Stamenkovic 14-Hristov Dolazak

DRUGI HRISTOV DOLAZAK I VASKRSENJE MRTVIH

Ivica Stamenković

Četrnaesto poglavlje iz knjige "Pravoslavlje obasjano evanđeljem".

http://biblijskaistina.blogspot.com



2

"Ako, naime, verujemo da je Isus umro i vaskrsao, tako će Bog

Isusovim posredstvom povesti sa njim i one koji su usnuli. Jer ovo vam kazujemo rečju Gospodnjom – da mi koji živimo i ostajemo do dolaska Gospodnjeg nećemo preteći one koji su usnuli. Jer će sam Gospod na zapovest, na glas arhanđela i na trubu Božiju sići sa neba, te će mrtvi u Hristu vaskrsnuti prvo. Zatim ćemo mi živi, mi koji preostajemo, biti zajedno sa njima odneti na oblacima u vazduh – u susret Gospodu; i tako ćemo svagda biti sa Gospodom."

Prva poslanica Solunjanima 4:14-17

Kao što je to slučaj i sa mnogim drugim verovanjima, učenje evanđeoskih protestanata o drugom Hristovom dolasku i vaskrsenju mrtvih – koje oni zasnivaju isključivo na Bibliji, u mnogo čemu se razlikuje od pravoslavnog shvatanja koje je nastalo pod uticajem tumačenja kasnijih crkvenih otaca.

Da bismo pred svojim očima stvorili jasnu sliku o tome u čemu su pogrešili srednjevekovni hrišćanski autoriteti – čiju nauku i po ovom pitanju zastupa tradicionalno hrišćanstvo istoka, potrebno je da detaljno proučimo šta nam o ovoj temi kazuje Sveto pismo. Uveren sam da će mojim čitaocima na kraju ovog poglavlja postati još jasnije zbog čega Pravoslavlje ne može da se nazove Crkvom koja nastavlja apostolsko učenje i tradiciju.

Pre nego što budemo stekli uvid u biblijska proročanstva koja govore o drugom Hristovom dolasku, želim da detaljnije proučimo starozavetna proročanstva koja su ukazivala na Njegovo rođenje i prvo pojavljivanje među ljudima Izrailja.

Starozavetna proročanstva o dolasku Mesije (Hrista)

Od samoga početka istorije grešnog čovečanstva, Gospod je ljudima nagoveštavao dolazak tj. rođenje Spasitelja. Tokom nekoliko milenijuma, koliko je proteklo od stvaranja sveta do rođenja Isusa Hrista, Bog je preko svojih slugu – proroka objavljivao sve više pojedinosti (detalja) o poreklu i budućoj ulozi Onoga koji je trebao da otkupi čovečanstvo umirući zbog njegovog



3

greha. Adam i Eva su iz usta Svevišnjeg još u edenskom vrtu saznali da će budući Spasitelj biti "seme ženino" tj. da će biti začet i rođen bez učešća muškarca (1. Mojs. 3:15; Isa. 7:14), što je kasnije i bilo ispunjeno (Lk. 1:34-35; Gal. 4:4). Starozavetnom heroju vere, Avraamu, bilo je objavljeno da će kroz njega, tj. njegovo potomstvo, biti blagoslovljeni svi narodi na zemlji (1. Mojs. 12:3; 18:18; 22:18), što je svakako značilo da će Otkupitelj biti njegov potomak po telesnoj liniji (Mt. 1:1; Gal. 3:16). Ova telesna linija je trebala da vodi kroz Avraamove direktne potomke, Sarinog sina Isaka (a ne od Avraamovog prvorođenca Ismaila kojeg mu je rodila sluškinja Agara) i njegovog sina Jakova (a ne od prvorođenog Isava), te kroz Jakovljevog sina Judu, za koga je rečeno da se "vladalačka palica neće odvojiti od njegovog plemena", te da će kroz njega doći "onaj kome će se pokoravati narodi" (Rim. 9:7-13; 1. Mojs. 49:10).

Izrailjsko iščekivanje božanskog cara - Mesije

Nekoliko stotina godina nakon Jakovljevog blagoslova upućenog svojoj deci i izrečenog proročanstva o Mesiji koji je trebao da dođe kroz Judino pleme, izrailjski narod je iz svojih redova iznedrio cara Davida, Jesejevog sina. Ovaj jevrejski car, za razliku od svog prethodnika Saula koji je bio iz Venijaminovog plemena, vodio je svoje poreklo od Jude (Ruta 4:18-22; Mt. 1:1-6). Bog je, naime, Judinom potomku Davidu izrekao sledeće reči:

"Kad se navrše dani tvoji, i počineš kod otaca svojih, podignuću sjeme tvoje nakon tebe, koje će izaći iz utrobe tvoje, i utvrdiću carstvo njegovo. On će sazidati dom imenu mojemu, i utvrdiću prijesto carstva njegova dovijeka. Ja ću mu biti otac, i on će mi biti sin (...) Ali milost moja neće se ukloniti od njega, kao što sam je uklonio od Saula, kojega uklonih ispred tebe. Nego će tvrd biti dom tvoj i carstvo tvoje dovijeka pred tobom, i prijesto će tvoj stajati dovijeka."

1

Prema proročanstvu proizašlom direktno iz Božijih usta, budući Mesija će biti večni car i sedeće na prestolu cara Davida. Njegovom carstvu neće biti kraja. Ovo proročanstvo je više puta potvrđeno u knjigama Staroga zaveta: 1 2. Samuilova 9:12-16. Naglasak moj.



4

"Jer nam se rodi dijete, sin nam se dade, kojemu je vlast na ramenu, ime će mu biti: divni, savjetnik, Bog silni, otac vječni, knez mirni. Bez kraja će rasti vlast i mir na prijestolu Davidovu i u carstvu njegovu da se uredi i utvrdi sudom i pravdom odsada dovijeka. To će učiniti revnost Gospoda nad vojskama."

2

"A u vrijeme tijeh careva Bog će nebeski podignuti carstvo koje se dovijeka neće rasuti, i to se carstvo neće ostaviti drugom narodu; ono će satrti i ukinuti sva ta carstva, a samo će stajati dovijeka."

3

"A ti, Vitlejeme Efrato, ako i jesi najmanji među tisućama Judinijem, iz tebe će mi izaći koji će biti gospodar u Izrailju, kojemu su izlasci od početka, od vječnijeh vremena."

4

Anđeo Gavrilo je, više stoleća nakon zapisivanja upravo pročitanih proročkih reči, a u vreme najave rođenja Spasitelja devici Mariji u Nazaretu, ponovio Gospodnje određenje koje je podrazumevalo uspostavljanje carstva nad Izrailjem i to postavljanjem večnoga vladara na presto cara Davida:

"Tada joj anđeo reče: ne boj se, Marija; jer si našla milost u Boga. I gle, začećeš i rodićeš sina, i nadenućeš mu ime Isus. On će biti velik i zvaće se Sin Svevišnjega, i daće mu Gospod Bog presto njegovog oca Davida, te će vladati nad domom Jakovljevim doveka, i njegovom carstvu neće biti kraja."

5

Otac Jovana Krstitelja, sveštenik Zaharija je, na dan obrezanja svoga sina, izrekao potvrđujuće proročke reči:

"Neka je blagosloven Gospod Bog Izrailjev što je posetio i iskupio svoj narod, i podigao nam rog spasenja u domu svoga sluge Davida, kao što je obrekao od davnine kroz usta svojih svetih proroka (...) i da se seti svoga svetog saveza, zakletve kojom se zakleo našem ocu Avraamu."

6

Prema Draganu Simovu, autoru priručnika za proučavanje Svetog pisma, u Starom zavetu postoji oko 660 uopštenih proročanstava od kojih se 333 odnosi na Isusa Hrista. U vreme prvog Gospodnjeg dolaska bilo je ispunjeno 109 proročanstava, a preostalih 224 će biti ispunjeno prilikom njegovog drugog dolaska.

7

2 Isaija 9:6-7. Naglasak moj.

3 Knj. proroka Danila 2:44. Naglasak moj.

4 Mihej 5:2.

5 Ev. po Luki 1:30-33. Naglasak moj.

6 Ev. po Luki 1:68-73. Naglasak moj.

7 Vidi u: Dragan Simov, Šta kaže Sveto pismo, str. 236.



5

Ipak, ono što odmah možemo da zapazimo u vezi malopređašnjeg isticanja da će Isus biti car nad Izrailjem, jeste činjenica da je On živeo na zemlji pre bezmalo dve hiljade godina (bio raspet, vaskrsnut i vaznet na nebo) a da se proročanstvo o Njegovom carevanju nad izabranim narodom nije ispunilo! Upravo iz razloga što je pravo biblijsko značenje ispunjenja ovog proročanstva i danas nepoznato mnogim tumačima Biblije (među koje spadaju i bogoslovi Pravoslavne crkve) a zbog njihovog produhovljavanja biblijskih tekstova koji se trebaju shvatiti i tumačiti doslovno, dužan sam da detaljno izložim evanđeosko – protestantsko shvatanje ove teme, te da na taj način svojim čitaocima dokažem ispravnost stavova koje i sam zastupam.

Odlaganje ispunjenja nekih proročanstava

Iako sam u podnaslovu spomenuo da je u pitanju Gospodnje "odlaganje ispunjenja nekih proročanstava", ovde se zapravo radi o tome da je On ovakav razvoj događaja u večnosti planirao – da bi ga u svoje vreme konačno i u potpunosti ostvario.

Naime, velika je biblijska istina da su Izrailjci Isusovog vremena željno iščekivali dolazak mesijanskog carstva i svoj povlašćeni položaj među drugim narodima – a u skladu sa starozavetnim proročanstvima. Carstvo Mesije je trebalo da bude neprolazno, u šta smo se uverili čitajući maločas navedene biblijske tekstove. Ovo carstvo je, takođe, trebalo da na planeti Zemlji izazove mnogobrojne promene, zapravo – pravi preobražaj. Posledice Gospodnjeg proklinjanja zemlje zbog Adamovog prestupa bi trebale da budu uklonjene. Pustinje bi postale plodno zemljište. Mesožderstvo među životinjama više ne bi postojalo, već bi današnji "smrtni neprijatelji" živeli u savršenoj harmoniji, a svi stanovnici Zemlje bi proslavljali Gospoda. O tom budućem vremenu su Božiji proroci pisali ovako:

"Vuk će boraviti s jagnjetom i ris će ležati sa jaretom, tele i zverče zajedno će pasti, a dečak će ih voditi. Krava i medvedica će se napasati, i mladunčad njihova zajedno će ležati; slično volu, i lav će se slamom hraniti. Iznad jame gujine igraće se odojče, a detešce će ručicu zavlačiti u leglo zmijinje. Zlo se više neće činiti, niti će



6

biti nasilja na svetoj gori mojoj, jer će se zemlja ispuniti poznanjem Gospoda, kao što je vodom ispunjeno more."

8

"Vuk i jagnje zajedno će pasti, i lav će jesti slamu kao vo; a zmiji će biti hrana prah; neće uditi ni potirati na svoj svetoj gori mojoj, veli Gospod."

9

"Radovaće se tome pustinja i zemlja sasušena. Veseliće se pustoš i procvjetati kao ruža. (...) Tada će se otvoriti oči slijepima, i uši gluhima otvoriće se. Tada će hromac skakati kao jelen, i jezik nijemoga pjevaće, jer će u pustinji provreti vode i potoci u zemlji sasušenoj."

10

Međutim, pre nastupanja ovog izuzetnog događaja za čitavu planetu i sve narode na njoj, a pogotovo za Izrailjce, ljudska bezbožnost – kojom su milenijumima vladali zemljom uništavajući je, moraće da bude kažnjena. Sveto pismo nam govori da će u isto vreme, dok Gospod bude kažnjavao bezbožne širom sveta zbog njihovog greha, na zemlju – među Jevreje, biti poslat od Boga starozavetni prorok Ilija koji će propovedati pokajanje i skoro uspostavljanje mesijanskog carstva:

"Jer, gle, ide dan, koji gori kao peć, i svi će ponositi i svi koji rade bezbožno biti strnjika, i upaliće ih dan koji ide, veli Gospod nad vojskama, i neće im ostaviti ni korijena ni grane. (...) Pamtite zakon Mojsija sluge mojega, kojemu zapovjedih na Horivu za svega Izrailja uredbe i zakone. Evo, ja ću vam poslati Iliju proroka prije nego dođe veliki i strašni dan Gospodnji; I on će obratiti srce otaca k sinovima, i srce sinova k ocima njihovijem, da ne dođem i zatrem zemlju."

11

Upravo navedeno proročanstvo nam stavlja do znanja da bi Ilija (koji, setimo se kazivanja Starog zaveta, nije umro već je živ vaznet na nebo, 2. Carevima 2:11), pre velikog i strašnog Gospodnjeg dana (dolaska božanskog Mesije i uništenja bezbožnika), svojim propovedima postigao pozitivne rezultate i učinio ono na šta ga je Gospod poslao. No, sada se postavlja jedno jednostavno pitanje. Naime, ako već znamo da je Isus iz Nazareta taj od Boga određeni Mesija, zbog čega se svi ovi događaji (dolazak proroka Ilije, kao i 8 Knjiga proroka Isaije 11:6-8. Naglasak moj. Prevod sa jevrejskog prof. dr

Aleksandar Birviš, izdavač: Ikonos, Beograd, 2004. god. 9 Isaija 65:25.

10 Isaija 35:1, 5-6.

11 Knjiga proroka Malahije 4:1, 4-6. Naglasak moj.



7

zatiranje bezbožnih na zemlji) nisu odigrali u vreme kada je On boravio na zemlji? Odgovor na ovo pitanje se nalazi zapisan na stranicama Novog zaveta. Apostol Pavle o tome kazuje ovako:

"Radi toga sam ja, Pavle, sužanj Isusa Hrista za vas mnogobošce. (...) Odande čitajući možete da razumete moje shvatanje u Hristovoj tajni, koja u drugim naraštajima nije bila obznanjena ljudskim sinovima kao što je sada otkrivena njegovim svetim apostolima: da su mnogobošci u Hristu sunaslednici, i pripadnici istog tela, i zajedničari u obećanju kroz evanđelje. (...) I da svima rasvetlim u čemu se sastoji tajna koja je od večnosti bila sakrivena u Bogu, tvorcu svega."

12

Kao što vidimo iz ovog Pavlovog kazivanja, starozavetnim prorocima nije bila obznanjena "Hristova tajna" koja se sastojala u tome da će Mesija morati da na svet dođe dva puta a ne samo jednom. Prvi dolazak obeležilo je njegovo krsno stradanje za grehe čitavog čovečanstva (i Jevreja i mnogobožaca – radi iskupljenja i jednih i drugih). Uspostavljanje mesijanskog carstva nad Izrailjem, u skladu sa drevnim najavama proroka, moralo je da bude "odloženo" za daleku budućnost, i uspostavljeno nakon Njegovog ponovnog dolaska na Zemlju. Za ovakvo tumačenje svetih tekstova, naravno, postoji mnoštvo biblijskih dokaza. Najpre, umesto proroka Ilije (i strašnog Gospodnjeg dana) kao Mesijin preteča pojavio se čovek po imenu Jovan (Krstitelj). Ovaj je propovedao, prema rečima nebeskog glasnika upućenim njegovom ocu Zahariji, "u Ilijinom duhu i sili":

"Ali anđeo mu reče: ne plaši se, Zaharija, jer je uslišana tvoja molitva i tvoja žena Jelisaveta rodiće ti sina, a ti treba da mu nadeneš ime Jovan. Radovaćeš i veselićeš se, i mnogi će se obradovati njegovom rođenju. Jer će biti velik pred Gospodom, neće piti ni vina ni žestoka pića, a Duha Svetoga napuniće se još u utrobi svoje majke, te će obratiti mnoge Izrailjeve sinove njihovom Gospodu Bogu. On će ići pred njim u Ilijinom duhu i sili, da obrati srca otaca prema deci i nepokorne na pravedničku razboritost, da pripremi Gospodu uređen narod."

13

Takođe, znajući da još nije došlo vreme "strašnog dana Gospodnjeg", već da će Njegov (prvi) dolazak imati za posledicu

12

Efescima 3:1, 4-6, 9. Naglasak moj. 13

Ev. po Luki 1:13-17. Naglasak moj.



8

spasenje a ne uništenje mnogih, Gospod Hristos je u jednoj od svojih prvih propovedi u sinagogi u Nazaretu pročitao sledeći tekst:

"I dadoše mu knjigu proroka Isaije, pa je otvori i nađe mesto gde je bilo napisano: ‘Duh Gospodnji je na meni, zato me je pomazao i poslao da objavim radosnu vest siromašnima, da javim zarobljenima da će se pustiti i slepima da će progledati, da otpustim potlačene, da najavim prijatnu godinu Gospodnju’. I zatvori knjigu, dade je službeniku te sede; a oči svih ljudi u sinagogi behu uperene u njega. I poče im govoriti: danas smo čuli ispunjenje ovog pisma."

14

Ukoliko pogledamo čitav tekst iz knjige proroka Isaije iz koje je Isus čitao, uvidećemo jednu vrlo važnu stvar, a to je izostavljanje još jednog detalja koji je presudan za naše ispravno razumevanje ove teme. Naime, deo iz Isaijine knjige koji je Isus pročitao potiče iz 61. poglavlja, stihovi 1-2. Međutim, evo kako glasi izostavljeni deo drugog stiha ovog poglavlja:

"Da oglasim godinu milosti Gospodnje i dan osvete Boga našega..."

15

Upravo iz razloga ostvarivanja Svog večnog plana koji starozavetnim prorocima nije bio otkriven, a koji je podrazumevao postojanje dugog vremenskog perioda koji je trebao da protekne između Isusovog prvog dolaska (radi smrti na krstu) i uspostavljanja mesijanskog carstva nad Izrailjem (koji će se desiti nakon drugog dolaska), On je prilikom čitanja Isaijinog proročanstva obelodanio samo onaj njegov deo koji će biti ispunjen Njegovim prvim dolaskom (a to je najavljivanje "godine milosti Gospodnje"). Nakon ovakvog čitanja, Isus je zatvorio knjigu i saopštio slušaocima da je došlo vreme ispunjenja pročitanog dela starozavetnog proroštva.

Hristovi učenici, kao i sam Njegov preteča Jovan Krstitelj, koji je u svojim propovedima najavljivao narodu skoro uspostavljanje nebeskog carstva, bili su zbunjeni ovakvim razvojem događaja. Umesto uspostavljanja carstva, njihov Učitelj je sve češće govorio o svojoj smrti i vaskrsenju iz mrtvih, što je dodatno zbunilo učenike, koji nisu mogli da poveruju da će Mesija morati da strada. Neki od

14

Ev. po Luki 4:17-21. Naglasak moj. 15

Isaija 61:2. Naglasak moj.



9

njih su čak pokušali, iz neznanja, da spreče Hristovo stradanje koje je bilo predodređeno:

"I svi su se divili Božijoj veličini. A dok su se svi čudili svemu što je činio, on reče svojim učenicima: stavite ove reči u svoje uši; jer će Sin čovečji biti predan u ljudske ruke. Ali oni nisu razumeli ove reči, i bila je skrivena od njih da nisu mogli da je shvate , a bojali su se da ga zapitaju za ovu reč."

16

"Otada poče Isus kazivati svojim učenicima da on treba da ode u Jerusalim i mnogo da postrada od starešina, prvosveštenika i književnika, da bude ubijen, i da treći dan vaskrsne. A Petar ga uze nastranu i poče ga koriti govoreći: Bože sačuvaj, Gospode; neće ti se to dogoditi. A on se okrenu i reče Petru: idi od mene, satano; sablazan si mi, jer ne misliš što je Božije, nego što je ljudsko ."

17

Jovan Krstitelj je, bivajući u tamnici, poslao svoje učenike da pitaju Isusa da li je on zaista taj (Mesija) koji treba da dođe ili treba da čekaju nekog drugog.

18 Dakle, čak i onaj koji je bio ispunjen

Svetim Duhom još u utrobi svoje majke, i za vreme krštenja Isusovog video Božijeg Duha koji silazi na Njega u obličju goluba, kao i čuo glas Očev sa neba, posumnjao je u Isusovo mesijanstvo – iz razloga što se događaji nisu odvijali onako kako je on to zamišljao. Na sličan način su bili zbunjeni i apostoli. Nakon što su sa Isusom na gori preobraženja videli i starozavetne proroke Mojsija i Iliju, oni su mu uputili sledeće pitanje:

"I zapitaše ga njegovi učenici govoreći: što, dakle, književnici kažu da Ilija treba prvo da dođe? A on odgovori i reče: Ilija će doći i sve će uspostaviti. Ali vam kažem da je Ilija već došao, i ne poznaše ga, nego učiniše s njim što htedoše. Tako će i Sin čovečji stradati od njih. Tada učenici razumeše da im kaza za Jovana Krstitelja."

19

Kao što možemo da uočimo, Gospod najpre odgovara upotrebljavajući buduće glagolsko vreme a potom i prošlo, govoreći da će u budućnosti Ilija uistinu doći i uspostaviti sve što je pisano za njega, ali ističući i to da je "Ilija" već došao (u liku Jovana Krstitelja, koji je išao u "Ilijinom duhu i sili"), te da su sa njime

16


Ev. po Mateju 16:21-23. Naglasak moj. 18

Vidi u: Ev. po Luki 7:18-23. 19

Ev. po Mateju 17:10-13. Naglasak moj.



