=================================

Sveto pismoi

tradicijapravoslavne crkve

Ivica Stamenković

www.hriscanstvo−pravoslavlje.com

=================================

"Posveti ih u istini; tvoja reč je istina."Evanđelje po Jovanu 17:17

Pregled osnovnih učenja pravoslavne crkveiz biblijske i istorijske perspektive

Beograd 2012

SadržajKazivanja Dositeja Obradovica...........................................................1

Uvod......................................................................................................4

Sveto pismo i tradicija Pravoslavne crkve........................................61. Sveštenstvo............................................................................92. Svete tajne...........................................................................153. Majka Božja..........................................................................214. Molitve svecima i anđelima..................................................365. Molitva za pokojnike.............................................................436. Poštovanje ikona i krsta.......................................................577. Predanje apostola................................................................71

Citirana dela.......................................................................................77

Beleske...............................................................................................81

i

Kazivanja Dositeja Obradovica

Kazivanja Dositeja Obradovića

umesto predgovora

"Ljubezni srpski narode, nemoj ti meni za zlo primiti što ja neka našazloupotrebljenija obličavam; vreme je već, za živoga Boga vreme, dapočnemo slobodnije i razumnije misliti. Dokle ćemo tuđe pogreškeosuždavati, a naše skrivati i opravdavati? Niko se neće va vjek vjekaispraviti i poboljšati druge ukoravajući. Razuman i pravdoljubiv človekod sebe najpre počinje: sebe ispituje i smatra, sebe sudi i osuđuje; nitisebi prašta ako u čem krivo ima. Ako li me ko iz svoje proste revnostiosudi i pohuli, vreme će pokazati da nije imao pravo. Ništa mi na svetunije milije ni ljubeznije od mojega roda, no koliko ga više ljubim, tolikosam mu više dužan pravdu i istinu predstavljati i govoriti.

Greci su ljudi kao i ostali ljudi, mogli su se lasno prevariti kao i drugi, ami od njih primili, pak se našli u istom škripcu, pak sad sve druge zaprelaštene držimo, a sami sebe čiste kao sunce! Kad smo tako gotovisve druge muštrati i suditi, nije li pravedno i vreme već da i sami sebemalo promuštramo i poprosudimo? Čini mi se da je ovo najpametnije.Kad su Greci i Latini od Hristova apostola primili hristjanski zakon,onda nije bilo ni časnoga drveta, ni ikona, ni svetih telesa, ni moštiju, nikostiju, ni kanona, ni irmosa, ni tropara nikakva, ni najmanjeg kondaka.Za sve to blaženi i sveti apostoli nisu ni reči ni slova niti znali niti mislili.A naši slavenski narodi primiše hristjanstvo neki od Grekov, a neki odLatina. No kad? Na devet stotina godina posle apostola. Sade nek mikaže ko zna: šta se nije moglo za devet stotina godina izumiti inatrapati?

Zašto da ne poznadu da u svetkovanju tolikih svetaca nijedna dlaka

1

pravoslavija ne stoji? Zašto da im se ne kaže da su ove stvariizmišljene na šest i sedam stotina godina posle spasitelja Hrista iapostola?

Hristos dođe da nas izbavi svakoga poklonjenija i službe tvari i dela rukčelovečeskih, a oni te okreni te obrni, pak opet moraš se klanjati deluruk čelovečeskih. I što je grđe i gore: pišu svetoga Hristofora s pasjomglavom, moraš joj se klanjati. Obraz preblagoslovene Spasiteljevematere sa tri ruke pišu! To što bi u naturi (sačuvaj Bože!) čudovištebilo, tome se na ikoni moraš klanjati. Evo, braćo moja, dokle sujeverijei slepota može doći i stignuti!

Ovakovi, ako je hristjanin, on je samo po slučaju hristjanin; što godveruje i tvori, iz samog običaja i veruje i tvori; niti ti on mari niti se mičeda proraspita šta je naš čelovjekoljubivi Spasitelj učio i zapovedio, šta lisu ljudi na nekoliko stotina godina posle njega izmislili i pridodali.

'Dobro, dobro! Ali ti znaš da tvoji Srblji, koji nisu naučeni slobodnomisliti, kako te novine od tebe čuju, reći će da si jeretik.'

Nek reku što im drago. Ja se uzdam da će vreme pokazati da nisupravo imali. A neće svi reći, ne boj se. (...) A i vreme je da prosti narodne varamo. Poznajući čistu istinu, i ne kazujući ju, s kakvom sovestijumislimo pred Boga doći? Kako bi ko mogao po pravdi reći da samjeretik, videći jasno da ja ništa drugo ne podvrždavam razvje čistujevangelsku i apostolsku nauku? Novine nikakve ne uvodim, nego ione koje su protiv svetoga jevangelija uvedene, odmećem. "Nikoga neproklinjite, no blagoslivljajte. Radi čelovečeski predanija ne ostavljajtezapovesti Božije." Ovo je krotka i blaga Hrista Spasitelja nauka − ovoja mudrujem. Zašto će, dakle, reći da sam jeretik? S moje strane evošta ću im ja reći: "Pošteni rode srpski, mila braćo, nemojte meukoravati ni osuždavati. Rasudite da ovo što vam govorim, ne govorimni za kakav moj interes; ne ištem od vas nikakva dostoinstva, ne ištembogatstvo. Želim i ištem vašu polzu i ispravlenije."

2

Što misliš, zašto su drugo Hrista raspeli i ubili? Nizašto drugo negozato što je hoteo narodu oči otvoriti i pokazati koje je čisto pravoverije,koje li sujeverije.

Eda li sam zakon moj i veru izmenio? Nisam, niti ću dok sam god živ.No naučio sam bolje i razumnije svrh mojega zakona i vere misliti isuditi. Knjige učenih ljudi dale su mi sposob, pravoverije od sujeverijaraspoznati i čisto evangelsko učenije od čelovečeskih svakojakihpredanija i pridodavanija...

Pitaš me: ko sam ja, i ko mi je dao vlast učiteljski ton uzimati! Izmeđutolikog množestva Srbalja hoteo je Bog da se i ja rodim; slovesni čovekbudući, imam bogodanu i prirodnu vlast drugima misli mojespriopštavati, i što sam dobro i pametno od drugih čuo i naučiodrugima kazivati. (...) Eto ko mi je dao vlast: Bog, koji mi zapoveda damoju dužnost činim."

Dositej Obradović

3

Uvod

Uvod

Kazivanja jedne od najvećih i najznačajnijih ličnosti u istoriji našegnaroda, koja sam naveo umesto predgovora, puna su smisla isadržaja. Pre svega zato što su u potpunosti saglasna sa onim što kaonauk proizilazi iz Svetog pisma. Veliki srpski prosvetitelj DositejObradović je, nekoliko decenija pre štampanja prvih primeraka Biblije uprevodu Đure Daničića i Vuka Karadžića, imao prilike da se upozna saporukom Knjige nad knjigama. U svom delu "Život i priključenija"opisao je svoj boravak u manastiru i iskrenu želju za ispunjavanjemideala svetosti u ugledanju na mnogobrojne pravoslavne svetitelje.Ipak, kasnije je sa mnogo više iskustva i životne zrelosti, a pre svegapoznavanja evanđelja, pisao o svojoj iskrenoj želji da njegov srpskinarod dođe do istinskog i pravog bogopoznanja kroz poslušanjeizvorne Hristove i apostolske nauke.

Cilj publikovanja i ovog izdanja je da pravoslavni narodi spoznajuduhovne istine koje su zapisane u evanđelju. Za razliku od Dositejevogvremena, današnje doba je doba pismenosti. Sveto pismo je postalojedno od najpristupačnijih knjiga. U poslednjih nekoliko decenijaodštampani su milioni primeraka Biblije na srpskom jeziku. Ipak, ipored ovih činjenica, Srbi su na početku XXI veka u ponečemu ipaknalik svojim precima iz doba Dositeja. Poznavanje učenja Svetogpisma, odnosno Hristove i apostolske nauke, nalazi se naporažavajućem nivou kao i u ondašnje vreme.

Iz tog razloga, kao osnovni dokument za donošenje zaključaka u ovojstudiji poslužiće nam upravo Sveto pismo, odnosno preblagoslovenanauka našeg Gospoda Isusa Hrista i njegovih apostola. Potom, tu ćebiti i literatura poznatih domaćih i inostranih pravoslavnih autora koju

4

ćemo koristiti da bi se upoznali sa verovanjem koje deli više od dvestamiliona ljudi širom sveta. I na kraju, koristićemo i dela priznatihsvetovnih i crkvenih istoričara, odnosno proverene istorijske podatkekoji će nam pomoći da sagledamo činjenice o poreklu i razvojupravoslavnih učenja i bogoslužbenih obreda, o kojima je i Dositejgovorio.

U tekstu ove knjižice susrešćemo se i sa jednim 'novim' pojmom. To jetermin 'evanđeoski hrišćanin', koji je najvećem delu našeg narodagotovo potpuno stran. Šta se pod njime podrazumeva? Ko su zapravoevanđeoski hrišćani?

Evanđeoski hrišćani su kroz čitavu istoriju Crkve a i danas upravo onivernici koji poštuju Sveto pismo i Hristovu nauku u njenom izvornomznačenju. Dositej Obradović je, po mom ličnom uverenju, bio prvievanđeoski hrišćanin u modernijoj srpskoj istoriji. Verovatno inajznamenitiji u čitavoj dosadašnjoj povesti Srba na ovim prostorima.Njegova pisana dela jasno svedoče o blistavoj veri zasnovanoj naevanđelju.

Neka Gospod blagoslovi srpski narod da krene stopama slavnogprosvetitelja i pronađe isto − istinu evanđelja.

U slavu Trojedinog Boga Oca, Sina i Duha SvetogaIvica Stamenković

5

Sveto pismo i tradicija Pravoslavne crkve

Sveto pismo i tradicija Pravoslavne crkve

Na samom početku navešćemo tekst koji predstavlja zapisani govor ireakciju ruskog pravoslavnog sveštenika Kirila Zajca na propovedanjeevanđeoskih hrišćana, koje je među narodom počelo da donosi prverezultate. On opisuje njegovo nastojanje da narod povrati i utvrdi uPravoslavlju.

Sveštenik se posebno obratio evanđeoskom propovedniku, koji je tomprilikom bio prisutan, sledećim rečima:

"Dozvolite mi da vam postavim nekoliko jasnih, nimalo maglovitih,pitanja i odgovorite na njih jasno, bez svog maglovitog krasnorečja. (...)Recite mi − da li se kod vas sačuvalo ono ogromno duhovnobogatstvo koje su Crkvi predali Sveti Apostoli? Ili možda o tomeniste ni mislili, niti ste za takvo bogatstvo čuli? (Ćutanje.)

− Imate li sveštenike? Ne? A oni postoje u Crkvi od apostolskihvremena. Sveštenstvo su nam predali Apostoli. O njemu se jasnogovori u tom istom Svetom Pismu, koje u ovom trenutku držite urukama.

Da li su se kod vas sačuvale Svete Tajne? − Krštenje, miropomazanje,pokajanje, pričešće, brak, jeleosvećenje? One postoje od apostolskogdoba, a o njima se govori u novozavetnim svetim knjigama!

Da li, u skladu sa Evanđeljem, poštujete Majku Božju?

Imate li molitveno opštenje sa Nebeskom Crkvom, sa SvetimApostolima, čija su Pisma sad u vašim rukama, sa svetiteljima,

6

mučenicima i svim pravednicima?

Imate li molitveno opštenje sa Angelima?

Da li se molite Angelu − čuvaru?

A sve je to, vidite, postojalo u Apostolskoj Crkvi. I sve to postoji uPravoslavnoj Crkvi.

Imate li molitveno opštenje sa umrlim očevima, majkama, dedovima isa svima u veri usnulima? Da li se molite za pokojnike? Ili ste na njihzaboravili, pa se smrt pokazala jačom od ljubavi Hristove? − A uApostolskoj Crkvi molili su se za pokojnike!

Ikone ne poštujete. A da li poštujete životvorni Krst Gospodnji? Da lisebe osenjujete svetim Krstom? Da li Krst nosite na grudima svojim,koji je, po reči Apostola − "Njegova poruga" (Jev. 13,13). − Sve je topostojalo u Apostolskoj Crkvi.

Moja pitanja su jasna. Odgovorite na njih. Ćutite? Da, šta biste moglireći, kad ništa ni nemate. A to je, zaista, ogromno bogatstvo."1

Upravo navedeni tekst poslužiće nam kao osnova da se upoznamo sanekim od osnovnih učenja Pravoslavne crkve. Sveštenik je, u svomgovoru pred prisutnim pravoslavnim narodom, izneo čitav niz tvrdnji zakoje je iskreno verovao da su tačne. On, koji je među okupljenimauživao većinsku podršku, u sebi je likovao, radujući se i blagodarećiGospodu što je ućutkao verskog neistomišljenika iskazujući očiglednunadmoć svoje teološke argumentacije. Evanđeoski vernik, prikazan jekao osoba koja je morala da ućuti bivajući postiđena mudromsveštenikovom besedom, očigledno i sama uviđajući da je krenuladuhovnom stranputicom.

Naša je želja da u ovoj studiji proverimo iznete podatke i utvrdimo da li

7

su u apostolskoj crkvi zaista postojala sva maločas pobrojanaverovanja. Pod pojmom "apostolska crkva" naravnopodrazumevaćemo ono na šta je i pomenuti sveštenik mislio, a to jeCrkva prvog veka, koja je postojala u vreme Gospodnjih apostola.

Kao što je poznato, tokom prvih dvadesetak godina postojanja Hristovecrkve još uvek nije bilo pisanih dokumenata hrišćanske vere. Nakontog početnog perioda, u drugoj polovini prvog veka, apostoli i njihovinajbliži saradnici napisali su evanđelja i poslanice upućene određenimcrkvama ili pojedincima. Do kraja života poslednjeg apostola, koji jedoživeo duboku starost, apostola Jovana sina Zevedejevog, dovršenoje i pisanje poslednje knjige Svetog pisma.

Sa punim pravom možemo da tvrdimo da su apostoli u knjigamaNovog zaveta zapisali sve što je bilo neophodno za ispravan duhovniživot i rast.2 Sa druge strane, potpuno neverovatna bi bila i samapomisao da su apostoli mogli bilo šta da izostave (slučajno ili namerno)od onih najbitnijih duhovnih istina od kojih zavisi večna sudbinamilijardi ljudi.

U evanđeljima i poslanicama zapisano je ono što je i inače bilo poznatovećini hrišćana tadašnjeg doba. Besede o Hristovom životu, njegovomučenju i delima svakodnevno su izgovarane pred manjim ili većimgrupama okupljenih. Kada je postalo neophodno, zbog sve većegumnožavanja broja vernika i crkava širom Rimskog carstva, apostoli sui pismeno zabeležili sve duhovne istine koje su vernicima većdecenijama usmeno prenosili. Dakle, sadržaj evanđelja i poslanica(Novog zaveta) predstavlja poruke koje su već godinama bile usmenopropovedane i upućivane na primenu određenim crkvama ilipojedincima u skladu sa njihovim duhovnim potrebama.

Kada smo već utvrdili ovu nepobitnu činjenicu, ostaje nam da u ovomautoritativnom izvoru hrišćanske vere pronađemo temelje svih ranijepomenutih učenja Pravoslavne crkve.

8

Krenućemo od samoga početka navedene apologije ruskogprotojereja:

1. Sveštenstvo

Imate li sveštenike? Ne? A oni postoje u Crkvi od apostolskihvremena. Sveštenstvo su nam predali Apostoli. O njemu se jasnogovori u tom istom Svetom Pismu, koje u ovom trenutku držite urukama.

Da li pravoslavno sveštenstvo postoji još od apostolskihvremena? Da li o tome zaista jasno govori Sveto pismo?

Upoznaćemo se najpre šta Pravoslavna crkva veruje o ovoj temi:

"Sveštenstvo sačinjavaju: đakoni, prezviteri (sveštenici) i episkopi(vladike). Episkopi (vladike) imaju pravo da vrše sve svete tajne, dauče verne i upravljaju eparhijom, koja im je poverena od strane Crkve;prezviteri (sveštenici) imaju pravo da vrše sve svete tajne izuzev Svetetajne rukopoloženja. Oni mogu da upravljaju svojom parohijom, koju imje episkop, na rukopoloženju, poverio a đakoni samostalno nemajupravo da vrše nijednu svetu tajnu. Oni pomažu (saslužuju) vladikama isveštenicima u vršenju svetih tajni. To su tri stepena sveštenstva:đakonski, prezviterski i episkopski. (...) Služba sveštenička uCrkvi Hristovoj je produžena služba apostolska. Sveštenstvo svetoje prejemnik službe i vlasti apostolske. Ono je dobilo od Spasiteljapravo kakvo nema nijedna služba ni u zemaljskoj ni u nebeskoj CrkviHristovoj."3

Prema upravo izloženom učenju, Hristovi apostoli su bili ustanoviteljisvešteničkog poretka u Crkvi.

Ipak, ukoliko pažljivo proučimo novozavetne spise, zapazićemo da seizraz "sveštenik" (jerej, hiereus) ni na jednom mestu ne koristi da bi se

9

njime opisala služba hrišćanskih episkopa (nadglednika), prezvitera(starešina) i đakona (poslužitelja). Ovaj izraz se koristi u evanđeljima,Delima apostolskim i poslanici Jevrejima samo za označavanjepripadnika starozavetnog jevrejskog sveštenstva − čija je službapodrazumevala prinošenje krvnih žrtava. Na primer, Gospod Hristos jesveštenicima uputio nekolicinu izlečenih gubavaca, jer je nad njima, poBožijem zakonu datom Izrailju, trebalo da se izvrši obredno očišćenje:

"I kad je ulazio u jedno selo, sretoše ga deset gubavih ljudi, kojistadoše izdaleka, te podigoše glas govoreći: Isuse, učitelju, smiluj sena nas. A kad ih vide reče im: idite i pokažite se sveštenicima. I behuočišćeni dok su još išli."4

U daljem tekstu navešćemo još nekoliko primera novozavetnihtekstova u kojima se pominje reč sveštenik. Kao što ćemo uvideti, ovajpojam se ni na jednom mestu ne odnosi na služitelje u hrišćanskimcrkvama, već na službenike u jevrejskom hramu i religiozne vođeizrailjskog naroda, ili pak na paganske idolopoklonike:

"Isus prihvati i reče: jedan čovek je silazio iz Jerusalima u Jerihon i paou ruke razbojnicima, koji ga svukoše, izbiše, ostaviše ga napoljupolumrtva i odoše. A slučajno je tim putem silazio jedan sveštenik,vide ga i prođe."5

"I svaki sveštenik, doduše, stoji svaki dan i služi prinoseći mnogo putaiste žrtve koje nikada ne mogu potpuno ukloniti grehe."6

"Tada se skupiše prvosveštenici i narodne starešine u dvorprvosveštenika koji se zvao Kajafa, pa se dogovoriše da Isusa naprevaru uhvate i ubiju..."7

"Tada prvosveštenik razdra svoje haljine govoreći: pohulio je naBoga; šta nam još trebaju svedoci? Eto sad čuste hulu. Šta mislite? Aoni odgovoriše: zaslužio je smrt. Tada mu pljunuše u lice i udariše ga

10

po glavi, a drugi po obrazu govoreći: proreci nam, Hriste, ko te udari?"8

"A Pavle pogleda na sinedrion i reče: braćo, ja sam sa potpuno čistomsavešću živeo služeći Bogu do ovoga dana. Prvosveštenik Ananijapak naredi onima što su stajali do njega da ga biju po ustima. Tada muPavle reče: Bog će biti tebe, zide okrečeni; i ti sediš da mi sudiš pozakonu, a protiv zakona naređuješ da me biju."9

"A sveštenik Zevsovog hrama, koji se nalazio pred gradom, dovedejunce i donese vence pred vrata i htede s narodom da prinese žrtvu."10

Prema izveštaju evanđeliste Luke u Delima apostolskim, posledicapropovedanja evanđelja je bila i ta da su mnogi jevrejski sveštenicinapuštali svoj raniji verski sistem i postajali sledbenici Mesije, Isusa izNazareta:

"I reč Božija je napredovala i broj učenika u Jerusalimu se veomapovećavao, pa se i mnogi sveštenici pokoravahu veri." (Dela. ap. 6:7).

Pored prethodnog saznanja o nekorišćenju izraza "sveštenik" u odnosuna hrišćanske služitelje, mnogi tekstovi Novog zaveta mogu da namposluže i kao dokaz da se službe "episkopa" i "prezvitera" u apostolskovreme nisu razlikovale već su se odnosile na jednu te istu dužnostnadgledanja i staranja. Prema učenju Svetog pisma, crkvene starešine(prezviteri), pored ostalog, obavljaju i službu nadgledanja odnosnobdenja nad crkvenim stadom, te se zato nazivaju i nadglednicimaodnosno episkopima. Evanđelist Luka je to potvrdio opisujući sastanakapostola Pavla sa starešinama (tj. prezviterima) crkve u Efesu:

"...I dozva crkvene starešine: A kad dođoše k njemu, reče im: (...)Pazite na sebe i na sve stado, u kom vas je Duh Sveti postavio zaepiskope, da napasate Crkvu Božiju, koju je stekao svojom krvlju..."(Dela ap. 20:17, 18, 28).

