta, javite komandiru da se na ivici šume opaža kretanjeneprijateljske pešadije. Tu-u-u, tu-u, svira telefon i telefonista javlja da je ranjen komandant prvoga diviziona.Jedan od onih sprovodnika priča da je šrapnel udario iznad samog topa i pobiosvu poslugu. Pukim slučajem je samo potporučnik Vojin ranjen.

— Nosite ga brzo! — naredi potpukovnik Petar.Gr-r-r-u! — trese se zemlja. Sada još žešće, još strašnije. Lica naša su potamnela, a pogled neodređeno bludi, kao posle neke teške bolesti. Ali niko neuzmiče, dok se neprijatelj ne pojavi da nas pobije. Valjda smo zato ovde i postavljeni. A teško je, neshvatljivo mučno. Glavu zanosi neizmerni teret, i uušima neprekidno bruji od silnoga treska i potresa vazduha. — Vode kapetana Vlaskoja, sigurno ranjen... — Da nisi ranjen? — zapita ga potpukovnik Petar.On samo uzdahnu i klimnu glavom. — Raskopčajte mu bluzu!Pipamo ga, zagledamo, ali nigde krvi. — Evo na čakširama krv, svlačite ga — povika Luka.Položismo ga na zemlju, ali na njemu ne nađosmo rane... Ležao je on kaomrtav, gotovo bez svesti. — Ostavite ga malo na miru, to je jaka kontu zija. A gde je udarilo? — zapitakomandant vojnika. — Baš uz nas... — Otkud na njemu krv? — Jedan je poginuo, a ima i ranjenih...

— A da nisi ti, bre, ranjen? — Nisam... — Otkuda ti krv na ruci?Vojnik pokuša da digne ruku, tada preblede, i zabezeknuto pogleda.A kada mu skidosmo bluzu, ugledasmo ranu na mišici.Od muke se nasmejasmo. — To ti je ono: „Bolan zdravog nosi!“ — pokušava da se našali poručnik Luka. — E, nije baš tako. Kontuzija je teža od mnogih rana — kaže potpukovnik Petar i pokaza na kapetana Vlaskoja, koji je nepomičan i bez svesti ležao na

zemlji.Vojnici žurno odneše i kapetana Vlaskoja.Vidimo neprijateljsku pešadiju kako nastupa u skokovima. Neke naše baterije,iako već na izdisaju, gađaju. Od gruvanja topova i strašnih eksplozija ne čuju seviše pucnji pušaka. Sa baterijama je izgubljena svaka veza, i sada, bez ikakveuloge, stojimo u ovoj rupi sličnoj grobnici. Osećamo se kao osuđenici na belomhlebu... — Javljaju, da je poručnik Janko teško ranjen — izveštava telefonista.



192

Gr-r-ruuu! Ni broja se ne zna ovim eksplozijama. Drhtavica obuzima telo. Lukine usnicesu pomodrele. Gru-u! Eksplozije se sustižu, i pred nama, u visini pešačkihrovova, zemlja kao da gori. Iz pešačkih zaklona niko se ne pojavljuje.Gr-u! Gr-u! Gr-r-r-r-ru! Kovitlaju, prašte, riju granate oko nas. Ah, najteže je

kad zaurla ona teška. Gr-r-ru! Očni se kapci grčevito zatvaraju. Gr-u! A od prenapregnutog iščekivanja u ušima nešto bubnji. Eto je... Koža kao da senabira, telo se grči, misao zamire. Gr-r-ru!...Huj! Kao da spade neka koprena. Telo kao da se izvlači iz neke čaure. Opet...Juri bezumno... Ah, smiluj se. Zaošinu. Gr-r-r-ru! Tresnu, urliknu. Tama... ponor... Gr-r-r-ru! Ala u ušima pišti. Ili je to jauk. Gr-r-ru! Neko stenje. Ali štami to noge pritiskuje? Gru! Gr-ru! Gr-r-ru!Majko moja! Kao da se brdo svalilo. Ranjen?!... Naprežem svest. Otvaramnaglo oči. Grr-ru! Vidim neke užasnute prilike. Gr-u! Gr-u! A telefonista sestrašno iskreveljio, vilice mu crvene i razjapljene. Gr-ru! Ali zašto su mu očiiskolačene, ukočene?S teškom mukom se pridigoh. Telo drhti, te se naslonih na zemljani zid. Gr-rru!... Mnogo dima. Nešto me guši. Puna su mi usta zemlje i neke sukrvice. Sadće... Gr-r-ru!... Naprežem misao. Znam, znam, sve još znam... Ali otkuda mi ova zemlja uustima. Gru! Gr-ru! Onaj opet stenje, ječi... Ta ljudi su zverovi. Dosta! Gru-u-u!Gospode!... A Luki teče krv iz nosa. Neko govori da je razorna udarila u ivicuzaklona i ubila telefonistu, a podnaredniku raznela nogu. — Iznesite ga! — naređuje potpukovnik Petar.

— Brže zavoj! — Jaoj, braćo...Gr-r-ru! Gr-r-rru!Gledam kao u bunilu kako provukoše neku krvavu masu. Žmarac mi obuze levustranu tela, pa se zaustavi na levoj stopali. Gr-rru! Pretrnuh: da nisam ranjen.Hteo bih da se oslonim na nogu, ali me snažan zamah vazduha prikova zazemlju. Gr-ru! Gr-r-r-ru! Gr-r-r-ru!Prsti su mi zariveni u zemlju, kao da bih hteo da se slepim sa njom. Ah, bože,ala sad osu! Nešto se cepa, para. Gr-ru!

Slučajno se oslonih na nogu. Hvala bogu. Grr-r-rrru! Uh, neizdržljivo. Hladanme znoj probi. Gr-r-ru! Neki me umor spopada, a glava zanosi, kao da mi sespava! Nikad kraja. Gr-ru! Gr-ru! Gr-ru! Gr-r-u!... Gr-r-r-ru! Gr-ru! Namah se sve utiša. — Šta je ono?! — povika komandant.Izvismo se iz zaklona. Ne verujemo očima svojim. Iznad naših pešačkih rovovastajao je streljački stroj nemačkih vojnika u šlemovima. Naši su svi pešaci bilimrtvi. Iz nekih šljivika jurili su u trku prednjaci svojim topovima. Zapregnuti



193

topovi i kare bežali su u neredu na sve strane, posluga je trčeći pešice zamicalau kukuruze. Drugi su vukli ranjenike. Neki konji su jurili bez jahača. Topovi u besomučnom naletu ruše ograde, obaraju drveta, probijaju se kroz vrzine, preko jendeka... — Svršeno je — reče potpukovnik Petar.

Bežali smo nizbrdo. Sretosmo naše seize sa konjima. Pred nama suknu plameniz zemlje, zatutnja, mi se povismo po konjima. Skretosmo u jedan šljivik.Šrapnel nas sustiže, ciknu nad glavom jezivo. Jedan se slomata sa konja.Preskočismo neke ograde. Artiljerija zaošijava sa svih strana. Naletesmo naneke pešake. Jurili smo putićem jedan za drugim, i uletesmo u selo, u koje suzamicale i baterije...Kao da čujemo vrisak žena i dece. U prolazu vidimo pobijenu zapregu, mrtvevozare.Tek iza sela zastadosmo da se prikupimo. Konji su brektali. No, hvala bogu, živi smo i živećemo još celu ovu noć.Padala je jesenja kiša.Potpukovnik Petar skide kapu, protrlja čelo, zatim prstima pritisnu oči, kao dase tek sa da osvesti.Pogleda nas i tužno progovori: — Gospodo, danas smo doživeli novo Kosovo polje...

ZAROBLjENI

Iako neprijatelja nismo čestito videli, osetili smo jasno da se za nama valjanešto veliko i glomazno. Teška artiljerija rila je zemlju vulkanskom snagom, i pred neshvatljivom navalom čelika prskali su naši razređeni redovi kaosapunski mehur. Povremeno bi blesnuo u grudima rasni inat. Neki vele — junaštvo. Napregnutih nerava i stisnutih vilica, u vihoru granata, ginuli su pešaci, očekujući neprijateljsku pešadiju. „Da se bar njoj osvetimo“ — govorilisu naši pešaci.Ali, suzbijeni na jednoj, Nemci bi prodirali na drugoj strani i moralo se hitnoodstupati.

Bilo je to negde iza Palanke. Spuštala se mračna jesenja noć puna vlage. Izvuklismo se bili iz naših rupčaga i uspravljeni udisali snažno. Celoga dana grčilo senaše telo pod strašnim zamahom granata iz teških neprijateljskih haubica.Slučaj nas je i danas spasao. A sutra?... Potpukovnik Petar reče da izmestimoosmatračnicu malo udesno.Telefon zasvira. — Kako!?... Sad odmah... smesta!... Razumem... razumem! — govorio jekomandant. — Pa se okrete nama. — Hitno odstupamo. Sa susednog sektora



194

pešadija odstupila. — On se najednom zamisli. — Uh... tamo je naša baterija!Da li su je izvestili pešaci? Jaši smesta i izvesti komandira da odstupi — obratise komandant meni.Krenuo sam odmah nasumice, po pravcu ruke gde mi pokaza komandant. Noć je sve više uvijala vidokrug. Put je krivudao, a nigde svetle tač ke prema kojoj

bih se mogao upravljati. Ordonansa nisam poveo. Da se povratim, izgubio bih uvremenu. A ovako sâm u noći, ne poznajući ni put, počeo sam zazirati odsvakog drveta... Činilo mi se da su kopite moga konja strahovito odjekivale unoćnoj tišini. Starao sam se da držim stalno desnu stranu. Čim put skrenenalevo, postajao sam nespokojan i zatezao dizgine. Izgledalo mi da nikad takvusamoću i pustoš nisam osećao. A znao sam da svuda okolo gamižu vojnici.Možda i zbog njih, jer se ljudi u ovim mračnim noćima ubijaju bez prethodneobznane. Na putu se nešto isprečilo... Kao čovek!... Zastadoh. Naprežem oči, a lakadrhtavica me obuzima. Hteo bih da bežim. Ubiće me. A ona prilika narasta,sliva se sa mrakom noći, i ja u bezumnom strahu udarih konja. Nešto se slomatasa strane puta, kao čovek. Verovatno uplašen od mene. Grana me neka ošinu preko lica, i zaplašen od nove mogućnosti da udarim glavom o drvo, zategohdizgine moga konja. Pri pomisli da onaj može opaliti pušku u moja leđa,nesvesno polegoh i ponovo obodoh konja.Čudilo me samo kako na celom ovom putu ne sretoh nijednog vojnika. Setih seda sam već za šao u opasan sektor, odakle su naši pešaci odstupili. Pa kuda ćuonda? Počeo sam se kolebati. Ko može da me kontroliše!... Zar su malo putakomandanti sastavljali izveštaj onako kako je njima godilo... Zalutao sam, noć

je...Zastao sam... Tišina... Sedeo sam ukočen na konju, bojeći se, ako se pokrenem,da će stotina ljudi poleteti na mene. Svejedno koji. Drhtao sam i od svogarođenoga daha. Najednom pretrnuh. Kao da čujem neke glasove desno. Prikupio sam dizgine.Konj se pomerio. Zaustavih ga. Da bežim! Sinu mi nanovo u pameti. Ali ako jetamo baterija? A ja došao do nje, pa je ostavio. Još malo... Obazrivo siđoh sastrane puta i pođoh jednom livadom. Bat konjskih kopita se ne čuje, sigurnogazi po travi, te se malo osmelih. Opet sam zastao. Jest... Ima nekog. Hajd još

malo. Nešto zveknu. Kao da škljocnu zatvarač topa. A-ha!... —... Utrošak municije. — Jesam!3ačuh razgovor. Hu-hu! — odahnuh. Nervi i muskuli popustiše i najednom progledah. Preda mnom je bila baterija. — Gde je komandir? — zapitah jednu tamnu priliku. — Kod prvog topa!



195

Prođoh pored jednog topa, koji me podseti na neku zgrčenu životinju, spremnuda svakoga časa zarije svoje zube. Pored topa su stajale nepomične i tamne prilike vojnika. Našao sam komandira. Izložih mu situaciju i rekoh da odmah odstupi. — Brže, neka dođu zaprege! — naredi komandir nervozno. — Osetio sam ja

neku tišinu i sad sam baš pratio podnarednika da uhvati vezu sa pešadijom...Bez larme! — Viknu kroz stisnute zube i ode među vojnike.Svoj zadatak izvršio sam i premišljam da li da se vratim. Mučila me samoća, pami izgledalo da ću biti sigurniji ako pođem sa baterijom. Neko zadihano protrča pored mene pitajući gde je komandir. — Gospodine kapetane... Naši su rovovi prazni. Evo ih Nemci u vinogradu. — Pst!... Dosta, znam!... Zovi mi vođe odeljenja...Osetih žmarce niz leđa. Pokajah se što sam ostao. Ali najednom mi pade na pamet da me Nemci mogu sresti na putu i kad sam sâm. Ipak... — Niko da nije reč progovorio!... Razbiću mu zube! Jašite, pa za desnokrilnimtopom...Jahao sam naporedo sa komandirom. Za nama su takarali topovi i kare.Komandir je psovao. — Tako je to, kad te detaširaju u drugu diviziju, pa se nezna ko je za mene nadležan.Zapitah ga kako se to zbilo. — Gužva je bila danas, pa se nije znalo ni ko napada, ni ko se brani. U dvamaha su Nemci isterivali artiljerijom naše pešake iz rovova, i dva puta su našina juriš osvajali svoje rovove. Ceo dan su prolazili ranjenici, pa me baš pitanarednik Stojić: „Da li ostade još ko od naših?“ I sigurno su Nemci u sumrak

udarili ponovo, da grešnici nisu ni stigli mene da izveste.Silazili smo ka selu. Široko otvorenih očiju zverao sam levo i desno, strahujućida ne plane puška iza nekoga žbuna. Izgleda da je ista misao i ostale mučila.Baterija je žurno išla. A već od sela nastajao je drum. Još samo da pređemoovaj šumarak...Oči mi već zamorene, pa, iako je noć, stalno trepte neke iskrice. Svaka grana pričinjava mi se kao puščana cev. Poleteo bih, ali me stid od ljudi. Strah me,čini mi se, izdiže izvan sedla i ja zamišljeno jurim, bežim...Kop se saplete. Komandir prizva ordonansa i šapatom mu naredi da skrene

pažnju vojnicima da niko ne zaostaje. Način na koji je to rekao još više pojačamoju strepnju. Zavideo sam ordonansu što zastade, jer smo mi, koji idemo načelu, prvi na nišanu. Uvelo lišće zašušta sa strane puta. Hladan me znoj probi.Komandir je ćutao. Ali, evo već i poslednjih drveta. Neki teret mi spade saduše. Opustih dizgine, i izvadah cigaretu. Komandir ču kad zatvorih duvanskukutiju, pa mi se obrati: — Hoćete da pušite?... Ne palite još cigareTu... Svetlost je, vidi se.



196

A ja se taman primirio. Opet me obuze laka drhtavica. Ali kad sam videostrepnju komandira ja se ohrabrih. Milo mi što komandir nije primetio mojstrah. Štaviše, on možda veruje da sam ja primiren. Uostalom, prošli smo onušumicu, sad nema više čega da se plašimo. A evo ga i selo. Dobih volju da serazgovaram sa komandirom.

— Gospodine kapet...Pred nas iskoči neka prilika. Reč mi zastade u grlu. U mestu, okretoh konja,gotov da poletim kao bez glave u noć. — Stanite, stanite! — čujem gde nepoznati govori. Okretoh se. — Gde ćete, pobogu, ljudi?... Evo ih Nemci na raskrsnici sela — govorio je jedan naš seljak,starac. — Gde, gde? — upita zaprepašćeno komandir. — Prođoše malopre. Jedan eskadron. Zastali su na raskrsnici. U porti crkvenojlože vatru. Nešto me smlati!... Sad ne možemo ni napred ni nazad. Zarobljeni!... Strašno i bolno saznanje. A ono, drago i milo, izraženo u pojmu: porodica, zemlja,drugovi, kao da se otkide sa moje duše, i ostade samo skelet. Zanemeo, kao u bunilu, slušao sam razgovor. — Šta ćemo sad? — Ima li koji drugi put? — Koliko ima pušaka u bateriji? — Svega šest. Dve pokvarene. — Auh!... Gospoda mu milog! — Čekajte! — upade komandir. — Jesi li ti siguran, stari?

— Dece mi... — Dobro. Vodnici neka su kod svojih vodova. Niko od vojnika da se nijemakao s mesta. Ja ću sa ordonansom poći da se uverim. Pođite i vi sa mnom! — obrati se meni.Tek tada kao da se otreznih. — Stari, hajde napred!Komandir sjaha s konja, a i mi ostali... Mislim se, šta ću mu ja, kada pri sebinemam ni revolvera, ni noža. Pa bar da sam na konju!... Komandir se okrete, ireče šapatom:

— Na prstima, jedan za drugim, uz ogradu. Napred je išao seljak, za njim komandir, onda ja, a iza mene ordonansi, sa puškom na gotovs. Nečije mamuze su zveckale, kao praporci. Komandir zastade. — Čije mamuze zveckaju? — Podnarednika Svetomira — reče neko. — Daj mi tvoju pušku!... Marš, životinjo jedna! — izdra se komandir krozstisnute zube.



197

Zažalio sam trenutno što i moje mamuze ne prave larmu. Ali, i oni što ostadošenisu u boljem položaju, tešio sam se. Ovako ću preko prve ograde u noć. Neki pas lanu. Ordonans nešto proprmlja, kao da opsova. Kuće su bilezatvorene, nigde svetle iskre, kao da je ceo svet zamro. Samo mi, kao utvare, provlačimo se pokraj plotova.

Komandir se saplete: — Pazite! — šapnu nam.Pređoh obazrivo jendek. U meni kao da je nešto pregorelo, idem gotovoravnodušno. A podsvesno tinja i radoznalost, da ih vidim najzad.Ama, ti nas nešto daleko vodiš? Nemoj, stari, da se igraš glavom — šapućekomandir. — Eno onde! — z astade starac. — Tamo je crkvena porta. Eno je i vatra.Oko vatri su promicale neke prilike. Na vratima crkve blesnu svetlost. Ulaze...Ima ih više. — Polako, na prstima! — šapnu komandir.Uzdržana daha, prilazili smo lagano. Nekakva grana mi naiđe na lice. Stisnuhzube, pa je dohvatih i rukama dopratih do njenog pravog položaja...Eno su i konji privezani za ogradu... A oni iz crkve nešto iznose. Jest. Nemcisu, vide im se kalpaci. Opet zadrhtah i obuze me lud strah da što pre umaknemodavde. Uverili smo se. Dosta je. — Da opalim šapnu jedan ordonans komandiru. — Pst! — učini kratko komandir. — Nazad! — i pođosmo natrag.Išli smo ćuteći. Htedoh zapitati komandira šta misli da preduzme, ali sam se plašio svog rođenog glasa. Posle jedno sto metara, komandir progovori:

— Jest, Nemci su... A ti hoćeš da opališ? Lepo bismo se proveln.Sada smo išli malo slobodnije. Negde u selu zakukureka petao. Setih seJankulja... Ali šta ćemo sad?... Sem nekim drugim putem da pođemo. Ista misaomučila je i komandira, i on zapita seljaka da li ima koji drugi put. — Evo, vod’! — pokaza nam on rukom u mrak.Jedva nazresmo između strnjika putanju. Samo, da li mogu tuda topovi proći?Uostalom, a ko će to sada da istražuje, kad svakoga časa mogu banuti. Stigosmodo baterije.Komandir zovnu vodnike.

Dakle, Nemci su. Jedini je izlaz da udarimo jednim bočnim putem. — Onda se priseti: — Je li, stari, kakav je to put? — Dobar... za kola... — Svejedno. Nemamo vremena. Jašite! Bez larme, govora, niko da ne palicigaretu. Ti, stari, idi napred! Polazi!Kretosmo lagano kao pri pogrebu. Krckali su topovi. Moji nervi zategnuše, kaoda bih hteo svojim pregnućem da stišam šum, koji se raznosio kroz noć. A još



198

uvek smo išli baš njima u susret. Put mi se mnogo odužio i ne mogadoh daizdržim više: — Nemoj da pogrešiš, stari. — E, moje dete! — odgovori starac, kao da je hteo reći: Poznajem ja svakustazu i bogazu.

On skrete sa strane puta. U mraku jedva nazresmo gde se put odvaja. Komandir zastade. Naiđe i prvi top. — Prednji, teraj još malo... Još, skreći!3atrupkaše kopite i top skliznu s druma na seoski put. — Teraj pravo! — naredi komandir. Onda se obrati meni. — Idite napred.Iako se nađoh na čelu, laknu mi malo. Sad se bar udaljujemo.Bio je to seoski krčanik, na kojem su za vreme poslednjih kiša nečiji točkoviostavili duboke brazde. Uviđam to po nesigurnom hodu moga konja. Živaograda je narasla i osećam kako me grane šibaju po kolenu. Starac kao senkaodmiče preda mnom. Zapitah ga kud vodi ovaj put. — Za Stari Adžibegovac, ako uspete da se izvučete. Negde desno svitnu nešto. Ne znam da li je blizu, ili daleko... Noć je stigla,neprozirna i gusta. Kroz tišinu nečujno odmiče zanemela baterija. Zvecne poneka alka, zastenje kara, ili top, tek koliko da prhne preko naših glava nekazastrašena ptica. Posle one današnje grmljavine topova, svuda vlada nema pustoš. Ljudi prikupljaju snagu, da bi se sutra ponovo ubijali. — Pazite, ovde je most! — skrenu mi pažnju starac.Zaustavio sam bateriju, da vidim može li se proći. Čujem gde vozari viču pozadi „Stoj“ — da ne bi naleteli jedni na druge.

Sjahao sam. Ali koja vajda, kad ne smemo svetlost da palimo. Naiđe i komandir i pita čisto ljutito zašto sam zastao. — Sad nemamo kud! — veli komandir. A da upalimo svetlost, videće nas, jer nismo odmakli ni jedan kilometar. Uostalom, šta možemo sad!... Prvi, teraj!Kad naiđoše na most, konji usitniše nogama. Oble talpe na mostu zakloparaše. Nešto jezivo krcnu, poče da pucketa, most kao da zastenja, prolomi se tresak itop sa zapregom surva se u reku. Ču se dole lomatanje. Neko zastenja. Noć je skrivala izraze užasa na licu. — Poslužioci napred! — viknu vodnik Kosta „Turčin“.

Srećom, korito nije bilo dublje od dva metra. Poslužioci poskakaše u rečicu. — Ispreži! — Otkači zadnjak! — Na rukama guraj! — Vraćaj nazad! — čule su se šapatom razne komande. Voda je šljaporila. — Daj konopac! — Može li da se prokopaju rampe, pa da pregazimo? — pita komandir.



199

— Smetaju stubovi. A i glib je do kolena — odgovara poručnik Kosta. — Gdesi zapeo, životinjo jedna, s konjima na mene. Stani! — uzbuđuje se Kosta.Trebalo je povratiti top nazad. Komandir naredi da se iskopa rampa i poslužiocirukama da iznesu top. — Požurite! — viče neko odozdo. — Konji sve više tonu u glib.

Vojnici su rili zemlju i naskoro beše gotov strm nagib. Komandir skida svece sneba. Vojnici, iako ćute, ponavljaju u sebi psovke komandira i još proklinju časkada su se rodili. — Pazi sad! — komanduje poručnik Kosta — Jedan... dva... tri!Čuje se neko stenjanje i krckanje, kao da se kidaju mišići i kosti pucaju. — Još malo! — dopire nečiji prigušen glas. — Zateži konopce!Ovi sa obale povukoše. — Ne puštaj!... Još malo!... Napred!... Stoj!Opet smo na istom mestu, kao saterani u tesnac.Već je skoro ponoć. Na raspoloženju imamo još pet časova. A vreme nečujno i brzo odmiče. Da smo pešaci krenuli bismo preko pola i izvukli bismo se. Ponekom predanju, artiljerac ne sme napustiti topove do poslednjeg daha. Ljudi suse saživeli sa tom mišlju i stoje nemi i ukočeni pored oruđa, očekujući sve što jenajgore. I to svesno. Ako baš i poginu, na poslednjem času biće im savestmirna. A ja, iako nisam pripadao ovoj bateriji, delio sam njenu sudbinu. Nisamimao kud. Stid me je bilo od ljudi da bežim, a i strah me da se uputim sam kroznoć, u kojoj svakoga momenta može planuti puška.Komandir pritajeno uzdiše. Poručnik Kosta škripi zubima od nemoćnog besa.

Saterani u mrtvi ugao, pod zaštitom noći, održava se kao neki ratni savet. Šta dase radi? — Gospodine kapetane — predlaže narednik — da uzmemo vojnike i posečemo sve vrbe pokraj reke, da ih nabacimo...Pade mi tada na pamet slika koju sam nekada video u jednoj galeriji slika uRusiji. Bateriji je isto ovako presečen put. Na mesto ovih vrba, što predlaženarednik sada, u provaliju su legali ludi jedan iznad drugog, dok je telimasvojim nisu ispunili. Preko ovog živog mosta od ljudskih telesa prevezeni sutopovi.

Ali provalija je pred nama bila tolika da je ni do polovine ne bismo ispunilitelima svojim.Komandir reče da je za tako nešto dockan. Ni do sutra uveče ne bismo mogli danasečemo drva da popunimo rečno korito. — Znate šta? — izjavi odlučno poručnik Kosta. — Dozvolite mi da odaberemčetiri vojnika,. koliko svega pušaka imamo, pa da udarim ja na onaj eskadron. — More, ostavi — dobaci komandir.



200

— Slušajte, gospodine kapetane. U celom svetu su svi konjanici podjednaki.Kad su u prethodnici, plašljivi su kao zečevi. Čim pukne prva puška, razbegnuse kud koji. Drugo je sa pešacima. Pešak ne beži, već legne za prvu ogradu... — Jest, u teoriji je tačno. A šta ćeš ti da radiš ako konjanici ne pobegnu...Dobro, i da pobegnu. A ti zaboravljaš da su njihovi pešaci tu, pred selom. Čuju

pucnjavu, i taman mi na put, a i oni. — I to jest — odobrava narednik. — Jedino nam ostaje još ovo — produži komandir — da okrenemo na rukamatopove i kare unazad. Da se lagano privučemo opet drumu. A tada galop... pašta kome Bog dâ. — Dobro! — prihvati odmah poručnik Kosta. — Objasnite ljudima, da se ovo obavi bez ijedne reči — sa naglaskom jeizgovorio komandir poslednju rečenicu. — Čekajte... Kad baterija poleti, poslužioci koji sede na topovima, neka viču: ura!Pošto je put uzan, vozari su prvo ispregli konje. Potom su poslužioci rukamaokretali vozove. Sve je bilo gotovo za pet minuta. Za to vreme komandir i ja prešli smo preko ograde i, idući njivom, došli na čelo baterije. Pojahasmo.Komandir se okrete vozaru. — Polazi!Obuze me opet nespokojstvo. Sad se nalazimo pred odsudnim časom. A još akoih i sretnemo uz put. Stegoh dizgine i zavukoh noge u uzengije, kao da ću sada poleteti. Pokušavao sam ovlaš da se utešim, kako sam nekada bio u težem položaju. Ali maglovito predosećam da moja osećanja dužnosti nisu ista. Ondasam bio u svojoj bateriji, sa svojim drugovima, sa poznatim vojnicima. Bilo je

nešto nerazdvojno, neizbežno, što je možda i sudbinom opredeljeno. A sada, zaovu bateriju ne vezuje me ništa. Ja sam ordonans oficir. Saopštio sam naređenjei bio sam slobodan da se vratim. Ostao sam. Zašto sam ostao? Uobražavao samda će mi biti lakše, a ono, iz časa u čas, zapadam u sve teži položaj. Sad senema kud. Ova labilna povezanost za sve ove ljude izazivala je osećanjenesigurnosti, iz čega je proizilazio strah.Primicali smo se lagano i obazrivo drumu. Svaki jači klopot topa ili kare pojačavao je moju uznemirenost, verovatno iz straha da neprijatelji ne čuju.Kad naiđosmo najzad na drum, mučno stanje iščekivanja je vrhnulo. Bio sam

gotov da bezumno poletim kroz noć.Odmicali smo sporo, da se ne bi još izdaleka čuo šum. Od neprijateljskogeskadrona nismo dalje nego tri stotine metara. Čini mi se, vidim tamo i nekuvatru. Kuće se pritajile. Onaj pas zalaja. Ah, da sam u mogućnosti, pobio bihsve pse ovoga sveta. Nehotično zarih mamuze konju u trbuh i on poče da potrčava.Komandir se naže prema meni. — Pred portom nas dvojica zaustavićemo konje, da propustimo bateriju.



201

— Razumem! — odgovorio sam tiho. Odgovor je dejstvovao sugestivno namene. Tako valjda mora biti. Ili su moji osećaji toliko utrnuli, da više nisamsvestan svojih postupaka.Tada kroz noć odjeknu komanda, kao krik: — Baterija galop, marrš!

Zarih mamuze. Vetar pisnu. Za nama se zanija baterija i kao orkan polete.Bližimo se. Ona vatra naraste kao ogromna buktinja. Kroz pustu noć se razležetresak topova i udar konjskih kopita, i kroz zaglušnu huku dopiru krici, kao iz pakla: „Ura, ura, ura!...“ Evo smo... porta... Silueta crkve... Neki ljudi... — Ura, ura, ura! — Zaustavi!Konj se prope. Bičevi zafijukaše. Top prolete...Oni u porti trče... Zgaziće me!... Osetih bol u ramenu... A onaj trči ogradi...Konj zapinje kao pobesneo... Ali se baterija vuče kao crevo... Čini mi se čuh daneko dreknu iz porte: „Serb“... Svitnu plamen... „Ura, ura!“... Konj se u mestuokrete... Sudarih se sa komandirom... Neki konjanici... Oni beže, beže! Prolete i poslednja kara... Pojurismo...U mraku nazirem kako se zanosi slobodan zadnjak topa. Promakoh. Sad sam uzvozara. Uh, ala me ošinu bičem. Udarih ga pesnicom. Nešto se na putuisprečilo. Konj preskoči. Već sam negde oko polovine baterije. Gde li jekomandir? Poslužioci se pribili jedan uz drugoga. Ispod topovskih šina senuvarnica. — Hodo-om... Hodo-om! — čuje se odnekuda glas. Onaj zaglušni šum iščeznu.Zvezde su mirno svetlucale...

— Ordonansi, s puškama na začele! — komanduje poručnik Kosta. — Baterija, sto-oj!Vojnici se pritajili. Gluvu tišinu prekidalo je samo brektanje konja.Komandir je jahao duž baterije, pitajući da li su svi ljudi stigli.Čujem gde neko pozadi reče da je jedan poslužilac ispao. Sigurno je to onajkoga preskočih na putu. Komandir naredi dvojici ordonansa da se vrate, ne bi liga našli i poveli sobom ako je u životu.Baterija krete. Komandir izvadi cigarete i ponudi me. Ruke su mi još drhtale odstraha, da jedva dohvatih cigaretu.

Zaustih, u naivnoj iskrenosti, da kažem komandiru kako se nikad nisam ovoliko prepao. Ali, na moju sreću, komandir me preduhitri: — Pohvaliću vas komandantu za hrabro držanje...



202

„DANAS JE TEŠKO PRONAĆI REDOVE“

U zemlji je gorelo. Natčovečanskom snagom branio je narod svaki pedalj svojezemlje od mnogo nadmoćnijeg neprijatelja. Ali priroda je podarila ljudima

samo jedan život, a svakoga časa hiljade su ostajale na bojnim poljima. Pomoćini sa koje strane. Od mora, preko Drine niz Savu, onda pokraj Timoka, dalekona jug, sve do makedonskih planina, grmeli su topovi, praštale puške, ciktalimitraljezi i gruvale bombe. U toj vatrenoj klopci, jurila je nejač na sve stranetražeći spasa... Kao da je zaboravljen od Boga, a napušten od prijatelja, prepušten svojoj sudbini, stenjao je narod pod silnim zamahom.Beograd je pao. Bugari su prešli granicu... Vatreni i ubistveni obruč se sve višestezao. Sa izvesnih položaja odstupamo bez borbe, da nam neprijatelj ne bizašao iza leđa. Svaki je odstupao u pravoj liniji preko planina, urvina,dubodolina, nekad po bespuću, preko reka, a često su se ljudi i uprezali, da bisamo spasli materijal i topove. Neprijatelj nije smeo ni jednu manjerku dazapleni. Za sobom smo rušili mostove i železničke šine, a hranu, ukoliko nismomogli sobom poneti, palili smo. Za nama je ostala pustoš. Narod je u većini ostajao na svome ognjištu, nadajući se da ćemo se uskorovratiti. Neki su polazili ali kad bi videli da odstupanju nema kraja, ostajali suonako nezaštićeni nasred puta.Bilo je to jedne noći, bog bi sveti znao koga datuma, jer smo sasvim izgubili pojam o vremenu. Nečije oči su nas vodile. Silazili smo sa neke visine, porečnome koritu, obavijeni tminom oblaka i zasipani jesenjom kišom. Ni prst se

pred okom nije video. Gazili smo vodu, saplitali se o kamenje. Bili smo prokislido kože. S nama je gamizala i pešadija. Onako u mraku, prepušteni gotovo samisebi, izmučeni i jadni, davali smo utisak razdražene gomile, i vojnici su većglasno protestovali. Prvi put od početka rata. Njihovo raspoloženje moglo bi sesvesti na dvoje: ili energična ofanziva, pa ma svi izginuli, ili da ih raspustekućama. Ovo srednje stanje, večito odstupanje bez borbe, teško se podnosilo.Da se slučajno našao energičan vođ, poslušali bi ga bez pogovora, ma u kojem pravcu ih poveo.Te noći naiđosmo i na jednu vodenicu. Po staroj navici svojoj da obilaze oko

kuća, zastadoše pešaci pred vodenicom i počeše da proviruju kroz razređenedaske. Unutra je tinjao žižak I oni zatražiše da im se otvori. Da se malo odmore,a i da ponesu, ako što nađu. Stari vodeničar, verovatno gluv, kao i mnogi koji setim poslom bave, nije čuo njihovu lupu, te vojnici razvališe vrata, silom uđoše irazbudiše starca. Slomljen godinama, sedi starac se verovatno i nije zanimao zarat i njegovi pojmovi nisu od micali daleko od trošne daščare u kojoj su semahnito okretali vodenički točkovi. Preneražen iznenadnom pojavom



203

naoružanih ljudi, u staračkoj maloumnosti pokušao je da ih silom izbaci. Ali, bez ijednog jauka, pao je izboden bajonetima.Podnarednik Gruja kaže da su pešaci tada hladno izišli, kao da su pile zaklali, iizgubili se u mračnoj noći. A i on to govori glasom kao da prepričava neki beznačajan događaj. Drugi vojnici, zaneseni svojim jadima, nisu ga gotovo ni

slušali, kao da je u njima potpuno utrnuo pojam samilosti ljudske.Jer poginuo je vodeničar, ali je vodenički točak ostao da se i dalje okreće.Pred zoru smo prešli neku reku. Oko podne zadržasmo se na bagrdanskim položajima.Još kao deca slušali smo od starijih za te položaje. A nešto malo docnije saznalismo za poreklo ove legende.Ukrućeni i naduveni stari generali davali su zadatke mlađim oficirima. I uvek one poznate priče: severna i južna vojska. I teško komandantu južne vojske, akoza glavnu bazu odbrane nije izabrao bagrdanski položaj. Na ovim položajima južna vojska je sačekivala severnu i obično je do noge tukla.A sada smo, u punoj zbili, mi južna vojska, koja brani baš bagrdanske položaje.Sledećeg dana rano izjutra komandant je dobio izveštaj da će oko devet časovadoći Kralj, da obiđe položaje.Tačno u devet došao je sedi Kralj u pratnji ađutanta i svoga ličnog lekara. — Vaše Veličanstvo — raportirao je komandant — stanje puka je ratno. Puk senalazi na položajima.Kralj se rukovao sa komandantom, onda i sa ostalima, do poslednjeg ordonansa. — Pukovniče, želim da obiđem položaje i da vidim moje vojnike u rovu.Komandant me zovnu:

— Ići ćete ispred nas. Vodite pravo kod pešačkog puka, koji se nalazi u rezervi.Kretali smo se lagano kroz šumu. Pitao je Kralj za moral vojnika. A komandant,čuo sam, odgovara kako moral nikad nije bio na takvoj visini kao danas. — Vaše Veličanstvo, vojnici samo čekaju vašu zapovest, da saterajuneprijatelja u Dunav.Ali sedi Kralj je dobro poznavao psihologiju rata, i melanholičnim glasomodgovori: — Bez savezničke pomoći, pukovniče, takve se zapovesti ne izdaju.Kretali smo se iza grebena, kroz šumu, da nas ne bi opazili neprijateljski

aeroplani. — Kuda idemo? — zapita Kralj. — Kod pešadije, vaše Veličanstvo. — Kod one u rovu? — Vaše Veličanstvo, vi se ne smete izlagati suviše. Vi ste potrebni zemlji — govorio je ađutant. — Kad mogu da ginu moji mladi vojnici, nije velika šteta za mene, ovakostarog.



204

Unapred je javljeno onom puku u rezervi da će ih posetiti Kralj. Kada im priđosmo, vojnici su bili postrojeni u karu.Komandant puka predade raport i Kralj se zaustavi u sredini puka. — Pomoz bog, junaci! — Bog ti pomogao!

Kralj se zamisli jedan trenutak, onda se uspravi, pogleda okolo sebe, pa progovori: — Junaci, braćo... Teška vremena su nastala za našu zemlju. Neprijatelj jenavalio sa svih strana da porobi našu lepu otadžbinu. Privremeno je uzeo jedandeo zemlje, ali ime Srbinovo nikad neće uništiti. Vi ste dostojni sinovi vaših pradedova i dosad ste služili verno kralja i otadžbinu... Mi vam odajemo hvalu,a i buduća pokolenja biće vam zahvalna za sve žrtve... Junaci... Ne kloniteduhom... Naša je zemlja preživljavala i teže časove, pa je milošću božjom ihrabrošću svojih sinova izlazila nanovo na vidik, svetla i čista obraza. — SediKralj je zaćutao i oborio glavu. Zatim je lagano diže i, prikupljajući snagu,nastavi: Junaci!... Upnite sve snage, da se odupremo neprijatelju još malo... Jošmalo, jer nam saveznička pomoć stiže i za koji dan mi ćemo zajedničkimnaporima savladati neprijatelja.Kralj spusti glavu i nekoliko trenutaka gledaše turobno preda se. Zatim obodekonja.Komandant puka se okrete vojnicima i pozdravi: — Živeo Kralj! — Živeo, živeo, živeo! — odjekuje kroz dubrave iz hiljade snažnih grla.Iziđosmo izvan pešačke kare i Kralj progovori:

— A sad, hajdmo u pešački rov.Komandanti se uzvrdali, nešto se došaptavaju, jer ako bismo se samo pojavilina grebenu, raznela bi nas nemačka artiljerija. Zastali smo u nedoumici. Kraljkao da nekoga traži, obrati se meni: — Šta ti čekaš, što ne polaziš?... Vodi u pešački rov!Ali ađutant kraljev mi u prolazu dobaci: — Skreći na koju bilo stranu, samo ne vodi tamo.Tada svi oni počeše govoriti Kralju kako je opasno ići ovako u grupi. — Nemojte vi meni objašnjavati... znam valjda da se u rov ne ide sa konjima.

— I Kralj zaustavi svoga konja da bi sjahao.Prišao je i stari kraljev lekar. — Veličanstvo, nemojte se izlagati... — Zar i ti?... E, moj doktore... Zemlja će lako naći jednoga kralja, a još lakšedoktora... Ali danas je teško pronaći redove... Prostog redova, doktore — objašnjavao je Kralj drhtavim glasom.Umešao se i moj komandant. — Veličanstvo, sa artiljerijske osmatračnice vidi se ceo položaj.



205

— Pa dobro! — rekao je nevoljno Kralj i pođosmo na osmatračnicu diviziona.Posle male pauze progovori Kralj: — Kako bih srećan bio, kada bi se ovakostarali i o vojnicima... Teško mi je što narod toliko gine.Iza artiljerijske osmatračnice sjahali smo, i Kralj uđe u zaklon. Komandantdiviziona je objašnjavao Kralju liniju naših i nemačkih rovova. Nad nama su

baš tada leteli nemački aeroplani i teška artiljerija počela je dejstvovati.Već zamoren, Kralj je seo na jedan trupac i zamišljeno gledao preda se.Govorio je komandant diviziona kako nam nemački aeroplani neprekidnodosađuju, jer otkrivaju naše položaje njihovoj artiljeriji.Kralj sluša, klima glavom i lupka jednim štapom po zemlji, pa će reći: — E, tako je... Govorio sam ja njima ranije: kako bi bilo da poručimo oveaeroplane, možda će nam trebati... A oni meni vele: „Veličanstvo... ne trebanam. Pratićemo mi četu vojnika u izviđanje, pa će nam oni podneti izveštaj.“ E,eto im, neka prate sad četu...Iz zemunice iziđe stari lekar, i obrati se meni: — Je li, tobdžija, gađaju li ovu osmatračnicu?Rekoh mu da dosad još nisu, ali lako mogu, ako nas samo opaze aeroplani.On pogleda unezvereno okolo sebe, i ljutito mahnu glavom.Počela je dejstvo i naša artiljerija. Borba je uzimala sve većeg maha. Teškegranate su zasipale šumu, te je naređeno da se ljudi i konji sklone od pogleda saeroplana. Kako za nas mlađe nije bilo zaklona, to smo ležali prikriveni užbunju, strepeći da nas ne zaspu kuglice šrapnela.Oko podne, paljba artiljerijska prestade... Doneše tada i ručak za Kralja. Kraljnaredi da dođe i lekar, ali njega nigde ne beše. Vojnici rekoše da je on poveo

svoga konja i otišao. Onda komandant naredi poručniku Luki da pojaše i odmahdovede lekara.Podnarednik Gruja nam veli: — Onom čiči se nikako ne sviđa ovde, stalno je nešto gunđao.Posle pola časa pojavi se doktor, vodeći konja za uzdu, a Luka je jahao pozadinjega, kao da ga sprovodiSmeje se i Kralj i tapše lekara po ramenu. — Doktore... mnogo si plašljiv... I još se sramotiš pred ovim ljudima. — Vaše Veličanstvo, nama nije mesto ovde. Ja nikada konja nisam uzjahao, a

sad pod stare dane se lomim. Ako bi do nečeg došlo, ova deca bi me konjimaizgazila. — E, moj doktore... nije tako. Ova deca ginu... a šta tražimo više od života nasdva starca... Ne govori tako — veli Kralj blago i mahnu rukom ordonansu da prinese lekaru jelo. — Meni je mesto sa mojim narodom.Tačno u dva časa otpočela je artiljerija, tukući pojedinačno izvesne sektore, pripremajući se tako za odlučan napad. Aeroplani su neprestano šestarili nad



206

nama. U jednome momentu je naša artiljerija uspela da ih otera, ali malo poslevratiše se nanovo, tražeći baš tu bateriju koja ih je gađala.Posle podne Kralj se oprosti od oficira i odjaha do druma, gde je čekaoautomobil. Tada se obrati komandantu puka: — Isporučite vojnicima moje pozdrave i nadu na bolje dane. Neka istraju još

malo u borbi, pa će nam uskoro stići i saveznička pomoć... Zbogom!Sa bagrdanskih položaja južna vojska odstupila je bez borbe, jer su Nemci probili na drugoj strani.

JANKOVA KLISURA

Nije više bila u pitanju nikakva naša odlučna ofanziva, već samo da se na nekinačin spase ovo malo vojske što je ostalo. Neprijatelju je u ogromnim masamanadirao sa svih strana. Proboj je vršen čas na jednom, čas na drugom delufronta, a u našoj pozadini nije bilo nikakvih rezervi. Odstupali smo bez borbe sa jednog položaja na drugi. Pri mučnom i teškom povlačenju vojnici su prolazilikroz svoja sela, ostavljajući u njima na milost i nemilost neprijatelju i svoje porodice i svoju imovinu. Ranije, oni su se još i zanosili nadom da će se posle jednog silnog naleta povratiti i možda osvetiti za nanesenu štetu i sramotu. Alisada su i sami počeli uviđati da sve propada, i da je njihova dalja sudbinaneizvesna...Bugari su na jugu presekli glavnu prugu i pretila je opasnost da nam zaprečedalje odstupanje. Pritešnjeni sa svih strana, dodirujemo se gotovo leđima sa

trupama na bugarskom frontu, onda se zajedno okrećemo i uzmičemo istim pravcem. A jesenja kiša lije. Putevi iskvareni, mostovi razvaljeni. Vojnici bezobuće, a odelo pocepano. Iz usputnih varoši beže građani i lakši ranjenici. Nasvima stranama plač dece i jauk ranjenika.Most na Moravi bačen je u vazduh. Ljudi imaju utisak kao da im je otkinut jedan deo tela. Šumadija je porobljena. Na stanici su stajale kompozicije puneodela, hrane, duvana. Dozvoljeno je vojnicima da uzimaju koliko mogu, a inarod je pušten da razvlači, jer Nemci tek što nisu stigli. Demontiranalokomotiva podseća na

lešinu, prazni vagoni zjape kao grobovi. Svuda staro odelo, pobacane kape ihartije, prosuti džakovi brašna, kao da je vihor besneo nad mirnom palankom.Što nije moglo da se ponese, palilo se. Dim se razvlačio na svima stranama...Bila je to poslednja etapa do koje su dospeli najmnogobrojniji begunci izsevernih krajeva. A tu su stali kao zamrzli, očajni zbog dalje neizvesnosti.Prvi put vojnici su zastali neodlučni. Videli su oni da otadžbini nema spasa.Trebalo je ostaviti kuće, porodice. U neizmernom očajanju koje je obuzimalozemlju, zašto i oni ne bi podnosili opšte jade zajedno sa svojima?... Dosad ih je





208

— Ja nalazim, gospodine potpukovniče, kada bi se izvršilo streljanje jednodesetorice, red bi odmah bio uspostavljen — upade kapetan Velja. Ne dižući glavu, potpukovnik Petar pogleda preko svojih gustih obrva kapetan-Velju, pa će reći: — Misliš... Hm! — on mahnu odrečno glavom. — Utisak i posledice bili bi kao

kad bi sad neko na ovu vatru pod našim nogama sručio kantu benzina, da bi nas bolje ogrejao. Ne, ne! To nije način... Masa je uzavrela... Jest, slabiji popuštaju.Ali dok odmaknemo, nadam se, ljudi će pregoreti trenutke rastanka. Teško je...mnogo teško. Na položajima malo se zadržavamo, ili pojedine komande samo, kao zaštitnicada bi se glavna trupa spasla. Ali obruč se sve više steže oko nas. Ponekad se borba prima samo zato da bi otišli nejač i komora.Pred Jankovom klisurom stalo se, i ni maći. Kroz klisuru, a i dalje, komora sezaglavila: stoka popadala, kola se polomila. A Nemci neprestano Tuku izaeroplana mitraljezima stoku iz zaprege u klisuri. Komordžije se razbegle. Levoteče bujna reka, desno se digla planina. Kolona kao da se skamenila... Nemci tovide, pa nadiru sve žešće. Još samo jedna noć i artiljerija mnogih divizija pašćeneprijateljima u ruke.Komandant divizije Terzić očajan je i poziva artiljerijske oficire. — Gospodo — govorio je on — naš položaj vrlo je težak i kritičan. To i samividite. Od naše energije i odlučnosti zavisi hoćemo li u toku sutrašnjeg danaspasti topove. Klisura u toku noći mora da se raščisti. Ali mora, gospodo, mora! — viče komandant. — Uzmite sve podoficire. Daću vam i četu pešadije, i kovam se usprotivi, ma to bio i general, ubijte ga. To ja naređu— jem... Sad je pet

časova. Zahtevam da klisura bude slobodna za prolaz sutra izjutra do četiričasa...Zapovest je odlučna. Odgovornost naša velika. A klisura zagušena od iznurenestoke, od polomljenih i pretovarenih kola. Kao da je u ljudima zastao dah, pa im je, u samrtnoj agoniji, svejedno da li će naša artiljerija moći da prođe, ili će jezarobiti.Pred klisurom zastajemo da stvorimo plan. Poručnik Branko predlaže da serasporedimo duž cele klisure, ali da niko ne preduzima ništa energičnije dok prednji ne stignu na izlaz.

— A tada, udri gde stigneš i koga dohvatiš!Pao je već mrak kad smo ušli u klisuru. Jedva smo prolazili pored kola,strahujući da ne skliznemo u šumnu reku. Jedna kola puna nekih sandukaisprečila se, a komordžija ispregao volove. Vočići leže u blatu i preživaju. Ondakola sa arnjevima u kojima plače neko dete. Na jednim kolima slomljen točak,vojnici istovarili sanduke i neke kazane i podupiru kola odsečenim stablom.Malo dalje naiđosmo na vatru. Komordžije prostiru slamu da prilegnu. A i šta bi drugo, kad je konj u onim kolima ispred njih pao i više ne može da se digne.



209

A jedna kola prosto zdruskana. Po razbacanim stvarima vidimo da je neko pokušao da ih opravi, pa najzad digao ruke od toga posla, ispregao konje iotišao. Iza jedne okuke ugledasmo opet vatru, oko koje su posedale žene i podbrađena deca. Malo podale grupa ludi sa fenjerima. Drali su jednoga vola.Kažu, poginuo od mitraljeza sa aeroplana.

— Ovaj se narod ne može krenuti milom, već samo silom! — čujem gde Lukagovori iza mojih leđa.Pred jednim mostićem zastadosmo... Isprečila se neka kola, pa niti mi možemotamo, niti oni ovamo. — Zar tu nađe da zastaneš?! — razdra se poručnik Kosta „Turčin“. — Pa, kuda ću? — odgovara ravnodušno komordžija, sedeći ukraj puta.Revolver planu. Komordžija zamače u mrak.Odnekud iz mraka dopreše glasni povici, kao protesti i pretnja komordžija.- Čekajte, brate, rano si počeo! — umiruje Kostu poručnik Protić. — E, nije nego, da ga molim... Šta, treba i mi da skrstimo ruke i čekamo blagoslov! Ordonansi, preturajte ova kola u reku! — naredi odsečno Kosta„Turčin“.Priđe nam jedan podnarednik iz neke komore. — Teško da ćete šta učiniti... Molio sam, pretio, ali šta da se radi, kad sekomora zaglavila i tamo, iza klisure, za nekih dvadeset kilometara. — Leteće kao ptice noćas, kad bude palo trideset glava! — reče glasno poručnik Branko.Prema svetlosti fenjera ugledasmo unezverena lica komordžija.Idosmo još malo, i onda zastadoh sa poručnikom Lukom. Otprilike negde na

sredini klisure.Komordžije zašle pod brdo, naložile vatru, i baš se spremaju da legnu. Azapregnuta kola u beskrajnom nizu stoje na putu. — Ljudi, bre, što ležite, zašto ne krećete? — pita Luka dosta blago.Jedan ga samo pogleda, ne hte ni da mu odgovori. Drugi promrmlja: — Pa jes, kad bih mogao da preskačem! — i okrete leđa.Luka zovnu ordonansa i naredi da mu donese jednu motku. Onda siđe na put, dasačeka dok čelni stignu na izlaz. Uto dođoše i vojnici sa baterijskim fenjerima,a i ona četa pešadije, i rasporediše se duž cele klisure... Malo zatim releji javiše

da su čelni na izlazu. Luka dohvati motku i viknu: — Komordžije, kreći!Onda priđe onoj vatri pa poče bez milosti da ih tuče. Komordžije skaču preneraženo, neki pritrčaše kolima, a drugi, bunovni, ne shvatajući šta sedešava, pokušavali su da beže uz padinu. Luka viknu: — Ordonans, pucaj!Komordžije stadoše kao ukopane. Okretoše se i žurno strčaše kod svojih kola. — Ajs, napred, napred!



210

— Teraj! — Udri ga! Napred se ču neko zapomaganje, kao vrisak žena, dece, onda lomljava nizreku... kola zaškripaše, bičevi fijuknuše... Ali konji iz jednih kola ni da krenu. — Ispreži, brže ispreži! — naređuje Luka. — Preturaj kola u reku!

Pešaci poskidaše puške, pa upreše leđima. Kola se nakrenuše. Komordžijazavapi kako su unutra stvari njegovog komandira. Ali kola sa treskom padoše ureku. — Gospodine poručniče, pretovarena mi kola pešačkom municijom. — Bacaj sanduke u reku! — Šta je to?... Ko to viče? — promoli bunovnu glavu izvan arnjeva jedanoficir. Pri svetlosti lampe videsmo da je potpukovnik. — Ko ste vi, gospodine? — zapita Luka, već nadražen. — Ja sam komandant kolone... — U ime komandanta divizije naređujem vam da odmah krenete kolonu!Imate li pismeno naređenje, da vi, poručnik, naređujete meni, potpukovniku? — Sada ćete videti... Ordonansi, isprežite konje!Potpukovnik skoči iz kola i stavi ruku pozadi, kao da vadi revolver. Ali ga Luka preduhitri, i sa revolverom u ruci, sav narogušen, razdra se: — Preturaj kola!Preneražen postupkom jednoga poručnika, potpukovnik je stajao zgranut i bezijedne reči. Luka priđe sledećim kolima, ali komordžija, i ne čekajući njegovuopomenu, poče da tera volove. — Grujo, ko zastane, čovek ili životinja, ubij na mestu i bacaj u reku! —

naređivao je glasno Luka da ga svi čuju. — Gospodine poručniče, ramlje mi konj — požali se jedan komordžija. — Daj ovamo jednog komandantovog konja...I ispred nas i pozadi čuju se psovke, vika, odjekuje tresak stvari bačenih u rekuili prasak izlomljenih kola... Ali kolona ide bez zastoja. Ako stoka posustane,onda se zbacuje teret, preturaju kola, ili se konji zamenjuju. Vide najzad ikomordžije da je opasnost svima za vratom, te sada žure i oni...Žitko blato razvlači se kao testo. Vočići iskolačili oči i podavili grbine, a kolakrckaju pod teretom.

— Ajd ojs!Stoka malaksala. Ljudi odupiru leđima. Batine pljašte. Ni ime božje se ne štedi. Negde puče revolver... Točak se slomi. — Bacaj, bacaj... — Udvostruči zapregu!Luka promukao od urlanja... Opet neko jauče. Kola škripe. Zatim tresak nizkamene litice. A reka guta... Zapovest se mora izvršiti, ma sve propalo. Već je poslednji čas.



211

— Ispreži!Tr-r-ras.Sad već ide brže. Što promakne kroz Lukine ruke, dočekuje kapetan Dušan. Štoizmakne čitavo ispod njegova štapa, sačekuje revolver poručnika Branka.Oko tri časa posle pola noći, klisura je bila ispražnjena i put slobodan.

— Jesi li video, bato? — veli poručnik Branko, vraćajući se. — Dok sam molio,vikao, pretio, niko da mrdne. Ali kada sam prelomio nekoliko štapova i potegaorevolver, sve je skočilo na noge junačke. — A-ha... Kipislcauf! — potvrđuje Luka, promukao od vike.Stiže nas i potporučnik Živadin. Sav je podnaduo od nespavanja i napora. Iako je noć sveža, on skide kapu da obriše znoj, pa će reći: — Ah, želeo bih još jedno ovakvo čistilište kroz Jankovu klisuru, kad se budemo vraćali nazad.Komandant divizije naredio je da artiljerija odmah krene.Prolazeći tek po danu klisurom, Moglo se videti koliki je napor učinjen noćasda se put oslobodi. U valima Rasine ležala su polomljena kola, sanducimunicije, pobijeni konji. Čak i nečiji automobil, i jedan fijaker.Maršovali smo ceo dan... Drugoga dana krenuli smo zorom. Sa nama idu i pešaci. Uveče smo poseli položaje, ali oko deset časova stiglo je naređenje dahitno odstupamo. Kažu, Bugari, udruženi sa Nemcima, nadiru sa svih strana danam preseku odstupnicu.Sad se samo zaštitnice bore...Vojnici neobirijani, obrazi im upali, lice potamnelo. Onako natovareni, maršuju pogureni, ćute i gledaju mračno preda se. A hladna kiša, terana vetrom, bije u

lice. S teškom mukom penjemo se uz neki prevoj, prokisli do kože. Blato pljašti pod nogama, a dušu pritisla slutnja teška i siva kao olovo. Neki rekoše da sadanailazimo na staru granicu nekadašnje Srbije. Ovaj se nagib naziva Prepolac.Od polovine Prepolca dunu hladan vetar. Kroz kišu promicale su vlažne pahuljice snega. Kad besmo malo više, poče nam šibati u lice suv sneg, a kad se približismo vrhu, zasu nas snežna mećava, da više nismo mogli gledati. Prekovlažnog odela slagao se suv sneg. Šinjeli se na nama zamrzli, pa izgledaju kaoda su od bleha napravljeni. Dalje se nije moglo. Na samom prevoju zastadosmo,dok kijamet mine. Vetar je kovitlao, dižući čitave vihore snega i zasipajući

ljude i stoku. Ruke se ukočile od zime, da ni dugme ne možemo zakopčati.Rukavi šinjela se zamrzli, te ne smemo ruke savijati, jer se materija lomi kao da je od kartona.Luka skakuće s noge na nogu, pa nam veli da sada ličimo na balerine. Ukrućenišinjeli ostali su isto onako podavijeni, kao da smo još na konjima.Iz jedne kućice donese vojnik zapaljen ugarak. Stadosmo se pribijati jedan uzdrugoga, da bismo zaprečili vetar, a vojnici nabacaše suvarke, te dimljivi plamen suknu. Od nas pozajmiše vatru i drugi. Čitave lomače razgoreše se na





213

— Dajte mi dva kilograma šećera! — Nemam — i trgovac uzdiže samo ramena. — A kafe? — Nestalo — odgovori preko ramena trgovac, okrete leđa i pođe za šegrtom,koji je sklanjao neki džak u zadnje odeljenje.

Luki zaigraše muskuli na vilicama. Stiže trgovca, dohvati ga snažno za vrat iuvuče u radnju. Zatim, lupkajući ga korbačem po ramenu govorio jenaglašavajući svaku reč: — Ja sam, prijatelju, došao ovde da kupim, a ne da se šegačim. — Molim vas, vi tražite sve ono što ja nemam — odgovori trgovac nabusito. — Nemaš? — Nemam! — Nemaš? — i Luka mu se unese u lice. — Rekao sam — trgovac se obrati šegrtu: — Zatvori radnju! — Isajlo! — viknu Luka. — Uđi u onu sobu, pretresi je i vidi ima li šećera ikafe.Trgovac sitno zatrepta očima, pa promuca: — Vi po zakonu nemate pravo da mi pretresate radnju. — A po kom zakonu ti imaš prava da kriješ robu od srpske vojske, da bi jesačuvao za bugarsku. A? — razvika se Luka. — Čekaj, čekaj, sada ćeš ti videtitvoj zakon i tvoga boga — govorio je Luka sav crven u licu.Trgovac mahnu glavom, i žurno pođe izlazu. — Ordonans, zadrži ga! — Nazad! — isprsi se na vratima Gruja.

— Gospodine poručniče, eve ga šećer — pojavi se Isajlo, vukući jedva pundžak šećera. — A šta je ovo? — razdera se Luka i zakrvavljenim očima pogleda trgovca. — Nemaš?!... Pa se još pozivaš na pravdu i zakon! — i Luka razmahnu pesnicomšto može jače trgovca po licu. Ovaj se povede i pade među neke džakove. Lukamu pritrča, i, gotovo obnevideo od besa, poče da ga gazi i tuče nemilosrdno...Onda se izmače, gledajući ga netremice, gotov nanovo da skoči, ako bi samo jednu reč progovorio. Disao je brzo i škripao zubima... Najzad savlada sebe i prigušenim glasom obrati se trgovcu:

— Izmeri mi dva kilograma šećera!Sav crven, gledajući podmuklo, trgovac priđe terazijama i odmeri dvakilograma. Luka izvadi banknotu i baci je na tezgu, govoreći osorno: — Kusur...I ne gledajući Luku, trgovac nabusito odbaci banku. — Nemam sitno.Ali Luka planu, preskoči tezgu, izvadi revolver i upre trgovcu cev među oči. — Kusur, ili ćeš sad mrtav pasti!



214

Trgovac s drhtajima uzdahnu, htede nešto reći, ali se uzdrža, izvadi ključ kase.Tada zastade neodlučan... Ruka mu je drhtala, kao da okleva. Onda progovori: — Koliko ste imali šećera? — O tome vodi računa ti, a neću ja... Najzad otvori, i u kasi zablista pun čanak srebrnih dinara. Luka se maši za

novčanik i izvadi gomilu banknota. — Razmeni i ovo!Trgovac ga pogleda zapanjeno, kao da pita: ili se šali, ili ozbiljno traži. Ali kadavide revolver u ruci, izvadi čanak i poče odbrojavati srebro.Isajlo se zadovoljno smeška i gladi podbradak. — A-ha!... A sad, braćo!... Oćeš ljudski! Ih, što nemam, i meni da razmeniš. — Evo ti! — i Luka dade Isajlu jednu banknotu. — Dede... ali oni sjajni dinari izaberi — likuje sada Isajlo.Luka pokupi srebro, pa se obrati trgovcu: — Izbroj banke... Tako!... A sad, gde je onaj dečko?... Slušaj, iznesi ovaj džak napolje, i ko god zatraži proda-ćeš mu.Onda još jednom pogleda dušmanski trgovca, pa iziđe mrmljajući neku strašnu psovku. Pred vratima zastade: — Slušaj, gazda, ja ne govorim dva puta.Tek tada trgovac mahnu glavom dečaku da iznese šećer pred radnju.

MOJA, PETA BATERIJA

Ulice su bile zakrčene pešadijom, artiljerijom, kolima. Svi su išli u jednom

pravcu. Pristizale su trupe i sa bugarske granice. Ali niko ni za koga nijeraspitivao. Tragedija je opšta. 3emlja je izgubljena.Mnoge su radne zatvorene, da bi lihvari sačuvali bogatstvo svoje. Svejedno što je vojska izmučena. Naići će druga, koja bolje plaća.Turske kuće su zabarikadirane i kroz rešetke na prozorima gledaju Turciodstupanje vojske. A naše stanovništvo stoji preplašeno pred kućama,izbezumljeno od straha i teške slutnje pred nastupajućim danima. Neki većtovare stvari i beže. Izbeglice iz severnih krajeva, koje već danima odstupajuzajedno sa nama, ostaju zanemele, jer vide da je naš slom potpun. Njima je

najteže. Kuća im je propala, dalje nemaju kud, a ovde nikoga ne poznaju. Na izlazu iz varoši zaustaviše nas da prođe jedan pešački puk, koji zamače nasuprotnu stranu. Prolaze iscepani vojnici mrzovoljna izgleda, pretovarenitorbama i municijom, i odoše, grešnici, da izginu. Stara sebičnost se ispoljavana licima onih što produžuju put. Nama je sada ipak ugodno. Zaštićeni smo. Asunce blago sija i na dogledu js ogromna ravnica.Preda mnom je stajala sa strane puta grupa ljudi oko jednoga čoveka, obučenogu stari šinjel bez one „šlinge“ pozadi. Paćeničko lice njegovo okruživali su crna



215

brada i brkovi. Iako je na putu bilo mnogo sličnih fizionomija, ipak je ovo lice privlačilo moj pogled... Čini mi se da sam nekad video one oči, onaj pravilannos... Ali ovo lice je sad bledo, a oči zamagljene. Stajao je baš pokraj puta igledao zamišljeno u zemlju.Pogledah i na one ljude okolo, pa mi oni poznati.

— Je li to peta baterija?Poznadoh ih najednom. Sjahao sam s konja i pritrčao svome starom komandiru.Dugo smo se držali za ruke, bez ijedne reči. Predosećam da su preživeli nekutešku tragediju i strah me da zapitam. Vojnici se pozdravljaju sa mnom srdačno.Ali nema mnogih, pa ni Aleksandra, ni baterijskog narednika, ne vidim niTraila, ni Tanasija... Hteo bih da zapitam, ali strepim da ne čujem strašnu vest,koju sve više naslućujem, gledajući izmučena i izmenjena lica njihova. — Pa... Kako sad? — zapita kapetan Lazar, držeći me za ruku. — The!... Eto tako, vidite i sami. A vi?On tužno mahnu rukom i klimnu glavom: — Gore biti ne može...Sa izvesnom strepnjom, zapitao sam ga: — A baterija? — Ne postoji više — jedva izgovori i u očima mu se pojaviše suze.Vojska je promicala pored nas. Kao da sam mu pozledio neku ranu, komandir je obuhvatio zubima donju usnu i namršteno gledao preda se. Onda se prenu: — Nije mi do topova... To je gvožđurija, kao što i sam vidiš, oni nam sada ništane koriste — i pokaza rukom na put, kuda se kretala jedna baterija moga puka. — Ali teško mi je zbog vojnika. Ti siroti ljudi vršili su svoju dužnost do

poslednjeg časa... Pred mojim očima su padali. Onako ranjene Bugari su ubijali — komandir se zagrcnu.To nije bila žalost slavoljubivog komandira koji je izgubio svoju jedinicu i sanjom komandu, već iskren bol za izgubljenim drugovima svojim. Saosećao samsa njim, te nisam ni pokušavao da ga tešim. — Gde se to dogodilo? — Kod Leskovca.Onda zađosmo malo u stranu, sedosmo na jednu gomilu kamenja i kapetanLazar mi ispriča sudbinu pete baterije...

— Krenuli smo iz našeg bivaka sasvim iznenadno. Ali zadržaše nasneočekivano na pola puta u Ćupriji. Tu se istovarismo i na jednoj poljani podigosmo bivak. I zamisli, dok se u Bugarskoj vršila uveliko mobilizacija ikoncentracija trupa na našoj granici, mi smo sedeli, dvesta kilometara daleko,na jednoj poljani, i obavljali službu po svima mirnodopskim pravilima:topovska obuka, trube, raporti, i već sve ostalo što ti je navrh glave izišlo... Kaoda smo na nekom manevru...



216

Komandir se nasloni laktovima na koleno i pogleda u zemlju, kao da se nečega priseća. Ja zapalih cigaretu. On klimnu glavom, ispravi se i pogleda me. — Sada, baš pred tvoj dolazak, odigrao se jedan događaj, eto, ovde na drumu,čija je istorija daleka, još iz Ćuprije. Napominjem ti uzgred, da vidiš samo psihologiju i pravedljivost našega naroda. Ovaj događaj na drumu jako me je

dirnuo, i da ti ga baš ispričam.Dok smo bili još u Ćupriji, naiđu jednoga dana meštani u naš bivak i dovedu jednoga mangupa konja. Vele, sigurno je iz našega puka. Ulazeći u bivak,natrapaju baš na komandanta diviziona... A ti znaš njega... On je u stanju dadigne na noge celu bateriju za neki mali kaišić, a tek zamisli sad... U pitanju je bio konj!... Pozvao je odmah sva tri komandira. Sav uzbuđen, pitao je čiji jeovaj konj... Zagledasmo ga i mi, ali niko ne može da ga pozna. Bio je to jedanod onih dorata bez belege, kakvih je samo u našoj bateriji bilo oko pedeset.Onda nam naredi da se vratimo u bateriju i da se raspitamo.Podnarednik konjušar bio je Svetozar... Onaj beli. Zovnem ga i pitam jesu li svikonji na licu.„Svi su ovde“ — odgovori mi on odrešito.Ama vidi, vidi ipak, da nije nečije ležište prazno.„Znam sigurno, gospodine kapetane“ veli mi on.Malo posle vrati se.„Svi su naši konji ovde.“ — Ama baš svi?„Svi, gospodine kapetane!“ — Dobro — velim ja, i nešto mi laknu. Odem u divizion... Dođoše i ostali

komandiri i izjaviše da to nije njihov konj. To isto rekoh i ja. Komandant senađe u čudu.„Pogledajte još jednom konje po spisku“ — naredi nam. Ne rekosmo ništa... Kada se odmakosmo, počesmo da protestujemo što nam sene veruje. Ali kako smo bili pod njegovim okom, to ipak naredim da vozariizvedu konje. Taman sam uzeo spisak, kada se vozari u konjušnici uzmuvaše iodmah dođe kaplar pa mi izjavi da nema jednoga konja, i to baš onoga koji stojivezan pred divizionom... E sve mi se prevrte... Zapitah, gde je podnarednik...Ali on se sklonio negde i niko ne može da ga pronađe. A sada treba ići u

divizion, i već možeš da pretpostaviš šta me tamo čeka. Javim ostalimkomandirima da se ne muče, i odem u divizion.Bre... Bre!... Šta se tada sruči na moju glavu!... I kako ja ne vodim računa, ikako se on čudi što nisam dosad sve konje pogubio, i kako ovo... kako ono... ida će on meni da oduzme bateriju. Ispadoh ti ja najgori čovek!... Naravno, on jegovorio s razlogom, bio sam kriv, priznajem, te nisam ni pokušavao da se branim.



217

Ali zato, kada sam se vratio u bateriju potražio sam prvo Svetozara. Ti znaš... janikada nisam udario vojnika. Ali tada sam svu ljutnju i bes, koji se skupljao umeni, čini mi se, od moga rođenja, sručio na njegovu glavu. A on da živi još stogodina, pa neće dobiti takve i tolike batine... Dalji postupak je išao ponadležnosti. Podnarednik Svetozar je izudarao kaplara, vođu odeljenja, a ovaj

opet vozara koji je ispustio konja, a nije to prijavio. Razume se, redov jenavikao na batine kao na neko redovno sledovanje. Kada kaplar dobije batine,to ti je ono vojničko predovoljstvo, u godini dana jedanput... Ali kada podnarednik dobije deblji kraj, e to je malo neobično. Uvređen je ponosstarešine. To ja znam... Pod normalnim prilikama, ja to nikad ne bih učinio. Čak se i sad kajem. Ali ja sam tada bio u afektu, kada zbilja nisam sobom vladao.Eto, upamti ovaj događaj... To je u vezi sa onim što se baš sada odigralo nadrumu, o čemu ću ti docnije govoriti.Posle dva dana došlo je naređenje da krenemo na granicu, prema Bugarima.Stigli smo, čini mi se... sedamnaestog septembra i odmah izišli na položaj,Vražja glava. Pred nama je bio položaj Kamenita čuka, gde se nalazila pešadija.Ama ništa više, već uzmi samo imena: Vražja glava, Kamenita čuka... pa možešda zamisliš kakve su to čukare i gudure.Izišli smo, dakle, na položaj, pripremili elemente teorijski i čekali... Razume se,čekali rat... Upravo čekali smo da se Bugari utvrde, da dovuku veći broj vojskei topova, i da nas naposletku smrve. Jest, baš to smo čekali... Sa našihosmatračnica gledali smo čitave divizije kako na miru prilaze, logoruju u blizinigranice, onda njihovi komandanti izviđaju i ispituju teren, i pukovi najzad posedaju položaj... Sve pred našim očima i našim pripravnim topovima... Pa im

se ne svidi jedno mesto, i onda se pomere na drugo. A njihovi artiljerijski oficiri pregledaju durbinima teren i primaju sektore koje će gađati... I naši prostiredovi znali su da će nas napasti. Ama sigurno. I puno puta prilaze vojnici i pitaju šta čekamo. Ali pod smrtnom odgovornošću je naređeno da niko ne smeda opali ni pištolj, a kamoli metak... Kao da smo izgubili glavu!Čuješ, docnije, da su naši hteli da preseku ovo mučno i lažno stane, alisaveznici nisu dali... Kažu, da su ih Bugari uveravali u svoje miroljubivenamere.Ja sam vojnik i nemam prava da kritikujem. Ali dozvoljavam sebi da

konstatujem činjenicu: mi smo bili unapred žrtvovani. I kaplar Živulj je znao današe četiri zamorene i proređene divizije ne mogu da se bore protivu dvanaest bugarskih, odmornih... Ali svaka čast našem vojniku. Ispunili su svoju dužnostdo poslednjega daha.Komandir zaćuta, obuhvati prstom slepe oči i protrla ih. Drumom su škripalakola. Po nekoj čudnoj asocijaciji misli, setih se onog ubijenog vodeničara...Možda se još uvek okreće onaj vodenički kamen. Ali tamo su sada Nemci.







220

posluži, hvala Bogu! — i komandir se prekrsti — te izvedosmo čitavu baterijuiz toga pakla. Jedva se dočepasmo druma i pođosmo žurno. Odstupali smo preko Babušnice, sve do Bele Palanke.Čuli smo tada i za propast severne vojske, koja nam se u odstupanju sve više približavala. Trebalo je štititi sada i odstupnicu njenu. Zato su naređenja bila

uvek kategorična: braniti položaje do poslednjega čoveka!... A Bugari su jurišali i dan i noć. Ako uspeju da probiju na jednome delu fronta, naši su hitnoizdvajali iz pojedinih pukova poneki bataljon, pa su ga upućivali da zapuširupu. Taman se tu uspostavio front, Bugari bi probili na drugoj strani. Onda seodvajale čete da popune prazninu. Razume se, uvek bajonetom i bombom...Ako bi sada zapitao nekoga pešaka da ti po redu ispriča na kojim je sve položajima bio, uveravam te, taj se ne bi setio. Na ovome položaju Bugari su došli na jurišno odstojanje. Baterija gotovo izasamog našeg streljačkog rova. Zato je bilo naređeno da se u toku noći sklonimo.Ali nije bilo puta da bismo mogli odstupati pravo u pozadinu, već smo čitavkilometar morali ići pored samog rova. Povlačenje je otpočelo u pola noći.Vozovi su išli na velikom odstojanju jedan od drugoga, polako, nogu prednogu, da bi se izbegao šum. Našim pešacima je skrenuta pažnja da ne pucaju,kako ne bi izazvali vatru. Ali Bugari su ipak pucali. Taktuk... tak-tuk, povremeno, za vreme celoga našeg odstupanja. I samo je jedan konj ranjen.Sutra smo nalazili rupe na paocima točkova i ožiljke na topovima. Srećom,iziđosmo čitavi... Zaustavismo se na Ploči.Situacija je, međutim, bila vrlo kritična. Počeli smo već da se gušimo. Trupe sasevera uveliko odstupaju, već se dodirujemo. Treba na svaki način zaustaviti

nadiranje Bugara. I viša komanda se odlučila na poslednji korak, koliko očajan,toliko i drzak... To je isto kao da očajnik baca poslednju paru na kocku, ili dadobije, a ako izgubi, da izvrši samoubistvo. Pa da... ništa nam drugo nije niostalo.Skrpili su nekako dva puka pešadije. Naređeno je da artiljerijska priprema budeiznenadna, brza ali kratka. Jer inače, otkrili bi naše namere, te bi onda Bugarinavukli još veće snage.Moja je komanda u roku od dvadeset minuta bila: po deset, razornom granatom, po deset... po deset. Sa ljudi je lio znoj. Cevi su buktale, a rovovi bugarski su

plamteli i purnjali. Pešadija je podilazila. U tačan minut prekinuo sam paljbu.Tada se prolomi: „Ura, ura, ura!...“ Iznenađeni navalom, Bugari poskakaše.Zastadoše, kao da ne veruju. Ali naši počeše uskakati u rovove i Bugariokretoše leđa. Naši su im duvali za vratom. Pređoše rovove, naleteše na bugarsku komoru. Panika se prenese i na njihovu pozadinu. Gledam saosmatračnice kako jedna bugarska haubička baterija u bežanju nalete na našstreljački stroj. Skoliše je sa svih strana naši pešaci. Uhvatiše je.







223

— Ponesite ga! — doviknuh, pa ga i ja dohvatih za jednu ruku. Nosimo ga kaovreću, dok ne za đosmo za okuku, te ga onda spustismo. Umirao je. Mene neštou grlu steže. Naiđoše neki pešaci. — Hajdete, braćo, da ga ponesemo.„More jedan više ili manje ne čini!“

Baterija zarobljena, vojnici mi izginuli, vojska se rasula, zemlja propala. Neštomi pritiska grudi. Gledam kao kroz maglu i suze mi udariše na oči... Više minije stalo do života. Stajao sam, kao da sam bez svesti... Neko me dohvati zaruku.„Bežite, samo što nisu došli!“Tek kad smo odmakli dva kilometra, došao sam k sebi. Utučen, sedeo sam pokraj puta, dok su se vojnici sakupljali. Bilo ih je oko četrdeset... Ostalo jeizginulo. — A šta je sa Aleksandrom?Komandir uzdahnu i tužno klimnu glavom. — Pričali su mi docnije vojnici... Aleksandar je sastavljao izveštaj o utroškumunicije. Bio je kod drugog topa, kad su Bugari upali u bateriju. Komandovao je: „Paljba unazad. Na karteč!“ Seo je na top i lično opalio jedan metak. To je bio onaj poslednji pucanj naše pete baterije. Sa njim je zamro i Aleksandar.Kažu, ostao je presamićen preko topa.Komandiru navreše suze na oči. Zubima obuhvati usnu. Kao da bi hteo dazaguši uzdah bola. A potom sasvim tiho progovori: — Pao je kao junak.Zaćutasmo... Drumom je promicala beskrajna kolona beskućnika. Čini mi sekao da svaki odnosi sobom pokoji živi deo domovine. Nepovratno?...

Budućnost nas i ne zanima toliko, jer je sadašnjica suviše mučna i teška...komandir prevuče prstima preko ovlaženih očiju. — A sad? — Dodeljena mi je nova baterija... Ali ja moje vojnike ne mogu da ostavim.Evo baš pred tvoj dolazak, prišao mi je podnarednik Svetozar, onaj koga sam jaizudarao, i veli mi: ,,Gospodine kapetane, čuli smo da ste dobili novu bateriju...Mi smo na pragu naše otadžbine. Ako nas vi napustite, nećemo ići ni korakadale, već ćemo se vratiti svojim kućama. A ako ostanete sa nama, ići ćemodokle nam vi naredite.“

I sada sam se rešio da ih na svoju odgovornost vodim u novu bateriju.Moja komanda je odmakla daleko, te se digoh. Vojnici priđoše da se pozdravimo. Zapitah za Tanasija, jer ga ne vidim među živima. — Ne znamo šta je s njim — veli mi. — Bio je do poslednjeg časa u telefonskojzemunici. Ali kada Bugari utrčaše u bateriju, mi se rasprštasmo na sve strane...Kada smo se iskupili, njega ne beše. Ranjen ili poginuo. Sigurno je poginuo, jer Bugari ni ranjenike ne ostavljaju...



224

NA PRAGU OTADžBINE

Pred nama je beskrajna ravnica. Tako nam se bar čini. Ali hodajući po njoj,vidimo male brežuljke, oniske visoravni, kao ono naborana voda na lakom

vetru. U daljini negde štrči minare, a još dalje, vide se divlje planine u plavkastoj izmaglici dana...Kosovo polje...Suzama je zaliveno, pesmama je opevano. Muževna stremljenja nebrojenihgeneracija su kroz stoleća bila usredsređena na njega. Teška tragedija ponirala je u duše, prenosila se s kolena na koleno kroz nebrojene decenije, kao nekovečno stradanje, sveto i uzvišeno kao religija. Dah pobožne osećajnosti ifanatičan zanos bi obujmio mlada srca pri pomisli na tužno Kosovo. Ono jeneodoljivo spajalo misli kao neki uzvišeni kult i postalo sveta zamisao cele jedne nacije...Godine hiljadu devetsto dvanaeste ljubili su ratnici svetu zemlju. Kosovo jeoslobođeno od nevernika. Vekovni san je ostvaren.A samo tri godine docnije... Na putu ka Golgoti vukla se iznurena vojska srpska. Nepregledna kolona pešadije, artiljerije, komore i izbeglica, gamizala je lagano preko Kosova,noseći sobom tugu i očaj porobljene zemlje svoje. Sustigosmo i kolonuranjenika, koji su umakli iz bolnice. Stoje na putu, raspituju se za svojekomande. Smatraju da im je komanda njihova, u opštem metežu i haosu, jedinoutočište, te da se tamo sviju, nemoćni i bolesni.

Na veliku radost našu, među ranjenicima nađosmo i našeg potporučnika Vojinasa povezanom glavom, u šinjelu na kojem se još poznaju tragovi krvi. Lutao jeda bi nas našao. Na putu susretosmo i zarobljenike, koji se kreću sami, bez sprovodnika, usuprotnom pravcu. Po iscepanoj odeći i žalosnom izgledu oni se malo razlikujuod vojske koja ih je nekada zarobila. Glad i teški ratni napori potpuno su nasizjednačili, pa čak kao da nas je opšta nevo lja i približila jedne drugim.Prošli smo pored oronulih zidova Vučitrna. Ona jedna ulica zakrčena od kola inaroda. Iz mnogih kola vire glave žena i dece. Ili su se izbeglice razmilele po

varoši i kupe ostatke hrane. A magacini otvoreni. Vojnici, zajedno sazarobljenicima, razvlače džakove sa hranom na sve strane. Neki prodaju brašnomeštanima. Muslimani nude novac vojnicima za oružje. — Šta će sa nama biti? — zapita nas jedna žena plačevnim glasom. — Vi ćete se, gospođo, vratiti svojoj kući, odakle ste i pošli. Ali šta će sa nama biti, to niko od nas ne zna — odgovara jetko potporučnik Živadin.Pred veče stigosmo u neko selo ispred Mitrovice. Noć je bila hladna. Kroz puškarnice svojih kula gledali su nas zlurado Arnauti.



225

Sedimo pored vatre, a Luka nešto računa na prste. — Prošlo je ravno pet stotina dvadeset i šest godina, kada je razbijena vojska naKosovu bežala isto kao i mi sada.Razgovaramo o svom bezizlaznom položaju. Još jedan dan marša pa smo nagranici. Kuda ćemo posle?...

— Trebalo je da ih sačekamo na Kosovu, i neka se istorija još jednom ponovi — kaže potporučnik Živadin. — Našto da gine narod, kad sutra naveče inače moramo da položimo oružje.Dalje nemamo kud! — dodade kapetan Dušan. — Baš zato! — brani svoje gledište Živadin. — Neka to bude na viteški način,a ne kao neke babe. — A tebi je milo da pogineš na Polju Kosovu! — upade podrugljivo Luka. — Ne verujem! — Vala, ako budemo morali na granici da položimo oružje, ja odoh... — Pre svega, pita li vas ko, te sada vadite oči... A ako želite da čujete mojemišljenje... — Molim vas, gospodine potpukovniče... oprostite, ali ni vas sigurno niko ne pita — reče malo nabusito Živadin.Potpukovnik Petar zaćuta. Onda se nasloni laktovima na koleno, i ukrsti prste.Gledajući u vatru, nastavi tihim glasom: — Zemlju smo izgubili... To možemo objasniti nekom „višom silom“... Ali akouljudnost izgubimo, onda tek nastaje najveća opasnost — i potpukovnik Petar klimnu zamišljeno glavom. Nastala je mučna tišina. Ali Živadin prekide:

Gospodine potpukovniče, meni je jako žao što su moje reči dale povoda da takomislite. Ja se izvinjavam. Ali... molim vas, još od Prepolca pričaju o odlučnoj bici na Polju Kosovu... A kuda ćemo sada? — Eh, pričaju... Pričaju vojnici, pričaju komordžije i svi oni koji ne uviđaju dadanašnje ratovanje nije isto što i ratovanje pre pet stotina godina. Onda su setukle mase, a danas strategija zna i za brze obuhvatne marševe, pa bi nas kaomiševe pohvatali na Polju Kosovu... A zašto?... Da bi se ponovila istorija. Alitakvim poduhvatom mi bismo samo kompromitovali prošlost... Nama je danas potrebno da sačuvamo živu silu.

— Dobro, gospodine potpukovniče — upade kapetan Dušan — pretpostavimoda smo je i sačuvali, mada se ona počela da osipa sama od sebe. Kuda ćemo snjom? — U albanske planine... a posle videćemo.3aćutasmo... Pred očima imamo viziju onih krševa koje smo gledali u izmaglicidana. To su slike i u svesti neprijatne, a tek kako mora biti strašna stvarnost.Planine su se izdigle jedna nad drugom, kao da je zemlja nekada bila uzburkana pučina, pa je promisao nečija namah zaustavila.



226

Razmeštali smo se pored vatri. Beskrajno nebo je žmirkavo treperilo, dok sukola komordžijska i dalje škripala. Ljudi pokriveni preko glave šinjelima išatorskim krilima ležali su kraj utuljenih ugaraka. Premoreni konji stenjali podamovima. Stražari su mrzovoljno zurili u noć... U selu je kukurikao petao. A udaljini prasnuše nekoliko pušaka. Ili Arnauti pljačkaju... Ili naši izvršuju pravdu

nad njima. Svejedno. Nekoliko života manje. Na granici smo otadžbine.Pređosmo prugu. Izdužene šine, kao opružene mrtvačke ruke, ostadoše puste.Pred Mitrovicom zastadosmo, da odiđu malo trupe koje su nailazile i sa severnestrane. Kroz varoš se jedva moglo ići od silnoga naroda. Mnoge izbeglice suovde zastale. Ranjenike su dovde doneli.Mlako, bledunjavo sunce prigreva, a neprijateljski aeroplani se razleteli kaoosice. Iz kolona se izdvajaju vojnici u male grupice, došaptavaju se idogovaraju da li da se vrate kućama. A priče bujaju... Na granici ćemo sezaustaviti, i onda će se izdati proklamacija: ko hoće, može da se vrati svojojkući. Pa zašto se ne bismo još i sada vratili. Pronosi se glas da idemo doalbanskih gora, gde će oficiri napustiti vojsku. A zakletva obavezuje samo ugranicama države, izvan otadžbine ne važi. Oni su, dakle, razrešeni obaveza.Trezveniji upiru oči u svoje oficire i misle da ovi nisu toliko bezumni da ihnapuste. A sa vojskom ide i sedi Kralj. Neki se kolebaju, pođu, drugi ih sretnu i onda se vrate. Iznureni telom,izmučeni duševnim kolebanjima, lišeni tako volje, idu mrzovoljno, osluškujućineprestano šta se oko njih govori.Komore se uveliko osipaju. Izvan Mitrovice počela je i pešadija, dok su

artiljerci još uvek vezani svojim osećanjima za oruđa. Kotrljaju se topovi i ljudigamižu za njima, ili se drže za štitove topova i odmiču sve dalje. Negde u blizini granice zastadosmo. Duvao je hladan vetar i olovni oblaci sestopili u beskrajni sivi zastor, skrivajući planine i zemlju koju napuštamo. Bar da možemo baciti poslednji pogled!... Teška slutnja pritisla dušu, a rasplinutemisli kao da se povlače i usredsređuju na jednu predstavu, vezanu za one kojiostadoše skriveni, iza sivih oblaka, jadni, napušteni.Sedimo oko vatre i ćutimo... Sneg poče da pada. Još jedna nevolja više. A mi bez domovine, bez kuće, bez ognjišta. Sneg sigurno i tamo pada... tamo, oko

naših kuća, gde živi porobljena sirotinja bez igde ičega.Posilni Isajlo sruči naramak drva pokraj vatre i podboči se:Gospodine poručniče, ko će da ogreje sirotinju moju? — obrati se poručnikuLuki. — A, gospodine posilni, Isajlo Aranđeloviću, ko će moju?... Tebi ako je teškoda nosiš drva, a ti marš! — i pokaza mu rukom u pravcu Mitrovice.Zbunjen ovakvim odgovorom, Isajlo se počeša iza vrata. — Gospodine poručniče, ja se ne žalim... nego velim...



227

— Ne žalim... ne žalim, pa šta onda? Da pričamo priču. Je li... Oko tvoje kuće uselu rastu šume i zabrani, a šta će moji da rade u varoši?... Ipak ne slinim kao ti:ko će da mi ogreje nanu, ko babu... sivonju... rogonju — govorio je Luka plačevnim glasom, podražavajući Isajla. — Sram te bilo!Isajlo i nehotice stade mirno.

— Ja baš nisam tako kazao, gospodine poručniče... — Nisi?... Podbočio se kao piljarica i „gospodin“ kao da traži izjašnjenje odmene: ko će da greje moje? — govorio Luka dubokim i važnim glasom. — I to pita moj posilni Isajlo, koji živi bolje nego komandant armije. — Nemam samo njegovu platu — smeje se sada šeretski Isajlo. — Slušaj, dokle idem ja, ići ćeš i ti. Dokle imam ja, imaćeš i ti. Jesi lirazumeo?... A sad vuci se u šumu za drva!Isajlo pozdravi, i veselo otrča.Vetar uskovitla vatru i mi se podigosmo, okrećući joj leđa. Tek tada videsmokako vojnici zamiču u selo, među arnautske kule. Kapetan Radoslav prati jednoga podnarednika da ih vrati. — Drenica je ovo... Mogu lako da pripucaju puške. — Ko... Arnauti? — okrete se poručnik Branko. — I nas mrtvih se oni plaše, akamoli ovolikih topova.

KOD GRANIČNOG KAMENA

Bio sam određen za konačara. Krenuo sam rano, dok još komora nije zakrčila

put. Prevario sam se. Komordžije su već odmicale. Tek posle čitavog časamarša prestigosmo ih.Put je izlokan, usled mraza se stvrdnuo, te se premoreni konji neprestanosapliću. Ukraj puta vidimo mrtve konje ili polomljena kola. Sretamo često nekedečake, koji se vraćaju natrag. Zaustavljamo jednu grupu. — Mi smo đaci — veli nam jedan — pa smo bežali do granice. Dalje nemamoviše kud. — Zar Arnautima i Bugarima u ruke! Zlo ćete se provesti! — opominje ihGruja.

— Lako je vama... O vama se vodi računa, ali o nama se niko ne stara — odgovara jedan pametno i otresito.Danima mi gladujemo — dodaje drugi. — Ako pođemo sa vama, pomrećemood gladi. Ako se vratimo, možda će nas kuršumi mimoići.Gladni, pogureni i pomodreli od zime, odoše oni natrag.Davno je bilo prošlo podne, kada se zaustavismo kod graničnog kamena. Dantmuran i hladan, sav ogrezao u sivu belinu iz koje štrče ogolela drveta, kaorašireni prsti u kostura. Zaustavismo konje, sa kojih je odilazila para.



228

— Svršeno je, gospodine potporučniče — progovori Gruja.Vrane i gavrani zagraktaše nad našim glavama...Sa desne strane bila je jedna kućica. Sjahasmo da se javimo crnogorskimvlastima. Na ulazu me zapahnu miris kafe, a iz jedne bočne sobe čuo se veseo žagor.

Htedoh da uđem, ali se preda mnom isprsi jedan stari Crnogorac. — Đe ćeš... Pričekajder da te prijavim.Kad on otvori vrata, ugledah neke mlade ljude kako nešto ćeretaju. Vrata se preda mnom zatvoriše. Iako je možda takav običaj, činilo mi se, ova je formaipak mogla sada da izostane, i da se učini izuzetak prema jednome oficirususedne zemlje. Ali mi smo izišli iz svoje zemlje i moramo se povinovatiobičajima drugih.Vrata se otvoriše. Kad uđoh u sobu, zatekoh nekoliko mladih Crnogoraca.Stariji su sigurno u ratu, a ostali su jedino ovi dečaci. jedan se jedva pridiže,dok su ostali sedeli zavaljeni u stolicama, izgleda mi prkosno, kao da nam se podsmevaju što smo izgubili zemlju.Onaj jedan slušao je moja izlaganja, praveći se važan. Tek izduži lice, napućiusne i izdigne obrve. Mučio se da izgleda dostojanstven, i, da bi i verovatnodokazao gospodstvo svoje, viknu: — Đuro! — na vratima se pojavi onaj služitelj. — Pripalider mi cigaretu.Đuro otvori peć i prinese mu jedan ugarak.Puštajući sada guste dimove i žmirkajući, obrati se on Đuri: — Viđide, Đuro, bogati, kod onog Arnautina Selima. Ama ponesi pušku i ubij psa, ako samo usta otvori.

Rekoh mu kako ne bismo želili da silom ulazimo u stan. To nismo radili ni usvojoj zemlji. Ako treba, platićemo. — Mani, čoče... Pljačkaju oni nas od cara Laza, te da im danas mi plaćamo!Išli smo peške ka arnautskim kulama. Sneg je škripao pod našim nogama. Đurose obrati Gruji: — A grdni, vi pobjegoste. E, svetoga mi Petra, dok je Đuru na ramenu glava,neće oni zakoračit u ovu zemlju.Gruja se samo bolno nasmeja i tužno klimnu glavom. — A što, jadan!... Ti se meni kanda podsmijevaš.

— Jok, Đuro, nego velim, što ne znadosmo još kod Smedereva za tebe!... — E viđećete...Pred kulom zastadosmo. Đuro udari kundakom u vrata. Iza odškrinute kapije pojavi se jedan Arnautin, s kime Đura poče da razgovara nešto na arnautskom.Zatim se okrete meni: — Kaže, da skloni samo roblje. — Kakvo roblje! — zgranu se Gruja. — Ma žene. Žensku čeljad nazivaju roblje.





230

— Gospodine potporučniče, javlja komandant da nećemo ostati ovde, većidemo pravo za Peć.I ne gledajući više Arnautina, iziđosmo na put, da sačekamo komandanta.Po mraznoj i mračnoj noći stigosmo u Peć, i smestismo se u hladne učioniceneke škole.

KO JE VERA, A KO NEVERA

Poslednje utočište naše. Ostavili smo Kosovo i Metohiju, napustili svoju zemljui sada se pribili uza same planine, koje se naglo izdižu kao ogromni bedeminebu pod oblake. Na planinama nigde puta, sem kozjih staza i iskonske divljine.A sa suprotne strane nastupa oružana sila neprijateljska.Prastare planine zaklonile su grbinom svojom nebo. Izborane i izbrazdane, prkose one tisućima godina, a već stoleća su se slamala o njihove urvine iklisure. Nadživele su one geološka doba, a o povesnici ljudskoga roda šume većgorostasna drveta.Koritnik i Paštrik, Koprivnik i Paklen... Žleb... Koprivnik se razmetljivo širi,onda se postepeno skuplja, a vrhovi njegovi su u belasastoj magli kao čalmomobavijeni. Paklen se skromno pomalja, zatim se gorostasno izvija i obnažensnežnom belinom krije se među oblacima. Između ovih planina zija Rugovskaklisura kao razjapljene vilice kroz koju kulja satanskim šumom hladnaBistrica... Sve je divlje, sve je surovo i iskonsko. A zima hladna kao avet...Duva vetar kroz Rugovsku klisuru, kovitla između trošnih kuća, vratnice

lupaju, onda izbija sa fijukom u ravnicu, dižući vihore snega, dok se iznurenavojska srpska razmešta po pustim poljima, na goloj ledini. Naši posilni podložili peć. Sedimo pokraj vatre i zamišljeno gledamo preda se.Ulicom pored plotova provlače se odrpane prilike vojnika i zaviruju u svakodvorište kao da nešto traže. — More, ljudi, svako zlo ima svoje dobro — veli kapetan Jova učitelj. — Ah, filozofija sangvinika! — dobaci sa omalovažavanjem kapetan Dušan,„rezervni advokat“. — Molim te, kakvo dobro očekuješ sada ti?... Najureni izzemlje, na tuđoj teritoriji, saterani pod ove krševe...

— Ama to je moje predosećanje... Eto zamisli... zaključimo sada mir i hajd’kući. — Zar ti misliš da je to dobro?Onda otpoče razgovor. — U istoriji sveta ovakav slučaj ne postoji. — Proterani su Jevreji... — To nije isti slučaj. Naša zemlja postoji i dalje, naše porodice su ostale uzemlji, ali je oružana sila i sve ono što izvršuje zakon van te zemlje.



231

— Postavlja se pitanje, da li mi imamo pravnog osnova da predstavljamo tuzemlju.Sad se umešaše u razgovor i pravnici, rezervni oficiri. — Sa pravnog gledišta državu sačinjava suverena vlast nad određenomteritorijom i stanovništvom na toj teritoriji — razlaže potporučnik Živadin,

svršeni pravnik. — Mi, dakle, ne predstavljamo nikoga — upade potporučnik Sredoje. — More, ajd bre, što pričate koješta! — ljuti se kapetan Vela. — Onde gde jevojska, tu je država. Ko ti, bre, daje platu? — A ko daje platu onima u zemlji? — upade Živadin. — Što nisu i oni pošli? — A gde bi oni?... A gde ćemo mi?... Vi, aktivci, mislite kao onaj Lujfrancuski... ne znam koji beše po redu: „Ja sam država!“... Gde je kapetanVelja, tu je država... A teritorija, a narod? — govori ljutitim glasom Živadin. — E, nije nego!... Nećeš valjda da mi dokazuješ da državu čine babe, žene ideca — obrecnu se kapetan Vela. — Čekajte — umeša se u razgovor poručnik Protić, sudski pisar. — Svi ste vi u pravu. Samo niko od vas ne ume da izrazi svoju misao. Dakle, tačno je dadržavu čini suverena vlast nad određenom teritorijom i stanovništvom. Ali tateritorija nije ustupljena neprijatelju po nekom mirovnom ugovoru, već nam jenasilno uzeta... — Naravno! — dobaci kapetan Velja. — Viša sila! — dopunjuje Živadin. — Tako je... I posle izlaska iz zemlje, naša država tu suverenu vlast i dalje

ima... — To isto i ja kažem — upade kapetan Velja. — Ama, otkuda vi znate pravne stvari? — nervira se Živadin.Samo što država ne može faktički da vrši tu vlast nad svojom teritorijom istanovništvom koje je ostalo u zemlji. Ali sa pravnoga gledišta, iako smo natuđoj teritoriji, mi imamo sva prava...Vrata se baš tada naglo otvoriše i uđe jedan konjički kapetan. I ne predstavljajući se nikome, progovori nadmenim glasom: — Gospodo, ova je škola uzeta za štab armije. Molim vas, udaljite se.

Vatrica je u peći ugodno puckarala, dok je napolju sve više stezao mraz. Prvi put od početka odstupanja uđosmo jednom i mi u sobu, pa nas odmah, evo, većisteruju. Iako u Vojsci sve ide po nadležnosti i bez pogovora, pokušao je ipak kapetan Vela da se blagovremeno odupre. — Zar nema u varoši neka druga zgrada? — Ovo je za armiju — govorio je konjički ka petan sa visine. Jer on govori uime armije, dok je baterija poslednja jedinica u sistemi vojničkoj.



232

U sobu počeše ulaziti oficiri iz štaba. Za njima posilni i ordonansi, nosećisanduke i poljske krevete. Onaj konjički kapetan već skinuo čizme i ostavio pred vrata, da mu ih očiste. A mi se na brzu ruku pakujemo i izlazimo, neznajući kuda sad.Trupe dolaze sa raznih strana. Neke jedinice zastale, jer su izgubile vezu, te ne

znaju na koju će stranu. — Ama neću da pitam ni za koga! — ljuti se jedan komandant bataljona. — idem sada gde je meni volja, a on neka me traži! — misli svakako na svogakomandanta puka.Ulicom odjekuje topot konja i čuje se neka vika, da bi se napravio prolaz. DvaCrnogorca na konjima, a pozadi nastupa fijaker, gde se na gornjem sedištuzavalio jedan crnogorski general, a na donjem sedi njegov ađutant... — Zaigraće mečka i pred tvojom kućom! — dobaci neki pešak.Lupamo na vratnice jedne kuće, ali nam se niko ne odaziva. Rešavamo se darazvalimo vrata. Ali komandant ne dozvoljava, već naredi meni da idem ucrnogorsku komandu i zatražim stan preko njih.Mala je varoš, te je odmah nađoh. Hodnici su bili puni naših oficira, koji tražerazna obaveštenja. Pred vratima sobe gde je komandant, stoji vojnik sa puškom. — Kod nas vojnik stoji pred spoljnim vratima. Ali koga ovaj čuva? — razgovaraju oficiri. — Eh, znak dostojanstva...Zaustavih jednog oficira, da zapitam za stan. — More uljezi, čoče, gde ti je drago...Ipak ga zamolih da mi da jednoga vojnika.

— Đurašine, viđide bogati tamo za stan — reče jednom vojniku.Prođoh kroz onaj narod, ali kada iziđoh na ulicu, Đurašina nigde ne beše. Vratiosam se ponovo. Sretoh tada Đurašina i videh kako na leđima vuče neki džak pun čizama. Opomenuh ga. — Za kvart ure! — odgovori on i zamače u jedan hodnik. — Druže, ovde kvart ure znači dva sata, a nekad i pola dana — dobaci mi jedan pešački poručnik.Već vidim i sam da ne mogu dobiti šta tražim. A nije im ni lako. Gotovocelokupna vojska jedne zemlje sručila se u Peć. Idem polako pored reke i

mislim o tome. S druge strane vidim jednoga našeg ordonansa gde prodaje nekenove lakovane čizme. Čini mi se da su pripadale baš onom konjičkom kapetanukoji nas istera iz stana... Na susednom uglu stoji grupa vojnika i razgovara.Čujem u prolazu gde jedan veli: — Pričekaj bre... Sve će nas sada pustiti kući.Uz put naiđoh na jedan puk pešadije. Zastali su da vide kuda će. Vojnici se presamitili preko pušaka i gledaju mrzovoljno preda se. Sedam stotinakilometara odstupali su pod borbom, braneći svaku stopu. Odelo im pocepano,



233

šajkače nagorele. Oficiri se ni po čemu ne razlikuju od svojih vojnika. Trimeseca tukli su se bez smene i odmora. A sada su ostavili zemlju i mrtvedrugove. Ostao im je poslednji dah. Stoji masa promrzla, dok Bistrica huči ivetar zavija.Sutradan pričaju vojnici kako su noćas četvorica iz druge baterije otišli. A

spremaju se I mnogi drugi. Komandant naređuje da su oficiri u stalnom dodirusa vojnicima i da ih uveravaju u štetnost njihovih namera. Saopštavam tunaredbu komandiru treće baterije. — Dobro, molim te, šta da im govorim?... Da ne beže!... Pita me danas podnarednik: „Gospodine kapetane, zna li se kuda ćemo?“... Zamisli!... Da smo pod drugim prilikama, ja bih mu nos razbio za tu drskost da se ja njemuispovedam. Sada ne mogu. A ne znam ni sam da mu odgovorim na pitanje.Govorimo... uveravamo, samo oni neka rešavaju što pre. Na poljani potpukovnik Petar sakupio vojnike i drži govor: —... Do ovoga časa ispunjavali ste časno i pošteno dužnost prema otadžbini. Niste posrnuli ni pred navalom bajoneta, ni granata. Pokolenja će pričati ovašim herojskim delima... Pa zar sada, kada smo trenutno napustili zemlju,sada, zar da uprljamo svetlu prošlost i da se predajemo!... Zar da sinovi našiukazuju prstom na oca izdajnika...Drugovi... 3emlja vapije za osvetom, porodice vaše vas preklinju da ihoslobodite... Zar da napustimo slobodu našu, i da savijemo dobrovoljno glavu pod ropskim jarmom? Nikad!... Nikada, drugovi! Ja vas ne zadržavam. Ko hoćeneka ide. Ali sada je došao čas da vidimo: „Ko je vera, a ko nevera!“Vetar je duvao iz Rugovske klisure. Vojnici su stajali nepomični i nemi, onako

promrzli i pogureni, izgle-dali kao zaleđeni.Oni veruju svome komandantu i svojim oficirima. Ići će sa njima, ali nevoljno itužno. Prosto po navici i slepom poverenju u starešine svoje. Ali misli sunjihove čvrsto spojene za selo, okolinu, i nikako ne dosežu izvan granicadomovine. A otadžbinu su sada izgubili, sa njom i ognjište svoje. Zemlja se brani sa kućnog praga. U Drugoj liniji potiču oni od hajdučkoga kolena i noseduboko zarezane u duši priče o junačkim podvizima svojih dedova.Ali komandant kaže: „Ko je vera, a ko nevera“... Izdajnik. Teška je to reč — izdajnik... Jer Kralj je sa vojskom, njihove starešine... drugovi... A opet, u

zemlji su ostali stari roditelji, deca. Ali, teška je reč — izdajnik! Ah, kad bimogli da obuhvate sve rukama svojim. Ovako se misli rastežu, vojnici sedećuteći pored vatre i povijaju se kao dim na vetru.Pronose se glasovi o nekoj važnoj sednici komandanata. Pričaju neki da će bitiofanziva. Drugi vele da ćemo preći u Albaniju, a odatle u Crnu Goru, gde će seuspostaviti nanovo front.



234

A iz susednog pešačkog puka otišla je cela jedna četa. Obuća vojnika je pocepana, šinjeli nagoreli od spavanja pored vatre, da se u nekih košulje vide.Kažu, puške su gotovo neupotrebljive, od silne upotrebe.Sva su polja oko Peći pritisnuta vojskom. Dokle se okom vidi. Dimovi odmnogobrojnih vatri se mešaju sa izmaglicom dana i kao teška magla pritiskuju

zemlju. Koliko da se duša još više zamrači. A noću svetlucaju plamenovi, kaoumiruća kandila, i povremeno odjekuju uzvici budnih stražara.Počelo se uviđati da će biti potrebni samari, i vojnici su ih tražili na sve strane. — Top dajem za samar — šalio se komandir treće baterije.A poručnik Luka naređivao je svome posilnom: — Prvo ponudi pare. Ako neće, ti gledaj da ga digneš. Ako ni to ne možeš,napravi ga. Ako ne umeš da ga napraviš, onda „fatiraj“ leđa, da natovarim natebe. — A ako ga ukradem, mogu li ja da dignem pare? — pita šeretski posilni Isajlo. — Kipislcauf! — odobrava Luka.Crnogorci su uzimali samare iz okolnih mesta „po kratkom postupku“,objašnjavajući kao da su ih darovali Arnauti. Samare su ustupali višimkomandama i uglednijim ličnostima. Priča se da je crnogorski general prostosrdačno uzviknuo, kada je video jednoga našeg književnika: — O, dragi prijatelju, ako vama neću dati samar, ja kome ću! — i potapšao ga po ramenu.Ono malo robe po dućanima rasprodano je. Radnje su zatvorene. Kafane prepune. Uskim ulicama teško se prolazi od vojnika i civilnog stanovništva koje je dobeglo dovde. Pronosi se glas da su se neka arnautska plemena pobunila.

Izbeglice koje ne mogu dalje, očajne su i svakoga poznanika pitaju za savet štada rade. Crnogorska vojska i žandarmi odlaze i umiruju Arnaute. A mraz sve jače steže. Neka magla spustila se iznad varoši. Vojnici tumaraju po logorima idogovaraju se. Neki se opraštaju javno i odlaze. Drugi kradomice, noću, izamiču zaobilaznim putem. Ali većina ostaje zbunjena, neodlučna. Kao da sudogađaji iznenadnim zamahom svojim zagušili svaku misao, te ljudi lutajuusplahireno kroz maglu kao senke i podsećaju na zveri koje je hajka priterala utesnac.Pucnji topova se sve jasnije čuju. Zaštitnice odstupaju korak po korak.

U varoši se zapaža živost i neko iščekivanje. Govore da zasedava ratni savetkomandanata i očekuje se poslednja odluka: kapitulacija ili dalja borba na životi smrt. U svakom slučaju moraće da nastupi razrešenje ove teške neizvesnosti.Posle podne odazvaše u diviziju komandante pukova. Sada verujemo da jedošao poslednji čas.Čekamo pred štabom puka... — Svršeno je, gospodo — reče pri povratku komandant. — Je li tu ađutant?Htede da uđe u svoju sobu, ali ga neko zapita:







237

džinovi prema zvezdanom nebu, čekaju neme i hladne... A na suprotnoj strani jeneprijatelj... Kao da su raspeti. Bože! — Zbor! — čuje se stroga komanda.Starešine ostaju. Sa njima su vojnici provodili najteže časove. Pa valjda znajušta rade. Iz mraka se pomaljaju grupe. Opet zaostaju. Kao da nekoga dozivaju.

Gomila naraste. — Zbor! — viknu odlučno potpukovnik Petar.Masa potrča, razredi se, i divizion stade. Ljudi su bili u napregnutomiščekivanju. — A vi kao da čekate limun! — govori više prijateljskim tonom komandant. — Gospodine potpukovniče — progovori jedan iz stroja — priča se da ćemo dauništimo oružje. — Nije da se priča, nego je tako naređeno! — reče odlučno potpukovnik Petar.Onda zaćuta.U daljini blesnu neka vatra i mahnita eksplozija zapara vazduh, pa se potmuloodbi sa urvina planinskih... Kao signal da sada treba da otpočne uništavanje.Potpukovnik Petar progovori: — Čuli ste!... Ne prisiljavam nikoga da ostane... Ko hoće da ide, neka iziđe.Vojnici su stajali ukočeni. Rugovska klisura je zjapila. Zvezde su podrhtavale.Iz pešačkog logora je dopirao žagor... — Gospodine potpukovniče, mi ne želimo da se predajemo — začu se glas, kaoda zapomaže. — Ali mi hoćemo da se pod borbom vratimo. — Tako je!... Tako je! — odobravali su ostali. — Ali kako! — zavapi komandant. — Sve što je sadržavala ljudska snaga u

sebi, dali smo. Više od polovine naših drugova ostalo je na bojnim poljima, audruženi neprijatelji nadiru sve jačom snagom. Nemamo više kuda!... I samividite... Tri izlaska postoje. Ili ćemo baciti oružje, pa ćemo se sramno predati.Vodiće nas onda kao zarobljenike kroz zemlju da bi nas deca i žene pljuvali...Ili ćemo besmisleno i glupo izginuti, da bi se nad našim mrtvim telima cerekalii kezili Arnauti.Komandant zaćuta. Odnekud iz daljine dopreše uzvici: „Živeo, živeo, živeo!“Stroj kao da se uskomeša.Komandant viknu: — Ne! Nećemo se predavati, niti ćemo glupo ginuti. —

Onda nastavi bez predaha. — Na dohvatu ruke mrskog neprijatelja, uništićemotopove, municiju, celu spremu, ostavićemo mu pusto zgarište, a mi ćemo se kaoorlovi vinuti u planine, odakle ćemo mi nemu, neprijatelju prkositi. Sa nama jesedi Kralj... — Živeo! — začu se spontani uzvik. — Živeo, živeo, živeo! — prihvati masa, i uzvik iz stotine grla odbi se sakamenih litica, čak do objavnica neprijateljskih. — Gospodo komandiri — nastavi potpukovnik Petar. — Izvolite na posao!



238

Pade oštra komanda i vojnici se raziđoše po baterijama.Komandiri su naredili da se iz čaura izvuku zrna, i povadi barut. Za to vremedrugi su kopali jame, gde su bacali zrna, pa ih onda zatrpavali. Zatim sustavljali barut u šipkama na gomilu, a povrh toga sedla, kamute, sanduke...Upališe barut. Plavkasti plamen se zaleluja, i kao neka živa neman polete levo i

desno, dok iz gomile ne suknu plameni mlaz cepajući se pri vrhu kao da jezmijski jezik. Jara udari u lice. Vojnici se razmakoše i, po staroj navici, sklonišeneke stvari, kao da one neće goreti. Gust dim pokulja kovitlajući iznad vatre, izanesen vrtlogom, vitlao je u teškim kolutovima, dok ga u visini ne poduhvativetar i mlitavo ponese.I opet nova gomila baruta. Skidaju vojnici točkove kara i topova i bacaju navatru. Drugi sekirama seku rude. Pijucima buše čaure. Na furažna kola bacajusanduke, arhivu, pa ih polivaju gasom... A dim od sagorele kože guši. Prostor jezasićen garom i čađi, što mile po zemlji. Poslužioci razbijaju ušice natopovskim cevima... U daljini gore neki magacini... Iz su sedne baterijesklanjaju brzo konje, da bi ih zaštitili od dima i vatre. A pešaci došli i traže barut nudeći bombe u zamenu... Komandir naređuje da se delovi zatvarača pobacaju u valovitu reku Neka munjevita svetlost blesnu u noći i odmah se začustrahovita eksplozija. Svuda naokolo razleže se lupa, prasak, cepanje, brujanjeljudskih glasova, pa se sve to sliva u uzavreli šum slično huci nabujale planinske reke, koja bezumnim naletom sve ruši i satire pred sobom. Vatra,vatra unedogled kao da zemlja gori, a ljudi gamižu osvetljeni plamenom izaneseni jarom, kao demoni u paklu... Naređeno je najzad da se ljudi sklone. Onda su bačene bombe u topovske cevi.

Odjeknuli su još i poslednji pucnji, kao počasna paljba prilikom pogreba.A tada, redov Stanko Stojanović obrisa ruke, pripasa tesak i u stavu mirnozaustavi se pred svojim komandirom. — Gospodine kapetane — glas mu je drhtao. Kao da se zagrcnu. — Gospodinekapetane, pešaci se zaklinju na zastavu, a mi artiljerci na topove. Pošto smouništili topove, mi smo razrešeni naše zakletve i izveštavamo vas, da smo mislobodni... — Ko „mi“? — Vojnici treće baterije...

— Stanko, nije tako. Zakletva vaša i dalje važi... Ako smo uništili ove topove,mi ćemo druge dobiti. A ovo smo učinili ne zato da bismo vas oslobodilizakletve, već da ne padnu neprijatelju u ruke. Je li tako?Stanko je ćutao. — Reci, je li tako? — povika komandir. — Kad vi kažete, gospodine kapetane... Tako je.Komandir se okrete i nekim vojnicima, koji su stajali u blizini:





240

Iz daljine zapažamo kako kolona skreće nalevo i već prvi zamiču uzbrdo. Mi se primičemo lagano. Zatim zastajemo. Opet krećemo. Po ranijoj navici,komandiri jašu na čelu baterije, a vodnici duž kolone. Ali nema više potrebe zakontrolom. Vojnici jedne baterije šale se, vičući: „Janjiću, džukelo, terajlevaka!“

Prišli smo uz breg i sada tek vidimo zašto tako često zastajemo. Sa ovoga mestanailazimo na bespuće, na kozje staze, kojima može ići samo po jedan čovek.Pred nama odmiče jedan puk pešadije. Ali u podnožju čekaju još dva puka itako smo „urakljeni“ naoružanom pešadijom. — Da li vi iz počasti ustupate nama prvenstvo? — smeje se potpukovnik Petar irukuje sa jednim komandantom bataljona. — Ne, nego vas „golaće“ stražarno sprovodimo. A posle, da i mi pešaci vidimokako je to biti u pozadini — dira ga komandant bataljona. — Vodiš li koliko ljudi? — Pa, onoliko koliko nas je, dosta je. — Hajd zdravo! — Zdravo!Zakoračismo u planinu, snežnim stazama, preko nekih kamenitih prevoja, zatimse spuštamo, opet penjemo, sve jedan po jedan... Naiđosmo na strmenikamenjar, zasut snegom. Vojnici trčeći izlaze, da im konji ne bi zastajali. Ali sanekih konja spada samar. Iako je hladan vazduh, ljudi se preznojavaju i uz psovku vezuju sanduke konopcima.Iz daljine, odnekud sa planine, dopiru neki glasovi, a malo zatim čujemo: — Deset minuta zastanak. Prenesi dalje! glas se gubi prema ravnici.

Vojnici sedaju na sneg, brišući znojavo lice. Konji brekću i sa njih se puši para.Sa planine duva oštar i hladan vetar. Pod nama leži bela ravnica, kaorazgolićena, i na njoj se još jasnije vide putevi i utapkane staze. A tamo daleko je zemlja naša. Jezičak magle podiđe iz jaruge i zakloni nam vidik. Drvećetajanstveno huči šapatljivim šumom, dok ljudi ćute i misle...Kolona se diže. Prolazimo uskom stazom kroz bodljikavi šibljak i penjemo seuz neki krš. Debeli slojevi snega prekrili kamen, te se stene uglačale kao staklo.A na konjima letnji potkov. Obazrivo gaze životinje, tapkajući, i tek usitne prednjim nogama, padaju na kolena i sa tovarom polete niza stranu. Konopci se

kidaju, a džakovi i sanduci lete svuda unaokolo. Vojnici psuju i proklinju svojživot. Onda razgrću ašovima sneg. Neki obavijaju kopite konjske džakovima, pa nanovo tovare i po dvojica vuku konje. Ali konj najednom zastane i drhti.Oni čekaju da se primiri... Dotle drugi razgrću sneg i kopaju smrznutu zemlju,te nasipaju krš.Pešaci pristižu i zadirkuju: — Treba li da pomognemo?... Beše vaše... Drž za desni točak!... Koči uzbrdo!





242

Još uvek se penjemo. Izišli smo iz oblaka i pod nama je magla, kao nekotalasasto more. Poneki mlaz posuklja iznenadno iz nekog ambisa, omane prekonas i lice se najednom ovlaži. Na brkovima ljudi se uhvatio led, a iz usta bijegusta para. Nailazimo na sve deblji sneg, ali oni pred nama su već ugazili staze.Poneki se oklizne i konj naleti na njega. Jedan pešak, izmučena lica, naslonio se

na drvo i gleda mračno preda se. — Može li se? — pita ga jedan u prolazu. — A-ja! — veli i klima odrečno glavom. — Ne ide, ne ide.Ljudi su već obnevideli od snežne beline, i upiru pogled u neki taman predmet,ne bi li malo odmorili oči. I tek pomislimo da smo na vrhu, a pred nama seizbočio još veći vis, i tamo vidimo mravlju kolonu vojnika koji zamiču. — Ah... zemljo, i ko te stvori! — psuje neko.Sa visine opažamo pozadi nas kolonu vojnika, sve jedan za drugim. I takoosećamo neko zadovoljstvo što nismo na njihovom mestu... Na putu se isprečiokonj u snegu. Sa njega je skinuta sprema i grešna životinja leži nemoćna,grizući sneg. Teško je za konje, jer nisu pojeni ceo dan. Na celom putu nigdevode. A i da je ima na išli bismo samo na sante leda. Nalazimo se na visini preko hiljadu sedam stotina metara. I da je leto, bilo binam hladno. Nozdrve se pri disanju lepe. Ljudima bi se povratila snaga kada bi popili samo gutljaj nečega toplog. Pri sebi od jela imaju po dva hleba koji sesmrzli na mrazu, pa kao da jedu koru od drveta. A skuvali bi oni kada bi imališta. Svaki od njih nosi po paket baruta u šipkama, pa bi na vatri spremili čaj. Alito je već bajka...Odnekud sinu sunce. Kao majčin osmeh. Ali se ubrzo izgubi među oblake...

Sada je četiri časa. Valjda nećemo još dugo. Moj posilni brekće iza mojih leđa,te sjahah, da uzjaše on. Na nega je red. Ali on se ubrzo skide i prebaci dizgine preko ruke. Veli, hladno mu je u nogama... Pod čizmama škripi sneg. U početkume zanimao cijuk, ali sada me podseća na jauk i, čini mi se, to mi baš i izaziva bol u nogama. A između konjskih kopita se nabio sneg, i konji kao da gaze nagigaljama, te im vojnici neprestano zadižu noge, i izbacuju ledenjak drvenimklinovima. Na velikoj visini smo i sve nam se čini da je ovde i dan duži. Nikad da smrkne,i da se jednom već stane. Vojnici sve više posustaju, i već naprežu poslednju

snagu. Niko ne sme da izgubi vezu sa svojom jedinicom, jer gde bi je našao pomračnoj i pustoj noći. Ali pešake sustižemo sve češće, preopterećeni su isuviše.Izmučeni su, teško dišu i namršteno gledaju preda se.Suton se nekako najednom spusti. Sada nam se čini da sneg još jače škripi podnašim nogama. Promakosmo pored nekih tamnih prilika. Verovatno su premoreni vojnici. Krećemo se padinom neke kose i oštar vetar kao da paranaše lice, naterujući nam snežnu prašinu u oči... Skretosmo potom u šumu Iokretosmo leđa vetru, koji je hučao kroz iglice borova.



243

Ali začudo, niko više ne misli, niti govori o svojoj kući. Naše nevolje su isuviševelike, te mislimo na neposredne događaje i ono što nas večeras očekuje. Mrak je uveliko pao. Mi još uvek idemo. Ako neko zastane, naleti na njega onaj pozadi. Konji se neprestano sapliću, i vojnici se čuvaju da ih ne zgaze kopitamasvojim. Ćutljiva kolona odmiče kroz mračnu noć preko planinskih vrhova. Čas

silazi, opet se penje, ljudi već padaju od umora, konji sasvim posustali i svečešće nailazimo na mračna telesa, koja se koprcaju u snegu.Iz daljine dopiru neki glasovi. Sigurno se prenosi zapovest. Naprežemo sluh. — Ko se gde zatekao, neka tu prenoći. Prenesi dalje.Glas se prenosi kao val i gubi u snežnim dubodolinama.Oko nas je šuma. Siluete nekih četinara. Vojnici se raziđoše na sve stranerazgrćući sneg koji je bio do više kolena. Sekire zapraštaše. Stoletna drveta susa treskom padala. Oštrim granama borova vojnici su čistili sneg. Onda planuševatre. Tek sada, oko vatri, sakupismo se.Luka se žali kako je danas pao konj i nagnječio mu nogu... Vojin čučnuo poredvatre i rukama obuhvatio uvezanu glavu. Poručnik Branko skinuo čizme i sušinoge. Potpukovnik Petar otvorio sanduk i nešto traži. Najzad, uskliknu od sreće. Našao je paklo čaja, te naredi da se pristavi kazan sa vodom i skuva čaj zaoficire i vojnike. Ali ko će da nađe vodu na vrhu ove planine... Rukama suvojnici bacali sneg u kazan, dok se ne ispuni prljavom kišnicom. Ali šta mari! Neka je samo nešto toplo. Sručismo u kazan paklo čaja i vojnici dođoše samanjerkama. Izdelismo i poslednje rezerve šećera. Vojnici su umakali hleb i pili vruć, bljutav čaj. — Ko dava, braćo, ovo u ovakvoj pustinji! — veli zadovoljno podnarednik

Gruja.A Džamić, redov, ubacuje još sneg u topli čaj, ne bi li mu više ispalo. — Ipak imamo neku sreću — veli sveštenik puka. — Zamislite da smo zanoćilina onoj ledini, gde nema ni drveta. — Ništa nam, pope, ne bi škodilo. Ti bi navukao epitrahilj, očitao molitvu, išuma bi izrasla! — dira ga Luka. — Pre bih ja očitao molitvu da se tebi jednom zaveže jezik. — A-ha... Kipislcauf, pope!Između vatri su vojnici slagali borove grančice, preko njih su razastirali ćebad i

spremali se da legnu. Određeni su požarni, koji treba na smenu da lože vatrecele noći, a okolo su postavljeni stražari sa puškama.Vojnici razgovaraju da li je bolje da prostru ćebe ispod sebe, i da ih bijevedrina, ili da legnu na gole grane, a da se ćebetom pokriju. — Eto — veli kapetan Dušan, onaj „rezervni advokat“. — Vi, aktivci, za vrememira propisaste i kako vojnik da ustane, i kako da legne, i kako da se umije, čak i kako nuždu da vrši. Ali niko ne predvide ovaj slučaj — spavanje na snegu.





245

Sada smo silazili. Ne zna se šta je gore. Niko ne sme konja da pojaše, jer seneprestano klizaju i padaju. Zato vojnici idu zaobilaznim putem, kroz šumu, prteći staze. Malo niže zastadosmo.Čekali smo dugo. Zatim se lagano pomerali. Sigurno je neka velika prepreka pred nama... Tapkamo nogama od zime, sve u mestu. Neki odlaze napred, da bi

se kretanjem zagrejali, zatim se vraćaju i pričaju kako se na jednoj strmoj litici preturaju „u tumbe“ i ljudi i konji.Malo docnije stigosmo i mi. Pred nama je zaleđena strma ravan, otprilike jednodve stotine metara duga, i još uz to nakrenuta malo u stranu. Vojnici razbijajuled pijucima, da bi površinu učinili malo neravnijom. Komandiri odlučiše da sakonja poskidaju sanduke i džakove, i da stvari vojnici preguraju a drugi da vodekonje. Ako se koji omakne, onda da ga puste, pa šta mu bude. Ostali vojnici pričekivaće dole i, ako su čitavi, izvodiće ih zaobilaznim putem. Ali ipak, da seiseku prazni džakovi i konjima uvežu noge... Kad je ponestalo džakova, vojnicisu uvijali noge konja svakojakim krpama, svojim maramama, bašlikama, a jedan skinuo svoju vunenu košulju, jer su mu nedostajale krpe da uvije još samo jednu nogu svome konju.Silazili su ljudi lagano, na izvesnim odstojanjima, da ne bi naleteli jedan nadrugoga... Jedan polete sa sandukom koji ga povuče naniže. Viču mu oniodozgo da pusti sanduk. Ali on ili ne čuje, ili zbunjen misli da će ga baš sanduk zadržati. Sručiše se u jarugu... Omače se i konj. Ali se zaustavi negde na polovini, pokuša da se digne, opet pade i osta ležeći. Za njim drugi, ali gazadrža samar, diže se i osta stojeći. Vojnici silaze na kolenima, da ih izvedu.Konji su već za strašeni, izdužuju samo vratove, a nogama se odupiru... Neki

džakovi lete niz padinu. Opet vojnik, ali je umeo da sedne i savije noge, te kaoda se namerno kliza.Sad je ipak malo bolje, jer su vojnici, udarajući pijucima, stigli već do vrha. Tek tada se reši i komandant puka da uz pripomoć vojnika siđe. — Slušaj, pobratime — obrati se kapetan Dušan Luki — dopusti, molim te, dati izjavim... Voleo bih da te vidim kako se kotrljaš niz ovo brdo, više nego išta... — Ko drugome jamu kopa sam u nju pada... Kipislcauf! Hajd, da vidimo prvotvoja leđa. — Ama, pobratime, molim te, izvoli ti prvi...

I kretoše jedan za drugim, poštapajući se. Tek se čuje: „O-ho!“ Jedan od njihzastane i pogleda drugog. Pođoše sada naporedo. — Šta veliš, pobratime, kada bi se opučio onaj konj iznad nas i naleteo na tebe? — pita sada Luka Dušana. — Uh, boga ti, nemoj, molim te. Ja sam tebi bolju sudbinu želeo. — Dušan senasmeja, noge mu se omakoše, on se dohvati za Luku i, grčevito stegnuti, poleteše niz padinu.



246

— Ako, sveca vam detinjeg! — veli kroz smeh potpukovnik Petar. — Takovam i treba. Nego držite Vojina, da on, ranjen, ne padne.Jedva stigosmo kraju. Vojnici odvezuju krpe sa konjskih nogu, tovare sanduke idžakove i žurno polazimo.Idemo blagom kosom, kroz neku borovu šumu. Mogli smo i jahati. Onda oblim

ćuvicima. Ali još uvek smo na velikoj visini, jer su nam oblaci gotovo nadglavom. Pokraj puta beše jedno selo. Odžaci na kućama puše se i dim se leno proteže pravo u visinu. A u kućama je sigurno toplo, ugodno, i miriše jelo... Dali naši imaju toplu sobu?... Ali nama je još malo hleba ostalo. Ipak mi smo utežem položaju. Zašto bi onda vodili još i tuđu brigu. Niko više ne govori osvojoj kući, jer smo isuviše zauzeti ličnim jadima. Ali niko ne ropće, niti se buni. Valjda zato što je svaki dobrovoljno pošao. Ljudi su znali da dobro bitineće. Uostalom, već smo oguglali, te za bolje i ne znamo. A nazad se više nemože.Spuštamo se neprestano i snega je već manje. Zadržao se još na hladovitim padinama, sa kojih otiču potoci i natapaju nakvašenu zemlju, koja pišti podnogama.Duž celoga puta sustižemo pešake. Neki sede i gledaju zamišljeno preda se.Drugi odmiču, nogu pred nogu, savijeni i premoreni, kao da vuku neki teret zasobom. Jednome se odvalilo pendže, seo pokraj puta i nožem odseca oputu sakaiša puške, da bi uvezao cokulu. Stigosmo i grupu vojnika, koji su naimprovizovanim nosilima od šatorskih krila nosili svoga druga. Kažu, pao je islomio nogu. Nose ga do prvoga sela, gde će ga ostaviti. Nekako zarana stigosmo u jedno selo. Vojnici se razmestili po šupama, a mi

odabrasmo neke crnogorske kuće. Rekoše nam da ovde ima i crnogorskevojske. Naš komandant puka, uvek taktičan i uljudan, smatrao je da kao najstariji oficir srpske vojske treba da učini posetu najstarijem crnogorskom komandantu. Nijehteo da to bude bez izvesnog službenog ceremonijala, te zato naredi meni da pronađem toga komandanta i najavim posetu komandanta artiljerijskog pukasrpske vojske.Pronađoh najzad tu kuću gde je bio smešten štab crnogorske vojske, za ovaj deofronta. Stražar me i ne pogleda. Iz kuće je dopirao veseo žagor. Na ulazu sretoh

jednu Crnogorku. U nedoumici je zapitah: je li tu komandant. — Jes’, vrag ga odnio! — i pokaza mi rukom na ulaz.Čuo sam larmu i vesele glasove ljudi i žena. Pred vratima ne beše nikoga da me prijavi, te zakucah.Pri svetlosti slabe lampe, a kroz dim duvana, jedva nazreh gomilu ljudi, koji susedeli na podu, oko niske trpeze, prekrštenih nogu. Bilo ih je u uniformi i unacionalnom odelu. A okolo neke žene. Na trpezi bilo je pečenja i oglodanihkostiju. U sobi se osećao zadah vina.



247

Neodlučno pogledah, onda zapitah jednoga: — Komandant? — Ja sam — progovori jedan dežmekasti čovek, u uniformi oficira. Sedeo je prekrštenih nogu. — Zdravo, brate Srbine! — viknu jedan. — Živeo! i podnese mi čašu vina pod

nos.Zahvalim mu se i rekoh da tražim komandanta. — Ma ja sam, zbori, čoče!Ja zauzeh stav „mirno“. — Gospodine... — Ela, boga ti, kad ti kažem — poče opet onaj sa vinom. — Šjedi do mene, pa ćeš mi pripovjedat. — Ja sam samo došao da najavim posetu komandanta artiljerijskog puka — požurih da izgovorim. — A zašto nije doša pravo, da se ižljubimo i popijemo bratski... Deder nategni! — govorio je prostosrdačno crnogorski komandant.Opet onaj sa čašom vina. Uzeh čašu i progutah nekoliko gutljaja, pa se obazrehgde da je ostavim. — Slušaj, nijesmo se natezali u životu, da mi vraćaš punu čašu. Popij! — govorio je komandant.I ja nakretoh onaj ostatak vina. Onda se izvinih kako ću sada odmah doći sakomandantom. Na ulazu u kuću propustih komandanta napred i pokazah mu vrata. On uđe prvi. — Zdravo da si, brate Srbine! — uskliknu srdačno crnogorski komandant, s

mukom se pridiže, i poče da cmače našeg komandanta. — A i ti momče,zdravo! — i sa mnom se poljubi. Onda uhvati našeg komandanta za ruku, i privede ga svome mestu... — Šjedi na moje mjesto... — Hvala, imam posla, ja sam samo hteo... — Kakva posla, kad je moja momčad na frontu. Uživaj samo. — On se spusti prekrštenih nogu, vukući i našega komandanta.A naš komandant obukao lakovane čizme sa visokim sarama, pa mu još i sabljasmeta. Teško mu je odbiti, a još teže sesti, te bi zato hteo da ide.