10

"učinili šta su hteli" (bacili ga u tamnicu gde je i pogubljen). Pošto starozavetno proročanstvo o Ilijinom dolasku nije podrazumevalo da će Ilija biti ubijen, a to se ipak desilo sa Jovanom, to je svakako značilo da će se pravi dolazak ovog proroka (pred uspostavljanje Božijeg carstva) odigrati u budućnosti. Gospod Isus je u svoje vreme bio jedina osoba u čitavom Izrailju kojoj je bilo poznato zbog čega se događaji odigravaju u ovom pravcu. Mesija je po prvi put došao na zemlju da strada za grehe ljudi (stih 12b) a ne da caruje. Zato je umesto Ilije na istorijsku pozornicu, kao Mesijin preteča, morala da stupi druga ličnost – u osobi Jovana Krstitelja. Ukoliko postavljate pitanje zašto je on uopšte morao da dođe umesto Ilije, kada je rezultat ovakvog pojavljivanja Zaharijinog sina bila njegova mučenička smrt, odgovor je vrlo jednostavan. Naime, starozavetna proročanstva su najavila da će pre pojave Mesije obavezno biti poslat onaj koji je najaviti Njegov dolazak. Prorok Isaija je o tome napisao:

"Glas je nekoga koji viče: pripravite u pustinji put Gospodnji, poravnite u pustoši stazu Bogu našemu. Sve doline neka se povise, i sve gore i bregovi neka se slegnu, i što je krivo neka bude pravo, i neravna mjesta neka budu ravna. I javiće se slava Gospodnja, i svako će tijelo vidjeti; jer usta Gospodnja govoriše."

20

Iako je na pitanje koje su mu postavili Judeji, a kojim su želeli da provere da li je on prorok Ilija, odgovorio odrečno (tj. rekao je da on nije prorok Ilija), Jovan Krstitelj je ovako objasnio prirodu svoga poslanstva:

"Onda mu rekoše: ko si? – da možemo odgovoriti onima koji su nas poslali; šta kažeš za sebe? Reče: ‘Ja sam glas onoga što više u pustinji: poravnite put Gospodnji’, kao što reče prorok Isaija."

21

Dakle, iako donekle "zamršen", odgovor na pitanje o sličnostima i razlikama ličnosti i istorijskog pojavljivanja proroka Ilije i Jovana Krstitelja pred dolascima Mesije (Hrista) je prilično jednostavan. On glasi: niti je Jovan Krstitelj Ilija, niti je Ilija u vreme Hristovo bio ubijen. Jovan je bio poslat umesto Ilije prilikom Mesijinog prvog dolaska, dok će Ilija doći u budućnosti, pred veliki i strašni dan Gospodnji, i uspostavljanje nebeskog carstva na Zemlji, tj. pred Njegov drugi dolazak.

20

Isaija 40:3-5. Naglasak moj. 21

Ev. po Jovanu 1:22-23. Naglasak moj.



11

No, pre nego što pređemo na proučavanje biblijskih proročanstava o drugom Hristovom dolasku i dešavanjima vezanim za njega, želim da još jedanput istaknem činjenicu koja će biti veoma važna i za donošenje konačnog zaključka na kraju ovog poglavlja, a ona glasi da će mesijansko (hiljadugodišnje) carstvo nad izrailjskim narodom sasvim sigurno biti uspostavljeno u budućnosti! Ovo moram da istaknem pre svega iz razloga što učenje Pravoslavne crkve, koje je poteklo od svetih otaca, u potpunosti negira mogućnost uspostavljanja bilo kakvog budućeg Božijeg carstva nad jevrejskim narodom - i pored mnogobrojnih biblijskih tekstova (koje smo citirali ranije) koji upravo o tome govore. O zabludama ovakvog učenja Istočne crkve detaljno ću govoriti kasnije. Evo za sada odgovora kojeg je na ovo i sva ostala slična pogrešna mišljenja dao sam Gospod Isus Hristos u razgovoru sa svojim učenicima:

"A okupljeni pitahu ga ovim rečima: Gospode, hoćeš li u ovo vreme ponovo uspostaviti carstvo Izrailjevo? On im reče: Nije vaše da znate vremena ili rokove koje je Otac odredio svojom vlašću, nego ćete primiti silu – kad Duh Sveti siđe na vas, i bićete moji svedoci kako u Jerusalimu tako i po svoj Judeji, i Samariji, i sve do kraja zemlje. I kad to reče, bi uznet pred njihovim očima, i jedan oblak ga uze od njihovih pogleda. Kada su pak gledali u nebo – dok je on odlazio – gle, dva čoveka u belim haljinama već su stajali pored njih. Oni rekoše: ljudi Galilejci, što stojite i gledate u nebo? Ovaj Isus, koji je od vas vaznet na nebo, doći će na isti način kako ste ga videli da odlazi na nebo."

22

Kao što jasno proizilazi iz apostolskog pitanja upućenog Isusu, oni su i nakon Njegovog vaskrsenja, kada su povratili prethodno izgubljenu veru, čvrsto iščekivali uspostavljanje mesijanskog carstva nad izrailjskim narodom. Isus Mesija se toga trenutka, zajedno sa njima, nalazio na Maslinskoj gori u blizini Jerusalima. Proročanstvo izrečeno od strane proroka Zaharije, a koje govori o događajima koji će se odigrati neposredno pred uspostavljanje carstva, glasilo je ovako:

"Jer će Gospod izaći, i vojevaće na narode kao što vojuje na dan kad je boj. I noge će njegove stati u taj dan na gori Maslinskoj koja je prema Jerusalimu s istoka, i gora će se Maslinska raspasti po 22

Dela apostolska 1:6-11. Naglasak moj.



12

srijedi na istok i na zapad da će biti prodol vrlo velika, i polovina će gore ustupiti na sjever a polovina na jug. (...) I u taj će dan proteći iz Jerusalima voda živa, pola k istočnom moru a pola k zapadnom moru, i biće i ljeti i zimi. I Gospod će biti car nad svom zemljom, u onaj dan biće Gospod jedan i ime njegovo jedno."

23

Isusovi učenici su pomislili da je momenat uspostavljanja carstva veoma blizu, jer su Mesijine noge bile na Maslinskoj gori koja se spominje u proročanstvu. Ipak, Gospod je odgovorio da im ne može otkriti tačan datum uspostavljanja božanske vladavine nad našom planetom – iz razloga što je Otac tu informaciju zadržao u tajnosti. Obratimo dobro pažnju na činjenicu da im Isus nije rekao da carstvo nad Izrailjem uopšte neće biti uspostavljeno, već da "nije njihovo da znaju vremena i rokove koje je Otac odredio svojom vlašću", što svakako znači da će carstvo sigurno biti uspostavljeno u budućnosti. Učenicima je, pak, preostalo da okupljeni u Jerusalimu sačekaju silazak Svetog Duha, koji će ih osposobiti i opunomoćiti da u narednim vekovima propovedaju evanđelje o spasenju po čitavom svetu, sve do vremena koje su milioni do danas željno iščekivali i umrli ne dočekavši ga. Do vremena drugog Hristovog dolaska!

BIBLIJSKO UČENJE O DRUGOM DOLASKU ISUSA HRISTA

U prethodnom delu poglavlja uvideli smo da su starozavetna proročanstva veoma jasna po pitanju uloge koju Mesija (Hristos) mora da preuzme na sebe prilikom svoga dolaska među zemaljske stanovnike. Takođe smo uočili i činjenicu da drevnim prorocima nije bila objavljena "Hristova tajna" o Crkvi – novozavetnom Božijem narodu, koji treba da bude sačinjen od pripadnika svih naroda u vaseljeni.

Upravo iz razloga što starozavetna proročanstva o Mesiji – izrailjskom caru, moraju biti ispunjena u potpunosti, a takođe i novozavetna koja govore o Njemu koji dolazi da uspostavi svoje hiljadugodišnje carstvo na Zemlji, želim da detaljno proučimo kakve su to blagoslovene posledice koje će proizvesti drugi Hristov dolazak. Najpre ćemo govoriti o Njegovom povratku u odnosu na narod Izrailja, a potom i u odnosu na novozavetnu Crkvu. 23

Knjiga proroka Zaharije 14:3-4, 8-9. Naglasak moj.



13

Drugi Hristov dolazak i izrailjski narod

Da bi potpunije shvatili kakve će blagoslove doživeti izrailjska nacija prilikom drugog Hristovog dolaska dužni smo da proučimo još jedno starozavetno proročanstvo, koje se u istoriji ispunilo sa stoprocentnom preciznošću. Ovo predskazanje je izrečeno proroku Danilu u prvoj polovini VI veka pre Hrista, dok je on, bivajući u dubokoj starosti, još uvek, zajedno sa ostalim Izrailjcima, boravio u vavilonskoj zemlji – u koju ih je u izgnanstvo odveo car Navuhodonosor u periodu između 605. i 586. god. pre nove ere. Gospodnja objava izrečena ovom proroku posredstvom anđela Gavrila, odnosila se na vreme koje je od Boga određeno, a koje treba da se ispuni do dolaska mesijanskog carstva, carstva pravednosti i mira. Tekst proročanstva glasi ovako:

"I nauči me i govori sa mnom i reče: Danilo, sada izidoh da te urazumim. U početku molitve tvoje izide riječ, i ja dođoh da ti kažem, jer si mio; zato slušaj riječ, i razumij utvaru. Sedamdeset je nedjelja određeno tvome narodu i tvome gradu svetom da se svrši prijestup i da nestane grijeha i da se očisti bezakonje i da se dovede vječna pravda, i da se zapečati utvara i proroštvo, i da se pomaže sveti nad svetima. Zato znaj i razumij: otkad izide riječ da se Jerusalim opet sazida do pomazanika vojvode biće sedam nedjelja, i šezdeset i dvije nedjelje da se opet pograde ulice i zidovi, i to u teško vrijeme. A poslije te šezdeset i dvije nedjelje pogubljen će biti pomazanik i ništa mu neće ostati; narod će vojvodin doći i razoriti grad i svetinju; i kraj će mu biti s potopom, i određeno će pustošenje biti do svršetka rata."

24

Kao što uviđamo, anđeo je izjavio da je Danilovom narodu (Jevrejima) i svetom gradu (Jerusalimu) određeno još "sedamdeset nedjelja" (tj. sedmica). Očigledno je da se radi o vremenskom periodu određene dužine. Pojam "nedjelja" tj. "sedmica" (kako glasi u prevodu Biblije "Kršćanske sadašnjosti"), odnosi se na period od sedam godina (u skladu sa 3. Mojs. 25:8). Dakle, Danilovom narodu je određeno još 70 x 7 (tj. 490) godina do dolaska večne pravde i krunisanja "Davidovog potomka" na izrailjskom prestolu. Ovih 490 godina su, prema tekstu, trebale da počnu da se računaju od momenta "kad izide riječ da se Jerusalim opet sazida" (st. 25).

24

Knj. proroka Danila 9:22-26. Naglasak moj.



14

Veoma je, takođe, interesantno da Gavrilo iznosi proročanstvo da će od tog momenta – pa do "pomazanika vojvode" (reč "pomazanik" na jevrejskom je "Mesija" a na grčkom "Hristos") proteći 7+62 sedmice, odnosno 69 sedmica (483 godine). Istorijski podaci kazuju da je zapovest o ponovnoj izgradnji Jerusalima i hrama u njemu izrečena od persijskog cara Artakserksa i to 14. marta 445. godine pre Hrista (Nemija 2:1-15). Prema proroštvu, od tog datuma trebalo je da prođe 483. godine do momenta kada će "pomazanik biti pogubljen – ali ne za sebe" (kako kazuje prevod Kršćanske sadašnjosti; što nam stavlja do znanja da je i u Danilovoj knjizi prorečeno da Isus neće umreti za svoje grehe već za grehe drugih ljudi). U izračunavanju datuma Isusovog raspeća u skladu sa ovim predskazanjem treba da imamo na umu da je jevrejska godina trajala 360 dana, a ne 365 dana i 6 časova – kao što je to danas slučaj u svetu. Prema ovom saznanju, od pomenute Artakserksove zapovesti do završetka 69 sedmice – nakon koje je pomazanik trebao da bude pogubljen trebalo je da protekne 173.880 (483 x 360) dana. Kada se ovih 173.880 dana "pretvori" u godine kojim mi danas računamo vreme (od 365 dana i 6 časova), proizilazi da ove 483 jevrejske godine (po 360 dana) jesu identične sa 476 godina (+ 21 dan) po modernom računanju. Kada datumu 14. martu 445. godine pre nove ere dodamo 476 godina + 21 dan dobijamo datum 6. april 31. godine nove ere. Ovaj datum je veoma važan, jer je 31. godine n. e. Isus Hristos uistinu pogubljen od strane Rimljana, a po nagovoru jevrejskih starešina. Dan u koji se ispunilo proročanstvo o navršenih 69 sedmica (nakon kojih je Mesija pogubljen) jeste dan Njegovog ulaska u Jerusalim (na Cvetnu nedelju), 31. godine. Toga dana se ispunilo i predskazanje proroka Zaharije, koje je bilo zapisano nekoliko stotina godine pre Hristovog rođenja:

"Raduj se mnogo, kćeri Sionska, podvikuj, kćeri Jerusalimska; evo, car tvoj ide k tebi, pravedan je i spasava, krotak i jaše na magarcu, i na magaretu, mladetu magaričinu."

25

Jašući na magarcu, toga dana Gospod Isus se polagano približavao Jerusalimu.

"A kad je išao, prostirahu svoje haljine po putu. I kad se već približio mestu gde se silazi sa Maslinske gore, sve mnoštvo učenika poče u radosti da hvali Boga iz glasa za sva čudesa koja su 25

Zaharija 9:9. Naglasak moj.



15

videli, govoreći: neka je blagosloven car koji dolazi u ime Gospodnje. Mir na nebu i slava na visini. A neki fariseji iz naroda rekoše mu: učitelju, zabrani svojim učenicima. I odgovori im: kažem vam, ako ovi ućute, kamenje će vikati. A kad se približi, ugleda grad i zaplaka nad njim govoreći: kad bi i ti bar u ovaj dan saznao šta je za tvoj mir; ali je sad skriveno od tvojih očiju. Jer će doći dani na tebe i tvoji neprijatelji okružiće te opkopom, pa će te opkoliti i navaliće na tebe sa svih strana, i sravniće sa zemljom tebe i tvoju decu, te neće ostaviti u tebi kamen na kamenu, zato što nisi upoznao vreme kada si pohođen."

26

U biblijskom tekstu kojeg sam upravo citirao (od stiha 41 – 44), Gospod Hristos, izrailjski Mesija, govori o istim događajima o kojima je govorio i anđeo Gavrilo u izjavi datoj proroku Danilu gotovo šest vekova ranije. On kazuje da će u budućnosti neprijatelji opkoliti Jerusalim, te da će ga zajedno s njegovim stanovnicima sravniti sa zemljom. U Danilovom proročanstvu piše, podsetimo se, da će nakon pogubljenja "pomazanika vojvode" doći narod drugog "vojvode" (vojskovođe) i razoriti grad i svetinju (hram u Jerusalimu). Ovo razorenje se desilo 70. godine nove ere. Iskusila ga je ista generacija Izrailjaca koja je živela u vreme Isusovog raspeća četrdesetak godina ranije. Sagledajmo ukratko nekoliko Isusovih proročanstava u vezi ove tragedije, kao i razloge koji su do nje doveli.

Isusova proročanstva o razorenju Jerusalima i hrama

Kao što sam to prikazao u drugom poglavlju ove knjige, Bog je neke događaje odredio unapred – što se tiče njihovog ispunjenja. Najočigledniji primer za to je predodređenje Hristovog stradanja – kao i spasenja određenih ljudi za život večni. Sa druge strane, Bog u svojoj premudrosti poštuje slobodnu volju svakoga pojedinca. U vreme kada je Isus bio uhapšen, nalazeći se pred Pontijem Pilatom koji je želeo da ga oslobodi optužbi i pusti na slobodu, Jevreji su, umesto da prihvate Isusa za cara – spasitelja, zavedeni svojim lažnim duhovnim vođama, vikali "neka bude raspet":

26




16

"Reče im Pilat: a šta da uradim sa Isusom koji se zove Hristos? Svi rekoše da raspet bude. A on reče: kakvo je zlo učinio? Ali oni još više vikahu govoreći: neka raspet bude. A Pilat videvši da ništa ne pomaže, nego buka sve veća biva, uze vodu pa opra ruke pred narodom i reče: ja nisam kriv u krvi ovoga pravednika, vi ćete se brinuti. Odgovori sav narod i reče: krv njegova na nas i na našu decu. Tada im pusti Varavu, a Isusa išiba i predade da ga raspnu."

27

"A beše dan uoči Pashe, oko šestoga časa; i reče Judejima: evo, vašega cara. No oni vikahu, uzmi, uzmi, raspni ga. Reče im Pilat: da raspnem vašega cara? Prvosveštenici odgovoriše: mi nemamo cara sem ćesara. Tada im ga predade – da ga raspnu."

28

Iz upravo navedenih tekstova uviđamo da su Jevreji tražili Isusovo raspeće, navodeći da nemaju drugoga cara sem cezara, prizivajući istovremeno prokletstvo na sebe i svoju decu. Sigurno pristizanje prokletstva, kojeg su zavedeni Izrailjci prizivali na sebe i svoje potomke, potvrdio je i Gospod Isus tokom svoga puta ka Golgoti na dan raspeća:

"A za njim je išlo veliko mnoštvo naroda i žena koje su ga sažaljevale i oplakivale. Isus se obazre na njih i reče: kćeri Jerusalimske, ne plačite za mnom, nego plačite za sobom i za svojom decom. Jer, eto, idu dani kada će govoriti: blažene su nerotkinje, i utrobe koje ne rodiše, i dojke koje ne dojiše. Tada će početi da govore gorama: padnite na nas, i bregovima: pokrite nas; jer kad ovako rade sa zelenim drvetom, šta će tek biti sa suvim?"

29

Strašna sudbina je čekala Isusove savremenike kao i one posle njih – jer su umesto svoga cara, za gospodara izabrali rimskog cezara. Gospod je jednom prilikom rekao da će na jevrejski narod, zbog odbacivanja Mesije, doći kazna za prolivenu krv svih pravednika koji su od stvaranja sveta živeli na zemlji. U svome najžešćem verbalnom duelu sa farisejima, koji je zapisan u evanđeljima, Hristos je izgovorio i sledeće:

"Zmije, zmijski porode, kako da pobegnete od osude paklene? Zato, evo vam šaljem proroke, i mudre i književnike. Od njih ćete jedne ubiti i raspeti, a druge šibati u vašim sinagogama i goniti od grada do grada, da dođe na vas sva pravedna krv, prolivena na

27


Ev. po Jovanu 19:14-16. Naglasak moj. 29




17

zemlji, od krvi Avelja pravednoga do krvi Zaharije sina Varahijina, koga ubiste između hrama i žrtvenika. Zaista vam kažem, sve će to doći na ovaj naraštaj. Jerusalime, Jerusalime, koji ubijaš proroke i zasipaš kamenjem poslane k tebi, koliko puta htedoh da skupim tvoju decu, kao što kvočka skuplja svoje piliće pod krila, i ne htedoste. Eto, ostavlja vam se dom vaš pust. Nego vam kažem, od sada me nećete videti dok ne rečete: neka je blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje."

30

Prema rečima Gospoda Isusa Hrista, "izrailjski dom" će ostati pust tj. biće opustošen od strane rimske vojske i ostaće takav sve dok ne dođe vreme da Izrailj prihvati Isusa iz Nazareta kao svoga Mesiju i cara. Hristos je prorekao sve ono što će se sa jevrejskim narodom i njihovom zemljom dešavati do poslednjeg vremena – do vremena ponovnog Njegovog dolaska među narod Starog zaveta i konačnog uspostavljanja carstva:

"A kad vidite da je vojska opkolila Jerusalim, onda znajte da je blizu njegovo opustošenje. Tada stanovnici Judeje neka beže u gore, koji budu u gradu neka iziđu napolje, a koji budu u polju neka ne ulaze u grad, jer su ovo dani osvete, da se ispuni sve što je napisano. Teško trudnim ženama i dojiljama u te dane; biće, naime, velika nevolja na zemlji i gnev na ovom narodu, pašće od oštrice mača i odvešće ih u ropstvo po svim narodima, a mnogobošci će gaziti Jerusalim dok se ne ispune vremena mnogobožaca."

31

Ispunjenje pomenutih proročanstava

Pre nego što u nekoliko rečenica prikažem istinitost i ispunjenje proročanstava koja je izgovorio sam Gospod – a u vezi dalje sudbine jevrejskog naroda nakon Njegovog odbacivanja i raspeća, želim da istaknem još jednu važnu činjenicu. Naime, proročanstvo iz knjige proroka Danila kazuje da će pomazanik (Hristos) biti ubijen (pogubljen) posle "šezdeset druge nedelje" (nakon što je proteklo prvih sedam nedelja), tj. posle 483 jevrejske godine (173.880 dana). Ono što je u ovome važno istaći jeste to da proročanstvo ne tvrdi da će pomazanik biti pogubljen u toku 70-te sedmice, već nakon proteklih 69. Da se u nekom slučaju ovo 30





18

"odbrojavanje" godina nastavilo u vreme posle Isusovog raspeća, to bi značilo da je carstvo Božije trebalo da bude uspostavljeno nekoliko godina nakon Njegovog vaznesenja na nebo. Nasuprot tome, a u skladu sa knjigom proroka Danila i kazivanjem iz Jovanovog Otkrivenja, nakon okončanja 69-te sedmice, nastupila je "vremenska pukotina" u proroštvu – koja će trajati sve do momenta Hristovog dolaska po njegovu Crkvu. Ono što valja zapaziti, a o čemu ćemo govoriti mnogo detaljnije nešto kasnije, jeste to da i sam Gospod Hristos podrazumeva da "sedamdeseta sedmica" neće skoro biti navršena. Umesto skorog uspostavljanja Božijeg carstva, Isus predviđa zlu sudbinu Izrailjaca – njihovo rasejanje i ropstvo po celom svetu.