11

U originalnom grčkom tekstu, u 17. stihu se koristi reč "presbuteroi" tj.u množini: "starešine". Od ove grčke reči, malim prilagođavanjemsrpskom jeziku, nastala je reč "prezviteri" ili u jednini: "presbuteros","prezviter" tj . starešina. U svome govoru upućenom njima, apostol u28. stihu koristi drugu reč: "episkopoi" tj. episkopi (u jednini"episkopos", tj. "nadglednik"). Dakle, poistovećujući čin episkopa iprezvitera, Pavle zapravo piše da su upravo same starešine(presbuteroi) bile u službi nadglednika − episkopa (episkopoi).Zanimljivo bi bilo u ovom smislu pogledati i kako glasi početakposlanice Filipljanima:

"Pavle i Timotej, služitelji Hrista Isusa, svima svetima u Hristu Isusu,koji su u Filipima, s episkopima i đakonima: blagodat vam i mir odBoga Oca našega i Gospoda Isusa Hrista."11

Iz upravo navedenih stihova možemo da uočimo pozdrav kog su Pavlei Timotej uputili svim vernicima ("svima svetima") u Filipima, međukojima je bilo i episkopa i đakona (tj. nadglednika i poslužitelja12).Začudo, u ovom pozdravu se ne pominju "prezviteri"! Premadanašnjem pravoslavnom ustrojstvu, prema kome pri svakom većemhramu služi više prezvitera, svakako bi se podrazumevalo da ih je icrkva u Filipima morala imati. No, očigledno je razlog za nepominjanjeprezvitera upravo taj što su oni nazvani drugačijim imenom −"episkopi", kao što je uostalom slučaj i u drugim delovima Novogazaveta u kojima se ove dve službe poistovećuju. Takođe je zanimljivouočiti da je u prvovekovnom hrišćanstvu u svakoj lokalnoj hrišćanskojzajednici bilo postavljano više episkopa − što jasno vidimo iz primeradve napred pomenute crkve. Pravoslavna crkva, koja sebe naziva"apostolskom" i u ovome odstupa od ranohrišćanskog pravila, sledećiučenja kasnijih crkvenih sabora na kojima je striktno zapoveđeno da seu jednom gradu ne sme postaviti više od jednog episkopa.13

Pored nepostojanja razlike između službi prezvitera i episkopa uapostolskoj crkvi, kao i dokazivanja da se za razliku od pravoslavne

12

prakse radilo o istim osobama, postoji još jedno značajno odudaranjeod novozavetnog učenja. Naime, poznato je da su episkopi upravoslavnoj crkvi neoženjeni tj. da se biraju iz redova istaknutihmonaha. Sa druge strane, u apostolskoj crkvi je postojala izričitazapovest da crkvene starešine (prezviteri tj. episkopi) moraju da buduoženjeni ljudi:

"Episkop, dakle, treba da je neporočan, jedne žene muž, trezven,razborit (...) koji dobro upravlja svojim domom i ima poslušnu decu sasvakom čestitošću; jer ko ne zna da upravlja svojim domom kako će sestarati za Crkvu Božiju?"14

U prvom veku, za vreme života apostola, kao i nekoliko vekova kasnijeepiskopi su bili oženjeni. Ipak, po rečima istoričara Jevsevija Popovića,od četvrtog veka je to biblijsko pravilo sve više smenjivano praksompostavljanja monaha na episkopske pozicije:

"Ta okolnost, što je monaštvo dobivalo sve jači utecaj u crkvi, učinila je,da su postepeno najviša crkvena dostojanstva došla u ruke takovisoko cenjenih monaha, a sveštenstvo, koje je živelo u braku, poredmonaha postepeno je potiskivano. Usled toga su monahe, ne samorado posvećivali za prezvitere i đakone (...) − nego su njihovinastojatelji dobili mesta i u sinodima, naskoro i na episkopskimstolicama na Istoku nalazimo skoro samo monahe, i oženjeniepiskopi već su u početku V. stoleća u celoj crkvi velika retkost.Kad je 410. Sinesije Kirinejski izabran za ptolemaidskog episkopa,ustezao se isprva da primi izbor, jer je bio oženjen, a nije se hteorastati sa svojom ženom; ali je još posvećen za episkopa, iako se nijemorao rastati sa ženom. Kašnje nema skoro ni govora oepiskopima, koji žive u braku. (...) U pogledu episkopa je Justinijan I.(527−565) naposletku izričito naredio, da moraju biti neoženjeni. Izaista na Istoku većina episkopa behu monasi."15

Što se pak tiče odeće koju koriste pravoslavni sveštenici, iz Biblije kao i

13

iz istorijskih izvora saznajemo da su apostoli i starešine prvovekovnihcrkava (kao i sam Hristos), za razliku od starozavetnih sveštenika kojisu nosili specijalnu odeću, bili odeveni jednostavno − poput ostalihsvojih savremenika. Srpskom narodu, koji je navikao da svojesveštenike uvek vidi odevene u crne mantije, propovednicievanđeoskih crkava koji vrše bogosluženja i kreću se u običnimcivilnim odelima (bogosluženja uglavnom vrše obučeni u svečanijucivilnu odeću) izgledaju prilično čudno. Ipak, upravo takvo odevanjekakvo praktikuju bogoslužitelji u evanđeoskim zajednicama, jeste nalikna ono koje su praktikovali i zastupali Hristos i apostoli! Evo šta je oodevanju prvovekovnih bogoslužitelja (apostola i ostalih starešina −nadglednika), zapisano od strane jednog pravoslavnog autora:

"Sama činjenica da u Novom zavetu ne možemo, na prvi pogled, danađemo neko učenje o svešteničkom odelu, slično nekim drugimpredmetima − ne treba da nas zbuni. U njemu zaista nema takvihpropisa. Tu se mogu naći samo izvesne napomene o skromnosti uodevanju (Mt. 6, 28−30; Lk. 12, 27−28; Filiblj. 4, 5), dok su Hristos iapostoli nosili obično narodno odelo. Štaviše, Hristos je napadaoizvesnu specijalnu odeću kao licemerstvo (Mt. 23, 5). (...) Zato, posleapostolske epohe, u kojoj ne nalazimo neku osobitu odeću pastirstva(treba znati: da je i narodno odelo onoga vremena koje su nosili Hristosi apostoli − jednostavni plašt koji je pokrivao čitavo telo − dobroodgovarao pastirskoj svrsi), već krajem prvog veka postoje tragovi onjenom postojanju, o čemu svedoči apostolsko predanje i crkvenikanoni. U drugoj polovini IV veka imamo precizne propise ospecijalnom svešteničkom odelu."16

Istoričar Jevsevije Popović, nasuprot Božidaru Mijaču, ne spominjepodatke o tome da je posebna odeća za "sveštenike" počela da seuvodi već krajem I veka, već govori, da se prvi njen spomen nalazi tek"krajem prvog perioda", tj. negde pred kraj trećeg i u četvrtom veku, uzisticanje da ne postoje podaci kako je ona u to vreme izgledala. Ovajautor ističe da je tadašnja odeća verskih služitelja bila verovatno bele

14

(ili neke druge svetle) boje. Tokom drugog perioda (od 312. − 622.god), nastalo je gotovo sve ono od odeće što se i danas koristi odstrane sveštenstva u Istočnoj i Zapadnoj crkvi, uz naznaku da su nekidelovi odeće uvedeni i mnogo kasnije u upotrebu.17

Kao što smo mogli da uočimo u prethodnom razmatranju, biblijskitekstovi i istorijski podaci nedvosmisleno ukazuju na činjenicu dapravoslavno verovanje po pitanju ustanovljavanja specijalnesvešteničke jerarhije u Crkvi nije podudarno sa apostolskim učenjem.Ovo verovanje svoje postojanje temelji na učenjima ljudi koji su živelivekovima nakon smrti Hristovih apostola. Pravoslavno sveštenstvo, sasvim svojim današnjim obeležjima i službama je strano Svetom pismu,novozavetnom hrišćanstvu, kao i duhu koji je vladao u Crkvi prvogaveka.

2. Svete tajne

Da li su se kod vas sačuvale Svete Tajne? − Krštenje,miropomazanje, pokajanje, pričešće, brak, jeleosvećenje? Onepostoje od apostolskog doba, a o njima se govori u novozavetnimsvetim knjigama!

Poreklo svetih tajni. Da li one zaista potiču od apostolskog doba?Da li se o njima govori u novozavetnim knjigama?

Prema učenju Pravoslavne crkve, Gospod je osmislio da čovekovospasenje ostvari tako što će predati ljudima određeni broj svetih tajni,koje bi oni trebali da vrše i da ih se pridržavaju. Upravo one (svetetajne) predstavljaju jedini način za zadobijanje spasenja i večnogživota. Evo šta o tome čitamo u pravoslavnoj literaturi:

"Sav svet leži u zlu", konstatovao je još vrlo davno ljubljeni apostolHristov, sv. evanđelist Jovan (Jov. 5, 19). U tom svetu zla čovek senalazi kao u bunaru, na njegovom dnu, odakle vapije za spasenjem.

15

Sam je nemoćan da se svojim silama spase dok mu neko sa vrhabunara ne spusti konopac spasenja za koji će se on, svojom voljom,oberučke uhvatiti. (...) Svete tajne Crkve Hristove (pravoslavne) suonaj "konopac" koji je Gospod Isus Hristos sa nebesnih visina, izčiste i bezgranične ljubavi prema čoveku, spustio u našu dolinu plačada bismo se mi, grešni ljudi, uhvatili za njega i svojim raslabelimsilama, uz pomoć blagodati Božje, izašli na svetlost nevečernjeg danaBožjeg."18

Svetih tajni u Pravoslavlju ima sedam, a to su: krštenje,miropomazanje, pričešće, pokajanje (tj. ispovest), sveštenstvo, brak ijeleosvećenje.

Svaki pažljivi čitalac Svetog pisma primetiće da od navedenog brojapojmova postoje najmanje dva koji se u novozavetnim tekstovimauopšte ne pominju. To su miropomazanje (kao propratni čin krštenja) ijeleosvećenje (osvećenje jeleja tj. ulja za pomazanje bolesnika).Apostolska novozavetna praksa opisana u Bibliji nam ni jednim slovomne pruža dokaze da su prvovekovni hrišćani bili pomazivani uljem(mirom) nakon krštenja, niti pak da su pre pomazivanja bolesnika uljem"u ime Gospodnje" apostoli prethodno vršili njegovo osvećenje. Iako seu Novom zavetu spominje krštenje mnogih ljudi, kao i pomazivanjebolesnika uz molitvu za njegovo isceljenje, pomenute pravoslavneprakse (miropomazanje i jeleosvećenje) u potpunosti izostaju.

Sa druge strane, kao što je poznato svakom proučavaocupravoslavnog učenja, u Istočnoj crkvi je tokom vekova postojaloverovanje da postoje još neke svete tajne pored ovih sedam koje sedanas zvanično priznaju. Takav je na primer monaški postrig (sečenjekose, tj. šišanje monaha prilikom stupanja u monaški red). Ipak, poduticajem rimokatoličke teologije, Pravoslavna crkva je usvojilapomenuti broj sakramenata:

"Za Pravoslavlje je karakteristično da ne poznaje strogo određivanje

16

broja sedam za sakramente. Doduše, teologija Pravoslavne crkvekasnije, pod uticajem Rimokatoličke crkve, preuzela je broj sedamsakramenata. Međutim, Pravoslavlje u načelu ne poznaje strogurazliku između sakramenata i sakramentala, to jest crkvenih posvetnihčinova, koji nisu u pravom smislu sakramenti."19

Istoričar Ernst Benz u daljem tekstu potvrđuje činjenicu koju zastupaju ievanđeoski hrišćani, a to je da se učenje o svetim tajnama razvijalopostepeno, tokom mnogih vekova, uz različita mišljenja crkvenihautoriteta o njihovom broju. Tek je hiljadu i dvesta godina posleHristovog vaznesenja konačno oblikovana dogma o tajnama(sakramentima) kakvu danas zatičemo u pravoslavnom irimokatoličkom hrišćanstvu:

"Na određeni način celokupna je sfera Crkve "misteriogena" te iz svojeharizmatične punine može uvek stvarati nove misterije. Dok je u starojcrkvi određivanje kanona knjiga Novoga zaveta bilo završeno u IV.stoleću, fiksiranje dogme između V. i VII. stoleća, pojednostavljenjeliturgije u VII. stoleću, dotle broj sakramenata još nije bio utvrđensve do kraja prvog hiljadugođa − što je u svakom slučaju znakstvaralačke životnosti u ovoj sveri.

Jedan od velikih učitelja Pravoslavne crkve, Dionisije Areopagit (u VIveku posle Hrista, prim. I. S.), navodi u svom delu "O crkvenojhijerarhiji" šest misterija: krštenje, evharistija, potvrda, sveštenički red,posvećenje monaha i oficij za mrtve. Crkveni učitelj Jovan Damaskinspominje dva stoleća kasnije samo dva sakramenta: krštenje zajednosa pripadajućom hrizmom i evharistiju. Tek na Lionskom saboru1274. godine grčki su teolozi, u povodu rasprave o sjedinjenju sRimom, prihvatili broj sedam sakramenata, koji je malo pre togaprihvaćen u skolastičkoj teologiji Zapada: krštenje, potvrda, evharistija,pokora, sveštenički red, ženidba, bolesničko pomazanje. I međudanašnjim pravoslavnim teolozima postoje mnogi koji se ne držestrogo utvrđenih misterija shemom od sedam "sakramenata", kako ih je

17

nazvala Rimokatolička crkva, i koji upućuju na to da je mnogoobuhvatniji opseg pravoslavnih misterija."20

U upravo citiranom i veoma jasnom navodu zanimljivo je zapaziti ipodatak da je jedan od najvećih pravoslavnih teologa svih vremena(pogotovo jedan od najvećih i najznačajnijih teologa ikonopoštovanja),sv. Jovan Damaskin, u ovom pogledu zastupao mnogo višeprotestantsko nego današnje pravoslavno gledište − govoreći samo odve svete tajne, krštenju i pričešću (večeri Gospodnjoj), a da su naspisku Dionisija Areopagita, dva veka ranije, neke od danas priznatihtajni bile izostavljene a neke druge pridodane − te da ih je bilo ukupnošest.

Smatram da su do sada navedene istorijske činjenice više negodovoljne da dokažu da se broj "svetih tajni" ne temelji na Hristovom iapostolskom učenju, već na mišljenjima crkvenih otaca i odlukamakasnijih sabora, i to tako što je na kraju krajeva broj od "sedamsakramenata" kod pravoslavnih preuzet od, u to vreme anatemisane,Zapadne crkve.

Upravo zbog težine ovih istorijskih argumenata, mogli bismo daposumnjamo u tačnost i ostalih navoda koji se tiču učenja o svetimtajnama. Na početku smo naveli tekst iz "Veronauke u kući" koji želi danas uveri da je broj od sedam svetih tajni ustanovio Hristos i poslaonam ih sa nebesa kao svojevrstan "konopac za spasavanje", a mi smouvideli da su taj konopac ispleli crkveni oci kroz vekove, i na krajujedan njegov kraj zadržali na Zapadu a drugi prebacili na Istok.

− Tajne koje su spomenute u Bibliji

U Svetom pismu se na više mesta nalazi zapisana reč "tajna". Njenaprimena i kontekst u kojem se spominje su različiti. Postoje ljudske ibožanske tajne. Kada se npr. u Starom zavetu, u knjizi o Sudijama3:19, ili pak u Pričama Solomonovim 25:9, spominje ova reč, ona se

18

odnosi jedino na obične ljudske tajne, tj. stvari koje svako od nasposeduje a ne bi želeli da o njima sazna veliki broj ljudi. Ipak, ustihovima koje ću navesti, lako se može uvideti da su određenečinjenice ili dešavanja bile tajna za pojedine ljude ili čitave generacije.Postoje svakako i Božije tajne koje nikada od strane ljudi neće moći bitishvaćene u potpunosti, kao što su tajanstvenost i čudesnost Božijegvečnog postojanja, Njegove neograničene moći i ostalih mnogobrojnihveličanstvenih osobina:

"Jesi li se ti prvi čovjek rodio? Ili si prije humova sazdan? Jesi li tajnuBožiju čuo i pokupio u sebe mudrost?"21

"A kad bi sam, pitahu ga za priče oni koji behu oko njega sDvanaestoricom. I reče im: vama je dana tajna carstva Božijeg; aonima koji su napolju sve biva u pričama, da "gledajući gledaju i nevide, i slušajući slušaju i ne razumeju, da se ne obrate i oprošteno imbude"."22

"Ne želim, naime, braćo, da vam ostane nepoznata ova tajna, da ne bimudrovali po svojoj mudrosti: jedan deo Izrailja je okoreo − dok ne uđusvi mnogobošci, i tako će se spasti sav Izrailj..."23

"A onome koji može da vas utvrdi po mom evanđelju i propovedi oIsusu Hristu, po otkrivenju tajne o kojoj se vekovima nije govorilo, asad se javila i kroz proročka Pisma..."24

"Da se njihova srca uteše i da sjedinjeni u ljubavi dođu do svegbogatstva punog razumevanja, do poznanja tajne Božije, Hrista, ukom je skriveno sve blago mudrosti i znanja."25

"Evo vam kazujem tajnu: nećemo svi pomreti, ali ćemo se svi izmeniti,u momentu, u tren oka, kad zatrubi poslednja truba."26

"Odande čitajući možete da razumete moje shvatanje u Hristovoj

19

tajni, koja u drugim naraštajima nije bila obznanjena ljudskim sinovimakao što je sada Duhom otkrivena njegovim svetim apostolima iprorocima."27

""Zato će čovek ostaviti oca i majku i prionuće uz ženu svoju, i bićedvoje jedno telo". Ova tajna je velika, a ja govorim misleći na Hrista ina Crkvu."28

"A žena beše obučena u porfiru i skerlet i pozlaćena zlatom i dragimkamenom i biserima, držeći u svojoj ruci zlatnu čašu punu gnusoba inečistote svoga bluda, na čelu joj pak beše napisano ime, tajna: velikiVavilon, majka bludnica i gnusoba zemaljskih. I videh ženu kako seopija krvlju svetih i krvlju Isusovih svedoka. I začudih se veoma kad jevideh."29

Kao što možemo da uočimo u gore navedenim stihovima, pojam"tajne" se uglavnom koristi od strane biblijskih pisaca prilikomopisivanja učenja o nebeskom carstvu, Hristovoj Crkvi i vaskrsenjumrtvih. Takođe, pominje se i buduće spasenje izrailjske nacije kao inastanak tajanstvenog Vavilona, koji prema mnogim evanđeoskimtumačima predstavlja materijalno bogatu i od Boga otpalu, ne na Biblijiveć na ljudskim predanjima osnovanu crkvu, koja je u ime zaštite"pravoverja" kroz vekove progonila prave Isusove sledbenike i brutalnoih ubijala.30 Ali ipak, ono što je uočljivo u gotovo svim stihovima kojesam naveo jeste apostolsko isticanje da su stvari o kojima su pisali biletajna (tj. bile su sakrivene) ljudima u prošlim vremenima, ali da suprestale biti tajnom odtrenutka njihovog objavljivanja kroz Hristovoevanđelje.

Dakle, da ponovimo još jedanput, krštenje, večera Gospodnja, brak iostale "duhovne institucije" koje pravoslavni nazivaju "svetim tajnama"se u Novom zavetu takvim ne nazivaju. Sveto pismo ni na jednommestu ne pominje pojam "svetih tajni" a pogotovo ne u vezi onihreligijskih činova ili radnji na koje se ovaj naziv primenjuje u

20

tradicionalnom hrišćanstvu Istoka i Zapada.

3. Majka Božja

Da li, u skladu sa Evanđeljem, poštujete Majku Božju?

Šta Sveto pismo objavljuje o poštovanju 'Majke Božije'? Da li jepravoslavno verovanje u skladu sa evanđeljem?