Da bih ga nekako izvukao iz nezgodnog položaja, ja zatražih jednu stolicu. — Ne, brate, moj, ovako narodskije. Đe ti je stulica na vrontu?Podmetnuše mu jedno jastuče i komandant se svali porebarke. Sedoh i ja,oslanjajući se na jednu ruku, jer nisam mogao noge podaviti. — Šta to bi, pobogu čoče, te izljegoste iz zemlje? — E, velika sila udari... — A vala, pas im majku gonio, zapamtiće, svetoga mi Petra, Crnu Goru, te će ina onaj svijet pripovjedat.



248

— More, ne smiju oni na nas udarit, jer nas se boje! — dodaje jedan Crnogorac.Komandant se smeška jednim krajem usana i vrhom prsta šara nešto po stolu. — Ćaše oni na Lovćen, pa dovukoše grdnije vapora... Žnaš, dok ti iskočismo, božja mi vjera, malte ih sručismo u more. — A nu, što zboriš, čoče! — uzvikuju razdragani Crnogorci.

— Ovoga mi! — i podiže čašu. Onda dohvati činiju sa pečenjem i ponudi jekomandantu. — Jeo sam, hvala, hvala... — Ama, svetoga mi Vasilija, zato izgubiste zemlju... Ne pušiš duvan, ne piješ,ne jedeš. Ama zarad bratskog viđenja, samo jednu.Komandant uze čašu. Meni beše već treća.Onda komandant uze reč. Govorio je o gostoprimstvu njihovu. On se zahvaljujei najzad požele, da im istom merom vratimo u slobodnoj našoj zemlji. Potom sediže. Ja zauzeh stav „mirio“ da bih krišom ugurao u džep čakšira preostalo parče hleba. Vajkaju se Crnogorci što ne sedimo još sa njima, ali se svi digoše iispratiše nas čak do spoljnih vrata.Tek kad zađosmo za prvu ogradu, komandant se saže i rukavicama obrisa saresvojih čizama, koje se behu isprljale usled ležanja na zemlji.Ponestalo je hleba, te se vojnici razišli po selu ne bi li što našli za jelo. A ovo„našli“ na vojničkom jeziku znači: ako niko ne vidi, dignuti. U protivnom,cenjkati se sa prodavcem toliko dok mu se ne dosadi, da najzad pokloni. Ukrajnjem slučaju, platiti. Ali u ovom planinskom mestu, gde krompiri rastu uvrtačama, a kukuruzni hleb se smatra gotovo kao luksuz, nije bilo prilike ni za jednu od ovih mogućnosti. Vraćali su se gladni i sedali tužno pored vatre.

Još nam je jedino uzdanje bilo u Isajla, posilnog poručnika Luke. Taj je umeosve da „nađe“.Bio je on zbog takvih svojih sposobnosti kao neki šef nad posilnima, izuzevonih komandantovih, koji su se ponašali dostojanstveno i držali po strani.Vrati se najzad i Isajlo. — Nigde nema, gospodin poručnik... Na jednome mestu nađoh jednu projicu,ama volicna, i traži mi dve banke. — Dvadeset dinara! — povikasmo u čudu. — Očiju mi... Bolje da glođemo koru, nego tolike pare da damo.

Pronalazimo poslednje ostatke šećera i kave. Sve što imamo delimo savojnicima.Spavali smo u jednoj kolibi, pribijeni jedan uz drugoga.Sutradan određen sam za konačara. Bilo nas je dvanaest, koje oficira, koje podoficira. Jahali smo jednom stazom, dok najzad, jedva jednom, iziđosmo nadrum. Pođosmo sada življe... Stigosmo u Berane. Ali Lim nadošao, a most jošnije gotov za konjski saobraćaj. Treba pregaziti. Brza valovita reka huči prednama i ledena strava nas obuzima, jer su konji islabeli, te ne znamo da li će se



249

održati. Ni dubine ne poznajemo. Neka deca nas teše, kako su tu već neki prelazili.Vođa konačara je poručnik Kosta „Turčin“. Gleda mrko Kosta u mutnu reku...Pa se vrati svome konju i pojaha. Htedosmo i mi. — Ostanite!... Ja ću prvi. Tek kad budem stigao na onu obalu, onda pođite — i

potera konja.U početku voda beše do konjskih kolena, zatim se naglo pope do trbuha... Kaoda se konj saplete, ali ga Kosta uzdrža. Voda podiđe do sedla, a on prebaci nogekonju na vrat... Odahnusmo kada opazismo da voda opada te konj pođe brže kaobali.Tada kretosmo i mi... Osećao sam kako moj konj nesigurno gazi, kao da tražisigurniji oslonac. Voda se pela. Podižem noge na prednje sapi. Sad nesigurnosedim, voda kovitla okolo, da mi se po glavi muti. Konj diže glavu i poče dafrkće. Kao hteo bih da stane... — Jaoj, ne dajte me! — viknu neko iza mojih leđa. Ja se upola okretoh i videhsamo jednu tamnu masu, koju voda valja.I nehotice zaustavih konja. — Terajte, što stojite! — viče sa obale poručnik Kosta. Ali naše noge su navratovima konja, a oni su neosetljivi na udare šakom, te jedva kretoše nogu pred nogu, frkćući. Zatvaram oči, da me voda ne zanese. Očekujem svakog časada se konj saplete i neprestano mislim na onoga nesrećnika koga voda odnese.Konj se giba s noge na nogu. Opet progledah. Vidim kako poručnik Kosta otrčaniz reku, sigurno da onom pomogne. Voda splasnu, te spustih noge... Stigoše iostali. Kažu da je konj narednika Nešića pao i odnela ih voda. Sjahasmo, pa

potrčasmo i mi niz reku, i na radost našu, videsmo ga s konjem na suprotnojobali. Sav je mokar, i stoji zbunjen. Doviknusmo mu da se vrati na staro mesto, pa neka pređe pešice preko nedovršenog mosta, a jedan će preći odovud da mukonja prevede.Svratismo u kafanu. Malo posle dođe i narednik Nešić. Priča da mu se konjsapleo i pao. — ... I srećom, uhvatio sam za uzengiju. On preko mene, ja preko njega i... već počeh da se gušim. Kad on nagazi na čvrstu zemlju i izvuče me na obalu. Jedvadođoh k sebi.

Poručnik Kosta mu reče da ostane ovde dok se ne osuši. Mi produžismo put,sve pokraj nekih utrnulih njiva, malih i jadnih. A i kuće su bile kao ptičjagnezda. Nekome pade na pamet da zatražimo hleba, jer ako i imaju, taman mogu da pothrane nas jedanaestoricu. Kupovali smo gde smo stigli, i napunismo bisage,da bismo podelili i onima koji idu za nama. — Ej, grdna vam majka, I vi ste mi neki junaci!... Pobjegoste iz zemlje — grdinas jedna Crnogorka.



250

— A teško i nama s vama kada nam prodajete hleb za dvadeset dinara — odgovara narednik Obradović. — A je l’?... U šakama nosim zemlju zarad kruva. Da ste mi junaci neki, pa i davam dam!...Podne je davno prevalilo. Sunce obliva zracima svojim planinske vrhove, koji

blešte na ovome decembarskom danu. Ali vazduh rezni i para suklja iz usta.Razgovaramo, šta bi bilo da se zaključi mir, a mi da smo bogati. — Kupio bih kuću na onom ozarenom bregu — veli jedan. — I lepe ženske... — A na stolu puno toplih jela... — I jedan auto, da me ne muči više ova ćorava džukela.I tako, svaki dodaje ponešto, kao izraz svojih snova, među ovim pustim planinama crnogorskim.

USTA MIČU, TRBUH NE OSEĆA

Komandant nas je uvek utišavao i savetovao da izbegavamo svaki sukob sastanovništvom. „Mi smo na tuđoj teritoriji, i neka imaju utisak da smodisciplinovana i uređena vojska“ — govorio nam je često.Ali, ovoga jutra pred njega se ispreči jedna Crnogorka: — A mislite li vi plaćat i ono? — i pokaza rukom na jednu stranu zida.Mi posmatramo na tu stranu, ali ništa ne videsmo. Komandant zapita na štamisli.

— Za ono ognjište što ste ga upotrebljavali! — Pa mi smo platili sobu... E, to je suviše! — planu komandant. Ali, ipak,izvadi dvadeset dinara, dade joj ljutito i iziđe iz kuće.Padala je sitna kiša, a po drumu oticala prljava voda. Vojnici su bili gotovo bosi. Odelo im izbledelo, pocepano i nagorelo, da su podsećali na begunce kojimesecima lutaju po šumi i polju.Pričalo se da ćemo na sledećem konaku naći hleba i tople hrane. I celo biće bilo je obuzeto samo tom jednom mišlju... Hleba, hleba... A pred nama je grdosijaod planine i put vijuga kao ogromna zmijurina.

Kolona se rasula po putu. Vojnici koračaju lagano, zamišljeni i tužni. Glave suuvezali bašlikama ili maramama, preko ramena nabacali torbe, a puške prebacili poprečke preko leđa. idu pogureni sa svojom mišlju, Od kamena do kamena, preko prljavih potoka, pokraj ogolelih vr zina I crvotočnih ograda. Ponekadzastanu naslonjeni uza stenu ili drvo, sa kojih cure tanki mlazevi vode, kaosuze, i tek podignu glavu. Preko oštrih serpentina Trešnjevika, pod sobom, igore iznad, vide beskrajnu kolonu sapatnika. Nekada je sve njih nosio istizanos. Sada vide opštu nevolju, i u zajedničkom jadu razbijaju se lične patnje



251

kao kapljice nad brzom rekom, od čije se huke i ne čuju pojedinačni uzdasi.Ljudi uzdignu ramena, pokrenu ih levo i desno, onda nategnu i pogureni produžavaju dale. Neki pokušavaju prečicama, ali iznureni zastaju i vele: — Preko preče, naokolo bliže.

Pričaju pešaci kako su ih u početku natovarili municijom, ali su je uz put morali bacati. — Čuvam samo jedan metak. — A šta će ti taj jedan? — zapitah ga. — Za sebe. Ako zanemognem, te da me kurjaci živog ne rastrgnu.Sustigosmo i jednu „volovsku kolonu“. Vojnici neke komore uništili kola uPeći, a stavili sada samare na volove. Artiljerci se čude i zapitkuju komordžijekoliko volovi mogu tereta da ponesu. — Onoliko koliko mogu njihove noge da izdrže. Sto... dvesta...A vočići lagano, nogu pred nogu, kako uzbrdo tako i nizbrdo, ali sigurno.Poče već hladan vetar i neka susnežica koja bije pravo u lice. U zaklonu jednestene sedi iznemogao vojnik. Obrazi mu upali, ali jagodice rumene, vidi se da jeu groznici. Teško diše i gleda mutnim očima. Niti ga ko šta pita, niti, grešnik,on šta traži. Utisak je mučan, ali samo trenutno, dokle ga ne minusmo... Ondasvako misli na svoj jad.Sa pešadijom su i neka deca. Kažu da su ih pešaci našli prilikom odstupanja.Obukli su im neke stare koporane, da im se ruke i ne vide, i deca mlatarajudugačkim rukavima, što ih, verovatno, još i više zamara. Jedno je plakalo, tekomandant naredi da ga stave na konja jednog našeg ordonansa.

Pri vrhu počeše se lediti šinjeli. Vetar dopire do kostiju, a snaga u ljudi sve više popušta. Veliki je ovo napor, a oni žive samo o hlebu. Pa i hleba je već ponestalo. Na vrhu planine beše neka zgrada, kao kafana, ali se unutra. nijemoglo ući, jer je bila puna vojnika, te se zaklonismo iza zida. Komandant hrabrivojnike, kako će sada lakše ići jer silazimo i put nam je pod nogama. — More sve nam je jedno, te jedno — veli jedan pešak. — Ja micam, pa micam — nasloni se na zid kuće. Onda progovori više za sebe: — Koliko nizbrdica, toliko uzbrdica...Ljudi se sa mukom izvlače i neka čudna sličnost postoji u izrazu njihovih očiju i

onih premorenih životinja. Očni kapci su navučeni i kroz njih bludi mutan pogled. Na vrhu zastaju malo, koliko da predahnu, a onda pogureni i ćutljivi produžuju dalje, šljapkajući po snežnom blatu.Marševska kolona ne postoji. Svaki se kreće prema svojim moćima. Nekiodmiču, drugi zaostaju, ima ih koji premoreni ostaju na putu. Glavno je, na prenoćištu će se naći. Ali ako je snaga i za toliko iscrpena, sviju se oni uz nekudrugu komandu, svejedno koju. A valjda će i oni čelni jednom stati, i tako ćenajzad stići svoje drugove. Ako se na prenoćištu utvrdi da nekoga nema, obično



252

vele: „Stići će“... Jer gde bi inače?... Istim putem da se vrati nazad?!... To višenije ni izdajstvo, već ludo samoubistvo. I onda, neka mu je bogom prosto!...Spuštali smo se sada, nadajući se uvek da ćemo naići na toplu hranu i hleb. Alikrš sve više osvaja. Prolazimo pored krečnih vrtača, ograđenih gustomogradom, mislio bi čovek da je tu sahranjen znameniti junak. A kad tamo,

dvaestina kukuruznih busenova, možda jedina dragocena imovina nekogaCrnogorca.Kaže nam potpukovnik Petar: — Slušao sam ranije kako žene u ovim krajevima obrađuju zemlju, dok ljudinose oružje i „nadžiravaju“. Pa naravno... U tri koraka da preskočiš ovo imanje.3aista, i žena bi mu se smejala kada bi on počeo da čeprka po ovoj šaci zemlje...Čovek je onda utrapio motiku ženi. To je njoj razonoda, a on je uzeo pušku, i„junači“ se po ovim krševima. Žena ga tako više ceni i uvažava.Ali ni uveče, na prenoćištu, ne nađosmo hleba. U okolini nije bilo nigde da sekupi. Vojnici su sedeli skrušeni oko vatre. Neki se raziđoše po onome kršu i počeše čeprkati, ne bi li našli koju biljku ilisočni podanak. Ali sem trnovitih biljaka i kamenja sa crvenkastim lišajima, kaoda su stene krvlju poprskane, ničega više nije bilo. Potporučnik Dragiša pronađe u svome sanduku kutiju Nestlovog brašna za decu. Sedeli smo okovatre i sa napregnutom pažnjom posmatrali kako on to kuva. Naiđe baš tadaIsajlo posilni i poče da podstiče vatru. — Pazi ga, pazi, kad preturi! — razrogači na njega oči Luka. — I sve se nađešonda, kad ne treba...Sutradan, neki su konji ležali i nisu se više mogli dići od iznurenosti i gladi.

Vojnici pretovaruju stvari na druge konje, te ih onako gladne i mršave još višezamaraju. Sa ovih konja što leže skidaju potkovice. A kad pođosmo, pokušašeživotinje da se same dignu, i gledaju nas žalosnim pogledom, kao da mole.Ali, i ljudi zaostaju. U mnogih su otekle promrzle noge, te ostaju sedeći kraj puta. Niti oni mole za pomoć, niti bi im ko mogao pomoći. Ovaj neumitninagon za opsta-nak stremi kao neumoljiva matica rečna, valja, obara, ruši,ostavljajući za sobom iznemogle kao nepotreban teret. Oni će propasti, umreti.To je neminovno, neizbežno. Tako je valjda suđeno. A ko zna šta i one drugečeka na daljem putu...

Lica su potamnela od umora i splasnula od gladi. Pesma je odavno zamrla,razgovori su prestali. Idu ljudi od mesta do mesta, namamljeni pričama o hlebui toplom suncu Jadranskog mora.Priča se već da ćemo ići ovako do mora, a onda će nas prebaciti negde, da seodmorimo. Neki vele u Francusku, drugi u Afriku. Svejedno, tek na vidiku je„obećana zemlja“, gde će valjda prestati ove naše muke i patnje... Sustigosmo i jednu grupu vojnika, koji su u šatorskom krilu nosili svoga druga. Usta su u



253

njega ispucana od silne vatre, a pogled bezizrazno zuri u daljinu iz utonulihočnih duplja.Odmičemo lagano širokim drumom. Ni pomena o nekom maršovanju. Kakokoji može, i koliko može. U grupi, pojedinačno, razvučeni, i tek se na nekomzastanku prikupljamo. A kada oni čelni krenu, poslednji tek sedaju da se

odmore.Golo stenje štrči iz zemlje, naborano i narogušeno, kao da se sva zemljanaježila. Malo dalje, čitavi blokovi navaljeni jedan preko drugog, a iz šupljina,sličnih onim dupljama u lobanje, razvlače se pramenovi sive magle. Iza menenaramkuje posilni Jezdimir, i čudi se. — Kao da je Bog čistio nebesa od kamenja, pa ga izručio na ovu zemlju...Usred jednog takvog krša i loma, zaustaviše nas da prenoćimo.Pored puta pustio se unedogled karsni teren.Glas se proneo da je stigao hleb. Ljudi namah oživeše. Na drumu su bila dvakamiona i sa njih su istovarivali neke sanduke. Ađutant puka se vraća otuda isaopštava da je donesen peksimit. Komandiri odrediše ljude za prijem.Svakome vojniku je dat po jedan peksimit. Bili su to pravilni kvadrati, s prstadebeli, neke smese, tvrde kao kamen. Pokušavali su vojnici da zagrizu peksimit, praveći grimase na licu.Posle uzaludnih pokušaja, jedan, posmatrajući peksimit, kaže: — Slavu im njinu, mesto leba, dali nam daščice.Objašnjeno im je da se peksimit ne grize kao hleb, već ga treba u čaju ili vodi pokvasiti, ili ga prelomiti, pa pomalo grickati.Mljaska Isajlo po ustima peksimit, i sa izvesnim bagatelisanjem veli:

— Ovo, gospodin poručnik, liči na strugotine. — Naravno — odgovara Luka — ti si kod kuće jeo stalno pitu sa mlekom, pa tiomekšali zubi. Kipislcauf!... Žderi to i kaži hvala, kad si dobio. Neki govore kako bi se peksimitom mogao i konj ubiti. — Kako ti izgleda? — pitam jednoga pešaka koji mrzovoljno žvaće.On mahnu glavom, pa će reći: — The... usta miču, trbu’ ne oseća.I pošto su iznašli sve mane, pojeli su peksimit u slast. Čak su i mrvice pokupili.

BESPUĆE...

Sledećeg dana sišli smo gotovo sasvim u ravnicu i osetili drugi vazduh. Nailazili smo i na znake pitomine, na gumaste smokve i na male vinograde. Narovi su rasli samoniklo, kao u nas trnje. Mogli smo raskopčati i šinjele.Milan kuvar počeo se već znojiti.



254

— Kaži mi, molim te, šta si sve obukao, te izgledaš takav? — pita ga potporučnik Dragiša. — Evo... prvo na nogama: jedne čarape, druge čarape, nazuvice, noge sam uviokrpama i onda navukao čizme. Zatim gore: jedne gaće, druge gaće... „untercig“, jedne čakšire i druge čakšire. Zatim tri košulje, „šlofijanku“, „civilni prsluk“;

ova vunena džoka, bluza i šinjel.Uza sve to, prebacio je Milan kuvar preko ramena još dva ćebeta i šatorskokrilo. I uvek je na čelu puka. — Eh, lako je njemu, taj se užirio i utovio u komandantovoj kujni, a nije ga bilamemla kao nas — jada se jedan iz četvrte baterije.Zanoćili smo pred Podgoricom, u jednom selu.Sutradan je bilo sunčano i vedro zimsko vreme. Pod nama je šumela valovitaMorača, koja je na tihim i dubokim mestima imala boju neba. Ljudi su biliveseli što ulazimo u veliku varoš, gde ćemo sigurno naći hleba, a možda i krovanad glavom. Silazeći sa snežnih planina i pustih krševa, posmatrali smo,zadivljeni, kuće, dimnjake, iz kojih su se istezali pramenovi dima. Kroz prozorekuća videli se kreveti i osećao dah domaćeg ognjišta. Posle toliko dana skinulismo najzad šinjele, a vojnici doneše i vodu da se umijemo.Komesari već otišli u varoš, I naskoro se vratiše sa mesom i hlebom. Ali rekošeda na vojnika sleduje samo po četvrtina hleba...Kazani se pušili, vojnici posedali okolo i posmatraju kako se krčka jelo.Pošli smo u varoš. Podgorica nam izgleda kao neki velelepni grad. Pred svakomradnjom zastajemo. Zadivljeni smo... A kafane prepune oficira, činovnika,vojnika, Crnogoraca. Pije se i puši, larma, poznanici se pozdravljaju,

prepričavaju novosti i sa ushićenjem se govori kako ćemo sa prvog morskog pristaništa preći na azurne obale Francuske. Ako neko tek kao uzgred pomene i porodicu, koja je ostala u zemlji, preko lica ljudi pređe senka, koja ubrzonestaje pri susretu sa novim prijateljima.Ovde je opet onaj crnogorski general, u punom gospodstvu svome.Govori se o kapitulaciji Crne Gore... U Podgoricu počinju već da pridolaze icrnogorski vojnici. U maloj varošici je ponestalo namirnica. A i trupe srpske pristižu sa svih strana. Jedan komandant pešačkog puka prikupio vojnike, i samuzikom ulazi u varoš... Odnekuda dovukli naši i jednu poljsku bateriju i pred

topovima stoje Crnogorci od jutra do mraka. Svaki bi hteo da pipne top svojomrukom. Naiđe kapetan Dušan, sa potporučnikom Reljićem, vodnikom one baterije.Priča nam Dušan, smejući se: — Slušam jednoga Crnogorca, svakako je bio tobdžija, kako objašnjava onima:„Ovo vi je — veli — top. Oni poslužilac doda granatu i turi je u čeljusti cijevi.A ona’ nišandžija tad zatvori pa povuče za ručicu, a ručica poćera pijevca, a pijevac kljucne u oroz, a oroz: pljas, pa posrijed kapisle. A kapisla, brate rođeni,



255

dâ oganj. A ono zrno jadno, ćelo bi lijevo, ne može od cijevi, ćelo desno, opetona vraška cijev. A natrag ne može od ovi zatvarač. Đe će, siroto, nego gurnenaprijed i vikne: uh — i ode onamo đe si ga namijenio.“ — E, vala, znaš, ti ne možeš da živiš, a da ne „prećeraš“! — smeje se poručnik Protić.

A potporučnik Dragiša razmišlja: — Ako se ikad vratimo u zemlju, trebalo bi obeležiti vidnim znacima pravackojim je ova baterija prošla. Neka to potomstvu posluži kao primer ljudskognapora...Potporučnik Reljić upade: — Ljudi, pristao bih da ratujem još dve godine, samo da ne vučem više topove preko onog krša i kamena. Dokle živim zapamtiću one muke i napore.Slušajte!... Sve što mašta ljudi može da izmisli najcrnje i najgore, ja mislim sve je to još uvek malo prema onome što smo mi prepatili.Priča nam tada kako je u Peći naređeno da se svi topovi i kare puka unište,izuzev ova četiri topa i kare. A da bi olakšali vuču, razorili su njihove prednjake, pa su zadnjake naslonili na seljačke dvokolice. Kod svakog takoopremljenog topa i kare, bio je određen po jedan oficir iz puka. Ukupno osam, ikomandir deveti. Iz celoga puka odabrali su najjače vojnike i konje, jer su se na putu morali uprezati zajedno i ljudi i životinje. — Zamislite samo ovu scenu — nastavlja Reljić. — Klisura... Levo ponor,desno krš. Put toliko uzan da točak topa ide samom ivicom. A uz to preko njegazaleđeni sneg. Na konjima letnji potkov... Morali smo ih ispregnuti, pa su seonda ljudi upregli. Na dugačkim konopcima bile su napravljene zamke, kroz

koje su ljudi provlačili ruke, i bili zapregnuti kao konji. Vuklo je dvadesetvojnika. Drugi su gurali odostrag i pazili da top ne sklizne. Kretali su se lagano,s kamena na kamen. Ali najednom... Tu scenu nikada neću zaboraviti. Top je prelazio preko jedne oble zaleđene stene. I pored sve naše pažnje, točkoviskliznuše, cev zanese vojnike koji su gurali, i dok si trepnuo, top polete uambis, zajedno sa vojnicima. Jedan se srećom dohvati za točak. Onih dvadesetzategoše konopac i top osta viseći zajedno sa onim vojnikom. „Drži“, „Ne daj“,„Spasavaj“, „U pomoć“, „Jaoj, braćo“ — zavikaše i oni koji su bili vezanikonopcem i onaj što je visio. Podloga je bila klizava, i pretila je opasnost da top

težinom svojom povuče i onih dvadeset koji su bili vezani konopcima...Trebalo je videti izraz lica tih ljudi... njihove napregnute žile, iskolačene oči...Skolismo sa svih strana. I oficiri, i vojnici. Vuklo nas je preko pedeset. Da se ne bi klizali, razastirali smo žurno naše šinjele, i tako, stopu po stopu, dovukosmotop opet do ivice. Druga dobaciše konopac onome koji je visio, te ga izvukoše.Bio je gotovo polumrtav. Naiđe baš tada jedan đeneral i reče nam da pustimotop. Kako ćeš da ga pustiš, kad su dole ležala naša četiri vojnika, pa bi ih prosto



256

smrvio. Bio nam je na dohvatu ruke, vezasmo ga konopcima i uz najveći napor mišića i kostiju, iznesosmo ga prosto na rukama... — A šta je bilo sa onim vojnicima? — Da vidite sad naše muke!... Ponor je bio dubok oko pedeset metara. Odozdočujemo neko jaukanje. Vežemo onda jednoga narednika, i spustimo. Javlja nam

on odozdo, da su trojica mrtvi, a jednom polomljene obe noge. Trebalo je sadanjega izvući. Možete zamisliti muke toga čoveka, kome su obe noge slomljene,i koga mi sada vučemo preko šiljatih stena. Kada smo ga, grešnika, izvukli, on je bio mrtav... — A kako prevukoste ostale vozove? — pita poručnik Protić. — Da nam se ne bi isti slučaj ponovio, ljudi su ostale topove preneli na rukama. Na ovome samo mestu zadržali smo se ceo jedan dan... Vi ste i sami videlikoliko je teško i jednom samom čoveku da pređe preko onih vrleti. A tek zamislite ljude koji su morali vući, gurati, ili na rukama nositi teške topove — završi svoje kazivanje potporučnik Reljić.Jednoga dana zasu nas kiša sa hladnim vetrom. Šatori su bili sasvim pocepani, avoda podilazila ispod vojnika. Bilo je teško naći drva. U susednome bivakunalazili se pešaci. Oko podne krenuše nekud. Onako izgladneli, iscepani i prokisli, ličili su na kolonu skeleta. — Kuda, pobogu, čoveče?! — zapita potpukovnik Petar jednoga komandanta bataljona. — Pronašli su vojnici pećine pored reke Vrbice... Idemo tamo... Najzad stiže naređenje za pokret.Išli smo prostranom ravnicom, neobrađenom i pustom, punom nekog sitnog

šljunka i kamenja. Vođa izviđača nam objasni da se na kraju ove ravnice,odakle počinju oni krševi, nalazi crnogorska granica. Odatle nastaje Albanija. — Sve dalje voda nosi... — razmišlja potporučnik Dragiša.Prošli smo celu našu zemlju, zatim Crnu Goru, evo nas i u Albaniji. Pod borbom, preko krševa i snežnih vrhova, često bez hrane, a sada gotovo bezhleba i odela. A na celom tom mučnom putu ostavili smo svuda trag ljudskihkostiju. — Istorija će zabeležiti naš podvig, isto onako kao što se kroz vekove pominje prelazak Hanibala preko Alpa — razmišlja potporučnik Branko.

— Ili će potomstvo ravnodušno gledati kako psi raznose kosti mučenika — veli potišten potporučnik Dragiša. Na samoj granici crnogorskoj nalazi se mala varošica Tuzi. Naš vođa ode da se javi načelniku sreskom. Načelnik je pozvao ljubazno i nas ostale i ponudiokavom.Pri polasku, poručnik Protić obrati se sreskom načelniku: — Gospodine, na izlasku iz Crne Gore neka mi je dopušteno da vam sezahvalim na gostoprimstvu.



257

— To je bila bratska dužnost... Ja vas opet molim, da nam ne zamjerite, ako je bilo čega neugodnog... Šta ćete! Viđeli ste ovaj božji krš. Ni sami nemamokruha... Pođite mi zdravo, đeco! — Ovaj bi mogao da zadiči i samo Cetinje — reče Dragiša kada smo izišli.Odmah iza varoši nastaje krš, obrastao divljim narovima i ostalim sitnim

šibljem. U početku smo jahali uskom putanjicom između blokova. Put jevijugao, zatim skrete negde udesno prema Skadarskom jezeru. Ugledasmo pučinu... Onako mirno i sjajno, izgledalo je jezero kao zarobljenik među onimkrševima, tamnim stenama, obraslim svakojakim trnjem. Rado bismo sišli... Alinaš je pravac preko onih besputnih krševa. Nije se moglo više jahati. Svaki je vodio svoga konja. Morali smo zastati davidimo kuda ćemo. Čitavi blokovi stenja navaljeni su, stepeničasto padaju,zatim se najednom dižu kupasti vrhovi jedan preko drugoga. Onda navaljenokamenje kao u rečnom koritu i pri najmanjem dodiru osipa se kao bujica.Pustili smo konjima dizgine neka sami biraju. Pazimo samo da se ne okliznu ineprestano strepimo da nas ne zgaze. A konj zastane, odmerava, zatim skoči ionda unezvereno gleda kuda će dalje.Poručnik Branko se omače i udari čukljem noge u ivicu kamena. Stisnuo jesamo zube i stegao rukom nogu.Zastadosmo... Pitamo da li ga mnogo boli... A on psuje šta mu na um padne. — Zamislite, ljudi, sada one koji naiđu sa ćoravim konjima! — veli Dragiša. — More i nama okatim ne pomaže — dodade Branko i pođe naramkujući. Nađosmo se najednom pred jednom strmom liticom, kojom je vodila kozjastaza. Trebalo je uspeti se. Slučajno sam bio na čelu. Da se prvo ispenjem ja, pa

onda da povučem i konja? Ali, kratak je dizgin. Odlučim da u nekoliko skokovaustrčim, vodeći i konja za sobom... Ali na polovini puta konje me stiže, odbaciu stranu, te padoh na ruku i raskrvavih je. Ostali se poučiše mojim iskustvom.Potporučnik Dragiša uhvati konja za đeš, pa istrča naporedo sa njim. Ordonans beše još snalažljiviji. Pusti konja napred, a on mu se uhvati za rep, te ga konjizvuče. Tako uradiše i ostali.Ruka mi krvavi, nemam čime da je zavijem. Na zastanku natruniše mi ranu puhorom od cigarete i onda je zavezah maramom.Po razbacanim stvarima i mrtvim konjima vidimo da se pre nas neka jedinica

lomila preko ovih krševa. Na jednome useku ugledasmo mrtvog naduvenogkonja. Sigurno su ga podmetnuli kao neki stepenik. Zajedno sa ordonansimavukli smo buavu lešinu, od koje se širio težak zadah. Onda smo nabacalikamenja, te jedva pređosmo.Puta dalje nije bilo. Pred nama je široka, a strma ploča neke stene. Levo je krš,desno ponor. Trebalo je suljati se. Konji se ustežu. — Nema drugog načina nego da ih silom poguramo — reče Branko. — Hajd,ordonansi!... Ukrstite ruke pozadi konjskih sapi i zapnite!



258

Okolni navališe štapovima. Konj se omače prednjim nogama, zadnji deo telamu se izokrenuo i pade porebarke. Još dva puta se prevrnu i u podnožju se jedva pridiže.Tako, preturajući ih, prevedosmo naše konje. Noge su im bile ranjave. Usled prevrtanja puklo je sedlo na konju poručnika Protića.

Protić se podbočio rukama i posmatra tužno. — Ne sekiraj se. Naći ćeš sedla uz put koliko hoćeš — teši ga potporučnik Dragiša.Silazili smo. Sve s kamena na kamen. Noge podrhtavaju od zamora. Načizmama vide se brazgotine od oštrog kamenja... Ama da me samo ne zgazikonj! Naleti poneki put, ali se najednom zaustavi i digne glavu. Zapamtila ježivotinja malopređašnji slučaj, te sada pazi. Naiđosmo na jednu kratku zaravan, te, iako idemo peške, čini nam se kao da sevozimo. Pred nama se ukaza ravnica, kratka, ali vrlo ugodna, zasađena nekomkulturom i retkim drvećem. A na kraju ravnice je selo, prilepljeno uz breg kao ptičje gnezdo. Vođa nam reče da će u ovoj ravnici biti naš bivak.Raziđosmo se na sve strane, da bismo iznašli sve što je potrebno za smeštajvojnika. Ugledah bunar zaklonjen ogradom od šiblja i pored bunara triArnautke sa sudovima. Prišao sam, ali nijedna ne odgovori na moj pozdrav.Imale su otkrivena lica, sigurno su katolikinje. Zapitah jednu, najstariju, da li jevoda za piće. Ona obori glavu i poče nalivati vodu u sudove. Najmlađa, crnihočiju, stajala je po strani i gledala nekud u daljinu, pored moje glave. Konjnavali na kofu da pije vodu, ja ga zadržah. Tada se moj pogled susrete sa onimcrnim očima. Samo trenutno, ali upečatljivo, duboko... Stajao sam zadivljen.

Izgledalo mi da je razumela moje ushićenje, te obori stidljivo oči. dugačketrepavice senčile su njeno lice... Najstarija dohvati sudove sa vodom, i pođoše. Pri prolazu one crne oči kao dame ošinuše. Ustreptao, čekao sam neće li se okrenuti.Zastadoše. Ona najmlađa najednom se okrete i žurno pritrča bunaru. Bio samgotov da pustim konja... Ali ona iz torbe izvadi parče hleba, ostavi na kamen pokraj bunara, pa, i ne gledajući me više, otrča do onih žena.Stajao sam i netremice gledao za njima. Ali se nijedna od njih ne okrete i takozamakoše u selo...

Pristizao je lagano i puk. Pričaju da su mnogi konji polomili noge, te su morali pretovarivati stvari na druge, ili su bacali sanduke. Iz susednog sela vratili su seoficiri i vojnici i pričali da tamo nema hrane ni za ljude, ni za stoku. Vojnici susedeli skotureni oko vatri, dok su konji brstili trnje.Preko noći pade kiša. Šatori su prokišnjavali, voda podilazila ispod tela. Usledkiše i vatre se pogasile. Ljudi su podmetali sedla ili samare ispod sebe, prekotela prebacivali šatorska krila i, sa glavom između kolena, čekali zoru...



259

AEROPLANI TUKU

Približujemo se Skadru.. Vojnici se vuku mlitavo po blatnjavom drumu, Čestozastanu da predahnu.

Mnogi sede na gomili kamenja pokraj puta, naslonili glavu na ruke i teško dišu.Lica im obrasla u bradu, obrazi upali, a usta ispucala od zime i vetra. Nama u susret ide jedan Crnogorac sa puškom. Kada vide da stojimo na drumu,zastade i on. — Pomagâ vi bog! — kaže i seda na gomilu kamenja. Onda vadi kesu saduvanom i puni lulu. — Odakle ti? — pita ga neko. — Ja?... Sa granice. — Pa kuda ćeš? — Ja doma. Ma đe ću, grdan, na drugo mjesto!Bilo je hladno, te potporučnik Dragiša naredi podnaredniku ordonansu da podloži vatru. Tek Crnogorac razrogači oči. — Ma što zboriš, čoče? — To što čuješ... — Ali i oni je čovjek, kâ ti, i što će ti on ložit vatru?! — Stariji sam, imam pravo da naredim. A zar ti ne bi poslušao tvoga starešinu,kad bi ti tako što naredio. — E, bogumi, nikad ni dovijek! — Crnogorac prebaci nogu preko noge i zavalise na ono kamenje. — Ako je žedan, neka zaiti vodu sam; ako mu je zima, nek

tura vatru sam. Na ovu priču smeju se i ordonansi. — A zašto ideš sa granice kući baš sada? — Pa vidim svi pobjegoste, i ja kâ velim, idem da branim sam kuću svoju.Potporučnik Dragiša se okrete nama: — Ove ljude ne mogu da razumem... Ili se prave šereti, ili su detinjasto bezazleni, kada ovako govore. — Ni jedno, ni drugo veli poručnik Protić — već samo primitivci... Vekovimasu živeli u ovim krševima izdvojeni od celoga sveta. Sve njihove tradicije svode

se na junaštvo i taj se pojam s kolena na koleno izdigao do kulta. Iako sadanema prilike da se pokaže takav junak, Crnogorac je to bar na rečima. On usvojoj uobrazilji zamišlja događaje, vidi sebe kako seče levo i desno, te onda i uobičnom životu uobrazi kako je zaista junak. I ja verujem da ovaj iskrenogovori. Ne bi bio on Crnogorac ako to ne pokuša, ma i u mislima samo, pa će posle pričati kako je pobio stotinu Austrijanaca. A predaće se prvoj patroli nakoju naiđe.



260

Na Skadarsko polje stigosmo oko podne. Bio je mutan dan. Neka siva, visokaizmaglica zaklanjala je nebo. Zemlja je bila vlažna. Vojnici su nailazili sa svihstrana. Jedni su rastovarivali konje, dok su drugi razapinjali šatore. Najednom se začu frktanje aeroplanskih motora. Ljudi se unezveriše. Zaklonanigde ne beše. Neko viknu:

— Evo ga! — Lezi, lezi! — čuli se povici.Pešaci pripucaše iz pušaka.Ležemo na zemlju. Ali zemlja tvrda... Po zvuku motora osećamo da je blizu,gotovo nad nama... Dah smo zaustavili, ali srce bije, koža se ježi, a nervi sveviše zatežu...Prođe...Ali nalete drugi... Čuje se neko hujanje iz vazduha... Muskuli zadrhtaše, arukama pokrismo glavu... Huk je sve jači...Grrr-u-u... prolomi se negde u blizini.Svaki hvali Boga što na njega nije pala bomba. Ali, evo, vraća se... Šestari kao ptica grabljivica nad nama... Opet huči. Opet stežemo vilice i pesnice...Grrr-u... Grrr-u!Prosipa nemilosrdno bombe... Zar ovolike muke preživeli!... Gospode!Grr-u!Odlete ka varoši... Valjda neće više. Vraća se. Ode malo desno... Izgubi se umagli.Svima laknu. Raspitujemo se gde pade. Kažu: među pešake. Ima dosta ranjenih.Komesari otišli u varoš da traže hleb. Ali posle podne vratiše se bez hleba, i bez

ikakvih namirnica. Komandanti se savetuju. Vojnici gladni, stoka malaksala, avreme hladno, pa još poče i susnežica. Rekoše da su našli samo slamu za prostirku, te ljudi odoše sa konjima. Doneli su nešto malo slame. Komandiri polovinu dadoše vojnicima da rasprostru po šatorima, a za drugu polovinunarediše da se dâ konjima kao hrana.Odosmo u varoš, da vidimo ima li čega da se kupi. Sem nekih arnautskihkolačića ničeg više. A i to nestade... Sa grada pripucaše baš tada topovi, kaoznak da idu aeroplani, te se sklonismo brzo u hodnike kuća. Bombe izaeroplana počeše da prašte po varoši. Crnogorci pucaju iz topova razornim

granatama te ne znamo od čega pre da se čuvamo.Gladni vojnici lutaju ulicama. Jedan seo na prag kuće, stavio pušku pokraj sebei pritajio se. Ne znamo da li spava, ili je mrtav. Neko predloži da se uverimo. — More, ostavite ga... Što, ako ga probudiš, daćeš mu hleba... A ako je mrtav,šta mu možeš? reče Dragiša i produžismo put.Glad počinje i nas da muči. Sedimo pokraj vatre i samo govorimo o jelu. — Zamisli da se neko našali sada, i tresne pred nas punu korpu vekni.



261

— Bože, ala si lud! More peksimit, pa sa čajem... Delikates! — veli potporučnik Vojin.Govori se o nekim transportima hrane koji nikako ne stižu. Priča se o nekimkomandama u kojima se priređuju gozbe. Pronose se glasovi kako su danas udrugom divizionu imali za ručak sarmu od kupusa. Otišli smo odmah da se

uverimo, i Luka naredi Isajlu da podgreje onaj ostatak. Jeli smo halapljivo onusarmu, ali bez hleba. Kaže Luka da su meso dobili iz ne znam koje komande,gde su oficiri komisijski proglasili jednoga vola za crknutog, i onda naredili dase zakolje. Namesto masti dobili su iz jednog mitraljeskog odeljenja vazelin. — Zato je sarma malo bljutava — pravda se Luka.Ali mi to nismo primetili.Jedne hladne noći izbudiše gotovo ceo puk. Naređeno je da se odrede ljudi iizaberu četrdeset najjačih konja, da prenesu državnu blagajnu u San Đovani. — E, to je da čovek provrišti — buni se kapetan Milutin. — Gladni ljudi,gladna stoka, prenose državne milione. I po ovom vremenu, izmučeni,iznemogli, do San Đovanija, i opet natrag. Ne zavidim im...I baš njega, sasvim slučajno, odrediše za vođu transporta. Ipak se on spremi iode. Te noći bilo nam je vrlo ugodno u hladnim šatorima, jer nas je moglo snaći još i nešto gore.Sutradan imali smo za ručak nešto malo pirinča, ali bez hleba. Baš za vremeručka naiđe posilni potporučnika Dragiše i reče da je njegov konj pao, i nemože više da se digne. Odosmo da vidimo. Ležala je malaksala životinja, itužno nas gledala. Vojnici su pokušavali da ga dignu, ali glava negova nemoćno pade. Dragiša izvuče svu slamu iz svoga šatora, da bi konja malo okrepio. Bilo

je dockan. Slabine su se teško nadimale, a rebra izlučena, kao svodovi navijaduktu. Približavao se kraj. Životinja je grizla zemlju... Dragiša se zaplaka. Nije mogao više da posmatra samrtne muke svoga vernog druga, i ode da luta besciljno, po varoši i logorima.Doneli su najzad odnekud i hleb. Ali na svakoga vojnika po osmina samo.Obrće Gruja ono parče hleba i veli: — Ovo, bre, nema ni za jedan zub.Razgovaraju vojnici da li je bolje da to parče grickaju, ili u nekoliko zalogaja da progutaju.

— Pomalo, a povazdan — veli jedan. — A-ja... dok mi se ne zaglavi u guši, da osetim zalogaj, ne vermam ti ja togrickanje. Jednom, ali vredno.Život u bivaku nije se obavljao po onim mirnodopskim pravilima, već više ponavici i potrebi. Vojnici su ustajali rano, jer su na to navikli. Senjali su i čuvalikonje, jer su te životinje i njima bile potrebne. U varoš nisu odlazili, jer nisuimali para. A po okolini nisu skitali, pošto im je predočeno da su Arnautinepoverljivi. Čuli su da su Arnauti opljačkali čitave odrede naše vojske, a tek



262

neće pojedince. Sedeli su tako pored vatri po ceo dan, naježeni i narogušeni odzime, gladni i iznemogli. Ako li koji od njih pronađe po šaku kukuruza, ondasede pored vatre i peku „kokice“. Oficiri su zajedno sa njima, i onda delekokice na ravne delove. — Već je treći dan kako ljudi nisu primili hleb, svoju jedinu hranu, a peti dan

kako se za konje nije primio nijedan kilogram zobi — računa potporučnik Živadin.Konji se hrane slamom i nekim buđavim senom. Životinje opustile glavu iglođu kočeve za koje su privezane. — Ovako se, braćo, više ne može! — škripnu zubima poručnik Kosta „Turčin“. — Dok oni nama pričaju... te prijateljski obziri, te disciplinovana vojska, mićemo zajedno sa ovom stokom polipsati od gladi. Ja odoh po hranu.Poveo je sobom deset vojnika sa puškama. Uveče se vratio sa dva džakakupusa.Priča nam Kosta da je lutajući naišao na jedno arnautsko selo gde je videokupus. Nije hteo da pljačka. Pozvao je lepo Arnautina i ponudio mu tri stotinedinara u papiru, za tridesetinu glavica kupusa. Bilo se sakupilo još nekolikoArnauta. Nisu hteli ni da čuju. Tražili su zlato. — A meni se nešto smrče pred očima i viknem vojnicima: „Na gotovs!“ Kadškljocnuše zatvarači, Arnauti se razbegoše na sve strane. Na Božić devetsto petnaeste, ručali su vojnici čorbu sa listinama od kupusa. Ali bez hleba.Baš na Božić sedimo pored vatre, a u susednom bivaku ugledasmo sveštenikasa epitrahiljem. Oko njega grupa vojnika. Zapita neko, šta rade tamo.

Opeva jednoga vojnika. Jutros ga našli mrtvog u šatoru.Mi produžismo započeti razgovor.Govori se da ćemo ovde čekati dok ne stignu transporti u San Đovani, koji trebada nas prime. Pronese se tek glas: stigli su. Krećemo odmah. I u toj nadi prolazili su nam dani.Svako jutro pred šatorom lekara čitava povorka vojnika. Svlače se za pregled na poljani, dok hladne kišne kapi rose golo telo. Priča nam posle lekar: — Njihovoj bolesti ne pomaže aspirin, ni kinin. Najvažniji lek Farіna trіtіcіvulgarіѕ ili, na prosti jezik prevedeno, hleb, nemamo. Šta mogu! Iznureni i

iznemogli vojnici vraćaju se pod šatore i leže bespomoćno na vlažnoj zemlji.

NA DOMAKU MORA

Ali jednoga večera zaista stiže naređenje da sutra budemo spremni za pokret.Zapalismo ujutru slamu i pobacasmo suvišne stvari. Našto će nam, kada nas u



263

San Đovaniju „čekaju čitava brda od hleba“... Razdragani smo, jer verujemo dasmo pred novim životom. Iako malaksali, ljudi naprežu poslednju snagu, pa sečak smeju i šale.Dugačka kolona razvukla se mlitavo po nekom razrivenom putu, kao da su ponjemu haubice „štepovale“. Konji sve češće padaju. Vojnici pretovaruju stvari

na druge konje. Celom dužinom puta leže naduvene i oglodane lešine konja.Arnauti stoje u grupama pored puta i zlurado nas posmatraju. Kao hijene,čekaju oni podmuklo svoj plen. Samo kada naiđe pešadija sa puškama uzmičukrišom i, čučeći na nekom bregu, posmatraju iznurenu vojsku. Iako su torbe uvojnika prazne, kao i njihovi stomaci, znaju Arnauti da se sa izmučenim iostrvljenim pešacima ni šala ne zbiva, a još manje zameće kavga.Stigosmo najzad u Lješ, pred kojim se nalazi San Đovani. Ali ne kretosmo kamoru, već levo, opet u neki krš, i narediše da tu razapnemo šatore. Ljude jeobuzelo napregnuto stanje iščekivanja. Očekujemo pokret na brodove,očekujemo hleb... Ali pronose se poražavajuće vesti: Austrijanci su potopilitransport sa hranom. Ovde će se ukrcati samo žene, deca, bolesnici i državna blagajna, a mi ćemo morati još i dalje, ka Draču.A pred nama su bespuće i glad...Komandant me zovnu. — Čuo sam da u pristaništu ima malo rezerve brašna. Evo ti pismo zakomandanta pristaništa. Povedi vojnike i tri tovarna konja. Idite odmah i javitemu se.Sa jedne uzvišice ugledasmo more... našu nadu, naš spas.Mirna i nadmena, plavkasto belasasta pučina pustila se unedogled, sa nebom se

spojila. Nešto neobično, beskrajno, veličanstveno mirno, kao pritajeno, pomalo podmuklo, oteglo se pred našim očima. Naviknuti na brda i urvine, namučeniod krša i kamena, gledali smo iznenađeni u nedoglednu ravnu površinu.A more je šumelo. Povremeno bi naleteli na obalu penušavi kratki talasi, kao dase more nadima. Onda se pritaji. Preliva se u bezbroj zelenkasto svetlucavihiskrica, treperavih i drhtavih da izgleda kao da se pokreće i onaj tajanstveni svetmora prikovan za hridine i potopljene stene. — Ala, majko moja! — veli zadivljen Gruja.Sa nama stoje i neki pešaci.

— Kažu, gospodin potporučnik, da je slano? — pita jedan.Ja potvrdih.Jedan se osulja niza stene, i zahvati šakom vodu. — Pih... kao presolac! On ispljuva vodu.Ama ti ne bi bio „reponja“ kad ne bi svašta liznuo! — smeje mu se Gruja. — Vala, podnaredniče, svakojake sam „mandže“ za vreme rata pio i jeo, pa kavelim, da probam i morsku vodu.



264

Tako sve pored obale, i stigosmo u San Đovani... Jedna zgrada samo i nekoliko baraka. Ostalo krš i kamen.Iz zgrade iziđe žurno jedan viši oficir. — Poručniče — dozva jednoga konjičkog oficira — idite i saopštite onomkapetanu da se smesta udalji. Nije sada vreme da mi on pravi „korzo“ ovde.

Okretoh se i videh jednoga gardijskoga oficira, koji je šetao pored mora sa jednom damom. — Bre, kad on najuri onoga gardistu kako li će tek viknuti kad ugleda nassankilote — šapuće mi jedan pešadijski potporučnik. Naprotiv, dočeka nas on vrlo ljubazno. I rukova se sa nama. I još naredi da namse odmah iz magacina izda po dva džaka brašna.Pođosmo u magacin, upravo u baraku. Sada se isprsi magacioner, jedan starikapetan. — Ja!... Brašno!... Kao da ga ja pravim ovde. Ovo malo što ima rezervisano je... — Ipak izvadi ključ i otključa katanac.Uto se začu truba na kršu. Ceo svet poče da beži kao obezglavljen. I našmagacioner. Ostadosmo sami. Čujemo gde viču: aeroplan, aeroplan!Rekoh vojnicima da vežu konje i neka beže uz onaj krš. A ja potrčah u pravcukuda pobeže magacioner. Ugledah zaklon i sa ostalima skočih u rupu... U našoj blizini prolomiše se eksplozije. Učini nam se kao da čujemo jaukanje, nekuviku... Još jedna eksplozija, ali malo podalje... Aeroplan odlete.Pošao sam odmah da nađem vojnike. Ali nigde ih ne beše, pa ni konja njihovih.Moj konj je samo stajao vezan... Siđoh do puta, i tada ugledah u daljini kako sena konjima belasaju džakovi brašna.

— Kad nastade ona gužva — priča podnarednik Gruja — mi utrčasmo umagacin. Bombe počeše da pucketaju, a Džamić veli: „Dobro bi bilo da se sadasnabdemo.“ Kada ono puče poslednja bomba, mi uzedosmo i šesti džak... — Trebalo je da povedemo još nekoliko konja — veli redov Džamić. — Eh, da smo znali da će nas ovakva sreća poslužiti — uzvraća Gruja.Celoga puta nas zapitkuju gde smo dobili brašno, ko daje, ima li dosta i svižurno odlaze u San Đovani. Brašno je delio vojnicima poručnik Luka. Na svakoga oficira i vojnika došlo je po dve šake brašna. Ljudi su bilizadovoljni.

Dobili smo i konzerve. Neko sitno seckano meso, po ukusu slično svežoj šunki.Ali vojnici mu odmah nađoše manu. „Magareće meso“ — vele. Ipak su praznekutije letele svuda naokolo.



265

USOPŠI, RAB BOŽJI...

Rekoše nam da ćemo maršovati do Drača samo, pa ćemo se tu ukrcati. Bili smospremni rano izjutra, ali smo krenuli tek nekako oko podne. Pred nama je neka

velika smetnja, oko koje se oni napred zadržavaju. Naiđosmo uskoro na ogromnu močvaru u kojoj su rasle vrbe. Išlo se s kamenana kamen, preko oborenih stabala i nabacanog granja, o koje se konjineprestano sapliću i padaju. Vojnici ih s mukom izvlače i dižu stvari iz blata. Neki se konji uvalili u močvaru, i usled iznemoglosti ne mogu više da se dignu.Sve to još više iznurava ljude i, već malaksali, oni produžavaju put lagano,šljapkajući po vodi i blatu. A kada se iziđe na ocedno mesto, voda pišti iz pocepanih čizama. Onda opet nastaje krš. Oštro kamenje para raskvašenuobuću, ili sa cipela i čizama otpadaju i onako iscepana pendžeta, te ljudi gaze bosim nogama.Zaustavismo se pred jednim selom. Trebalo je sada nabaviti hranu za konje. Sanaoružanim vojnicima odosmo u selo. Arnauti se slegoše oko nas, gledajućineprestano u naše puške. Malo arnautski, a više mimikom objasnili smo im dasmo došli da kupimo seno. Arnauti su klimali odrečno glavom i značajno se pogledali. Onda su se izdvojili u stranu i nešto pogledali. Najzad smo razumelida oni naš papirni novac neće da prime.Vratili smo se u bivak i blagajnik puka dade nam dve hiljade srebrnih dinara. Novih i sjajnih, još neupotrebljavanih. Stavismo novac u ćebe, jedan vojnik dohvati krajeve i kao vreću prebaci preko ramena.

Otišli smo kod plasta sena i tu je nastala pogodba. — Ovi ili nemaju pojma o vrednosti novca, ili nas ucenjuju... Ali dok mi samosmrkne pred očima — govorio je kroz stisnute zube poručnik Kosta „Turčin“.Pogodismo se ipak. Tada Arnauti razapeše ćilim, gde smo bacali dinare. Mismo brojali na srpskom, dok su svi Arnauti u jedan glas na arnautskom, posmatrajući srebro užagrenim očima. Posle svake odbrojane stotine uzimali sunovac, a broj stotina obeležavali štapovima, koje su ređali na zemlji jedan poreddrugoga.I tako osamnaest puta. Ukupno hiljadu osam stotina srebrnih dinara za plastić

buđavog sena.Konji neprestano padaju. Stvari se pretovaruju na jače konje, ili se sanduciostavljaju pokraj puta. Pešadijski oficiri natovareni su kao i njihovi vojnici. Njihova paćenička lica se ne razlikuju... idemo, idemo, tražeći spasa, kao nekiočajnici.Pred nama pokraj puta sakupili se neki oficiri i brižno posmatraju. Vojnici prolaze, ni glavu ne okreću.



266

— Šta li ono posmatraju? — veli potpukovkik Petar. — Sigurno ne gledajuvojnika koji umire. Na to smo već navikli.Približismo se i čusmo detinji plač. — Mamo... mamo! — čujemo uzvike.Kao da smlati nešto ljude. Ta i oni imaju decu na koju su gotovo i zaboravili,

pridavljeni užasima života. Ali oni im ne mogu pomoći sada, ni sebi, pa niovom detetu. I kao da bi hteli da zagluše savest svoju, njihovo lice se grči, oniubrzavaju hod, ne bi li izbegli strašan prizor, pred kojim su nemoćni.Potpukovnik Petar sa vlada sebe i zastade. Beše tu i jedan komandant pešačkog puka.Između ljudi ugledasmo gde leži na zemlji jedna žena, a pokraj ne je sedelo deteod četiri do pet godina i plakalo. Kroz pustoš razlegao se glasić: — Mamice, što sediš?Ležala je na leđima. Njene su oči gotovo potamnele, usta otvorena. Mrtvačko bledilo rasulo se po licu. Dah je zamirao.Ljudi zanemeli. Iako gotovo na svakom koraku vide ponekog mrtvog vojnika,stoje sada skrušeni i zbunjeni. Žao im majke, a ne znaju ni šta da rade sadetetom.Komandant pešačkog puka okrete se potpukovniku Petru i progovori polako: — Strašno... Kažu mi ona dva vojnika da je ona supruga jednoga majora,komandanta bataljona. Bežala je pred navalom. Tamo negde oko Prizrena nađemuža i pridruži se njemu. Ali uz put ih napadnu Arnauti. Muž pogine, i više od pola bataljona. Nju rane. Ostatak bataljona se jedva spase. Od svih ranjenihiznesu samo ovu ženu sa detetom. Nosili su je dovde i, eto...

— Narediću da je nose moji vojnici — reče odlučno potpukovnik Petar. — Dockan... Eto, zadržao sam svoga pukovskog lekara, i on kaže: nema jojspasa.Dva vojnika u iscepanim šinjelima plakali su.Potpukovnik Petar priđe detetu i pomilova ga. Ono zastrašeno okrete glavu i pritrča majci. Njene usne kao da se pomeriše, očni kapci zatreptaše, a izugasnulih duplja kao da sinu jedna iskrica. Valjda je to bio poslednji odblesak svesti... Majčine oči lagano se sklopiše, a na ustima zamre poslednji dah. — Svršeno je! — reče lekar i spusti ženinu ruku, koja mlitavo pade pored tela.

Komandant pešačkog puka obrati se onoj dvojici vojnika: — Pošto ste vas dvojica došli sa ovom ženom, to uzmite dete i od sada ćete ićisa mojim pukom. — Onda priđe detetu: — Kako se zoveš, mali?Dete je ćutalo i držalo majku za haljinu. Jedan od vojnika obrisa rukavom oči, pa će reći: — Zvali su ga Mića. — Hajde, ponesite ga! — naredi komandant. Vojnici podigoše dete. Onovrisnu, upravi ruke ka svojoj majci i viknu: — Mamice moja...



267

Izmučena i preplanula lica starih ratnika se zgrčiše. Potpukovnik Petar zaplakase...Gomila poče da se razilazi. Ostadoše samo još nekoliko vojnika sa sveštenikom puka, koji navuče epitrahilj. — Kako se zvala pokojnica?

Ljudi slegoše ramenima. Ona dva vojnika odmicala su žurno noseći dete, koje je kroz vrisak dozivalo: — Mamo... Mamo... — Blagosloven Bog naš, vsegda ninje i prisno i vo vjeki vjekov... Nebo je bilo oblačno, a sa planina je pirkao oštar vetar. Drveta ogolela, te cela priroda izgleda naježena. — Ješče molimsja o upokojeniji duše usopše rabe Božje... i ježe prositi jojsvakoje pregrešenije volnoje i nevolnoje...Iz daljine dopre jecaj deteta, kao poslednji vapaj za majkom.Ljudi koračaju, sagibajući se od uboda granja i šiljastih ivica. Neki zaostaju iuvijaju ranjene noge krpama... Naiđosmo opet na močvaru.Pešaci ćuteći seku grane i stabla, i bacaju na put. Opšta nevolja kao da je pridavila ljude, koji su zanemeli i tmurni kao ovo sivo nebo.

ŽIVE LEŠINE OSTAJU

Kažu da ljudi uvek bolje pamte tužne događaje u svome životu, nego radosnedoživljaje. Valjda i zato što čovek izbegava tegobna zbivanja, te su ona ređa, a

stoga i upečatljivija. Ali mi sada u njima stalno živimo. I kao po nekoj postupnosti, naš život svakim danom postaje sve teži i mučniji... Teško je prisetiti se i jučerašnjeg dana. Ali je jedno osećanje jasno: gore biti ne može.Brda, planine, urvine, krševi, litice, močvari, a uz to najteža i najstrašnijaneman — glad.Upalih obraza, suvih poluotvorenih usana, a užagrena pogleda, vuku se ljudikao aveti. Telo malaksava, gotovo je na izdisaju. Ali su još oči sijale... Sviunutrašnji nagoni i svesni podsticaji usredsređeni su u jednoj samo misli:hleba!... i kao refleks unutrašnjeg nagona za poslednjim dahom, oči su plamtele,

i bludeći tražile ma jedan zalogaj samo, ma i mesa one mrcine što leži pokraj puta. Bili su to poslednji trzaji mnogih. Jer se sve češće nailazilo na odranukožu i izuđeno meso sa mrtvih konja. Kažu da su videli neke pomračena uma,kako jedu meso ovih mrcina.Početkom januara, nekog dana pred sumrak, zaustavismo se na obali rekeMaće. Nabujala i široka, satanski je šumela prljava i mutna reka Maća. Na obaline beše ni čamca, ni mosta.



268

Komandant naredi da deset ordonansa povežu konje, i da naiđu na vodu sve jedan do drugoga, da bi se ispitala dubina. Sa obale ocenismo da je čovekutaman do guše. Onda se naredi prelaz.Jahali smo i mi jedan pored drugoga, da bismo se zadržali za suseda, ako bi sekoji konj sapleo. Konj frkće i podrhtava u hladnoj vodi. Po gibanju njegovom

osećam kako se napreže da izvuče noge iz rečnog gliba. Već sedim na vodi.Konj digao visoko glavu i samo striže ušima. Na sredini reke voda zakovitla,učini mi se kao da se mi okrećemo u mestu, te zatvorih oči, ali se zanesoh tespustih noge i jedva se zadržah. Srećom, uskoro i konji življe kretoše i nagloistrčaše na obalu. Noge su mi mokre i jeza me poduzima. Okretoh se. Reka se crnela. Vojnici su umasama prelazili, jahali su preko tovara, a na jačim konjima bilo ih je i podvojica. Mali konji su se očajno upinjali, tonuli, propinjali sa teretom, neki su i padali i voda ih odnosila sa tovarom. Tako je pao s konja i jedan vojnik,nekoliko puta je očajnički mahnuo rukom i nestalo ga. Nailazila je pešadija. Vojnici su se svlačili goli, pa su odelo i spremu vezivali ovrat, a oni, zagrljeni po dvadesetorica, nailazili su u hladnu vodu. Na drugojobali žurno su se oblačili, cvokoćući zubima od zime. Male rastom prenosili suveći drugovi na leđima. Neki su pokušavali da nalože vatre, da bi se zagrejali. Ali grane su bile vlažneod kiše, a iz drveta se istezao modrikasto žućkast dim, koji nas je gušio. Ljudisu drhtali. Hleba niko nije imao, ni čaja, ni šećera, ni slame, ni hrane za stoku... Neki bi trčali, ne bi li se malo zagrejali. Ali nisu imali snage za takav napor.Šatorska krila bila su pocepana, te vojnici nisu ni pokušavali da ih razapnu.

Stavljali su ih na vlažnu zemlju, pa su onda legali pod otvorenim nebom meseca januara.Oko ponoći poče i hladna kiša. Mnogi koji su ležali pridigoše se, i stavišešatorska krila preko glave. Hladnoća prožima zgrčeno telo, a duša kao da jezamrzla. Mračna i pusta noć kao ukleta kob protegla se u večnost, a reka Maćasatanski žubori. Zgureni ljudi kao posečeni panjevi sede pored dimljivih vatri,veliki u svojoj izdržljivosti, a strašni u svojoj ćutljivosti. U ponekog tek kloneumorna glava na koleno... I tako — do zore.Vojnici su sutradan ustajali sa velikim naporom. Ćutljivi i mrzovoljni, tovarili

su stvari.Dežurni oficir raportirao je komandantu da su u toku noći četiri vojnika umrla ideset konja lipsalo... Govore da u pešačkim pukovima ima mnogo više umrlih.Ljudi su se sa velikim naporom dizali. Dežurni je ostao sa nekoliko vojnika dazakopaju mrtve.Moj konj jedva je micao. Sjahao sam i poveo ga. Ali on se tako sporo kretao dasmo ga morali vući. Na jednoj uzbrdici sasvim stade. Noge su mu drhtale. Samošto ne padne.



269

— Ne vredi!... — prošaputa seiz. I ne pitajući me, otkači kolan i skide sedlo. — Zavedi ga sa strane puta, da ga ne zgaze — rekoh prigušeno. Dođe mi da muobavijem ruke oko vrata.Išao sam peške.U jednoj šumici pored puta ležao je vojnik. Oči su njegove bile mutne, a grudi

su se sa naporom nadimale. Ostavili su ga tu, na miru da umre... Malo daljeležao je iznemogao konj...A živi jedva odmiču. Otupeli su, beskrajno ravnodušni i svejedno im je da livide mrtvog čoveka ili životinju. Gazimo po nekim močvarnim pirinčanim poljima, noge zapadaju u glib. A onaj podmetnuo torbu ispred sebe i sedimalaksalo u vodi, sa glavom klonulom na grudi. Na svima stranama ležemalaksali ljudi i konji, od gladi i umora, kao skrhana, trula drveta.Zašli smo u pravo bespuće. Idemo preko nekih staza. A aeroplani nas u stopu prate i gađaju polumrtve vojnike iz mitraljeza, ili bacaju odozgo bombe, kakoim se kad svidi. — To je maroderstvo! — veli ogorčeno potpukovnik Petar. — Ama to je blago rečeno... To je „šinteraj“, gospodine potpukovniče! — dobacuje potporučnik Živadin.Za njih ne bi trebalo da važe ratni zako— ni. Čim je bacio bombu nadnebranjenom pozadinom i ako slučajno padne i ostane živ, ili ako se uhvatidocnije, treba ga smatrati kao razbojnika. Odmah za kolac — ljuti se poručnik Protić. — Ne za kolac! Takva smrt je za džentlmene. Nego motka. Pa ubiti kaodžukelu. Kipislcauf!

Prolazili smo baš tada pored jedne grupe vojnika koji su nosili drugove ranjeneod bombi. Ali i zdravi su malaksavali. Vuku ove jadnike do prvoga sela, a tu ćeih ostaviti da ih Arnauti pobiju.Malo dalje nailazimo i na jednoga mrtvoga. Sigurno je umro od gladi. Neko mu je prekrstio ruke na grudima i između prstiju stoji mu upaljena sveća. Samo štonije dogorela. — Milojko — okrete se potpukovnik Petar svome posilnome — ugasi onusveću, da mu se ne zapali odelo.Promičemo tako pored mrtvih i niko im ne odaje počast.

Ne prekidamo čak ni započeti razgovor. Jer i onaj mali pešak pred nama, koji se poštapa i jedva ide, umreće koliko sutra... Sigurno. Masa vojnika ide prozebla,sa zapaljenjem pluća od prelaza reke Maće, a uz to su i gladni. Spasa im nema.Pa zašto im još za života ne bih smeo odati posmrtnu počast... A mrtvi suoslobođeni muka.Ostaju žive lešine za nama i nikad stići neće.



270

Sutradan zapadosmo opet u glibovitu dolinu. Sada su nam ljudski leševi služilikao putokaz. Pokraj mnogih leže i njihove puške. Vukli su ih do poslednjegdaha... Na jednom ocednijem prostoru beše neki zabran. Po vatri koja je još tinjala vidise da je tu bila neka trupa na prenoćištu. Pokraj jednog pustog zgarišta, na

kojem se još pušio poslednji ugarak, ležala su tri mrtva vojnika. u jednoga glavamalo izokrenuta, a oči poluotvorene i staklaste, upravljene na kolonu... A kodsusednog ognjišta jedan je umirao. Drugovi su mu podmetnuli torbu ispod glavei ostavili ga tako da umre. Podnarednik Gruja reče da je već u agoniji i ne znaništa za sebe.Posle svakog prenoćišta vojnici pred zoru kopaju rake, da sahrane mrtve. Ležalisu zajedno u šatoru, pa nisu ni primetili kad je umro. Sasvim nečujno, bezropca, bez želje, bez jauka. I niko se začudio nije. Dohvatili su lešinu za ruke inoge i spustili u zemlju. Sveštenik je u prolazu progovorio: „Vječnaja pamjat“, ionda ovlaš zatrpali. Nad gotovo zaravnjenom humkom ukrstili su dva pruta,koliko da mimoprolazeća vojska zna da tu počiva hrišćanin. A njegovo ime?...Čin... zvanje, jedinica?... Pa to bi bila nepravda prema onim jadnicima kojiostaju polumrtvi na putu i koje niko neće spomenuti. A pred suđenim časom svisu ravni: i znani, i neznani.Pred Dračom sretosmo neku italijansku vojsku. Uhranjeni i odeveni, gledali suoholo gladnu ritu. Misle, možda, da se vojska ceni po sjajnom oružju i svetlimdugmetima, a ne po srcu junačkom!... Ali ta napudrovana vojska bežala je kaoobezglavljena pri pojavi aeroplana, dok je rita ulazila smelo u njihove logore ikupila sve odreda. Kažu da su se Italijani žalili, a naši su im kratko odgovarali:

„A gde je bila vaša straža?“U Draču su opet izdvajali bolesne i sasvim iznemogle, da ih ukrcaju na lađu.Sada već znamo da ćemo se iskrcati na Krfu. Nama, koji preostasmo, dadoše po tri konzerve i nekoliko peksimita, i naredišeda idemo do Valone. Tu ćemo se, kažu, ukrcati. — Tu je još malo i Krf. Onda će nam tamo dati po jedan pojas za spasavanje, ireći: hajd sad na more! — ljuti se Luka. — Pobratime, zaboravio si da kažeš „kipislcauf“ — dira ga kapetan Dušan„rezervni advokat“. — Molim te, nemoj drugi put to da zaboraviš.

— Nije, molim te... kao da je to preko puta, još deset dana marša i onda ima danas nestane. — Kip... — zausti Dušan. — Jest, kipislcauf!... Ali, vala, ja ću izdržati, a ti ćeš lipsati na putu! — veli jetko Luka, već ljut što ga zadirkuju. — Izvini, pobratime, ne mogu da ti se smejem, boli me zub. — A-ha... E, sad je kipislcauf! — smeje se Luka.I krenusmo...



271

Ali trećega dana opet ponestade hrane. Naređeno je da vojnici štede. — Ama kako da štedim, kad se povodim od gladi! — jada se jedan. — Ja lakše podnosim glad kad znam da nemam ništa, nego kad osećam ovukonzervu, na koju stalno mislim — objašnjava ordonans Gruja.Opet bespuće, i opet zaostaju iznemogli, ležeći na putu.

Stigli smo pred veče u jedan kraj obrastao sitnom šumom. Ovde ćemo prenoćiti.Baterije nailaze. Jedan vojnik iz šeste baterije povede se i pade. Priđoše neki davide šta mu bi...Malo posle rekoše: umro je...Pop Momčilo izvuče iz bisaga epitrahilj. — Slušaj — dobaci mu potporučnik Živadin — promeni, pope, tu svojumolitvu i odsad pevaj: vječnaja pamjat i živima i mrtvima...

SMEJALI SMO SE GLADNI...

Sedimo zamišljeno oko vatre i ćutimo. Sve što smo imali, rekli smo... Peksimita je ponestalo, konzervi više nema. A ne vredi ni jadikovati, još manje buniti se. — Je li, pope, ti danas ne otprati onoga vojnika do groba? — zapita blagajnik puka, koliko da se nešto govori. — Šta ću... opevao sam ga ovde... A Bog je svuda i na svakom mestu. — Ipak, ipak, trebalo bi — upade veterinar puka. — Takav je propis. Vidiš,išao je oficir, išli su vojnici, a tamo nije imao ko da mu prelije grob. — Razumem kada umru na maršu... ali ovako... — otpoče opet blagajnik.

Kapetan Dušan ga prekide: — Vi to govorite o onom vojniku koji je danas umro?... A, pope, tu ćeš se zlo provesti. — More, hajd ne pričaj... — Uveravam te... Komandant je video sprovod i pitao gde je sveštenik. — Dušan namignu, ali to sveštenik ne opazi. — Nije moguće! — čude se ostali. — Zdravlja mi. Baš sam bio kod ađutanta, kad komandant iziđe iz šatora i reče:„To je sramota. Kazniću najstrožom kaznom sveštenika.“

— Hoće on, hoće — dodaje Luka. — On ne vidi krupnu stvar, ali za sitnu... — Ama, pobratime, to nije sitna stvar... — To bi isto bilo kao kad bi neko od nas pošao na osmatračnicu, i ostao u nekojkafani — objašnjava potporučnik Vojin.Sveštenik nas je zbunjeno gledao. A ta zabuna njegova raspaljivala je našumaštu. — To su izuzetne prilike! — mucao je pop Momčilo.



272

— Naravno! — dodaje poručnik Protić, koji se već sažalio na sveštenika. — Koće sada još od toga da pravi pitanje. Ostavite, molim vas...Dušan ga značajno pogleda. Bojeći se da ne oslabi raspoloženje, otpočetemperamentno: — Ne bio ja komandant... Ja bih ga pred celom vojskom degradirao i vezanog

terao. — Dušan tada neprimetno gurnu Protića: — Zar ti mučenici ostavilizemlju, prešli hiljadama kilometara, pa ih pored živog popa zakopati kaomrcine... — Ama, to jest, ali... — Molim te, izvini, zavi me stomak. Zapamti gde si stao — i Dušan ode žurno,držeći se za trbuh.Opet poče blagajnik. — Znaš, Momčilo, trebalo je ipak... zbog vojnika. — A posle, ni groblje nije daleko... Stotinu metara odavde — dopunjavaveterinar. — More da je i pet kilometara! — raspaljuje Luka. — Ljudi božji, nije da nisam hteo, već me ubila čizma — obrati nam sesveštenik Momčilo gotovo plačnim glasom. — I meni su otekle noge, a ipak sam morao da idem sa vojnicima šestkilometara da kupujem seno — žesti se potporučnik Živadin. — Zamisli, da janisam išao... Konji bi sutra polipsali... — Eh, to nije isto. Konji bi nam zaista polipsali. Ali ako pop Momčilo ne prelije grob onoga vojnika, mi nećemo zbog toga pomreti, niti bi od te njegovešetnje bili siti — brani Protić sveštenika.

— E, izvinite, gospodine poručniče — ljuti se sad ozbiljno potporučnik Živadin. — Neka izgubimo još i taj moralni oslonac, onda nemamo više nivojske ni ljudi. — Bre, bre, bre, al odosmo daleko... Štucne Luka pred komandantom, propaladisciplina. Ne ode Živadin po seno, na jedan mah polipsaše konji. A popMomčilo upropasti moral.Tada se i Dušan vrati.Poručnik Protić se uozbilji: — Baš danas, kada nas glad satire, ljudi umiru nasvakom koraku, danas treba da smo velikodušni i da ne teramo mak na konac.

— Ova budala pokvariće nam sve — šapnu nam Dušan. Onda se obrati Protiću: — Dobro, neka je sve tako. — Ali nije tako! — upade Živadin ratoborno. — Čekaj, molim te... Dakle, neka je baš tako. Tako misliš ti, tako i ja i sviostali. Svi mi volimo Momčila... Ali ako tako ne misli komandant? — Kako!... Besan je bio! — razgranjava priču Luka.Uto se pojavi ađutant puka. Mi zaćutasmo.On stade ispred sveštenika.



273

— Gospodine popo, zove vas komandant. — Šta kažete?! — zapita Momčilo zgranut. — Kažem ja, a ti meni ovo, ono! — govori Dušan. — Ljudi, ja sve mislim, vi terate šalu... — Bogami, i ja sam to mislio — reče Protić.

Pop Momčilo se diže. — Da nećeš ti takav da ideš? — zapita Luka. — Ja šta ću... — Nemoj sad da navučeš i drugu krivicu — upade Dušan. On te zove naraport... Kada bi mene zvao, ja bih morao da pripašem sablju i ešarpu. Pošto tito ne nosiš, onda tvoje službeno odelo i onu tvoju popovsku kapicu, kako je tizoveš... mitra... čita. — Jest, jest! — odobravaju ostali. — More, idite s milim bogom, ljudi, šta se ovo radi sa mnom! — Slušaj, da je komandant hteo s tobom privatno da razgovara on bi te zvao preko posilnoga. A video si da je došao ađutant. — Naravno... — Pusti ga, pobratime — veli Dušan usiljeno ravnodušnim glasom — neka radi po svojoj glavi, šta se nas tiče. Posilni, baci koje drvo na vatru!Luka priđe Momčilu i poverljivo mu reče: — Ozbiljno ti kažem, uzmi... nema smisla da ideš u šinjelu i šajkači. Uostalom,ne košta te ništa. — U sanduku mi je... — Pa šta je s tim... Trajko! — viknu revnosno Luka posilnoga popa Momčila.

— Neka, neka, ja ću ići sam — i on pođe svome šatoru. — E, nema smisla — veli kroza smeh poručnik Protić. — Preterali ste... — Ah, sunce mu popovsko, odavno on meni „jadi piliće“ — veli Dušan. — Ama samo da ga vidim sa čitom na glavi. — Dobro, molim te, otkud se pojavi ađutant? — Onda kada ti rekoh da me boli stomak, ja otrčim do ađutanta i zamolim gada dođe kod Momčila i da mu samo kaže kako ga zove komandant.Debeli veterinar zacenuo se od smeha. — Ne smejte se, čuće — veli blagajnik puka. — A kada dođe ovde,

objasnićemo mu da je ovo samo šala... — Eno ga! — reče neko.Prema svetlosti vatre ugledasmo popa Momčila sa čitom na glavi i u crnomkaputu. Išao je k nama. Ali kao da se predomisli, okrete nadesno i ode u pravcušatora komandanta puka. — Ja, bogati, on ode... — Nije valjda lud. — Ih, šta ćemo sad!



274

— Pobratime, molim te, trči i kaži mu da je sve ovo bila šala — obrati se DušanLuki. — E, ljudi, baš je čudan čovek.Luka ss diže i ode. — E ćef mi je što ga nasamarismo. Ali neće smeti sada da dođe ovde... — Naljutiće se...

— E, baš me briga. Pamtim ja kad je on meni u Peći stavio jaje u krevet, pa mi posle izneo... te ovo, te ono. E, to mu je sada.Ali zadugo se ne vrati Luka, a ni pop Momčilo. Pitamo se, šta li uradiše. — Da nije zbila otišao? — pita malo uznemiren blagajnik. — Sumnjam... stigao ga je Luka — veli Živadin. — Nego se on ljuti i preti. Najzad ugledasmo Luku gde se žurno vraća. — Kod komandanta je još... — Nije moguće... — Jest. Ja išao zaobilazno, a on udario prekim putem kroz šumarak, sigurno daga ne vide... I ja čujem kroz šator kako komandant ljutito viče: „Ko je taj kojizloupotrebljava moje ime?“ — Uh, bogati... — Baš tako? — Tako, bogami. Onda se sklonim kod ađutanta da me ko ne bi video da prisluškujem.Zaćutasmo... — Šta ćemo sad? — upita veterinar. — Što „mi“?... Dušan je to udesio — pravda se blagajnik.Je l’?... A sad, braćo!... Dušan kriv, a vi mi svi kalauzi...

— Ja sam do poslednjeg momenta verovao da ti i Luka govorite istinu — veliveterinar. — A-ha!... Kipislcauf!... A ko je prvi pokrenuo? — Ja imam prava da kao drug zamerim, a što ti posle udešavaš advokatski, zato snosiš odgovornost ti, i ovaj tvoj pobratim.Prema odblesku vatre vidimo kako nam se približava pop Momčilo u crnomkaputu i sa čitom na glavi. — Nisi valjda išao kod komandanta? — požuri da ga zapita blagajnik. — Ne znam... videćete i čućete — odgovori pop Momčilo, pa sede na trupac,

nalakti se na kolena i ukrsti prste. — A lepo mu stoji ova kapa! — zausti Dušan, ali preko srca. — Čućeš i videćeš — ponavlja pop Momčilo, gledajući u vatru. — Čoveče, zar nisi video da je sve to bila šala? — kori ga veterinar — Eto... — Ne znam... Sada nije vreme za šalu.A u Peći je bilo vreme, kad ti podmetnu — meni ono jajce... — Nisam ja... Oni su tražili jaje od mene...



275

Posilni komandantov pojavi se sa nekim kovertima. Jedan pruži veterinaru,drugi blagajniku, a treći kapetanu Dušanu.Gledali smo ih sa nestrpljenjem. Blagajnik izvuče naočare i pročita poluglasno: — „Strogo pov.“... — on se diže i pođe svome šatoru, a za njim ode odmah iveterinar.

Dušan otvori koverat i poče poluglasno mrmljati: — Rezervnom kap... i tako dalje. Pristao mi je večeras sveštenik pukaGospodin... kako sam ga zvao na raport. Rekao mi je, kako ste vi koristili mojeime... Neka mi rezervni kapetan... odgovori: prvo, šta mu je dalo povoda, dazloupotrebi moje ime i službeno zvanje. Drugo, zašto je izložio podsmehu jedno svešteno lice, koje je na službi pri ovome puku. I treće, čime pravdaovakav svoj postupak. Neka mi odgovori... u roku od dva časa... Na!... Negutam ja, pope, glavić od mašine... A-ja! — Ne znam ja ništa. To je tvoja stvar. — Pa moraš da odgovoriš! — dobaci neko. — Bože sačuvaj... Upravo odgovoriću ali ne na prvo, drugo, treće... Već prosto: pošto tri dana nisam ništa jeo, pošto sam umoran i malaksao, pošto nemam nimaterijal za pisanje, to molim komandanta za izvinjenje što mi je ovom prilikom nemogućno dati odgovor... — Dobro, a na čemu ćeš to da napišeš? — Na jednome iscepanom listiću iz „Pravila službe“... A to ću isto kazati onojdvojici. — I Dušan se diže. — Čekaj! — zadrži ga Luka. — Molim te, pusti neka oni napišu... — A što? — i Dušan ga značajno pogleda. — Dakle... trebalo je da progutamo?

— i zasmeja se. — Zort, bato! — veli pop Momčilo. — A-ha... — Ali ja tebi nabih kamilavku... A za ovo sada, ja sam osetio...I počeše obojica da se smeju. — Znao sam ja da ćemo tebe teško prevariti. Ali ona dvojica su pali u zamku. — A ko ovako potpisa komandanta? — Ja — veli Luka. — Kad sam rekao Momčilu da je sve šala, a on meni:„Čekaj da mi njima sada podvalimo.“ I ja potpišem onda „blanko“ komandanta,a ađutant napiše ono ostalo.

— Znate šta? — reče Dušan. — Sad ću ja da idem kod njih pa ću da se pravimzabrinut... Došao sam, kao sanćim da se dogovorimo.Pođosmo svi. Vidimo kako blagajnik i veterinar sede u šatoru pri zapaljenojsveći i pišu. Mi zastadosmo, a Dušan uđe. — A, evo ga!... Što nam napravi ovaj maler? — pita blagajnik. — I sebi sam... — Ništa ja ne znam. Reći ću: prevaren sam isto onako kao gospodin sveštenik puka! — veli ljutito veterinar.



276

— Pazi ga sad: „Gospodin sveštenik!“ — šapnu nam Luka. — I verovao sam da je istina — dodaje blagajnik. — A što ste zbijali šalu sa sveštenim licem... Ko vas je na to naveo?... Nego, dase dogovorimo. Recite kako ste čuli da se komandant ljuti, ali da vi uvažavate icenite Momčila i molite za izvinjenje komandanta. Vi tako, a ja ću videti kako

ću... Do viđenja!Posle dva časa Dušan je u šatoru ađutanta puka čitao naglas sledeći odgovor veterinarov: Na traženje komandanta puka, čast mi je podneti sledeći odgovor:Prvo. Ni jednoga momenta nisam pokušavao da zloupotrebim ime i zvanjekomandanta puka. Kao dugogodišnji službenik ovoga puka, odnegovan starimvojničkim tradicijama, u komandantu puka gledao sam oduvek visokogstarešinu, a sada u ovim teškim danima narodne tragedije i svoga oca. — Ovo ima da ostane u arhivi puka — prekide čitanje Dušan. — Naš komandant ispade: „roditelj Stojiljko“. — Vredi ovo više nego jedan peksimit... — Čitaj, boga ti, dalje. — Neko je u društvu rekao, da se — Dušan poče glasnije — „komandant ljutišto sveštenik ovoga puka nije otpratio pogreb umrlog vojnika do groba...“ — Ovo stavio pod znakom navoda...... Verovao sam da je istina. Znajući pravednost komandanta puka... — Pazi, stoka jedna, ala podvaljuje!... a kao disciplinovani vojnik, stao sam odmah na gledište komandanta puka...Svi prsnuše u smeh.

— Sunce mu njegovo, a goreg bašibozluka vojska nije mogla da rodi! — dodajeDušan. — Večito raskopčan i mastan... — Ah, da li će da svane sutrašnji dan!... i osudio postupak sveštenika ovoga puka. — Ama, je li baš to napisao? — naginje se pop Momčilo. — Jest, jest, tvoj najbolji prijatelj, s kime si u ona srećna vremena pojeo osamstotina četrdeset i sedam ćulbastija — odgovara Dušan. — Kipislcauf. A-ha!

Drugo. Sveštenika ovoga puka uvažavam kao duhovno lice. Po svojimosećajima, ja sam pobožan čovek... — Video sam ga na Veliki petak da mrsi... — More, nikad u crkvu nije išao...... i u svešteniku ovoga puka, naročito u ovim teškim danima našega stradanja,gledam jedinu utehu. — Čestitam! — pruži Živadin ruku Momčilu.



277

— Stoga sam slobodan zamoliti komandanta, da sveštenika ovoga puka proizvede u čin mitropolita...Zaćutasmo... — E, to si dodao! — Slagao si!

— Sigurno je pošašaveo od straha! — Da vidimo! — Ama šta ima da vidite? — brani se Dušan. — On, kako je počeo, ovakotreba da završi. — Dede, pročitaj još kraj!... Stoga molim komandanta, da uvaži ovaj moj odgovor. Veterinar puka...I tako posle toliko vremena, iako gladni, nasmejasmo se i mi ovoga večera.

NA IVICI ŽIVOTA

Mutno i ljigavo jutro. Pljuštala je kiša, zemlja je pištala, a vijugavi potočićiromorili i razlivali se u beskrajne bare... Tromo, lagano, sa najvećimnaprezanjem i ljudi i konja, kretala se isprekidana kolona. Prskala je voda podnogama, prljava i žuta kao što je lice onoga mrtvaca koji je umro u vodi i samomu štrči ukočena ruka. Ljudi naprežu poslednju snagu da stignu do jednogaćuvika, koji, kao Nojev kovčeg, stoji usamljen i pust, u moru zagađene vode.Jedan se ipak nagnuo i šakama zahvata vodu, te je pije. Objašnjava da mu je ugrlu zastao peksimit i zamalo da ga uguši.

A na brežuljku, između mrtvih, leže i živi kosturi, i čekaju poslednji čas. Ležemokri na blatnjavoj zemlji, usahnuli, iskopneli, i tek im se samo povremenoizdignu malo grudi. Bezizrazan mračan pogled njihov kao da dopire iz nekog ponora. I ćute!... Umiru, svesno, kao da im je ugodno što se oslobađaju muka.Izgleda kao da podjednako žalimo jedni druge. Ne znamo ni imena mesta, ni planina, ni celoga ovoga kraja. Valjda su napredizviđači koji to znaju. A i ne zanima nas, jer svaki ide pognute glave i gledaispred sebe. Voda, voda, voda... Onda blato, i kao da vučemo lance na nogama. Noge su nam utrnule, telo malaksalo, osećanja zamrla, a pogled prazan i

turoban. — Ovo je provokacija! — mrmlja potporučnik Živadin gledajući konja jednogvišeg oficira. — Trideset konja u njegovoj komandi moralo je lipsati, da bi onishranio ovu džukelu... Pa posle ovo-ono... Ama... Niko ni sanjao nije da ćemo se obreti čak u trećoj, tuđoj zemlji, te zato inemamo geografskih karata. Doskora smo se služili jednom, koju smo našli unekoj školi crnogorskoj, u srazmeri prema nekoliko miliona. Pa i ona namizgorela.



278

Očekujemo samo veče te da priklonimo oči... Neki će ih zanavek zatvoriti. Unama kao da je utrnulo osećanje života, prolazimo pored mrtvih ravnodušno,kao pored onih gomila kamenja pokraj puta. Ili zato što smo na mrtvace tolikonavikli, te su nam oni postali već obični. A pravo bi čudo zaista bilo, kada bismo videli uhranjenog i debelog čoveka.

Jednog dana reče mi poručnik Protić: — Pazi ga, ovaj još nije umro! — i pokaza mi na jednog vojnika. — Tri danaga posmatram i sve mislim, sutrašnji dan neće dočekati.Pogledao sam ga s leđa. Uši mu se prozirale kao krila u leptira, a vratne žile jedva nosile siluetu lubanje. Minusmo pored njega. Ali me nešto kosnu... Idem ineprestano mislim na njega. Video sam ih toliko, i još u težem stanju, ali ovaj je privukao moje misli. Kuda će on! Ali kako bi i da ostane?... Već je na iviciživota. Čini se ako legne samo, više se dići neće. Okretoh se. Išao je lagano, pognute glave, vukući noge.Očni kapci mu otekli, trbuh se prilepio za leđa, te ide poguren. Uostalom, svigladni imaju sličan izgled.„Da li ima majku?“ — pade mi iznenada na pamet. Naljutih se na samoga sebešto tuđu brigu vodim, kad ni meni nije lako. Ali ipak, ja sam vukao sobom jedno komordžijsko kljuse. Pa zašto ne bih popeo onoga vojnika na njega.Zastadoh. — Druže, može li se? — Eto, polako — progovori šišteći, i zasta de da udahne vazduh. U grudima munešto zakrklja. Disao je otvorenim ustima i pri svakom udisaju glava se negovadizala, a potom spuštala.

— Jesi li umoran? — ote mi se, ali sam odmah uvideo kako sam besmisleno pitanje postavio. — Pa... — mahnu samo glavom, kao da je hteo reći: vidiš i zašto me pitaš.Onda se obratim Gruji, da ga popne na kona. — Hajde, pobratime! — reče Gruja. — Eh, kad bih mogao...Priđe još jedan vojnik, i sa velikim naporom ga podigosmo. Predadoh dizginGruji, a ja produžih pešice. Na jednom zastanku privede mi Gruja kona. 3apitah ga, gde je pešak.

— Vodili smo ga jedan čas, ali on malaksa, i htede da padne. Mi ga pridržasmo,ali nas on zamoli da ga spustimo na zemlju. Kaže, biće mu lakše. Pade kaovreća, te ga sklonismo pored puta. Dosad je već umro...Poznato je već da se biljke u tami očajno izdužuju, da bi se dočepale svetlosti.Troše one pri tom radu poslednje rezerve energije, da bi postigle razrešenjeonog mučnog stanja. Nagon za održavanjem vlada svuda u prirodi. A ta težnjaza životom, žilava i uporna, stavlja u mehanički pokret i onu zadnju ćelijuorganizma, zamara telo do umiranja. Mrtva mašina sve dotle radi, dokle ima



279

gorivog materijala. I telo naše traži hrane, a već je peksimita nestalo. Telo sesve više iznurava, duševni život lagano zamire, čovek nije svestan svoga položaja, i seda na vlažnu zemlju, leže u vodu, da bi se odmorio... Mašina čini još jedan obrtaj i nečujno staje... Umiru tako ljudi bez jauka. Nečujno i tiho gasise njihov život, kao žižak u kandilu.

Oko podne stigosmo pred jednu nabujalu reku. Rekoše da se zove Škumba.Pred rekom polegali pešaci i čekaju da inženjerci završe provizorni most da bimogli preći. Brza i duboka, prljava reka huči i valja neko drvlje i šljam. Prelaz je predviđen samo za pešake, i sada se dogovaramo, kako stoku da prevedemo. Najzad je rešeno da se stvari prenesu preko mosta, a konji da se prevukukonopcima. Zato su sakupljeni svi konopci, koliko je bilo u puku, pa su ihvojnici nadovezivali, kolika je širina reke.Kad je most završen, vojnici su prešli, vukući sobom i jedan kraj konopca nasuprotnu stranu. Trebalo je prvo izvršiti probu. Vezali su konju jedan krajkonopca oko vrata, a oni na suprotnoj obali držali su drugi kraj. 3atim je konj priveden uz obalu. Životinja, kao da predoseća opasnost, poče da striže ušima. Neko viknu onima na suprotnoj obali da povuku. Zategoše konopac. Konj seodupre prednjim nogama, pa se prope i pokušava da se vrati. Vojnicizagalamiše. Neki razmahnuše štapovima. Preplašena životinja omače se nizobalu n reka je ponese. Na onoj obali privlačili su žurno konopac od ruke doruke, bilo ih je preko dvadeset, i konopac se zateže, te obrnuše konja uz vodu. — Hajd sad, vuci, vuci...Konj uzdigao glavu, iskolačio oči, očajno se bori, ali se primače obali. Nagazina čvrstu zemlju, te žurno istrča.

Sad je Vojnik opet preneo jedan kraj konopca. Da se ne bi mnogo zadržavali,vojnici su vezivali po četiri konja. Napred je bio najjači. Njemu je za repvezivan drugi i tako redom. Posle su se vojnici svrstali s jedne i druge strane, pasu razmahivali štapovima, dok su oni na drugoj strani zatezali konopac. Prvikonj je povlačio ostale. Neki su se prevrtali porebarke. Ali čelnom konju je bilaglava uvek iznad vode i on je, uz pripomoć vojnika sa obale, izvlačio ostale.Potom su vezivali po deset. Sada je vuklo Preko četrdeset ljudi na smenu.Jednom prilikom odvezaše se ona dva poslednja i voda ih onako vezane odnese. — Ama, ja ću jednoga od vas da vežem onom poslednjem za rep, i drugi put

ćete paziti kako vezujete — ljuti se komandir baterije.Za nepuna dva časa prevučeni su tako svi konji, i onda kretosmo dalje.Pokraj puta viđamo sveže humke. Na jednoj je samo pisalo: „Srpski vojnik,umro za otadžbinu“. — Iz dana u dan topimo se — progovori potporučnik Dragiša. — Čuo samdanas da divizija broji svega dve hi-ljade sto trideset i šest ljudi. A na danmobilizacije, pre godinu i po dana, bilo nas je dvadeset i osam hiljada...



280

Ljudi idu turobni i ćutljivi. Glave su im klonule od umora i svaki gleda predase. A i o čemu bi razgovarali... Prošlost njihova ostala je sa onim lešinama,sadašnjost je očajna, a budućnost neizvesna...Osećamo već topli dah. Odmičemo sve više jugu i vazduh je topliji. Vidimo izelene livade, iako je još januar mesec.

Na jednom prenoćištu zatekosmo italijanske vojnike. Naši se komandanti neštoužurbano dogovaraju i pregovaraju sa italijanskim oficirima. Najzad se proneseglas, kako će nas Italijani sprovoditi dalje.Pa, majku mu, ovakvi kakvi smo, u stanju smo da ih sateramo u more — ljuti se potporučnik Živadin. — Nismo mi zarobljenici! — kaže poručnik Protić. — Znam, gospodo, delim potpuno vaše mišljenje, ali... šta ćete. Više komandesu pristale na ovakvo rešenje. Možda su i one bile prinuđene — govorio jeozlojeđen potpukovnik Petar, obuhvatajući usnama svoje crne brkove. — Ali, gospodine potpukovniče, to je poniženje. Mi smo pošli na Golgotu danas ne bi sprovodili Nemci... A zar sada da dopustimo Italijanima! — objašnjava kapetan Dušan. — Dobro, zašto vi to meni govorite? — veli očajnim glasom potpukovnik Petar. — Mislite li da sam ravnodušno primio ovo saopštenje!... Ali šta sad?...Da se potučemo?... Onda?3aćutasmo... Pošto je prošao onaj prvi izliv ogorčenja, zapita neko da li se bar zna razlog što Italijani ovako postupaju. — Vele, naši vojnici su možda zaraženi. A pošto nailazimo u njihovu zonu, onismatraju kako treba da nas drže kao u nekom karantinu...

Objašnjeno nam je da od sutra moramo maršovati u koloni i niko ne sme da seizdvoji izvan kolone. Ako li koji vojnik padne od umora, moramo ga nositi do prve njihove stanice. — Kako, čime, na čemu! — čudi se Živadin. — Na krkačama!... Ili da ih povežemo konjima za rep!... — Luka opsova neštona račun Italijana.Sutradan na čelu kolone jahao je italijanski oficir, a za njim dva njihova podoficira. Pokraj kolone, a na odstojanjima, jahali su takođe italijanski vojnici. Na začelju isto tako.

Naduveni i napeti, utegnuti i uhranjeni, na ugojenim konjima jahali su Italijani,šepureći se kao ćurani. Gledajući bosu i izdrpanu vojsku, u prostoti svojoj ponosili su se oni svojom novom uniformom i sjajnom opremom.A pobedonosna i odrpana vojska išla je ćuteći i gledala, ispod oka, ulickanestražare. Ona urođena inadžijska crta naroda srpskog počela se odmahispoljavati. Svakog časa su izlazili vojnici iz kolone da svrše nuždu. A za tovreme je italijanski vojnik čekao... I svaki je koristio svoje pravo punom



281

merom. Pa i sami Italijani su počeli uviđati u kakav su nezgodan položajdovedeni. Naiđosmo na jedno malo mesto. Fijeri se zvalo. Zatekosmo veliku množinuitalijanske vojske. Ispred varoši kopali su rovove za odbranu. — Jadna vam majka, bolje da kopate saobraćajnice do mora! — dobacuju

vojnici.Išli smo baš blagom uzbrdicom, kada Dušan priđe Luki. — Pobratime, umeš li da rešavaš zagonetke? Ne vidim ni belu mačku sada, toliko me bole noge... — Ali ovo je laka... Pazi! Pero ima, tica nije... Pušku nosi, vojnik nije... Plašljiv jest, zec nije... Šta je?Luka naramkuje pomalo, pa će reći: — Ako to nisu ovi majstori koji nas sprovode, ne znam onda šta bi moglo... — Tako je, pobratime. Italijanski bersaljer.Zagonetka ide od usta do usta, pa se, i pored svih muka, smeju oficiri i vojnicina račun svojih sprovodnika...

KRAJ MUKA...

Dan je sunčan i topal. Penjemo se polako uz jednu kosu, po kojoj masline rastu.Čude se vojnici gledajući drvo pa sve misle da ih neko vara. Oni sada prvi putvide maslinu, koja ih podseća na vrbu... Sunce nas još više zamara. Teloomlitavelo, noge su ranjave. Vojnici se vuku između italijanskih stražara kao da

su osuđenici. Konji svakog časa padaju, te ljudi tovare stvari na sebe ili ih prosto bacaju.Sa jedne uzvišice ugledasmo najednom more, zaliv, ogromne brodove,trgovačke i ratne... Valonsko pristanište... Kraj naših muka... Vaskrsenje. Noviživot. A pred morem ogromna peščana ravnica, po kojoj jure automobili.Vojnici oživeše. Ah, samo da što pre stignemo. Suri brodovi, kao ogromna brdana vodi, dremaju na pučini. Komandanti odjahaše napred. Pronese se glas da ćenas odmah ukrcati. A tamo ima hleba, postelje.Začusmo hujanje aeroplanskih motora. Ama zar i ovde, na poslednjem pragu,

posle tolikih muka i patnji? Na svakom drugom mestu gledali bismoravnodušno. Ali se činilo užasno poginuti sada. Ludi strah obuze ljude. Zaklonanigde nema. Vojnici se usplahirili, lutaju pogledom po nebu, i unezverenogledaju oko sebe.Pripucaše topovi sa brodova. Zalepršaše beli buketići prema nebu, okoaeroplana. A nebo plavo kao spomenak, čisto kao oko devojačko, a beskrajnokao misao. Svečanu tišinu visine narušava ta grozna naprava, kao urlik pobesnele zveri. Kako bismo rado želeli da se strmoglavi u ognju i plamenu.



282

Ah, zamalo... Aeroplan zaokrenu naglo i uputi se u pravcu one maslinove gore.Tamo će sručiti bombe. Ali mi smo spaseni. Srećni smo, veseli i živahni. Nagađamo, kojoj li narodnosti pripadaju oni brodovi. Tipove ne razlikujemo,već vidimo samo da su ogromni i silni. Iz kratkog odžaka jednoga broda kuljadim kao iz vulkanskog kratera. A mi smo tako maleni, sitni i podrpani. Ipak,

saveznici su to naši. Mi smo gordi, pa u oduševljenu našem i ne opažamo onaj pesak, odakle jedva noge izvlačimo. Sada smo pod okriljem onih ogromnihtopovskih cevi, koje štrče snažne i velike. Prvi put vidimo ovako ogromnetopove. Vojnici blenu kao na čudo. Neosetno priđosmo pristaništu.Marinci nas posmatraju puni saučešća. Prilaze vojnicima i nude duvanom,zagledaju ih sa svih strana, kao da ne veruju očima svojim. A mi, gledajući onaobrijana lica marinaca i njihova čista odela, uviđamo još i više koliko smo jadnii žalosni. Vojnici leže već nemoćni i tek podignu samo glavu kad naiđe nekikamion, misleći da u njemu ima hleba.Prilazi obali luksuzni motorni čamac i izlaze marinski oficiri. Slikaju nas... Zataj svet mi smo zaista čudo neviđeno. Potpukovnik Petar razgovara sa njima.Prilazi i kapetan Panta. Onda kretoše obali i oficiri marinski odvezoše ih na brod.Ležali smo tako oko dva časa. Počinjemo već da se bunimo, jer nam se muti poglavi od gladi.U neko doba pojaviše se i naši. Potpukovnik Petar ode nešto da saopštikomandantu puka, a kapetan Panta se hvali čime su ih sve služili. Nama navirevoda na usta. Pominje neke hlebove, čajeve, mleko, zatim meke postelje, sve

kao u onim začaranim pričama za decu. Već smo nestrpljivi. Dođe i potpukovnik Petar, te nam reče da će odmah otpočeti i ukrcavanje.Sunce je zalazilo i velika ognjena kugla ponirala je lagano u vodu. Kosi zraci sulepršavo treperili iznad malih talasa, ostavljajući dugačak zasenjujući trag. Samora je dopirao laki vetar, a tala si su šumorili, zapljuskujući obalu... Vojnici su blenuli. Sada će se navesti na pučinu. I radovali se i strepeli. Ali se tešili da imse ništa gore ne može desiti no što su već preživeli.Prilazile su ogromne skele, vezane za motorne čamce. Mornari iskočiše naobalu. Naređeno je da ulazimo po četrdesetorica. Stajali su vojnici pribijeni

jedan uz drugog, ne mičući se. Kao da su saliveni. Skela krete... Pristiže i drugaskela. Gledamo gde li će nas. Na pučini je ogroman crn parobrod. Na njegovom pramcu piše: „Mirmidon“... Plovili smo u tom pravcu. Naša skela bila je kaoljuska prema onome crnom ogromnom džinu. Lađa nam trupinom svojomzakloni vidik. Privedoše nas uz bok, pokraj visokih stepenica. Talasi su pljuskali okolo, a pod nama je zjapila modra dubina. Skela se nešto malonakrenu, i uzdah polete iz naših grudi. Ipak, ipak, zemlja je čvrsta... — Pobratime, zamisli sad... — Dodirnu Dušan Luku po ramenu.



283

— Marš! — odgovori mu preko ramena Luka, sav ustreptao, i valjda zanesen jedinom mišlju da se samo dohvati onih stepenica.Pođosmo jedan za drugim. Neko iza mojih leđa broji stepenike. Na vrhu nasdočeka potpukovnik Petar sa više marinskih oficira, i oni nas uputiše za nekimmornarima.

Silazili smo kao u neke lagume. Naš vođa je otvarao vrata kabine, odbrojavaonas i onda odmah zatvarao vrata za nama. Beše nas četvorica.Sva ona zbivanja vezana za čvrstu zemlju, namah iščezoše. Sad je naša sudbinau rukama ovih nepoznatih i stranih ljudi. Naše oko naviklo je na široke prostore, a sada smo skučeni, zbijeni u polumračnoj kabini, te nam je neobično.Ali ovde su kreveti, topla ćebad, a i hranu će nam dati svakako.Razmestismo naše stvari i legosmo odmah, koliko da odmorimo telo. — Pobratime, šta misliš kad bi se ovaj krevet sručio na tebe — pita odozgoDušan Luku, koji je ležao pod njime. — A pobratime, šta misliš, kada bih ja ovako digao noge, pa te izbacio iz tvogkreveta! I Luka podiže nogama dušek, koji je visio na kaišima, a sa njim iDušana. — Nemoj da si lud! — zavapi Dušan, pridržavajući se za suprotan krevet. — A-ha!... A sad, braćo... kipislcauf!... Dojadi mi sa tim tvojim: šta bi bilo ovo,šta bi bilo ono... — Hoće li, bre, davati večeru ovi Englezi? — zapita Živadin. — Jest, bogati! — skoči Vojin. — Pazi, šta je pusta Albanija napravila od mene! — i Živadin poče da uvrćečakšire oko slabina.

— Jaoj, ljudi, gladan sam! — zavapi Luka. — Hajdemo, da smo na licu. Jer kad kidišu ovi pešaci gladnice, za nas nećeništa ostati — dodaje Dušan.Iz dubine broda dopirao je potmuli udar mašine i svuda se osećao miris ulja.Pođosmo uzanim hodnikom... Opet neke stepenice. Siđosmo još dublje i čusmožagor vojnika. I oni su pošli nekud, sve jedan za drugim.- Kuda ćete? — Zaoćalo nam se, pa ne znamo gde...Drugi pošli po vodu. Sada im se baš prižednelo, iako već toliko dana ništa ne

jedu. Naiđosmo i na vojnike iz Dušanove baterije, negde dole, kao u nekoj jazbini. — Slušajte vi, oca vam vašeg, nemojte nešto da dignete sa ove lađe. Nije ovoAlbanija. Pri ulazu pretresaće sve redom — skreće im pažnju Dušan. — Sve je prikovano, gospodine kapetane... — A vi ste probali! Đavo će vas odneti. Ako li koga uhvatim, taj ima da leti umore.U drugome hodniku zateče Dušan jednoga svoga vojnika.



284

— Gde si ti bio? — Išao sam da pitam oće li biti večere. — Koga ti možeš da pitaš... i kako da pitaš ?? — Pa... našao sam kujnu. — Dobro, molim te, kako si pitao?

— Video sam veliki kazan na vatri. Kuvaju krompir. Pokazao sam kuvaru nakazan i rekao „Serbo“, a on klimnuo glavom.Luka se nasmeja. — Ovi bi trebalo pre nas da vode, nego mi njih. Neki pešaci bili su u „živom razgovoru“ sa mornarima. Nisu nas videli. Čujemogde jedan mali pešak, sav odrpan, veli Englezu: — E... a imaš li ti strinu?Svi se smeju, pa i Englezi.Objasni nam jedan, kako Englez traži od onog odrpanog pešaka pušku. I novacmu čak daje. A ovaj mu ono odgovara. Jer pre bi pešak i odelo skinuo sa sebe,nego što bi pušku dao. — Šta mislite, ko će kome pre da podvali? — pita Živadin. — Zar još pitaš!... To ćeš najbolje videti u idućem bivaku, kada počnu ovi našida iznose „uspomene“ od Engleza — odgovori Dušan.Ali sada ne možemo da nađemo izlaz, jer je ovo veliki prekookeanski parobrod,sa čitavim labirintom od hodnika i nizom nekih podvodnih spratova. Čudimo setada, kako onaj naš nađe baš kujnu, koju mi nigde na prolazu ne videsmo. — Sigurno po mirisu — reče Luka.Čujemo zvuk nekog zvona... Sretosmo jednog pešadijskog potporučnika, koji

nam reče da je dat znak da oficiri idu na večeru. On nam pokaza i izlaz.Išli smo u pravcu odakle dopire žagor, i najednom se nađosmo pred jednomosvetljenom salom. Lusteri su bleštali, a posluga obučena u belo odelo nosila jeveć table sa jelom. Oficiri užagrenim očima prate svaki pokret posluge.3astadosmo zbunjeni. Neko nas zovnu. — Šta se snebivate? Ne mogu da vam sačuvam mesto — govorio je poručnik Branko.Sedosmo u fotelje. Pred nama je beo čaršav i sjajno posuđe. A hleba čitavegomile. Nesvesno dohvatimo hleb, kao da se bojimo da nam ga neko ne

oduzme, i halapljivo gutamo velike zalogaje. Glavu nam zanosi miris pečenamesa. Kao san... Do malopre smo razbijali peksimit kamenom i krckalištedljivo, koliko da ne pomremo od gladi. Onaj pešački potporučnik ne mogadeda izdrži, već dohvati tablu od kelnera, pa je spusti na sto i nad činijom se na jedan mah nađe desetinu ruku. Neki dohvatio meso rukama. Drugi protestuju nataj postupak, ali čekaju zgodnu priliku da i oni to isto urade. Marinski oficirigledaju nas ljubopitljivo, a i pomalo su iznenađeni. Oni ne znaju šta je to glad,



285

niti mogu zamisliti da živi stvor može mesec dana izdržati samo, i jedino, o peksimitu. A i toga je bilo ponestalo.Onda doneše neko slatko, kao pekmez, i najzad voće. — Ovi se, bre, šegače sa nama! — veli Dušan. — Ama da su nam samo hleba dali, bili bismo zadovoljni — dodaje Živadin.

Na ulazu je čekala druga grupa oficira. Kada se mi digosmo, oni navališe, pa sezaglavismo. Potpukovnik Petar viknu, te se malo uspostavi red.Sišli smo u našu kabinu. Ali nešto nas je gušilo. Naša su se čula privikla naširoke prostore, na hladan vazduh, na šuštanje lišća i lepršanje noćnih ptica, tenas sada muči prazna i pusta tišina ove teskobne kabine. Neko predloži daiziđemo na krov lađe.Paluba je široka, mogao bi se bataljon postrojiti. Tu su ležali pešaci, za kojedole nije ni bilo mesta. Sve jedan pored drugoga. Leže mahom potrbuške, istoonako kao i u streljačkom stroju. Prema svetlosti sijalica vide se njihovi ranjavitabani. Crni talasi poigravali su oko lađe. Kopnokao da je potonulo u bezdan. Kad ne gledamo u vodu, čini nam se da visimonad nekim ponorom.Oko ponoći mornari se uzmuvaše. Čuje se lupa i zveket lanaca. Lađa poče da senjiše. Neko reče da ćemo sada poći. Vidimo kako pored nas promiče crnasilueta velikog ratnog broda... — Sad... šta nam Bog dâ! — začuh gde neko govori.Kratak i snažan urlik razleže se sa naše lađe. Najednom na onom drugom kraju palube nastade neka larma, vika i glasovi vojnika: — Udavi se... pomagaj...

— U pomoć... — Ne daj... — Ljudi, pomozite!Potrčasmo na tu stranu, saplićući se o noge onih koji su ležali. Jedan reflektor zasenjujući osvetli lađu... Dva mornara sa ove vratolomne visine strmeknuše seu more. Vojnici se pribili i presavili preko ograde. — Eno ga... — Da li je živ?...Mornari žurno spuštaju čamac, koji je visio na čekrku. Svi su zaneseni

gledanjem, te i ne odgovaraju šta se to dole zbiva. Tek kad izvukoše čamac,ugledasmo u njemu jednoga pešačkog potporučnika i pored njega ona dvamornara. Mornari sa broda prihvatiše odmah našega potporučnika i odnešežurno u kabinu. Za njima ode i kapetan Dušan.Malo posle vrati se. — Potporučnik Jovča — ispriča nam on — iz nekog pešačkog puka, onako umoran legao pored ograde i zaspao. A lađa maloprekratkim zvukom objavila polazak. I Jovči se u snu pričinilo kao da je nešto puklo, i to baš pored njega... Ali to nije bio pucanj topa već kao da je



286

eksplodiralo razorno haubično zrno, pričinilo se u snu potporučniku Jovči. I onse digao, da skoči u rupu gde je eksplodirala granata, jer on zna da topovskozrno nikada ne udara u isto mesto. Ali, mesto u rupu, potporučnik Jovča skočiou more. Neki potmuli tutanj se razleže brodom i vetar poče da piri okolo nas. Svetlost se

najednom ugasi i utonusmo u neproziran mrak...Lađa je izlazila na pučinu...

SAN ILI JAVASunce je odskočilo uveliko i kao da nas miluje svojim toplim zracima. Ljudi se bude i, čisto čudeći se, posmatraju oko sebe. Sve im se čini kao da je ovo samo jedan lep san. Ne veruju sebi, pa trljaju otečene očne kapke i s nevericom posmatraju mornare u plavim uniformama i onaj sjajni mesing na svimastranama. Onda se s naporom dižu i teškom mukom oslanjaju na ranjave noge.Okruženi ovako plavetnilom mora i gledajući rumene i snažne mornare u čistimodelima, naši su se gotovo stidljivo I bojažljivo pribijali u kraj. Lice im potamnelo, oči upale i podnadule, telo malaksalo; odelo izgorelo, ili se prostoraspalo, obuća pocepana, a neki su bili i bosi. Imalo ih je koji su ječali bolesni, pa su ih drugovi nosili i smeštali u jedan hodnik da ih ne bi preskakali. Namnoge je nepovoljno uticala sinoćna obilna hrana, jer su im creva od nejela idugotrajne gladi oslabela. Mornari su kofama prosipali vodu po raznimuglovima broda, posmatrajući ove jadnike očima punim saučešća.A vazduh je bio čist i nebo bistro, beskrajno prozirno, svetloplavo, nasmejano iradosno.

Pred nama se ukaza kopno, bujno i zeleno. Kao da smo prespavali dugu zimu.Pokraj obale vide se agave sa razmetljivo raširenim listolikim organima svojim,otvorenozelene boje. Onda šibovi oleandera i nara, a na brežuljcima gorostasnezelene maslinove gore, smokve i narandže. U sredini toga zelenila jemnogoljudan grad od belih visokih kuća. Pokraj grada starodrevna tvrđava.Kao u nekoj bajci... Neko reče da se ostrvo i grad naziva Krf.Po zalivu je rojilo od čamaca, motornih i na vesla, i mnogi su žurili ka našojlađi. Oni iz čamaca nudili su svoju robu, limune, pomorandže, deset, dvadeset

za dinar, pune kotarice za bagatelu. Grci su se svađali među sobom, potiskivali jedni druge i dobacivali nam užeta, da izvlačimo što hoćemo i koliko hoćemo.Uz našu lađu pristade i luksuzni motorni čamac, odakle pređoše neki marinskioficiri. Priđe i jedna lađica koja je trebalo da nas preveze na obalu. Naredili su da budemo kod vojnika, pa ćemo izlaziti kada na koga dođe red.Vojnici su pokupili svoje stvari i nastade lagano pomerane. Srdačno su sezdravili sa mornarima kao da su stari poznanici, i razgovarali su živommimikom... Kada iziđosmo nanovo na palubu, zapahnu nas neka mešavina



287

mirisa morskih riba i pomorandži. Neko reče da sva južna pristaništa takoodišu. Pređosmo na lađicu, gde nas sabiše kao sardine, i kretosmo odmah obali.Čujemo već i sirene automobila i dovikivanja na raznim jezicima. Naiđosmo pored jednoga morskog džina. Rekoše da je drednot. Gledamo zadivljeni uogromnu masu čelika, u onu katarku, u masivne kupole od gvožđa.

Evo i obale. Vidimo sada i Francuze, koji nešto oštro naređuju. Pored nas projuri jedan kamion pun hlebova. Prolaze i neke čudne dvokolice sa ogromnimtočkovima. — Ih, koliki su magarci ovde! — reče neko od vojnika gledajući mazge, koje suvukle kola. — Atansion!... Varda! — vikali su šoferi. Zbunjeni, sklanjali smo se ukraj puta. — Vide li koliki su hlebovi! — govorili su vojnici među sobom. Naiđoše naši oficiri i rekoše da će nas voditi u Ipsos, gde je za nas određen bivak. Čekali smo da se i ostali iskrcaju... Onda ljudi natovariše na leđa torbe isanduke, jer konja sada nismo imali, i sve po četiri u redu kretosmo.Ali na prvoj zavojici ugledali smo žalostan i mučan prizor. Oko deset mrtvihnaših vojnika ležalo je pored puta.Poređali su leševe jedan pored drugog. Bilo je tu i starih i mladih lica, ali svikao mumificirani, izduženih vratova i istaknutih kostiju. Malo podalje stajalo jenekoliko vojnika, po izgledu sličnih onim leševima. Kao da očekuju da njihstave u onaj red. Vojnici se raspituju za one mrtve. Rekoše kako su to pomrlivojnici iz okolnih logora. Oni živi čekaju auto, koji treba mrtve nekud daodnese.Išli smo lagano. S desne strane videlo se more, a sa leve dizali se zaobljeni

brežuljci, obrasli maslinama... Ugledasmo i drvo pomorandže, ukrašeno žutim plodovima. Nagađaju vojnici, te jabuka je, te kruška, a kad im objasnismo, onizastaju, i sa divljenjem i čuđenjem posmatraju. Jer oni su jeli pomorandže samokao bolesnici i zamišljali su tu zemlju gde limuni i pomorandže rastu kaozemaljski raj.Ali, pojaviše se najednom crni oblaci, a more postade tmurno i naborano. Vetar dunu i masline zašumeše. Mi skretosmo levo, uz strmi breg, i malo zatimzastadosmo.Komandant reče da će ovde biti naš logor, između maslina. Krupne kišne kapi

orosiše zemlju, a zatim se proli bujica iz oblaka. Sklonismo se ispod maslina,ali voda se cedila kroz rastresite grane. Zažališe vojnici tada za svojim gustimšumama. — Ko se kod nas sklanjao još ispod vrba! — govorili su jetko ljudi, gledajućiiskrivljene grane maslina.Kiša namah prestade. Nebo zaplavi i sunce granu. Sa zemlje je odisala laka para, kao da se puši, a sivozeleni listovi maslina postadoše opet sjajni i sva priroda nasmejana.



288

Po starom običaju, vojnici dohvatiše sekire da okrešu malo masline, kako binaložili vatru. Ali zagalamiše neki Grci i ispadoše pred komandanta. Jedvarazabrasmo da traže odštetu. Komandant odmah izdade naređenje da se maslinene seku, ali postavi i stražu oko bivaka, da spreči ulazak Grcima meštanima.Dole na put pristigli su i automobili sa hlebom, mesom i ostalim potrebama. I

drva su čak dovukli. Vojnici zagledaju kalupe biljne masti i čude se: — To je, bre „milikerc“ — veli jedan, jer nikako ne veruje da mast može biti uonako čvrstom stanju.Dok su se kazani pušili, vojnici su uređivali bivak. Od poderanih, starihšatorskih krila podigoše nekako šatore koji su ličili na čerge. Iz obližnjeg seladoneše slamu za prostirku. Najzad, posle toliko vremena, stali su u stroj, da prime hranu. Nebo se opet naoblači i linu kiša. Ležali smo sada ispod šatora, ali je vodalokala sa svih strana. Ljigava i teška izmaglica provlačila se nečujno izmeđumaslina i nekako neprijatno ježila se od studeni samo jedna strana tela. Okošatora su gazili vojnici kopajući rovove, da voda ne prodre ispod nas. Aliuskoro izvedri se i između sivih oblaka videsmo čisto, plavo nebo. Jedan zrak kao izvidnica pređe preko nas, pa se izgubi na pučini, koja se prelivala u raznim bojama.Uputismo vojnike na put, da nam kupe smokava i pomorandži. Razdelili smo ihi njima.Posle jela ovladao je neki težak umor ljudima. Jedva su se kretali. Neki su segrčili od bolova u stomaku i žurno zalazili u obližnje šiprage. Vraćajući seotuda išli su pogureni i malaksali, podnadulih očiju i mrzovoljna izgleda. Kao

da još ne shvataju gde su, pa zastanu, i onako otvorenih usta i mutna pogleda,zablenu se u pučinu.Komandant je izdao zapovest da vojnici budu slobodni, a od idućeg dananastaće redovan posao.Sutradan mnogi su ležali u šatoru bolesni od stomaka i neke vatre. Naš pukovski lekar je objašnjavao kako njihova creva ne mogu da podnesu ovakotešku hranu. — Pa dobro, doktore, trebuj onda za njih mleka! — dobaci Luka.Lekar se nađe uvređen.

— Ja konstatujem samo uzrok, gospodine „kipislcauf“! — Taj uzrok zna i baba Mudra i moj posilni Isak. Nego leči ti to, ako možeš. — Eh... the... lek je prost: ne treba im davati da jedu toliko. — Da se vratimo onda u Albaniju, na oporavljanje — dodaje Luka.Bolnički automobili su svako jutro dolaziLi i odnosili bolesne vojnike. Ako sezatekne koji mrtav u šatoru, snesu ga samo na put. A kiša svakoga časa pada isunce opet sija. Tako se menja i naše raspoloženje.



289

Posle toliko dana ljudi se setiše i svojih porodica. Teška ih nostalgija muči, aova zelena i vlažna priroda izgleda im kao ono šareno cveće na grobovima. Akiparisi se uzdižu kao nadgrobni spomenici...Ženjeni oficiri izvukoše prvi iz svojih sanduka sačuvano odelo i kretoše u varošda bi zaboravili tugu svoju. Neoženjeni su sedeli po šatorima i igrali karata.

Uveče su pričali oženjeni o životu u varoši, O pansionima, čak su pominjali iimena nekih Margerita i Pandora, dok su ih mladići gledali užagrenim očima ičežnjivo slušali. Onda ih obuze nemir. Sutradan tražili su odmah i oni dozvoluza varoš. Ko nije imao uglednije odelo, taj je pozajmljivao od svojih drugova.Pošli smo peške drumom. Ali nas stiže jedan engleski teretni automobil. Šofer sâm zaustavi i mi se popesmo. Prolazili smo pored cvetnih vrtova bogatih vila,rodnih i sočnih pomorandži i širokih smokava, dok su agave i opuncije raslekao živa ograda oko imanja... Ispred varoši se skidosmo. Na ulicama je vrilo od francuskih i engleskih mornara, naših vojnika, koji su sesada obrijali i malo utegli. Na svakom koraku sretamo poznanike iz raznih pukova, s kojima se nismo videli još od početka rata. A na Esplanadi sviramarinska muzika i dame šetaju. S druge strane dopire besomučna larma, jer jedanas utakmica između engleskih i francuskih mornara u ragbiju. Protivnici se besomučno dave, potmulo udaraju, sapliću i po desetak ih se valja na gomili,dok okolna masa urla.Grupa vojnika posmatra pobesnele igrače i tad će jedan reći: — Ja, oca im njinog, dave se ko mi s Bugarima... — Vala, da su prešli Albaniju, to im ne bi palo na pamet. — Besni su i siti...

Zastadosmo pred jednom poslastičarnicom.Gledali smo ushićeni one šarene figure od šećera i voda nam udara na usta.Ulazili smo jedan za drugim i jeli kolače od svih vrsta. Setismo se tada kakoviše od četiri meseca nismo videli kolač, a već mesec dana kako nismo stavili parče šećera u usta. Bilo nam je prijatno. A kelnerice služe. Kosta „Turčin“ sesav narogušio i prati ih stalno pogledom. Tek se diže. — Pusti me, molim te, da sednem tu — reče Dragiši — ama da me samododirne suknja. Jaoj, ljudi, gde nam mladost prođe! — čisto zavapi Kosta.Odatle smo ušli u jednu kafanu, zatim lutali ulicama, zastajkivali pred

radnjama, kupovali razne stvari i raspitivali se za pansione. Na jednome uglu ugledah jednoga engleskog vojnika, ali je za Engleza bioisuviše crn. Začudo, poznat mi je taj lik. Posmatra i on mene, pozdravi me i kaoda se nasmeja. Zastadosmo. — Zar me ne poznajete?Ja se sećam jednoga takvoga lica, ali taj je... da, da, komandir mi je pričao da jeTanasije poginuo. I ja sumnjivo zavrteh glavom. — Ja sam Tasa...



290

Nešto sam promucao, jer čisto ne verujem da je Tanasije živ. Pa još i uengleskoj uniformi. Jest, Tanasije. Pozdravismo se srdačno. Smeje se i Tasa, pokazujući svoje bele zube. Ali mi nikako ne ide u glavu, otkud on ispadeengleski vojnik.Povedoh ga i tada mi on ispriča svoje žitije.

Tamo negde kod Leskovca upadnu Bugari u bateriju. On se tada sa telefonomnalazio na levom krilu baterije. U zemunici je bio slučajno sam i, kako je naušima držao slušalice, nije ni čuo larmu spolja. Tek kada je nastao prasak pušaka, Tanasije se okrete i vide kako jedan Bugarin protrča pored zemunice.Shvatio je odmah. Lupio je nogom u telefon, izleteo i pojurio niz padinu u potok. Ali dok je on izbezumljen trčao na levu stranu sam, svi ostali vojnici bežali su na desnu i sve se više razilazili. I našao se tako Tanasije usamljen. Alion se svije uz neke druge jedinice i prilikom opšteg povlačenja i on je išao sanjima, ne znajući gde mu je baterija. Kada je došao u Peć, saznao je da jenjegov puk otišao dalje. — Uvek sam išao s poslednju jedinicu, jer ona kupi „šnjur“, i imao sam pare.3apitah ga gde je mogao da kupi „šnjur“ kroz Albaniju, — E, tu sa jednu komandu osvanem a s drugu omrknem... Merkam tako uz put, pa koja je više bogata... I onda mi drugari udele. Dok jednoga dana ne nagazimna jednu volovsku komandu. A imali su i magariće. Znam ja da magare nelipsava tako lako, a konji svaki čas. A posle od konji se nema fajde, a volovi se jedu. I sproćom ti volovi, mi se lepo ishranismo. Kod Drača pozajmim od neki pešaci nekoliko kila brašna. — Kako, kako?

— Pa... slučajno, naiđem na odrešen džak — smeje se Tasa — pa umesim pogače... — Dobro ti nisu našli... — Isečem ja na kriške, pa ispod koporana.Tada su baš odabirali bolesne vojnike. Priseti se Tanasije da bi se i on mogao javiti. Ali nije imao ko da ga prijavi. Lutajući po pristaništu u San Đovaniju,ugleda on povorku bolesnih vojnika, baš kad su hteli da ih ukrcaju. Umeša se ion među njih. Ali na svoje zaprepašćenje primeti kako na pristaništu stojeoficiri i kontrolišu da li samo bolesnici ulaze u čamac... Reši se Tasa da

„zanemoća“. I on se svesno zanija, onda padne i počne da koluta očima. Povičuvojnici. Tu se zadesila i dva mornara, koji dotrče, dohvate Tanasija, odnesu gau čamac, a odatle na lađu. — Uneše me sa sve pogače... — Pa otkuda sada ispade ti Englez?A on priča kako je sa prvim transportom stigao na Krf. Dočekali su ih svečano.Logor je bio u blizini varoši. Ali kako nije imao svoju komandu, to je izlaziokad je hteo. Novca nije imao, strani govor nije razumeo, i onda je razmišljao



291

kako bi mogao doći do para... Seti se on svoga trika, na pristaništu u SanĐovaniju... Ocenio je da su Englezi bogati i reši se jednoga dana da legne predengleskom automobilskom komandom. Ugledaju ga Englezi onako jadna iodrpana, odnesu u svoju komandu i dobro nahrane. Tu je i spavao. Uvideo jeTanasije da mu je ovde mnogo bolje nego u logoru, i onda se napravio vredan i

počeo da pomaže Englezima oko čišćenja automobila. Englezi, videći ga onakoiscepana, dadu mu jedno novo odelo i nov šator. Ali Tanasije digne sutradanšator, razume se, i proda ga nekim našim oficirima. Kao što je sa Englezimagovorio mimikom, tako se isto sporazumevao i sa srpskim oficirima, i oni su bili u uverenju, priča Tanasije, da je on „pravi pravcati Englez“. Onda se opetvratio kod svojih Engleza i objasnio im nekako da je on siromah čovek, danema ni prebijene pare i da je morao... — Duša ni iska! — veli Tanasije da je rekao Englezima.A i ti Englezi bili neki siromašni ljudi, a njihova Engleska bogata zemlja, te se jedan prisetio kako bi dobro bilo da se on uortači sa Tanasijem. Englez daizvlači iz magacina, a Tanasije da prodaje. Posao je išao ne može biti bolje. Naročito su mnogo tražena šatorska krila. — Ih, gospodin potporučnik... Nemam pusto ovde Englesku, pa celu da je prodam...Ali jednoga dana doznao je Tanasije da je pristigao i njegov puk. Napustio jeodmah svoje Engleze i pošao da se prijavi u bateriju. Dočekali su ga radosno.Čak je i komandir prišao i poljubio ga. Tek tada je Tanasije doznao za sudbinusvojih drugova. A neki su i kroz Albaniju pomrli. Mnogo mu je bilo žao kad ječuo da je Krsta vozar umro od gladi kada su išli preko pirinčanih pola. A kaplar

Vučko udavio se u reci Maći. Jankulja su ubili Arnauti. Od sto trideset, koliko je bilo na početku rata, u bateriji je ostalo svega trideset. — Eh, šta ćete... Da nema toga i Nikola Pašić bi išao u rat! — razmišljaTanasije.Sažalio se Tanasije na svoje drugove, koji su sedeli na kiši šćućureni ispodmaslina. I jednoga dana je opet potražio Engleze. Ušao je lepo u otvorenmagacin i uzeo trideset i pet šatorskih krila.Gledam Tanasija, pa se i ja sam čudim. Čitavu administraciju vodi država saengleskom komandom, pišući razna trebovanja, dajući reverse, oko čega je

zaposlen štab ljudi... Međutim Tanasije Prvulović, iz neke tamo Potrkanje,rešava sve to po kratkom postupku. I sada vojnici njegove baterije spavajuispod novih šatora.Reče mi još Tanasije, da je sada došao da nabavi jedan veliki šator za svogakomandira. — Pobogu, čoveče, ti ćeš na kraju da zaglaviš u apsu — dodade potporučnik Dragiša, koji je za sve vreme slušao pričanje Tanasijevo.



292

— Ja?... Gospodin potporučnik, pa zašto smo prešli četiri zemlje: Srbiju, CrnuGoru, Albaniju i Grčku... Mi smo sada kao mačke. Baciš je ovako, ona sedočeka na noge, baciš je onako, ona se opet dočeka na noge.Po seljačkoj logici Tanasija Prvulovića, mogućan spor između njega i Englezarazvijao bi se na sledeći način:

Englez ukrade šatorsko krilo iz svoga magacina i ustupi ga Tanasiju, da proda.Ali pošto Tanasije ne daje ništa napismeno, to smatra da nije dužan Englezu čak ni novac da preda. Jer Englez je robu ukrao... A valjda i ta Engleska, koja tolikotroši i rasipa, ima neki zakon za svoje lopove. Sada, ako bi ga baš i tužio tajEnglez, on je u stanju da privede svojih trideset drugova, koji će potvrditi da jeTanasije platio šatorska krila.Zastadosmo na jednome uglu. Pošto je Tanasije ispao neki održač veza izmeđuSrba i Engleza, to mi je obećao da će jednoga dana doći i do moga puka. Onda pozdravi i ode žurno.Već smo se zamorili. Opet svratismo u kafanu, zatim u poslastičarnicu, prođosmo Esplanadom, pokupovasmo još neke stvari. Na izlasku iz varošisačekasmo jedan teretni automobil, koji nas odveze do blizu logora.U bivak smo stigli kada je već pao mrak...

OSTRVO SMRTI

Dok kiša jednostavno i sanjivo udara o šatorska krila, poručnik Luka i potporučnik Vojin se prepiru, da li se grčke cigarete zovu: „Varka“ ili „Bapka“.

Na ulazu se pojavi kapetan Dušan. — Pobratime, napravi mi mesta i poruči kafu. — Onda viknu: — Isajlo! — Pazi, bre, nemoj samo da mi dodirneš krov, jer odmah dobije kijavicu i počinje da kaplje — opominjao ga Vojin. Na ulazu se pojavi posilni Isajlo. — Isak, skuvaj kafu! — reče Luka. — Nema više, gospodin poručnik.- Hajde, pronađi! — Razumem!

— Pazi ga, vidi ga — obrati se nama Dušan. — Jaoj, jagurido. Naučio si ga dakaže: „Nema, gospodin poručnik“. — Pa jest, vi zamišljate da na ovoj mojoj maslini rađa kafa... i kao u kavanu,hajd da navratimo. Za deset dana potrošio sam kilogram kafe. — Blago tebi, pobratime. Kod mene u onaj potok neće niko da navrati... — I šta veliš... hajd da se pomučimo uzbrdo do Luke, dobro, dobro, postaraćemo se, kada ti je toliko žao... — Ama ne moraš, pobratime. Odavde je lepši izgled...