Nešto više od trideset godina posle pogubljenja Mesije, u pokrajini Judeji izbio je ustanak protiv rimske okupacione vlasti. U istoriji je ovaj sedmogodišnji sukob (od 66-73. god. n. e.) poznat pod imenom "Judejski rat" a detaljno je opisan u delu rimskog istoričara jevrejskog porekla, Josifa Flavija, u istoimenoj knjizi. Godine 70. posle Hrista, rimska vojska je opkolila Jerusalim. U glavnom gradu, koji je u to vreme brojao negde oko 100.000 stanovnika, nalazilo se nekoliko puta više ljudi, koji su, ne računajući na to da će se desiti opsada Jerusalima, doputovali da u svetom gradu proslave drevni tradicionalni praznik – Pashu. Gradska vrata su bila zatvorena i opsada je trajala pet meseci. Tokom tog vremena, stanovnici glavnog grada su prolazili kroz strahovitu agoniju. Hrane je bivalo sve manje. Pojavile su se razne bande čiji su se pripadnici međusobno ubijali. Jedni drugima su palili ambare sa ionako osiromašenim zalihama žitarica. Zbog velike gladi koja je vladala javljali su se i slučajevi ljudožderstva (čiji su akteri bile majke koje su posezale za svojom malom decom kao hranom). Izgladneli Jerusalimljani koji su bežali iz grada, bivali su zarobljavani i pribijani na krstove. Nakon konačnog sloma odbrane i probijanja unutar gradskih zidina, Rimljani su krenuli u krvavi obračun sa onima koji su još uvek pružali otpor. Najhrabriji i najuporniji jevrejski ustanici ušli su i u sam sveti hram i u njemu postavili poslednji bedem odbrane. Ipak, nakon neviđenog pokolja, prilikom koga je krv poginulih tekla potocima niz kamene stepenice, buknuo je požar u okviru hramovnog kompleksa kao i u samoj njegovoj unutrašnjosti. Jerusalimski hram je spaljen, a zatim i u potpunosti srušen, 9. dana jevrejskog meseca Ava, na isti dan



19

kada je nešto više od 600 godina pre toga (586. g. pre Hrista) uništen i onaj prvi, Solomonov hram, od strane Vavilonaca. Stotinama godina su Jevreji na taj dan, koji se zvao Tiš Be Av, oplakivali uništenje prvog hrama. Sada su oni, koji su odbacili Isusa, doživeli istovetnu sudbinu svojih predaka. Tokom opsade grada u njemu i oko njega poginulo je oko 600.000 ljudi. U celoj Palestini, za vreme rata, poginulo je oko milion i sto hiljada Izrailjaca. Isusova proročanstva su se ispunila u potpunosti. Od hrama nije ostao "ni kamen na kamenu". Ona generacija koja je prisustvovala i učestvovala u Njegovom raspinjanju, kao i njihovi direktni potomci na koje su prizivali krivicu za učinjeno nedelo, bila je brutalno kažnjena i to od strane onoga koga su izabrali rekavši: "mi nemamo drugog cara...". Izbor rimskog cezara umesto galilejskog drvodelje je za njih bio više nego koban.

Gušenje Bar-Kohbinog ustanka

Nakon velikog poraza od strane rimske vojske, mnogi Izrailjci su proterani iz svoje zemlje i odvedeni u roblje, upravo u skladu sa Isusovim rečima. Međutim, jedan deo naroda je ipak ostao u Jerusalimu kao i čitavoj Palestini. Šezdesetak godina posle završetka Judejskog rata (73. g. n. e.), Jevreji su ponovo podigli ustanak protiv Rimljana. Jevrejski rabin Akiba je jednog lažnog proroka i revolucionara proglasio za izrailjskog Mesiju. Ime mu je bilo Bar – Kohba (aramejski: Sin Zvezde). Pomenuti "mesija" je ponovo poveo Jevreje u rat protiv najjače imperije sveta. Time se ispunilo još jedno Gospodnje proročanstvo. On (Hristos) došao je u ime svoga nebeskog Oca – i nije bio primljen od strane svojih sunarodnika. Bar – Kohba je došao u svoje ime i od strane verskih autoriteta bio proglašen Mesijom. Gospod je naime rekao:

"Ja sam došao u ime svoga Oca, i ne primate me. Ako drugi dođe u svoje ime, njega ćete primiti."

32

Evo kako nas o pomenutoj buni koju je vodio samozvani mesija, "Sin Zvezde", izveštava istoričar Milovan Baletić u svom delu:

"Hadrijan je protiv ustanika poslao generala Severa, ali je rimskim legijama trebalo tri godine da savladaju ustanike. Bar Kohba i njegovi zeloti su izginuli. To je bilo 135. godine naše ere. 32

Ev. po Jovanu 5:43.



20

Hadrijanova osveta je bila okrutna: zatomiti židovsku vjeru i zakone. Da bi se osvetio Židovima, obnovio je Jeruzalem, ali je Židovima bilo zabranjeno da se pojave na njegovim ulicama. Podignut je rimski hram sa kipovima Jupitera. Grad je dobio novo ime Elia Capitolina. To se dogodilo 138. godine naše ere."

33

Od tog vremena, pa sve do polovine dvadesetog veka naše ere, jevrejski narod je živeo u rasejanju – bez svoje države, ispunjavajući na sebi još jedno od mnogobrojnih proročanstava Staroga i Novoga zaveta.

Izrailj u rasejanju

Zbog svog otvorenog bogoborstva, proglašavanja svoga Mesije slugom đavola te njegovim raspinjanjem, Izrailj je na kraju dobio ono što je i zaslužio. Gospod je još u Mojsijevo vreme, u Starom zavetu, saopštio Izrailjcima šta će im se desiti ukoliko zađu sa puta istinitog bogougađanja:

"Ako mi uzidete nasuprot i ne htjedbudete slušati me, dodaću vam sedam puta više muka prema grijesima vašim. (...) I obratiću gradove vaše u pustoš, i razoriću svetinje vaše, i neću više mirisati mirisa vašega. I opustiću zemlju da će joj se čuditi neprijatelji vaši, koji će živjeti u njoj. A vas ću rasijati po narodima, i učiniću da vas gone s golijem mačem; i zemlja će vaša biti pusta i gradovi vaši raskopani."

34

"Ali u onijem narodima nećeš odahnuti, niti će se stopalo noge tvoje odmoriti; nego će ti Gospod dati ondje srce plašljivo, oči iščiljele i dušu iznemoglu. I život će tvoj biti kao da visi prema tebi, i plašićeš se noću i danju, i nećeš biti miran životom svojim."

35

Nakon gotovo potpunog uništenja jevrejske nacije od strane rimske imperije, i progona ostatka iz svoje vekovne zemlje, duhovno vođstvo nad Izrailjcima u rasejanju preuzeli su učenjaci i književnici koji su bili nastavljači farisejske tradicije. Podaci iz Jevrejske enciklopedije nam stavljaju do znanja sledeće:

33

Milovan Baletić, Povratak Židova u zemlju Izraelovu, Globus, Zagreb, ČGP Delo, Ljubljana 1982. god. 34

3. Mojsijeva 26:21, 30-33. Naglasak moj. 35

5. Mojsijeva 28:65-66.



21

"Posle uništenja hrama (70. godine posle Hrista), sadukeji su sasvim iščezli ostavljajući odluke o svim jevrejskim pitanjima – farisejima. Jevrejski život su zato regulisali fariseji; cela istorija judaizma prerađena je sa njihovog stanovišta, kao i novo viđenje nekadašnjeg jevrejskog vrhovnog saveta (Sinedriona) u prošlosti. Novi lanac tradicije zbacio je staru svešteničku tradiciju. Farisejstvo je oblikovalo karakter, kao i judejski život i misao budućih generacija."

36

U periodu od II do IV veka nastala je i zbirka jevrejskih religijskih tekstova po imenu Talmud. Milovan Baletić o Talmudu kazuje:

"Talmud je regulirao način života Židova u postbiblijskim vremenima sve do emancipacije u XIX stoljeću. U užem smislu Talmud je zajednički naziv za dva djela od kojih je jedno Mišna, a drugo Gemara, tj. komentari Mišne, čiji su autori Amorejci, koji djeluju od 225. do VI stoljeća. Poslednje prečišćavanje teksta izvršili su Saborejci u prvoj polovici VI stoljeća. U kasnijim rukopisima i tiskanim primjercima javljaju se i komentari Rašija i Maimonidesa, a i zbirka Tosefta, tj. dodatnih tanaitskih tekstova nastalih neposredno s Mišnom. (...) Talmud je imao presudnu ulogu u čuvanju židovskog nacionalnog jedinstva u dijaspori. Zbog svoje strogosti i moralističke pedantnosti, zbog naglašenog judeocentrističkog stava, oštre opozicije protiv prozelitskog nastojanja kršćanstva, Talmud je stoljećima bio napadan, klevetan i krivotvoren unutar i izvan židovstva."

37

Prema upravo pročitanom navodu, Talmud, kao knjiga koja je umnogome doprinela očuvanju nacionalnog identiteta jevrejskog naroda u rasejanju kroz vekove, bila je napadana i krivotvorena kako od samih Jevreja tako i od "hrišćana". Ono što predstavlja sigurnu činjenicu jeste da pisci ovog dela nisu bili "prijateljski nastrojeni" prema verskoj struji koja je proistekla iz judaizma u prvom veku, tj. prema hrišćanstvu. Posledica koju su izazivali stavovi onih koji su bili idejni nastavljači prvovekovnih Hristovih i apostolskih neprijatelja iz krila judaizma, jeste mržnja koju su Jevreji navukli na sebe od strane otpalog hrišćanstva tokom više od

36

Vidi u: Ratibor Rajko M. Đurđević, Tajni rušitelji jevrejstva i hrišćanstva, Ihtus hrišćanska knjiga, Beograd 1996. god. str. 48. 37

Milovan Baletić, Povratak Židova u zemlju Izraelovu, str. 34. Naglasak moj.



22

hiljadu godina crkvene dominacije nad srednjevekovnom Evropom. Vraćajući Jevrejima "istom merom" jedan od najpoznatijih bogoslova hrišćanske crkve u IV i V veku, sv. Jovan Hrizostom (prozvan i "Zlatousti") je izjavio:

"Sinagoga je gora od javne kuće. Židovi su gomila razbojnika. Mrzim i sinagogu i Židove!"

38

Norman Kon, u svojoj izvanrednoj knjizi u kojoj opisuje poreklo i način stradanja Jevreja u novijoj istoriji (u XIX i XX veku), iznosi i ostale podatke o izvorima netrpeljivosti "hrišćana" prema starozavetnom Božijem narodu:

"Na mnogim meridijanima na Jevreje se tradicionalno gledalo kao na misteriozna bića, obdarena strašnim, opakim moćima. Ovakav stav proteže se unazad sve do vremena, između drugog i četvrtog veka naše ere, kada su se crkva i sinagoga takmičile za preobraćenike iz helenskog sveta i kada su se, još više, borile da pridobiju sledbenike iz protivničkog tabora. Kako bi prinudio hrišćane iz Antiohije još vezane za judaizam da konačno raskinu sa verom otaca, sveti Jovan Zlatousti sinagogu naziva "hramom demona... đavolovom pećinom... paklenim ambisom", a Jevreje slika kao ogrezle ubice i uništitelje, ljude koje je obuzeo zao duh. A da bi zaštitio svoje katihumene od judaizma, sveti Avgustin je opisao kako su se oni koji su nekada bili najmiliji sinovi Božiji preobrazili u sinove Satanine. (...) Mnogi od crkvenih otaca su učili da će Antihrist biti Jevrejin i da će Jevreji biti njegovi najodaniji sledbenici."

39

U to vreme se, zbog sve izraženijeg antisemitizma u crkvenim krugovima, počela da razvija i posebna teologija, koja je zastupala "teoriju supstitucije" tj. "teoriju zamene", a koja je postajala sve popularnijom i to dotle dok nije postala opšte prihvaćenom. Ova "teorija zamene" je podrazumevala da Jevreji više ne predstavljaju Božiji narod ni po kom osnovu, te da je hrišćanska Crkva zapravo "Novi Izrailj Božiji". Na hrišćanskom Istoku je počelo da se veruje da su sva proročanstva namenjena starozavetnom Izrailju prenesena na Crkvu; da u budućnosti neće biti nikakvog mesijanskog carstva

38

Vidi u: Ulf Ekman, Židovi narod budućnosti, Havel publishing, Zagreb 1999. god. str. 51. 39

Norman Kon, Poziv na genocid, Matica srpska, str. 19. Bez godine izdavanja. Naglasak moj.



23

nad Jevrejima, niti ovaj narod više ima bilo kakvu ulogu u daljem Božijem naumu spasenja čovečanstva. Evo šta o ovoj temi ukratko kazuje pravoslavni bogoslov Božidar Mijač:

"Hristos konstituiše crkvu kao Izabrani Narod Božiji, Novi Izrailj. Kao što je Stari Izrailj bio ekskluzivna zajednica u kojoj se Bog otkrivao i na poseban način bio prisutan, tako je i Novi Izrailj, Crkva, mesto naročitog Božjeg otkrivenja i prisustva."

40

Rumunski autor, dr Dimitrije Staniloje na ovu temu dodaje: "Takvom se učenju (učenju o budućem Hristovom mesijanskom

carstvu nad Izrailjem; prim. I. S.) može odgovoriti da se ispunilo proroštvo o obnavljanju Izrailjskog carstva osnivanjem Crkve, koja je duhovni Izrailj, ili će se savršeno ispuniti u budućem životu. (...) I otkad je ovde Hristos, ponovno pribiranje izrailjskog naroda iz dijaspore nema više značaja za istoriju spasenja, jer je prošao posebni značaj zemlje, Jerusalima, carstva Izrailjeva, njegovog kulta. Od tada naovamo izrailjska je dijaspora toliko mala teološka tema, kao što je dijaspora nemačkog naroda pred licem sveta. Izrailj, kao istorijski narod, nije više teološka veličina, činilac u istoriji spasenja; od Hrista, Izrailj je ispunio svoju misiju u spasenju sveta."

41

Ovo Mijačevo i Stanilojevo objašnjenje bi, naravno, moglo da bude veoma interesantno i prihvatljivo, ali samo za one koji ne poznaju dovoljno Sveto pismo. Jedini problem u vezi njega jeste činjenica da se ono ne temelji ni na jednom jedinom tekstu Staroga i Novoga zaveta.

42 Ideja da je, sa jedne strane, Crkva Isusa Hrista

"Novi Izrailj", a sa druge da je jevrejski narod izgubio svoju ulogu u božanskom spasenjskom planu je veoma daleka od istine kao što smo i ranije govorili, a u šta ćemo se još više uveriti nešto kasnije. Naime, sam apostol Pavle, pišući o budućoj obnovi duhovnosti

40

Božidar Mijač, Odzivi i dozivi, Beograd 1974. god. str. 143. Naglasak moj. 41

Dimitrije Staniloje, Pravoslavna dogmatika III, Sremski Karlovci, 1997. god. str. 241-242. U navedenom tekstu ispravio sam gramatičke i slovne nepravilnosti. Naglasak je moj. 42

Jedini stih na koji bi zagovornici "teorije zamene" mogli da se pozovu jeste iz posl. Galatima 6:16. Međutim, ni taj stih u svom kontekstu a i van njega ne govori ništa o Crkvi kao Novom Izrailju, već spominje "Izrailj Božiji" očigledno ukazujući na verni ostatak Jakovljevih potomaka koji su se preobratili u hrišćanstvo i na taj način iskusili na sebi one blagoslove koji su bili obećani čitavom narodu (vidi: Rimlj. 9:4-5).



24

izrailjskog naroda, kazuje da su Jevreji samo privremeno postali Bogu neposlušni, radi spasenja mnogobožaca, te da će, na kraju, i sami od Boga primiti spasenje:

"Pitam sad: da nije Bog odbacio svoj narod? Daleko od toga. Jer i ja sam Izrailjac od Avraamovog potomstva, iz Venijaminovog plemena. Bog nije odbacio svoj narod, koji je unapred znao. (...) Pitam stoga: da se nisu spotakli da bi sasvim pali? Daleko od toga; nego njihovim promašajem spasenje je došlo mnogobošcima, da ih podstaknu na revnost. Ako je pak promašaj bogatstvo za svet i njihovo zaostajanje bogatstvo za mnogobošce, šta li će tek učiniti njihova punoća?"

43

Na ovom mestu želim da ukratko prikažem kroz kakve su sve nedaće prolazili Avraamovi potomci kroz istoriju dugu gotovo 19 vekova – otkako su zbog bogootpadnuća, prema biblijskim proročanstvima, bili rasejani po svim narodima.

Prema Džozefu Linču, piscu dela "Istorija srednjevekovne crkve", nakon potpunog razorenja Jerusalima 138. godine posle Hrista, jevrejski narod, koji je posedovao specifičnu religiju a u isto vreme bio i potpuno slomljen da ne predstavlja nikakvu pretnju po imperiju, mogao je da i dalje postoji i ispoveda svoju veru koja je bila zaštićena zakonom i pored preziranja od strane običnog sveta. Ipak, umesto da se situacija u pogledu ljudskih prava Jevreja preokrene u pozitivnom pravcu u vreme kada je Rimsko carstvo postalo hrišćansko, desilo se sasvim suprotno:

"Kada je Carstvo postalo hrišćansko, postojeća napetost pojačana je davnašnjim suparništvom između hrišćana i Jevreja, jer su i jedni i drugi tvrdili da su baš oni narod Izraela koji je Bog izabrao. (...) Uprkos zakonskoj zaštiti, ni Jevreji kao pojedinci ni njihova religija nisu bili ravnopravni sa pravovernim hrišćanima i njihovom Crkvom."

44

Kao što nam dakle istorija svedoči, položaj Jevreja se, umesto da se poboljša dolaskom "hrišćana" na vlast, znatno pogoršao. Razlozi zbog kojih se očekivalo da se poboljša bili su čisto evanđelske prirode, a u skladu sa Hristovim "zlatnim pravilom" koje je postavio pred sve svoje učenike: "Sve dakle što želite da vama čine ljudi, činite i vi tako njima." (Mt. 7:12). Ugrožavanje osnovnih

43

Rimljanima 11:1-2, 11-12. Naglasak moj. 44

Božić, spec. dodatak listu Danas; 2002. god. str. 18.



25

ljudskih prava i sloboda, kakvo su Jevreji doživljavali pod paganskim Rimom, bilo je prava "šala" naspram progonstava i zločina koje je nad Jakovljevim potomcima kasnije počinila "hrišćanska crkva" na Zapadu i Istoku. Evo nekoliko izveštaja o postupanju Zapadne crkve prema zavetnom Božijem narodu u periodu od XIII do XV veka:

"Utjecaj Crkve je jačao i prema Židovima se širila mržnja, jer se u njima vidjelo ‘otelovljenje poricanja dogme o božanskom podrijetlu Isusovu’. (...) Tomas de Torquemada je bio svećenik, prior samostana dominikanaca u gradu Segoviji, fanatički zagovornik inkvizicije. Odlikovao se bestijalnošću u progonima i masovno slao optužene, osobito Židove, na auto-da-fe. Godine 1492. isposlovao je od kralja Ferdinanda dekret za izgon Židova iz Španjolske, pa ih je protjerano 300.000, pošto im je oduzeta sva imovina. (...) Svuda u kršćanskom svijetu čekat će ih veći ili manji fanatizam kršćanske tradicije koji se oslanjao na Justinijanov ‘Corpus iuris civilis’ kao uzor protužidovskog zakonodavstva u Evropi i njenim posjedima. (...) U srednjevekovnoj Francuskoj bilo je i spaljivanja Talmuda (1242) po naređenju Ljudevita Svetog, koji je slijepo slušao svećenstvo. Inkvizicija je u toj zemlji često izmišljala optužbe protiv Židova. Okrivljavani su da ubijaju kršćansku djecu uoči praznika Pesaha, kako bi njihovom krvlju umijesili praznične kolače. Židovi su malo što mogli učiniti u svoju obranu, iako su bili nedužni."

45

Sa druge strane, ni situacija na pravoslavnom Istoku (konkretno u Rusiji) nije bila ni malo bolja. Ono što iznad svega zaprepašćuje jeste činjenica da su progonstva Jevreja na Istoku bila najintenzivnija krajem XIX i početkom XX stoleća. Počevši od 1881. pa do 1920. godine, u Rusiji se odigralo na stotine lokalnih pogroma Jevreja, koji ni u kom slučaju nisu bili rezultat spontanog izliva narodnog gneva već pažljivog planiranja:

"Rusija, na kraju vlastitog srednjeg vijeka, sa četvoromilionskom jevrejskom zajednicom, u uslovima dubokih previranja činila je zemlju u kojoj je antisemitizam sve do pojave Hitlera dobio najmasovniju i najradikalniju formu. (...) Za razliku od istodobnog zapadnoevropskog, ruski antisemitizam ličio je na antijevrejstvo iz doba srednjeg vijeka, a razlika je, pored 45

Milovan Baletić, Povratak Židova u zemlju Izraelovu, str. 49-53.



26

masovnosti i surovosti, i u tome što je antisemitizam u Rusiji imao prikrivenu a često i otvorenu podršku države. (...) Ovakva politika ruske države, oslonjena na pravoslavnu crkvu pa i rusku inteligenciju, ostaće konstanta sve do Februarske revolucije 1917."

46

"Incidenti u Moskvi, Petrogradu i Harkovu prerasli su u masovne pogrome. Jevreji su proglašavani krivcima za glad, epidemije kolere i sl. Da je antisemitizam konstanta u politici carske Rusije pokazalo se u Kišinjevu aprila 1903. u vrijeme krvavog pogroma u kome je bilo 45 mrtvih i oko 1000 ranjenih Jevreja, te oko 2000 opljačkanih i zapaljenih jevrejskih kuća i radnji. Inicijator zuluma bio je niko drugi do carski ministar unutrašnjih poslova Vjačeslav Konstantinovič Ple(h)ve."

47

"Progoni su intenzivirani nakon što je relativno liberalan car Aleksandar II ubijen 1881, a nasledio ga njegov sin, nemilosrdni i ultrareakcionarni Aleksandar III. I Aleksandar III i njegov sin Nikolaj II, poslednji car (ovaj "sveti car" je nama od ranije poznat iz poglavlja "Poštovanje svetitelja". Njegove se ikone same oslikavaju na zidovima ruskih manastira, i to na mestima gde treba da stoje ikone Svemogućeg Gospoda; prim. I. S.) bili su fanatični antisemiti; tokom njihove vladavine sve moguće je rađeno, uz službeno ohrabrivanje, da se Rusija očisti od Jevreja."