Sveštenik Kiril Zajc je evanđeoskog propovednika upitao: "Da lipoštujete Majku Božiju u skladu sa evanđeljem?" očiglednopodrazumevajući da je pravoslavno učenje, koje je sadržano usledećem navodu, upravo na njemu zasnovano:

"Pravoslavna crkva poštuje Djevu Mariju kao "časniju od heruvima ineuporedivo slavniju od serafima", Onu Koja nadmašuje sva stvorenja.Crkva u Njoj vidi Majku Božiju i Moliteljku pred Sinom za čitav ljudskirod i neposredno joj se moli za zastupništvo. Ljubav i poštovanjeBogorodice jeste duša pravoslavne pobožnosti, njeno srce kojegreje i oživljava čitavo telo (...) Ko ne poštuje Mariju taj ne poznajeni Isusa, a vera u Hrista koja u sebe ne uključuje poštovanjeBogorodice jeste drugačija vera, drugačije hrišćanstvo u poređenju sacrkvenim."31

Tokom biblijskog i istorijskog pregleda koje nam predstoji, upoznaćemose sa poštovanjem jedne od najznačajnijih ličnosti opisanih u Svetompismu − majkom Bogočoveka i Spasitelja Isusa Hrista. Njenopoštovanje se naziva samom dušom i srcem pravoslavne pobožnosti,što na najbolji način iskazuje njenu posebnost. Šta više, naglašeno jeda onaj ko djevi Mariji ne iskazuje poštovanje u skladu sa pravoslavnimispovedanjem taj ne poznaje ni Isusa, odnosno nije i može da senazove hrišćaninom.

21

Sa ispovedanjem Istočne crkve ćemo se detaljnije upoznati neštokasnije. Na početku saznaćemo šta o majci Gospodnjoj možemo dapročitamo u najznačajnijoj knjizi na svetu, Svetom pismu.

Protojerej Aleksandar Šmeman na osnovu biblijskog otkrivenja o majciGospodnjoj kazuje sledeće:

"U Novom Zavetu se o Presvetoj Djevi Mariji, Majci Isusa Hrista,govori relativno malo. Od četvorice jevanđelista samo dvojica, Matej iLuka, govore o rođenju Isusa Hrista u Vitlejemu, a to znači − spominjuNjegovu Majku, govoreći o spoljašnjim okolnostima u kojima se zbio tajdagađaj. Jevanđelist Marko uopšte ne govori o Djevi Mariji. UJevanđelju po Jovanu Ona se pojavljuje samo dva puta: na samompočetku, u priči o svadbi u Kani Galilejskoj, gde se zauzela kod svogSina da pomogne domaćinima svadbene trpeze kojima je u jednomtrenutku nestalo vina. I drugi put, na samom kraju kada je stajala podKrstom na kome je bio razapet Njen Sin. U knjizi Dela Apostolskih,posvećenoj u svom prvom delu životu prve hrišćanske zajednice uJerusalimu, Djeva Marija se pominje samo jedanput, u prvoj glavi, gdeje kazano da su učenici Hristovi bili zajedno na molitvi sa ženama iMarijom, Majkom Isusovom. O Djevi Mariji u svim ostalim knjigamaNovoga Zaveta, poslanicama apostola Pavla i drugih apostola nijeništa kazano."32

− Majka Gospodnja u evanđeljima

Prema navodima iz Novog zaveta, Marija je bila skromna i pobožnadevojka koja je živela u Nazaretu. Iako je već bila isprošena, potadašnjem običaju, ona je mogla da u roditeljskoj kući provede jošgodinu dana do venčanja i preseljenja u dom svoga muža.33 U tovreme, Mariji se javio anđeo Gavrilo i saopštio joj radosnu vest očudesnom začeću i rođenju Sina Božijeg. Pomenuta anđeoska porukao začeću deteta je Mariju veoma iznenadila a sama njegova posetauplašila. Iako se spremala da uskoro pređe u kuću svoga izabranika −

22

nakon venčanja, na vest o začetku njene trudnoće, budući da je znalada je još uvek devica, uplašeno je upitala: "Kako će to biti kad ne znammuža?" (Lk. 1:34). Anđeoski odgovor je bio da će to dete biti Sin Božiji,te da će začeti silom Svevišnjega, bez učešća muškarca (Lk. 1:35).Marija, kao pobožna devojka, smireno je odgovorila: "Evo služiteljkeGospodnje; neka mi bude kako si kazao." (st. 38).

Evanđelisti pišu da je Marija nedugo posle objave anđela stupila u braksa svojim verenikom Josifom:

"Devojci isprošenoj za čoveka po imenu Josifa..." (Lk. 1:27);

"Josife, potomče Davidov, ne boj se da uzmeš Mariju sebi za ženu,jer to što se u njoj začelo, to je od Svetoga Duha. (...) Kada se Josifprobudio, učinio je ono što mu je zapovedio anđeo Gospodnji: oženiose Marijom."34

"Da se upiše sa svojom isprošenom ženom Marijom koja je bilatrudna." (Lk. 2:5);

"Pošto je Josif, njen muž bio pravedan..." (Mt. 1:19);

Isto tako, u evanđeljima čitamo i da su Josif i Marija, posle rođenjaIsusa − koji je njoj bio prvenac, imali još dece, te da se Josif čuvaotelesnog kontakta sa svojom ženom za vreme njene prve trudnoće.Stih 25. prvog poglavlja evanđelja po Mateju to jasno ističe. U prevoduNovog zaveta kojeg je sačinila komisija sv. arhijerejskog sinoda SPC,ovaj stih ovako glasi:

"I ne znadijaše za nju dok ne rodi sina svojega prvenca, i nadjenu muime Isus."35

Gospod Isus Hristos je, prema evanđeljima, imao nekoliko braće isestara koji su bili deca Josifa i Marije. Stanovnici Nazareta su jednom

23

prilikom upitali:

"Nije li ovo drvodelja, sin Marijin i brat Jakovljev i Josijin i Judin iSimonov? I nisu li sestre njegove ovde kod nas?"36

U daljem toku naše studije, upoznaćemo se i sa ostalim biblijskimstihovima koji govore o Gospodnjoj majci.

− Majka Gospodnja u ispovedanju Pravoslavne crkve

Pošto smo pročitali neke od novozavetnih stihova u kojima se pominjemajka Gospodnja, sada ćemo učiniti to isto sa pisanim izvorima nakojima tradicionalna crkva Istoka temelji svoje verovanje.

Ono što ponajpre saznajemo jeste da se verovanje Istočne crkve netemelji na Svetom pismu, već na tekstovima nastalim uposleapostolskoj eri:

"Mati Isusova beše pobožna čista devojka, po imenu Marija, potradiciji i najboljim i najstarijim apokrifnim, tj.neavtentičnimapostolskim evanđelijima, kći pobožnih bogobojažljivihroditelja, Joakima i Ane, koji su iz plemena Davidova vodili svojeporeklo i živili u Nazaretu u Galileji."37

"Kanonska jevanđelja inače daju malo podataka o Mariji, majciIsusovoj, tako da se potpunija slika o njenoj mitsko − božanskoj ličnostimože dobiti tek ako se uzme u obzir golema apokrifna ihagiografska literatura, narodne legende i srednjevekovnaikonografija. Tu, pre svega, treba izdvojiti apokrifnu "Knjigu o rođenjuMarijinom" (docnije nazvanu Jakovljevo protoevanđelje) iz drugogveka, te "Knjigu o smrti Bogorodičinoj " iz trećeg, odnosno "Arapskojevanđelje o Isusovom detinjstvu" iz šestog stoleća. Neke od tihlegendisakupljene su u srednjem veku u čitave kompendije i cikluse ukojima se vrlo podrobno opisuju mnogi događaji iz Marijinog života.

24

Prema tim maštovitim nekanonskim opisima Marija Bogorodica sejoš kao trogodišnje dete vaspitavala u Jerusalimskom hramu, bavilaručnim radom i primala hranu iz ruku anđela. Već sa dvanaest godinazavetovala se na večno devičanstvo."38

Prema ovim izvorima, nasuprot tvrdnjama apostola, djeva Marija nijestupila u brak sa svojim verenikom Josifom već je poverena naočuvanje svog devičanstva osamdesetogodišnjem starcu Josifu, dedikasnije narečenih apostola Jakova i Jovana (sinova Zevedejevih):

"Kada se Presvetoj Devi navrši jedanaest godina prebivanja i služenjapri hramu Jerusalimskom, i četrnaest godina od rođenja − kada, daklestupi u 15−tu godinu života, saopštiše joj sveštenici, da po zakonu onane može više ostati pri hramu, nego treba da se obruči i stupi u brak.No kako veliko iznenađenje za sve sveštenike bi odgovor PresveteDeve, da je se ona posvetila Bogu i da želi ostati devojkom do smrti nestupajući ni s kim u brak! Tada po Promislu i vnušenju Božjemprvosveštenik Zaharija, otac Pretečev, dogovorno sa ostalimsveštenicima, sabra 12 bezženih ljudi iz plemena Davidova, da bijednome od njih uručili Devu Mariju na čuvanje devojaštva njenog istaranja o njoj. I bi uručena starome Josifu iz Nazareta, koji jojbeše i srodnik."39

"Josif je živeo kao udovac časno i pošteno. Napunivši osamdesetgodina života, prvosveštenik Zaharije i sveštenici izabraše ga da, ponavršetku četrnaeste godine Presvete Djeve Marije, postane njenobručnik. Umro je u sto desetoj godini života."40

Ipak, za razliku od verovanja koje podrazumeva Marijino večnodevičanstvo, kao i prividan brak sa osamdesetogodišnjim starcemJosifom, evanđelja kazuju da je Marija sa svojim mladim mužem,nakon rođenja Sina Božijeg, imala još nekoliko sinova i kćeri. Ovučinjenicu potvrđuju i pravoslavni autori, ne uspevajući sasvim dapomire poznate istorijske činjenice sa kasnije nastalim legendama.

25

Pravoslavni bogoslov dr Lazar Milin u svojoj knjizi "Naučno opravdanjereligije" kaže da je po Svetom pismu očito da je Josif planirao da stupisa Marijom u stvarni brak:

"A Josif? Sudeći prema rečima Svetog Pisma, Josif je imao zaistaozbiljnu nameru da Mariju uzme za ženu. (...) Zato nije nikakvo čudošto je on zaista hteo da uzme Mariju za ženu i što evanđelje, i čakanđeo Gospodnji, nju naziva njegovom ženom."41

Pišući o Jakovu, bratu Gospodnjem, vladika Nikolaj Velimirović kazuje:

"Sv. apostol Jakov, brat Gospodnji. Naziva se bratom Gospodnjimzato što je bio sin pravednog Josifa, obručnika Presvete Bogorodice.(...) Prema predanju on je i u Misir išao sa Presvetom Devom i Josifomonda kada je Irod tražio da ubije novorođenoga cara. (...) Gospod gaubrojao u svojih 70 apostola. (...)Bio episkop u Jerusalimu 30 godina, irevnosno upravljao crkvom Božjom. (...) Beše Jakovu 63 godine kadapostrada za Gospoda svoga."42

Vladika Nikolaj je u ovom tekstu izneo precizan podatak o trenutkuJakovljevog mučeničkog stradanja, na osnovu koga tačno možemo dautvrdimo godinu njegovog rođenja.

Ukoliko nam je poznata činjenica da je Gospod Hristos rođen 4. ili 5.godine pre nove ere43, to zapravo znači da je njegov javni rad otpočeooko 27. g. n. e. u vreme kada mu je bilo oko 30 godina. Kao što jepoznato, Gospod je javno propovedao oko tri i po godine, što datiranjegovu smrt i vaskrsenje u 31. g. n. e. Iste godine je osnovana i prvahrišćanska Crkva u Jerusalimu u kojoj je prema vladiki Nikolaju iistorijskim podacima prvi starešina bio Jakov brat Gospodnji. Podatakkoji navodi ep. Nikolaj nam kazuje da je Jakov imao svega 63 godineu trenutku svog stradanja. Prema istoričarima Josifu Flaviju (iz prvog) iEuzebiju (Jevseviju)44 episkopu Kesarijskom (iz četvrtog veka posleHrista) ovaj starešina jerusalimske crkve je ubijen 62. g. nove ere, što

26

se u potpunosti slaže sa tvrdnjom da je Jakov u toj duhovnoj službi biotrideset godina. Ali, ukoliko su ovi podaci tačni (a svakako da jesu),onda jednostavnom matematikom dolazimo do zaključka da je Jakovbrat Gospodnji rođen 1. god. pre nove ere tj. oko tri godine poslerođenja Gospoda Isusa Hrista.Ovakvo izračunavanje je potpuno uskladu sa Biblijom koja tvrdi da je Isus bio Marijin prvenac, a da jenakon njega rodila još nekoliko sinova i kćeri.

Situacija se ne bi promenila ni u slučaju kada bismo prihvatili da jeJakov imao 66 godina u trenutku mučeničkog stradanja (kako navodiarhimandrit Justin Popović u "Žitijima Svetih"), a ne 63 kako to navodiep. Nikolaj. U tom slučaju Jakov bi morao da bude rođen približno istegodine kada i Gospod Isus. Po pravoslavnom kazivanju, Jakova jerodila Josifova prva žena Salomija. Ali, to bi značilo da je Josifistovremeno imao dve žene koje su u približno vreme ostale u drugomstanju i zajedno se porodile?!? Ponovo, dakle, ne možemo da dođemodo scenarija koji nalaže verovanje u starca Josifa i njegovu odavnopreminulu suprugu Salomiju, kao i Jakova koji je rođen decenijama preIsusa...

Očigledno je, dakle, da evanđelje predstavlja mnogo pouzdaniji izvorinformacija! Isus je bio prvenac, a Jakov je rođen nedugo (par godina)zatim, od iste majke Marije.

Pored ovih saznanja, tu je i tekst iz pravoslavnog časopisa, koji nasobaveštava da je verovanje o večnom Marijinom devičanstvu poteklo iznebogonadahnutih apokrifnih tekstova:

"Kanonske knjige Novoga zaveta, a još više Apokrifna Evanđelja,podupiru dogmat o večnom devičanstvu Presvete Bogomajke."45

Iz stihova navedenih na početku saznali smo da Novi zavet nepodupire dogmat o večnom Marijinom devičanstvu! Očigledno je,dakle, da on proističe samo iz apokrifnih knjiga. Dalje, nazive kao što

27

su "Bogorodica" ili "Majka Božija" takođe ne možemo da pronađemo uBibliji. Oni su uvedeni u crkvenu praksu vekovima nakon svršetkaMarijinog zemnog života.46

Prema pravoslavnom autoru, protojereju Radomiru Popoviću, sv.Atanasije Veliki sa početka IV stoleća bio je jedan od prvih crkvenihautoriteta koji je upotrebio izraz "Majka Božija", a na njega se, po istompitanju, u svojoj "Poslanici monasima" pozvao i njegov (ne direktni)naslednik na katedri, ep. Kirilo povodom sukoba sa Nestorijem.47

Razlog korišćenja ovog termina od strane ep. Atanasija je bio jasan.Na njegovu upotrebu ga je nateralo Arijevo poricanje Hristovogbožanstva, kao što je kasnije nateralo i Kirila koji se suprotstavioučenju tadašnjeg carigradskog episkopa.

Ipak, prema pravoslavnom autoru Šmemanu, upotreba reči"Bogorodica" u to vreme nije imala za cilj proslavljanje i uzvisivanjeMarije već odbranu verovanja u bogočoveštvo Hristovo:

"Međutim, izrazom "Bogorodica" još pre ikakvih bogoslovskihpreciziranja, Crkva je izražavala svoju veru u apsolutno jedinstvoBoga i čoveka u Hristu (tako da se sve što se govorilo o čovekugovorilo i o Bogu i obratno), svoju veru u apsolutni smisao jevanđelsketvrdnje. − "I Slovo posta plot".48

Isti je slučaj i sa verovanjem u njeno vaskrsenje iz mrtvih trećeg danapo upokojenju. Apostoli u svojim evanđeljima i poslanicama (koje supisali ubrzo nakon njene smrti) ni na jednom mestu nisu pomenuli ovajdetalj. Takođe, nisu ni poučavali prvovekovne hrišćane da se za vremesvojih ličnih ili zajedničkih molitava obraćaju Isusovoj majci kaozastupnici. Pravoslavna verovanja o njoj nastala su u posleapostolskojepohi, i napisana perom onih koji nisu bili očevici i služitelji Reči.49

Obratimo sada pažnju na još neke podatke. Oni upućuju na zaključakda su neka od verovanja crkve Istoka preuzeta iz mnogobožačkih

28

kultura i religija, nekoliko vekova posle smrti poslednjeg Hristovogapostola. Evo šta o tome saznajemo iz dostupnih istorijskih izvora:

"Poučno je da je poštovanje Majke Božje poprimilo snažan zamahu vremenu kada je Konstantin hrišćansku crkvu priznao službenomcrkvom carstva i kada su paganske mase Rimskoga Carstva počelepristupati u Crkvu. Narodi Sredozemlja i Bliskog istoka, čija jepobožnost i religiozna svest hiljadugođima stvarana preko kulta velikemajke−boginje i božanske device (...)nisu se mogli sroditi samo svlašću Boga−Oca i strogom patrijarhalnom strukturomjevrejskogpoimanja Bogašto je preuzela prahrišćanska poruka. Hiljadugodišnjeoblikovanje pobožnosti preko kultnog poštovanja velike device i majketražilo je, takođe, u hrišćanskoj Crkvi, uprkos nepovoljnimpretpostavkama, neku novu izražajnu mogućnost i našlo je upoštovanju devičanske Majke Božje, u kojoj se izvršilo otajstvenosjedinjenje božanskog Logosa sa ljudskom naravi."50

"Razvoj poštovanja Majke Božje kao "Bogorodice" − theotokos − istvaranje odnosne dogme jedan je od zadivljujućih događaja u istorijistare crkve. Novi Zavet pruža samo neznatna uporišta za ovajrazvoj, ustvari, za stvaranje nekog posebnog poštovanja Marijepokazuje se posve nedovoljnim , jer uz Isusa Hrista, koji se u svačetiri evanđelja nalazi sam u središtu, Marija je potpuno u pozadini.(...) Doduše, Marija se pojavljuje dva puta bez naznačavanja oznakekao majka Isusova; međutim, sam Isus joj redovno ne spominje ime iobraća joj se rečju: "Ženo!", što je, prema jevrejskom običaju, neobičnouvredljivo. Tvrda reč − "Ženo, što ja imam s tobom?" (Jn. 2, 4) −najsnažniji je izraz svesnog distanciranja."51

− Kome ćemo verovati, Svetom pismu ili sumnjivim izvorima predanja?

Zemaljska služba Isusove majke je bila, prema biblijskom tekstovima,mnogo prizemnija nego što to veruju tradicionalne crkve.

29

Sam Gospod Hristos je u više navrata u svojim govorima stavio svojumajku na mesto koje joj je određeno u Božijem planu spasenja,izjednačujući je sa ostalim svojim učenicima koji izvršavaju Božijuvolju:

"Dok je on još govorio narodu, gle, majka i braća njegova stajahunapolju želeći da govore s njim. I neko mu reče: gle tvoja majka i tvojabraća stoje napolju i žele da govore s tobom. A on odgovori i rečeonome što mu kaza: ko je moja majka i ko su moja braća? I pružisvoju ruku na svoje učenike pa reče: evo moje majke i moje braće; jerko god čini volju Oca moga koji je na nebesima, taj je brat moj isestra i majka."52

Među malobrojnim spominjanjima Isusove majke u Svetom pismu,najznačajniji za verovanje pravoslavnih vernika jeste onaj iz evanđeljapo Luki. On opisuje susret dve trudnice, Zaharijine žene Jelisavete iMarije, Josifove verenice. Jelisaveta, koja je već bila zašla u godine,zasigurno je smatrala velikim blagoslovom to što će postati majkaMesijinog preteče (proroka koji će najaviti Njegov dolazak). Međutim,bez ikakve sumnje, smatrala je, i to sa pravom, da je njeno blaženstvoposve zanemarljivo kada se uporedi sa blagoslovom kog je udostojenaona koja će nositi u svojoj utrobi, a potom i roditi samog božanskogLogosa. Kao žena kojoj se približavalo vreme da postane majka, utrenutku pristizanja svoje mlade rođake Marije, Jelisaveta je, ispunjenaSvetim Duhom izgovorila veoma snažne i sadržajne reči − za koje utom trenutku nije mogla ni da zamisli da će ih milioni ljudi, tokommnogih narednih vekova, tako pogrešno razumeti:

"U one dane Marija usta i pohita u gorski kraj u jedan Judin grad, pauđe u Zaharijinu kuću i pozdravi Jelisavetu. Kada Jelisaveta ču Marijinpozdrav, zaigra dete u njenoj utrobi, i napuni se Duha SvetogaJelisaveta, te povika iz glasa i reče: blagoslovena si među ženama iblagosloven je plod utrobe tvoje. I otkud mi to da majka moga Gospodadođe k meni? Jer gle, kad glas tvoga pozdrava dođe do mojih ušiju,

30

zaigra dete od radosti u mojoj utrobi. I blažena je ona koja jepoverovala da će se ispuniti što joj je Gospod rekao."53

Marija je nakon toga u svome hvalospevu odgovorila:

"Veliča duša moja Gospoda, i obradova se duh moj Bogu, momespasitelju; što pogleda na poniznost svoje služiteljke. Jer, gle, od sadaće me svi naraštaji smatrati blaženom; što mi velika dela učini Silni, isveto je njegovo ime, i milostiv je od kolena do kolena onima koji ga seboje."54

Iako reči Jelisavete i Marije zaista mogu da izgledaju kao nekoposebno uzvisivanje, one su označavale samo priznanje posebnostiBožijeg milosrdnog dara − kog je mogla da iskusi samo jedna odmiliona žena. Nositi u svojoj utrobi budućeg Spasitelja sveta − zaista jebio veliki blagoslov. Marija je sa pravom bila nazvana onom koja je"blagoslovena među ženama". Mnoge žene kroz istoriju su postajalemajke velikih Božijih slugu i proroka (kako u starozavetnom tako i unovozavetnom periodu), ali je samo jedna jedina mogla da postanemajka Božijeg Sina.