293

Začusmo opet neke korake oko šatora i neko tamo pomenu moje ime. Dušanzaćuta. Šatorsko krilo se razmače. — Gospodine potporučniče, zove vas hitno ađutant puka — reče ordonans. Ne beše mi pravo što sad moram da gazim blato. Ali se ipak digoh. — Blago tebi! — dira me Dušan. — Vidi se, da te oni iz puka mnogo

uvažavaju.Štab puka nalazio se na susednom bregu. Išao sam uskom stazom izmeđuagava, opuncija i ispod maslina, sa kojih je kapala voda. Svuda naokolo videlise bedni šatori, u kojima su sedeli zgrčeni vojnici. Prođoh i pored kujne jedne baterije: vatra, nad njom gvozdeni tronožac, na kojem se puši kazan. Iznadkazana na četiri uzane motke razapeli šatorsko krilo. Malo podalje drvljanik.Okolo, među agavama, čuče seoski psi.Šator ađutantov padao je u oči svojim kupastim oblikom. U njemu je stanovaoađutant i tu se obavljala administracija celog puka. Na zemlji, u jednom kraju, bila je prostrta slama, preko nje prebačeno ćebe, a na ćebetu beše emaljirantanjir, u koji je kapala voda u pravilnim razmacima vremena, sa neke rupe našatorskom krilu. Desno od ulaza bio je nahereni sto, za kojim je sedeo ađutantna tronožnoj stolici.Reče mi ađutant, kako me je komandant odredio da sprovedem sutra neku decuza Krf i predam komisiji koja je zasedala na ostrvu Vidu. — Prilikom odstupanja — govorio mi je on — mnogi su roditelji poveli i svojudecu. A imalo je i dosta dece koja su pogubila roditelje, pa su ih pojedini pukovi vodili sobom do Krfa. Sada je naređeno da se sva ta deca dovedu sutrana drum, ispod našeg logora, a vi, kao njihov vođa, treba da ih sprovedete do

Krfa i predate tamo nekoj komisiji na ostrvu Vidu.Bilo ih je dvadesetak. Stajali su dečaci na putu, dok je kiša nemilice lila. Nosićiim pomodreli od zime. Svi su nosili na glavi neke stare šajkače, sigurno od pomrlih vojnika, da su im uši bile poklopljene. Jedni su imali poderanekaputiće, drugi vojničke koporane, i šake im se nisu videle. Jedan pešadijskinarednik donese nekog mališana, koji nije imao više od pet godina. Poznadohga odmah. Bio je to onaj mališan kome je umrla mati pokraj puta u Albaniji.Dete se valjda ne seća onoga dana kada su ga otrgli od majke. Narednik mi rečeda, ukoliko ima podataka o deci, oni su ubeleženi u spisku.

Stiže i teretni auto. Deca zagalamiše radosna što će se voziti. Ja sedoh poredšofera Engleza i stavih dete na krilo. Ono je unezvereno gledalo... Bio je to sadarumen mališan okruglih crnih očica i malo prćastog nosa.Zapitah ga za ime, da bih ga malo oslobodio. Ali on ne odgovori jer ga je višezanimalo treskanje prozora. Na moje ponovljeno pitanje odgovori rasejano:„Mića“ — pa se onda okrete i raširenih očiju pogleda u Engleza. Navikao jeMića da gleda uniformu srpskog vojnika, a sada najednom vidi nešto sasvimdrugo. Englez opaža njegovo ljubopitstvo, pa ga jednom rukom pomilova. Ali



294

Mića se namršti i pribi se na moje grudi. Ja ga umirujem i kažem kako je čikadobar čovek. Osetih neku toplinu u duši, što se ovo nejako dete sa poverenjem predaje meni, pa ga pomilovah. A on se navali na moje grudi i zabi prst u nos.Sklonih Mu ruku. Onda Mića duboko udahnu vazduh, šišteći kroz nos. Uzehsvoju maramu da ga obrišem, pa se počeh čuditi ovolikoj nežnosti svojoj. On

mi se obrati šapatom: — Ko je ovaj?Rekao sam mu da je taj čika dobar čovek, tako nešto. — A zašto nosi ono? — i pokaza na kapu. — Zašto?... — Lupam glavu i pokušavam da mu objasnim, ali ne dovrših, aMića nanovo zapita: — Zašto drži ono? — mislio je na volan. — Eto... upravlja njime... — A zašto upravlja?Da bih ga prekinuo, jer nisam znao ni sâm kako da mu objasnim što bi mu biloshvatljivo, zapitao sam ja nega čiji je on? — Mamin. — A gde ti je mama? — Otišla da dođe... — A tata? — Otišao u rat — odgovori rasejano. Onda najednom postavi pitanje: - A zaštoovaj nema pušku?Objasnih mu nekako da njemu puška ne treba, jer on ima automobil... — A šta je to?

— Pa to su ova kola — odgovaram pomalo nervoznim glasom. — A što? — opet će on.Rekoh mu da bude miran i ćuti, jer onaj čika ne može da tera kola. — A gde su konji? — zapita polako.Mislim se, šta sada da mu odgovorim, pa se reših da prećutim odgovor. Alinjega baš to zanima. Uto šofer pritisnu na trubu, Mića se sav zanese i osetihkako se migolji na mome kolenu, hteo bi da siđe, te da i on dohvati za trubu.Šofer uspori brzinu i Mića iskoristi priliku da dohvati za volan. Englez moradeda zaustavi i tom prilikom obrati se Mići:

— Do you want to drіve?1 — Hoću ono — i pokaza trubu. — O, some along!2Svirao je Mića do mile volje... Ali smo već ulazili u Krf, te ga nanovo stavih nakoleno i naskoro se zaustavismo na pristaništu. Nebo olovno, kiša je pljuštala, a more je bilo tamno i narogušeno. Deca pokisla,te silaze mokra i naježena. Miću jedva odvojismo od automobila.



295

Trebalo je preći na ostrvo Vido, ali prista nište je bilo pusto. More se nadimalo, penušavi talasi se valjali, i tek širokim zamahom udarali o kamenite stepeniceisterujući čitav vihor vode. Deca su gledala prestrašena i nema. Naiđe jedan od naših, ali on zavrte glavom. — Sumnjam, bogami, da će lađa doći. Talasi su prilični.

Zapitah ga šta da radim sa decom. — Nije ih trebalo ni voditi po ovakvom vremenu. — Pa jest, kada bi se vi pitali! — izbrecnuh se bez razloga na činovnikaobvezničkog reda... On samo mahnu glavom, okrete mi leđa i ode.Deca su ćutala i pratila svaki moj pokret. Jedva se setih da ih sklonim od kiše, ioni se kao prokisli vrapci šćućuriše ispod jedne strehe. Uviđala su deca da neštonije u redu, te su ćutala, bojeći se da me ne naljute.Rekoh im da se ne udaljuju. A ja obiđoh nekoliko kancelarija naših, raspitujućise ko je nadležan da me prebaci na ostrvo Vido, gde je zasedavala ta komisija.Svi su slegali ramenima. — Ja i ne znam ko to naredi da komisija zasedava tamo, kod ovolikih kuća ugradu! — objašnjava mi jedan kapetan.Osećam se nelagodno zbog dece. Razmišljam već gde li ću naći auto da ihvratim nazad. Deca ćute, jer misle da ovako sve treba da bude. Rekoh im daćemo pričekati još malo, pa ćemo se onda vratiti. Deca se zaradovaše što ćeopet videti svoje ratne drugove.U neko doba pojavi se jedan olupani tender i pristade uz obalu. Mališani potrčaše i počeše uskakati na brod. Ali vođa tendera, neki francuski podoficir,reče mi da oni ne vrše tu lokalnu službu. Ipak pristade naposletku, čini mi se

više zbog dece, da nas preveze. Naredi samo da deca posedaju, kako se koje ne bi prevrnulo usled ljuljanja lađe. Ja Miću stavih na svoje koleno.Lađa se zanija, potom kao da se strese kad proradiše motori, i odmah zaplovi.Talasi je dočepaše i kao da je nečije ruke dižu, spuštaju, vuku u dubinu, zatimnakreću levo i desno. Jedan talas lupi i pramenovi vode sunuše preko krova.Mića se unezvereno okreće, a donja mu usna opuštena, gotov da zaplače.Posmatram ostrvo Vido... Jedna kuća na njemu, onda neke barake, šatori. Naobali se belasa neka gomila... Ali to kao da nije kamenje. A ko bi sada go ležaona obali... Međutim, liče na ljudske prilike. Opet talas preko broda. Lađa

brekće. A ostrvo Vido naraste i deca se najednom ukočiše od nekog straha.Okretoh se. Leševi, goli ljudski leševi, preko stotinu mrtvih ljudi nabacano naobalu, na gomilu, razjapljenih vilica, staklastog pogleda, raskrečenih nogu izgrčenih ruku. Talasi satanski naleću, kao da se raduju tolikome plenu, voda uširokim mlazevima cedi se niz ukočena mrtva tela... Pa bar da nisu goli... Užasidana i smrtne gladi ogledaju se na svakoj kosti. Kao da su žive lobanje izišle izmorskog dna na svetlost dana.



296

— Oh-la-la... Quelle tgagédіe. Pauvreѕ hommeѕ, rauvreѕ hommeѕ!1 — Klimatužno glavom vođa tendera.Lađa odmah tu pristade. Jedan mornar iznese Miću. Na obali uhvatih dete zaruku. — A zašto oni spavaju? — pita dete.

— Umorni su — odgovorih rasejano. — A je l’ im zima?I oni su bili nekad deca kao mali Mića, nasmejani, veseli... Postali su dečaci izamišljali da je život večan. I tek zakoračili u život... Ah, onome se cedi voda izotvorenih usta...Opomenuh decu da se ne okreću, već da gledaju kuda idu. Uskom stazomiziđosmo na uzvišicu i nađosmo se pred onom kućom. Beše tu jedantrećepozivac. — Posle podne počeće komisija rad... Sad je dockan.A deca gladna. Nema ničeg da se kupi. Zamolih trećepozivca da bar negde nađehleba... Izdelismo deci po krišku i sklonismo ih u zaklon. Ja ostadoh satrećepozivcem. — E, moj gospodine, nije ovo ostrvo Vido, već ostrvo smrti. Stotine dnevnoumiru... Koga ovamo donesu, taj više ne vidi bela dana. Sahranjivali su ih prvoovde. Ali treba bataljon vojske po ceo dan da kopa grobove, a posle ni mesta ne bi imalo. Sada ih bacaju na obalu, uveče dođe jedna lađa, natovari ih i ondanoću bace u more.Slučajno zvecnuh mamuzama, pa mi najednom pade na pamet kako sam ja živdok svuda okolo mene kao da gamižu mrtvaci. Huči more i pada kiša. A život

je tako mio... — 3ađu ujutru po šatorima, ali ne da ih pregledaju, već da vide ko je još živ, ako mrtav... Eno ga, jedan sad umro.Bolničari su nosili ukočenu ljudsku priliku i zamakoše pod obalu.Zapitah ga zašto ih svlače. — Valjda da lakše tonu...Zaćutasmo... Gledam malo podalje jednu podrpanu i pogurenu ljudsku senkukako jedva vuče noge... Kraljevski vojnik, nepobediva mrtva straža slavnesrpske vojske...

— Otima se siromah od smrti. Hteo bi da beži iz ovoga pakla. Proneće i njegasutra — govori trećepozivac. Navikao sigurno na takve prizore, on je govorio ravnodušno, kao da nije reč oživu čoveku. Ali ja ne mogu da se otrgnem od jedne misli, koja mi izazivastrašnu sliku... da će ovaj živi čovek, koji luta kao avet po ovome vetru, koji jošgovori, misli, da će i on sutra ležati iskeženih vilica. A trećepozivac kao da hoćeda pojača ovu misao, nastavlja hladno:



297

— Noću se dignu u bunilu i vatri, pa onako goli pođu i nabasaju na vodu. Oninajlakše svrše. A neki padnu, te ih sutra nađemo ukočene na ledini.I meni se nevoljno nameću predstave čudne i grozne, jer su i utisci mučni iteški. Gola tela lebdeći u vodi lagano tonu, dok morske nemani nezajažljivovitlaju, i onda rastržu. Stotinama svakoga dana!... A sutra će i onaj. Kao da čeka

na red.Začuh detinji plač, te se digoh. Mića se zacenuo, a jedan mu stavio pred ustakrišku hleba. Kad naiđoh, ovaj kao da se pravda: — Nisam, bogami, hteo da mu uzmem. Samo se našalio...Mića dugačkim rukavom briše oči i još jeca. Oko usta mu se nahvatale mrvehleba.Iako sam još prilično daleko od sentimentalnih roditeljskih osećanja, obuzimame neka neizmerna tuga prema ovom nejakom detetu.Od prvih saznanja svojih, ovo je dete osetilo gorčinu života. Ne zna ono ni zaroditeljsku negu, ni za ljubav majčinu, ni za detinje igračke. Mesto uspavankeslušalo je prasak pušaka, mesto mleka i tople hrane zadovoljavalo se koricamahleba koje su preostale od umrlih vojnika. Na glavi mu neka prekrojenašajkačica, koja mu i uši pokrila, a preko nešto malo skraćenoga koporanauvijeno je šalom, što je možda još od njegove majke preostalo. Prigrlio je pomodrelim ručicama hleb i, onako uplakan, nabureno gleda ispod oka onogadečaka. — Ne volim! — veli ljutito Mića i odrečno mahnu rukom prema dečaku.Ja ga umirujem kako ću mu kupiti čokolade, a onoga „matoroga“ prekoreh štodira ovo dete.

Onda pođoh u pravcu vojničkih baraka, vučen nekom neodoljivom unutrašnjom potrebom da vidim. Ne bih rekao da je to bilo samo ljubopitstvo, još manjezadovoljstvo, već nešto bolno i teško.Otvorih bojažljivo vrata jedne barake. Za mnom pokulja hladan vazduh, a kad pritvorih vrata, poklopi me neka teška polutama. Vetar je navaljivao za mnom.Sa obe strane videli su se gusto pribijeni kreveti, a na njima još živi kosturi. Svise pritajili, samo je vetar fijukao. Zastao sam zbunjen zbog svoje snage izdravlja. Možda im zbog toga izgledam prkosan. Ali u njima kao da su utrnuliosećanja i saznanje. Jedni su gledali tupo preda se, dok su drugi ležali

zatvorenih očiju, naporno disali, otvarajući usta pri svakom udisaju.Jedan otresit mladić, sigurno bolničar ili medicinar, priđe mi. — Vi tražite, gospodine potporučniče, nekoga?Odgovorih mu nešto, zatim ga polako zapitah, od čega boluju ovi vojnici. — Od svačega... Opšta iscrpenost i iznemoglost. Znate... Kad mašina islužisvoje, onda se baca u staro gvožđe. — Ali organizam se obnavlja...



298

— Razume se, kad ima uslova. Ali usled suvišnih napora oslabelo je srce, odgladi i neredovne ishrane obolela su creva, usled mnogih nazeba nastupilo jezapaljenje pluća. A kad je podloga rđava, onda ne valjaju ni bubrezi, ni jetra... — Pa čime ih lečite?Medicinar sleže ramenima, i nasmeja se bolno jednim krajem usana. Uto se

jedan od bolesnika pridiže i, kao da razgovara sa nekim, poče da govori: — A, oćeš, jes... Neću ja, neću... neću da umrem Šta ću ja tamo?... A, jok! — ion odrečno mahnu glavom. — Šta mu je? — zapitah medicinara. — Halucinacije... pred smrt.Obuze me neki nemir, i učini mi se kao da je i ta smrt nešto vidljivo, što lebdinad glavama svih nas i samo čeka trenutak... Nešto me je gušilo. Onaj zavika: — Ne dam... ne dam se! — upravi staklaste oči nekud gore, i ruke podiže iznadglave kao da se od nečega brani. Onda se zavali na jastuk, ruke mlitavo opusti,a usta mu ostadoše otvorena.Medicinar priđe da mu opipa puls. Onda zatraži od jednoga bolničara špric, uzeneke žućkaste tečnosti i iglu zabode u smežuranu kožu. Zatim se obrati polakomeni: — The, koliko da mu produžimo život za nekoliko časova.Iziđoh.Duvao je vetar, pa mi se činilo kao da se smrt zlokobno ceri, te požurih da samšto dalje od ove žalosne barake.Došla je i komisija, te po spisku predadoh decu.Odmah zatim stiže i lađa. Prođosmo opet pored onih mrtvih i ukrcasmo se na

brod. Na jednoj strani je smrt prikupljala duše, dok se na drugoj rađao novi život ideca su veselo ćeretala...

U FRONT!

Prošli su močvarni dani zime. Naša životna sposobnost mogla bi se porediti sanekim filtrom koji propušta izvesne rastvore. U početku tečnost teče u

mlazevima, onda ubrzanim kapima, dok najzad ne prestane. Umirali su vojniciu masama, da im se ni imena nisu mogla pobeležiti, potom sve ređe, i kad jegranulo proleće, njihova lica bila su pomalo rumena, a oči sjajne.Jednoga dana premestili su nas na suprotni kraj ostrva. Ovaj su predeo zvaliMezonga.Pristigoše i kamioni sa novim odelom i obućom. Komandiri su naredili da sevojnici prvo dobro okupaju. Onda su im razdelili čisto rublje i potpuno nove plave uniforme. I, jedno prepodne, logor se zaplavi. Vojnici zagledaju jedni



299

druge, zatežu nove bluze, prse se i zauzimaju stav „mirno“, lupajući novim potkovanim cipelama. Milo im i na licima njihovim se ogleda detinjska radost.Kao da je pojam discipline u tesnoj vezi s novim odelom. Ali osećanje reda jenesumnjivo.I posle toliko vremena, pade komanda: „U front!“

Svaki pronađe svoje mesto... Lica su obrijana i svetla, kao da su preobražena,komandiri ih nanovo pregrupisavaju, jer postoje šupljine, pošto su mnogiizginuli i pomrli. Onda su im održali govor. A odmah zatim komandovaše„mirno“ i „na parove razbrojs!“

Pošto artiljerci nisu imali ni topova, ni konja, izvodili su pešačku obuku imaršovanje. Po celo prepodne razlegale se komande: „U dvojne redove,nadesno!“ i „Nalee-vo u front! Od pešačkih komandi samo smo to znali. A kada bi nama i vojnicima već dosadilo, onda komandujemo: „Napred marš!“ — obilazimo bivak i tada bi odjekivao tup udar potkovanih cokula: trap, trup, trap,trup...Posle podne opet to isto, koliko da se vojnici ne uleže.Kada se obuka završi, obično idemo kod Grka barakera na konjak ili rum.Drugoga pića i nije bilo. Tada postanemo govorljivi. Lukino lice se tada običnoopusti, njegove oči zavodene, jezik mu odeblja, on se vraća povodeći se u šator,i zove svoga posilnoga Isajla. Zatim počne tužnim glasom: — I-sak, bre, š’o me mrziš? — Ne mrzim ve, očiju mi — teši ga Isajlo i skida mu čizme.Luka opustio glavu i gleda ispod oka Isajla.

— Lažeš! — onda štucne. — A š’o sam te izudaro? — Pa zaslužio sam... — E... baš! — Luka se povede, ali ga Isajlo zadrži. — Je li... a... zaš’o sam ja p- pijan? — Zato što imate pare, gospo’n poručnik. I ja bih, ali nemam. — E... kad je tako... na! — Ama hvala, gospo’n poručnik... — Var-varda1... i fevga2. A... avrio3, da me... probudiš.Uvija ga Isajlo kao malo dete i taman da pođe, Luka se pridiže.

— Isak... — Izvol’te, gospo’n poručnik! — Čitaj... za me-mene... mo-molitvu...Isajlo se onda prekrsti i najozbiljnije počinje: „Oče naš...“ — Luka se oduprorukama, glavu opustio na grudi i žmuri. Kada Isajlo zaćuti, Luka se prene. Neotvarajući oči pita: — Je li gotovo? — i svali se na krevet.Opet ga Isajlo uvija i tada želi svome poručniku laku noć.



300

Sutradan dolazi Isajlo i pita: — Gospodin poručnik, je li važi ono deset drahmi, što mi dadoste sinoć. — Šta, da ne bi hteo da mi vratiš? — Pa... kako naredite. — Hajd, maglu, dok te nisam dohvatio.

Isajlo zadovoljno trlja ruke i sav srećan obleće oko poručnika.Ili posle obuke iziđemo na obalu i posmatramo ribare. Poneki put im se ivojnici pridruže i onda zajedno vuku mrežu. Sa nestrpljenjem čekamo kada ćese mreža pojaviti. Već manje ribice iskaču iz vode, koja je ustalasana. U njojkao da se nešto roji, ribari sada sve brže povlače užeta, neki pritrčavaju vodi izadižu krajeve mreže. Voda se najednom zaleprša. Hiljadama morskihživotinja, neobičnih i čudnih, gamižu sumanuto, u strahu od svetlosti i vazduha.Jedne se prevrću i skaču, druge se zaglavile u mreži. Ima ih već ugušenih,izvrnule se i trbušna strana im se belasa. Ribari vade žurno neka čudovišta pa ihtreskaju o zemlju. Ili izvlače nekakvu blatnjavu gužvu, sastavljenu iz sraslihloptastih oblika, kao jaja, onda ih pore i halapljivo jedu neku žutu, masnu iljigavu materiju. Gledamo ih sa otužnim izrazom lica. Oni nude i vojnicima. Alivojnici se nećkaju. Jednom samo priđe podnarednik Gruja, koliko da proba. Aliodmah ispljuva, mljaskajući ustima kao da se gadi. — Pih, slavu mu, smrdi na karbol...Ribari podsmešljivo gledaju vojnike, i čude se kako ne znaju šta je slast. — E, moj brajko — priča posilni Isajlo — ne znaju oni ni šta je krmenadla, ni pečeno prasence, ni ćurka, već znaju samo za ovu smrdljivu „mandžu“, pa misle — ništa lepše.

i onda počinju priče o gozbama i zavetinama... Pritisnuti ličnom nevoljom,dugo se nisu sećali svojih kuća i starih običaja. Ovo im je sećanje sada drago.Ali govore samo o prijatnim doživljajima. Jer oni još uvek podsećaju na oneteške bolesnike koji se lagano oporavljaju posle neke mučne bolesti. Srećni sušto su ostali živi, a za patnje i muke ne vole da čuju.Slušamo već uveče i trubače iz nekog pešadijskog puka, kako sviraju povečerje.Vojnici rado slušaju ovaj trubni znak, pošto ih podseća na ona stara vremena, ukadru. U početku su se trubači mučili i povečerje je ličilo na neku tugovanku.Ali sad su se već izvežbali.

— No — reče jedno veče potporučnik Dragiša — isteraše jedva do kraja.A mesec veliki, srebrnasto sjajan, pomalja se iza brežuljaka, i blaga svetlostrazlila se preko limunovih i narandžinih polja i maslinovih gora. Oseća seodnekuda i dah limunovog cveta... Sa mora dopire laki šum talasa. U daljinicvile šakali. Agave večito ukočene i trome. I među njima stražar iz nekogšumadijskog sela. — Lepa je ovo zemlja, ali nekako jednolika i tužna... Naviklo je naše oko na raznovrsnost, a ovo stalno zelenilo zamara.



301

— A i ljudi su nekako čudni... Iako je priroda raskošna, svet je ubog.Zadovoljava se sa dvetri maslinke i pečenom ribicom. — Jest, bogati, gledam ih onomad, kad navališe na ona „jajca“ što ih povadišeiz mora. Ja htedoh da povratim, gledajući ih samo — kaže potporučnik Živadin.More da ste ih videli kad su jeli školjke... A onaj zejtin smrdi, da se ugušiš.

Jedan još uzeo ljušturu školjke i srče ono smrdljivo ulje... Pih! i kapetan Vojko pljunu. — Ama, bre, kakve su ovo džukele što po cele noći štekću? — pita kapetanVela. — Jedne noći čujem, pa pomislih, otkuda ova deca noćas... — To su šakali. — Pazi, bogati! — A da li su koliki? — pita potporučnik Sredoje. — Pa... otprilike kao konj — upade kapetan Dušan. — Šta misliš, pobratime, iti si ih video? — obrati se Dušan Luki. — Tako... možda nešto malo veći. Ali daju se lako dresirati. Ja sam ih video uKrfu kako vuku kola. — Je li moguće, ljudi! — čudi se Sredoje. — Jest, bogati. Englezi ih zapregnu u topove. Vuku kao ale! — pričao jeDušan. Uto se Živadin glasno nasmeja. — Pazi ga, on ne veruje — i Dušanmunu Luku: — A mi smo prošli pored njihovih štala. — A gde su? — pita ljubopitljivo Sredoje. — Blizu... nema četiri kilometra odavde.Živadin se prigušeno smeje. Počesmo i mi ostali. — E, znaš šta je, preteraste! — veli, smejući se, kapetan Velja. — Hajd što

rekoste da je šakal kao konj. To je još i mogao da proguta. Ali, majku mu, gdevam pada na pamet da šakal vuče kola, pa još i topove! — More, progutao bi on i to, da se ovaj amza nije smejao veli gotovo ljutitoLuka. — Ko verovao? — brani se sada Sredoje. — Video sam ja odmah. — More, batali, išao bi ti sutra četiri kilometra da tražiš štalu šakala — dodajeDušan, dok se ostali smeju. Onda se obrati Živadinu: — Kako si to, bre,neozbiljan, pa moraš da se smeješ! Ti si nam još jednom tako pokvario plan. Njega, pobratime, moramo da isključimo.

— Pa vrag bi vas znao kad govorite istinu, a kad lažete. Vi uvek imate istuminu na licu.Takvi su se razgovori sve češće vodili. I pored sve opreznosti, ipak su mnogi poverovali izvesnim pričama i onda im se sutra smejao ceo puk. To nam je bila jedina razonoda. Pričali smo, razgovarali smo se i, ako ne bismo izmišljali,onda bismo ćutali, ili bismo padali u nostalgičan zanos. Jer u svima namatinjala je skrivena tuga za kućom i porodicom. Plašili smo se da to javnoizrazimo. Stariji oficiri, koji su bili izdvojeni u manjim komandama, podavali



302

su se mislima i često ih je obuzimalo pesimističko raspoloženje. Oni su stalno jadikovali i preturali stvari po sanduku, tražeći tako poneku dragu uspomenu.A mi smo pili i smejali se...

TAMO DALEKO

Gorelo je hiljadama svećica, kao treperave zvezde, u mračnoj noći. Povorkaljudi, žena, dece i vojnika išla je lagano pevajući pobožne pesme. U daljininegde, zvono je stalno odjekivalo, dok su talasi na obali šumeli. Vojnici su išligologlavi, pognute glave, šapućući molitvu i sećajući se onih srećnih dana kadasu Uskrs dočekivali kod svojih kuća. Išla je povorka kroz sela i maslinove gore, prolazila kroz logore, ostavljajući za sobom opojni miris tamjana... Na današnjidan je stradao On. Ljudi osećaju duševno raspeće i, jače nego ikad, saučestvujuu patnjama Njegovim. Oni veruju u Njega, očekujući od Njega svoj spas. Bilisu i oni na Golgoti, bili su raspinjani, pa valjda će sačekati i Vaskrs svoj...Šapuću vojnici molitvu, a zvono i dalje drhtavo ječi. Dah prolećne noćiispunjen je mirisom tamjana i izmirne.Vojnici napustiše logor i odoše za povorkom u crkvu. Bez dozvole. A niko imne bi ni zabranio. Neka se mole, i neka se nadaju... Na sam dan Uskrsa bili su ljudi postrojeni i starešine su im čestitale praznik saželjom da iduće godine dočekaju taj isti svetli praznik u slobodnoj domovini.Svakom je vojniku dato obojeno jaje, a kao predovoljstvo dobili su i vino.

I, posle toliko vremena, razleže se pesma:Višnjičica rod rodila...Od roda se salomila...Već po Uskrsu počelo se govoriti o našem skorom pokretu za Solun. Iako suljudi znali da ih onamo očekuju nove borbe, radovali su se ipak, jer će tamo biti bliže svojoj domovini. Osetiće bar vazduh sa svojih planina i videće nebo nadsvojom zemljom. A hoće i malo širine i vazduha. Na ovome ostrvu su skučeni.Gledaju neprestano u one jednolike masline i bodljikave kaktuse, i u poslednjevreme sve više tuguju za svojom kućom.

Izvršena je i reorganizacija vojske. Pridošli su nam novi oficiri i vojnici.Uspostavljeno je novo formacijsko stanje.Sasvim iznenada, jednog jutra, rano, odazvani su komandanti u štab divizije.Vidimo, pristižu i komandanti iz pešadijskih pukova. Predosećamo da se neštovažno rešava. Ali njihove odluke ne zanimaju nas mnogo, jer nismo na frontuda bismo očekivali napad.Kada se komandanti vratiše, saopštiše da se šatori odmah dižu i stvari pakuju.Potpukovnik Petar nam reče da će posle podne otpočeti ukrcavanje.



303

— Pobratime, jesi li ti naučio da plivaš? — pita Dušan Luku. — Ja jok... Šta će mi, kad je moj Isajlo odrastao pored Morave! Ako treba,uzjahaću ja njega... — I onda, pobratime, uobraziš da si parna lađa. — Kipislcauf!

— Ja, bogati, kažu... tri dana i tri noći — već se zabrinuo Dušan.U logorima je uzavrelo. Vojnici dižu šatore, pale zaostalu slamu, pakuju. Okolose iskupili Grci i tužno nas posmatraju. Poneki prilaze svojim poznanicima i pozdravljaju se.Oko podne poče da prolazi pešadija. Dugačka povorka plavih uniformi oteglase pored morske obale i zamiče za jedan rt, koji je zaišao u more. Za njimakretosmo i mi polako, zastajemo, opet nogu pred nogu. Za nama ostadoše pustimaslinjaci.Sunce je već bilo daleko poodmaklo, kada stigosmo na onaj rt, i tada ugledasmomnožinu lađa, ratnih, putničkih i teretnih. Veliki broj splavova i malih brodova prenosio je vojnike. Dosad je već hiljadama ukrcano. Iz jednog broda pokuljacrn, gust dim, dok iz odžaka drugih brodova bije treptava jara. Sa ogromnihdrednota i krstarica zjape topovske cevi... Našu pažnju privlače veliki šareni brodovi na čijem su trupu naslikani neki trougli, pravougaonici ili krugovi,obojeni bleštećim bojama. Neko objašnjava da su brodovi obojeni na taj načinzato da bi kod sumarena izazvali optičku varku, i da ovi ne bi mogli da odmerezbog toga tačno odstojanje. Ljudi sa strepnjom pomišljaju na tu neman, koja nasmože lako presresti... Sunce zalazi, a talasi šumore, kao da nas mame.Prišli smo uz obalu. Nagađamo na koju li će lađu nas odneti, pošto su pešake

raznosili na dve lađe. Malo podalje ležala je na vodi još jedna siva i ogromna,sa dva odžaka, bezbroj prozora i više spratova... I baš pred njom zaustavi se našmali brodić. Iskakali su sada vojnici, vešto i hitro se peli uza stepenice. — Čudan ti je ovaj naš svet — razmišlja potporučnik Dragiša. — Brzo sesvikne na svaku situaciju. Pre tri meseca prvi put videli su more i blenuli kao načudo. Pazi ih sada... kao da su „reponje“ na brodu odrasle.Vojnici su razmešteni po donjim prostorijama, kuda se silazilo kao u nekekatakombe, a oficiri su smešteni u kabine ovoga prekookeanskog broda.Kada je završeno ukrcavanje, onda je komandant dozvao oficire da im saopšti

gde je njihov rejon za spasavanje, u slučaju torpiljiranja broda. Bila je to lađa natri sprata. U visini svakoga sprata visili su jedan do drugoga čamci i splavovi.Svakom oficiru su dodeljena po dva čamca i jedan splav, koji su mogli da primeukupno oko trideset vojnika. A oficir je morao da obavesti svoje vojnike omestu i položaju čamaca i splava.Mornari su počeli razdavati pojase za spasavanje. Bilo je dvojakih pojaseva.Jedni su bili sastavljeni od komada plute, i kada se privežu oko grudi, ruke suonda odmaknute od tela, te izgleda kao da su se ovi ljudi spremili za tuču.



304

Drugi su bili od gume, sa kratkom cevi na prednjoj strani, u koju se duva igumeni pojas se nadima kao ona donja automobilska guma.Vojnici su već pronašli zabavu sa ovim pojasevima. Nadimaju ih što mogu višei, umesto da zavrnu zavrtanj oni ostave cev otvorenu, onda pritisnu mišicama, acev zavuku u nedra, i tako se hlade. Malo posle nastade neko pištanje na brodu,

kao da neko duva u one dečje trube. Napravili su vojnici neke klinove kao piskove, pa ih zavukli u cev, i kada pritisnu rukama o naduveni pojas, onda sečuje zvuk...Komandant naiđe. — Gospodo, to nije za smejanje. Oni će tako pokvariti pojaseve... A posle, štaće misliti ovi Francuzi o nama? Naredite odmah da prestanu sa tim.Silazeći u donje prostorije broda, Živadin gunđa: — Ja, šta će misliti o nama Francuzi... Dala im se prilika da nauče kako se od pojaseva mogu napraviti gajde.Oko devet časova počeše izvlačiti sidra i naskoro se začu šum vode. Izgledanam da se i one druge lađe kreću. Tamna silueta obale istopi se u mračnoj noći. Negde u daljini zasvetleše farovi automobila, ali odmah ih nestade. Svetlost sena brodu najednom ugasi. U početku na prežemo vid, da bismo se svikli na pomrčinu. Zvezde sada jače zasijaše. Vetar na krovu poče da duva. U daljiniugledasmo bezbroj treperavih iskrica i setismo se da je to varoš Krf. Nasuprotnoj strani, tamo preko Santi Karanta, na albanskoj obali, žmirkavo jetreperila jedna iskra... Svetlost na Krfu kao da se postepeno gasila. Zailazimosada za jedno ostrvo, koje nam najzad zakloni varoš Krf i mi utonusmo u potpun mrak.

3aplovismo pučinom...Tek sutradan videli smo da nas prate dva torpiljera. Jedno vreme idu za nama,onda projure pokraj nas, odmaknu daleko napred, pa se u širokom luku, levo idesno, vraćaju nazad. Ova patrolna služba torpiljera zanimala nas je. Vojnici su pronašli i skrivene topove na našem putničkom brodu. Nalazili su se na prednjoj i zadnjoj strani broda, pokriveni ciradama. Pokraj njih su stajala po dvaosmatrača, koji su dubrinima osmatrali levu i desnu stranu. A na vrhu katarkevisila su još dva mornara sa dogledima. Po navici, a i iz duga vremena, presamićeni preko ograde, osmatrali smo i mi pučinu.

Pred nama su plovile one druge dve lađe, na izvesnom rastojanju jedna oddruge, dok je naša bila pozadi, otprilike na sredini između njih. Vojnici su ih poceo dan gledali, pa su im i ime dali. Jednu su nazivali „Zekuša“, pošto je u onimnjenim šarama preovlađivao zeleni ton, a drugu „Šarulja“. One su stalno plovileu cikcak, a po tragovima u vodi uočismo da i naša lađa isto tako krivuda. Kažu,manja je verovatnoća pogotka od strane sumarena kada lađa neprestano menja pravac kretanja.



305

Svi su ljudi u stanju iščekivanja, jer nam opasnost neprekidno lebdi nadglavom. Svi bi želeli da su u blizini onih čamaca u slučaju opasnosti. Većinanosi stalno pojaseve za spasavanje. — Ko nosi, ne prosi — veli potporučnik Dragiša. — A posle, kada su nam ljudidali, zašto da se ja pravim Kraljević Marko prema sumarenu.

Vojnici po ceo dan tumaraju po brodu. Idu kao guske — jedan za drugim. Hteli bi sve da vide i svuda da provuku glavu. Artiljerci se sakupljaju oko onihtopova i već upoznali njihov mehanizam. Drugi, sakupljeni u grupama, pričajuo prošlim teškim danima... Na brodu ima i pešaka i artiljeraca i raznih komora,ukupno oko dve hiljade tri stotine vojnika.Tek kad je sunce zašlo, onda se smiriše i svaki nađe svoje ležište. Mnogi su poskidali i pojase, jer, vele, sumaren teško noću osmatra.Sutradan pronese se glas, kako sada nailazimo na opasnu zonu. Prolazimo oko južnog dela Grčke, gde se nalazi veliki broj sitnih ostrva, zatona, kuda sesumareni skrivaju i gde lađe najviše stradaju. Ali ona dva torpiljera su steklanaše poverenje i, začudo, mi se danas ne plašimo mnogo. Kad pomenutorpiljere, vojnici vele: „dva pobratima“, i kad onako dugački i vitki projure pored naših lađa, dižući čitava brda od vode, vojnici im tapšu i mašu rukama.Danas je čak i poručnik Protić skinuo pojas, i veli: — Dok su pored nas ona „dva pobratima“, nemam čega da se plašim.Ali u jedno vreme naši „pobratimi“ izgubiše se prema pučini i svi se ljudinajednom uozbiljiše. Jedan stari kapetan iz neke komore protestuje: — O, brate, brate... Ovi malo vode računa o nama. Eto, sad smo potpuno sami.A onaj svakoga časa može da iskoči iz vode.

Živadin me gurnu. — Vidi ćemeraša!... Jednom nogom u grobu, a niko se nije više uplašio odnjega. — Kaplarske pare taj ima — dodaje Kosta „Turčin“.u neko doba tek ugledasmo u daljini siluete naših torpiljera. Opet svi oživeše. U pravcu u kojem smo se kretali vidimo dimove, i uskoro raspoznajemo čitavueskadru ratnih brodova. Odoše nekud desno. Odnekuda naiđe jedan mali brodić,onda još jedan torpiljer... U daljini s leve strane naziremo obalu zastrvenusivkastom izmaglicom dana. Nagađamo da li smo već zaokrenuli oko južnog

dela Grčke. — Po čemu znate? — pita jedan stari poručnik iz komore. — Pa evo — poče Dušan da objašnjava — mi sada idemo dole, naniže, kaGrčkoj. Čim lađa zaokrene gore ka Solunu onda nastaje uzbrdo, i onda već teže plovi. Je l’ tako, pobratime?Mi se prigušeno smejemo i okrećemo glavu. — Eh, jedva jednom pronađoše žrtvu! — veli smejući se Dragiša.



306

Dan je sparan, a sunce kao da pali. Onaj dosadni odblesak sunčev odvraća namod pogleda čitavu jednu stranu pučine. Hladovita mesta su posednuta, a ukabinama je zapara. Ljudima je skrenuta pažnja da štede vodu, ali mi smo poceo dan žedni. Vojnici neprestano promiču sa čuturicama.Ručak i večera deli se tačno u određeno vreme. Obično po večeri silazimo u

kabine. Naša je kabina duboko u utrobi broda, i čujemo jasno svaki udar mašine. Dok ne zaspimo hladimo se pomoću naših pojaseva.Sutradan nam rekoše da sada nailazimo u Solunski zaliv. Opasnosti više nema.Mornari prikupljaju već pojaseve za spasavanje. Jedna pešačka muzika poče dasvira. Svi smo bili na krovu... u daljini vidimo veliki broj lađa i kroz dim odratnih brodova naziremo varoš. Naiđosmo na ogroman niz limenih buradi, ispodkojih je visila mreža, koja treba da spreči prilaz sumarenima u pristanište. Jednašalupa razvrati izvestan broj, i mi prođosmo kao kroz kapiju. Za nama se mrežaopet zatvori.Sada smo tek sigurni, i ljudi odahnuše. Nalazili smo se pred Solunom.U daljini, pred nama, naziru se kroz plavkastu izmaglicu dana Moglenske planine. Tamo daleko... Tamo je zemlja naša, život naš...



307

KAPIJA SLOBODE



308

SOLUN

Sunce je pritislo svojim vrelim dahom, a siva usparina izmešana sa prašinomispunila vazduh. Huka automobilskih motora i jeka sirena slivali se u

jednostavan ustreptali šum i zamah velikog ratnog pristaništa. Ogromne parnedizalice, kao kakva šuma kiparisa, škripale, pomerale se, spuštale i dizale se,izvlačeći iz utrobe brodova sanduke sa municijom, topove, kare, konje iraznovrsnu drugu ubojnu spremu. Stotinama teških automobila čekalo je naobali i razvlačilo materijal na sve strane... Solunsko pristanište podsećalo je naogromnu čeljust, koja nezajažljivo guta predmete ubacivane iz svih krajevasveta. Videle se i barake, čitave naseobine drvenih kuća, a zidale se i novezgrade, kao da se tu pripremalo neko boravilište za večita vremena.Ljudi različitih uzrasta i čudnih izraza, svi preplanuli, unezvereni i užurbani, promicali su u raznim pravcima i dovikivali na mnogo jezika. Bili su tu maliAnamiti, sa okruglim šeširima i sitnim podrugljivim očima. Visoki Englezi sakolonijalnim kaskama na glavi i večitom lulom. Zdepasti, ali okretni, Francuzi,raspoloženi uvek za prepirku i pesmu. Snažni Indusi, sa čalmom oko glave.Škotlanđani, u šarenim i kratkim suknjicama. Senegalci sa licem crnim kao noć. Neke kolonijalne trupe sa širokim čakširama, a još uz njih i razne protuvegrčke, koje, zadivljene i zabezeknute, posmatraju zemaljsku silu. Bilo je čak izarobljenih Bugara i Nemaca. Evo sada i nas Srba!... Kao da je ovde zbornomesto nacija, pa su svi zapeli ubrzanim tempom da izgrade novi svet.

Takav je bio Solun aprila meseca hiljadu devetsto šesnaeste godine.Lađe su prilazile sa svih strana da nas prihvate. Kako smo stupili na obalu,zapahnuo nas topal talas. Francuzi nas očekivali i po grupama vodili u kupatilo,koje odjednom može da primi dve stotine vojnika. Na drumu, posle kupanja, obrazovala se dugačka kolona. Okolo nas su kovitlalioblaci prašine, a sunce je žarilo u teme. Nigde drveta, nigde zaklona.Išli smo ulicama Soluna gledajući zadivljeno u vile sa spuštenim kapcima, kojesu skrivale pritajeni hlad. Tramvaji su zastajali. Grci nas posmatrali radoznalo, i pomalo čudeći se, kao da ne veruju da smo mi ona ista vojska čiji su izgladneli i

podrpani delovi došli u Solun pre nekoliko meseci. Vojnici su maršovali ukoloni dvojnih redova i oštar udar potkovanih cokula odjekivao je složno. Tek izvan varoši pošli smo „voljnim“ korakom.Vazduh se pritajio. Iz zemlje drhće treptava jara. Na ljudima puna ratna sprema,i sa njih kaplju graške znoja. Mnoge od njih žulje cokule, te naramkuju... Nekadsmo zavideli Nemcima na njihovoj spremi, dok su naši išli u iscepanimopancima i bosi. A sada imaju sve to, i još više. Ali na ovoj vrućini prilepio imse ranac za leđa, kao zažarena crepulja. Od zamora i nesnosne toplote svima se



309

lice nekako oteglo, a oči postale izbečene, kao u riba izbačenih na vreo pesak.Pešaci već lakše idu. Ali artiljerci nabadaju zemlju, kao da gaze po blatu.Dugo smo maršovali. Tek pred veče stigosmo u jedno malo selo, pokrivenodebelim slojem prašine. Sa leve strane puta izdizala se blaga, široka padina i pukovi su okretali na tu stranu.

Nađosmo i mi svoje mesto. I do mraka ljudi podigoše šatore.Opet je počeo logorski život, ali pod vrelim zracima sunca. Kako se ono pojaviiza brega, zatreperi jara, a oblaci prašine iza teških automobila razastiru se nasve strane.Komandanti su izmišljali kojekakve poslove u bivaku. Ali badava, bilo je sve todosadno. Vojnici nikako nisu mogli da shvate zašto ih sada teramo da previjajutelo napred i nazad.Kapetan Dušan bunio se jednoga dana: — Molim te, ostavi... Onaj moj Milisav celoga rata dizao lafet od dvesta kila, pa sad treba da mlatra rukama. — Kipislcauf!... Sad smo gimnastičko društvo — veli Luka.Potporučnik Toplica, koji je sad prvi put došao u naš puk, naže se premaDragiši i tiho zapita: — Reci mi, molim te, šta mu to znači ono „Kipi-sclauf“?Dragiša se nasmeja. — Jedva smo i mi doznali. Dok smo bili još u Srbiji, zarobe pešaci jednogadana nekoliko Nemaca. Dovedu ih u našu blizinu. Među Nemce umeša se injegov posilni Isajlo, koji po temperamentu liči mnogo na svoga gazdu. Isajlo,ili kako ga Luka zove iz milošte: Isak, Isa, zabio šajkaču na potiljak, a ruke

stavio na leđa, zinuo i važno klima glavom, kao da razume ono što mu Nemcigovore. Kada su zarobljenike odveli, pitamo ga u šali, o čemu su razgovarali. AIsak važno odgovori: „Kažu kipislcauf“. Niko od nas nije umeo da rastumači tureč, te počesmo da mu se smejemo, i da ga diramo. Luka naročito. Otada kadgod Isak nešto pogreši, Luka mu dobaci: E, moj kipislcauf“. Ili: dede ti,„kipislcauf“, dok mu to nije prešlo u naviku, i postalo uzrečica.U podne je žega neizdržljiva. — Iz mene ne izlazi više ni znoj — žali se potporučnik Vojin. — Dođe mi dazinem, pa da dahćem kao pas.

— More, vrućinu ću još i da podnesem... Ali, čini mi se poludeću od ovih muva — veli Luka, mašući neprestano rukama oko lica. Ne čujemo vesti ni s koje strane. Novine ne primamo. Komordžije se u novojsredini nisu još snašle. Temperatura u hladu iznosi 45° Celzijusovih. Okolo naskao da je sve sprženo. Svemu se ovome nismo nadali, i zažalismo za onimmaslinama na Krfu.Izležavamo se besposleni, kao gušteri na suncu. Usled nedostatka važnijih vesti, preuveličavamo sitne događaje iz bivaka, da bismo bar nečim zabavili svoj duh.



310

Jedno prepodne sedimo ispod šatora, na kojem smo zadigli krila sa strane, kadLuki priđe jedan od posilnih i predade mu parče hartije. Nagosmo se da vidimo. Nečitkim rukopisom pisalo je:Gospodin poručnik Molim ve ki Boga, da me smenite od posilnu službu i uputite gde god bilo samo

da nisam više posilni.Isajlo Aranđelovićredov artiljerac Nasmejasmo se grohotom. Luka, čisto zbunjen, okrete hartiju na drugu stranu. — Slušaj, pobratime — veli šeretski Dušan ja mislim, to je prvi slučaj otkadvojska na svetu postoji, da jedan posilni podnosi pismenu ostavku svomeoficiru. — Ah, oca mu njegovog! — promrmlja Luka. Onda viknu: — Gde je on?Iz šatora pomoli se Isajlo.Luka zatrese onom hartijom i pogleda strogo Isajla, kao da ga pita: šta je ovo.Isajlo je očekivao pitanje i pripravan odgovori: — Gospodine poručniče, molim vas da me smenite i uputite gde bilo. — A što, rode moj? — pita jetko Luka. — Bogami, gospodin poručnik. Iskočiše mi oči na ovoj žeravici kuvajući kavu po ceo dan. — A... to li je. E, kad je tako, Iso, reponjo iz Lapova, onda idi da mi skuvaš još jednu kavu. Ali dobro da je ukuvaš, inače ćeš nanovo.Po bivaku se proneo glas o pismenoj ostavci posilnoga poručnika Luke. I svisad dolaze da dirnu Luku. A on naručuje kave, da bi tako kaznio svoga

posilnog.Ali sledećeg jutra, Isajla nestalo iz bivaka. Traže ga na sve strane. Njega nigdenema. Po podne, neki vojnici, vraćajući se iz Soluna, rekoše da su videli Isajla uvaroši gde sedi pred jednom gostionicom, zavaljen na stolici, i pije kavu.Da bi izbegao zadirkivanje, Luka otišao u trupnu komoru. Pronašli su ga i tamo. — A ti, pobratime, došao si ovde na „majalos“? — pita ga Dušan. — Kipislcauf! — odgovara mrzovoljno Luka. — Šteta!... A mi pošli kod tebe na kavu. — Zbog velike vrućine prestao je da pije kavu — dobaci Živadin.

Tek pred veče ugledasmo Isajla, gde se vraća iz varoši, sav znojav i prašnjav.Kad ga ugleda, Luka kao udaren električnom strujom, podskoči. — Ovam’! — manu mu prstom.Isajlo priđe pognute glave i natmuren. — Gospodin posilni bio je u varoši? — Jesam, gospodine poručniče. — A jesi li imao dozvolu? — Nisam...



311

— A jesi li pitao koga? — i Luka mu se približi. — Gospodine poručniče, pitao sam svoju stražnjicu... — Šta kažeš? — grmnu Luka. — Pitao sam stražnjicu da li može da izdrži dvajest pet batina. Ona mi kazalada može. I ja odo...

Šamar puče preko njegovog lica, da se Isajlo zanese. — A sad marš tamo, pa mi skuvaj kavu.Vraća se malo posle Isajlo sa šoljicom, koju stavi na stočić pred Lukom. — Nja... Hoće čovek u Solun... Ženske... — Ne pada mi to na pamet, očiju mi. Nego, gospodin poručnik, kako dođosmoovde, i vido one planine, e, nešto me steže ovdenak — on pokaza na grudi igotovo se zagrcnu.Luka ga pogleda ispitivački i ublaženim tonom zapita: — A šta si video u Solunu? — Video sam... video, na stanici, naše mašine, i vagone, gde piše: „Srpskadržavna železnica“ — i iz očiju mu potekoše suze.I Luki se oči ovlažiše. On šmrknu i brzo zapali cigaretu. — A-ha... Ovaj... drugi put nemoj tako da radiš — savetuje ga blago. — Zaštokao nesrećnik neki ideš bez para? Pitaj... Daću ti novac, pa da kreneš kao čovek.Hajd’ sad, idi!...

HILI

Solun je prilično daleko, te nam je već dosadno u bivaku.Jednoga dana uneše malo svežine u naš monotoni život Engleskinje iz jednekanadske bolnice, koje su navratile da posete naš puk.Od nas niko nije govorio engleski, a Englezi su natucali nešto malo francuski.Poručnik Protić se smeška i veli: — Oni se izražavaju francuski kao čovek koji je ranjen u glavu, pa se posletoliko vremena priseća i postavlja nakaradne pojmove.Potporučnik Dragiša dodaje: — Francuski jezik je melodičan. Ako bismo hteli da nekako i materijalno

izložimo, francuski je kao lepo ukrašena torta. Ali kad Englez počne da govorifrancuski, e to je kao kad bi neko stao zabadati prste u onu tortu. — Jaoj, makar i to. Pogledaj, molim te, onu plavušu! — drhti potporučnik Živadin. — Ne dajte mi, braćo, da priđem uz nju... Zaboraviću se.I naših dvadeset i nekoliko godina, siroVih i uzdržljivih, pratilo je čežnjivosvaki pokret mlade Engleskinje. — Dže herez! — objašnjava ona — pars k dž si.. dž... si — i ona pokazuje prstom u zemlju, hoteći da kaže, kako je srećna što je ovde, među nama.



312

Vidi joj zube, vidi zube! — veli Živadin. — Bre, Dragiša, ništa ne znaš. Oname podseća na san letnje noći, pa makar zabadala prste u onu tvoju tortu.Ona nas gleda upitno, jer vidi kako se mi diskretno smeškamo. Dragiša jojobjašnjava, da bi nas izvukao. — Monѕіeur dіt, ѕ’іl était malade, іl ѕeraіt heureux d’êtge ѕoіgné par vouѕ.

— O No... no... malade — i ona odrečno maše rukom. — Gran... grand... bunѕapté.Živadin se pravi usiljeno ozbiljan, pa veli: — Šta ti mene praviš bolesnim. Vidiš, ženska želi da sam zdrav. — Onda počeon da natuca francuski: — Je ѕuіѕ en bonne ѕanté et... et... „feѕt“. — O jes, o jes...Posilni na velikim poslužavnicima prinose rashlađeno vino. Kucamo se čašama. — A la votre ѕapté! — zape Živadin i nakrenu čašu.Engleskinja ispi do pola čaše. Potporučnik Toplica zacenuo se od smeha naŽivadinovo znanje francuskog jezika. — Ala se „ritaš“ francuski! — dobacuje mu Toplica. — Excuѕez — poče Dragiša. — Comment vouѕ appelez vouѕ? — O jes — i ona izgovori nešto, da smo mi razumeli „Hili“. — Hili! — ponavlja Živadin kao u zanosu. — Trepni malo i ujedi se za usnicu — dira ga Toplica — neka to vidi ženska. — Bojim se da ne budeš ljubomoran... — More, ljudi budite ozbiljni! — nervira se Dragiša. — Šta ona zna o čemu mi govorimo! — odgovara ozbiljno Toplica. Ona samo

vidi da je Živadinu odebljao jezik. Naiđe baš tada potpukovnik Petar, donese kolača u tanjiru i stavi ih predEngleskinju. — Mercі, mercі — zahvaljuje ona. — Quand leѕ meѕѕіeurѕ ne ѕe ѕoucіent paѕ de vouѕ — dira nas potpukovnik Petar. — O jes, o jes! — odgovara Hili, ne razumevajući očigledno smisao njegovihreči. — Pazite, dživdžani, nemojte se brukati! — dobaci nam potpukovnik Petar i

ode.Ih, ništa od tebe! obrati se Toplica Živadinu. — Trepćeš kao svraka, a ne umešda uslužiš damu, nego mora komandant da dođe. — Kolači su bili iza mojih leđa, te ih nisam video. A gde ti bleneš? — odgovarasasvim ozbiljNo Živadin.Muzika zasvira jedno kolo. Među naše umešali se Englezi i Engleskinje. — S’іl vouѕ plaіt? — klanja se Živadin pred Hili.Dragiša uhvati drugu ruku Engleskinje.



313

— Drž’ desno! — dobacuje Toplica.Ali u igri Engleskinja ide na jednu stranu, a Živadin na drugu.Toplica govori da bi Živadin čuo: — Ama ženska lepo igra nego on pijan i kvari.Živadin se u igri zanese i uzviknu:

— Primi! — i namerno zgazi Toplicu na nogu. — Ah, stoko, platićeš mi za ovo.Posle igre Živadin priča kako Engleskinja ima meku i toplu ruku. Moli Dragišuda joj na neki način dostavi, koliko mu se ona dopada.Bre, što si čudan!... Zar ne vidiš koliko je i on užagrio očima kao mačor — veliToplica Živadinu. — Nije valjda lud. Nego ti si pijan, te ne vidiš.Da bi izbegao ovaj neugodan razgovor, Dragiša se obrati Engleskinji: — Eѕt se qu’іl u a longtempѕ, que vouѕ êtez іcі? — Oh, yeѕ... troiѕ... moen...Englezi se neki napili, i počeli svoju pesmu:Its e long vej tu Tipereri...I muzika zasvira. Luka stao iza bubnja pa udara iz sve snage. Kapetan Boradiriguje. Kapetan Vojko se zacrveneo u licu, smeje se glasno i ispija naiskap sa jednim Englezom. A major Panta okupio oko sebe četiri starije Engleskinje inešto im objašnjava. Kosta „Turčin“ već pijan, ali je još toliko svestan da su tukomandanti i klati se sam u jednom uglu.Onda pukovski sveštenik i novi veterinar puka zapevaše.Ta zar je morala doćta tužna nesrećna noć!...

Major Panta prevodi Englezima, koji paze da ne propuste nijednu reč. Neki čak i beleže. Onda traže da se pesma još jednom ponovi. Kao da je pušten sa nekeopruge, zalete se Kosta i razdra se iz sveg glasa:Tamo, tamo daleko...Komandant ga samo strogo pogleda i kao da ga preseče. Kosta najednomumuknu.Toplica se smeje i veli: — E ne da mu se. A on htede malo oduške! — pa se obrati Kosti: — Druže,hodi ovamo!

— Ama šta će ti, zar ne vidiš da je pijan! — ljuti se Dragiša. — Njihovi su pijani još više...Kosta prilazi polako, natmuren. Hili ga sa interesovanjem posmatra i smeje se, pokazujući svoje bele zube. — Predstavi se, predstavi — tera ga Toplica. — Ne gutam... ja... ovaj. Jok! — i Kosta zabaci kapu na teme, zavali glavu,zažmire, a rukama se odupre o sto. Onda zapeva promuklim glasom, ali tiho, daga ne čuje komandant.



314

Mila majko podigni me malko...Zaćuta za trenutak, i opusti glavu. Zatim najednom diže ruke uvis i poče iz svegglasa:Da ja vidim Jovine svatove... — A do vraga! — lupi se Dragiša po potiljku. — Jesam li ti kazao? — obrati se

Toplici. — To mu je sve što ima od života. Pusti ga! — Tgèѕ žantil — dodaje Hili i netremice posmatra Kostu.Ali Kosta zaćuta i zagleda se negde kroz granje. Zatim se diže i teturajući seiziđe iz venjaka. Onda pođe pozadi i tek tada ugledasmo i mi jednog Englezagde povraća. — Oh, mister Džim! — uzviknu Hili i poče glasno da se smeje i pljeskarukama.Taj mister Džim nije nas zanimao toliko koliko mladalačko ushićenje sočneEngleskinje. Živadin je pratio svaki pokret njen i zanesen njenom lepotom kaomagnetom privučen, približi joj se.Opet se umeša Dragiša. — Sі vouѕ voulіez voіr notre bіvouac?Tgéѕ... tgéѕ... — govorila je kroza stisnute zube mučeći se da pogodi reč „rado“.Diže se, pa i ne gledajući Živadina pođe sa Dragišom. — Ovaj baš revnosno izigrava našu savest! — ljutnu se Toplica. — Posilni! — viknu Živadin. — Daj vino.Toplica ga kao teši, i pomalo podbada: — E, nije vajde, imaš ukusa...

Živadin popi naiskap čašu. Njegove plave OČI su gotovo pobelele a lice se o pustilo. Gleda škiljavim očima za Engleskinjom i veli: — E sunce joj njeno, kao da su je dva boga pravili, a treći nadžiravao! — i lupi pesnicom o sto.Pred veče su stigli automobili da vrate Engleze. Pijane smo uneli u jedan auto.Muzika je treštala. Dugo su nam Engleskinje mahale rukama.Ostadosmo opet sami na onoj prljuši.Luka se okrete svome posilnome: — Iso, skuvaj mi jednu gorču kavu!

SAD SMO OPET VOJSKA

Naše šale prekratilo je naređenje da se svi moramo pelcovati nekim serumom,koji štiti od raznih bolesti.Došli lekari. Puk postrojen i onda smo prilazili redom. Lekari su zabadali dostaduboko iglu u levu mišicu. Reakcija se odmah osećala. Na mestu uboda javljao



315

se crven krug. Bolovi su postajali sve jači. Ruka ljudi bivala je sva drvena i kaoda je paralizovana, nisu se mogli njom služiti. U toku noći kod mnogih jeskočila i temperatura. Neki su dobili i nesvesticu.Sutradan bilo je najteže. Sunce pripeklo. U nekih se temperatura popela do 40stepeni. Ima ih koji jauču naglas i iz šatora se razlegalo: „Jaoj, doktore, gde si

da te sad vidim!“Trećeg dana osetili smo se bolje.Lekar je došao da nas obiđe. — Doktore, bilo je sad i nikad više! Ako vas vidim još koji put sa iglom, vadimrevolver — kaže Kosta „Turčin“. — Malo nam je žeravice spolja, nego još i vi dođoste da potpaljujete vatruiznutra! — dobacuje Vojin.Oni koji se vraćaju iz Soluna govore da pristižu topovi i konji za našuartiljeriju. Iako će nam sve to zadati više posla, ipak bismo želeli da se jednogadana osetimo kao prava vojska. Istina, naša skorašnja prošlost je toliko bolna imučna da nam više i ne pada na pamet da ćemo pod borbom ulaziti u svojuzemlju. Za vojnike bi ti topovi bili više kao neke igračke, koje treba da ih podsete na nekadašnje dane slave i tuge. A konji su bili potrebni da odmenevojnike u nošenju tereta, a nama oficirima kao razonoda, da ne idemo peške.Iznenadili smo se jednoga dana kada stiže naređenje iz puka. U rubrici pod„zanimanjem“ pisalo je:„Obuka na topovima — teorno i praktično.“ — Je li, Veljo? — pita kapetan Vojko komandira šeste baterije. — Hoćeš li tisutra da pozajmiš onu tvoju saku, da nam „izigrava“ top?

— I ja sam se čudio. Ali pitao sam dole u puku, i oni mi rekoše da će sutra doći jedna francuska poljska baterija.Rano izjutra u naš bivak uđe ta baterija. Koni snažni, veliki. Topovi novi, sjajni.Vojnici se okupili i posmatraju. Kao da svaki gleda sebe na mestu nekog vozaraili poslužioca. — Hajde, šta se kupite! — naređuje dežurni oficir. — Gospodine poručniče, dosta su i nas posmatrali, pa da vidimo i mi malodruge.Obuka je počela po baterijama, na novom francuskom topu model 1912.

Vojnici su odmah shvatili sklop i funkciju novoga topa. Pola časa docnije, onisu brzo radili mehanizmom njegovim i nišanskim spravama kao da su pored tihoruđa bili od početka rata. Obično posle časa ostajali su sami kod topova, sakojih su skidali pojedine delove, opet ih nameštali, rasklapali zatvarač, onda ga ponovo sklapali. Uvideli su odmah razliku između novog i onog starog topa.Francuski oficir, koji je trebalo da bude kao neki instruktor našim vojnicima, nemože da se načudi kako to oni brzo razumeju, kad su inače seljaci. Pošto našiobjašnjavaju na srpskom, a on naš jezik ne razume, njemu se sve čini da ta



316

objašnjenja nisu dovoljno stručna, kad ih i prosti redovi kao od šale shvataju.Prišao je potpukovniku Petru i zamolio ga da na jednom topu rade francuski, ana drugom naši vojnici. On će komandovati na francuskom a jedan od našihoficira prevodiće njegovu komandu na srpski, za naše vojnike. — Pazite, da nas ne obrukate! — savetuje svoje vojnike kapetan Vojko.

Vojnicima je pokazana nišanska tačka. Onda je naznačen cilj. Posle dobivenihostalih elemenata, oba topa, kao pod konac, bila su upravljena u pravcu cilja.Izmenjeno je još nekoliko komandi. Naši ni za sekund nisu izostali izaFrancuza. — To je interesantno! — veli francuski oficir. — Nisam znao da vaš narod imatoliko smisla za tako preciznu tehniku. A to je znak njegove visoke, prirodneinteligencije.Posle topovske obuke skidamo bluze, jer je nemogućno više izdržati. Naša telasu uvek vlažna. Jednoga dana htedosmo da izgorimo. Od vatre na kojoj sekuvao ručak, potpali se suva trava i buknu kao barut. Vojnici su morali dakopaju rovove, da bi ogradili vatru, ili da gaze čizmama, ne bi li je ugasili. Nasvima stranama videle su se crne mrlje od izgorele trave.Sa zalaskom sunca toplota nešto malo popušta. Ali sa spuštanjem noći, nastajunove nevolje. Rojevi nekih sitnih jedva vidljivih komaraca naleću na nas, te sunam i lice i ruke pokriveni crvenim pegama, kao da bolujemo od boginja.Jednoga dana juna meseca stiže naređenje da se upute vojnici za prijem stoke.Bivak je najednom oživeo. Stigli su već i automobili, kojima se prevlači hrana.Komandiri izdvajaju vozare koji zatežu debeo konopac — „poljskukonjušnicu“, gde će privezati konje.

Rano izjutra kretosmo. Dođosmo u blizinu Soluna na jedno ogromno polje kojese crnelo od množine konja, kao na nekom predratnom vašaru. Dočekali nasFrancuzi. Po nekim spiskovima pronađoše naš puk, gde je zabeleženo brojnostanje stoke za svaki štab, za svaku bateriju. Konji su već bili izdvojeni, a sadasu ih samo odbrojavali, vojnici odmah odvezivali i izvodili na put. Sve pokratkom postupku. — Treba li šta da potpišemo? — pitamo Francuza. — Ništa, vaša država potpisala je „blanko“ unapred. Na drumu se otegla dugačka kolona.

Krenuli smo odmah u bivak. Vojnici već pojahali gole konje. Veli mi Luka: — Pazi, ala se ućustečili, kao da je svaki od njih Napoleon! — Vala, gospodine poručniče, ne žalim da timarim, samo da ne idem peške — kaže jedan vozar.Vojnici iz okolnih logora istrčavaju na put da vide. I oni se raduju. Svi su kao preporođeni.



317

U bivaku prilaze poslužioci i tapšu konje. Ne osećaju se više potišteni, jer uviđaju da mi sada postajemo organizovani, i da ima nekog ko se stara i onama. — Eh, da hoće još samo ovako da „ni prezentiraju zemlju“ — kaže jedan poslužilac.

Začu se opet onaj stari uzvik: — Primi!... Kod konja! — Ama oni samo „vrancuski“ govore! — dobacuju poslužioci. Na drugom kraju njaču mazge brdskog puka. Vojnici ih sa izvesnimnepoverenjem gledaju, jer sada prvi put upravljaju njima. Sve im se čini da suuniženi, jer one mnogo podsećaju na magarce. I zato brđani ljubomorno pogledaju na poljski divizion, gde ržu konji. Zagledaju mazge i razgovaraju: — Pazi, slavu joj njenu, pravi „kinez“. — Ali otkuda im ’voliki magarci! — A kažu nosi ka mečka. — Vidi molim te, odostrag kao konj, a odnapred kao magarac!...Mazgovoci nikako da se pomire sa svojom novom ulogom. Pogledaju mrkomazge, a ako neka digne glavu i počne da njače, mazgovodac je lupi pesnicom po njušci, i psovka mu iz srca izleti.Automobilom su dovezli jahaći i zaprežni pribor. Posle nekoliko dana naređeno je da se uputezaprege za prijem topova.I zatakaraše nanovo topovi i kare. Poslužioci su razgledali mehanizam topova inišanskih sprava, znalački i stručno.

— Sad smo opet vojska! — govorio je ponosno jedan poslužilac.Polje je oživelo od rada. Na jednoj strani se izvodila obuka jahanja, na drugojmazgovoci brdskog puka manevrovali, posluga radila na topovima... Kolaodlazila i vraćala se natovarena hranom.Sva ona rasplinuta osećanja, koja su dosad ljude činila ravnodušnim kao da sukanalisana ovim oštrim komandama. Vojnici su postali okretniji, hitriji.Govori se već i o frontu. Nagađa se dan polaska. Ali niko nema jasnu predstavuo budućim položajima, niti ima kakvu ideju o predstojećim događajima. Željaza kućom je snažna. Ali svaki radije zamišlja miran povratak, te su zato ljudi

radosni kada se kaže da ćemo uskoro krenuti.Iz dana u dan osećamo kako se bliži odsutan čas. — Ovi se baš ne šale! — šapnu mi Vojin, kada smo išli da posmatramo gađanje jedne rovovske baterije.Mali, neugledni, sa kratkom cevi, koja se puni s prednje strane, ti su topovi preličili na nekakve prangije. Neki su se oficiri počeli šaliti na njihov račun.Ali kad su zavukli čep od bombe u cev i top potpalili, ogromna bomba izlete,izvi se u visinu i, njihajući se polete prvo brzo pa onda sve sporije, dok se ne



318

izokrenu i vratolomnom brzinom krete naniže. Strahovita eksplozija se prolomi.Crni oblak dima pokulja, klupčajući se, a potom se razvuče u tamnu, neprozirnucrnu masu, koja obavi ceo jedan breg.Posmatrali smo zanemeli. U našoj svesti pojavi se vizija bojišta, mrtvih,ranjenih. I jedna misao, koja je dotle podsvesno tinjala, pod uticajem ovoga

pucnja izlete sa naših usana kao krik: zar opet!...

POKRET

Bilo je to jula meseca, hiljadu devetsto šesnaeste godine, kada je stigla zapovestza pokret. Naređeno je da krenemo u četiri časa posle podne, da bi se izbeglavelika toplota koja je prosto pržila.Vojnici su već dizali šatore, slamu su palili. Ordonansi su jurili na sve strane.Sa lica umornih ljudi kapao je znoj. A na vojnicima puna ratna sprema.Odnekud navalili i rojevi muva... Vozari privodili zaprege. Osedlani konjičekali.U susednom logoru pešadijska truba zasvira „zbor“. Guste kolone pešaka postrojavaju se. Negde njaču mazge i bruji žagor.Komandanti su pojahali. Razleže se komanda „mirno“. Ljudi zanemeše. Čuo sesamo topot konja. Komandant se zaustavi prema sredini puka. Ukočena bronzana lica ljudi su odudarala prema sivim topovima. Šlemovi na glavamasvetlucali.Komandant reče:

— Vojnici!... Baš onda, kada je neprijatelj verovao da je uništena srpska vojska,rađa se nova, još snažnija i silnija armija... I neka kroz šume i dubrave odjeknenaš poklič, i neka zadrhti carevina pod našim naletom... Vojnici!... Nezaboravite da vas zovu deca vaša, da vapiju vaše žene i sestre, da vas preklinjuza pomoć iznureni roditelji vaši... Mi krećemo na daleki put za svoju zemlju. Ineka to bude put naše slave, koji će ukrasiti istoriju slavnim delima vašim... — Zdesna u topovsku kolonu.I poče da se odmotava dugačka povorka...Po nekoj čudnoj slučajnosti, krenuli smo isto ovako pre dve godine, jula

meseca.Gledajući marševski poredak, čija će slika sigurno ostati nezaboravna, prednašim su se očima ređali događaji iz nedavne prošlosti. Opet je počinjala staraistorija sa novim početkom. Dugi marševi, spavanje na konju, u blatu, na kiši isnegu, često nespavanje po nekoliko dana. Glad, žeđ, zima, opasnosti borbe,grmljavina topova. Sve se to već jednom zbilo u punoj strahoti, i ostaviloneizgladivu i tešku uspomenu.



319

Na vojnicima se opaža uzdržanost. Umesto da se raduju što se približuju svojojzemlji, bili su nemi i hladni. Ratno iskustvo ih je tome naučilo. Oni su na sebiosetili prevrtljivost ratne sreće. Znaju dobro kako u ratu vrlo lako i brzo sve propada, čak i onda kada se najbolje zamislilo, kada se najbolje spremilo. Zatose sada ne čuje ni pesma, ni šala. Ali na licima njihovim ne vidi se ni trag od

kakvog straha. Idu stegnuta srca, pribrani.Pred veče smo stigli u Solun. Bila je nedelja. Negde napred zakrčen put, tezastadosmo nasred glavne ulice. Poslovni svet je promicao i ne gledajući nas.Besposličari su zijali tupo u konje i topove. Mladi parovi su veselo ćeretali.Svaki po svom poslu. Mi u smrt, oni na veselje.Potporučnik Dragiša ljuti se na Grke, i veli: — Ama biti Grk, to već nije nacija, nego unosna pro-fesija.Teška prašina obavila zemlju, kao da smo u nekoj pušnici. Od nekoje stranedopire miris pečenih semenki. Pred Belom kulom svira muzika i sve živo ispija pivo. Saobraćaj zakrčen i publika nas s negodovanjem posmatra što smo za prečili put. Zastadosmo opet, i sad baš pred glavnim hotelom. Sijalice suupaljene i naša teška ratna sprema čini suprotnost prema dekoltovanimhaljinama dama i onim utegnutim grčkim oficirima, koji sede za stolovima. Sastola se diže jedan engleski oficir i prinese mi čašu piva. — Camarade, pour bon voyage.Zahvalio sam se i srdačno se pozdravismo.Prišli su još neki naši oficiri na konjima i zvali momka da im prinese pivo. Ovajmoj Englez uze iz momkovih ruku tablu sa nekoliko punih čaša, i poče služitisve redom. To su uradili i francuski oficiri, služeći pivom i vojnike. Ali negde

napred odjeknu tutanj topova. Naskoro smo krenuli i mi, i zamakli u nekemračne ulice, odakle iziđosmo na otvoreno pole.Pokraj puta naziremo šatore i vojnike. Ali nisu naši. Zatim neke barake,magacine, bolnice... Iz jednog logora dopiru zvuci muzike. Još jedna svetiljkaukraj puta i onda zakoračismo u pusto i mračno polje. Prašina štipa za oči i lice. Nova sedla škripe pod nama.Jahalo je nas nekoliko oficira u grupi. Valjda što je noć pa ne vidimo okolinu, ai što nam je vreme dugo, te se pričaju uspomene iz Soluna. — More da vidite šta se meni desilo! — pričao je Kosta „Turčin“. — Baš sad, u

prošlu nedelju, dođem ja u Solun. Pred Beas-kulom sretnem jednog mog poznanika, pešaka, i pitam ga, ima li šta „onako“... — Šta uvijaš, „onako“, „ovako“. Kaži: pitao si za ženske! — dira ga Živadin. — Nemoj da me prekidaš. Ja pričam verno kako sam razgovarao sa čovekom...Znaš, a on meni kaže: „Ama baš i ja to tražim.“ Vrlo dobro! I tako ti pođemozajedno.Lutali smo dugo, dok jedva pronađosmo tu ulicu, za koju su mi rekli da se unjoj nalazi taj „pansion“. Na samom početku te ulice ispade pred nas jedan Grk:



320

„Monsije... bono... cisto!“ Aha... tu smo. Na pravom smo putu. On napred, miza njim. Beše to neka kuća na spratu, sa navučenim kapcima, sva mračna. Ni uhodniku čak ne beše osvetljena. Kresnem električnu lampu i uspesmo se gore.Kroz zatvorena vrata čujem neki žagor. Grk zazvoni... Kad smo ulazili ugledahneke individue. Onaj mi pešak dobaci: „Budi oprezan!“ Ja se nasmejah. Ko

nama šta može. Gorih razbojnika i apaša od nas nema. Mogu samo oni nas dase plaše, a ne mi njih.Bilo je tu Francuza, Engleza, crnaca, pa čak i jedan naš potporučnik pijan, aneka ženska mu sedi na krilu.Odmah nam priđoše dve... „Kapele“... „Groblje!“„Kalisperos“ — reče jedna.„Tipota“ — veli onaj moj drug, pešak. — Avrio! — dobacih, ne bi li im stavio do znanja da idu.One su razumele. Pogledaše nas samo preko ramena i odoše. Baš dobro, pomislih.Obazreo sam se da vidim ima li još koja slobodna. Baš se tada pojavi iza provizornoga kelneraja jedna plavuša. Po mome ukusu. Nasmejah se na nju, ikresnuh joj okom. Neko je pozva, čini mi se, pre mene, ona htede da memimoiđe, i u prolazu me čupnu za kosu. Ja je dohvatih za ruku: — Stani, ženska, gde si zapela! — rekoh joj.Ona hop, sede mi na koleno, i poče nešto da govori. — Na koji bre jezik govori? — pitao sam onoga pešaka. — More, gledaj si posla, vodi je u sobu, pa ćete se lako razumeti.Dao sam joj očima znak i digosmo se odmah. Kad, ona me dohvati za ruku i

privede kasi. Setih se tada kako su mi pričali za jednoga staroga poručnika izkomore, da je od „tetkice“ na kasi tražio priznanicu. Kada su to pričali smejaosam se. Ali malo posle sam uvideo, da je to isto trebalo i ja da uradim.Platio sam i pođosmo. Uvede me u jednu sobu. Ja je odmah zagrlih. Onaotkopča jedno dugme na svojoj haljini... — Taj tvoj konj, Dragiša, nešto mnogo kaska — dobacuje Luka. — Uzbuđuje se, kad sluša ovakve priče.Kosta nastavi: — Smrče mi se pred očima. Dohvatio sam je i spustio na krevet.

Ali ona se najednom trže, skoči i pokaza mi na čizme. Onda odrečno mahnurukom, kao da je htela reći, kako sa čizmama ne mogu na čist krevet. Jest, bato,ali čizme treba skinuti!... A ja posilnoga ne mogu da vodim sa sobom. Ih, suncemu, ko bi još i na to mislio!Sam da skinem ne mogu! Seo sam na krevet i opružio nogu, moleći je da mi pomogne. Ali ona poče da govori nešto, što ja nisam razumeo, ali uviđam da seljuti. Ustao sam. U meni je nešto naviralo... Ona kao da opazi, jer poznaje dobro



321

ljude. Onda skoči hitro sa kreveta i dohvati haljinu. Ja za njom, ali ona istrča izsobe.Ostao sam sâm, pa me, ljudi, spopade neki bes. Sav sam ceptao. Pogledah nakrevet, a tada mi pade na pamet, da pokušam nekako sam da skinem čizme.Brzo legem, prebacim jednu nogu preko donjeg krevetskog krila, gde oduprem

mamuzom, a drugom nogom pritisnem o vrhove. Rukom obuhvatim ispodkolena i zapnem... Krevet poče da krcka. Noga se izvuče iz stopala čizme, jošsamo da je izvučem iz sare. Zapnem što Mogu jače i tada... Ah, bogamu, toneću zaboraviti. Nešto puče poda mnom. Donje krilo kreveta se preklopi i ceokrevet se sa treskom sruči na gomilu.A-uh!... Šta ću sad?... Neko otvori vrata i odmah ih zatvori. A moja se nogazaglavila u sari čizme, pa me uhvati grč, i ja, sedeći na ruševinama kreveta pokušavam da navučem čizmu.Uto ulete „tetkica“ i poče nešto da viče. Za njom uđoše još dva Grka, apaša,stisla usta i nakostrešili se. Ali, i meni je već bilo došlo do guše. Stavio sam brzo ruku u džep od bluze, gde napipah revolver. E, sad mi je lako.Jedan od one dvojice kao da opazi moju nameru, i stisnutih pesnica kao za boks, polete na mene. Nećeš, sinko majčin! Dočekao sam ga pripravan islobodnom rukom udarih ga po licu. Onaj drugi ščepa me za gušu. Tada jaizvadih revolver i opalih u tavanicu.Jaoj, majko, kad puče!... Kad one ženske zavriskaše kad zaglaviše vrata... A onadvojica odskočiše u stranu i kao po komandi digoše ruke uvis, I jedan, i drugiimali su pogled punjene ptice. — Napred! — viknem ja i pokažem im rukom na vrata. Oni uzmiču sve

natraške i tako ih nateram u onaj bife, gde ugledah svoga druga pešaka.Francuzi zavikaše: „Bravo, Serbo, bravo!“ — i tapšu rukama.Ona dva apaša izgubiše se iza kelneraja... — I ništa? — pita Luka. — Izišao sam čist kao „Genofefa“... Ni kusnuo, ni liznuo... Na jednome zastanku, kada se malo sleže prašina, naleteli su na nas čitavirojevi komaraca. Neko reče da se nalazimo u blizini delte Vardara, gde imamnogo baruština. Povede se reč o malariji, i tada doznasmo da je oko devetstotina vojnika iz jednog pešačkog puka obolelo od ove bolesti. Svemu tome

ipak nismo pridavali veliku važnost, jer smo verovali da se malarija lako i brzo preboli.Cele te noći maršovali smo, i tek sutradan, oko sedam časova, zastali smo na jednoj poljani.Mislili smo da ćemo sledeće noći krenuti dalje, te smo ceo taj dan prespavali.Ali iduće noći ostali smo na istom mestu. Komarci nam nisu dali oka sklopiti.Čitavo telo je bilo u plikovima.



322

U neko doba noći Luka se diže, obuče se, i glavu uvi maramom. Tek je tadazaspao. Obukao sam se i ja ali nisam mogao izdržati sa uvijenom glavom odvrućine. Lice i kosa bili su vlažni od znoja kao da sam glavu zavukao u vodu.Tek pred zoru smirio sam se. Ali malo sam spavao. Morali smo ustati, jer je bionaređen pokret.

Pred podne stigli smo u Topčin, u jedno malo makedonsko selo, koje kao da je buktalo od treptave jare.

MOGLENSKE PLANINE

Cele noći išli smo po prašljivoj ravnici i tek pred zoru zaustavili su nas u nekimdudinjacima. Govorilo se da se nalazimo u blizini neprijatelja.Da li od zamora ili mučnog iščekivanja onoga što sada treba da nastane, ljudi su bili ćutljivi i zamišljeni. Izgledalo je kao da u svima nama tinja jedna istamisao: ostalo nas je malo. Da li ćemo i mi izneti čitave glave? Sa protivnikomse poznajemo. Teško će biti... Onako neinteligentan i žilav, nadahnut jarošću primitivaca, pre će ludo poginuti no što će uzmaknuti. A i naši će izginuti. I tona pragu svoje kuće. — Ah, na stranu uverenja da će na kraju sveopšti mir pobediti — razmišlja potporučnik Ljubiša — teško je ipak pri pomisli, da nas više neće biti...Mračno zvezdano nebo ćuti. Strahovita tišina lebdi nad zemljom. Sve nam sečini da i priroda uzmiče pred strašnim prizorom, koji će nastati sa osvitkomdana.

Kada smo se ujutro probudili, pred našim očima izdizale su se ogromne planine,kao neki bedemi. Uzeli smo kartu i osmatrali.Pred nama je Subotsko polje. U početnom delu široko, a potom se sve višesužava i kao jezik uvlači u Moglenske planine. Zasađeno je dudinjacima,izbrazdano i razriveno vrletnim potocima, koji hučno jure sa onih planina,valjajući u dolinu stenje i kamenje. A zaseoci mestimično, ovde, onde, inaherene kuće vire tužno iz onih dudinjaka, kao kraste na bolesnoj koži.Ponegde ukraj puta izdiže se visoko drvo sa granama zasutim prašinom, a lišćese tromo opustilo. U daljini negde vidimo kako se beli krečna zemlja i blešti na

vrelom suncu. Sve te trošne kuće i tužni, sparušeni dudinjaci, i cela ovarazrivena dolina, sve skupa, podseća na dno neke razlupane šerpenje.A treptava jara podrhtava sa zemlje...Onda se naglo dižu planine i visinom svojom zaklanjaju nebo. Prepliću se,ukrštaju, nadvišavaju, kao izgužvana gomila, ispresecana ponorima i ambisima.Moglenske planine.Desno se izvija kupasti Kožuh, obrastao sitnim šibljem i retkom šumom,razriven jarugama i poprečnim uvalama. Levo od njega opružio se dugački,



323

pitomi Preslap, što stepeničasto narasta, a prema horizontu je ravan kao greda.Po nemu se zelene puste livade kao oaze, i ovde, onde, izdiže se po nekokitnjasto drvo. Napred se isprečio Kukuruz, grbav i čvornovat, obrastao trnjem ivinjagom, a nad njim se natkvesilo Golo Bilo, suvo, mršavo, puno trošnogstenja, što odilazi u dubodolinu kao kakva reka... Onde Vetrenik. Iskosio se, i

svojim stenovitim bokovima odupro u okolne planine. A pri vrhu je ispresecankao testera, ili se na njegovoj grbini oklembesile stene, kao slonove uši. Levikraj Preslapa gubi se u vrletima i krševima. Na jednome mestu bliže prednjemkraju, iskočila gola stena, ispucala po površini kao hrastova kora, a na vrhu ješiljata kao zub razdirač u tigra, i nebo para. Po bokovima Vetrenika izmeđušume od kestena nagučilo se stenje, čvornovato kao stisnuta pesnica, i kao danekome preti... Kome?... Sigurno ljudima, koji su došli da poremete iskonskutišinu.Još više levo je kočoperni Katunac, koji se iz ravnice naglo izvija i podseća naneki ogroman plast sena. Negde je pozadi Grivica... Samo jedna duboka jaruga, pa se naporedo penje Požarska Kosa, kriva kao leđa u jednogrbe kamile. U jednome kutu ove kose, među stenama i krševima nazire se selo Gornji Požar.Ceo ovaj masiv ukršta se, zbija, uvale poniru. Onda levo izbija Kotka. A nadsvima ovim planinama, tamo u daljini, ogroman planinski masiv Dobro Polje,obavijen oblacima, koji se lagano dižu i spuštaju.Pred ovim prirodnim bedemom zaustavila se srpska vojska. Posle dve godinerata, teškog prelaza preko Albanije i mora, ogromnih muka i patnji, stajali suvojnici kao izgnanici pred vratima svoje zemlje... Tamo iza onih planinanalazilo se njihovo ognjište. Sve one misli, koje su usled teških i dugih napora

bile zamrle, vaskrsavale su postepeno pred ovim plavim nebom koje je lebdelonad njihovom domovinom. Negde na obroncima ovih planina nalazila se granica otadžbine. Uzalud gledajuvojnici. Želja im je da je vide samo. Jer one vrhove posmatraju i naši, sa onestrane, i ljudi upečatljivo gledaju ne bi li se nekako preko onih vrhova spojilenjihove misli.Izviđači se vraćaju. Kažu da se Bugari nalaze u podnožju ovih planina. Premanjima su Francuzi. Ali puška se ne čuje. Kao da su oni među sobom uspostavili prećutno primirje. Tako se mesecima gledaju. Bugari neće da zloupotrebe

neutralnost grčke teritorije, dok su Francuzi isuviše slabi za napad. A meštanisnabdevaju namirnicama i jedne i druge, i mole boga da ovakvo stanje što duže potraje.Preko dana ostali smo skriveni među šumarcima. Sunce je sagorevalo. Čežnjivosmo posmatrali hladovite padine planina, gde su se sada Bugari odmarali. A oninisu ni slutili šta ih čeka.Osmatramo durbinima... Retko se ko video. Uočismo jednu putanjicu i, pratećinjeno vijuganje, ugledasmo i jednu grupu vojnika. Silazili su lagano i



324

bezbrižno. Odozdo su išli neki konjanici. Sreli su se. Svi su zastali... Onda opet pođoše, svaki na svoju stranu. Vidimo opet drugu grupu, gde promiče izmeđudrveća. Tu je i neka tamna pruga... sigurno je rov. Ali u njemu nikoga nema.Verovatno je neka prihvatnica. Blizu podnožja opažamo neko kretanje. Idusasvim komotno. Možda je negde tu, u blizini njihovoj, glavni rov, ali mi ga ne

vidimo zbog drveća. Bugarski vojnici poskidali bluze i košulje im se belasaju. Nešto malo više gore sakupilo se dosta njih i... kao da seku drvo. — Ah, da mi je da ih poškropim jednim šrapnelom, kô mačke bi se razbežali — veli poručnik Protić ne skidajući durbin sa očiju. — More nemoj oni nas da ugledaju odozgo! — zavrte glavom kapetan Velja.

OSVETA

U prvi sumrak počeli su vojnici da se pripremaju. U vazduhu se osećao šum pokreta od hiljade ljudi, razne stoke, od kretanja topova i kola. Pešački pukovi ukoloni po četiri promicali su. Vojnici su ćutali, pune fišeklije kloparale. Naizvesnom odstojanju za njima krenule su brdske baterije i izgubile se u noći.Poslednje su pošle poljske baterije.Išlo se lagano i obazrivo. Onda se zastalo. Stajali smo dosta dugo. Kada smokrenuli, prošli smo kroz neki zaselak. Vidimo neke košare, trošne kuće, alinigde živog stvora. Čak ni pas da lane.Prema zvezdanom nebu naziremo konture visokih planina i po svežem dahuosećamo njihovu blizinu. A negde pri vrhu svetluca vatra, čas slabije, pa jače.

Iz naše pozadine čujemo glasove: „Čuvaj... drži desno“, te se sklonismo malo pokraj puta. Pored nas je projahao jedan viši komandant sa svojim štabom.Opet smo zastali. Vojnici posedali pored puta. Neko pripali cigaretu, te privikaše na njega da ugasi. Tako je naređeno. Ljudi su dosta zamoreni, a isprema im je prilično teška. Čak i mazge se pritajile i opustile vratove. Čuje sesamo, nekiput, kako lanac povodnika zazveči. — Bože, ako zanjaču... odaće nas kao one guske na Kapitolu! — kaže potpukovnik Petar. Najviše briga su nam zadavale te mazge. Cilj je ovog noćnog kretanja da se što

više približimo Bugarima, nečujno, tiho. Mazgovocima je bilo rečeno da su pripravni, i čim mazga zine, da je toga časa ščepaju za njušku.U daljini krekeću žabe. Sa strane u travi zričak zriče. A noć topla i puna zvezda.Izgleda nam da kod nas zvezde ne svetle ovako jasno. Ili se to nama samo čini,što je noć bez iskre svetlosti na zemlji. Ne vidimo više ni one vatre na planini.Sigurno Bugari spavaju... A šta li će sutra biti?... Ne sutra. Ponoć je prošla...Gde li je pešadija? Njima je teško, mnogo teško, jer oni danas svojim grudimatreba da pronađu neprijatelja. A biće mnogo mrtvih! Mnogi od njihgledaju ovo



325

zvezdano nebo i misle kako sada te iste zvezde posmatraju i njihove porodice. Neki od njih i ne slute da će sutra u ovo doba ležati pod zemljom. Pričaju da sumnogi uoči borbe predvideli svoju smrt. Pa su ipak jurišali...Baterije se već razilaze na razne strane, da bi još u toku noći posele položaje.Mi se zaustavismo na jednoj njivi, ispred neke žive ograde, i vojnici odmah

počeše da kopaju zaklon. Radili su ćuteći.Tek što se nije pojavio dan. Premoreni već, dremali smo naslonjeni na izbačenuzemlju. Zanosio nas je njen sveži miris. Neko kresnu žižicu. Komandant jegledao u časovnik. Čuo sam kad reče: „Dva i po... još pola časa.“ Podigao samse, ali mi glava klonu na grudi. Onda zapalih cigaretu. Ponudio sam i Luki.On uze cigaretu, prinese je ustima, zatim je odmače, pogleda mrzovoljno i vratimi je... — Izvini, molim te. Pušio sam cele pretprošle noći, juče ceo dan, pa ovu celunoć. Sad osećam kako mi muskuli drhte i povraća mi se.Telefoniste su vezivale žice i neko od njih uporno je ponavljao: „Alo... alo...alo! Čuješ li me?... Alo, pa što se ne odazivaš?“ Noć je bledela. Zvezde iščezavaju gubeći se u dalekom tamnom svodu. Naistoku, iznad vrhova planinskih, pojavi se beličasta traka. Crne i nepomične planine postaše plavičaste, kao da su koprenom obavijene.Svetlilo poče naglo da osvaja. Namesto mnogobrojnih treptavih zvezda kao dase rasu plava nebesna pučina. Na istoku izbi purpurni oreol. Po lugovima serazleže cvrkut ptica, a kroz vazduh se širi dah zrele trave. Po vrhovima planinskim pojaviše se najednom ružičasti sunčevi zraci, a iz dubokih ponora i jaruga izbiše mlazevi magle.

Puče negde puška... — Na život i na zdravlje! — reče Luka.Svi smo se podigli i gledali u pravcu odakle dopire pucanj. Nigde se nije videočovek... Opet dva pucnja jedan za drugim. — Izvidnice — reče neko.Drhtava jeza prožima lude. Nastade mučna tišina. Komandant spusti durbin nizvrat, podbočio se rukama, obuhvatio zubima donju usnu i napregnuto iščekuje.Čuje se glas: — Alo, šesta?... Je l’ me dobro čuješ? Pa nemô, bre, da dremaš!... Eto,

komandujemo...Komandant pogleda strogo telefonistu: — Dosta sa tim razgovorima!Kao da odjeknu negde plotun, a odmah zatim nekoliko ubrzanih, pojedinačnih pucnjeva.Komandant pozva preko telefona komandire. Skrenuo im je pažnju daosmatraju desno od visokih jablanova, odakle dopiru pucnji. — Čim šta primetite, otvorite odmah vatru!



326

Durbinima pretresamo šumu. Kao da je pusta. A međutim, puške nanovozapraštaše. Na vrhu Vetrenika, iza jedne stene, pojaviše se nekolicina izastadoše. Kao da se Bugari čude otkuda ovaj prasak u dolini kada su oni većtoliko vremena bili mirni i spokojni. — Sigurno su osmatrači artiljerijski — reče komandant. — Zapamtite pravac.

Prasak topa odjeknu... drugi, treći, četvrti... Svi smo u naponu iščekivanja iosmatramo. — Eno! — viknu Luka.Pri samom podnožju ugledasmo beličaste dimove, prema tamnozelenoj pozadini. A nešto malo iznad tih oblačića od dimova, osmotrismo neprijateljskerovove, kao neku žućkastu prugu. — Javi komandiru da je podbacio! — naređuje komandant.Pucnji pušaka su sve češći... Tamo sigurno ginu.Otpoče dejstvo i jedna baterija desno od nas. A i u daljini, negde levo, čuje setopovska paljba. Baterije su gađale plotunima. U visini nad nama lepršale su ptice. Iz onih sela u podnožju planine vidimo meštane kako beže... Odjeknušedva puščana plotuna jedan za drugim, a potom, najednom, osu se brza puščana paljba, bez predaha. Vazduh se ustalasa. Nad našim glavama nešto zaošinu i tresnu pozadi nas. Mi uvukosmo glave uramena. Sunce kao da potamne. Naši se nervi rastržu između osmatranja iiščekivanja neprijateljskih granata. Odvikli smo se već. Čuje se... Ljudi uzimajulagano dah, disanje nam zastade, granata zviznu iznad naših glava i miodahnusmo. Postali smo unezvereni. U ravnici nigde zaklona, a onaj nas gledau teme. Sa visine kao da se sruči olujina, ali sada je gađao negde levo. Sigurno

traže bateriju. Nama je lakše. A napred mitraljez kao da para, i čuje se krkljanje pušaka. Iznad neprijateljskih rovova digla se prašina od praska pušaka, te secela linija jasno ocrtavala. Naši su već podišli.Komandant pešadijskog puka traži da artiljerija otvori bržu vatru. Telefoni se povezali i čuje se strahovita larma. — Alo šesta, šesta... Gospodine kapetane, mitraljez nas tuče... Prva brdska povećaj za dvadeset pet!... Alo, alo!... Po tri razornom granatom... Druga poljska, popravnik... Gospodine kapetane, zrna padaju u bateriju... Podbacilo, povećaj mesni ugao!... Alo, alo, alo!... Žica sa osmatračnicom prekinuta... Levo,

pet hiljaditih... Po tri, kosi!... Ranjen vodnik!... Razornom granatom!...Borba se razvija i njena žestina se povećava, iz časa u čas, jer su ljudi prišli nadomet. I onda što brže, što žešće. A i neprijateljska artiljerija zasipa drugu poljsku, da se ona gotovo i ne vidi od dima i prašine. I levo, i desno od nas, počinje da vri. Ama na jedan mah, čim smo se ugledali.Pod vrelim zracima sunca, u ustreptaloj jari, vodila se strašna moglenska bitka.Šume su gorele, livade plamsale upaljene od razornih zrna i oblaci dimakovitlali su nad zažarenim razbojištem. Kroz dim i vatru jurišali su bataljoni,



327

pukovi, osvajajući stopu po stopu zemlje, natopljene ljudskom krvlju. Kao da jedošao smak sveta. A planine visoke, izbrazdane jarugama. Ogromno stenje kaoda je iz zemlje izraslo. A u međuprostorima gusta šuma. Trebalo je osvajatisvaki kamen, svako drvo...I poslednje rezerve uvedene su u borbu. Neprijatelju danonoćno pristižu nova

pojačanja. Borba je sve mučnija i upornija. Sa one strane fronta raznela se poražavajuća vest, srpska armija vaskrsla. Sa severnog fronta pristižu nemački pukovi... Ali tamo, iza onih vrhova je naša zemlja, nasilno oteta. Naša... Ljude je obuzeo fanatičan zanos da se dočepaju onih vrhova, odakle se vide plava brda njihove domovine. Sa tom željom ginuli su. Stotinama, svakoga dana.Sa grebena planinskih kuljali su Bugari kao bujica. Naše čete i bataljone prebacivali su s jednoga kraja na drugi, da bi se zaustavila njihova navala.Baterije su deljene i dejstvovale po vodovima. Pristizali su žurno francuski iengleski teški topovi. Planine su treštale od eksplozija, jurišnih usklika i jaukaranjenika.Išli smo uzbrdo lagano, a sigurno.Ali osvanuo je četvrti avgust.Toga dana zastao nam je dah u grudima od užasne strepnje. Izgledalo je da je inama došao suđeni čas. Bugari su se rešili da nas sateraju u Solunski zaliv.Dan je bio vedar, sunčan. Od strane Katunca i Požarske Kose dopirala jeubrzana puščana i mitraljeska paljba. Preko telefona javljali su da Bugari vrše juriš sa ogromnim snagama... Komandant pešačkog puka sa Požarske Kosetražio je u pomoć hitno jednu brdsku bateriju. — Odakle da ti dam, kad su mi sve baterije uvedene u borbu? — govorio je

potpukovnik Petar.Ali sa one strane žice nije upućivana ni molba, ni zapovest, već vapaj. — Situacija je očajna. Bugari su uzeli prvu liniju rovova. Branim se na poslednjoj. Ako i ovde popustim, Do Soluna se nećemo zaustaviti. — Uputiću ti odmah jedan vod. — Onda se okrete Luki: — Izdaj telefonskonaređenje da se krajnji vod sa levoga krila stavi na raspoloženje komandantu puka na Požarskoj Kosi. Ali da ide najhitnije.Komandant je zubima grizao brkove. Njegove guste, crne obrve bile susastavljene. Gledao je zamišljeno preda se. Na Katuncu i Požarskoj Kosi

krkljalo je. — Saopštio sam — izveštava Luka. — Čiji je to vod? — Potporučnika Vojina... — Uh, bogamu! — učini potpukovnik Petar. — On se jedva oporavio od rana...Oko još nije zalečio. — Htede još nešto reći, ali pozvaše ga na telefon.Vraćajući se viknu:



328

— Neka se hitno dovedu konji. — On nam priđe. — Moramo svi tamo.Situacija je teška.Jahali smo žurno. Uz put sretosmo kolonu ranjenika na mazgama i kolima. SeloTurmanMahala kao da je sprženo. Prljava deca i ubrađene bule proviruju krozrešetke na prozorima. Neki meštani beže, sklanjajući se s puta. Odatle smo sišli

u isušeno korito neke reke, gde su nam se konji svaki čas saplitali. Pucnje pušaka čujemo sve jasnije. Izborane planinske padine ukazuju nam se sveizrazitije u svojoj divljini, kao da su šugave. U jednom dudinjaku sklonila semuniciona kolona. Svi su užurbani. Mazgovoci dolaze sa praznim sanducima ivraćaju se natovareni žurno.Iza jedne šumice gađala je neka poljska baterija. Na uskom putu sudarismo segotovo sa njenim prednjacima, koji su jurili za popunu municije.Sustigosmo i jedan bataljon pešadije, koji je takođe pošao u pomoć zagroženom položaju. Vojnici su u šlemovima, na leđima nose rančeve, a na nogama žutecipele. Sa njihovih lica kaplju graške znoja. Njihov je pogled zamišljen, a liceukočeno. Išli su žurno. Na čelu bataljona jahao je komandant. — Zdravo druže! — obrati mu se potpukovnik Petar. — Zar i ti? — Šta ćeš!... Nemamo sreće da se vidimo na slavi, ili nekoj svadbi, već ovako... — Kako ti izgleda? — Gadna stvar... Eno je linija rova! — on pokaza rukom u jednom pravcu. — Vidiš li ono usamljeno drvo... E, ispred njega. — Jest... — Ako li nas oteraju i odatle, onda... — on mahnu glavom, kao da je hteo reći: biće zlo. Zatim nastavi zabrinuto: — Sve što smo zauzeli do sad na ostalim

delovima ovih planina, morali bismo da napustimo. — Zaista, ne bi bilo dobro! — klimao je glavom naš komandant. — Ja moramda požurim. Hajd’ zdravo! — potpukovnik Petar rukova se sa komandantom bataljona i potera kasom.Prilazili smo položaju Požarske Kose, gde se nalazilo selo Donji Požar. Selo pusto. Neke su kuće porušene od artiljerijskih zrna. U jednom dvorištu ispredrazgranatog oraha bilo je previjalište, gde su ležali ranjeni vojnici sa krvavim iotvorenim ranama. Lica su bila potamnela od preživljenih muka. Iznadzavojišta sretosmo vojnike, koji su nosili mrtvo telo jednog oficira. Po

epoletama vidimo da je kapetan. Na njegove grudi stavili su probušeni šlem.Glava u leša bila je krvava. Prinesemo ruku šlemu u znak pozdrava i poterasmokonje dalje.Konji su grcali od umora i sa njihovih vratova kapao je znoj. Toplota je bilanesnosna. Otkopčali smo jake bluza. Ali oko grudi sputani smo kaiševima torbeza sekcije i durbina, te izgleda kao da nam grudi sagorevaju. Luki probio znojkroz debelu bluzu na mestima gde naležu kaiševi, i na njegovim leđimaocrtavaju se dve tamne, ukrštene brazde.



329

Iza jednoga zaklona od kamenja ugledasmo vojnike, artiljerce, koji su držalinečije osedlane konje. — Koja je to komanda? — zapita potpukovnik Petar. — Štab diviziona, gospodine potpukovniče. — Vodi me tamo! — obrati se jednome vojniku.

Ovaj predade svome drugu konje koje je držao, i pođe žurno ispred nas. Nedaleko vojnik zastade. — Morate sjahati. Nema puta, a i vidi se odozgo. Naši ordonansi prihvatiše konje. Pođosmo pešice preko zaobljenih stena, sakojih je sukljala toplota kao iz zagrejane peći. — A, da li ćemo se dočepati onih naših šuma — jadikuje podnarednik Gruja. Nad našim glavama zvizne poneki zalutali kuršum. A tek kako mora biti očajnoteško onima u rovu, gde paljba ne prestaje. Naiđosmo na jedan potočić, poredkojeg je sedeo ranjenik i prao već usirenu krv sa rane.On nas i ne pogleda. Valjda mu je dosta i njegovih muka. Luka pri prelazu potoka skide šlem sa glave i zamoči ga u vodu, pa ga onako mokrog stavi naglavu. Sa strane nešto šušnu, i preplašena zmija zamače među kamenje. Naš vođa zastade. — Evo, ovde su.Među stenjem, a zaklonjeni sasečenim granjem od pogleda neprijateljskog,nalazili su se jedan viši artiljerijski oficir i dva podoficira. Oficir je sigurnokomandant diviziona. On je durbinom osmatrao položaje. Kada nas ugleda,čisto se obradova. — No, hvala bogu! — reče kada ugleda potpukovnika Petra. — Vodite li

bateriju? — Naređeno mi je da se javim komandantu pešačkoga puka. Moj jedan vodotišao je gore i valjda je stigao. Dajte mi vezu sa komandantom puka, da seupoznam sa situacijom. Neka bugarska baterija poče baš tada da gađa selo Donji Požar. Granate su sacijukom zaošijavale i praskale među kamenjem pozadi nas. — Auh — učini neko. — Odakle gađa? — zapita Luka. — Prosto ne znam. Dosad nije gađala — odgovara brižno komandant diviziona.

— Njihove baterije teško je uopšte pronaći, jer su povučene pozadi planine, dok oni nas gledaju odozgo kao na dlanu. — Za nama ide bataljon pešadije. Sigurno su ih opazili i sada njih gađaju — objašnjava Luka.Pucnji topova razlegali su se celom dužinom fronta... — Reći ću mu — čuo se glas potpukovnika Petra. — Ra-zumem... razumem...Evo, sad odmah! — on se obrati komandantu diviziona: — Zove vaskomandant pešačkoga puka.



330

Potpukovnik Petar priđe nam: — Ne valja. Neprijateljska pešadija prišla do žica. Vojin počeo da dejstvuje, ali je zaćutao. Ili je zapao u pešadijsku vatru, pa su izginuli, ili ga je našlaneprijateljska artiljerija. Komandant hitno traži pomoć artiljerije. Ne znam sad...Ako ne bude mogao da dâ koju bateriju, moraćemo da izvučemo našu četvrtu.

Ali šta će onda ostati tamo! — potpukovnik Petar se podbočio i zamišljenoklimnu glavom.Preko kamenjara čuo se užurbani bat potkovanih cokula. Pešaci su grabiliuzbrdo. Neprijateljska baterija pratila ih je u stopu. Iznad naših glava tresnušešrapneli i mi se nesvesno povismo i poletesmo u zaklon. — Sklonite se, gospodine potpukovniče! — skretali smo pažnju potpukovnikuPetru.On siđe u zaklon, ali izgleda više zbog nas, no sebe radi. —... Razumem. Evo sad odmah! — komandant diviziona priđe žurno. — Molim vas, dajte mi jednog od ovih vaših mladića — on pokaza na Luku imene — da ode žurno do moje pete baterije i dovede je najhitnije ovamo.Potpukovnik Petar pogleda brižno jednog, pa drugog, i njegov pogled sezaustavi na meni. Znao sam da mu je Luka potrebniji, i zauzeh pripravan stav. — Molim vas — obrati mi se komandant diviziona — požurite što možete brže.Baterija se nalazi... Eto ga Katunac. E, sa one strane Katunca je selo Strupino, pa istočno od njega. Za to vreme ja ću izvestiti komandira telefonom. — Ima li puta tamo? — Ne znam... nađite. Bateriju dovedite ispod sela Donjeg Požara. Tu ću dasačekam, sa pomoćnikom komandanta pešačkog puka, koji će sad stići

— Razumem! — pozdravio sam i pojahao konja. — Najhitnije! — doviknuše za mnom. Niti sam znao gde je baterija, niti sam poznavao put do nje. Kada bih imao da joj predam neko saopštenje jurio bih pravo u tom pravcu, preko ograda odkamenja, makar išao i peške. Ali pošto mi je izdato naređenje da baterijudovedem, to sam morao otvarati dobro oči, da li je taj put prohodan i za topove.Jurio sam galopom. Put me je vodio sve dalje unazad. Majko moja!... Oni ćegore izginuti dok ja pronađem tu bateriju. Od ovog mog lutanja zavisi moždaopstanak pešadije, front i, na kraju, mogu još da budem kriv za neuspeh. Molio

sam Boga da mi stvori makar neku putanju s leve strane, kuda bih se uputio kaonoj bateriji. Put skrete malo nalevo, ali kao za pakost, preda mnom se ukazaneka ograda od naslaganog kamenja, i zbog toga put je gotovo pod pravimuglom bio savijen nadesno. Zaustavih konja. Sa visine vidim svuda unaokolosamo kratke njive oivičene visokom kamenom ogradom, poneko kržljavo drvo išipražje. Nazad ipak ne mogu. Onda napred! Uskoro sam naišao na jednuraskrsnicu. Skretoh levim putem, koji je, na radost moju, bio upravljen u pravcuKatunca.



331

Konj je brektao. Pod drugim prilikama zažalio bih, ali sad mu još jače zarihmamuze. Njegov vrat se beleo od pene. Čulo se ujednačeno udaranje kopita otvrdu zemlju. Topal vazduh me je zapljuskivao po licu. Na vidiku se ukazašeneke kuće. Dobro je. To je selo Strupino. Poterao sam konja još brže. Kuće sukrovinjare, oblepljene blatom. Ukraj zidova beleli se šatori neke pozadinske

komande. Razapeli su ih iza kuća, da bi se zaklonili od onih sa položaja.Kod prvih kuća zaustavih konja. On izduži vrat, da bih mu opustio dizgine. Izazida jedne kuće ugledah jednoga komordžiju koji je o drvo obesio zaklano jagnje i dere ga. — Je li ovo selo Strupino? — Ne. Ovo je Bidža-Mahala. — A selo Strupino?On ravnodušno sleže ramenima, stavi nož u usta, pa poče da vuče zategnutu jagnjeću kožu.Opsovao sam ga, gadno, kao da mi je on nešto kriv i poterao dalje. Podilazim pod Katunac. Slučajno podigoh glavu, pa mi se učini da njegovoj visini nemakraja. Konj je zamoren pa kao da galopira jednom nogom. I sam se naprežem,hteo bih da mu unekoliko olakšam teret, što me još više zamara. Šlem se namojoj glavi gotovo usijao.Ispred sebe čujem gde gruvaju nečiji topovi. Tamo je sigurno ta baterija. Predamnom se neočekivano ukazaše nizovi jablanova, između kojih su provirivaleneke kuće. Selo je prilepljeno uz podnožje Katunca kao gnezdo... Ali to štočujem kao da nije pucanj topa, već su to eksplozije razornih zrna. Kako ću sadtamo s konjem. Prosto čovek da pozavidi ovim komordžijama. Naleteo sam na

prve kuće. — Kako se zove ovo selo? — zapitah jednoga vojnika. — Strupino. — Ima li gde u blizini koja baterija?Evo je ispred sela.Obodoh konja. On mahnu nekoliko puta glavom i jedva krete. Sretoh kola saizbeglicama. Pred jednom kućom na šarenici ležao je meštanin bleda lica.Možda boluje od malarije, te mu i nije stalo do života. Neko mitraljesko odeljenje odmaralo se ispod jednog drveta. Pri kraju sela, u

poslednjim dvorištima kuća, ugledah sklonjene prednjake baterije. Vojnici suzaprezali konje. — Koja je to baterija? — Peta timočka. — Peta! — razrogačih oči. Moja bivša baterija. Ali vojnici mi nepoznati. Nisamimao vremena za razgovor, već zapitah: — Gde je baterija?Preda me istrča jedan vojnik u šlemu, preplanula lica, koji me oslovi sdetinjskom radošću:



332

— Dobar dan, gospodine potporučniče. Ja sam Milojko. — Zdravo, Milojko? Gde je baterija? — Ovim putem pravo, pa na desnoj strani. Idemo i mi.Ovi se spremaju. Baterija je, dakle, primila naređenje preko telefona. Stigaosam na vreme. Ali ispred mene grmele su eksplozije razornih zrna. Verovatno

tuku bateriju. Kako li će se izvući!... A još kad naiđu prednjaci... Usporio samkonju brzinu, gledajući unezvereno u pravcu odakle su dopirale eksplozije.Zaustavio sam naglo konja. Niz jednu poljanu sa blagim nagibom vojnici su gurali topove i kare rukama,rastureni na sve strane. Oko njih su padala razorna zrna. Oruđa su ličila nakornjače, koje su se razmilele bez reda. Dva vojnika vuku ranjenog, ili mrtvogdruga. Komandir, kapetan Lazar, trčao je po poljani i izdavao naređenja. Bilo jenemogućno prići na konju. Sjahao sam, zaveo konja ukraj puta i potrčao u pravcu baterije. Pri svakoj eksploziji trzao sam se. Ali noge su odmicale napred, bez moje volje, gonjene nekim podsvesnim osećanjem dužnosti. Izgleda mi da je toga momenta u meni zamrlo sve voljno i svesno, i ja sam izvršavao tuđenaredbe po ceni života, kao automat. Disao sam brzo. Komandir me ugleda i potrča meni u susret, misleći da nosim neku zapovest.Rekao sam zadihano da sam upućen kao vođa. — Gde tebe nađoše iz druge divizije? — njegov pogled bio je oštar, a liceustreptalo, kao u čoveka kome svakoga časa lebdi smrt nad glavom. — Eto... tako — izgovorio sam reči grcajući. — Grrr-u!... Grrr-u! — Beži odavde i čekaj dole na putu. Eto, idu i prednjaci. Ti jaši na čelu... Ne

čekaj mene! — govorio je brzo i okrete se vojnicima.Potrčao sam niz padinu. A putem, kao da je vitlao orkan, jurile su šestornezaprege najvećim trkom. Tutanj se razlegao, prednjaci topova i kara suodskakali, vozari su mahali bičevima, a okolo je kovitlao oblak prašine. Naleteše pored mene. Kosa mi se diže. Bili su u strahovitom naponu, i onakozahuktali, zamagljeni, izgledali su kao neka pobesnela gomila. Na ulazu u poljanu zaprege se rasprštaše, jureći svojim topovima i karama.Grrr-u! — Stoj! — viknuh jednome vojniku, koji je jahao i vodio još jednog osedlanog

konja.On se trenutno zbuni i uspori. Dohvatio sam slobodnog konja za uzdu.To je vodnikov konj!Ja zavukoh nogu u uzengiju.Pokušao je da povede konja, ali ja sam već bio u sedlu, i jedva istrgoh dizgineiz ruku vojnika. Konji se behu uznemirili i gotovo da zgaze jedan drugoga.Tvog konja podaj vodniku, a ti posle jaši moga! — i pokazah mu rukom.



333

Vojnik odjuri... Otuda je u najžešćem trku jurila jedna zaprega. Za njom odmahdruga. Prikupio sam dizgine. Imao sam utisak kao da će naleteti na mene i savse naježih. Okrenuo sam konja i, poluokrenut na sedlu, doviknuo vozaru: — Za mnom!Poterao sam trkom. Iza mene valjali su se vratolomnom brzinom topovi i kare.

Kroz selo smo proleteli. Čuo sam kako se razleže topot konjskih kopita i tresak topova. Prva zaprega kao da mi je najahala za vrat pa me ne pušta ni stopudalje. Moj se konj saplete. Jedva ga uzdržah. Hladan znoj me probi. Nijednakost mi ne bi ostala čitava. Usled zadržavanja konja, prva zaprega približi mise. Obodoh konja mamuzama držeći sad čvrsto dizgine. Okrenuo sam se malo, iugledah komandira na njegovom visokom alatu.Izvukosmo se — dobaci mi.On se gotovo izravna sa mnom. Vidim penušava usta njegovoga konja,zakrvavljene oči, uši zabačene unazad, i razbarušenu grivu. Komandir je polegao, a ruke prislonio na vrat konju. — Gde me vodiš? — Donji Požar.Pred nama se ukaza selo Bidža-Mahala. — Tuku li ovaj prostor? — Ne znam... možda. — Zaustavićemo se iza sela reče mi. Neki konjovoci sklanjali su se žurno ukraj puta, gledajući nas zaprepašćeno. Naletesmo na raskrsnicu dva puta. Neko ostavljeno pseto zatrča se na mogakonja, skoči i dohvati me zubima za bluzu. Zbunjen ovim neočekivanim

napadom, a i da bih ga se otresao, gotovo nesvesno krenuh desnim putem i tada, pred iznenadnim prizorom, pustih dizgine i uhvatih se za glavu.Šta je ovo? — viknu komandir.Put se slepo završavao. Pred nama je bila kamena ograda.Baterija sto-oj! Baterija sto-oj! — komandovao je kapetan Lazar.Vozari nas sateraše uza sam zid. Otuda su naletali novi vozovi, ne videći prepreku, i napravi se nezamisliva gužva.Gospoda mu milog! — udari se komandir po čelu, da mu se šlem obesi o vrat. — Vidiš li šta si uradio.

Očajan i zbunjen sjahao sam i stajao pognute glave. Toliki moj trud i napor inaposletku da se sve tako žalosno završi. Prokleto pseto! Obuzet sramom iočajanjem u nemoćnom besu, lupio sam pesnicama što mogu jače o kameni zid.Bolje bi bilo da si to glavom učinio! — dobaci mi polako kapetan Lazar. Ondaizda naređenje da poslužioci na rukama okrenu vozove unazad, sve je bilogotovo za nekoliko minuta.3a sve to vreme stajao sam oslonjen o zid, oborene glave.Komandir mi prebaci ruku preko ramena i blago me oslovi:



334

Hajde!... Sve je gotovo i nemoj da se sekiraš. Nisam smeo u oči da ga pogledam. Pojahali smo nanovo, i dođosmo na začele baterije. Ja poterah konja.Čekaj!... Gde si zapeo?Pogledao sam ga začuđeno.

Još dva minuta da se konji izduvaju. Jurili smo čitava tri kilometra. — KapetanLazar gledao me je značajno i smešio se. — A ti tako... u ćorsokak?... Sveca liti detinjeg. Zamisli da smo bili pod artiljerijskom vatrom?Ohrabren njegovim tonom, a i saznanjem da bi komandir zaustavio bateriju dase konji izduvaju, i van ovog neprijatnog događaja, počeo sam da se pravdam.A-ha! Hoće to, hoće. Sva je sreća što je između vozova bilo veliko odstojanje,te su vozari mogli blagovremeno da se zaustave. Inače bi u istoriju ušlo kako je bitka izgubljena zbog jednog kučeta. — On pogleda u časovnik. — Sadmožemo.Poterasmo kasom. Uz put sam objasnio kapetanju Lazaru situaciju onolikokoliko sam i ja to čuo od drugih.Baterija je za sobom ostavljala oblak prašine. Bugari nas sigurno vide odozgo,ali smo nesumnjivo van dometa njihovih topova. Ali šta će biti kad naiđemo naselo Donji Požar, koje je pod artiljerijskom vatrom. Od treska topova ne čuju se pucnji pušaka. Na jednom savijutku komandir se okrete da vidi idu li svi vozovi. Zadnjaci suodskakali i glave vojnika su treskale. Vozari se izdizali sa sedla, kao da susedeli na opruzi. Negde na začelju podigla se velika prašina. Sigurno je topzakačio za ogradu od kamenja.

Sretosmo ranjenike koji zamiču za ogradu. Pred nama se ukazaše konjovoci.S puta — viknu komandir.Oni optrčaše oko konja, privedoše ih uz ogradu i telima svojim nalegoše nanjihove sapi, da ih topovi ne zakače.Još iz daljine ugledasmo kako nam žuri u susret neki oficir. Poznadoh Luku.Komandant diviziona mahao je rukom i pokazivao na jednu stranu, kuda trebada skrenu topovi. Bila je tu neka njiva. Komandir utera konja i rukom dadeznak vozarima. Vozari su skretali naglo. Na trećoj kari ugledah Tanasija, koji jesedeo na prednjaku između dva poslužioca. Na leđima mu telefon, a na grudi

prigrlio jedno odrano jagnje. Prizor neobičan i smešan.Baterija je bila postavljena u borni položaj za tren oka. Vozari su se sklonili.Komandiru priđe jedan pešadijski potpukovnik. Posle pozdrava i predstavljanja,on reče: — Gospodine kapetane, da vas upoznam sa situacijom. Neprijatelj nadirevelikim snagama sa Požarske Kose. Pred našim rovovima i žicama nalazi sesada bugarski dvadeset deveti puk. — Kako, kako — uzviknu čisto preneražen kapetan Lazar.



335

— Da. Odbili smo dva juriša... — Dvadeset deveti puk! — čudio se komandir. — Da. Dvadeset deveti. Čemu se čudite? — Kako da se ne čudimo, kad mi je dvadeset deveti puk kod Leskovca zarobio bateriju i pobio vojnike.

— Evo vam sada prilike da se osvetite, i u isto vreme proslavite. Molim vas...Gde je linija rova, pokažite mi? — pitao je nestrpljivo kapetan Lazar. — Vidite! — potpukovnik stavi jednu ruku na rame kapetana Lazara, a druguopruži. — Vidite li onu crvenu zemlju... Ispred nje je jedno gumasto drvo... — Vidim... — A ispred toga drveta malo napred onu žutu prugu. — Dobro. — To su naši rovovi... — A oni malo dalje, paralelni sa našim, jesu bugarski — upade komandir.Tako je. Sad znate. Izvolte, molim vas.Kapetan Lazar prinese durbin očima. Osmatrao je kratko vreme, onda pozdravi potpukovnika.Hvala lepo! — i odmah izvadi kartu, na kojoj je jednom slamkom merioodstojanje.Za to vreme vodnici su kontrolisali postavljene topove.Komandiru priđe Tanasije noseći pod miškom jagnje. — Gospodine kapetane, hoćemo li da postavimo telefon? — Nećemo. Komandovaću iz baterije — govorio je gledajući u kartu. Alinajednom se obrati Tasi: — Šta ti je to?

— Jagnje, gospodine kapetane. — Otkud? — Kad se ono zaglavismo u ono selo, dadoše ni jedni komordžije. Mogud’idem da ga ispečem?Komandiru se razvuče jedan kraj usana u osmeh. Ali bio je zauzet i samomahnu rukom. Onda se obrati meni:Uvek isti...Tanasije priđe da se pozdravi sa mnom. Tada sam se setio da sam uz put video jednoga vojnika kad je drao zaklano jagnje, i pokazah očima Tanasiju na jagnje.

On se nasmeja vragolasto.U ono selo, dok su vozari i poslužioci okretali, ja sam obišao malo...Zanemoćao si? — Jest — i on se nasmeja. — Komordžije se okačile na plot i seire, a ostavili jagnje o drvo. A taman ga bili očistili k što treba. Čekaj, velim, presešće vam.Priđoh zakonito i skinem siroto da se ne muči. — I niko te nije video?



336

— Mene da vide! — on zažmiri značajno na jedno oko. — Ali kada smo poterali dalje, ja sam im ga pošteno pokazao. — Tanasije uze obema rukama jagnje i odmače ga od sebe. — Doneću vam jednu plećku. Zbogom, gospodin potporučnik. — Pst! — učini na Tanasija podnarednik topovođa. Onda mu pokaza jedan prst,

a potom dodirnu prsa, kao da je hteo reći: i meni jedna porcija. — Zna se. Podelićemo bratski — i Tanasije zamače za ogradu.Bilo je podne. Vazduh vreo, da je teško bilo i disati.Dve hiljade osam stotina! — začu se komanda.Topovske cevi kao da progutaše granate i zatvarač škljocnu.Vazduh kao da planu. Topal talas nas zapahnu. Četiri puta uzastopno. Šrapnelisu zviždali kroz vazduh. Tamo oko crvene zemlje pojaviše se četiri dimljivelopte.Dobro je! — viknu pešadijski potpukovnik.Izbačen je još jedan kontrolni plotun. Onda razornom granatom. Na položajima,oko bugarskih rovova kuljnu dim i prašina.Po pet razornom!... Po pet razornom!... Po tri s košenjem.Iz rovova neprijateljskih kao da je sukljao plamen. Svi mi koji smo preživljavalitakve momente, znali smo kako tamo mora sada biti užasno, i uživali smo usamrtnim mukama neprijatelja. Takav je rat. Ljudi su postali bezdušni. Licekapetana Lazara je ustreptalo, oči usplamtele. Kao da mu još uvek lebdi predočima vizija kada su ovi isti neprijateljski vojnici kasapili njegove ljude. I sad jedošao čas. — Po pet razornom!

— Oh! posred rova! — zaklikta zadovoljan pešadijski potpukovnik.Sad lete rasparčana tela, a kroz onaj dim razleže se jauk. — Udrite još žešće! — viče krvoločno pešak. — Po deset razornom, košenjem levo i desno.Vojnici potamneli od užasne jare, koja je treptala nad topovskim cevima.Sa vrhova planinskih počeše da gađaju bugarske baterije. Neke podbacuju,druge prebacuju. Po užurbanoj paljbi njihovoj vidi se da im naša peta zadajemnogo jada. Rešene su da utamane pobesnelu neman, koja hoće da im uništi

njihov dvadeset deveti puk.Kada je opaljena i pet stotina trideseta granata, ostaci dvadeset devetoga bugarskoga puka digoše se iz rovova i nagoše bežati. Za njima poleteše naši pešaci u plavim uniformama. Napad Bugara je potpuno slomljen.Osveta je potpuna.Požarska Kosa je spasena.Komandant armije zahtevao je da mu se prati ime komandira pete baterije.



337

U tom času, Tanasije je ulazio u bateriju sa pečenim jagnjetom na ramenu.U skoroj prošlosti, još se pamti, planine su bile besputne. Veličanstveni mir itišina vladali su svuda unaokolo. u podnožju planine, između pitomihkestenova, čobani su napasali svoja stada. A dublje po šumama, izmeđučetinara, kretale su se zveri, vrištali šakali, groktale divlje svinje, a nad svima u

visini, šestarili su orlovi. Za sve je bilo mesta, jer su se životinje sklanjale s puta jedna drugoj.Došli su sada ljudi... Planine su počele stenjati pod silnim teretom. Ljudi suzemlju razrili. Stoletna drveta su pala. Stene su počele prskati. Vazduh se prolamao od huke. Ponori su jeknuli. Zverinje se razbeglo, a jaruge se počele puniti ljudskim lešinama.Iz dana u dan čete i pukovi jurišali su, odbijali napade, zatim su ljudi naletali na bajonete, dok su artiljerije obostrano tukle u masu i granate raskidale telesa.Jedni su sa legendarnom hrabrošću ginuli, osvajajući stopu po stopu, dok sudrugi bezumnom upornošću branili svaki pedalj osvojene zemlje.Krvavi talasi su zapljuskivali padine Moglenskih planina...Ogromna kolona krstača kao da je nicala iz zemlje. Duga povorka teškihranjenika promicala je svakodnevno. Jauk se razlegao sa nosila uglavljenih naleđima mazgi.Po zavojištima i kod trupnih komora ležali vojnici bleda i ispijena lica odmalarije. A kad bi spala temperatura, u razmaku između malaričnih napada,upućivali su ih na položaje kao popunu. Neki su i sami bežali iz ravnice na planinu, pa ma i u streljačku liniju, u nadi da se spasu od teške bolesti. Ljudi suse tako topili između dve nemani: malarije i kuršuma. Ako izbegnu jednu

opasnost, druga ih neće mimoići.Uvidelo se, najzad, da su oni sve od sebe dali. U njima daha više nije bilo. Arezerve nisu pristizale. Bugari su isto tako popustili. Posle neuspelog napada naKatunac i Požarsku Kosu, malaksali su.I stalo se naposletku.Sa naporom titana, naši su saterali neprijatelja iz ravnice na vrhove planinske.Tu su im podišli i pod stenama iskopali rovove. Između rovova, pod zaklonomnoći i oblaka, nabacali su i jedni i drugi čitave spletove bodljikavih žica. I gdese ko zatekao na frontu Moglenskih planina godine hiljadu devetsto šesnaeste,

tu je ostao sve do hiljadu devetsto osamnaeste. NA DNU PAKLA

Napad Bugara na Katunac i Požarsku Kosu slomljen je. Neprijatelj je ostaviosvoje mrtve, ogroman materijal i povukao se na vrhove Moglenskih planina.



338

Ali negde levo bubnjalo je dan i noć od artiljerijske vatre. U našu radost zbog pobede na ovom delu fronta uvlačila se neka zlokobna slutnja. To stanje trajalo je čitavih šest dana neprekidno. Jednoga dana naređeno je da se izvrši pritisak na našem delu fronta. — Našima ne ide dobro — veli zabrinuto potpukovnik Petar.

Pronose se komordžijske vesti da Bugari nadiru velikom snagom. Narednik Prodanović, koji se vratio iz Soluna, donese vest da su Bugari probili naš front,tamo oko neke Banice, zauzeli Lerin i nastupaju prema Ostrovskom jezeru.Otvorili smo odmah karte. Ostrovsko jezero bilo je levo od nas, ali prilično pozadi. Pogledali smo se značajno. Niko ni reči ne progovori. Ali su svi inehotice bili upravili pogled u našu pozadinu, da bi uočili pravce odstupanja.Zvanični izveštaji ne stižu. — Bio sam danas u diviziji. Prilično su zakopčani. Jedan mi prijatelj reče da jesituacija kritična... Razume se! — potpukovnik Petar prinese prst ustima, kaoznak: nikom ni reči. — O, naravno! — odobrava Luka.Toplota je još uvek nepodnošljiva. Preko noći nam dosađuju komarci. Jedvačekamo da iziđemo na osmatračnicu, koja se utvrđuje na visini preko hiljadumetara, na Katuncu.Prestala je najzad i ona paljba koja se čula sa naše leve strane. Stigao je izvanični izveštaj u kojem se govorilo o nadiranju Bugara i gde su ih našizaustavili. Komordžijske vesti su se obistinile.Ali posle jedno mesec dana opet je zagrmelo levo od nas. Mi smo ponovo vršili„pritisak“ na neprijatelje. Ovom prilikom je tutnjava trajala duže vremena.

Kažu da se tada vodila kajmakčalanska bitka.Jedno veče odazvaše komandanta na telefon. Otuda se on vrati sav ozaren.Pričao nam da su mu iz divizije javili kako je osvojen Kajmakčalan, koji se dižeu visinu dve hiljade pet stotina dvadeset i pet metara. Naši su zakoračili u svojuzemlju. Put za otadžbinu bio je otvoren. Vest se munjevitom brzinom prenelacelim frontom. Na sekcijama tražili smo taj Kajmakčalan i njegovu kotu. — Nema boga Savaota, Bugari moraju da beže i sa našeg fronta — govorio jerazdragano Luka. — Čekaj, pobratime, da vidim koji je pravac našeg nastupanja... Uh, majku mu,

opasne su urvine pred nama. — Šta ima! — objašnjava stručno Luka. — Ako ovi naši samo produže, zaći ćeBugarima iza leđa. Oni onda treba da se čiste pred nama.I već smo zamišljali kako se krećemo napred. Do zime bićemo verovatno kodsvojih kuća. Potpukovnik Petar naredi da se otvore flaše vina „kijanti“. Lukaiznese svoj vermut. Pilo se do neko doba noći.Sa nestrpljenjem smo očekivali novine.



339

Govorilo se o slavnoj pobedi Drinaca. Ali gotovo u isto vreme, kao nekitajanstveni šapat, pronese se glas da su naši izgubili najvišu kotu. Prekotelefona niko nam nije mogao dati tačna obaveštenja. Pucanj topova dopirao jenanovo. Sad još žešće.Izmučeni neizvesnošću, zamoreni od nestrpljivosti što ne možemo krenuti

napred, imali smo utisak kao da nas zvučni talas, kojim se prenosi šum pucnja,udara u glavu. Novine su sutradan zaćutale. Vest se obistinila. Razni glasovi strujali.Komordžijske vesti imale važnost zvaničnog kominikea. Mi se postepenouživljavamo u situaciju i spokojni smo što nas niko ne uznemirava.Malarija kosi ljude. Svakodnevno prolaze povorke izmučenih vojnika i oficira,čije telo izgleda kao da je isceđeno od silne vatre. Neki su u bunilu.Potpukovnik Petar poziva trupnog lekara i pita: koje su preventivne mere da bise zaustavila strašna bolest. — Jedino hinin... — Ili rat komarcima — dodaje Luka. — U tome slučaju ti da preuzmeš komandu — dira ga komandant. — A, ne. Moj Isajlo živeo je pored Morave, pa će bolje umeti — pravda seLuka. — Dobro, doktore. Onda trebuj što više hinina. — Izgleda mi da je i sanitet izgubio glavu. Otkada su došle nove trupe izIndokine... vrag bi ih znao odakle, bolest je uzela srazmere epidemije.Svakoga dana gutali smo hinin. Ali ordonansi rekoše da posilni poručnikaLuke, Isajlo, neće da uzima, već baca hinin.

— Daj ga ovamo! — naredi Luka. — Što ti bacaš hinin? — Gospodin poručnik, ne mogu da progutam. — Kako ne možeš?! Hajd’, uzmi preda mnom.Isajlo stavi pastilu u usta i uze gutljaj vode. Zatim poče da mrda grlom kao daga priprema, stisnu vilice i zažmure. Onda otvori usta i isplazi jezik, na kojem je i dale stajala pastila. — Nanovo. — Ama šta će mi, gospodin poručnik. Kažu da od ovu mandžu žene pobacuju. — Pa si se uplašio za sebe? — dira ga Luka.

— Nego, gutaj to!Ordonansi se sakupili i smeju se Isajlu. A njemu krivo, pa se sav zacrveneo odljutine. Pastila mu se rastvorila u ustima, on oseća gorčinu i sav se narogušio. — Ki pokiso pacov! — dobacuje mu neko odvojnika.Potpukovnik Petar posmatra i priđe. — Nemoj ga terati na silu — veli Luki. — Možda je to kod njega neki refleksni pokret, koji mu zatvara grlo. Nego neka rastvori u vodi. — Sa crnjiša na goriša!