48

Istorijski podaci koje iznose Milovan Baletić i Zoran Pejašinović u svojim radovima ukazuju da se sasvim pouzdano zna da je na ovakvu fanatičnu antisemitsku politiku ruskih careva presudno uticala Ruska pravoslavna crkva, tj. njen glavni glasnogovornik, prokurator svetog arhijerejskog sinoda Konstantin Petrovič Pobjedonoscev. On je bio tutor cara Aleksandra III, a posle njegove smrti je na isti način "tutorisao" i njegovom sinu Nikolaju II Romanovu. Sveti sinod Ruske crkve je zastupao ideju o "tri trećine", koja je sadržala zamisao o rešavanju "jevrejskog pitanja" u carskoj Rusiji. Naime, prema ovoj ideji, trećinu Jevreja je trebalo pobiti, trećinu proterati iz zemlje a trećinu pokrstiti i preobratiti u Pravoslavlje.

49 Bile su organizovane različite ekstremističke

46

Zoran Pejašinović, Cionistički pokret od Bazelske do Balfurove deklaracije, Ars Libri, Beograd 1997. str. 17-18. Naglasak moj. 47

Navedeno delo, str. 62-63. 48

Norman Kon, Poziv na genocid, str. 49. Naglasak moj. 49

Ovakve tiranske ideje su Srbima iz Hrvatske svakako poznate, jer su nad njima



27

organizacije koje su učestvovale u organizovanim pogromima nad pripadnicima starozavetnog Božijeg naroda. Jedna od tih organizacija je nosila ime "Crne stotine". Evo kako nas Norman Kon obaveštava o pomoći koju je Ruska crkva pružala ovim razbojničkim bandama:

"Dobro je poznato da su Crne stotine angažovale kriminalce radi razbojništava i predvođenja pogroma, a političke vođe Crnih stotina nisu primane u pristojno društvo – no to nije ometalo organizaciju da dobija obilnu pomoć od crkve i države. Jedan episkop je bio među njenim vođama, manastiri su štampali letke njima u prilog, njihovi amblemi i zastave izlagani su u crkvama, sveštenici su nagovarali vernike da se mole za njihov uspeh i da učestvuju u njihovim aktivnostima."

50

Prema istom autoru, 1905. godine, moskovski mitropolit je naredio da se u svih 368 moskovskih crkava pročita propoved koja je sadržavala navode iz takozvanih "Protokola sionskih mudraca" (u kojima stoji zapisano da je cilj Jevreja da porobe sve narode i zagospodare svetom), a koji zapravo predstavlja (kako je kasnije utvrđeno) običan plagijat satire iz 1864. koju je o Napoleonu III napisao Moris Žoli, a koja nosi naziv "Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskijea". Ovaj plagijat, koji je umnogome doprineo pogromu nad Jevrejima u Rusiji kao i kasnije u nacističkoj Nemačkoj

51, sačinjen je u Parizu od strane tajne Ruske policije

Ohrane. sprovođene za vreme Drugog svetskog rata u NDH, pod ustaškim režimom Ante Pavelića i pod blagoslovom Rimokatoličke crkve. Nažalost, ono što im (Srbima dakle) očigledno nije poznato jeste to da su ustaše primer ovakvom svom monstruoznom zločinu mogle da imaju u postupanju ruskih pravoslavaca i svetog cara Nikolaja II prema nedužnim Jevrejima nekoliko decenija ranije. Vidi kod: Baletić, str. 99. Pejašinović str. 63. 50

Norman Kon, navedeno delo, str. 111. Naglasak moj. 51

Bilo bi zanimljivo istaći samo još jedan detalj koji povezuje nacistu Adolfa Hitlera (koga je u svoje vreme, pre Drugog svetskog rata, sveti vladika Nikolaj Velimirović upoređivao sa Svetim Savom) i svetog cara Nikolaja II Romanova. Naime, supruga ruskog cara je bila veliki poštovalac drevnog simbola sreće i zadovoljstva nazvanog "svastika" (kukasti krst). Ova sujeverna žena je nosila ogrlicu od dragog kamenja u obliku kukastog krsta, a taj simbol je urezivala i u poklone koje je slala svojim prijateljima. Kukasti krst koji je doneo (do XX veka neviđenu) "sreću" jevrejskom narodu, bio je oslikan i na prozorskom ragastovu u sobi u kojoj su boravili ona i njen muž, car Nikolaj. Vidi kod: Norman Kon, navedeno delo, str. 115, 116.



28

Zbog uglavnom nepovoljnog položaja u kome su se nalazili Jevreji u Evropi (iako je bilo i perioda slobode), u XIX veku je u nekim krugovima počela da jača ideja o ponovnom uspostavljanju države izrailjskog naroda. Od toga vremena, istaknuti Jevreji su osnovali tzv. "Cionistički pokret" čija će nastojanja, nakon više decenija dovesti do željenog rezultata – ponovnog osnivanja izraelske države polovinom XX veka u Palestini.

Povratak Jevreja u zemlju Izrailjevu

"Taj dan učini Gospod zavjet s Avramom govoreći: sjemenu tvojemu dadoh zemlju ovu od vode Misirske do velike vode, vode Efrata."

52

"Zato prorokuj, i kaži im: ovako veli Gospod Gospod: evo, ja ću otvoriti grobove vaše, i izvešću vas iz grobova vaših, narode moj, i dovešću vas u zemlju Izrailjevu. I poznaćete da sam ja Gospod, kad otvorim grobove vaše, i izvedem vas iz grobova vaših, narode moj. I metnuću duh svoj u vas u vašoj zemlji, i poznaćete da ja govorim i činim, govori Gospod. (...) I reci im: ovako veli Gospod Gospod: evo, ja ću uzeti sinove Izrailjeve iz naroda u koje otidoše, i sabraću ih od svuda, i dovešću ih u zemlju njihovu. I načiniću od njih jedan narod u zemlji, na gorama Izrailjevim, jedan će car biti svjema njima, niti će više biti dva naroda, niti će više biti razdijeljeni u dva carstva. (...) I sjedeće u zemlji koju dadoh sluzi svojemu Jakovu, u kojoj sjedeše oci vaši; u njoj će sjedeti oni i sinovi njihovi i sinovi sinova njihovijeh dovijeka, i David sluga moj biće im knez dovijeka. I učiniću s njima zavjet mirni, biće vječan zavjet s njima, i utvrdiću ih i umnožiću ih, i namjestiću svetinju svoju usred njih navijek. I šator će moj biti kod njih, i ja ću im biti Bog i oni će mi biti narod. I narod će poznati da sam ja Gospod koji posvećujem Izrailja, kad svetinja moja bude usred njih dovijeka."

53

Najpre nastojanje a potom i ostvarenje težnje Jevreja okupljenih u cionističkom pokretu za ponovnim osnivanjem izrailjske (izraelske) države u zemlji koju je Gospod obećao njihovim praocima, Avraamu, Isaaku i Jakovu, predstavlja zadivljujuće ispunjenje još jednog biblijskog proročanstva, starog preko 2500 52

1. Mojsijeva 15:18. 53

Jezekilj 37:12-14, 21-22, 26-28. Naglasak moj.



29

godina. Iako je prorok Jezekilj živeo i prorokovao za vreme rasejanja starozavetnog Izrailja u Vavilonu, proročanstvo koje je ovom prilikom izrekao nije se odnosilo na njihov povratak u judejsku zemlju koji se desio za vreme Zorovavelja, Jezdre i Nehemije u VI i V veku pre Hrista. Dokaz za to su stihovi 26 i 27 u napred navedenom tekstu, u kojima se jasno tvrdi da će nakon ovog povratka Jevreja iz rasejanja Bog sa njima da uspostavi "večni zavet mira", te da će oni biti Njegov narod koji će ga priznavati za svog Boga. Kao što je poznato, ovaj "zavet večnog mira" nikada do sada nije bio uspostavljen od Gospoda nad Izrailjem – te je stoga jasno da se radi o događaju koji će uslediti u budućnosti. U narednih nekoliko rečenica želim da ukratko pomenem na koji je način došlo do proglašenja izraelske države, na njima obećanoj teritoriji, 1948. godine.

Jevrejski cionistički pokret

Sve vreme širom dijaspore, najveći broj Jevreja izbegavši asimilaciju (stapanje među druge narode), pevao je stihove iz 137. psalma, koji ih je podsećao na boravak njihovih predaka u vavilonskom izgnanstvu:

"Zar Gospodnju pesmu svetu na tlu tuđem da pevamo? Grade sveti, grade mira,

ako tebe zaboravim, desnica mi zatajila.

Nek mi jezik s nepca sraste, ako tebe ne spominjem, ako igde radost tražim

dok mi pati Jerusalim."54

Stihovi ovog psalma su oslikavali njihovu nadu da će se jednoga dana vratiti u svoju zemlju i sveti grad. Svake godine, prilikom

54

Psalam 137:5-6. Preveo dr Aleksandar Birviš. Britansko i inostrano biblijsko društvo, Beograd 1990. god.



30

Pashe, tokom dugog niza vekova, Jevreji su se pozdravljali rečima Lešana habaa bi Jerušalajim – "Dogodine u Jerusalimu", što je potvrđivalo njihovu težnju za skorim povratkom u zemlju praotaca.

Prvi pokušaji rešavanja jevrejskog pitanja i promene statusa Palestine vezuju se za kraj XVIII veka, kada je general Potemkin, bliski prijatelj ruske carice Katarine II, sanjao o osvajanju Svete zemlje – isterivanju Turaka i naseljavanju hrišćana i Jevreja. Jakovljevi potomci širom Sjedinjenih Američkih Država i Evrope su se posebno aktivirali u razmišljanju o kolonizaciji Palestine, a naročito nakon tzv. "afere Damask" iz 1840. god. kada su Jevreji lažno optuženi za ritualno ubistvo jednog katoličkog kaluđera. Nad Jevrejima je tom prilikom izvršena odmazda uz krvoproliće poput onog iz srednjeg veka.

Prvi veliki zastupnik političkog cionizma je bio zemunski rabin Jehuda ben Šlomo Haj Alkahaj. Ovaj rabin je zastupao ideje o otkupu zemljišta i stvaranju poljoprivrednih kolonija u Palestini, koje bi pre svega činili Jevreji iz otomanske imperije. Drugi veliki zastupnik cionizma je bio nemački filozof Moše (Mojsije) Hes, koji je svoju viziju o rešavanju izrailjskog pitanja izneo u svom delu "Rim i Jerusalim" 1862. godine. Ipak, osoba koja je najviše doprinela aktuelizaciji i rešavanju pitanja povratka Jevreja u njihovu zemlju, koju im je Gospod obećao pre četiri milenijuma, bio je Teodor Hercl. Ovaj novinar koji je živeo u Beču i pisao tekstove za pozorišne komade, a koji se u početku nije mnogo interesovao za povratak svojih sunarodnika u Palestinu, pa čak i bio kritičar takvih ideja, postao je cionista zahvaljujući još jednoj od lažnih optužbi uperenoj protiv pripadnika svoga naroda – koja je poznata kao "Drajfusova afera". Naime, u oktobru 1894. godine u Parizu je uhapšen generalštabni kapetan Alfred Drajfus pod optužbom da je špijunirao francusku vojsku u korist Nemačke. Pod pritiskom jevrejskih neprijatelja, organizovan je sudski proces na kome je Drajfus, uz pomoć lažnih dokumenata i svedočenja osuđen na doživotnu robiju i poslat na njeno izdržavanje na "Đavolje ostrvo" blizu francuske Gvajane. U narodu se čulo glasno uzvikivanje parole "smrt Jevrejima". Prema svedočenju samoga Hercla, ovaj lažirani proces protiv Drajfusa je presudno uticao na njega i načinio ga glasnogovornikom jevrejskog nacionalnog pokreta. Pod njegovim vođstvom, 1897. godine u Bazelu u



31

Švajcarskoj, održan je prvi cionistički kongres, koji je okupio 204 delegata. Na njemu je donet sledeći proglas (Bazelska deklaracija):

"Cionizam ima za cilj da jevrejskom narodu stvori domovinu u Palestini koja bi bila obezbeđena javnim zakonom.

Kongres je razmotrio sledeće načine za postizanje tog cilja: 1. Unapređenje pogodnih linija za naseljavanje Palestine

Jevrejima koji se bave poljoprivredom, zanatstvom i trgovinom. 2. Organizovanje i povezivanje sveg jevrejstva putem

odgovarajućih institucija, lokalnih i opštih, u skladu sa zakonima svake zemlje.

3. Jačanje osećanja jevrejske pripadnosti i nacionalne svesti. Rimokatolička teologija, poput pravoslavne, takođe odbacuje

verovanje u buduće carstvo Mesije na zemlji, smatrajući ga krivoverjem:

4. Preduzimanje pripremnih koraka za obezbeđenje saglasnosti vlade, ukoliko je potrebna, za ostvarenje ciljeva cionizma."

55

Sledeći važan događaj koji se odigrao na putu ka uspostavljanju

izraelske države u Palestini je bio Prvi svetski rat, koji je kao rezultat doneo britansko osvajanje Palestine i oslobađanje od Turaka. U to vreme je u Engleskoj živeo jedan jevrejski naučnik po imenu Haim Vajcman, zagovornik cionizma. Ovaj naučnik je otkrio aceton, materiju koja je od strane Britanaca bila korišćena za izradu eksploziva, pa je na taj način pomogao da neprijateljske vojske Nemačke i Austrougarske budu poražene. Iz razloga zahvalnosti dr Vajcmanu za ovakvo senzacionalno otkriće, pritisaka cionista, kao i svojih ličnih političkih interesa, vlada Velike Britanije podržala je povratak Jevreja u Palestinu i uspostavljanje njihove nacionalne države. Tom prilikom je donet dokument koji će u istoriji biti upamćen po nazivu "Balfurova deklaracija". Prvi engleski visoki komesar u (od Turaka oslobođenoj) Palestini bio je Jevrejin sir Herbert Samuel. I on je pozvao Jevreje koji su živeli širom sveta – da se vrate u svoju prapostojbinu. Od toga doba, pa do uspostavljanja izraelske države, u Palestinu se naselilo gotovo pola miliona Jevreja.

55

Zoran Pejašinović, Cionistički pokret od Bazelske do Balfurove deklaracije, str. 51.



32

Osnivanje moderne države Izrael

Tri godine nakon završetka Drugog svetskog rata, u kome je stradalo oko šest miliona pripadnika starozavetnog Božijeg naroda, 1948. godine u Palestini je proglašena nezavisna država Izrael. Vlada Velike Britanije, koja je nešto pre kao i tokom Drugog svetskog rata vodila prilično negativnu politiku u odnosu na Jevreje da bi se dodvorila arapskim državama bogatim naftom, nakon završetka rata najavila je kraj svog protektorata nad Palestinom. Vruć krompir rešavanja pitanja uspostavljanja izraelske države i jevrejsko – arapskih odnosa prenela je na tek osnovanu organizaciju Ujedinjenih Nacija. Ova svetska organizacija osnovala je komisiju za Palestinu koja je trebala da nađe rešenje u vezi podele zemlje između Izraelaca i Palestinaca. Većina u komisiji je zastupala uverenje da Palestinu treba podeliti u dve potpuno samostalne države. Izrael je prihvatio plan kojim je dobijao 56, 17% teritorije. Palestinci, kojima je preostalo 42, 83% teritorije bili su nezadovoljni, a arapske države su zahtevale da na čitavoj teritoriji bude ustanovljena palestinska država u kojoj bi Jevreji dobili status nacionalne manjine.

56

Približavao se 14. maj 1948. godine, datum za koji je Britanija najavila prestanak svoga mandata nad pomenutom teritorijom Bliskog istoka. Ujutru, 14. maja, poslednji visoki komesar u Palestini sir Alan G. Cunningham je napustio Jerusalim. Nakon inspekcije pomorskih snaga u Haifi tačno u ponoć, spuštena je Britanska zastava, čime je prestala njena uprava nad Palestinom, koja je trajala 30 godina, 5 meseci i 4 dana:

"Istog poslijepodneva David Ben Gurion je u ime Židovskog nacionalnog vijeća i Generalnog cionističkog vijeća pročitao proklamaciju o proglašenju nezavisne i suverene židovske države:

‘ERETZ IZRAEL (Zemlja Izraelova) je mjesto nastanka židovskog naroda. Ovdje je izrastao njegov duhovni, religijski i politički identitet. Ovdje je on imao svoju državu, stvorio kulturne vrijednosti od nacionalnog i svjetskog značenja i dao čovječanstvu vječnu Knjigu nad knjigama. (...) Nošeni tom tradicionalnom i povijesnom privrženošću Židovi su težili u svakoj novoj generaciji da se ponovo vrate u svoju pradomovinu. Posljednjih desetljeća oni

56

Vidi u: Dušan Simić; Sadat: Mir ili avantura, Politika, Beograd 1978. god.



33

su to masovno i činili. (...) PREMA TOME, MI ČLANOVI NARODNOG VIJEĆA, PREDSTAVNICI ŽIDOVSKE ZAJEDNICE U ERETZ IZRAELU I CIONISTIČKOG POKRETA, SKUPILI SMO SE OVDJE NA DAN PRESTANKA BRITANSKOG MANDATA NAD ERETZ IZRAELOM, I NOŠENI PRIRODNIM I POVIJESNIM PRAVOM, KOJE JE POTVRDILA I GENERALNA SKUPŠTINA UJEDINjENIH NARODA, OBJAVLjUJEMO USPOSTAVLjANjE ŽIDOVSKE DRŽAVE U ERETZ IZRAELU, KOJA ĆE SE ZVATI ‘DRŽAVA IZRAEL’. (...) NADAJUĆI SE U SVEMOGUĆEGA, MI POTPISUJEMO OVU PROKLAMACIJU NA OVOM SASTANKU PRIVREMENOG VIJEĆA DRŽAVE, NA TLU DOMOVINE, U GRADU TEL AVIVU, U PREDVEČERJE BLAGDANA SUBOTE, 5. DANA IYARA 5708. (14. svibnja 1948)’."

57

Na ovaj način bio je učinjen najznačajniji korak ka budućem potpunom ispunjenju proročanstva koje je izrekao Božiji sluga Jezekilj. Izrailjci (Izraelci) su ponovo, nakon bezmalo dva milenijuma, bili u svojoj državi – iz koje su njihovi preci, po rečima Gospoda Isusa Hrista - bili proterani zbog odbacivanja Božijeg Mesije. Povratak Izraelaca u svoju zemlju se nastavlja. Od osnivanja države do današnjih dana, broj povratnika iznosi više miliona ljudi. Božija Reč objavljena preko proroka Jezekilja se obistinjuje upravo pred našim očima.

Izraelsko – arapski ratovi

Nekoliko dana pre proglašenja moderne jevrejske države, prvi izraelski premijer David Ben Gurion poslao je Goldu Meir na tajni sastanak sa Abdulahom, hašemitskim vladarom, koji je među Jevrejima bio poštovan kao najumereniji arapski lider. Abdulah je odmah saopštio g-đi Meir da se arapska liga sprema da vojnom silom spreči formiranje Izraela. Egipat, Sirija, Liban, Irak i Jordan su već okupljali svoje snage. Ipak, ishod rata koji je bio na pomolu, ne samo da nije bio povoljan za Palestince (što se tiče proširenja teritorije koja bi bila pod njihovom upravom) već je dao priliku 57

Milovan Baletić, Povratak Židova u zemlju Izraelovu, str. 341-343. Naglasak moj.



34

Božijem zavetnom narodu da kasnije, iz rata u rat, stalno zauzima nova prostranstva:

"Prvi izraelsko-arapski rat traje, sa promenljivom srećom, osam meseci. U njemu, na obema stranama, gine oko dvanaest hiljada ljudi. U početku arapske armije, od kojih nekima još komanduju britanski oficiri, postižu izvesne uspehe: Jordanci, pod famoznim ser Džon Glab Pašom, osvajaju jevrejski deo Jerusalima; Egipćani prodiru u pustinju Negev, a Iračani stižu nadomak Haife. Ali, organizovaniji i snažnije motivisani Izraelci preokreću tok rata i, do kraja, zauzimaju još gotovo polovinu teritorije koju je svetska organizacija namenila palestinskim Arapima."

58

I pored briljantne pobede Božijeg naroda nad agresorskim vojskama nekoliko arapskih država, Jerusalim još uvek nije pripadao Jevrejima u potpunosti. Jedan njegov deo (Stari grad u kome se nalazi i hramovno brdo i "Zid plača") pao je u ruke Jordanaca. U narednih devetnaest godina Jerusalim je bio podeljeni grad.

Nakon "Suecke krize" i napada združenih britansko – francusko – izraelskih snaga na Egipat 1956. godine, na Sinajskom poluostrvu su razmeštene trupe Ujedinjenih Nacija (plavi šlemovi). Tokom narednih godina, izraelska avijacija i artiljerija su često vršile odmazde i nad teritorijom Sirije zbog njene podrške Palestincima koji su vršili terorističke napade. U maju 1967. godine, egipatskom predsedniku Naseru su iz Damaska i Moskve stigla upozorenja da Izrael koncentriše svoje trupe na sirijskoj granici – te da će, najverovatnije, uskoro uslediti napad na tu državu. Predsednik Egipta je zbog toga zatražio povlačenje plavih šlemova sa Sinajskog poluostrva, da bi gomilanjem svojih trupa na granicu sa Izraelom uspostavio protivtežu izraelskom gomilanju trupa prema Siriji. Na iznenađenje svih, pa i samog predsednika Nasera, Ujedinjene Nacije su donele odluku da se plavi šlemovi što pre povuku. Egipatske snage su zauzele čitavo Sinajsko poluostrvo, a Kairo je obnovio blokadu Akabskog zaliva – koja je bila povučena posle rata 1956. godine. Evo kako se dalje odvijala bliskoistočna kriza te 1967. godine:

"Egipatski potpredsednik Zaharija Mohijedin upravo se, 5. juna, spremao da krene u Vašington na pregovore, kada je Izrael – 58

Dušan Simić, Sadat: Mir ili avantura, str. 22.



35

pozvavši se na zatvaranje Akabskog zaliva kao na casus belli - svim svojim snagama izvršio iznenadni agresivni napad na egipatske položaje. Izraelski ‘miraži’ su u roku od nekoliko desetina minuta na pistama egipatskih aerodroma uništili glavninu egipatske vazdušne sile. Dobro obučeni i izvanredno naoružani, izraelski vojnici, čiji je moral bio podstaknut propagandom nekih arapskih radio-stanica o tome kako će ‘Izraelci biti bačeni u more’, u roku od tri dana zauzeli su ceo Sinaj i izbili na Suecki kanal. U dva sledeća dana, u ratu sa armijom kralja Huseina, osvojili su celu Cisjordaniju i izbili na reku Jordan. Devetog i desetog juna, posle najogorčenijih bitaka rata, zauzeli su i čitavu sirijsku Golansku visoravan.