No ipak, izraz "blagoslovena među ženama" nije bio takoneuobičajen u biblijskim vremenima u okviru izrailjskog naroda.Ovakvu "titulu" koja je izražavala svu posebnost službe ili učinjenogdela ponele su, bez sumnje, i druge žene. Među njima nalazimo i jednukoja je živela u tzv. "vreme sudija" (oko 1300 god. pre Hrista), a koja jesvojim vrsnim i za ženu posve neuobičajenim delom zaslužila ovakvuvrstu pohvale. Navedimo najpre biblijski tekst koji opisuje ovaj događaj,a potom i reči pesme koju je, u slavopoj Gospodu, izgovorila tadašnjisudija i vođ jevrejskog naroda, proročica Devora:

"Tada reče Devora Varaku: ustani, jer ovo je dan, u koji ti dade GospodSisaru u ruke. Ne ide li Gospod pred tobom? I Varak siđe s goreTavora, i deset tisuća ljudi sa njim. I Gospod smete Sisaru i sva kola

31

njegova i svu vojsku oštrim mačem pred Varakom; i Sisara siđe s kolasvojih i pobježe pješice. A Varak potjera kola i vojsku do Arosetaneznabožačkoga; i pade sva vojska Sisarina od oštroga mača, ne ostanijedan. A Sisara utječe pješice do šatora Jailje žene EveraKenejina; jer bijaše mir među Javinom carem Asorskim i domomEvera Kenejina. I izide Jailja nasusret Sisari, i reče mu: skloni se,gospodaru, skloni se kod mene; ne boj se. I on se skloni kod nje ušator, i ona ga pokri pokrivačem. A on joj reče: daj mi malo vode da senapijem, jer sam žedan. A ona otvori mijeh mlijeka i napoji ga, pa gapokri. A on joj reče: stoj na vratima od šatora, i ako ko dođe i zapita te ireče: ima li ko tu? reci: nema. Tada Jailja žena Everova uze kolac odšatora, i uze malj u ruku, i pristupi k njemu polako, i satjera mukolac kroz slijepe oči, te priđe u zemlju, kad spavaše tvrdoumoran, i umrije. I gle, Varak tjeraše Sisaru, i Jailja mu izide nasusreti reče mu: hodi da ti pokažem čovjeka kojega tražiš. I uđe k njoj, i gle,Sisara ležaše mrtav, i kolac mu u slijepim očima. Tako pokori Bog uonaj dan Javina cara Hananskoga pred sinovima Izrailjevijem. (...) I utaj dan pjeva Devora i Varak sin Avinejemov govoreći: BlagosiljajteGospoda što učini osvetu u Izrailju (...) Da je blagoslovena mimožena Jailja žena Evera Kenejina; mimo žene u šatorima da jeblagoslovena. Zaiska vode, mlijeka mu dade, u gospodskoj zdjelidonese mu povlaku. Lijevom rukom maši se za kolac a desnom za maljkovački, i udari Sisaru, razmrska mu glavu; probode i probi mu slijepeoči. Među noge njezine savi se, pade, leža; među noge njezine savi se,pade; gdje se savi, ondje pade mrtav."55

Sa druge strane, "blaženom" je bila, u svoje vreme, nazivana i jednaod Jakovljevih žena, po imenu Lija. Nakon što je njena sluškinja Zelfarodila Jakovu jednog od sinova, Lija je radosno izjavila:

"I reče Lija: blago meni, jer će me blaženom zvati žene. Zato munadjede ime Asir."56

Car Solomon je takođe, u Pesmi na pesmama, opisao blaženstvo

32

devojke koja je od svoga mladića izabrana među mnogima:

"Šezdeset ima carica i osamdeset inoča, i djevojaka bez broja; Ali jejedna golubica moja, bezazlena moja, jedinica u matere svoje,izabrana u roditeljke svoje. Vidješe je djevojke i nazivaše jeblaženom; i carice i inoče hvališe je."57

Kao što možemo da uočimo, izraz "blagoslovena među ženama"odnosno nazivanje " blaženom" je bio uobičajen izraz kojim jeopisivano ushićenje zbog nekog značajnog dela u kome bi učestvovalaneka od izrailjskih žena. Stoga, pozdravna reč upućena Mariji odstrane Jelisavete nije predstavljala njeno uzvisivanje vrh nebesa, jer bito onda morao da bude slučaj i sa Jailjom − koja se proslavila ubistvomneznabožačkog cara Sisare − izrailjskog neprijatelja, Lijom − kojoj jesluškinja rodila još jednog sina ili bilo kojom srećno zaljubljenomdevojkom.

Uostalom, i sam Gospod Hristos je ovaj izraz "blagoslovena međuženama" umnogome "prizemljio" ukazujući u svom mudrom odgovoruna to ko zaista uživa blagoslov pred nebeskim Bogom. Naime, u ev. poLuki je opisan Hristov susret sa jednom od izrailjskih žena onoga doba.Ova je, sva ushićena, nakon što je saslušala niz Gospodnjihnadahnutih govora, izrazila upravo tu misao: "Blagoslovena je međuženama Marija majka Isusova", samo što ju je iskazala neštodrugačijim rečima:

"A kad je on to govorio, jedna žena iz naroda podiže glas i reče mu:blažena je utroba koja te je nosila i blažene su dojke koje sisisao." (Lk. 11:27).

Iako je mogao da se složi da je Njegovoj zemaljskoj majci ukazan velikiBožiji blagoslov time što Ga je rodila, On je na ushićenu opasku ovežene odgovorio veoma precizno i direktno:

33

"Na to on reče: ipak su više blaženi oni koji slušaju Božiju reč i držeje." (Lk. 11:28).

Iako se ovakav odgovor, koji se odnosi na Marijin položaj u okviruBožijeg naroda (novozavetne Crkve) nikako ne podudara sa učenjemPravoslavne crkve, on potiče od samoga nebeskog Gospoda − i kaotakav − mora bezuslovno da se prihvati. Isus nedvosmisleno ukazujena to da veće blaženstvo od Njegove majke (koja mu je podarilaljudsku prirodu) pred Bogom uživaju oni koji Ga poštuju i izvršavajuNjegovu volju; te bi pravoslavni današnjeg vremena dobro uradili kadabi ove Gospodnje reči poslušali.

Evanđeoski hrišćani pridaju Mariji veliko poštovanje i smatraju jeuglednim primerom vere i poniznosti koju i oni treba da slede,smatrajući je blaženom, tj. upravo onakvom kakvom je i ona samasebe nazvala. Međutim, smatrati da je neko "blažen" (dakle, da jeprimio mnoštvo blagoslova na osnovu Božije nezaslužene milosti)uopšte ne znači uzdizati ga na nebeski presto i davati mu slavu i častkakva mu uopšte ne pripada. Uostalom, Gospod Isus je nazvaoblaženim i sve siromašne duhom, žalosne, krotke, gladne i žednepravednosti, milostive, čiste srcem, mirotvorce, prognane radipravednosti itd.58 − a to je broj svih spasenih kroz istoriju koji iznosi nastotine miliona vernika. Šta više, Pismo iznosi činjenicu da većeblaženstvo i od samih apostola (koji su i pored vesti o Isusovomvaskrsenju ostajali neverni)59 uživaju pred Bogom oni ljudi koji su uvaskrslog Hrista poverovali i pouzdali se iako ga nikada nisu videlitelesnim očima. U evanđelju po Jovanu čitamo sledeću Gospodnjuizjavu, izrečenu nakon njegove ponovne pojave pred apostolima:

"Zatim reče Tomi: pruži svoj prst ovde i vidi moje ruke, i pruži svojuruku, pa je stavi u moja rebra, i ne budi neveran − nego veran. Tomaodgovori i reče mu: Gospod moj i Bog moj. Reče mu Isus: poverovao sizato što si me video. Blaženi su koji ne videše − a poverovaše."60

34

Apostol Petar nekoliko decenija nakon opisanog događaja, pohvalio jeveru blaženih koji nikada nisu imali prilike da vide Gospoda, ali su uNjega čvrsto verovali i imali ljubav prema Njemu:

"Isus Hristos, koga vi volite iako ga niste videli, u koga sad verujeteiako ga ne vidite, i radujete se neizrecivom i proslavljenom radošću,jer postižete cilj svoje vere: spasenje svojih duša."61

Na osnovu svih do sada navedenih tekstova, kako biblijskih, tako i onihkoji opisuju istorijski razvoj dogme o Bogorodici, saznali smo da najvećideo pravoslavnog verovanja o Isusovoj majci nije utemeljen naevanđeljima. Za razliku od evanđeoskih hrišćana, koji svoje verovanjebaziraju samo na bogootkrivenim svetopisamskim istinama, i u skladusa njima Mariju smatraju blaženom i blagoslovenom (Luka 1:48),pravoslavni joj ukazuju poštovanje kakvo se ukazivalo boginjama izstarih paganskih religija.62

Podsetićemo se reči bogoslova Sergija Bulgakova sa početka ovestudije. O pravoslavnom poštovanju Bogorodice on je saopštio:

"Ljubav i poštovanje Bogorodice jeste duša pravoslavne pobožnosti,njeno srce koje greje i oživljava čitavo telo."

Zapamtimo dobro ove reči: duša pobožnosti i srce koje greje i oživljavačitavo telo! Dakle, tema koju smo proučavali na prethodnim stranicamaje od suštinske važnosti.

Ipak, nama je tokom prethodnog izlaganja postalo očigledno da je"duša pobožnosti", kojom diše vaseljensko Pravoslavlje, tokom stolećapostala onečišćena mnogim idejama koje ne mogu da pronađu svojeutemeljenje u Bibliji, svetoj knjizi hrišćanstva. Srce koje natapaduhovnom energijom svaki pojedini deo pravoslavnog tela većvekovima kuca u ritmu mnogobožačkih verovanja o boginji Majci injenom božanskom detetu.

35

Na kraju navešćemo i rečenicu koju je sama majka Gospodnja izreklaviše od trideset godina nakon svog hvalospeva u kome je istakla svojeblaženstvo zbog začeća Spasitelja. Ovu njenu izjavu možemo sapunom slobodom da nazovemo i "evanđeljem po Mariji". Ukazujući nasvog božanskog Sina Isusa, ona je okupljenima savetovala:

"Što god vam kaže, učinite." Evanđelje po Jovanu 2:5

Poput njenih drevnih savremenika, i mi ćemo učiniti ono što je pravopred Bogom ukoliko je budemo poslušali!

Na pitanje sveštenika Kirila Zajca: "Da li poštujete Majku Gospodnju uskladu sa evanđeljem?" evanđeoski vernici bi mogli da odgovorepotvrdno! Upravo pravoslavni vernici su oni koji majku Gospoda Isusapoštuju posve različito od onoga na šta nas evanđelja upućuju.

4. Molitve svecima i anđelima

Imate li molitveno opštenje sa Nebeskom Crkvom, sa SvetimApostolima, čija su Pisma sad u vašim rukama, sa svetiteljima,mučenicima i svim pravednicima? Imate li molitveno opštenje saAngelima? Da li se molite Angelu − čuvaru?

A sve je to, vidite, postojalo u Apostolskoj Crkvi. I sve to postoji uPravoslavnoj Crkvi.

Da li su molitve preminulim svetiteljima i ostalim vernicima izprošlosti utemeljene na učenju Svetog pisma? Da li nas Biblijapoučava da se molimo anđelima čuvarima?

Na ova pitanja odgovor pravoslavnog sveštenika Kirila Zajca je bionedvosmislen. On je glasio: "A sve je to, vidite, postojalo u ApostolskojCrkvi. I sve to postoji u Pravoslavnoj Crkvi". Prema verovanju ovogruskog sveštenika, u prvom veku za vreme života apostola postojala je

36

hrišćanska praksa molitve svetiteljima i anđelima. Očigledno i premaverovanju onih koji su ovaj tekst preveli i objavili na srpskom jeziku.Naravno, računajući tu i nadležnog episkopa koji je dao svoj blagoslovza publikovanje ovog dela. Što će reći, Pravoslavna crkva zastupauverenje da ovakva njena drevna i savremena praksa potiče iz dobaHrista i apostola!

Potražićemo ovo pravoslavno verovanje u knjigama Novog zaveta.Ukoliko su tvrdnje pravoslavnih autoriteta po ovom pitanju tačne, ondanam neće biti teško da ovakvo naučavanje apostola, kao i postupanječlanova prvovekovnih crkava, pronađemo i uverimo se u to. Premaučenju Pravoslavne crkve ovaj aspekt duhovnosti njenih vernika jeveoma važan, te je stoga morao biti i vernicima u crkvama od samogapočetka hrišćanske ere.

No, kao što se dalo i očekivati, u apostolskim novozavetnim spisima nenalazimo ni trun od nauke koja podrazumeva molitveno obraćanjepreminulim Božijim ljudima (koji su duhom vazneti u carstvo nebesko),niti pak anđeoskim bićima. Sasvim suprotno, nalazimo da su apostoli iostali učenici posedovali izraženu praksu molitve Bogu Ocu i Sinu uzposredstvo Duha Svetog. Nisu pomenuti ni svetitelji a ni anđeli kaoposrednici prilikom molitve ili molitveni subjekti kojima su molitveupućivane. Kao što je bio slučaj sa prethodno razmotrenim verovanjemo Bogorodici koje je bazirano na novozavetnim apokrifima, pravoslavnoučenje o molitvenom zastupanju svetaca za vernike na zemlji zasnivase takođe na vanbiblijskim tekstovima. Ovoga puta na starozavetnimapokrifima. Evo kako je jedan pravoslavni sveštenik pokušao daobjasni božansko poreklo ovakvog svetiteljskog zastupništva.Protojerej Pavle Okalahan u svojoj knjižici "Pravoslavni odgovor naosnovne zablude protestanata" kaže:

"Sveto Pismo jasno svedoči da su izvesni ljudi bili veoma moćnizastupnici pred Bogom (Jov. 42, 8; Jak. 5, 16−18). To nije ograničenosamo na ovaj život. U drugoj knjizi Makaveja, koju su protestanti

37

izbacili iz Biblije, predstavljen je prorok Jeremija kako seneprekidno moli Bogu za narod izrailjski (II Mak. 15, 14)."63

Ipak, pored prvog opravdanog prigovora koga bismo mogli da uputimo,a koji glasi da se ovde radi o navodu iz apokrifnog teksta koga nistarozavetni Izrailjci Isusovog vremena nisu prihvatali kao kanonskubiblijsku knjigu, kao ni sami apostoli na čelu sa svojim Učiteljem,postoji i još jedan. Naime, u tekstu 2. Makavejima 15. poglavlju opisanisu sukobi između naoružanih odreda osvajača Nikanora i vođejevrejskog ustaničkog pokreta Jude Makaveja (Makabejca). JudaMakavej se trudio da ohrabri svoje vojnike i pripremi ih za borbuizmeđu ostalog i tako što im je ispričao sadržaj svog skorašnjeg sna.Evo kako je glasio Judin san, na osnovu koga su pravoslavni zaključilida "Biblija" naučava da je, do tada već vekovima preminuli, prorokJeremija svakodnevni molitveni zastupnik pred Bogom svog narodaIzrailja:

"Pošto je tako svakoga od njih naoružao manje pouzdanjem u štitove ikoplja, a više smjelošću i pobudnim riječima, ispriča im vjerodostojansan, viđenje, a oni mu se svi obradovaše. Evo što je vidio: bivši velikisvećenik Onija, čovjek dobar i čestit, skroman u ophođenju, blage ćudi,otmjen u govoru, od djetinjstva vičan svakoj kreposti, podigao ruke imolio za svu židovsku zajednicu. Zatim se Judi ukazao i čovjekvremešan i častan, čudesna i veličanstvena dostojanstva. Tada Onijaprogovori: " Ovo je ljubitelj svoje braće, koji se mnogo moli zanarod i za sav Sveti grad − Božji prorok Jeremija." Na to Jeremijapruži desnicu i Judi preda zlatni mač...".64

Pored toga što svoje verovanje o svetiteljskom zastupništvu temelje nasnovima ratnika opisanim u apokrifnim knjigama, a ne na Božijoj Rečiobjavljenoj kroz Hrista i apostole, tu su još neka značajna odstupanja.Jedno od njih je i potpuno pogrešno navođenje tekstova Svetog pisma.Pravoslavni apologeta dr Lazar Milin je naveo jedno značajno mesto iznovozavetnih poslanica, koje je, međutim u potpunosti izokrenuo što se

38

tiče njegovog značenja. Evo biblijskih navoda iz Milinove knjige uz jošneke njegove komentare date na račun evanđeoskih protestanata:

"Da se pokojnici i posle telesne smrti mogu sećati nas na zemljisvedoči Sv. pismo, jer apostol Petar piše hrišćanima: "nastojaću dase vi i posle moje smrti svagda sećate ovoga" (2. Petr. 1, 15). On jeove reči pisao pred smrt, tako piše u njegovoj Poslanici. Pa pošto znada mu je smrt blizu kako će on "nastojati" da se njegovi verni i poslenjegove smrti sećaju njegove nauke koju im je predao, ako ni njegasamog ne bude nigde bilo posle smrti?!"65

Da bismo uvideli gde se nalazi i u čemu se sastoji lukavstvo ovakvogšturog navođenja tekstova iz Biblije, citiraću čitav kontekst iz 2. Petrove1:12−15:

"Zato ću gledati da vas uvek na sve to podsećam, iako vi to znate iutvrđeni ste u ovoj istini. Ali smatram da je pravo, dok sam u ovojsenici svoga tela, da vas budim svojim opominjanjem, znajući da ćeubrzo doći do skidanja ove moje senice66, kao što mi je to obznanioGospod naš Isus Hristos. A nastojaću da se vi i posle moje smrtisvagda sećate ovoga."

Kao što je iz teksta očigledno, ap. Petar piše hrišćanima smatrajući daje dobro za njih, da ih dok je još u životu (tj. "u senici svoga tela")bodri i poučava u veri. Njegove reči zapisane na kraju ovog odeljkaodnose se, kako nam sam tekst svedoči, na to da će uložiti sve svojenapore da se oni i nakon njegove smrti sećaju duhovnih pouka koje imje uputio dok je još bio živ. Nasuprot ovome, Milin u svojoj apologeticipodrazumeva da je Petar zapravo rekao da će i posle svoje smrtiaktivno nastojati i truditi se da se hrišćani sećaju njegovih reči! No,svaki dobri poznavalac srpskog jezika i gramatike složiće se sa mnomda smisao Petrovih reči iz navedenog biblijskog teksta uopšte neupućuje na onakav zaključak kakav je Milin izveo.

39

Svaki čitalac Novoga zaveta poznaje činjenicu da učenje GospodaIsusa Hrista podrazumeva upućivanje vernika da se mole za uslišenjesvojih molitava samo Bogu Ocu i Sinu, uz posredništvo Svetoga Duha.Evo nekih stihova iz evanđelja koji govore upravo o ovome. IsusHristos je, naime, rekao:

"I što god zaištete u moje ime to ću učiniti, da se proslavi Otac u Sinu.Ako me što zamolite u moje ime, ja ću učiniti." (Ev. po Jovanu14:13−14);

"Zaista, zaista, kažem vam, ako u moje ime zatražite što od Oca,daće vam. Do sada niste ništa tražili u moje ime; tražite i dobićete, davaša radost bude potpuna. (...) U onaj dan molićete u moje ime, i nekažem vam da ću ja moliti Oca za vas; sam Otac vas ljubi, zato što steme voleli i verovali da sam ja izašao od Boga." (Ev. po Jovanu16:23−24, 26−27);

A apostol Pavle dodaje:

"Isto tako i Duh pomaže našoj slabosti; jer mi ne znamo za šta treba dase molimo − kako priliči, ali sam Duh posreduje za nas uzdisajimakoji se ne mogu iskazati. A onaj koji ispituje srca zna šta je smeranjeDuha, pošto se po Božijoj volji moli za svete." (Rimljanima 8:26−27).

Sveto pismo takođe ističe činjenicu da je Gospod Isus Hristos našjedini posrednik pred Bogom, te da se on molitveno zauzima za nas:

"Jer Bog je jedan i jedan je posrednik između Boga i ljudi, čovek IsusHristos." (1. Timoteju 2:5);

"Ko je taj koji će ih osuditi? Da li Isus Hristos koji je umro, i šta viševaskrsao, koji je s desne strane Bogu i koji se zauzima za nas?"(Rimljanima 8:34).