340

— šapću vojnici – i trljaju zadovoljno ruke, jer će Isajlo tek sada da oseti šta jegorčina. — Zapuši nos i u jednom gutljaju progutaj! — savetuje ga potpukovnik Petar. — Eto vidiš... — A-uh! — tresao se Isajlo. — Sad znam zašto žene... — ali misao ne dovrši,

jer je pred njim stajao komandant.Posle deset dana ponovo stiže vest da su naši zauzeli Kajmakčalan. Iz armije sunam poslali i zvaničan izveštaj. Ali toga dana baš Bugari su otvorili strahovituartiljerijsku vatru na naše položaje, te i ne stigosmo da se oduševljenozaradujemo toj vesti.Bio sam na osmatračnici, kad mi vojnik donese jedno veliko pismo. Okretaosam ga sa svih strana razmišljajući ko li mi to piše tako dugačko pismo. Otvoriosam koverat i nestrpljivo Okrenuo poslednju stranu pisma... „Tvoj Dragoslav“.Ah, obradovao sam se. Pošto se bilo smrklo, zatvorio sam prorez gde je biosmešten durbin i upalio baterijski fenjer. Zadovoljan kao dečak koji čitaljubavni roman, seo sam na poljsku stolicu i počeo čitati.1. avgusta 1916.Dragi i jedini druže,Mnogo vremena proteklo je od onoga dana kada nas je život izvukao iz našestudentske sobe i kao neka centrifuga razbacao po belome svetu. Na početkunašeg mladalaštva uvučeni smo u ratni vrtlog, gde su se u krvi utopili našisnovi, ideali, ljubavne čežnje. Ne pitam se zašto je sve to bilo potrebno. Aliutvrđujem činjenicu, tako je bilo, i tako se još uvek događa.Bili smo dečaci, koji još ni u život nisu zakoračili. Tek sada, kada sam pod

uticajem strašnih zbivanja pre vremena sazreo, saznao sam koliko smo bilisveži i neiskusni... Za vreme dugih noćnih bdenja na osmatračnicama, ili urovu, stariji drugovi pričali su svoje doživljaje iz mladosti. Bili su neiscrpni.Oni su me u poslu smatrali za sebi ravnog druga i očekivali su da im i ja nešto progovorim o svome životu. Ali sem nekoliko dečačkih doživljaja, u osnovi bezazlenih, a za njih gotovo beznačajnih, ja im ništa više o sebi nisam mogaoreći. I onda sam izmišljao događaje. Pričao sam bezbrojno o mojim avanturama. Ne znam da li su mi verovali. Ali je svaki od njih dopunjavao moje kazivanje samnogo priča iz svog života, koje su i po sadržini, i po svome sastavu, bile

daleko iznad onoga što sam ja izmislio.U časovima osame, mislio sam na naše drugovanje... Bili smo nadahnutimladošću. Nosili smo bujne kose i razbarušene kravate. Kroz otvoren prozor naše sobe dopirao je miris trešnjina cveta, a mi smo pevali:Vы žertvoю pali v borьbe rokovoйza čestь i svobodu naroda...Kao da smo još onda naslućivali da ćemo naskoro i mi popadati kao „žertvы v borьbe rokovoй!“



341

Naša mladost bila je neokaljana, neporočna, nepreživljena. Ona me podseća natihu, bistru reku, obasjanu jutarnjim suncem, uokvirenu mirisnim cvećem, nareku koja, po nekoj ukletoj kobi, najednom ponire u bezdan. I nama je ostalosamo sećanje na te dane ispunjene poštenom mišlju, nadahnute verom zaljudsku slobodu, na dane kada su oči plamsale, a srce treperilo... Sve je bilo

uobličeno blagim oblicima, nasmejano, nadahnuto. Ali... nastao je ponor. Uovom vrtoglavom nastupu mnogi naši drugovi pogubili su živote, ili su postaliruine čije su patnje toliko snažne da se i ne sećaju više prošlosti. A nama, kojismo preživeli, na sreću, ili možda nesreću, pomisao na prošle dane spasavadušu...Proщaйte ž, druzья, vы čestno prošlisvoй doblestnый putь blagorodnый!...Prošlost, davna prošlost, druže jedini...A da li se nje sećaš? Ne smej mi se. Dve godine plivamo u krvi, pa si možda ogrubeo. Ali ja tezamišljam uvek kao golobrado momče, koje pocrveni kad pogleda ženu. A tebisam se jedino poveravao. Iako mi se nikad nisi odao, priznaj sada, voleo si je iti. Reci mi to. Onda ćeš još prisnije biti moj, jedini.Vidiš li, ta vitka devojčica ispunjavala je moj život u teškim besanim noćima. Na dugim marševima, ili na odmoru, ležeći nem i usamljen, gledao samvizionerski njen mali lik... Nosila je kosu razdeljenu po sredini temena. talasavi pramenovi kestenjavekose uokvirivali su njeno visoko čelo. Oči plave, a svetle kao kapljice jutarnjerose, oivičene dugim trepavicama. Nos pravilan, kao delo nekog vajara, sa

tankim čulnim nozdrvama. Usta kao poluotvoren ružin pupoljak. Njen je osmeh podsećao na izlazak sunca.Druže, dozvoli mi da ti se iskreno ispovedim. Samo tebi, jedino tebi. Ona jemoja prošlost, jedina uspomena moga života, sa kojom, evo, već tri godinerazgovaram, koja me jedina prati... Ona, moj mali drug... Gordana.Starijim drugovima to ne bih smeo reći. Oni su davno izišli iz dečačkog doba.Poneseni uzmahom godina i snažnih muskula, oni se napajaju i oduševljavajudrugim treptajima. A ja... samo njom...Možda smatraš da je sve ovo što ti pišem besmislica. Ona možda i ne misli više

na mene.U pravu si... Možda, moguće.Ali naša sadašnjost je bolna. Okruženi smo čelikom, mrtvim i ranjenim.Svakodnevno slušamo prasak topova... I ja nemam ničim da napojim svoju dušudo uspomenom na svoga maloga druga, čiji me vedar i detinji osmeh podsećana nebo, kad se sunce rađa...



342

Ovo ti pišem kao dežurni, dok svi ostali spavaju. Noć je već duboka. Oko mene potpuni mir, a ja sam nemiran. Pišem ti, a ruka podrhtava. Duša mi je uzavrela i puna neke tuge... Možda za mladošću?... Ne znam.Šta mi sve sada ne pada na pamet!...Sećaš li se kako smo negodovali kada smo čitali Šopenhauera?... Jer mi smo

voleli. Mi smo se oduševljavali ljubavlju. Ali hteli smo da ljubav nema ničegzajedničkog sa zemljom i materijom. A on nam je tako bezdušno razgolićavaostvarnost u svojoj „Metafizici ljubavi“. Sećaš li se kako smo, šetajući cvetnim poljanama, razgovarali: o pročitanim knjigama, o slobodi naroda, o nacionalnojmisiji Srbije, o ljubavi, onakvoj kako smo je mi shvatali i ogorčeno smonapadali toga velikog razbijača svih životnih iluzija!...Zaista, bili smo poneseni dečačkim idealizmom. Puni srca, puni mašte, puniideala za braću, za drugove, otadžbinu... čovečanstvo. Bili smo stalnorazdragani, uvek raspevani, kao ptice raskliktani. Ali kada smo bili u zenitusvojih želja i nadahnuća, došla je stvarnost. I kakva stvarnost! Došao je rat, danas sa tih sunčanih visina svuče na dno pakla. I mi sada ubijamo, godinamaubijamo ljude, krvavimo svoje ruke i srca. A ubijaju i nas jednog po jednog, izdana u dan. Ubijaju nam mlada naša tela, i još gore, mlade naše duše.Možda ti sve ovo izgleda čudno. Ali razumej i oprosti, druže.Sutra polazimo u otadžbinu. Počinemo davno očekivanu ofanzivu. Mozgoviove još nepobijene dece počeće opet da prskaju na vrelom makedonskomkamenu. Dokusurićemo i ovo malo preostalih života jedne na mučeništvoosuđene generacije.Ali, šta ćeš? Mi tome nismo krivi, ni radi. Šta ćeš, kada bez toga sada ne ide,

kad drukče ne biva! Ne stvara se carstvo „sve ležeći na svil’nu dušeku“ irezolucijama onih koji nas iz pozadine, iza devet mora i devedeset gora, bodreda istrajemo do kraja...Dockan je. Sutra mi treba uraniti. Kad dobijem vremena, nastaviću dalje...Ovaj deo pisma bio je dosta izgužvan i na njemu su se videli neki tamni otisci.Prineo sam pismo fenjeru i tada mi se učinilo kao da vidim tragove krvi. Rukami zadrhta. Obuzela me strepnja i grozničava slutnja.Okretoh dalji list. Hartija je bila glatka i ispisana nečijim drugim, nepoznatimrukopiSOM. Pri vrhu lista, s desne strane, pisalo je „6. francuska bolnica“.

Pismo je glasilo:Poštovani gospodine,Iako nepoznat, pišem Vam po nalogu Vašega a i svoga druga i prijatelja,Dragoslava.On je teško ranjen u glavu i gotovo u besvesnom stanju prenesen je u šestufrancusku bolnicu. Prilikom predaje njegova odela bolničkom magacinu, popisali smo sve stvari koje su se zatekle pri njemu. Između ostaloga bilo je iovo pismo.



343

Njegova rana bila je u početku dosta teška. Naprsla mu je lobanja na nekolikomesta. Šlem ga je spasao od sigurne smrti. Ali, hvala Bogu, ima nekoliko danakako se oseća dobro.Tada smo mu pokazali nađeno pismo. Zamolio me je da Vam ga pratim,zajedno sa prepisom njegovog dnevnika. „Ako umrem, neka ovo pismo preda

njoj (vi valjda znate kome), a dnevnik mojoj majci.“ Ne menjajući ni jednu reč, prepisujem doslovno dnevnik onih nekoliko danakoji su prethodili tragičnom događaju na Gorničevu.2. avgustPrešli smo Ostrovsko jezero i približujemo se lagano položajima. Naišli smo naselo Neokazi, čije su kuće oblepljene blatom i ograđene oronulim zidovima,kao da su se vekovi odmarali na njima. Pola sela zauzima muslimanskostanovništvo, a drugu polovinu hrišćansko.Odvojeni od glavnih puteva, izloženi muvama i komarcima, gotovo sasušeni navrelom suncu, meštani se i nisu interesovali za rat. Svetska civilizacija se iztemelja potresla, milionima ljudi ginulo je u raznim krajevima sveta, dok je selo Neokazi, prilepljeno za sprženu zemlju, živelo istim životom kao i za vremeAleksandra Makedonskog.Danas smo ušli u ovo selo mi. Naoružani vojnici sa šlemovima na glavi i teškitopovi. Sumnjam da su znali koja to vojska dolazi: srpska ili bugarska, nemačkaili francuska. Dok smo prolazili prašnjavim putem, jedan meštanin je delaoravnodušno neko drvo. Ni glavu da okrene. Ili je to samo lažna ravnodušnost,koja im je ostala još od Turskog vremena.Izviđači su izvestili da se Bugari nalaze u blizini sela. Oko ovoga sela vodiće se

svakako borba. Da žene i deca ne bi ginuli, naređeno je da se svi stanovniciisele. Kuda?... Gde?... U ratu se ne pita, i ne pravi razlika između neke bukve,koja smeta gađanju artiljerije, pa je treba poseći, i nedužnih meštana, koji bisvojom panikom uticali na moral vojnika.Pešaci u šlemovima razmileli su se po selu i kratkim mahanjem ruke dajumeštanima znak da se odmah isele.Unezverena izgleda, tovarili su stvari na brzu ruku preko drvenih kolica sa dvatočka, koja vuku sitni vočići. Žene plaču. Deca teraju stoku I viču za njom. Svinapuštaju poslušno svoja ognjišta, kao da im neka bujica preti poplavom. I sav

taj narod izlazi na glavni put. — Narediše ni vaši, da se selime... A nakude kemo, ne znajeme!... — odgovaraju plačnim glasom. — A, ete, nećeš valjda da ti još i „kvartilj“ nađem! — dobacuje jedan od pešaka, koji treba da ih sprovedu do prvog sela. Navikli su vojnici na takve zbegove. I njihovi ukućani bežali su isto ovako prednavalom neprijatelja, pa su na kraju ostajali nezaštićeni nasred puta.



344

Nalazimo se pred odlučnim časom. Neprijatelj je pred nama. Vaskrsla armija pridolazi.Bože, ako te ima!4. avgust Neprijatelj je osetio naše prisustvo. Rano zorom zapraštale su puške i Bugari,

uz uzvike: ure! ure! — naleteli su na naše predstražarske linije.Iako smo ogrezli u ratu, svi osećamo lako uzbuđenje. Kao da je svaki u sebi prikupljao staro iskustvo te su lica ljudi ukočena, pogledi puni iščekivanja. Naređenja za pokret još nema. Vozovi su zapregnuti. Ordonansi na konjimažurno odlaze. U daljini prašte puške. Jedan ordonans u prolazu reče da suBugari razbili jedan naš eskadron, koji je bio na predstraži pred nama. — Je li pešadija stupila u borbu? — zapita neko ordonansa. — Nije još...To je glavno. Za nas artiljerce pešaci su jedina stabilna vojska. — Kad je takva stvar, onda možemo da zapalimo cigarete! veli mirno kapetanĐuknić.Oko sedam i po časova vratili su se sa izvianja komandant diviziona ikomandiri baterija. Naređeno je da prva i druga baterija iziđu najhitnije na položaj, a treća da ostane u rezervi. Prema razvoju borbe komandant će videtigde će da je upotrebi.Sa komandantom diviziona, pukovnikom Pejovićem, izišao sam na ZabrdanjskuKosu. Tu zatičemo komandanta pešačke brigade, koji je određivao zemljišnerejone, gde treba da se rasporede pešački pukovi. Iza brega na kojem smo,stajali su pešaci u gustim redovima, sa već nataknutim bajonetima na svojim

puškama.Počeli smo odmah sa osmatranjem. Kroz durbin vidimo naše konjanike kakoodstupaju, zatim se opet prikupljaju i kreću obazrivo napred.U ravnici prema Kenali osmotrismo četiri neprijateljska eskadrona u koloni podva. Idu kao na egzercirištu. — Pa šta radi ovaj komandir? — viknu ljutito komandant, misleći nakomandira jedne baterije u našoj neposrednoj blizini. — Četiri bugarskaeskadrona nastupaju, a on se još trtka tamo. Trči i izvesti ga neka odmah otvorivatru.

Obodoh konja i začas se stvorih pred onim komandirom. Ali i on je bioosmotrio isti cilj i, pre nego što mu išta rekoh, komandova: — Nišandžije,napred.Baterija poče da gađa brzom paljbom. Zastao sam i upravio durbin u pravcumesta gde je bio eskadron. Šrapneli su se rasprskavali dužinom cele kolone isva četiri eskadrona rasprštaše se kao jato vrabaca. Za njima je ostajao oblak prašine.



345

Jedan naš avion je kružio nad nama i neprijateljskim položajima. Pešadija jesilazila i u podnožju brega razvijala se u streljački stroj. Tresak topova razlegaose sve jačom žestinom.Komandant brigade dođe na našu osmatračnicu. Iz njegova razgovora sa mojimkomandantom doznao sam da su nam Bugari jutros prepadom zaplenili dva

mitraljeza od predstraža i skoro svu poslugu isekli. — Ja mislim — veli načelnik štaba divizije — da je ovaj njihov jutrošnji napadizvršen u cilju nasilnog izviđanja, a možda čak i nabavke hrane. — Sumnjam, bogami! — odgovara moj komandant. — Oni su verovatno, ne, uto verujem sigurno, oni su znali da mi dolazimo i dočekali su nas spremni. Enovidite, molim vas, guste pešačke kolone, koje nastupaju u pravcu Lerina. Oni su preko svoje špijunaže tačno obavešteni o svemu. Dabogme! — I sad žure!Znaju da još nismo sasvim naoružani, da smo brojno daleko slabiji od njih i baciće se velikim snagama, pre nego što se na novom terenu snađemo iorganizujemo za borbu! — završi moj komandant i produži da izdaje naređenja baterijama.Sa Vrtolomske Kose gađala je prva baterija, i sa položaja kod Rosne, druga.Vazduh je usparen, pun prašine i neke treptave jare, te je osmatrane šrapnela,naročito na većim daljinama, otežano. I sa naše, i sa njihove strane, opaža seužurbano kretanje. Sa svih strana javljaju o pojavi novih i sve većihneprijateljskih snaga, koje kao da iz zemlje izviru. Baterije se rastržu na svestrane. Oko podne poče i bugarska artiljerija da šara po dolini, tražeći našu pešadiju. Bili smo i zaboravili na neprijateljske kolone, koje su nastupale kaLerinu, jer su se pojavili bliži, i po nas opasniji cile Vi.

Telefonista, koji je držao stalno slušalicu na ušima, obrati se komandantu: — Gospodine pukovniče, govore ’vod’, da su Bugari zauzeli neki Lerin. — Šta!... — Komandant me značajno pogleda. Zatim progovori polako davojnici ne čuju: — Umesto da nastupimo mi, oni otimaju od nas. Hm!... A ču lišta kaže jutros ovaj: „Nasilno izviđanje!“ Kakvo izviđanje! Ah, ti štabovi, kojiuobražavaju da sve znaju!Komandant dohvati telefon da izvesti načelnika štaba divizije. Na drugojslušalici čujem gde govori načelnik štaba Simović: — Video sam i shvatio odmah. Ali drugojače nisam mogao reći zbog okolnih,

da ne bi još odmah u početku klonuli duhom. Sad radim plan za napad.Dobićete odmah.U dolini se čuje puščana paljba. Prednja pešačka odeljenja došla su u dodir.Plotuni pušaka su sve češći. Vidimo kako se naši pešaci žurno ukopavaju. Njihova istaknuta odeljenja povlače se u glavni rov. Bugari nastupaju obazrivo,zaklanjajući se iza ograda, vrzina, a brisane prostore pretrčavaju. Artiljerija ih ustopu prati. Na nekoj otvorenoj poljani vide se nepomične trupine. Jedna naša



346

baterija tuče selo Vrbeni. Odande beže meštani i raspoznaju se beli burnusi bula, koje se sklanjaju u bugarske redove.Komandant dohvati slušalicu: — Slušajte, kapetane, prekinite za četvrt časa paljbu na selo, dok se žene i decane sklone!... Ama dobro, de! Tu smo već, a selo je i tako u njihovim rukama...

Nema smisla da ginu deca... Dabome!... Kroz četvrt časa nastavite paljbu, paonda šta im Bog dâ!Sunce je zalazilo i kosi zraci padali su nam pravo u lice. Tako je od početkarata. Okrenuti smo uvek zapadu. Nekada sam se oduševljavao tim čarobnim prizorom. Ali ako se kadgod završi ovaj rat i ostanem živ, kad vidim zalazak sunca, okrenuću leđa...5. avgustU toku noći stigao je detaljan plan za napad. Interesovalo me je samo ono što seodnosi na naš divizion. U naređenju je pisalo da rano izjutra otpočneartiljerijska priprema. Paljba treba da biva postepeno sve žešća, do momentakada pešadija krene na juriš.Komandant mi naredi da odmah odem do naše treće baterije, koja je bila urezervi i da je u toku noći izvedem na breg, istočno od sela Borešnice, gde smo bili u izviđanju pre dva dana.Bila je prošla ponoć kada sam stigao do baterije. Naišao sam prvo na poljskukonjušnicu. Tu sam našao stražara, koji mi je pokazao šator komandira. Uz put,naredio sam stražarima da izbude ljude, da bi docnije što manje gubili vreme.Komandir skoči. Onako bunovan trljao je oči i mrmljao: — Ama samo što sam zaspao!... Pojedoše me komarci.

U bivaku se čuo žagor ljudi, zveckanje lanaca i truparanje konja.Pogledao sam na časovnik. Bilo je jedan i po, a svanuće počinje u tri. Odmahsmo pojahali, i baterija krete.Za tri četvrti časa izišli smo na breg. Ostavio sam komandira da razmeštatopove, a ja pođoh u divizion. Noć je bila sveža, te skidoh šlem da malo odahnem. Na frontu je vladala tišina.Čuo se samo tajanstveni šum od kretanja udaljenih municionih kolona iartiljerijskih kara. Mnogo noći slušao sam taj šum, koji izaziva drhtaj srca itešku slutnju.

Izvestio sam komandanta. On reče da ćemo sići u pešački rov, odakle je boljeosmatrati. Uzeo sam durbin i pođosmo.Tu, u pešačkom rovu, tražimo zgodno mesto za osmatranje bojnog polja iupravljanje vatrom baterije. Pešaci kleče jedni pored drugih u plitkome rovu, a puške položili na izbačenu zemlju ispred sebe. Neki probijaju grudobran danaprave puškarnicu Svi oživeše kad ugledaše nas artiljerce. Komandir četeustupi nam svoj zaklon za našu osmatračnicu.



347

— Moje objavnice su kod one žive ograde... — objašnjava nam komandir. — Aispred njih je... na dve-tri stotine metara, neprijatelj. — Jeste li imali dodira? — Juče po podne, i sad ćemo, ako bog dâ! — odgovara on sasvim mirno.Oko šest časova najednom otpoče artilerijska paljba. Najpre naša, a onda i

njihova. Sa ove osmatračnice pratimo dejstvo jedne naše baterije, koja tučelerinsku stanicu i prostor oko nje. Druge traže njihovu artiljeriju. Pešaci u rovu,levo i desno od nas, ćute, ali svi su se nagli preko grudobrana i oštro osmatraju.Od sela Donji Vrbeni razleže se ubrzana puščana paljba. Čuju se i mitraljezi. Samale uzvišice, gde nam je osmatračnica, opazismo kako neprijatelj naleće naselo u gustim redovima, koji se valaju kao talasi jedni za drugima. Njihovaartiljerija gađa deo fronta ispred svoje pešadije, ali stalno prebacuje.Komandant naredi baterijama, te ostaviše druge ciljeve i sve se sručiše naneprijateljske jurišne talase. Njihovi redovi padaju kao lese, ali se javljaju svenovi i novi. Izgleda mi da neprijatelj hoće ovde da napravi prodor. Na grebenu jednoga bliskog zemljišnog talasa, levo od nas, odjedanput izbigusta masa njihove pešadije. Bele visoke kalične bugarskih vojnika bleštale suna suncu. Ovaj prizor prikova moju pažnju i ja uzeh durbin da ih boljeosmotrim. Naši pešaci ih odmah opaziše i zasuše brzom paljbom. Oni se malozatalasaše, jedni popadaše, a neki pojedinačno, i u manjim grupama, potrčašenapred. Ali, na moje čudo, za njima se sjuriše oficiri i vratiše ih natrag. Zaštoovo? — upitah se, u nedoumici. Ali, kad videh kako ih oficiri brzo svrstaše ikako svi kao jedan u gustim masama poleteše ka našima, bi mi sve jasno.Pešačka paljba sa naše strane kao da pomahnita. Mitraljezi skoliše pa nikako ne

prekidaju ono njihovo beskonačno: krrr!... krrr!... Samo nekiput čuje se: tak!tak! tak! krk!... krk!... krk!... pa stane. Valjda zbog nekog kvara, ili što jenišandžija poginuo. Neprijatelj navaljuje sve žešće i paljba puščana i mitraljeska sli se sasvimujedno. Ona, tako osobeno pešačka vatra, što se može čuti samo pri odbijanju juriša. Naša malobrojna pešadija još se drži u rovovima i odbija nalete sve novih inovih jurišnih talasa. Bugarsko „Ure!“ i naše „Ura!“ izmešaše se. Našaartiljerija prekide paljbu da ne pobije i svoje. Njihova takođe. Umuče i pešačka

paljba. Sudarili su se prsa u prsa. Sad nož rešava sudbinu jednih i drugih. Iz jednog rova videsmo kako naši iskočiše i na nož dočekaše neprijatelja, u čije semase brzo izgubiše. „Sa ovima je svršeno!“ — pomislih. Iz jednog, namanajbližeg rova, pešaci se digoše. Momenat kada se oni odlučuju na juriš ili povlačenje. Ali neprijatelj je već doleteo na grudobrane i otpočeo krvavomeđusobno klanje.Strašni prizor, ali ne dug. Mnogobrojni neprijatelj uspe da naše potisne izrovova i zaklona. Ali oni koji su još ostali u životu, uzmičući priležu po ravnoj



348

zemlji i neprestano pucaju. Neki zaostaju iza slučajnih zaklona, okreću se iotvaraju paljbu. — Pazi dobro! — opominje komandir čete vojnike u čijem smo rovu.Oni polegli iznad rova, drže pripravne puške. Niko ni reči ne govori. Sve se pretvorilo u oko i uho. Najednom pade komanda. Rov kao da se zapalio od brze

paljbe. Vojnici su tukli s boka neprijateljsku pešadiju, koja je napravila prodor ikrenula ka nama.

Suva zemlja brzo nas je izdala. Od ubrzane puščane paljbe podiže se oblak prašine i otkri celu liniju našega rova. Neprijateljski artiljerci su osmatrali i počeše da nas tuku nekim teškim oruđem. Srećom, varaju se u osmatranju inajviše tuku jedan zemljišni pupak, neposredno ispod nas. Eksplozije teškihzrna grme, dižući čitave oblake dima i prašine i crni zastor potpuno nam zaklonividik. Neki vojnici pogođeni parčadima granata, osuljavaju se niz grudobran i padaju kao džakovi u rov.U daljini prema selu začu se opet: „Ura! Ura!“ To naša pešadija, iako isterana izrovova, pokušava kontrajuriš. Major Acina baterija prosto urla. Alineprijateljski pešaci sve više podilaze pod breg, iza kojeg je postavljena baterija. Komandant naredi komandiru da se hitno povuče.Jedan neprijateljski pešački vod pojavi se u bok baterije. Pod kišom kuršuma baterija prikači topove za prednjake. U poslednjem času je uspela da ne budezarobljena. Naš streljački stroj je sasvim raskinut. Kroz prodor naginje neprijatelj,razvijajući se levo i desno. Naša pešadija se žurno povlači, da joj neprijatelj ne

bi zašao za leđa. Pukotina postaje sve šira.Pukovnik Pejović izveštava komandanta artiljerije. Onda se okrete meni: — Jašite, pa što brže izvestite komandire da se baterije povuku ka stanici selaBanice.Ali komandiri su i sami videli šta se događa i već su priveli zaprege.Opšti zamah je ustalasao ljude. Ne možemo da dođemo sebi od čuda, šta se ovona jedan mah zbi. Niko se tome nije nadao. Sve se dogodilo tako brzo,neočekivano.Linija fronta se potpuno izgubila. Naši pešački delovi se pojavljuju u bok

neprijatelju, neprijateljski prodiru u našu pozadinu. Sve se izmešalo, aneprijatelj nas stalno pritiskuje i u stopu prati. Kuršumi su fijukali sa svihstrana, a artiljerija neprijateljska zasipala puteve. Sunce prižeglo kao da bode,ljudi smrvljeni. Pakao...Sa komandantom sam jurio najvećim trkom, da bismo u pozadini iznašli položaje gde bi se artiljerija zaustavila, da bar unekoliko zadrži neprijatelja.Jedan od naših ordonansa sruči se sa konja. Za nama je jurila druga baterija i



349

preko tela vojnika naleteše konji i topovi. Komandant zaokrenu konja, i u pokretu zaustavi bateriju.Sa jedne blage uzvišice ugledasmo neprijateljski pešački puk, kako nastupažurno u razvijenom stroju. Komandir otvori paljbu. Bugarski vojnici se pokolebaše i rasturiše. Ali oficiri ih vratiše i onda kretoše opet napred.

Gde je pešadija? — povika komandant nervozno i dohvati se za glavu.Ali gde će pre ono malo pešadije na ovolikom prostoru!Komandant naredi meni da ostanem pri drugoj bateriji, a on, sa poručnikomBajom i izviđačima, odjuri u pravcu našeg levog krila, gde se još uvek nalazila prva baterija našeg diviziona. Komandir te baterije nije se hteo povući, no sa jednim vodom štitio je povlačenje naše pešadije. Naši su izmicali jedan za drugim kao gusenice. Na poljima su ostajali mrtvi iranjeni. Metež je očigledan, ali nema razmere panike. Vidimo naše oficire kako prikupljaju svoje vojnike. Ali Bugari podilaze pod breg, gde se nalazila druga baterija. Komandir baterije naredi meni, jer sam bio slobodan, da s jednimnjegovim topom odjurim na susedni brežuljak, kako bih bočnom vatrom tukaoone pod položajem baterije. Jureći ka drumu odakle ću se uspeti na taj breg,čujem ubrzanu puščanu paljbu negde u našoj pozadini, preko puta železničkestanice u Banici. Među nekim komorama koje su se nalazile ispred nas, nastadenepojamna gužva. Sve pojuri bez reda. Jedna municiona kola se preturiše i preprečiše mi put. Vozari bez moga naređenja okretoše po jednom uskom putu.Top se nakrete. Jedan poslužilac ispade. Mi se sručismo kod baterije. Komandir je već okrenuo cevi topova unazad, u pravcu odakle dopire puščana paljba...Haos na svim stranama. Imao sam utisak da smo svi izgubljeni. Ali ipak,

trebalo je učiniti još i poslednji napor. Okrenuo sam se u pravcu druma koji je bio pozadi nas. Sledio sam se od užasa...Prva baterija, koja je u poslednjem trenutku sišla sa položaja, juri drumom unajvećem trku, a za njom, polegli na konjima, neprijateljski ko njanici. Bičevinaših vozara vitlaju po vazduhu, topovi i kare grme i odskaču po neravnom putu, ali neprijateljski eskadron kao da leti i sve je bliže, sve bliže, bliže bateriji,najzad je stiže i sablje počeše da sevaju iznad naših vozara.Jedna zaprega se sruči na gomilu. Vidim vodnog oficira, koji bi na brzom konjumogao da umakne sam, ali on ne napušta svoj vod. Konjanici izbijaju na čelo

baterije i u trku udaraju sabljama goloruke poslužioce, koji se povijaju, sedećina topovskim prednjacima i karama. „Ure! Ure!“ — prolamaju se dole nadrumu, pozadi nas, jezivi uzvici neprijateljske konjice i cela baterija kao da sezgužva u gomilu. Bila je zarobljena.Snop druge baterije brzo je upravljen na one dole. Komandir je već našao sveelemente za gađanje. Ali kako da gađa, kad će potući i naše! Komandant pešadijske brigade, koji se zadesio tu, naredi odmah jednoj četi pešaka da se unajvećem trku sjuri na drum i odrobi bateriju. Ali, četa još nije bila ni na pola



350

puta, kad tamo, oko baterije, zapraštaše puške. Srećom, jedan vod naših pešaka,koji su bili zalutali, pojavi se iznenada na brežuljku iznad zarobljene baterije.Kako su ugledali neprijateljske konjanike, ovi pešaci su odmah otvorili paljbuna njih. Najpre nasumice i preko njihovih glava, da ne bi pobili i naše, a onda, povedeni i obodreni od nekih oficira, koji se odnekud stvoriše među njima,

krenuše napred, stalno pucajući. Neprijateljski se konjanici uzmuvaše. Nekiokrenuše konje nalevo-krug, i u trku pobegoše ka jaruzi, kroz koju su seneviđeno probili u našu pozadinu. Drugi, pod komandom svojih oficira,ustremili su se na naše pešake i sa isukanim sabljama pokušali juriš. Ali pešaciih skoliše sa svih strana sipajući na njih ubistvenu vatru. Sad su se konjanicinašli opkoljeni skoro odasvud. Pod bliskom pešačkom vatrom oni su sestropoštavali, neki zajedno sa pogođenim konjima, a neki sami, dok su konji bez jahača, u besnom trku, bežali na sve strane i ginuli, natrčavajući na pešačkuvatru.Malo konja uspelo je da pobegne kroz onu jarugu i odnese u svoju komandusamo sedlo, dok su im jahači ležali mrtvi i ranjeni, razbacani na sve strane pored druma. Sve se ovo odigralo u pravom konjičkom tempu.Baterija je bila oslobođena...Uveče cela divizija se zadržala na položajima ispred Banice.Sa komandantom odlazim u prvu bateriju. Vojnici gledaju unezvereno i jedva ponešto odgovaraju na naša pitanja. Vodnik, potporučnik Radonja, kome jekomandir bugarskog eskadrona, pored ostalog, oduzeo i svu ušteđevinu, oko1.500 drahmi, takođe ništa ne govori. Izgledaju kao ljudi koji još ne veruju dasu živi.

Tu mi Đaja ispriča da su pukovnik Pejović, potpukovnik Blagojević i on bili onioficiri koji su poveli pešake u napad i odrobili bateriju. Oni su se tu desili kadasu posle silaska sa položaja prve baterije izviđali nove položaje za jedan vod te baterije koji je trebalo i dalje da dejstvuje.Pri polasku, Đaja mi pokazuje sablju poginulog komandira ovog eskadrona.Izvlačim je iz kanije i na njoj čitam ugravirane reči:„Za cara i otečestvo“. — A ovo mu je šapka! — pokazuje Đajin seiz bugarsku oficirsku kapu, koju jenaš kuršum prosvirao kroz sred kokarde.

— Nije ni zinuo! — dodaje seiz. — Ih, ala ga je potrefilo posred zvezde! — objašnjava moj posilni, zagledajućionu kokardu i izgovarajući ono „z“ kao deca koja kažu „dzik“.Svi smo umorni i sumorni. Osećamo da se desilo nešto teško i kao da slutimonešto crne i gore. Umesto da se približavamo otadžbini, mi smo sve dalje odnje.6. avgust



351

Baterije su u toku noći izišle na nove položaje. Pešadija se prikupljala irazmeštala ispred nas. Kare su dovlačile municiju. Ja sam razrađivao i slaokomandantova naređenja, prikupljao izveštaje i pisao svoj dnevnik. Posle ponoći sam prilegao, upravo prislonio se na izbačenu zemlju naše osmatračnicei zaspao.

Bili smo rano na nogama. Još od same zore počeli su da gruvaju topovi.Bugarska pešadija nastupala je u gustim masama ka Svetom Iliji kod selaBanice i navaljivala na naše desno krilo. U ravnici je vrilo od puščane imitraljeske vatre, dok su razorne granate i šrapneli zasipali ispred nas. Dimovišrapnela razvlačili se nad zagrejanom zemljom i kao neka prozračna zavesalebdela plavkasta magla nad dolinom. A otuda dopirali jurišni usklici: — Ureee!... Ureee!... Ureee!...Doline huče, kao da se sa brda valjaju bujice. Neprijateljski se redovi razređuju,ali nastupaju novi, svežiji, žešći. Polja i njive su pokrivene leševima. Našimitraljezi sikću, a bugarska artiljerija rije po našim rovovima. Ali malaksali sunajzad i oni, te se iza ograda i jarkova počinju ukopavati. Baterije ih sada tukurazornim granatama. U dolini je zemlja uzavrela. Sukljaju crni dimovi, praćenigromovitim eksplozijama. Komandiri gađaju precizno, kao da rukom bacajugranate.Valjda su zakukali i njihovi pešaci. Bugarski šrapneli svitnuše nad našim baterijama. Naskoro pronađoše drugu bateriju, koja je bila istaknuta kod SvetogIlije, i ona utonu u dim. Javljaju da je ranjen vođa odeljenja u glavu... Poslugatrećega topa izginula... Vodnik Jevtić ranjen u trbuh. Komandir traži hitno popunu ljudstva. Ali komandant naredi da preostali vojnici na rukama sjure

topove pozadi brega, i baterija promeni položaj. Na podne se nešto malo utiša paljba. Slučajno se okretosmo u pravcu naše pozadine i tada ugledasmo neku pešadiju, koja nam je dolazila u pomoć. Osetilismo se odmah spokojniji. — Da bog sačuva! — veli Đaja. — Ratovasmo, tukosmo se, ali ovako nije bilo!... — Nadam se da će ovde i njima biti grob! — odgovara komandant.Od onomad uveče nismo gotovo ništa jeli. Prišli su nam posilni i doneli neko pečenje, s kojim su juče ceo dan, na onoj vrućini, jurili po polju, tražeći nas.

Jedemo stojeći. Đaja najednom diže nogu, pogleda u čvrstu saru svoje čizme.Zatim pipnu prstom i reče: — Pazi, bogati, bilo je hladno!Komandant, koji je bio okrenut u stranu, odgovori mu: — A šta biste hteli, da vam neko vruć biftek donese! — Ne mislim na pečenje, nego udari me kuršum u nogu!Priđosmo. Sara čizme bila je ulubljena i koža na njoj naprsla. — E, srećna ti junačka rana! — dirali smo ga svi.



352

— Ne bi bilo rđavo da je udarilo malčice jače, koliko da se zavuče pod kožu! — šali se Đaja.Još ni ručak nismo završili, a otpoče borba u klancu, kroz koji se pružajuželeznička pruga i drum, što vode u našu duboku pozadinu, preko selaGorničeva. Front se zatalasa. Neprijateljska pešadija skoči iz rovova. Breg, na

kojem je Banica, utonuo je potpuno u dim i prašinu od naših granata.Mitraljeska i puščana vatra trešti takvom žestinom da nas jeza podilazi.Sveži neprijateljski pukovi sručiše se na naše levo krilo. Pod navalom daleko brojnijih neprijatelja, naši, već desetkovani pešaci, napustiše rovove.7. avgustIzgubili smo zemlju. Ali onda kao da smo bili pripremljeni na neuspeh, jer smogotovo golih šaka stajali prema carskoj sili. A sem toga, iza nas se nalazila našateritorija, rođena gruda. Sa nama je bio narod. Nas je onda okrepljivala nada daćemo se nekim pukim slučajem izvući iz bezizlaznog položaja. Odstupajući svedalje, privikavali smo se postepeno na surovu neumitnost. Tiho i bez ropca, pognute glave, napustili smo svoju zemlju.Sadašnji porazi teško nam padaju. Pošli smo sa velikim nadama. Izbačeni izsvoje zemlje, odvojeni od naroda, doživljujemo poraz za porazom, na tuđojzemlji. A iza naših leđa je more...Cele noći se nismo smirili. Sa komandantom i izviđačima obilazili smo baterijei pešačke delove na našem frontu. Situacija je očajna. Usled malobrojnosti trupasvuda smo nailazili na prazne; neposednute prostore. Čudim se da nigde nismo pali neprijatelju u klopku. Tamo, gde smo nailazili na našu pešadiju, redovi su bili tanki i retki. A premoreni i desetkovani vojnici u trodnevnoj borbi bez

smene, spavali su u svojim plitko zakopanim zaklonima. Samo su se osmatrači istarešine još nekako branili od sna.Kad je osmotrio situaciju na terenu, komandant je na sve strane tražio pojačanja. Slao je ordonanse pešačkim komandantima sa pismenim zahtevimaza osiguranje naših baterija, koje su postavljene pored druma. Svima jenaglašavano kako baterijama preti opasnost da budu zarobljene odneprijateljskih delova, koji noćas mogu neopaženo prodreti kroz neposednute prostore u našu pozadinu. Iste zahteve ponavljao je i preko telefona. Ne znamšta mu oni iz divizije odgovaraju, ali vidim, po glasnom psovanju, da je ljut.

Neki pešački komandanti odgovaraju da nemaju dovoljno ljudstva ni da posednu teren koji treba da brane, a kamoli da nešto odvoje za neposrednuzaštitu artiljerije. „Kažite vi vašem komandantu da se obrati onima gore! Da viznate šta je kod mene, ostavili biste me na miru!“ — ljuti se jedan pešačkikomandant. Drugi komandant viče: „Znate li vi da sam ja uzeo pušku od jednogmog poginulog vojnika, samo da u rovu bude jedna puška više! N-e-m-a nas, n-e-m-a! Tražite u pozadini, ako nešto ima!“



353

Oko dva časa posle ponoći komandant je jedva uspeo da dobije ostatke jednečete sedmog puka. Naredio je odmah Đaji da tu četu odvede komandiru Aci,čija je baterija bila najizloženija. Telefonom komandiru preporučuje da sa tomčetom osigura svoju bateriju i uhvati vezu sa delovima devetoga puka, kojitreba da se nalazi preko puta druma od nas. Uz to mu savetuje da po izvršenu

naređenja bateriju preda starijem vodniku, a on da ide u bolnicu. Čujem dakomandir to odlučno odbija i ostaje na osmatračnici, mada ima temperaturuusled malarije, koju još iz Soluda vuče.Komandant vidi najzad šta nas čeka i šalje izviđače da ponovo izvide ima likakav put pozadi baterija, kako bi u slučaju nužde mogle da odstupe. Posledužeg lomatanja vraćaju se i vele da je pozadi nas pravi ambis, premaPeterskom jezeru, i da nam ostaje još jedino onaj put prema Gorničevu.Komandant je nervozan i zabrinut. Kad je svanulo, on pojaha i naredi: — Svi za mnom!Sunce tek što je izgrejalo. Jahali smo uskom putanjom jedan za drugim. Gladan,moj konj otimao se i zastajkivao da brsti grančice ukraj puta, te sam ganeprestano udarao mamuzama, goneći ga napred. Najednom zaklokota mitraljez pozadi nas. — Odakle ovo sad? — povika komandant i hitro se okrete u sedlu, predosećajući neko zlo. — Sigurno se pešacima pokvario „mitraljez“, pa ga sad opravljaju i probaju — odgovori jedan ordonans.Ali samo što reče, kuršumi zviznuše oko naših glava, kao rojevi osica.Komandant u momentu zadrža konja, pa se hitro okrete prema prvoj bateriji,

koja je bila u neposrednoj blizini, i snažnim glasom povika: — Dražo-o-o! Bateriju na prednjake! Pravac Gorničevo! — i obode svogakonja u pravcu treće baterije, da i nju izvesti.Zemlja je praštala pod kopitama njegova konja. U toj ludoj jurnjavi kao dačujem povremene pucnje pušaka za nama. Udario sam konja mamuzama iužasna misao senu mi kroz glavu: opkoljeni smo!... Naleteli smo na nekišibljak, onda preko jendeka i gotovo se sudarismo sa zapregom treće baterije,koja je uz zaglušnu lupu kopita i zveket prednjaka jurila ka prvoj bateriji.Pridružismo im se i tako naletesmo na topove. Iz neposredne blizine cikće

bugarski mitraljez i odjekuje puščana paljba. Neki konji popadaše. Jedan topokrenut unazad poče da puca na neprijateljske vojnike, koji su se noću, krišom, privukli i došli pozadi baterije. Razleže se jauk. Vozari seku zaprežnice palihkonja, a poslužioci na rukama guraju topove. Jedan voz uspe da okrene, alinalete na snop mitraljeskih zrna, i čitava zaprega sruči se na gomilu. Ostalivozovi se ras prštaše. Prednji vozar jedne zaprege pade. Jedan podnarednik pojaha na njegovo mesto. Preko ranjenika pređe top. Vozari razmahnuše bičevima. Ranjeni konj se prope i pade među ostalu zapregu.



354

— Skidaj zatvarače! — vikao je neko.Poslužioci sa delovima topovskih zatvarača razjuriše se na sve strane. Bataljonneprijateljske pešadije ustremi se tada na bateriju. Nekoliko preostalih vozova polete niz padinu. Neprijateljski vojnici pripucaše na jednu zapregu i svih šestkonja survaše se jedan preko drugog. Ostali natrčaše na onu gomilu konja, koji

su se u poslednjim trzajima grozno koprcali... I sve se zamrsi, zaplete, zgužva...Komandant i oficiri, svi smo bodrili vojnike, pa i sami gurali topove, da se bar nešto spase. Za nama su jurili bugarski pešaci. U poslednjem času pojahasmo i preko kamenjara pojurismo prema drumu za Gorničevo. Ali nama u susret jurio je najvećim trkom potpukovnik Blagojević. Za njim njegova baterija. Uzstrašno treskanje kara i topova, vozari su vikali: „Marrrš! Marrrš! Marrrš!“ — razmahujući bičevima. — Drum je zauzet! Odsečeni smo! Nalevo krug! — doviknu nam potpukovnik Blagojević i krvavih očiju prolete pokraj nas.Sve se izmešalo i pretvorilo u izbezumljenu gomilu, strašnu, paničnu, koja mrvii satire sve pred sobom.Ali nesreća nikad ne dolazi sama. Pred nama se ukaza provalija. Iz grudi se prolomi strašan krik. A sa svih strana jure Bugari. Vozari, obuzeti samrtnimstrahom, skretoše u stranu, neko levo, drugi desno, sudariše se, upletoše, konji itopovi se isprevrtaše i napravi se krvava gomila. Preostali poslužioci poskakašesa svojih mesta i skidoše zatvarače. Vozari su sekli zaprežnice, da se bar preostali konji spasu. Ljudi bez razmišljanja pojuriše niz liticu, vukući zasobom konje, a za njima se suljalo kamenje i stenje. Dohvatio sam iz ruku seizakonja, koji nije mogao silaziti sa dva, i sunuh niz padinu. Omakoh se...

Pustio sam dizgine. Konj nalete preko mene i pade strmoglavce. Neko kamenjesruči mi se na leđa. Otvorio sam oči. Bila je to trenutna slika posmatrana krozrazrogačene oči od straha. Telesa ljudi i konja kao neka lavina stropoštavala seodozgo, valjajući se jedni preko drugih. Zaboravio sam trenutno na svoje stanje,ali me užas obuzima da me oni odozgo ne pridave. Napregao sam poslednjusnagu, hvatajući se za oštro kamenje, da se postavim u uspravan položaj. Jedvasam uspeo. Poguren, pretrčao sam dno, te se dočepah suprotne strane. Ruke sumi bile krvave, odelo pocepano. Moj konj se pridiže. Pritrčao sam da gasklonim.

Usta ljudi bila su otvorena, oči iskolačene. Nesvesno se pripijaju uz mene, kaoda traže spasa, ili neko naređenje. Neki se konji zapleli u zaprežnice i koprcajuse, udarajući nogama oko sebe. — Razmrsite ih! — viknuo sam, kao da je to važnije od života ljudskih. Nekolicina priskočiše.Sad smo zapali u klopku. Unezvereno se okrećemo, očekujući svakog časa dase gore, na bedemu, pojavi neprijateljska pešadija, i sve pobije. Trebalo je nešto preduzeti.



355

Ali, moju pažnju privlači vojnik kome kulja krv iz usta, jer je na njegove grudisvom težinom pao konj, i povrh njega se koprca, te mu lomi rebra. Neki sekonji poplašili, i životinje kao pobesnele natrčaše na gomilu vojnika, obarajući igazeći. Saterani ovako na gomilu, izbezumljena lica, ljudi su ličili na razjarenokrdo, a ova jaruga na zverinjak.

U poslednjem času, na bedemu, pojaviše se odnekuda naši pešaci i kroz pucnjavu pušaka začu se: „Ura!“ Ljudi zastadoše kao omađijani.Odahnuli smo. Tek smo tada opazili kako se na padini niz koju smo se suljali, proteže blaga staza, kojom je trčao komandant i vikao na sav glas: — Natrag! Natrag!... Potporučniče, vraćajte ljude i konje. Brzo, brzo! Nalazio sam se u gomili od preko tri stotine ljudi i toliko konja. Digao sam rukeuvis i vikao što jače mogu. Kroz larmu, prasak, jauk, čuo se glas komandantov: — Neprijatelj odstupa! Spasavajte topove! — Stoj!... Stoj!...Jedan narednik prvi dohvati konja i potrča uz onu stazu. Kao klupče koje seodmotava, tako su se iz one gužve izdvajali ljudi, vukući konje. Potrčao sam i ja. Nekoliko šestornih zaprega bilo se uplelo među kaiševe i paoce topova.Među njima ležali su mrtvi vojnici. Rude polomljene. Jedna kara u naletu bila je prebačena preko topa. Na nečijem topu stoji zapregnut samo rudni konj,levak. Dešnjaka je odveo vozar.Sparujemo na brzu ruku konje, ne pitajući kojoj bateriji pripadaju. Treba štoviše spasti, što pre, jer oko nas sa svih strana urlaju i naši i njihovi pešaci. U pitanju su sekundi.Komandir prve baterije pojaha konja i viknu:

— Ko je gotov, za mnom!Vojnici se popeše na konje. Neke vozove vukle su šestorne, druge četvornezaprege. Jednu karu povukoše samo rudni konji. Kako je koji voz pripravan,odlepljuje se i juri u pravcu druma što vodi za Gorničevo.Oficiri zaprežu zajedno sa vojnicima. Poslužioci na rukama izvlače topove ikare. One sa polomljenim rudama ostavljaju. Na brežuljku, u blizini našoj, pojavi se, odstupajući, naš streljački stroj. Jedan pešadijski oficir, sav potamneo, dotrča: — Bežite, evo ih Bugari.

Potrčali smo na suprotnu stranu. Za mnom je jurila jedna zaprega, vukući top.Ali od užasa, čini mi se, izdiže se šlem na mojoj glavi. Nama u susret jurio jeonaj komandir, dajući nam izdaleka znak rukom: Nalevokrug! Za njim su žurilinajvećim trkom vozovi koje je poveo sobom. Vozari koji su za mnom jahali, ine čekajući moju komandu, okretoše unazad. Stiže me komandir. — Bugari su zauzeli drum! — Ali eto Bugara pred nama!...u očajanju pustio sam dizgine i dohvatio se za glavu. Sve je izgubljeno.



356

Neka poginem... Konj me u ludom trku nosi. Već smo na čelu izbezumljenogadiviziona. Naš pešački stroj juri nam u susret i vojnici u čudu digli puške uvis,dajući znak da se zaustavimo, jer ćemo pasti Bugarima pravo u ruke. Opkoljenismo sa svih strana. Još nam jedino ostaje ona jaruga. Bez razmišljanja, pojurismo na tu stranu. Bolje je i takva smrt, nego Bugarima u ruke. Za nama se

počeše strmoglavljivati ludi, konji, topovi, kare, uz tresak, lomljavu, jauk...Strahota, pakao... smrt!Ali, živ se ne dam. Izvukao sam revolver. U poslednjem času senu mi misao:možda bih u produžetku ove jaruge mogao naći kakav izlaz. Obodoh konja, koji je bio premoren, i sav izubijan. Na kraju nalazio se suv potok. Ne mislećimnogo, vratio sam se. Vozari su već bili sjahali, gotovi da se raspršte na svestrane. — Ima izlaza! Jašite! Za mnom! — vikao sam iz sveg glasa.Preostali vozovi kretoše, naginjući se prilikom prelaza preko kamenja i stenja.Poslužioci su gurali. Gore nad našim glavama odjekuju pucnji pušaka... Ljudi iživotinje su u punom naponu, gotovo na izmaku snage. Još nas jedino zadržavanada da ćemo se sad, naskoro, izvući iz ovoga pakla. Odmakli smo koju stotinumetara, kad se pred nama ukaza neprohodna prepreka. Velike vode, koje seslivaju ovim potokom kad je kiša, nanele su čitav zid od kamenja. KapetanĐuknić, koji je za sve vreme bio hladan i pribran, obuzet sada krajnjimočajanjem, tresnu šlem o zemlju, uhvati se za glavu i, slomljen, sede na jedankamen.Groznije stanje ne može biti.Glava mi je klonula na grudi, i u nemoćnome jadu, potekoše mi suze. Ali

pogled mi slučajno pade na vojnike. Njihove vilice su stisnute, između očijuduboka bora, pogled oštar i hladan. Stajali su bledi i ukočeni, očekujući našu poslednju reč. Oni imaju vere u nas. Oni su poslušno stavili svoje živote u našeruke. Trebalo je reći samo jednu reč, da napuste materijal, i mi smo svi spaseni.I gotovo zaustih... Slučajno sam opazio na ivici jaruge pešake, kako su prilegli i pucaju. Oni ginu, da bi se spasli topovi, a mi da bežimo!... Nikada. — Razvaljujte ovaj bedem! Bacajte kamenje! viknuo sam, i ja prvi počeo bacati.Pristigli su i ostali oficiri. Gomila splasnu. Prvi voz krete. Ali kamenje se osipa

i konji, nemajući oslonca, padaju. — Daj poljske konjušnice! Vezuj! Vuci! — čuli su se glasovi.Među nas se sjuri četa pešadije. — Hajd sad! Napred! Napred! Nošen na rukama, prvi top bio je izvučen na bedem.Vratili smo se. Ali odozgo odstupaju pešaci. Kuršumi zvižde. Svi navaljujemona konopce, drugi guraju. Borićemo se do poslednjeg časa. Među nas upade jedan pešadijski podnarednik, sav zadihan.



357

— Eno ih Bugari!Odozgo zapraštaše puške. Ranjeni konji se propinju, drugi padaju. — Vadi zatvarače!Masa nagrnu ka grebenu. Neprijateljski mitraljez je tukao u gomilu. Vojnici su padali. Izleteo sam bez duše... Okrenuo sam se. Kapetan Đuknić, gologlav, sa

jednom rukom u džepu čakšira, izlazio je lagano, kao da mu više i nije stalo doživota. Pešaci su posedali ovu stranu jaruge i otvorili vatru. Vozari su brzozaprezali konje i bežali sa ono malo topova i kara koje smo na rukama preneli.Poslužioci su trčali za njima. Razbijene naše čete razlivale su se... Oficiri susabirali svoje vojnike.Od celog diviziona, koji ima dvanaest topova i dvadeset i četiri kare, spasli smosamo tri topa i pet razlupanih kara.Kakva je to bila sprema!... Kakvim smo se nadama zanosili!... A kakav žalosnisvršetak diviziona, i to posle svega tri dana!Pukovnik Ivan, mračan, natmuren, prekrstio ruke na grudi i gleda zamišljeno uzemlju. Podigao je otečene očne kapke i promuklim glasom govori: — Bog nam je svedok... učinili smo sve što se može. I radićemo još i dalje...Ako nam je, najzad, tako suđeno... Ja se živ u ruke Bugarima ne dam... Ali,valjda ću dotle i ja jednom poginuti.Idem gladan, žedan, umoran, izmučen, nesrećan...

GORNIČEVO

8. avgustDižem se sav izlomljen sa slame. Tek sad osećam koliko me celo telo boli od jučerašnjih padova i naprezanja. Podavio sam kolena i naslonio glavu. Najlakšemi je u ovom položaju. Fizičke bolove mogu još i da podnesem. Ali osećamduševnu potištenost. Ovoga dana smo još dalje od naše zemlje. Ako i na ovom položaju doživimo poraz... Spasa nam nema.Trebalo je sa ostacima razbijene vojske zapušiti što pre prolom. Nama u susretišla su tri komandira baterija. Njihova lica bila su tamna kao zemlja. Sva trojicasu imali pripasane sablje, što je bilo neobično videti za vreme rata. Prišli su

komandantu odlučnim korakom, u isti mah zauzeli stav „mirno“, i pozdravili. — Gospodine pukovniče — poče komandir prve baterije — u toku jučerašnje borbe, pod navalom nadmoćnijeg neprijatelja, izgubio sam tri topa i četiri kare.Molim da se protiv mene povede istraga. — Gospodine pukovniče — govorio je komandir druge baterije — ja samizgubio dva topa i šest kara. Molim da se i protiv mene povede istraga.



358

— Gospodine pukovniče — nastavio je komandir treće baterije drhtavimglasom — za vreme bitke koja se dogodila u toku jučerašnjeg dana, izgubiosam celu bateriju. Molim da me stavite pod sud. Na licu komandanta, koje je inače imalo uvek strog izraz, najednom se javineka blagost. On pogleda više očinski svoje komandire i reče:

— Gospodo... Bio sam juče među vama. Imao sam prilike da se lično uverim daste vi učinili sve, pa i više nego što ljudska moć dozvoljava, da spasete ljudstvoi materijal. Vaš zadatak prema otadžbini izvršili ste verno i sasamopregorevanjem. U ovom momentu, ja ne mogu ničim da vam se odužim dotime, da vam, kao časnim ljudima, pružim ruku, i kažem: hvala, gospodo!Onda smo izišli odmah na položaj, gde je komandir odredio prostore koje trebatući.Sad smo na novim položajima. Ogromnu prostoriju trebalo je braniti sa tri topanašeg diviziona. Komandant je još u toku noći pratio izveštaj i tražio hitno da seupute novi topovi, ljudstvo i konji. Iz divizije su javili da pomoć ide sa svihstrana.Pre podne sa jedne kose osmatramo ravnicu preko Peterskog jezera. Oko osamčasova pojavila su se dva bugarski puka pešadije i puk konjice. Kretali su se ukolonama ka Soroviću. Na telefonu se čuje kako to isto izveštavaju i drugiosmatrači. Po marševskom pokretu reklo bi se da su ono tamo sveži pukovi. Anama pomoć još nije stigla. Preko telefona čuje se očajan glas jednogkomandanta pešačkog puka, koji je sa svojim slabim delovima na krajnjemlevom krilu. — Najhitnije mi uputite pojačanje, jer se pred ovom snagom neprijatelja, a sa

vojnicima koji su već pokolebani, ne mogu održati. Neko sa one strane žice umiruje komandanta kako će pomoć stići. Ali nezaboravlja da strogim glasom završi: — Držite se na tim položajima do poslednjeg čoveka.Prosto rečeno, komandant je taj koji treba poslednji da pogine. Ovakvanaređenja za vreme rata postala su gole fraze. Mnogo štošta se i ne događa pozamisli štabova, koji često pripisuju sebi u uspeh i pobedu koju je po svomenahođenju izvojevao neki kaplar Ćira, sa svojom desetinom. Rat vode nižikomandanti, koji se samo staraju, ukoliko je moguće, da sprovedu lepe želje

viših... Ali odluka zavisi od komandira i vojnika, od njihove brojnosti i masedrugih slučajnosti.Iz razgovora koji je vodio naš komandant sa načelnikom štaba divizije, saznaosam našu strategijsku situaciju.Cilj ovom bugarskom nastupanju je svakako železnička pruga, koja se probijaizmeđu dva jezera: Ostrovskog i Peterskog. Pruga vodi pravo u našu duboku pozadinu i glavnu bazu snabdevanja, selo Ostrovo. Na istoku se nalaze strme i



359

visoke planine. Na zapadu je Ostrovsko jezero. Na tom kratkom i uskom prostoru nalazi se svega jedan put, koji smo tek sada mi nešto malo popravili.Govorio je naš komandant: — U slučaju uspešnog napada sa strane neprijatelja, cela naša divizija bićezarobljena, jer je tim putem jedini pravac našeg odstupanja... S tim će biti

likvidiran i Solunski front, uveravam vas... Naročito nas, koji se nalazimo nalevom krilu, zabrinjuje malobrojnost trupa. Molim vas, uputite najhitnijeartiljeriju i pešadiju...Dok to komandant govori, ja neprestano odmeravam Ostrovsko jezero i mislim,da li bih ga mogao konjem preplivati.Bugari polaze. Čuju se puške. Naša dva topa su u punom dejstvu i gađaju jedanćuvik, koji se nalazi između oba jezera, a koji su Bugari baš sad zauzeli. Trećitop tuče neprijateljsku pešadiju, koja se sjuruje u jaruge pod našim položajima.Komandanti vapiju za pojačanjem. Naša dva topa sipaju vatru na onaj ćuvik da bi bar tu zadržali Bugare. Ako se i odatle spuste, udariće našu diviziju posredsrca.Pomoć!... Pomoć!...Sunce je prižeglo a žeđ udavi. Od nespavanja i duševnih naprezanja nesvesticanas hvata. A Ostrovsko jezero pred našim očima. Bolje bi bilo da ga negledamo. Naše patnje su prevazišle Tantalove muke. Oko podne komandantuskliknu od sreće. Okrenuli smo durbine unazad. U kolonama dvojnih redovagamizali su pešaci kao mravi, a za njima se valjala artiljerija nečije divizije.Osmeh nam zaigra na usnama. Dohvatili smo telefone da obavestimokomandante pešačkih pukova. A oni će na nekoji način dostaviti vest i

poslednjem vojniku na objavnici. Zaboravili smo i na umor i na žeđ.Ađutant trlja zadovoljno ruke i veli: — Bugari su danas nešto obazriviji. — Posle ove pobede oni se sad prikupljaju, ispravljaju linije i pripremaju zaodlučni i poslednji napad. Ali kad bi znali koliko smo u ovom momentu tanki... — komandant diže ruke. — Strašno je i pomisliti.9. avgustCele noći niko oka nije sklopio. Komandant je po mraku izvodio baterije na položaj i određivao im prema karti rejone dejstva.

— Sad smo gazde! — veli kapetan Milisav. „Nas i Rusa sto miliona“ — ponavlja uzrečicu Crnogorsku.Stigla su nam u pomoć dva pešadijska puka i devet poljskih baterija. Više negošto smo očekivali.Dejstvo se osetilo odmah izjutra. Pešadijski redovi su zbijeni. Vatraartiljerijska, zaprečna vatra, ili po novom nazivu, baraž, neprobojan je. unekoliko mahova Bugari navaljuju, ali se vraćaju sa velikim gubicima. Po



360

tempu ujednačene puščane i mitraljeske paljbe uviđamo koliko su naši pešaciuporni, i ne daju Bugarima više glavu da pomole. Ni stopu nismo uzmakli. Usredsređenom artiljerijskom vatrom razjurismo ih saonog opasnog ćuvika, odakle su mogli najlakše da se sjure na put.Moral i vera nanovo se uvlači u naše duše.

10. avgustUvidela se potreba da se izvrši pregrupisavanje artiljerije. Moj komandant, pukovnik Ivan, određen je za komandanta diviziona na desnom odseku. Podkomandu je dobio dve baterije koje su prošle noći stigle, i jedan od tri preostalatopa našeg diviziona. Ovom baterijom komandovao je kapetan Milisav.Sa komandantom iznalazimo položaje za ove baterije i osmatračnice zakomandire. Idemo peške i na konju, praćeni za sve vreme puščanom paljbom.Zarad morala pešaka i u cilju boljeg osmatranja, komandant naređuje da se izsvake baterije uputi po jedan oficir u pešački rov. Onda hvata vezu sakomandantima pešačkih pukova i komandirima četa, od kojih je dobio izveštajgde se sve Bugari povijaju i skrivaju pod udarcem naše artiljerije. Naređujekomandirima baterija da na ta mesta otvore brzu paljbu.Teren je na ovom našem položaju strahovit. Sve sam krš i kamen. Nigdedrvceta. Svuda unaokolo gola golcata stena, tako da se ni za pedalj duboko nemože iskoristiti nikakav zaklon. Grešnim pešacima je najteže. Umesto dakopaju rovove, oni slažu ispred sebe gomilice od kame nja, iza kojih sesakrivaju.Ali najgore i najcrnje je što nigde nema ni kapi vode. Od svih nevolja kojima jeizložen ljudski organizam, izgleda najteže patnje dolaze od te nesrećne žeđi. A

onaj pusti kamen usijao se i telo kao da sagoreva. Žeđ podavi ljude. Gledamneke pešake, koje je komandir uputio iz stroja da traže vodu, pošto su tamo počeli umirati od žeđi. Idu kao izbezumljeni, otvorenih i ispečenih usana,iskolačenih očiju, i kao da vapiju: „Vode, vode!... Gde je jezero?“ — Samotoliko mogu da izgovore svojim odebljalim jezikom.Ima ih koji već tri dana nisu ni kapi vode okusili. A do jezera treba da idu,onako malaksali, pet časova.I mene mori žeđ takođe. Usne su mi toliko izgorele i ispucale da jedva govorimod bola. Ali meni je ipak lakše, jer upućujem seiza na konju do jezera i on se

posle putovanja od tri časa vraća.Za konje je najteže, jer njima treba mnogo više vode, a toliku količinu jenemoguće doneti. A da se upućuju tako daleko dva puta dnevno, neizvodljivo jei opasno, jer Bugari mogu svakog časa udariti. Ordonansi izveštavaju da su nekikonji već pali.Od silne žeđi i naša misao kao da je zamrla. Ni na šta drugo ne mislimo negosamo na vodu. Čujem kako ordonansi razgovaraju:



361

— Vala pristao bih da se još jednom vratim kroz Crnu Goru, samo zbog onevode u Andrijevici. — Eh, onda mi je voda na usta išla od gladi... — Da nam je onda bio ovaj hleb, a sada ona voda!... Bre! Veće sile od nas ne bi bilo.

Spušta se sparna noć. Paljba zamire postepeno. Još samo dejstvuju dva teškaengleska topa, iz naše daleke pozadine. Granate sporo i dugo gude kroz vazduh. — Bre, ovo otpeva čitavo opelo, dok stigne do Bugara! — veli kaplar Brkić.„Sa ovim danom završen je dnevnik druga Dragoslava, — pisao je nepoznatigospodin. — Po njegovom diktatu pisaću Vam sada o sledećem danu, 11.avgustu, kada je kao teški ranjenik prenesen u bolnicu.“„Dragi druže,Pročitao si i saznao. Ti će dani ostati kao najbolniji u mome sećanju. Ne znamda li će se još kadgod roditi takvi ljudi... Njihova izdržljivost, hrabrost, čvrstinakaraktera i odricanje od života prelazi već u legendu... Čelik ljudi!... Izginuli su.Bol ispunjava moju dušu.Tih nekoliko dana lebdeo sam između života i smrti. Kada sada o tome mislim,čini mi se, druže, ubuduće neću više moći da budem takav. Onda me je zahvatioopšti zamah i u mojoj svesti lebdela je samo jedna misao: dužnost. Tek kada me je parče granate klepilo u glavu, izgleda mi kao da sam se otreznio.Mi smo još uvek mladi i nikada nam ne pada na pamet da ćemo jednoga danaumreti. Ali sada... ja sam, druže, osetio smrt u punoj strahoti i pustoši njenoj.To se desilo 11. avgusta. Postaraću se da ti ispričam taj dan do najmanjihdetalja, ukoliko se još sećam.

Te noći, između 10. i 11. avgusta, spavao sam vrlo malo. Taman prilegnem anaiđe ordonans ili održač veze. Oko 1.30 po ponoći javlja se komandir jednerovovske baterije. Veli, sad je stigao i pita gde će namestiti svoja tri rovovskaoruđa. Komandant mi naredi da ga pronađem i odvedem komandantu jednoga pešačkoga puka čiji rejon treba da brani rovovac.Pošao sam onako mamuran i neispavan. Na šao sam rovovca u jednome potoku.Komandir baterije, neki vedar čovek, zamoli me da ga pričekam četvrt časa,koliko da se obrije. Kaže, šest dana je u borbi, pa samom sebi izgleda strašan. Aako pogine, ne bi želeo da ga čupavog sahranjuju. Govorio je sa takvom

prisebnošću, da je to zvučalo pomalo i jezivo. — Izvinite što ste toliko čekali — govorio je raspoložen, brišući se ubrusom.Žao mi je što nemam ničim da vas ponudim... No, sad možemo!Komandanta pešačkog puka našli smo u rovu, zajedno sa njegovimkomandantima bataljona. Tu su oni održavali kao neki ratni savet. Kada su nasugledali, obradovaše se.



362

— Takvu mi, brate, daj artiljeriju, koju mogu da smestim u rov. A kad propadamo, onda je propast zajednička, a ne moram da mislim kako ću još i vasda spasavam smeje se komandant.Svaki komandant bataljona izjavi kako bi želeo da ta baterija pripadnenjegovom odseku.

Ali ja sam svoju dužnost izvršio i vratio sam se.Te noći, naš štab diviziona razapeo je šatore pored topova druge baterije. Po povratku sručio sam se na slamu i zaspao.Rano izjutra budi me poručnik Đaja, i kaže:Bogati, Dragoslave, spavaš kao top. Ispalili smo za vreme tvoga spavanja oko pedeset metaka, a ti ni „repom“ da mrdneš.Ordonans mi predade naređenje iz armije, koje sam odmah dostaviokomandantu. U naređenju stoji da se artiljerijska municija ne štedi. U produženju je pisalo podvučeno od reči do reči: „Artiljerija ima da se žrtvuje zaspas pešadije. Za sve eventualne neuspehe biće mi odgovorni artiljerijskikomandanti i komandiri baterija.“ — To nije trebalo naglašavati. Mi smo tako i dosad radili — veli malo uvređenkomandant diviziona. — Sem ako oni ne misle da isteramo topove na greben, pa da nas tamorazlupaju za četvrt časa — dodaje kapetan Milisav.Posle kratkog razmišljanja reći će komandant: — U pitanju je naš taktički nastup. Ja predlažem da mi sad odmah otvorimo paljbu na njihove baterije, da bi ih pronašli i uništili. Time ćemo ih ometati udejstvu protivu naše pešadije i, u isto vreme, privući ćemo njihovu vatru na

sebe.Predlog komandanta je usvojen.Komandiri su se razišli na svoje osmatračnice. Komandant i ja pridružili smo sekomandiru druge baterije i otišli na njegovu osmatračnicu.Paljba je odmah otpočela. Ali umesto da mi tučemo njihovu artiljeriju,neprijateljske baterije pronađoše još odmah našu treću bateriju, koja je bila naistaknutom mestu, i skoliše na nju.Komandant se okrete meni i poručniku Đaji: — Vas dvojica imate za zadatak da utvrdite verovatan položaj one haubice, koja

tuče našu treću bateriju!Otišli smo do treće baterije. Oko nje je prostor bio razriven. Naskoro pronađosmo mesto gde je udarilo celo razorno zrno, a nije eksplodiralo. Po pravcu kako je zaparalo zemlju, zatim po zvuku sa koje strane dopiru pucnji,izveli smo zaključak da se ta haubica nalazi iza jednog grebena, koji je imaooblik jezika, na jedan i po kilometar pozadi sela Gorničeva.



363

Komandir druge baterije otvorio je odmah strahovitu vatru na tu stranu,zasipajući granatama čitave prostore. Posle desetak minuta, ona haubička baterija ućuta. — Dobro je — veli kapetan Milisav. — Oni su prvi prestali.Ali ne potraja dugo, a više naših glava zafijukaše granate. Po eksplozijama smo

ocenili da se to javlja nova baterija teškog kalibra. Nas prebaci, zatim poče dašara levo i desno, i onda navali i ona na treću bateriju, koja se verovatnootkrivala bleskom. Ali naša treća je i pored tog dejstvovala. — Ako, ako, neka ova teška gađa nas, jer bi inače napravila lom među pešacima — veli komandant. — Udri, Milisave, tako ti boga, i navlači vatru nanas.Druga baterija kao da je pobesnela.Svi znamo da je artiljerijska vatra manje opasna za nas, koji smo povučeni izagrebena, nego za pešadiju, koja je na prednjem nagibu, otvorena. A teren jekamenit. Ako ne poginu od granata, pomlatiće ih kamenje prilikom eksplozije. — Na neprijateljsku pešadiju otvaraćete vatru samo ako primetite neki pokretnaređivao je komandant komandirima baterije. Municiju ne žalite.Grebeni iza kojih je bila neprijateljska artiljerija purnjali su od dima. Našodlučan nastup verovatno ih je dražio. A morali su se braniti. Šrapneli su svečešće vitlali nad našim glavama. Nastao je strahovit artiljerijski dvoboj. Za tovreme pešaci su bili mirni. Međutim, paljba neprijateljskih baterija bivala je sveživlja. I, na užas naš, sve preciznija. Gađali su nas frontalno, a i sa boka. Naročito su se okomili na nesrećnu treću bateriju, koja se nije videla od dima. Njen komandir izveštava pismeno da je tučen unakrsnom vatrom, da su mu

ljudi izginuli i moli za dozvolu da prekine paljbu i izmesti topove.Komandant se obrati meni: — Pišite brzo: „Borba se razvija u povoljnom smislu, kako smo to mi jutrosutvrdili. Ceo divizion ima da se žrtvuje za spas pešadije. Vaš predlog daizmestite bateriju ne odobravam. Popunu u ljudstvu poslaću vam. Naređujem:otvorite još žešću paljbu. Dejstvovaćete dok je i poslednji top ispravan.“Kroz oganj i grmljavinu eksplozija, sevali su bez predaha naši topovi. — Uspeli smo da privučemo svu vatru na sebe — veli zadovoljno komandant. — Pešadija može biti spokojna.

Od nekog vremena počeli su da traže i osmatračnicu druge baterije, na kojojsmo i mi. A videli su verovatno i ordonanse, koji su neprestano dolazili iodlazili. Jedna teška granata udari na deset metara od osmatračnice i obavi nasoblak dima. Kamenje je treštalo i letelo preko naših glava. Od potresa vazduhastade mi dah. Pred očima mi je sve nekako zamagljeno. Uši mi pište.Malo zatim prebaci, a potom poče da rije oko osmatračnice.Jedan ordonans ulete zadihan i predade mi neku ceduljicu. Pogledao sam.Vilice mi zadrhtaše.



364

„Ovoga trenutka poginuli su na osmatračnici komandir treće baterije major Stamenković i stariji vodnik, poručnik Milenković. Molim za dalje naređenje.“Izveštaj je potpisao mlađi vodnik potporučnik Stojadinović.Predao sam komandantu da pročita. Usne su mu bile skupljene, a između očiju pojavi se duboka bora. On uzdahnu. Onda se pribra i oporim glasom progovori:

— Napišite: „Posle pogibije komandira i starijeg vodnika treće baterije, dužnostkomandira vršiće mlađi vodnik, rezervni artiljerijski potporučnik, gospodinDobrivoje Stojadinović. Neka novi vršilac dužnosti komandira gađa sa istimelementima. Održavati što jači tempo vatre.“Desetkovana treća baterija otpočela je istom žestinom pod komandom mladoga potporučnika. Ovolika upornost ove baterije izgleda da je pokolebalaneprijateljske osmatrače. Možda su verovali da je ona paljba maskirana, a ustvari tuče ih neka druga baterija. Pritajili su se za trenutak. Onda su prenelivatru na drugu bateriju. Samo nju nikako nisu mogli da pronađu. Pravac još i pogode, ali ne mogu da podese daljinu. Naročito su bile aktivne dve bočneneprijateljske baterije koje nikako nismo mogli da osmotrimo. Na osmatračnici je bilo dosta nas, i svi smo se napregli da ocenimo odakle dopire zvuk. Aliusled gruvanja naših topova i treštanja eksplozija od njihovih granata, gubilismo orijentaciju. Bila je to prava „bubnjarska paljba“. Čitavi rojevi granataleteli su iznad, i okolo nas. Sve telefonske veze bile su prekinute i naređenja sunosili ordonansi. Njihovi osmatrači mogli su da vide neprekidna kretanja okonaše osmatračnice. I paljba celokupne njihove artiljerije, koja se nalazila premanama, sruči se sad na nas. — Gospodine pukovniče, ovi vaši ordonansi i telefonisti otkrili su

osmatračnicu. Kako bi bilo da se sklonite pozadi grebena? — reče komandir druge baterije. — To i jest naš cilj, da oni gađaju. Bolje nas nego pešake.Okolo je treštalo strašnom žestinom. Komandant, hladan, diktirao mi je raznanaređenja. Pisao sam drhtavim rukama, očekujući svakoga časa da granatagrune među nas. Taman da mu pružim naređenje na potpis, kad nešto zviznu iizmeđu mojih nogu lupi parče gvožđa. Podavio sam noge i pogledaorazrogačenim očima komandanta. On je bio miran. Ne znam da li da ga mrzim,ili da mu se divim. Ali kad bih se ja pitao, naredio bih da se osmatračnica

odmah izmesti. Ovako smo nas četiri oficira osuđena takoreći na smrt, zbognjega jednoga. Njegova hrabrost potiče možda iz njega samoga, ili zbogizvesnih obzira. Ali mi svi osećamo kako smo primorani da budemo hrabri. Ato su već različita duševna stanja, te je i naš pogled usplahiren. Zemlja seoburva od silne eskplozije. Osećam kako smrt leprša nad našim glavama, tu je,sad će. Ne mogadoh više, te se obratim komandantu: — Gospodine pukovniče, zašto se ne sklonimo. Čekamo ovde da jednim zrnomubiju nas četiri oficira...



365

- More, neka, gde ćemo!...Ama samo što reče... Užasna eksplozija prolomi se nad našim glavama. Mene uglavu nešto tresnu, kao da me neko udari ušicom od sekire. Pred očima mizaigraše ljudi i predmeti, i ja klonuh... Kao iz daljine dopirao je nečiji glas: „A jaoj, braćo, moja noga!“ Preko glave razli mi se neka toplina. Krv poče da mi

juri niz čelo. Nešto zakovitla pred mojim očima i mrak se spusti. Ne znam koliko je to trajalo i šta se sa mnom zbilo. Kada sam došao k svesti,moja je glava bila uvijena. Oko mene neki nepoznati ljudi u belim ogrtačima.Osećao sam miris joda i video mnoga izmučena lica. Glavu sam jedva održavaou uspravnom položaju. Jedan od onih sa ogrtačem priđe mi i poče da me miluje po licu, tešeći me da moje stanje nije opasno. Lekar je bio moj poznanik. Velida mi je lobanja naprsla na nekoliko mesta... Sitnica! Šlem mi je spasao život.U selu Ostrovu čuo sam šta je dalje bilo. Mene je izneo kapetan Milisav i staviomi prvi zavoj. Taman se on povratio na osmatračnicu, udari druga granata.Komandant, pukovnik Ivan, poginuo je na mestu, a kapetan Milisav teškoranjen.Dok je trajao ovaj artiljerijski dvoboj pešaci su se na miru utvrdili, zbili redovei ni koraka dalje nisu makli.Svi ti pošteni ljudi izvršili su časno svoj zadatak, i na dužnosti su izginuli. Ne sumnjam. Naša zemlja biće slobodna. Ali, druže, bojim se... Ako ovako potraje, pitam se: ko će uneti zastavu slobode u zemlju?Teško mi je mnogo... Ne znam šta će sa mnom biti. Ako stigneš u Srbiju živ,druže, zagrli mi majku i pozdravi sestru.Tvoj Dragoslav.“

Noć se bila spustila... Na frontu su bleštale raznobojne raketle...

MALARIJA

Ima već dva dana kako me zglavkovi bole, glava mi je teška i nalazim se kao unekom polubunovnom stanju. Teška duševna potištenost muči me. Alitemperature nemam. Luka kaže da sam sigurno pio hladnu vodu ili pokvariostomak. Ali zašto me onda zglavkovi bole?

Ležim na poljskom krevetu u zemunici i vojnik me trlja. Ili mi zabacuje rukeunazad, da već i kosti pucaju. Čini mi se, lakše mi je tada...Drugoga dana oko podne nastupilo je neko stanje obamrlosti. Nikakve bolovenisam više osećao. Samo sam malaksao. Lekar reče da uzimam aspirin pa ćesve proći. Sedeli smo za ručkom, kad niz leđa poče da me žmari, i ja se naježihisto onako kao kad neobučen čovek iziđe iz tople sobe na hladnoću, pa se streseod zime. Ruke mi hladne... A sunce pali i zemlja trepti od toplote. Pogledaosam sa strahom oko sebe, i onda bojažljivo izustio, kako mi je nešto hladno.



366

Luka dobaci: — Da se nisi prebacio u datumu!Zaćutao sam bojeći se da se ne počnu šaliti na moj račun. Ali dah mi je kratak iosećam kako je puls ubrzan. Opet me zatrese hladnoća, i vilični muskuli sezgrčiše, zubi mi cvokotali. Vide i ostali da mi je teško, te pomogoše da legnem.

Krevet se tresao poda mnom. Komandant naredi da odmah dođe lekar. Vojnicisu nabacali na mene ćebad, ne bih li se zagrejao. Čujem gde neko govori kakoto mora biti malarija. Luka stoji iznad mene, i po njegovom ozbiljnom licuuviđam kako se plaši da mi se šta ne desi. Obuhvatio je moje šake da ih zagrejei nešto govori, kao da me teši. Sigurno očajno izgledam. Najednom sam osetio kako popušta hladnoća i po mome telu se razvila neka prijatna toplota. Ne tresem se više. — Eto vidiš... Proći će. Sada su ti ruke tople! — teši me Luka.Ali sada me toplota obuzima sve više. Osećam da mi grudi sagorevaju i ja kaokroz maglu razaznajem predmete. Strah me je obuzeo. Čini mi se i postelja seusijala poda mnom, te ih molim da sad zbace onu ćebad kojom su me bili pokrili. Neko reče: „Nazepšće... Ovako će se pre oznojiti.“ A mene nešto guši i pred očima trepere neke iskrice. Kao da gledam samo kroz jedan krajičak svesti, pa su predmeti unakaženi, glave vojnika velike, velike, a neko ogromnoklube poče da se kovitla nad mojom glavom, i sve se niže spušta... Otimam se,hteo bih rukama da se zaklonim. Ali ona velika glava stoji pokraj mene iogromnim šakama kao nekim šapama pritiskuje moje ruke. Neki ljudiusplahirili se, trče okolo. Kroz kutak svesti poznajem lekara koji držitermometar... Onda počinjem da tonem, sve dublje, i kao da se podajem

zamahu, kako bih samo izbegao ono klube, koje poče nanovo da mi se približava.Upinjao sam se da shvatim šta hoće ovi ljudi od mene. Ali, neka koprenanavukla se na moje oči. Još samo razaznajem kako nepovratno tonem i, pritome, moju glavu zanosi nešto unazad...Stresao sam se od neke iznenadne jeze... Progledao sam. Video sam svoga posilnog, koji je obavijao vlažan oblog oko mojih grudi. Lekar je razgovaraonešto bezbrižno sa Lukom. Čujem kako govore da je kriza prošla. U grudimami zaigra od zadovoljstva što sam ja još živ... Lakše mi je. Vidim već jasno one

debele grede iznad moje glave, a između njih proviruju džakovi sa zemljom...Ali naskoro sam osetio kako se vlažno platno sve više zagreva i pritiska me kaoužareni oklop. Lekar je naredio da se oblozi menjaju svaki pola časa. A onoklube se opet pomalja. Pritiskujem šakama vlažno platno, ne bih li rukerashladio. I zaista, osećaj hladnoće prenosi se za kratko vreme na celo telo...Poče opet da kovitla... Skinuli su mi oblog i stavili svež. Malo sam se primirio.Lekar mi tada dade jedan aspirin, da bih se preznojio...





368

voljno tome osećanju... Baš i da se izvrne auto i mi svi propadnemo... Jer naštasve ovo? Sve je bez kraja i završetka i ceo svet se kovitla, kao da su ljudi poludeli... A i ono drvo se klati i cereka, kao onaj Anamit. E, došlo mi je da gaudarim. Ali ne mogu da otvorim vrata automobila i šofer mi govori neštoljutito... Posmatram ga. Ali to nije negova glava već opet klube, koje poče da se

mota pred mojim očima... Klonuo sam iza šoferovih leđa.Bila je nesnosna toplota. Sva je stanica bila u dimu i prašini... Spustili su me nazemlju. Posle su me stavili na neka nosila. U onom bunilu razaznajem nekižagor i kao kroz maglu vidim množinu ljudi koji preko nas preskaču. Tada se baš ukrcavao neki crnački bataljon... A ja tonem. Ali ja se ipak ne dam. Naprežem onaj zadnji krajičak svesti da bih shvatio svoj odnos prema okolnim predmetima.Stiže najzad i taj naš voz. Neki vojnici uneše me u zažareni vagon. Imalo jedosta ljudi koji su ležali na nosilima. Preko puta sebe uočio sam samo kapufrancuskog oficira. Lica nisam raspoznavao, jer su sva bila podjednakoizmučena... Voz je krenuo, a sa njima zajedno i ono klube. Hteo bih da gaizbegnem, da ga razbijem jednom... Nada mnom je stajala nečija glava i osetihkako mi nešto hladno i prijatno prelazi preko lica... Moju pažnju privlači nekiopojan miris. Otvorio sam oči. — Alorѕ, camarade, ça va?1Ugledao sam kapu francuskog oficira. Ali sad već vidim i njegovo nasmejanolice, živahne oči. Smejao se. — Vouѕ étiez tgèѕ gaі!2 — govorio je smešeći se i trljao moje lice kolonjskomvodom.

Rekao sam mu nešto u znak zahvalnosti. Onda sam se malo pridigao darashladim leđa. Pokušao sam da razaznam da li to huči voz, ili u mojoj glavizuji od hinina. A hinin dejstvuje, i onako izmučen zamišljam kako sada bacilimalarije ginu u mome telu. Verovanje deluje sugestivno, te uobražavam dačisto lakše dišem. Još kad bi mi samo spala temperatura. Pipam se po grudima.Uplašio sam se koliko su vrele. Klonuo sam od umora... Možda sam i spavao.Ali kada sam došao sebi, bilo mi je mnogo teško. Čujem gde Francuz veli dasmo blizu Soluna. Naskoro po kloparanju točkova uviđam da prelazimo nekuskretnicu. Voz stade.

Francuz siđe, a mi ostali ostadosmo ležeći u kolima. Spolja dopire larma,lokomotive pište, čuju se razni govori, stanična kolica tandrču. Neki iz kola već protestuju što na nas niko ne misli.Odvezli su nas na neki sporedan kolosek. U vagon su ušli francuski vojnici i počeli skidati nosila. Dođe red na mene. — Blessé ou malade?1 — zapita jedan, da bi znali gde će da nose.Uneli su me u jedan auto. Tamo ih je bilo već trojica.



369

Auto se u početku kretao lagano, potom sve brže. Skretao je levo i desno, opetusporavao, šofer je često davao znak trubom. Zatim je išao pravo, još jednomnaglo zaokrenuo i stao.Ugledao sam više baraka i množinu ljudi u bolničkom odelu. Uneli su me u jedan paviljon i spustili na krevet.

Preko puta vidim jedno izmučeno lice koje me posmatra usplamtelim očima. Njegov pogled podseća me na neki reflektor iz mračne dubine. On se s teškommukom nasloni na ruke i jedva progovori: — A, druže... a, odakle?Rekoh mu. On se zavali, uzdahnu, i progovori više za sebe: — A, sve... a, propade... — A Kočo, a dušo, a nije sve propalo — podražava ga jedan iz ugla. — Mi smoti vrba; što je više krešeš, a sve se, a više, a podmlađuje!Kosta ga pogleda ljutito, htede nešto da kaže i zausti ono: „A“ — pa se predomisli i samo mahnu rukom.U baraci je nesnosno od toplote. Ono klube poče nanovo da se mota pred mojimočima. U levom uglu do mene neko je ječao.Došli su bolničari, te me presvukoše. Zatražio sam da mi stave obloge. Onirekoše da će to učiniti, pošto me prethodno lekar pregleda.Proteklo je dosta vremena dok je lekar naišao. Stavio mi je odmah termometar,da vidi kolika je temperatura. Kada je pročitao, reče bolničaru da zapiše namojoj listi: četrdeset sa pet. — Druže, dobro si napredovao! — dobaci neko.Onda su me uvili u vlažne obloge, te sam se tako malo pritajio. Ali kroz

polusan čujem govor, koji zamorno odjekuje u mojim ušima. — Primam... — Pratim... — E, boga mu, ovaj me čovek kao neki demon juri. Odmori se jednom, odmori,majka mu stara. — Šta ćeš... Služi me karta... A ti, molim fino, sigurno imaš golog keca, i toonu krstaču... — Daj mi tri. — Jeste li videli?... Jednu auf!... Ha!... Ha! — Opa, đoko! Sad ćeš videti tvoga boga... O... o... o!... Ne verujem! Leži kec...

Ajd sad kralj... Aha... Održ!... Oćeš ljudski, sveca ti tvoga, pa me i drugi put prati. Oho... ho, baš su slatke tvoje pare. — A, ljudi... a, čovek umre! protestuje Kosta.Trgao sam se i otvorio oči.Kosta je gledao u levi ugao. Osetio sam neko olakšanje i prijatnu sreću što janisam taj.Došao je i lekar. Sestre bolničarke nosile su neke flaše i gumena creva. Flaše sustavili visoko na konzolu, a slobodne krajeve gumenih creva spojili sa



370

dugačkim iglama, koje zabodoše u telo onoga iz ugla. Čujem gde neko reče:„Nema mu spasa!“Bio sam uznemiren. Izgledalo mi da toplota zrači iz moga tela. Molio sam bolničara da mi promeni oblog. Čujem ropac onoga... A jedan koji se vratio izvaroši priča kako je sada čuo da je njegova cela četa izginula.

— Da sam tamo, bio bih pokojni... — Znači, bato, komarac ti spasao život.Onaj u uglu umire od malarije. Ovaj preko puta izgubio moć govora od silnevatre. Tamo cela četa izginula. A ja sagorevam kao na žeravici. Više nego ikadosećam kako smrt lebdi nad ljudskim glavama i, u ovom stanju, ona mi se pričinjava kao nešto razvučeno, rastegnuto, zlokobno i grozno, pa zaošijavasvuda unaokolo. Ali od mene kao da se ipak udaljuje, daleko je u visini... Onogklubeta nestaje, i sa mojih očiju kao da spade neka koprena... Počeo sam seznojiti.Mučio se onaj u uglu cele noći. Dolazili su lekari i špricali ga... Kosta je presedeo celu noć i netremice gledao samrtnika.Izjutra Kosta razrogači oči i podiže ruke: — A, umre... a, čovek! — pa se zavali na jastuk.Ljudi zanemeše. Nekoji se prekrstiše i rekoše:„Bog da mu dušu prosti!“ Drugi su izišli... Nešto teško i zlokobno umetnulo semeđu nas, pa bismo hteli da se što pre nosi lešina, što pritiska naše duše kaoneumitna opomena.Bolničari dođoše. Prebaciše čaršav i izneše mrtvo telo.Čujem gde govore da je bio artiljerac. S teškom sam se mukom pridigao da

pročitam njegovo ime na listi. Pisalo je: „Milutin Janković, rezervni artiljerijski potporučnik...“Zaneo sam se. Ona slova kao da su mi zaigrala pred očima. Ponavljao sam:Milutin Janković... Milutin, Milutin „Uča“, moj dobri drug još od početka rata... Nema ga više... Umro je bez jauka, bez ijedne poruke, tiho... Suze su minavirale na oči. Usled uzbuđenja osetio sam laku drhtavicu, kao jezu. Uplašiosam se da opet ne nastupi malarični napad... A on je jadnik umro od iste bolesti.Kao da se otimam od smrti, ustao sam onako malaksao, ne bih li zaboraviožalosnu uspomenu.

Paviljon je najednom oživeo, Jedan pešadijski poručnik pita svoga druga kakose na francuskom kaže: „Sestro, vi mi u stražnjicu zabijate kolac!“ — Ljudi... znate li, kada mi rkne onu iglu odostrag, sve mi svetlaci izlete predoči. Evo već deset dana niti mogu da ležim na leđima, a još manje da sedim. — A, a, a, šta bi... a, kao... a, u trbuh? — ljuti se opet nešto Kosta. — Jaoj, da hoće. Koko, Kokane, a, oko neljubljeno, a, knjigo nečitana, a, cvetenemirisan! Naišla je malo zatim i sestra Francuskinja noseći veliki špric. Priđe meni.



371

— Wa va?1 — Il ne ѕ’apelle paѕ Sava!2 — dobaci jedan. — Méchant — smeje se Francuskinja.Onda mi reče da se okrenem potrbuške i zabode mi onaj špric u debelo meso.Stegao sam vilice i zgrčio očne kapke i tada se setih onoga koji pomenu kolac...

Zatim je zašla redom, od kreveta do kreveta, i svima špricala hinin. Pobegao jesamo onaj pešak poručnik. — Ne vredi mu ništa. Uhvatiće ga za vreme ručka, kao i mene.Moja temperatura bila je sve niža, i posle šest dana pala je na normalu. Alisedmoga dana, ujutru, gleda me Kosta smešeći se, i veli: — A, ti si... a, druže... a, Kinez! — Le-lee! — uzviknu pešak poručnik. — Da ti majka nije putovala u Kinu?1 Kako je?2 On se ne zove Sava! — Čestitam! — priđe mi jedan potporučnik mitraljezac. — Ta se bolest, bato,na medicinskom jeziku zove: duo mesecus bolovanjikus — i podnese miogledalo.Uplašio sam se od samoga sebe. Očne beonjače bile su žute kao limun, pavrat... grudi takođe.Kapetan Milija, koga su zvali „Aždaja“, priđe važan mome krevetu, i dohvati zaruku kao da mi odbrojava puls. Onda uze kredu i na tabli iznad moje glavenapisa: „Za hranu: tri klistira dnevno.“

KAJMAKČALAN

Paviljon je bio pun do poslednjeg mesta. Teški ranjenici i malarični bolesniciležali su jedan do drugoga. Miris kamfora i lizola, sa dahom ljudi i zadahomznoja malaričnih bolesnika ispunjavali su i onako mučnu atmosferu četvrtoga paviljona. Ranjenici su stenjali, a malarični, obuzeti visokom temperaturom, buncali su.Sav izmučen od vatre, upalih obraza i ispucalih usnica, pridiže se s teškommukom poručnik Antić i mutno pogleda ranjenoga druga pored sebe.

— Ti si, druže, prebrinuo. Čvrknulo te i kaži: hvala bogu... A džaba mu biloovaj moj život. Ako ja celoga veka treba da se mučim, onda je bolje neka meupute na front da poginem.Potporučnik Svetislav podiže se na laktove i povuče noge. Zatim se nasloni na jastuk i dohvati kutiju sa cigaretama. Lupkajući cigaretom o kutiju govorio je: — Misliš?... A ja bih tebi savetovao da napraviš komarca od zlata, pa da gazabodeš u mašnu kad obučeš „cifl“. Moj brajko!...Smeje se poručnik Mišić.



372

— Svaki misli „sproćom sebe“ — on zevnu i protegli se. — Je li, bogati, gde teraniše? — U nogu... — De, majku mu, toliko znam. Svaki dan te previjaju. Nego na kom položaju? — A... Na Kajmakčalanu!

— Kajmakčalan?... Neprestano slušam o tom Kajmakčalanu. Puno vas imaovde sa Kajmakčalana. Gledao sam sekciju na kojoj je front moje divizije, alitoga imena nigde nema. Sigurno je negde dalje levo. — To ti je, brajko moj, jedna planinčina, kojoj je i đavo rekao laku noć. Nakarti je zovu Kajmakčalan. Mi smo je prozvali Kapija Slobode, jer smo tu prvi put zakoračili u našu zemlju. A Bugari su je nazivali „Borisov Grad“, jer suverovali da su položaji na Kajmakčalanu neosvojivi... Sad valjda razumeš? — Baš ništa. — Dobro, na kom si ti položaju? — Na Kožuhu... — E, toga položaja nema na mojoj sekciji. Sad ne znam kako da ti objasnim.Kapetan Radojčić sluša objašnjenje i poče da se smeje. — Vas dvojica možete tako do sutra da se preganjate, i opet na kraju da kažete:„Baš ništa!“ Nego da vam ja objasnim. Ti si, kažeš, bio na Kožuhu? — Jest. — Ti si Timočanin? — Tako je!On se obrati potporučniku Svetislavu. — Ti si iz Drinske divizije?

— Ne, ja sam bio u komitskom odredu. — A... Tako mi kaži. Zato ti i ne znaš gde je Kožuh. Dakle, pazi: Kožuh je nanašem krajnjem desnom krilu. Tamo dalje drže Englezi... Od Kožuha levonastaje Zborska Kosa, zatim Kukuruz, pa Vetrenik... Je li tako? — obrati se poručnik Mišiću. — Potpuno! — E, od Vetrenika, još dalje nalevo, pruža se Katunac i Grivica, prema kojima je Dobro Polje. A od Grivice levo je Soko. To ti sa Kožuha treba sve da vidiš... — Jest.

— A od Sokola nastaje dalje kajmakčalanski masiv. Soko se diže kao kakav bedem i on ti zaklanja dalji vidik. — Evo, imam kartu — upade potporučnik Svetislav, i zavuče ruku ispod jastuka. — Daj ovamo — reče kapetan Radojčić, uze kartu i razape je naSvetislavljevim grudima. — Evo ga! — reče Svetislav i pokaza prstom na desni kraj karte. — Vidiš liove urvine? Tvoj Kožuh, „ujka da ga vika“.





374

jedna kota, ali nešto niža, dve hiljade pet stotina sedamdeset. U produžetku,izvan horizontalnog masiva, postoje neka stočarska naselja koja nazivaju„Vlaške Kolibe“. Najzad, vertikalna prečaga se završava mestom zvanim„Sultanija Kulbeleri“.Sad da vam objasnim koja se mesta, upravo položaji, nalaze na horizontalnoj

prečagi. Na krajnjem desnom krilu je Soko. Ovaj položaj ne pripada upravokajmakčalanskom masivu, ali ga pominjem da bi se uhvatila veza. Kajmakčalanu širem smislu nastaje tek od Floke. OD Floke levo je Kočobej. Sa ovoga položaja izlazi se preko prevoja na vrh Kajmakčalana. Sad prelazimo na levustranu. Odmah na početnom delu levoga kraka nalazi se... Čekaj... čekaj... — Zupčasti Kamenjari — dodaje Svetislav. — Tako će biti... — Sigurno. — Jest, ja znam da su tu neki kamenjari, samo nisam znao kako se zovu. Odnjih, dakle, još dalje levo je Siva Stena. Iza nje se pruža planinska gredaStarkov Grob. Tu se završava kajmakčalanski masiv, na njegovoj levoj strani, iodatle se silazi naniže, sve do Crne reke, u onaj njen krak, koji teče na sever.Sve ovo ukupno sačinjava kajmakčalanski masiv, u širem smislu. Međutim,Kajmakčalan u užem smislu čini samo njegov vrh, kota dve hiljade pet stotinadvadeset i pet, zatim kota dve hiljade pet stotina sedamnaest i Siva Stena. Oni ustvari čine taktički i strategijski čvor. Samo tu kotu Kajmakčalana ne trebazamisliti kao neki šiljati vrh. To je široki plato, koji se prema jugu polakospušta. — Zaboravili ste da spomenete i Kajmakčalanski potok, oko kojeg smo se

krvili.Kapetan Radojčić pogleda u kartu. — Da. Planinski masiv je u obliku krsta. Iz donjeg levog ugla izvire tajKajmakčalanski potok. On teče sredinom masiva, koji se nalazi u tom uglu... — Sad mi je donekle jasno — veli poručnik Mišić. — A na kom delu krsta teberazapeše? — Čekajte, molim vas. Ti kažeš da si bio u komitskom odredu? — zapitakapetan Radojčić. — Bio sam...

— Otkuda vi na Kajmakčalanu?... U zvaničnim izveštajima vaš se odred nigdene pominje. — Šta piše u tim izveštajima ja ne znam, niti sam ih čitao. Ali da je komitskiodred osvojio Kajmakčalan... — Gle, gle, šta čujem! — začu se glas potporučnika Predraga, koji je ležao na jednom od kreveta na suprotnoj strani. — Ja, oca mu!... Vi ga osvojili? — Onse pridiže i priđe. Ruka mu je bila u gipsanom zavoju i visila o marami, čiji sukrajevi bili prebačeni i zavezani oko vrata.



375

— Naravno, mi — veli pribrano i odlučno potporučnik Svetislav. — Ja sam,gospodine moj, ranjen kod Sive Stene. — A ja sam ranjen na samome vrhu... — A na vrh su izišli prvo četnici... — A taj vrh bio je tačno na pravcu nastupanja sedmog puka, i ja sam ranjen u

blizini piramide... — O, jo, jo, jo! — viknu kapetan Radojčić dižući ruke. — Pa koliko se sve vasotima o tu slavu da ste osvojili Kajmakčalan? Iz zvaničnih izveštaja čitamo:Kajmakčalan je osvojila Drinska divizija. Svetislav tvrdi: Kajmakčalan jeosvojio četnički odred. A Predrag, koji je iz Dunavske divizije, sav sezacrveneo da dokaže kako je sedmi puk osvojio Kajmakčalan. — I što je naročito interesantno, ovde se prepiru živi učesnici. A šta će tek istorija da kaže! — dodaje poručnik Mišić. — More, doktorske titule će dobijati dokazujući da su Kajmakčalan osvojiliDrinci, ili četnici, ili sedmaci — smeje se kapetan Radojčić. — Ja tvrdim! — poče žustro Svetislav. — More, batali, to je van razgovora! — odmahuje rukom Predrag. — Čekajte, braćo — raširi ruke kapetan Radojčić. — 3amislite da je namaVrhovna komanda stavila u zadatak da utvrdimo: ko je zauzeo Kajmakčalan...Recimo, ja sam predsednik te komisije. A vi, Mišiću, i ostali koji slušate,članovi komisije... — Molim! — potvrđuje Svetislav.Kapetan Radojčić sede na susedni krevet, i obrati se Svetislavu: — Da čujemo prvo tebe! — onda se okrete Predragu: — A ti slušaj i pazi šta on

govori, pa ćeš posle reći šta znaš. — Evo kako...Da vam prvo izložim opštu situaciju. O tome mi je govorio komandant našegčetničkog bataljona jedne noći, kad smo stigli na Kajmakčalan.Vama je poznato da su Bugari izvršili proboj našega fronta tamo levo, negdeoko Lerina. Kako sam slušao, naš je položaj tada bio očajan. Da su uspeliBugari, naše trupe, koje su bile na ovom početnom delu vertikalnog kraka krsta,morale bi da beže navrat-nanos. Ali, na sreću, naši zaustave Bugare kodGorničeva, iznad Ostrovskog jezera.

Uspeh Bugara bio je, dakle, nepotpun.Da bi to nadoknadili na drugoj strani, reše se Bugari da izvrše napad saKajmakčalana. Sve važnije kote na onoj horizontalnoj prečagi bile su tada unjihovim rukama. Vrh takođe. Naši su se nalazili na bližem, vertikalnom kraku.Bila je ponoć... Bugari se spuste u Kajmakčalanski potok i naiđu na naše predstraže. Navale ludačkim naletom, koji je svojstven samo njima, udare navezu naša dva pešačka puka. Borba je bila prsa u prsa. Noževima... Očajna. Minismo imali rezerve, dok su Bugari bili mnogobrojniji. Tu probiju naš front i



376

nalete na baterije. Naši su se u odstupanju tukli, braneći svaku stopu, dok suartiljerci gađali na karteč. Pričaju da su komandanti pukova bili u najvećemokršaju, sa revolverom u ruci, i hrabrili vojnike: „Ne dajte se, braćo. Sa vama jevaš komandant! I tu negde, oko baterije na Čeganjskim planinama, Bugarimalakšu. Naši iskoriste priliku i utvrde se.

— To znači, Bugari su došli na ivicu... — 3a dlaku. Da su bacili još samo jedan odmoran bataljon iz rezerve, odosmomi konačno za Solun. — Pazi, bogati! — Jesu li tu bili četnici? — pita poručnik Mišić. — Čekaj. Nemoj da si brz. O svemu tome mi pojma nismo imali. Naši su se, dakle, utvrdili. Ali kakva su to bila utvrđenja... Začeprkali se malo uzemlju. U takvom položaju oni nisu smeli da ostanu. A nazad se nije mogloići... Nove trupe nisu pristizale. I onda se naši reše na ofanzivu. Šta vele: ako baš moramo da propadnemo, onda nek nas bar zapamte.Taj zadatak pade u deo Drinskoj diviziji.I sad nastade užasna, krvava borba. Iznenađeni našom navalom, Bugari počešeda odstupaju. Jedna naša kolona nastupala je po sredini onog vertikalnog bližegkraka, gde se nalaze Meteri Stepe. Druga sjuri Bugare levo, u Kajmakčalanski potok, i napadne Zupčaste Kamenjare, koji se nalaze na početnom delu levehorizontalne prečage. Treća kolona nastupala je na krajnji masiv leve prečage,na Starkov Grob. Naši, dakle, povrate gotovo celu bližu vertikalnu prečagu krstastoga masiva iotpočnu napad na celu dužinu levog horizontalnog kraka krsta.

Sada je došla u pitanje bugarska ofanziva kod Ostrovskog jezera. Jer ako našiuspeju da ovladaju Kajmakčalanom, onda mi njima zailazimo iza leđa, i svi onikoji su se nalazili kod Ostrovskog jezera, imali bi bezobzirce da beže.To vam je kao šah. Kajmakčalan bi odgovarao kralju, a Ostrovo onom poslednjem pionu suprotne strane. Ili će oni nama iza leđa, ili mi njima. Samo partneri ove igre nalazili su se u Solunu i Skoplju. A pioni su se „jeli“ namrtvo.Krvava borba trajala je više dana. Bugari su se očajno branili. Naši su nastupalilagano, ginući bez broja i mere. Ali trupe je održavao zanos, koji u ratuobuzima tako često. Na vrhu Kajmakčalana nalazi se naša granica. Tu je bila

Kapija Slobode. Vojnici su već ležali na dohvatu ruke svojoj zemlji, za kojomčeznu već toliko vremena. Svaki je mislio da se dohvati samo onoga vrha, da poljubi svoju grudu, pa makar tada umro.Učinjen je poslednji napor. Onako desetkovani, zamoreni, u jednom zanosnom jurišu, kao u transu, trupe koje su nastupale od Meteri Stepe, sredinomvertikalne prečage, nalete i približe se vrhu Kajmakčalana. Priča se da su seodigravale bolne scene. Ljubeći svoju zemlju, ginuli su.



377

Docnije smo među našim mrtvim vojnicima nalazili i leševe Francuza.Objasnili su nam da su to bili vojnici jedne francuske brdske baterije. Prilikom juriša naših trupa opšti zamah je zahvatio i njih. Oduševljeni uspehom,dohvatili su puške i pridružili se pešacima. Izginuli su zajedno sa našim.Telefonom su javljali na sve strane, urbі et orbі: Kajmakčalan je osvojen...

Potporučnik Predrag upade mu u reč: — Evo, zabeležio sam u svome dnevniku zvaničan izveštaj koji je namadostavljen. Čekaj... čekaj. A-ha! Slušajte:„Petog septembra posle ogorčene noćne borbe...“ — Molim te, izvini, jesu li datumi po starom, ili novom kalendaru? — zapitakapetan Radojčić. — Po starom. — Dobro, dalje.„... posle ogorčene noćne borbe, naše hrabre trupe su proširile svoj raniji uspehna Kajmakčalanu i u dvadeset i jedan i trideset časova osvojile su njegov najvišivrh, visok dve hiljade pet stotina dvadeset i pet metara.“ — I tako dalje. — A-ha! Hoće, jes’! — dodaje Svetislav. — Zatim na kraju izveštaja stoji: „Zauzećem Kajmakčalana naše pobedonosnetrupe prvi put stupaju na zemljište svoje otadžbine. Čast za to pripada Drinskojdiviziji.“ — Predrag preklopi notes. — Čast, braćo, Drinskoj diviziji, ali tek meni iz sedmog puka Dunavske divizije prebiše ruku posle četrnaest dana navrhu Kajmakčalana... — A meni iz četničkog odreda nogu — dobacuje Svetislav. — Trebalo je nekome onda da kaže kako je zauzeo Kajmakčalan. Ukazi...

odlikovanja, ovam’ te, onam’ te — razmišlja Mišić.Kapetan Radojčić namignu i veli: — Ne daju se ni jedan, ni drugi! — Ja stalno očekujem kad će se jednom pojaviti na sceni ova dvojica — smeška se Mišić. — Videćemo već... Produži, gde si stao? — obrati se Svetislavu. — Vi, gospodine kapetane, izigravate baš ozbiljno predsednika — veli smešećise Predrag. — Sad mi je pala sekira u med. Jednom da razmrsimo i taj kajmakčalanski

čvor.Svetislav pripali cigaretu, i nastavi: — Pozadina se orila od veselja. Pričalo se o „slavom ovenčanim trupama“ i,razume se, odmah su nastali banketi, zdravice.A za to vreme oko kote, na vrhu Kajmakčalana, bio je pakao, pokolj. Bugari beže, vraćaju se, jurišaju. Onda dovlače sveže rezerve. A naših sve manje. Nije bilo kvadratnog metra gde nije ležao mrtav naš ili bugarski vojnik. Ko će još dasahranjuje mrtve. Sve je pohrlilo da poljubi zemlju i pogine. Šest dana i šest



378

noći trajala je ta klanica... Kod tog graničnog kamena sudarila su se dva sveta,dva nacionalna ponosa, da se reši jednom za večna vremena: da li će se tajkamen zvati Kapija Slobode ili Borisov Grad.3amrkla je tako noć između dvanaestog i trinaestog septembra. — Molim te, izvini što te prekidam — upade opet Mišić. — Ti reče da su

četnici zauzeli Kajmakčalan, a međutim sam kažeš da su se oko vrha krvaviliDrinci.Potporučnik Svetislav zgrči lice, mučeći se da pomeri nogu. — Joj! — uzdahnu i zavali se na visoko postavljen jastuk. Onda šmiknu imahnu glavom, kao sa nekim bagatelisanjem. — Druže, ja ne buncam u zanosukao ovi malarični i znam šta govorim... Nego nemoj da si „nefrozan“, što rekaoovaj naš bolničar... — Dobro de, šta se sada preganjate — upade kapetan Radojčić. — To jenajbolji dokaz da on sa interesovanjem prati tvoje pričanje — pravdao je onMišića. — Dede, produži. Sad valjda dolazi ono što je najvažnije. — Radojčićskide platnene cipele, jastuke prenese na suprotan kraj kreveta, gde leže da bigledao u potporučnika Svetislava. — Šta je bilo te noći? — Bilo je ono što ne valja. A najzad, to se moglo i očekivati. Naše trupe bile suviše nego prepolovljene. Rezervna odmorna vojska nije pristizala. Bugari zaovo vreme dovedu nove jedinice i noću, između dvanaestog i trinaestogseptembra, u dva časa posle ponoći, navale kao ludi na položaje koji su senalazili između Meteri Stepe i Kajmakčalanskog potoka. — U donji levi ugao krsta — dopunjuje Predrag. — Slušao sam docnije da su bugarski vojnici bili pijani. Izgleda mi da je ovaj

običaj kod njih odomaćen. Inače je nemoguće razumeti da normalni ljudi mogu počiniti onolika zverstva. Naleteli su na rovovsku bateriju i ubili komandira...Onako mrtvog parali su ga da mu je sva utroba ispala napolje... Ama neštogrozno! — Vojnike pobili takođe. Gledao sam docnije kako na gomili ležemrtvi naši i njihovi vojnici sa zabodenim baojnetima u grudi i trbuh. Nepojamno... Ratujemo već toliko vremena, gledao sam svakojaka čuda igrozote, ali ono što sam video na Kajmakčalanu, i ja docnije preživeo, to se neda zamisliti.Mrtvi ljudi ležali su kao oborene klade. Gledao sam kako je Bugarin udario

našeg vojnika bajonetom u trbuh. Ovaj obema rukama drži bajonet, a na licumu se još vidi izraz užasa. Na ovoga Bugarina naleteo je drugi vojnik i probiomu grudni koš, da se vrh noža pojavio na suprotnoj strani. Ovog našeg probodedrugi Bugarin nekako kroz vrat, te ga prekolje. Toga Bugarina udari neki našvojnik kundakom, čime li, pa mu spljeska pola glave... I tako su ostali, kao dasu povezani kakvim lancem.



379

Kažu da su tada Drinci izgubili oko devet stotina oficira i vojnika. I to mrtvih.Iz ove noćne borbe ranjenici nisu izlazili. Ko je samo viknuo: „Jaoj!“ — po petBugara naletali su na njega bajonetima.Počelo je da se razdanjuje. Tada raspale naše baterije. Zajedničkim naporom preostalih vojnika iz pešadije i pomoću artiljerije, naši se nekako zadrže.

Kao što čujete, Drinci su se opet vratili na početni deo one vertikalne prečage.Ali što je za dalji razvoj događaja od neobične važnosti, naši su se nekimčudom održali kod onih Zupčastih Kamenjara, na početnom delu levehorizontalne prečage.

KAPIJA SLOBODE OTVORENA

— Dok su se na Kajmakčalanu vodile ove krvave borbe, mi, četnici, nalazilismo se oko Lerina... — Molim! — upade kapetan Radojčić. — Sad stupate na scenu vi? — Da. — Onda da izvučem kratak zaključak. Kad je nastalo naše opšte nastupanje,Drinci su počeli da podilaze pod Kajmakčalan. Bugari, da bi popravili svoj položaj dole kod Gorničeva, udare na Drince i potisnu ih na početni deovertikalne prečage. Sa toga mesta Drinci vrše ponovo ofanzivu i dolaze do blizuvrha Kajmakčalana, kada je objavljeno celom svetu da je Kajmakčalan pao. Je

li tako? — Tako je! — Bugari onda dovuku nove trupe i noću, između dvanaestog i trinaestogseptembra, udare nanovo na Drince, razbiju ih i sateraju na početni deo... — Sasvim! — Sad nastavite. — Ceo naš odred bio je uvučen u borbu na drugoj strani. Ali stiglo je naređenjeda se mi najhitnije izvučemo. Nama za leđima nalazile su se trupe koje su imaleda nas odmene.

Niko od nas nije znao razlog zašto nas tako žurno povlače. O Kajmakčalanskoj bici pojma nismo imali. Iza položaja svili smo se odmah u marševsku kolonu ikrenuli žurno. — Koji su vojnici sačinjavali četnički odred? — zapitao je poručnik Mišić. — Nacionalisti, idealisti, ubojice, fantasti, ljudi koji bi na mig starešine, akozatreba, zaklali rođenoga oca. Bilo je tu bivših komita, koji su za vreme turskogrežima štitili naš živalj ognjem i mačem od krvožednih turskih janičara iArnauta. Imalo je dosta graničara. To su oni koji su za vreme mira kao budni i



380

oprezni stražari danonoćno čuvali našu granicu. Njihov pogled i sluh razvijen jekao u divljači. Bilo je Hrvata, Bosanaca, Vojvođana, koji su došli iz belogasveta, da polože svesno život za svoju zemlju.Svi ti ljudi, stupajući u dobrovoljački odred, znali su da su oni unapredžrtvovani. Dok smo bili u zemlji zvali su nas Četnički odred ili komite. Ovde na

Solunu nazivaju nas Dobrovoljački, ili Vukov odred.Marševali smo bez predaha. Još iz daljine čuli smo grmljavinu topova, koja jedopirala odnekuda sa kajmakčalanskog masiva... Sećam se, dan je bio vedar,sunčan, topal. Ljudi već počeli da posustaju. Nikad zastanka... U daljini, iznadČeganjskih planina, prema plavom horizontu videla se siva izmaglica od prašine i dima. Odatle su baš i dopirali pucnji. Povremeno se izvije u visinutaman stub dima, od neke razorne. Po tome smo zaključili da je tamo situacijaopasna. A i gde bi mogli da nas na drugo mesto upute. Mi smo bili jedinica koja je zapušavala sve rupe. U odstupanju zaštitnica, a u nastupanju prethodnica.Smatrali su nas za lako pokretnu grupu, te su nas oduvek bacali levo i desno.Zadatak smo izvršavali bez roptanja. Jer mi smo bili dobrovoljci... Komite! Aova reč kao da je bila nerazdvojno vezana za pojam neustrašiv. Kod nas reč„zabušant“ nije bila poznata. Ako se ko ogreši o svoju dužnost, postupak jekratak. Tako si ti hteo! Takav je, uostalom, bio naš nepisani zakon. To se znaloi išlo se toga dana do umiranja.Predveče počeli smo se penjati uz neku planinu. Čuli smo još jasnije pucnjetopova. Bog bi znao šta ovi artiljerci gađaju po noći. Sa jednoga uzvišenjaugledasmo i jednu našu bateriju. Blizu smo položaja. Ali nismo ni stigli donjega, a stiže naređenje da se stane.

No, hvala bogu! Moj komandant bataljona ode nekuda, i posle pola časa vratise.„Razapinjite šatore“ — naredio je. Kaže da ćemo ovde verovatno zanoćiti.Pitao sam kako se zove ovo mesto.„Čeganj“ — reče mi on. — A, dabome — upade kapetan Radojčić. — Ispred vertikalne prečagekajmakčalanskog masiva nalaze se Čeganjske planine. Sad ćeš da vidiš — obrati se poručniku Mišiću. — Šatori se zabeleli kao pečurke. Vojnici su založili vatru. Ali belaj!... Nigde

vode, što reče drug Vlajko. A jezik se zalepio za nepce. Naiđoše neki vojnici, te ih zapitasmo za izvor.„Ispod ovaj kamen curka“ — i pokaza nam rukom na jednu stenu.Vojnici potrčaše. Napravi se gužva. Komandant bataljona odredi mene dauspostavim red. Morao sam i revolver da potržem. Naiđe tada i jedna grupa artiljeraca, noseći neke denjkove na leđima. Znaš...gospoda artiljerci pratili vojnike čak na Ostrovsko jezero, da im se pere veš...



381

— Gospoda su, a zort veliki, pa im je potrebno da češće peru veš — namiguje poručnik Mišić i pokazuje na nas, dva artiljerca, koji smo ležali na susednimkrevetima. — Sa njima je bio i jedan narednik. Pogledao sam ga letimično. Mislio sam, proći će. Kad oni stadoše kod izvora. A ovaj narednik, ni pet ni šest, nego

odgurnu jednog našeg pa se naže nad izvor. A meni, znaš, smrče se. Ja trpim odžeđi pokraj izvora da bih svojim primerom poslužio vojnicima, a sad još i nemuda ustupam mesto. Kako se beše nagnuo, ja ga raspalim šakom odozgo, te muzabijem glavu u blato. On skoči sa mokrom i kaljavom glavom. Htede da naletina mene, ali kao da se trže. Onda zabaci ruke na leđa, pa će reći: — Zar mene, bogati, Svetislave?Moj školski drug... Ali šta da mu radim. Da mi je rođeni brat naišao saterao bihga u red. Bilo mi ga je ipak žao, te mu priđem i zagrlim ga. On me poljubi...Obojici nam potekoše suze...Mrak je pao uveliko. Komandant mi beše poslao smenu, te se vratim u bivak.Ali taman što sam stigao, kad povikaše: — Diži šatore! — Ja, bogati, sto puta presekla me je ta komanda — veli Mišić. — To „Dižišatore!“ — podseća me kao kad bi neko usred noći lupio na prozor i viknuo:„Gori kuća!“ — Razume se, mi smo se navikli. Ali su ljudi zaista bili umorni... Mi smoizvučeni iz jedne borbe. Maršujemo naporno ceo dan. Sad treba ići cele noći unepoznatom pravcu. Za vreme rata između čoveka i mašine od čelika ne pravise razlika. Dolij motoru benzina, i teraj dalje. Mi smo primili po hleb, i šta ima

tu dalje da razmišljamo. Diži šatore, pušku na leđa, pa hajd uzbrdo.Težak je bio ovaj put. A uza sve napore još je i noć. Puške prašte bez prekidanegde napred. Artiljerija povremeno gađa i vidimo zasenjujuće odblesketopova. Ljudi su ćutali. To je ono mučno i teško stanje neizvesnosti, šta li ćenam doneti sutrašnji dan. Ja se već i ne sećam više u koliko sam sve borbidosad učestvovao. Ali znam jedno: lakše podnosim borbu u prvom streljačkomstroju, nego ovo podmuklo prilaženje. Tamo je podstrek u mojim rukama.Znam od koga treba da se čuvam. A ovako... Sve zavisi od slučaja.Ja ne znam kuda smo išli, i kako izgleda ta planina. Ali je nešto visoko i

naporno. — Hiljadu osam stotina metara — dodaje kapetan Radojčić. — Za nas je bilo, čini mi se, Mont Everest... Himalaji, vrag bi ga znao. — Onse obrati Mišiću. — I kad me ti malopre zapita kako izgleda Kajmakčalan,otkuda sam mogao da znam. Visoko do neba!Oko ponoći začu se brza puščana paljba. To je, ljudi, vrilo. Nikad kraja...Verujte mi, mnogo je strašnije slušati borbu izbliza, nego biti u tom okršaju.Mislio bi čovek, niko živ neće ostati.



382

U neko doba počeše kuršumi da zvižde preko naših glava. Tu smo, dakle. Nalazimo se u visini baterije te nas pucnji topova prosto rastržu. U ovakvoj noćiljudi se nesvesno zbijaju u gomile, kao krdo ovaca.Čujem gde neko iza mojih leđa govori:„Sigurno naši vrše napad.“

„Kakav napad!... Zar bi nas onda vukli po ovoj noći. Po paljbi rekao bih da naši beže.“Kuršumi učestaše. Strahovao sam da me ne lupi u glavu. Na drugo mesto gdehoće. U ratu se gine... Jest... Ali, mislim, nema gluplje smrti nego kad te pogodizalutali kuršum negde u dalekoj pozadini. Skinuo sam šlem sa glave i držim gaispred lica, i svakog časa očekujem kad ću čuti: dan!... Ali paljba se prenosi, časlevo, onda desno. Zatim ospe u pravcu kuda mi idemo, ili zakrklja na celojliniji. Iz daljine kao da dopire neki žagor, dok u jednome momentu ne začusmo jasno nečije: „Ure, ure!“Zastali smo. Kroz noć se razleže komanda: „Nož na pušku!“ Odvezao sam bombu i otkopčao revolver. Zi-u! Zi-u! — zvižde kuršumi. To se još i moglo podneti. Ali jedna naša baterija ispred koje smo stajali, iskida nam nerve.Trupkamo u mestu. Nestrpljivi smo. Neka nam narede juriš, ili neka nas već jednom sklanjaju sa ovoga mesta.Svaki bi želeo da se bar u poslednjem času nađe pored nekog druga ili prijatelja. U mraku sam nazreo pored sebe svoga posilnoga, te mi beše neštolakše. Komandanti su otišli nekud. Kad su se vratili, naredili su da krenemo.Osećao sam dah borbe. Neko jauknu.„Ćut!“ — viknu drugi i onaj zamuče.

Ali žestina udara kao da malaksava. Na istoku je zarudela zora. Išli smo sadživlje, da nas ne bi zahvatio dan. Bilo se malo razdanilo kad smo se zaustavilina jednoj padini. Po pucnjavi pušaka uvideli smo da su gore na vrhu brega naši pešaci, a mi smo se nalazili ispod njih, u mrtvome uglu.Sunce obasja padinu i tek smo tada ugledali masu vojnika, levo i desno, sakrvavim, još nezavijenim ranama.Bila je to ona noć kada su naši odstupali sa vrha Kajmakčalana i došli na početni deo one bliže vertikalne prečage. — Dakle, na početku?

— Na početku...Vedar dan... Nalazimo se na visini od preko dve hiljade metara. Sunce prijatno prigreva. Ljudi su stavili puške u kupe, skinuli rančeve i kao da su smlaćenitoplim zracima, prilegli su odmah. Pod nama se belasa jutarnja izmaglica, istežese u jezičaste pramenove, koji postepeno iščezavaju. Pred našim očima, prekoČegaljskih planina, ukazuje se ravnica, i u njoj mirno, plavo Ostrovsko jezero.Kao oko... A nad nama se razleže prasak pušaka. Malo niže puše se kazani.Okolo vojska leži kao snoplje. Bolničari previjaju ranjenike. Neki su već



383

pomrli, te im tu, pored nas, kopaju rake. Dvojica delju neke grane. Vele, pravekrstove.Komandant bataljona vratio se odnekud i pozva nas, komandire.„Večeras moramo da smenimo pešadiju — govorio je. — Sada treba daiziđemo gore sa komandantom odreda, koji će nam odrediti odseke, da ne

bismo noćas lutali po mraku.“Išli smo slobodno, jer smo još uvek u mrtvom uglu. Ali već čujemo neposrednoiznad naših glava onaj jezivi pisak kuršuma odbijenog od zemlje. Zastali smoda vidimo gde li je zaklon komandanta pešačkog bataljona. Mora biti negde tuoko nas... Okrenuo sam se slučajno. Ostrovsko jezero... a još dalje ravnica, nadkojom lebdi prašina. Trgao sam se. Pred nama grunu razorna granata. Ah, kadne bi bilo te proklete artiljerije, ratovali bismo pevajući. — A kod artiljeraca je baš obrnuto. Oni opet ne podnose zvizak kuršuma — veli kapetan Radojčić. — Izvežbali su se, oca im njinog! — dodaje Mišić. — Čuju oni još izdalekašum granate kroz vazduh i sklanjaju se. — A gde ćemo mi, nesrećni pešaci? — produži Svetislav. — Nas artiljerija tučena otvorenom prostoru, gde od pucnjeva pušaka, uzvika, jauka i ne možeš da jojčuješ šum. Naravno.Utom izlete pred nas jedan ordonans, koji nam objasni gde je zaklonkomandanta bataljona. Nije bilo daleko. Sjurismo se kod njega.Svetislav se malo pridiže i obrati se Mišiću: — Tresni mi malo ovaj jastuk. Upališe mi se leđa... Tako. E, sad je dobro. — On produži: — Ljudi, ja mislim taj čovek veće radosti u životu nije imao nego

kad je nas ugledao. Samo što nas ne poljubi. Kaže: „Ja njihov večerašnji naletne bih mogao izdržati.“U toku borbe ovih nekoliko dana izgubio je dve trećine oficira i vojnika. U četinema više od pedeset pušaka. U rovovima se nalazi vojnik do vojnika na četirimetra rastojanja.Onda nam je detaljno objasnio situaciju.„Mi se ovde nalazimo na poslednjem pragu. Toliko smo još uspeli. Javljaju mi baš sada da su izginuli još neki vojnici od njihove artiljerije. Ako li nas maknu isa ovog položaja, breša će biti ogromna. A što tikva probuši, orahom se rupa ne

zapuši, i vi, a pogotovu mi, bićemo nemoćni da ih vratimo nazad. Zato pazite.“Pri polasku pozdravismo se.„Hvala vam, braćo!“ — uzvikuje razdragani komandant, kao da smo mi došli po našoj ličnoj volji da mu pomognemo.Oko podne vratili smo se kod svojih četa. Na vrhu se razlama bugarskaartiljerija. Ali neprestano strepim da ne prebace, jer smo se na otvorenom platounalazili i mi, i sedmopukovci, koji su takođe pristigli. Srećom te toga dana nisu



384

leteli njihovi aeroplani. A tukla je i naša. Čini mi se još žešće i jače, te seBugari malo primiriše.Po ručku sam legao iza jednog kamena i zaspao. Kada me vojnik probudio, bio je već suton.Vojnicima smo izdali hranu, pa smo ih sakupili po četama i otprilike razmestili

čete prema sektorima koje treba da posednu.Spustila se noć. Na položajima su pripucale puške kao po komandi. Vreme jesporo odmicalo. Hteli bismo da smo što pre gore, u svojim zaklonima. Ovomučno stanje iščekivanja ne dolazi od straha. Svi su oni rešeni da umru. Averujte, gospodo, nema ničeg strašnijeg od čoveka koji prezire svoj život. Predtakvim ljudima padaju svi ratni izumi, sva tehnika oruđa. I ma kako se ratnatehnika u budućnosti razvijala, ipak, u osnovi, ostaje na bojnom polju samo i jedino čovek. A ako su ti ljudi još i četnici, dobrovoljci, onda za protivnika većenapasti nema. Ništa se nije videlo... — Zar nisu puštene raketle? — zapita Radojčić. — Kakve raketle!... Borba je bila u pokretu. Niti je ko mogao da im dostaviraketle, niti bi imali odakle da ih pale. Oni su bili u rovčićima... Pričaću vam.Pri polasku kazao sam vojnicima da se kreću bez lar-me, uzvika, u najvećojtišini. Ako li ko bude ranjen, pa pusti glasa od sebe, ubiću ga svojom rukom. — Pazite dobro! — rekao sam im. — Rastojanje da bude koliko da se dodirneteraširenim rukama. A sada, u strelce!Masa se rasturi uz kloparanje fišeklija i zveckanje ašovčića. Krajevi se izgubišeu noći.

— Kreći! Polazi! Napred! — čuli se prigušeni gla-sovi. Nalazio sam se na desnom krilu svoje čete. Od mene desno, bila je treća četa.Oni nešto malo zastadoše. Sve mi se tada činilo da mi je desna strana naročitoizložena, i okretao sam se ne bih li ih ugledao. Nagazih na neku jamu. Jedanopsova nešto. „Otkočite puške!“ naređivao je podnarednik. Ja sam izvukaorevolver, kao da ćemo sada na juriš. Pri vrhu poče vetar da duva. „Evo smo!“ — šapnu neko. I stroj kao po komandi polete. Nešto je pištalo oko mojih ušiju, i ja se najzad sapletoh. Pao sam u neku rupu. Čujem šum, kloparanje, zveckanje,žagor, nešto se slomata levo i desno...

„Polako bre, kud ste zapeli? — začuh nečiji glas. — Dale nemate kud... Ovde jerov. Stoj!“ — čuli su se razni glasovi. — Ko si ti?„Četvrti puk“...Meni laknu. U rovu nastade muvanje, pomera nje, razgovor vojnika i četnika.Čuje se nečiji glas:„Izlazi brzo!“Onaj pored mene pokupi neke stvari, pa će reći:



385

— Mi odosmo, a vama kako Bog da — onda kao da se priseti: — Bugari suovdenak na pedeset metara. U zdravlje! — i trčećim korakom ode. — Prijem i predaja dužnosti u rovu! — smeje se kapetan Radojčić. — A zavreme mira propisan je čitav postupak kako se smenjuju straže. „Ovem ti predajem dužnost, da se niki ne približava“... Čitav govor održe jedan drugome.

— Bugari su verovatno osetili da se u našim rovovima nešto odigrava, te osuše brzo paljbom. Iz naših rovova razleže se takođe živa paljba. Iako su četnicidisciplinovani, ovom prilikom su gađali bez naređenja. Trebalo je da to budekao neki pozdrav Bugarima. Po živosti vatre neprijatelj je mogao odmah uvidetida ima posla sa nekom novom trupom. Izgledalo nam je kao da su se zbunili, jer su najednom zamukli, i na frontu zavlada tišina.Pokušavao sam sada da se snađem u rovu. Ležao sam porebarke i rukamaodmeravao dubinu i širinu. Čudio sam se kako su mogli opstati u ovako plitkimrovovima... Nad nama je zvezdano nebo. Izvan rova napipaš neko kamenje. Nikako ne mogu da razumem zašto je ono tu i ko ga dovuče. Vojnici sudohvatili ašove da prodube rov. — Pa ovde, bre, sve sam kamen! — veli jedan.Tada mi je tek bilo jasno. Zemlja zdravica je ovde oko pola metra dubine, adole je kamenita podloga. I zato, da bi se zaštitili, oni su grešnici slagali pločasto kamenje ispred sebe, da bi povisili zaklon. Ne potraja dugo, a kroz rov se dovuče do mene moj vodni oficir. Šapatljivimglasom saopštio mi je kako vojnici nemaju municije. — Au, gospoda mu ljubim, šta sad da radimo!„Vi znate da smo se otuda izvukli iz borbe. Išli smo toliko žurno da nas

municiona kolona nije mogla stići. A pešaci su mislili da imamo municije, tenam ništa nisu ostavili.“Uh, uh, uh! — Ne ostaje nam ništa drugo nego da se vojnicima naredi da ne smeju da opalenijedan metak bez našeg naređenja. Izuzev ako Bugari krenu na juriš. Zatoćemo morati i nas dvojica da osmatramo. Preostale bombe prikupićemo idaćemo ih desetarima. A četvorica da idu odmah i nađu municiju, gde znaju.Da bih bio sigurniji, prođem kroz rov i saopštim to isto i vojnicima.Vatra je bila zamukla celom dužinom našega rova. Ali Bugari su još uvek

pucali. U početku učestano, potom i oni sve ređe, dok se najzad ne ućutaše.Zavladala je tajanstvena tišina. Naredio sam ipak najveću oprezu. Svi vojnici bili su u klečećem stavu i zurili kroz puškarnice. Osmatrao sam neprekidno i ja... Bila je vedra noć i pred nama se naziralo na daljini do dvadeset metara.Čovek bi se video i dalje, prema zvezdanom nebu... Čekali smo.Odjednom grunuo je složan plotun iz bugarskih rovova.Sledio sam se. Ali odmah sam se pribrao i učinio: — Pst!... Ne odgovaraj!... Prenesi dalje! — naređivao sam polako.