Izrael je pobednički likovao; arapski svet je bio u stanju najdubljeg šoka."

59

Ono što je posebno važno za naše razmatranje biblijskih proročanstava o skorom uspostavljanju mesijanskog (Hristovog) carstva nad Izrailjcima ponovo okupljenim u svojoj državi jeste ono što ću upravo pomenuti. Naime, u ovom ratu, Izraelski vojnici su oslobodili čitav Jerusalim, tj. njegov stari deo koji je devetnaest godina bio u rukama Jordanaca. Hramsko brdo i "Zid plača" bili su ponovo u rukama Jevreja. Veliki rabin Šlomo Goren je, prepoznajući znake vremena, tim povodom izjavio: "Ušli smo u mesijansko doba". A profesor Jeshua Prawer sa hebrejskog univerziteta je dopunio prethodnu izjavu rečima: "Gotovo dve hiljade godina je ovaj narod morao da čeka svoje izbavljenje kako bi mogao da osluškuje Mesijine korake koji se približavaju ."

60

Očigledno je da su ova dvojica uvaženih ljudi u ponovnom uspostavljanju izraelske vlasti nad celim Jerusalimom, što znači i nad mestom nekada postojećeg hrama, prepoznali veliki znak koji ukazuje na skoro uspostavljanje mesijanskog carstva nad Izraelom. Prema kazivanjima Staroga i Novoga zaveta, pre (ponovnog) dolaska jevrejskog Mesije (Hrista), hram u Jerusalimu će ponovo biti sazidan i u njemu biti uspostavljen starozavetni sistem žrtvovanja.

59

Navedeno delo, str. 29. 60

Vidi u: Joackim Langhammer, Što će biti od ovoga svijeta?, Riječi iskrene – Pušćine 1996. god. str. 56.



36

Ispunjenje sedamdesete Danilove sedmice

Prema rečima Gospoda Isusa Hrista zapisanim u Lk. 21:24, Jerusalim će gaziti mnogobošci "dok se ne ispune vremena mnogobožaca". Ova "vremena" su počela još davno, u vreme Navuhodonosorovog uništenja prvog jerusalimskog hrama. Kao što smo maločas uvideli, od 1967. godine Jerusalim je u rukama Jakovljevih potomaka, ali se "vremena mnogobožaca" još uvek nisu ispunila. Ono što će se dešavati pred samo isticanje ovog vremena kazuju nam dalji stihovi pomenutog teksta iz ev. po Luki:

"I biće znakova na suncu, mesecu i zvezdama, a na zemlji strah će obuzeti narode, tako da neće imati kud od huke i morskih valova, ljudi će izdisati od straha i očekivanja onoga što ide na svet; jer će nebeske sile biti uzdrmane. I tada će ugledati Sina čovečjeg kako dolazi na oblaku s velikom silom i slavom. A kad se ovo počne zbivati, ispravite se i podignite svoje glave jer se približava vaše izbavljenje."

61

Ovo vreme, ispunjeno velikim nevoljama, u kojem će sam Gospod suditi bezbožnim zemaljskim stanovnicima, jeste upravo vreme o kojem smo govorili na početku ovog proučavanja. Setimo se, govorili smo o "danu osvete Boga našega" (Isa. 61:2; Malahija 4:5) koji će nastupiti nakon dolaska proroka Ilije na zemlju – radi propovedanja Gospodnjeg evanđelja. Ono što je bitno da znamo jeste i to da današnji Izraelci, kao i ondašnji, ne prihvataju činjenicu da je njihov Mesija zapravo Isus iz Nazareta. Oni i dalje čekaju drugačijeg mesiju – a on će im doći u liku nikog drugog do samog antihrista, koji će najverovatnije biti po telesnom poreklu Jevrejin. Kao što smo u ranijem razmatranju proročanstva iz knjige proroka Danila utvrdili, nakon Isusovog ulaska u Jerusalim i njegovog raspeća, tj. ispunjenja proroštva o 69 sedmica, nastala je velika proročka "pukotina" u kojoj je smešteno delovanje Hristove novozavetne Crkve. U poslednje vreme za čovečanstvo, moraće da bude ispunjena i poslednja, sedamdeseta sedmica, kao i svi događaji predviđeni za nju, da bi mesijansko carstvo moglo da bude uspostavljeno. Dakle, prema starozavetnom proročanstvu i najavi Gospoda Hrista da će "Ilija najpre doći i sve uspostaviti" (Mt. 17:11), za vreme poslednjih sedam godina postojanja grešne ljudske

61

Ev. po Luki 21:25-28.



37

civilizacije moramo da očekujemo dolazak na zemlju ovog Božijeg proroka. Njegovu najavu nalazimo i u Otkrivenju Jovanovom u 11. poglavlju, gde se spominje još nekoliko zanimljivih detalja. Pogledajmo kako glasi ovaj tekst:

"I dade mi se trska slična štapu, s ovim rečima: ustani i izmeri hram Božiji i žrtvenik i one što se u njemu Bogu mole. A spoljašnje dvorište hrama ostavi na miru i ne meri ga, jer je dano mnogobošcima, i oni će gaziti sveti grad četrdeset i dva meseca. I daću dvojici svojih svedoka pa će u odelu za žalost prorokovati hiljadu dvesta i šezdeset dana. Ovi su dve masline i dva svećnjaka što stoje pred Gospodom zemlje. I ako ko hoće da im naudi, vatra izlazi iz njihovih usta i proždire njihove neprijatelje. I ako ko zaželi da im naudi, mora ovako da bude ubijen. Ovi imaju vlast da zatvore nebo – da ne pada kiša u dane njihovog prorokovanja, i imaju vlast nad vodama – da ih pretvaraju u krv, i da udare zemlju svakom nedaćom – koliko god puta zažele. I kad svrše svoje svedočanstvo, zver koja izlazi iz bezdana ratovaće protiv njih, i pobediće ih, i ubiće ih. I njihova telesa ležaće na ulici velikog grada, koji se u duhovnom smislu zove Sodom i Egipat, gde je i njihov Gospod bio raspet. I ljudi od naroda i plemena i jezika i narodnosti gledaće njihova telesa tri i po dana, i neće dozvoliti da njihova telesa polože u grob. I koji stanuju na zemlji radovaće se za njih i veseliće se, i slaće darove jedan drugome, zato što su ova dva proroka namučili stanovnike zemlje. I posle tri i po dana uđe u njih duh života od Boga, pa stadoše na svoje noge, a veliki strah spopade one koji ih gledahu. I čuše snažan glas sa neba koji im je govorio: popnite se ovamo. I popeše se na nebo u oblaku, i videše ih neprijatelji njihovi."

62

Prema upravo navedenoj proročkoj reči u kojoj se opisuje delovanje dva Božija proroka (po znacima njihove delatnosti najverovatnije se radi o prorocima Iliji i Mojsiju), najpre se ističe činjenica da će hram u Jerusalimu postojati, a da će njegovo spoljašnje dvorište (kao u biblijskim vremenima) biti dato mnogobošcima, uz naznaku da će ga oni gaziti 42 meseca (1260 dana ili tri i po godine). Veoma je zanimljivo i to da će u isto vreme, jedan do drugog, postojati dva verska objekta. Jerusalimski hram koji će, prema vestima iz Izraela, biti izgrađen u skoroj 62

Otkrivenje Jovanovo 11:1-12. Naglasak moj.



38

budućnosti i islamska džamija sa pozlaćenom kupolom, nazvana Omarova džamija. Zanimljivo je takođe da će dvojica proroka svedočiti 1260 dana, upravo onoliko dugo koliko će i mnogobošci gaziti spoljašnje hramovno dvorište. O čemu se ovde zapravo radi?

Prema proročanstvima zapisanim u knjizi proroka Danila u 9:27 i Otkrivenju 11:3 i 12:14, poslednja "sedmica" (iz Danilovog proročanstva 9:24-26) je podeljena na dva jednaka dela od po tri i po godine. Početak prvog troipogodišnjeg perioda obeležiće pojavljivanje čoveka kojeg Biblija naziva Antihristom, a koji će prema proroštvu biti vladar poslednjeg bezbožnog carstva na zemlji pre uspostavljanja carstva nebeskog. Prema Svetom pismu, teritorija kojom će ovaj čovek upravljati biće ista ona koju je nekada davno zauzimalo Rimsko carstvo (Danilo 7:7-8, 19-27). Čak se pominje i sam grad Rim, kao grad koji će imati ogromnog uticaja na mnoga politička kao i religijska zbivanja (Otk. 17:1-6, 18)

63. Antihristova vladavina će iz početka biti demokratska i

veoma popularna kod širokih narodnih masa. Prema proroku Danilu, ovaj vladar će uspostaviti politički savez sa mnogim državama pa i sa Izraelom – za period od sedam godina. U polovini "sedmice" (tj. posle tri i po godine) iznenada će raskinuti savez sa modernom državom starozavetnog Božijeg naroda, a progonstvo Izrailjaca će ponovo otpočeti. Važno je napomenuti i to da će upravo ovaj (prvi) period zadnje "sedmice" biti obeležen Mojsijevim i Ilijinim pojavljivanjem. Tokom njihovog troipogodišnjeg propovedanja među Jevrejima, mnogi Jakovljevi potomci će prihvatiti Isusa Hrista za svog Mesiju i Spasitelja. U to vreme će se ispuniti i proroštvo koje je više stotina godina pre Hristovog rođenja izrekao prorok Joil:

63

Ovaj grad se u Otkrivenju upoređuje sa ženom bludnicom koja je "pijana od krvi svetih i krvi Isusovih svedoka". Rimokatolički teolozi u svom tumačenju smatraju da se tu radi o drevnom neznabožačkom Rimu iz prvih vekova progona hrišćana, no pošto se ovde radi o budućim događajima najverovatnije je da je reč o papskom Rimu, koji je tokom srednjeg veka progonio i predavao na smrt mnoge verske neistomišljenike pod parolom očuvanja "prave vere". Među stotinama hiljada i milionima nevinih stradalnika su bili i mnogi pravi, biblijski, nanovorođeni hrišćani, koji se nisu slagali sa nebiblijskim doktrinama koje je ispovedala papska crkva. (O maločas pomenutom tumačenju Rimokatoličke crkve vidi više u: Biblija Kršćanske sadašnjosti, Zagreb 1983. god. str. 1271).



39

"I poznaćete da sam ja usred Izrailja, i da sam ja Gospod Bog vaš, i da nema drugoga, i narod moj neće se posramiti dovijeka. I poslije ću izliti duh svoj na svako tijelo, i proricaće sinovi vaši i kćeri vaše, starci će vaši sanjati sne, mladići će vaši viđati utvare. I na sluge ću i na sluškinje u one dane izliti duh svoj; i učiniću čudesa na nebu i na zemlji, krv i oganj i pušenje dima. Sunce će se pretvoriti u tamu i mjesec u krv prije nego dođe veliki i strašni dan Gospodnji. I svaki koji prizove ime Gospodnje spašće se; jer će na gori Sionu i u Jerusalimu biti spasenje, kao što je rekao Gospod, i u ostatku koji pozove Gospod."

64

Ovo proročanstvo se delimično ispunilo u vreme osnivanja Hristove Crkve, na dan Pedesetnice, ali sa tom razlikom što tada nisu usledili znaci kataklizme – kao što će se to desiti u poslednje vreme. Kao što smo ranije govorili, prorok Danilo predviđa "ukidanje žrtve i prinosa" u polovini "sedmice", što jasno ukazuje na to da će u budućnosti biti podignut hram u kome će se ovo žrtvovanje vršiti. Tri i po godine nakon uspostavljanja saveza sa Izraelom, i isto toliko vremena proteklog od početka propovedanja dvojice proroka poslatih sa neba – pomenuta dvojica će biti ubijena od strane antihristovih atentatora. Njihova tela će ležati na ulicama Jerusalima nekoliko dana, nakon čega će ih Gospod podići u novi život i vazdignuti na nebo (Otk. 11:7-12). Baš u to vreme će se zbiti još jedan dramatičan događaj o kojem govore starozavetni proroci, Gospod Hristos, kao i Njegovi apostoli. Antihrist, čijom će se voljom prekinuti prinošenje žrtava Izrailjevom Gospodu Bogu u skladu sa starozavetnim propisima, ući će u Jahveov hram u Jerusalimu i sesti u njega, prikazujući sebe – da je on Bog. Evo kako nas o tome izveštava Sveto pismo:

"Potom će nastati silan car, i vladaće velikom državom i radiće što hoće (...) A od vremena kad se ukine žrtva vazdašnja i postavi gnusoba pustošna, biće tisuća i dvjesta i devedeset dana."

65

"Kada, dakle, vidite da gnusoba opustošenja, o kojoj je govorio prorok Danilo, stoji na svetom mestu, ko čita neka razume, tada stanovnici Judeje neka beže u gore, a ko bude na krovu neka ne silazi da uzme što iz svoje kuće, i ko bude u polju neka se ne vraća da uzme svoj ogrtač. Teško trudnim ženama i dojiljama u te dane.

64

Knjiga proroka Joila 2:27-32. Naglasak moj. 65

Knj. proroka Danila 11:3; 12:11. Naglasak moj.



40

Molite se da bežanje vaše ne bude u zimu ili u subotu; jer će tada biti velika nevolja, kakve nije bilo od postanja sveta do sada, niti će biti. I ako se ne bi skratili oni dani, ne bi se spasao ni jedan čovek. Ali zbog izabranih skratiće se oni dani."

66

"Deco, poslednji je čas, i kao što ste čuli da će antihrist doći... (...) Ko je lažljivac ako ne onaj koji poriče da je Isus Mesija? To je antihrist – ko poriče Oca i Sina."

67

"Da vas niko ne prevari ni na koji način; jer nema dana Gospodnjeg dok prvo ne nastupi otpad i ne pojavi se čovek greha, sin pogibli, koji se protivi i diže na sve što se naziva Bogom ili svetinjom, tako da će sesti u hram Božiji i samoga sebe predstavljati – da je on Bog."

68

Gospod Isus Hristos se, dakle, u tekstu iz ev. po Mateju poziva na Danilovo proročanstvo i potvrđuje ga rečima da će u vreme postavljanja "gnusobe opustošenja" u sveto mesto (hram) – nastati velika nevolja kakve nije bilo otkako je ljudi na zemlji niti će je ikada biti. Posebno, ova nevolja će biti u vezi sa izrailjskim narodom, jer upravo njima Isus poručuje da "beže u gore" (brda i planine) radi spasavanja golih života. Jovanovo Otkrivenje nam stavlja do znanja da će antihrist povesti veliki rat protiv Izraelaca nastojeći da potre kako one Jevreje koji su se preko svedočanstava dvojice proroka preobratili na hrišćanstvo, tako i ostalo Jakovljevo potomstvo. Rat će trajati sve do Gospodnjeg drugog dolaska, i to u naredne tri i po godine (Otk. 12. gl.). Prorok Danilo je takođe predvideo ovaj događaj i postupke čoveka bezakonja:

"I govoriće riječi na višnjega, i potiraće svece višnjega, i pomišljaće da promijeni vremena i zakone; i daće mu se u ruke za vrijeme i za vremena i za po vremena (tj. tri i po godine; prim. I. S.). Potom će sjesti sud, i uzeće mu se vlast, te će se istrijebiti i zatrti sasvijem. A carstvo i vlast i veličanstvo carsko pod svijem nebom daće se narodu svetaca višnjega; njegovo će carstvo biti vječno carstvo, i sve će vlasti njemu služiti i slušati ga."

69

66


1. posl. Jovanova 2:18, 22-23. 68

2. posl. Solunjanima 2:3-4. Naglasak moj. 69

Knj. proroka Danila 7:25-27. Naglasak moj.



41

Ono što je još veoma važno da istaknem jeste i izjava Gospoda Isusa Hrista koju je izrekao svojim sunarodnicima u vreme kada su ga odbacili kao svog Mesiju:

"Nego vam kažem, od sada me nećete videti dok ne rečete: neka je blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje."

70

Naime, za vreme velikog antihristovog rata protiv Izraela, u kojem će, prema Otkrivenju, na suprotstavljenim stranama učestvovati gotovo sve velike svetske sile (Otk. 9. gl.) i u kome će izginuti jedna trećina stanovništva planete (dakle više od dve milijarde), na strani Jevreja izgubiće živote oko dve trećine tada živećih potomaka Avraama, Isaaka i Jakova. O ovoj strašnoj kataklizmi i budućoj pogibiji mnogih Izrailjaca pisao je i prorok Zaharija pre dva i po milenijuma:

"I u svoj zemlji, govori Gospod, dva će se dijela istrijebiti u njoj i poginuti, a treći će ostati u njoj; I tu ću trećinu metnuti u oganj, i pretopiću ih kako se pretapa srebro, i okušaću ih kako se kuša zlato; oni će prizvati ime moje, i ja ću im se odazvati i reći ću: to je moj narod; a oni će reći: Gospod je Bog naš."

71

Tek nakon ove strašne nesreće koja će zadesiti Izrael (kao i čitavo čovečanstvo) Jevreji će, susrevši se sa svojim potpunim uništenjem, zavapiti ka Bogu kao svom Spasitelju. Prema Isusovim rečima, njegovi saplemenici će ga ponovo videti tek kada budu rekli "da je blagosloven onaj koji dolazi u ime Gospodnje." O samom trenutku dolaska izrailjskog Mesije sa neba na zemlju, Sveto pismo nas ovako izveštava:

"I izliću na dom Davidov i na stanovnike Jerusalimske duh milosti i molitava, i pogledaće na mene kojega probodoše; i plakaće za njim kao za jedincem, i tužiće za njim kao za prvencem."

72

"Odmah posle nevolje onih dana sunce će potamneti i mesec neće davati svoje svetlosti, i zvezde će padati s neba, i sile nebeske uzdrmaće se. I tada će se na nebu pojaviti znak Sina čovečjeg, pa će tada zakukati sva plemena na zemlji, i ugledaće Sina čovečjeg gde dolazi na oblacima sa silom i velikom slavom."

73

70

Ev. po Mateju 23:39. 71

Knj. proroka Zaharije 13:8-9. 72

Knj. proroka Zaharije 12:10. Naglasak moj. 73




42

"Evo, ide sa oblacima i gledaće ga svako oko i oni koji ga probodoše, i kukaće za njim sva plemena zemaljska. Da, amin."

74

Kao što je jasno iz upravo navedenih tekstova, na samom kraju "velikih nevolja" za čitav svet, kada Jevreji, koji su "proboli Hrista" budu za njim plakali i u pokajanju ga prihvatili za svog Mesiju, bezbožnost sa zemlje će zanavek biti uklonjena, svi antihristi poraženi a mesijansko božansko carstvo uspostavljeno. U taj dan, dan uspostavljanja carstva, noge Isusa Mesije će stati na Maslinsku goru (Zah. 14:4; Dela ap. 1:6-12):

"I u taj će dan proteći iz Jerusalima voda živa, pola k istočnom moru a pola k zapadnom moru, i biće i ljeti i zimi. I Gospod će biti car nad svom zemljom, u onaj dan biće Gospod jedan i ime njegovo jedno."

75

Na samom početku carstva Mesije nad Izrailjem kao i nad čitavom zemljom, uslediće i vaskrsenje mrtvih pravednika. Međutim, pošto je tema o vaskrsenju mrtvih obimna, o njoj ćemo govoriti u toku razmatranja koje je pred nama, a to je proučavanje odnosa drugog Hristovog dolaska i postojanja kao i okončanja misije (poslanstva) zemaljske novozavetne Crkve.

Drugi Hristov dolazak i misija novozavetne Crkve

Na isti način kao što pravoslavna teologija (eshatologija) ne priznaje nikakvu ulogu izrailjskog naroda u vezi sa drugim Hristovim dolaskom, što je naravno (kao što smo se uverili) pogrešno, takav je slučaj i sa tumačenjem odnosa misije novozavetne Crkve u odnosu na Gospodnji povratak. Tokom proučavanja koje sledi, uvidećemo da teologija Istočne crkve odstupa od učenja Svetog pisma i po ovom pitanju. Kao što smo mogli da uočimo tokom ranijeg razmatranja, Gospod Isus Hristos je najavio svoj ponovni dolazak tako što je rekao da će mu prethoditi veliki i silni znaci na nebu i na zemlji, dolazak antihrista, veliki ratovi i prirodne katastrofe kakvih nije bilo nikada u ranijoj istoriji čovečanstva. Međutim, ako dobro obratimo pažnju, ovaj Isusov govor koji je najavio buduću kataklizmu bio je upućen jevrejskom narodu (Izrailju) – a ne Njegovoj Crkvi, koja je tek trebala da bude 74

Otkrivenje Jovanovo 1:7. Naglasak moj. 75

Knj. proroka Zaharije 14:8-9.



43

osnovana. Postoji velika razlika između drugog Hristovog pojavljivanja u odnosu na Crkvu i Njegovog dolaska vezanog za sudbinu Izrailja (Izraela). Ovo mora da bude posebno istaknuto, jer se u tome i sastoji glavna greška pravoslavne teologije. Naime, kada Gospod Isus govori vernicima koji su po nacionalnosti Jevreji, a koji će se obratiti Bogu i Njegovom Mesiji tokom velikih nevolja (poslednje Danilove sedmice), On kaže:

"I biće znakova na suncu, mesecu i zvezdama, a na zemlji strah će obuzeti narode, tako da neće imati kud od huke i morskih valova, ljudi će izdisati od straha i očekivanja onoga što ide na svet; jer će nebeske sile biti uzdrmane. I tada će ugledati Sina čovečjeg kako dolazi na oblaku sa velikom silom i slavom. A kad se ovo počne zbivati, ispravite se i podignite svoje glave, jer se približava vaše izbavljenje."