40

"Stoga i može sasvim da spase one koji njegovim posredstvomprilaze Bogu, pošto svagda živi − da se moli za njih." (Jevrejima7:25.);

Uostalom, Božija Reč ne podržava ni praksu iskazivanja poštovanjapoklonjenjem pred apostolima i anđeoskim bićima kako se čini predikonama svetitelja u pravoslavnim domovima i bogoslužbenimhramovima. Apostoli koji nisu dozvoljavali poklonjenje pred sobom niza vreme svoga zemaljskog života, sasvim se sigurno ne bi saglasili satime da se to čini posle njihove smrti. U svim tekstovima Novog zavetau kojima govore o Crkvi i međusobnom poštovanju vernika, apostoliističu činjenicu da svi hrišćani sačinjavaju nevidljivo Hristovo duhovnotelo − kome je Gospod poglavar − a oni njegovi različiti udovi. Zapravo,ap. Pavle naglašava da u Crkvi veće poštovanje treba ukazivativernicima koji su u skupštinama malo cenjeni (tzv. "običnimvernicima"), za razliku od onih istaknutih u službi (poput starešina iliepiskopa) koji već sami po sebi, zbog svoga duhovnog "položaja"uživaju poštovanje. Evo iz kog razloga:

"Nego mnogo su potrebniji udovi tela koji izgledaju slabiji, i većepoštovanje pridajemo udovima tela, za koje smatramo da ne zaslužujupoštovanje, i naši nepristojni udovi imaju veću pristojnost, dok našimpristojnim udovima to nije potrebno. Ali Bog je tako sastavio telo, daje zapostavljenom udu dao veću čast, da ne bude cepanja u telu,nego da se udovi jednako brinu jedan za drugoga."68

Ističući uvek činjenicu da su samo ljudi koji su dobili blagodatne daroveduhovnog upraviteljstva i poučavanja drugih, apostoli su odbijali svakoprekomerno poštovanje koje im je bilo ukazivano i upozoravali vernikeda to ne čine:

"Sutradan pak uđe u Kesariju. A Kornilije ih je očekivao, sazvavši svojurodbinu i prisne prijatelje. Kada pak Petar uđe u kuću, Kornilije mupođe u susret, pade pred njegove noge i pokloni se. Tada ga Petar

41

podiže govoreći: ustani; i ja sam samo čovek."69

"Čuvši to apostoli, Varnava i Pavle, razderaše svoje haljine, skočišemeđu narod vičući i govoreći: ljudi, šta to činite? i mi smo ljudi − kao ivi, propovedamo vam evanđelje − da se od ovih ništavnih stvariobratite živom Bogu..."70

Istu poruku današnjim vernicima upućuju kroz Sveto pismo i nebeskianđeli. Apostol Jovan je dva puta, oduševljen otkrivenjskom vizijom,pao na kolena i poklonio se anđelu koji mu je nju objavio:

"I padoh pred njegove noge da mu se poklonim. I reče mi: pazi, ne činito, ja sam saslužitelj tvoj i tvoje braće koja imaju svedočanstvoIsusovo. Pokloni se Bogu."71

"I ja, Jovan, čuh i videh ovo, i kad čuh i videh, padoh da se poklonimpred nogama anđela koji mi pokaza ovo. I reče mi: pazi, ne čini to; jasam saslužitelj tvoj, i braće tvoje, i proroka, i svih koji drže reči oveknjige; Bogu se pokloni."72

Anđeli dakle kazuju da su i sami poslani da služe i pomažu hrišćanimana zemlji, a ne da primaju službu, poklonjenje i molitve od straneBožijih slugu (u skladu sa kazivanjem bogonadahnutog izveštajazapisanog u posl. Jevrejima 1:14):

"Nisu li to sve službeni duhovi poslani da služe onima koji će nasleditispasenje?"

Uostalom, apostol Pavle upozorava da je poklonjenje i služba anđelimadeo lažnog, nehrišćanskog ispovedanja vere:

"Neka vas ne lišava nagrade niko ko uživa u lažnoj poniznosti islavljenju anđela, ko raspreda o svojim viđenjima, bezrazložno sepravi važan svojom telesnom pameću, a ne drži se Glave, od koje celo

42

Telo, poduprto i povezano zglobovima i žilama, raste Božijimrastom."73

Evanđeoski hrišćani, u skladu sa biblijskim otkrivenjem, ukazujupoštovanje apostolima i svim drugim Božijim ljudima i ženama krozistoriju, na taj način što se uče pobožnosti na osnovu njihovog bogatogiskustva u životu sa Gospodom. Ipak, oni odbacuju ono što se Pismomne podrazumeva − a to su molitve za zastupništvo pred Bogom imolitveno posredovanje davno umrlih svetitelja iz crkvenog kalendara.

5. Molitva za pokojnike

Imate li molitveno opštenje sa umrlim očevima, majkama,dedovima i sa svima u veri usnulima? Da li se molite zapokojnike? Ili ste na njih zaboravili, pa se smrt pokazala jačom odljubavi Hristove? − A u Apostolskoj Crkvi molili su se zapokojnike.

Da li je molitveno opštenje sa preminulim precima u saglasnostisa učenjem Svetog pisma? Da li evanđelska vera podrazumevamolitve za pokojnike?

Sudeći prema gore navedenoj izjavi pravoslavnog sveštenika, odgovorna oba postavljena pitanja morao bi da bude pozitivan. Premanjegovom tvrđenju "u Apostolskoj crkvi" (dakle, za vreme životaHristovih apostola), postojala je ustaljena praksa molitvenekomunikacije sa umrlima, kao i praktikovanje molitvenog posredovanjaza preminule. Ova praksa podrazumeva dvosmeran odnos: molitvenoposredovanje mrtvih za žive (oni koji su u raju se mole za ljude nazemlji) i živih za mrtve (živi se mole da bi preminuli što lakše stigli uraj).

Potpuno bi bilo logično podrazumevati da i ova nauka ima svojesnažno uporište u svetim tekstovima ispisanim apostolskim perima.

43

Knjige Novog zaveta morale bi da budu pune primera ovakvog"spasonosnog" delovanja prvovekovnih vernika.

Ipak, začudo, ni u jednom od govora Gospoda Isusa Hrista, niti pak uapostolskim poukama, ne možemo da nađemo ni najmanji pomenovakve prakse niti upućivanje na nju. Najpre iz razloga što božanskanauka o spasenju ne podrazumeva nedefinisano stanje pred Bogomnakon smrti (da bi molitve živih mogle da pomognu mrtvima da stignu uraj), niti pak upućuje na zaključak da preminuli vernici predstavljajumolitvene posrednike koji čuju molitve svojih srodnika i prenose ihBogu. U Novom zavetu zaista nema ni govora o bilo čemu što smoupravo pomenuli. No, ipak, kako je moguće da pravoslavni ovolikogreše u pogledu onoga što se dešavalo u prvovekovnom, apostolskomhrišćanstvu? Odakle potiču informacije kojih se čvrsto drže, a koje ihuveravaju da je njihova veronauka potpuno u skladu sa evanđeljem?

Na početku ovog kratkog pregleda verovanja Istočne crkve oneophodnosti molitava za umrle, želeo bih da navedem izjavu IvanaNikoljina iz 'Pravoslavne apologetike'. Ono što iz tog kazivanjasaznajemo jeste da molitve za umrle ne mogu da nađu svojeutemeljenje u svetopisamskim tekstovima već da u potpunosti potiču izkasnije nastalog predanja (tj. učenja crkvenih otaca):

"Ako Sv. Predanje ne bi dopunjavalo Sv. Pismo, onda bi, znači,mnoga verska pitanja (poštovanje svetitelja, ikona, molitva za umrle)ostala bez povoljnog rešenja."74

Smatram da je potrebno da ovu tvrdnju ruskog pravoslavnogbogoslova dobro upamtimo pre nego što krenemo u dalje proučavanje.To svakako iz razloga što ćemo se sresti sa mnogobrojnim stihovima izPisma koje njegove kolege navode radi potvrde da su molitve za mrtveipak zasnovane na Hristovoj i apostolskoj nauci (dakle,nanovozavetnim tekstovima). Ono što će nam, naravno, veoma brzopostati jasno jeste da navedeni stihovi u svom pravom kontekstu

44

kazuju sasvim nešto drugo i da se nikako ne mogu koristiti pridokazivanju dogme čije smo razmatranje započeli.

Evo na koji je način Lazar Milin biblijskim tekstovima opravdaoutemeljenost ovog svog verovanja:

"Pošto će se definitivna odluka suda Božjeg izreći tek na opštem suduposle vaskrsenja, i to za svu večnost, to osuda posebnog suda nijepotpuna i definitivna nego traje od smrti do sveopšteg suda. Ako nisu upitanju grešnici sa smrtnim gresima, ona se može ublažiti molitvamaCrkve.

Osnov za ovakve molitve nalazi se u Svetom pismu. Sveto pismo naspoučava da treba da se molimo jedni za druge (Jak. 5, 16), i da semolimo za sve ljude (1. Tim. 2, 1). Pošto u Svetom pismu nemanikakvog prostornog i vremenskog ograničenja na koje ljude treba dase odnosi naša molitva, i pošto su "Bogu svi živi" (Lk. 20, 38), i poštosmo mi uvek Gospodnji, bilo da živimo bilo da umiremo (Rim. 14, 8), tose onda ove reči Sv. pisma, da treba da se molimo jedni za druge,odnose ne samo na žive naše poznanike na zemlji, nego i za našubraću koja su otišla iz zemaljskog u duhovni svet.

Po rečima Spasiteljevim "hula na Duha Svetoga neće se oprostitiljudima ni na ovom svetu ni u budućem" (Mt. 12, 32). Znači ima grehakoji se mogu oprostiti i u budućem veku. To su oni gresi koji ne značehulu na Duha Svetog (Mt. 12, 31−32). (...) No pošto pokojnici ne moguviše ništa učiniti za poboljšanje svoga posmrtnoga stanja, a ono seprincipijelno ipak može poboljšati jer se neki gresi mogu oprostiti i "naonome svetu", to onda oni taj oproštaj mogu od Boga dobiti samo zbogmolitava Crkve i onih koji se za njih mole.

Spasitelj nam je dao jedno vrlo utešno obećanje: "što god zaištete umoje ime, to ću učiniti, da se proslavi Otac u Sinu. Ako me što zamoliteu moje ime, ja ću učiniti" (Jn. 14, 13−14). A pošto je Spasitelj jedini

45

posrednik između Boga i ljudi (1. Tim. 2, 5) koji je izmirio čovečanstvosa Bogom prinevši sebe samog na žrtvu za grehe sveta, prolivši svojukrv (Mt. 26, 26−28; Lk. 22, 19−20), to onda naša molitva ne samo zažive nego i za pokojne biva ugodna Bogu i vrlo dobrotvorna za njih kadje spojena sa prinosom beskrvne žrtve, to jest sa liturgijom.

Ovo svoje učenje, zasnovano očigledno na Svetom pismu, Crkva je uSvetom predanju nasledila još od apostola pa je zato od najranijihvremena postojala molitva ne samo za žive nego i za mrtve. (...)Kao što smo videli, ona (tj. Crkva, prim. I. S.) svoje molitve zapokojnike i sve svoje liturgičke obrede, pa i zaupokojene liturgije,parastos i opela zasniva strogo na Svetom pismu."75

U čitavom ovom podužem izvodu iz Milinove knjige, u kojoj je onpokušao da dokaže pogrešnost verovanja između ostalih ievanđeoskih zajednica, nalazimo pomen mnogih stihova koji se nalazeu Knjizi nad knjigama. Prema Milinu, nema nikakve sumnje da Svetopismo potvrđuje pravoslavno verovanje i praksu. No, akopretpostavimo da je Ivan Nikoljin, takođe pravoslavni bogoslov, bio istotako teološki obrazovan koliko i g−din Milin, onda se postavlja pitanjekako je moguće da su njih dvojica mogla da donesu dva potpunooprečna zaključka? Nikoljin je očigledno u svome stavu bio iskreniji, teje, verovatno i preko svoje volje, priznao da nijedan tekst iz Starog iNovog zaveta ne potvrđuje dogmu o neophodnosti molitava za umrle(osim ukoliko ne bude citiran potpuno van konteksta u kome inačestoji). Veoma je lako dokazati da je Nikoljin u ovome bio u pravu. Poštoželim da na ovom mestu ukratko prokomentarišem biblijske navode izdela L. Milina (koje on, kao što je očevidno, nije ni citirao već samonaveo mesta na kojima se nalaze, uz sopstveno prepričavanjenjihovog sadržaja), molim čitaoce da u svojim Biblijama provere mojenaredne tvrdnje.

Naime, istina je da nas Božija Reč upućuje da se molimo jedni zadruge (Jakov 5:16), kao i za sve ljude (1. Tim. 2:1). Međutim, apostoli

46

ne upućuju vernike da se mole za duše umrlih, već je u prvom slučajureč o molitvi za ozdravljenje bolesnika, a u drugom o molitvi zaobraćenje neverujućih ljudi, njihovo usvajanje spasenja verom u Hrista,kao i za miran i tih život (bez progonstava) proveden u pobožnosti odstrane već obraćenih osoba.

Dalje, uviđamo da se Milinova tvrdnja da Sveto pismo podrazumeva datreba moliti za sve ljude − bez vremenskog ograničenja − dakle i zažive i za mrtve, zasniva na delu stiha iz ev. po Luki 20:38, koji govorida su "Bogu svi živi"... Ovaj tekst ne daje ni najmanji povod da se nanjemu zasnuje učenje o molitvama za umrle, već čitav kontekst od27−40 stiha opisuje Hristov odgovor upućen sadukejima − a u vezivaskrsenja iz mrtvih .

Naredni odlomak koga je pomenuo g−din Milin nalazi se u poslaniciRimljanima 14:8, a čitav kontekst glasi ovako:

"Niko od nas ne živi za samoga sebe i niko za sebe ne umire. Jer akoživimo − Gospodu živimo, ako pak umiremo − Gospodu umiremo.Stoga, bilo da živimo, bilo da umiremo, mi pripadamo Gospodu. Hristosje, naime, zato umro i oživeo − da bi bio Gospod mrtvima i živima."(stihovi 7−9).

Ono što Pavle kazuje u ovom odeljku, kao i u onom koji mu prethodi(stihovi od 1−6), jeste činjenica da življenje svakog hrišćanskog vernikatreba da bude u potpunosti podređeno Gospodnjoj volji i u službibližnjima. Takođe, govori i o sigurnosti spasenja (kroz veru uSpasitelja) jer "bilo da živimo, bilo da umiremo mi pripadamoGospodu". Sam Hristos je naime rekao:

"Ja sam vaskrsenje i život; ko veruje u mene − živeće ako i umre."76

Pošto je očigledno da navedeni stihovi nemaju nikakve veze samolitvama za umrle, već zapravo govore suprotno − o tome da pravi

47

hrišćanin zasigurno pripada Gospodu i za vreme života kao i poslesmrti (dok za neverujuće važi Reč o večnoj osudi, zapisana u Jn. 3:18,36) − uopšte nije jasno zbog čega ih pravoslavni povezuju sa timsvojim verovanjem.

Ni navodi koje nalazimo dalje u Milinovom objašnjenju nikako se neuklapaju u koncept nauke o molitvama za upokojene. U njima Hristosgovori o "huli na Svetog Duha" kao o neoprostivom grehu, koji se"neće oprostiti ni na ovom svetu ni u budućem". Po logici pravoslavnihto znači da se gresi koji ne predstavljaju "hulu na Svetog Duha" moguoprostiti u budućem svetu, iako Gospod nije u svom izlaganjunagovestio ni najmanju mogućnost za tako nešto. I tako, kao štonijedan stih ne možemo da tumačimo van smisla i značenja celokupneevanđelske nauke, to pravilo važi i za ovaj. Ono što je prethodiloIsusovoj izjavi, da će se "svi gresi oprostiti ljudima, osim hule naSvetog Duha", jeste bilo proglašavanje Isusa slugom đavola, kojipomoću Veelzevula, demonskog vladara izgoni demone (stihovi23−24). Gospodnji odgovor je glasio ovako:

"Ali ako ja Božijim Duhom izgonim demone, onda je došlo do vascarstvo Božije."77

Dakle, Isus je demone izgonio Božijim Duhom a ne uz pomoć đavolskesile. Izjednačavanje Božijeg Svetog Duha sa nečistim duhomVeelzevulom (sotonom) od strane jevrejskih tradicionalista fariseja,Hristos je okarakterisao kao hulu na Svetog Duha − greh koji ne možebiti oprošten nikada. Naime, apostol Jovan nam u trećem poglavljusvoga evanđelja kazuje da je Nikodim priznao da su oni, fariseji, imaliuvida u to da Isus čini čuda potpomognut božanskom silom:

"A beše među farisejima čovek po imenu Nikodim, starešina judejski;ovaj dođe Isusu noću i reče mu: ravi, znamo da si ti kao učitelj došaood Boga; jer niko ne može da čini ova čuda koja ti činiš ako Bog nijes njim."78

48

Međutim, iako su znali da je On kao učitelj došao od Boga, fariseji kaoreligiozni ljudi nisu bili poslušni Gospodnjoj volji, te su iz bojazni da neizgube ugled i poštovanje od naroda koji im je ukazivao sve počasti(vidi: Mk. 15:9−10; Jn. 11:47−48, 12:19), optuživali Isusa zanajrazličitije krivice. Jedna od najtežih optužbi je bila upravo ova o kojojgovorimo, a to je proglašavanje Isusa sotoninim slugom. Iz svega dosada rečenog, proizilazi da je hula na Svetog Duha (greh koji se nećenikada oprostiti) zapravo svesno i namerno odbacivanje Isusa Hristakao Božijega Sina i Spasitelja. To naravno ne znači da će svi ostaligresi moći da budu oprošteni nakon smrti pojedinca. Naprotiv! Kadagovori da će se "svi gresi oprostiti ljudima" Gospod podrazumeva datakvom oproštenju mora da prethodi i jedini uslov a to je pokajanje onihkoji su hulili na Boga i Njegovog Sina Isusa Hrista − za vreme dok subili neverujući. Prema Gospodnjim rečima, Sveti Duh uverava idokazuje svetu da je neverovanje u Spasitelja zaista veliki greh:

"A kad on dođe, Duh istine, uputiće vas u svu istinu; jer neće govoritisam od sebe, nego će govoriti ono što sluša, i najaviće vam što ćedoći."79

"I kada on dođe, dokazaće svetu da ima greha, i pravednosti, i suda. Upogledu greha − što ne veruju u mene."80

Jedini način da čovek bude spasen i da mu gresi budu oprošteni (te dau isto vreme bude siguran da ne samo što nije pohulio na Svetog Duhaveć da je poslušao Njegov glas) jeste poverovanje i predanje životaHristu Spasitelju. Reč Božija svedoči da će svaki neverujući čovek kojiumre sasvim sigurno biti osuđen − te da za njega nema više milosti ioproštenja:

"Ko veruje u njega − tome se ne sudi; a ko ne veruje − već jeosuđen, što nije verovao u ime jedinorodnog Sina Božijeg. (...) Koveruje u Sina ima večni život; a ko je neposlušan Sinu neće videtiživota, nego gnev Božiji ostaje na njemu."81

49

Dakle, izraz da se "hula na Svetoga Duha" neće oprostiti ni na ovom nina onom svetu ne podrazumeva da će drugi gresi moći da se oproste,već ukazuje na svu veličinu greha neposlušanja glasa Svetoga Duhakoji svedoči o Spasitelju (vidi: Jn. 15:26).

Saznanja o prethodno istaknutim istinama Svetog pisma gotovo daostavljaju izlišnim razmišljanje o ostalim stihovima iz evanđelja kojimapravoslavni brane svoje učenje o neophodnosti molitve za umrle. Tako,Isusovo obećanje zapisano u Jn. 14:13−14, o tome da će On uslišitisve molitve koje mu učenici budu upućivali (a koje, naravno, budu bileNjemu po volji) svakako da ne upućuju na moljenje za duše umrlih.Dokaz za ovu tvrdnju svakako jeste apostolska molitvena praksa ukojoj ni na jednom jedinom mestu u Pismu ne nalazimo da su se onimolili za mrtve, niti su pak upućivali druge da to čine. Ovakve molitvebi, uostalom, bile i suvišne jer umrli hrišćani i posle svoje smrtipripadaju Gospodu − pošto su za vreme svoga života iskusili Božijumilost oproštenja greha i doživeli novo rođenje. Stihove iz poslaniceRimljanima koji govore baš o tome (Rim. 14:7−8) naveo nam je i samgospodin Milin u svojoj knjizi. Sa druge strane, neverujući ljudi su većosuđeni zbog svoga neverstva, pod pretnjom večnoga suda ukoliko sene budu pokajali do kraja svoga ovozemaljskog bitisanja.