386

Muskuli su bili nabrekli. Puške napete.„Ure, ure, ure!“ — prolamalo se iz bugarskih rovova. Ali se otuda nije niko pojavljivao.Sa naše strane nije planula nijedna puška.Ljudi su prislonili puške na ramena, prsti su bili na orozu. Videlo se samo

nepomično kamenje.„Osmatraj, osmatraj!“ — čulo se kako šapuću desetari. — Samo kad se pojave, pucati! Prenesi dalje! — govorio sam polako. Nastalo je napeto iščekivanje. U meni je naviralo neko zversko raspoloženje.Hteo bih da se jednom pojave, pa da ih satremo. Ali nespokojstvo mi izaziva pomisao na municiju. Došlo mi da se čupam za kose. No, hvala Bogu, i oni su se pritajili. Valjda i neće.Opet grunu plotun iz njihovih rovova, i sada alauknuše još strašnije:„Ure, ure, ure!“Bili smo na granici strpljenja. Uzeo sam dah da komandujem. Ali nekiunutrašnji napon izdiže me. Promolio sam glavu iznad bedema od kamenja.Mrtva noć... Živog stvora nisam video. Spustio sam se. A vojnici kao da su se pretvorili u onaj kamen. Niko pušku da opali.Svetislav uzdahnu i zapali cigaretu. — Sad, ležeći ovako na mekoj postelji, kad se svega toga setim, čudim sesamome sebi.On ugasi palidrvce i, ispuštajući dim cigarete, produži: — Svi smo naslućivali da nam nešto spremaju... — Probaju vam glas — veli Mišić. — Znam ja tu njihovu taktiku.

— Ne potraja ni deset minuta, dok se od strane njihovih rovova začu nekošuškanje, lomatanje... Kao da neko obori kamen. Siluete ljudi ukazaše se. — Plotun, pali! — grmnuo sam iz sve snage.Gru! — razleže se složan tresak iz stotinu pušaka. Bombe poleteše kao svetleiskrice i prolomiše se eksplozije. Jauk se razleže. Moji su se vojnici podigli i pucali iz stojećeg stava. One prilike se uzmuvaše. Mnogi padoše. Ostalinagrnuše u stranu, a zatim se slomataše u svoje rovove.„Ah, bratko... lele, majko... sanitet!“ — čuju se uzvici ranjenika, koji su ostaliizmeđu naših i njihovih rovova.

S naše strane odjekuju još pojedinačni pucnji, te sam naredio da se odmahobustavi paljba. Desetar me izveštava da bombi više nema, a i municije jenestalo. A ona četvorica još se nisu vratili. — Trči do pešaka dok nisu otišli.On izlete kao mačka i poguren otrča. Naskoro su se vratili sa sanducima municije koje su našli kod pešaka.Bili smo malo mirniji. Kad ovom prilikom nisu uspeli, više se majci nećeBugari dići iz rovova.



387

A otuda se razleže glas:„Sanitet... sanitet!“„Gde je komandir?“ — pitao je neko iza mene.Vojnici su ga upućivali u pravcu gde je bio moj zaklon.„Komandant odreda!“ — reče mi desetar.

Išao je uspravan pored rovova vojvoda Vuk. Ja se podigoh da mu iziđem ususret. Malo sam pretrnuo kada sam se ispravio. Ipak sam se savladao i prišaokomandantu. — Gospodine pukovniče, stanje je ratno.„Vidim, vidim!“ — reče više u šali. Onda siđe u moj zaklon i sede na ivicurova. — „Šta uradi ti ovo, ’Cvrco’?“Tamo me je zvao, jer sam bio najmlađi komandir u odredu.Izložio sam mu šta se dogodilo.On se diže i podboči se rukama.„Bre, pa ovde pred tobom leži ceo streljački stroj. — Nanovo je sišao. — Slušaj, dobro bi bilo da uhvatimo nekog živog, da bismo znali koje se trupenalaze pred nama. Nekog lakše ranjenog. Vidi odmah, pa mi ga pošalji.“ — Pozdravi se sa mnom i ode u pravcu treće čete.Pozvao sam desetare. Dogovorili smo se da pitaju da li bi se ko dobrovoljno javio za ovaj posao.Javio se odmah neki Miloš, koji je na maršu, baš dan ranije, dobio batine što je pojeo svoju rezervnu hranu. Bio je visok, i imao je crne, duge brkove. Pravihajduk.Objasnio sam mu šta želim.

On sa puške skide bajonet i stavi ga u zube. Pušku ostavi.„Šta će ti bajonet?“ — zapita ga njegov desetar.On izvadi bajonet iz usta, pa će reći: — Ako se praćakne i stane da zapomaže, ima da ga nestane. — Onda stavi bajonet u usta, prekorači preko bedema i odmah prileže. Naskoro ga izgubismoiz vida među mrtvim i ranjenim Bugarima.Bilo je prošlo odavno vreme otkad je trebalo da se vrati. Već sam se biozabrinuo. Ali desetar mi reče: — Ne brinite. Sad mu je upalilo da ih malo pretrese.

Posle jednog časa upade Miloš i kao vreću stovari jednog Bugarina među nas.Kad ovaj vide da je među Srbima, poče da stenje i moli da ga ne ubijemo. Kažeda je oficir. Takav nam baš i treba. Umirili smo ga i ponudili cigaretama. Bio jeranjen u obe noge na nekoliko mesta. Svukli smo ga i previli mu rane.Iz razgovora sa njim doznali smo da je rezervni oficir, student prava. Za ovunjihovu pogibiju optuživao je svoga komandira.Oni su čuli da se nešto odigrava u našim rovovima. Njihov komandir mislio jeda su naši napuštali rovove. Međutim, ovaj potporučnik je dokazivao da je



388

izvršena samo smena. Ali... mi smo zaćutali, jer nismo imali municije. Ta tišina sa naše strane bila je za njegovog komandira jedan dokaz više da smo mi pobegli... Rešili su da izvrše probu. Ispalili su jedan plotun i vikali: „ure“.Zatim drugi... Kaže, komandir je prišao i strogo mu se obratio:„Ja vam govorim da su rovovi prazni, a vi mene ne slušate. Naređujem vam da

odmah krenete vaš vod i posednete napuštene zaklone.“I ovaj grešnik krene. Sumnjam da se i jedan čitav iz toga voda vratio natrag. Nakraju nam napomenu da je za Miloša mislio da je neki bugarski vojnik koji jedošao da ga iznese. Od bolova nije oči otvarao. — Ali da sam znao... ne bih se dao živ u ruke.I tako smo mi, od jedne naše nezgode, postigli lep uspeh.Cela je ta noć protekla u nervoznom puškaranju. Pošto se iz ovih rovova prekodana nije moglo izlaziti, to smo još u toku noći pratili ljude da dovuku što višemunicije. Pokušali smo da prokopamo i jednu saobraćajnicu do ivice platoa, alinas je u tome i zora zatekla. Osvanuo je šesnaesti septembar. Njegovo izlaganje prekide kapetan Radojčić: — Sad stani. Zapamti gde si stao: „Osvanuo je šesnaesti septembar.“ Dačujemo sad Predraga. Gde ste bili vi iz sedmoga puka i šta ste radili došesnaestoga septembra?Predrag se nakašlja i poče: — Ja ne umem da pričam kao Svetislav. Ali ovde mi je dnevnik, te ću vam poredu izložiti.Sve ono što se odnosi na Drinsku diviziju, tačno je. — No, slažu se bar u nečem! — namiguje Mišić.

— Dok je trajala ta gužva kod njih, moj puk nalazio se kod Brodske reke.Desetoga septembra saopštili su nam zvaničan izveštaj, onaj što sam vam sam pročitao, o zauzeću Kajmakčalana. Među nama je nastalo neopisivooduševljenje. Radovali smo se što je bar neko od nas zakoračio u svoju zemlju. Nismo ni slutili da će taj isti Kajmakčalan doći na kraju i nama glave.Kad sutradan stiže naređenje da se naša dva bataljona, prvi i treći, izvuku iz borbe i prikupe kod Brodske reke. Pitao sam se: zašto?... zbog čega?Prilazeći zbornom mestu, čujemo uz put od komordžija da je Drinska divizijarazlupana na Kajmakčalanu. Čisto ne verujemo. Čitali smo zvanični izveštaj...

Ali komordžije tvrde odlučno.I zaista, trinaestog septembra, u sedam i po časova, stiglo je naređenjekomandantu puka da sa svojim prvim i trećim bataljonom, odmah krene, i stavise na raspoloženje komandantu Drinske divizije. — Opa, đoko! — Predrag prevuče prstima preko obraza i obuhvati podbradak. — A znate li kako smo se bili utvrdili u starim položajima. Divota!... Moglismo da ratujemo još deset godina.Ali šta ćete. Sila Boga ne moli, niti ko nas pita.



389

Krenuli smo uzbrdo. Prošli smo preko one bezvodne planine, i posle podne...sad ću vam to tačno reći... u šesnaest i četrdeset i pet, stigli smo na MeteriStepe. Komandant je bio otišao pre nas, i kako stigosmo, on naredi da naš treći bataljon iziđe još dalje napred. Ja sam bio u prvom bataljonu, te nama naredi daostanemo kao rezerva.

Tu sam čuo za pogibiju onoga komandira rovovske baterije. Sa položajaranjenici neprestano pristižu. Pričaju nam da su Bugari pobili sve naše zaostaleranjenike. Na ovom mestu smo prenoćili i ostali i sutradan, četrnaestog septembra. Za tovreme naš komandant puka obilazio je položaj da se upozna sa stanjem. Sa njim je bio moj komandir čete. Pričao mi je posle komandir da je gore, na položajima, haos. Ni bog gospod ne može da ih razmrsi. One noći kada suudarili Bugari, naši su se pod borbom povlačili. Tu nije bilo jedinstva komande.U onom mraku, vojnici su bili prepušteni i tukli su se pojedinačno. Nekiodstupali, drugi zaostajali, te se tukli i među sobom. Bugari su navaljivali, prodirali, stvarali klinove u našim redovima. U takvom stanju ih je zatekla izora. Gde se ko zadesio, tu je i ostao. I zato je streljačka linija išla gotovo ucikcak. Bile su se izmešale čete, bataljoni, pukovi... A rovovi plitki da se ninajmanji pokret nije mogao učiniti.Onda odluče da na položaj iziđu naših šest četa i preuzmu rovove onihizmešanih jedinica. A preostale dve čete našeg puka da ostanu u rezervi.Petnaestog septembra u šest i četrdeset i pet... — Ali uvek, u „četrdeset i pet“ — dira ga Mišić. — Ovde tako piše, molim... U to vreme, dakle, iziđu na položaj naših šest četa.

Za sve vreme dok smo prilazili rovovima, i za vreme same smene, trajala je puščana paljba. U mojoj četi ranjena su dva vojnika. Baš na odseku moje četenalazila su se ležišta one rovovske baterije čijeg su komandira Bugari izbolinoževima... Bilo nam je nerazumljivo zašto su onda Bugari napustili bateriju, iodstupili za jedno šezdeset metara... Ne znam. — Sigurno je u mraku naletela na njih neka naša grupa vojnika, pa su oniizmakli — dodaje Svetislav. — Moguće. Ali topovi su bili demontirani, a posluga pobijena. Verovatno su sespremili da beže, a uto su naleteli Bugari. Nijedan vojnik nije ubijen kuršumom,

već su bili izbodeni bajonetima. Grozno su izmrcvareni.Raščistili smo te zaklone. Oko podne stigoše i dva francuska oficira da videmože li biti šta od topova. I da vidite čuda, uz pripomoć naših pešaka, oni lepomontiraše topove. Ali kako je artiljerijska posluga izginula, to komandant pukaodredi šesnaest pešaka kao poslužioce kod tih topova. Uputili smo dalje ljudeda donesu artiljerijsku municiju i još istoga dana, pred veče, grunuše naširovovci.



390

Petnaestog septembra uveče situacija je bila ovakva: šest četa našeg sedmog puka smenile su delove sedamnaestog puka i nekih drugih pukova. Četničkiodred odmenio je delove četvrtog i šestog puka. Je li tako? — zapita PredragSvetislava. — Tako je.

— Svi smenjeni pukovi grupisali su se desno od nas i rasporedili prema početnom delu desnog kraka one horizontalne prečage... — Prema Kočobeju — dodaje kapetan Radojčić. — Jest. Levo od njih nalazio se moj puk. Naših šest četa posedalo je tačnosredinu one bliže vertikalne prečage kajmakčalanskog masiva, sa koje se izlazina vrh... — Vi ste, dakle, bili prema vrhu... — Vrh Kajmakčalana je bio tačno u pravcu našeg nastupanja. Molim vas, totreba zapamtiti. — A gde je bio četinički odred? — zapita neko.Svetislav upade: — Mi smo brali kupine — i on mahnu ljutito glavom. — Dede, da vidim gdećeš nas da gurneš? — Šta imam ja da vas guram!... Vi ste bili levo od nas, prema početnom deluleve horizontalne prečage krsta, gde su oni Zupčasti Kamenjari. — Sad ja treba da pitam: — obrati mu se Svetislav — je li vrh Kajmakčalanadaleko od tih Zupčastih Kamenjara? — Pa... nije daleko. — E, sad ja kažem: molim vas, to treba zapamtiti.

— „Komisija“ je primila vaša opažanja k znanju i upravljanju — veli šaleći sekapetan Radojčić. — Da vidimo sad dalje.Takvo je, dakle, stanje bilo petnaestog i između petnaestog i šesnaestog. Aja.Zaboravio sam još reći da je petnaestog septembra posle podne stigao i naš treći bataljon, odnosno drugi po redu. Ovaj su bataljon zadržali u rezervi.Kapetan Radojčić ga prekide. — Kada ste tako uspostavili front, da vidimo šta je bilo šesnaestog. Dosad stese uglavnom slagali. Pričaj sad ti Svetislave.Svetislav poče:

— Osvanuo je šesnaesti steptembar. Pred nama se ukazaše bugarski rovovi.Zaista nisu bili dalje od pedeset, šezdeset metara. Ukopali su se na isti načinkao i mi. Ispred rovova naslagali su kamenje i mestimično ostavili puškarnice.Drugojače nije moglo da bude. Ali to kamenje došlo im je naskoro glave...Između naših i njihovih rovova ležali su mrtvi vojnici.Artiljerija je odmah otpočela. I njihova i naša. Bio sam izložen mnogo putaartiljerijskoj vatri, ali nikad nisam imao mučnije osećanje nego tada. Rovovi potpuno otvoreni, a ispred rovova kamenje. Ne može se maći ni levo ni desno.



391

Imao sam osećanje kao onaj koga su vezali za kolac i sad čeka plotun... Srećom,njihova artiljerija nije pogađala. Sigurno im je osmatrač bio daleko. Ali naša?...Pomlati ih kao marvu. Kad udari u zaklon, ono pusto kamenje rasprsne se nasve strane, pa doleće čak i do naših rovova. Bilo je teško posmatrati. Kukali su,grešnici, ali im ništa nije vredelo.

Oko podne utiša se artiljerijska vatra. Ležao sam u rovu. Sunce me oblivazracima i kao da me nečije ruke omađijavaju. — A uz to si mamuran — dodaje Mišić. — Čovek je mamuran posle pića. Nego umoran. Premoren. I taman da zaspim... — A ono juriš!... — Još nešto gore... Osetio sam smrad. Ali gadan. Onom do mene „prioćalo se“.Trpeo, grešnik, dok sam bio budan. Kad sam legao, on poMisli da sam zaspao, pa sad može. Da iziđe, poginuće... I onda — više moje glave. — Šta si mu radio? — Ništa. To isto i mene snalazi, i sve ostale... Uzme se šaka zemlje pa sezatrpa, ili se ašovčetom izbaci. Na to smo već navikli.Onda nanovo legnem. San me hvata... Najednom se nada mnom stvori nekagužva. Otvorih oči. I tada ugledah kako u vazduhu lebdi vijugavo telo nekezmije. — Otkud ova zmija? — pitao sam usplahireno. — Pojavi se iz kamenjara, te je potkačih bajonetom. A baš vas je posmatrala — veli moj ordonans.O majku mu, još i to da mi se desi. Čisto sam se naježio... Podmetnuo sam sadaranac pod glavu i nanovo legao. U mojoj blizini nalazio se jedan student

dobrovoljac i čujem gde razgovara sa svojim drugom. — Jesi li čuo za zmiju naočarku? — Čuo sam... To je neka otrovna zmija. — Vrlo opasna. A znaš li kako je hvataju? — Ne znam — veli onaj. — Ona živi u toplim predelima. Kad upeče sunce, izmigolji se na stenu i sunčase. Onaj koji ima nameru da je uhvati, mora da skine obuću i da joj prilazi sarepa. U ruci ima dugačak štap. Onda polako, tiho, nečujno približuje se. Znaš...Zatim opruži štap i hop! — skine joj naočare. Ona tada ništa ne vidi...

— A otkud joj naočari? — pita onaj u čudu.Mene tada savlada san. I u snu sanjam zmiju, baš čini mi se naočarku, kakohitro priđe i ujede me za nogu. Trgnuo sam se. — Šta vam bi? — pita me ordonans.Pogledao sam svoju nogu i počeh da se pipam.Rekoh ordonansu kakav sam san usnio. — Eh, san je laža, a Bog istina — teši me on.



392

Ali mene je obuzelo neko neraspoloženje. Uveravao sam sebe da ovakav san ne bih sanjao da nisam video zmiju. Ali zašto baš na mene da naiđe zmija!... Mojerazmišljanje prekrati ordonans, koji mi javi da me zove komandant bataljona.Vukao sam se gotovo pobauljke kroz rov i preskakao preko vojničkih nogu.Svaki drugi bio je u klečećem stavu pred puškarnicom, a ostali su sedeli

naslonjeni uza zid i spavali. — Ko ih određuje da se smenjuju? — zapita moj drug artiljerac. — Oni sami. Prekaljeni su to borci. A spavaju kao zečevi. Istina, pucanj pušakaih ne budi. Ali na najmanji dodir ruke ili noge, skaču odmah.Komandanta sam našao u jednoj proširenoj rupi gde sedi sa ordonansima.Pošto sam seo, on mi objasni kako je sada dobio zapovest za sutrašnji rad. Sutraćemo napadati. Prvo će tući artiljerija. Kada se bude dao znak za juriš, mi trebau nekoliko skokova da upadnemo u njihove rovove. Naročito mi je naglasio daodržavam neprekidnu vezu sa onima levo i desno. — Šta treba da nam bude krajnji cilj? — zapitao sam. — Beograd — odgovori mirno, zavijajući cigaretu. — Kako?... Odavde pravo!On se nasmeja. — Kad su nam još postavili cilj?... Idemo dotle dok ne izginemo. Otkuda miznamo šta se krije iza ovih bedema! Dakle, tako!...Ponudio me je nekom rakijom i pri polasku dade mi i kutiju konzerve.Kada sam se vratio pozvao sam vodnika i desetare. Saopštio sam im. Oni ostaloznaju. Nikada, ljudi, nisam tako slatko spavao kao te noći... Kada sam otvorio oči i

pogledao rov, prva mi je bila misao: „O, danas je juriš“, i tada se setih onezmije. Neki neprijatan osećaj je prostrujao kroz moju dušu... Nebo je bilo titravo plavo. Vrhovi planinski onako obasjani suncem izgledali sukao nasmejani. Naše je raspoloženje koncentrisano u jednom pravcu, ali napetokao puška. — Da čujemo sad šta je radio sedmi puk šesnaestoga septembra? — obraća seRadojčić Predragu. — I mi smo toga dana ostali u svojim rovovima — reče Predrag. — Bilo jedoduše neko malo pomeranje, koliko da se izravnjamo. Ali tukla nas bugarska

artiljerija s boka, tamo negde od Starkovog Groba. Srećom, ako se još i to moženazvati srećom, mi smo se nalazili blizu bugarskih rovova, te su bugarskegranate padale i u njihove zaklone. A ovi su preko telefona sigurno zakukali, teoko podne prestadoše sa gađanjem.Koliko sam mogao videti kroz puškarnicu, ceo plato bio je pokriven leševimanaših i bugarskih vojnika. Da vas muka spopadne. Bilo je leševa od pre desetdana. Povremeno dune vetar sa vrha i nanese kužan zadah.



393

Tek sada, iz rova, mogao sam da pogledam levo i desno. Ogromna planina.Slušajte: mora zbilja da se oda priznanje i tim Drincima. A počeli su iz ravnice.Koliko su morali vrhova preći da bi se podvukli pod sam vrh Kajmakčalana.Kapetan Radojčić ga prekide: — Eto, vidite. Sad ja, u ime Drinaca, kažem: molim vas, to treba zapamtiti.

— Naravno. To niko ne spori. Nigde više nisam video grobova nego na tom putu za Kajmakčalan. uz ogromne gubitke oni su nama prokrčili put. Nije tosamo jedna planina. Splet planina. Kao da ih je neko valjao, mešao i najednomzaustavio, pa se planine ispele na grbinu jedna drugoj. Kad se čovek ispenje natu visinu, ima utisak kao da oseća blizinu neba. Vetar je duvao i nanosio namsitnije kamenje u rovove... — O, brate, ti poče kao pesnik — dira ga Svetislav, nestrpljiv već da on nastavisvoje pričanje. — Hoću da objasnim ovim ljudima kako izgleda tamo. A sad, da zapitam tebenešto, o čemu sigurno pojma nemaš. Da li ti je poznato kako je glasila zapovestza napad? — Meni je naređeno da sa četom kidišem na neprijatelja. — Eto vidiš... U zapovesti koju nam je pročitao komandant pisalo je kako trupeDrinske divizije, koje su se nalazile desno od nas, treba prvo da zauzmuKočobej. Tek pošto oni zauzmu taj položaj, onda napadamo mi na vrh. A ispalo je obratno. — Čekajte — upade Mišić. — Ja sam se pobrkao tim vašim nazivima. Objasniti meni gde se taj Kočobej nalazi na tom krstu. — Na početnom delu desnog horizontalnog kraka krsta.

— A-ha! Sa njega se izlazi na vrh. — Sećam se, to poslepodne imali smo muke da pronađemo naše trobojke.Komandant je bio naredio da prilikom sutrašnjeg juriša u svakom vodu po jedanvojnik ima na leđima privezanu po jednu trobojku, da bi nas artiljercirazlikovali i videli liniju našeg streljačkog stroja. A ako nema trobojki, onda daim se za leđa svežu svetli plehovi. — Gde nađoste trobojke? — pita kapetan Radojčić. — Uzeli smo signalne barjačiće. A mesto pleha isekli smo nekoliko kutijakonzervi.

U zapovesti je dalje bio izložen plan našega napada. U prvom borbenom redu biće prvi bataljon. Treći bataljon ostaće u rovovima da posluži kao oslonac, akonapad ne uspe i Bugari slučajno nalete. Drugi bataljon je određen kao rezerva.Pred našim rovovima nalazile su se neke isprepletane žice, zaostale verovatno još od borbi iz prošlih dana. Komandant me pozva i naredi... — Otkuda tebe da zove komandant?... Jesi li ti imao komandira? — zapitkujeMišić. — Imao sam. Ali ja sam bio najbliži komandantu.



394

— More, šta se natežete oko toga — nervira se Radojčić. — Zvao ga čovek, pakvit. Šta vam je naredio? — Naredio mi da sa vojnicima svoga voda uklonim onu žicu po svaku cenu, danam ne bi sutra pravila smetnje. To on, čovek, naređuje hladno kao da je prednama neko igralište za tenis.

Mislio sam šta da radim... Posmatrao sam kroz puškarnicu. Vidi se da je ranijeoko tih žica bila velika borba, jer je među žicama ležalo nekoliko mrtvihvojnika, naših i bugarskih. Ali se čudim kako se onaj jedan upleo kao da su gauvijali žicom. — A koliko je bila udaljena ta žica od vas? — pita Mišić.Čujem gde neko levo od mene šapuće: — E, dosadan ovaj čovek... Samo zapitkuje. Čudim se onoj dvojici što muuopšte odgovaraju. — Tako... oko pedeset metara — veli Predrag. — Ali odmah, neposredno izatih žica, nalazili su se bugarski rovovi. Pa sad izvol’te!... Ni pomena da sečemo. Najzad smo rešili da ih raznesemo bombama.Odabrao sam deset vojnika, dao svakom po tri bombe i naredio im da se pomraku privuku i najvećom brzinom sruče bombe u onu gužvu od žica. Pa šta bude.Čekali smo ponoć. Na frontu se trenutno sve utiša. — Hajd’ sad! — viknem ovim mojim.Jaoj, ljudi kad je grunulo... Možete da zamislite: trideset bombi gotovo u istimah... — Čuo sam i ja eksploziju — upade Svetislav — ali nisam znao šta je...

— Dah nam je stao. Za nekoliko trenutaka zamro je gotovo ceo front. I dok suse Bugari osvestili, moji vojnici sručiše se u rov.U zoru, videli smo ogromnu brešu. — Koji je datum bio toga dana? — zapita Radojčić. — Sedamnaesti septembar po starom, ili trideseti po novom... — Toga dana je dakle izvršen juriš i osvojen Kajmakčalan. — Toga dana... — E, da čujemo sad Svetislava. — Sedamnaestoga septembra — pričao je Svetistav — otpočela je artiljerijska

paljba u šest i trideset. U početku je vatra bila lagana, kao da se koleba, a potomosu, osu, granate naše i njihove se ukrstiše, a kamenje poče da leti. Razleže serika, tresak. Rovovac kao da grmi i u bugarskim rovovima otvara čitavekratere... Bedem od onoga naslaganog kamena leteo je kao prašina, zajedno sadelovima ljudskih tela. Naši strelci iz rova nišane. Bugari pretrčavaju, hteli bida se sklone. Granate tuku u gomilu. Kroz tresak eksplozija razleže se jauk.Prašina purnja i nad položajima se rasteže u prljavi zastor.



395

Gledajući pogibiju Bugara od naše artiljerije, nama je srce raslo. Četnici već pune puške i namiču na leđa rančeve. Iz bugarskih rovova izlete jedan obuzet bezumnim strahom. Naši pripucaše. On diže ruke uvis i pade.Ubistveni zamah čelika naše artiljerije izdiže ljude kao talas. Neki seuspravljao.

— Hoćemo li? — viču vojnici. — Lezi, lezi! — čuli se glasovi.Grrr-u — grmi rovovac. — Nema naređenja. — Pobiće nas naša artiljerija...Kroz rov se razleže žagor. Ljudi su pripravni na skok. Iz bugarskih rovovaizlete nečija ruka. Čuje se neko brujanje, i kroz tresak granata zaori se pesma:Sprem’te se, sprem’te, četnici.Silna će borba da bude...Grr-u! Gru!Komandir treće čete, vojvoda Dinić, podigao se i viče: — Šta se čeka?! Treba jurišati!Srpska mi truba trubešeod tova selo DrenovaRazleže se pesma kroz rovove. Moj dobrovoljac Krsta ne mogade više, većskoči sa bombom u ruci i viknu: — Napred, braćo! Za mnom! — Još nije vreme! — Nazad, nazad!

— Trubač, sviraj juriš! — viknu neko.„Treća četa za mnom... Ura! Ura!“ — Ura! Ura! Ura! — grmnu složno i četnici poleteše.Bugari istrčaše iz rova i nagoše da beže. Jedan od njih se okrete i upravi puškuna mene. Ali stiže moj kaplar i zari mu bajonet u grudi. On ispusti krik,zakoluta očima, diže ruke i tresnu. Drugi Bugarin, pogođen metkom, pade ali ionako ranjen, upravi pušku na moga kaplara i okide... „Ah!“ — izusti kaplar iispusti pušku. Toga Bugarina dotukoše kundacima.Razležu se povici: „Udri ga!“... „Ne daj da beži! „ „Jaoj!“... „Predavam se,

bratko!“ U njihovim rovovima ostali su mrtvi i teško ranjeNi. „Sanitet!“ — jauču ranjenici. Na svima stranama odječe prasak pušaka. „Napred, napred!“...„Ura! Ura!“... „Jaoj, braćo!“ „Ne ostavljajte me!“... Na užas naš, vidik pred nama poče da se gubi. Od vrha Kajmakčalana spuštalase kao avet gusta magla. Sunce zamrači, teški oblaci nas obaviše i utonusmo u potpunu tamu i mrak. Nije se videlo ni dva koraka „Pucaj!“... „Ne pucaj!“ — Čuju se uzvici. „Napred, napred!“ Neke siluete promiču. Odjekuju pucnji. „Nena mene!“... Grr-u! — razležu se eksplozije od bombi. „Evo ga! Udri!“ — I po



396

četvorica navale bajonetima na bugarskog vojnika. Iz tame istrčavaju drugi. Nastaje bodenje, jauk, bolni krici... Natrčasmo na neko kamenje. „Treća četa za mnom!“ — čuje se kroz huku glas.Pred nama se najednom stvori čitav stroj Bugara. Lica su im užasna. Opalihrevolverom. Dvojica sunuše na mene bajonetima. Jednog sam oborio. Drugi

pade. Ubi ga neko. Čujem nečiji ropac...„Drži vezu!“... „A-ha!“ — dopire krik.Opet rovovi, kamenje. Otuda sunuše na nas bajoneti... Mi prilegosmo s ovestrane. „Predajte se!“... Ura! Ura! Ure! — Viču i naši i Bugari. Moj dobrovoljackresnu bombu, i samo je prebaci preko nasipa. Grr-u! Polete kamenje. Gotovome zatrpa. Čuju se jauci. Migoljim da se izvučem. Onako zbunjen, gledamunezvereno, gde su naši. Mrak mi je pao na oči. Neko preskoči preko mene.Poznadoh ga po šlemu, te sam potrčao nasumice za njim. Sapletoh se o nečijetelo. Neko opali iz puške, čini mi se baš uz moju glavu, te sam se okrenuo ukovitlac. „Čitav sam, čitav!“ — senu mi kroz glavu. — Jeste li vi to, gospodin poručnik? — pita me neko zadihano. — Gde su naši? — Tu su. — Napred, napred! Nađosmo se u grupi naših, koji su zaostali, ne znajući više kuda će... U blizinitresnu bomba. „Lezi, lezi!“... „Ne pucaj, možda su naši napred!“... „Čekaj!“„Pazi!“ Na naše bajonete naleteše nekoliko neprijateljskih vojnika kao obezglavljeni.Kosa mi se diže. Jedan od naših zabi Bugarinu bajonet u usta. „A-a-a!“ — izusti

onaj. Jedan od Bugara izvadi bombu... Dobrovoljac ga uhvati za ruku, a drugimu zabode bajonet u slabinu.„Treća četa za mnom... Ura! Ura!“Ustali smo i mi. Moja noga zape za kaiš puške mrtvog Bugarina. Imao samutisak kao da me ruke one lešine vuku sebi pa, već izbezumljen, okrenuo sam sei udarih ga nogom u glavu. Ali, levo, u pravcu Kajmakčalanskog potokamitraljez nečiji je vrištao. Tamo je krkljalo. Kuršumi su zviždali. Jedan četnik pade. I drugi. Čuju se povici: „Stoj! Stoj!“ — Ko li to viče? Ali zamah nas jezahvatio.

Iza jedne ograde od kamenja skočiše nekoliko Bugara. Sjuriše se na jednogčetnika i svega ga izbodoše. Opalio sam u gomilu. Dotrčaše i naši. Odjekujetresak kundaka, razležu se neljudski glasovi, kao kad se zverovi kolju, jauci... — Stanite! — vikao sam, da bih prikupio ljude. — Ne na mene! — povika jedan četnik.Četnici se prikupiše oko mene. Prilegli smo iza nekog zaklona. Pojma nemamgde sam. Vezu smo pogubili. Neki težak zadah ispunio maglu, pa jedva dišemo.Sigurno od leševa, što leže već toliko dana. Ispred nas naslagano je pločasto



397

kamenje. Možda su ovde bili zakloni prilikom borbi poslednjih dana. Okolo naskao da vri. Bombe, puške, mitraljezi. — Drugovi, zašli smo u našu zemlju! — dopirao je nečiji glas.Ja l’ reče!... Masa polete, i kao da me ponese. „Ura! Ura! Ura!“ Vojnici seskoliše oko mene. — Je li ovo naša zemlja?

— Jeste!Oni padoše na kolena. Neki su se. krstili. Drugi ljubili zemlju. Kuršumi sufijukali. Planina je hučala. Na samom vrhu sudarismo se sa vojnicima izsedmoga puka. Video sam i komandanta sedmog puka, pukovnika Jovanovića,među njegovim vojnicima.Vrh je bio u našim rukama. — Deco! — govorio je pukovnik Jovanović. Kapija Slobode je otvorena...Docnije sam doznao da je jedan vod iz čete vojvode Dinića, lutajući krozmaglu, izleteo prvi na vrh Kajmakčalana... — To ćemo tek da vidimo — upade Predrag. — Nema šta da se vidi. Ovako kako sam ispričao, tako je bilo. — Polako... polako. On je pažljivo slušao tebe. Da slušamo sad njega. U celomvašem izlaganju to će biti najvažniji momenat — umirivao ih je kapetanRadojčić. — Da čujemo sad tebe — obrati se Predragu. — Evo kako je bilo — reče Predrag.Pred nama se nalazio neprijateljski položaj, tako-zvana Kamenita Kosa. Bila jeto jedna mala uzvišica, kao neki stepenik, na čijem su se bedemu nalazili bugarski rovovi.Artiljerija je otpočela da bombarduje neprijateljske položaje u šest i trideset.

Granate su sa uraganskim treskom padale u neprijateljske rovove podrivajućistepenik, da se kamenje osipalo sa oboda i usled toga otkrivali se sve više bugarski zakloni. Videli smo kako pretrčavaju otkrivena mesta i zbijaju se ugomile... — To je isto i kod nas bilo — dodaje Svetislav. — Naši strelci tukli su bez prekida. Ali najviše jada zadavali su im naširovovski topovi. Posmatrao sam sa zadovoljstvom kako se teška bomba izvije uvisinu, pa odozgo sune naniže. I nama se kosa diže od straha, jer sve mislimo,sad će među nas. Njeno dejstvo na moral onih u rovu mora biti užasno. Posle

jedne takve eksplozije, četvorica Bugara iskočiše iz rova i nagoše bežati. Naši pripucaše i prilepiše ih za zemlju... A kamenje je letelo kao iz nekog vulkana.Tako je to trajalo sve do jedanaest i trideset. Dat je znak za juriš.Iz naših rovova prolomi se snažno i gromoglasno: „Ura!“ Sećam se dobro...Prvi je izleteo neki narednik Ivan, vičući: „Za mnom, braćo!“ Ali samo što reče, pogodi ga metak iz neprijateljskog rova i on pade.„Ura! Ura! Ura!“ — jeknu sada još silnije. Vojnici poskakaše i onako u zaletu baciše bombe. Prostremo se odmah po zemlji, da nas ne bi zahvatila parčad



398

naših bombi. Eksplozije riknuše. Još su padali komadi zemlje i kamenja, kadmoj komandir uzviknu: „Napred, braćo!“Stroj se izvi kao lesa i nagrnu na onaj jedan prolaz od raskrčenih žica. Neki seBugari podigoše i počeše bežati. Drugi, hrabriji, dočekali su nas sa pripravnim bajonetima. Sa naše strane planuše puške. Bugari popadaše, i mi, onako u

gomili, rupismo u njihove rovove. Razleže se jauk, krkljanje, povici, psovke,urlik. Zavladali smo njihovim rovovima.„Lezi, lezi!“ — naređivao je komandir, i mi prilegosmo između njihovih mrtvihvojnika. Ispod nas je tekla lokva krvi. Jednome ranjeniku šikljao je mlaz krvi izvratne žile, i krv je škropila vojnike levo i desno. Jedan dohvati šaku zemlje izatisnu mu ranu. Obuzela me je neka jeza, vilice su mi se tresle kao u groznici...Ali Kamenita Kosa bila je osvojena. — Bio si se sigurno uplašio. Priznaj — upade Mišić. — Ne! — na licu Predragovom javi se grimasa i on je nervozno kretao prstima. — Strah i strepnja obuzimaju nas do pred sam juriš. A kad se već ustane... i potrči, čovek tada oseti blizinu smrti, a to saznanje nadjača sve ono što jemisaono u njemu, zagluši čula, pomrači svest i onda se juri besvesno... To sam ja sve preživeo. Bio sam sad u sigurnome zaklonu... Ali mučno je bilo gledatikako se ludi, svesna bića, kako se taj čovek, koji je umom svojim nad svimživim... kolje, bode, mrcvari, kako se valja u krvi kao životinja... — A ko je tome kriv? — pita Mišić. — E, nije nego! — ljuti se kapetan Radojčić. — Čudo ga niste pitali ko jeodgovoran za svetski rat. Ostavimo to. Nego da čujemo šta je bilo dalje.Predrag nastavi:

— I levo i desno praštale su puške i čuli se jurišni poklici. Pred nama senajednom zamagli, crn oblak se spusti na vrh Kajmakčalana, i poče da serazvlači po padini. Tada se desno od nas napravi neka gužva. Izvio sam se davidim... Zgranuo sam se... Peti puk beži u paničnom strahu. Psihološkirazumljivo. Ti crni oblaci podsećali su na ogromnu, mračnu avet, iz koje su klaubistveni plamen. Naš komandant, pukovnik Jovan, trči na tu stranu i viče nasav glas: „Napred!... Napred!... Ubiću svakoga ko odstupi!“ Iz naše pozadinetrčećim korakom nastupao je bataljon iz rezerve i razmeštao se pozadi petog puka.

Oblaci se spuštaju sve niže, vidik se gubio i najednom utonusmo u tamu. Nekahladna struja pređe preko nas i lice nam se orosi. Kroz maglu dopre piskavizvuk trube, kao znak za juriš.Potrčasmo kroz maglu, nošeni zanosom ko će prvi da zakorači u svoju zemlju.Pred našim očima svitnuše puške i natrčasmo na drugu odbrambenu linijuneprijateljsku. Bajoneti se zariše u tela. Samrtni krici zavapiše. Jedan nalete namene, ja se izvih i on mi zapara šinjel. Kao da mi mrče svest, zanesoh se i padoh, Taman da me dotuče i ja upravih ruke da se uhvatim za njegov bajonet,



399

kad jedan moj vojnik opali i ubi ga. On pade pored mene krkljajući. Pojurismodalje. Ali neko pusto kamenje, kao bedemi. Sručismo se sa nekog bedema i padosmo na gomilu mrtvih vojnika. Smrad da uguši. Gotovo besvesno batrgam po onim mrtvim. Hoću da povraćam... Muka mi. „Vuci me!“ — doviknuh jednome vojniku. On me dohvati za ruku i gotovo iznese.

„Ura!“ Ura!“ — razleže se kroz oblake.A svuda unaokolo mrtvi, mrtvi. Nikad toliko ljudskih leševa nisam video. Sanjima smo se saživeli, i sad više niko ne misli na sebe. Naleteli smo naunezverenu gomilu Bugara. Oni se rasprštaše. Potrčali smo za njima. Sećam se,ah, grozno, jedan naš stiže Bugarina i zari mu bajonet u leđa. Ovaj seneverovatnom snagom izvi, i izbaci našem vojniku pušku iz ruke. Onako, sazabodenom puškom u leđima okrete se dva puta oko sebe i tresnu na zemlju. Naš vojnik mu pritrča, odupre se nogom o leđa i jedva izvuče bajonet. Bugarinse tresao, iz usta mu pokulja krv, a prstima je grčevito rio zemlju.Odnekud dolete kuršum i udari moga posilnoga, koji je išao pored mene. Priđohmu. Na njegovom čelu videla se velika rupa. Okrenuo sam se oko sebe da bihzapamtio mesto gde je pao, pa potrčah napred. Preda mnom iz magle dopiru povici: „Živela Srbija!“ Osetio sam se kao da letim. Ali nešto snažno lupi me uruku, da mi je prosto zanese unazad. Hteo bih da zastanem da se opipam. Ali bojim se da izostanem, jer svakoga trenutka može na mene da naleti neki odBugara, koji su se sada razišli po celoj padini. Išao sam sa naporom, kao da mi je neki teret obešen o levu stranu tela. — Evo nas, druže, u zemlji Srbiji! — stade ispred mene kapetan Živojin,komandir jedne čete našega puka. Onako razdragan lupi me šakom po levom

ramenu.Meni izleteše svetlaci pred oči. Jauknuo sam od bola, držeći se za levu ruku. — Šta ti je? — viknu i dohvati me.Cela ruka i leva strana šinjela bili su krvavi. Neko me pipnu za ruku i reče dami je slomljena. Od bolova i naprezanja počeo sam gubiti svest, te me položišena zemlju.Čujem nečije radosne povike. Otvorih oči. Ispred vojnika bio je pukovnik Jovan. Govorio je: — Čestitam, vojnici. Sada se nalazimo u našoj slobodnoj zemlji. Kapija

Slobode otvorena je... Ispravite ovu piramidu i na nju pobodite zastavu slobode.Živela Srbija!Ugledao sam tek tada oborenu piramidu, koja je nekada označavala najvišukotu i bila na granici Srbije. Vojnici su je dizali.Ruka me je sve više bolela. Od radosti i bolova suze su mi tekle. Oko mojemišice narastali su zavoji. Ogrnuli su me najzad šinjelom. — A gde su se Bugari razbegli? — pita Mišić.



400

— Jedni su pobegli na onu levu horizontalnu prečagu, ka Sivoj Steni, a drugi nadesnu, prema Kočobeju. — A da li ste videli četnike? — upade sa pitanjem kapetan Radojčić. — Bilo ih je nekolicina izmešanih sa našim vojnicima. Ali oni nama nisuniukoliko olakšali stanje. Jer u onoj magli niti smo ih mi videli pred nama, niti

su Bugari znali da su im oni iza leđa. Mi smo lomili neprijatelja svojom snagomi vodili smo borbu do samoga vrha. E, sad, ako su pojedinci od četnika izleteligore, lutajući kroz maglu, to ne znači da su oni osvojili vrh, koji, uostalom, inije bio na njihovom pravcu nastupanja. — Šta ste dalje radili? — Mene su odneli u bolnicu. Ali čuo sam posle da je moj puk ostao na vrhu tridana, da skloni ranjenike i pokopa onu silnu množinu mrtvih. Četvrtoga danaizvršili su napad na Kočobej. A još u početku sam vam rekao da je Kočobej biou našem prvom planu, a tek posle zauzeća Kočobeja trebalo je da minapadnemo na vrh. A ispalo je sasvim obratno.Svetislav se pridiže malo, pa će reći: — Ovde sad dolaze moje ispravke... — Molim te, ti ništa više ne diskutuj sa njim. „Komisija“ je stekla svojeubeđenje, i na kraju će doneti svoj sud. Nas samo interesuje šta ste vi, četnici,radili po zauzeću vrha Kajmakčalana. — Šta smo radili?... Hm! Sad tek nastaje ono što je glavno. Sve ono što smoispričali i on, i ja, sve je to bleda slika onoga što smo odmah zatim prepatili.

SIVA STENA

Svetislav se odupre laktovima i lagano privuče ranjenu nogu. Onda produži: — Situacija je tada bila ovakva. Sedmi puk je napadao na vrh, a mi, četnici, naZupčaste Kamenare, koji su se nalazili u blizini vrha. Našim zajedničkimradom, vrh je osvojen. Da pređemo sa objašnjenjem sada na onaj naš krst. Odtoga krstastoga masiva mi smo zauzeli onu bližu vertikalnu prečagu i vrh, nakojem se ukrštaju vertikalna i horizontalna greda. Bugari su se razbegli na levui desnu stranu horizontalne prečage.

Čim smo izišli na vrh, naređeno je da se naš odred okrene na levu stranu, premaSivoj Steni. Tada baš raspali neka bugarska haubica. Ali mi se sjurismo u sedloizmeđu vrha i Sive Stene. Upravo, mi tu Sivu Stenu nismo ni videli tada. Magla je još uvek bila gusta kao testo. Zastali smo neodlučni, ne znajući na šta ćemosada naići. Izviđači su otišli žurno napred. Pošli smo još malo, i onda nam jenaređeno da se ukopamo.Moj ordonans mi reče:



401

— Ako nas nagazi njihova artiljerija, proći ćemo gore nego Bugari. — On jemislio na kamenje koje su vojnici slagali ispred sebe.Ali drugojačije nije moglo da bude. Naredio sam odmah da se izvidi koliki su gubici u mojoj četi... Bilo ih ječetrdeset. Da li su ranjeni ili poginuli, nismo znali. Toliko ih je tek

nedostajalo... Sigurno toliko, ako ne i više u ostalim četama.Moj ordonans je trljao zadovoljno ruke. — Ih, što neće sad da nam donesu ručak. Dobili bismo duple porcije.Poseli smo rovove i čekali... Očekivali smo naređenje da krenemo dalje napred,ali smo strepeli i od napada Bugara. Raspoloženje je bilo mučno... Hteli bismoda sačuvamo svoj „inkognito“, ali, s druge strane, mučila je vojnike neizvesnosti strah od napada, te su neprestano pucali. A najteže nam je što se sada nismomogli orijentisati. Magla je bila sve teža.Ali naskoro su Bugari osetili naše prisustvo. Paljba je postajala sve življa...Mišić se opet umeša: — Zar je toliko važna bila ta Siva Stena? — Isto toliko koliko i sam vrh Kajmakčalana. Ona zajedno sa vrhom činidvoglavu aždaju. Jednu smo joj glavu dotukli, ali je sad ova druga još žešće palacala. Kad je vedro vreme, sa Sive Stene vlada se unekolikokajmakčalanskim vrhom... A, sem toga, treba znati i ovo. Napadajući SivuStenu, mi u isto vreme udaramo s boka i na položaj Starkov Grob, koji se nalazina krajnjem krilu leve horizontalne prečage kajmakčalanskog masiva.Takva vam je stvar.Davnašnje ratno iskustvo pokazalo je da su vojnici mnogo smeliji kad vide

protivnika. Onda bar znaju odakle im preti opasnost, i kako treba da se čuvaju.Ali pri ovakvoj neizvesnosti, iznenađenja su mogućna. Panika retko kadanastupa po danu. Ali redovno noću, po mraku. Četnici su, istina, disciplinovani.Ali pored svih opomena da se smire i ne pucaju, puške su neprekidno praštale.Sve im se pričinjavalo da iz magle Bugari mogu svakoga časa izleteti.Ispričaću vam i jedan događaj... U četi sam imao nekog učitelja Andru. On senalazio uvek u trupnoj komori i tamo je vodio administraciju. Bio jeslobodouman. U crkvu nije nikad išao, a nama se stalno podsmevao kad se prekrstimo.

„Manj to ako vam ne pomogne!“ — i podrugljivo bi kašljucnuo.Toga dana došao je da mi podnese neko trebovanje na potpis. A Bugari, kao dasu znali, raspale baš tad. Svi smo bili prilegli. Kuršumi su prštali nad nama.Dok ti moj Andrija kleče, i poče da se krsti. — Učo, manj to ako ti ne pomogne! — dobaci mu jedan četnik, student. — Polažem oružje... Ovo je van moje moći — reče ti moj Andra i ode.Za njim dobaci onaj student: — Sad, kad si video i osetio, pomoli se, učo, Bogu za sve nas!



402

Priznajem, nisam se ni ja osećao ugodno... Mislim se, šta da radim ako nalete.Setio sam se. Braniću se! — Svetislav se nasmeja, jer je video da su oni okolniočekivali nešto drugo. — Uputio sam jednoga da mi nađe neku pušku.Stotinama je ležalo na svima stranama.I ovde su rovovi bili plitki, jer je ispod tankog sloja zemlje kamen. Odozgo nas

pritiskuje vlažna magla, ispod nas hladna stena, i naše telo ježi se od studeni.Glupo je uopšte tući se, ali je još besmislenije ovakvo mrcvarenje kad ne znamotačno gde je protivnik. Posle izvesnog vremena vratile su se patrole i izvestileda se pred nama na osamdeset metara nalazi gust splet bodljikavih žica... Dovraga!... Još nam i to treba. A mi nemamo ni makaza za sečenje.Od hrane imali smo samo hleb i konzervu. Čuturice su nam bile prazne. Nikone zna gde je izvor. Po karti vidim da odnekuda sa Kajmakčalana izvire neki potok. Pozvao sam dvojicu i objasnio im gde se otprilike nalazi taj potok. Oni pokupiše čuturice i izgubiše se u noći. Posle dva časa lutanja i spoticanja prekomrtvih i kroz čitav roj od kuršuma, vratili su se sa vodom... Mislio sam tada, a idanas mi to pada na pamet, kako naši ljudi imaju čudnu moć da se snađu podraznim okolnostima. Valjda što su odrasli u prirodi i povazdan zure u nebo, teim je vizuelna moć razvijenija no u nas koji smo odrasli među varoškimzidinama. Kao da imaju, bogati, neko šesto čulo za orijentaciju... Noć se spustila naglo. Tmina je bila protkana maglom i kao da se nismo nalazilina zemlji, već u nekim zaptivenim podzemnim galerijama... A uz toneizvesnost... Iz dosadašnjeg iskustva znali smo da su Bugari majstori unoćnom napadu, naročito ako ih još i napiju. Položaj ne poznajemo, a ne znamoni pravac odstupanja. Ako nalete, izginućemo i mi i oni. Svesni smo toga svi, te

su ljudi i bez naređenja na oprezi. Noć je bila hladna. Obukao sam šinjel i skoturio se u rovu. Pucnji su odjekivalisvaki čas. Da je vedra noć videli bismo ipak liniju njihovoga rova poodblescima iz pušaka. Ali između nas je magla, te ljudi pucaju u vetar da birasterali san, i ohrabrili sami sebe.U neko doba noći Bugari se pritajiše. Štitile su ih žice, te su valjda malospokojniji. Planinom je ovladala jeziva tišina, da čoveka strah uhvati. Iako jeneprozirna noć, meni se neprestano pričinjava kao da vidim neke siluete kako promiču. U nekoliko mahova opalio sam iz puške... Pritajili smo se najzad malo

i mi. Ali na najmanji šušanj trzao sam se. Ispred nas nema naših vojnika. Mismo prvi na koje oni treba da nalete. A scene od prošlog dana kovitlaju pomojoj svesti, pa mi ne daju mira.Ovo svoje raspoloženje krio sam od vojnika. Ali i njih je obuzelo isto duševnostanje, te se u toku noći često orila paljba celom dužinom rova.Od skučenog ležanja i hladnoće noge mi se ukočile. Vojnici često ustaju, trupnunekoliko puta nogama, pa se odmah spuste u rov. Neki počeli da duvaju u šakeod zime.



403

Pogledao sam na časovnik. Bilo je dva časa. Ako šta bude, biće sada. Daleko jedo svanuća. Ali opet mislimo: a šta će biti sutra, ako se digne magla? Pobićenas artiljerija. A mi dublje ne možemo da se sakrijemo. Vojnici često ispuze izrova i, pipajući rukama, traže kamenje i slažu ga ispred sebe.Krajnje je vreme da nastupi zora. Ali je još uvek mračno. U neko doba jedva

već nazresmo kako promiču teški mlazevi magle.Osvanuo je osamnaesti septembar. Iz magle poče da lije hladna kiša. Tankimlazevi vode cede se sa kamenja i slivaju u rovove. Pokušavao sam bajonetomda kanališem i odvodim vodu. Ali to sam radio više iz duga vremena, jer jevoda pridolazila sa svih strana i bilo je nemoguće odvratiti je. Šinjel mi je biosav natopljen vodom i već sam se valjao u blatu.U neko doba naiđoše i telefonisti. Tek su malopre uspeli da uhvate vezu sakomandantom. Sad bar imam s kim da razgovaram. Dohvatio sam slušalicu islušam razne razgovore. Saznao sam tako da se iza naših leđa, na vrhu, nalazisedmi puk... Komandant odreda traži od nekoga komandanta artiljerije da pratiosmatrače kod nas, u rov. Ovaj dokazuje kako je teško dejstvovati kroz maglu.Priča o nekim nišanskim tačkama koje nišandžije ne mogu da vide. — Oko topova ne vidi se ni na jedan metar daljine... Ja ne smem da dejstvujem, jer možemo lako pobiti naše — govorio je komandant artiljerije.Bili smo ostavljeni na milost i nemilost neprijatelju. U ovoj našoj nevoljioblivao nas je ipak zračak sreće, jer ni bugarska artiljerija nije mogla dadejstvuje.Ležimo zgrčeni, zanemeli, ali naježeni i narogušeni, spremni da i na nebesaudarimo.

Nekako pred podne obrati mi se telefonista: — Gospodine potporučniče, da čujete. Razgovara naš komandant sa nekim. — Dohvatio sam slušalicu.„Potrebno je apsolutno da odmah krenete na juriš.“„Nemogućno je. Moji su izviđači utvrdili da se pred nama nalaze dva reda žica.Ali ako me artiljerija pomogne, ja garantujem da ću zauzeti Sivu Stenu.“„Artiljerci kažu da ne mogu dejstvovati zbog magle. A međutim, treba da seolakša situacija prvoj i trećoj armiji. Komandant Istočne vojske traži da sezauzme Siva Stena i Starkov Grob po svaku cenu, jer ćemo onda sići u dolinu

Crne reke i zaći iza leđa bugarskoj armiji.“„Razumem ja sve to. Znam — znam... Ali s čime? Bez artiljerije nemogućno jenapadati na žičane prepreke. A posle, znajte, upamtite, razumejte, ja nemam nimakaza za sečenje žica. Ako bih ovako pošao, možemo još lako da upropastimonaš uspeh, da nas odbiju i najašu nam za vrat.“„Ali komandant Istočne vojske traži...“„Bog gospod da traži.“



404

Tras... Neko zatvori telefon. U ušima mi još bruji: „Po svaku cenu!“ O momeživotu ovde, u rovu, u blatu, rešava se na stotinu kilometara daljine, i dovoljan je jedan mig pa da svi, bez ikakvog stvarnog povoda, izginemo. U mojoj svesti je naš komandant odreda bio veliki čovek. Vredno je bilo poginuti za togačoveka. To, istina, kažem sada. Ali onda pogled mi je slučajno pao na prljave

noge, pa se ta slika veza sa predstavom jednoga leša čije su noge bile isto ovako blatnjave, i najednom sam osetio neko uznemirenje. Nesvesno sam podavionoge ispod sebe, ne bi li iščezla neprijatna vizija, a s njom i crne slutnje.Tada sam se najednom setio baš one zmije. Kao da me nešto smlati. To mora biti neko pred skazanje. Hladan me znoj probi. Hteo bih da mislim na neštodrugo, ali misli kao da su tekle po nekom krugu i ja se opet setih zmije. Neštome davi. Sećam se reči: „San je laža...“ Aja!... I bez ovakvih snova ljudima se uratu događaju svakojaka čuda, a tek neće meni, koji sam još sanjao.To posle podne javili su da se upute vojnici koji treba da prime makaze sasečenje žice. Dakle... bliži se ipak čas. Bio sam u toliko juriša i nikada mi ni naum nije padalo da mi se ma šta može desiti. Sada sam bio očajan. Iako nisamznao tačno na šta ćemo naići, slutio sam nešto grozno. Nastupila je i druga noć. Zamor me je savladao i ja sam zaspao. Ali trzao samse u nekoliko mahova. Jednom bez ikakvog razloga, jer je na mom delu frontavladala tišina. Ali pred zoru probudio sam se zbog hladnoće. Osetio sam luduželju da popijem nešto toplo. Suv hleb nisam mogao više jesti. Iako nam je javljeno da će nam dostaviti toplu hranu, naši kuvari nisu nikako dolazili.Možda su pošli i sad lutaju po magli, te će nam doneti jelo na kojem se s prstauhvatio loj. Ili su negde pali, te prosuli jelo. Ali ono što je glavno, doneli su...

Makaze za sečenje žice.To prepodne, devetnaestog septembra, pozvao me je komandant bataljona. Bio je, čini mi se, neraspoložen. Za mnom su stigli i ostali komandiri četa našeg bataljona.Komandant nam se obrati: — Gospodo, predstoji nam još jedan zadatak. Napad na Sivu Stenu. Naškomandant odreda opirao se i dokazivao da se ne vrši napad bez artiljerijske pripreme. Ali pod pritiskom onih odozgo morao je da popusti. Izgleda mi da setom prilikom nekima i zamerio. No sad svejedno. Mi moramo da slušamo

onako kako nam se naredi. Saznao sam da će nam biti stavljena na raspoložene još dva bataljona pešadije. Naš bataljon nalaziće se u prvom borbenom redu.Tačno u jedan čas po podne vi ćete izvesti vaše ljude iz rova i na dati znak krenućete na juriš. Naredba za smrt i ne treba da bude opširnija. Vratio sam se utučen... Sedim irazmišljam, usled čega potiče ovo moje tmurno raspoloženje... Hteo bih dazabavim pažnju ma čime, samo da ne mislim više. Posmatrao sam jednogčetnika kome se u cevi zaglavila čaura, pa nikako da je izbaci. On zagleda u



405

pušku, zatim kao da nešto premišlja, i tek je najednom baci izvan rova, kaonešto neupotrebljivo i nepotrebno. Onda se diže: — Kuda? — zapitao sam ga. — Idem da nađem drugu. Nebrojeno mnogo pušaka bilo je razbacano i, razume se, uzeće prvu na koju

naiđe. Ovaj nam malo posle donese vest da je jedan od kuvara poginuo i tom prilikom prevrnuo se kazan sa hranom. — Nije mi što je poginuo, nego što ostadosmo bez ručka! — jada se ovaj. — Ja, bogati. Ljudski život tamo ništa ne znači — upade poručnik Mišić. — Nafrontu se to i ne oseća mnogo, koliko ovde u Solunu. Kad pomisli čovek da smosvi mi, koliko nas ovde ima, bili žrtvovani, dok je ovde varijete, pun lepihženskih... — Ništa to nije. Da vidite sad šta je bilo.Prošlo je podne. Komandant šalje ordonansa da se vojnici pripreme za juriš. Njihovo spremanje trajalo je kratko vreme. Natovarili su rančeve na leđa,napunili puške. Pala je komanda: „Izlazi!“Pojavili su se izvan rovova i zastali u klečećem stavu. Bili su nemi. Nije se čuoni najma nji zveket. Pošao sam dužinom streljačkog stroja i opominjao vojnikeda se ravnaju prema desnokrilnom drugu. Nekoji se pomeriše napred, drugi pozadi. Vratio sam se prema sredini stroja. Vojnici su me pratili pogledom kao poslušna deca. Zaustio sam da komandujem, ali mi zastade dah. Udahnuo samsnažno i onda naredio: — Napred!Ljudi su išli čvrstim korakom, pogledajući levo i desno kao da odmeravaju

rastojanje od svojih drugova. Puške su držali „na gotovs“ i otkočene. Kretalismo se blagom uzvišicom, i pred nama se najednom, kroz maglu, ukaza splet bodljikavih žica. Kao gladne zveri, kidisali su četnici na bodljikave žicemakazama, sekirama, ašovima. Nastade prasak. Uto grunu plotun odozgo, bombe počeše da trešte i na jedan mah...Potporučnik Svetislav uzdahnu i obrisa čelo. Značajno pogleda okolne i klimnuglavom. — Ljudi, kao da je neko manuo rukom, toga momenta diže se magla. Miostadosmo kao na dlanu. Pred našim očima ukaza se tada ta prokleta Siva

Stena, koja nam se pričini ne kao siva, već crvena, plamena, ogromna, a iz onihotvora gore kuljnu ubistvena vatra. Mitraljezi otuda zaparaše. Prasak pušaka sesloži u opšti krkljanac. Na nas poleteše bombe... kamenje.Jauk se razleže. Vojnici se pribiše. Padali su na gomilu kao snoplje. Drugi, u bezumnom strahu, bacali su se na žice, gde su ostajali viseći. Kao da tražespasa, uletali su u proseke žičane i tu, saterani kao u zamku, ginuli su, padali jedan povrh drugoga.



406

Već izbezumljen, dohvatih se golim rukama za žicu, kao da će me ona spasti.Obazreo sam se hitro levo i desno. Ceo prvi streljački stroj ležao je mrtav. Nešto me zanija, povedoh se držeći se za žicu, onda opustih ruke i padoh nanečije telo. Ali ja kao da još ne shvatam užasno stanje. Kao hteo bih da idem, ito napred. Ali me neka sila prikiva za zemlju i kao da mi vuče noge naniže.

Okretoh se unazad... Nastupao je drugi streljački stroj. Bugari preneše vatru na njih, preko mojeglave. Vojnici su padali kao pokošena trava. Neki su trčali žicama, razmahivalisekirama i, okrećući se u kovitlac, padali. A pred žicama je ležao bedem odmrtvih i ranjenih. Pokušao sam da se pomerim, i tada sam osetio strahovit bol unozi. Hteo bih da se izvučem, ali jedan pade preko mene. Jednu misao imamsamo: Izmaći što pre iz ovoga pakla. Puzim, odupirući se zdravom nogom.Znao sam da smo propali. Da mi je da se dočepam jednog ograđenog prostora...Još malo. Ali, boli strašno. Ipak je smrt groznija. Neko jauče. Pred onomogradom ležao je moj vodni oficir razbijene lobanje i prosutog mozga. Jednomevojniku iz vrata kulja krv. Prilegoh uz njega. Ne smem da se maknem, da ne bihodao znake života. Koliko vidim, nema metra gde ne leži mrtav ili ranjenvojnik. Moji bolovi su sve jači. Došlo mi je da zakukam... do neba. Zaželeo samda me ubiju, jer više nisam mogao. Prenebregao sam život i pomerih se.Ranjena noga vukla se preko oštrog kamenja i ja zavukoh glavu u onaj ograđeni prostor. Bio je pun mrtvih vojnika. Valjda su se tu sklonili pa su ih Bugari savisine sve pobili. Prislonio sam glavu na jednoga mrtvog i mislim, gde li može biti ta moja rana. Cela mi je noga oduzeta. Hoću da se okrenem na leđa, ali bolovi su neizdržljivi.

Odozgo padaju bombe, koje eksplodiraju baš uz ovaj trošni bedem koji me jezaklanjao. Sa užasom gledam kako odleće zemlja, i bedem je sve niži. Od bolova i zaglušnoga treska već sam se onesvestio. Poneka iskrica svesti sine irazrogačenim očima posmatram one mrtve oko sebe. Došlo mi je da jeknem, daupravim pesnice nebu, pa da viknem: dosta je bilo krvi... Aman!Pucnjevi pušaka se razležu. Sigurno su se oni preostali sklonili u naše rovove, isad se tuku preko nas. Ali naš napad je slomljen. Moja četa više ne postoji.Koje od bolova, ili našeg neuspeha, možda zbog izgubljenih vojnika, menigrunuše suze. Činilo mi se tada, sve što smo imali snažno i zdravo izginulo je.

Spuštalo se hladno, mračno veče. Oko mene neprestano pršte kuršumi.Očekujem da dođe neko da me iznese. Oslonio sam se malo na ruke. Oko meneležali su nepomični vojnici. A tamo levo, negde daleko preko bugarskih rovova,grmeli su topovi...U neko doba noći začuo sam nečije korake. Pozvao sam ih polako. Dvojica pritrčaše i, ne govoreći ništa, baciše me na nosila. Stisnuo sam zube, jer bi se jaukom odali. Oni su odmicali žurno. Moja se ranjena noga klatila, i kao da mi je neko zabadao noževe u slabine. Opominjao sam ih da lakše idu. Ali oni me



407

nisu slušali, jer su kuršumi neprestano zvrcali oko nas. Bolovi su bili tolikoužasni da sam se obeznanio. Nosili su me tako jedno pola časa, a meni se činilou bunilu kao dvadeset godina. Najzad su me spustili. Čujem žagor ljudi. Neki senadnose nada mnom i zagledaju me. Slušam kako spominju moje ime. Jedvasam razaznao da su ti ljudi naši četnici, koji su se sada povukli u rezervu.

Došao je i lekar. Previo me je i nešto ušpricao, od čega sam odmah zaspao.Bio je dan, kada sam se probudio. Tada sam saznao da su Bugari pobegli saSive Stene, jer su im druge trupe zašle za leđa. Pa zašto smo onda mi uludoizginuli? Za nepunih pola časa prilikom napada izgubili smo pet stotina ljudi. Asa naše strane nijedna puška nije opaljena... Razume se, za to niko neće daodgovara. Za takve poduhvate za vreme rata kaže se samo lakonski:„Eksperiment nije uspeo.“ Pet stotina mrtvih ljudi... Malenkost!Dvadesetoga septembra hiljadu devetstvo šesnaeste godine Kajmakčalanskimasiv bio je u našim rukama.Svi smo ćutali. Svetislav kao da se nečega priseti i nastavi: — A-ja!... Izneli su me iz zaklona i položili na jednu uzvišicu, odakle samvideo tu Sivu Stenu. Cela padina bila je pokrivena mrtvim ljudima. Ja mislimda u svetskom ratu nije bilo strašnijeg pokolja za tako kratko vreme i na takouzanom prostoru. Četnički odred u tom pogledu nosi žalostan rekord.Komandant odreda je naredio da se preostali ljudi svrstaju u kolone dvojnihredova. On je pojahao konja i na čelu odreda pošao u pravcu naših mrtvih. Tada je pala komanda: — Pozdrav nadesno!Poslednji pozdrav mrtvim drugovima.

Preostali, i još čitavi, ulazili su u svoju zemlju, da krče nove puteve. Njihovi bajoneti su svetlucali pri jutarnjem suncu... Pred otvorenim vratima KapijeSlobode ostali su mrtvi kao neki stražari. Nas ranjene, uz jauk i škrgut zuba, poneli su na suprotnu stranu.Vetar je duvao, lepršajući kose mrtvih vojnika...Kapetan Radojčić se diže i protegli. Onda pogleda Svetislava i Predraga, pa ćereći: — Stvar je u ovome — on tresnu cigaretu i zamisli se jedan momenat. — Nekood vas reče da se Kajmakčalan može porediti sa aždajom koja ima dve glave. E,

lepo. Slušajte. Drinska divizija vodila je borbu sa tom nenasitom i strašnomaždajom, koja je pretila da pomori ceo Solunski front, ravno sedamnaest dana.Ona se tu slomila... Ali je ipak uspela da tu aždaju prilepi za zemlju, i da jojsputa noge i rep. Međutim, Drinska divizija nije imala više snage da joj dotuče ione dve glave. Onda ste pristigli vas dvojica. Mislim na četnički odred i sedmi puk. Dok su Drinci držali aždajine noge i rep, vi ste kidisali na one glave, izkojih je sada sukljao još žešći plameni bes... Sedmi puk, uz pripomoć četnika,osvojio je vrh Kajmakčalana, i time dotukao jednu glavu. Četnici, uz pomoć



408

trupa sa Starkovog Groba, slomili su Bugare na Sivoj Steni i pretukli aždaji idrugu glavu... — Solomonska presuda! — uzviknuo je poručnik Mišić. — Slažemo se.

CRNA REKA

Kapetan Milija, zvani „Aždaja“, priča kako se i on vukao po poljskimzavojištima. Ali kada je probio „Hindenburgovu liniju“, preko engleske bolniceu Vertekopu, i dočepao se Soluna, sada manevruje iz bolnice u bolnicu. — Vala, braćo, ako je za vajdu, dosta je. Ratujem: dvanaeste, trinaeste,četrnaeste, petnaeste, šesnaeste i evo sam u sedamnaestoj... A sad, kako je onajtrećepozivac zaplašio Boga, ko zna koliko ćemo još ratovati. — Kakav trećepozivac? — zapitao sam ga. — Ne znate?... Niste li čuli za priču zašto smo oterani na Krf?Rekoh mu da znam. Ispričah mu nekoliko pojedinosti. Dojadili smo Boguratujući neprestano, pa je naredio da nas, Srbe, proteraju na neko ostrvo. — E, dobro... Ne znate šta je dalje bilo. Dakle, naljutio se Bog na zemlju, povukao svu nebesku policiju i rekao: neka se tuku, ne bi li im najzad došla pamet!... Ugrabe tu priliku Srbi, i kidnu sa Krfa.Ali posle nekog vremena seti se sveti Petar i sa nebeske osmatračnice pogledana Krf da vidi šta li mi sad radimo. Ali Srba tamo nije bilo. Uplaši se sveti Petar za našu sudbinu. Ode i saopšti Gospodu. Reše tada da se prati jedan heruvim nazemlju i vidi šta je sa nama.

Kada se heruvim vratio, saopštio je: — Obišao sam celu zemlju skroz i unakrst. Nigde nisam video šajkače. Istina,naiđoh na jednu vojsku tamo negde oko Sredozemnog mora. Nosili su engleskeuvijače, francusko odelo, jeli su američke konzerve i psovali strašno... Po tome bih rekao da su to Srbi.Gospod se zamisli, i reši se da lično siđe na zemlju i proveri iskaze.Sišavši na Solunsko polje, uze Gospod na sebe spodobije čoveka sa dugom belom bradom i uputi se prema Moglenskim planinama. Negde oko Vertekopanaiđe na našeg stražara, trećepozivca, i ovaj viknu:

„Stoj!“„Stao sam!“ — reče Gospod.„Ko ide?“„Bog...“Trećepozivac zažmire da bi bolje video, onda trepnu, naperi pušku i povika:„Napred!“ Na tri koraka zaustavi Gospoda...„Šta reče, bre, koj’ si?“



409

„Gospod Bog.“„Slušaj, čičo! Nemo’ se šališ. Jerbo ako si i Bog, a ovi te naši uvate, privešće teo’ma na lekarsku. A tamo nema vrd-mrd. Ispašćeš sposoban za vrontu i utrapićeti pušku. Nego beži dok si čitav!“ — Evo ti — završi „Aždaja“ priču...

Ležao je na susednom krevetu, sav uvijen zavojima, kao dete u pelenama. Natabli iznad njegove glave pisalo je: „Vlajko Milutinović, pešadijski potporučnik.“ Onda su se ređala latinska imena rana na njegovom telu. Imalo ih je deset.Gleda jednoga dana tu listu potporučnik Pera, zvani „Đevrek“, i nasmeja se. — Bre, bre... šta se izmotavaju ovi lekari. Što nisu prosto napisali: potporučnik Vlajko izrešetan kao sito!A leži već šesti mesec. Tu skoro, kad su mu oslobodili ruke od zavoja, bio jeveseo i po ceo dan kretao prstima. Sada može sam i cigaretu ustima da prinese.Dira ga potporučnik Ratomir, koji još ide na štakama: — Ah, prođoše oni tvoji lepi dani, kad sestra Žer-men sedne na krevet, pa ti prinosi svojim lepim prstićima cigaretu, a ti pušiš. Ama ne umedoše oni Bugarimene u ruke da rane. — A šta bi ti radio? — pita ga Vlajko. — The... još pitaš!Danas su skinuli Vlajku i zavoj oko grudi, te može da sedi zavaljen. Ali lekar jerekao da će mu kroz petnaest dana skinuti i zavoje sa nogu.Bio je sunčan dan, te su gotovo svi lakše ranjeni i oni bolesni izišli u dvorište.Ostali smo nas dvojica sami.

Pitao sam ga tada kako ga tako nesrećno raniše. I on poče da mi priča: — Zauzeli smo Starkov Grob. A pre neki dan slušao si kad je pričao Svetislavda se Starkov Grob nalazi na krajnjem levom krilu one horizontalne prečageKajmakčalanskog masiva. Dok je neprijatelj bio pred nama, bili smo u punomnaponu i zbijeni. Ali kada smo probili njihov front, mi smo se razlili kao kakvareka na sve strane. Na onim čukarama i visovima izmešale se čete, bataljoni, pukovi. Jedva smo se razmrsili i svaki pronašao svoju jedinicu. Na položaju je bilo sijaset mrtvih Bugara. Ali je čudnovato koliko ti ljudi malo polažu na svoje pale drugove. Sećam se jednoga primera. Počeli su da ih

zakopavaju, pa su ih naposletku ostavili poluotkrivene. U jednih vire noge, udrugih ruke, ili iskežena glava. A malo dalje iz jedne rupe pomaljaju se konjskekopite. Pokraj ljudi, životinje. Po istom postupku i ritualu, da sam se zgadio naljude i na njihovo nametnuto dostojanstvo... I sada, za vreme ovih teških časovau bolnici, često mi je pred oči izlazila ta slika. Mislio sam mnogo puta da mi,kao ljudi, i ne zaslužujemo bolju sudbinu, ili je to samo rat koji unižava našedostojanstvo...Vlajko se s teškom mukom pomeri i zapali cigaretu. Čisto s ponosom mi reče:



410

— Vidiš li, sada mogu sam da pušim. — Onda nastavi: — Bilo je prošlo podne,kada komandant bataljona naredi meni da sa nekoliko vojnika pođem uizviđanje. Ali tek što smo zamakli u šumu, kada nešto grunu, ali tako gromko,majko moja, da sam, čini mi se, svest izgubio. Jedan od vojnika se preturi.Tamo čujem neki žagor, zatim škljocanje, onda opet pucanj. Tek smo tada

uvideli da smo naišli gotovo na usta topovske cevi jedne brdske baterije. Nismo bili dalje od dvadeset metara. Sunuli smo niz padinu, kao da smo mi iz topaizbačeni, i zaustavismo se tek posle stotinu metara.Rastureni po šumi, ležali su mrtvi i ranjeni Bugari. Još stoje sveže lokve krvi. Neki su izdisali. Baš na samoj putanjici kuda smo išli, ležao je mladić, mrtav.Valjda tek što je izdahnuo, jer su se u unutrašnjim očnim uglovima, nalazile jošsuze. Sigurno je do poslednjeg daha bio svestan, i mislio na svoju mladost i porodicu. Moj kaplar, po staroj navici, zavuče mu ruku u džep, odakle izvadi jedno pismo. Hteo je da ga baci, ali ja ga zadržah. Taj mladi Bugarin osvojiome je onako mrtav, te sam se zainteresovao za njegovu sudbinu... Veruj mi, idan-danji žalim što nisam pročitao to pismo. Žurili smo, te sam pismo stavio u bluzu. A kada su me ranili, pretresli su i mene, i sve mi oduzeli.Spuštali smo se niz jednu klisuru. Išli smo obazrivo. Ja sam prvi koji nastupam. Negde pred nama, ili sa strane, nisam mogao tačno da ocenim, pucale su puške.Tek sam se tada prisetio, kako sam mogao da zapitam one artiljerce šta gađaju, itako bih znao gde je neprijatelj. Ispred nas je išao jedan vojnik, koji se pomeraou skokovima, od jednoga drveta do drugog.Sunce je bilo pri zahodu, kada smo stigli na izlaz klisure. Na celom ovom prostoru nigde se nismo sreli sa neprijateljem. Prikradali smo se polako samom

otvoru... Vidimo reku... Crna reka. Ona, znaš, teče pravo na sever, pa ondaskreće desno, na istok. Naišao sam sada na njen istočni krak. A-ha! Narediosam kaplaru da dopuzi do samog izlaza i osmotri levo i desno. Mi smo ostali u blizini iza jednoga povećeg kamena. Najednom pripucaše puške i oko nas zaprpori. Mi se pribismo na zemlju. Tu su,dakle. Na nekih stotinu metara: Ali šta je sa kaplarom? Da bih se uverio da linas osmatraju, skinem svoj šlem, pa ga lagano odignem. Zamalo da mi kuršum probije ruku. A-u!... Sad smo prikovani za zemlju, jer nas drže pod okom. Nas trojica sabili smo se jedan uz drugoga i, čini mi se, ako malo jače udahnem

vazduh probiće mi kuršum leđa. U ovakvom našem položaju hrabrost je ludost. Najbolje je pričekati mrak. A vojnicima sam rekao da prisluškuju i, ako osetenajmanji šušanj, neka u tom pravcu pucaju...Prenusmo se. Zričak je cičao. Malo posle neka tičurina prhnu iznad naših glavai mi pretrnusmo.Ova usamljenost mučila me. Počeo sam da uobražavam da nas opkoljavaju I daće nas žive uhvatiti... Setio sam se tek tada da ja pri sebi ni revolvera nemam.



411

Šta da radim? Oružje mi je potrebno, ali ne da se branim — šta možemo nastrojica? — već da sebi oduzmem život. Jedva sam se setio. — Skini bajonet! — rekoh vojniku.On mi ga dade gledajući me šta ću da radim sa njim. Nisam mu kazao pravirazlog, već onako... da i ja imam nešto od odružja u ruci. Zlu ne trebalo. Ležim

potrbuške, a bajonet sam stavio ispred sebe, da mi njegov vrh dodiruje vrat.Mislim se... ako naiđu, zariću bajonet i gotovo.Ležeći okrenut zemlji gledao sam jednoga mrava kako žurno mili. Jednimdrvcetom zaprečio sam mu put. On pođe u stranu. I s te strane preprečio sammu hod. On htede da pređe i ja ga podigoh na drvcetu. U tom momentu bašzviznu kuršum iznad moje glave. Priljubih se za kamen. Ostao sam tako nekovreme... Setio sam se moga mrava. Nema ga nigde. Zagledao sam ispodkamenčića, ne bih li ga našao. Tek on izmile iz moga rukava. Posmatram gasada sasvim izbliza kako je usplahiren... Duhnem na njega... On zastade,odupirući se čvrsto nožicama. Bilo mi ga je tada žao. Prineo sam ruku zemlji ion hitro pođe.Tada mi pade na pamet, šta bi radili Bugari da uhvate mene. Ubili bi mesigurno. Vidiš li — Vlajko zažmire i značajno me pogleda — tada sam se prvi put zapitao: a zašto?... Zašto se mi bijemo? Da bih krivicu bacio na njih i timedobio odgovor na postavljeno pitane, pokušao sam da zamislim njihovazverstva. Ali mi pred oči iziđe slika onoga mladića koji je umirući plakao. Eto...Svi mi imamo majke, svi strepimo od smrti... Volimo život. Zar na ovomezemljinome šaru nema mesta za sve ljude?... Noć se spuštala lagano. Čini mi se, mnogo sporije nego drugih dana. Još uvek

vidim jedno tanko stablo na sto metara daljine i mislim, kada njega izgubim izvida, onda se možemo dići. Ali umesto da mi se izgubi iz vida, ono kao da postaje sve upadljivije. Gledam onda na suprotnu stranu i, začudo, svi mi predmeti izgledaju uveličani kao da imam lupu pred očima. Zatvorio sam oči inaslonio čelo na stisnute pesnice. Osećam miris zemlje. Setio sam se jednogaleša čija je glava bila zarivena u zemlju. Odmakao sam naglo glavu... Drvo seviše nije videlo. I ona dvojica kažu da je dovoljno mračno. Podnarednik diže prvi glavu. „Ne vide se“ — reče. Skočili smo. Ali zarad bolje predostrožnostisklonili smo se malo udesno.

Podnarednik ode da vidi šta je sa kaplarom. Malo posle vrati se.„Posred čela!“ — reče.I ne prilazeći mu više, mi pođosmo žurno unazad, da podnesemo izveštaj.Razmišljajući o tome sada, čudim se kako hladno ostavismo našega druga. Kaoda je tamo ostala neka životinja. A do malopre bio je u našem društvu. Alivaljda i zato što je i nama nad glavom lebdela smrt.Kad smo stigli u puk, bila je ponoć. Naiđosmo na naše predstraže i zamalo daizginemo. Jer ti znaš, u ratu ma ko dolazio sa neprijateljske strane, za toga ne



412

važi: odziv i lozinka. Ali srećom bila je mesečina, te nas poznadoše u poslednjem času.U očekivanju zapovesti vojnici su bili polegali, da smo jedva prolazili izmeđunjih. Komandanta bataljona našao sam u jednoj kolibi. Ađutantu je diktiraozapovest.

— Ih — rekoh podnaredniku kad smo izišli — zaboravio sam da kažem da je poginuo kaplar. — Ne mari. Pored današnjih dve stotine mrtvih i ranjenih, ovaj niti nas množi,niti nas deli...I duša mi je bila zaspala. Napomenuo sam podnaredniku da vodi računa kadčeta pođe, i da me tada probudi. Onda sam zašao iza jedne stene i legao.Kroz san sam osećao kako mi sunce blešti u oči. Trgao sam se. Okolo ne bešenikoga sem mrtvih Bugara. Iza mene spavao je podnarednik. Dohvatio sam gaza noge, i viknuo na njega zašto me nije probudio. Ali i on je bio isto tako premoren kao i ja. Žurno smo pošli niz jarugu ka Crnoj reci, da pronađemočetu.Prekinuo sam Vlajka u pričanju i pitao ga kako je mogla da ode četa bez njega inarednika. — Eh — učini Vlajko i mahnu rukom. — Kod nas je sasvim drugaadministracija nego kod vas artiljeraca. Prvo i prvo, ja sam otišao iz čete jošuoči toga dana i vojnici me nisu videli kad sam se vratio. A posle, drugo, ja sammogao i da poginem. Zar ne?... Kod vas artiljeraca kad pogine vodnik, onda seto odmah zabeleži u analima puka. A već kad pogine komandir onda sviskupljate prilog da mu podignete spomenik. A kod konjanika!... Kad pogine

komandir, oni ga proglase za nacionalnog junaka. Međutim, kod pešaka je smrttekući posao. Sahranjuju nas kao neznane heroje. I onda zamisli, kako bi toizgledalo kada bi se mi sačekivali, a oni leže mrtvi po jarugama. — I još treće — umeša se kapetan Milija. — Svaki onaj pešak koji zaostanemože lako naći svoju jedinicu... Pravo napred, do pred bodljikavu žicu. — Naravno — produži Vlajko. — A mi smo inače znali pravac. Još dok smo sekretali čujemo kako se jaruga razlama od neprijateljskih razornih zrna išrapnela. Stigli smo na začelje bataljona. Rekli su nam da je naša četa na čelu.Ali to je ratni bataljon, a vojnici idu jedan za drugim. Trebalo je više od jednog

kilometra proći kroz vatru pa da stignemo do naše čete.Ljudi se pribili uza stene ili pretrčavaju od kamena do kamena. A sunce osvaja ineka treptava jara podrhtava sa golih stena. Gromke eksplozije svaki čas potresaju klisuru. Vojnici ćute, a jedan potočić žubori. Iza jedne stene njihnekoliko previjaju dvojicu ranjenih. Malo zatim sruči nam se na glavu čitavareka od kamenja, te se sabismo u gomilu. Odnekuda nose mrtve. Jednogaudarila u glavu pa mu oko iskočilo. Zatim smo pretrčali jedan nezaklonjen



413

prostor. Bio sam već sav mokar od znoja. Najzad naiđosmo na začelje našečete.Vojnici mi rekoše da je stariji vodnik na čelu, u blizini izlaska iz klisure. U četi je bilo samo nas dva vodnika, jer nam je komandir poginuo prethodnoga dana.Zatekao sam potporučnika Bojovića gde se naslonio na jednu stenu i spava, a

odozgo kaplje voda na njega. Probudio sam ga.On se naljuti: — Baš me briga što si došao!... Zašto me zbog toga budiš! — Zar nisi spavao noćas? — Kakvo spavanje — on protegli ruke i zevnu. — Igrao sam farbla cele noći. — Kako si prošao?On se samo nakrenu malo na jednu stranu. Onda zavuče ruku u džep od čakširai izvadi gomilu izgužvanih francuskih banktona, pa se opet nasloni na stenu ižmureći reče mi: — Ako što dođe... probudi me — i zaspa. — L’іnfіrmіer — viknu Vlajko. — Mettez moі l’oreіller ѕouѕ mon doѕ.1Francuz bolničar priđe i stavi mu jastuk ispod leđa. Zatim ga obuhvati ispodmišice i lagano povuče. — O, jo, jo, jo... Polako! Doucement! — govorio je Vlajko praveći grimasu nalicu... — Ah... nikad kraja ovome!On pripali ugašenu cigaretu i nastavi. — Čekali smo oko pola časa kad naiđe ordonans iz bataljona sa zapovešću.Reče nam kao uzgred da je naš novopostavljeni komandir poginuo baš sada,gore u klisuri.

Bojović je čitao zapovest.Pitao sam Vlajka šta su radili sa poginulim komandirom. — Ništa — veli ravnodušno Vlajko. — Šta smo mogli da radimo?... Poginuo isvršeno. Od početka rata on mi je bio sedmi komandir koji gine. A, uostalom,zapovest koju smo tada dobili glasila je tako da je trebalo i mi svi da izginemo. Naređeno je da sad odmah moramo preći Crnu reku. I to usred dana, kada nasoni tamo čekaju mitraljezima.Razgovaram sa Bojovićem, šta da radimo. Naš je položaj očajan. A zapovest semora izvršiti... Nikad mi nebo nije bilo tako bistro i plavo kao tada. A ona šuma

čarobna. Moje se grudi nadimaju za životom. Odupro bih se i nogama i rukama.Ali osećam kako nešto neumoljivo pritiskuje iz pozadine, kao da im jezadovoljstvo da izginemo danas.Ovako nasumice ne možemo prelaziti. Dogovorili smo se da se privučemo obalii osmotrimo.Pobauljke kroz trnje, preko kamenja, rasterujući guštere, dovukli smo se krišomobali.



414

Pod nama je Crna reka, mutna, široka dvadesetinu metara. Onda nastaje s onestrane jedno stotinu metara ravnice, pa se odmah diže brdo. A na tom brdu voda je izlokala zemlju, pa se na padini prema nama smenjuju naizmenično rebra iuvale. Pri vrhu nalazili su se bugarski rovovi... Jedan se presamitio preko rova iosmatra. Preko vrha prelazila su dva njihova vojnika i nosila neke sudove, kao

za vodu. Svuda na bedemu ležale su pripravne puške.Povukli smo se lagano. Kaže Bojović: — Ovde ti ne pomaže ni taktika, ni strategija, ni pravilo o prelasku preko reke.Jedino što nam ostaje to je da prikupimo vojnike u gomilu, pa da se iznenadasručimo svi koliko nas ima i šta kome Bog da.On se okrete ordonansu i naredi da pozove desetare.Vojnici su ležali na kamenju, i mnogi su spavali... Možda im je to bio poslednjisan. Ne ki podmazivali puške, a drugi se raskopčali i trebili od vašiju. Gledaosam ih i nešto je u meni drhtalo od pomisli da će kroz koji čas polovina od njihležati mrtva. Došlo mi je nešto teško.Bojović objasni desetarima kako ćemo sada izvršiti prelaz. Smatrao je ipak za potrebno da to isto i vojnicima ponovi. Ljudi su prilazili polako i zbijali se ugomilu. — Kamo tebi bajonet? — zapitao sam jednoga. — Prebio mi ga kuršum, gospodine potporučniče. Neki zaostali na onom kamenjaru i obavijaju zavijače. Bojović je nervozno pušio. Vojnici punili puške i zatvarači škljocali... Osećao sam laku jezu, iako jesunce peklo. Vojnici se razilazili da svrše nuždu.Bojović ih ne žuri da se vrate što pre. Izgleda mi kao da je i njemu stalo do toga

da se koji trenutak duže zadržimo. Vojnici se vraćaju... Mesto me ne drži. Ljudiuprli oči u Bojovića, kao da od njega očekuju spas. Jer oni još nemaju jasnusliku našega položaja, niti znaju šta ih tamo očekuje.Bojović baci cigaretu, i obrati im se pribranim glasom: — Vojnici! Mi ćemo sada izvršiti prelaz preko Crne reke. Reka se nalazi odmahiza ove okuke. Iza nje nastaje mala ravnica, a zatim se diže brdo. Neprijatelj jena vrhu. Mi ćemo se sručiti u gomili, brzo, iznenadno, i dok se neprijatelj pribere, mi treba već da pređemo reku. Naš cilj je da se dočepamo jednogakamenjara koji se nalazi na polovini brda. Taj kamenjar videćemo odmah...

Sad, nemam više šta da vam kažem. Ostalo znate. — Bojović zaćuta jedantrenutak i pogleda preko ljudskih glava. — jesu li svi ovde? — Svi su, svi — povikaše. — Dobro... Onda napred!... — i on pođe, a oni u gustoj gomili za njim, kao da bi hteli da se zaklone jedan iza drugoga. Cokule su kloparale. Na samoj okuki Bojović zastade. Neki vojnici počeše da se krste... Drugiuhvatiše puške „na gotovs“, a muskuli na vilicama nabrekli od unutrašnjegnapona. Oči su prodiruće i užagrene.



415

— Napred!I gomila, ustreptala i napregnuta, sruči se na reku. Talasi zapljusnuše. Ja propadoh u neki bezdan. Osećam kako naleću na mene, batrgam po vodi da bihse izvukao. Uhvatio sam se za nekoga, koji me podiže, i gotovo nesvestan potrčah napred, kao da me vuče ona masa. Nagazio sam na neki mulj, odakle

jedva noge izvlačim. Napregoh snagu, još malo, već sam na obali, i padoh na pesak. Uviđam da se odigrava nešto strašno, i ja trljam oči da bih otkloniovodu, koja mi se sliva sa kose. Čujem neko treštanje oko mene. Podigao samglavu. Vojnici se rasuli po ravnici, polegali i pucaju. Sa onoga brda ciče puške,a mitraljez kao da štepuje, pa samo soli oko nas. Neko kuka. Jedan ispred meneleži ia leđima i krv mu kulja iz usta, a on nemoćno zabada prste u pesak. — Napred, izginućemo ovde! — viknu neko.Skočili smo. Ali pri prvim koracima opazih kako zemlja purnja od kuršuma.Kaplar Đorić diže ruke uvis i pade. Jedan je sedeo i već više nije imao daha, aobema rukama stegao nogu iznad razmrskanog kolena. Odnekuda rinuše igranate među nas. Mi se povijamo levo i desno. Ali spasa nema. Biju sa svihstrana. Još nam je jedini spas da se dočepamo onoga kamenjara. Neko viknu„Ura“ — i masa potrča. Granate nam preprečiše put. Opet smo prilegli. „Pobićenas ovako. Napred!“ — Poletesmo. Neki naleteše na snop mitraljeskih zrna iskoturiše se po zemlji. Privlačim jedan kamen uz glavu. „Pucajte na mitraljez!“ — neko viče. Preda mnom udari kuršum, pa me zemlja zasu po licu. A onaj pokraj mene zabi lice u zemlju, i poče sav da se trese. Neko ječi: „Jaoj, braćo!“Jedan pobauljke istrča ispred mene. Pomerio sam se i ja, odgurnuvši onajkamen ispred sebe. Granata udari pozadi i zemlja me zasu. Sad grmnu ispred

mene. Dvojica uskočiše u rupu gde je udarila granata. Obuze me neki ludi strahda me granata ne raznese pa, i ne misleći više na kuršume, skočim i kao bezduše stignem u podnožje onoga brega.Ovde smo u mrtvom uglu. Vojnici se puzaju uz onaj kamenjar. U ravnici ostalisu mrtvi i ranjeni. Jauk se razleže na svima stranama.Uspeli smo se na jedno rebro. Levo i desno od nas su uvale, a pred nama jeneprijatelj. Sada smo u zaklonu kamenjara, te nas Bugari ne vide. Tu su, na pedeset metara od nas. Strepimo samo da ne izvrše juriš. Sva je naša sreća utome što njihov komandant nije u prvom streljačkom stroju, te nema ko da im

naredi.Sasvim iznenada prolomi se brza puščana paljba. Mitraljez kao da zavrišta.Druga četa je prelazila. Na reku se sručiše razorne granate haubičkih i poljskihtopova. Voda je ključala, a zemlja je prštala. Vojnici padali. Granata izbacinečiji trup iz vode. Ugledao sam komandira druge čete... On najednom padeničice... Vojnici su zastali neodlučni. Drugi legli... Po pesku prpore kuršumi kaokišne kapi na mirnoj vodi.



416

Posmatrao sam, zaklonjen iza kamenja, agoniju druge čete, zabezeknut izgranut...Vlajko uzdahnu. Onda izvadi maramicu da obriše znojavo čelo. Pomeri laganonogu mršteći se i nastavi: — Slušao sam podsmešljive napomene mnogih starešina, kako „rat nije

svadba“. Ali rat nije ni zabava. Bar za nas grešnike koji ginemo. Ali, druže, to je bila kasapnica. Ljudi iz pozadine to ne mogu da osete kao mi koji iz blizine posmatramo ubijanje naših drugova. Imao sam utisak kao kada ljudi poterajuživotinju sa svih strana, a ona usplahirena ne zna kuda glavom udara. Bilo ih jekoji su počeli da beže pa im granate preprečile put. Onda trčali nasumce, padalimrtvi, ili prilegli, čekajući da ih neprijatelj strelja. Ne možemo ni napred, ni nazad. Gde smo, tu smo. Ležimo na vrelom kamenju,a sunce bije u potiljak. Na jelo niko i ne misli, ali žeđ poče da nas mori.Sa strepnjom očekujemo noć, kada će Bugari sigurno izvršiti napad. A trećečete još nema... S one strane reke vlada mrtva tišina, kao da su zaboravili nanas. Niko od nas ne sme glavu da promoli. Povremeno zaprašti mitraljez.Pokušavali su granatama da nas iščeprkaju. Ali mi se sve više privlačimonjihovim rovovima, da bismo ušli u onaj mrtav ugao koji artiljerci ne mogu, ine smeju da gađaju. Dosađuje nam samo kamenje koje pršti preko naših glava.Do mene je ležao kaplar Ranko, koga su vojnici zvali „Balavi“. On senajednom utiša. Gurnem ga da vidim je li živ. On se trže i htede da skoči.Zadržao sam ga... Zamisli!... U ovom paklu on zaspao.Predveče odskoči kuršum i udari jednoga vojnika u koleno, gde otvori čitavurupu. Jauknuo je grešnik od bolova na sav glas. Ali i on sam u onoj muci uviđa

da će ga čuti Bugari, pa zatvorio oči, stisnuo zube, i bolno ječi. Progovori tek:„Ubite me, braćo... Jaoj, majko!“Bojović se dovuče do mene i polako progovori. — Vidiš onaj ćuvik levo. Čim padne mrak, idi sa svojim vodom da ga posedneš, jer nam otuda mogu zaći za leđa.Taj ćuvik bio je udaljen od nas oko tri, četiri stotine metara.Mislio sam onda da li da idem preko ovih rebara, ili da siđem u ravnicu, pa da podiđem. Ovo mi se učinilo bolje, jer bi me, idući padinom brda, primetili.U prvi sumrak obavestim šapatom vojnike moga voda. Ali kada pade mrak

otpoče paljba, te ne mogah da se izvučem. Jedan od mojih jeknu, i slomata seniz kamenje. Skočio je verovatno u besvesnom stanju. Taman htedoh danaredim ljudima da se tiho spuštaju, kad se diže jedan kaplar i razmahnu bombom u pravcu bugarskih rovova. Vazduh kao da se prolomi. Uneprijateljskim rovovima nastade neka larma. Onda povikaše: „Ure! Ure!“ — besomučno kao da alauču i pojaviše se na bedemu. Vojnici se pridigoše. Bilismo na granici života. Napregnutih nerava, gotovo podivljali i gonjeni svim podsvesnim nagonima, kao zverovi, moji ljudi su dohvatili bombe i čitav orkan



417

čelika sruči se u neprijateljske rovove. Onda su prilegli, i kao saliveni u jedanorganizam, dohvatili puške. Treštalo je, praštalo... Bugari okretoše leđa. Vatra poče da malaksava i za trenutak se utiša. — Hajde! — doviknuo sam vojnicima svoga voda. Nečujno, kao mačke, vukli su se vojnici preko onog kamenjara. U podnožju

brda sakupili smo se.Zvezdana noć... Nad našim glavama zvizne poneki kuršum, kao da mušice proleću pored nas. Sitno i beznačajno.Objasnio sam ljudima: — Jedan za drugim u pravcu onoga ćuvika. Kada budemo prema njemu,skrenite nadesno, i u streljačkom stroju pravo naviše.Išli smo ćuteći, žurno, jedan za drugim. Prema zvezdanom nebu ugledasmosiluetu onoga ćuvika, i kao po komandi vojnici skrenuše na desnu stranu,uzbrdo. Na vrhu zastadosmo. Naredio sam im da prilegnu.Pred nama je bila neka udolica, a preko nje produžetak onog rebrastog brda nakojem su Bugari.Čekali smo... Obuzeo me je sad strah da Bugari ne potisnu ostatak čete, koji jeostao desno od nas. U tom slučaju ja bih sa celim vodom bio zarobljen. Čimtamo otpočne paljba, ja sa napregnutom pažnjom osluškujem. Ali sa ovogamesta mi ne smemo da se odajemo. Dozvao sam kaplara, i rekao mu da nakolenima priđe i saopšti svakom na uvo da niko, za živu glavu, ne sme otvoritivatru bez moga naređenja. U tom momentu baš iz bugarskih rovova suknuraketla, i osvetli prostor kao na danu. Mi sabismo glave među kamenje. Gledamiz očnog ugla... Još treperi... Senke postaju sve veće. Mrak.

U neko doba pade mi na pamet da pratim jednoga u pravcu reke da vidi ima ličega tamo. Aja! — priseti se Vlajko. — Nisam ti objasnio kako teče reka namestu gde smo prešli. Vidiš li? — Vlajko savi kažiprst leve ruke. — Ona natome mestu pravi oštru krivinu. Mi smo prešli onde gde je najveća okuka. — On lupi prstom druge ruke u čukalj savijenog kažiprsta. — Tu smo bili najbliže bugarskim rovovima. E, ali pazi sad... Sa toga mesta ja sam se premestio okočetiri stotine metara ulevo i udaljio se od one oštre krivine. Reka mi je ostala zaleđima mnogo dalje. Ne potraja dugo, a onaj se vrati sav zadihan.

— Gospodine potporučniče, dole na reci su Bugari.Pretrnuo sam. Tačno iza mojih leđa. Ali i ja sam se postavio iza njihovih leđa...Šta ću sad da radim... Vojnicima to nisam smeo da govorim. Svake sigurnostiradi, ovoga sam zadržao pored sebe. Šta mu ga znam!... Može da se izlane. Alio tome je trebalo izvestiti i Bojovića. Da bih udaljio vojnika koji mi je doneoizveštaj, uputio sam ga da to isto i Bojoviću saopšti.Pitao sam se onda neprestano šta li će biti sutra, kad svane dan.



418

Tamo desno, kod onoga voda, otpoče krkljanac. Opet raketle... Ja samoosluškujem, neće li se pucnjava pomeriti unazad? Držim časovnik u ruci ičekam da raketla nanovo sine... Tek je jedanaest... Na mom odseku je mirno. Naravno... Bugari su iza mojih leđa, a ja sam postavio svoje vojnike tako kao dasu oni ispred nas. Izmešali smo se u ovoj noći, te ne znamo gde je ko.

Začuh kad neko šapnu:„Evo, ovde je.“„Jesi li ti, Vlajko?“ — i jedna se prilika spusti pored mene. — Ko si ti?„Ja sam kapetan Petrović, komandir treće čete.“ — A, jeste li prešli? — obradovao sam se.Reče mi da je prešao još u devet časova. Tada mi ispriča šta se danas s njimdogodilo.Kad je video pogibiju moje, a naročito druge čete, on se reši da ne prelazi.„Posle vas ni riba vodom nije mogla da prođe“ — govorio mi je.Ali komandant našega puka, koji se nalazio negde pozadi, naređuje da se pređe po svaku cenu. A ovome izdaje zapovest divizija sa petnaestog kilometradaljine. Diviziji armija, bog bi sveti znao otkuda.„Dokazivao sam komandantu puka kako ćemo besciljno pogubiti ljude. Ali onni da čuje.“Jer komandant puka treba da izvesti pozadinu da je prelaz izvršen, makar sviizginuli. Glavno je da on opravdava sebe... Ljudski životi ne koštaju ga ništa...Međutim, drugojačim očima posmatraju taktiku oni koji ginu.„Nastalo je preko telefona objašnjavanje između mene i komandanta puka.

Rekao sam mu: Gospodine pukovniče, od sto pedeset ljudi, koliko imam u četi,sumnjam da će preći čitavo dvadeset... Bolje je da sačekamo veče. A ako sesituacija pogorša, i našima, koji su već prešli, zapreti opasnost, ja ću im pritećiu pomoć, pa ma šta bilo.“Komandant puka nije hteo da čuje za njegove razloge.Umesto svakog daljeg razgovora, komandant mu preko telefona saopštava damu oduzima četu.Jest, bato, to naređuje komandant puka. Ali sad uzimaju reč vojnici i vele: „Minašega komandira ne napuštamo. On nas vodi još iz Srbije. Ako njega povučete

u pozadinu, odosmo i mi. Ako on krene napred, mi za njim“... Izvol’te sad!Ađutant puka, koji je došao da preuzme četu, stao zbunjen, i ne zna kako da sesnađe. Izvestio je puk... E, pred tom novom situacijom morali su i oni iz pukada se zamisle. Komandant je pozvao ađutanta da mu kao sanćim nešto saopšti.Ali se ovaj do mraka nije pojavio. Kapetan Petrović pokupio je tada svojevojnike, i prešao reku bez ijednog gubitka.Pri polasku reče mi da će u toku noći preći ceo naš puk.I ova odmorna, i potpuno sačuvana četa, spasla je situaciju te noći.



419

Mesec se lagano pomaljao, i tiha svetlost razlivala se preko čukara. Osećali smose neugodno, isto onako kao kad blešteći farovi automobila osvetle iznenadaskrivene ljubavnike. I još gore... Nazirao sam ravnicu, video jasno suprotni breg, i opažao vojnike treće čete, kako leže na susednome rebru.Paljba kod Bojovića se malo utišala. Ali svi smo budni i napregnuti. Iz ravnice

nam se približava neka prilika. Bio je to jedan od naših, koji je otišao sačuturicama po vodu.Raketle više ne puštaju. Prema svetlosti mesečine vidim da je dva časa. Naslonio sam glavu na pesnice i nalazio sam se u nekom polubunovnom stanju. Najednom pripucaše puške desno, sve brže, zatim mitraljezi, bombe, i kroz prasak razleže se: „Ure! Ure!“ Pripuca i treća četa, ali sa takvom žestinom izamahom da nastade jednostavan vratolomni huk.Moji vojnici se nalaktili sa prstom na orozu, digli glave, i netremice gledajususedni breg. Tamo desno paljba naglo prestade. Ali neko jezivo zapomaže. Iovoga puta moj vod je ostao prikriven.Oko tri časa posle pola noći začuše se pojedinačni pucnji od strane reke. Alitačno iza mojih leđa. Vojnici se uznemiriše i počeše da se okreću. Pozvao sam podnarednika i kazao mu da saopšti vojnicima kako će sada jedan naš puk prelaziti i da se niko s mesta ne makne. Na reci paljba sve brža. Kuršumi preleću preko naših glava. To naši gađaju, a ine znaju da pogađaju nas. Naredio sam da se vojnici ukopaju i sa zadnje strane,da bismo sada dočekali Bugare, ako naši uspeju da pređu. Desno od nas otpočenanovo paljba. Na reci već kao da vri. Tuče i neprijateljska artiljerija, ali zasipastalno onaj jaz gde smo juče mi prešli. Granate preleću baš iznad naših glava, i

čim čujemo šum zrna kroz vazduh, mi zabijemo glavu među kamenje. Prasak pušaka u našoj pozadini sve se jasnije čuje. Kao da Bugari odstupaju. Vojnici seneprestano migolje, naročito oni koji su se okrenuli prema reci.„Eto ih!“ — dreknu jedan, i bez moje komande prolomiše se pucnji. Na susednom brdu ugledah ljudske prilike. Zastadoše zbunjeni. Neki padoše.Ostali se sručiše u uvalu ispred nas. Moji vojnici dohvatiše bombe, kapislezapuckaraše i odmah zatim jeknule su eksplozije. Čujemo neku lomljavu, jaukanje. Vojnici žurno pune puške i čekaju.Bila je to neka bugarska četa, koja je žurila u pomoć onima na reci, pa naletela

na mene. Pred nama ječe ranjenici. Sad im niko ne može pomoći. A noć je ionako puna krvi i smrt lebdi nad glavama svih nas. Sada strepim da se ne povrate. A i ovi sa reke me muče.Pade mi tada iznenada na pamet: šta li rade u pozadini oni koji naređuju.Spavaju, sigurno. A docnije će dobiti odlikovanje za ovaj naš strah, i smrttolikih ljudi. A biće to njihova genijalna zamisao, što smo se ovako isprepletaliu ovoj noći i koljemo se međusobno... Znaš, druže, volim vojsku, ali ne marim



420

za teoriju. Sve, sve... Ali bitku rešava srce ovoga reponje, koji se prilepio zacrnu zemlju, da ga ni mitraljez ne može iščačkati.Pucnji od strane reke sve su bliže. Naši su sigurno prešli. Samo se plašim jednoga: da naši ne nalete na nas, misleći da pred sobom imaju Bugare... Sada bih opet želeo da je dan i da se vidimo. A zora već počinje, i mesečev sjaj sve

više bledi. Vidim i drugo rebro onoga brda, naskoro sam nazreo treće, i tada mise kosa diže... Pred trećom četom ugledah Bugare. Ciknule su puške, bombe, anaš mitraljez poče da soli. Bugari padaju, ali još uvek kuljaju, derući se iz svegglasa. Čujem povike iza mojih leđa, te sad ne znam da li to Viču naši ili Bugari.Uklešten sam. Vojnici se pridigli, zverajući, na koju stranu da otvore paljbu.Pored mene slomata se podnarednik.„Gospodine potporučniče, eto Bugara sa reke.“Jedno bugarsko mitraljesko odeljenje odstupalo je sa reke, pa i ne znajući dasmo mi na ovom brežuljku, istovariše dva mitraljeza pred našim očima, tu u podnožju. — Pali! — komandovao sam.Poizvrtaše se za tren oka. Dvojica su pokušali da umaknu, ali padoše posledeset koraka.Moji vojnici su bili podeljeni u dve grupe, i okrenuti leđima jedni drugima.Skrenuo sam naročitu pažnju onima koji su bili prema reci, da motre kad naiđunaši. I ja sam se bio okrenuo na tu stranu... Proteklo je izvesno vreme... Najednom ugledasmo jednog čoveka kako nam se žurno približava. Sećam se...imao je crnu pelerinu... — Pst... Pustite ga da nam se približi, ne bismo li ga uhvatili — šaputao sam

onima do mene.Kad nam je došao sasvim blizu, jedan moj redov, mladić, skoči i razdra se:„Stoj!“Onaj zastade... Kad vide da pred sobom ima Srbe, naglo se okrete. Kuršum gastiže i on pade. Nijedan pokret više ne učini. Odnekuda pojavi se jedan bugarskivojnik i pritrča onome, verovatno oficiru. Ali onaj moj isti redov opali i nanjega, te i ovaj pade. Naredio sam jednom od mojih ljudi da dopuzi do onoga u crnoj pelerini i vidida li je oficir. Vojnik se vrati noseći jedno pismo, koje je onome virilo iz

džepa... Zvao se, sećam se, Boris Želčev, a pisala mu neka Ratka iz Plovdiva.Moj vojnik mi reče da je toga Borisa udario kuršum u potiljak.Iz pozadine nagrnuše Bugari. Moji vojnici otvoriše vatru, i Bugari se sabiše ugomilu, onda udariše u stranu. Za njima je nastupao naš streljački stroj. Ali ioko nas poče da pršti kamenje. Kako smo se sada svi okrenuli prema reci,nismo ni primetili da su Bugari dovukli jedan mitraljez iza naših leđa, na onorebrasto brdo. Mi sabismo glave iza zaklona. Naš puk pristiže, i nalete namitraljeski snop. Razleže se jauk i naših i bugarskih ranjenika. Jedan od mojih



421

vojnika dohvati se za glavu, šlem mu pade, on zari lice u zemlju, a prstima jekretao po glavi i razmazivao parče mozga...Vlajko uzdahnu. Obema rukama dohvati nogu da je pomeri, ali nije imao snage.Prišao sam mu da pomognem. On duboko uzdahnu i pogleda u tavanicu. Spolja je dopirao cvrkut vrabaca i veseo žagor.

— Čini mi se — nastavi Vlajko — radije bih se ubio, samo da ne gledam višetakve prizore... Dosta je bilo. Izmislili su ljudi neka pravila kojima nasilnozaglušuju svoj razum i mehanizuju svoju savest. Pitam se sada, zašto se tajseljački narod kolje, evo već četvrta godina? Zašto se ubijaju ljudi, iako jedandrugom nisu ništa nažao učinili... Šta je meni skrivio taj Boris Želčev, koga sammrtva upoznao. A i on je voleo, sanjario o životu, čeznuo za svojom kućom,isto kao i ja. I da smo se slučajno sreli u životu, bili bismo sigurno dobri prijatelji... Ovako, ubio sam ga... Ili bi on ubio mene. Ali je trebalo da dođe onastrašna noć pa da se u mnogih ljudi probudi savest njihova... Slušaj šta ću tireći. Ti si artiljerac i ne znaš možda. Pešaci u borbi pucaju iznad glave, mislećida se brane, i ne znaju da li su koga pogodili. Ali na Želčeva je pucao jedan. Tajisti ubio je i njegovog posilnog. Trebalo je videti toga vojnika kako je posleizgledao. Pri saznanju da je on svojom sopstvenom rukom ubio dva čoveka,njega je obuzela drhtavica, i on je bezumno pilio u leš, dok su mu se vilicetresle. — More, ostavi se razmišljanja. Ako počneš tako, onda nikad kraja — dodajekapetan Milija. — E, razmišljali biste i vi, gospodine kapetane, da vas neko priveže za krevet,kao ovo mene.

— Kaži hvala, kad ti psi kosti ne raznose. Šta je posle bilo? — Pristigao je, dakle, ceo puk, i sad su se vojnici razmestili levo od moga voda.Uspostavljen je streljački stroj.Kada je svanulo, otpočela je artiljerija. Gađala je i naša. Od njih smo pretrpeliveliki strah. Jedva su uvideli gde je tačno naša linija.Ali onaj bugarski mitraljez nije nam dao oka otvoriti. Ako ostanemo u ovom položaju, izginućemo svi. To isto uviđa i podnarednik.„Ne ostaje nam ništa drugo nego da pretrčimo ovu udoljicu pred nama, i da podiđemo ispod mitraljeskog ležišta. Ja ću prvi.“

Samo što reče, on skoči i u dvadesetak skokova se prilepi za susedni breg. — Hajde, pretrčavajte, redom! — rekoh onom vojniku do sebe.„Odvili su mi se uvijači. Da ih prvo zavežem“ — reče mi.„Ja ću“ — reče Žarko, regrut.On se prvo skupi, odbaci se nogama i rukama i potrča. Ali ne odmače ni trikoraka, ispusti pušku, pa se okrete oko sebe i pade na leđa. Uzdigao je ruke iotvorio usta, kao da hoće nešto da mi kaže, ali već poče da se trese i krv mu



422

udari na usta. Na njegovom vratu videla se velika rana... Glava mu klonu ustranu. Krv je tekla iz njegove rane i crven potočić curio niz kamenje.Prasak se razleže svuda naokolo. Artiljerija naša sve je žešće tukla i raznosilanjihove rovove. Nekoliko granata padoše ispred nas. Maramicama dajemoartiljercima znak. Ah, da mi je onda pao šaka taj naš komandir baterije... Tuče

nas i puška, i mitraljez, i bomba, i artiljerija naša i njihova. E, ne mogadoh više. — Napred! — doviknuo sam vojnicima i skočim.Kao da se sapletoh, a u glavi mi nešto pisnu. Hteo bih da ustanem, ali neki teretmi pao na noge. Ležim na leđima i nešto me guši. Napinjem se... ali neki seobruč steže sve više oko mojih grudi, i kosti kao da mi pucaju. A neki beličastioblačak mi pred očima. Zatim postade crven... spušta se sve više, već je nadmojom glavom, i taman zastor pokri mi oči.Vlajko uzdahnu i zaćuta... Malo posle nastavi: — Ovde u bolnici pričao mi je docnije jedan moj vojnik šta se tada dalje zbilo.Za mnom su potrčali i ostali. Mene je prvog zakačio snop iz mitraljeza. Izginulisu još i mnogi. Ali onaj podnardnik koji je prvi prešao, uspeo je da se privuče i baci bombu posred mitraljeza. Tek su me tada dva vojnika izvukla.Evo, ležim već toliko vremena. Iz bolnice ću izići kao bogalj. — Vlajko klimnuglavom, i u očima javiše mu se suze. — Zamišljam sebe kroz dvadeset godina,ako doživim. Kad dođe neka svečanost, ja obučem novo odelo i prikačimmedalje, a deca se okreću za mnom i smeju mi se — završi pričanje potporučnik Vlajko Milutinović.

„MALARIJA NAS SAKUPILA, MALARIJA RAZJURILA“

Rastureni po Moglenskim planinama čamili smo u zemunicama, izloženivremenskim nepogodama i udarcima neprijateljskih zrna. Godinama već, provodimo takav život. Odvojeni od kuća, lišeni porodične nežnosti i prijatnostidomaćeg ognjišta, podnosili smo iste patnje i muke. Ove opšte nevolje kao dasu izgladile sve suprotnosti naših naravi, te smo se svikli jedan na drugoga, i postali nerazdvojni prijatelji. Pogledali smo čežnjivo poput plavoga horizonta,tamo daleko, daleko, iza kršnih gora, sećali se detinjstva, oživljavali događaje

naše kratke, bezbrižne mladosti, napajali se nadama i — ginuli.I dok su Francuzi i Englezi radosno žurili svojim kućama na „permision“,dolazeći da se pozdrave sa nama, mi smo ostajali još uvek na istome mestu,nemi i tužni. Ni kuće, ni kućišta...Ili su nas iznurene i malaksale snosili sa položaja u bolnice, gde su se sticali izmnogih komandi i sa raznih položaja. Zamoreni već neprekidnim borbama,mnogi su počeli uviđati da im je mnogo ugodnije na mekoj bolesničkoj posteljinego na tvrdim daskama, ili na goloj zemlji u vlažnoj zemunici. Nastala je onda



423

pritajena borba između lekara i nekih sa položaja, koji su želeli da se njihovo bolovanje što duže produži. Mnogi su pribegavali različitim trikovima da biobmanuli lekare. Nekada su ovi gledali kroz prste, a mnogo puta bili su uuverenju da pred sobom imaju pravoga bolesnika.Englesku bolnicu u Vertekopu prozvali su „Hindenburgova linija“. Bilo je

glavno da se probije ova „linija“. A kad se dočepaju „Prestolonaslednikove bolnice“ u Solunu, Druge i Šeste francuske, onda su se stvarale mogućnosti zaodlazak na bolovanje u Francusku ili Afriku, a oni lakše bolesni upućivani su urekonvalescentni logor u Vodeni, na oporavljanje. Našli smo se u rekonvalescentnom logoru u Vodeni. Bilo je dosta poznanika. Ai sa onima sa kojima se nismo poznavali pozdravljali smo se srdačno, kao dasmo davnašnji prijatelji... Zajedno smo ustajali, zajedno išli u varoš, zajedno jelii pili.Bilo nas je svakojakih...Kapetan Dragiša, omalen, plav, šiljatog nosa i stisnutih usnica, sanjario jestalno i razmišljao, pisao i često nam čitao svoje sastave. Slušajući nečijeizlaganje, gledao ga je pravo u oči, i nervozno izvijao vratom, kao da hvatanečije misli. Iako je nekada bio nacionalista, sada je postao ogorčen protivnik rata, koji će, govorio je, ma kako se završio, izmeniti mentalitet celoga pokolenja. To je izvesno. Ustajao je vrlo rano, da ga aeroplani ne bi zatekli ukrevetu. Kažu, u borbi bio je vrlo hrabar i priseban. Ali frktanje aeroplana, ma bili i naši, nije mogao da podnese. Priča se da je jednoga dana zamerio jednomeoficiru koji je palio cigaretu kada su leteli aeroplani. Zbog tih nesrećnihaeroplana nije hteo ni belu bluzu da ponese.

Potporučnik Milan, moj drug iz puka na početku rata... Odavno se nismo videli.Ali na njemu nije bilo nikakvih promena, sem što su mu, ne znam iz kojihrazloga, nadenuli ime „Kica“. Pri našem prvom susretu objašnjavao mi je: — Danas je najglavnije biti bolestan, da bi ostao živ. A da se postigne ovajživotni cilj, treba koristiti sva moguća sredstva, kako bi bolest što duže trajala. — Grešiš — dobaci mu potporučnik Brana „Maher“. — Danas je „kunst“ bez bolesti biti bolestan.I zato, kada prilikom jutarnjih poseta dođe lekar, Brana „Maher“ počne bez predaha:

— Gospodine doktore! Bolovao sam u Oranu, Tunisu, Alžiru, Bizerti, Drugoj iŠestoj francuskoj bolnici. Šezdeset četiri puta sam šprican od malarije, išezdeset i četiri kila sam težak. Progutao sam tri stotine pastila hinina. Boli mesve! — i razmahne rukom od glave do kolena.Posmatrao ga Branko, koga su prozvali „Pozitiv“, pa će mu reći jedno jutro, kad je izišao lekar:



424

— Bre, majku mu, ostavi nešto malo i za nas... Ja počnem skromno: te srce, tenevralgija, te slezina, te „stomaci“, pa mi i pored toga lekari stalno zabuše poneku bolest. A njemu sve upali.Lekari su tako zakidali Branku jednu bolest za drugom. Izračunao je on da će pred istek bolovanja biti potpuno zdrav. Ali tada on obično legne, pritaji se i

namah dobije temperaturu od 40°.O njegovoj bolesti bilo je vazdan priča. Govorili su jedni da on autosugestijomizaziva temperaturu. I zato kada „Pozitiv“ prilegne, potporučnik Bora, zvani„Klinče“, umiruje ostale i veli: — Pst... Molim, gospodo, tišina, Branko izaziva temperaturu. — Onda mu priđei savetuje da pojede glavicu presnog kupusa i popije litar vode. — Uveravam te,dobićeš temperaturu kao da si sedeo na roštilju. — Ne pali to svakome — dobacuje potporučnik Pera „Đevrek“. — Ja te poslušah jednoga dana, pa je iz mene sukljao „dampf“ kao da sam fabričnasirena... Nego smokve i konjak. Bože pomozi! Dobio sam finu temperaturu odtrideset devet sa dva.A taj isti Pera „Đevrek“ imao je dužnost da „farba“ oficire koji dolaze sa fronta.Bilo ih je lako poznati. Živeći stalno u rovu sa vojnicima, odvikli su se odraznih smicalica pozadine, prilazili su ljudima naivno, i verovali da je sve istinašto im se govori. A potporučnik „Kica“ objašnjavao im je.Siromah, od kontuzije sasvim ogluveo — i pokazivao im Peru „Đevreka“, koji je ležao kao ukočen na krevetu i iskolačenim očima posmatrao tavanicu. Novodošavši posmatra sažaljivo Peru i veli: — Šteta, tako mlad!... Bolje da je izgubio nogu ili ruku.

Pera ni da trepne. Ostali izlaze iz paviljona da se ne bi glasno smejali... „Kica“ privodi novajliju svome krevetu, odmah do Perinog, da ga usluži konjakom. Alitada je obično čašica prljava i on izlazi da je opere. Pera kao da se prene, iobraća nepoznatnom: — Druže, iz koje ste komande? — Petnaesti puk — govori ovaj malo glasnije. — Kako? — i Pera zine, kao da hoće bolje da čuje. Novajlija povišava glas za oktavu: — Petnaesti puk.

— A... pekarski puk... — Petnaesti, petnaesti — viče ovaj da mu gotovo žile pucaju. — A, tako. Milo mi je.Onaj se okreće zbunjen, hteo bi da ide. Ali Pera ga pita: — Na kome ste položaju bili? — Oble Čuke — viče što može jače. — A, šuplje muke. Znam... Bio sam tamo. Lepo je, ali može lako i da sezaglavi.



425

Novajlija je već nervozan i pogleda nestrpljivo na vrata, da vidi ide li „Kica“.On se više i ne stara da ispravlja Peru, jer se već zamorio vičući. A Pera, kao da je željan razgovora, nastavlja: — Jeste li ranjeni? — Nisam.

— A gde?Zavitlavao je tako jednoga poručnika po krugu logora čitav čas, da su se sviokolni smejali. Naišla je tada bolničarka Cica, pa misleći da je poručnik gluv, počela sa njim glasno da razgovara. Onda se obratila tiho Peri: — Ah, što je dosadno govoriti sa gluvim ljudima.Jedva su se nekako objasnili. Ali Pera je morao dva dana da beži od poručnika, jer mu je ovaj stalno pretio.U rekonvalescentnom logoru bio je i Ljubiša, zvani „Filozof“. Znao je on svenapamet o evolutivnim ciklusima „denge“ i „tropike“. I kada je god trebalooprobati neki novi lek protiv malarije, tražio je da se eksperiment vrši nad njim.Trpeo je on i špriceve, gutao je solucije hinina, pa je čak podnosio i salvarzan. — Ipak — govorio je — to mi manje štete nanosi od haubičkog zrna.I tako se ređalo još četrdeset potporučnika: pešaka, artiljeraca, konjanika iinženjeraca, iz mnogih komandi, sakupljenih iz raznih rovova.Upravnik bolnice imao je muke s njima. Poneseni ra-zuzdanom mladošću,oslobođeni ratnih opasnosti, potporučnici su larmali, pevali, kartali se i dolazili pijani iz varoši. U paviljonu je gamizalo kao u mravinjaku, a brujalo kao nanekom bučnom zboru.Viši oficiri, iz drugih paviljona, išli su kod upravnika bolnice da se žale.

— Šta im mogu? — govorio je očajan upravnik — Oni se položaja ne plaše.Kad pođu odavde, naprave mi još veći skandal. A kad ih oteram, oni mi se posle deset dana vraćaju sa temperaturom. Najzad, na savet viših oficira, rešio se upravnik bolnice da u paviljonu gde su potporučnici postavi sobnog starešinu. Toga dana baš prispeo je sa položaja kaorekonvalescent kapetan Voja, komandir mitraljeskog odeljenja, inače starešinaBrane „Mahera“. Brana nam je odmah kazao da mu je nadimak „Fikus“. Naredio je upravnik da ga svi potporučnici sačekaju u paviljonu. U određenovreme naišao je sa kapetanom „Fikusom“. Tada je upravnik održao govor o

redu, disciplini, govorio je o kaznama i najzad predstavio kapetana Voju„Fikusa“. —... Od danas, gospodin kapetan je sobni starešina. Njegovim naredbama pokoravaćete se bezuslovno. Gospodin kapetan će mi dostavljati svakog dana oistupu pojedinaca, a ja ću saopštavati komandi mesta. — Na kraju je ipak ublažio ton: — Ali ja se nadam da ćete me vi kao inteligentni ljudi razumeti, ida među nama neće više biti nesporazuma.



426

Kapetan „Fikus“ stajao je pored upravnika u stavu Napoleona. Palcem desneruke obuhvatio je zakopčano dugme bluze, glavu zabacio unazad i slušaonemarno pridike upravnika bolnice. Očni kapci su mu bili podnaduli, a nosmalo drven.Kad upravnik završi, obrati nam se i on:

— Gospodo oficiri!... Vama je svima poznato „Pravilo službe“, a donekle,nadam se, i „Disciplinski postupak“. Ponavljam i ja ono što je rekao gospodinupravnik: u varoši možete ostati do sedam časova, večera je u osam, spavanje udevet i po. Čuli ste, i kvit! Ja ću svojim primerom prethoditi. Sad možete bitivoljno.Kad smo se odmakli, pita Pera „Đevrek“ Branu „Mahera“: — Je li bogati, zašto je tvom komandiru crven nos? — Razmišlja mnogo noću... — Milo mi je, milo.Uveče smo došli svi u zakazano vreme. Seli smo i za večeru, ali sa nama ne beše našeg sobnog starešine. Došlo je i vreme spavanju, ali kapetan „Fikus“ se ine pojavljuje. Leškarimo raskomoćeni na krevetima i glasno razgovaramo. Neki počeli da dremaju, a drugi zaspali. Oko deset časova paviljon se umiri.U neko doba noći budi nas neka larma pred paviljonom, vrata se širom otvaraju,i šumno ulazi sobni starešina Voja „Fikus“, sav okićen lišćem, u obema rukamadrži po flašu konjaka i komanduje: — Mirno!...I bez komande, potporučnici skaču.„Fikus“ stavlja flaše konjaka na sto, i, povodeći se unazad, veli:

— Neka se z-na ko je sobni starešina, sunce vam potporučničko... — Živeo naš sobni starešina! — Živeo! — prihvataju ostali, i dižu se sa kreveta.Brana „Maher“ prilazi svome komandiru i kao da mu raportira: — Gospodine kapetane, javljam vam se na dužnost. — Pazi ga... a! — „Fikus“ se klati i gleda svoga vodnog oficira podnadulimočima. — Još si živ? Zar te poz-pozadina nije još ubila? — On prilazi Brani iljubi ga. — Moj rođeni! — Onda gleda „Mahera“ poluotvorenim očima. — Znaš... poginuo kaplar Stojadin, onaj... i Marko, i Radovan. — Njegove oči

napuniše se suzama. On tužno mahnu glavom i teško prevali preko jezika: — Ostalo nas je malo, pa i to će izginuti. — Živeo! Živeo!Potporučnici podigoše „Fikusa“, poneše ga uz paklenu larmu, i spustiše na jedan krevet.Dajte konjak! — naređuje „Fikus“. — Kamo pesma?... Pesmu hoću!Its e long vej tu Tipereri...



427

Zapeva Pera „Đevrek“ popularnu englesku pesmu. Ostali prihvatiše i odjeknu pesma kroz noćnu tišinu čak do paviljona gde su spavali reumatični pukovnici iđenerali sa bolesnim bubrezima.„Fikus“ se popeo na krevet i diriguje. Dvojica ga drže za noge da ne padne.Vrata se naglo otvaraju i dežurni oficir posmatra u čudu šta se radi. Prilazi

„Fikusu“ i saopštava mu da umiri potporučnike.„Fikus“ stišava rukom one okolo njega, silazi s teškom mukom sa kreveta,zauzima važan stav i pita: — Molim, ko ste vi. — Gospodine kapetane, ja sam dežurni oficir u bolnici. — Sa s-službom ovde, u bolnici! — i taknu ga prstom po grudima. — Znači, po-pozadini! — „Fikus“ mlitavo razmahnu rukama, i obrati se potporučnicima: — Zabušant, po-ručnik, naređuje kapetanu! — Onda zabaci glavu unazad iunese se u lice, klateći se, dežurnom oficiru: — Gospodine, ja sam kapetan.Moje ime je za vas s-sporedno. Po zanimanju komandir mitraljeskogodeljenja... sa stanom na Vetreniku... sedamnaesto brdo odavde... des-desno od jaruge, čet-vrta zemunica sleva. Tamo... dođi, majčin sine, d-a mi se pre’staviš — i kapetan „Fikus“ se svom težinom navali na dežurnog. Ovaj samo sležeramenima i iziđe iz paviljona. — Dede... p-esmu!Flaša konjaka prelazi iz ruke u ruku. Oči mnogih potporučnika su zamagljene isvi pevaju u jedan glas: „Madelon“... — francusku ratnu pesmu. „Fikus“mlatara rukama, ali to čini više od sevdaha, jer mu glava stalno pada na rame. — Živeo naš sobni starešina! — viče promuklim glasom Pera „Đevrek“.

Ostali prihvataju uzvik. — A... Š’a kaže?... Poredak!... A, upravnik misli, ja sam žandar. Ha!... Maniri pozadine... Svi su oni iz pozadine žandari... špijuni, sunce im njino. — Gospodine kapetane, treba da legnete — umiruje ga Pera „Đevrek“.„Fikus“ zabacio ruke na leđa, klati se i gleda preko ramena Peru. — Hajde da spavate! — vukao ga je njegov vodnik Brana. — Dosta je bilo.Čuće upravnik. — A... Š’a?... Briga mene!... Dalje od žice ne mogu. Videću bar moju kobilu„Ružu“... koja sirota... ratuje namesto mene i... i prima dodatak. — Njegove oči

se napuniše suzama.Brana ga privede krevetu i poče da svlači. Zavali ga na jastuk i pokri ćebetom.Taman da pođe, kad se kapetan „Fikus“ pridiže. Gledao je poluotvorenimočima. — S’ušaj!... Zovi... onog dežurnog... zabušanta! — Šta će vam on sada?Kapetanu se priklopiše očni kapci i glava klonu na grudi. Naprežući se,mrmljao je:



428

— Da mu kažem... ja nisam žandar... Ja sam komandir mitraljez... Jažandarišem Bugare... Neka ide... i... on, i njegov... upravnik... u... — glava senjegova svali na jastuk i kapetan „Fikus“, sobni starešina nad četrdeset potporučnika, u četvrtom paviljonu rekonvalescentnog logora, zaspa mrtvimsnom.

— Ovako se više ne može... Tim balavcima treba saterati pamet u glavu — čujemo da su tako govorili pukovnici reumatičari upravniku bolnice. — Pa dobro... šta da radim! — uzdisao je upravnik. — Postavio sam im onogakapetana za sobnog starešinu, a on ispao sada najgori. Zvao sam ga. Znate štami kaže: ,Ja dve godine nisam sišao sa položaja. Razboleo sam se. Uputili sume ovde i protivu moje volje. Ako vam se ne sviđam, ja odoh i bez dozvole nafront. Meni je i tamo dobro.“Tada je neko od pukovnika predložio da oni sami preuzmu tu tešku dužnostsobnih starešina. Njih četvorica. Pa neka ti sinci majčini samo vrdnu.Upravnik je opet sazvao sve potporučnike. Na desnom krilu bio je kapetan„Fikus“... Saopštio je upravnik da će četiri pukovnika zauzeti ona četiri ugla u paviljonu. Naglasio je još da je tražio islednika. Vlast, disciplina, kazna! Sad ilinikad!Uveče su svi došli na vreme, čak i kapetan „Fikus“. Kaže, morao je doći takorano da bi pukovnicima predao dužnost.Pukovnici strogi, ozbiljni, zauzeli već krevete u uglovima. Posle datog znakasvi potporučnici ležu, šapću, čisto se plaše da ne poremete svečanu tišinu.Tajac. Najednom se u paviljonu razleže neko urlikanje, kavlikanje, lajanje. Svi skaču,

okreću se. U paviljon uveo neko kučku. Iz jednoga ugla dopire glas, kao vapaj: — Nepodnošljivo!Zašuštale su slamarice. Revnosni potporučnici skaču i svi naglas protestuju.Uzrujan žagor ispunio je paviljon, a kroz ono brujanje začu se glas kapetana„Fikusa“: — U strelce!Drugi viču: — Evo je... — Teraj otuda...

— Sad je pod krevetom... — Pobeže!Larma se prenosi na suprotni kraj paviljona, neko otvori vrata i pseto izleteskičući. Naskoro se paviljon umiri. Čuje se samo uzdah reumatičnoga pukovnika isnažno disanje mladih potporučnika. — Ovo je preko jego! — gunđao je sutradan inženjerski pukovnik. — I mi smonekad bili mladi, ali takve ludorije nismo činili.