76

Gospod očigledno daje na znanje ljudima da kada vide da se "sve ovo zbiva", podignu svoje glave jer je Njegov povratak na pragu. Drugi Isusov dolazak u nebeskoj slavi će biti najavljen velikim nevoljama – i svako ko u to vreme bude poznavao Sveto pismo – moći će da prepozna ove unapred prorečene događaje. Međutim, Gospod Hristos je u isto vreme govorio o svom drugom dolasku i kao o danu koji će doći iznenada, bez ikakvih čudesnih znakova koji bi mu prethodili. Evo šta Isus o tome saopštava svojim učenicima:

"Bdite dakle, jer ne znate u koji dan će doći Gospod vaš. A ovo znajte, kada bi domaćin znao u koju noćnu stražu će lopov doći, bdio bi i ne bi dozvolio da se potkopa njegova kuća. Zato i vi budite spremni, jer će Sin čovečji doći u čas kada ne mislite."

77

Kao što primećujemo u upravo navedenom tekstu, Gospod upozorava svoje učenike da stalno treba da budu duhovno budni i čekaju Njegov povratak – jer će se on odigrati iznenada. Primer kojim Isus svoj dolazak upoređuje sa slikom lopova koji se prikrada da bi nešto ukrao iz kuće je veoma ilustrativan. Iz Isusovog poređenja proizilazi ono što se i uistinu dešava – a to je da se kradljivac približava tuđoj kući veoma lagano i to u vreme kada se domaćin najmanje nada njegovom dolasku. Pritom, on se naravno trudi da ne načini ni najmanji šum ili buku na osnovu koje bi mogao

76





44

da bude otkriven. Očigledno je, dakle, da Gospod ističe dvostruku prirodu svoga povratka na zemlju, ili bolje rečeno, najavljuje najpre tajanstveni, a potom i javni, svima vidljivi, dolazak u nebeskoj slavi. Da bi nam ovo bilo jasnije, pogledaćemo šta nam o tome govore ostali novozavetni tekstovi.

Vaznesenje novozavetne Crkve

"Neka se ne uznemirava vaše srce; verujte u Boga, i verujte u mene. U domu moga Oca ima mnogo stanova; da nije tako, zar bih vam rekao: idem da vam pripremim mesto. I kad odem i pripremim vam mesto, doći ću opet i uzeću vas k sebi, da i vi budete gde sam ja."

78

Prema rečima Gospoda Isusa Hrista i apostola, zapisanih u Novom zavetu, veoma jasno proizilazi da je prvi naredni događaj predviđen Božijim proročkim kalendarom tajno vaznesenje nanovorođenih vernika (Hristove Crkve) na nebo – u nebeski Jerusalim. U prethodno proučavanoj celini istakao sam činjenicu da mi danas živimo u proročkoj "vremenskoj pukotini" nakon završetka 69. i početka 70. Danilove sedmice, koja će otpočeti da se ispunjava na kraju vremena, sedam godina pre uspostavljanja Hristovog mesijanskog carstva nad Izrailjem i čitavom planetom. Prema Božijoj providnosti, starozavetni Jevreji su odbacili svoga Mesiju i na taj način omogućili ispunjenje Gospodnjeg plana koji je u vremenu pre Isusovog rođenja bio sakriven. Taj plan je podrazumevao osnivanje novozavetne Crkve, Božijeg naroda sastavljenog od pripadnika svih naroda na zemlji. U poslanici Rimljanima apostol Pavle potvrđuje biblijsku istinu o tome da su Jakovljevi potomci okoreli i postali Bogu nepokorni – da bi unapred određeni broj mnogobožaca, kroz veru u Hrista (u okviru Crkve), bio spašen. Nakon toga će se, prema ovom apostolu (i ostalom celobiblijskom učenju) odigrati događaji koji će dovesti i do spasenja izrailjskog naroda:

"Ne želim naime, braćo, da vam ostane nepoznata ova tajna, da ne bi mudrovali po svojoj mudrosti: jedan deo Izrailja je okoreo – dok ne uđu svi mnogobošci, i tako će se spasti sav Izrailj, kao što

78

Ev. po Jovanu 14:1-3. Naglasak moj.



45

je napisano: ‘Izbavitelj će doći sa Siona, odvratiće bezbožnost od Jakova. I ovo im je zavet od mene, kad uklonim njihove grehe’."

79

Prema Pavlu, ovakav razvoj događaja je bio "tajna" za starozavetne vernike – a on želi da sada bude otkriven novozavetnim hrišćanima. U vreme kada je Isus, malo pre svoga vaznesenja, bio sa učenicima na Maslinskoj gori, oni su mu postavili sledeće pitanje:

"A okupljeni pitahu ga ovim rečima: Gospode, hoćeš li u ovo vreme ponovo uspostaviti carstvo Izrailjevo? On im reče: Nije vaše da znate vremena ili rokove koje je Otac odredio svojom vlašću, nego ćete primiti silu – kad Duh Sveti siđe na vas, i bićete moji svedoci kako u Jerusalimu tako i po svoj Judeji, i Samariji, i sve do kraja zemlje."

80

Prema Gospodnjim rečima, pre uspostavljanja carstva nad Izrailjem, njegovi učenici moraju da propovedaju evanđelje "sve do kraja zemlje". Ovakvu zapovest čitamo i u ev. po Mateju:

"Tada priđe Isus i reče im: meni je dana svaka vlast na nebu i na zemlji. Zato idite i načinite sve narode mojim učenicima, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da drže sve što sam vam naložio; i evo, ja sam s vama u sve dane do svršetka sveta."

81

Hrišćanstvo i poruka evanđelja se širi svetom već gotovo punih dvadeset vekova. U današnje vreme više nego ikada ranije, zahvaljujući sredstvima masovne komunikacije (uz pomoć deljenja i prodaje Biblija, hrišćanske literature, filmova, radio i televizijskih emisija...). Propovedanje evanđelja i dostupnost Svetog pisma običnom čoveku je bilo umnogome otežano do XV veka, iz razloga što su se sveti spisi umnožavali prepisivanjem. Taj postupak je bio vrlo spor, a primerci takvih Biblija veoma skupi – pa stoga i nedostupni širokim narodnim masama. Tek u XV veku, pronalaskom štamparske mašine, počelo se i sa masovnijim umnožavanjem Knjige nad knjigama – koja je iz decenije u deceniju postajala sve pristupačnija običnom svetu – kroz prevođenje na narodne jezike. Ipak, XX vek predstavlja prekretnicu u brzini širenja evanđelja po čitavom svetu. Tokom poslednjih sto godina osnovana su mnoga biblijska društva koja se bave

79

Posl. Rimljanima 11:25-27. Naglasak moj. 80

Dela apostolska 1:6-8. Naglasak moj. 81




46

štampanjem Svetih pisama na gotovo svim jezicima. U prošlom veku podeljeno je na milijarde primeraka Biblija (ili njenih delova, Novih zaveta i evanđelja), hrišćanskih knjiga, brošura, traktata... Snimljeno je mnoštvo filmova (dokumentarnih, igranih i crtanih) sa biblijskom tematikom, koje je videlo na stotine miliona stanovnika naše planete. Satelitski prenosi evanđelskih propovedi poznatih svetskih evangelizatora su takođe doprineli i još uvek doprinose prodiranju Hristove poruke pomirenja sa Bogom u svaki dom, pa čak i u državama koje nisu naklonjene hrišćanstvu. Hrišćanski misionari zalaze i u najdublje džungle Amazonije, Afrike i Indonezije da bi zadobili ljude za Hrista...

Današnje vreme je, dakle, upravo ono o kome su proricali Hristos i apostoli – vreme pred drugi Gospodnji dolazak. Isus je veoma usko povezao globalno propovedanje evanđelja sa trenutkom Njegovog povratka na zemlju:

"I propovedaće se ovo evanđelje o carstvu po svemu svetu za svedočanstvo svima narodima, i tada će doći kraj."

82

Prema svim znacima o kojima smo do sada govorili a koji ukazuju na skori Hristov dolazak, kao što su sakupljanje Jevreja u njima obećanoj zemlji, priprema za izgradnju jerusalimskog hrama, ujedinjenje "Rimskog carstva", kao i propovedanje evanđelja po celom svetu, možemo sa sigurnošću da tvrdimo da se nalazimo na korak od tajnog Gospodnjeg dolaska – radi vaznesenja Crkve na nebo. U tekstu kojeg sam citirao na početku ove celine (Jn. 14:1-3), jasno nalazimo Spasiteljevu izjavu da će – kada učenicima pripravi mesto – ponovo doći i uzeti ih sebi, da bi i oni bili tamo gde je On (zapazimo da Isus ovde ne kaže da će doći da bude tamo gde su oni – dakle na zemlji, što će se desiti prilikom uspostavljanja carstva - već da će ih uzeti k sebi). Ovo "uzeće" Crkve na nebo će se, prema Bibliji, zasigurno desiti pre početka poslednje, sedamdesete Danilove sedmice, tj. velikih nevolja i kataklizmi koje će zadesiti svet. To potvrđuje apostol Pavle u jednoj od svojih poslanica:

"...kako ste se vi od idola obratili Bogu, da služite živom i istinitom Bogu, i da sa nebesa očekujete njegovoga Sina koga je vaskrsao iz mrtvih, Isusa koji nas izbavlja od gneva koji dolazi."

83

82

Ev. po Mateju 24:14. Naglasak moj. 83

1. posl. Solunjanima 1:9b-10. Naglasak moj.



47

Kada govori o tajnom Hristovom dolasku u oblake radi vaznesenja Crkve, isti apostol nastavlja govoreći:

"Ne želimo, braćo, da ostanete u neznanju u pogledu onih koji su usnuli, da ne budete ožalošćeni kao ostali koji nemaju nade. Ako, naime, verujemo da je Isus umro i vaskrsao, tako će Bog Isusovim posredstvom povesti s njim i one koji su usnuli. Jer ovo vam kazujemo rečju Gospodnjom – da mi koji živimo i ostajemo do dolaska Gospodnjeg nećemo preteći one koji su usnuli. Jer će sam Gospod na zapovest, na glas arhanđela i na trubu Božiju sići sa neba, te će mrtvi u Hristu vaskrsnuti prvo. Zatim ćemo mi živi, mi koji preostajemo, biti zajedno sa njima odneti u vazduh – u susret Gospodu; i tako ćemo svagda biti sa Gospodom. Stoga tešite jedan drugoga ovim rečima."

84

"A u pogledu vremena i časa, braćo, nemate potrebe da vam se piše, jer sami tačno znate da će dan Gospodnji doći kao lupež u noći. Kad naime kažu: mir i sigurnost, tada će iznenada naići na njih pogibao kao bol na trudnu ženu i neće uteći."

85

Tekstovi koje sam upravo naveo su više nego jasni. Oni predstavljaju najavu ispunjenja Isusovog obećanja datog u Jn. 14:1-3 ("doći ću i uzeću vas k sebi"). Prema otkrivenju koje nam ovaj apostol iznosi, Gospod Isus će, neznano kada (u budućnosti), doći u zemljinu atmosferu (tj. "u oblake" a ne na zemlju) i izreći zapovest o "vaskrsenju mrtvih u Hristu" (tj. preminulih članova Crkve iz čitave hrišćanske istorije). Onoga trenutka kada mrtvi budu vaskrsli, živi vernici, nakon svoga preobražaja u besmrtna i nepropadljiva telesa, biće vazneti zajedno sa njima u nebo – te će od tada pa u večnost biti zanavek sa Gospodom. Apostol Pavle ovu svoju tvrdnju dopunjava objavom datom Korinćanima:

"Jer kao što u Adamu svi umiru, tako će i u Hristu svi oživeti. Ali svaki u svom redu: kao prvenac Hristos, zatim oni koji Hristu pripadaju – prilikom njegovog dolaska (...) Evo kazujem vam tajnu: nećemo svi pomreti, ali ćemo se svi izmeniti, u momentu, u tren oka, kad zatrubi poslednja truba. Truba će, naime, zatrubiti, i mrtvi će biti vaskrsnuti neraspadljivi, a mi ćemo se izmeniti. Jer ovo

84

1. posl. Solunjanima 4:13-18. Naglasak moj. 85

1. posl. Solunjanima 5:1-3. Naglasak moj.



48

raspadljivo treba da se obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno da se obuče u besmrtnost."

86

Objavljujući hrišćanskim vernicima ono što je u Starom zavetu bila tajna, Pavle negira mogućnost budućeg zajedničkog (opšteg) vaskrsenja vernika i neverujućih – onakvog kako su u njega verovali Jevreji u skladu sa ograničenim starozavetnim objavama. Nasuprot tome, on jasno razgraničava ova dva vaskrsenja, govoreći da će "mrtvi u Hristu vaskrsnuti najpre" (1. Kor. 15:23; 1. Sol. 4:16). Gospod Isus Hristos je, najavljujući svoj tajni dolazak i vaznesenje vernika u nebeski Jerusalim pre velikih nevolja, kao i ostavljanje na zemlji onih koji nisu poverovali, izrekao sledeće:

"A o onom danu i času niko ne zna, ni anđeli nebeski, nego samo Otac. Kao dani Nojevi, tako će biti dolazak Sina čovečijeg. Jer kao što su u dane pred potopom jeli i pili, ženili se i udavali, do dana kada Noje uđe u kovčeg, i nisu znali dok ne dođe potop i sve odnese, tako će biti i dolazak Sina čovečijeg. Tada će biti dva u polju, jedan će biti prihvaćen, a drugi će biti ostavljen; dve će mleti u mlinu, jedna će biti prihvaćena, a druga će biti ostavljena. Bdite dakle, jer ne znate u koji dan će doći Gospod vaš."

87

Nakon što smo na pravi način shvatili biblijsko učenje o prvom narednom proročkom događaju, tj. tajnom Hristovom dolasku u oblake, vaskrsenju mrtvih hrišćana i vaznesenju Crkve na nebo, proučićemo i događaje koji će uslediti do uspostavljanja Gospodnjeg carstva na zemlji.

Jagnjetova svadba i dolazak u nebeskoj slavi

Nakon vaznesenja Crkve na nebo, čime će biti okončana njena misija pronošenja evanđelja o spasenju neverujućem svetu, a čime će, takođe, biti sačuvana od "gneva koji dolazi", nastupiće period antihristove vladavine i vreme velikih nevolja (vreme "velikog i strašnog dana Gospodnjeg"). Rešena svih ovozemaljskih problema, Crkva – koja se u Otkrivenju Jovanovom naziva i Hristovom ženom (Otk. 19:7), za vreme velike zemaljske antihristove tiranije, pevaće Gospodu pesmu hvale:

86

1. posl. Korinćanima 15:22-23, 51-53. Naglasak moj. 87




49

"Potom videh, i gle, mnogi narod koga niko nije mogao izbrojati, od svake narodnosti i plemena i naroda i jezika, gde stoje pred prestolom i pred Jagnjetom, obučeni u bele haljine sa palmama u rukama svojim. I vikahu snažnim glasom govoreći: spasenje pripada Bogu našemu, koji sedi na prestolu, i Jagnjetu. (...) I prozbori jedan od starešina govoreći mi: ko su i odakle dođoše ovi obučeni u bele haljine? A ja sam mu kazao: gospodine moj, ti znaš. I reče mi: ovo su oni što dolaze od velike nevolje, koji opraše svoje haljine i ubeliše ih u Jagnjetovoj krvi. Zato su pred Božijim prestolom, te mu služe dan i noć u njegovom hramu, a onaj što sedi na prestolu prebivaće nad njima. Oni neće nikad više gladovati, ni žedneti, niti će ih sunce peći niti kakva žega, jer će Jagnje, koje je nasred prestola, biti njihov pastir i vodiće ih na izvore žive vode; a Bog će otrti svaku suzu sa njihovih očiju."

88

Pored sveg veličanstva božanske objave valja zapaziti i Jovanovu izjavu o tome da ovi ljudi obučeni u bele haljine "dolaze od velike nevolje". Da se ovde radi o Hristovoj Crkvi koja je vazneta sa zemlje na nebo pre velikih nevolja nesumnjivo je, jer se ovo veliko mnoštvo sastoji od pripadnika "svih naroda, narodnosti, plemena i jezika". Očigledno je da ovde nisu u pitanju duhovna anđeoska bića a ni bestelesne duše Jevreja koji su zbog svoje vere u Boga i Isusa Mesiju (koju su stekli kroz propovedanje Mojsija i Ilije) pobijeni u Izraelu tokom velikih nevolja. Ovi ljudi se u materijalnim proslavljenim telima nalaze na nebu pred Božijim i Jagnjetovim (Hristovim) prestolom.

U vreme pred samo isticanje perioda poslednjih sedam godina ljudske bezbožne vladavine nad planetom Zemljom, i ispoljavanja pravednog Božijeg gneva nad zemaljskim stanovnicima, Gospod Isus Hristos će se nošen oblacima, u pratnji proslavljene Crkve, vratiti na zemlju i uspostaviti svoje carstvo. Evo kako je Gospod pred svoje raspeće odgovorio judejskom prvosvešteniku na pitanje da li je on zaista Hristos, Sin Božiji:

"Reče mu Isus: ti kaza; ali vam kažem, od sada ćete videti Sina čovečjeg gde sedi s desne strane sile i dolazi na nebeskim oblacima."

89

Takođe, rekao je i:

88

Otkrivenje Jovanovo 7:9-10, 13-17. Naglasak moj. 89

Ev. po Mateju 26:64. Naglasak moj. Vidi i: Mk. 14:61-62.



50

"Odmah posle nevolje onih dana sunce će potamneti i mesec neće davati svoje svetlosti, i zvezde će padati s neba, i sile nebeske uzdrmaće se. I tada će se na nebu pojaviti znak Sina čovečjeg, pa će tada zakukati sva plemena na zemlji, i ugledaće Sina čovečjeg gde dolazi na oblacima nebeskim sa silom i velikom slavom."

90

U Jovanovom Otkrivenju je događaj Hristovog slavnog povratka i žestokog obračuna sa vojskom bezvernih opisan mnogo detaljnije:

"I videh otvoreno nebo, i vidi, beo konj, i koji sedi na njemu zove se Verni i Istiniti, i on sudi i ratuje po pravdi . Oči su mu vatreni plamen, a na glavi mu mnoge krune, sa napisanim imenom koje niko ne zna sem njega. I beše obučen u haljinu natopljenu krvlju, i njegovo ime zove se Reč Božija. A nebeske vojske na belim konjima, obučene u belo, čisto platno, pratile su ga. I iz njegovih usta iziđe oštar mač – da njim pobije mnogobošce. I on će im biti pastir sa gvozdenom palicom; i on će gaziti muljaru ljutog vina gneva Boga Svedržitelja. On ima na haljini i na svom bedru napisano ime: car careva i gospodar gospodara."

91

Nakon kažnjavanja antihrista i njegovog pomoćnika, lažnog proroka, bacanjem u ognjeno jezero (Otk. 19:20), kao i "vezivanja" sotone i bacanja u bezdan na hiljadu godina, Gospod Hristos će, prema proroštvu Božijeg sluge Zaharije i anđeoskoj najavi (Zah. 14:4; Dela ap. 1:11-12), sići sa neba sa velikom slavom i stati na Maslinsku goru. Toga trenutka će uslediti vaskrsenje svih pravednika (kroz veru opravdanih vernika) koji su ikada živeli na zemlji – počevši od Adama pa sve do onih koji su poginuli za vreme antihristove vladavine. O ovom vaskrsenju nam detaljno govori apostol Jovan u poslednjoj i najpotpunijoj proročkoj knjizi Svetoga pisma – Otkrivenju 20-toj glavi:

"I vidjeh prijestole i sjedoše na njih, i dade im se sud; i duše posječenih za svjedočanstvo Isusovo i za riječ Božiju, koji se ne pokloniše zvijeri i liku njezinom, i ne primiše žiga na čelima svojim i na ruci svojoj; i oživješe i carovaše sa Hristom hiljadu godina. A ostali mrtvaci ne oživješe dok se ne svrši hiljada godina. Ovo je prvo vaskrsenje. Blažen je i svet onaj koji ima udjela u prvom

90


Otkrivenje Jovanovo 19:11-16. Naglasak moj.



51

vaskrsenju; nad njima druga smrt nema vlasti, nego će biti sveštenici Bogu i Hristu, i carovaće s Njim hiljadu godina."

92

Ono što je veoma važno da istaknemo na ovom mestu jeste da u Otkrivenju 20. glavi, u prvih 7 stihova, na šest mesta stoji naglašeno da će buduće Isusovo carstvo trajati hiljadu godina. U Starom zavetu, kao i u evanđeljima se ne spominje dužina trajanja ovog carstva, ali nam je to u Otkrivenju jasno naznačeno.

Nakon zemaljskog Hristovog carstva pravednosti i mira, sotona će za kratko biti oslobođen iz svoje tamnice u kojoj je proveo čitav milenijum. Za vreme svoga kratkog delovanja, uspeće ponovo da zavede veliko mnoštvo ljudi koji će biti rođeni tokom pomenutog hiljadugođa – kao potomci onih osoba koje su preživele velike nevolje i u Milenijum ušle u neproslavljenim telima (novozavetni i starozavetni vernici, koji će pre hiljadugodišnjeg carstva doživeti vaskrsenje i preobraženje svojih smrtnih telesa, biće u proslavljenim večnim telima i među njima više neće biti ženidbe i udaje, kao ni rađanja dece. Vidi: 2. Kor. 5:1-5; Lk. 20:33-36). Svršetak ovih pobunjenika, koji je opisan u Otk. 20:7-10, biće tragičan. Oni će biti spaljeni ognjem, a sotona koji ih je dovodio u zabludu, sa svojim demonima biće bačen u ognjeno jezero (Mt. 25:41), gde su deset vekova pre toga bili odagnani i antihrist i lažni prorok. Strašni sud, koji će uslediti, a na kome će se naći bezbožnici vaskrsli nakon hiljadugodišnjeg carstva – biće poslednji događaj u zemaljskoj istoriji – na kome će biti spomenuti oni koji nisu marili za Boga i Njegovu svetu volju. Svi nenanovorođeni (koje Gospod Hristos naziva i zločincima, Jn. 5:29) biće vaskrsnuti za večnu osudu. Kazne će im biti određene u skladu sa veličinom počinjenih greha. Nakon osude koju su zaslužili, svi će biti bačeni u ognjeno jezero, gde će biti mučeni u sve vekove – zauvek:

"A ostali mrtvaci ne poživeše – dok se ne navrši hiljada godina. (...) I videh veliki, beli presto, i onoga što sedi na njemu, od čijeg lica pobegoše zemlja i nebo, i ne nađe im se mesta. I videh mrtvace, velike i male, gde stoje pred prestolom, a knjige se otvoriše; i jedna druga knjiga bi otvorena, to je knjiga života. I mrtvacima se sudilo na osnovu onoga što je napisano u knjigama – po delima njihovim.