Tako, ono što možemo da zaključimo na kraju ovog pregleda pravogznačenja biblijskih citata koje pravoslavni navode potvrđujući svojeučenje, jeste da je priznanje Ivana Nikoljina, u kome nam je stavio doznanja da se molitve za umrle temelje isključivo na predanju a ne i naSvetom pismu, vredno svake pohvale.

− Apokrifna literatura i molitve za umrle

Ono što svakako nije loše napomenuti jeste činjenica da, ukoliko većkanonske bogonadahnute knjige Starog i Novog zaveta na podržavajuideju o molitvama za mrtve, onda se takva podrška, od stranepravoslavnih, traži i pronalazi u apokrifnoj literaturi. Govoreći o

50

prinošenju žrtava za duše umrlih − radi oproštenja njihovog greha,g−din Milin navodi "dokaze" iz dve apokrifne knjige. Reč je o knjiziSirah i 2. knj. Makavejima. Evo kako glasi tekst iz Milinovogapologetskog dela:

"Najzad, nije bez ikakvog značaja spomenuti da su molitve zapokojnike imali i starozavetni Jevreji. Kad se u haljinama poginulihjevrejskih vojnika u doba Jude Makaveja nađoše dragocenosti oddarova idolskih, tada se svi Judeji obratiše Bogu s molitvom da imse taj greh oprosti, a sam Juda posla u Jerusalim da se za grehmrtvih prinese žrtva, i učini molitvu za mrtve da se očiste odgreha (2. Mak. 39−42 i 43−46) (tj. 2. Mak. 12:39−42 i 43−46; prim. I.S.). Dakle, molitva za pokojnike nije samo mnogobožački običaj koji jeCrkva tobož kopirala, nego je to sveljudski običaj, a Crkva ga jeuvela na osnovu Svetog pisma i Svetoga predanja."82

Ono što je ovaj pravoslavni bogoslov izostavio da nam saopšti jeste dasu ovi "starozavetni Jevreji" živeli u vremenu nakon završetka pisanjaStarog zaveta (u drugom veku pre Hrista) u doba velikog uticajahelenističke (grčke) kulture i verovanja na jevrejsku religiju. Ovi Jevrejisvakako nisu mogli da pronađu praktikovanje molitava za mrtve ustarozavetnim knjigama koje su pisali Božiji proroci, jer Stari zavet nepoznaje takvo učenje. Nasuprot tome, grčka religija je podrazumevalanastavak egzistencije duše nakon smrti i propisivala određene obredekoje su živi trebali da sprovode radi njihove dobrobiti na onom svetu.Apokrifne knjige Starog i Novog zaveta se upravo zato i nazivajuapokrifnim što se udaljavaju od božanske istine. Kao što sam tonapomenuo i u prvom poglavlju, apokrifna dela (npr. maločas odg−dina Milina navedena 2. knj. Makavejima) opravdava i samoubistvo(2. Mak. 14:41−46), koje se naziva "časnom stvari", potpuno nasuprotBožijoj Reči objavljenoj u starozavetnom kanonu koja samoubistvoosuđuje i kazuje da su naši dani u Gospodnjim a ne u našim rukama(Psalam 31:15−16). Uostalom, i sam Milin priznaje da je praktikovanjemolitava za umrle "sveljudski" (dakle ipak neznabožački) običaj, te da

51

ga je Crkva uvela na osnovu Svetog pisma (tj. apokrifa kojePravoslavna crkva naziva "devterokanonskim" tj. "drugokanonskim".Razlog tome je što se služi i njihovim tekstovima radi oblikovanja svojedogme), i svetog predanja (tj. kasnije uvedenih verskih ideja koje supotekle od, na hrišćanstvo nedovoljno obraćenih, crkvenih otaca).

− Parastosi (pomeni za mrtve)

U okviru kulta umrlih, u Pravoslavlju su ustanovljeni i pomeni za mrtve− zvani parastosi, u narodu poznatiji kao daće. Ovi pomeni za mrtve,kao što se da i pretpostaviti, takođe nisu utemeljeni na učenju Svetogpisma već se u potpunosti zasnivaju na predanju − koje je u ovomslučaju, "uzgred budi rečeno", svoje poreklo dovelo iz grčkogmnogobožačkog kulta. Evo šta pravoslavni kazuju o važnostiodržavanja parastosa:

"Druga vremena posvećena isključivo molitvi za pokoj duša upokojenihhrišćana jesu p a r a s t o s i, koji se priređuju obično u treći, deveti,četrdeseti dan po smrti, o polugodišnjici preminulih. (...) U narodu suparastosi poznati kao "daće". Priređuju se tačno u određeno vreme zaparastos. Na to se naročito pazi. Ne sme da se prekorači ni jedan dan.To naročito važi za daću o četrdesetodnevnom parastosu, jer se togadana, po predanju naše Svete Crkve, u carstvu Božjem vrši posebansud nad dušom upokojenoga, kada duša dobija privremenu nagradu ilikaznu, shodno veri i delima njenim kao i molitvama naše Sv. Crkve inašim prinosima za njeno spasenje od večne osude. To naš narodzna. Zato se četrdesetodnevni parastos daje tačno četrdesetog danaod smrti pokojnika ili koji dan ranije no, nikako kasnije."83

Dakle, prema učenju Istočne crkve, treći, deveti i četrdeseti dan nakonsmrti su veoma važni za dušu upokojenog hrišćanina! Radi što boljegspoznanja pravoslavnog verovanja o ishodu duše i njenoj sudbininakon telesne smrti navešću poduži tekst koji o tome govori, a kojipotiče iz spisa sv. Makarija Aleksandrijskog, koji je živeo u IV veku

52

posle Hrista. U tekstu je opisan odgovor koga je sv. Makarije dobio odanđela Božijeg, a u vezi važnosti svetootačkog predanja o pomenimaza mrtve trećeg, devetog i četrdesetog dana po smrti:

"Jednom Sveti Makarije Aleksandrijski upita Anđele koji su ga pratili popustinji: " Pošto je od Svetih Otaca predato da se u Crkvi vršiprinos Bogu za preminulog u treći, deveti i četrdeseti dan, kakvaonda od toga biva korist po dušu pokojnika?" Anđeo odgovori:"Bog nije dopustio da išta nepotrebno i nekorisno biva u NjegovojCrkvi. Jer kada u treći dan biva u Crkvi prinos, onda duša umrlogadobija od čuvajućeg je Anđela olakšanje u tuzi koju ona oseća zbograzlučenja sa telom; dobija zato što je za nju izvršeno u Crkvi Božijojslavoslovlje i prinos, te se u njoj rađa blaga nada. Jer u toku dva danase dozvoljava da zajedno sa Anđelima koji se nalaze pored nje hodapo zemlji gde hoće. Otuda duša koja ljubi telo (teloljubiva duša) lutaponekad oko kuće u kojoj se rastala sa telom, ponekad oko groba ukome je telo pogrebeno; i tako provodi dva dana kao ptica tražeći sebignezdo. Dobrodeteljna pak duša hoda po onim mestima na kojima jeobično tvorila pravdu. U treći dan Onaj koji je vaskrsao iz mrtvihnaređuje da se svaka hrišćanska duša, po ugledu na Njegovovaskrsenje, uznese na nebesa radi poklonjenja Bogu svih. StogaCrkva ima dobar običaj vršiti u treći dan prinos i molitvu za dušu.Posle poklonjenja Bogu, Bog naređuje da se pokažu duši razna iprijatna naselja Svetih i lepota Raja. Sve to razgleda duša šest dana,diveći se i proslavljajući Tvorca svega, Boga. A posmatrajući sve to,ona se izmenjuje i zaboravlja tugu koju je imala boraveći u telu. Ali akoje kriva za grehe ona, pri posmatranju blagoslova Svetih, počinjetugovati i ukoravati sebe, govoreći: Teško meni! Koliko sam seoništavila (otaštinila) u tom svetu! Zanevši se zadovoljavanjem požuda,ja sam veći deo života provela u bezbrižnosti, i nisam poslužila Bogukako treba, da bih se i ja mogla udostojiti ove blagodati i slave. Teškomeni kukavnoj... A posle razgledanja u toku šest dana svih radostiPravednika, Anđeli je ponovo uznose na poklonjenje Bogu. Stoga,dobro čini Crkva, vršeći u deveti dan službe i prinos za usopšeg.

53

Posle drugog poklonjenja, Vladika (Gospod) svih naređuje odvestidušu u pakao i pokazati joj sva tamošnja mesta mučenja, raznaodeljenja pakla, i raznovrsna mučenja nečestivih, u kojima nahodeći seduše grešnika neprestano kukaju i škrguću zubima. Po ovim raznimmestima muka duša se nosi trideset dana, dršćući, da i sama ne budeosuđena na zatvor u njima. U četrdeseti dan duša se opet uznosi napoklonjenje Bogu; i tada već Sudija određuje duši mesto koje odgovaranjoj prema njenim delima. Stoga Crkva postupa pravilno, čineći učetrdeseti dan pomen za preminule."84

Ono što iz navedenog teksta možemo da naučimo ne samo da seprotivi biblijskom izveštaju o zagrobnoj sudbini ljudi, već se, čini se, neslaže ni sa pravoslavnim učenjem o vazdušnim mitarstvima. Naime,prema učenju o mitarstvima, krštena duša nakon smrti nedeljamaputuje prema raju zemljinom atmosferom u kojoj su smeštenedemonske carinarnice, bez pomena bilo kakvih poklonjenja u treći ideveti dan pred Božijim prestolom. Ipak, sa druge strane, iz"anđeoskog otkrivenja" koga se udostojio da primi sveti Makarije,saznajemo da duša dva dana može da luta slobodno po zemlji, potomje anđeli šest dana provode kroz raj a potom čitavih trideset krozpakao, dok se pri svemu tome mitarstva uopšte ne pominju! Ono štobismo, naravno, trebali da znamo jeste da učenje koje saznajemo odsv. Makarija, a koje je on dobio od anđela (kao odgovor na pitanje osvrsishodnosti običaja pomena za mrtve u treći, deveti i četrdeseti danpo smrti), potiče iz IV veka a ono o mitarstvima iz H veka posle Hrista.Shodno tome, sv. Makarije nije ni mogao da piše o mitarstvima kada onjima ništa nije znao, jer je to učenje uvedeno u pravoslavno verovanjetek pet vekova nakon njegove smrti. Ono što je, dakle, njegainteresovalo jeste zbog čega se pomeni za mrtve održavaju baš tim,maločas pomenutim danima. Kakav je bio anđeoski odgovor − već smovideli. Međutim, ukoliko ovakvo saopštenje "više sile" zanemarimo, iodgovor potražimo u realnijim, zemaljskim (istorijskim) izvorima, doćićemo do sasvim drugačijih podataka. Najpre ćemo navesti izjavuruskog pravoslavnog bogoslova, protojereja Aleksandra Šmemana,

54

koja glasi ovako:

"Glavni metod kojim se Crkva služila da bi neznabošca preobratila uhrišćanstvo bio je metod sublimisanja i preobražavanja samihpaganskih verovanja: Crkva je prečišćavala neke paganske običaje iispunjavala ih hrišćanskim smislom i sadržajem."85

Pročitaćemo sada kakvi su i čiji to paganski običaji bili preobraženi iispunjeni hrišćanskim smislom. Odgovor na ovo pitanje nam dajepravoslavni istoričar Jevsevije Popović:

"Isto tako i običaj beše, držati bogosluženje za duše umrlih (zadušnice)sa prinašanjem evharistične žrtve, ako je moguće bilo u blizini groba, igozbe ljubavi za duše umrlih (agape za duše, daće), naročito trećeg,sedmog ili devetog, tridesetog ili četrdesetog dana, i osobito nagodišnjicu smrti ili pogreba; pri čemu su sedmi, trideseti i godišnji danizabrani kao krajnji termini sedmice, meseca i godine posle smrti ilipogreba, a treći, deveti i četrdeseti dan izabrani su možda sa obziromna to, što je Hristos trećeg dana uskrsao iz mrtvih, četrdesetog danaposle toga se uzneo na nebo, a deveti dan je triput treći, potenciranotreći dan; no već i neznabožački Grci su prinosili žrtve za svojemrtve trećeg, devetog i tridesetog dana i na godišnjici smrti."86

Prethodne navode, o tome da su hrišćani u posleapostolskom periodupočeli da drže običaje koji su posedovali začuđujuću sličnost sa onimpaganskim, potvrđuje i A. G. Hamman u svojoj knjizi "Rim i prvihrišćani":

"Kao i njihovi zemljaci, vernici u Grčkoj slave karmine trećeg,devetog i četrdesetog dana posle smrti. U Rimu se pogrebni obredizavršavaju devetog dana − posle gozbe na koju se okupe rođaci iprijatelji. (...) Kao o pagani, hrišćani priređuju gozbe u častpokojnika, koje se zovu refrigeria (okrepljenje)."87

55

Pošto smo saznali da su i običaji neznabožačkih Grka propisivalipomen za duše umrlih u treći, deveti i četrdeseti dan nakon smrti, nije limnogo logičnije pretpostaviti da je i ovaj običaj od strane "Crkve"prihvaćen tako što mu je pridodano hrišćansko značenje, nego verovatiu njegovo božansko ustrojstvo koje su, tobož, anđeli obznanili sv.Makariju? Jasno je, naime, da učenje o ovakvim pomenima nigde uBibliji ne možemo da pronađemo, pa čak ni u najmanjim tragovima! Aono što je očigledno jeste i to da se predanje o posebnom značajučetrdesetog dana zagrobnog života po dušu pokojnika sačuvalo i daljekroz vekove (nakon hristijaniziranja tog paganskog verovanja), tako daje bilo prisutno u verovanju srednjevekovne crkve i u vreme sv. VasilijaNovog i njegovih učenika. Zato je i duša prep. Teodore, nakon što jeprošla kroz sva mitarstva, mogla da saopšti Grigoriju u snu da je bilaupokojena u raju četrdesetog dana po smrti − u vreme kada je sv.Vasilije za nju vršio pomen na zemlji.88

No, da asimilacija neznabožačkih običaja od strane nekih hrišćanskihcrkava i pokreta i njihovo oblačenje u hrišćansko ruho (zarad"preobraćanja" pagana) nije bio samo drevni običaj, već da se odvija idanas, dokazaće nam i sledeći navod iz dela koje je prirediogrkokatolički sveštenik Roman Miz:

"Stanovništvo celog niza zemalja Centralne Afrike, koje je na početkuHH veka bilo monolitno politeističko, sada ispoveda hrišćanstvo ilipripada takozvanim "novim afričkim pokretima" − sinkretističkimtvorevinama koje uspešno povezuju elemente hrišćanstva stradicionalnim plemenskim religijama. (...) Ne radi se samo oobrednoj specifičnosti, sakralnoj arhitekturi, bogoštovnim razlikama,već i o doktrinalnim pitanjima koja zadiru u samu suštinu hrišćanskeverske nauke. Recimo, u Japanu je katolička misa već poprimilapraksu da se za pokojne služi na prvu, treću, sedmu, trinaestu itrideset treću godišnjicu smrti − upravo tako kako je to u budizmu."89

Iz celokupnog prethodnog proučavanja i sagledavanja biblijskih i

56

istorijskih činjenica vezanih za pravoslavno učenje o zagrobnom životui molitvama za umrle, mogli smo da izvučemo samo jedan ispravanzaključak. A on glasi da gotovo ni jedan detalj iz veroučenja i obredneprakse Pravoslavne crkve ne odgovara učenju evanđelja, te daapostoli i prvovekovni Hristovi učenici ni iz bliza nisu verovali u ono štoim pripisuje današnje tradicionalno hrišćanstvo Istoka.

6. Poštovanje ikona i krsta

'Ikone ne poštujete. A da li poštujete životvorni Krst Gospodnji?Da li sebe osenjujete svetim Krstom? Da li Krst nosite na grudimasvojim, koji je, po reči Apostola − "Njegova poruga" (Jev. 13,13). −Sve je to postojalo u Apostolskoj Crkvi.'

Da li su poštovanje ikona i krsta, kao i osenjivanje krsnimznakom, prakse koje vode poreklo iz vremena Hristovih apostola?

Pravoslavni sveštenik je bio kategoričan: prethodno pomenuti crkveniobičaji potiču iz vremena apostola! To bi u prevodu trebalo da znači dasu direktni Hristovi sledbenici kao i nastavljači njihove duhovne prakseu prvom veku, bili utemeljitelji poštovanja ikona i svetih relikvija.Drugim rečima, sačinjavali su ikone, poštovali ih, osenjivali se znakomkrsta i nosili ga na svojim grudima poput današnjih pravoslavnihvernika. Ovakav scenario je veoma lako zamisliv, zar ne? Ipak, kao štoje bio slučaj sa prethodnim verovanjima, i ovu tvrdnju pravoslavnihćemo podvrći jednostavnom istorijskom preispitivanju.

Evo najpre jednog detaljnijeg teksta iz pravoslavne literature, kojigovori o poreklu i ustanovljavanju prakse ikonopoštovanja:

"Crkva uči da ikonografija, slikanje ikona, postoji od samogpočetka hrišćanstva, jer je ona, kao što ćemo kasnije podrobnijeizneti, direktni izraz Ovaploćenja. Ikonografija, u tom smislu, odgovaraotkrivenju, koje nije samo otkrivenje Reči Božije, nego i Slike Božje

57

(Flb. 2, 6−7; Gal. 3, 24; 3, 25; 4, 3). Starozavetna formalna "zabrana"slikanja označava prazninu koja će biti ispunjena svetim likovimaNovog Zaveta. Ovome, kao potvrda i ilustracija, dobro služi liturgijskacrkvena tradicija o tzv. "nerukotvorenim ikonama", tj. takvim koje su sesame naslikale ili ih je naslikao onaj čiji lik nose. Takva je na primerikona Hristova koju je sam Hristos dao time što je za cara Avgara naubrusu čudom otisnuo Svoj lik. Ovim ikonama se ističe paralelizampostojanja crkve i ikonografije − Crkva nije nikad bila bez ikona: čimje počela da propoveda počela je i da slika. Već je Sveti apostolLuka, koji je bio slikar, po predanju naslikao likove Hrista iBogorodice."90

Dakle, prvovekovna Crkva iz vremena apostola predstavlja kolevkuikonoslikanja i ikonopoštovanja! Neki od apostola su i sami biliikonoslikari, po ugledu na svoga Gospoda i Učitelja Hrista, koji je i ličnooslikavao svoje ikone i ostavio ih poštovaocima u više navrata. Takokaže crkveno predanje.

Ipak, ono što nam govore podaci iz istorije jeste da u prvovekovnojapostolskoj Crkvi nije bilo nikakvog ikonoslikarstva. Nije se znalo ni zalegende o Hristovim nerukotvorenim ikonama, a ni za ikoneBogorodice. Predanjske pripovesti koje nas izveštavaju o tome da suikone postojale od samoga početka crkvene ere se nalaze u potpunojoprečnosti sa onim što se može saznati iz pouzdanih istorijskih izvora.Evo šta o ovoj temi govori Sergije Bulgakov u svojoj knjizi:

"Hrišćanska Crkva je od judejstva − kao nešto što se samo po sebirazume i što ima silu zakona − nasledila zabranu religioznihizobraženja i u tom smislu ona se od početka odredila višeikonoborački."91

Ukoliko prihvatimo za istinitu ovu tvrdnju poznatog ruskog bogoslova,onda se svakako postavlja veliko pitanje kako je moguće da seprvovekovna Crkva odredila ikonoborački (dakle bila je nastrojena

58

protiv ikona) ako je svima bilo poznato da je Hristos blagoslovio svojelikove na platnu i ubrusima pred kojima se već vršilo poklonjenje?Takođe, da li je moguće da je Luka slikao ikone (i to ne jednu većnekoliko) i to baš u vreme kada je čitava Crkva posedovalaikonoborački duh? Odgovori na ova pitanja su više nego jasni iočigledni.