429

— Milo mi je! — šapuće Pera „Đevrek“ ispod ćebeta. — Kako, kako? — razrogači oči pukovnik. — Baš bi nam milo bilo ako bi se uhvatio onaj koji je uveo pseto — odgovoriPera. — Ama taj bi zapamtio dok je živ — govorio je pukovnik, ali je i dalje, nekako

s nepoverenjem, gledao Peru „Đevreka“.Toga dana baš objavljeno je da će jedna ruska pešačka brigada proći krozVodenu. Preporučeno je da svi oficiri, osim onih koji imaju temperaturu, iziđuu varoš i pozdrave braću Ruse.Izišli su čak i meštani sa buketima cveća. Mi smo se ispeli na neku gomilukamenja ispod jednog platana, da bolje vidimo, a i da se zaklonimo od sunca. — Već smo zaboravili kako to izgleda kad maršujemo kroz varoš i kite nascvećem jada se Brana „Maher“. — Kako?... Zar nisi video gospodina kapetana, pre nekoliko večeri? — veliPera. — Naravno! — dobacuje ozbiljno kapetan „Fikus“. — „Sami sebe i drugdruga“... Slušaj, da mi pravo kažeš: šta bi radio onoj crnki, da ti nekako padnešaka? — pita Peru „Đevreka“ i pogleda ga iskosa podnadulim očima. — Onoj?... Jaoj — govorio je Pera kroza stisnute zube, pa poče da rže kao konji nogom da udara. Dok se tek osulja kamen ispod njegovih nogu i on polete,vukući za sobom još dvojicu. Za njima se sruči čitava reka od kamenja, gotovodo sredine ulice.Kapetanu „Fikusu“ trese se podvaljak od smeha. Smeju se i devojke. A i onajdečak koji prodaje kikiriki.

Iz daljine začu se muzika. Svi se okreću na tu stranu, naginju i propinju na prste. Glasni povici dopiru. Čuje se: „Živeli!“... „Zdravstvujte!“... „Ura!“Šumor ljudskih glasova približava se sa sve većom žestinom kao talas trećak inajednom se prolomi i oko nas.U gustim redovima nastupala je ruska pešadija. Krupni plavokosi mladići podšlemovima, nasmejana lica i dobroćudna izgleda, gledali su veselo kao deca,gazili čvrstim korakom i slobodnom rukom prihvatali cveće. — Živeli!... Živeli! — Zdravstvujte, braća!

Raspoloženi su kao da idu na svadbu, a ne u smrt.Trube su treštale, potkovane cokule ujednačeno truparale. — Živeli braća Rusi! — Zdravstvujte, tovarišči! — Zito, zito! — Vive la Ruѕѕіe! — dobacivali su Francuzi. Glasovi ljudi na raznim jezicima,izmešani sa piskavim zvucima trube i potmulim udarcima doboša, slivali su seu opšti, razdragani šum, od čega su lice i oči sijali.



430

Na čelu drugog bataljona jahao je oficir, čijeg su konja iskitili cvećem. Mahao je veselo rukama, pozdravljajući levo i desno. „Fikus“, kada ga ugleda, kao da pretrnu. Diže ruke i zastade ukočen, raširenih očiju i otvorenih usta. Ondaviknu: — Sergije Nikolajevič!

Onaj oficir pogleda na našu stranu iznenađen. „Fikus“ se slomata sa gomilekamenja i potrča u susret. — Serjoža, Serjoža!Sergije zaustavi konja. Bataljon zastade, ali su vojnici i dalje gazili u mestu.Sigurno je i on poznao našeg kapetana. On sjaha s konja i polete „Fikusu“ uzagrljaj. Onda su se pogledali, držeći jedan drugoga za ramena. Opet se poljubiše. Sergije Nikolajevič dade rukom znak i bataljon krete, a njih dvojica,držeći se za ruke, pođoše za bataljonom. — Otkuda se njih dvojica poznaju? — pita Pera „Đevrek“. — Kapetan Voja je svršio akademiju u Petrogradu. Sigurno su drugovi izkorpusa — objašnjavao je Brana.Bilo je prošlo podne kad smo krenuli u logor uskim ulicama Vodene. Logor senalazio na jednome brežuljku i sastojao se iz čitave serije zidanih i privremenih paviljona. Kažu da je pre balkanskog rata u njima bila smeštena turska vojska, potom je došla grčka. Sada su u njima oficiri i vojnici rekonvalescenti srpskevojske. — Balkanski pejzaž — veli ironično Pera „Đevrek“.Potporučnik Ljubiša „Filozof“ razmišlja setno: — Obuzima me neka tuga gledajući ove mlade Ruse. Mi smo ovde da izginemo

za svoju zemlju. A ovi mladi ljudi sa Kavkaza, ili ruskih stepa, prešli suhiljadama kilometara, da bi ostavili kosti na makedonskim planinama. — Smrt je, druže, podjednako strašna i na Kavkazu, i na makedonskim planinama — dopunjuje Pera. — Nesumnjivo. Ali ako je čoveku suđeno da pogine, potrebna je izvesna varka, bar u poslednjem času, da je tako moralo biti zarad nekog višeg smisla, nekogideala, u odbranu života. — I misliš, onda će Mu biti slatko kad umire... — Opet ti! Pa ako toga ne bi bilo, onda nikakve razlike ne bi postojale između

ljudi i onih volova koje vode na klanicu...Iza jednoga ugla sačekao nas je kapetan „Fikus“. Srećan je i ozaren. Priča namkako je ovaj ruski kapetan, Sergije Nikolajevič, njegov drug iz kadetskogkorpusa. Bili su odlični prijatelji. I kakva slučajnost da se sretnu sada, posledeset godina, u Vodeni. Ugovorili su da Serjoža Nikolajevič dođe sutra sa jednim od svojih komandira, poručnikom Fjodorom Ivanovičem i sa namazajedno provedu dan. „Fikus“ poziva i nas kao goste, te da im svi zajednoučinimo boravak prijatnijim.



431

— Ko neće, ubio ga bog — preporučuje se Pera „Đevrek“. — Da im pokažemo znamenitosti Vodene... — I naše herojstvo i junaštvo... — Kad nam upravnik bolnice ne dozvoljava da to ispoljimo na frontu...Sutradan, pošto smo se u paviljonu „prebrojali“ koliko nam je još ostalo para od

novčane hrane, sišli smo pred kafanu, ispod platana. Sobom smo poveli i jednoga harmonikaša, vojnika, takođe rekonvalescenta. — Malo nas je, al’ smo ljudi! — veli kapetan „Fikus“ skidajući kapu.Maramom je brisao znoj i duvao preko gornje usne, da bi se rashladio. — Gazda, daj flašu konjaka!Pera „Đevrek“ pričao je tada o nekom lovcu, koji je pošao u lov na lavove. —... Uzme ga na oko, pa nišani... nišani — pri tom žmiri na jedno oko — idum! — Pera sruči u grlo čašicu konjaka. Mljasne ustima, podnese čašicu damu se dolije i nastavlja: — Kad malo dalje, drugi laf. Hitro digne pušku — onzauzima stav kao da mu je puška u ruci — pa nišani, nišani... Dum! — i opetispija čašicu konjaka. — Kad... ne lezi vraže, otuda treći laf... — Bre, bre, mene sve žmarci podilaze — veli Brana „Maher“. — Ja mislim, sad će lovac da pogine — namiguje kapetan „Fikus“ i dolivaPerinu čašu.Pera nastavlja: — Znaš... a lovac podigne pušku. — Pa nišani... — Nišani... — dobacuju ostali. — More, ne „prebacivaj“ se, nego pij to! — dodaje konjički poručnik Ljubisav

„Husar“. — Dum! — i „Đevrek“ ispi i treću čašicu konaka. — Ako se pojavi još koji laf, ja mislim, gospodo, da će „Đevrek“ da pogine„brez metak“ — smeje se artiljerijski potporučnik „Kica“. Na taj način ubio je Pera osam lafova. Ostali su ubijali tigrove, „Fikus“ kaokapetan potporučnike, „Maher“ slonove, a potporučnik Sima „Jarebica“, prenego popije čašicu konjaka, „naleteo“ je sedam puta na Francuskinju Irenu, bolničarku u rekonvalescentnom logoru. Neko povika:

— Eto ih!Pera skoči na sto i razdera se: — Bratuško!Smeh se razleže. „Fikus“ ga gleda zavodnjenim očima i, kao strogo, veli: — Gospodine potporučniče, biću prinuđen, da vas putem milosti svoje vežem... — Ko, je l’ ja? — odgovara Pera i podražava svoga posilnoga, za koga je pričao da uvek isplazi jezik kad završi rečenicu. — Znao sam ja da su tokomordžije, ali se samo vežbam — pravda se.



432

— Batali!... Progutao si — dira ga Sima.Tada je počeo da svira harmonikaš. A sunce osvaja. Platani opustili lišće, a laka jara podrhtava nad rekom. Neka deca okupila se okolo, posedala na travu i pratesvaki naš pokret.Oko deset časova začu se topot konjskih kopita. U oblacima prašine jurili su

ostrovskim putem pet konjanika i začas se nađoše pod platanima. Bili su Rusi:Sergije, taj Fjodor i njihova tri ordonansa, podoficira. Sergije dohvati konja zavrat, i kao kad deca igraju „anidžajes“, skoči mu preko glave i polete „Fikusu“u zagrljaj. — I ovi su uz put „ubijali“ sigurno lafove — veli Pera i pritrča Fjodoru: — Braćec dorogoj, gde si bogati, otkad te nisam video! — veli, iako ga prvi putvidi, i snažno zagrli. Niko ne može da dođe do reči. Svi govore, ali niko nikoga ne razume. „Fikus“ privodi najzad Sergija Nikolajeviča stolu. Ordonans Rus prihvati njegov šlem ikorbač. Sergije izvi vratom i otkopča jaku na bluzi. Onda pogleda „Fikusa“. — I samaja užasnaja vojna, imejet v sebe nječto prekrasnoje. Vot sejčas mnjeudalos uvidjećsja s mojim drugom i ostaljnimi bratjami Serbami.Kafedžija prinese vino i neke ogromne čaše. „Fikus“ se diže. — Pjom etot bokal v čestj svojevo i našavo druga i brata kapetana Sergija Nikolajeviča.Glave se podaviše unazad i svi, kao po komandi, lupiše izokrenutim čašama osto.Pilo se potom, gotovo bez predaha, u zdravlje kapetana Voje, poručnikaFjodora Ivanoviča...

Ljubisav je nalivao vino, ali sve preko čaša. — Rđavo tempiraš, bato! — veli stručno Sima „Jarebica“ i skače da uhvati litar sa vinom, ali tako naglo da se prevrnu klupa na kojoj su sedeli Fjodor i Pera.Ovi lupiše leđima o zemlju. Ali oni se ne dižu, već mlataraju nogama povazduhu, dok ih „Kica“ škropi vinom. Fjodor i Pera pogledaše jedan drugoga i počeše se smejati. I svi se smeju, pa im izgleda kao da se oni platani klate i svese ljulja. I deca se smeju, pa čak i stari kapetan Zarić, koji sedi za susednimstolom i veli: — Ej deco, bog vas ne video!...

— Ko?... Je l’ ja? — podražava Brana Peru. — O-hoooj! — uzdahnu, najzad Pera „Đevrek“, obrisa znoj sa čela, i onakoležeći pogleda mutnim očima Fjodora: — Skaži mi, kak je tvoje imeju?Fjodor skoči, zauze stav mirno, glavu zabaci unazad i razdera se: — Vaše blagorodje, Fjodor Ivanovič, poručnik dvadsjat četvjortavo pjehotnavo polka.Pera se sa teškom mukom pridiže. Kosa mu je pala na čelo, a lice mu seopustilo. Povodeći se priđe Fjodoru.



433

— Milo mi je... Sava Savić. — Ovoga moramo da vežemo — jedva prevali preko jezika kapetan „Fikus“.On se diže i oslonjen rukama o sto viknu: — Mirno! — Oči njegove smejale suse.Glave bi kao i htele, ali noge potporučnika nikako da se sastave.

— Avrio! — veli Milan „Kica“, držeći se za platan.„Fikus“ je govorio: — Sergije Nikolajevič... Znaješ, po našemu zakonu kapitan imejet pravo ubić pjat potporučnikov — — Zamečaćeljno!... Kolosaljno! — zacenu se kapetan Sergije. — Gospodo! — poče „Fikus“ da drži govor. — Ostavili mi svoju rodnojuzemlju, a naši semji pod patiskom neprijatelja... — I jopet živuvajemo! — udari se u grudi Pera „Đevrek“.„Fikus“ mljacnu ustima i, pribirajući misli, s teškom mukom nastavi: —... No, bratja Rusi ostavili svoju rodnuju zemlju po svojej volje... čtobi pomoć nam Sjerbam... svojim bratjam... Da zdravstv... — on štucnu. — Na zdravlje! — upade Brana „Maher“. — Nije kinuo... — Čto eto takoje? — pita Fjodor.Pera „Đevrek“ poče da objašnjava srpskorusko-francuski, ali se nikako nijemogao setiti kako se na kom stranom jeziku kaže „štucati“ i „kijati“. I kapetan„Fikus“ zaboravio kako se to kaže na ruskom. Da bi im najzad objasnio, Pera jekinuo tako snažno, da je sve čaše s vinom preturio. Svi smo skočili da nam sevino ne sruči na krilo. Rusima se dopao ovaj način objašnjavanja i stadoše Peru

da ljube. — Mi... vi... svjo ravno, harašo i njičevo! — objašnjava Pera nešto Rusima, aoni se zacenuli od smeha.Harmonikaš zasvira. „Fikus“ povede kolo, a Pera kao zadnji zanosi i podvriskuje. Uhvatio se i Sergije Nikolajevič i kao da nabija zemlju. Narod povrveo sa svih strana. Neki se ispeli i na okolne ograde. Starije žene, posmatrajući šta radimo, krste se od čuda.Fjodor, već razdragan, odmače se od stola desetak metara, triput se prekrsti,zalete se i preskoči sto.

— Bravo, bravo! — čuju se povici.„Fikus“ nas pogleda. — Nemojte da se brukamo... Preskočite asastal i vi...„Đevrek“ je odmah gotov. Skide bluzu, pa se zatrča, dođe Do stola i stade. Svizagrajaše. — Zaboravio sam da se prekrstim — kao da se pravda i nanovo se vrati. Opetse zalete, ali sada potrča pored stola, udari desno na neku decu koja povikaše, uvelikom luku dođe na staro mesto, poče da vrišti i udara nogom o zemlju. — Ne



434

mogu „Ružu“ da umirim, gospodine kapetane. — Onda se zatrča, skoči na stoklanjajući se na sve strane. — Jarebica!... Jarebica!... Jarebica!... — povikaše. — Ja sam artiljerac — pravdao se klateći se. — Brana će kao pešak lakšeskočiti.

„Fikus“ je savetovao svoga vodnog oficira: — Bolje ti je da junački pogineš, nego da odstupiš... i obrukaš naciju. — Ko, je l’ ja? — zinu Brana. — Zar ja kidisavao na žice, a da ne progutam jedan sto? — on skide bluzu. Pera „Đevrek“ pritrča i oko noge veza mu belumaramu. — Znaš, da ti stegnem tetive.Zaleti se i Brana, ali mu se marama uplete oko nogu, i on udari trbuhom o sto.Čaše i flaše rasuše se s treskom. Vino prsnu po nama. — Ura, ura! — povikaše Rusi. — Jedino te „špasava“... š’o smatram da si poginuo pri jurišu — pravda ga„Fikus“.Brana ozlojeđen. Dreši ljutito maramu i obraća se Fjodoru. — Lezi i ti na sto!Fjodor ne razume. Pera ga dohvati oko pojasa i povali na sto. „Fikus“ mu prevede kako Brana hoće i njega da preskoči. „Kica“ priđe Fjodoru i prekrstiga.Ovom prilikom Brana preskoči i sto i Fjodora. — Bravo, bravo! — vičemo, pa čak i oni okolni pljeskaju. — Ako za ovo dozna upravnik bolnice — dobacuje mu „Kica“ — ništa ti neće

pomoći ono tvoje: „Šprican sam šezdeset i četiri puta.“ Ode ti sutra u komandu.Kafedžija kupi srču i postavlja nov sto. Uto se pojavi i Grk sa pečenim jagnjetom na ražnju. Naslonio je jagnje uz platan. Pera „Đevrek“ zadigaorukave košulje, udara nožem o sto i viče: — Vruće, vruće, vrije! — onda odseca parčad mesa i daje iz ruke svakom pokomad.Svi skinuli bluze i zasukali rukave, da se jasno raspoznaje linija dokle suopaljeni od sunca lice i vrat. Njihove oči su mutne, jezik kao da je podaduo,svaki govori za sebe, i smeju se glasno jedan drugom. Misli se trenutno ukrste,

onda svaki peva uglas, tapšu se po ramenu i ljube sa Rusima. Sa lica kaplje znojod alkohola i sunca, iz kojeg suklja toplota, pa jara treperi da nam se čini kao da podrhtavaju i listovi platana... A već svima se pričinjava kao da se zemlja klati pod nogama. Narod se sve više okuplja i poseda rečnu obalu. Vest o ovom lumperaju usred bela dana doprla je i do rekonvalescentnog logora. Oficiri posmatraju iz daljinei ne usuđuju se da priđu, pošto „snage nisu uravnotežene“.



435

Neki magarac, vezan za drvo, poče da njače. Brana pritrča i podmetnu mukosku pod njušku. — Ala ga razumeš! — dobacuje „Fikus“.Ljubisav „Husar“ zaleteo se da preskoči magarca, ali ovaj poče da se rita.Fjodor ščepao magarca za uši i podigao mu glavu da ne bi udarao nogama.

— More, šta ga moliš! — dotrča „Đevrek“, dohvati magarca za jednu prednju izadnju nogu, obori ga i iz mesta preskoči. Onda se pokloni, bacajući masnimrukama poljupce. — Gospoda! — diže se Sergije Nikolajevič da govori: — Dožil do srećnjavodnja, kagda uviđel svojevo druga mojej mladosti i poznakomilsa s druzjamiSerbami... Vaše solnce takže ćeplo, kak i vsjakoje slavjanskoje ser-serdce...Vaše objatije iskreno, kak ruskaja duša... Vaši mišici tak silni, kak ruskijkulak... Mi s gordošću gladim v buduščije... Slavjanstvo pobedilo i vremja i prostranstvo, a tjem boleje legče uničtožit čel-čelovječeskij prah. — On sezanija i onda nastavi: — Gospoda, pju etot bokal v česć mojevo novovo prijatelja Petra „Šefreka“. — Živeo! — Ura! — Je l’ ja? — upade „Đevrek“ i isplazi jezik. Sergije Nikolajevič se zasmeja iispusti čašu. Nališe mu drugu. „Eks!“ — viknu neko. Sergije sruči vino u ustakao da sipa u neki vakuum, pa poteže čašu o drvo. Kafedžija donese nove čaše. — Plotun zdesna! — viče Sima „Jarebica“.Kafedžija sklopio ruke i moli da se više ne razbija. — Poštedi mu za danas „šifot“ — umiruje važno „Fikus“ i naliva vino u čaše.

I opet „eks“. — Ah, braćec — pao „Fikus“ u zanos — širokaja zemlja Rusija...Fjodor poče da peva neku rusku pesmu... — Pst!... Pst! — umiruje „Kica“ i pokazuje rukom na jednu stranu, kuda svi pogledaše.Mračan i ozbiljan, dostojanstven i nem, prilazio je lagano, kao da se prikrada,oficir iz Komande mesta. Kada priđe na pet koraka on stade, pogleda sve redomi zapita strogim glasom: — Ko je ovde najstariji među vama?

Potporučnik „Kica“ diže se, lako se zanija i dohvati se za sto. Ispod opuštenihočnih kapaka pogleda ga, štucnu i tek će reći: — Gos-gospodine p-pukovniče... dajem dva litra vina, ako pogodite. — Vaše visokorodije! — skoči Sergije. — Mi Ruskije... vi Sjerbi... rožđonija bratja. Sađiđes, sađiđes, požalusta.Svi se digli i teturajući vuku potpukovnika da sedne. On se opire, hteo bi dazauzme stav, ali tu su Rusi, a Serjoža ga zagrlio i ljubi. Našao se u nezgodnom položaju.



436

— Hvala, hvala, ja sam na službi — odgovara suvo. — Gospodo! — poče govor „Fikus“. — Dižem ovu „šašu“ u „ščast“ po’pukovnika i... i komande mesta, koja je došla da nas „poždravi“.Potpukovnik odbija vino. On ledeno i upečatljivo posmatra lica oficira, starajućise da im zapamti fizionomije i odmerenim, ali strogim glasom dodaje:

— Molim vas, gledajte da se što pre udaljite!A kada on ode, otpoče pesma. Pevaju i Srbi i Rusi, pevaju svi u isto vreme.Podne je davno prevalilo, a svet već izlazi u šetnju. Izbeglice srpske, oficirirekonvalescenti, čak i reumatični pukovnici. Svi izišli na korzo. Harmonika sečuje do kafane „Nea Elas“. Harmonikaš razvezao „Vranjanku“, pa i Rusi naučilida igraju. Pera „Đevrek“ vodi kolo, razmahuje maramom, podvrisne, i ondazavuče glavu u ramena, zaleti se i odbije o trbuh „Fikusa“. Potom zabaci glavuunazad i s noge na nogu... — Kupamo se u zno-ju lica svog! — duva „Fikus“. — Teška s-služba. — Ondase obrati Sergiju: — Dorogoj brat Serjoža Nikolajevič... daj pocelovać ćebja...Ti moj brat... vsja, ti i moja „Ruža“.A kad su Sergiju objasnili koja je to „Ruža“, on naredi da se dovede njegovkonj.Vrana kobila, krupnih, zakrvavljenih očiju, podavila sapi i gazi oprezno. Kada je privedoše stolu, frknu i jedno uvo isturi napred. Sergije je gleda zadivljeno iljubi. „Fikus“ otomboljio donju usnu i sigurno misli na „Ružu“. Sima i Pera pipaju joj žile na nogama. Fjodoru je čisto krivo, te naredi da i njegovoga konjadovedu.Visoki zekan podskakuje, maše glavom i udara zubima o đem.

Fjodor se zalete. — „Op!“ — i nađe se u sedlu. Uzjaha i Sergije. — Gospoda, davajće v gonjki! — A sad, braćo! — prevuče rukom preko lica „Fikus“. — Pozivaju da setrkamo... „Di“ su ti konjanici, maj-čini sinci, i vi artiljerci, š’o gađate: plotunzdes-desna! — Ja ko pešak htedo da poginem na... astal... Dela, žene kisele — veli Brana„Maher“. — Oću, ali da jašem zekana — zahteva Sima „Jarebica“.Pera hoće da jaše vranu kobilu. „Fikus“ jedva objasni Sergiju i Fjodoru njihove

želje. Ovi najzad pristadoše da jašu konje svojih ordonanasa.Onda je ugovoreno da trče putem što vodi za Ostrovo. Start će biti na šeststotina metara od varoši, pa da se trči do prvih varoških kuća.Krenuli smo na drum. Za nama idu kafedžija i posluga sa vinom, deca, narod,harmonikaš, oficiri koji su se zadesili u polju. I svi se oni rasporediše sa obestrane puta da vide trku, prvu otkad Vodena postoji.uz put „Fikus“ daje savete Peri i Simi: — Uz-digni se, „žažmuri“... polegni i kidiši.



437

Onda su kamenom prevukli preko prašine da označe start. Pera „Đevrek“naređuje Rusu, ordonansu, da mu skine čizme, kako bi bio lakši. To su istoučinili Sergije, Fjodor i Sima, i tako su tabanali bosim nogama po prašini.Brana pravi venac od maslačka da preda pobedniku. „Fikus“ drži govor Peri„Đevreku“ i Simi „Jarebici“.

— U vas je „utprla“ oči armija... Dokažite... da još majka Sr-Srbija propala nije.Oni ga i ne slušaju već odmeravaju dužinu uzengija. Harmonikaš svira nekimarš. Pozadi frkću automobili koje je zaustavio „Kica“. Dva Rusa ordonansarasteruju narod, koji je navalio na drum. — Jaši! — viknu „Fikus“.Konji se uskomešali. Pojahali su Sergije, Fjodor, Pera, Sima i jedan Rus,ordonans. Sergije traži korbač. Pera se tada seti da nema mamuze i zahteva dase skinu sa njegovih čizama, da ih priveže za bose noge. Zekan oseća na sebistranog jahača, uzdigao jednu prednju nogu i pokušava da se propne. Svaki bihteo da je malo više napred i tako su prešli označenu liniju. „Fikus“ ih vraća. Na uskom prostoru konji se teško kreću, i onda sudaraju i propinju. Fjodor udari korbačem svoga konja, koji nalete na vranu kobilu te ova zapade zadnjimnogama pokraj puta, odakle se jedva izvuče. Brana savetuje „Fikusu“ dakonjima komanduje „mirno“. Ali „Fikus“ ga i ne sluša, već gleda kako seizvlači vrana kobila... Kao da odahnu. — No, izvuče se... Zamalo da nam „prima marka“, Pera „Šefrek“, ostane u rupi.Jahači se odmakoše dvadesetak metara i počeše prilaziti. Sergije opruženimkorbačem zadržava ostale. Svi gledaju u uzdignutu ruku „Fikusa“ i već senaginju za trk. Jedino Pera „Đevrek“ digao nogu na prednji unkaš i privezuje

mamuzu na bosu nogu. — Kidiši! — razdra se „Fikus“ i spusti ruku.Zviznuše korbači, zatakaraše konjske kopite po drumu, svitnuše potkovice, icela se masa izgubi u oblaku prašine. Razrogačenim očima posmatrali smovihor, koji je leteo u pravcu varoši... Kad se malo razredi, svi smo pogledali nanešto crno što se migoljilo u onoj prašini. Zagledasmo se bolje... Pera„Đevrek“!... Pritrčali smo mu. A on, sav uvaljan u prašinu, s teškom mukom se pridiže. „Fikus“ ga lupi po ramenu. — Alal ti vera!... Ti „ižlažiš“... kao grogromovnik Ilija iz... oblaka.

Pera poče da se ljuti što je „Fikus“ dao znak kada je on podigao nogu. Njegovolice je uvaljano u prašinu što se izmešala sa znojem, i kao da je poprskan blatom. Pera zapliće jezikom, i neprestano pljuje blatnjavu prašinu. Upinje seda objasni kako on nije pao zato što je rđav jahač, već je ostao na ledini prosto po inerciji mira. — A-ha! — veli „Fikus“ — pis-pismeni smo... „Žnaš“ ti... da je bolji zakon i-inercije mira, nego onaj... kretanja. — Zna z-nanje... kad treba da padne — dobacuje Milan „Kica“. — Gde su? — viknu neko.



438

Okretosmo se u pravcu varoši... Vidimo samo kako između kuća prvih ulicavaroških vitlaju gusti mlazevi prašine.Jahači su sa starta poleteli. Pošto je ordonans Rus jedini imao čizme samamuzama, on je ubrzo istrčao ispred grupe. Za njim je jurio na zekanu Sima„Jarebica“, onda Sergije, pa Fjodor. A za njima vrana kobila bez jahača. Za

časak su se našli pred varoškim kućama. Ali ordonansu nije rečeno gde je cilj.Smatrao je da treba juriti dotle dok mu se ne naredi da zaustavi. Ali Sima„Jarebica“, zanesen pokretom, nije ništa video do svetlucave potkovice onogakonja ispred sebe. Sergije i Fjodor udarali su korbačima svoje konje da bi prestigli jahače te nisu ni mislili na cilj. I tako su naleteli na prvu ulicu. Narod,čuvši topot konja iz daljine, sklanjao se s puta i bežao zastrašeno iza kapija.Gomila se sručila na pijacu. Odatle je podnarednik skrenuo kroz široku ulicu,gde je glavno šetalište.„Varda... Čuvaj... Varda!“ — razlegali su se uzvici ljudi i vrisak žena, pri naletudivljih, bosih konjanika, u košuljama sa zadignutim rukavima. Oblak prašineobavio je stolove pred kafanom „Nea Elas“, gde su sedeli Grci. Dame i grčkioficiri zaglavili su se na ulazu u kafanu. Najzad, pred stanicom, gde se ulica završava, zaustavili su se zadihani jahači ikonji...A kada se sutradan razdanilo i svi oficiri izišli, prepričavajući jučerašnjidogađaj, u paviljonu su još spavali glavni junaci toga dana. Dežurnom oficirunije bilo teško da ih pronađe. — Gospodine kapetane... gospodine potporučniče — drmao ih je redom — naraport kod gospodina upravnika u devet časova.

— Ko, je l’ ja? — veli bunovno Pera „Đevrek“ i protegli se.„Fikus“ prekrstio noge na krevetu, pali cigaretu i veselo dobacuje. — Braćo, dalje od žice ne možemo. — Na svoje smo pare uvek — dodaje Sima „Jarebica“.Raport je bio kratak: pod sud, ili u komandu. — Na front! — povikali smo svi uglas. — Pišite! — diktirao je upravnik ađutantu: — Po svojoj volji. — Skidao je nataj način upravnik odgovornost sa sebe, ako bi se koji još na putu razboleo. — Pričekajte za objave.

Pri polasku upravnik zastade i očinski nas pogleda, kao da je hteo reći: ja vas ne bih terao, ali tako zahteva Komanda mesta. Zausti da kaže nešto, ali se predomisli, mahnu rukom i ode. Na brežuljku iznad Vodene zaustavili smo se. Tamo, pred nama, dizale su seMoglenske planine, obavijene plavetnom izmaglicom, odakle su dopiralitopovski pucnji... Iza nas je počivala mirna varoš sa bezbrižnim i jednolikimživotom, iz koje smo nosili prijatne uspomene.Pogledali smo poslednji put na varoš... paviljone.



439

— E, braćo — govorio je kapetan Voja „Fikus“, opraštajući se — malarija nas je sakupila, malarija razjurila...Snažno smo zagrlili jedan drugoga i poljubili. Još jednom pogledali smo naVodenu, i svaki je pošao put onih planina, odakle su dopirali potmuli pucnjitopova...

„HRISTOS VASKRESE“

Vratio sam se na položaj. Naša osmatračnica nalazi se na visini od hiljadu dvestotine metara. Sa vrha ove planine vidimo šiljke, rebraste padine, čitavevisoravni. Svakome od ovih mesta dali smo naročito ime, da bismo se lakšesnašli.Osmatračnica je bila kao mala tvrđava. Krov je od debelog, izolučenog lima.Odozgo su nabacani džakovi ispunjeni zemljom, zatim kamenje, onda opetdžakovi, a povrh svega šiblje, da bismo se zaklonili od pogleda neprijateljskihosmatrača. Na strani okrenutoj položajima nalazio se uzan prorez, koliko da prođu cevi periskopa. Unutrašnjost je bila obložena daskama, koje smo pokrilislikama iz raznih ilustrovanih francuskih časopisa.Odskora, došao nam je i potporučnik Vojin, koji se jedva oporavio od ranezadobivene na Požarskoj Kosi. Sada ne vidi dobro na jedno oko, a od potresa prsla mu i jedna bubna opna.Dira ga jednoga dana Luka: — Ti ćeš ovde da nas „malerišeš“. Kao da privlačiš granate, sunce ti detinje.

Znam... naći će nas odmah. Nalazimo se na pragu svoje zemlje. Oni vrhovi planina koje gledamo većtoliko, pružaju se u našoj otadžbini. Druga je ovo godina kako uzalud priželjkujemo da jednom već krenemo. Ali ko će probiti one bedeme i čitavušumu bodljikavih žica. Planine su razrivene saobraćajnicama, lagumima,dubokim zaklonima. Durbinima, vidimo jasno liniju rovova, ali tamo se ne primećuje nikakav pokret, kao da su ljudi u zemlji pokopani.Razgovaramo jednoga dana kako je ko od nas zamišljao ranije rat. — Ja ne mogu nikako da se prisetim — veli Vojin. — Stvarnost je toliko

upečatljiva, da je iz moje svesti istisla tu raniju predstavu. — A sećaš se valjda onih slika na kojima je predstavljen rat između nas iTuraka... Streljački stroj. Komandant puka u sredini, među vojnicima prvelinije, na konju, i rukom pokazuje u pravcu neprijatelja. Na susednom brežuljkusvi naši đenerali posmatraju bitku. Zastavnik s barjakom u ruci poleteo je prvi. Naši su na otvorenoj poljani, svi živi, a Turci u rovu, i svi mrtvi... Kipislcauf!Iz doline gađa teška francuska baterija, i granate preleću iznad naših glava. — Uh, ala vuždi kao mečka! — veli ordonans Gruja, koji leži ispod zemunice.



440

Za brđane vojnici kažu: kevću kao psi. Rovovci grokću. Poljaci prašte. Haubicagrmi. Po pucnju znaju vojnici odmah koja baterija gađa, a po pravcu odakledopire pucanj pušaka, ma to bilo i u mrkloj noći, kazaće na kome je tačno položaju.Ljudi su već premoreni od nesnosnog iščekivanja. Rusija je zaključila mir.

Rumunija stupila u rat kad smo mi izgubili zemlju, i propala. Što rekao podnarednik Gruja: „Naletela kao budala na barutanu“... Mi se lagano topimo, a popune ni s koje strane. Sve što je prešlo albanske planine i moglo da nosi pušku, saterano je u prvi borbeni red.Izgubili smo potpuno pojam o vremenu. A o danima već niko i ne vodi računa.Svi su jednoliki i monotoni. Ispred zemunice utabanali smo uzanu stazu, kuda svremena na vreme ispravljamo noge. Onda zaćutimo... Bezizrazno zurimo uMoglensku ravnicu, utonulu u treptavu jaru i gustu prašinu.Jednoga dana prenuli smo se svi, i nakrenuli glave da bismo bolje čuli. Slušalismo drhtavi jek zvona, koji je dopirao iz ravnice. Setili smo se da je danasnedelja. — Pa danas je Uskrs! — plesnu se Luka rukama.Ali začudo, kako je prijatan taj zvuk zvona. Umirivao je prosto nerve. Naviklismo bili na topovske pucnje, prasak eksplozije, a ovi nežni i drhtavi tonovi bilisu odista neobični. Naše grudi se šire. Misli se bude i naviru slatke uspomenenaše mladosti. Potpukovnik Petar se prekrsti, a u očima mu se pojaviše suze. — Neka nam Bog pomogne! — reče tiho.A to isto vele i neprijateljski vojnici. I, prizivajući istoga Boga, međusobno sekoljemo.

Teška haubica grunu i granate zaparaše vazduh. Kao da čujemo kako od onestrane dopire jauk i škrgut. Zvono se više ne čuje. Utonusmo u krvavusvakidašnjicu.Sve je sivo, bezoblično, beskonačno, kao i oni suri oblaci, koji se dižu iz jarugai prelaze preko planinskih vrhova. Duša se skuplja, a telo grči. Ali, kao stokrakiodjek, neprestano bruji u našim dušama: dokle ovako... dokle?Dugo godina čestitali smo jedan drugom Uskrs, sa željom da sledeći dočekamou miru. Naše su želje ostajale puste. I sada, kao da se snebivamo jer nas ovočestitanje podseća kao na neku izjavu saučešća. Pa ipak, običaje treba održavati.

Potpukovnik Petar naredi da se iznesu biskviti iz njegovog sanduka. Luka jedao vermut, Vojin je priložio kavu, ja šećer.Odjednom je na celom frontu kod pešadije zavladalo zatišje, kao da su vojnici prećutno uglavili primirje. Hiljadama ljudi, na obema stranama, mislilo je danasna velikoga čoveka, za koga se priča da se žrtvovao za čovečanstvo... Iz dugavremena prisećali smo se gde smo proveli tri ranija Uskrsa. Uvek na polju, urupčagama, ili u zemunicama.



441

Luka je stajao pored durbina i nemarno, više po navici, sagao se da pogleda nadvogled. Uozbiljio se najednom. Kao da nešto ne veruje, odmače se i protrljaoči. Potom opet priđe i prstima poče da pokreće mikrometar za precizno posmatranje. Onda se odmače i pogleda na nas. Na njegovom licu ogledalo seneko iznenađenje... zaprepašćenje...

— Šta je ono, ljudi?!... Brže da vidite!Priđe Vojin. — Pazi, bogati. Oni se rukuju!... A-uh!Došao je red i na mene. Na jednoj čistini između rovova vidim kako izlaze iz svojih zaklona i naši i bugarski pešaci. Nemaju oružja... Prilaze jedan drugom. Rukuju se. Dvojica sezagrlili. Sad se izmešali...Dotrča i potpukovnik Petar.Čudna mešavina misli kovitlala se po našim glavama. Razdragani smo što su polja oživela, što su neprijatelji pružali jedan drugome ruke, o čemu većgodinama sanjamo. A ipak, neka teška slutnja pritiskuje i strah nas muči, danam ne podvale. Namesto radosti prožima nas nešto mučno.Potpukovnik Petar pogleda mračno preda se. Između njegovih očiju pojaviše seduboke bore. On klimnu glavom i tiho progovori: — Ozbiljna opomena i nama i njima. Treba se jednom zamisliti. Nije šala.Četiri godine traje. Ona duhovna spona, nazvana vojničkim jezikom disciplina,rasteže se i osipa kao konac. — Ovo je rasulo! — zavapi Luka.Telefoni su zvrjali. Brigada naređuje da se smesta otvori artiljerijska vatra na

onu gomilu vojnika, i naših i bugarskih.Potpukovnik Petar dohvati slušalicu i pozva ko-mandire. — Otvorite vatru sa visoko rasprskavajućim šrapnelima. Zastrašite ih, ali neubijajte.Baterije pripucaše i šrapneli prsnuše visoko nad poljanom. Masa se uskomeša.Pripucala je i neprijateljska artiljerija. Pešaci kao zastrašeno stado rasturiše sena suprotne strane.Poljana osta pusta. I naša i njihova artiljerija, kao po dogovoru, gađale su protivničke rovove. To je trebalo da bude kao neka kazna pešacima. Ali vojnici

iz naših i bugarskih rovova toga dana nisu opalili nijednu pušku.Predveče naišao je jedan oficir iz puka, čiji su se vojnici bratimili danas saBugarima.Priča nam da je odmah povedena istraga, i da će taj bataljon biti smenjen u tokunoći. Onda nam je izložio kako je do toga došlo. — Stražari na objavnicama nalaze se udaljeni oko trideset metara. Ostalih dana,oni se dovikuju i uzajamno grde. Ali niko nos da pomoli. Bugari običnodobacuju kako nagni treba da se predadu. U Srbiji se lepo živi i — vazdan



442

koješta. Umesto odgovora ovi naši nabiju veliki hleb na bajonet, pa ga izdignuiznad rova, kao da time hoće da kažu kako je njima i ovde dobro. A Bugari suzaista gladni.Međutim, jutros vikne Bugarin: „Bratko, dneska je Velik Den. Ne dej da pucaš!“

Obeća mu ovaj naš da neće gađati. Onda otpočne razgovor među njima.„Bratko... Neka je časno Voskresenije!“„Vaistinu voskrese!“„Frlaj malko leba, ako imaš.“ — Uzme ovaj naš pola hleba i zavrljači preko bedema. Ali hleb ne dospe do bugarskih zaklona, već padne na ledinu. Onda Bugarin zapita, sme li da gauzme. Ovaj naš mu dozvoli, ali pod uslovom da iziđe bez oružja. Oni jedandrugome dadu reč. Bugarin iziđe, a i naš se pojavi izvan rova. U znak zahvalnosti što je primio hleb, Bugarin ponudi našeg vojnika cigaretama. Sada ionaj naš prekorači preko rova, takođe bez oružja. Priđu jedan drugome i rukujuse.Gledali to ostali stražari. Oslobode se i oni, te iziđu. Ovu scenu gledaju vojniciiz glavnih rovova te se i oni pojave bez oružja. Kao po nekom dogovoru. I ljuditi tako lepo razmaknu krstila od žica i sastanu se na onoj poljani. Divota... Htelizajedno i da ručaju. Ali pripuca artiljerija i rastera ih.Slušamo šta govori pešak i sa čežnjom pomišljamo na dan kada ćemo moći dase jednom slobodno ispravimo. A tek kako li je onim pešacima, koji već sedamgodina, još od turskog rata, riju zemlju kao krtice. — Redak je takav. U hiljadu jedan od tih starih vojnika ako je živ — veli naš

drug pešak. — Ima čitavih pukova koji su se iz osnova obnavljali ljudima po tri,četiri puta.U svesti našoj pojavljuje se vizija te beskrajne kolone ubijenih ljudi. A drugaogromna množina čeka strpljivo da i na njih dođe red.Poizdolazili su oficiri da komandantu čestitaju praznik, i među njima otpočerazgovor.Potporučnik Ljubisav, inače profesor, reći će. — Priroda... Bog, sasvim svejedno, ovaplotio je mrtvu materiju, nadahnuo ježivim dahom i život je prostrujao zemljom. Sporedno, je li biće svesno ili

nerazumno. Ubijaju se podjednako među sobom. Za njihove tvorce jedinke suzavršni članovi beskrajnoga niza i smatraju ih kao nepotrebno trunje i prašinu. — A šta mu ga znaš — upade Živadin — možda je život jednih uslovljen smrćudrugih... — Naravno. I smrt lebdi nad zemljom od praiskonskoga početka — nastavljaLjubisav. — Male i prvobitne amebe svojim ljigavim nastavcima uništavaju plodne ćelije mnogih drugih bića. Amebe bivaju uništavane od drugihorganizama. Bilje se bori o mesto. Životinje se kolju među sobom.



443

Poručnik Protić ga prekide: — To znači, u prirodi kao da postoji večni zakon ranga, po kojem jači gazislabijega. — Sasvim. A čovek je razumom svojim potčinio sav ostali sićušni svet. Ti istiljudi, razumom svojim ubijaju se među sobom još od Ramzesa, pa preko

Hanibala i Napoleona, do današnjih dana. — Čitao sam negde — dodaje Živadin — zaboravio sam gde, da je celokupnaljudska istorija jedna grobnica, jedan mauzolej srušenih kultura i njihovihheroja. Na tim ruševinama i na osnovu stečenih iskustava rađala se uvek novacivilizacija. — Koja će vremenom postati opštečovečanska — dodaje Vojin. — Ne znam šta će biti u dalekoj budućnosti. Ali smatram, pogrešno jeverovanje nekih, koji misle da će posle ovoga rata nastati propast sveta. Božesačuvaj! Evo, vidite šta kaže Živadin. A posle, i sva dosadanja zbivanja u prirodi, i u svetu, ukazuju da krvožedni instinkt, kao večna nit, prožima svasvesna i nerazumna bića od njihovog prvog začetka.Sveštenik Momčilo umeša se u razgovor: — Možda je to u volji Večnoga, da se pročisti zemlja od ljudskih grehova. Ili jeto prokletstvo Tvorca, ako je život, ili evolucija, kako to ti, Ljubisave, kažeš, pošlo drugim tokom od njegove zamisli. — To ne znam... Ali znam jedno. Oko planeta obleću rojevi sićušnih svetova,koji se sudaraju i gase. Ali Vasiona ostaje. Isto se tako i jedinke na zemljiuništavaju, ali je život večan... — Mene interesuje samo jedno — umeša se Protić — reci ti meni kako smatraš

rat? — Kao biološku pojavu. — Po tvome, dakle, rat je među ljudima neizbežan. — Po svemu izgleda da je tako. — Ja se sa time ne slažem. Ja smatram da su klasno-etički fenomeni uzrok ratu... Kada u dalekoj budućnosti budemo imali besklasno društvo, samim timnestaće i onaj nacionalni zanos, a sa njim i imperijalističke težnje. Onda nećeviše biti ni uzroka zbog kojih se danas ljudi tuku među sobom...OPROŠĆAVAJTE...

Sve što se zateklo sa ove strane fronta i moglo da nosi oružje, upućeno je u rov.Stariji činovnici, koji su nekad zbog kratkovidosti služili u dubokoj pozadini,osposobljeni su sada i sede u rovu pored golobradih dečaka. A taj ljudskirezervoar, određen da pogine, topi se iz dana u dan. Umiralo se na frontu odčelika, kopnilo se u pozadini od malarije i drugih bolesti po raznim logorimaAfrike, Korzike, Krfa i Francuske. U pismima između prijatelja javljalo sekratko za smrt rođaka ili druga. Drugih novosti i nije bilo. Svi smo živeli



444

manje-više pod istim uslovima, ostavljajući za sobom jednolične dane podzemljom.Potpukovnik Petar, iznuren već ratnim naporima, pobolevao je češće. Ali u bolnicu nije hteo da ide. Pritisne rukom srce, obori glavu i ućuti. Njegov posilni prinosio mu je čašu vode i parče šećera. Tada ga obično uhvatimo ispod ruke i

gotovo unesemo u zemunicu. Kada bi primetio naša uznemirena i zabrinutalica, on nas je tešio kako će sve brzo proći. Ali mi smo bez njegova znanja pozvali pukovskog lekara.Posle detaljnog pregleda lekar mu je savetovao da ide u bolnicu. Ali potpukovnik Petar nije hteo da čuje. — Zar sada, kada ljudi ginu na svima stranama, da se ja sklanjam sa položajazbog mane srca? Neka se izvrši savestan pregled svih oficira i vojnika, pa ćetevideti da na frontu ne bi ostala ni polovina.Ali lekar je utvrdio da ni njegovi bubrezi nisu u redu. Ispod očnih kapaka videlisu se nabori, kao neke kesice, a gornji deo stopala bio je otečen. — Pristajem na najstrašniju dijetu, ali neću u bolnicu.Onda mu je lekar zabranio kavu, duvan, meso i propisao naročiti jelovnik.Trećega dana ustao je malo oporavljen. Umesto kave, koliko da se održi navika, pio je kondenzovano mleko.Smeje se Luka: — Ova naša komanda, gospodine potpukovniče, podseća na bolnicu. Vi od srcai bubrega, ovaj od malarije a ovoga — pokazuje na Vojina — bezmalo isekošekao šniclu.Vojin polegao po stolu i cupka nogama, pa će reći:

— Jest, baš juče posmatram ono naše magare koje nam nosi vodu, i tada sesetim tebe. Vas dvoje živećete sto godina. Ama, gospodine potpukovniče, togačoveka ni glava da zaboli!Potpukovnik Petar se nasmeja. Luka pogleda Vojina ispod oka. — Naravno... Nemam zmiče u srcu, ne lovim „zajci“, na svako pile „vikam“dobro jutro. Kipislcauf!... Anđelska dušica. Nja, bato!... A vidite njega... Poganstarčić raste.Vojin taman zausti da nešto kaže, kad naiđe telefonista i pozva potpukovnikaPetra na telefon.

Kada on ode, Luka se obrati Vojinu: — A ti tako... Porediš mene sa magaretom.Vojin ga pogleda čisto s nevericom, usta mu se razvukoše i on najednom počeglasno da se smeje. Bio je zadovoljan što je jedva jednom pronašao slabu stranuLukinu. — Dobro, dobro, smej se, sveca ti detinjeg. Vratiću ti ja to, pa ćeš da me pamtiš- veli jetko Luka.



445

Učinilo mi se da se potpukovnik Petar nešto ljuti, te sam ih opomenuo da se pritaje. —... Ja prosto ne mogu da razumem... Jest, iako si danas đeneralštabni oficir,ostao si ipak onaj stari pešak, secalica... Ja, mora!... Mora, razume se, jer takohoće pešaci. Oni bi najradije želeli da sve nas artiljerce sateraju u pešački rov...

Nije reč o meni, znam. Ali dozvoli, ne mogu ni ja tako lako da žrtvujem svojeljude... — S kim se to prepire? — zapitao sam Luku. — Sigurno sa načelnikom štaba. Taj ne može očima da vidi nas artiljerce.Stalno priča kojegde kako je i naše mesto u rovu... — E, nije isto — čuje se glas potpukovnika Petra. — Pešak u rovu može dazabije glavu u zemlju, pa preko glave puca. A moj osmatrač u kiši kuršumatreba da sačuva hladnokrvnost i da osmatra. Uostalom, ako pogine komandir čete, ili njegov vodnik, vojnici će i dalje gađati. Ali ako pogine artiljerijskiosmatrač, topovi su onda neupotrebljivi... I šta posle... To je ono: „Sastao se ćar sa vajdom pa se rodila šteta“... Ja... ja... Dobro, kad je tako... Zdravo.Potpukovnik Petar vratio se ljut. — Prosto ne može čovek da razgovara sa tim ljudima iz štaba. Njima jednonedostaje: poznavanje tehničke strane borbe, i psihologija onih koji treba da poginu. Formirali su, po primeru Nemaca, jurišne odrede. Sada treba da izvršeeksperimenat sa njima. I gospodin načelnik štaba, inače dušom i telom pešak, predložio je komandantu divizije, da jedan od vas ide kod te jurišne čete, tamonegde na „Ježu“, kao osmatrač. A međutim, jurišne čete dejstvuju bezartiljerijske pripreme. Samo prilikom njihovoga povlačenja treba ih štititi

zaprečnom vatrom. Ali tim baražom može se rukovoditi i sa susednoga položaja, a ne mora osmatrač da se trpa u tu bombašku gužvu. Ali šta ćete!... Nevredi govoriti... Veli, naredio komandant divizije, i tačka.Potpukovnik Petar zaćuta i donjom usnicom obuhvatio brkove. Obično je točinio kad je ljut. Nas trojica gledali smo ga oštro, jer se radilo o našoj glavi.Luka prekide ćutanje. — Sila boga ne moli... Da idemo.Komandant nas pogleda. S teškom mukom je savlađivao ono očinsko osećanjekoje je gajio prema nama.

— Da... jedan od vas mora ići. — On je nas podjednako voleo i bilo mu je teškoda upravi prstom na nekog od nas. — Ova dvojica su bolesni. Ići ću ja — reče Luka. — Ja se sada osećam potpuno sposoban — dodaje Vojin.Sa svoje strane napomenuo sam da je prisustvo Lukino ovde neophodno, jer jeon najbolje upoznat sa rasporedom artiljerije. Vojin ne vidi i ne čuje dobro.Predložio sam komandantu da uputi mene. Ona dvojica su se opirala, naročito



446

Luka. Ali komandant prekide naš razgovor i izjavi, kad već mora da se ide,onda da idem ja.Objasnio mi je kako ću doći do položaja. — Najzgodnije je da pođeš sada po magli. Ali čuvaj se da se magla ne digne.Tako je nastradao potporučnik Sredoje. Vraćao se sa osmatračnice. Magla se

naglo digne, ugledaju ga i ubiju. Da ne bi lutao, povedi podnarednika Gruju, on je prolazio tim putem. Kad stigneš, javićeš se komandiru jurišne čete. Zatim,stupićeš u vezu preko telefona sa komandirima pete poljske i četvrte brdske baterije, čijom vatrom treba da upravljaš. O tome ću sa njima i ja razgovarati.Ali, molim te, pazi se i čuvaj se... Ako bi ti pešaci izdavali neka nemogućanaređenja, kao što to oni imaju običaj, obrati se odmah meni telefonom.Dok sam se ja spremao, komandant je naredio da mi se pripremi suva hrana. Izsvoga sanduka izvadio je četiri kutije konzerviranog mleka. Nije zaboravio čak ni hinine, ni aspirine.Sva ova njihova nastojanja da me što bolje pripreme izazvala su u meni čudnuzebnju. Uzalud sam tešio sebe da i tamo žive ljudi... Mučila me nekagrozničava slutnja. Plašio sam se da ne dobijem tamo malarični napad. Šta daradim. Čini mi se, lakše bih se osećao da idem u neku pešačku jedinicu, sa čijimsam radom već upoznat. Same te reči: bombaško odeljenje, jurišni odred,vezivali su se sa pojmom beskućnika koji su rešeni da dobrovoljno umiru. Onine pripadaju više sebi. Njihovi životi stavljeni su u ruke nekom komandantukoji ima samo da im odredi kad koji treba da umre. Sa njima se vrše ti vojničkieksperimenti. A u delokrug toga eksperimenta potpadam sada i ja.Prikrivao sam ove svoje misli. Ali Luka, kao da je nazirao moje nespokojstvo,

obrati mi se zaobilazno: — Slušaj... za tebe nisu napori. Dobićeš temperaturu. Bolje bi bilo da idem ja.Odgovorio sam mu, šta bi rekli pešaci, kad bi čuli kako se mi nećkamo. A oni pod takvim prilikama žive stalno. Uostalom, ako šta bude, on me može uvek odmeniti.Stavio sam na glavu šlem i pozdravio sam se sa svima. — Pazi na maglu! — dobaci neko kad sam pošao...Pored mene je bio podnarednik Gruja, koji je u torbi nosio moje stvari. Prešlismo preko vrha i uputili se blagom kosom.

Vazduh je bio oštar, i naše lice vlažno od magle. Pri vedrom danu, ovuda se ne bi moglo ići, već dalekim zaobilaznim putem. Sada se krećemo utabanomstazom, koju su za sobom ostavile komordžije, noseći municiju i hranu prekonoći, ili za vreme mutnih dana. Sa strane se vide snežni jezici, sa kojih otiču potoci šumoreći.Priča mi Gruja da je jednoga ovakvoga dana išlo municiono odeljenje baš ovomstazom. Magla se najednom digla. Ugledala ih tada bugarska artiljerija izaSlonovih Ušiju, i raspalila.



447

— Ne vidi se sad od magle, ali tu se negde nalaze pobijeni konji.Dok mi to Gruja priča, ja sam i nehotice pogledao levo i desno, gde bih se uslučaju potrebe mogao da sklonim. Naišli smo na neku paprat. Zatim smo pošli blagom uzbrdicom i kod jednogakamena zastali.

— Ovde možemo da se odmorimo. Ovo je mesto zaklonjeno.Seli smo na kamen i zapalili cigarete. Na frontu je bila tišina, koju prekidaju povremeno pucnji naših i bugarskih stražara. Pred nama je silueta nekogvelikog drveta, čije je stablo granata presekla preko pola... Na ovom pustommestu, obavijen maglom, imao sam utisak kao da sam izgubljen.Gledam bezizrazno u presečeno drvo i puštam dim iz cigarete, koji se nijerazlikovao od zgusnute pare što je izlazila iz mojih grudi. — Čini mi se, magla se razređuje. Požurimo! — reče Gruja.Valovi magle promicali su pokraj nas. Razrede se, zatim se opet zgusnu. Obuzeme nemir. Nad nama je svetli zastor magle, i sunce samo što nije probilo. Setihse onih reči: „Čuvaj se magle.“ I ova magla učini mi se kao nešto živo, podmuklo, zlobno, i kao da se igra našim životima. Sad se još više razređuje,vidim suprotni breg kao kroz neku koprenu. Od nekog ludog straha pritrčaosam Gruji. — Valjda nas ne vide, neće, neće — veli Gruja, ali nekako sumnjivo, bojažljivo. — Ipak, da potrčimo.A onaj breg narasta i kao da vidim nečije oči, strašne, iskolačene, poređane učitavom nizu. Tak-tuk! Ćiu-fiu... vrp, vrp. U bezumnom strahu, otvorenih očiju, jurio sam besomučno niz padinu, uobražavajući da me nestaje. Trčao sam

raširenih ruku, kao da hoću da prikupim maglu, da se njome obavijem. Videosam neke panjeve. Čujem ljudski žagor. Najednom sam se našao među nekimvojnicima pored vatre.Daha nisam imao. Gledali su me začuđeno. Neko upita: — Ostadoste li živi? — Sa vama beše još jedan.Osvestio sam se malo, i onda se okretoh da vidim gde je Gruja. Što li je zastao?Isprekidanog daha zamolio sam one vojnike da vide zašto je zastao. Dvojica sedigoše. Magla se nanovo navuče i u ovoj šumovitoj jaruzi kao da nas poklopi

tama. Iako je bilo sveže, znoj je kapao sa moga čela. Skidoh šlem. — Je li daleko odavde jurišna četa? — Nije ni blizu. Ali odavde imate saobraćajnicu do tamo. Sigurno je. — A ugledaše vas? — Ko? — Bugari.Sve se to odigralo tako brzo da ja još nisam bio potpuno svestan A gađali su nassa tri stotine metara daljine. Zabrinuo sam se za Gruju.



448

— Mi čusmo kad pripucaše puške, i ugledasmo dvojicu gore kod kamena. Alinaiđe magla. Onaj je verovatno nastradao. Bugari imaju naročite strelce, kojivrebaju.Ja se digoh da tražim Gruju. — Naći će ga ona dvojica. Ne brinite. A ako se magla digne, ne može mu ni

Bog pomoći.Grizao sam usne i lomio prste. Jedan od vojnika je svakako primetio mojeuzbuđenje, pa da bi me utešio kaže: — Šta ćete?... Rat je! — on povuče poslednji dim iz jedne cigarete koja mu se bila prilepila za donju usnicu. Zatim je odlepi i baci u vatru. Prstima otkloniostatak papira i onda štrcnu između zuba, ispred sebe. — Eto idu! — reče jedan.Okrenuo sam se. Ona dvojica nosila su Gruju. Pritrčao sam. — Ništa, ništa, ne brinite — teši me Gruja. Ali po tamnim kolutovima ispodočiju i dubokoj bori između obrva, videlo se da mnogo pati. — Jesi li ranjen? — pitao sam ga. — Udari me u nogu... Jaoj, braćo, polako. — On škripnu zubima, i zavali glavuunazad. — Evo ovde! — jedan od vojnika pokaza na čukalj noge.Vilični muskuli su mu podrhtavali. Gruja se grčio i stezao pesnice dok su muodmotavali uvijače i skidali cokulu. Čarapa je bila natopljena krvlju. Nađoše jednoga bolničara, koji poče da mu zavija nogu. Gruja se ipak ispravi i poče daokreće glavu kao da nešto traži. Onda skupi očne kapke i glavu zavuče uramena.

— Lakše! — progovori bolnim glasom.Ja sam mu pridržavao glavu i milovao ga po kosi. Sa naporom sam zadržavaosuze. Gruja snažno uzdahnu i progovori: — Gde je ona torba?... Podaj gospodinu potporučniku.I onda kad su ga ranili, on se prisećao torbe koja mu je ostavljena na čuvanje. — Ah, majku im njinu, ne bih žalio... da su me ranili u borbi. Ali kučke ubišeme mučki... Kad padoh... ja sam se pritajio i napravio kao da sam mrtav... Znam ja njih... Ni ranjenike ne ostavljaju. — On steže moju ruku. — Mnogo sam se plašio za vas... Ali, hvala Bogu. — On povuče moju ruku svojim usnama.

Trgao sam ruku i poljubio ga u čelo. Gruji navreše suze u oči: — Hvala vam...gospodine potporučniče... Pozdravite mi gospodina potpukovnika, gospodina poručnika Luku, gospodina potporučnika Vojina. I sve drugove. I sećajte sevašeg Gruje... Oprošćavajte... — Grujo, mi ćemo se opet videti...On me bolno pogleda. Oči su mu bile pune suza. — Sa štakama se ne ide na front... Valjda je meni tako suđeno. — On oboriglavu i pogleda u nogu oko koje je bila gužva zavoja. Klimao je tužno glavom.



449

Pitao sam imaju li nosila. — Bolje je da pričekamo do mraka, pa ćemo ga mazgom odneti do zavojišta.Eto vidite, sada se magla diže.Vreme je bilo da krenem i ja. Izvadio sam novčanik i ponudio Gruji nekolikodesetica franaka. On je odbijao, ali ja mu stavih novac u džep.

— Neka ti se nađe. A ovo ćeš opet dati vojnicima koji te budu odneli dozavojišta — rekao sam glasno da okolni čuju. — Ne brinite — govorili su gotovo uglas, i usrdno prihvatiše Gruju, da ga prinesu vatri. — To je dužnost naša. Eto, i mi smo ga izvukli odozgo „brez“ pare.Setio sam se te i njima dvojici dadoh da podele. Oprostio sam se srdačno odGruje. — Kuda treba da idem sada? — Evo, ja ću vi pokažem — reče jedan od onih koji je sneo Gruju.Bila je to nekada gusta šuma. Sada su ostali žalosni ostaci iskidanih, ilizacepljenih stabala. Parčad granata, upaljači, šrapneli, cele čelične košuljice imasa ispaljenih puščanih čaura ležalo je gotovo na svakoj stopi. Na svimastranama videle se ogromne rupe od eksplozija razornih granata, koje su negdeizbacivale stoletna stabla tisovine. Naiđosmo na grupu vojnika koji su pravili „španske konje“. Uglavljivali su podva krsta za krajeve dugačke motke. Slobodne krakove krsta spajali su letvama.Oko ovih letava obavijali su bodljikavu žicu. — To rade preko dana — objašnjavao mi je vojnik — a noću ih goreizbacujemo ispred rova.

Oštar pucanj dopire, da izgleda kao da mi neko iznad glave puca. Ili se tek začuje zvizak kuršuma. Negde pred nama prolomi se strašna eksplozija, da samtrenutno zastao. — Ne bojte se! — teši me vođa. — Bugarski merzer. On retko omane prekorova.Mislim se, idi do đavola i ti, i taj merzer, koji me je gotovo presekao ovde, a tek šta će bi ti kad se nađem gore u rovu. Pade mi na pamet Gruja. Taj se, vala,oslobodio muka.Vojnik zastade.

— Odavde možete komotno. Evo je saobraćajnica.Magla se bila sasvim digla i svež povetarac pirkao je. Požurio sam da sedohvatim saobraćajnice.Imao sam sada utisak kao da šetam nekom širokom ulicom. Bio je to kanal, ukome su se mogle komotno razmimoići dve mazge. Protezao se u cik-cak.Strane okrenute neprijatelju bile su zaštićene izbačenom zemljom. Na izvesnimodstojanjima nalazile su se u bočnim zidovima duboke jame, kao jazbine. Tu su



450

se verovatno skrivali prolaznici, u slučaju iznenadnog bombardovanja. Po dnu je bilo nabacano kamenje, da bi se pri kišnom vremenu moglo ići.Čujem neko zveckanje i topot. Iza jedne okuke sretoh vojnike u šlemovima,koji su za sobom vukli mazge. Ozbiljni i mračni, pozdravljali su me nehatno.Gr-u-u!

Pribio sam se uza zid. Srećom ne beše nikoga da me vidi. Osluškivao sam.Zatim sam obazrivo pošao, gledajući da li ima u blizini onih rupa sa strane... Štaga znam! Ovde sam prvi put. Setio sam se reči Lukinih: „Ko se čuva, i Bog gačuva“. A sigurno je da i te rupe nisu, od besa kopali. Sreo sam četvoricu pešaka,koji su nosili veliki broj čuturica. — Je li blizu jurišna četa? — Još malo, pa prva leva saobraćajnica. — Videćete, gde istovaruju municiju.Idući lagano, čuo sam neke čudne zvuke... razvučene i tužne, što u mojoj svestiizaziva sećanje na široko polje obasjano suncem, kroz koje protiče tiha reka... Ana obali planduje stado. — Gru-u!Zastao sam prestravljen i pogledao u nebo. Čujem zvuke pesme:Oj Moravo, oj Moravo,moje selo ravno... Navreše mi suze. Požurio sam. Iza jedne zavojnice ugledah maloga pešaka ušlemu, sa fišeklijama oko pasa, gde sedi na jednom kamenu i svira u sviralu.Pored njega ležale su pune čuturice sa vodom. Vraćao se u rov, pa seo da seodmori i prisetio se rodnog kraja.

Kad me ugleda, on stavi sviralu u džep i dohvati čuturice. — Odakle si, druže?On zauze stav „mirno“ i pogleda me dobroćudno. — Gospodine potporučniče, ja sam iz Vlakče, srez jasenički, okrugkragujevački. — Šumadinac? — Jeste, gospodin potporučnik. — A ti sviraš, sviraš.On stidljivo obori glavu.

— Pa... pomalo... tako. — A zar se ne plašiš da te čuju Bugari? — Sviraju i oni. — I tučete se. — Pa jes’, rat je — i nasmeja se.Govorio je dobroćudno, bez straha, kao da je na svojoj njivi, gde čuva stado.Zastao sam da predahnem i tada sam ga pogledao. Lice mu je preplanulo od



451

vetra. U očima mu se ogleda naivan izraz. Pre je ličio na nekog marljivogčuvara, koji savesno obavlja svoju dužnost, nego na ratnika. — Imaš li izveštaja od kuće?Preko njegovog lica pređe senka tuge. Odgovori mi jednim krajem usana: — Nemam.

Već čujemo neki žagor ljudi. Na jednom proširenom prostoru ugledao samvojnike, koji su sa mazgi istovarivali bombe rovovskih topova. Pešaci sutovarili na leđa ove ogromne granate, sa krilima okrenutim unazad i nosili ihkroz uske saobraćajnice do topova. Među vojnicima ugledah i poručnika Kostu„Turčina“. — Željo živa! — uzviknu kad me ugleda i priđe da se pozdravimo. — Otkud tizaluta ovamo? A ja čuo da si ti umro. — A ja sam čuo da si ti poginuo... — Aj, do vraga! Naravno, ne možeš da čuješ da sam se oženio i stekao kuću,već samo tako nešto. — Jedna mazga baš tada diže glavu i poče da njače. — Udri je, sunce joj njeno! — Viknu Kosta i sav se naroguši. — Jesam li vam sto puta kazao da mi te džukele, mazge, ne izvodite ovde! Jesi li čuo, podnaredniče? — i unese mu se u lice. Onaj samo zatrepta očima. Kostamljasnu ustima kao da nešto psuje, pa se okrete meni: - Tako, boga ti, sakupilimi ovde pre jedno desetak dana pet mazgi. Pa kad su zanjakale, kao na nekomvašaru, slavu im njinu, htedosmo svi da izginemo od merzera. Gde si pošao?Rekao sam mu. On mi pokaza saobraćajnicu, koja se pruža pravo do jurišnečete. Na rastanku pozvao me je da ga posetim. Kaže, nije daleko.

NA LEĐIMA JEŽA

Išao sam uskom, krivudavom saobraćajnicom, dubokom toliko koliko je čovek visok. Sa strane je štrčalo crvenkasto kamenje. Bio je to veliki napor da se prodre onoliko duboko u stenovitu podlogu. Naiđoh na mesto gde je u ivicu udarila. razorna granata od merzera, pa jeeksplozijom proširila kanal da bi se i kola mogla smestiti. Okolo je bilorazbacano kamenje. Prelomi stena bili su sveži, što me podseti da sam sada i ja

na domaku toga merzera. Požurio sam da bih se dočepao nekog zaklona. Peosam se na sve veću visinu i horizont se nada mnom širio.Blizu sam vrha. Hteo bih da se okrenem i vidim kako izgleda pozadina saovoga mesta. Ali bojazan od merzera goni me stalno napred i, već zadihan,gotovo se sudarih sa jednim vojnikom. — Gde je komandir čete? — Prošli ste. Naopako.



452

— Kako! — uzviknuo sam zaprepašćen, jer sam pretrnuo od pomisli da sammogao tako i na vrh da iziđem.Pošao sam za vojnikom. Nedaleko od mesta gde smo se sreli on zastade i pokaza mi na jedan uzan prorez sa strane. — Siđite ovuda.

Jedva sam se provukao i počeh silaziti kao u neki lagum. Nada mnom u visiniostala je uska traka neba. Pri dnu naiđoh na debela hrastova vrata. Na njima senalazila skakavica, koja je bila zapeta za ekser. Za nju je privezan kanap koji je bio provučen kroz jednu rupu na vratima i visio slobodno iznutra.Zakucao sam na vrata. Niko se nije odazvao. Podigao sam skakavicu i otvorio.Zapahnula me memla. Prema slaboj svetlosti ugledao sam drveni sto, čije sunoge bile pobodene u zemlju, a iza stola krevet od dasaka, zastrven šarenimćilimom. Na krevetu je ležala jedna mačka! Pri svetlosti, i od lupe vrata, mačkase protegli i umiljato izvi na leđa. U jednom uglu bila je prislonjena puška, a nazemlji je rasuto nekoliko bombi. Sve surovo i hladno. Samo je mačka unosilaneku intimnost u ovu podzemnu jazbinu. Pozvao sam onoga vojnika. On seodazva: — Idi reci komandiru da je došao artiljerijski osmatrač.Vratio sam se opet u zemunicu. U stanju sam bio da sve shvatim i razumem,čak i to zašto sam ja upućen ovde. Ali mi nikako nije išlo u glavu otkuda ovamačka u pešačkim rovovima. Pomilovao sam je. Mačka se opružila i počela da prede. Obuzelo me neko detinjsko raspoloženje, te sam se sagao i prisloniosvoje lice na njenu mekanu dlaku. Zavideo sam ovoj mački na sreći ispokojstvu. Ali začuo sam nečije korake. Pridigao sam se i stavio šlem na

glavu... Na vratima se ukaza visoka i vitka prilika, svetlih očiju i tankih brkova.Pridošlica na sebi nije imao oficirskih znakova. — Kapetan Stojanović... Drago mi je. Izvolte sesti — i pokaza mi na krevet. Ondohvati jedan sanduk od municije, stavi ga na bok, i sede. — Dakle, ipak,uputili su osmatrača... — Meni je rečeno da ću od vas primiti direktive. Izvinite... Vi ste komandir jurišne čete? — Da. Vi ste sad u rejonu jurišne čete. — On me, učinilo mi se, pogleda

značajno, kao da je hteo da vidi utisak tih reči na mene. Ja sam ga netremicegledao, dok sam rukom, više nesvesno, milovao mačku, koja je ležala poredmene. — Eto vidite, imamo i mačku. — Otkuda ona ovde? — Pre mene stanovao je ovde komandir jedne čete. A na ovome položaju imatušta i tma poljskih miševa. Jednom, kad je spavao, miš mu pregrizao uvo. A imene su ujeli za prst — komandir mi pokaza ožiljak na velikome prstu leve



453

ruke. — I on prati vojnike u selo da mu nađu mačku. Kad je on otišao, ostaviomi je nju u nasleđe. Ona je sada moj drug.Ostavio sam mačku i naslonio se na sto. Komandir ukrsti prste i reče: — Evo, dakle, zašto sam ja tražio osmatrača... Ovaj se položaj naziva Jež.Upravo, mi se u pravom smislu nalazimo na leđima ježa. Tuku nas bombama,

merzerom i svim ostalim oruđima. I niko se ovde nije mogao duže zadržati.Smenjivale su se čete, jer su gubici svakodnevni. Sva naša artiljerija tukla je tajmerzer, i niko mu ništa nije mogao. Od pre osam dana došli smo mi ovde. I jasam se rešio da se sada razračunam i sa njihovim bombašima, i sa timmerzerom. Teren smo izvideli... U visini njihovih rovova nalazi se jednaogromna stena, i iza nje je postavljen taj merzer. Rešili smo da jedne noćiizvršimo prepad noževima i bombama.Mene podiđe neki žmarac niz leđa, a oči kao da mi se zamutiše. Zapitao sam gazastrašeno: — A šta ću vam ja tu? Na jednom kraju usana kapetana Stojanovića javi se jedva primetan, ironičanosmeh: — Sasvim, sasvim, vas nećemo voditi. Vi ćete iz rova rukovoditi baražnomvatrom artiljerije kada se mi budemo povlačili. U toku sutrašnjeg dana vi ćeteregulisati vatru pete poljske i četvrte brdske baterije na prostoru između naših injihovih rovova. — Koliko je daleko?...Grr-u-u!Dohvatio sam se besvesno za sto i malo podskočio. Srce mi je snažno udaralo.

Ali najednom sam se zastideo. Hteo sam da nastavim odmah naš razgovor, alisam trenutno zaboravio šta sam hteo reći. — Evo, to je taj merzer — komandir iziđe do vrata. — Gde udari? — Pozadi drugoga voda — začu se glas odozgo. — Dojadi nam. Ali, presešće im.Govorio je pribrano kao da su tamo nemirna deca koju će on štapićem umiriti.Ja sam se neprestano mučio da se setim šta sam ono hteo pitati. A znam, bilo jevažno. Ali je utisak od ove eksplozije bio toliko snažan da mi je momentalnoisterao sve misli iz glave. Onako pomućen, čistio sam zemlju što je prilikom

eksplozije pala na sto. — Pitate, koliko je odstojanje? — Ah, da! — podseti me najednom. — Bugarske objavnice daleko su od naših pedeset metara. A njihovi rovovi, itaj merzer, tako... sto, sto trideset. Možemo izići da vam pokažem.Komandir je išao napred, a ja za njim. Izišli smo u glavnu saobraćajnicu. Posle jedno dvadesetinu metara pred nama se ukaza poprečan rov, dubok do visinečoveka. Kroz proreze na izbačenoj zemlji, nalazile su se puškarnice. Na



454

odstojanjima ležale su puške, čiji su bajoneti štrčali kroz puškarnice u polje. Podnu rova, bila je rasuta slama koja je bila dosta ugažena. — Ovde je naš glavni rov — komandir me dohvati za ramena. - Kad ste u rovu, pazite da ste uvek između otvora, jer oni otuda motre. — A gde su vojnici?

— Oni su u zaklonima pod zemljom, jer merzer svakoga časa gađa.To može i sad da nas snađe — setih se, ali ne rekoh ništa komandiru. — Ono, istina — govorio je komandir, kao da hoće mene da umiri — ne pogađa svako.Pogledao sam u nastrešnicu, da bih joj odmerio jačinu. — Ali jasnu preglednost imaćete tek sa objavnice.Šta me snađe — mislio sam. Kao neko poslušno đače išao sam za komandirom,tešeći se da je i njemu, valjda, život mio kao i meni. Od rova se odvajala uskakrivudava saobraćajnica i protezala se još dalje napred. Učinilo mi se da smozašli beskrajno daleko i zamalo da upitam kuda me vodi. Ali pred nama seukaza malo proširenje, gde je stajao vojnik u punoj ratnoj spremi. — Šta ima novo? — zapita komandir polako. — Zavezali su još dva zvonceta — odgovori stražar, isto tako tajanstvenimglasom. — A-ha, da vidim.Stajao sam bespomoćno, i kao da me je obuzimala neka vrtoglavica. Uviđaosam da sam na granici svojih moći i ako bi se nešto desilo, ne znam kako bih sesnašao.Komandir se odmače.

— Priđite da vidite.Pred mojim zamagljenim očima pojavi se neka gužva, čitav splet od žica igvozdenih šipki, isprepletanih toliko gusto da se između njih ni zmija ne bimogla provući. Ovde-onde rupa. Između žica izrasla trava. Prva je misao bila:ovuda Bugari ne mogu lako da prođu. Ovo me saznanje malo ohrabrilo. Gledaosam kroz uski prorez smelije. Između naših i bugarskih žica nalazila se kratkazaravan. Njihove su žice isto tako zamršene kao i naše. Pozadi žica, s onestrane, bilo je nekoliko rovova... Na pedeset metara. Onda iza rovova objavnica pružala se malo zaobljena čistina, na kojoj je bilo nagučeno kamenje, kao

bodlje u ježa. Na kraju tamo videli su se bugarski rovovi, i otuda su zjapile puškarnice. — Vidite li onu ogromnu stenu levo? — pita komandir. — Da. Izgleda kao neka manja kuća. — Iza te stene smestili su dva topa. A sad da vam objasnim. Kada budeteregulisali vatru baterija, treba da udesite tako da se naši šrapneli rasprskavaju nadvadeset metara ispred njihovih rovova.



455

Shvatio sam... Ali mi je čudno bilo, zašto je zemlja ispred ove naše objavnicetoliko razrivena, kao da je neko orao. Zapitao sam komandira. — Njihova stražareća odeljenja izlaze noću, i bacaju bombe na našu objavnicu.Danju ih nema. — Zašto?

— Zato što im nismo dozvolili da iskopaju saobraćajnicu od njihova rova doone objavnice, kao što smo mi tu radili. I oni mogu samo noću da priđu. U zoruse povlače. Ali ipak, mi ih i danju držimo pod okom... Odvešću vas sad na još jednu objavnicu. Možemo.Mislio sam, dosta mi je i ovo što sam video. Ali to ne mogu, i ne smem dakažem komandiru. Pričalo bi se po celoj Mogleni kako se artiljerac uplašio.Vraćajući se, pogledao sam u našu pozadinu. Učinilo mi se kao da vidim i našuosmatračnicu na Katuncu, i setio sam se svoje zemunice... A ovde je životstalno u smrtnoj opasnosti. Čudim se ovim ljudima kako oni ne zaziru mnogood smrti. Da li je kod njih urođena hrabrost, ili visoka svest o dužnosti?... — Lezite! — viknu komandir.Prućio sam se po zemlji. On samo čučnu. Strahovita eksplozija zapara zemlju, ikamenje prelete preko naših glava. Dah mi je stao. Drhtim, pa mi dođe da mukažem: ne mogu više da glumim hrabrog čoveka. Dosta mi je i ovo što samvideo! — Eto, tako, po ceo dan — govorio je mirno komandir. — Moraćemo da musmrsimo konce što pre. Ovako se više ne može.Dakle, i njima je teško, mislio sam. Osetio sam neko zadovoljstvo zbog svogastraha... U blizini našoj učestaše puščani pucnji. Kuršumi su fijukali. Komandir

je išao uspravan kroz splet od rovova, zatim okrete opet u pravcu odakle jedopirao prasak pušaka. U visini ranije objavnice naišli smo sada na drugu.Vojnik na straži i ne okrete se već je i dalje motrio kroz uski prorez, držećičvrsto puškomitraljez. — Na šta gađaš? — zapita komandir.Vojnik okrete hitro glavu da vidi ko pita, pa, gledajući i dalje kroz puškarnicu,odgovori: — Izbacuju zemlju, pa gađam tamo. — Pazi dobro! — reče komandir, tapšući ga po ramenu.

Kada smo silazili, pitao sam komandira otkuda je malopre znao da će nastupitieksplozija. — A, to da vam objasnim. Vi ste navikli na prasak topa. Međutim, ovaj njihovrovovac ima pucanj... kao kada bi neko udario jače čekićem o dasku.Komandir me je poučavao kao đaka, ali bez ironije, koja je inače svojstvena pešacima kad razgovaraju s artiljercima. Išao sam poslušno za njim. Sledovaosam mu sa punim poverenjem. Na njegovom licu ocrtavala se dobrodušnost, a po svetlim i pronicljivim očima mogla se uvideti izvesna kultura i inteligencija.



456

— Gospodin kapetan je aktivni oficir, ili iz rezerve? — Učitelj. Za vreme mira učim decu kako se rukuje olovkom i perom, a zavreme rata puškom i bombama — govorio mi je idući stalno napred. -Uostalom, danas smo svi jednaki. Branimo otadžbinu.Pogledao sam ga u vrat, i pade mi u oči veliki ožiljak. Zar mu nije dosta —

senu mi kroz glavu.Komandir pređe glavni rov, i poče se spuštati jednom strmom saobraćajnicom.Zastali smo naskoro pred nekom podzemnom pećinom, tri, četiri metra podzemljom.Iznutra je dopirao težak zadah masti, kože, ljudskog znoja, sve izmešano samirisom zemlje. Moje su se oči jedva privikle na polutamu. Svuda naokolo, namalom postolju od dasaka, zastrvenom paprati, ležali su vojnici jedan dodrugoga. Neki su bili svučeni, ali je većina obučena i sa fišeklijama oko pojasa.Ispod glava stavili su svoje rančeve.Kad uđosmo, četvorica se pridigoše. Ostali su spavali. — Ostanite! — naredi im komandir.Još kao dete čitao sam negde kako se sprovode teški osuđenici na neka dalekaostrva. Trpali su ih u mračne kabine brodova stisnute jedne uz druge. Ta predstava veza se najednom za ovu stvarnost.Komandir mi reče: — Ovde je zaklon za dvadesetoricu. Preko dana se odmaraju. Petorici jedozvoljeno da se svuku, a ostali su u punoj ratnoj spremi. — Onda se obrati jednom vojniku: — Kako se sad osećaš?Vojnik ustade.

— Malo mi trne rame. Ali, dobro je... — Prilikom eksplozije merzera, poleti jedan kamen i udari ga u rame. Pet dananije mogao da kreće rukom. — Komandir se okrete vojnicima: — Pa hoćemo lida se razračunamo sa tim merzerom? Evo, došao nam je i artiljerac da nas pomogne. — Vala, gospodine kapetane, dosadi ni kljucanje po ceo dan... — Kako vi naredite — odgovara drugi. — Da mi je da mu sručim jednu bombu u cevku, pa šta bude sa mnom. Na sredini zaklona visilo je jedno veliko zvono. Sigurno preko nega objavljuju

vreme rada, mislio sam. Komandir primeti šta posmatram, pa će reći: — Ovo je zvono preko žice u vezi sa objavnicom. Ako stražari primete neki pokret kod neprijatelja, oni odozgo zazvone za uzbunu i ovi odavde istrčavaju urov. Na ulazu se pojavi jedan vojnik sa džakom. — A, je li hleb? — zapita komandir. — Kako je sa ishranom? — pitao sam.



457

— Dok nismo iskopali saobraćajnicu koja vodi u našu pozadinu, bilo je, bogami, teško. Hranu su dobijali samo noću. Sada je već ishrana redovna. — Gospodine kapetane, kaže komesar da će ni daje meso svaki drugi dan, jerbose javila bolest... „frki-frki“.Komandir pogleda u vojnika, onda u mene, pa se nasmeja.

— Znate na šta misli?... Misli na bolest „beri-beri“, koja dolazi usled jednostrane ishrane mesom. Jest, znam, javili su mi telefonom. — On se obratimeni. — Vojnici su počeli u poslednje vreme da pobolevaju sve češće od te bolesti. Zato će nam od sada davati više zeljastu hranu.Komandir pođe, ali na izlazu zastade. — Jeste li napravili platnene cipele? — Jesmo, gospodine kapetane.Idem za komandirom i mislim za šta li će im te platnene cipele kad usaobraćajnicama štrči šiljato kamenje.Komandir uspori hod, govoreći mi: — Ovakvih laguma na mome odseku ima deset. Unekoliko smo zaštićeni...Sada još samo da vam pokažem zemunicu moga vodnog narednika. Tu ćete i vistanovati. — A zar nemate koga oficira? — Imao sam jednoga, ali je on pre tri dana poginuo. Izišli su uveče iz rova i počeli da nameštaju žicu. Bugari osete i pripucaju. Moga vodnog oficira ubiju, i jednoga vojnika rane.Iako je komandir davao utisak duševnoga čoveka, govorio je o smrti svogadruga nekako hladno, kao i da nije reč o živu čoveku, s kim je jeo i pio, a koji je

sada mrtav. Ali komandir kao da odgovara na moju misao, nastavi: — On je već peti vodnik koga gubim za poslednju godinu dana.Smrt je dakle ovde svakidašnji događaj.Išli smo kroz čitav splet saobraćajnica, kao kroz kakav mravinjak, i nađosmo seopet pred jednim lagumom.Sa okrenutom glavom prema otvoru, začešljane kose unazad, u košulji sazavrnutim rukavima, ležao je na krevetu od dasaka narednik vodnik, i čitao jednu knjigu. Skočio je sa kreveta i pogledao nas gotovo bunovno. Sasvimležerno izgovorio je svoje ime:

— Dragan Spasić.Onda je pogledao u mene, zatim u komandira, kao da očekuje neku zapovest, pripravan da je izvrši odmah. — Spasiću, doveo sam vam „cimerkolegu“.On me pogleda i na njegovom licu javi se detinjski osmeh. — Molim...Komandir se obrati meni: — Sad... kako ste vešti, smestite se.



458

— Ima, ima dovoljno mesta. Nas dvojica ćemo ovde — i Dragan pokaza nadaske — posilni će dole. — E, tako. Hajd, smestite se, a ja odoh da naručim kave, pa dođite kod mene.Ovakav srdačan prijem, ovi duboki zakloni, sve me je to malo oslobodilo. Oveljude iz jurišnih četa zamišljao sam kao neka čudovišta, obrasla u brade. A

narednik, međutim, ima nežno, potpuno izbrijano lice, i kosu začešljanu „al'embuѕqué“. — Pošto ja noću moram da se dižem, to lezite vi uza „zid“ — reč mi narednik Dragan. — Imate li stvari? — Ostale su mi u zemunici kod komandira. — Slušaj — obrati se nekom, koji je stajao u mraku — trči gore i donesi.Tek sam tada primetio njegovog posilnog. — Šta čitate ovo? — „Zločin i kaznu“, od Dostojevskog. — Vi ste đak? — Student prava... — Otkuda vi ovde? — Neko mora biti... — Znam... ali jesu li vas odredili, ili ste dobrovoljno došli? — Koliko nas god ima ovde, svi smo se dobrovoljno javili... Nas sto osamdeset.Prethodno smo bili na kursu, pa su nas uputili na jedan sektor desno. Od prenekoliko dana nalazimo se ovde.Zaćutali smo. Mrak se počeo spuštati. Puščana paljba je sve češća... Ja sam se iranije divio pešacima, ali sada kao da sam naišao na nove, meni nepoznate

ljude. Oni žive svojim životom... Da li je ta smrtna opasnost draž njihovogživota ili je kod njih razvijena neka visoka svest o dužnosti, koja je nepoznataonima u pozadini. Ne daju utisak avanturista... Svi imaju blaga, inteligentnalica, primirena, gotovo ledena. Taman htedoh da ga zapitam za razloge koji suga naveli da se javi u četu koja je unapred žrtvovana, kad se pojavi vojnik samojim stvarima. — Zvao vas komandir na kavu — reče ulazeći. — Imate li pokrivač?... E, onda ostavite, pa će moj posilni razmestiti. Izvolte. Napolju nas zapahnu hladan planinski vazduh. U saobraćajnicama sreli smo

kuvare sa kazanima. Oni se pribiše uza zid, te moradosmo da preskočimokazan. Osetio sam miris pasulja. Hteo sam i da zagledam u kazan, ali sam sesetio merzera, a saobraćajnica je otkrivena, te sam požurio da se što presklonim. Da ne bih pogrešio put, propustio sam Dragana napred. Nešto lupi...Pretrnuo sam i pribio se uza zid. Dragan je išao mirno, ruku zavučenih učakšire. Potrčao sam za njim. — Sedite, gospodo — i komandir nam pokaza krevet.Dragan uze mačku i poče da je češka ispod vrata. Ona zavali glavu i zažmire.



459

— Donesi šoljicu potporučnika Dragomira — reče komandir posilnom. — Unjemu smo izgubili dobrog druga. Ali umro je lakom smrću. Stajao je iznadrova — komandir se obrati Draganu. — Znate li, kontrolisao sam posle.Privukao sam se do žica i posmatrao naš rov. Tačno... Vidi se. Mi smonajistaknutija tačka...

Grr-u-u! —... Oni su sa njihove objavnice videli lepo njegovu siluetu prema zvezdanomnebu i uzeli na nišan. Udarilo ga posred srca. Pao je sa rukama u džepovima odčakšira. Kada su ga vojnici posle našli, učinilo im se kao da spava... Izvolte,gospodo, služite se.Ruke su mi lako drhtale, te sam jedva prihvatio šoljicu. Uveravao sam sebe daovolika moja malodušnost dolazi svakako od bolesti i da ću se najzad i ja priviknuti. Ali oni su bili hladni kao stena. Naiđe podnarednik sa jednom ceduljom za trebovanje bombi i municije. Nanjegovom licu video se osmeh. — Šta ti je toliko smešno? — pita ga komandir potpisujući trebovanje. — Udari sada merzer gore i jedan kamen, ovoliki, tresnu u porciju onogaMilovana iz Žitkovca. Sve mu razli pasulj po licu i odelu. Eto ga gore gde se jada: „Voleo bih da me je udario u leđa, nego što mi prosu večeru.“I komandir se nasmeja. — Slušaj, večeras pojačana opreza. Skreni pažnju ljudima, a to učinite i vi,Dragane, na bugarski rov kod onog krastavog kamena, gde su počeli da kopajusaobraćajnicu. — Razumem!

— Raketle što češće. U međuvremenu bombe na njihove objavnice.I dok pozadina lupa glavu rešavajući taktičke zadatke, dotle se sva ta njihova pisanja svode ovde, u prvoj liniji, na dve rečenice, i jedno: „Razumem!“ — Interesuje me, gospodine kapetane, kakvi su vas razlozi rukovodili da se prijavite dobrovoljno za komandira jurišne čete? — pitao sam komandira.On me pronicljivo pogleda i poče da gladi jedan brk. Posle kratkog ćutanja progovori: — Posmatrao sam svoje vojnike, pa sam isto pitanje postavljao samom sebi...Vi svakako znate da su svi vojnici jurišne čete neženjeni i dobrovoljci. Među

njima ima dosta i takvih za kojima nema ničije oko da zasuzi. Sa nekima samčak i razgovarao...Vidite... Svi se oni mogu podeliti u tri grupe. Prvo, — komandir savi prste ionda pruži palac — jedni smatraju rat kao neko životno opredeljenje. Seljak na primer ore, seje njivu, gazi blato. Naiđe grad, i ceo usev mu potuče. Ali on neropće. Tako je valjda moralo biti... — A i šta bi mogao drugo da radi! — dodaje Dragan.



460

— Naravno. Iz jedne se kože u drugu ne može. Tako je valjda opredeljeno...Pred tim nerazjašnjivim problemom, on se miri i veli: sudbina! — To su fataliste... — Jest. Rat je, dakle, njihovo životno opredeljenje, a smrti nema bez suđenadana. — Komandir se zamisli, onda produži: — Kad se setim u kakvim sam sve

teškim situacijama bio, pa izišao čitav... čovek to ne može da objasni drugimnačinom, nego da kaže: sudbina. Nema smrti bez suđena dana. — Ja u to ne verujem... To je samo puki slučaj — veli Dragan. — Slučaj?... Prilikom odstupanja, tamo još kod Smedereva, krenemo mi na juriš. Dočeka nas nemački mitraljez. Vojnici su padali kao snoplje. Kad dođered na mene, on prekide. Onda jedan skok, i nastavi dalje. Obazrem se. Okomene svi mrtvi. Nagnem da bežim. On poče da gađa mene, kuršumi su prštaliokolo, ali ja se dočepah rova živ i zdrav. E, je li to slučaj? — Znam. Ali ako vi smatrate da vam nije suđeno da poginete danas, onda,molim vas, iziđite na rov ispred njihovih objavnica. — Eh... nije nego, znaš... Čovek tada izlazi izvan okvira onoga što mu jeopredeljeno. Čak i naš narod kaže: „Ne igraj se sa sudbinom!“... Čovek zdrave pameti tako nešto neće da uradi.Komandir srknu kavu, a zatim nastavi: — Drugo... Ima prilično veliki broj vojnika koji rat smatraju za svoju dužnost.A dužnost je visoka etička pojava kojom je prožeta velika većina našeganaroda. To je prisna uviđavnost jednog člana prema drugom, ili premadruštvenoj zajednici. I zato ja smatram da je pogrešno mišljenje mnogih, kojiveruju da smo mi po rođenju ratnički narod. Ne!... Nije istina! Oni izvršavaju

samo svesno i savesno primljenu obavezu da brane svoju zajednicu, svojuotadžbinu. Van toga, oni ne žele da se tuku ni s kim. Kod mnogih, ovaj pojamnije jasno izražen. Oni maglovito pre-dosećaju da tako treba da bude. Takvi suobično najinteligentniji. Ima ih koji se svesno žrtvuju. Takav je ovaj našDragan. — Hvala na komplimentu! — smeška se Dragan.Komandir se obrati meni: — Izložiću vam njegov slučaj... Došlo je naređenje da se uputi u Francusku,gde treba da završi školu. I ja sam hteo pre dva dana da ga razrešim. Ni da

čuje... Kaže, čekajte, da izvršimo juriš na ovaj merzer... — Dozvolite, gospodine kapetane: naredba je pala u nezgodno vreme. Većčetiri dana pripremamo vojnike za taj juriš, i sad, uoči samoga napada, ja trebada se povučem u pozadinu... — Ama, putujte vi... — U današnjem vremenu naša je prva dužnost... — Jeste li čuli?Mahnuo sam glavom. „Nov svet“ — pade mi na pamet.



461

— Hajde donesi večeru! — okrete se komandir posilnom.Mi se podigosmo da vojnik razmesti sudove. Slučajno, u mraku, nagazio samna bombu i trgao sam se, kao da sam zmiju otrovnicu dodirnuo... A nad namasu puške praštale. U blizini negde pripucaše topovi. Vojnik pripali slepi fenjer,ali ipak, zarad sigurnosti, zatvori vrata. Sad smo bili kao u grobnici. Da bih

rasterao mučne misli, zapitao sam komandira za onu treću grupu vojnika. — A—ja!... Jest. U treću grupu dolaze oni za koje bi se moglo reći da suavanturisti. Ako je vojnik, on misli da će sa ovoga mesta najlakše doći do pljačke. Ako je oficir, za njega postoji samo front i varijete. Sredinu ne podnose. Sa položaja odlaze pravo za Solun, gde se ne trezne po nekoliko dana. Naprave tamo masu skandala i vraćaju se pravo u svoju zemunicu, kao da je tunjihova prava i jedina kuća. Kao kad veseli ljudi promene lokal... — Ali oni za vreme mira ne uspevaju — dodade Dragan. — Izgube se. U normalnim prilikama za njih nema hleba. Gonjeni unutarnjimnemirom, oni se laćaju raznih poslova, a nijedan ne svršavaju. Nezadovoljni su.Protestuju, sve kritikuju, sve im nešto smeta. Najzad, slomljeni godinama, tonuu svakidašnji život kao džandrljivi starci... Ali za vreme nekih meteža, oni su načelu. Oni su ti koji vode, ali im u poslednjem momentu preuzimaju vođstvodrugi.Večerali smo neki ohladneli paprikaš, kome se na površini uhvatio loj. Pade mitada na pamet kako bi ove porcije kod Luke letele niz padinu... Ali komanir iDragan jeli su mirno. Komandir je vadio velike komade mesa i bacao mačkiispod stola. — Dobro, gospodine kapetane, vi raspodeliste nas dobrovoljce. A šta mislite za

ostale trupe? — zapita Dragan. — Postoje iste grupe i tamo, samo sa dodatkom dve nove. Prva... — Odnosno: četvrta. — Da, četvrtu grupu čine oni koji... nemaju kud. Hoće, neće, mora... Vrše svoj posao savesno, jer inače biće kažnjeni... Disciplina, paragrafi, preki sud, smrtnakazna... Ovamo, onamo, priklone glavu i „ležu na rudu“. Oni pucaju, da ne budu ubijeni. Oni sanjare o svojoj kući i čeznu za životom. Smatraju za najvećudobit ako ih lako rane, te se tako dočepaju pozadine. Za to vreme ne misle onina rat, kao da se više nikada neće vratiti u rov. A kad im istekne bolovanje oni

ošljare dan-dva uz put. Ali ipak stižu najzad pred žicu... — Broj takvih je, sigurno, najveći — kaže Dragan. — Razume se. Voleo bih da vidim toga kome je milo da pogine. Ali, tek, biloovako, ili onako, posao se vrši.Zapitao sam komandira za petu grupu. — A... oni su cvećke pozadine. Zabušanti. Srećom, te njihov broj nije veliki... Ni onima iz četvrte grupe nije rat toliko mio. Ali je u njima razvijena savest, i udušama svojim nose svetinju domaćeg ognjišta... Međutim, u zabušantsku



462

grupu dolaze oni sposobni, koji sada manevruju po Francuskoj, Italiji,Švajcarskoj. Njima ništa sveto nije. Ni okupirana otadžbina, ni porobljena porodica. Oni nemaju ni časti, ni ponosa, ni savesti... — Ali oni će u mirnoj zemlji voditi prvu reč — kaže Dragan. — Na žalost, tako je... Gospodo, možemo na posao. Dragane, večeras treba

neprekidno bacati bombe, da ne bi vezivali za žice zvonca. — A zašto vezuju zvonca? — pitao sam naivno. — Zato što se prilikom napada ne čuje dobro škljocanje makaza, a zvono pravilarmu. Onda u tom pravcu pucaju... Vi večeras nemate nikakva naročita posla,sem ako hoćete sami da vidite kako izgleda kad se bacaju bombe.Komandir me je tako ljubazno nudio, kao da ću tamo gledati neku predstavu. — Vrlo rado! — rekao sam izlazeći.Dragan je otišao do vojnika. U zaklonu sam ostao ja sam. Mrak je i ništa se nijevidelo. Pipajući dohvatio sam krevet i seo. Izvan zemunice čuo sam udare potkovanih cokula naših vojnika, koji su nekuda odlazili. Sigurno sada posedajurovove. Opet me mučila osamljenost. Iako sarađujemo na istom poslu, artiljercise teško privikavaju na ovaj život među pešacima. Ili je to valjda strah odsmrtne opasnosti. Padoše mi na pamet reči komandira Stojanovića: „Nikomenije milo da pogine“. Te i njima. Ali su već stekli naviku, i lakše podnose...Hteo bih da kresnem žižicu, ali ne znam dokle dopire svetlost. Onda sam prilegao i slušam... Negde levo prolomi se eksplozija... Puške prašte ovde,onde... Čuje se fijuk kuršuma. Kako li je onima na objavnici?Imam utisak kao da su se neke adske sile, plamene, iskežene, ubistvene i strašne postavile gore, spremne da zariju otrovne kandže... Napolju je noć... A

komandir veli: „Izvolte da vidite“... Čudno. Ti ljudi kao da nisu od krvi i mesa.A grozno je poginuti, još u ovakvoj strašnoj noći... Bar da je vojnik poredmene. Setih se Gruje. Njega sada nose u pozadinu. Oslobodio se muka.Ležim na krevetu i sasvim iznenada prisetih se izlaganja komandira o svojimvojnicima. U koju li kategoriju ja dolazim... — pade mi na pamet. Ali moje sumisli sada nemirne i nikako da se priberem. U daljini trešti mitraljez. Vatra seosipa celom dužinom fronta. Najednom blesnu svetlost, mlečna, bela svetlost,da na zidu saobraćajnice ugledah svaki kamičak. Raketla... Mračan horizont bleštavo trepti... Senka kao da narasta i saobraćajnica kao da tone u ponor...

Tama. Tak-tuk, tak, tuk... Du-du-du-du--du... Fi-u! Neko je silazio. Nakašljaosam se da bih mu stavio do znanja da nekoga ima unutra. — A, vi ste tu? — progovori Dragan. — Zašto u mraku?Rekoh mu da ne znam gde se nalazi svetiljka.On kresnu žižicu i iz jednog ugla izvuče fenjer. Mlitava svetlost obasja predmete. Na krevetu sam ugledao svoje ćebe. Vojnik je nabavio i neki jastuk ispunjen slamom.



463

— Koncerat počinje — reče Dragan. — Ako vas interesuje kako bacamo bombe? — O, dabome — govorio sam usiljeno pribranim glasom. Ali tolika njihovaljubaznost počinje već da me ljuti i plaši.On sede na krevet i skide cokule. Ispod kreveta izvuče neke platnene cipele i

navuče ih. — Zašto će vam te cipele? — Da se ne čuje, i da se ne bismo klizali. Mi sada izlazimo izvan rova.Slušao sam nekada kako glumci pred izlazak na binu osećaju izvesnouznemirenje. Neki se čak i krste. Ali na licu ovoga mladića nije bilo ni tragauzbuđenja, iako se izlaže svakoga časa da bude ubijen. — Možemo — reče, zatežući kaiš šlema.Išao je ispred mene, lako, bez šuma. Ja sam se rukama pridržavao za zidovesaobraćajnice, da ne bih lupio o neki šiljati kamen. Raketla blesnu. Ja se sagoh,kao da se krijem od nekoga. — Slobodno, sad nema opasnosti. Saobraćajnica je dovoljno duboka.Podigao sam glavu, i oči mi zasenuše od bleštavog sjaja. Raketla se spuštalalagano, toliko sporo da je izgledalo kao da se i ne pomera. Ali negde u daljiniopažam i crvenu svetlost. Oni tamo traže pomoć artiljerije.Stigli smo u glavni rov. Prema svetlosti raketle vidim sada vojnike, celomdužinom, gde sede i puše. Svaki peti stoji i gleda kroz otvor puškarnice. Raketlase spuštala brže. Čas svitne jače, pa zamre. Okolni predmeti podrhtavaju. Najednom utonusmo u mrak. Dragan zastade. — Da pričekamo dok priviknete oči... Pst! Svetomire, jesu li otišli? — zapita

nekog Dragan. — Tamo su. Čekaju vas — odgovara onaj iz mraka. Dragan se okrete meni: — Sad idemo na objavnicu. Hajdete lagano za mnom. Ako ne vidite držite meza kaiš. Onda se opet obrati nekome: — Čim čujete naše bombe, bacajte odmahraketlu. Puškomitraljez neka dobro pazi!Uhvatio sam ga za kaiš. Prilikom ovog neposrednog dodira osetio sam se malo primiren, kao da je njegova hladnokrvnost prešla unekoliko i na mene... Išao je,čini mi se, žurno. Gazio sam nesigurno i on me gotovo vukao. Bio sam savijen, jer mi je izgledalo, ako se ispravim, odleteće mi glava. Dragan najednom

zastade, da sam naleteo na njega. Bio sam još uvek sagnut. — Koliko vas je? — pitao je šapatom. — Četvorica. — Vi stanite ovde. — Dragan me dohvati za ramena i privede blizu puškarnice.Osetio sam na obrazu kundak od puške, koja je već bila isturena kroz otvor.Malo sam pretrnuo. Pucao sam iz topa toliko puta, ali iz puške nikada. — Ti, Čedomire, udari u žice, među zvonca, a nas dvojica ćemo u njihoverovove... Hajd sad!



464

Izvili su se kao mačke jedan za drugim izvan rova i bešumno poleteli u noć... Nešto zapucketa, kao one dečje žabice, i onda se sruči čitav pljusak strahovitiheksplozija. Stisnutih vilica i sav zgrčen, stajao sam pribijen uza zemlju. Dah mi je stao. Nešto se slomata pokraj mene. Za njime drugi, treći. Raketla sinu.Odonud, iz bugarskih rovova, pripucaše puške. Naš puškomitraljez poče da

štekće. Raznobojne raketle naše i bugarske rinuše u gustu tminu. Merzer grunu. Naš rovovac desno kao da zaurla. Iz objavnice bugarske dopire jauk ranjenika.Odbijeno puščano zrno jezivo zapara vazduh. Fi-u! Gr-r-ru!... Gr-r-u! — počeda tuče neprijateljska artiljerija po našim pešačkim rovovima. Naši pustišecrvenu raketlu. Bau-ćiu-gru! — počeše i naši brđani da riju po bugarskimrovovima. Jauk dopire i sa bugarskih objavnica, i iz naših rovova... „Majko... braćo!“ — razleže se kroz noć. A nebo kao da je buktalo od raznobojnih plamenova.Imao sam utisak kao da sam nepovratno izgubljen, i da neće niko izneti čitavuglavu... Ali pri svetlosti raketle vidim kaplara, koji je baš sada bacao bombe,kako sasvim hladnokrvno za vija cigaretu. Onda obliznu papir, zalepi i zavrnukrajeve. Njegovo lice je izgledalo kao saliveno od čelika. Stavio je cigaretu uusta, i počeo da pipa po džepovima. Izvadi kremen i pripali cigaretu. U bugarskim rovovima je neko ječao. Kaplar povuče dim cigarete, žmireći, potomispusti dim, i palcem ruke pokaza u pravcu bugarskih objavnica. Jedna stranalica razvuče mu se u osmeh. — Ova objavica ima noćas da nestane — govorio je više u šali.Paljba je malaksala. Ja sam se malo ohrabrio, te zapitah: hoće li oni opet da bacaju bombe? Meni je već dosta bilo.

— Sad dolaze drugi. Tako ćemo se smenjivati cele noći. — Eno ga jedan! — viknu osmatrač i dohvati pušku.Dragan skoči. — Stoj!... Ostavi ga, ranjen je.Prestravljen, pogledao sam kroz otvor. Pobauljke vukao se bugarski vojnik kasvojim rovovima. Raketla nanovo sinu. Iz rovova pozadi nas pripucaše puške ionaj se prikloni zemlji...Osećam kako mi se vilice tresu, kao u groznici. Sav sam drhtao. Ubiše čoveka! — Mi smo gotovi — reče Dragan.

Išli smo žurno.U rovu je Dragan izdavao naređenja za dalji rad. Druga četvorica trebalo je daidu. Ovi ostavljaju puške i iz jednoga sanduka uzimaju bombe. Čujem da je jedna razorna iz bugarskog topa udarila u nastrešnicu i dvojicu ranila. Već su ihodneli. Ali sve je to ništavno prema onome što sam video gore...Činilo mi se kao da nestajem. Pred očima mi je treperilo od neke unutrašnjenapetosti, pa me i sluh napušta.



465

Vratio sam se u zemunicu. Posilni Draganov mi je pomogao da skinem čizme.Sav klonuo spustio sam se na krevet. Vojnik me pokri. Obuzela me je nekazima, i sa užasom sam pomislio šta ću sad da radim ako me spopadne malaričannapad. Posilni mi dodade kutiju sa hininom. Zavalio sam glavu na jastuk i posmatrao debele grede položene jedna uz drugu. Iznad njih, postavljene su

druge, ali samo poprečno. A odozgo je zemlja... I kroz taj moćan zaklon kao davidim onaj leš na poljani.Cele noći je gruvalo i zemlja mi padala na lice... Pred zoru se smirilo i Draganse vratio. Tada sam tek priklopio oči.Prošlo je već dve godine otkako su se naši pešaci ukopali na ovome mestu.Ljudi su rili kao krtice i već je bio izrađen čitav splet od rovova, saobraćajnica,traverza, laguma, kao da tu žive primitivni ljudi, iz preistorijskog doba.Vojnici su već navikli. Hrane imaju u izobilju i ljudi bi živeli ipak nekakougodno, da nema onoga merzera koji po ceo dan „kljuca“, kao da neko dletom bije u glavu.Dan je bio svež i sunčan. U rovovima su ostali samo dežurni. Ostali su spavali.Telefonom sam zatražio četvrtu brdsku bateriju, koja se nalazila oko četiristotine metara pozadi pešaka. — O, „mister“ — javlja se otuda komandir. — Odakle govoriš?Kazao sam mu. — A, ti si došao zbog onoga baraža. To je inače moj sektor. Elementi su gotovi. Nisi morao da dolaziš zbog toga. Mogao sam komotno i ja odavde... Slušaj, dane bismo odali našu nameru, ja sada neću gađati... Čujem, bio si u Solunu, kao bolestan. Ako možeš, dođi danas malo do mene, da mi pričaš...

Naišao je komandant pešačkog puka, pukovnik. Bio je bez epoleta, a u ruci jedržao štap. — Odakle ćete osmatrati? — zapita me. — Odavde, iz rova, gospodine pukovniče. — A ne, morate ići na objavnicu. — Ali, ja isto vidim i odavde. — Ne znam ja... Imate vi artiljerci često običaj da razmanete po nama. Za meneće to biti garancija, da vas stavim na najistaknutije mesto. Ako vam se što desi,neće mi biti žao, jer ste nastradali od topova kojima vi upravljate.

Objašnjavao sam komandantu kako se sada daljina ne ceni odoka, već pomoću preciznih daljinara. — Ne dam ja marjaša za te vaše sprave, otkada mi onaj haubičar udari u rov pami koje pobi, koje rani, jedanaestoricu...Taj mi je slučaj bio poznat. Pokušavao sam da odbranim komandira baterije. — Šta? — razrogači oči komandant. — Nećete valjda da mi dokazujete da jekomandant divizije bio kriv za taj slučaj. Onde gde ja namislim, hoću tu da migađate...



466

Bilo je uzaludno da mu dokazujem kako sve to umnogome zavisi od ratnemunicije, koja se sada radi na brzinu. A usled dugotrajne upotrebe, ni oruđanisu više precizna. Pozdravio sam komandanta i pošao na objavnicu. Za mnom je išao telefonista, koji je odmotavao telefonsku žicu.Ovo nepoverenje komandantovo izazvalo je najednom u meni neko

nespokojstvo. Poznavao sam dobro tehniku artiljerijskih oruđa i znao za prirodno rasturanje zrna. A između naših objavnica i bugarskih rovova nemaviše od sedamdeset metara. Naši šrapneli treba da eksplodiraju negde nasredini, dakle tu, ispred same naše objavnice. A poljska baterija gađa sa daljineod hiljadu dve stotine metara... Objavnica se nalazi gotovo u obuhvatu one prostorije koju zahvata prirodno rasturanje zrna. Ali pešacima ne vredi govoriti.Oni znaju svoje...Pogledao sam kroz uski prorez na objavnici. Neprijateljske žice su na višemesta iskidane, da su slobodni krajevi žica štrčali naviše. Bugarske objavnice bile su potpuno razorene. Naš vojnik na straži reče mi da je noćas bačeno okosto dvadeset bombi. Malo podalje ležao je leš onog bugarskog vojnika.Vetar je duvao i uz ciku strujao između žica. Na frontu je bila tišina. Vazduh je bio proziran i čist, a preko bugarskih rovova videlo se nadaleko plavetnilo neba.Pri kosim sunčevim zracima svetlucali su bajoneti iz bugarskih rovova. Vojnik koga sam zatekao na objavnici sedeo je i, onako okrenut suncu, zadremao.Dozvao sam komandira pete poljske baterije. — No hvala bogu da se jednom javite — veli mi komandir. — Ovi iz divizijenakačili su mi se na osmatračnicu i neprestano pitaju kad ću otpočeti. Za njih jeovo razonoda.

Zamolio sam komandira da počne sa što većom daljinom i onda tek nekasmanjuje odstojanje... — Naređeno mi je da obavim gađanje sa što manjim brojem metaka, da ne bismo odali našu nameru. Odstojanje ću meriti prema velikom kamenu iza koga je onaj merzer.Čekao sam nekih četvrt sata. Telefonista mi javi da će baterija otpočeti sada.Stajao sam naslonjen uz vertikalni usek i gledao kroz čeličnu ploču izbušenusitnim rupicama. Iz daljine dopreše pucnji i odmah se nad glavama našimuskovitla vazduh, oštro ciknu i pred nama prasnuše šrapneli. Tri su prebacila, a

jedan je eksplodirao iznad velike stene. Izveštavam o tome komandira.Sad je trebalo skratiti daljinu. Ali ova objavnica je otvorena prema našoj pozadini, i ja sam se stao okretati osmatrajući gde bih mogao da se sklonim.Kazao sam vojnicima da se pribiju za zid, gde sam i ja prišao. Nisam ni čuo pucanj topa, kad neposredno iznad naših glava puče šrapnel, i stotinama kuglicase sruči među žice. Ostali su pali na sredinu između naše objavnice i bugarskihrovova. Vetar je duvao prema nama, i nanese dimove šrapnela iznad nas.



467

Skrenuo sam pažnju komandiru da je jedan šrapnel eksplodirao više moje glave.Molio sam da obrati pažnju, jer možemo lako mi da nastradamo. — Šta da radim! Elementi su za sve topove bili isti, pa vidite i sami. Moramoostati pri ovome. Pustiću još samo jedan, kontrolni plotun.Dok sam razgovarao sa komandirom, pešak izvi glavu i povika:

— Eno ga! — i sruči se u zaklon, gde se sav zgrči.Pogledao sam ga u čudu, pitajući se šta mu bi najednom. Ali od strašneeksplozije zaglušuše mi uši, i zamalo da ispustim telefonsku slušalicu. — Alo... alo... alo! — ponavljao je komandir baterije. — Alo osmatračnica.Jedva sam se pribrao i javio komandiru. — Čujete li me?... Osmatrajte!Pozadi našega zaklona kuljao je dim. — Kako ga opazi? — pitao sam vojnika. — Kako da ga ne vidim, slavu mu njegovu, veliko je kô prase.Čuju se topovski pucnji. Dimovi šrapnela iskitiše poljanu. Izvestio samkomandira da je sada sve dobro ispalo. Paljba je prekinuta i vratio sam se uglavni rov.Pri povratku vidim da je razorna granata merzera udarila u mesto gde sesaobraćajnica od objavnice spajala sa glavnim rovom. Eksplozija je napravila proširenje od dva metra. Svuda naokolo ležalo je razbacano kamenje. — E, kad bi hteo da nam ovako skroz proširi saobraćajnicu, dobro bi bilo — smeje se komandir. — Jeste li svršili posao?... Sad ste slobodni do dva časa, atada dođite k meni. Dobro bi bilo da malo prilegnete.Rekoh mu kako ne bih hteo da uznemiravam Dragana, koji cele noći nije

spavao. Želeo bih da odem do naše rovovske baterije. — A, do poručnika Koste „Turčina“. Sila je to jedna... Umirio je on Bugare, dase živi ne čuju... Hajde, Stanko, rode moj, odvedi gospodina potporučnika donašeg rovovca... Njega Bugari da uhvate, odrali bi ga živog. Pozdravite ga smoje strane.Spustili smo se saobraćajnicom do onoga širokoga kanala, gde su jučeistovarivali municiju. Do ovoga mesta se donosi pešadijska i artiljerijskamunicija konjima, hleb i ostale namirnice. a odatle vojnici na ramenima raznoselevo i desno.

Išli smo lagano uskom saobraćajnicom, koja je bila paralelna sa glavnimrovom. Peli smo se sve više. Na strani prema neprijatelju bila je nabacanazemlja. Pogledao sam na suprotnu stranu, prema pozadini... Na visini prekohiljadu i osam stotina metara, dizali su se talasasti brežuljci, na kojima susmeštene artiljerijske osmatračnice. Iako su izložene vatri neprijateljskih baterija, ipak, daleka je to pozadina. Ne bije ih u glavu merzer, ne slušajuzvizak kuršuma i ne plaše se iznenađenja iz bugarskih rovova.



468

A tamo, u onoj izmaglici, nalazi se Solun. Mravinjak ljudski... komandanti...kazamati...Preda mnom je četinarska šuma, sagorela i iskidana od bombi i granata.Dva sveta... — Šta mislite, gospodine potporučniče — zapita me Stanko — kada će se

završiti ovaj rat? Dve godine ginemo na ovim položajima, i ni maći.Objašnjavam mu da ishod rata ne zavisi od nas, već od naših saveznika. A onisu moćni i silni. — Znam, ali nas će nestati — govori zabrinuto Stanko. — A otkuda ti u bombašima? — Pa, ka velim, da ubrzam rat, ne bi li jednom otišli svojim kućama. — Stankozastade. — Gospodine potporučniče, dovde je naš odsek. Odavde drže pešaci.Razlike nema. Rovovi se prepliću, slivaju i gube u podzemnim lagumima.Sretosmo vojnike u punoj ratnoj spremi, gde nose jednog ranjenika. Okonjegove glave nalaze se grubi, krvavi zavoji. Sklonismo se malo u stranu.Čuje se s nekoje strane zvrjanje aeroplanskog motora. U Moglenskoj ravnici pripucaše topovi i u visini ugledasmo dimove od šrapnela. Osmotrismo iaeroplane. Od njih smo bar na položaju mirni.Stanko okrete naviše, ka rovu. Čuje se neki žagor. — Ovde je zemunica komandira treće čete.Od saobraćajnice kojom smo išli spušta se strm nagib. Pri dnu se nalazi otvor od zemunice, gde ugledah trojicu. Sigurno su oficiri. Igrali su karata. A i šta bidrugo radili, kad su gotovo živi zakopani. Ne htedoh da im se javljam, već produžismo dalje.

Naišli smo na glavni rov. Puške prislonjene uz vertikalni usek ispred puškarnice. Na rastojanjima su stajali vojnici. Neki su bili leđima okrenutineprijateljskoj strani, i kao da su dremali. Drugi su posmatrali kroz puškarnice.Jedan je sedeo i od crvenog tisovog drveta rezao neku kutiju. Imalo ih je koji su bili skinuli bluze i trebili se od vašiju. Naiđosmo i na grupu vojnika koji su senečemu smejali. Na vrh motke nabili su džak ispunjen slamom. Povrh njega napravili su gužvuod krpa, da liči na glavu, a odozgo stavili šlem. Jedan je polako dizao motku, išlem se pomaljao izvan rova. Okolo šlema prštala je zemlja od kuršuma iz

bugarskih rovova. — Šta radite? — pita ih Stanko. — „3afrkavamo“ bugarske strelce. A nikako da ga pogode — govori jedansmejući se.Išli smo pognuti da bi bili ispod visine puškarnice. Na izvesnom rastojanjunailazimo na poprečne saobraćajnice, koje odvode nekud u pozadinu.Pred nama se pojavi široko, četvrtasto proširenje, gde ugledasmo mali rovovskitop. Vojnici su skočili da nas pozdrave.



469

— Gde je gospodin poručnik? — Evo, ovuda. — Stanko, sad možeš ići — rekao sam i spustio sam se kroz strmi kanal. Naotvoru zemunice ugledah Kostu. — O... zdravo druže — Viknu radosno i lupi me po ramenu. — Milosave!...

Dede pusti jednu salvu, u počast na-šega gosta.Gore se začu neko trupkanje. — Kakvu salvu? — pitao sam ga. — Ne pitaj! Hajde da vidiš.Molio sam ga da ne pravi galamu. Dosta mi je toga. Ali on je išao napred te senađosmo kod onog topčeta. — Najveću! — naređivao je Kosta. — Čoveče, došao sam da na miru posedim. Ostavi, molim te. Što izazivašvatru? — Ti si pod mojom moćnom zaštitom. Ni dlaka ne sme da ti „fali“.Dva vojnika su iz jedne rupe s teškom mukom izvlačila ogromnu bombu, koja je na zadnjem kraju imala jedan produžetak kao čep a sa krajnjih oboda bombe pružali su se široki nastavci kao krila. Bila je dva puta veća od topovske cevi.Pokušao sam još jednom da odvratim Kostu. — Udri! — naređivao je odlučno. — A ti gledaj gore i ništa ne brini.Granata izlete i trunu u bugarske rovove, kao da je tamo tresnuo grom. Kosta senasmeja. — Šta veliš?... Ne dam ja ove moje prangije za sve tvoje brdske topove. Ćiu-zvrc, ćiu-zvrc!... Kingiri mingiri. A ovo, bato, kad rolne, osećaš kao da te diže u

nebesa. — Ha! — veli ponosno Kosta. Njegovo lice je ozareno i vedro. Izgleda kao da je tek sada našao pravi smisaosvome životu. — Hajdemo!... Posilni!... Otvori onu moju paprikaš konzervu, i podgrej na barutu. Donesi čaše za vino, konjak.Zemunica prostrana i oblepljena slikama golišavih žena, isečenih iz raznihčasopisa. A na jednome zidu nalazila se uramljena fotografija neke mlade žene,koja, opruženom desnom rukom, pridržava kraj vela, kojim je obavijeno njenotelo. Prišao sam toj slici. „Un tendre ѕouvenіr, a mon Koѕta shégі... Daesy“ —

pisalo je u jednom uglu slike. Pogledao sam Kostu. Razumeo je moj pogled. — Ženska i po!... Našao sam je u Beas-kuli. Druže, proveo sam kod nje šestdana i šest noći. Ja njoj pare, a ona meni sliku. Ali ne žalim. Jedva čekam kadću opet u Solun. — Razmeštajući čaše po stolu: — Kad pođemo u Srbiju, drugiće poneti pare, a ja nemam ništa više do te slike. Ali... „Nek laje, dok traje. Kadnestane, nek prestane“. Baš me briga. Sto godina neću živeti. — Inače, kako živiš?



470

— Kao car. Ne daj bože gore. Komandanti me ne obilaze... Jer znaš... ovde jevuna, vuna. Na sedamdeset metara su Bugari, pa neka izvole. Kingiri mingiri!...Dede služi se — on nakrete čašu sa konjakom. — „Jamajka“ rum... Sviđa ti se?On sede na jednu tronožnu stolicu, a ja na krevet od dasaka. — Jave mi pre mesec dana da će doći da me obiđe komandant diviziona

artiljerije. Vrši čovek inspekciju... Znaš!... — Kosta namignu, a potom zapalicigaretu. — A ovde se kod jednog istaknutog mitraljeza nalazi jedan konjički poručnik. Ali ne od onih legalnih. Pardon. Za vreme rata nisam imao čast da ihvidim. Nego jedan od onih, koji je po kazni preveden u pešadiju... Kažu, nije bio pogodan za pozadinu, jer je imao čvrstu kičmu... Ja, sunce im njino, jesi livideo? — Ne znam na šta misliš. — Umesto da se ovi naši položaji smatraju kao mesta dostojna ljudi od časti,dostojanstva i karaktera, oni nas smatraju kao poslednje vagabunde. Koji godskrivi nešto u pozadini, oni njega po kazni na front. Samo kad je u pitanju ovajdrugar, konjanik, on je po pojmovima ljudi, koji žive u rovu, častan čovek. Mismo ga ovde oberučke prihvatili. Ali pozadina misli da ga je time kaznila... E,kad je takva i takva stvar, onda čekaj, sinko majčin! — Kosta prevuče šakom preko lica. — Pozovem ovog poručnika i nas dvojica se dogovorimo... Kad sunam javili da se približuje komandant, on pusti mitraljez, a ja raspalimrovovcima. Udri, udri, udri! Otpoče i bugarska artiljerija. Onda opauči naša.Lom se napravi. Od komandanta ni traga, ni glasa. — Ali kako se sa tim mire pešaci? — Za pešake je glavno da ja pucam. Da mogu, terali bi oni mene i dan i noć, jer

su tada jedino mirni. Oni tada spavaju u rupčagama kao krtice. Zato me pazekao malo vode na dlanu. Slušaj — obrati se svome posilnom. — Idi recinekome da pozove poručnika Rajka. Videćeš ga sada. Nije daleko. — Gađaju li Bugari? — Hm!... Doterao sam ih, pa su sad kao devojčine. Preko puta mene postavilisu jedan merzer, ne bi li me ućutkali. Prevarili su se. Nisu mi znali narav.Od prvoga dana mi smo ustanovili ključ. Na njegovu jednu, ja bacim tri, nanjegove dve, ja šest. Pa sad izvolte. Ako ja počnem prvi, pa mi on odgovori,tada bijem dotle dok oni preostali Bugari ne popadaju u „snefest“. Sad su me

upoznali Dobro, onaj merzer ne sme živ da se pojavi... Zdravo! — I on prinesečašu da se kucnemo.Vojnik donese u porciji vruć paprikaš i stavi na sto. Onda iz jednoga sandukaizvadi dve viljuške i hleb. — Ovde, druže, nemamo tanjira. Moraćemo iz jedne porcije. Izvoli. Šta radi, bogati, onaj rmpalija Luka?Pričao sam mu o Luki i svima redom...



471

Na ulazu se pojavi visoka figura jednoga oficira u lakovanim čizmama ikonjičkoj uniformi. — Rajko Filipović, konjičko-pepšadijskomitraljeski poručnik. Inače, sada na bolovanju na leđima Ježa. — Glavu daje, al’ mamuze ne skida — dira ga Kosta. — Sedi na krevet i, pošto

nemam viljuške, umači prstima. — Pre svega, barone, ti zaboravljaš, primo: da sam ja riter, i sekundo: da ja ne jedem konzerve. — Ovo drugo, grofe, čini devedeset i devet tvojih razloga. Molim... Hoćeš livino? — Riteri se ne pitaju, već se služe. A njihovo gospodstvo odlučiće sa: da ili ne.Dođe mi da se nasmejem načinu njihovoga ophođenja. Da bih ih uveo u prirodni razgovor, zapitao sam: — Otkuda vi, konički oficir, u pešadiji? — Potpisati je došao u sukob sa zakonima pozadine.U nedoumici sam da li da primam za ozbiljno ovakav način razgovora, ili da počnem i ja, kao i oni. Kosta je ra-zumeo moju kolebljivost, te mi se obrati: — Ponudili ga da bude apsandžija u Solunu, a on odbije. Kada su ga zapitali zarazlog, on izjavi jednom svom drugu: „Savest mi ne dopušta da čuvam nevineljude!“ Onaj ga dostavi, i oni ti njega hop! — u pešadiju, na najistaknutijemesto. — Ježu na leđa — dodaje poručnik Rajko, i sruči čašu vina u usta. Potom lupičašom o sto i uzviknu: — Ho-ho-ho!Čudim se, grofe, kako te ne uhapsiše? — pita ga podsmešljivo Kosta.

Poručnik Rajko širokim zamahom ruke prinese cigaretu ustima. Onda hitro povuče ruku i udahnu. Ispuštajući šumno dim, on se obrati Kosti važnimglasom:Barone, primo: vodili su računa o mome gospodstvu... Sekundo: bilo ih je nalageru toliko da za mene nije bilo mesta... — On se onda obrati meni: — Sakoje planete dolazi gospodin?Kosta me preduhitri: — Brđanin, pa je došao kod bombaša. Oni se spremaju da kidišu na onajmerzer. Možda će taj juriš još noćas izvršiti.

— A, tako. Gospodin, dakle, gine u mrtvom uglu. — Nemoj da se ljutiš! — Kosta me lupi po kolenu. — On je dobar čovek. — To je lepo od vas, barone, što me tako zastupate... Slušaj, druže — obrati setek sad Rajko prirodnim glasom Kosti — hoćemo li da ih pomognemo? — Nemam naređenje, jer će oni svakako to u tišini da izvrše. Uostalom, akoustreba, mi smo uvek za gužvu.Rajko se protegnu. Onda izokrenu glavu, i u tom stavu, raširenih ruku, ostade,gledajući fotografiju.



472

— Sad, kad pođem u Solun, da mi daš adresu ove ženske. — On se okrete Kostii važnim glasom: — Znaš, barone, pravo je. — Hoću, grofe. Drugovi smo u smrti... možemo i u životu. — Jest, barone... Gađamo isti cilj na položaju, pa možemo i u Solunu...Uostalom, barone, duvani me. Posilni, šta čekaš?

Vojnik priđe žurno i pripali mu cigaretu. — Ah, stani, grofe!.. Sad se setih. — Kosta izvadi iz usta cigaretu i nasloni serukama o kolena, izdižući pri tome ramena. Grofe, vi ste mitraljezac. — Tako „rekuć“, barone. — Molim... Grofe, koliko vam mitraljez puca u jednoj minuti? — Ja kažem trista. A ako vaše gospodstvo, barone, ne veruje, onda neka broji. — Usvajam razloge uvaženoga grofa. U tom smislu, neka mi gospodin grof odgovori: kad mitraljez pali u jednoj minuti tri stotine metaka, onda, kolikovremena treba dotičnome mitraljezu da ispali milijardu metaka?Poručnik Rajko se namršti, kao da razmišlja. Onda obuhvati šakom obraze, povlačeći prstima niz bradu i poče da uvija dlake. — Ja mislim... četiri dana i četiri noći. — Ha-ha-ha! — nasmeja se slatko Kosta. — Dragi moj... šest godina, četirimeseca i četrnaest časova.Rajko ga pogleda u nedoumici. — Da, da — potvrđuje Kosta. — Celo sam jutro to računao... — To ti je ono: dokon pop jariće krsti. — Ali Rajko se prenu. — Čekajte malo, barone, da ja vama probam glas. Postaviću vam prostiji zadatak. Ali brzo da miodgovoriš. — Rajko pruži ruku prema Kosti i raširi prste. — Barone, recite mi,

koliko ima prstiju? — Pet.Rajko pruži i drugu ruku i raširi takođe prste. — A sad? — Deset. — A koliko će imati deset ruku? — Sto.Rajko skoči i plesnu rukama. — Eto ti tvoje matematike!... Ne znaš! Uvaženi barone!... Deset ruku ima

pedeset prstiju, a ne sto. Posilni, usluži gospodina kavom — pokazivao je prstom na sebe.Kosta me zbunjeno pogleda, mahnu glavom i nasmeja se. — E, izradi me na brzinu. Njihovo vedro raspoloženje prešlo je i na mene, te sam za momenat zaboraviona strašnu stvarnost.Ali vreme je bilo da idem. Ispratili su me obojica daleko, šaleći se stalno uz put,kao da šetaju nekim parkom... Pozadina ih je uputila na grbinu Ježa da poginu.



473

Ali oni su ostali nasmejani, kao da prkose smrti. jedan drugome su pridalizvučne titule „grofa“ i „barona“ i sebe su izneli na visinu Moglenskih planina,odakle nemarno pljuju na celu pozadinu...Koščati, a vižljavi, stisnutih vilica i oštra pogleda, ulazili su bombaši redom u polumračni lagum, i pribijali se jedan uz drugog. Njih dvadeset i pet. Oni su

određeni da poginu večeras. Onako zbijeni, telima svojim činili su neprobojnumasu, iz koje su caklile svetle oči, plemenite, drske, smele i odvažne, koje sustremile istom cilju, da smožde protivnika pa makar se zanavek zaklopile.Ćutali su. Komandir prelete očima preko sviju. — Jesu li svi tu? — Svi su!Komandir je razmišljao kratko vreme. Čuo se samo šum sa tavanice od miša,koji je grizao gredu. Iz daljine je dopirao potmuli pucanj topova. — Drugovi! — progovori komandir. — Dobio sam naređenje da u toku noćiizvršimo napad na bugarske položaje u pravcu velike stene, iza koje se nalazesmešteni rovovski topovi. Prema aeroplanskim snimcima, ta se stena pruža udubinu deset do petnaest metara, i neposredno iza nje nalaze se dva rovovskaoruđa. Naša artiljerija ništa im nije mogla. Ti topovi mesecima nanose namaštetu i mnogo puta je i sam naš položaj bio doveden u pitanje. Iz dana u dannanose nam gubitke... Iako smo dobrovoljci, ja vas ipak ne prisiljavam. Akonekome nije dobro, neka se slobodno prijavi. — Komandir je zaćutao. Vojnicisu stajali nepomično. — Recite slobodno! — Gospodine kapetane — progovori jedan. — Trajko je jutros imao groznicu. — Eto, tako, kažite. Gde je Trajko?

— Nije mi ništa, gospodine kapetane — progovori jedan omalen, gotovo dečak,kome su tek izbile nausnice. — Nemoj, nemoj, Trajko. Izostani ti večeras — savetovao ga je očinskikomandir. — Iziđi, imaćeš ti prilike i drugi put.Trajko nije izlazio, već je napućio usne i ljutito gledao preda se, kao dete kojesu kaznili. — Ja vas molim, gospodine kapetane... Nije mi ništa. — Sad... ja te ne primoravam, ali te savetujem... — Hoću da idem i ja.

— Dobro, tvoja volja... Da vam izložim sada način našega napada. Cilj nam je,dakle, da se neprimetno dovučemo do njihovih rovova, i da bombamaraznesemo njihove topove. Naš je plan ovaj. — Komandir se zamisli. Vojnicisu ga posmatrali... Od njih će mnogi još noćas biti mrtvi. — Uspeh našegnapada zavisi od bugarskih objavnica. Ako nas oni sa objavnica osete i pripucaju, napad je propao. U toku prošle noći mi smo razorili zakloneobjavnica. A večeras ćemo se starati koliko je god moguće da im pomoćuraketla onemogućimo prilaz... Ali znate kako je. Nisu ni njihovi rovovi preko



474

sveta. Između jednog i drugog paljenja raketli, oni mogu da uskoče. A što je jošnajvažnije, ni mi ne možemo jurišati prema svetlosti. Po mraku moramo dasklonimo naše žičane zapreke, i njihove da sečemo. A za to vreme oni će prići.Stoga naš noćašnji rad mora biti podeljen. Čim prestanu naše raketle da svetle,moraju se brzo skloniti naše žičane prepreke. Potom petorica ima da ulete s

noževima u njihove objavnice. Oni obično tu drže dva stražara, i njih dvojicutreba zaklati kao piliće. Da ne zinu! — Noćas ih je bilo trojica — upade kaplar. — Jedan je pokušao da beži i ubijen je na poljani, a dvojica su ubijena u rovu. — Otkuda znaš! — zapita komandir. — Po kuknjavi. — Jest, jest, čuo sam i ja — dodaje drugi. — Kukali su obojica uglas. Prestalisu tek onda kada je Radomir sručio u rov dve bombe. Ja sam baš u toj smeni bio. — Lepo. Potrebna su mi, dakle, petorica. Ko hoće? — Ja... ja... — začu se više glasova.Komandir je odbrojao. — Tebe neću — obrati se jednome. — Ti se stalno saplićeš, čak i po ravnojzemlji, a tek nećeš da se zapleteš u žicama.Vojnici su se smejali. — Danas mi obori naslonjenu pušku. Srećom ne okide — diraju ga.Onaj obori glavu i smeška se postiđen. Komandir ga potapša po ramenu i reče: — Ti ostani za drugu grupu. Prilikom polaska, ti ćeš poslednji da se provlačiš, pa se koprcaj u žicama kao pile u kučinama... E, tako. Iziđite vas petorica... Vi

ćete otići levo od naše objavnice jedno... pedeset metara i tu ćete kroz njihovežice proseći kanal. Onda jedan napred, ostali za njim. OD vas petorice ima da senapravi jedna zmija. — Komandir se obrati Draganu. — Izvršićete posle probusa njima. — Znamo, gospodine kapetane... — Ko nosi, taj ne prosi. Ko uči taj se ne muči. Je li tako? — Tako je, gospodine kapetane! — Kad se provučete, vi ćete malo zaobići, da im naiđete iza leđa. I onda kaomačke. U jednom skoku. Glavno je, ne smeju da zinu.