92

Otkrivenje svetoga Jovana Bogoslova 20:4-6. Prevod komisije Svetog arhijerejskog sinoda SPC. Naglasak moj.



52

(...) I ko god se ne nađe upisan u knjizi života, bi bačen u vatreno jezero."

93

Nakon svršetka suda nad bezakonicima i Bogu nepokornima, Gospod će uništiti današnji nama poznati svemir i stvoriti novo nebo i novu Zemlju (Otk. 21. i 22. poglavlje). Hristos će predati carstvo svome nebeskom Ocu (1. Kor. 15:24-28), a vaskrsli vernici će vladati i živeti sa Gospodom i nebeskim anđelima zauvek.

Na ovaj način smo proučili najvažnije tekstove Svetog pisma koji govore o budućim događajima, drugom Hristovom dolasku i vaskrsenju mrtvih.

Sada ćemo preći na upoznavanje sa pravoslavnim verovanjem po pitanju istih tema. Verujem da nam neće trebati puno vremena da se uverimo u činjenicu da je učenje Istočne crkve, koje je nastalo pod uticajem crkvenih otaca, poprilično različito od onoga o čemu nas uči večna Božija Reč.

PRAVOSLAVNO VEROVANJE O DRUGOM HRISTOVOM DOLASKU I VASKRSENJU MRTVIH

Kao što sam istakao na samom početku poglavlja, učenje Pravoslavne crkve se nalazi u velikom raskoraku sa onim što su naučavali Hristos i apostoli o Njegovom drugom dolasku i vaskrsenju mrtvih. Ukratko rečeno, pravoslavna eshatologija ne poznaje niti priznaje evanđelsko učenje o vaznesenju Crkve Hristove, o odvojenom vaskrsenju pravednika i grešnika, niti pak istinu o uspostavljanju hiljadugodišnjeg carstva na zemlji. Prema pravoslavnima, na kraju vremena će se na zemlji pojaviti antihrist, Crkva (Pravoslavna) će biti progonjena, a Hristovim dolaskom uslediće opšte vaskrsenje mrtvih i strašni sud. No, na kojim to biblijskim tekstovima pravoslavni temelje ovakvo svoje uverenje? Da li dokazi za ovakvo verovanje uopšte postoje? Kao temelj za iznošenje "pravoslavnih dokaza" poslužiće nam ponovo knjiga "Crkva i sekte" autora Lazara Milina, u kojoj je on (bezuspešno) pokušao da biblijskim tekstovima obesnaži "sektaško" (evanđeosko - protestantsko) verovanje u dvokratno vaskrsenje i hiljadugodišnje carstvo Mesije. Dokazi iz pomenute knjige bi, dakle, trebali da nas

93

Otkrivenje Jovanovo 20:5, 11-12, 15.



53

ubede u ispravnost pravoslavnog shvatanja Biblije i pogrešnost učenja evanđeoskih hrišćana. Krenimo zato redom. Evo kako glase neki od navoda iz Milinove knjige:

"Druga grupa jeretika, hilijasti, verovali su naprotiv u neko vaskrsenje sasvim grubo, kao obnavljanje ovog zemaljskog života u Hristovom hiljadugodišnjem carstvu u kojem će On sa pravednicima vladati na zemlji hiljadu godina. Tada će tek vaskrsnuti grešnici i počeće opšti Božji sud. (...) Sektaši takođe priznaju da će svi mrtvi vaskrsnuti, ali ne odjednom nego u dva maha. Prvo će vaskrsnuti pravednici koji će sa Hristom carovati hiljadu godina, a posle te hiljade godina vaskrsnuće grešnici koji će se ustremiti na Jerusalim kao prestonicu Hristovu i tada će ih Hristos uništiti. (...) Uostalom, Hristos je večni car i za Njega hiljadu godina ne znači ništa više nego jedan dan, baš kao što i kaže Biblija da je "pred Bogom hiljada godina kao jedan dan i jedan dan kao hiljada godina" (Ps. 90, 4; 2. Petr. 3, 8). A što je u celoj ovoj stvari najvažnije, sektaši previđaju činjenicu da Hristos nikad nikome nije obećao nikakvo zemaljsko carstvo ni hiljadugodišnje ni jednočasovno. I kad su ljudi hteli da ga učine carem, On je to izbegao (Jn. 6, 15), a pred Pilatom je izričito rekao da Njegovo carstvo nije od ovoga sveta (Jn. 18, 6). Da je mislio na nekakvo svoje hiljadugodišnje carstvo, imao bi zgodnu priliku da to bar ovog puta nagovesti. (...) Pod hiljadugodišnjim carstvom Hristovim treba shvatiti period istorije čovečanstva od osnivanja Crkve (kad je satana "vezan i bačen u bezdan") pa do ponovnog dolaska Hristova, a naročito period njenog relativno mirnog razvitka od prestanka gonjenja pa dok satana ponovo ne bude "pušten iz tamnice" to jest do vremena kad će se pojaviti antihrist."

94

Iz svih ovih navoda najpre uviđamo da pravoslavni nazivaju jereticima one vernike koji čitaju reči Svetoga pisma i veruju upravo onakvom značenju proročanstva kako je u najsvetijoj knjizi i naznačeno. Potom, g-din Milin potpuno pogrešno navodi da Gospod Isus Hristos nikada nikome nije obećao bilo kakvo carstvo – ni hiljadugodišnje ni jednočasovno, očigledno ne želeći da uzme u obzir stihove iz Mt. 21:4-9; Lk. 19:38-40; 23:42; Dela ap. 1:6-7; 1. Kor. 15:24; Otk. 20:6; koji govore upravo o budućem Hristovom

94

Lazar Milin, Naučno opravdanje religije – Crkva i sekte, str. 285, 289, 293. Naglasci kurzivom su moji.



54

(hiljadugodišnjem) carstvu. To da je Hristos izbegao proglašavanje za (zemaljskog) cara u vreme svoga prvog dolaska (Jn. 6:15) sasvim je tačno, ali to samo iz razloga što tom carstvu tada još nije bilo vreme. Uostalom, Gospodnja namera nije bila da proglasi carstvo kakvo bi odgovaralo njegovim grešnim savremenicima (tekst nam govori da su Judeji želeli da Isusa proglase carem samo zato što su se siti najeli od hlebova i riba koje je On umnožio, tj. zbog sopstvenih sebičnih interesa; vidi: Jn. 6:1-26). Dalje, Hristov odgovor Pilatu da njegovo carstvo "nije od ovoga sveta" je takođe potpuno razumljiv, jer On neće preuzeti vladalački presto na načine kako to ljudi čine (vojnim ustankom i prevratom – čega se Pilat pribojavao na osnovu lažnih optužbi judejskih starešina; vidi: Jn. 19:7-12). Isusov odgovor Pilatu, koji je u nastavku glasio: "Kad bi moje carstvo bilo od ovoga sveta, moji vojnici bi se borili, da ne budem predan Judejima; ovako, moje carstvo nije odavde" (Jn. 19:36), u svom sadržaju jasno ukazuje na to da Isusu svakako pripada carstvo – samo što ono neće biti uspostavljeno ljudskim već božanskim metodima.

Ipak, vrhunac "pravovaljanog" tumačenja Biblije Milin je dostigao tvrdnjom da hiljadugodišnje carstvo zapravo predstavlja period od gotovo dve hiljade godina postojanja hrišćanske Crkve – sve do dolaska antihrista. Dakle, period od 1000 godina ne predstavlja bukvalno hiljadugođe, već se ove godine, u pravoslavnom tumačenju, na neki čudesan način umnožavaju tako da čine 2000 godina (ili već onoliko koliko će proteći do drugog Hristovog dolaska)! Koliko je ovo Milinovo tumačenje nelogično svedoči i sledeći zaključak. Prema ovom stavu proizilazi da je sotona već vezan i boravi u tamnici (bezdanu) i to još od vremena Hristovog vaskrsenja i osnivanja Crkve. Ukoliko je to zaista tako, otkuda je onda došlo ovoliko zlo među ljude i prava poplava sujeverja, lažnih vera i okultizma po celom svetu? Da li po svemu onome što se dešavalo kroz čitavu istoriju "hiljadugodišnjeg carstva crkve" u Evropi, u mračnom srednjem veku, kao i na osnovu savremenijih dešavanja u duhovnom i materijalnom svetu možemo da zaključimo da je sotona "vezan", ili nasuprot tome da je aktivniji nego ikada (Otk. 12:12)? Prema Lazaru Milinu, čija smo "vrsna" tumačenja već ranije isticali, hiljadugodišnje carstvo je samo simbolična slika i ne sme se bukvalno tumačiti.



55

"Mi smo do sada već više puta naglasili da je bukvalno shvatanje Apokalipsisa nemoguće iz više razloga. Pre svega očigledno je da se Apokalipsis služi simvoličnim slikama koje se nikako ne mogu shvatiti bukvalno."

95

Međutim, nasuprot ovoj tvrdnji, uglavnom sva biblijska proročanstva vezana za određene vremenske periode – ispunjavala su se baš doslovno. Već smo proučili proročanstvo o 70 Danilovih sedmica. Takođe, tu je bukvalno ispunjenje Gospodnje najave date Avraamu da će njegovi potomci biti u egipatskom ropstvu 400 godina (1. Mojs. 15:13; Dela ap. 7:6). Tu je i ispunjenje proročanstva o 70-godišnjem boravku Jevreja u vavilonskom ropstvu – koje je ranije najavio prorok Jeremija (Jer. 25:11-12; Jezdra 1:1-3; Dan. 9:2). Pošto su se već sva ova proročanstva ispunila doslovno, ostaje da se zapitamo zašto bi ono o hiljadugodišnjem carstvu bilo izuzetak, a pogotovo zbog toga, kao što sam već naglasio, što se pojam "hiljadu godina" u Otkrivenju 20. glavi spominje ništa manje nego šest puta (u vezi perioda boravka sotone u bezdanu, Hristovog carstva sa blaženim vaskrslim pravednicima, kao i vremenskog perioda koji će proteći između prvog i drugog vaskrsenja). Svu pogrešnost ovakvog pravoslavnog tumačenja shvatićemo kada se, u tekstu koji sledi, budemo podsetili da Milin, ne snalazeći se u Pismu baš najbolje, tumači jedan te isti tekst iz Otk. 20. glave na dva potpuno različita načina – u zavisnosti od potrebe – koristeći poznati "pravoslavni metod" izvrtanja biblijskih tekstova i njihovog tumačenja van pravog konteksta. O ovom Milinovom tumačenju govorili smo i u poglavlju o svetim tajnama, u celini o "svetoj tajni sveštenstva". Podsetimo se toga ponovo. Želeći da dokaže da neće biti dvokratnog vaskrsenja o kome nas izveštava apostol Jovan u Otkrivenju, Milin kazuje sledeće:

"Treba pre svega naglasiti da se u Sv. pismu grešnik smatra i naziva duhovno mrtvim (Lk. 15, 32), jer "plata za greh je smrt" (Rim. 6, 28). Prema tome, pokajanje i krštenje ravno je vaskrsenju. "Vi koji se u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste" (Gal. 3, 27), a nad vaskrslim Hristom smrt nema više nikakve vlasti (Rim. 6, 9). Dakle, "prvo vaskrsenje" to je zapravo krštenje. Zato je i rečeno da je blažen onaj koji ima udela u prvom vaskrsenju, jer nad njim 95

Milin, navedeno delo, str. 291. Naglasak moj.



56

druga smrt nema vlasti", to jest neće biti osuđen na Božjem sudu prilikom drugog dolaska Hristovog. A "drugo vaskrsenje" to je ono sveopšte vaskrsenje kada će svi mrtvi ustati iz grobova živi, preobraženi oduhovljeni i neraspadljivi."

96

Dakle, kada g-dinu Milinu nije pošlo za rukom da nađe bolje objašnjenje – on je u tumačenje 20. glave Otkrivenja ubacio hrišćansko krštenje. Naravno, svaki čitalac ove proročke knjige Novog zaveta vrlo dobro može, čak i letimičnim pregledom, da ustanovi da se u njoj nigde i ni na jednom mestu ne spominje krštenje, pa stoga ni u 20. poglavlju. Da ironija bude veća, samo 39 stranica dalje u svojoj knjizi koju je napisao u odbranu "pravoverja", na mestu gde se susreo sa još jednom biblijskom istinom koju zastupaju evanđeoski protestanti a koju je trebalo osporiti, u vezi sveopšteg hrišćanskog sveštenstva i nepotrebnosti i biblijske nezasnovanosti postojanja specijalne jerarhije u Crkvi, Milin je pisao ovako:

"Treba naročito obratiti pažnju na to da pisac Apokalipsisa tu govori o budućem veku posle vaskrsenja, što je naročito jasno izrečeno u 20. glavi, stih 6. "Blažen je i svet onaj koji ima udela u prvom vaskrsenju; nad ovima druga smrt nema vlasti, - nego će oni biti Božiji i Hristovi sveštenici, i carevaće s njim hiljadu godina". Očigledno je da će biti sveštenici Hristovi posle vaskrsenja, a ne do vaskrsenja."

97

Dakle, u ovom slučaju, Milin tumači pomenuto proročanstvo iz Otk. 20:6 na ispravan način, govoreći da je tu u pitanju pravo vaskrsenje iz mrtvih, a ne krštenje - kako je napisao ranije. Ovoga puta, prema Milinu, ova reč Pisma je naročito jasno izrečena, i ona znači bukvalno vaskrsenje (i to prvo po redu)! Kako se onda desilo to da mu ova Reč nije bila tako "jasna" prilikom tumačenja dvokratnog vaskrsenja (na str. 294), već je to postala tek prilikom razmatranja pitanja "sveopšteg sveštenstva svih hrišćana" (na str. 333)?

Pre nego što pogledamo na koji to način i uz pomoć kojih stihova Biblije pravoslavni žele da ospore otkrivenjske objave o budućem dvokratnom vaskrsenju iz mrtvih, želim da citiram još jednog, našem narodu još poznatijeg pravoslavnog autora. Reč je o

96

Navedeno delo, str. 294. Naglasak moj. 97

Isto, str. 333. Naglasak moj.



57

arhimandritu, avi Justinu Popoviću. Do koje granice pravoslavni zapravo stižu sledeći naopaka i pogrešna svetopredanjska učenja, pokazaće nam i sledeći tekst, u kome nam ava Justin saopštava da je biblijsko učenje o hiljadugodišnjem carstvu Hristovom zapravo krivoverje čiji je izumitelj ni manje ni više već sotona lično:

"U tome prednjače jeresi, jer kroz njih Satana neumorno ratuje protiv Crkve Hristove. (...) Sveti apostoli su nam otkrili tajnu svih jeresi: sve su one od Antihrista (1. Jn. 4, 3; 2. Jn. 7), jer su uvek anti-Hrista, protiv Hrista, protiv Istine. A držati se Gospoda Hrista, njegove Crkve, njegove Istine, njegovog Života, njegove Svetlosti, i znači – biti pravoslavan, evanđelski pravoslavan. Jer se evanđelske istine, svesavršene, životvorne, neizmenjive nalaze samo u Pravoslavnoj Crkvi, i nigde više. Hilijazam je jedna od mnogih jeresi, od mnogih antihrišćanstava. (...) Kroz njih dela lukavi duh prvog jeretika, prvog otpadnika od Istine Božje – Satane. Posao je njihov: izvrnuti, unakaziti, pokvariti Evanđelje Hristovo. Čineći to, oni su sami sebe bacili pod strašnu anatemu hristonosnog Apostola: Ako vam mi, ili anđeo s neba javi Evanđelje drukčije nego što vam javismo: proklet da bude! (Gal. 1, 8)."

98

U istom duhu o ovoj temi pisao je i ruski episkop Inokentije. U svojoj knjizi koja predstavlja "teološku raspravu" sa adventistima, po pitanju svetkovanja subote i nedelje, ovaj arhijerej je u uvodu pomenuo još neke "jeresi" kojih se adventisti pridržavaju. Među njima je bilo i verovanje u buduće hiljadugodišnje Hristovo carstvo (adventisti veruju da će ovo carstvo biti na nebu, a ne na zemlji – koja će tokom tog carstva postati opustošeno boravište sotone i njegovih palih anđela). U narednom tekstu primetićemo i činjenicu da se, kao što se dalo i očekivati, današnji pravoslavci u svom pobijanju određenih verskih učenja oslanjaju više na mišljenja davnašnjih "svetih otaca", nego na "argumente" koje pronalaze u Svetom pismu:

"Adventizam održava jeres starih jeretika hilijasta u izopačenom vidu, koji su takođe verovali u hiljadugodišnje carstvo na zemlji i zato su priznati kao jeretici. Hilijasta znači onaj, koji veruje u hiljadugodišnje carstvo Hristovo na zemlji. Slično njima, adventisti osnivaju svoje verovanje u hiljadugodišnje carstvo samo

98

Pravoslavni blagovesnik br. 3. 1994. god. Izdavač: Manastir Ćelije. str. 3. Naglasak moj.



58

na Jovanovom otkrivenju, jer ni u jednoj drugoj knjizi sv. Pisma nema ni jedne reči o tom hiljadugodišnjem carstvu. (...) Po tumačenju Andreje episkopa Kesarijskog i drugih otaca crkve, hiljadu godina koje se spominju u Otkrivenju gl. 20. ne označavaju taj broj bukvalno, nego (ono) neodređeno, dugotrajno vreme – od Vaznesenja Gospodnjeg do Njegovog drugog dolaska na zemlju."

99

Pošto smo se već pobliže upoznali sa usaglašenim mišljenjima koje pravoslavni autori zastupaju o ovoj temi, a pre iznošenja istorijskih argumenata koji govore u prilog verovanju evanđeoskih hrišćana koji ispovedaju uspostavljanje budućeg Hristovog zemaljskog hiljadugodišnjeg carstva, želim da se osvrnem na još nekoliko pogrešno shvaćenih biblijskih tekstova koje pravoslavni koriste u svojoj apologetici. Evo još nekoliko navoda iz Milinovog dela:

"Sektaši – hilijasti ovde previđaju jednu vrlo važnu i očiglednu činjenicu: Ni u jednoj knjizi cele Biblije, osim u Apokalipsisu, nema ni nagoveštaja o dvokratnom vaskrsenju. Hristos je često govorio o svome ponovnom dolasku, a nikad nije ni u najbleđem nagoveštaju spomenuo da će doći još dva puta: drugi put da sudi pravednicima, a treći put grešnicima. Isto tako ni apostoli u svojim poslanicama ne govore da će Hristos doći još dvaput, nego samo jedanput. Osim toga, kad Hristos govori o opštem vaskrsenju, On ga prikazuje kao jedinstven događaj zajednički i za pravednike i za grešnike. Njegove su reči: "ide čas u koji će svi koji su u grobovima čuti njegov glas pa će vaskrsnuti za život oni koji su činili dobro, a zločinci će vaskrsnuti za sud" (Jn. 5, 28). Nije moguće jasnije se izraziti. Ide čas (a ne dva časa) u koji će svi koji su u grobovima čuti glas Sina Božijeg i vaskrsnuće pravednici u život a grešnici na osudu. Evo još jedne slike vaskrsenja i suda iz usta samog Spasitelja. "A kad dođe Sin čovečji u svojoj slavi i svi anđeli s njime, onda će sesti na presto slave svoje; i biće okupljeni pred njim svi narodi, i on će ih odvojiti jedne od drugih kao što pastir odvaja ovce od jaraca, i postaviće ovce sebi s desne strane a jarce s leve" (Mt. 25, 31-33). Očigledno je da Spasitelj vaskrsenje predstavlja

99

Episkop Inokentije, Zašto hrišćani praznuju nedelju a ne subotu; Skoplje 1940. god. str. 11. Naglasak moj.



59

kao jedinstven događaj. Kako bi Spasitelj ljude podelio na levu i desnu stranu ako istovremeno ne budu tu i pravednici i grešnici?"

100

U nekima od ovih navedenih izjava ima i pomalo istine. Naime, tačno je da se samo u Otkrivenju spominje dvokratno vaskrsenje (ako prenebregnemo Pavlovo kazivanje iz 1. Sol. 4:16-17, u kome on govori o tajnom Isusovom dolasku u oblake i vaskrsavanju "mrtvih u Hristu". Sasvim je očigledno da Pavle ovde ne govori o "opštem vaskrsenju", već samo o vaskrsenju vernika - hrišćana). Takođe je tačno da je Gospod Hristos jednom, u ev. po Jovanu 5:28, govorio o vaskrsenju kao o jedinstvenom događaju – bez posebnog vremenskog odvajanja vaskrsenja pravednih i grešnih. Što se pak tiče navoda iz ev. po Mateju 25:31-33, tj. celokupnog teksta do 46. stiha, u njemu uopšte ne uočavamo da je Isus govorio o bilo kakvom vaskrsenju, već samo o odeljivanju pravednika od grešnika među narodima koji će preživeti velike nevolje i živi dočekati Hristov slavni drugi dolazak. U ovom tekstu, o vaskrsenju zaista nema ni jedne jedine reči.

101 Međutim, ukoliko bi smo i

prihvatili pretpostavku da je Isus za vreme svoga boravka na zemlji govorio da će se u budućnosti odigrati zajedničko vaskrsenje, a potom nakon svoga vaznesenja na nebo dao objavu o dva vaskrsenja (treba istaći činjenicu da Otkrivenje Jovanovo jeste zapravo "Otkrivenje Isusa Hrista, koje mu dade Bog – da pokaže svojim služiteljima šta ima uskoro da se zbude, te pokaza i po svom anđelu posla svome služitelju Jovanu..." Otk. 1:1), to bi značilo da prihvatamo ideju da su u Hristovom učenju postojale protivrečnosti.