Sa druge strane, evo još opširnijih opisa ovog ranocrkvenog perioda,koji će potvrditi raniju Bulgakovljevu izjavu. I sledeći navod potiče izknjige jednog pravoslavnog autora, ovoga puta vrsnog istoričara:

"Pri kraju prvog perijoda92 uđoše u crkvenu upotrebu prvo simvoličkeslike, a kašnje i slike, koje predstavljaju sveta lica ili radnje, aliposlednje veoma retko i uz opiranje mnogih, što je prirodno, kad seuzme u obzir, da su mnogi od prvih Hrišćana izišli iz krila judejstva, ikad se zna, da se i u kasnije vreme sve do u V. stoleće pridržavalostarih običaja u ovom pogledu. Španski sinod u Iliberisu ili Elviri (306.)dekretirao je, da na zidovima hramova ne sme biti slika, i ucrkvenom istoriku Jevseviju (umro oko 340.) episkopu KesarijePalestinske, savremeniku spomenutoga sinoda, sretamo čoveka, kojireligijozne slike smatra neznabožačkim običajem. (futnota:Konstancija, sestra Konstantina Velikog, pita Jevsevija za slikuIsusovu, i on odgovara, da su religijozne slike neznabožački običaj. Usvojoj crkvenoj istoriji govori Jevsevije o nekoj statui Hristovoj u KesarijiFilipovoj, koju je podigla tamo kao u svom rodnom gradu žena, koju jeHristos izlečio od tečenja krvi; ali veli, da je to samo kaža (tj. legenda;prim. I. S.) a ako je kaža osnovana, onda je ta žena bila svakakoneznaboškinja.) Ali iz rečenoga se vidi, da je taj običaj tada već počeootimati maha, i pri kraju IV. stoleća beše već prilično raširen, iako je jošuvek bilo takvih, koji su ili sasvim osuđivali upotrebu religijoznih slika,ikona, ili su držali taj običaj za opasan. Među najodlučnije protivnikereligijoznih slika, ikona, spada još pri kraju IV. stoleća crkveni otacEpifanije (umro 403.), koji je takođe iz Palestine i uz to po kasnijimvestima rodom Judej, i koji je umro kao mitropolit u Salamisu ili

59

Konstanciji na Kipru. Ovaj je u svojoj apatiji prema ikonama išao takodaleko, da je na jednom svom putu jednu ikonu na platnu, koju jenašao na vratima jedne crkve, skinuo i raskidao u parčad i daocrkvenom poslužitelju, da umota u nju mrtvaca. Ali u V. i VI. stolećuupotreba ikona nalazila je sve više prijatelja i postala je općenitom,izuzev nestorijevsku crkvu, koja je u tom htela ostati pri starom, te i uovoj stvari digla opoziciju. Šta više na Istoku pri kraju drugog perijoda93

beše već i poštovanja ikona, jer se onim licima, koja ikonepredstavljahu, ukazivahu počasti poklonima, poljupcima, kađenjem,paljenjem sveća i.t.d. (...) I na Istoku su ikone isprva takođe bilesamo religijozni spomenici i sredstva za religijoznu pouku, i tekkašnje je putem sasvim prirodnog razvitka došlo do poštovanjaikona, odnosno lica, koja ikona predstavlja."94

Ono što bih želeo da učinimo sa upravo navedenim tekstom jeste daga sažmemo u nekoliko glavnih tačaka. Kada to uradimo, zaključak kojiće nam se sasvim prirodno nametnuti glasiće ovako:

a) Na samom početku hrišćanske ere, za vreme apostola i njihovihnaslednika (u prvom veku n.e.) u Crkvi nije bilo izrađivanja bilo kakvihreligioznih slika.

b) Prve religiozne slike, koje su imale isključivo simbolički ilustrativniznačaj, počele su da se uvode tek krajem "prvog perijoda" tj.najverovatnije u III veku posle Hrista.95 Služile su jedino za religioznupouku (poput fresaka, savremenih umetničkih dela, ilustrovanih izdanjaSvetih pisama i slikovnica sa biblijskom tematikom).

c) Uvođenje drugih slika (izobraženja "svetitelja" i sl.) nailazilo je naveliko protivljenje mnogih crkvenih autoriteta.

d) Neki od velikih protivnika ikonoslikarstva i ikonopoštovanja bili su ipoznati istoričar rane Crkve, episkop Kesarije palestinske Jevsevije(Euzebije) i mitropolit Epifanije.

60

e) Čak je i jedan lokalni crkveni sabor (u Elviri 306. god. posle Hrista;dakle još za vreme Dioklecijanovog proganjanja hrišćana) doneoodluku o zabrani unutrašnjeg oslikavanja crkvenih hramova.96

f) U V i VI veku posle Hrista ikonoslikarstvo je počelo da dobija sveviše pristalica, tako da se tek krajem "drugog perijoda" tj. krajem VIpočetkom VII veka javlja i ikonopoštovanje (koje podrazumeva iukazivanje poštovanja na ikonama izobraženim osobama u viducelivanja, kađenja i paljenja sveća).

g) Poštovanje ikona kakvo danas nalazimo u Pravoslavlju, razvilo sepostepeno tokom više vekova od nastanka prvobitnih likovnihsimboličkih slika tj. predstava u obliku vinove loze, ribe, goluba i sl. inipošto nije bilo deo religiozne prakse vernika iz prvih vekovahrišćanstva.

Ono što bi takođe bilo vrlo interesantno da naglasimo jeste da jeikonoslikarstvo i ikonopoštovanje svoje uporište našlo u grčkojreligioznoj i filozofskoj misli. Sergije Bulgakov o paganskom porekluikonopoštovanja piše:

"U istoriji ikonopoštovanja mi stojimo pre svega pred tom osnovnomčinjenicom, da se ikona prvi put pojavljuje u paganstvu. Sav paganskisvet pun je ikona i ikonopoštovanja."97

"Slično kao što je u svojim najvišim dostignućima grčka filosofija javilahrišćanstvo pre Hrista, a na toj osnovi postala i prirodni jezikhrišćanskog otkrivenja i bogoslovlja, isto tako je i otkrivenje antičkeumetnosti u ikonografiji bilo u izvesnom, mada i ograničenom, smisluhrišćanstvo pre Hrista i neosporno se pojavljuje kao prototip hrišćanskeikone (...) i, kao nešto što se samo po sebi razume, hrišćanskacrkva koja je, naravno, izmenila sadržaj ikoničkih izobraženja, alije usvojila sam princip ikone. Most koji spaja pagansku izradu ikonasa hrišćanskom jeste umetnost. (...) Ipak, ovo ne umanjuje činjenicu

61

da je paganska ikonografija, tako reći, prirodni stari zavet zahrišćansku, slično kao što se kao isti takav stari zavet javlja paganskafilosofija za hrišćansko bogoslovlje."98

Pagansko poreklo pravoslavnog običaja ikonoslikanja potvrđuje iJevsevije Popović još jednim svojim tekstom, u okviru kazivanja ospoljašnjem i unutrašnjem izgledu liturgijskih (tj. bogoslužbenih) mesta:

"Ikona isprva nije bilo99, jer su Judeji perhorescirali religijozne slike; alimalo po malo po gde gde obzirom na jevanđeosku slobodu dozvolišesebi upotrebljavanje isprva samo simvoličkih slika; (...) Naposletku jeneznabožačka naklonost slikama sasvim nadvladala judejskoperhoresciranje slika, te kašnje nalazimo i istorijskih slika; tako Isusakao dete na materinim rukama.100 (...) Ali većina crkvenih učiteljanije odobravala religijozne slike ( ikone) ni pri kraju ovog perijoda;sinod u Iliberisu (Iliberis, Elvira) u Španiji g. 306. zabranjuje takve slikena zidovima crkava, i neki crkveni učitelji, među kojima crkveni istorikJevsevije (umro oko 340.),mlađi savremenik pomenutog sinoda,nazivaju ih direktno neznabožačkim običajima, za kojim Hrišćani netreba da se povode."101

Posle svih ovih saznanja koje pruža rana crkvena istorija, ostaje namda zaključimo da svetopredanjski izvori ne pružaju pouzdane i istinitepodatke o nastanku prvih ikona. Uverili smo se i u to da npr. JevsevijePopović u svojoj "Opštoj crkvenoj istoriji" uopšte i ne spominjenerukotvorene Hristove likove i ikone koje je oslikao evanđelista Luka,prosto iz razloga što se njihovom prvovekovnom nastankusuprotstavljaju jasni istorijski dokumenti koji govore o ranohrišćanskomprotivljenju izrađivanja religijskih slika.

− Osenjivanje krsnim znakom i poštovanje svetog Krsta

Što se tiče začetka prakse osenjivanja znakom krsta, koje pravoslavnitakođe smeštaju na sam početak hrišćanske ere, situacija je gotovo

62

istovetna kao i u vezi svega prethodno pomenutog.

Jevsevije Popović potvrđuje da je mnogo što−šta od današnjepravoslavne verske prakse nastalo vekovima posle smrti apostola.Neki od običaja su preuzeti iz paganizma iz razloga prilagođavanjabogoslužbene prakse ranijim religijskim navikama pokrštenih alineobraćenih mnogobožaca, dok su neke druge radnje (poputosenjivanja krsnim znakom ili blagosiljanja od strane sveštenika)nastale i razvijale se, da tako kažemo, "same po sebi":

"Razvitak formi kulta u drugom perijodu (tj. od 312. − 622. god.posle Hrista; prim. I. S.) stoji u vezi sa spoljašnjim razvitkom crkve icrkvenog ustrojstva ili jerarhije kao uvet sa onim što je uvetovano.Pošto je crkva u Rimskom Carstvu od gonjene postala državnomcrkvom, koju država materijalno i moralno pomaže, te pošto se usledtoga bogatije razvila na svima poljima svoga spoljašnjeg života, to jebilo prirodno, da su se i forme njezinog kulta počele bogatije razvijati, ito tim pre, što je mnogim neznabošcima, koji pređoše u hrišćanstvo,trebalo dati naknade za pompezan i simvola pun neznabožački kult.Neki simvolički hrišćanski obredi se tek sada javljaju, ili bar tek sadapostaju općenitim, tako simvoličko upotrebljavanje kađenja i osvetljenjapri bogosluženju, dakle simvolična upotreba tamjana, kandila i sveća;neke druge forme kulta pak, koje postojahu već u prvom perijodu, teksada dobiše razvijeniji oblik, tako osenjivanje znakom krsta , koje sedotle vršilo, koliko nam je − svakako samo iz afrikanske crkve −poznato, samo tako, što se crtao znak krsta na čelu jednimprstom, a sad se sve više razvijalo, dok nije dostiglo najpotpunijuformu, naime tako, da je išlo sa čela na prsa i sa jednog ramena nadrugo, na Zapadu sa levog na desno, na Istoku sa desnog na levo, i tona Zapadu sa celom šakom, na Istoku sa tri prva prsta radisimvolisanja Svete Trojice, koja se pri tome obično prizivlje. Tako isimvoliziranje blagosiljanja, koje se vršilo polaganjem znaka krstanad drugim licem ili nad množinom lica ili stvari ili samo u pravcuprema istima."102

63

Da je osenjivanje krsnim znakom nastalo u okviru crkava na afričkomkontinentu, a da u drugim krajevima ono još uvek nije bilo poznato u II iIII veku posle Hrista (a pogotovo u vreme apostola), Jevsevijepotvrđuje i sledećim iskazom:

"Pri početku i svršetku svake važnije radnje ušao je kod Hrišćanapobožan običaj osenjivati se znakom spasonosnoga krsta u znakprimanja, usvajanja spasenja. Po svedočanstvu Tertulijanovu u Africise znak krsta metao na čelo. Kako se u to doba na Istoku metaoznak krsta, nije nam poznato."103

Iz prethodno navedenog izvora saznali smo da u apostolsko vreme, a idecenijama nakon njih, veliki deo hrišćanskog sveta nije posedovaopraksu osenjivanja znakom krsta. Ovaj običaj je polagano, vekovima,ulazio u upotrebu i dobijao sve razvijenije forme (do onih koje danaspostoje u Istočnoj i Zapadnoj crkvi).

Tvrdnja protojereja Kirila Zajca, o tome da je osenjivanje znakom krsta(kao i nošenje krsta na grudima) dovelo svoje poreklo iz vremenaapostola, se još jedanput pokazala potpuno pogrešnom.

A šta je sa poštovanjem krsta? Da li je u odnosu na krst na kome jeraspet Gospod situacija iole drugačija? Kakvo poštovanje premaHristovom raspelu treba da poseduju današnji hrišćani, ugledajući sena ranohrišćansku odnosno apostolsku praksu?

Evo kako nas o pronalaženju i poštovanju jedne od najznačajnijihrelikvija − krsta na kome je stradao Isus Hristos, kao i nekim drugim,izveštava crkveni istoričar Jevsevije Popović:

"Prvi povod za to beše krst, na kome je Hristos stradao, i za koji seopćenito držalo, da se nalazi u Jerusalimu. Od sredine IV. stoleća amoimamo vesti o nalasku Krsta. Naime pre svega Kiril Jerusalimski 348.svedoči u svojim katihezama, da se Krst nalazi u Jerusalimu, i o tome

64

da se mali delovi istoga razdaju po celom svetu, zatim u svompismu caru Konstanciju 351., u avtentičnost kojega neki noviji međutimsumnjaju, svedoči, da je Krst nađen za vreme cara Konstantina; dalje395. Amvrosije, i posle njega mnogi drugi, pričaju da je 326. Jelenamati Konstantina Velikog na Golgoti dala iskopavati i tražiti krst Hristov,i da su tom prilikom našli tri krsta; krst Spasiteljev su odmah raspoznaliod druga dva krsta pomoću čudesa, koja se na njemu desiše, i caricaJelena ga je podelila na dva dela; jednu polu je smestila u crkvi uskrsa,koju je njen sin podigao u Jerusalimu, a drugu polu je poslala svomesinu, koji ju je smestio u svojoj statui u Carigradu. Krst koji se čuva uJerusalimu beše predmet općeg poštovanja i mnogi pobožnihrišćanski posetioci Jerusalima lomljahu deliće od njega, otudasilni delići od krsta Hristova po celom Hrišćanskom svetu.Pobožno traženje, čuvanje i poštovanje Krsta u Jerusalimu, pobudilo jedruge da traže odeće Gospodnje, odeće Njegove matere, apostola,mučenika i svetitelja, da traže predmete, kojima su mučenika mučili it.d., i verovalo se, da takve predmete i nalaze. Tako uz kosti apostola,mučenika i svetitelja dođoše i drugi predmeti, koje su kao njihoverelikvije čuvali u crkvama i privatnim kućama i poštovali ih kao i kosti.Ali budući da su se pri tom često dešavale prevare, to su crkveninastojatelji ta varanja osuđivali, a državni i crkveni zakoni ograničavali.Kao što se priča o Krstu, tako se pričahu čudesa i o drugimsvetiteljskim relikvijama; ali ipak u drugom perijodu još ne sretamoneke kasnije spominjane čudotvorne sile relikvija."104

Želeo bih da ukratko razmotrimo ovaj veoma važan izveštaj odogađajima iz davne prošlosti. Iako nam evanđelja ne daju ninajmanjeg povoda da verujemo da je bilo ko među apostolima u vremeHristovog skidanja sa krsta i malo obraćao pažnju na tu napravu zamučenje i ubijanje, niti nam pak kazuju da su sva tri krsta bilo gdezakopana a pogotovo ne na Golgoti, kroz istoriju su se o njima isprelanajrazličitija verovanja.

Naime, pripoveda se (i to ne na osnovu baš suviše poverljivih izvora;

65

na taj zaključak nas navodi Jevsevije kada kaže da u autentičnostizvora neki noviji istoričari sumnjaju) da je krst na kome je Hristos bioraspet pronašla carica Jelena na Golgoti, sa još dva druga krsta kojasu pripadala dvojici razbojnika. Prema podacima koje iznosi RalphWoodrow navodeći delo "Encyclopedia of Religions", iako je posetacarice Jelene Jerusalimu 326. god. verovatno istorijski tačna, vesti onjenom pronalaženju krstova nije se pojavila pre 440. godine nove ere,što će reći, 114. godina kasnije. Isti autor, navodeći delo "Fausset'sBible Encyclopedia" kazuje da su jevrejski zakoni, koji su važili u vremeIsusa Hrista, nalagali da svi krstovi, na kojima se izvršilo raspinjanje,budu uništeni spaljivanjem.105 Ukoliko su ove informacije tačne, ondasvakako nije istina da su ovi krstovi mogli biti pronađeni tri stotinegodina nakon Isusovog raspeća, iz prostog razloga njihovogpretvaranja u pepeo i dim davno pre toga. Sa druge strane,verovatnoća da se nađu baš krstovi Hrista i razbojnika, pa makar onibili i sačuvani do vremena Konstantina, je izuzetno mala. To iz razlogašto su raspinjanja političkih protivnika Rima i različitih razbojnika u tovreme u Judeji bila uobičajena, gotovo svakodnevna pojava. Sasvim jesigurno da je brdo Golgota bilo izabrano mesto za raspinjanje, nakome su pre Hrista a i posle njega, na krstovima različitog oblika idimenzija stradale na stotine ljudi. Posebno masovno raspinjanje nesamo na Golgoti već posvuda oko Jerusalima na hiljadama krstovadesilo se četrdesetak godina nakon Isusovog raspeća, tokom u istorijipoznatog "Judejskog rata" i opsade Jerusalima od strane rimskevojske. Evo šta je o tom masovnom raspinjanju izgladnelih begunaca izopkoljenog Jerusalima zapisao poznati rimski istoričar jevrejskogporekla Josif Flavije:

"I kada su bili uhvaćeni, po nuždi su se branili iz straha od smrti, aposle borbe činilo im se da je kasno da mole za milost. Bičevani, moralisu još pre smrti da pretrpe svemoguće muke, pa su zatim pribijani nakrst nasuprot zidu. Premda je Tito sažaljevao te nesretnike, jer jesvakodnevno bilo zarobljavano oko 500, a kadgod i više, ipak jesmatrao da je opasno da ove silom savladane Judejce pusti da

66

slobodno odu, a ako su ih hteli čuvati, moglo se dogoditi da onipostanu stražari svojih stražara. No najviše što je rukovodilo njega dadozvoli razapinjanje, bila je nada da će taj pogled pokrenuti opsednutena popuštanje, jer su istu kaznu i oni imali da očekuju ako se nepredaju. U svom ogorčenju i mržnji vojnici su prikivali na krst, zasprdnju, svakoga u drugom položaju, a kako ih je mnogo bilo, ubrzo,već, nije bilo mesta za krstove, niti krstova za tela."106

Kada dakle znamo da su oko Jerusalima izvršena mnogobrojnaraspinjanja i pre a pogotovo posle Hristovog vremena, te da su 70.god. n. e. sva raspoloživa stabla drveća bila upotrebljena za pravljenjekrstova koji su kao šuma okruživali grad, onda nam se čini posveneverovatnim da se među tolikim krstovima pronađu baš oni na kojimasu bili raspeti Isus i razbojnici.

Dalje se u legendama o pronalaženju Hristovog krsta kazuje da je deokrsta koji je na sebi imao zakucane eksere (klinove) kojima su bileprobodene Hristove ruke, poslat caru Konstantinu, koji je jedan klinpričvrstio za svoj šlem a drugi za uzde svoga konja. To je učinjeno,kako su mnogi "sveti oci" protumačili a prenela nam Katoličkaenciklopedija, zbog toga da bi se ispunilo Pismo koje je proreklo uknjizi proroka Zaharije 14:20:

"U taj će dan biti na zvoncima konjskim: svetinja Gospodu."107

A što se tiče srednjevekovne prakse, koju nam je Jevsevije Popovićtakođe preneo, a to je da su se komadići Hristovog krsta raznosiliširom sveta zbog poštovanja i poklonjenja njima od strane vernika,mogli bismo da i o njoj kažemo nekoliko reči. Naime, broj ovih manjih ilivećih delića "pravog Isusovog krsta" se toliko bio namnožio po čitavomsvetu tokom srednjeg veka da je francuski reformator Žan Kalvinjednom prilikom rekao da, kada bi se svi oni sakupili na jedno mesto,mogli bi da formiraju dobar brodski tovar. To je svakako trebalo daznači da je najveći deo tih komada drveta bio lažno predstavljan i

67

pogrešno smatran za deliće Hristovog krsta! Da bi objasnio postojanjeove velike količine drvenastog materijala otkinutog od pomenutog"pravog krsta", sveti Paulin (Pavle) je ovu pojavu objašnjavao"reintegracijom krsta". Drugim rečima, ma koliko se komadića od njegalomilo, originalni Hristov krst se nikada nije smanjivao u svojojveličini.108

Šta Sveto pismo kaže o ovakvom poštovanju komadića drvenog krstana kome je Hristos bio raspet (i pored toga što smo ustanovili da jepripovest o pronalaženju tog krsta najverovatnije legendarna tj.neistinita)? Da li bi Gospodu odista bilo ugodno da se njegovi verniciklanjaju pred "Krstom" i celivaju ga svojim usnama, pa makar on biouistinu pronađen? Božija Reč nam daje više nego jasan odgovor naovo pitanje.