Komandir je govorio oštro, gestikulirajući. Vojnici su gledali svoga komandira inesvesno se podavali njegovim sugestivnim pokretima. Dragan je bio hladan i pribran. Stajao je naslonjen na zid, ruku zavučenih u džepove čakšira, kao da jeovde bila reč o nekoj sportskoj utakmici. — Sada dolazi ono glavno... Nas dvadesetorica raspodelićemo se u četiri grupe.Po petorica. Na isti način preseći ćemo kanal — komandir je kažiprstom ivelikim prstom podražavao makazama.



475

— Možda bi bolje bilo da napravimo prolaz na dva mesta — prekide komandirakaplar. — Za nastupanje — tako je! Ali prilikom povlačenja bolje je da imamo naraspoloženju više kanala... Vi znate kako je kad se odstupa. Najkraćim inajbržim putem. Gomilanja ne sme da bude.

— Ja bih još predložio, gospodine kapetane — upade Dragan — da onaj koji prilikom provlačenja ispod žica bude poslednji, da taj na izlazu iz kanala ostavineki beo predmet, belu krpu, tako nešto, da bismo znali gde je kanal. — To je dobro. Mi imamo ovde široke, bele zavoje, n neka poslednji pušta krozkanal, a na kraju neka stavi gužvu... Vidite, toga se nisam setio, a veoma jevažna stvar. Jer ko će u mraku i onoj gužvi da nađe tačno mesto prelaza... Za tose postarajte vi, Dragane. I sa tim smo gotovi.Sad nastaje ono što je najvažnije... Kad smo već prešli, onda mora da sesakupimo, da ne bismo sa bombama naleteli jedan na drugoga. Prikupićemo sekod neprijateljske objavnice. Odatle u razvijenom streljačkom stroju, trkom, pravo na njihove rovove. Znak za paljenje bombi daću ja. Jedna polovina bacite bombe levo od stene, a druga desno. Potom u nekoliko skokova, sa noževima, unjihove rovove. — Muskuli na komandirovom licu bili su nabrekli, a oči sijale. — Ali ne zaboravite, naš krajnji cilj su oni topovi. Ko ostane čitav, nekazaobiđe stenu i sruči bombe na topove. Jeste li me razumeli? — Jesmo! — govorili su odlučno vojnici.Komandir se obrati meni: — Sad nastaje vaš posao. Mogu oni lako da nam najašu za vrat. Vi ćete biti naobjavnici. Sa komandirima baterija držaćete otvorenu vezu preko telefona. Kad

osetite da se mi vraćamo, onda raspalite što brže, što žešće, da im vatromzaprečite put.Zapitao sam komandira kako ću u mraku znati da su se svi naši vratili. — To ni mi ne možemo znati. Ostavlja se vašoj uviđavnosti.Pretrnuo sam pri pomisli, ako bi artiljerijska zaprečna vatra pogodila naše na poljani. Izginuće svi do jednoga. Ili ako u brzini naši topovi podbace... A šta će biti ako komanda stigne dockan, pa ih Butari nateraju na žice... Mesto me nijedržalo. Želeo bih da inicijativa ne potiče od mene. Ne razmišljajući mnogo predložio sam da neko od njih baci crvenu raketlu.

— Taman! — komandir me pogleda, čudeći se. — Onda bi nas pri svetlostiraketle pobili kao zečeve. A sem toga, taj koji nosi raketlu može i da poginu u bugarskim rovovima, i šta onda? — Ali komandir kao da je razumeo mojustrepnju, nastavi: — Ne brinite vi ništa. Kad osetite prvoga od naših da je prišaožicama, znajte, tu su okolo njega i ostali... Dakle, tako. Vi stupite u vezu sakomandirima i recite im da su oni pripravni. Ugovorite to kako znate. — Tadase okrete vojnicima. — Više nemam ništa da vam kažem... Znate... Ko se čuva iBog ga čuva.



476

— Obuća! — dobaci Dragan. — A jest. Cokule imate da ostavite, a navući ćete platnenu obuću. Večeras trebada smo nečujni kao senke, a laki kao srndaći. Od oružja nosićete samo kame i po šest bombi... Sada je tri časa. Do sumraka pripremite sve što je potrebno. Asad, Dragane, podelite ih po grupama i izvršite probu provlačenja.

— Razumem! — Do viđenja.Kad komandir ode, Dragan plesnu šaku o šaku i pogleda vojnike. — Hajde odaberite se sami ko će s kim, i tako stanite. — Onda se obrati jednome: — A ti idi da spremiš daščice.Vojnici se uzmuvaše. Čuju se glasovi: — Ranko, hajde sa mnom. — Ti budi poslednji. — Hoćeš li da budeš moj zadnji? — A jok, danas si se najeo pasulja.Kaplar se nasmeja. — Ako se po tome odabirate, onda treba svi da ste čelni. — Ima nas i ovakvih i onakvih.Ali ipak, pregrupisali su se. — Hajd sad, stavite opasače i vratite se odmah. — Dragan me pogleda. — Videćemo šta će noćas biti.U glasu njegovom bilo je neke sete. U meni je tinjalo prijatno osećanjezadovoljstva što nisam na njegovom mestu. Ali u isto vreme i straha da im sešta ne desi. A oni su svi bili osuđeni na smrt. To je saznanje izazvalo u meni

izvesno sažaljenje, i nesvesno zaustih da ga tešim. Ali trgao sam se. Možda bihga time pokolebao, i nevoljno mu ulio uverenje o bliskoj smrti. Oni su dosad bili spokojni i svaki je verovao da će izbeći opasnost. Pravio sam se na siluravnodušan i posmatrao ovaj lagum koji je nekada, vidi se, služio za smeštajrezervne hrane... Napolju grunu eksplozija od granate iz bugarskog merzera. U meni se javi višerefleksni trzaj, te stegoh pesnice. — Još malo, još malo! — govorio je Dragan više za sebe, misleći na pripremaninapad.

U lagum utrčaše nekoliko vojnika. — Uh, slavu mu, umalo da me zatrpa!Pojaviše se i ostali. — Ovaj kao da zna kad treba da opali.Dragan iziđe, a za njim i ostali.U jednoj od najužih saobraćajnica, na trideset santimetara od podloge, bile suuglavljene iz među bočnih zidova tanke daščice. Ispod njih trebalo se provući. Njih petorica stali su jedan za drugim. Onda su najednom polegali. Prvi se



477

oslanjao laktovima. Njegova je dužnost da seče žicu. Onaj iza njega držao ga jesa strane za opasač, a glavu je zavukao između njegovih nogu. Isti su položajzauzeli i oni ostali, zadnji. Onaj prvi, oslanjajući se laktovima, pomerao senapred. Drugi, držeći se za opasač prvoga, a odupirući se petama, privlačio se brzo k njemu. Na taj način cela kolona pomerala se kao gusenica i za kratko

vreme provukli su se ispod daščica. Vežba je bila završena.Preko telefona stupio sam u vezu sa komandirima baterija. Tačno vreme napadanisam znao, ali sam im predočio opreznost, čim padne mrak. Kada bombaši budu pošli, obavestiću ih. Topovi tada treba da su napunjeni, a veza telefonskaza sve vreme otvorena. Na moj poziv: „Alo, četvrta, peta, baraž!“ — nišandžijeda okinu topove.Vratio sam se u zemunicu. Zapitao sam posilnoga gde je narednik. — Kupa se. Najednom tamo na desnom krilu, kod pešaka, odjeknu brza puščana paljba. Čuose i mitraljez. 3a njim grunu naš rovovac. — Šta je ovo sad? — zapitao sam vojnika. — Zakačili se nešto — veli ravnodušno. — Videli nekoga... ili kopaju zemlju.Posle jedno pet minuta vatra poče da usporava, čuju se pojedinačni pucnji i svese utiša. Naiđe Dragan, obrijan i svež, sa ubrusom preko ramena. — Šta, vi se kupali? — Znate kako je... mogu me raniti, pa ne bih želeo da odem prljav u bolnicu. — Ne treba činiti takve pretpostavke — rekoh, tek da nešto kažem. Onda samlegao na „krevet“.

Dragan mi ništa ne odgovori, već izvuče svoju torbu i poče po njoj da pretura. Nešto je istresao, cepao neke hartije, i onda nanovo spakovao. Izgleda mi da on pomišlja na ono što je najgore, pa bi želeo da ostavi za sobom sve u redu.Pogledao sam ga krišom. Na nemu ni traga od uzbuđenja. Čitao je tada jedno pismo i na licu video sam mu osmeh. Kao da je zadovoljan samim sobom. Makoliko se starao da prodrem u njegovu dušu, izgledao mi je ipak neshvatljiv.Pokušao sam da zamislim sebe u njegovom položaju... Privlačim se... jurim preko poljanice, jest, baš ja trčim... pred rovovima sam... — Ovde moja misaokao da zamire. Nikako ne mogu sebe da nateram na bajonet. Grčevito stežem

očne kapke da bih izazvao tu viziju. Ali pred smrtnom opasnošću moje telo postaje fluidno, i ja sve te događaje posmatram sa osmatračnice... A to mora bitistrašno, kad se sa nožem i bombom upadne u neprijateljski rov. Tresak, jauk, prasak, ljudi postaju zveri... OD same pomisli trgao sam se... A oni će noćasizazvati tu stvarnost.Dragan je nešto pisao... Da li mu se šta predskazuje? Slušao sam kako su nekisanjali jeziv san, i toga dana poginuli. Ili im se najednom nametnula misao osmrti, te su postali tmurni... Hteo sam da zapitam Dragana zašto je pakovao



478

stvari. Ali on je još uvek pisao, te ne htedoh da ga prekidam. Pitaću ga malo posle:Umor me je savladao i san mi se navlačio na oči...Bio je mrak kad sam otvorio oči. Skočio sam. Sanjao sam nešto strašno, teško...Ali kad sam ugledao zvezde, san je iščezao i više se ničega nisam sećao. Bilo je

blizu osam časova. Čuo sam žagor vojnika koji su nekuda išli. Da neće sada da počnu? Izišao sam žurno. Raketla osvetli prostor kao na danu. Jedan od vojnikanalete na mene: — Traži vas komandir. — Gde je? — Tamo, gde ste danas bili. — Hajde, napred! — rekoh mu. Na ulazu u onaj lagum neko me dohvati za mišicu. — Vidite li? — govorio je Dragan. — Neka ode jedan da donese moj fenjer. Avi ste danas slatko spavali. — Dosad. A šta ste vi radili? — Posvršavali smo poslove. Sada nas nešto zove komandir. — Pomaže bog, ljudi! — Bog vam pomogao. — Ovde mračno kao testo — govorio je komandir. — Ili su godine naišle, pa popustio vid. — Naredio sam da se donese fenjer. — E-he, dobro. Volim da gledam ljude u oči kad im govorim. Neko kresnu šibicu i slaba žućkasta svetlost obasja prostor.

— Pazi, ovi se već spremili — reče smeškajući se komandir.Vojnici su na nogama imali platnene cipele, koje su sami sašili. Stavili sušlemove i opasače. — Evo, zašto sam vas zvao. Telefonirali su mi sada iz puka da se noćašnji jurišodloži. Oni će narediti kad treba da bude. Verovatno sutra na noć. Sve pripremekoje smo dosad izvršili ostaju. — Komandir se obrati Draganu: — Vi steizvršili podelu ljudi i pokazali mesta? — Sve je gotovo. — U redu. Neka tako ostane. Ali pošto ćete vi svakako iduće noći imati pune

ruke posla, to vas za noćas oslobađam svakoga rada i sad možete leći. Ali takokako ste. — Sa sve šlem — upade jedan.Komandir se nasmeja. — Vala, ako ti je zgodno, stavi i cokule na glavu.Vojnici se nasmejaše. — Tako... Idite odmah i lezite. A vas dvojica — komandir pokaza na Dragana imene — pođite sa mnom.



479

Zemunica komandirova bila je osvetljena. Na stolu su ležali njegov revolver išest bombi. Kada smo ušli, mačka skoči na sto, i poče glavom da trlja oko bombi, kao da se umiljava. Zatim onjuši revolver i stade da ga liže. — Osetila vazelin! — smeje se Dragan. Uze na grudi mačku i poče da jemiluje. — Hodite da čujete kako prede.

Fr... fr... fr... — preo je mačak i žmirkao očima. — Da čovek pozavidi... — Vala baš — reče komandir, sedajući na sanduk. — Da pređemo na stvar. Noćas, posle pola noći, izvršićemo juriš... — Pa vi rekoste... — Rekao sam... Da. Ali to je zbog vojnika. Na pad će biti oko ponoći, i zašto bioni dreždali četiri časa. Za to vreme ne radeći ništa, misle o svačemu. Nespavaju, muči ih stanje iščekivanja i, kad ih povedemo, oni umorni. Zato nekase ispavaju do jedanaest časova, a tada ćemo ih probuditi. Nameravao sam da ivas dvojicu strpam u „krevet“, ali sam se bojao da ovaj artiljerac ne obavesti baterije... — Mislio sam na to... — Znao sam... Hajde da večeramo, a posle, zbilja možete i vi leći. Ja ću vas probuditi, jer sam spavao celo posle podne.Za vreme večere nije se govorilo o noćašnjem napadu, već o opštoj situaciji.Komandir kao da rezimira događaje u svetu i veli: — Sad je april osamnaeste. Rusi zaključili mir. Nemci zgužvali Rumune isaterali uz Crno more. Centralne sile šire se sada od Baltika do Palestine. Nafrancuskom frontu se zabarikadirali kao ovo mi ovde, pa ni tamo, nit ovamo.

Čitam danas u novinama izjavu nekog iz pozadine: „Sa nama su Amerikanci.Mi smo u stanju da vodimo rat još tri godine.“ Ha!... — S kime? — zapita Dragan. — Oni smatraju ljude kao perpetuum mobile... Čujem kako su se pre neki dansastale naše i bugarske objavnice, izmenjali hlebove, duvan, i napričali se kao braća. Šta misle oni? — Naravno, sede tri godine jedni prema drugima, bez smene, bez odmora irazmišljaju. — Ništa nije opasnije za moral trupa nego duga rovovska vojna. Ja vas,

gospodo, uveravam, ako se ostane ovako u rovovima još jednu godinu,doživećemo da će jednog dana izići izvan rovova i naši i njihovi, i objaviće krajratu. Jer tada sigurno neće više biti ni Dragana, ni onoga Koste „Turčina“, nikonjičkog poručnika Rajka, koji zameću kavgu po ceo dan, a ni ludoga učiteljaStojanovića... Na ulazu se pojavi vojnik. — Gospodine kapetane, nestalo nam raketli.



480

— Evo ti sanduk ovde, i ponesi ga. Sad dolazim i ja. Vas dvojica prilegnite, a u jedanaest ja ću vas probuditi.Komandir je zamišljeno gledao u pravcu vrata. — Otkuda sada ovo?! — govorio je zabrinuto, osluškujući pucnje što suučestano dopirali iz bugarskih rovova.

— Da ne misle oni da nam vrate za ono od prošle noći? — veli Dragan. — Videćemo... Počeli su ovako od devet časova. A onom njinom merzeru kaoda je pred glavu. — Naredio sam da se sklone svi koji će sada na juriš, kako od njih ne bi nekostradao. — To ste dobro učinili... Samo, trebalo bi da smo sa njima. Hajdemo tamo! — Komandir stavi šlem i opasa revolver. Na izlazu iz svoje zemunice zastade. — Milojko, ti ćeš ostati... Sad, ako je suđeno. Sve što imam, ovde je. U sanduku, pri vrhu, nalazi se spisak mojih stvari. Ostaj zdravo. — Zdravo se vratili! — poželi mu posilni. — Daj Bože! — i komandir odlučno pođe.Jedna za drugom, raketle su bleštale. Treperava svetlost zasenjivala je oči.Zvezde su tamnele. Sve što je živo prileglo je na zemlju. Puške su praštale.Teške granate rovovskih topova parale su zemlju, uz zaglušnu grmljavinu,između saobraćajnica. Kamenje je letelo.Utrčali smo u lagum. Onako u šlemovima, sa spuštenim kaiševima oko vrata, saopasačima i bombama, vojnici su stajali nemi. — Jeste li spremni? — Jesmo! — odgovori jedan za sve.

— Pričekaćemo još malo — reče suvo komandir i priđe otvoru nakrenute glave. — Nešto su se mnogo uzmuvali — veli jedan od vojnika. — Neka se izakaju, pa će se smiriti — odgovara komandir. — Mi smo starečekalice.Svi oni podsećali su me na osuđenike koji su ostavljeni na belom hlebu. Ali,izgleda mi, oni toga nisu bili svesni. Začudo, bili su pribrani, kao da ne idu usmrt. Možda su malo nestrpljivi i žele da se ubrza stanje iščekivanja. Kad većmora da bude, neka dođe što pre.Paljba kao da posustaje.

— Vi znate kuda treba da pođete odavde? — Znamo, gospodine kapetane. — Još jednom vam napominjem: pazite da ne istrčavate jedan ispred drugoga.Vojnici počeše da zatežu bluze i pritežu bombe. Jedan škljocnu makazama.Kaplar izađe ispred zemunice i poče da mokri. — Svršavajte, šta ko ima.Iziđoše još nekolicina ispred zaklona. Komandir se šalio: — Popusti tako, poneki put, petlja...



481

— A jok, gospodine kapetane, nego tek onako.Pucnji su sve ređi. — Naredite, neka ovi naši prestanu sa raketlama — reče komandir jednome, a potom se obrati Draganu: — Sad neka se otvore prolazi kroz naše žice.Bližio se odsudni čas, i laka drhtavica prožimala je telo. Nervi bili zategnuti...

Napolju ovlada tama. Kroz otvor zemunice video sam u daljini gde žmirka jedna zvezda. A nju gleda i pozadina, koja mirno spava. Komandir pogleda načasovnik. Izvadio sam i ja svoj. Bila je ponoć i petnaest minuta. Još kao deteslušao sam da se ovo vreme naziva „gluvo doba“, kad izlaze mrtvaci. A mnogiće od ovih kroz koji čas ležati mrtvi. Iako sam uviđao da je sve ovo što mislimgrubo od moje strane, misli su se nevoljno nametale. Vilice su mi se lako tresle,te sam grizao usne da bih prikrio svoje uzbuđenje. Komandir se okrete meni: — Ja mislim, vreme je! Obavestite baterije, i onda dođite da nam javite.Požurio sam na telefan. Komandir brdske baterije odazvao se odmah. Ali peta poljska ne javlja se. Lomio sam nervozno prste. Ovo čekanje ličilo mi je navečnost... Tada mi je tek bilo razumljivo zašto se pešaci ljute na artiljerce. Dasam komandant, smenio bih odmah ovoga komandira, ili bih ga naterao na jurišsa ovima!Jedva jednom dobio sam vezu. Govorio sam lagano: — Sve je spremno. Sad će poći. Budite pripravni. — Budite bez brige — veli ravnodušnim glasom komandir baterije.Zamislio sam tada bateriju... Umorni vojnici sede pored topova i dremaju.Komandir je u zemunici pored telefona i pije kavu. Ljut je, verovatno, što su gauznemiravali i zamišlja kako on noćas obavlja neko herojsko delo.

Zaboravio sam trenutno da bih to isto i ja radio.Vraćao sam se polako da im bar za koji sekund produžim život. Oni su jedinikoji sačinjavaju vojsku i svesno zalažu svoje živote. Svi mi ostali sitni smo prema ovome koji stoji kraj puškarnice na mrtvoj straži i zvera u mračnu noć...Komandir me je gledao upitno. — Sve je gotovo! — saopštio sam mu malo nesigurnim glasom.Komandir zaćuta. Onda se nakašlja. Lice njegovo kao da se zgrči, a oči blesnuše. Prelete pogledom preko vojnika i progovori odlučnim glasom: — Drugovi, u ime Boga! — Ona petorica koji su određeni da napadnu

objavnice, neka iziđu!... Vi znate... Zadatak morate izvršiti najbrže... Ne plašitese. Znajte, da ni poštena svadba ne može biti bez krvi, a kamoli rat. Polazite!Kratak pozdrav i ova petorica izleteše nečujno iz zemunice.Vratio se i Dragan. Na njegovom licu ogledala se detinjska radoznalost i neki ponos zbog važnosti posla. — Da li je potrebno da ih nadgledamo? — zapita Dragan. — Nema potrebe. Svi ćemo sada proći kroz otvore među našim žicama, iostaćemo u ležećem stavu pred njihovim preprekama. — On se ispravi.



482

Izgledao je kao neki div. — Vojnici!... Hrabro, u ime Boga. Napred! — ikomandir prvi pođe.Ostao sam poslednji. Glava mi je teška. Kako bih sada rado spavao, tu nazemlji, ma gde bilo. Ali čisto sam se uplašio od samoće u mračnoj zemunici, te potrčah za njima. Oni su brzo i nečujno odmicali. Čuo se samo bat mojih

čizama i zvek mamuza. Išao sam na prstima. Kada su stigli u rov, oni seraspodeliše na dve strane i izgubiše se u mraku.Pošao sam sâm kroz saobraćajnicu, ka objavnici. Mračno je toliko kao da samobnevideo. Iako su se oko mene nalazili svuda ljudi, osećao sam se nelagodno.Jer oni kao da nisu bili ljudi, nego utvare koje gamižu, i pred mojim očimanešto treperi. Lupio sam o zid. Podigao sam glavu i pogledao naviše. Zvezde sutreperile. Da li ko vidi odozgo? „Bože, ako te ima, spasi ih... spasi“ — šaputalesu moje usne. Setio sam se Dragana. Bilo mi je krivo što ga nisam zapitao da liima koga. — Ko je?A, tu sam. — Artiljerac osmatrač. Neko se u mraku pomeri. — Koliko vas ima ovde? — pitao sam. — Nas dvojica i telefonista.Jedan se presamitio preko rova i nešto osmatra. Malo zatim okrete se i sasvim polako šapnu: — Izišli su i sad leže pred bugarskim žicama. — Zar se vidi?

— Nazirem ove u blizini, ali one dalje ne vidim. Na frontu se sve utišalo. Samo podalje prasne poneka puška. Negde levo blesnuraketla i svetlost obasja prostor pred nama. Onaj se svuče u rov. — Da ih samo ne primete — strepi jedan od vojnika. — Gospodine potporučniče, zovu vas na telefon.Prihvatih slušalicu. — Šta je, majku mu, dokle ćemo da čekamo? — pita komandir poljske baterije.Rekao sam mu polako da se sada privlače i seku žice. — Kako?... Ne čujem. Kao da su vam puna usta hleba. Govorite glasnije.

Od muke trupkam nogama i stežem pesnicama. Ne smem da govorim glasnije, jer se bojim, čuće oni sa bugarskih objavnica.Ponavljam istom jačinom glasa. Čini mi se da me je razumeo, jer reče: „Dobro,dobro“. — Seku žice... čujete li? — pita jedan.Zaista odjekuje neki šum. Onda prestane. Zatim nanovo. — A gde su ona petorica? — Oni su već zašli pod bugarske žice, pa ih ne vidim.



483

Hteo bih i ja da osmotrim, ali strepim da baš tad ne plane puška. Uveravamsebe da takva radoznala osmatranja i ne spadaju u moj zadatak. Ja im mogukoristiti i na drugi način. Ali onaj jedan se presamitio preko bedema, kao da jena prozoru svoje kuće.Zapitao sam ovoga pored mene da li su došle njihove mrtve straže.

— Stigli su maločas. Čuli smo kako kopaju.Kao da me nešto smlati. Pred nama treba da se sada obavi klanje ljudi „bez jauka“. Okrećem se u mestu, i nervozno param noktom o dlan. — Pst! — učini ovaj u rovu. — Prešli su... Dižu se.Oslonjen na zid, raširenih očiju, blenuo sam u noć... Ništa se nije čulo. Premazvezdanom nebu ocrtavao se grudobran. Jedna zvezda naizmenično se dizala ispuštala iza bedema, baš onako kao što i ja dišem. Najednom krik. — Uskočiše!Čuju se neki neljudski glasovi, kao režanje zverova, onda mumlanje, prigušeno jaukanje, bolni uzvici i neka psovka kroz stisnute zube. Očajna borba, kao da senešto vala, krši... Potom otegnut ropac. Zatim kratko, isprekidano. „A, a, a!“ — kao žudnja za poslednjim dahom.Klap, klip, kljoc! — čuje se kako ubrzano seku žice. — Gotovo! — veli onaj. On se sada ispe na rov i ostade uspravan. — Poklaše ihka prasce!Iako sam taj događaj predstavlja nešto strašno i užasno, osetio sam se na jedanmah primiren. Prolaz je sada slobodan. Sve što sada sleduje, po suštini zbivanjane izgleda mi tako neposredno. Izdigao sam se malo, još malo. Nazirem splet

od žica, i ispod njih kao da opažam neku tamnu zmijastu prugu. — Eno ih! — pokaza mi vojnik u jednome pravcu.Zemlja se poda mnom malo oburva, i tada mi odjednom pade na pamet, kako jeu istom stavu, projektujući se prema zvezdanom nebu, poginuo potporučnik,vodnik. Iako su njihove objavnice uništene, obuze me neki strah, i ja sleteh urov. Vojnik ostade. — Silazi dole! — opomenuh ga. — Izvlače se... Dižu se... Trče desno... Skupljaju se.Opet me obuze nemir. Kao da osećam neki kobni dah, nešto me guši. Smeta mi

čak i kaiš od šlema. Povlačim ga prstima nadole. Čini mi se, lakše dišem. Hteosam nešto reći vojnicima, ali očekujem svakoga trenutka prasak bombi i,raspinjući se između dužnosti i stravičnoga iščekivanja, u ovom odlučnom času,malaksao sam.Kapisle zapucketaše. — A-ha! — učini neko. — Pazite na njihovo povlačenje.



484

Kroz noć blesnu plamen i grmnu eksplozija. Druga... Onda se prolomiotegnuto: Gr-r-r-r-r! kao stotinu gromova. Gr-u! Gr-u! Ura! Ura! Gr-u! Vazduhse uskomeša. Odjeknuše planine i urvine. Otpoče prasak pušaka. Mitraljez. Našrovovac urliknu. Gr-u! Gr-u! Gr-u!... „Jaoj!“ Larma, povici. Gr-u! Zemlja setresla. Tamo pakao. Eksplozije ne prestaju, Levo svitnu raketla iz bugarskih

rovova. Gospode! Du-du-du-du! Štektao je negde puškomitraljez... Levo idesno osu brza paljba. — Gde su naši?Vojnik promoli glavu.Fiu! Fiu! Fiu! Gr-u! Gr-u! Gr-u!Sad opet naš rovovac. Bugarski šrapnel pisnu nad našim glavama. Druga, treći.Gr-u! Gru! — razleže se prasak bombi.Dohvatio sam telefonsku slušalicu. Da li je vreme? Ali mi ruke drhte. — Gde su? — pitam očajno.U ovom odsudnom času osećanje dužnosti kao da je u meni prigušilo svakistrah. Ne osećajući više sebe, kao izbezumljen, skočio sam na rov sa slušalicomu ruci. Celo moje biće pretvorilo se u strašno, prodorno oko. Fiu! Fiu! Ah, samoda ih vidim. Gr-u! Još ih nema... Du-du-du-du!... Neko trči poljanom. Prineosam slušalicu ustima. Ali još ne! Ne!... Eno ga i drugi. Fiu! — baš pored glave.I desno se naši povlače... Kao senke. Ležu pored žice. — Alo, četvrta, peta, baraž, baraž, baraž! — vikao sam udarajući nogama.Zemlja se oburva poda mnom i ja padoh. Vikao sam i dalje. Baraž, čujete, ljudi!Kao orkan, sa takvom snagom i silinom naleteše naši šrapneli. Kao rojevisvitaca počeše da svitkaju, stvarajući neprobojni zid u visini rova, ali glavna

masa čelika sruči se na bugarske rovove. Pribili smo se uza zid. Nije bila stopazemlje na koju nije udarila kuglica. Zemlja je prporila od udara. Raketla sinu.Poljana je bila prazna. — Prekini paljbu! Nema pustoš... Još jedino u ušima nešto huji od silnoga praska.Telefon je svirao.Javljao se komandir pete baterije. — Kakva je situacija? — pita otuda. — A... šta mu ga znam. Na poljani nema nikoga. Naše još nisam video... Budite

i dalje u pripravnosti — izveštavam ga.Ali oni iz pozadine gledaju događaje na frontu drugim očima. Oni bi hteli daznaju sve, do tančina. — Je li bio napad, ili nije? — Bio je, bio, ali ne znam šta je sa njima. Izvestiću vas odmah.Vi, kao da spavate tamo — ljutnu se komandir i zatvori telefon.Došlo mi je da mu...



485

Potrčao sam nazad u rov... Bio sam uveren da su uništili bugarske topove, tesam išao slobodno. Strepeo sam šta je bilo sa ljudima. Mislio sam na Dragana.Vojnici su stajali u grupama i živo pričali. Čujem gde jedan veli: — Razneli smo ih u paramparče! — Gde je komandir? — pitao sam.

— U velikoj zemunici. Tamo svi idemo.Komandir se podbočio rukama. Disao je brzo. Njegovi nervi kao da su jošnapeti.Jeste li dobili vatru na vreme? — zapitao sam ga. — Dobro je. Hvala! — reče, ali se videlo da je mislio na nešto drugo.Dvojica su jednome previjali ruku. Drugome je sa čela curio mlaz krvi. — Idi, reci, neka svi dođu ovamo — naredi odsečno komandir.Bio je zamišljen i mračan. Takvog ga ranije nisam video. Ako su uspeli, zašto je zlovoljan. Ali, gde je Dragan, pitao sam se sa strahom. — Jeste li uspeli? — obratio sam se komandiru. — Gotovo je! — reče dosta suvo i hladno. — Zapamtiće nas dugo — veli jedan vojnik. — Bugarski artiljerci nagrnuše u jedan zaklon, a ja za njima bombu. — A šta je sa topovima? — Ne postoje više... — Nisu se nadali. Kad smo utrčali u rov, njihovi pešaci nagrnuše da beže, pa sesabiše u gomilu... — Auh, majko moja, što su kukali!...Vojnici su nailazili. Komandir je gledao u pravcu otvora, kao da nekoga

očekuje. Onda se obrati vojnicima: — Gde je narednik Dragan?Jezivo ćutanje. Komandir se ujede za usnu i lagano obori glavu. — Valjda će naići — reče neko bojažljivo. Na ulazu pojavi se još jedan naramkujući. Oko desne noge imao je beo zavoj.On uđe ćuteći i osloni se na zid. Stajao je na jednoj nozi. Njegovo lice grčilo seod bolova. — Ima li još koga gore? — Nema. Ja sam poslednji.

Komandir uzdahnu, priđe otvoru i pogleda u nebo. Vojnici su se prebrojavali. — Nema Radenka, ni Stojana... — Video sam kad je Toza pao kod njihovog topa. — Čuo sam kad je kaplar jauknuo pred žicama, kad smo se vraćali...Za petoricu niko nije znao da kaže. U ove nestale ubrajali su i narednikaDragana. — Ja sam ga video kad je uskočio u bugarski rov... — Bio je pored mene kad je zapalio bombu, i stavio je u topovsku cev...



486

— Čini mi se, video sam ga kad se vraćao... — Gospodine kapetane, osam je nestalo, a trojica su ranjeni.Komandir kao da se prenu. — Neka se odmah puste raketle i pregleda teren. Ako je ko ostao ranjen, da se po svaku cenu izvuče — govorio je skrušeno komandir.

Zaustavili smo se u rovu. Svi vojnici stajali su pored puškarnica. — Gospodine kapetane, neki od naših zapomaže. — Sad ćemo videti.Raketla je probijala tminu i u visini se rasprsnu. Svetlost se razli. Komandir razmače ciglu kojom je bila zatvorena puškarnica i pogleda. Njegovo lice segrčevito skupi, i kroz stisnute zube glasno jauknu. Odmače se i nalakćen naivicu rova obuhvati glavu. — Siromah! — procedi. — Eno ga narednik Dragan, gde visi na žici — govore vojnici.Prišao sam...Pred samim otvorom, kuda su bili izišli izvan bugarskih žica, visilo jenepomično telo narednika Dragana. Jedna ruka bila je izdignuta i zakačena zažice, dok je telo mlitavo ležalo. Glava klonula.Pred mojim očima se zamagli... Odmakao sam se... Da li je moguće!... Malopre bio je živ. Kao u kakvom bunilu slušam kako vojnici govore da na poljani vide još trojicu koji su nepomični... Ali jedan, izgleda, odaje znake života.Komandir se trže i pozva podnarednika. Govorio je polako, reč po reč, kao da pribira misli: — Spremi ljude... Skinite narednika sa žica... i izvucite... onoga ranjenoga. —

Onda zastade pognute glave i okrete se meni: — Pođite sa mnom! — Potrebno je da obavestim baterije. — Neka ide kaplar.Rekao sam kaplaru šta treba da javi i pođoh za komandirom.U zemunici komandirovoj posilni zapali lampu i zatvori vrata. Komandir, negovoreći ništa, otpasa revolver i stavi na sto. O pojas je bila prikačena jedna bomba, i komandir se zagleda, pa kao da govori sa samim sobom: — Ne mogadoh da je izvučem, zakačila se.

Onda baci šlem na krevet, protrlja čelo i skrušeno sede. U zemunici je vladalagrobna tišina, kao da među nama leži mrtvac. Mačka se protegli i skoči mu nakrilo. On je pogleda, potom prevuče rukom preko njenih leđa, klimnu glavom itiho progovori: — E, moj, „Baćko“ — tako su zvali mačka — nema više našeg dobrog drugaDragana. — Lice mu je bilo nepomično, ali njegove oči se ovlažiše i dvekrupne suze skotrljaše se niz preplanulo lice. On mahnu glavom i uzdahnu: — Šta ćete, valjda mu je suđeno... Odvraćao sam ga, molio... aja! Bio je ponosan...



487

— Da li je imao koga od porodice? — Majku i jednu sestru — komandir šmiknu kroz nos i rukom prevuče prekoočiju. Zatim me pogleda otvoreno i pribrano: — Vaša uloga je završena. Hvalavam lepo. Vi se sad možete vratiti, dok je još noć. Daću vam vojnika da vam ponese stvari i pokaže put...

Bila je zora kad sam se približio našoj osmatračnici na Katuncu. Sunce serađalo...Luka i Vojin bili su tužni. Pričali su mi da je juče naglo pozlilo potpukovnikuPetru i odneli su ga u bolnicu. Nas trojica sedeli smo zamišljeni, kao da smo izgubili oca, najrođenijeg druga.Osećali smo se kao siročići, bez igde ikoga...

PODNAREDNIK TANASIJE

Jedno prepodne javili su nam da je eksplodiralo zrno u topovskoj cevi brdske baterije i da su tom prilikom poginuli poručnik Branko i još dva vojnika. Ostalivojnici su ranjeni.U poslednje vreme ovo je već treći slučaj. Poslužioci su ginuli, a komisije sudonosile zaključak da su oruđa dotrajala, a umnogome je kriv i „ratnimaterijal“. Novi zastupnik komandanta je odredio komisiju da iziđe na mesto gde se desilaeksplozija, koliko tek da bude ispunjena i ta formalnost. U komisiju je odredio

komandira jedne susedne poljske baterije i mene.Ta brdska baterija nalazi se na obližnjem sektoru, u blizini pešačkih rovova. Da bih došao do nje, morao sam prvo sići u ravnicu, i tek odatle podići uz položaj.U ravnicu sam sišao ranije da bih tamo obišao svoje poznanike po raznimkomorama i komandama.Svi su se oni, iz pozadine, žalili na težak i nesnosan život, iako im je jedinadužnost bila da po ceo dan pišu pisma svojima. Ili se od prolaznika raspituju dali je ko dobio izveštaj od kuće. Iz tih nepotpunih i uvijenih izveštaja naša pozadina je rekonstruisala život u porobljenoj zemlji.

Znaju oni da se u okolini Čačka devojke udaju, a da su se Austrijanci razmileli po zemlji i kuvaju pekmez. Da su neki seljaci iz okoline Gornjeg Milanovcaubijeni, jer su „umrli kao Despić“. A taj Despić bio je u predratnoj Srbijihajduk, pa su ga streljali... Austrijanci interniraju građane u masama, jer su„mnogi otputovali u Bodljikavu banju na odmor“. Narod u zemlji gladuje: „Mismo siti i zadovoljni, samo nam se provide uši od zime“. Ali se oni ipak nadajui veruju da ćemo se vratiti, pošto su „deca Vera i Nada u odličnom zdravlju“...Bugari su počeli da regrutuju naše mladiće, ali oni beže iz vojske. I jedan od tih



488

piše: „Zahvaljujući našem dičnom caru Ferdinandu, obukli su nam uniforme iizvukli iz naših zagušljivih kuća. Nama je sada dobro, jer nam se dala prilika dase nadišemo šumskog, đurđevdanskog vazduha.“Ali komordžijama, naročito onim oženjenim, najteže pada što je neka: „GospaMilka postala velika frajla i otvorila radnju u svojoj spavaćoj sobi. Posao joj

odlično ide.“ A oni znaju da krv nije voda... A ovaj se rat, kao za inat, odužiounedogled. — Znaš... žena je ka mazga — objašnjava čiča Danilo, rezervni kapetan. — Usići se najednom. More biješ je, more miluješ, more maziš... Aja!... Pođemazga kad njoj „ćorne“ na pamet. Mi, grešnici, izgibosmo ovde da bismo ihoslobodili. A one, kako su ćurkaste, mogu još i da pomisle kako mi namernonećemo da se vratimo... — More, Dačo, brate slatki — veli mu njegov vršnjak, obveznik činovničkogreda ko će još naše babe da gleda. — More Đuro, da ja tebi kažem... Ne ratuju starci već deca od dvadesetgodina... A ti ne biraju. Kad sam bio arslan od dvadeset godina, ja sam prvonaleteo na jednu babu. — A to li tebe muči! — zagrajaše ostali i počeše da zadirkuju čiča Danila.Bilo je prošlo podne te se digoh. Pri polasku saznao sam još od komordžijakako se na na šem frontu nešto priprema. Dovlače se teški engleski topovi.Komandanti se često sastaju. Sigurno se sprema neka ofanziva. Zatokomordžije kupuju konzerve i pune svoje sanduke, kako bi poneli svojima, kadse vrate u zemlju.Dolina je plamsala od žege i silne jare. Polja su kao spržena. Oko mene lete

rojevi muva. Šlem na glavi postao je vreo te sam ga skinuo, a glavu uvezaomaramom.Jedva sam jednom podišao pod planinu i tada osetih malo svežinu.U početku su Bugari gađali ravnicu i niko živi nije smeo da se pojavi prekodana. Ali sada je i njima valjda dodijalo. Ili im je ponestalo municije. Tek komordžije promiču, a i ja srećno stigoh u podnožje. Kod jedne komore ostaviosam svoga konja, i pošao pešice.Osmatram stene i čukare koje su se natkvesile jedna iznad druge, kao da ćesvakoga časa pasti. A čak gore, pod vrhom, nalaze se naši. Bugari su ispod onih

oblaka.Svaki je kamen trebalo osvajati i ginuti. Setio sam se tada nečijih reči: „Nemastrašnije kletve nego ako majka kaže svome detetu: dabogda bio pešak!“ Ja seljutim i protestujem što moram da se penjem po već utapkanim stazama. A onisu za sve vreme jurišali na bajonet. To mi je, ipak, kao neka uteha u ovoj mojojmuci, te sam malo primiren krenuo peške uz planinu. Nekada sam se verao po planinama iz profesionalne radoznalosti. Ali sam jošotada zapamtio da je moje interesovanje za prirodu bilo u obrnutoj srazmeri



489

prema visini. Što više, to manje... A pogotovu sada kada znam da kuršumizvižde na sve strane. Naročito pri vrhu.Posmatrao sam ovu planinu sa strane i iz daljine, pa mi je izgledala ujednačena,kao da su njene padine bile isklesane. Ali sada, izbliza, vidim iskonsku pustoš.Razbacano stenje i razrivene padine. Čitave reke osulina punih kame nja koje se

neprestano osipa. Sve je divlje i glomazno. Ili se to meni samo čini, pošto su ustraha velike oči. Na ma kom mestu bio, stalno gledam kako se pomaljajućuvici i poneki krajičak od neprijateljskih rovova. Iako znam da su još priličnodaleko, ipak mi je neugodno, isto onako kao kada čovek vidi neku dugačkuneotrovnu zmiju. Odnekuda zviznu kuršum. Zastao sam. Koliko da se snađem.Glavno je da se čuvam od onih iznad moje glave. A rovovi su još daleko, ispodonih oblaka. Naišao sam na neke zaklone. Poznaje se da su kopani na brzu ruku. Svudanaokolo nalazile su se ispaljene čaure. U tim rovovima ležali su sigurno naši pešaci. Malo više iznad, na jedno pedeset metara daljine pružala se druga linija.Tamo su bili Bugari. Otuda su tukli naše u teme. A ovi ovde morali su svi daizginu. Tada mi iznenada padoše na pamet reči koje sam nekada slušao:„U ratu nastupa prvo pešadija. Za njom artiljerija. Onda se ređaju štabovidivizije, armije, Vrhovne komande. Najzad idu liferanti i zabušanti. Kada sezaključi mir, padne komanda: nalevo-krug! I oni koji su bili na kraju sada su prvi, a ovi mali pešaci, ako su još u životu, ostaju poslednji.“Malo dalje vidim ogromnu rupu, a naokolo polomljeno drveće. Onda parčad odgranata. A tamo u trnju probijen šlem. Zatim prebijena puška... Među onimkamenjem leži čovečja noga, ali samo gola kost, koja se pomaljala iz jedne

potkovane cokule.Čuo sam neki žagor i naskoro naišao na konjušnicu brdske baterije. Vojnici suzaravnili zemlju iza jedne ogromne stene. Na zadnjim ivica ma pobili direke, a preko njih i one stene položili grede, iznad kojih su nabacali zemlju. Malo niženalaze se zemunice, kao kurjačke rupe, gde spavaju vojnici.Bilo mi je naređeno da ovde sačekam komandira poljske baterije.Priča mi podnarednik o eksploziji onoga topa. Granata se rasprsla u samojtopovskoj cevi. Do vojnika nema krivice. A i da je ima, oni su mrtvi. Naišao je komandir poljske baterije. Pozdravili smo se srdačno, jer se odavno

nismo videli. Iz razgovora sa njim saznao sam da će na front naše divizije bitidovučeno dvadeset novih baterija. Komandir zaključuje da će se na ovome delufronta izvesti jedan od najglavnijih napada. — Vala, i krajnje je vreme — kaže. — Ja se samo čudim kako izdržavaju ovigrešni pešaci gotovo tri godine bez smene i odmora. Ama da vas neko samočasti tri godine, pa bi vam dodijalo i ratosiljali biste se ljubaznih domaćina...Išli smo lagano uzbrdo, serpentinama. Naiđosmo na jednu okuku čija je spoljnastrana bila ograđena palisadom od granja.



490

— Izloženo mesto — reče komandir.Kroz granje videli su se bugarski rovovi, te malo ubrzasmo.Zastajali smo sve češće. Povremeno se čuju pucnji pušaka. Nekuda desnogađala je jedna baterija i jaruge su hučale. Na jednoj strani ugledao samvelikoga guštera i sagoh se da dohvatim kamen.

— Ne dirajte ga! — veli komandir. — Oni su nam jedini drugovi. U mojojzemunici ima jedan, koga ja hranim. Neki put mi u tome i vreme prođe.Sustigosmo neke pešake koji su se vraćali sa bolovanja. Lica im usahla, a kosa proređena. — Kako je, vojnici? — zapita komandir. — Eto... polako. — Mora se, gospodine kapetane.Kada odmakosmo malo, progovori komandir, kao više za sebe. — Sasvim... I mi ne idemo od dobre volje, već što moramo.Zaustavili smo se iza jedne stene da se odmorimo. Sa našega lica kiptao je znoj,a bluza nam bila vlažna. Čujemo već jasno i oštar pucanj iznad naših glava. Tunegde mora da je i baterija.Tek što smo pošli dalje, kad sretosmo grupu vojnika, među kojima su bila i dvazarobljenika Bugarina. Išli su u grupi i nešto prijateljski razgovarali. Videlo seda su neprijateljski vojnici zadovoljni što nisu više u rovu. Jedan zastade da pripali cigaretu od našeg vojnika. Kad naiđoše pored nas pozdraviše nas naši, pa i Bugari. — Kad ste ih zarobili? — Noćas, gospodine kapetane.

— Gde ćete sada sa njima. — U štab divizije. — Dobar dan, gospodin potporučnik! — stade preda me u stavu „mirno“ jedanod naših vojnika. Lice mu bilo tamno, imao je malu šiljatu bradicu i zašiljene brkove. Rekao bih da je Tanasije, ali otkuda on sa pešacima, kaplar je, i još pušku nosi. — Ja sam, Tanasije Prvulović.Rukovali smo se prijateljski. Pitao sam ga zašto nosi pušku.Ispriča mi da je na baterijskoj osmatračnici, koja se nalazi u pešačkom rovu. Još

uvek je telefonista. Noćas, kad su pešaci dobili nalog da uhvate po svaku cenu jednog živog Bugarina, prijavio se kao dobrovoljac da učestvuje u ovomhvatanju i Tanasije. Tada mi je ukratko izložio kako se to sve odigralo.Duvao je, veli, vetar i bila je mračna noć. Njih četvorica, tri pešaka i on,razmaknu krstila od žica s naše strane i dovuku se do bugarskih preprečnihsredstava. —... Makazama fik-fik, onda jedan za drugim kroz onaj kanal.



491

Znali su oni unapred da se ispred glavnih bugarskih rovova nalazi jedna njihovaobjavnica, koju su posedali samo noću. Tako je, uostalom, i na ostalimdelovima fronta... Kada su prošli ispod prepreka, pođu pobauljke. Dvojica na jednu, a dvojica na drugu stranu. Puške nisu nosili, da im pri prilazu ne bismetale, već samo bajonete... Pritajili su se malo, a zatim uskočili u rov.

— Ja natrapah na jednoga i dohvatih ga za gušu, da se ne dere. On opali iz puške, ali u vetar. Mislim se: pucaj kolko hoćeš, ama samo ne viči. Uskočiše iona dvojica sa druge strane i nastade jedno davljenje rukama namrtvo. Onako umraku i men’ me dohvati jedan od naših za grlo, te ga gurnem u trbuh, iviknem: nemo’, bre, ja sam.Otmu oni Bugarima oružje, i: „iznesemo ih kao stvarke!“Bugari su bili preplašeni. Tada im oni narede da se provlače: — Jedan se kao nećka. Ali kad ga mi bocnusmo, on poleti prvi.Sad ih sprovode u diviziju. Tanasije mi se hvali da ga je komandant puka predložio za podnarednika, za ovaj herojski podvig. —... Ako da blagi Bog da ovaj rat potraje još ovoliko, ja odoh u moju Potrkanjukao gospodin narednik. — Bre, bre — smeje se komandir — ala su ti skromne želje. Ja sam pomislio daćeš reći kao major. — Pa... sproćom priliku, gospodine kapetane. Ne odbijam ništa — smeje seTasa, pokazujući svoje bele zube.Zapitao sam ga za komandira, kapetana Lazara. Reče mi da je sada dobro. Bio je bolestan od malarije. Na osmatračnici se smenjuje s potporučnikom Ćirićem.Od starih vojnika u bateriji je ostalo svega njih šestorica.

— A zašto si pustio bradu? — Za priliku... Tako, kako je kad zgoda. — Tanasije izvadi iz džepa francuski bere i natuče ga na glavu. Nosio je inače francusku uniformu, a sa bradom i bereom na glavi, onako crnpurast, ličio je potpuno na vojnika kolonijalnihfrancuskih trupa. — Kad pođem u Solun, za naše straže ja sam Francuz. Kažemsamo: „že Franzez“ — i prolazim svuda.Tanasije pozdravi i veselo odskakuta za svojim drugovima. — Šta da se radi! — reče komandir i mahnu glavom. — Da nismo takvi, zar bismo mogli da izdržimo ovolike muke!

Produžili smo dalje.Komandir zastade da se izduva, pa će reći: — Nikada ne bih mogao biti brđanin. Mi jedva sebe izvlačimo, a tek kako oniizneše topove na ovaj krš.Sa visine posmatramo Moglensku ravnicu, po kojoj se belasa put. Bugarigledaju takođe kretanje u ravnici, ali ne mogu da dobace. Vide se i sela pritisnuta jarom. Kuće izgledaju kao svenule pečurke na suvom vremenu.



492

Naišli smo i na jednu saobraćajnicu. Komandir misli da će nas ona odvesti do brdske baterije. Naiđe jedan vojnik, koji nam to potvrdi. Naskoro se pred nama ukaza brdski top. Bio je ograđen bedemom od zemlje.Kroz jedan prorez na prednjoj strani štrčala je mala topovska cev. Oko togaotvora zemlja je bila kao ispečena, od silne vatre prilikom paljenja.

Vojnici koji su bili oko topa, skočiše. — Pomaže Bog! — Bog vam pomogao!Komandir skide šlem i poče da briše znoj. Preplanula lica ovih vojnika, podsurim šlemovima, izgledala su kao mumificirana. — Gde vam je komandir? — Gospodine kapetane, komandir je na susednom položaju sa prvim vodom.Ovde je sa nama bio gospodin poručnik Branko, ali on je poginuo.Pred komandirom pojavi se jedan narednik. Stade „mirno“ i pozdravi. — Gospodine kapetane, stanje je ratno. Novo ima: eksplodirao je drugi top. Trimrtva, četiri ranjena. — Kako se to desilo? — Jutros su javili pešaci da neprijateljski vojnici kopaju objavnicu, da bi se približili našim rovovima. Tražili su da otvorimo odmah paljbu. Gospodin poručnik je naredio da se gađa razornim zrnima. On se nalazio kod drugogatopa, gde mu je i zemunica, a ja sam bio kod ovoga. Opalili smo po dva metka.Pešaci su javili da su granate dobro pale, i tražili da bacimo još nekolikometaka.„Njima nikad nije dosta“ — kaže gospodin poručnik. — „Oni sve misle da mi

granate vadimo iz džepova. Dobro... Neka se opali još po jedan metak.“ — Mi smo opalili sa ovoga topa. Ali tada nešto puče strašno, i jedna grana odovoga drveta pade među nas.Pogledasmo na drvo, i zaista, video se svež zasek. — Neko zakuka. Mi potrčasmo tamo. Bilo je dockan. Top je bio sav razbijen.Izvestili smo komandira. On naredi da se ranjenici odmah nose, a sve ostalo daostane onako kako je, dok ne dođe komisija. On je molio da ga izvinite, jer nijemogao da napusti svoj prvi vod. — Hajde, pokaži nam taj top.

Pošli smo kroz usku saobraćajnicu, i posle dvadesetak metara ukaza se strašan prizor. To povska cev bila je raznesena. Točkovi polomljeni. Vojnici podigošećebad sa leševa. Mi prinesosmo ruke šlemovima u znak pozdrava. Po ručnikuBranku bilo je čelo razmrskano i video se mozak. Nišandžija je bio odbačenčetiri metra i grudni koš mu raznesen, da se pomaljalo napolje jedno pluće. Njegov pomoćnik presamićen preko prelomljenog točka, a namesto glave ostala je bezoblična masa... Rojevi muva naletali su na krvava mesta.



493

— Pokrite ih! — naredi komandir. Onda se obrati meni: — Šta ima... događaj je jasan. Mi smo svoju dužnost izvršili... Možemo ići.Pri polasku pozdravismo mrtve. Išli smo ćuteći.Kod prvoga topa komandir zastade. — Zbogom, naredniče!

— Zbogom, gospodine kapetane, i srećan vam put.Vojnici nas pozdraviše.Malo niže komandir progovori. — Eto tako... Bio je dobar drug. Za sobom je ostavio ženu i dete. Strašno je tokad se pomisli da oni njega iščekuju, nadaju se, a on leži mrtav.Sišli smo brzo do svojih konja...Kad smo bili u podnožju planine, komandir predloži da odemo do naše pukovske trupne komore i tamo napišemo izveštaj. — A i da iskoristimo ovu priliku, da se vidimo sa kapetanom Racom iveterinarom. Inače nikad slobodnog vremena nemam...

PTIČICE NEBESNE

Pukovska trupna komora nalazila se u ravnici, u selu Turman-Mahali. Pokrajsela protezalo se suvo korito neke rečice, ispunjeno navaljanim kamenjem.Pored obale rasli su visoki jablanovi.Komandir komore bio je kapetan Radoslav. Ratovao je pet godina. Uvek kaovodnik, pored topa, ili na osmatračnici u pešačkome rovu. Ratni napori nisu mu

baš ništa škodili. Štaviše, činilo nam se da mu prija ovakav život, jer je onuspešno nosio svojih sto trideset kilograma preko brda i planina.Mnogo puta dirali smo ga zbog njegove debljine. Ali on se dobrodušno smejao iodgovarao:„Neprijatelji su mogli sve da mi oduzmu, ali nisu mogli jedno: moju dobrunarav.“Sad je povučen u komoru na privremeni odmor. Njegova gostoljubiva komanda bila je nadaleko čuvena... Svi oni koji su silazili sa fronta, bilo kojim poslom, ilina putu za Solun, svraćali su u trupnu komoru na ručak, večeru, dobro vino I

prijatan razgovor. Iako je kapetan Radoslav zasadio veliku baštu, iz koje jesnabdevao ceo puk povrćem, ipak su te svakodnevne sedeljke bile vezane sa priličnim troškovima. Ali on je bio dugo vremena borac i znao je kolika je to prijatnost kada se siđe sa položaja i naiđe na usrdan doček. Istina, njegovudobrotu su često zloupotrebljavali. Napijali su se. Imao je posle muke da ihisprati na položaj.Sa njim u komandi bio je i novi, mladi veterinar, koji je svirao odlično naviolini i još uz to pevao.



494

O sviranju i pesmi veterinara Svete i smehu kapetana Radoslava govorilo secelom dužinom fronta naše divizije.Sunce se klonilo. Visoke senke jablanova ugibale su se preko rečnog korita,izvijale uz obalu, i kao da su puzile uza zidove kuća na suprotnoj strani.Prešli smo reku i uputili se begovoj kući, gde je bio stan kapetana Radoslava.

Dok smo prilazili, palo nam je u oči kako je krov sav izrešetan, kao da se naćeramide sručio snop šrapnelskih kuglica. Prozori na zgradi bili su porazbijani.Komandir zaustavi konja. — Kakvo je ovo čudo? — On se okrete prema položajima. — Nije moguće dasu Bugari mogli čak dovde da dobace... Sigurno su dovukli dalekometnetopove...Jedan vrabac skakutao je oko prozora, kao da je to neka pusta kuća.Poterasmo konje oko kuće. Ispod jedne strehe videlo se skorašnje ležište konja. — Šta ovo može da znači! — Uto komandir pogleda sa visine konja prekoograde u polje, zasađeno kupusom i paprikom. Tamo su radili neki vojnici. — E-hej, slušaj... Hodi ovamo!Vojnik ostavi motiku, i onako u košulji i gologlav priđe. — Gde je kapetan Radoslav? — Ne znam, otišao je negde. — Kada je otišao? — Ne znam... — A zašto je kuća ovakva? — Ne znam... — A gde je kancelarija komore, gde je veterinar?

Vojnik odgovori sa izvesnim snebivanjem: — Ne znam: — More, znaćeš sad! — komandir kasom istera konja na vratnice, zaobiđeogradu i u galopu priđe grupi vojnika, koji su kopali na njivi. — Ko je među vama najstariji? — zapita strogo.Vojnici pogledaše jednoga, koji je takođe bio bez bluze. — Gospodine kapetane, ja sam podnarednik. — Podnaredniče, vodi me pravo kapetanu Radoslavu! — rekao je takoodlučnim glasom da više nije moglo biti pogovora.

— Razumem! — Podnarednik dohvati bluzu i u hodu je obuče. Zatim se okretenama: — Znate, naredio je gospodin kapetan da ne govorimo gde je on.Komandir me značajno pogleda i polako dobaci: — Ovde nešto nije u redu.Vodio nas je podnarednik gotovo pola kilometra. Onda zađe u nekokukuruzište. Sa visine ugledasmo tamo negde oko sredine njive nekoliko šatora. — Podnaredniče, vidimo... Sad možeš da se vratiš...



495

Kapetan Radoslav sedeo je na tronožnoj stolici i razgledao neke hartije. Krozotvor na šatoru spazismo veterinara gde spava. Kad nas kapetan Radoslavugleda, skoči, diže ruke uvis i kao da zapomaže, razvika se: — Aman, ljudi!... Zar me i ovde, sunce vam vaše, nađoste?!Komandir zaustavi konja pred njim, pa se obrati meni:

— Šta mu je?... Ili je lud, ili pijan! — Jest, sad sam i lud i pijan. Razoriste mi kuću, upropastiste mi sve, obrukaste pred celim svetom, i sad sam, naravno, pijan i lud! — U licu je bio crven odljutine.Mi smo bili u nedoumici i gotovi da se vraTimo. Ali kapetan Radoslav sesavlada malo i obrati nam se blagim glasom: — Sjašite, sjašite sad, da čujete moju nevolju. Džamiću! — dozva svoga posilnoga. — Donesi još dve stolice.Komandir mu priđe i pruži ruku, gledajući ga ljubopitljivo. — Zdravo, druže Raco! Dede, molim te, pričaj mi šta se desilo. — Sedite, Džamiću, skuvaj kave...Iz onoga što nam je ispričao kapetan Radoslav, i što smo docnije od drugihsaznali, događaj je tekao ovim redom.Kapetan Bora, komandir četvrte brdske baterije, posle dužeg vremena, jedva jedobio dozvolu da siđe sa položaja do svoje komore. Imao je nameru da izvršismotru nad ljudima u pozadini, da vidi kako čuvaju stoku i materijal. Smatrao je da je to dužnost revnosnog starešine. Ljudi su ljudi. Mogu lako da sezaborave, raspojase i „razulare“, jer su bili daleko od pogleda i šake svogastarešine. A sem toga, i komandir je živo biće. I njemu je potrebno malo

razonode. On će brzo svršiti sa smotrom, i za tu jednu noć, koliko je važiladozvola, obići će nekoliko okolnih sela, i videće se sa svojim poznanicima.Kapetan Bora je mislio da uz put može lako da sretne i neku žensku.Za vreme dok je vršio službu, naišao je baš tada, na povratku iz Soluna, poručnik Kosta „Turčin“. Davno se nisu videli. Posle srdačnog pozdravakomandir je prekinuo pregled, i seo sa Kostom ispod jednog drveta. Tada mu jeovaj pričao o Solunu, o ženskinjama, o svojoj prijateljici Dezi. Obećao je da ćemu dati njenu adresu. Zatim je govorio o lumpovanju kod Beas-kule, i u raznimvarijeteima.

Slušao ga kapetan Bora, i najednom je zakukalo njegovih dvadeset devetgodina. — Jaoj, skršismo mladost na ovim planinama. Slušaj — govorio je živo — u budućem ratu pri Vrhovnoj komandi mora postojati odeljenje za nabavkuženskih... — Ali ja da budem šef toga odseka...



496

— Ne! — govorio mu je ozbiljno kapetan Bora. — Ja sam stariji. Ti bi mogaoda budeš samo moj pomoćnik. A? — I on lupi po kolenu poručnika Kostu„Turčina“. Onda se uozbilji. — Dokle imaš dozvolu? — Sutra do podne... — Znaš šta?... Izveštava me moj narednik da je kapetan Radoslav dovezao

danas jedno bure vina od pedeset litara. Hoćeš li da svratimo kod njega navečeru, pa ćemo pred zoru zajedno naviše. — Ha!... Bože pravde!... Vodi Bog računa o nama, ptičicama nebesnim. Koneće? — E, onda pričekaj malo, da posvršavam neke poslove, i odmah ćemo poći.Pošto se kapetan Bora izvikao na narednika, kako će ga pratiti na osmatračnicu, jednome kaplaru zapretio sa deset batina, a vozara smenio što mu se konjošugao, vratio se ljut pod drvo. — Stoke jedne! — vikao je da svi čuju. — Uležali se ovde kao veprovi. Ali propištaće im majčino mleko!... Seiz!... Daj konje!Kad su se odmakli malo, on se obrati Kosti: — Dede, molim te, pričaj mi još nešto o toj svojoj ženskoj.U prvi sumrak stigli su u trupnu komoru. Kapetan Radoslav spremio se davečera i prao ruke. Sto je bio postavljen. — Otkuda vi u ovo doba? — govorio je, brišući ruke. — Zdravo, zdravo! Vi stesigurno na prolazu. — „S mišlju i personom“ došli smo kod tebe da večeramo! — odgovarakapetan Bora. — Dede, posilni, pospi me da operem ruke. — A vi onako... bez poziva? — smeje se veterinar Sveta.

— U bob smo gledali, doktore. Kao u svoju kuću! — dobacuje Kosta. — Zna se... „Ova je kuća bogata“. Zdravo doktore! — pozdravlja se kapetanBora. — E, milo mi je kad imam tako cenjene goste. — Džamiću, donesi posuđe zadvojicu, i stolice! — naredio je Radoslav. — Alal vam vera — trljao ruke Bora i okretao se po sobi. — Solidni momci!... Na vas dvojicu se kezi budućnost. Nigde ženskih na zidu. Pazi, pazi! — guralaktom Kostu. — Nova odela obesili... — Njima slike ovde i nisu potrebne... Imaju svežu robu. A mi nesrećnici...

— Sedite! — nudi Radoslav. —... zadovoljavamo se slikama — završi Kosta. Bora se lupi po čelu i okrete seKosti „Turčinu“. — Ama de!... Sve se mislim da te nešto pitam, pa zaboravim. Sad se tek setih...Beše li pre jedno... petnaest dana neka Engleskinja kod vas u rovu? — Jest! — Slušao sam, ne znam da li je istina, da si joj izašao na raport... — Jest... Zbuni me ženska, Gospoda joj njenog...



497

— Nije moguće! — zasmeja se glasno Radoslav. — Da vidite šta je bilo... Sedim ja u zemunici, kad utrča moj nišandžija.„Gospodine poručniče, evo ga jedan pukovnik!“... Nabijem šlem i izletim. Kodtopa ugledah jednog đeneralštabnog pukovnika, a pored njega jednu žensku.Htedoh da se preturim... Ženska!...

— Otkuda ona? — pita veterinar. — Došla ženska da vidi. A prati je naš pukovnik iz pozadine. — Tešku službu taj ima! — veli u ironiji kapetan Radoslav. — More da vidiš, više se uzortira on nego ona. — Hajde, služi se — nudi Radoslav. — Posle tebe — odbija Kosta. — De, de, ti si gost.Sipajući čorbu, Kosta priča: — Ona me privuče kao magnet. I ja trup! — pred nju. „Gospodine pukovniče,stanje ratno!“Kapetan Radoslav se zacenuo i kroz smeh veli: — Kakav si, dobro je nisi „drpnuo“... — More... bilo bi svašta. Slušajte samo... Ona nešto odgovori. Ah, bila jeizvanredna. Iz moje zemunice izlete tada jedan konjički poručnik, koji je pokazni premešten u pešačko mitraljesko odeljenje. Zovem ga „Grof“. Čuo ženskiglas, pa izišao. Moj ti se „Grof“ pokloni pred Engleskinjom, skide šlem, poljubi je u ruku i poče: kvi, gua, kve, o jes... kingiri mingiri. Sunce mu njegovo, nisamznao da govori engleski. Vidim ja da on njoj pokazuje zemunicu. Ženska počeda se koleba, i kao pođe. Ali se umeša onaj „ladolež“ sa crvenom somotskom

jakom i poče da joj priča kako nemaju vremena. I on nam odvuče žensku. Inačeda ne beše njega, ona ostade.Vojnik stavi na sto jagnjeće pečenje i flašu sa vodom. Kapetan uze flašu iokrete se prema svetlosti lampe. — Ovo neko naročito belo vino? — Raste u ovom bunaru, ispod prozora — dodaje Kosta. — A, rešili smo da više vino ne pijemo — veli veterinar Sveta. — Bogami, to je lepo od vaše strane — kao odobrava Kosta. — Slike golihžena nemate. Ne pušite i ne pijete. A onde vidim i ikonu. Nedostaje vam još

samo krst na kući. — I jedan natpis na vratima: „Ovde počivaju naši mili i nikad neprežaljeni.“ — Kapetan Bora se najednom uozbilji. — Džamiću! — gledao je strogo posilnogakapetana Radoslava. — Naredio ti je kapetan da doneseš dva litra vina!Vojnik pogleda unezvereno kapetana Radoslava, onda u veterinara, kao da ihočima pita: je li to istina. — Nemamo vina, nemamo! Ala ste čudni ljudi! — pre-duhitri vojnikaRadoslav.



498

— Nema, gospodine kapetane — oslobodi se posilni. — Ima li gde da se kupi? Zovi mi moga seiza! — Čekaj, nemoj da zoveš seiza... Ako ti je baš stalo toliko, dobro, kupićemomi. Svi ste naši gosti. — Radoslav se diže. — A ne, ne. Ostanite! — uhvati ga za rukav Bora. — Vi ne pijete, i ja neću da

kršim vaša pravila. Ali meni se prohtelo — on se obrati posilnom: — Evo tideset drahmi i kupi za sve pare. — More, ostavi, bogati!... Ne dozvoljavam da u mojoj kući kupuješ vino ti.Daću mu pare...Ustao je i Bora. — Ljutiš me. Ostavi novac!... Džamiću, pođi sa mnom — i Radoslav iziđe.Bora nagazi ispod stola Kostu. Veterinar je ćutao, ali mu se na licu ogledaloneraspoložene. Naskoro se vratio Radoslav sa dve flaše crnog vina i stavi ih na sto. — Pozajmio sam ovde. Daj one vinske čaše. — Ne treba, ne treba! Mi ćemo iz čaša za vodu — veli Bora. — Kakve vinske čaše! — čudi se Kosta.Bora nali sebi i Kosti. — Šteta što vas dvojica ne pijete!... Hajd u zdravlje naših ljubaznih domaćina — on diže čašu i kucnu se sa Kostom, a potom ispiše naiskap.Mljasnuli su nekoliko puta ustima, i pogledali se. — Bre!... Ovako vino nisam skoro pio — kaže Bora. — Klizi, kao zejtin — govori znalački Kosta. — Gde si ga našao? Moraću i ja da kupim dvadeset litara — pita Bora.

— Doneli vojnici odnekuda. Ali to je poslednje... — Vidi, molim te! — zagleda Kosta flašu i nali vino u svoju i Borinu čašu. — Gde smo stali? — pita Bora. — Tek kod druge čaše — veli čisto s bagatelisanjem Kosta. — E-hej, polako! — savetuje ih veterinar. — Žurimo da ispijemo što pre. Zdravo, Kosta!Obojica nakrenuše i praznim čašama lupnuše o sto. — Džamiću, skuvaj četiri kave! Ali požuri — naređuje Radoslav. Njemu kao da je laknulo kad je čuo da se oni žure, i obrati im se razdragan: — Kad ćemo

jednom da se proveselimo kao ljudi bez žurbe, lagano... — Kad mu je toliko stalo...Bora zgazi Kostu na nogu, dajući mu time znak da ne govori, pa se okreteRadoslavu: — Valjda će se jednom i ovaj rat završiti. Uostalom, dođite do nas, gore.Možemo tamo sedeti i dan i noć. — Imali smo zadovoljstvo — kaže veterinar. — Nama ne smeta ni ovde. — E, kad je takva i takva stvar, onda sipaj, Kosta!



499

Jedan litar su ispraznili i Kosta je nalivao iz drugog. — Eto, vidiš... Da si nam doneo bure vina, meni se ne bi pilo. Ali kad znam daimam još ovolicno, meni se baš sad pije — govorio je Bora. Iz očiju mu jesevala neka pritajena vatra. — To je prosto neko prokletstvo — odobrava Kosta.

— Pitam se samo ja: gde se vas dvojica nađoste?... I to vas dvojica! — veli krozsmeh Radoslav. — The! — Bora napravi naivno lice. — Srodne dušice. — Nebesne ptičice! — veli Kosta. — A mi smo i na položaju zajedno. Gađamo„Ježa“ u leđa.Posilni donese kave. — E, hajde, da ispijemo i ovu poslednju čašu... Sad smo gotovi. Zbilja nemaviše vina? — pita Bora. — Nema, nema! — povikaše uglas Radoslav i Sveta veterinar. — Dobro, kad je takva i takva stvar! — Bora se diže, ali u prolazu namignuKosti da i on iziđe. Na vratima zastade. — Neka stoji moja kava... idem da semalo olakšam... — Ah, dobro me podsetiste. Vidim ja da me muči neka iznutrica.Izišli su obojica. — Pazite na stepenice! — dobacuje Radoslav, pa se obrati veterinaru: — Ćuti, bogati, neka idu! Za vino ne govori. — Taman posla! — Njih dvojica ne znaju za meru. Imali bismo muke sa njimai sutra... Ali izgovorismo se da ne pijemo... — Znam ja Boru. Lud je on kad se napije...

— Kosta je još gori. — Radoslav se diže i skide bluzu. — Da se raskomotim.Otvorio bih prozor, ali ući će nam komarci. — Pričekaj... Sad će i oni otići.Malo zatim vratio se Bora. Koračao je nesigurno. — Izbrojao sam četrnaest stepenika... Jako je vino. Onaj ostade da povraća. — Da mi je znati zašto toliko pije! — čudi se veterinar. — Ja ne mogu darazumem te ljude. Zna da će mu škoditi, i opet... — Pusti... Nije to njemu prvi put. Na položaju nema šta da pije — branio jeBora Kostu.

— Veliš, neka istera ćef! — smeje se Radoslav.Dugo su razgovarali o borbama, o Solunu kako je goreo. Prošlo je pola časa, aliKosta se ne vraća. — More, idi vidi šta je sa njim! — reče Radoslav. — Možda je zaspao? — brine se veterinar. — Eh... sefte je to njemu!... Prošetaće se malo, pa će doći. Pio sam ja sa njimtoliko puta... A, vala, ljudi, u kakvom paklu živi taj gore... da mu čovek sveoprosti... Bugari mu čak i ime znaju. Uzme on onu veliku granatu, i na njenom



500

krilu zaveže daščicu, gde napiše: „Pozdrav od Koste“ — i grune. PomlatiBugare... Psuju ga na sva usta...Uz drvene stepenice čuo se udar potkovanih čizama. Vrata su se naglo otvorila iušao je Kosta „Turčin“. Prišao je u stavu „mirno“ kapetan Bori i pozdravio. — Gospodine kapetane, stigli su.

— Neka ulaze!Kosta otvori vrata i komandova: — Napred.Ulazili su jedan za drugim vojnici popunjujućeg dela brdske baterije sašlemovima na glavi i puškama o ramenu. Bilo ih je desetorica. Preplanuli odsunca, krupni i snažni, izgledali su prema slaboj svetlosti lampe kao neki kolosi.Raspoređivali su se ćuteći pored zida i leđima svojim zaklonili vrata. Radoslav iveterinar posmatrali su vojnike zgranuti, i čisto nisu mogli da dođu k sebi odčuda šta ih je snašlo.Radoslav jedva procedi: — Šta ovo treba da znači?!Kapetan Bora zavali se nemarno u naslon stolice i zavuče ruke u džepovečakšira. Ne gledajući Radoslava, progovori: — Ima to svoje značenje... Kosta, komanduj: „Pušku k nozi!“ i „Voljno!“Kao da su na vežbalištu, Kosta pozdravi i obrati se vojnicima oštrim glasom: — Pušku k nooo-zi!Šljap, šljis, tras! — Na mestu voljno! — Jeste li poneli bojeve metke? — zapita Bora svoje vojnike.

— Jesmo, gospodine kapetane! — Dobro — Bora se nalakti na sto i značajno pogleda Radoslava i veterinara.Veterinar skoči. — Slušaj, Boro... To što ti radiš nema smisla. Nema smisla! Molim te... meniovde nije mesto!Bora i ne pogleda veterinara, već se obrati vojnicima: — Ko pokuša da iziđe odavde, ubićete ga!... To ja naređujem! — reče povišenim glasom.Vojnici se zbiše jedan uz drugog i nasloniše leđima na vrata.

— Šta hoćeš ti od nas? — zapita Radoslav već crven u licu.Veterinar se vrati i, ruku zabačenih pozadi, stade pred Boru. Njegove usnice bile su stisnute.Bora je gledao mračno preda se, onda progovori, naglašavajući svaku reč. — Vi me dobro poznajete. Dok sam trezan, ja ni mrava ne zgazim. Ali kad senapijem... lud sam. Dok sam još pri svesti, skrećem vam pažnju, nemojte da stevi ludi i budale. — Šta hoćeš od nas? — ponavljao je Radoslav. — Dadosmo ti večeru, vino...



501

Bora protrlja čelo, zatim prevuče šakom preko lica i obuhvati podbradak. — Tako je. Hvala vam!... Daću vam i pismenu zahvalnicu. Nego pitam ja vas... — On zaćuta i drškom od noža udari nekoliko puta u praznu flašu. — A?...Pitam ja vas, jeste li vi danas dobili bure od pedeset litara ovoga crnoga vina? — Bože sačuvaj!

— Kakvo vino!Oni se zgledaše kao da se čude. — A, najzad, i da smo ga dobili!... Naše je — govorio je prkosno veterinar. — A, je li tako? — lupi Bora šakom po stolu. Onda se diže. Oči su mu bilevlažne i zakrvavljene. — Nemoj da mu prkosiš... vidiš kakav je! — šapnu Radoslav veterinaru. — Vi, dakle, imate bojeve metke?... Punite puške! — komandovao je kapetanBora. — Nišanska tačka ono odelo na zidu!Deset karabina bilo je upravljeno na novo, još neobučeno odelo kapetanaRadoslava. — Ne! Ako boga znaš — zavapio je Radoslav. — Boro, molim te, ne pravikomendiju. Ako ti je stalo do vina, naći ćemo. O, ljudi, šta nas snađe! — Ostav’! — reče Bora vojnicima, koji spustiše puške pored sebe. On se podboči. — Čekam? — Doneću ti vina, pričekaj. — A, ne, ne! Ti ostaješ ovde — on se okrete jednom od svojih vojnika: — Zovi posilnoga gospodina kapetana.Unutra uđe Džamić, sav zgrčen i preplašen. — Gospodin kapetan ima nešto da ti naredi! — obrati mu se nemarno Bora.

— Donesi još dva litra vina... — Šta!... Za nas ovoliko samo dva litra vina. Pet! — grmnu Bora.Vojnik istrča. — Huuuj! — uzdiše glasno Radoslav i briše znoj sa čela. — Boro, druže, poslušaj me... vrati ove vojnike. — Oni su moji ratni drugovi. Kad nešto zgreše izudaraću ih. Ali kad lumpujenjihov komandir, imaju da se vesele zajedno sa njim. Je li tako? — Tako je, gospodine kapetane!Posilni stavi na sto balon od pet litara napunjen vinom.

— Kosta, nalivaj !... Na prvom mestu da uslužimo naše ljubazne domaćine:Racu i Svetu. Dede! — Mi ne pijemo više. — Nemoj da mi odreknete i drugi put, inače... — on se okrete vojnicima: Nišanska tačka odelo na zidu.Vojnici digoše puške.Radoslav i Sveta uzeše čaše.



502

— Gospodo, nasmejte se — govorio im je Kosta. — Ne pijete sirće, ili kradenovino, nego svoje rođeno. — Eks! — naređuje Bora.Radoslav taman prinese čašu ustima, kad ugleda brđane sa naperenim puškamana njegovo odelo.

— Neka spuste puške. — Kad vidim dno čaše — odgovara Bora. I preko volje ispili su vino iz velikihčaša do dna. — Tako... Ali pošto smo mi malo odmakli, vas dvojica ima da popijete još podve čaše. A vi — obrati se vojnicima: — nišanska tačka odelo.Uz teške graške znoja popili su Radoslav i veterinar još po dve velike čaše vina.Kapetan je tada naredio da se ostatak iz balona podeli vojnicima. — Gde smo stali?... Posilni, donesi još! — vikao je Bora.Džamić pogleda u svoga komandira. — Ništa vam ne-ne pomaže — zaplitao je malo Kosta — pronašao sam bure.Idem ja...Pilo se bez mere. Veterinar klonuo od besa, ljutnje i vina. Radoslav počeo da sesmeje. Kosta je sa vojnicima dovaljao bure u sobu.Pevalo se na sav glas:Pa zar je morala doćTa tužna nesrećna noć,Kada si, dragane moj,Pošao u krvav boj...Pevali su i vojnici, klateći se.

Na sva navaljivanja kapetana Radoslava da vojnici odu, Bora nije hteo da serastane od njih. — A š’o, majku mu... Neka se oni, muč-mučenici moji p-ovesele, kad si serešio da ih „pošaštiš“. Neka zapamte gostoljubivost... kapetana Race. Obori! — razdera se iznenada Bora.Uz stepenice se valjalo nešto teško. Čulo se luparanje potkovanih čizama, nekiudari, stenjanje, uzvici. Vrata su se širom otvorila i Kosta „Turčin“ uvede usobu jednog malog, belog konjića. — Ura! — diže ruke uvis kapetan Bora.

Iako već pijan, Radoslav mahnu rukama. — Zašto će vam to!... Aman!... Dosta!Bora pođe. Pri hodu se klatio. — S’ušaj... Nemo’ da „opovrljavaš“ vlas’... Znaš... Inače — on pokaza palcem preko ramena na vojnike. — Nišanska tačka...Vojnici sada i bez naređenja upraviše puške na odelo. — Dobro! — Radoslav je gledao mutnim očima, sav crven u licu i znojav. — Š’a ’oćeš?... Dušu?



503

— Jok!... Ništa... ništa ti neću, ne-nego da jašeš ovo „konjče“. — I onda odma’ idete? — Makar išli... Jaši ti, igumane, i putuj.Radoslav opkorači nogom i sede na leđa konju.Kosta uhvati konja za povodnik i povede.

Bora, a za njim i vojnici zapevaše:Isaije, likuj djevo...I rodi sina Emanuila...Bora se okrete vojnicima: — Počasni plotun u plafon — i pokaza rukom naviše. — Pali.Gru!Lampa se ugasi. Sa tavanice sruči se malter.Od treska poprskali su prozori. Neko kresnu palidrvce. — Još jedan plotun, pali! — Alah... Alah! — čuo se vrisak bula, s one strane zida. — Pali!Čaure su letele po sobi. Iz raznih dvorišta dopirali su glasovi preplašenognaroda. Svet ne zna šta je. A odavno se pogovara o nekim bugarskim komitama. — Dosta!... Dosta! — čuju se očajni glasovi kapetana Radoslava i veterinaraSvete. Neko upali svetlost. Radoslav, gotovo istrežnjen od strašnoga pucnja, sjahao je. — E, ovo si preterao! Dosta mi je svega. Krajnje je vreme da idete. — Ljudi, ja više ne mogu da izdržim — čisto zapomaže veterinar. — Pustite

me. Znajte, ja ću sutra da podnesem raport... — Š’a?... Bojim se, ski-skinuće nas sa Ježa — govorio je Kosta. — Gospodinekapetane... molim za moj račun, br-brza paljba... po pet, u „plafon“. — Neka bude! — Pali!Tak, tak tak... Malter je padao, sveća se lelujala, čaure odskakale, a Kosta„Turčin“ digao ruke i razdragano viče: — Pesma nad pesmom... Simfonija... „Grofe“, gde si da vidiš i čuješ!Belo konjče mahalo je repom.

Radoslav sklopio ruke. — Evo, sad te molim. Ako si čovek, razumej! — Neka se p-puške malo odmore! — naređivao je kapetan Bora. — Posilni,čisti ovo. — Pa ćemo iz početka, ka ludi! — reče Kosta i poče da trlja dlanovima.Radoslav ga mračno pogleda, ali oćuta. Trebalo je sa njima postupati lepo. Naredio je da se skuvaju kave.Bora prebaci veterinaru ruku preko ramena.



504

— Doktore, da p-pevaš... pevaš... onu, znaš... „Oj spomenče“... i kad umrem... — On je mlitavo kretao šakom — znaš... da mi se donese buket...Veterinar spustio glavu na grudi i jedva procedi: — Ja bih sada kukao iz svega glasa! — onda pogleda mrko Boru: — Tizamišljaš da sam ja automat... Misliš li ti da je ova moja kuća bugarski rov. Ili

smatraš, ako si na položaju, pa ti se može — on se razvika: — E, hej, ovo je pozadina...Bora skoči. — Pazi ga... Uplašio se... Ha!... Znam ja, iako m-misliš da sam pijan — on seunese u lice veterinaru. — Jes’... A, š’a kažeš... nevini ljudi stradali... — Ja nisam ništa kazao... — Boro, molim te, ne govori. Nije čovek ništa kazao — ljuti se Radoslav. — Kazao je, kazao! — raspaljuje Kosta. — Ne!... Nije on ka-kazao, već ja! — i kapetan Bora lupi se rukom po grudima,onda se okrete povodeći se, značajno namignu i pri tom zgrči mu se cela desnastrana lica... — Bato!... Na „frontetu“ govorimo sve, a ovde ne smeš daštucneš... A-ha! — on se zamisli i mutnim očima kao da gleda u daljinu. — Tamo... na frontu su pravi sinovi. A u pozadini su kurve, kukavice, zabušanti.Kad se budemo vraćali u zemlju, podići ćemo kapiju... — Radoslav mu zapušiusta. Bora se otrže i još jače razvika: — Igline uši, sunce im njino. Jer pozadina,ta tvoja pozadina... laže, izmišlja... nevine ljude tera na robiju... strelja! On seisprsi, udahnu vazduh i taman otvori usta da još nešto kaže, ali ga Radoslavdohvati i svali na stolicu. Tada namignu na veterinara: — Hajde — pevaj mu.

— Pevaj, inače ode odelo — dere se Kosta.Veterinar otpoče Bora se zavali na Radoslavljeve grudi i poče da ga ljubi.Radoslav stade da se smeje. — E, ljudi, nikako mi ne ide u glavu, kako izvukoste ovoga konja. — Izvedi gau predsoblje — naredi jednom vojniku.U dvorištu se čula larma. Neko je pitao užurbano: — Jesu li ovde? Naskoro se pojavi na vratima jedan pešadijski kapetan sa šlemom. Iza njegastajali su vojnici, iznad čijih su glava štrčali bajoneti. On pogleda hitro sve

redom, i taman da zausti, kad skoči Radoslav. — Leko, druže, spasavaj, ako boga znaš. — Pazi ga Leka! — diže se Bora, priđe mu teturajući se i zagrli ga.Kapetan Leka našao se u čudu. Njegovo iznenađenje bilo je još veće kada jeugledao vojnike koji su stajali uza zid. — Je l’ te, bre?... Jeste li vi te komite zbog kojih digoše mene i moju četunoćas?



505

— Slušajte, gospodine kapetane — obrati mu se veterinar. — Molim vas,spasite nas ove napasti. Upali su nam u kuću. Vidite li ovaj lom? — More pusti čoveka da sedne! — vukao je Bora kapetana Leku. — Dede, pij!... — Ovako vino nema na Ježu — nudio je Kosta.

Kapetan Leka počeše se iza vrata, kao da se nešto rešava. — Sinoć smo sišli sa položaja u rezervu, kad nas noćas iznenada digoše. Naredili su mi da razvijem četu u strelce i krenem ka TurmanMahali. — On seobrati svome podnaredniku: — Neka se četa svije na put, ovde pred kućom, ičekajte! — on skide šlem i sede. — Kažem ja... da ćemo sad iz početka — povika Kosta „Turčin“. — Vodi Bogračuna o nama... ptičicama nebesnim. — Kad su se razišli? — zapita komandir. — Bio je dan uveliko... Napio se i kapetan Leka, i njegov vodnik, potporučnik.A pešaci se razmileli po komori, pa podizaše i pojedoše sve kao skakavci. To je bilo gore nego u „Ivkovoj slavi“. — Kakva „Ivkova slava“ — dobaci iz šatora veterinar. — Tamo je bio jedan„Neko“, a noćas ih je bilo dve stotine. I ne znaš ko je od koga gori i crnji. — Eto, tako! — mahnu glavom kapetan Radoslav. — Rešili smo da se iselimo isakrijemo. — Hoćeš li šta da preduzimaš? — Neću ništa. Mani, boga ti! Ali divizija je preduzela sa svoje strane. Jutros jedolazio islednik.Veterinar se pojavi sav raščupan i naduven.

— Zamislite, kolika je dobričina — i pokaza na Radoslava. — Na saslušanjukod islednika je izjavio da ih je on pozvao, da su oni bili njegovi gosti, i da ćeon o svom trošku opraviti kuću.Radoslav se široko i dobrodušno nasmeja. — Šta da im radim!... Oni su ipak dobri ljudi i moji drugovi...

FRONT I POZADINA

Ima već duže vremena kako niko ništa ne govori. Luka se naslonio na bedem odzemlje, zubima stegao muštiklu od višnjevog drveta i sanjivim očima gleda uMoglensku ravnicu. Vojin sedi na tronožnoj stoličici pred zemunicom i čita„Ponor“ od Gončarova.Luka prekide ovu tišinu. — Što pljuješ toliko u prste kad prevrćeš list? — To su moje stvari — odgovara Vojin mrzovoljno — Prostak! — reče Luka više za sebe i ućuta.



506

U poslednje vreme postali smo nestrpljivi i razdražljivi. Ljutimo se za sitnice. Nas nekoliko živimo već godinama na ovom ćuviku, na usko ograničenom prostoru, izdvojeni od sveta. Ispričali smo celu svoju mladost, pretresli smoisuviše događaje. Naigrali smo se karata i domina, i zasitili zajedljivih šala.Dosta nam je svega. Sada se ljutimo na sitne mane. U poslednje vreme počelo

je Vojina da nervira hrkanje Lukino. Luka se na mene naljutio što sam mu malozasekao kaiš za brijanje. Dohvatio ga je ljutito, savio i bacio daleko u šiprag.Tada je pozvao svoga posilnoga Isajla. — Evo ti deset drahmi, da mi kupiš nov kaiš. A kad ga uzmeš, da ga zatvoriš.Ako li ga samo još koji put drugome daš, razbiću ti nos. — Kipislcauf! — dobacuje zlurado Vojin.Luka se pravi da ga ne čuje, ali još oštrije naređuje Isajlu. — Zatvorićeš i kafu, i šećer, i sve što je moje. Ne dam više ni bogu Savaotu...Razumeš li? Onda je uzeo stoličicu, seo po strani i uzeo francusku gramatiku.Vojin se naslonio na vrata zemunice, zabio ruke u džepove i gledao nekud tupou daljinu. I ja sam bio ljut, te sam ušao u zemunicu i legao na poljski krevet.Rešio sam čvrsto da više sa Lukom ne govorim. Pozvao sam svoga posilnogaStanimira i naredio mu da zatvori i moju flašu sa vermutom. Vojin sluša šta jagovorim, pa se okrete, uđe u zemunicu, skide sa police svoje kutije sakonzerviranim mlekom, i zatvori ih u sanduk.Sad smo načisto. Živećemo svaki za sebe. Još kad bismo mogli da stanujemo uzasebnim zemunicama, onda bismo bili potpuno mirni.Pred nama je neprijatelj, a gore nebo. Sve je nedostižno i neshvatljivo. Na našojosmatračnici zavladala tišina. I posilni se čak pritajili.

Obuzima me neka muka. Hteo bih da izađem, ali naići ću na Luku. A ja mu se pokoriti neću. Među nama je sve svršeno. Teši me samo što zamišljam da se onsada još više jedi od mene. Ako... Neka ga! Šetao sam po uskom prostoruzemunice dva koraka napred, i isto toliko nazad. Zastao sam... Hteo bih nešto... Ne znam ni sam. Onda se okrećem oko sebe i nanovo sedam na krevet... Izdaljine čujem jezivi fijuk šrapnela, zavitlao je iznad zemunice, i stručio senegde u jarugu. Svi smo se pritajili... U daljini odjeknuše nekoliko pucnjeva,koje u običnim prilikama i ne čujemo, jer se naše uvo na to toliko naviklo, kaona otkucaje časovnika. Neki miš je grizao drvo... Sve me to sada zanimalo.

Šrapnel nanovo zviznu, i stotinama kuglica sruči se niz padinu.Posilni Isajlo opomenu Luku: — Gospodin poručnik, sklonite se! — Mene guvernante nisu vaspitavale kao nekoje. — Šta ćeš!... Ima ih koje zmije nisu ujedale, pa i ne znaju — dobacuje jetkoVojin, koji je već dva puta bio ranjen.Umesto odgovora Vojinu, Luka pozva svoga posilnoga. — Skuvaj mi kavu. Ali samo jednu! Razumeš li?...



507

Ćutali smo celo poslepodne. Komandant koji je došao namesto potpukovnikaPetra otišao je u obilazak, i neće doći do sutra u podne. Počeo je već i suton da pada. Iako me je ovo stanje mučilo, rešio sam da ne popuštam. Neko se peo uz kosu i vikao još iz daljine: — Ima li koga tu?

Nas trojica pojavili smo se najednom da vidimo ko pita. — Da li je ono Dragiša? — govorio sam više za sebe. — Bogami, izgleda — odgovori Luka. — Jest, Dragiša — reče Vojin.Sva trojica potrčali smo u susret i počeli da se ljubimo sa njim. — Ti dolaziš baš onda kad ne treba — reče Luka tapšući ga po ramenu. — Spodbiše me kao kufer! — veli Dragiša otkopčavajući bluzu. Na njemu jesasvim novo odelo, a na nogama visoke, žute čizme za šniranje, kako običnonose engleski oficiri. — Gde si sve bio, pričaj nam... — More, gde nisam... Solun, Krf, Rim, Nica, Tulon, Marselj, i taman sam sezaustavio u Grenoblu, bože pomozi, kad nas vratiše nazad. Nego, čekajtemalo... Imate li kakvo posluženje? — Za šta si? — pita ga Luka. — Jesi li za kavu, ili rakiju? — Molim te, ta dva pića nemoj da mi razdvajaš.Vojin naredi svome posilnome da donese rakiju, Luka naruči kave za sve nas.Dragiša je uneo neku svežinu i mi ga obasipamo pitanjima. On odgovarakratko. Priča kako je dobio tri meseca bolovanja za Francusku. Na putu je probavio dvadeset dana. U Grenoblu je bio mesec dana.

— Nego čekajte, da pitam prvo ja vas. Čujem da se ovde priprema ofanziva. Odsvih onih koji su sa mnom putovali, ja sam jedini bio te „sreće“ da stignem ukomandu na poslednje zvono... Ne da mi se... Ima ih koji su se zavukli u pozadinu, pa kao da su tamo koren pustili. Ni haubica ih ne može krenuti.Sedim sinoć u Turman-Mahali i razmišljam. Od početka do kraja terali su meneki maleri. Ama, što sam god pokušao da se nekako i ja malo izvučem, nijeuspelo. A nekome to ide od ruke, i kao od šale.Ukoliko Dragiša žali što je morao da napusti Francusku, utoliko smo mi veselijišto se vratio, jer će nam svojim pričanjem odstraniti za izvesno vreme

monotoniju i tešku neurasteniju, koja nas sve više muči. Zaboravili smo naše prepirke i nudimo jedan drugoga svim onim što imamo.Dragiša ostavio svoj kofer i pokazuje nam flašice sa kolonjskom vodom. Kaoda prvi put udišemo miris, sipamo tečnost na ruku i razmazujemo po kosi.Zanosan parfem kao da nam ublažava tešku stvarnost, izaziva slatke uspomene ivizuelne predstave. — Imaš li kakvu žensku uspomenu? — pita ga Vojin.



508

— More, nisam imao vremena da se razvijem, inače... ha! — on se počeša po potiljku. — Ljudi, što ima lepe dece!Posilni su postavljali sto. — Hajde da večeramo, pa ćeš nam posle pričati natenane. Donesite brževečeru! — govorio je Luka.

— Kako je ovde... gađaju li? — pita Dragiša perući ruke. — Od pre pet dana javlja nam se svaki dan jedan brđanin — kaže Vojin. — Alisutra ćemo smrsiti konce i nemu. Zakazano je reglažno gađanje, pomoćuaeroplana. — Vala, ako ga nađe ona teška francuska baterija, ni koščica im neće ostati. — Ali iz početka, polako. Ne izostavljaj nijedan detalj. Isajlo, kuvaj kave! — naredi Luka i pripali cigaretu. — Dakle, spustim se ja... — Zaboravio si da kažeš: kad ništa... — upade Vojin. — E pa, nemoj da me „zafrkavaš“...Luka se obrati Vojinu: — Ostavi ga sad. Sutra kad on ode, znaš... — A, i to ima?... Onda neću da vam pričam. — De, de, šalimo se! — dodade Luka. — Jaoj, kad te ne bih znao... — Kipislcauf... A?... Produži.Dragiša se nasmeja i mahnu glavom. Ove upadice, od kojih se već bio odvikao,kao da su ga izbacile iz duševne uravnoteženosti. On zaćuta za momenat, azatim poče govoriti bez volje, o važnijim događajima.

— Sišao sam do Subotske. Tu sednem na malu železnicu i stignem u Vertekop,gde pređosmo na veliki voz. U Solun sam stigao uveče. Jedva sam našao stan.Sutradan jurio sam od jutra do mraka, dok sam najzad dobio dozvolu od našekomande mesta, pa je overio u italijanskoj i francuskoj komandi... Onda samtrčao da pronađem italijansku garažu, da zauzmem mesto u automobilu. — Zašto nisi išao lađom? — Ne puštaju više putničke brodove da plove oko Grčke, zbog sumarena. I takosam morao preći celu Albaniju. Jednom sam je prešao uzduž, a sad i popreko.Istina, ovom prilikom na automobilu. Ali ne znam šta je crnje i gore. Bio je to

teretni, pokriven auto, sa klupama postavljenim po dužini. Na takvim kolimatrebalo je preći sedam stotina kilometara... Putovali smo tri dana. Ali meni je još prvoga dana pripala muka... — Seljak, nije navikao na automobil! — dira ga Luka. — Voleo bih da vidim tebe, bato. Auto pokriven ciradom, a sa zadnje straneotvoren. Otuda su sukljali prašina i gas, kao da neka pumpa povlači... Zabolelame je glava, onda mi se smučilo i počeo sam da povraćam... — Kao lasica.



509

— Još gore. Ništa nisam video. Jedva sam stigao do Lerina. Bio sam strašnoizmučen. A te noći, u hotelu, napadoše me stenice, i oka nisam sklopio. Verujtemi, zažalio sam za zemunicom i svojim posilnim, i svim drugovima... Ratujemoveć toliko vremena. Uvek smo zajedno... Navikli smo jedan na drugoga. A sadsam se najednom našao među stranim svetom, pa mi je bilo mučno, postao sam

tužan.Ujutru, kad je trebalo krenuti, nema šofera... Ostao u nekoj kafani. A italijanskivojnici, koji su putovali sa mnom, vukli su se kao creva. Jedan dođe, drugi ode. Nikad da se sakupe. Sedim u automobilu sâm, pa mi se sve prevrće. Tada samtek uvideo koliko je naš seljak disciplinovan vojnik, iako je, grešnik, tolikonamučen. Ali šta sam mogao da radim... Jedva su se nekako sakupili ikretosmo.Ali nismo odmakli daleko, auto najednom stade, vojnici poleteše glavačke izautomobila i rasprštaše se po poljani kud koji. Ostadoh sam, čudeći se šta im binajednom!... Tek sam tada čuo zvrjanje aeroplanskog motora... — Mani ga, Mito, a on pa kuražan! — munu Luka laktom Vojina. — Priznajem... priznajem, molim... Kad je u pitanju aeroplan, nema većekukavice od mene. Ali je li ko video ovde kod nas kada jedan auto ide drumoma naiđe aeroplan, da šofer zaustavi i onda svi beže? Pa, bogamu, ni onaj pilotkoji stavlja život na kocku prilikom prelaza granice, nije toliko lud da gađa jedan prazan automobil kad svakoga minuta može naići na neku jedinicu, ilislagalište. — Šta si ti radio? — Šta sam mogao?... Sišao sam i legao u jarak pokraj puta.

— Kipislcauf!... Kaži slobodno. — Naravno. Ali samo što je preleteo iznad mene, ja sam se digao. A Italijani suse vratili tek onda kada su aeroplan izgubili iz vida.Onda je nastalo opet truckanje. Ali toga dana nije mi bilo teško. Valjda sam senavikao. Uveče smo stigli u neku njihovu komandu. Zaboravio sam kako se tomesto zove. Znam toliko da im je tu baza za taj kraj Albanije. Bilo je nekoliko baraka punih džakova brašna. A ukopali su i jedan magacin pod zemlju.Sigurno za municiju i benzin.Trećega dana peli smo se uz neku planinu. Duž celoga puta nailazili smo na

Arnaute, koji su tucali kamen. — Dobrovoljno, naravno — upade Luka. — Ne može biti drugojače kad su im iza leđa bili Italijani sa puškama. Togadana stigli smo u Santi Karanti. Malo mesto, sa nekoliko arnautskih kućeraka i jednom velikom zgradom, gde je bio smešten štab italijanske vojske. Pali su miodmah u oči italijanski oficiri, utegnuti, izbrijani, napudrovani i uhranjeni. Nad velikom kućom pročitao sam natpis: Comando mіllіtare.



510

Ušao sam unutra da se prijavim. Računao sam, takav je red. Tamo smo se jedvaobjasnili ko sam ja, i gde nameravam. Onda su mi rekli da u njihovoj stanicimogu dobiti hranu i prenoćište, i da ću tek sutra krenuti lađom za Krf.U daljini video se Krf. A pred njim manje ostrvo, sigurno Vido, ili kako se toveć odomaćilo: Ostrvo Smrti... Obuzelo me je neko žalosno raspoloženje. Ta

pučina pred kojom stojim progutala je hiljadama naših vojnika... — E, ti hoćeš da nas rasplačeš, a mi jedva čekali da jednom stigneš na Krf! — veli Luka. — I da nam pričaš... Ti već znaš šta nas najviše interesuje — dodaje Vojin icupka nogom. — A, nije Krf više ono što je nekad bio... Sve se iskvarilo. Pred Krfomstacionira engleska, francuska i italijanska flota... hiljadama mornara... Beži, bogati! Kad sam sutradan stigao na Krf, na to su mi prvo skrenuli pažnju...Uostalom, bio sam na putu za Italiju i Francusku i što bih se izlagao opasnosti još odmah na početku... Polako, doći će red i na ženske. — A-ha!... To, to! Na Krfu su svi nekako bili brižni. Čuo sam odmah da je nemački sumarentorpiljirao skoro jedan brod, koji je plovio za Italiju, a na njemu su bili našioficiri i vojnici... Pravo da vam kažem, ta me je vest porazila... Šta mi je trebaloda se sada, u ovom vremenu, lomatam čak za Francusku, kad sam mogao namiru da sedim u Vodeni! Pomišljao sam tada i na vas, kako sedite ovde, pijetekavu... — Pa nas tuku granate. Ne smeš nos da pomoliš... — Navikli smo već na to. Ali bre, brate slatki, zamisli: more, pučina, torpedo,

ajkule... A ja plivam kao sekira. Ovde može čovek nekako i da se zakloni...Vrdaš levo, desno. A dok tuče, ti se ne pomaljaš. Ali kad udari torpedo u lađu,tu, brajko, nema vrdanja... Najzad, dobro... smrt... I ovde se gine... — Na mrtvu smrt! — dobacuje Luka. — E, to si dobro kazao. Ali tamo očekuješ smrt, osećaš je, i najstrašniji su oničasovi užasa kad si svestan da ti spasa nema, i smrt ti se približuje. Pričali su mida su se prilikom potapanja lađe na kojoj su bili naši odigravale užasne scene.Ljudi su ubijali jedan drugoga, otimajući se za mesto u čamcu. Čamci su se prevrtali... Očajni krici razlegali su se kroz noć.

Istoga dana sreo sam jednoga poznanika. Kad sam mu kazao da idem zaFrancusku, on me zapita:„Jesi li napisao testament?“Došlo mi je da ga udarim. Ima tako čudnih ljudi, koji zamišljaju kako su onivrlo duhoviti, a nisu svesni da time ispoljavaju svoj rđav karakter. U njegovomtonu bilo je pomalo i zluradosti, verovatno što i on nije mogao da dobijedozvolu za Francusku.More mi je izgledalo podmuklo, pa čak i mrsko. Ali, ja nazad nisam mogao.



511

U komandi mesta našao sam se sa jednim pešačkim potporučnikom, koji jetakođe putovao za Francusku. Upitao sam ga da li ne strahuje od sumarena. — Naprotiv! Posle ovoga slučaja, uveren sam da će naša mornarica pojačatikontrolu. Čuo sam da lađa što su je torpedovali nije bila praćena. Sad će nassigurno štititi torpiljeri.

Polazak lađe čuvan je u najvećoj tajnosti. Naređeno nam je da se javljamokomandi mesta svakoga dana u tri časa po podne.Trećeg dana kazali su nam da dođemo na pristanište u pet časova. Tada nam jeskrenuta pažnja da prilikom polaska iz stanova kažemo kako menjamo stan, ilida nam je naređeno da se preselimo u logor... Tako nešto, samo da ne govorimo pravi razlog.Pričanje Dragišino prekide telefonista: — Gospodine poručniče, izveštavaju pešaci da ih tuče baterija dvadeset devet — dvadeset devet.Luka se odmah diže. Pri polasku obrati se Dragiši: — Nemoj da pričaš dok se ne vratim. — Gde ode? — zapita Dragiša. — Ode da izvesti telefonom haubičku bateriju da otvori paljbu — reče Vojin. — Je li, boga ti, kako ti izgleda, hoće li biti šta ovde? — Priprema se uveliko. Čujemo da se sprema ofanziva. A i krajnje je vreme.Treća je godina kako smo na ovim položajima. Popune nema... Poslednji je čas. — A moral?... Kako se drže vojnici? — Kako?... Duša je zamrla. U ljudima kao da je nešto pregorelo. Čame urovovima misleći na svoje, i ginu...

Luka se vrati. Tada baš grunu haubica. — A-uh! — uzviknu Dragiša, uvlačeći cigaretu u muštiklu. — Da l’ će ovomedoći kraj? — Smatraj ovo od sada kao tekući posao života i produži gde si stao.Dragiša nastavi. — U pet časova bili smo na pristaništu i odmah ušli u lađu. Bila je to neka malalađa. „Jonija“ se zvala. Nas nije bilo mnogo. Do pedeset.Posle četvrt časa digli su sidra i krenuli smo odmah. Svi su se ludi okretali ne bili videli koji torpiljer... Pretrnuo sam. „U zdravlje, Dragiša!“ — mislio sam. Ali

opet, tešio sam se, nisu ni oni valjda toliko bezumni da žrtvuju lako jedan brod.Gledao sam kapetana... On je stajao spokojno sa lulom u ustima i posmatraonemarno glomazne ratne brodove, koji su ostajali u luci... Sa strahom sam pomišljao na pučinu... Interesovalo me da li će i onda kapetan biti ovakospokojan... plovili smo u pravcu moreuza, kroz koji se izlazi na pučinu. Na palubi se pojavio jedan marinski oficir, za njim je išao mornar natovaren pojasevima za spasavanje. Oficir zastade, onda lupi šakama i pozva nas da priđemo bliže. Kada sam ugledao pojaseve za spasavanje, meni su klecnula



512

kolena. I verujte, ljudi, da je onaj oficir pitao: ko hoće da se vrati, javio bih se prvi.Oficir nam objasni kako ćemo sada isploviti na pučinu. Napomenuo je pola ušali, pola u zbilji, kako nije rđavo biti predostrožan, i zato preporučuje izričnoda se na brodu ne sme pevati, a naročito se zabranjuje paljenje cigareta kad

padne mrak... Bato! — Dragiša prevuče rukom preko lica. — Mornar je prilazioredom i davao pojaseve za spasavanje. Oficir poče da nas odbrojava i pogrupama privodi splavovima i čamcima. Naredio nam je da se niko ne kreće sa mesta koje nam je određeno. U grupi oko jednog splava bilo nas je šestorica. Nas dva srpska oficira, jedan naš, jedanfrancuski i dva italijanska vojnika.Lađa je plovila pored prvog reda buradi, ispod kojih je visila mreža od žica.Posle jednog kilometra naišli smo na drugi red. Na izlazu iz zaliva nalazio setreći i poslednji red.Sunce je zalazilo za pučinu kad smo isplovili na otvoreno more. Svuda okolonas bila je plavkasta, beskrajna morska pučina. Talasi su poigravali na površinikao da nas mame, a šum vode oko lađe podsećao me na neko pakosnocerekanje. Imao sam utisak da se nalazim na sapunskom mehuru, koji se možesvakog časa rasprsnuti. Bio sam tužan, tužan. Izgledalo mi je kao da se višenikada neću vratiti.Vetar poče da zavija oko lađe. Bilo je prilično hladno. Šinjel nisam mogaoobući, jer mi je oko grudi bio obavijen debeo pojas od plute. Zbog ovih pojaseva nismo mogli ni leći, već smo sedeli oko našeg splava.Francuz je protestovao što su nas uputili bez ikakve pratnje. „Kao da sprovode

stoku!“ — ljutio se. A kapetan broda, Italijan, sa lulom u ustima, stajao je nakomandnom mestu, miran i priseban. Taj mi je čovek ulivao vere.Vojnici se najednom počeše okretati. U sutonu ugledasmo čitavu eskadru ratnih brodova. Iz grupe se izdvojiše dva torpiljera, i pođoše za nama.„Ha, jeste li videli!“ — uskliknu sada Francuz. — „To su Francuzi. Sad se ne bojte!“ — On se diže i junački se protegli. Zatim siđe niz stepenice i otuda sevrati sa upaljenom cigaretom. Šakom je zaklanjao žar. Pripalili smo krišomcigarete od njega i pokrili se šinjelima da bismo na miru pušili. Noć se naglospustila. Nama se hrabrost malo povratila.

„Ama sigurni smo“ — uverava onaj pešački oficir. — „Prvo, noć je. Drugo,imamo pratnju, a treće, vidite kolišni je ovaj brod. Više košta jedan torped,nego ceo brod. A ujutru smo već u Galipolju.“Ali ipak, zarad svake sigurnosti, pojaseve nismo skidali. Sedeli smo naslonjenina ogradu. San me poče hvatati. Prebacio sam šinjel preko glave i, u polubunovnom stanju, dočekali smo zoru.Jutro je bilo svetlo i čisto, da se italijanska obala jasno videla. Izgledalo nam jeda ćemo za pola časa stići. Bili smo veseli. Ali u toj nadi da smo već tu, uz



513

obalu, plovili smo još puna dva časa, dok nismo naišli na prvi zaštitni red samrežom. Tada smo tek skinuli pojaseve. Radovali smo se što nas je minulaopasnost, i bili smo raspoloženi, jer ulazimo u zemlju u kojoj se ne čujetopovski pucanj. Solunski front izgledao mi je tada daleko, i sa žaljenjem sam pomišljao na vas koji čamite u zemunicama.

Pred nama je bio novi život. — Bio sam u borbi toliko godina, mogao sam stotinu puta poginuti. Ali nikadanisam osetio takvu radost kao kada sam napustio lađu i stao nogom na čvrstuzemlju.Mi koji smo sa planina, naučili smo na čvrstu stazu. Zemlja u sebi ne skrivaništa, a noge imam da sam kadar stići i uteći... More je podmuklo... Pogotovu utoku rata, otkada pronađoše one proklete sumarene... Navikli smo da posmatramo orlove, a tamo se roje ajkule. Džaba ga bilo!Čim smo stupili na kopno, oko nas se napravi čitava gužva. Dvojica saleteli dami uzmu kofer iz ruku. Jedan od naših vojnika prihvati moje stvari i pođosmo pravo na stanicu. Ali voz je polazio tek posle podne.Pričanje Dragišino prekide živa pucnjava iz pušaka, negde oko „Slonovihušiju“, na Vetreniku. Poče i mitraljez. Kroz noć sinuše raketle. Sa PožarskeKose gađala je jedna brdska baterija. Topovski pucnji odjekivali su praskavokroz noć. Luka znalački izvio glavu, pritajio se i osluškuje, ceneći po puščanoj paljbi situaciju kod pešaka. Rovovac grunu. — Dobro je. Sad će čika Sava rovovac da uspostavi poredak. Hajdmo dalje. Šta je bilo sa tom ženskom?

— Kakvom ženskom? — More, ostavi čoveka neka priča. Doći će valjda red i na to pitanje — kažeVojin. — Ja to zbog tebe pitam. Vidim, nešto mnogo cupkaš nogom — dira ga Luka. — Bio sam umoran, te mi to i nije padalo na pamet... Posle podne, kad je vozkrenuo, zaspao sam odmah. Kada sam se probudio, bilo je uveliko svanulo.Zadugo nisam mogao da shvatim gde se nalazim. Voz je jurio pored nekih brežuljaka na kojima su se nalazili letnjikovci. Svuda naokolo vladao je mir...Ali ja se nisam mogao oteti od već stečene navike da svaku uzvišicu posmatram

kao neki artiljerijski zaklon. Gledao sam u daljinu, pa mi se onako bunovnom pričinjavalo kao da vidim redove bodljikavih žica... A to je bila živa ograda, aiza nje mnoštvo kokošiju. „Vojska ovuda nije skoro prolazila — padalo mi je naum.Oko podne ugledao sam ogromne vijadukte. Neko mi reče da su oni ostacirimskog vodovoda. Ostaci moći i veličine... Rimljani... Rimsko carstvo. I onda, pre dve hiljade godina, ljudi su se isto ovako tukli kao mi danas...



514

— I tući će se sve dotle dok svetom ne ovlada jedna ideja — dodaje Vojin i pokazuje palcem negde preko svoga ramena. — Ne! — kaže kratko Luka. — Ratovi će prestati onda kada u prvim redovima boraca budu oni koji objavljuju rat... — Bilo je nekada i to... Car Lazar, i toliki mnogi vladari poginuli su u prvim

bojnim redovima. I opet... Potrebno je da nestane granice, da se među ljudimarazvije opšte osećanje bratstva i drugarstva, da nestanu na jednoj strani povlašćeni, a na drugoj poniženi i uvređeni. — Gr-r-ru!Dragiša se trže. — Ništa, ništa, ne boj se! — umiruje ga Luka. — To gađa „Viljem“. — Kakav „Viljem“? — Zarobljena nemačka haubica od dvadeset santimetara. Evo je ovde, ispodnas, u šumarku, — Odvikao sam se. Hoće li još da gađa, da se ne cimam?... — Sumnjam — veli Luka. — Zavade se pešaci, i „Viljem“ opali poneki metak da bi ih umirio. Produži slobodno. Dok sam ja ovde, nemaš ničega da se plašiš... — Molim, molim — nasmeja se Dragiša i pogleda Luku ispod oka.Luka steže Dragišu za vrat. — Šalim se. Mi odavno nismo imali koga da „zavitlavamo“ pa smo i togaželjni. Stiže li jednom u Rim? — Ugledao sam najednom ogromnu varoš... Prvo što mi je palo u oči bila jekupola na crkvi Svetoga Petra.

— Slušaj, nemoj da se ljutiš... Te opise možemo naći u raznim putopisima... Nego pričaj onako... znaš, tvoje lične doživljaje... — Doći će red i na to. Polako... Posle pola časa bio sam u Rimu. Sa staniceotišao sam u hotel, koji su mi preporučili još dok sam bio na Krfu. Kada samušao u hotelsku sobu, bio sam zbunjen... Posle toliko vremena obreo sam senajednom u čistoj, svetloj sobi. Okretao sam se kao neki seljak i posmatraokrevet... Hladna i topla voda... Ogromna ogledala... Mlada sobarica, nema jojviše od dvadeset godina.Luka se obrati svome posilnome Isajlu:

— Jaoj, reponjo, kad ću prestati jednom da gledam u tebe! — Šta ću, gospodin poručnik, kad me je Bog stvorio kao muško.Dragiša nastavi: — Obrijao sam se, umio, i izišao u varoš. Na ulici primetio sam odmah vrlo veliki broj mladih ljudi u uniformi i civilu.Kao da ta zemlja i nije bila u ratu. Vi znate kako je bilo kod nas... Kod kuće jeostao samo onaj koji nije imao nogu ili ruku. Uzmi samo Vojina. Od rane kodSmedereva, ne vidi na desno oko, niti čuje na desno uvo. I pored tih mana, on je



515

osmatrač. A tamo mladi, zdravi ljudi šetaju rimskim ulicama, kao da smo uvremenu mira. To je bila pojedinost koja mi je odmah pala u oči. Ali kada samse malo saživeo sa tom sredinom, tada sam počeo uviđati koliko ja svojomspoljašnošću odudaram od tog ulickanog sveta... Ja sam došao pravo sa fronta. Na nogama sam imao prekrojene vojničke čizme. Odelo mi je bilo izlizano,

jaka na bluzi nagrižena od epoleta, da se i postava videla. Iz rukava virila mi jevojnička košulja.Kada sam predveče otišao da se javim našoj delegaciji, sreo sam tamo jednoga pešadijskoga potporučnika, svoga druga sa univerziteta, koji je bio na službi udelegaciji. Ranjen je, pa mu je jedna noga ukrućena.„Bre, kakav si... Slušaj, odmah da si nabavio odelo. Ovaj svet polaže mnogo naspoljašnost.“Još istoga večera odveo me je jednome krojaču, kod koga sam naručio odelo.Rečeno mi je da će biti gotovo sutra naveče. Kupio sam još nove gamašne,cipele, rublje.Preksutra izjutra, kada sam se obukao i pogledao u ogledalu... samog sebenisam mogao da poznam. Bio sam kao iz „bazara“. — Kipislcauf! — dodade Luka. — Vala, kako hoćeš... Dve godine sam se verao po zemunicama iscepan,vašljiv. Živeo sam kao životinja. Izgubio sam osećanje ljudske pristojnosti, iodvikao se mnogih navika kulturnog čoveka. A kada sam se sada našao obučen,čist, osetio sam najednom i neko duhovno preobraženje, bio sam nekako...moralno izdignut, i vratila mi se vera u samog sebe. Na ulici se nisamsnishodljivo sklanjao, već sam se prsio pred svakim izlogom...

Našao sam odmah onoga pešaka. Stanić se zvao. Rešili smo da to poslepodneidemo u bioskop. Objasnio mi je, da se „one“ tamo sakupljaju. — A-ha! — dobaci Vojin. — No, hvala bogu. Razvukao si od Kulina bana, umesto da si odmah prešao na„taj stvar“. Isajlo, nosi ovu bakalnicu — pokaza Luka na šoljice od kave — ikuvaj novu. — Bio je to neki veliki bioskop. Zaboravio sam mu ime. On je izvadio karte.Ulazeći u salu, ja htedoh da uđem u jednu praznu ložu. Ali on me povuče izaviri u drugu. Tamo je već bio jedan par. U trećoj neka žena sa decom. U

četvrtoj je sedela jedna dama. On uđe. Zapitao je na italijanskom da li jeslobodno, i seo je pored nje. Ja sam ostao pozadi.Upitao sam tada da li će doći još koja dama.„Ne brini, biće hleba za obojicu.“ — Ja ne volim ortačinu ni u piću, a kamoli kada je u pitanju žena... Ali štamogu!... Uostalom, posmatraću bioskop. Naiđe razvodnik i ponudi program. On ga kupi i pruži prvo onoj dami poredsebe. Ona uze. Tada su počeli ra razgovaraju. Ali sala se zamrači i na platnu se



516

pojaviše slike. Odmakao sam se malo pozadi da bih bolje video, a i njima da nesmetam... Ali priznajem... u meni je nešto naviralo. Uzbuđivala me je blizinaove namirisane dame... I umesto da gledam film, ja sam posmatrao njenu glavu,koja se projektovala na svetlom platnu. On se nagao prema njoj i počeo jojnešto govoriti. Ona je klimala glavom... kao da odobrava. Čini mi se, kao da su

im se ruke spojile. I moj ti se Stanić diže, a i ona. Prolazeći pored mene, on midobaci:„Izlazi odmah!“Zašto ću mu ja? — pitao sam se... Ustao sam ipak, i pošao lagano za njima...Čekali su me.„Permetta, dі preѕentarle іl mіo amico.“ — Onda se obrati meni istim tonom nasrpskom, kao da ona razume šta mi govori: „Ponudio sam se gospođici, i ona pristaje da je posetimo...“ — Merci — zahvalio sam se na francuskom. Ali bilo mi je neugodno što samnapustio film. A uviđao sam da bi se i on proveo bolje da je sam. Bio sam unedoumici da li da se vratim. Ali oni već kretoše... Išao sam nevoljno za njima. Na izlazu on zastade da propusti damu. Iskoristio sam tu priliku, te mu dobacih: — Šta ću ti ja?On mi ništa ne odgovori, već me samo povuče za rukav, kao da je hteo reći:more, šta te si tiče! — i obrati se dami:„Hoćete li da uzmemo taksi?“Pristala je, razume se. Moj prijatelj ode po kola, a mi ostadosmo sami. The!...Poznanstvo na silu, slučajno, gde je moj drug zainteresovan. Ja sam bio odsporednog značaja... Bar za ovaj momenat. Nisam prosto znao šta da

razgovaram... Najzad sam progovorio, tek da nešto i ja kažem: — Govorite li francuski?„Da“ — potvrdi ona. — Gde je vaš stan?Rekla mi je ime jedne ulice. Bog sveti zna gde je... Tada sam je prvi putzagledao malo bolje... Imala je interesantnu glavicu. Ali i pored njene raskošnemladosti, ipak se u očima ogledala neka seta i bol. Prigušena mladost. Jedan odonih vodenih cvetova koji blesnu u početku sezone, očaraju okolinu, da senaskoro nečujno i zauvek izgube. Posmatrala je i ona mene, ali sa izvesnom

dosadom na licu. Pogledala je češće na drugu stranu, kao da ja i ne stojim porednje. Zato se nisam ni starao da joj moje prisustvo učinim prijatnijim.Došao je najzad i moj prijatelj, te sedosmo u kola.Kada smo izišli iz glavne ulice, njih dvoje držali su se za ruke, kao da su stari poznanici. Ja sam se pravio kao da ih ne vidim, i kao da je to što oni rade neštosasvim obično i bezazleno, na šta i ne treba obraćati pažnju. Zato sam se staraoda gledam na drugu stranu, čitao sam firme, a ako bih joj slučajno dodirnuokoleno, najljubaznije bih joj se izvinjavao, pridajući joj time i izvesnu važnost...



517

Imala je nečeg naivnog u svome držanju. Kao da je i sama uviđala kako to nijedobro što radi, ali je primorana da tako postupa. U njenom ponašanju nije biloničeg banalnog i uvek je bila u stavu iščekivanja. Pruženu ruku je primala, alisvoju nije nudila. Ako joj moj prijatelj prebaci ruku preko ramena, nije se protivila, ali bi se lako nagnula napred, kao da se boji neće li je slučajno

zagolicati. U jednom momentu joj Stanić obuhvati rukama koleno, onda počeda kreće prstima, i da joj zadiže halinu. Osetio sam kako joj je to neprijatno, iona pruži nogu gledajući ga molećivo, kao da je htela reći: pritrpi se malo.Onako besposlenom pade mi na pamet: eto, isti ovaj moj prijatelj, pa naposletkui ja lično, kada se sutra nađemo na položaju odakle treba narogušeno da posmatramo okolni svet, sutra ćemo, eto, baš ovu istu devojku proglasiti za bludnicu, i utrapićemo joj sramni žig, u vidu neke knjižice... A u sadašnjemvremenu paradoksi su mogućni: bludnici vode računa o javnom moralu, lopovio poštenju, a zabušanti govore o ratu.Prošli smo davno glavnu ulicu, zatim smo skrenuli u neke bočne, desno, vrag biga znao kuda smo sve išli. Suton je pao, i već sam počeo da pomišljam kakoćemo se izvući iz ovoga spleta kratkih i krivih uličica.Kola zađoše u jednu mračnu i usku ulicu, usporiše hod i pred jednom visokomkućom zaustaviše se.Ona pođe napred, mi za njom. Penjali smo se uz slabo osvetljene stepenice,gotovo do na vrh i, već zadihani, zastadosmo pred jednim vratima, gde onazazvoni. Iskašljivao sam se kako bih prikrio zamor od napornog penjanja.Iznutra začusmo neke korake, onda razgovor a zatim se sve utiša. — Da niste slučajno pogrešili? — zapitao sam je.

Ona me zabrinuto pogleda, lako se osmehnu, i onda zazvoni energično tri puta.Opet koraci, brava škripnu, i mi uđosmo... Veliko predsoblje, mnoga vrata,starinski nameštaj. U nekoj sobi zalaja kuče. Ona žurno pređe i otključa vrata jedne sobe, odakle nas zapahnu težak vazduh od raznih mirisa. Potom upalisijalicu. Tamna plava svetlost obasja sobu. Zamoli nas da sednemo, a ona iziđe.Ostali smo sami. — Šta ću ti ja? — obratih se nanovo svome prijatelju. — E, zar sam znao da stanuje ovako daleko. Uostalom, posedećemo malo paćemo otići.

— Otići?... Onda nije trebalo ni da dolazimo. To je njen zanat. Posao je posao. — Dobro, de, daćemo joj nešto... Praviš sad pitanje, kao da ti je ovo prvi put — odgovori mi pomalo ljutito.Bojao sam se da će ona naići i bilo bi neugodno da opazi kako se mi prepiremo.Zato sam oćutao... Pade mi u oči krevet sa baldahinom, i dugačkim zavesama.Koliko li je njih ležalo tu? — Mislio sam. Pridigao sam se i prišao jednoj slicišto je visila iznad kreveta... Neki mladić. Izbočio ramena, glavu nakrivio inasmešio se. Do kreveta je toaletni stočić, sa velikim brojem ukusno izrađenih



518

stakala od raznovrsnih mirisa. Sigurno su pokloni — razmišljao sam. Jedna bombonijera i stona lampa sa plavim štitom. A na sredini sobe okrugao sto idve fotelje. Teški zastori padaju ispred prozora, čuvajući brižljivo ovo skloništei od najmanjeg zraka.Tajanstvena i nema tišina. Zavalio sam se u fotelju, i zapalio cigaretu,

posmatrajući svoga druga, koji je pokušavao da otvori jednu kutiju. Onda je pomirisa i glasno pročita naslov:„Gyraldoѕe... uѕageextere... Neka ženska stvar.“Uto se začuše koraci. On ostavi hitro kutiju na mesto, priđe stolu i sede. — Oprostite, gospodo... promenila sam haljinu. — Ona priđe mome prijatelju isede na naslon njegove fotelje. A tesna haljina pripila se uz njeno telo, i oblinese jasno ispoljavaju... Bila je to raskalašna mladost. Moj prijatelj obuhvati jeoko pojasa i svoju glavu prinese njenim grudima.Osetio sam neku zavist, i dođe mi da ga odgurnem i zauzmem njegovo mesto.Uzdržao sam se...Luka udari šakom o sto. — Samo si ti mogao da budeš takav „amza“! — Zaista, ovo su najsmešnije situacije u koje čovek može da zapadne. Oni su seslučajno upoznali. A mogao sam isto tako i ja biti na njegovom mestu. Alivečeras je ona prijateljica moga druga i, ako ništa više, obziri drugarstva minalažu da sam prema njoj pažljiv. I zato sam uzeo sa stola neki album irazgledao slike... Ali ipak sam ih video. Najzad sam ustao. — Excuѕez moі... Je ѕuіѕ occupé. Il faut que j’aіlle1...Moj prijatelj posmatrao me je nekako neodređeno, kao da se budi. Onda zagladi

kosu. — Kako... gde ćeš?... Ostani, pa ćemo zajedno — mucao je.Osetio sam ipak kako bi i on voleo da nisam prisutan, ali se i bojao da ostanesam. A ona kao da me je razumela, pa mi se obrati: — Znate šta?... Ako vam je dosadno sa nama, izvolite u drugu sobu. — Dabome — prihvati on rado. — Evo ti i slika, i zanimaj se.Opirao sam se. Ali on me i na srpskom zamoli da ga ne napuštam, jer se boji daću se zagubiti. — Uostalom, ja neću ostati dugo — i gotovo me ugura u drugu sobu, u koju se

ulazilo iz predsoblja.Onda zatvoriše vrata na toj sobi i ja začuh kako obrnuše ključ u bravi. Sad samzatvoren. I da hoću da idem, sad ne mogu. Nisam se ljutio na njega, već na samoga sebe. „Tako mi i treba!“ — mislio samkao da prkosim nekome. Neobjašnjiva mi ova moja nova uloga. Dok sam bio unjihovom društvu, ponašao sam se uljudno. Kada sam uvideo da sam suvišan,ustao sam... A sad?... Prišao sam u nameri da lupam, da mi se otvori, da idem.



519

Ali setio sam se njega. Vratio sam se čvrsto rešen da više nikada ne dovodimsebe u takav položaj.Istina, ovakva su zaricanja besmislena. Ima nečeg nagonskog, neodoljivog unama, u ovim uzavrelim godinama, kada neka podsvesna radnja obujmi telo, pomrači um... Tada čovek zamagljenih očiju juri, traži i zamišlja kako se na toj

sićušnoj ženi zasniva smisao njegovog života.Obazreo sam se po sobi. Slična onoj gde sam ranije bio. Prišao sam krevetu,zamišljajući kako tu sigurno spava neka lepa devojka, mlada i topla. I ja kao davidim njenu glavu na ovom jastuku. Prišao sam još bliže, gotovo da omirišem jastuk... Čudno je kako ta usamljenost u devojačkoj sobi draži. Hteo bih da svevidim, da otkrijem one sitne njihove tajne, da omirišem onu flašicu, da otvorimonu teglicu, da zadignem pokrivač, jer on skriva nju, intimnu... Zamislio sam jemladu, video njenu talasavu, sjajnu kosu i zaželeo...Vojin sluša usplamtelih očiju i, razdragan pričom, poče da trlja šakama. Lukaga pogleda, pa će reći: — Slušaj, ti mali, ruke na sto. Nasmejali smo se. Dragiša nastavi. — Neko zakuca na vrata... — A-ha! — učini Vojin. —... i dohvati za bravu. Trgao sam se kao krivac i brzo seo na jednu stolicu.„To je ona“ — pomislio sam zadovoljan i gledao s nestrpljenjem u vrata...Brava škripnu i vrata se otvoriše.Preda mnom se ukaza žena, mala, iskrivljenih ramena... Zubi su joj štrčali iznadusana, a jedno joj oko belo i stalno otvoreno. Jadna i žalosna...

— Aj, do vraga! — upade Luka. — Obuzelo me je neko neprijatno osećanje. — Vrlo mi je drago što ste došli da me posetite — progovori na francuskom i pruži mi ruku.Lako sam se pridigao i prihvatio njenu šaku. Zatim sam opet seo. Gledao samna drugu stranu, pretvarajući se kao da nisam ništa čuo, i kao da je bio samo pozdrav u prolazu. — Izvinite, nisam mogla odmah doći... Vi ste malo čekali? — O, ništa! — izustio sam nemarno, kao da njenim rečima ne pridajem nikakav

značaj. — Čekam svoga prijatelja. — Nemamo potrebe za njim... Nas dvoje dovoljni smo jedno drugom. — Oprostite, gospođice, vi ste svakako u zabludi. — Tada sam je pogledaoizbliza, u ono staklasto, nepomično oko. Učinilo mi se da njen pogled prodire umene. — Ja sam dopratio svog prijatelja... Sada čekam da iziđe. — Ah, on zna gde mu je kuća. A vi ćete ostati ovde! — govorila je prkosnimglasom.



520

Nasmejao sam se. Sve mi se to učinilo nekako zanimljivo i kao u šali dobaciosam: — Vi ste vrlo ljubazni.Ali moj osmeh kao da je naljuti. Ono zdravo oko joj senu, a između očiju pojavise bora.

— Dakle, ostaćete! — govorila je prkosno. — Ne, ne! — rekao sam odlučno, da bih prekratio dalji razgovor.Ona se nasloni na zid i pogleda tužno preda se. Omotavala je nervoznomaramicu oko ruke i šmiknu kroz nos, kao da hoće da zaplače. Osetio sam prema njoj neko sažaljenje. Da bih je izvukao iz toga stanja, zapitao sam je da li puši. Ona odrečno mahnu glavom. Očekivao sam posle toga da ide. Ali ona me je gledala netremice. Iako je nisam posmatrao, osećao sam njen prodirući pogled. Bilo mi je neugodno. Povukao sam dvatri dima iz cigarete, i onda samse digao. — Vama je neprijatno? — zapita me. — O, ni najmanje... Ali pošto se moj prijatelj zadržao više nego što je rekao, prinuđen sam da idem. — Ustao sam i uzeo svoju kapu.Ona priđe vratima i nasloni se leđima. Stajao sam prema njoj. Gledala me jegrozničavim, molećivim pogledom... Disala je duboko, a prstima savijala krajod svoje bluze. Onda gotovo nečujno progovori: — Ne sviđam vam se... Ne dopadam vam se — a iz onog zdravog oka potekošesuze... — Gospođice, nije reč o tome... — Kako da nije?... — viknu i lupi nogom. A onda, kao da se trže, obori pogled.

— Znam... vidim. Ružna sam i odvratna samoj sebi. Svi me izbegavaju, klonese... Ja ne znam za radosti — i ona pokri lice rukama.Bilo je besmisleno tešiti je. Ali sam je žalio. — Zašto mislite tako?... Ja nisam bežao od vas... Evo, ostaću još neko vreme — ostavio sam kapu i nanovo seo.Posmatrala me je sa izvesnom nevericom nekoliko trenutaka. Zatim se hitrookrete, otvori vrata, izvadi ključ, pa iznutra zabravi i ključ stavi u nedra.Uh, šta uradih! — pomislio sam. Njeno lice je sijalo od zadovoljstva. Ona obrisa oči i priđe mi. Trebalo je sada

nešto reći... Ali ja sam zanemeo i neprestano mislio na onaj ključ, prekorevajućisebe zašto nisam otišao. — Kako imate lepu kosu! — progovori i prevuče rukom preko moje glave. Neki žmarci podiđoše me... Izvio sam glavu, i, umesto odgovora, zapitao sam je: — Zašto ste zatvorili vrata? — Da bismo bili komotniji. — Nepotrebno! — jedva izustih, savlađujući s teškom mukom ljutnju.



521

Razumela je. Odmače se i podboči rukama. Gledala me je i smeškala se lukavo. — Hm! — izusti i izdiže jedno rame. — Hteli biste da iziđete? — Da! — Izvolite!... Idite! — i pokaza rukom u pravcu vrata. Potom prođe pored menei sede negde iza mojih leđa.