O čemu se zapravo radi? U ovom objašnjenju reći ću ponovo nešto od onoga što sam izneo u ranijem razmatranju. Naime, svaki pažljivi istražitelj i proučavalac Biblije mora da zapazi da Stari zavet saopštava veoma malo o vaskrsenju mrtvih. Jedini tekst u

100

Isto, str. 289-290. Naglasak kurzivom je moj. 101

G-din Milin ovaj biblijski tekst pogrešno povezuje sa "opštim vaskrsenjem" upravo zbog učenja kojeg zastupa, a po kome neće biti hiljadugodišnjeg carstva, već se nakon drugog Hristovog dolaska odmah odigrava vaskrsenje pravednika i grešnika i počinje strašni sud. Ipak, ukoliko pažljivo pročitamo ovaj tekst iz Mt. 25. glave i uporedimo sa Otkrivenjem 20:11-15 (u kome je zaista opisan događaj strašnog suda) uvidećemo da se umnogome razlikuju. Evanđelist Matej navodi Isusove reči u kojima On jasno napominje da će prilikom Njegovog slavnog dolaska pred njim biti okupljeni svi narodi, dok se u Otkrivenju spominju vaskrsli grešnici - koji su u tekstu nazvani mrtvacima velikim i malim.



60

ovom delu Pisma u kome se govori o načinu vaskrsavanja mrtvih nalazi se u knj. proroka Danila 12:1-2, u kome se kaže samo to da će se "mnogi koji spavaju u zemaljskom prahu probuditi – jedni za život večni a drugi za sramotu i prekor večni". Na osnovu ovako ograničenog otkrivenja o budućem vaskrsenju, starozavetni Jevreji u Hristovo vreme verovali su u "jednokratno" vaskrsenje, nazivajući ga "vaskrsenjem u poslednji dan" (Jn. 11:23-24). Pošto je Gospod Isus Hristos došao među Izrailjce, ne da ukine već da ispuni zakon i proroke (Mt. 5:17-18), On, dok je hodio zemljom, nije činio niti govorio bilo šta što se Starim zavetom nije podrazumevalo. Svaka Njegova reč i delo bili su bazirani na ispunjavanju starozavetnih proročanstava koja su govorila da će Mesija propovedati evanđelje o carstvu, činiti čudesna dela, kao i umreti i vaskrsnuti iz groba. Isticanje učenja o budućem "dvokratnom vaskrsenju", koje je njegovim savremenicima bilo nepoznato, dodatno bi zbunilo Njegove slušaoce. Ranije smo već naglasili činjenicu zapisanu u tekstovima Novog zaveta (Ef. 3:3-11; Kol. 1:26-27) o tome da je osnivanje Hristove Crkve bilo tajna za vernike u vremenima pre Isusovog rođenja. Takođe, Pavle je u 1. Kor. 15:51-52 spomenuo još jednu tajnu vezanu za Crkvu, a to je vaskrsenje umrlih i preobraženje živih vernika u trenutku Isusovog tajnog dolaska u oblake (1. Sol. 4:13-18). Upravo iz razloga što su ova novozavetna otkrivenja trebala da ostanu tajna za starozavetne vernike, Isus o njima nije ni govorio. Ove istine su trebale da budu otkrivene tek decenijama kasnije – apostolima novozavetne Crkve (Ef. 3:3-5). Upravo iz razloga koji sam izneo (a to je da su neke božanske istine iz Gospodu znanih razloga bile sakrivene za Hristove savremenike) istina o "dvokratnom vaskrsenju" je objavljena tek u apostolsko vreme – a najjasnije iznesena u Hristovom Otkrivenju datom Jovanu, u 20. glavi. Sveto pismo predstavlja celokupnu Božiju objavu datu ljudima, a ona je na posletku kompletirana u poslednje napisanoj bogonadahnutoj knjizi nazvanoj Jovanovo Otkrivenje (Apokalipsis). Pošto su mnoge biblijske istine kroz istoriju objavljivane progresivno, tj. postepeno sve više i više, svakako je velika istina da Otkrivenje predstavlja najpotpuniju i najprecizniju proročku knjigu u kojoj su objavljeni mnogi detalji o događajima koji su u ranije izricanim proroštvima samo ovlaš pomenuti. Takav je, dakle, i slučaj sa potpunom objavom o budućem vaskrsenju, koje je u Otkrivenju jasno



61

objavljeno kao dvokratno – za razliku od svih dotadašnjih najava ovog budućeg događaja. Isti je slučaj i sa proročanstvom o periodu trajanja budućeg carstva Mesije (Hrista), koje Otkrivenje objavljuje kao hiljadugodišnje, za razliku od ranijih predskazanja u kojima trajanje ovog carstva nije bilo tačno vremenski određeno.

Da bih još jasnije dokazao svojim čitaocima da je prvovekovna apostolska nauka podrazumevala verovanje u ustanovljenje hiljadugodišnjeg carstva na zemlji (a u skladu sa tim i u dvokratno vaskrsenje), navešću i nekoliko istorijskih podataka. Istoričari i profesori religije Kolin Mekdanel i Bernhard Lang iznose sledeće podatke o ovoj temi:

"Irinejeva teologija (radi se o veoma poznatom učitelju Crkve iz II veka, Irineju Lionskom; prim. I. S.), izložena u njegovoj raspravi Protiv jeresi, ljudsku istoriju je delila na tri uzastopna razdoblja: trenutno doba progonstva, kraljevstvo Mesije i kraljevstvo Boga Oca. Ova tri razdoblja se smenjuju jedno za drugim. Ona predstavljaju istorijske etape u Božjem planu za sve hrišćane, a ne faze u sudbini individualne ljudske duše. Istorija se, po Irineju, odigrava na ovom svetu i uključuje svet kojim redom vladaju pagani, Mesija i konačno Bog Otac. Naknada koju mučenici dobijaju ne sastoji se u tome da će im se duše otisnuti naviše kroz različite nivoe univerzuma, već pre u ponovnom zadobijanju njihovih ovozemaljskih života. (...) Prvo istorijsko razdoblje je, dakle, bilo osujećeno progonstvima. Iako se na svet gledalo kao na nešto dobro i namenjeno za hrišćansku upotrebu, pagansko društvo nije dopuštalo da dođe do mira i blagostanja. Irinej je razrešio tu dilemu predviđanjem drugog razdoblja ljudske istorije, kraljevstva Mesije. Bog će započeti ovo kraljevstvo uskrsavanjem pravednika među mrtvima i vraćanjem njihovih tela u pun materijalni život. Novi život se neće odigravati u nekom dalekom nebeskom kraljevstvu, već na zemlji. (...) Još od starozavetne Knjige proroka Danila i novozavetnog Otkrivenja, beše postojala veza između situacije mučeništva i milenarističkih

102 pogleda. (...) Irinej je

preneo milenarističke poglede iz Male Azije na Zapad gde su oni zadobili novi značaj tokom progonstva u južnoj Francuskoj. (...)

102

"Milenaristički pogledi" su oni koji podrazumevaju verovanje u dolazak budućeg "Milenijuma" tj. hiljadugodišnjeg Hristovog (Mesijinog) carstva na obnovljenoj zemlji.



62

Milenarističke vizije budućnosti nisu prihvatili kasniji teolozi, ali njihovi polemički izvodi ponekad mogu da posluže kao vodič za shvatanje ovih učenja (...) Do četvrtog veka, milenaristički pogledi će biti prognani, ali u drugom veku nije bilo ničeg neobičnog u zamišljanju budućeg Hristovog kraljevstva u kome će ljudsko telo dobiti ono što mu sleduje. Nakon hiljadu godina, kraljevstvo Mesije će biti smenjeno Kraljevstvom Boga Oca. (...) Učenje o duhovnom kraljevstvu samo podvlači realističnu, materijalnu prirodu zlatnog milenijuma u koji je Irinej verovao."

103

Prema izveštaju ovih istoričara, veoma poznati i uvaženi zbog svog pravoverja i borbe protiv ondašnjih jeresi, crkveni otac Irinej iz Liona, koji je živeo u godinama tik po završetku apostolske ere (rođen oko pola veka nakon smrti apostola Jovana, pisca knjige Otkrivenja), čvrsto je zastupao učenje o dolasku carstva Mesije koje će trajati hiljadu godina. U navedenim citatima smo mogli da zapazimo i pominjanje veoma važne činjenice o tome da u II veku posle Hrista nije bilo ništa neobično za hrišćane da veruju u dolazak budućeg carstva Isusa Mesije – onako kako je to i Irinej verovao i propovedao. Međutim, desilo se da su kasniji crkveni autoriteti, pod uticajem nekih nehrišćanskih filozofija i drugačijih tumačenja odbacili biblijsku istinu koju su čvrsto zastupali prvovekovni hrišćani kao i vernici u prvih nekoliko vekova hrišćanstva.

Episkop Inokentije priznaje da su u buduće uspostavljanje "Zlatnog milenijuma" verovali i neki od Pravoslavne crkve "priznatih" svetih otaca:

"U prošlosti šta više i jedan (a može biti i više nego jedan) sveti otac crkve pridržavao se tog učenja o hiljadugodišnjem carstvu Hristovom."

104

Poznati srpski pravoslavni pisac, psihijatar Vladeta Jerotić, u svojoj knjizi "Vera i nacija" iznosi iste podatke koje smo i maločas naglasili. Evo šta nam on, uz propratni komentar, kazuje u svom delu na osnovu dostupnih i proverenih istorijskih izvora:

"Koliko je rizično vezivanje apokaliptičke simbolike za određene istorijske događaje ili određena istorijska vremena, dovoljno rečito govore različita tumačenja od strane priznatih

103

Raj jedna istorija, str. 73-77. Naglasak kurzivom (bold-italic) je moj. 104

Episkop Inokentije, Zašto hrišćani praznuju nedelju a ne subotu, str. 15. Naglasak moj.



63

hrišćanskih Otaca, 20. glave Otkrivenja, koja govori o hiljadu godina vezanosti Satane. Kao što je poznato, sa malim izuzecima, sve do blaženog Avgustina, hrišćanski učitelji, kao što su bili Papije Jerapoljski, Irinej Lionski, Tertulijan, Ipolit (iz II i III veka), doslovno su shvatali Jovanovo viđenje, zamišljajući da će se u toku hiljadu godina Satanine nemoći Hristos vratiti na zemlju i na njoj vladati sa svojim vernicima. Ovo verovanje počivalo je ne samo na Jovanovom Otkrivenju, već i na Isaijinom prorokovanju (66, 22): "Jer kao što će nova nebesa i nova zemlja, što ću ja načiniti, stajati preda mnom, veli Gospod, tako će stajati sjeme vaše i ime vaše". Kao i u drugim ranijim i kasnijim eshatološkim očekivanjima, ponovno Stvaranje zemlje sadržaće u sebi izvesne rajske elemente, a stožer univerzuma biće Jerusalim.

Mada je blaženi Avgustin napustio ovakvu egzegezu i odlučio se za jednu originalniju – hiljadu godina je, naime, tumačio kao vreme između Hristovog Vaskresenja i Njegovog povratka u slavi – ni ovo tumačenje nije bilo ispravno."

105

Kao što možemo da uočimo i iz ovog navoda, najveći deo crkvenih autoriteta u prvim vekovima hrišćanstva zastupao je verovanje u hiljadugodišnje carstvo. Tek je Avgustin u IV veku (a on je, kao što sam to naglasio u poglavlju o monaštvu, bio pod uticajem neoplatonista - koji su uzdizali duh nad materijom), napustio ovakvo verovanje – da bi ga u tome kasnije sledili i ostali "sveti oci" i na taj način skrenuli sa puta izvornog hrišćanstva i vere "jednom zauvek predate svetima". Iako Jerotić smatra da

105

Vladeta Jerotić, Vera i nacija, Beograd 2000, str. 269-270. Naglasak moj. Pravoslavni autor, protođakon Radomir Rakić, u jednom svom izlaganju kaže sledeće: "Otkrivenje Jovanovo su visoko cenili skoro svi pisci 2. veka koje znamo... (...) U 4. stoleću, Otkrivenje su odbacivali svi istočni pisci izvan Aleksandrije; zapadni sirijski pisci nisu ga prihvatili do 5. veka; istočni sirijski pisci, koliko nam je poznato, nikad ga nisu prihvatili. Pa i u 9. veku mnogi hrišćani grčkog govornog područja i dalje su imali sumnje u ovu knjigu." Sveti knez Lazar br. 1-2 [29-30], Prizren 2000. god. str. 96-97. Naglasak moj. Kao što jasno proizilazi iz napred citiranih tekstova, zabludi u koju je Pravoslavlje palo i u njoj ostalo do današnjih dana doprineli su kasniji crkveni oci. Oni su za razliku od direktnih apostolskih naslednika, koji su bez rezerve zastupali bogonadahnutost otkrivenjskog viđenja o hiljadugodišnjem carstvu i celokupne knjige Jovanovog otkrivenja, ne samo napustili njeno izvorno tumačenje već i zapali u veliki greh poričući bogonadahnutost "otkrivenja Isusa Hrista koje mu dade Bog..." (Otk. 1:1).



64

Avgustinovo novo tumačenje ustvari i nije bilo ispravno, mi smo se maločas uverili da današnja Pravoslavna crkva zastupa upravo isto ono što je naučavao i Avgustin (nakon što je odbacio apostolsko učenje, verovanje ranih hrišćana kao i njihovih posleapostolskih učitelja). Uostalom, u knjizi "Sveti oci i učitelji crkve", ruski pravoslavni autor Lav P. Karsavin kazuje da je Irinej Lionski, koji je čvrsto verovao i propovedao o Hristovom hiljadugodišnjem carstvu, bio jedan od bogoslova koji je verno čuvao apostolske tradicije:

"Irinej (rođen oko 150. g., umro oko 202. g.), zapamtio je – tada je bio još dečkić – ostarelog učenika ap. Jovana Bogoslova, sv. Polikarpa Smirnskog (+155/56. g.). Zajedno sa Melitonom Sardskim, Apolinarijem Jerapoljskim, Rodonom i Meljtiadom, Irinej pripada grupi maloazijskih bogoslova koji verno čuvahu tradicije Hristovih apostola – Petra i Pavla – pripadao je "Jovanovoj crkvi"."

106

Priznanja o tome da su apostolska nauka i verovanje u uspostavljanje budućeg Hristovog hiljadugodišnjeg carstva bili veoma prisutni u verovanju ranih hrišćana, nalazimo i kod drugih pravoslavnih autora. Na primer, P. Malicki, u svojoj "Istoriji hrišćanske crkve" u prva tri veka, ističe činjenicu da je pomenuto verovanje bilo veoma rašireno među ondašnjim vernicima i njihovim učiteljima:

106

Lav P. Karsavin, Sveti oci i učitelji crkve, biblioteka Bogoljublje, Zlatna grana, Sombor 1997. god. str. 64. Naglasak moj. Ukoliko je već, kako nam kazuju istorijski izvori, Irinej Lionski bio učenik Polikarpa iz Smirne, a verovao je u uspostavljanje Hristovog hiljadugodišnjeg carstva, to znači da je takvo verovanje ispovedao i njegov učitelj Polikarp. Takva pretpostavka svakako nije bez osnove, pogotovo ako znamo da je Polikarp lično poznavao i bio učenik apostola Jovana – pisca knjige Otkrivenja. Irinejevo ispovedanje vere u budući "Zlatni milenijum" je, stoga, prirodna posledica držanja nepromenjenog učenja koje je Hristos objavio Jovanu, a ovaj kasnije i pisanom i usmenom rečju prenosio svojim učenicima. Lav P. Karsavin nam ispravno stavlja do znanja da je Irinej "pripadao Jovanovoj crkvi", što svakako kazuje da je njegovo verovanje proisticalo iz veroučenja koje je zastupao ovaj apostol. A ono što je sigurnije od svega jeste da ap. Jovan Bogoslov izvesno nije imao nikakve dileme oko toga da li je Hristova objava o hiljadugodišnjem carstvu imala bukvalni ili simbolički smisao. Ispovedanje Irineja Lionskog, koji je dosledno čuvao apostolsku tradiciju, dovoljno nam govori i o učenju koje je zastupao pisac poslednje bogonadahnute svetopisamske knjige.



65

"Hilijastička očekivanja ispovedali su ne samo prosti ljudi, nego i neki oci i učitelji crkve (Justin Filozof, Tertulijan, Irinej i dr.). U nekim maloazijskim crkvama, u Frigiji a naročito u Egiptu hilijazam beše jako raširen."

107

Istoričar Jevsevije Popović potvrđuje istovetnu činjenicu, a potom predstavlja i prave razloge zbog kojih je verovanje u budući milenijum kasnije odbačeno:

"Pored evijonita, a kasnije pored evijonita i montanista gajili su tu misao o hiljadugodišnjem carstvu odmah od početka i ortodoksni Hrišćani iz judejstva, pa čak i Hrišćani iz neznaboštva, i ujedno su verovali, da razloga nalaze u Apokalipsi. Od ortodoksnih crkvenih učitelja tog je mišljenja bio pre svega Papije

108, koji je na

osnovu svedočanstva Irinejeva (umro 202.) važio obično kao učenik apostola Jovana, zatim njegov savremenik Justin (umro oko 165.), a kasnije Irinej i Ipolit (umro 235.). A zastupahu ga još i Metodije, nazvan ponekad Tirski, ali pravilno Olimpski (umro 311.), i od Zapadnjaka posle Minucija Feliksa, po svoj prilici savremenika Irinejeva, posle Tertulijana (umro 220. -240.), Viktorin Petavijski (umro 303.) i Laktancije (umro možda tek oko 340.)."

109

Objašnjavajući u nastavku teksta razloge koji su doveli do odbacivanja verovanja koje su ispovedali direktni apostolski naslednici, kao i svi hrišćani odmah od početka (prema malopređašnjem navodu), Jevsevije Popović navodi da je jedan od prvih protivnika ovog učenja bio rimski prezviter, a možda i laik po imenu Gaj (umro oko 220. god. n. e.). On je bio protivnik verskog pokreta montanista kao i njihovog istrajnog verovanja u nastupajući milenijum. Gaj je smatrao da Otkrivenje Jovanovo nije pisao apostol Jovan (onako kako su pre njega svedočili oni koji su Jovana lično poznavali), već je autorstvo ove bogonadahnute knjige pripisivao Jovanovom savremeniku, gnostičkom jeretiku Kerintu. Sa druge strane, Origen (umro 254. g.) je stao nasuprot Gajevom mišljenju time što je priznao Jovanovo autorstvo Otkrivenja, ali je 107

P. Malicki, Istorija hrišćanske crkve; Beograd 1933. god. str. 100. 108

Papije, episkop crkve u Jerapolju (Hijerapolisu) u Frigiji, živeo je u periodu od 75-150. godine nove ere, što znači da je imao priliku da direktno od apostola Jovana, čiji je (po Irinejevim rečima) učenik bio, sazna i verom prihvati Hristovu objavu o hiljadugodišnjem carstvu koje će biti uspostavljeno u budućnosti. 109

Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 376. Naglasak moj.



66

takođe negirao ispravnost bukvalnog tumačenja prvih stihova 20. glave, verujući da se oni trebaju tumačiti alegorijski. Pošto je u Egiptu bilo dosta hrišćana koji su verovali u bukvalni smisao proroštva o Hristovom hiljadugodišnjem carstvu na čelu sa episkopom Nepotom, Origenov učenik Dionisije Veliki, episkop aleksandrijski, preuzeo je na sebe zadatak da sruši sve potporne stubove ovom verovanju. Posle mnogog zalaganja Dionisiju (koji je takođe negirao autorstvo apostola Jovana u vezi knjige Otkrivenja) je to većim delom i uspelo, a posebno iz razloga što je vrsni polemičar i zagovornik hilijazma episkop Nepot već bio umro.

110 U

kasnijem periodu, verovanje u buduće hiljadugodišnje carstvo Hristovo na zemlji polako je iščezavalo, a smenila su ga drugačija shvatanja koja su i danas aktuelna u teologiji Pravoslavne crkve i rimokatolicizma

111.

Ipak, očigledno je da pravoslavni autori, koji slede Origenovu i Avgustinovu tradiciju tumačenja Otkrivenja, čine veliki greh proglašavajući verovanje rane Crkve "antihrišćanstvom", govoreći da je njen inspirator sam sotona. Oni time upućuju poruku da su svi oni koji veruju Bibliji (tj. Hristu i apostolima) i slede apostolsku tradiciju zapravo jeretici (a to se odnosi i na rane crkvene učitelje koje nazivaju, kakvog li duhovnog slepila, "starim jereticima hilijastima"). Prosto je neshvatljivo i nemoguće zamisliti da bi najraniji crkveni učitelji, poput Papija, Justina, Polikarpa, Irineja, Ipolita i ostalih, od kojih su neki bili i apostolski učenici, mogli da ispovedaju krivoverje (jer bi onda bilo shvatljivo da je i sam ap. Jovan bio jeretik hilijast), a da su tek Origen, Avgustin i ostali postali pravoverni po ovom pitanju i ispravno shvatili značenje Hristovog otkrivenja. O tome kako su ga shvatili već sam ranije detaljno objasnio navodeći tekstove iz dela Lazara Milina i ostalih pravoslavnih autora.

110

Vidi: Navedeno delo, str. 376-377. 111

"Nauk o tisućgodišnjem kraljevstvu Krista i njegovih sljedbenika, koji se nisu poklonili Zvijeri niti primili njezin pečat na ruci (20), bila je povod krivovjercima zvanim hiliasti da te simbolične slike i izreke protumače kao zemaljsku vladavinu Krista i njegovih sljedbenika nakon vremena progona." Biblija, Sveto pismo Staroga i Novoga zavjeta, preveo Ivan Ev. Šarić, 1. popravljeno izdanje, Hrvatsko biblijsko društvo, Zagreb 2006. god. Uvod u Otkrivenje Jovanovo, str. 1195. Naglasak moj.



67

Smatram da je na kraju i ovog poglavlja svim mojim čitaocima još jednom postalo jasno da Pravoslavna crkva, pošto gotovo u svemu odstupa od zdrave nauke koju su širili Isus i njegovi apostoli, nipošto ne može da bude nazvana "apostolskom Crkvom Hristovom".

Istinitost ove postavke još više će potvrditi i poglavlja koja su pred nama.


Documents

Stamenkovic 14-Hristov Dolazak