Bio sam u nedoumici da li su vrata zaista zatvorena. Uzeo sam kapu... Pogledaosam je da bih je pozdravio, ali ona me nije ni gledala. Prišao sam polakovratima i dohvatio za bravu. Zaključano!... Opustio sam nemoćno ruku. Ondasam je pogledao ljutito. Pretvarala se kao da me ne vidi i gledala negde nasuprotnu stranu. Zadrhtao sam. Došlo mi da je dohvatim, pa da je mučim, i nasilu primoram da mi otvori vrata. I onda da joj sve izgovorim, sve: kako mi jeodvratna, gadna. Jedva sam se ipak savladao i prišao joj: — Molim vas, otvorite! — govorio sam hladNo i odlučno.Ali ona baš tada zapali cigaretu i, povlačeći dim, njeno se lice izduži, a na onozdravo oko zažmire. Kroz isturene zube gornje vilice pusti nekoliko dimova, prebaci nogu preko noge i okrete glavu od mene. — Čujete li šta govorim? — i dohvatih je za ruku. Nije se opirala, ali me nije nigledala. Povukao sam je za ruku i vodeći je tako prišli smo vratima. — Otvorite! — zapovedih.Ona me je posmatrala ravnodušno, i umesto odgovora lupi tri puta pesnicom uvrata. Zatim se vrati na staro mesto. Zaustih da nešto kažem, ali neko dohvati za bravu i tada začuh muški glas: — Aprі la porta!Pogledao sam u vrata, pa u nju. I najednom bilo mi je sve jasno.

Pećina!... Naslonio sam se na krevet i gledao mračno preda se. Bio sam sada pripravan na sve mogućnosti.Ona se diže, i priđe polako vratima. — Ancora no! — Onda se obrati meni. — Razume te li!... Tako mi znamo — žmirkala je lukavo. — Kako ste malopre bili ohol i gord?... „Otvorite!“ — podražavala je mene. — A sad?... Ćutite... mali moj. Ha-ha-ha! — cerekala segrozno. — Čujete! — i unese mi se u lice, da već osetih gadan zadah njenihusta. Jeza me je podišla. — Čujete!... Večeras bićete moj ljubavnik... — Nikada! — odgovorio sam odlučno.

Ono zdravo oko zatrepta, i ona skupi usnice. Podsećala me je na životinu, kojase spremala da uhvati plen. Htela je nešto da kaže, uzdahnu i otvori usta, ali beskao da je zagušio, stenjala je i grčevito lomila prste. Osetio sam se nelagodno, pomakao sam se. Ali ona me ščepa za ruku. — Morate! — kao da riknu, i obavi mi ruke oko vrata. Uvukao sam glavu uramena i sagao se... Osetio sam najednom njene zube na svome vratu. Izdigaosam ramena, pa se naglo okretoh i snažno je odgurnem. Sav sam drhtao. U



522

nemoćnom očaju okretao sam se da vidim nema li kakvog izlaza. Trgao menjen vrisak. Jedva sam imao vremena da je dohvatim za ruke. — Pustite me... pustite me! — govorila je kroz stisnute zube. — Ah, svi ste protivu mene. Rugoba sam, rugoba... gadite me se... i Bog, i ljudi... — Onda pokuša da me ujede za ruku. — Ali ja hoću života, slasti, slasti! — histerično

vrisnu i zatrese glavom. Disala je brzo. Gledala me je izbezumljeno, ucakljenogoka. Usta joj se počeše razvlačiti, više, sve više, kao da joj je lice prepolovljeno,glava joj klonu, i ona se sruši, plačući grčevito.Uzdahnuo sam i dohvatio se za glavu. Šta me snađe!... Prešao sam na suprotnustranu i naslonio se na zid. Bio sam u mučnom stanju. Ama to nije bila ljutnja... Nešto otužno, kao ljigavo, do odvratnosti gadno. Žalio sam je, ali i mrzeo. Odmene su se tražile žrtve i pitao sam se, za što baš od mene, i na ovaj način.Uviđao sam koliko ona mora patiti. Priroda je prema njoj zaista bilanemilosrdna. Sa njenog lica zbrisala je sve tragove ljupkosti, a ostavila jojnerve, čežnju i onaj prirodni nagon...Kako ću izići?... Ako bih pokušao silom, sigurno bi me ščepale neke snažnijeruke, odakle se ne bih lako izvukao. Da molim?... Kukavičluk!... Onda sam pokušao lepim načinom... Ležala je još uvek na podu. Prišao sam joj. — Ustanite, molim vas — i dodirnuh je. Ali ona izdiže samo ramena, zatim ihodmah opusti, kao da se otresa mojih usluga. — Škodiće vam. — Ove moje rečikao da su uticale. Ona se pritaji, potom lagano podiže glavu i odupre se rukama. — Neka škodi! — progovori promuklim glasom. — Našto živeti!Obuhvatio sam je ispod ruke i podigao, te je privedoh stolici i ona sede. — Evo, vi se bez razloga uzbuđujete... Verovaćete kad vam kažem da sam

umoran... — Ali to vam nije ništa smetalo da čekate na red, kad vam drug iziđe. — U zabludi ste... Ja sam pošao — odgovarao sam zbunjeno. — Ona vam jesestra? — Moguće... kažu — govorila je rasejano. — Nju svi vole, mene mrze. Zanjom trče ljudi, a od mene beže. — Ah, nije tako... — Jest, jest... Kazali su mi da ne govorim da mi je ona sestra jer se posle posetioci od nje okreću... A mi od toga živimo... Takav je posao.

U njenom glasu bilo je nečeg ledenog. A u onom odricanju od svoje rođenesestre ogledala se surova logika njihovog čemernog života. Posle nervnognadraženja kao da je njome ovladao zamor i neka dosada. Odgovarala jeravnodušno, kao da je reč o ličnostima koje su daleko. — A onaj gospodin, čiji sam glas čuo... sigurno je brat? — Ne... naš gazda.Zaćutali smo. Ponudio sam je cigaretom, ne bih li je odobrovoljio da mi otvorivrata. Pušila je mrzovoljno. Posmatrao sam je sada izbliza, ali nikako nisam



523

mogao uhvatiti pravi izraz njenoga lica. Ono jedno bolesno oko bilo je stalnootvoreno, ukočeno i celom je licu davalo surov izgled. Drugo je žmirkalo, ineprestano bilo u pokretu. I ma koliko se starao da u njoj pronađem nečegdobrog i nežnog, bio sam uvek pod uticajem onoga iskolačenog oka i iskeženihzuba, kao u neke životinje... Plašio sam se kao da će mi se oni zubi svakoga

časa zariti u kožu. — Ja smatram da mi verujete... i dopustite da iziđem, pa ću drugi put doći. — Znam... nije potrebno. Kod nje... kako hoćete. — Ona izvadi ključ iz nedara,diže se i priđe vratima. Ali nije otključala. Posmatrala me je. — U mojoj stevlasti... A sad, poljubite me!Bez razmišljanja prišao sam, obuhvatio je glavu i poljubio je u kosu. — Eto, da vam dokažem... — Dokaz! — gledala me prezrivo i mahala glavom. — A šta vi mislite... miživimo od vazduha? — i ona klimnu glavom. — Oprostite! — Izvukao sam novčanik. Ona primi novac. Stavi ključ u bravu,otvori vrata bez ijedne reči i, pokazujući mi rukom vrata u predsoblju, progovori suvo: — Izvolite!Izleteo sam kao iz puške, sjurio sam se niz stepenice i našao se na ulici.Sutradan ulete u moju sobu Elvira, sobarica, sva usplahirena. — Sіgnore, cataѕtrofe. I Tedeѕchі hanno rotto la fronte. Oh Diô!... Sіamo perdutі. — Šta kaže? — zapita Vojin. — Gospodine, katastrofa. Nemci probili front. Ah, Bože!... Propali smo.

U prvi mah nisam mogao da razaberem u čemu je stvar... Obukao sam se brzo i pošao u našu vojnu delegaciju. Na ulicama sam sretao usplahirena lica ljudi ižena. Ili sam viđao grupe ljudi, koji su o nečemu razgovarali zabrinuto. Udelegaciji mi rekoše da su Austrijanci probili italijanski front i zarobili im celuarmiju. Nama je preporučeno da istoga dana, po mogućstvu prvim vozom,napustimo Italiju, kako nam događaji ne bi onemogućili odlazak. Tu sam jošdoznao kako se veliki broj italijanskih porodica sprema da napusti Rim... — Koliko je bio udaljen Rim od fronta? — zapita Vojin. — Ne znam tačno... ali, rekao bih, oko hiljadu kilometara.

— Šta kažeš!... Hiljadu kilometara! — čudi se Luka. — Bre! — on tresnu kutijusa palidrvcima o sto. — Naše porodice su odstupale tek kad su im neprijateljskegranate počele padati u dvorište... — I što je naglavnije — nastavi Dragiša — mi smo odstupali hiljadu kilometara pod borbom, pa nam Nemci nisu mogli zarobiti ni vojničku porciju... I to su bili Nemci, kojima se mora odati svaka čast kao vojnicima... A trista hiljadaItalijana pohvatali su Austrijanci kao zečeve.



524

— Ovaj rat vode Francuzi i mi, a Englezi i Amerikanci podupiru parama imaterijalom — razmišlja Vojin. — Vratio sam se u hotel da pakujem stvari. Voz za Đenovu i Ventimilju polazio je posle podne...Luka upade:

— Čekaj... Ti malopre, ako se ne varam, pomenu neku Palmiru... — Ne, Elviru. — Ja... Ovaj, šta reče, bila je baronica. — Pardon!... Grofica od hotel „Turnira“ — odgovara Dragiša, koji se većsnašao u novoj sredini. — Dakle, sobarica. Ti reče da je bila mlada, od dvadeset godina, lepa... uletela je u tvoju sobu. Pa, ovaj... — Luka obuhvati podbradak i žmirkavo pogledaDragišu — ništa nam o njoj ne reče. — Šta imam još o noj da vam pričam. To je bio „tekući posao“ još prvogvečera. — Tako, brate, kaži da i nama malo lakne! — smeje se Vojin.Kroz mračni otvor zemunice ugledasmo treptavu, crvenkastu svetlost, kao da jevazduh užaren. Iz daljine su dopirale eksplozije teških razornih granata. Vojinžurno iziđe. Čujemo gde telefonom naređuje da francuska baterija otvori paljbu.Iz rovova sukljaju crvene raketle kao znak da pešaci traže pomoć artiljerije. Udejstvo stupaju i neke druge naše baterije. Granate jedne poljske baterije u blizini našoj zaparaše vazduh. — Čuo si valjda da je pre mesec dana poginuo poručnik Protić — zapita Luka. — Šta kažeš! — ustuknu Dragiša. — Kako?

— Preko dana vršio je reglažno gađanje, pomoću aeroplana. Tukao je jednu poljsku bugarsku bateriju... Izviđači iz aeroplana izvestili su da je pronašaoneprijateljske topove, i zapalio im jednu karu. Tom prilikom naši su se maloviše ispoljili, pa ih opazi sa zapadnog Vetrenika bugarski osmatrač. ProtivProtićeve baterije počela je odmah da dejstvuje bugarska haubica. Ali nisumogli da pogode tačno pravac... Uveče se utišala paljba. Ali u neko doba noćizakače se pešaci, i Protiću narede, kao ovo sada, da otvori paljbu na bugarsku pešadiju. Po blesku topova ugleda onaj osmatrač sa Vetrenika tačno mesto gdesu bili Protićevi topovi... Bila je baš tiha noć i mesec se tek pomaljao. Završili

su sa gađanjem. On iziđe iz zemunice i sede na stolicu izvan baterije. Istogadana dobio je pismo od svoje majke, preko Švajcarske. Naredio je posilnome damu prinese slepi fenjer, i počeo da čita. Toga momenta, ama kao da je rukom bačeno, tresne haubičko zrno na dva metra od njega, i jedno parče, ovoliko — Luka pokaza iznad šake — udari ga posred grudi. Pritrče vojnici... Bilo jedockan. U zgrčenoj ruci nalazilo se majčino pismo, sve krvavo...Dragiša mahnu glavom. — Strašno!... Iz dana u dan topimo se kao sneg u proleće.



525

Vratio se Vojin. — Ti nisi ništa pričao?... Posilni, daj onu flašu sa konjakom. Gde smo stali? — Pričao mi Luka o sirotom Protiću. A još na Krfu sam čuo da je poginuo iSredoje... — I onda?

— Pošao sam iz Rima i putovao cele noći. Ujutro sam stigao u Đenovu. Tu sam promenio voz, i krenuo pravo ka francuskoj granici. Ali na svakoj stanici čekalismo da bismo se ukrstili sa vozovima koji su jurili iz Francuske. Ogromnekompozicije, pune vojnika, topova, municije, promicale su pored nas, da bi sezapušila rupa na italijanskom frontu. I ne samo vozovima... Neprekidne kolonekamiona, natovarenih engleskim i francuskim vojnicima, kretale su drumom, pored železničke pruge. Za vreme od osam časova propuštali smo svakihdvadeset minuta po tri-četiri kompozicije, a već ona kolona na putu nije imala prekida. Čuo sam docnije da su Francuzi i Englezi, za neverovatno kratkovreme, prebacili oko milion svojih vojnika na italijanski front, da bi zaustavilinadiranje Austrijanaca. A za to vreme rimskim ulicama šetalo je hiljadamaoficira i mladih ljudi bezbrižno.Posle podne stigao sam u Ventimilju, na francuskoj granici. Čim sam zakoračio,osećao sam se nekako ugodnije. „Camarade“ čulo se na svima stranama. Oni suiskreno saosećali u našoj nevolji, i smatrali su nas kao svoju decu.Putovali smo vozom koji je bio potpuno prazan. Polja su bila pusta. Nastanicama sem službenika nikog drugog nije bilo. Palo nam je u oči zbog toga jer smo na italijanskim stanicama viđali besposlenu gomilu ljudi i žena, koji sudočekivali i ispraćali vozove. Primetili smo isto tako u Tulonu da sem mornara,

čiji su se brodovi zadržavali privremeno u luci, drugih uniformisanih lica nije bilo. Sve je otišlo na front.U Tulonu sam se prijavio našoj vojnoj delegaciji da mi odredi mestostanovanja. Komisija me je nanovo pregledala i našla da je za moju malarijunajpogodniji Grenobl, jedna varoš u Savojskim Alpima. Bilo mi je sasvimsvejedno, jer je ovo prvi put da dolazim u Francusku. Od nekih oficira doznaosam da tamo ima malo naših ljudi, te mi je bilo milo. — A zašto?... Ja bih voleo da imam društva. — Bilo nas je svakojakih... U Francusku su upućivani obično iznureni ljudi.

Mnogi su usled neprekidnih borbi pogubili nerve, te su pravili svakojakeispade. Srećom, Francuzi nas nisu gledali strogim očima, jer su nas smatraliviše kao „Enfant terrible“, kako to oni često iz milošte kažu. A u Grenoblu jeutisak bio još svež, nepomućen, te su nas Francuzi rado primili.



526

ARLETAPo mraznom jutru stigao sam u Grenobl. Pošto sam se u hotelu očistio, izišaosam odmah u varoš da se upoznam sa mestom gde ću od sada boraviti.Pahuljice snega vejale su... Sa krajnjeg juga Evrope, gde je sunce bleštalo,našao sam se najednom u svežem alpinskom mestu. Ulice su bile pokrivene

lakim slojem suvoga snega, i automobili su u prolazu dizali sneg kao kakvu prašinu. Sve me je podsećalo na zimske dane u našoj zemlji i bio sam lak, kao preporođen.Ušao sam u jednu kafanu, svetlu, toplu i čistu, seo pored prozora i posmatraosvet koji je zabundan žurio ili se veselo smejao. Setio sam se tada makedonskežege, prašine i moje zemunice, po kojoj su jurili miševi. Prošla mi je kroz glavuAlbanija, glad, umiranje u masama... Sve to, posmatrano iz „Café Moderne“ uGrenoblu, podsećalo me je na pakao... Čitao sam nekada Tolstojevo„Vaskrsenje“. Svi smo se užasavali zbog muka izgnanika koje su sprovodili uSibir. Civilizovani svet je protestovao, i taj Sibir je kao neko oličenje ljudskih patnji na zemlji.A šta je sve to prema našim patnjama kroz Albaniju! — Ipak ima neke razlike — razmišlja Vojin. — Ruski izgnanici išli su u Sibir nevoljno, a mi smo pošli na Golgotu dobrovoljno. — Dobrovoljno!... Nije istina!... Zar si ti dobrovoljno pristao da ti razbiju oko, irazlupaju uvo?... Neprijatelj je upao u zemlju ognjem i mačem, palio varoši isela, ubijao sve odreda. I, razume se, ti si onda „dobrovoljno“ napustio svoju porodicu i kuću, i pošao u Albaniju. Bato! — More, ostavi sad to pitanje!... Rođeni smo pod rđavim znakom i zato trpi što

te snašlo. Kipislcauf! Uhvatila te okolnost, pa taljigaj.Dragiša duboko uzdahnu i protrla očne kapke. Vojin ga pogleda, pa će reći: — Prilikom jednog katoličkog opela slušao sam kako sveštenik ponavlja stalnokao neki refren: „Obuzeše me muke i patnje.“ Te i ti! Neki te jadi more... — Ovaj će me jad do „smrta“ mučiti. Sipaj taj konjak! — Nastavi, po redu, polako. Dakle, stigao si i ušao u kafanu. Sad dolazi ručak,traženje stana — govori Luka, da bi ga uveo u pričanje.Dragiša nastavi: — Sad da vidiš, nevolju. U Francuskoj ti je zaveden sistem „karte“, ili kako to

oni kažu: „tiquet“. Bez te karte ne možeš da dobiješ ni hleb, ni duvan, ni ugalj... — Je li to ta tvoja nevolja? — unese mu se u lice Luka. — Između ostaloga, naravno, i to. Ručao sam bez hleba. Sad je trebalo pronađinadleštvo gde se izdaju karte. A ja nikoga ne poznajem. Ali slučaj mi je pomogao. To poslepodne sreo sam se sa jednim svojim drugom, koji je takođerezervni oficir, i nalazio se na bolovanju u Grenoblu, kao i ja. Sve mi je svršioza jedno poslepodne. Uveče smo večerali zajedno.



527

Pričao mi je tada da se on u Grenoblu nalazi već dva meseca... Tek pre pet danaupoznao se sa dve sestre Belgijanke, koje su ćerke nekog bankara, a žive ovdekao izbeglice. Pratio ih je čitavih dvadeset dana, dok se najzad sasvim slučajno, preko jednoga Francuza, nije upoznao sa njima. Starija ima oko dvadeset i trigodine, udata je, muž joj je na frontu, a mlađoj je sedamnaest godina.

— Ova mlađa — pričao mi je — pravi nam veliku smetnju. Uvek su zajedno.Dobro bi bilo, ako hoćeš da te upoznam, da se ti pozabaviš oko mlađe, da bihstariju pozvao kod sebe.Zašto ne bih, mislim se. I onako sam bio besposlen.Pošto im je zakazao sastanak, to smo se sutradan našli nas dvojica. Trebalo jeda ih sačekamo kod mosta na reci Izeru. Interesovalo me da ih vidim. Pričao mi je kako su obe vrlo lepe, mlađa je još lepša. — Suviše je mlada, i ja nemam vremena da se majem oko nje — govorio mi jeon. — A ti pa imaš vremena! — čisto se naljuti Vojin. — Njemu je ostalo još jedan mesec bolovanja, a ja sam imao tri. Preda mnom jeipak bilo neko odstojanje... Stigli smo na zakazano mesto nešto malo pre tričasa. Iako ih nisam poznavao, osećao sam neko lako uzbuđenje. Možda i zatošto već toliko dugo vremena nisam bio u društvu žena... Ali svoje stanje kriosam od Tome. Jest, tako se zvao... Eto, vidite. Ja posmatram koliko ste viustreptali na jedan moj doživljaj, a tek kako je meni bilo kad je trebalo poslefronta na makedonskom bojištu da priđem njoj, mladoj, od sedamnaest godina.Ako ništa više, čoveka mora da uzbude njene godine i bujna mladost. Za vrememira čovek se ipak nekako svikao na njih, ali u ratu, kad se iziđe iz rova, žena

predstavlja jedinu sreću i radost. E pa, brate, neka im je hvala i za to... — Nja! — upade Luka. — Tako nisi mislio u Rimu, kad si se našao sa onomzubatom i grbavom. — Beži, molim te. Em nakaza, a uz to još i matora. Ali ova... — Evo idu! — reče mi Toma. Okrenuo sam se... Dve dame, u crnim pripijenimelegantnim kaputima... Pelc oko vrata i toke na glavi uokvirili su ljupka,nasmejana lica. Jedna je bila vižljastija. Toma mi na brzinu dobaci da je onamlađa. Išli smo im u susret. On skide kapu. — Bon jour, meѕ petіteѕ! — priđe prvo starijoj, zavrnu joj rukavicu i poljubi

ruku. Pozdravi se i sa mlađom. Zatim se okrete prema meni: — Moj drug, koji je sada došao sa fronta.Učini mi se kao da čuh lako: „Ah“! Pozdravio sam se. Tom prilikom moj se pogled upi u lice mlađe sestre... Ispod toke provirivale su kovrdžice crvenkastekose. Oči su joj bile plave kao spomenak. Usta mala, kao neki pupoljak, a zubikao biser. Ta trenutna slika izazvala je u mojoj svesti viziju prolećne noći,obasjane mesečevom svetlošću i ispunjene dahom rascvetalih kajsija. Bio sam prijatno nadahnut, kao da sva okolina zrači.



528

Išli smo neko vreme ćuteći. Činilo mi se da ću govorom svojim pokvariti ovaj prvi utisak. Toma je veselo razgovarao sa starijom sestrom. Ona se najednomobrati meni: — Vi dolazite sa fronta?... Ah, vi ste morali mnogo da propatite. Znam, i mismo napustili svoju zemlju.

— Zamislite kakva slučajnost! — govorio je Toma. — Na mostu Izera, uFrancuskoj, našle su se izbeglice belgijske i srpske. — Možda to nije slučajnost — govorila je starija sestra dvosmisleno i pogledalavragolasto u Tomu. — Utoliko bolje, ako je naš susret „predestiniran“ — on zastade i gotovo seunese u njeno lice. Ona se nasmeja gledajući ga iz očnih uglova. Ja se odmakohmalo. — Dakle, vi ste Belgijanka? — obratio sam se mlađoj sestri. — Da! — odgovori ona kratko. — Oprostite... prilikom predstavljanja nisam čuo vaše ime. — Arlet — izgovorila je sa onim grlenim „r“ što je naročito prijatno čuti kaddame izgovaraju. — A vaše gospođe sestre? — Paule... Paulette.Zaćutali smo. Posmatrao sam je ispod oka. Ona kao da je primetila moj pogled,saže glavu i pola lica zakloni pelcom od kaputa. Ali pale su mi u oči njenedugačke trepavice, izvijene naviše... Bili smo već pri kraju mosta. Odatlenastaje breg, na kojem se nalazi jedan mali park. — Jeste li odavno u Grenoblu?

— Deux moіѕ déjà. — A pre Grenobla? — Bili smo u Parizu. — Vi ste sa roditeljima ovde? — Da, ovde su moj papa i mama. Naš brat i muž de madame Paulette nalaze sena frontu.Zašli smo u park, koji je bio pust. Svuda okolo nas osećao se miris uvelogališća. Prema surom nebu i onim tamnim ogolelim drvetima izgledala je Arleta,sa njenim rumenim obrazima od zime, kao neki zaostali cvet. Hteli smo da

skrenemo jednom alejom, ali nam Toma dobaci da idemo pravo. A pred namasu bile neke improvizirane, uske stepenice. Gotovo trošne. Ispeo sam se žurno i pružio ruku Arleti. Iako je njena ruka bila u kožnoj rukavici, osetio sam koliko je mala i topla. Povukao sam je snažno da ona gotovo istrča i naše se grudidodirnuše. Zapahnuo me je prijatan miris. Udahnuo sam duboko.Tu je odmah bio i zaravnjeni plato, gotovo sakriven granama, koje su senadvile. Arleta priđe jednoj klupi. — Hladno je — rekoh joj.



529

— Ja često dolazim ovamo sa svojom sestrom. Ona sede. Ja sam stajao premanjoj, da bih je bole video. Moj se pogled zaustavi na njenom malom, uskomstopalu. Ona kao da je primetila šta posmatram, i podvi noge. Naišli su Poleta iToma. Smejali su se nečemu. — E, ovde ćemo sesti. Znate li, Tom — oslovljavala ga je kao da je

Amerikanac — ovo me mesto podseća na naš vrt u Brislu... Tako se prijatnoosećam.Ali Toma kao da nije slušao šta ona govori, već je gledao u nju zaljubljeno ilagano dohvati njenu ruku. Ona se gotovo neprimetno trže i pokaza mu očimana mlađu sestru. Toma je razumeo, i naginjući se preko polete, obrati se Arleti: — A vi, Lulu, jeste li zadovoljni svojim kavaljerom? On je, istina, divljak,dolazi sada sa fronta, ali vi ćete uticati na njega. — Gospodin ne daje takav utisak — branila me Arleta. — A zašto vas zovu Lulu? — zapitao sam. — Iz milošte. Ona je, znate, najmlađa, i svi je mazimo — govorila je ljupkoPoleta. Onda se obrati Tomi: — Pričajte nam nešto o svojoj domovini.Toma se laktovima nasloni na kolena i zagleda preda se. Ujednačenim glasomgovorio je. — Cvetna polja, mirisni lugovi, šumovite planine... Kristalni potoci, azurneobale. Nebo kao smaragd... — Tіenѕ! — progovori Poleta. — Vi ste pesnik?Toma se ispravi i unese joj se u lice. — Kad sam pored vas...Ona ga lagano odgurnu i, smejući se, dobaci mu:

— Méchant! — Aje l’ te, kakvi su ljudi? — zapita Arleta.Toma skoči i stade pored mene. Pokazujući širokim pokretom ruke na sebe imene, on se pokloni pred Arletom. — Izvolte! — Bravo! — tapšala je Poleta.Pričanje Dragišino prekide Luka: — Odakle je, bogati, taj tvoj Toma? — Mangupčina jedna, iz Kragujevca. Rat ga je zatekao kao studenta eksportne

akademije u Berlinu. A putovao je još pre rata po Francuskoj, te, porednemačkog, govori odlično i francuski. Sada, na solunskom frontu, ranjen je kao pešadijski potporučnik u grudi i nalazio se u Grenoblu na oporavljanju. — Pa onda? — zapita Vojin. — Tu smo posedeli još malo, i onda krenuli u varoš. Ponudili smo ih dasvratimo u neku kafanu na čaj. Ali Poleta se izvinjavala kako se plaši da ih nevidi otac. A Grenobl je prilično malo mesto, gde se svi iz viđenja poznaju. Prirastanku dogovorili smo se da se sutra nađemo na istome mestu.



530

Zemlja me nije držala. Izgledalo mi je kao da sam duševnim zamahom poneseni da letim. Pred očima mi je stalno lik Arletin. Ispotaje čudio sam se Tomi kakose nije zainteresovao mlađom sestrom. Zapitao sam ga zaobilazno. — Ja sam za kratak postupak... Gde ću ja da se zamlaćujem sa devojčicama?! Ati si mlađi i imaš duže bolovanje, pa kako si vešt.

Rešio se, priča mi, da pozove Poletu kod sebe u stan.Bio sam srećan što ću biti u društvu te mlade devojke, ma je ceo dan vodio pookolini Grenobla.Sutradan, kada smo se sastali, išli smo u Sasnaž, mesto za izlete u bliziniGrenobla. Stigli smo tamo tramvajem. Pahuljice suvoga snega vejale su. Šetalismo uskim stazama kroz ogolelu šumu, čije su grane bile pokrivene snegom,kao nekim paperjem. Arleta je zastajkivala da bi ustima uhvatila pahuljicusnega što je lepršavo padala. Zabacivala bi glavu, i njene plave oči bile suraširene a usta otvorena. Posmatrao sam žudno njene bele zube i kao da samosećao dah njenih usana. U jednom trenutku ona se okrete, i poče da posmatrausplahireno oko sebe. Onda se obrati meni: — Gde je Polet? — Tu su... šetaju — govorio sam ravnodušno, da bih njenu pažnju odstranio odnjih dvoje. — Treba da ih nađemo. — Zašto? — onda sam stao prema njoj. — Vi se plašite mene? — Ne... ali ipak — govorila je nestrpljivo. — Molim, izvolte, da ih potražimo — govorio sam hladno i pošao unazad. Onakao da je primetila moje nera-spoloženje, obrati mi se tihim tonom:

— Vi se ljutite? — Ni najmanje. Potpuno vas razumem... Da sam na vašem mestu, postupio bih isto tako... Vi sad idete sa čovekom koji je došao sa fronta, koji je divljak... — Ali gospodine! — ona zastade i pogleda me molećivo. Njene plave oči sijalesu iskreno, a lice joj je bilo ustreptalo. Hteo sam da je podržim u takvomraspoloženju i, jedva savlađujući sebe, nastavio sam: — I vi ste u pravu — onda sam je kao slučajno dohvatio za ruku. — Drugi putnećemo se izdvajati. Bićemo uvek sa njima. — Ona je zastala, Htela je neštoreći, ali ja sam je dohvatio pod ruku. — Hajdemo! — Ali da ono dvoje ne

bismo zatekli u nezgodnom položaju, vikao sam glasno: — Polet!... Tomo! Na jednoj prikrivenoj klupi sedeli su njih dvoje. Čuli su moj glas. Pretvarali suse kao da ravnodušno sede, ali su im lica bila uzbuđena. Ona je potajno uvlačila pramenove kose ispod svoje toke. Da bih ih izvukao, pričao sam im kako seArleta uplašila što je ostala sa mnom usamljena.Arleta poklopi moja usta svojom rukom. Osetio sam mirišljavu rukavicu. — Ljutim se na vas... Pre svega, zašto bih se plašila... Vi ste bili vrlo ljubazni...



531

— Eh, to je on želeo da mu kažete — dirao me Toma. Onda se obrati njoj. — Jasam se juče šalio kad sam rekao da je on divljak. Uostalom, vi ste se, Lulu,uverili, da je on dobar čovek. — Toma se diže. — Hoćemo li u restoran, na čaj.Poleta ustade, povlačeći kaput naniže. Toma priđe Arleti, obuhvati je oko pojasa i lako je povi preko ruke.

— Zavaliću vas u sneg!Ona pruži ruke prema meni. Govorila je zadihano: — Ne, ne, molim vas, hladno mi je. Gospodine, branite me...Obuhvatio sam je ispod struka, pritegao na svoje grudi, i tako je izvukao izTominih ruku. — Hvala vam, gospodine! — obrati se meni, a zatim Tomi: — Vi ste divljak, ane gospodin Dragiša — govorila je naglašavajući poslednji slog moga imena. — Également enchanté!... Zadovoljan sam što tako lepo mislite o mome prijatelju. — On priđe i pomilova je po obrazu. — Hajdemo, deco!U restoranu zapahnula nas je prijatna toplina. Uzeli smo sto u uglu. Mi smoskinuli šinjele, a one kapute. Arleta smače svoju toku sa glave i zlatnocrvenakosa rasu se preko njene glave. Ona tresnu glavom. Kad je podigla ruke dazagladi kosu, tek se tada ispoljilo neno vitko telo, u haljini od plavog trikoa, sasvim onim nežnim, devojačkim oblinama... Lice joj je bilo bez ijedne pege, što je inače čest slučaj kod osoba sa crvenom kosom. Vrat joj mlečne beline, a prstitanki i dugački. I Poleta je isto tako lepa, ali više plavuša.Kad smo prišli stolu, one su progovorile među sobom na nekom čudnom jeziku.Pomislio sam da je francuski argo. Ali Poleta mi objasni da su govorileflamanski. Tada sam saznao da su one Flamankinje. A Flamanci su narod koji

živi u severnom delu Belgije i u francuskoj Flandriji. Inače, inostranstvo ihsmatra za Belgijance. — A zašto vi nosite crnu jaku na bluzi, a Tom crvenu? — pitala me Arleta.Objasnio sam joj. Njoj se više dopala crna jaka. — Prirodno... Sve što je njegovo, mora da vam se više dopada — dirao je TomaArletu, gledajući je podsmešljivo.Pričanje Dragišino prekide telefonista, koji predade Luki jednu depešu, primljenu telefonom. Luka prelete očima preko hartije, pa se obrati meni: — Čestitam... Naređuju iz štaba divizijske artiljerije da noćas u jedan čas siđeš

u selo Donji Požar... Tu će biti peta timočka baterija. — Moja peta baterija! — gotovo sam uskliknuo. — Jest, i da je u toku noći sprovedeš na Grivički put. Ona je dodeljena našemodseku.Da je bila u pitanju ma koja druga baterija, sigurno je da usmeni protesti ne biizostali što ću morati cele noći da se lomatam po planini. Ali sada ću videtisvoga bivšeg komandira, kapetana Lazara, i poznate vojnike. Pogledao sam na



532

časovnik. Bilo je osam časova... Krenuću tek u jedanaest. Imam dovoljnovremena da saslušam pričanje Dragišino.On nastavi: — Prilikom povratka u varoš tramvajem, zapita me Arleta: — Hoću da vas pitam nešto... Imate li kakav vaš talisman? Ja neobično volim

da to skupljam. — Talisman! — pitao sam se i nehotice se pipnuh za džepove. — Šta ti je to „talisman“? — zapita Luka. — Amajlija... Ti zapadni, kulturni narodi, više su sujeverni nego mi, Balkanci.Ja ne znam da li iko od nas nosi sobom tako... neku dranguliju, koja bi ga, kaosanćim, štitila od kuršuma. A u Francuskoj postoji čitava industrija, kojaizrađuje te stvarčice... U džepu slučajno nisam imao ništa, da bih je na kraju i prevario kako je to moj talisman. Zato sam je pogledao i kazao tiho: — Evo, dajem vam sebe kao talisman.Ona se ljupko nasmeja, i reče: — Suviše ste veliki... Vas ne mogu staviti u svoju tašnu. — Svejedno... Stavite me u vaše srce.Arlet me toplo pogleda i ujede se za usnicu. Lako rumenilo obli joj obraze i onastidljivo obori glavu.Poleta, koja je sedela prema nama, primetila je Arletinu zabunu i pretila miglavom.Kad smo se uveče rastali, Toma mi je zanosno pričao: — Jaoj, što Poleta ljubi!... Pozvao sam je u stan. Opirala se, nećkala i sve senešto izgovarala na Lulu. Uveravao sam je kako ćeš za to vreme ti šetati sa

njom, da ćeš čuvati našu tajnu... A-ja! Lulu, pa Lulu... Naposletku, sada prirastanku napomenu, da će mi sutra dati odgovor, pošto prethodno s tobomrazgovara. — Sa mnom! — začudio sam se. — S tobom... Ne znam šta hoće... Nisam imao vremena da pitam.S nestrpljenjem smo očekivali obojica sastanak sa njima. Našli smo se u parku..Vladao je svuda naokolo svečan mir. Grane borova, opterećene snegom, bile suopuštene. Vazduh proziran i svež. Šetali smo jednom dugačkom počišćenomstazom. Arleta mi je veselo pričala kako je dobila pismo od brata, koji obećava

da će za Božić doći na odsustvo. Iz njenih usta izlazila je laka para, i ja sam senaginjao ne bih li udahnuo dah iz njenih grudi.Toma nam priđe, uhvati Arletu pod ruku i reče joj: — Lulu, hteo bih da razgovaram nešto sa vama. — O čemu? — O onom vašem dečku iz Pariza.



533

Pod drugim prilikama naljutio bih se na njega. Ali sada sam znao da je to samoizgovor da bih ja ostao nasamo sa Poletom. Ali ipak, kosnulo me je saznanje o„dečku iz Pariza“. Napustio sam ih, i prišao Poleti. — Me voilà — rekoh joj.Poleta se nasmejala gledajući Tomu i Arletu kako se nešto objašnjavaju. Onda

se obrati meni: — Koliko još ostajete ovde?Rekao sam joj, oko dva i po meseca. Razgovor se potom vodio o običnim pitanjima, gotovo beznačajnim. Ona se očigledno mučila kako da započne, a jasam iščekivao da mi kaže pravi razlog. Najzad sam prekinuo ovo nategnutostanje. — Reče mi Tom — i ja sam ga sada oslovljavao tako — kako imate nešto dami kažete? — Ah, da... Jest... želela bih s vama da razgovaram. — Ona otkide u prolazu jednu grančicu, i poče nervozno da je lomi. — Znate... ne znam kako da vamkažem... Uostalom, vi i sami uviđate... Ja sam udata žena. Ali između mene imoga muža postoje izvesni nesporazumi. Ima već godinu dana kako se nismovideli. — On je na frontu? — Da. Ali kad dobije „permision“, on se zadržava sa mnom dan, dva. Ostalovreme provodi na drugoj strani. Vi sad razumete moj položaj? — To je šteta! — rekoh, kao da i ja saučestvujem u njenim patnjama. Ali da ne bi izgledalo kao da je sažaljevam, nastavio sam: — Vi ste mlada žena, a živottraži svoje. Takav čovek sigurno ne zaslužuje vaše poverenje.

— O tome je baš reč — nastavi ona živo. — Ja sam se upoznala sa Tomom. On je vrlo simpatičan i... — ona zaćuta. — Recite slobodno. Dajem vam reč da vaše poverenje neću zloupotrebiti. — Nadam se... Vidite... Tom me poziva u posetu... — To nije ni strašno, ni neobično — hrabrio sam je. — Znam da vas Tomvoli... — Ne sumnjam. Ali sada ja nisam u pitanju. Najzad, ja sam žena, bože moj!...Ali reč je o Arleti. Ona ne sme da zna gde se ja nalazim. To je jedno. A drugo,što je najvažnije, ona treba da ostane sa vama...

— Dobro, pristajem — prihvatio sam rado. — Sad smo došli na ono o čemu bih htela da razgovaram sa vama. Slušajte,Dragiša... Ona je devojka, nevina, čedna. Ja tražim od vas reč da joj se ništaneće dogoditi. Vi me razumete... Ja vas preklinjem. Ne razumem... Kakvo bi joj se zlo moglo desiti? — Ponavljam: Lulu je nevina. Smatram vas za poštena čoveka. Dajte mi časnureč da će ona u vašem društvu ostati vіrgo іntacta. — Dajem.



534

— Časnu reč? — Časnu reč.Luka lupi šakom po stolu. — Ih, sve se tebi mora nešto dogoditi!... Počinješ već da me ljutiš. — Čekaj, da vidimo dalji razvoj — umiruje ga Vojin. — On je rekao da mu je

ta veza zadala mnogo jada. Možda sad nastaju interesantni događaji. A, semtoga, da ju je prvoga dana uveo u svoju sobu, priča bi bila završena.Dragiša protrlja čelo i pritisnu očne kapke. Pogleda nas gotovo bunovno. Ondaklimnu glavom i nastavi: — Sada tek nastaje ono što je glavno... U tom momentu bio sam vrlo srećan štoću sa tom malom ostati nasamo. Njen lik počeo se sve više upijati u moju dušu,i ona je postala, takoreći, sastavni deo moga duševnoga života. — Zaljubio se čovek! — veli čisto s nekim bagatelisanjem Luka. — Kako hoćeš... Nemci kažu: „Alte Lіebe roѕtet nicht“. Ja ranije nisam imaosličnih doživljaja. Bili smo dečaci kad smo pošli u rat. Četiri i po godine veremse po bespuću i planinama. Postao sam poludivlji čovek... Pri prvom susretu saovom malom, ona me je osvojila. Dobro... Zavoleo sam je. Prvi put... Ni na pamet mi nisu padale „one stvari“. Oskrnavio bih, čini mi se, lepo telo, izagadio jedno svoje čisto osećanje.Luka zausti da nešto kaže, ali ućuta.Kada smo se idući put našli, Toma se obrati Arleti i meni: — Znate šta, moja deco: vi ćete nas izviniti. Potrebno je da sa Poletom kupimneke stvari. Kroz dva časa naći ćemo se na ovom istom mestu. — Zašto?... Hoću i ja da idem sa vama — govorila je Arleta.

— Nema potrebe. Biće nas mnogo — odgovara Toma ravnodušno. — Da, da, tako je bolje. Za sitnu stvar idemo nas četvoro — odobravao samTomi.Arleta na to ništa ne reče. Oni se pozdraviše sa nama i odoše. Nas dvoje pošli smo u park preko puta Izera. Došli smo u onaj mali kutak, gdesu one, kažu, često dolazile. Arleta mi je uz put pričala o sebi. Saznao sam da suiz Brisla, gde imaju svoju kuću. Rat je nju zatekao kao učenicu treće godinenekog liceja. Onda su prešli u Pariz. Tu je pohađala opet neku školu, sve do pretri meseca, kada su došle u Grenobl.

— A sada sviram... — I mislite na vašeg dečka u Parizu? — A, ne, ne, ja nemam dečka — govorila je živo. — Ali Tom mi je rekao... — On je méshapt. — A zašto se toliko ljutite?... Dobro... to je prirodno... — Ali kad vam kažem, to nije istina... U pitanju je samo jedan mali francuskikadet...



535

— Kako se zvao?Ona se kolebala jedan trenutak, pa će reći: — Gaston... On je mene voleo, a ne ja njega. U kući su me dirali, ali ja sam seljutila. — Lepo ime...

— Ah, je m’en fіche — i ujede se za usnicu. — Ipak, lepše je ime Gaston nego Dragiša... Gaston! — Ali vi ste lepši! — izlete joj gotovo nesvesno, onda se čisto trže i okreteglavu na drugu stranu. — Hvala na komplimentu!Ali otada ona je zaćutala. Odgovarala je samo na moja pitanja. U jednomtrenutku zastao sam i pogledao je u oči. Ona saže glavu, ramena izdiže i lice jojse izgubi u pelcu. — Vi ste nešto neraspoloženi? — Ne! — Znam i razlog zbog čega... Mi smo ovde na usamljenom mestu i vi me se plašite. Možemo ići. — Ja to nisam kazala. Ostaćemo ovde. — Hajdemo! — i ja sam je uzeo pod ruku. Ona se lako opirala, ali je ipak išla.Svoju ruku nije izvlačila ispod moje. Osećajući blizinu njenoga tela zadrhtaosam. Došlo mi je da joj stegnem ruku, ali sam se trgao. — Oprostite! — i tada sam udaljio njenu ruku. — Bio sam isuviše slobodan.Ona me pogleda. Bio je to pogled iz koga zrači neka unutrašnja toplina i kojadolazi od drhtaja srca. Kao ljubav, molba.

— Vi ste čudan čovek — progovori Arleta i obori pogled. Nisam hteo više da je mučim. Pričao sam joj o sebi, o svojoj porodici. Slušalame pažljivo i s vremena na vreme pogledala. Najednom ona izvi ruku i baci pogled na časovnik. — Vi žurite... Možemo ići. — Ne, imamo još vremena. — Ipak je bolje da smo tamo.Ona lako uzdahnu. Išla je neraspoložena i gledala rasejano nekud u daljinu.Govorio sam joj nešto, ali ona kao da nije slušala, već me zapita:

— Možda se vama žuri. Sigurno imate neki sastanak? — Ovde nikoga ne poznajem, sem vas. Pored vas, drugo poznanstvo ne želim.Ona se nasmeja zadovoljno jednim krajem usana i pogleda me značajno. — Francuskinje su elegantne i lepe. — Ako bi to bila vaša želja, postaraću se da ih poznam... — Ne govorim ništa — izgovorila je sa izvesnom strepnjom. — Uostalom, to će zavisiti od vas.Ona se strese.



536

— Hladno je.Stao sam prema njoj, raskopčao šinjel i, držeći raširene krajeve, rekao joj: — Izvolte.Gledala me je poluotvorenim očima. Dohvatila me za ruke i priklopila mojšinjel. Tada ispusti tašnu. Sagli smo se oboje da je dohvatimo, naše se ruku

dodirnuše i ja joj stegoh prste. Ispravljajući se, držao sam je i dalje za ruku... Nije se opirala već obori glavu i pogleda me ispod gornjih očnih kapaka. Tadasam je pustio, zakopčao šinjel, i pošli smo dalje. Prešli smo most Izera, negovoreći nijednu reč. Ali ova nema šetnja, jače nego išta, ispoljila je našeunutrašnje treptaje, koji su nam gušili svaku reč.Pričao mi je Toma o sastanku sa Poletom... Bio je očaran. More, njeno mirisavotelo, more, poljupci, more, njena strast... Slušao sam ga kao da sam u nekom bunilu. Bio sam zanesen i kao da još uvek osećam na sebi onaj prodirući pogledArletin, koji me prosto sažima.Vojin se obrati Luki: — Kažem ti ja da će tu nešto biti. — Da vidimo... Ali pričaj po redu. Posilni!... Donesi cigarete iz moga sanduka! — reče Luka i pridiže se. — Pričekaj malo dok se vratim. — Malo posle,ulazeći, veli: — Ala sjakte raketle, kao da je vatromet. Izgleda da su opazilinaše pripreme. — On protrlja ruke, pa pogleda u Dragišu: — Gde smo stali?Dragiša pripali cigaretu i nalakti se na sto... — Hoćete li, Tom, da mi pravite društvo do krojačice? — pitala je sutra Poleta. Naravno, Tom je pristao vrlo rado. Ali začudo, Arleta im se sada nije nudila udruštvo. Rekao sam Tomi i Poleti da ćemo nas dvoje otići tramvajem u Sasnaž,

na čaj.Sivi zastor od oblaka, naokolo snežna belina, i Arleta. Ništa drugo nisamvideo... Vi mi ni na pamet niste padali. U onome zanosu izgledalo mi je da senas dvoje nećemo više nikada rastati, i da je pred nama nasmejana večnost.Primetio sam odmah da je na sebi imala drugu, mnogo lepšu halinu, kao da jenamerno htela da izazove dopadanje. Sedeli smo jedno prema drugom. — Arleta, pogledajte me.Pogledala me je iznenađeno, široko otvorenih očiju. — Recite mi nešto prijatno.

Ona je oborila pogled. Duge trepavice senčile su njeno lice, kao tamni prašnikonci na belom makovom cvetu. — Ne znam šta biste želeli da vam kažem. — Zar ne uviđate šta bi meni u ovom času pričinjavalo zadovoljstvo?Ona saže glavu i samo uzdiže ramenima. Videle su se obline njenoga vrata.Pramen kose, kao svilica zrelog kukuruza, spusti se niz njeno lice. Noktomdesne ruke nervozno je pravila neke figure na stolnom zastiraču. Nagnuo sam se prema njoj.



537

— Recite mi, na primer, kako ste dobili pismo puno nežnosti od Gastona.Ona se trže i pogleda me. — Kako?... Zar bi vam to bilo prijatno! — Sasvim. Svaka vaša radost je zadovoljstvo za mene.Ona je nervozno lomila palidrvca i gledala mutnim očima kroz prozor. Nene

tanke nozdrve lako su se širile kao izraz neke teške duševne borbe.Obrisao sam rukom izlomljena palidrvca, i dobacio joj: — Kako ste nemirni!Ona se nalakti na sto, ukrsti prste i nasloni na njih svoj podbradak. Pogleda meonim istim mutnim očima i tiho progovori. — Zašto me mučite?Dohvatio sam je za ruku. Bila je mekana i topla. — Lulu! — gledao sam je verovatno uzbuđeno. Ona mi takođe steže ruku.Pitao sam je polako: Je li to istina? — Istina je. Naišao je baš tada kelner sa čajem. Pustio sam joj ruku.Luka se nervozno počeša po potiljku, pa se okrete mome posilnome Stanimiru,koji je stajao na vratima i slušao pričanje Dragišino. — Stanimire, šta bi ti radio ovoj ženskoj?On zauze stav „mirno“ i, snebivajući se nešto, pogleda u potporučnika Dragišu. — Reci, de, slobodno! — reče Mu Dragiša. — Gospodine potporučniče, skrcao bi je na licu mesta. Nasmejali smo se. Smejao se i Dragiša. — Iz pričanja gospodina potporučnika, kakva ti onako izgleda ta ženska? —

pita ga Vojin. — Fina stvar — smeje se Stanimir. — A sad, hajd marš! — naredi Luka. — Ne morate vi da nam zijate u zube. — Dakle, uhvatiste vezu? — pita Vojin. — Što se mene tiče, duhovna veza je uspostavljena još prvoga časa.Sledećeg dana nismo imali sastanak. Ali to prepodne, šetajući kroz varoš, videosam Lulu sa jednim francuskim oficirom. Taj iznenadan susret uzbudio me jemnogo... Pozdravio sam je i ona se ljupko nasmejala. Francuz je učtivo izvadiocigaretu iz usta i otpozdravio me. Na uglu sam zastao i okrenuo se. Francuz joj

je nešto govorio i ona se, čini mi se, smejala. Osećao sam kako me nešto stežeoko grudi, a pred očima mi kao neka magla. Dosad su se naši odnosi razvijali bez ikakve smetnje i svi su konci bili u mojim rukama. Ali sad se pojavio itreći... Pa bar da je belgijski oficir, pomislio bih da je Poletin muž, ili njihov brat. Ali Francuz!... Bio sam očajan. Tek sada, pred ovom mogućnošću da jemože drugi preuzeti, uviđao sam koliko je ona prisno zašla u moju dušu.Mislio sam o tome i vraćao se, kad ugledah da iz jedne radnje izlaze njih dvoje iidu meni u susret. Zastao sam odmah pred jednom trgovinom i posmatrao izlog.



538

Ali ništa video nisam. Oni su prošli iza mojih leđa. Posmatrao sam njihovesenke u izlogu, i izgledalo mi je kao da ona posmatra mene. Ne okrećući seviše, nastavio sam put, i mislio sa izvesnim zadovoljstvom kako se ona sada jedi što sam joj okrenuo leđa.U glavnoj ulici sreo sam jednoga svoga školskog druga. Bio je u vojničkoj

uniformi i šetao sa nekom damom. Prišao mi je da se pozdravimo. Pitao me kadsam došao, gde se hranim. Onda se izvinio kako mora da otprati damu, ali jeobećao da ćemo se na ručku naći. Bio je to jedan od onih lenih studenata, kojinije završio školu na vreme. Kad su pre godinu dana tražili spisak đaka, prijaviose i on. I naravno masa drugih, kao i on. I svi su bili upućeni u Francusku dadovrše školu. Njihova nekadanja lenost je sada bogato nagrađena. Em nije nafrontu, em još prima i stipendiju. Za takve se lude može s pravom reći: „Majko,rodi me srećnog, pa me baci na đubre.“ — Tako je, tako. A kada se vratimo u zemlju, mi ćemo biti iznureni, a oni su„francuski đaci“, sveži, odmorni, uobraženi, iako nose u džepovima „ratnediplome“ — dopunjuje Vojin. — Naravno. Ali ovaj moj drug bio je izuzetno dobar čovek... — Ne sporim, ali u normalnim prilikama taj bi, kao mnogi drugi, ostao postrani. — Sasvim... Na podne je došao, i odmah počeo da mi priča kako mu je onadama zamerala što i mene nije pozvao u društvo. — Kazala mi je da ti se izvinim, i pozvala te posle podne u posetu.Pristao sam. Oko tri časa otišli smo.U salonu sam se upoznao sa ćerkama. Onda su me odveli svojoj majci, staroj

otmenoj dami. Pitala me je odakle dolazim, da li imam porodicu. Rekao sam jojda je moja porodica pod Austrijancima. „Ah, Boš, Boš!“ — pominjala je saizvesnom gorčinom ovo ime, kako su to Francuzi zvali Nemce. Malo posle pozdravio sam je i vratio se u salon.Bilo je veselo. Jedna od sestara izjavila je odmah da će me uzeti za „fijela“, i da je ona od sada moja „marena“. Po običaju, poljubili smo se. Ali tada sam sesetio Arlete... Zatim smo igrali fote. Na kraju osuđeni pita svakoga redom:„Quelle heure est-il“ — koliko je časova... Bio sam slučajno prvi, i ne znajući posledice rekao sam naivno: „Vіngt quatre“ — dvadeset i četiri. Oni

zagalamiše. Tada mi objasni moj drug kako treba da poljubim Odetu dvadeset ičetiri puta. Osuda se morala izvršiti. Madlena, najstarija sestra, predloži: — Pet puta u usta, ili dvadeset i četiri puta u obraz.Bilo je i jedno i drugo. Vatra me neka obuzela. Iako je Odeta lepa i mlada žeia,u meni se pojavila neodoljiva žudnja da tako ljubim i svoju Arletu. Ali miiznenada pade na pamet da se ona sada ljubi možda sa onim francuskimoficirom. U meni se nešto lomilo. Hteo bih da idem, da je nađem, da je pritisnem na svoje grudi... Teško mi je izvući se naglo iz ovoga društva. Moje



539

se misli rastržu, rasejan sam, dok oko mene bruje veseli glasovi. Odeta jesvirala na klaviru. U sobi je bilo toplo, dok je napolju rominjao sneg. — A mi trunuli ovde pod zemljom — veli sa izvesnom melanholijom Vojin. — Tako je trajalo do mraka, kada smo se razišli. Pozvali su me da dođem isutra u posetu.

Čim sam se udaljio iz ovoga društva, počela me mučiti sumnja da Arleta moždavoli onog francuskog oficira. I zato sam se rešio da ne idem sutra na sastanak sanjima. Toma se ljutio, onda molio, jer tada i njemu propada sastanak. — Reci joj da sam bolestan. Uostalom, ona je našla jednoga Francuza, u koga je ludo zaljubljena. Jest, jest, zaljubljena je! — govorio sam prkosno, kao dateram inat samom sebi. — Ama, to je možda slučajno poznanstvo... Nemoj da si smešan. Nego ti siljubomoran. Časnu ti reč dajem, Poleta mi je pričala kako mala neprestanogovori o tebi...Aha, to li je... E, sad ću ja nju da mučim. Odbio sam odlučno da idem nasastanak. Toma je bio očajan. Najzad, na njegovo navaljivanje, objasnio sammu da će tako ostati samo za ovaj sastanak. Idućeg puta bićemo zajedno. Ali pri polasku zamolio sam ga da se odmah nađemo čim se rastane od njih.Sutradan otišao sam kod Francuza. Ali za vreme dok sam bio kod njih, misliosam na Arletu. Odeta me je u nekoliko mahova pitala zašto sam tako tužan.Jednom je dodala: — Pevaću vam nešto iz „Vertera“, jer me vi tako podsećate na njega...Luka zapita: — Ja ne znam sadržinu „Vertera“.

— Ukratko. Verter voli mladu ženu, a i ona takođe njega. Ali ona krije svojuljubav, jer želi da ostane verna svome mužu, ma i prividno. Verter je i dalje volisentimentalnom ljubavlju. Najzad se ubija. Ona, ne znajući šta je sa njim, dolazida mu se preda, i zatiče ga mrtva... — Gle, majku mu!... — Ipak „na kraju balade“ zatekla me je živog... Pevala je sjajno, zanosno, prateći sebe na klaviru. Iako rasejan, prišao sam joj i poljubio ruku. Stegla mi jeruku sa obe njene. Osetio sam izvesno fizičko uzbuđenje, ali sam mislima bio uonom malom parku, preko Izera, u onom skrivenom kutku, gde mala Arleta

grize usne i verovatno pati što nisam pokraj nje.Društvo je bilo veselo. Moj drug Dragutin, ili kako su ga oni sada prekrstili„Šarl“, dirao je najmlađu sestru da je ona zaljubljena u lekara njihove kuće. Akažu, gospodin doktor Žerar bio je strahovito ružan čovek. Ona se ljutila što jojnameću nekoga na koga ona i ne misli. Htela je da iziđe iz sobe, ali je „Šarl“zadrža. Tada Odeta priđe meni, obuhvati obema rukama moju glavu i pogledame pravo u oči. — Sanjala sam vas — zatim se naglo okrete i sede na suprotni kraj.



540

Pogledao sam na časovnik. Toma je rekao da ga čekam u „Café Moderne“.Ustao sam. Svi navališe na mene da ostanem. Samo je Odeta ćutala i gledala mezamišljeno. Izvinjavao sam se kako me čeka jedan moj prijatelj koji je danasdoputovao. Pozdravio sam se sa svima. Najzad sam prišao Odeti. — Ispratiću vas — rekla je tiho.

U predsoblju ona stade prema meni, unese mi se u lice, i zapita: — Zašto idete? — Da ste u sobi kazali ma i jednu reč da ostanem, ne bih išao... Vi ste ćutali. — Obukao sam šinjel. — Do viđenja!Ona mi nije pružila ruku, ali me je i dalje posmatrala. — Doći ću drugi put. Ne skidajući svoj pogled sa mene, progovori: — Kako hoćete!Luka pljesnu Dragišu po ramenu. — E, sad si, pa ti, naišao na majstora. — Molim, čekaj malo... Uzeo sam je za ruku, uneo sam joj se u lice i rekaoistim tonom: — To, znači, ne želite više da dođem. Dobro... Adіeu — otvoriosam vrata i pošao niza stepenice. Najednom začuh glas: „Dragiša!“ Okrenuh se. Ona brzo siđe, obavi ruke okomoga vrata, poljubi me u usta dišući snažno, a potom, bez ijedne reči, vrati se izatvori vrata.Stajao sam nekoliko trenutaka zbunjen i uzbuđen... Silazio sam lagano,navlačeći rukavice. Na odmorištu stepenika zastao sam da se priberem... Umeni kao da se telo borilo sa dušom. Na jednoj strani bila je mlada žena, vrlo

lepa, koja bi mi bez ikakvog uvoda stavila na raspoloženje svoje draži. Nadrugoj mlada devojka, za koju me je vezivala časna reč da ću je ja lično čuvati.Kao na nekom filmu, te glave smenjivale su se u mojoj svesti. Ali one plave očiArletine ostavljale su zasenjavajući i dubok trag, i ja sam nesvesno, kao da menešto vuče, pošao niza stepenice. Napolju me obavio hladan vazduh, i već kadasam se udaljio od kuće, mislio sam samo na Arletu.Ušao sam u kafanu da sačekam Tomu. Seo sam za jedan sto i uzeo novine...Čitao sam letimično kako su Austrijanci zaustavljeni u svome nadiranju na reciPijavi... U Rusiji haos. Kerenski opet izabran za Dumu. Duhonjin, glavni

komandant ruske vojske, ubijen... Maksimaliste uzeli vlast u svoje ruke... Vodese pregovori o miru... Primirje zaključeno... Na zapadnom frontu bombardovanje. Na makedonskom zatišje...Trice i kučine! Kerenski... neki Duhonjin, sve besmislice. Ljudi se tuku kaoneke budale... A za koga, za šta, kad za sve ima mesta pod božijim suncem, ikad svaki čovek može da nađe svoju Arletu... Posmatrao sam na Krfu kako seekipe Francuza i Engleza tuku na ragbiju kao stoka. Pa lepo... Neka se u svakojdržavi prijavi dobrovoljno njih hiljadu, pa neka vuku klipka, neka igraju ragbi,



541

najzad, majčina im, neka se kolju kad su ludi, i ko pobedi, nek nosi pare. Naštoceo narod stavljati pod nož za... ne znam čiji račun! — Nemoj da se „prebacivaš“ toliko! — veli Luka. — Zašto?... Ja nisam od onih ljudi koji izbegavaju svoju obavezu premaotadžbini. Pune tri godine tukao sam se, a evo me i sada. U ovom

međuvremenu osetio sam čari života, i kao da mi je neka koprena skinuta saočiju... Posmatrajući front sa te velike daljine, osećajući treptaje srca, ali ne od praska haubičkih granata, već od poimanja mladosti i lepote, zgrozio sam se naono što ljudi rade... Ove zemunice podsećale su me na jazbine zverova. — I tako dalje! — prekide ga nanovo Luka. — Boli me, čoveče... Mi nismo hteli rat. Ali onaj koji je izazvao ovokrvoproliće u svetu, toga bi trebalo... — Ne treba se podavati takvim mislima. Parnu turbinu u zamahu ne možešzaustaviti malim prstom. Pusti... neka te događaji nose! — razmišljao je Vojin. — Valjda će naići srećniji dan, kad ćeš ti opet naći svoju malu Arletu...Dragiša se bolno nasmeja. — Vidim ja moju sreću!... Ono što se meni desilo, sumnjam da se ikom nasvetu dogodilo — on zapali cigaretu i nastavi: — Čitavih pola časa docnijenaišao je Toma. Još s vrata poče da mi preti glavom: — Zaista, nečovečno je od tvoje strane. Svima nama je preselo ovo poslepodnezbog tebe. — Zašto? — kao čudio sam se, a neko potajno i slatko raspoloženje me jeobuzelo. — Eh! — on mahnu glavom.

— Dede, molim te, pričaj mi šta je radila Arleta kad je videla da mene nema. — Kad sam prilazio, ona je gledala unezvereno, očekujući da ćeš se ipak pojaviti iza mojih leđa. „Gde je Dragiša?“ — pitala je Poleta. Ja slagah da si bolestan. Lulu se najednom uozbilji. Počele su da se raspituju od čega, je liteško. Objasnio sam im da si dobio malarični napad, laka temperatura... takonešto. „Pauvre Dragіcha... pauvre Dragіcha“ — govorile su gotovo obe uglas.Onda smo šetali. Poleta mi šapnu kako Arleta neprestano govori o tebi, i jedvačeka da se nađe s tobom... Dirao sam je za onoga francuskoga oficira. Čini mise kao da je s nestrpljenjem očekivala da mi objasni. Njihov brat nalazi se u

nekom štabu sa tim francuskim oficirom. Francuz je pošao na „per-mision“ itrebalo je da prođe kroz Grenobl. Arletin brat zamolio ga je da svrati do njih ida mu ponese neke stvari. Arleta je tim povodom izišla sa njim u varoš da kupiza brata šta treba. Još istoga dana Francuz je otputovao.Moja ljubomora bila je bezrazložna.Ali sada je nastala druga stvar... Arleta je zamolila Poletu i Tomu da svizajedno dođu u moj stan i mene obiđu. A ovaj Toma, vrag bi ga znao zašto, pristao. Mi smo uvek govorili o dvema sestrama, te nisam imao prilike da mu



542

pričam o mojem poznanstvu sa Francuzima. A on opet računao da ja ovdenikoga ne poznajem, i gde bih bio u to doba nego u svom stanu. Ali kad tamo...mene nema.Priča mi on: — Znaš li, Arleta je prebledela, Poleta se značajno nasmejala, a ja sam slegao

ramenima. Ispao sam lažov. Počeo sam da izvrdavam, kako si verovatno izišaoda nađeš nas... A-ja!... Arleta mi je dobacila: „On možda ima sastanak sanekom drugom!“ — sela i počela da plače.Bilo je zaista sve to grubo sa moje strane. Priznajem. Ali ovom prilikom stekaosam i jedno dragoceno sa znanje... Ta mala Arleta je ljubomorna... Ona je plakala. Bio sam beskrajno srećan, i jedva sam čekao kada ću je nanovo naći.Sledećeg dana, idući na sastanak, kaže mi Toma: — Da je Arleta malo lukavija,sad bi ona trebalo da izostane.Zadrhtao sam pred tom mogućnošću i s nestrpljenjem sam očekivao kad će se pojaviti. I došla je.Oči su joj toplo sijale. Po raširenim tankim nozdrvama rekao bih da je još ljutana mene. Ali kada smo stegli ruke, ona je opet bila ona nežna, dobra Arleta.Poleta i Toma otišli su. Mi smo pošli u onaj mali, pusti park, preko Izera. Išlismo jedno vreme ćuteći. — Et, alorѕ? — prekinuo sam ćutanje.Ona je gledala nekud u daljinu, pa rekla: — To pitanje trebalo je da ja postavim.Prišao sam joj i uhvatio je pod ruku. Pogledao sam je i rekao: — Arleta.Po njenim raširenim nozdrvama, ubrzanom disanju i skupljenim ustima uviđao

sam kako se stara da savlada sebe. — Vi mi, dakle, ne verujete? — Ne! — rekla je tiho.Izvukao sam svoju ruku i išli smo zanemeli jedno pored drugoga. Stigli smo uonaj skriveni kutak. Zastao sam. Ona se odmakla jedan korak i ostala oboreneglave... Prišao sam joj s leđa, polako je prihvatio i naslonio njenu glavu na svojegrudi. Prebacio sam joj ruku preko ramena i pogledao izbliza. Ona je zatvorilaoči. Usta su joj bila poluotvorena. Moje usne približio sam njenim, osećao samtopli dah njenih grudi, miris tela... Drhtala je... Srce mi je snažno udaralo. Ostali

smo tako nekoliko trenutaka. Zatim sam lagano odmakao svoju glavu i pustio je. — Ne poljubi je! — zapita Luka i lupi pesnicom o sto. — Ne!Luka se diže, pogleda u Vojina i mene, i kao sa nekim omalovažavanjemmahnu rukom.Dragiša produži kao da je bio u zanosu.



543

— Oborila je glavu i uzdahnula. Nikad više, čini mi se, neću osećati snažnijeuzbuđenje nego u tom času. Prošetao sam dva-tri koraka i zaustavio se prednjom. Obuhvatio sam joj glavu i gledao u ovlažene oči. Refleks od suza i pritajeni, čežnjivi sjaj plavih očiju davali su izvanrednu čar njenom licu. Našeusne se spojiše...

Dragiša zaćuta, obuhvati slepoočnice i tresnu glavom. Luka sede. — Ja! Nije mu lako — prekide ćutanje Vojin. — Posle toga treba da nastavi:„Po tri, s košenjem levo i desno!“ — Za vreme od tri godine ja nisam hteo zato da odsustvujem ni jedan dan — teši se Luka. — Kako se stvar sada razvila? — pita Vojin. — Seli smo na klupu. Ona je stavila glavu na moje rame i tek me je tadzapitala: — Gde ste bili juče?Objasnio sam joj kako sam bio u poseti kod one francuske porodice. Razumese, bez svih onih ostalih detalja. Starao sam se da joj to iskažem što običnijimtonom, kao da je to bilo nešto uzgredno. — Bojim se... Želela bih da ste uvek, uvek sa mnom. — Naravno, iskusnija žena rekla bi: „Dajte mi reč da više nećete ići tamo.“ Alimoja Arleta bila je još neiskusna, bezazlena, i nije se mogla snaći u zamkamaživota.Šetali smo sad držeći se za ruke, smejali se i ljubili. Zavalio sam je preko ruke irekao da ću je spustiti u sneg. Ona je zatvorila oči i rekla: — Ako vam to čini zadovoljstvo, učinite...

Umesto da je spustim u sneg, pritisnuo sam je na svoje grudi.Kad smo se vraćali da se sastanemo sa Poletom i Tomom, Arleta me uhvati zaruku i zapita: — Slušajte... hoću nešto da vas pitam. Ali, da mi iskreno odgovorite?Pristao sam. — Gde idu uvek Poleta i Tom? — Valjda šetaju... Zar vi ne želite da ste nasamo sa mnom? Eto vidite, mi se pred njima ne bismo mogli da poljubimo. — A gde idu?

— Ne znam. Tomu nisam pitao. Ja na to nikada ne mislim.Ona se ujede za usnicu, zažmire očima i značajno klimnu glavom. Zatim živododade: — Ja sam srećna. A vi?Više nego srećan, svakako. Ponesen, uzdignut, nadahnut... Čovek treba da se uživotu napati, kao ovo mi u rovu, pa da onda još jače i snažnije oseti blaženstvodevojačkog daha.



544

Ali mi uvek težimo za nečim više. Šetajući tako sa malom Arletom, sutra, prekosutra, imajući u zagrljaju to malo telo, dolazilo mi je da je u naručjuodnesem u svoj stan. Tada sam se uvek sećao date reči, i onda me je obuzimaloneko nespokojstvo. Dvadeset pet dana moga bolovanja proteklo je brzo.Prohujaće isto tako i onaj ostatak. Vratiću se na front, a odatle u Srbiju. Ona će

otići u Belgiju. Nas će rastaviti i prostor i vreme. A ovo mlado telo pripašćedrugom. Ja sam sada običan čuvar koji ima da je sačuva za drugoga. U takvimtrenucima dolazilo mi je da presvisnem. A, na kraju krajeva, i mladost tražisvoje. Da bih ugušio ovu nesavladljivu žudnju, otišao sam jedno poslepodne doFrancuza.Odeta mi je prišla i tužno me pogledala. — Čula sam... Vi često šetate sa jednom mladom, lepom Belgijankom.Priznao sam joj. Ali sam dodao, da i pored toga ja ipak živim comme une fіlle,kao devojka, u onoj galami „Šarlu“ se pričulo da sam rekao comme la confiture,i nasmejao se. Oko toga počeše i ostali da se smeju i nagađaju ko je od nasdvoje „fіlle“ a ko „confiture“, i ko će koga da pojede.Pošto su se spremili da idu u bioskop, pošao sam i ja sa njima.Sedeo sam do Odete. Svetlost se ugasila i na platnu se počele ređati slike...Osetio sam njenu ruku na svojoj. Hteo bih da je izvučem, ali ona me steže jače inasloni svoju glavu na moje rame. Osetio sam miris njene kose. Setio sam seArlete. — De, de, nemoj da se pravdaš. Goni, goni, kapislcauf! — upade Luka. — Sad možete zamisliti šta je dalje bilo... Bioskop u bioskopu. — Slušaj — govorila je zanosno — sutra u tri časa doći ću kod tebe.

Vojin kao da se prenu: — No, hvala bogu. Nisi valjda odbio? — Pristao sam... Najzad, u tom momentu, ko ne bi pristao! I sutradan došla je.Bilo je, bilo sve. Ali... sve se to odigralo kao neka dužnost. — Besan čovek... dužnost! — ljuti se Luka. — Reći ću vam iskreno... Vi možete i da mi se smejete. Ali od prvoga danakada sam video Arletu, u meni je naviralo jedno osećanje koje je meni dotle bilo nepoznato, a koje je sputavalo moje misli. Ceo moj duševni život bio jeispunjen samo jednom mišlju: Arleta, Arleta... Nazovite ovo osećanje kako

hoćete... ljubav, bolest ili ludilo. Između ova tri stanja, čini mi se, nema granice.Eto takav sam ja!Da sam naišao na neku ženu ili devojku za koju me ne vezuje časna reč, sve bise odigralo po vašoj želji.Posle sastanka sa Odetom, još više sam čeznuo za Arletom. Izgledalo mi je tadakao da sam obesvetio jedno svoje uzvišeno osećanje. Ali sam primorao sebe damislim da tako mora biti... Pokušavao sam da raščlanim ova dva zbivanja, odkojih je jedno telesna potreba, a ono drugo, osećanje prema Arleti, kao



545

neophodnost duševna. Užasno bi bilo zaista da je sve usredsređeno na jednojličnosti. Ali, de!... Šta sam mogao.Poleta mi je vragolasto pretila glavom. — Znate li vi da je Arleta potpuno rasejana i ne obraća pažnju na ono što joj segovori. Sinoć, za vreme večere, zagledala se negde preda se, i kad je papa nešto

zapitao, ona se čisto trgla. Nije gotovo ni večerala, već se digla i otišla u svojusobu... Našla sam je pored kamina u mračnoj sobi...Ukoliko smo Arleta i ja bili duševno prisniji I nerazdvojniji, utoliko sam bio sveviše uznemiren zbog svog odlaska. Pomisao na rastanak lebdela je u mojoj dušikao neka ukleta kob. Jer to nije odlazak iz jedne varoši u drugu, da se poslemesec dana opet nađemo. U Francuskoj kada neko kaže da putuje au frontd’Orіent, znači isto toliko kao kad bi neko od nas za vreme mira rekao da putujeza Istočnu Indiju... Beskonačnost! Večnost!Sedeli smo u jednom uglu restorana u Sasnažu, nas dvoje. Napomenuo sam jojkako se bliži čas našega rastanka.Uhvatila me je za ruku. — Ja to ne mogu da zamislim. Ne govorite mi o tome, ne govorite, molim vas. — Njeno lice se zgrčilo, ona je stisnula zube, kao da je htela da zaustaviunutrašnji krik, ali suze su joj potekle. To je onaj plač bez jecaja, kada se prekosuza odliva duševni napon, inače bi telo presvislo.Umirio sam je unekoliko, iako je moj duševni nemir bivao sve snažniji.Izgledalo je kao očigledno da kada joj jednoga dana stisnem ruku na stanici ikažem: Adіeu! — rastaćemo se zanavek. A Arleta, moja dobra Arleta, mlada,lepa, tugovaće neko vreme, a potom će pripasti drugom čoveku... Užasavala me

je i sama pomisao. Mrzeo sam neodoljivo tu zamišljenu ličnost... pa i njenusestru, koja mi je izmamila reč. A Poleta se međutim provodila, i baš sadamožda bila razgolićena u Tominom zagrljaju.U jednom takvom duševnom stanju, kada smo nas dvoje bili u parku prekoIzera, zapita me Arleta: — Zašto mi ne kažete gde idu Poleta i Tom?Izletelo je iz mene sasvim nesvesno: — Otišla je da mu da la preuve de ѕon amour — dokaz ljubavi svoje.Arleta me pogleda široko otvorenih očiju.

— Dokaz ljubavi!... Kako, na koji način?Pokušao sam odmah da njenom pitanju, a i svome odgovoru, dam šaljiv ton. Ali je Arleta mislila svojom logikom. — Zar vam ja nisam dala dokaz svoje ljubavi?... Šta želite još od mene?Uzeo sam njenu ruku i prineo svojim ustima. Zubima sam obuhvatio belu,nežnu kožu i stezao lagano, sve jače, ne bi li fizički bol skrenuo tok njenihmisli. — Da li vas boli?



546

Ona me zamišljeno pogleda i nasmeja se jednim krajem usana. — Ne... I bolovi koji mi dolaze od vas prijatni su. — A zatim živo nastavi: — Uostalom, zašto oni kriju, kada mi znamo za njihovu ljubav? — Jeste li srećni kada ste u mome društvu? — zapitao sam je. — Mnogo — i ona nasloni glavu na moje rame.

— Onda, zašto mislite na njih?Ali ona se odmače i klimnu glavom, naglašavajući reči: — Dokaz... ljubavi — potom diže lagano glavu kao da se priseća nečega.Pogledala me pravo u oči. — Ja znam gde su oni sada. — Ali, šta nas se tiče! — Dragiša... ja znam gde su. Ona je kod njega u stanu. — Njene oči sinušečudnim sjajem, a nozdrve joj se raširiše. — Slušajte... slušajte! — govorila jeuzbuđeno. — Otišla je njemu da mu da dokaz svoje ljubavi... Sami ste rekli.Dragiša... Chéri... slušajte, i ja hoću da vam dam dokaz svoje ljubavi. Voditeme sebi, vodite — ona zavuče ruku ispod moga šinjela i steže mi grudi.U mojoj glavi se mutilo. Obuhvatio sam to mlado telo, hteo da je ponesem, da je bezumno prigrlim... Ali, trgao sam se. Izvukao sam njenu ruku. Sav slomljen,seo sam na klupu i obuhvatio glavu rukama. — Ne... Nemogućno!Ona sede pored mene i prebaci mi ruku preko ramena. — Dragiša...Okrenuo sam se prema njoj i stavio joj ruku na ramena. Gledao sam je u lice. — Arleta... vrlo rado. To bi bio san moga života... Ali iz izvesnih razloga

nemoguće je... — Recite mi... Dragiša. — Otkud znate da je ona u njegovom stanu? — Našla sam jednu ceduljicu u njenoj tašni gde joj javlja, posle nekog sastanka,da će časovi koje su proveli zajedno u njegovom stanu, ostati nezaboravni... — Kada ste to našli? — Juče.Bila je to, dakle, njihova nesmotrenost. — Recite mi razlog? — navaljivala je Arleta.

Pred ovom ponudom za kojom sam čeznuo, bio sam na ivici da popustim. — Dobro, kad znate da su zajedno u njegovom stanu, reći ću vam: dao samPoleti časnu reč da ću vas čuvati.Ona se trže. Po nekom čudnom ženskom instinktu, zapita me: — Ali u vaš stan dolazi druga... Možda Francuskinja! — i mala Arleta poklopilice rukama. Nisam osporavao... Jedva sam savladao sebe i rekao hladno: — Dao sam časnu reč.



547

Pogledala me je uplakana, onda stegla ruku i lupila me prkosno po kolenu. — Dali ste njoj, ali ne i meni. Vi me ne zovete. Dobro. Doći ću sama... Doći ću,doći ću... Dragiša — i obavila je ruke oko moga vrata.Osećao sam kako se nešto u meni lomi. Zaustio sam da kažem: „Dođite, čekamvas“... Setio sam se date reči. Ustao sam. Hteo sam da idem, ali sam ostao.

Mucao sam nešto nesvesno: — Razmislite, Arleta... Dao sam časnu reč... Njena glava bila je na mojim grudima. Moje su ruke klizile preko njenihramena. Ona se grčevito pripijala uza me, govoreći: — Vi ste razrešeni časne reči... Tako ja hoću, hoću. Dragiša, shégі, primite me.Ja sama hoću da vam dam dokaz svoje ljubavi. Hoću!Zaustio sam... Ali mi senu kroz glavu: da li je ona svesna u čemu se sastoji tajdokaz ljubavi. Ili misli da je taj pojam vezan za običnu posetu, što bih ja poslezloupotrebio... Odmakao sam je blago od sebe i pogledao. Oči su joj bilevlažne, nozdrve raširene, a usta požudno otvorena. Disala je brzo i grcala. — Dokaz ljubavi?... Znate li šta to znači? — Dragiša... pročitala sam u pismu. Uzmite me, primite me... Ja sam vaša, svasam vaša. — Pristajem. Sutra, sutra, Arleta! — i snažno sam je privukao na moje grudi.Luka zadovoljno prevuče rukom preko lica, pa će reći: — Naravno, popustila je Drinska divizija, a tek nećeš ti, slabomoćni čovek.Vojin se protegnu. — Joj... sad mi pade neki teret sa srca — onda lupi pesnicom o sto.Mračan i natmuren, Dragiša nastavi tihim glasom:

— Kada smo polazili iz parka, zagrlili smo se srećni, zakleli na večnu vernost, izarekli da ćemo našu tajnu čuvati do groba.Malo zatim naišli su Poleta i Toma, ozareni i nasmejani. Arleta me dohvatila zaruku, povela u stranu i tiho dobacila: — Dakle, sutra, doći ću da ti dam dokaz svoje ljubavi. Sutra, biću tvoja malaženica. Au revoir!Dragiša je oborio glavu i zaćutao. Onda je uzdahnuo duboko i dohvatio se zaglavu. — Čini mi se — kretao je prstima kao da traži neki izraz — čini mi se, ovo ne

mogu preboleti...Luka se nasmeja. — De boga mu, umesto da si srećan, ti hoćeš da plačeš.Dragiša se savlada i nastavi: — Bio sam van sebe od sreće. Mesto me nije držalo. To „sutra“ izgledalo mi jekao neka večnost. Smetali su mi ljudi, nisam mogao da večeram već sam požurio u svoj stan, gde ću na miru, u mislima, biti sa malom Arletom.



548

Kada sam ulazio u kuću moja gazdarica Madame Sіvane predade mi jednuceduljicu. Bio je to neki poziv sa službenim pečatom. U onom razdraganomstanju jedva sam razabrao da me poziva francuska komanda mesta večeras, uosam časova. Pogledao sam na časovnik... Sedam i po. Rešio sam da idemodmah. Pri polasku pogledao sam na divan, i obuze me slatka misao kako će na

njemu ležati sutra Arleta.Zamagljenih očiju izišao sam u noć i, onako rasejan, sudarao sam se sa prolaznicima. Uz put sam sreo još neke naše oficire. Rekli su mi kako su i onitakođe dobili poziv. Razgovaramo uz put kako je neko od naših napraviosigurno kakav izgred, te nas komandant mesta poziva da nam održi govor.Pričaju da ih je još jednom tako zvao, pre dva meseca, da im zameri što ne pozdravljaju francuske oficire.U predsoblju komandanta mesta svi smo se sakupili. Bilo nas je devetorica.Tačno u osam časova pozvao nas je ađutant da uđemo. Prilazili smo redom, izastajali jedan pored drugoga. Ja sam se kao najmlađi nalazio poslednji, nalevom krilu.Komandant mesta, đeneral, sedi čičica dobroćudnog izgleda, sa naočarima navrhu nosa, preturao je stojeći neke hartije. Kada su se zatvorila vrata, on podižeglavu i pogleda nas preko naočara. — Jesu li svi došli? — Nouѕ u ѕommeѕ touѕ, mon général! — odgovori u ime svih major Milan.Đeneral uze jedan akt, zaobiđe pisaći sto, i stade prema nama. Skide naočare i,držeći ih u ruci, progovori: — Gospodo, danas posle podne dobio sam hitan telegram od vaše komande u

Tulonu... U naređenju stoji da prvim vozom krenete za Tulon, i prijavite setamošnjoj komandi. Zapovest je odlučna. Za dalji ostanak ne može bitinikakvog izgovora. Čak ni bolest. — Mon général! — obrati mu se major Milan — to važi verovatno samo za onekojima sada ističe bolovanje. — Ne! — reče đeneral strogo. On prinese naočare očima i poče čitati: „Uputitisve oficire i vojnike prvim vozom bez obzira da li im je bolovanje isteklo iline.“ — Molim vas... naređenje je jasno.Setio sam se Arlete. Pred očima poče da mi se muti, zaklatih se i dohvatih za

ruku onoga do mene.Komandant se okrete i pritisnu dugme zvonceta.Ušao je jedan francuski oficir, verovatno ađutant. — Kada polazi prvi voz preko Valansa za Marselj? — Sutra izjutra u sedam časova. — Napišite gospodi objave — onda se okrete nama: — Gospodo, molim vas,ako bi neko od vas ostao, pričinio bi sebi mnoge neprijatnosti. U tom slučajumorao bih odmah da intervenišem. Izvolite kod ađutanta za objave.



549

Luka pogleda sve nas redom klimajući glavom. — To ti je ono: goni, goni. Eh, bogamu, ovo je da plačemo svi odreda. — Zaista — veli Vojin. — Samo si ti mogao da budeš takav baksuz. Interesujeme samo kako si to njoj dostavio.Dragiša povuče polako dim cigarete. Gledao je rasejano u ugao, i tresnuo puhar

na sto. Luka duhnu da zbriše pepeo. Dragiša se nakašlja, zamišljeno mahnuglavom i nastavi: — Išao sam gotovo nesvestan, pognute glave. Sećam se... u sobi ađutantovojnaslonio sam se na zid. Toma priđe, prebaci mi ruku oko vrata i reče: „Druže,znam kako ti je!“ Grizao sam usne i gutao, da ne zaplačem. Ali mi se iz grudiote kao krik: „Ja neću ići!“Prišao mi je major Milan: — Slušajte vi, mali, ne pravite komediju ni sebi ni nama! — onda zapovednimglasom: — Sutra u sedam časova da ste na stanici!Ja sam ćutao. Ali je Toma govorio i pravdao me: — To on onako kaže. Hoće, hoće, zajedno ćemo doći.Bilo je prošlo devet časova kada smo izišli. Ostali odoše žurno da se pakuju, a ja pođoh ulicama sa Tomom.Duševni bol kao da me prigušio, pa ne mogu jednu reč da kažem. S naporomsam rekao Tomi da ja Arletu noćas moram videti. On pogleda na časovnik. Velida isto i on želi, ali misli da je već dockan. One su se uvek krile od njihovogaoca i po danu, a tek kako bi to izgledalo da se uputimo njihovoj kući kasnonoću.Uostalom, sutra ćemo poraniti — on me uhvati pod ruku da vodi u stan.

Opirao sam se, govorio sam mu nešto kao u bunilu, pa sam otrgnuo svoju ruku ikrenuo žurno. Nisam znao ni sam kuda ću. Ali Toma me stiže. Dohvatio me jesnažno za ramena, okrenuo kao neko dete i prislonio uza zid. Imao je ogromnusnagu. Govorio mi je prvo strogim glasom, a zatim savetovao da se primirim,da ću se ja možda opet vratiti, jer mi ne mogu, tek onako, oduzeti dva meseca bolovanja.Ali u meni se kovitlala neka zloslutna sumnja da je više nikada neću videti. — Budi pametan i ne pravi gluposti. Ti noćas ne možeš ništa da učiniš, pa da si joj i rođeni verenik. Dockan je. A zatim, ni ja ne znam tačno gde beše njihov

stan, jer je to jedna petokatnica. — Zvaćemo je preko čuvara kuće — preklinjao sam. — Da je diže iz postelje?!... Nemogućno!... Sad je prošlo deset časova. Nalazio sam se tada u položaju davljenika koji se i za slamku hvata... Pa ja samizgubio otadžbinu, porodicu... Otržu me sada od devojke koju volim i teraju mesilom na bojište da poginem... Aman, ljudi!... Ima li čega tragičnijeg i bolnijeg?... Njen otac, petokatnica, ponoćno doba, sve je to meni bilo u tomtrenutku neshvatljivo i ništavno prema svemu onome što ljudi meni priređuju...



550

U ovom mukotrpnom životu ta mala Arleta bila je svetao žižak, koji je, čini mise, održavao moj razriven život!... Zar i njega da nestane! Našto će mi ondaživot!... U momentu očajanja sklopio sam ruke pred Tomom i molio ga da miomogući da je samo vidim.Sećam se... sneg je rominjao. Suve snežne pahuljice vejale su u gustim

rojevima, zaklanjale svetlost i šušteći padale kroz ogolelo granje... Neki prozorina kućama bili su otvoreni. Tamo je sada bilo toplo... Moje telo, istrošeno isagorelo od malaričnih napada, žudelo je za domaćim mirom. Ali ljudi su mevijali kao nekog prognanika. Vi ste se ovde saživeli sa ovim mučnim životom...Ali meni izgledao je rat sasvim drugojače te snežne noći sa visine SavojskihAlpa, kada su me oni iz pozadine, ozbiljna i važna lica, skleptali bolesnog. I tosve u ime nekih viših ciljeva, nekih ideala, za koje oni nisu dali nijedan nokatdosad...Toma me nagovorio da svratimo u jednu kafanu i da im napišemo pisma, kojaćemo predati čuvaru kuće. Tako ćemo ih bar videti sutra na stanici.Zatražili smo koverte i hartiju. Pisao sam žurno o ljubavi, o vernosti, o svome bolu, očajanju. Tek na opomenu Tominu završio sam pismo. Izišli smo odmah.Stanovale su u Avenue Vіctor Hugo u jednoj ogromnoj palati, koja je bilautonula u snežnu belinu. Gledao sam čežnjivo u zamračene prozore, kao da bihhteo svojim pogledom da prodrem negde tamo, da nađem nju, svoju Arletu,toplu, mirisavu...Toma je zvonio. Naskoro se pojavi jedna čupava dremljiva glava. Toma predade oba pisma i zamoli čuvara kuće da ih rano izjutra preda gospođicama.Razume se, dao je dobru napojnicu.

Pri povratku Toma mi reče da će spavati kod mene u sobi. Bojao se da neučinim neku glupost. On je legao na divan, a ja sam pisao Arleti... Setio sam sei Francuza. Napisao sam staroj gospođi, kojoj sam govorio o dužnosti,otadžbini... Sve tako neke besmislice... Bilo je četiri časa. Glava mi je klonula iu polubunovnom stanju, za stolom, trgao me je budilnik...Spremio sam se, probudio Madame Sіvane i isplatio šta sam imao. Zatim smootišli Tominoj kući, da i on spakuje svoje stvari. U šest časova pošli smo nastanicu. Bio je potpun mrak... Strahovao sam da li će im čuvar predati pisma uovo doba. Toma me je tešio i, držeći me stalno pod ruku, vodio na stanicu.

Došli su i ostali. U vestibilu je brujalo od ljudskih glasova. Stanično signalnozvono je odjekivalo. Lokomotiva pištala i privodila polako kompoziciju, kojomtreba da putujemo... A njih nema. Svet je ulazio. Samo njih nije bilo... Okretaosam se usplahireno i gledao kroz prozor na ulicu. Toma se uznemirio zbogmene, te zamoli jednog druga, pešačkog potporučnika, da unese i naše stvari uvagon. On je ostao pored mene, jer se bojao da ću ostati. Govorio je nešto i pokušavao da me povede. Obuzet nervoznim stanjem iščekivanja, gužvao samkožnu rukavicu i parao je noktom... A one još nisu nailazile... Prišao nam je



551

žurno jedan naš kapetan i strogim glasom naređivao da ulazimo. Ja nisam niobraćao pažnju šta on govori, već sam stajao naslonjen uz prozor. Njih dvojicadohvatili su me pod ruke i priveli do vrata. Tada mi senu misao... da podmetnem stopalo pod točak vagona. Ostao bih tada sigurno. Nisam ništagovorio, ali sam izgledao verovatno strašno, te me oni gotovo silom uguraše u

vagon i smestiše pored prozora... Nema ih!... Lokomotiva pisnu..Ah...Tada baš uleteše na stanični peron njih dve.Skočio sam i poleteo vratima. Nečije snažne ruke ščepale su me i svalile nasedište. Toma je otvorio prozor. Očajno sam ispružio ruke prema Arleti, koja jetrčala pored vagona. Iz očiju su joj tekle suze. Mahala je rukama govoređi:„Dragіcha, Dragіcha chéri!“ - Voz ubrza. Ona zastade. Poleta joj priđe i Arletanasloni glavu na njene grudi... Kroz snežne pahuljice video sam još njihovesiluete... Voz skrenu i pred mojim očima ukaza se pusta poljana pokrivenasnegom...I nikada više...Dragiša se nalakti na sto, i pokri lice rukama...Izgledalo je kao da je Dragiša osećao unutrašnju potrebu da nekome ispovedi i poveri svoj bol. On je za vreme celog pričanja vezivao događaje logičkimredom. Kada nam je izložio ono što je bilo najbolnije, izgubio je volju za dalje pričanje.Potom u razgovoru saznali smo da je pokušavao na sve moguće načine da sedočepa Grenobla, ma samo na jedan dan. Ali pozadina ga je revnosno gonila i

pratila mu svaku stopu... Duševno slomljen, fizički iscrpen stigao je na Krf, gdese razboleo od zapaljenja pluća. Tamo je ostao tri meseca u jednoj bolnici, azatim su ga uputili u Vodenu, u rekonvalescentni logor.Kao da je hteo da zaguši bol, Dragiša je sada pio konjak iz velikih čaša i većzaplitao jezikom. Ustao je s teškom mukom. — I tako br-braćo, stigoh na poslednje zvono... — Stajao je oborene glaveoslanjajući se rukama o sto. — Sa ranom u srcu — onda pođe teturajući se. — Ej, posilni... gde ću da spavam?Uhvatio sam ga pod ruku i poveo svome krevetu, pošto ja noćas nisam mogao

da legnem. Svukli smo mu čizme i skinuli odelo.Kada sam polazio, on mi mahnu rukom da priđem. Nije otvarao oči, i jedva progovori: — Ti si... jedini trezan. Ako poginem... slušaj, javi... mojoj maloj... Arleti.Utešio sam ga da ne brine, pokrio ćebetom i izišao...



552

PREKO TALASA KRVI

Iznad naše zemunice, prema zvezdanom nebu, videla se silueta stražaraosmatrača. Iz zemunice je dopirao jednoliki glas telefoniste. U ovo gluvo doba

noći oni razgovaraju među sobom, da ne zaspe.U blizini čekao me ordonans sa konjima. Uskom putanjom išli smo u pravcurovova. Na pojedinim mestima bio je put zaklonjen pobodenim granama uzemlju, da bi prolaznici bili sakriveni od pogleda iz neprijateljskih rovova. Alisad je noć... Strepeli smo od raketli, koje osvetle prostor na čitav kilometar ukrug... Čuli se povremeno pucnjevi sa istaknutih objavnica. Naskoro smo naišli na širok drum koji oštrim serpentinama silazi u Moglenskuravnicu. Okrenuli smo unazad. Preko jedne istaknute krivine poterali smo konjekasom, jer je to mesto izloženo pešačkoj vatri i danju i noću. Naročito danju,kada ne pomažu ni veštački zakloni. Na tome mestu je saobraćaj preko danasveden na najmanju meru, tek samo ako neki ordonans iznenada projuri. Na putu sretamo dugačku kolonu komordžija, koji na konjima, ili na kolima,iznose hranu i municiju. Svi se žure da bi se još pre zore vratili u ravnicu. Opetse čuje onaj stari uzvik: „Drž’ desno!“ — jer je noć sasvim mračna. Nigde seunaokolo ne vidi svetla iskra.Ukoliko se približavamo ravnici, sve se razgovetnije čuje šum teških kamiona,koji dovlače municiju... A povremeno sevne munja i iz daljine dopre potmulagrmljavina. Omorina je. Vazduh je zagrejan i teško se diše. Pri odblesku munjeukažu se trenutno planinski vrhovi, koji tada izgledaju još viši, nekako strašni,

kao da prete. Hteli bismo da požurimo, ali se bojimo sudarićemo se sa nekim.Ordonans je jahao pored mene i obojica smo naprezali vid. Na jednoj okukiudari ordonans kolenom o neki sanduk što je visio na samaru komordžijskogkonja. Pošto su izmenjali uzajamne psovke, nastavili smo put dalje. Nailazimona neke komore ukraj puta. Čuje se rzanje konja i nazire senka stražara kojidrema.Sa podnožja Katunca skrenuli smo udesno, ka selu Donji Požar. Bateriju ćemosačekati, ili je zateći tu, negde na putu. Pri odblesku munje izgledalo mi kao davidim neke ljude. Naskoro smo čuli govor.

— Je li to baterija? — Jest. — Koja? — Peta. — Gde je komandir? — Na čelu.Vojnici su polegali pokraj puta. Konji opustili vratove. U našem hodunailazimo naizmenično na top, onda karu, dok ne stigosmo na čelo baterije.



553

Zapitao sam opet za komandira. Neko iz mraka progovori: — Evo ga na prednjaku topa. — Gospodin kapetan Lazar? — Ja sam. Ko pita?Rekao sam svoje ime i sjahao. On siđe sa prednjaka topa i kresnu električnom

lampom na mene. Zatvorio sam oči. On ugasi lampu i stavi mi ruke na ramena. — Jesi li živ? — i potapša me po ramenu. — Hvala bogu... — I opet ti?... Je li, ima li gore pasa? Nasmejao sam se, jer sam znao da se pitanje odnosi na onaj slučaj u Bidža-Mahali od pre tri godine. — Još niste to zaboravili? — Ah, pričao sam ja mnogima taj slučaj, i slatko su ti se smejali, sveca tidetinjeg. — Hoćemo li? — zapitao sam kapetana Lazara da bih mu odstranio misli odtog svog neprijatnog slučaja. — Odmah! — on se okrete jednome vojniku: — Reci potporučniku Ćiriću danaredi pokret.Začu se komanda: — Na svoja mesta!... Jaši!Komandiru privedoše njegovog konja. — Je li to „Vitez“? — Stari i verni drug. — Komandir pojaha. — Mi ćemo ići na čelu... Možemo.Za nama je krenula baterija.

Kada smo malo odmakli, zapitao sam komandira kako ceni našu današnjusituaciju, i šta se ovo sve sprema. On je imao više vojno obrazovanje i, znaosam još izranije, njegove prognoze su uvek bile tačne. — Sprema se ofanziva — komandir se okrete da vidi ima li koga u našoj blizini. Ali mi smo bili malo poodmakli. — Ofanziva takvih razmera kakvedosad nije bilo na Solunskom frontu.Sa svoje strane čudio sam se otkuda da izaberu za ofanzivu baš ovaj,najnezgodniji teren. — U tome i jest težište cele zamisli. Za vreme od dve-tri godine mi smo

energično napadali na svima ostalim delovima Solunskoga fronta izuzev ovoga,na kojem treba da se obavi ofanziva. Može se slobodno reći da smo za sve ovovreme sedeli skrštenih ruku. Zato su se Bugari na drugim sektorima utvrdili,organizovali svoju pozadinu, izradili solidne komunikacije i ojačali utvrđenja. Na ovom divljem delu fronta oni nam se ne nadaju. Iz tih razloga naši hoće daim prirede takozvano strategijsko iznenađenje. — Šta dobijamo time?



554

— E... ako zamisao uspe, dobijamo mnogo. Sa ovih položaja silazi se pravo udolinu Kavadara. — Komandir zaćuta i okrete se. Neko nam je prilazio. — A, tisi Ćiriću? — obrati se svome vodniku. Pozdravio sam se sa njim. Bio mi jedobar drug iz đačke baterije. Kapetan Lazar nastavi: — A time će bugarsko-nemački front biti predvojen na dva dela. Razume se... ako namera uspe.

— Da li ćemo imati dovoljno snage? — pita Ćirić. — Svratio sam danas u diviziju — komandir se okrete Ćiriću: — onda kadasmo prolazili kroz selo. Tamo sam našao jednoga svoga druga sa Više školevojne akademije... Samo, gospodo, ovo vam saopštavam u strogom poverenju... Nas dvojica dali smo časnu reč... — Napad će izvršiti šest srpskih divizija i dve francuske. Napad se deli naglavni i sporedni. Glavni napad na Dobro Polje, ovde, pred nama, izvršiće trisrpske i jedna francuska divizija. Ostale tri naše i jedna francuska izvršićedemonstrativni napad na svojim delovima fronta... — Težište napada je opet na nama, Srbima! — upade Ćirić. — Kao i uvek dosad na Solunskom frontu dopunjuje komandir. — Moj prijatelj pokazao mi je i direktivu Vrhovne komande, koja će u toku današnjeg dana bitidostavljena svima jedinicama. U njoj ima jedno interesantno mesto na kraju,gde se veli da neprijatelja treba goniti „do poslednjega daha ljudi i stoke“. — A, bogamu! — izusti Ćirić. — Samo da li ćemo imati toliko moći i snage?Ovo je već peta godina kako se iz dana u dan trošimo. — Sad... učinjeno je sve. Doznao sam da će front od dva kilometra tući petstotina osamdeset topova svih mogućih kalibara. Ja smatram, posle toganapada, kota Dobroga Polja smanjiće se za nekoliko metara.

— To znači, na jedan top dolazi prostor od tri i po metra... Ha!... Pa ljudi da sumušice, nema im spasa.Peli smo se već serpentinama. Baterija se valjala oprezno, da se ne bi po šumuodala... Nešto me šljapnu po ruci, onda po šlemu. Oko nas zaprporiše krupnekišne kapi. Munja oštro sevnu, da nam zasenuše oči, a iz oblaka se prolomigrmljavina. Otpoče pljusak. — Lakše podnosim artiljerijsku vatru nego grmljavinu — veli Ćirić.Munje su parale oblake, kiša je nemilice lila. Sedeli smo naježeni na konjima,dok su krupne kišne kapi pljuštale po nama. Sa svih strana je sevalo, grmelo,

gruvalo... Sa šlema je curio potočić vode i slivao se niz leđa i vrat. Osećali smovlagu po telu, i jeza nas poduhvatala. Pri svetlosti munje ugledao sam jednogavojnika kako je nabio na sebe neku kožnu navlaku, pa se uhvatio za rep konjamoga ordonansa. Bila je to trenutna slika, ali mi se neprestano nametala, jer sam bio do gole kože mokar... Pljusak je bivao sve jači. Kao da se nebo zgrčilonad našom glavom, i neka nevidljiva sila steže sve jače, da se iscedi i poslednjakap. Munje su se sustizale, gromovi se nadmetali, planine i jaruge su ječale.



555

Pred ovom nepojamnom snagom prirode ljudi su izgledali sitni, a topovi, tastrašna oruđa, kao neke igračke. Front je zanemeo. Počeo je i neki vetar daduva. Čitavi mlazevi kiše naletali su nam na lice i cedili se niz vrat... Ah, da mi je sada onaj kožni džak! — mislio sam na onoga vojnika koji se držao zakonjski rep.

U visinama, gore, krkorilo je neprekidno, prolamalo se gromoglasno, još jače,slivalo se u urnebesnu riku, pa se valjalo s jednoga kraja na drugi... Priroda kaoda je pobesnela.Ali izgledalo je kao da se stihija udaljuje. Kišne kapi bile su sve ređe. Sjahaosam s konja da bih se malo zagrejao. Moj ordonans je prišao da prihvati konja, itada sam opet ugledao onoga sa džakom na glavi. Zašao sam mu za leđa, iosvetlio električnom lampom... Mali, šepav, sav srozan, trapuljao je za konjemdržeći ga za rep. — Alal ti vera, druže! — dobacio sam mu. — Tako Tasa pegla! — odgovorio je onaj ispod džaka.Gle, Tanasije!... I uvek on. — Znaš li ko te pita? — Znam da nisi ni komandir ni vodnik, a o ostaloj sitnuriji podnarednik Tasane vodi računa.Kazao sam mu svoje ime.On zbaci džak sa glave i poče da mi se izvinjava. — Otkuda ti taj kožni džak? — Od telefona. Njega sam uvio u moj šinjel i stavio na prednjak, a kožnunavlaku sam sebi stavio na glavu. Tako ja uvek radim. Zato sam sada suv.

Pri svetlosti munje, na njegovom ramenu ugledao sam dve zvezdice. — Bravo... Ti guraš, Taso! — „Ki“ mećava, gospodin potporučnik.Priča mi Tanasije da je na starom položaju živeo ne može biti bolje. — Kod oni Bugari, što gi ufatismo, nađosmo dve „iljadarce“ u france. Pričali suni da su opljačkali neki naši mrtvi oficiri i taman se spremili, žene kisele, da idukući. A mi gi pretekosmo i podelismo nas trojica pare sproćom sebe. — Koliko je još od starih ljudi ostalo u bateriji? — Kako da vi kažem... svega nas dvojica: ja i komandir. To je ono: „zlo ni u

ratu ne gine“. — More, ako te mlatnem, znaćeš onda ko je od nas dvojice to „zlo“! — dobacikomandir iz mraka.Tasa hitro štuče u pomrčinu. Nasmejao sam se. Komandir mi priđe. — Od početka muku mučim sa njim. Ali je ostao isti... Večito je u pokretu. Njegov je duh nemiran i stalno nešto izmišlja. Čas ga vidiš na osmatračnici u pešačkom rovu, gde ga već svi znaju. Učestvovao je u tolikim jurišima zajedno



556

sa njima. Čas u pozadini, i onda pristižu tužbe. Jednom sam ga poslao u Solunnekim poslom. Tamo je nakupovao masu stvari i uz put otvorio čitavu trgovinu.Menjao je, trampljavao, prodavao stvari, nekad kao Francuz, drugog dana kaoEnglez, dokle ga nisu stražarno sproveli... Od svih stvari ostala mu je samo jedna harmonika na koju je naučio da svira... I opet ga volim. Šta ćeš!... U

poverenju ti saopštavam, taj je svojom živošću, pesmom i svirkom održavaomoral kod vojnika...Išli smo grivičkim putem i prilazili rovovima. Baterija je milela. Nijedna se rečnije čula. Zatim smo zašli u gustu bukovu šumu, koja nas je potpuno poklopila.Levo od nas hučali su potoci, koji su se slivali sa planina, kroz jaruge.Još malo pa će početi da svanjava. Na putu nas je sačekao komandant diviziona, pod čiju komandu potpada sada peta baterija. Komandant je zaustavio baterijuusred bukove šume. — Ostaćete ovde potpuno sakriveni... — Kako ću dejstvovati iz šume? — pitao je kapetan Lazar. — Šumu ćete sad odmah zaseći, ali ne i poseći. Svako stablo prestrugaćete do poslednjeg santimetra dok se ono još može držati. Kada se ukaže potreba,naredićete vojnicima da navale na zasečena stabla, i otpočećete sa dejstvomodmah. — A gde su neprijateljski rovovi? — Ispred šume. Na šest stotina metara od vas... Vaša osmatračnica biće u pešačkom rovu.Moja uloga je završena. Komandir, kapetan Lazar, prišao mi je. — Hvala ti, druže! Nadam se da će naš idući susret biti u našoj slobodnoj

zemlji.Poželeo sam isto i sa svoje strane. Stegli smo srdačno ruke jedan drugome irastali se.Pripremljeni su magacini u kojima je smeštena municija za sedam dana borbe.Ljudima je razdeljena rezervna hrana za tri dana, a u slagalištima je navučeno još za deset dana. Putevi su dovršeni. U ravnici su izrađeni novi aerodromi. Zakomandanta divizije podignuta je osmatračnica u blizini našoj, te je sad oko nasvrlo živo. Komandant armije, divizije, razni ordonansi i ađutanti dolazeneprekidno, pregledaju teren, nešto ucrtavaju u svoje karte i odlaze. Izdaju se

poslednje zapovesti. Našeg komandanta odazvali su hitno u armiju. Kada sevratio, priča nam: — Vala, mladići, sad ili nikad... Mi koji se nalazimo ovde, nismo svesni kolikosu zamašne pripreme učinjene. Na frontu naše armije spremni su da stupe udejstvo: sedamdeset i pet bataljona pešadije, preko dve hiljade šest stotina puškomitraljeza, oko sedam stotina šezdeset mitraljeza, pet stotina osamdesettopova i osamdeset i jedan aeroplan... Igramo na poslednju kartu: ili-ili!Sve je u napregnutom stanju iščekivanja, kao zapeta puška.



557

Ceo se front utišao. Tako je uvek pri zalasku sunca. Iščekuje se noć i teškasmrtonosna iznenađenja... Sveži povetarac pirka. A sunce zalazi lagano izaDobrog Polja, kao da nam pokazuje put... Nekada su tamo bile bačije. Nebeskutišinu narušavalo je samo blejanje ovaca i jaganjaca, i čula se jeka zvonaca.Sada vlada tamo grozna pustoš. Zemlja je razrivena. Čitavi se bedemi ukrštaju,

a namesto zelenih travnjaka postavljeni su spletovi bodljikavih žica. Ljudi su seskrili u lagume, odakle ih povremeno izvlače mrtve. Ili se pod zemljom razleže jauk ranjenika...Sunce je utonulo u bezdan iza planina. Još samo svetao odblesak zrači uvisinama. Predstraže se pozdravljaju i već odjekuju pucnji pušaka. Iz nekojezemunice dopire otegnuti, prigušeni zvuk harmonike... Negde mazga njače...Kroz saobraćajnicu se čuje zvek nečijih mamuza.Pojavi se ordonans oficir iz divizije, koji uđe u zemunicu našeg komandanta da preda neku zapovest. Čim je došao lično oficir, znači, naređenje je od velikevažnosti. Mi smo se samo zgledali. Sad, pred suđenim časom, hteli bismo da jošmalo potraje ova tišina. Jer ko zna šta nam nosi sutrašnji dan. — Gospodo, zove vas komandant — izveštava posilni Isajlo.Podigli smo se žurno.U komandantovoj zemunici goreo je fenjer. Komandant je sedeo za stolom i uruci držao zapovest. — Gospodo, naša ofanziva počinje sutra, u pet časova...Bilo je to četrnaestog septembra, po novom datumu, hiljadu devetstoosamnaeste godine.Vazduh se pritajio, front se primirio. Nad nama široko plavetnilo neba ozareno

beskonačnim sunčevim zracima. Ružičasta svetlost preli se naskoro i preko nas.Dolina je bila još pokrivena izmaglicom i teškom prašinom.Još četvrt časa samo... Odnekuda iz jaruge pojavi se mlaz magle, i obliznuvrhove Dobrog Polja. A grebeni planinski, obasjani zracima, izgledali su kaonasmejani...Kao da se prolomi vazduh. Prišli smo durbinima. Stotinama surih loptica okitilo je vrhove Dobrog Polja. Pristizale su nove. Onda granate rinuše u zemlju, pozadi rovova, posred zaklona, među preprečna sredstva... Zemlja kao da počeda ključa. Čitavo komađe odletalo je u visinu, žice su raznošene kao paučinasta

mreža, i nad Dobrim Poljem izvi se oblak dima i prašine, kao da gore cisterne petroleuma. Povremeno sune plamen od razornih granata rovovskih topova ilise vidi kako riškaju po rovovima granate brdskih oruđa, kao bodeži šivaćihmašina. Onda zaparaju zemlju teške haubice, i brdo se iz osnove trese...Eksplozije se stapaju u jednostavan zaglušan prasak, kao da grme stotinamagromova. Kota je utonula u tamu pakla, a čelik rije, prašti besomučno, urla bezmere, bez kraja.



558

Neprijateljska artiljerija odgovara. Ali njena je paljba isprekidana... na mahove bučna. Onda zaćute, zatim počinju pojedinačno. Preko telefona javljaju da su utrećoj bateriji izginuli vojnici kod prvoga topa... Osmatrač pete baterijekontuzovan... Potporučnik Dragiša teško ranjen...Dim se u visini razvlači kao zastor i sunce je potamnelo. Preko naših glava

zaošijavaju granate haubica i teških topova francuskih i engleskih. Vazduh kaoda se cepa, onda krklja, jaruge ječe. U tom haosu maleni čovek drhtavomrukom pokreće mikrometar durbina, ustreptao, usplahiren... Telefoni neprestanosviraju... Borba nanovo uskovitlava, kao kad se iznenada spušta orkan, i vihor čelika se stropoštava na zemlju strahovitim treskom, bez zamora, bez zastoja,sve jače i silnije... Rojevi, aeroplana preleću na suprotnu stranu i zasipaju bombama široke prostore. U pozadini neprijateljskoj već gore magacini... Izovoga ubistvenog oklopa niko živi ne može umaći, niti ko može onimnesrećnicima priteći u pomoć. Nestalo je ono malo zelenih poljanica, i gomilarazrivene zemlje, razbacanih preprečnih sredstava, i poneki izbačeni leš ukazujena strašnu pustoš, kao da su neke adske sile preturile zemljinu površinu.Sunce je već zašlo. Topovi i dalje grme. Na jednome kraju, valjda u bezumnomstrahu, pustili su Bugari jednu raketlu, tražeći pomoć svoje artiljerije. Ali boljeda nisu. Stotinama granata sručilo se u tom pravcu i neka šuma počela je dagori. U pozadini se video takođe rumeni odblesak vatre... Na svima stranama su plamsali kratki bleskovi topova, dok su na položajima svitkale granate i stvaralečelični bedem...Tempo vatre održavan je cele noći...Sa prvim osvitkom dana topovi su počeli jače da dejstvuju. Neprijateljski

zakloni su sravnjeni sa površinom zemlje. Paljba se sad trenutno prenosi u pozadinu neprijatelja i granate zasipaju puteve, jaruge, kidaju telefonske veze irazaraju svaki objekat koji se mogao videti... Čelični talas širio se preko brda idolina. Pod navalom granata šume su gorele... Onda se vatreni zastor pomerao postepeno unazad, da se najzad zaustavi na neprijateljskim rovovima, rušeći i poslednje bedne ostatke.Pešaci su navlačili svoju ratnu spremu. Neprijateljska artiljerija bila je ućutkana. Bili smo gospodari i neba i zemlje.Baterijski osmatrači pomaljali su se otvoreno, da bi uživali u strašnom prizoru.

Nebo kao da je bilo užareno od silnih vatri što su buktale u neprijateljskoj pozadini. Naša pozadina hučala je od motora što su dovlačili municiju. Bez predaha suljudi danonoćno izvlačili granate na položaje, jer završni čin nije još nastupio.Tada svanu zora drugoga dana. Ljudi napregli poslednju snagu. Žestinaartiljerijske paljbe je uzimala uraganski zamah, i na deset minuta pred šestčasova pucnjevi su se slili u jedinstvenu grmljavinu, kao da se nebesa



559

prolamaju. Vatreni jezici su sukljali, da su neprijateljski rovovi pretvoreni uužareno ognjište. Najednom tajac... Bilo je tačno šest časova. S napregnutom pažnjom posmatramo... Dah nam je zastao od mučne strave i teškog iščekivanja. Nad našim rovovima zasjaktaše šlemovi i jedan vod pešaka izmigolji... Zastali

su neodlučno... Onda se rasturiše u strelce i sa pripravnim puškama kretoše preko onih ruševina i razrivene zemlje... Za njima je žurio i jedan bez puške,mali, šepav, u čizmama... Tanasije. Pred ostacima rovova zastali su, zverajućina sve strane. Nekolicina priđoše obazrivo... Za njima su išli ostali... Preskočišerovove neprijateljske... Vraćali se i nešto zagledali... Pošli zatim levo i desno,duž rovova.Tanasije se ispravi: — Braćo, svi su mrtvi... Hajte brže!I kao kad bujica probije branu, tako i pukovi srpski pohrliše kroz prodor i, uherojskom naletu rušeći prepreke, preko talasa krvi, uđoše u svoju zemlju...

EPILOGOd Triglava do Kajmakčalana, od Timoka do Jadranskoga mora...JUGOSLAVIJA...Ratne zastave su savijene. Jedna generacija priklonila je glavu. Iz zemljenatopljene krvlju niklo je novo pokolenje. Zemljom je prostrujao novi život.

GODINA HILjADU DEVETSTO TRIDESET ŠESTAAuto se s teškom mukom probijao uskom ulicom pored reke Dragora. Seljaci su

zakrčili put svojim magarićima, koji su bili natovareni naramcima drva, ilidžakovima brašna...Trgovci su stajali na vratima svojih radnji i dozivali mušterije. Iz potkivačnica je bila jara i odletale varnice. Čuo se udar čekića o nakovanj, ili lupa drvenihmaljeva o limene kutije. Odrpana i bosonoga dečurlija vrzmala se oko poslovnoga sveta, i njihovi piskavi glasovi pojačavali su vrevu varoškogaživota... Starinar za tezgom pušio je i posmatrao ravnodušno seljački narod, odkoga on ne vidi nikakve koristi. A uslužno će ustati kad ugleda stranca...Poznanici iz palanke dovikivali se preko ulice, ili svraćali pred kafanu čiji su

stolovi zakrčili polovinu ulice. Šofer je očajno trubio i zaustavljao auto. Seljacimlitavo sklanjali stoku, gledajući mrzovoljno i auto, i šofera, i putnike.Provlačimo se nekako, gledajući sa strane da neko drvo ne zapara kola. Sadidemo življe... U blizini stočne pijace stajemo da bi neko sklonio bivola, kojimlitavo preživa nasred puta. Neko dete pritrča sa štapom u ruci, koji se odbijaood bivoljih leđa kao trska od kamena.Odmah zatim put skreće na desnu stranu i auto ubrza. Sa leve strane putaukazuje nam se pravilno zaobličena zaravan, sa visokom humkom na sredini,



560

iznad koje je poboden veliki krst. A svuda unaokolo pravilno poređani krstovi,kao vojnici u stroju. I pored huke motora i brzine kojom je auto jurio,naslućivao se od strane groblja hladan i jeziv mir. — Francusko groblje — objašnjavao je naš pratilac.Hteli bismo bar još jednim pogledom da pozdravimo večno odmorište tih

mučenika. Ali auto zanese, i pred našim očima ukaza se nepregledno polje.Misli se nevoljno nameću. Naš pratilac nam sa izvesnom setom govori: — I Nemci imaju ovde svoje groblje. Sad skoro došli su iz Nemačke i nanovo pokopali sve svoje pale vojnike... — Kako su mogli da pronađu grobove? — zapita moj mladi prijatelj. — To je zaista divno čudo. Na pooranoj njivi, gde ne postoji više nikakav trag,znali su da odmere tačno mesto gde je sahranjen njihov vojnik. Pa su znali jošda su u zajedničkom grobu sahranjena četiri bugarska vojnika, a onaj poslednji, prema severoistoku, nemački je vojnik. I nigde se nisu prevarili. — Vala, iako su nam bili protivnici, takav narod zaslužuje da živi — razmišljamoj prijatelj. — A gde je groblje naših vojnika? — Naših? — kao da se čudi vođa. — Cela zemlja. Planine, jaruge, vrzine. Gde je ko pao, tu je i sahranjen. Kroz nekoliko vekova razmileće se arheolozi daistražuju te grobove. Za današnju generaciju oni ne predstavljaju nikakvuvrednost.Pred nama su se izdizali u plavetnilu dana ogromni planinski masivi. A okolonas odisala je sa zemlje laka para. Polja bila zasađena. Na njivama se nalaziličitavi nizovi zemljoradnika u belim, platnenim odelima, koji su neumorno radilizemlju... Na livadama plandovale ovce. Poneki pas zaletao bi se na put i lajao

neumorno, trčeći za kolima. Onda bi zastao i podavijao rep. — Nekada se ovde nije smela glava pomoliti... Tamo je svuda bio front — pokazivao nam je naš vođa rukom planine čije su se izborane konture sve jasnije raspoznavale...I sama ta pomisao izazivala je nelagodna osećanja, a tek kako li je morala bitiužasna stvarnost.Moj mladi kolega obrati mi se: — Vidite šta raste kraj druma: Verbaѕcum flocoѕum.Sve one vizije daleko su od njega. A i ta piramidalna divizma, sa širokim,

srebrnastobelim listovima, podseća na uspravne, ukočene siluete vojnika.Tu-tu, tu-tu! — trubio je šofer. Deca su užurbano trčala i sklanjala stado sa puta. Kada smo im se približili, ovce nagnuše na jednu stranu. Deca se naslonilana štapove i posmatraju nas radoznalo.Jurimo preko talasastog zemljišta, pored izraslih kukuruza, požnjevenih njiva,ili ukraj makovih polja, čije se vitke stabljike sa čaurama na vrhu lako njišu. Izanekog višeg talasa zemlje vide se na izvesnim odstojanjima gotovo zaravnjene



561

jame, obrasle travom. Naš vođa misli da su na tim mestima bili nekada postavljeni topovi. — Ja često vodim izletnike. Ima ljudi koji se tako interesuju. I dođe minezgodno... Govorio sam nekim nadležnim, da bi sva ta mesta trebaloobeležiti... jednim kamenom. To bi bila očigledna istorija. Ali, šta ćete... pusta

politika!Moj mlađi kolega, kome su svakako dosadile priče o ratu, upade nervoznimglasom: — Ah, ostavite, molim vas... Našto svet podsećati na grozote rata! — Naprotiv! — dodade vođa. — To belo, isklesano kamenje služilo bi kaomemento, isto onako kao oni bezbrojni krstovi rasuti po celoj zemlji. Jeste li vi bili u ratu? — Nisam... — Zato tako i govorite... — A zar je istorija kojom se kljukaju deca po školama manje krvava, pa ipak iznje se niko ničemu nije poučio?... — Te još kako!... Samo vas, gospodine, i mene, koji znamo istoriju, niko ne pita da li treba objaviti rat, ili ne. Niti se pitaju oni koji su drhtali kod tih belihkamenova.Da bi ublažio ovaj razgovor, zapitao sam za jedno selo koje se nalazilo isprednas. — Skočivir... Tu, pored sela, teče Crna reka.Izazivam u svome sećanju to ime i sećam se priče potporučnika Vlajka. Tunegde, u blizini Skočivira, jest, sećam se, izleteli su oni iz klisure, pregazili

Crnu reku, i naleteli na Bugare.Crna reka bila je mutna i prljava. Možda su je zbog toga i nazvali „crna“. A nanjenoj desnoj obali, nalazilo se selo. Pred jednom zidanom česmom šofer zaustavlja kola da bi nalio vode u hladnjak motora. Pored česme nalazilo sekameno korito, gde su seljanke ispirale rublje. Sišli smo. Deca se okupiše okonas. — Pomaže bog! — oslovismo seljanke. — Hoćete li nam dati malo vode? — Svakome namerniku i putniku je slobodno...

Česma je žuborila. Žene su cedile vodu iz rublja koje je bleštalo na suncu. Ondasu ređale uvijeno rublje u korpe, koje su zahvatale obramicama i bez mukestavljale na ramena. Jedan pas ležao je pored izvora i dahtao. A u susednomdvorištu vrli su žito. Odatle su dopirali povici i čuo se šušanj slame ispodkonjskih kopita. — E-e-e-ej, nane! — čuo se odnekuda otegnuti glas.



562

Izvoru priđe jedan mladić sa testijom u ruci. Stade iza šofera, čekajući strpljivoda ovaj prvo natoči. Pogleda nas sve redom, i njegov se pogled zaustavi najzadna onome psu, koji je mirno ležao. — Ma’š! — i saže se da dohvati kamen.Pas skoči, odmače se malo, mahnu repom i nasloni se na zadnje noge, gledajući

žmirkavo. — Kako si, mladiću? — zapita ga neko iz društva. — Eto... — Jesi li bio u ratu? — zapita ga naš vođa, iako je bilo očigledno da je on jošmlad. — Kakav rat! — i okrete stidljivo glavu na drugu stranu. — Koliko ti je godina? — Sedamnaest. — Je li bilo borbe oko ovoga sela?On sleže ramenima i jedva promuca: — Ne znam... Oni koji su ratovali, izginuli su. — Zar ti nije niko pričao? — Jok... Naš vođa pogleda nas značajno, pa će reći: — Svaka stopa zemlje ovde natopljena je krvlju. Selo je bilo sravnjeno sazemljom. Posle sedamnaest godina, što predstavlja četvrtinu čovečjeg veka, otome se ne zna ništa. A ovde, oko ove reke, izginulo je koje naših, koje Bugara, preko hiljadu. — Gledam onoga konja — upade moj mladi kolega — koji se obrće oko one

motke, pa sve mislim kako mu se već jednom ne zavrti mozak.Svaki ide za svojim mislima...Prišao nam je šofer. — Možemo, gospodo.Seli smo u auto i pošli dalje. Put je vodio donekle pored reke, a zatim smokrenuli nadesno, uz klisuru. „Odavde su se oni stručili u reku“ — pade mi na pamet. Pokušavao sam da se okrenem, ali je auto jurio krivudavim putem, i takozamakosmo za jedan breg. Peli smo se sve više. Šofer je neprestano menjao brzine, davao gas, okretao naglo volan, dok smo se mi naginjali levo, ili desno.

Iza jednog brda nicalo je drugo, još više, obraslo bukovom šumom. Ukraj putavideli smo mnogobrojne rasturene humke, obrasle travom. Iznad jedne stajala je pobodena močica, sa koje je otpala horizontalna prečaga. Sa leve strane puta pružao se dubok jarak, kao rov.Obišli smo još mnogo zavijutaka. Termometar na motoru je pokazivao da jetoplota već prešla dozvoljenu granicu. Ali, na sreću, naiđosmo i tu na reku.Prešli smo most, i šofer zaustavi. Od silne toplote jedva je na hladnjaku odvrteozavrtanj. Vrela voda pokulja. Posmatrajući ga kako sipa vodu u hladnjak



563

motora, imali smo utisak kao da i nas neko rashlađuje. Morao je nekoliko putada isprazni hladnjak, i nanovo da ga napuni vodom. Jer sada nastaje još većauzbrdica. Napunili smo i naše čuturice, i termosflaše, da bismo uz put dolivalivodu, i kretosmo. Na ponekom mestu pored puta spuštaju se pravi ponori. A brda niču jedno za

drugim kao talasi na uzburkanoj pučini. Nikad kraja!... I nama je postalomučno. — Nisu se valjda borili na svakom od onih brda? — zapita moj mlađi kolega. — Gotovo na svakom. Te još kakve borbe... Vidite, nama je teško da iziđemo iautom, a tek kako je bilo onima koji su pod borbom, u punoj ratnoj spremi,morali da osvajaju svaki ćuvik — objašnjavao nam je vođa.Bukove šume je postepeno nestajalo. Naišli smo već na region četinara. Potome cenimo da se nalazimo na znatnoj visini. Poneki put iz neke jaruge posuklja hladan vazduh. Što se više penjemo, osećamo kako vetar sve jačestruji.U četinarskoj šumi ugledali smo očuvan zaklon. Sigurno je tu boravio nekikomandant. Po utabanoj stazi što se pružala do toga mesta, rekli bismo da sesada tu sklanjaju čobani.Opet veliki hrastov krst. Ali vreme je izbrisalo natpis. Na jednom zaravnjenom platou ostao je mermerni krst, koji su podigli drugovi nekom svom poginulom prijatelju. U jelovoj šumi, sa leve strane puta, nalazio se neki venjak. Na njemunije bilo nikakvog natpisa da bi se videlo ko je za vreme rata tu stanovao.Šofer opet zaustavi. Gledali smo zabrinuto u motor. Zatražio je i naše čuturicesa vodom. To su bile poslednje rezerve vode. OD sada ćemo sa nespokojstvom

posmatrati samo termometar na motoru.U daljini pred nama ukaza se ogromna planinska greda, obasjana suncem. — Eno ga Kajmakčalan! — pokaza nam naš vođa.Četinarska šuma je sve ređa, i već zailazimo u alpski region na kojem su pašnjaci. Bili smo na visini od preko dve hiljade metara. Hladan vetar duvao jesve snažnije, te smo obukli naše mantile. Pred nama je bilo neko naselje. Vođanam objasni da je to selo stočara, koji napasaju stoku na padinamaKajmakčalana.Prisetio sam se tada da nam je kapetan Radojčić objašnjavao kako izgleda

kajmakčalanski masiv. U obliku krsta. A ovo naselje nalazi se na onom gornjemvertikalnom kraku krsta. Upravo, sada bi to bio donji krak. Sa mesta na komesmo se sada nalazili vidi se jedna strana horizontalne prečage, koja se, posmatrana sa naše strane, pruža nadesno. Inače, onima koji su nastupali odSoluna, ona je bila sa leve strane. Na njoj je Siva Stena.Pred samim naseljem naš auto zaustavi jedan oficir graničar. — Gospodo, da li biste bili ljubazni da me povezete do vrha? Ja sam komandir voda na Kajmakčalanu.



564

Odazvali smo se rado njegovoj želji. Imaćemo bar nekoga da nam objasni položaje. Na sredini kajmakčalanskog platoa videla se neka kupasta zgrada, a pored nje još jedna, belo okrečena.Potporučnik graničar nam objasni da je ona kupasta zgrada crkvica, podignuta u

spomen borcima izginulim na Kajmakčalanu. Ona dugačka do nje je karaulagraničnoga voda. Jer, odmah ispod crkvice je granica države. Tamo dole je većGrčka.uz put smo saznali od oficira graničara da je on doskora bio rezervni oficir.Svršio je trgovačku akademiju. Ali kako u velikoj i proširenoj državi nijemogao da nađe zaposlenje, on se prijavio za oficira graničara.Motor je brektao. Svaki čas je zastajkivao i onda poletao. Tako naizmenično ponekoliko puta. Bili smo gotovi da se naljutimo na šofera, ali nam oficir objasnida to tako ovde uvek biva. Mi se sad nalazimo na visini od dve hiljade petstotina metara i nailazimo na slojeve razređenog vazduha, kad motor oslabi. Odneprekidnog cimanja već nas i vrat zaboleo. Ali nismo još daleko. Podilazimo pod crkvicu. Šofer potera auto uz jednu uzbrdicu, skrete naglo nalevo, istera na plato, i zaustavi se pred karaulom.Pri izlasku iz auta vetar je duvao toliko snažno da nam je krajeve naših mantilanabacivao na vrat. Okretali smo se u mestu i saginjali da bismo se zakopčali. — Da li ovako uvek duva? — Gotovo uvek.Pred nama se pružao zaravnjen plato, sa blagim nagibom prema Grčkoj...Kapija Slobode... Na celom prostoru videlo se nabacano kamenje. A prema

severu, preko planinskih vrhova, pružala se prostrana Jugoslavija. — Svratite, gospodo, prvo da se odmorite! — ponudio nas je oficir graničar.Jedan pas privezan na dugačkoj žici, lajao je besno... Povodeći se gotovo odvetra, ušli smo u karaulu, gde se tek sada malo ispravismo. Jedan vojnik graničar dočeka nas i uvede u sobu, gde je bilo više vojničkih kreveta, poravnanih i zastrvenih belim čaršavima. Bilo je ugodno u mirnoj sobi, dok jenapolju besneo vetar. — Gde se sada tačno nalazimo? — Na samom vrhu. Kota dve hiljade pet stotina dvadeset i pet — govorio je

oficir začešljavajući kosu. — Vi ćete moći da nam objasnite gde su ovde vođene borbe? — Verujte, gospodo, ne znam ni ja sam. Ja sam ovde od pre petnaest dana.Ranije sam bio na odseku kod Đevđelije. A otkako sam došao, po ceo danvodim administraciju i dajem kojekakve odgovore. Pre pet... šest dana, takonešto, došli su bili neki stranci i sa njima jedan mlad đeneralštabni oficir. On jeobjašnjavao. Ali znate kako... Mlad čovek, nije bio u ratu, pa je govorio knjiški,kao da čita iz tabaka... Leva kolona, srednja kolona...



565

Naš vođa upade: — To vam je limunada bez šećera. Lepa na oko, ama neukusna... I ja sam ih unekoliko mahova slušao... Badava! Nije to ono, kao kad neki učesnik kaže:„Vidiš li onaj kamen. Tu sam bio ja. A odande je pretrčavala ta i ta četa“...Čudim se da ne pronađu nekog učesnika. A ima ih...

— E, ali oni nisu đeneralštabni... — Da li imate neku skicu položaja? — zapitao sam. — Ni to! — Onda možemo da iziđemo... Nemamo mnogo vremena. — Hoćete li da vidite crkvicu?Onaj pas približio se gotovo uz vrata, te ga jedan vojnik uhvati i odvede malodalje.Dan je bio vedar, ali hladan. Vetar je kovitlao, naterujući nam sitnije kamenje ulice. — Vidite, kako se na crkvi iskrivio krst od vetra! — pokaza nam jedan vojnik graničar. Na ulazu u crkvicu zastali smo. Svuda po podu ležale su rasturene ljudskelobanje. U jednom uglu bile su nabacane na gomilu. Neki od posetilaca,zapisujući svoje ime u jednu debelu knjigu, preturio je mastionicu na lobanje, tesu mnoge izmrljane crnim mastilom. Slika je mučna i strahotom svojom izazivasrdžbu protivu nesavesnosti živih... Na nekim lobanjama su polomljene kosti, ilisu izbušene od kuršuma.I onaj vojnik graničar mršti se. — Pre nekog vremena došlo je jedno društvo. Muku smo imali da ih odvratimo

da ne raznose lobanje. — A zašto će im? — zapita naš vođa. — The!... Kažu, za uspomenu.Ima se utisak kao da iz onih duplja zjapi prekoran pogled. I nevoljno senametala misao, koja se često čita u novinama o „brdima kajmakčalanskihkostiju“. I preko tih kostiju mnogi su se ispeli na visoke stepenice. A te kostiraznose prolaznici, ili ih vetar snosi kao neko iverje u kajmakčalanskedubodoline.Izišli smo sa mučnim osećanjem.

Malo niže videli su se ostaci rovova. Ispred tih zaklona, bilo je nekadanaslagano kamenje, ali vetar ga je srušio i mestimično zatrpao rovove. Nasvima stranama leže ispaljene čaure. Ovde-onde aeroplanske bombe, ili parčadrazornih granata. Videle su se kutije od konzervi, šaržeri, šlemovi... Podigaosam jedan. Bio je probušen i na unutrašnjoj strani ostao je do danas prilepljendeo nečije lobanje. Sa nama je bio i vojnik graničar. On prihvati šlem i prstomodlepi lobanju. — Da vidite... Evo je kosa!



Videli su se zaista svilasti pramenovi žute kose. — Bože, šta li bi dala negova majka ili sestra, da ima ovu kosu! — razmišljavojnik.Graničar spusti polako šlem na zemlju, kao da se boji da ne potrese i samuuspomenu na ovoga mučenika... Vetar navali, šlem se pomeri, a onaj šum kao

da podseti na krik...Druže, oprosti! Mi nismo krivi...Vetar se razbijao o oštre ivice kamenja, pa nam se pričinjavalo kao da cvile

Documents

Srpska Trilogija - Stevan Jakovljevic