Drveni krst na kome je Hristos bio raspet (a njegov tačan oblik nam nijepoznat) poslužio je svojoj svrsi na dan Gospodnje smrti na Golgoti.Posle tog veličanstvenog događaja iskupljenja greha čovečanstva predBogom Ocem, gruba drvena naprava koja je tom cilju poslužila −trebala je da bude zaboravljena. Iako apostoli u svojim poslanicama naviše mesta spominju Hristov krst109, on u njihovim mislima ni najednom mestu ne predstavlja predmet kojem bi trebalo iskazivati nekoposebno poštovanje. Hristov krst u novozavetnim poslanicamapredstavlja sliku više nego bolne, sramne i ponižavajuće smrti kojoj jeGospod bio podvrgnut radi spasenja grešnika. Misli i pouke apostolaupućene vernicima su uvek bile usmerene samo i jedino na IsusaHrista Spasitelja, a ne na komad drveta. Da apostoli nisu odavalinikakvo poštovanje krstu na kome je Hristos bio raspet svedoči ičinjenica da nikada na takvo poštovanje nisu upućivali ni svojeučenike, te da su ponekada, u svojim propovedima govorili,jednostavno, da je Isus bio raspet "na drvetu":

"I kad su svršili sve što je napisano za njega, skinuše ga sa drveta imetnuše u grob." (Dela ap. 13:29);

68

"On je na svom telu poneo naše grehe na drvo, da se oprostimogrehova i da živimo za pravednost; njegovim ranama ste isceljeni." (1.Petrova 2:24).

U Starom zavetu je postojala jedna vrlo dobra slika Hristovog krsta,kao i samog Isusa koji spasava sve koji na Njega kao Spasiteljapogledaju verom. Evo šta je o ovoj slici krsta (i sebe samog) rekaoGospod Isus Hristos:

"I kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba da se podigne Sinčovečji, da svaki − ko veruje − ima u njemu život večni." (Ev. poJovanu 3:14−15).

Dakle, kao što je Mojsije podigao zmiju u pustinji, tako je trebao dabude podignut i Isus, da bi svi koji u njega veruju stekli oproštenjegreha i večni život. O kakvom se podizanju zmije zapravo radi? Evo štaje o pozadini ovoga događaja zapisano u Starom zavetu:

"I vikaše narod na Boga i na Mojsija: zašto nas izvedoste iz Misira daizginemo u ovoj pustinji? Jer nema ni hljeba ni vode, a ovaj se nikakihljeb već ogadio duši našoj. A Gospod pusti na narod zmije vatrene,koje ih ujedahu, te pomrije mnogo naroda u Izrailju. Tada dođe narod kMojsiju i rekoše: zgriješismo što vikasmo na Gospoda i na tebe; moliBoga neka ukloni zmije od nas. I Mojsije se pomoli za narod. I Gospodreče Mojsiju: načini zmiju vatrenu, i metni je na motku, i koga ujedezmija, neka pogleda u nju, pa će ozdraviti. I načini Mojsije zmiju odmjedi, i metnu je na motku, i koga god ujede zmija on pogleda uzmiju od mjedi, i ozdravi."110

Ovaj starozavetni događaj je bio predivna slika spasenja od večnepogibije kao i oproštenja greha koje zadobija svaka osoba koja severom, bez ikakvih svojih zasluga i dobrih dela, pouzda u delo Onogakoji je bio raspet na Golgoti. Izrailjci, čijim je venama tekao zmijskiotrov, nisu imali vremena da učine bilo kakvo dobro delo da bi bili

69

spaseni. Jednostavnim Božijim rešenjem, pogledom na zmiju koju jeMojsije napravio od bakra i stavio na vrh štapa, svaki ujedeni bi biosmesta isceljen a zmijski otrov bi bio neutralisan. Međutim, iako jepomenuta bakarna zmija poslužila svojoj svrsi u pustinji, jednom zasvagda, Izrailjci su je ipak sačuvali. Nekoliko stotina godina nakonMojsijevog vremena, posle smrti cara Solomona i svog duhovnogposrnuća, od nje su načinili idola kome su se klanjali i kadili dimom odtamjana. Judejski car Jezekija je, nakon što je stupio na presto, uništiopomenutu zmiju i prekinuo idolopoklonstvo koje se pred njom vršilo:

"A treće godine carevanja Osije sina Ilina nad Izrailjem zacari seJezekija sin Ahazov nad Judom. Bijaše mu dvadeset i pet godina kadpoče carovati, i carova dvadeset i devet godina u Jerusalimu. Materimu bješe ime Avija, kći Zaharijina. I činjaše što je pravo predGospodom sasvijem kao što je činio David otac njegov. On oborivisine, i izlomi likove i isječe lugove , i razbi zmiju od mjedi, kojubješe načinio Mojsije, jer joj do tada kađahu sinovi Izrailjevi; iprozva je Neustan (tj. "Nečisto"; prim. I. S.)."111

Kao što možemo da uočimo, štap i bakarna zmija koji su u jevrejskojprošlosti odigrali tako važnu ulogu spasenja naroda od sigurne smrti, ibili napravljeni po Božijem izričitom naređenju, kada su izvršili svojufunkciju postali su nepotrebni. Šta više, njihovo čuvanje u narodu jerezultovalo krajnje negativnim posledicama, jer su počeli da budusmatrani nekom vrstom "svetih relikvija" kojima su ukazivali poštovanjekoje je bilo suprotno Božijoj volji.

Isti je slučaj i sa drvenim krstom na kome je bio raspet Gospod IsusHristos. Krst je u potpunosti poslužio svrsi kojoj je bio namenjen. Nanjemu je stradao Onaj koji je na sebe uzeo sve grehe sveta. I dandanas, svaki pojedinac koji verom pogleda u Njega prima oproštenjegreha i večni život.

Sudeći prema izveštaju iz maločas navedenog teksta (kao i ponašanju

70

apostola i drugih učenika u Novom zavetu), krstu na kome je bio raspetnaš Gospod pa makar bio on i zaista pronađen, ne bi trebalo ukazivatinikakvu religijsku počast. Bilo kakvo poštovanje krsta od stranehrišćana koje bi bilo nalik poštovanju Mojsijevog štapa i bakarne zmijeod strane starozavetnih Izrailjaca, sasvim sigurno ne bi bilo Bogu povolji. Upravo iz tog razloga, apostoli, zajedno sa hiljadamaprvovekovnih vernika, nisu praktikovali niti pak upućivali druge na ovuočigledno pogrešnu religijsku praksu.

7. Predanje apostola

"Recite mi − da li se kod vas sačuvalo ono ogromno duhovnobogatstvo koje su Crkvi predali Sveti Apostoli? Ili možda o tomeniste ni mislili, niti ste za takvo bogatstvo čuli? (...) Moja pitanjasu jasna. Odgovorite na njih. Ćutite? Da, šta biste mogli reći, kadništa ni nemate. A to je, zaista, ogromno bogatstvo. (...) Šta nammožete dati? Kakvu duhovnu riznicu?"

Na kraju našeg razmatranja osnovnih pravoslavnih verovanja,odgovorićemo na pitanje kojim je sveštenik otpočeo i završio svojeapologetsko kazivanje.

Prema svemu do sada rečenom, njegovo uverenje o evanđelskojodnosno biblijskoj zasnovanosti pravoslavne veronauke pokazalo sepogrešnim. Na prethodnim stranicama smo argumentovano dokazalida "ogromno duhovno bogatstvo" koje postoji u vaseljenskompravoslavlju nažalost ne vodi svoje poreklo iz apostolske epohe.

Bogoslovi tradicionalne crkve Istoka veruju da Pravoslavlje predstavljaapostolsku Crkvu, pri čemu evanđeoske hrišćane smatraju ljudima kojinemaju šta da ponude. Činjenica jeste, doduše, da evanđeoskohrišćanstvo nije odeveno u svilu i kadifu mnogovekovne tradicije koja jeukrašena bezbrojnim svetlucavim kamenjem običaja i rituala. Upravo iztog razloga, narodu koji je navikao na mistične religijske rituale i

71

običnom čoveku prilično nerazumljiva bogosluženja, moglo bi da seučini da veri, koja je utemeljena samo na Bibliji, zaista puno toganedostaje. Šta više, biblijska vera bi nekima mogla da izgleda kaonajobičnije krivoverje u kome se sem Boga i Hrista ništa drugo nepominje. Vera evanđeoskih hrišćana se često od strane teologavećinske crkve u Srbiji proglašava protestantizmom, odnosnosledbeništvom verskih učenja za koja se zalagao nemački crkvenireformator Martin Luter. Sa ovakvim prigovorima se susretao i DositejObradović još pre više od dva veka. Njegovo "propovedanje" evanđeljakoje je bilo u skladu sa učenjem Svetog pisma, ali zato popriličnorazličito od pravoslavnog, od strane njegovih neistomišljenikaprozivano je luteranstvom. Dositej je na te prigovore veoma veštoodgovarao. Govorio je, ukoliko se već reči zapisane u Svetom pismuproglašavaju luteranskim veroispovedanjem, onda su i Hristos zajednosa apostolima, po toj logici, bili luterani:

"Ali ko sme sad apostola Pavla ili samoga Hrista za svidjetelstvoprimiti? Namah istom čuješ ni pet ni devet nego: lutoran! Kakvi smoljudi, Serafime, pomagaj! Hrista preblagoga Spasitelja i apostola Pavlana očigledce polutoranismo!"112

Iako evanđeosko hrišćanstvo ne poseduje mnogobrojnim ritualimaobojenu tradiciju, ono ima ono što je najpotrebnije. Ono što su negovalii svojim sledbenicima i nastavljačima ostavili Gospod Hristos i njegoviapostoli. A to su Sveto pismo, živa i delotvorna vera u Sina Božijegkoja se temelji na evanđelju i iskreno hrišćansko zajedništvo.

Oni posedovanje napred pobrojanih stvari smatraju neprocenjivimblagom, verujući rečima apostola Petra koji je napisao:

"...onima koji su pravednošću našega Boga i Spasitelja Isusa Hristaprimili istu skupocenu veru kao i mi: blagodat vam i mir u izobilju upoznanju Boga i Isusa Gospoda našega." (2. Petrova 1:1);

72

"...da bi se vrsnoća vaše vere našla kao dragocenija odpropadljivog zlata koje se vatrom kuša, na hvalu i slavu i čast kada sepokaže Isus Hristos." (1. Petrova 1:7).

Evanđeoski hrišćani svoju veru temelje jedino i isključivo na Svetompismu. Za razliku od njih, pravoslavni su temelje svoje vere postavilitokom mnogih vekova na peskovitom tlu različitih tradicija i kultura.

Veliki broj pravoslavnih dogmi sastoji se od hristijanizovanih paganskihobičaja i ideja, kao i pogrešnih tumačenja svetopisamskih tekstova.Ova studija je svakako uspela da to približi svojim čitaocima.

Naravno, pravoslavna dogmatika je mnogo obimnija nego što smo naovom mestu mogli da prikažemo. Postoji još puno pravoslavnihverovanja koja nismo sagledali. Mnoga od njih se, poput ovihpomenutih, zasnivaju ili na pogrešnoj interpretaciji Biblije ili pak navidljivom uticaju nehrišćanskih tradicija. Iz tog razloga, verujući da steiskreno zainteresovani za očuvanje čistote apostolske vere i njenodosledno prenošenje, poručujemo vam da i dalje istražujete ovu temu.

U vašem proučavanju možemo da vam pomognemo. Srdačno vampreporučujemo knjigu "Pravoslavlje obasjano evanđeljem", koja napreko 840 strana (u štampanoj ćiriličnoj verziji) detaljno objašnjavaporeklo velikog broja pravoslavnih dogmi, običaja i rituala. Verujemo daće čitanje tekstova ove knjige za vas predstavljati pravi blagoslov, kaošto je to bio slučaj sa mnogima koji su, zahvaljujući njoj, pronašli istinuevanđelja. Među njima su, pored evanđeoskih i mnogi pravoslavnivernici.

Tekst knjige "Pravoslavlje obasjano evanđeljem" možete da čitate ipreko interneta, kao i da izvršite besplatno preuzimanje kompletnogdela (po poglavljima i u celini) preko sledećeg sajta:www.hriscanstvo−pravoslavlje.com

73

Za sami kraj, evo i nekoliko utisaka čitalaca preporučene knjige. Izrazloga zaštite privatnosti, umesto njihovih imena stoje samo inicijali,kao i imena gradova odnosno država u kojima žive:

* * *

Pomaže Bog! Ako bih morao u tri reči da opišem svoj duhovni život,ovaj opis bi bio apsolutno korespondentan nazivu knjige koju držite urukama. Brat Ivica u svojoj neverovatnoj knjizi ne ruši ni jedan segmentpravoslavlja, već naprotiv samo obasjava evanđelskom svetlošćupravoslavnu praksu i predanje. (&) Ono što brat Ivica nudi u svojojknjizi nije ništa novo, to je živo Evandjelje, bez aditiva. Živi Isus Bog iGospod upravo onakav kakav se i objavio svetu. Onaj isti Isus koji jeupozorio da čak i ako nam anđeo sa neba "blagovesti" drugačijeEvanđelje ne slušamo ga. Takvih anđela bilo je puno kroz vekove, aima ih i danas, baš kao sto je upozoreno u Pismu. Dragi mojipravoslavci, čitajte Evanđelje i prihvatite ga srcem u celosti. Buditeobasjani Evanđeljem, da se u večnosti evanđelskom radošću radujemoGospodu našem zajedno sa Njegovom Majkom, apostolima i svimasvetima. Vaš brat pravoslavac obasjan Evanđeljem.

M. K. Kruševac

* * *

"Pravoslavlje obasjano evanđeljem" se definitivno može okarakterisatikao leksikon, kao uputstvo (ne)pravoslavlja i kao istorijska knjiga. Onošto se meni najviše dopalo jeste taj istorijski aspekt, koji je produbljenbiblijskim stihovima. Često sam sebi postavljao pitanja zašto našitradicionalni običaji moraju baš tako da izgledaju, koja je svrha, gde jepočetak a gde kraj. Oduševilo me je kada sam u ovom obimnom delunaišao na odeljke i naslove u kojima je pisac uspeo verno da preneseporeklo i značenje svih tih tradicionalnih običaja i da nama čitaocimaotvori oči u sagledavanju "istinitosti" koje nam se svaki dan serviraju

74

putem medija. Generalno me je fascinirala smelost i hrabrost pisca dasa ovakvim štivom izađe u javnost.

"Pravoslavlje obasjano evanđeljem" − udžbenik koji menja život!V. N. Niš

* * *

Nikada nisam razumeo zašto se u pravoslavlju neke stvari rade tj.veruju, a kada bih tražio na njih odgovor nailazio sam na ćutanje ili naneke oprečno površne odgovore. Ivicina knjiga mi je prvi put pojasnilasve te "tajanstvene stvari", i pomogla mi je da razumem suštinupravoslavlja i to do samog njegovog korena. Bez preterivanja, mišljenjasam da je ovo prvoklasni "apologetski priručnik" ikada napisan, i ovuknjigu bi trebao da ima svaki onaj ko je pozvan da radi sa pravoslavnimnarodom, jer mu ona može pomoći da razume taj narod i dati musmernice kako da bolje moli i kako da efikasnije propoveda Evanđeljetom narodu (2. Kor. 4:3−4, Ef. 6:12).

J. V. Srbija

* * *

Ova knjiga je došla u moje ruke na samom početku odluke da sledimHristovu nauku. Informacije koje sam pročitao pomogle su mi darazumem pravoslavnu tradiciju u kojoj sam odrastao i šta uči SvetoPismo. Jednostavnost i jasnoća Ivicine knjige mi je pomogla dashvatim kako i zašto se tradicija sa svojim učenjima uvukla u iskonskučistoću Hristovog puta. Zato bih ovu knjigu toplo preporučio svimiskrenim ljudima koji bez predrasuda traže Boga.

M. G. Crna Gora

* * *

75

Knjiga "Pravoslavlje obasjano evandjeljem" je knjiga koju bi preporučiosvakom ko iskreno iz srca traži pravu istinu o Bogu. Samo istina možeda oslobodi čoveka od okova u kojima se nalazi a koji su nametnuti odnenaučenih ljudi koji misle da svojim razumom i nekakvimceremonijama mogu nadoknaditi i učiniti ono što Hristovo evanđelje ponjima ne može. Knjiga je dobra jer nudi informacije sa obe strane takoda onaj koji stvarno srcem traži Boga može čitajući ovu knjigu doći dovelikih otrkića. Ova knjiga nudi čoveku ispravan put do spasenja, iznosijasno na sunce sve zablude koje su vekovima bile vodilja našegnaroda koji je zaglavio u misticizam i idolopoklonstvo, što ih je i dovelodo ovakvog stanja u kojem se nalaze. Iz ove knjige možemo videti daje Sveto Pismo koje mi danas imamo zaista istinita i verodostojna RečBožija i da nije "prepravljana" kako to neki danas kažu i da ona ima siluu sebi da menja čoveka.

V. R. iz Bad Vöslau, Austrija

Svako, ko se udaljavai ne ostaje u nauci Hristovoj,

nema Boga.Ko ostaje u nauci, taj ima Oca i Sina.

Apostol Jovan, Druga saborna poslanica, stih 9

76

Citirana dela

Citirana dela

Božić, spec. dodatak listu Danas, januar 2002. god. Tekst iz knjigeAleksandra Šmemana "Tajne praznika".

Benz, Ernst: Duh i život Istočne crkve; Izdavačko preduzeće"Svjetlost"', Sarajevo 1991. god. (citati sa bošnjačko−hrvatskogprilagođeni na savremeni srpski jezik bez izmene značenja navedenihpojmova).

Bulgakov, Sergij: Pravoslavlje, pregled učenja Pravoslavne crkve;Književna zajednica Novog Sada, 1991. god.

Bulgakov, Sergije: Ikona i ikonopoštovanje, dogmatički ogled; DruštvoIstočnik, Beograd 1998. god.

Biblija bez Boga, hrišćanstvo bez crkve; Pravoslavlje i sekte −novoprotestantizam danas i ovde II; Svetigora, Cetinje 1997. god.

Biblija Kršćanske sadašnjosti, Zagreb 1983. godine.

Biblija, Stari zavet u prevodu Đure Daničića i Novi zavet u prevoduEmilijana M. Čarnića;

Borović, Pavle: Biblijski priručnik arheoloških, geografskih i istorijskihpojmova I i II; A. K. "Preporod" − Beograd i "Znaci vremena" − Zagreb,1987. god.

Veronauka u kući: Pravoslavna verska čitanka; versko dobrotvornostarateljstvo, četvrto izdanje, Beograd, 1991. god.

77

Evanđelje po Mateju, prevod i tumačenje, dr Dimitrije Stefanović, 1923.god.

Život i rad Isusa Hrista, Četiri evanđelja, preveo dr Aleksandar Birviš.Beograd 1987. god.

Knjiga pravila, Zbornik kanona Pravoslavne crkve; Šibenik 2003.

Mijač, Božidar: Ikona sveta slika; Partenon, Beograd 1997. god.

Milin, Lazar: Naučno opravdanje religije, Apologetika, knjiga 6, Crkva isekte, Romanov, Banja Luka 2001. god. (preslikano izdanje: Beograd1986. god.)

Marković, Miroslav: Studije o religiji antike; Srpsko društvo za helenskufilosofiju i kulturu Jasen, Nikšić 2001. god.

Miz, Roman: Hrišćanstvo na pragu trećeg milenijuma, Novi Sad, 2000.god.

Novozavjetni komentari, Djela apostolska, Dobra vest − Novi Sad,1986. god.

Nikoljin, Ivan: Pravoslavna apologetika; Izdavačka knjižarnica GeceKona, Beograd 1934. god.

Novi zavet, prevod komisije SPC, četvrto ispravljeno izdanje, 1998.god.

Novi zavet, Savremeni srpski prevod (WBTC, Fort Worth, Texas).Hrišćanski evangelizacioni centar, Bački Petrovac, 2003.

Okalahan, Pavle: Pravoslavni odgovor na osnovne zabludeprotestanata, Knjižara "Prota Vasa" iz Pančeva, Beograd 1997. god.

78

Obradović, Dositej: Sabrana dela I, Prosveta, Beograd, 1961. god.

Popović, Justin: Žitija svetih; Izdanje manastira Ćelije kod Valjeva,Beograd 1977. god.

Prepodobni Justin Ćelijski: Dogmatika Pravoslavne crkve I−III; Izdaju:Zadužbina "Sveti Jovan Zlatoust" Ave Justina Ćelijskog i manastirĆelije kod Valjeva, Beograd 2003. god.

Popović, Jevsevije: Opšta crkvena istorija sa crkvenostatističkimdodatkom; tomovi I i II (preslikano izdanje), Sremski Karlovci, Srpskamanastirska štamparija 1912. god.

Popović, Radomir: Vaseljenski sabori; odabrana dokumenta, trećedopunjeno izdanje, Beograd 2002. god.

Put duše posle smrti, o mitarstvima, (Reč o ishodu duše pravednih igrešnih), manastir Ćelije 1995. god.

Sveti knez Lazar, broj 1 (5), Prizren 1994. god.

Sedam stubova premudrosti; Istorija vaseljenskih sabora, (prvoizdanje, misionarski i duhovni centar manastira Hilandara "Trojeručica"Beograd 1998. god.), drugo izdanje, Beograd 2004. god.

Ćorović, Vladimir: Istorija Srba, Publik Praktikum, Zemun 2004. god.

Florovski, Georgije: Hrišćanstvo i kultura, biblioteka "Ruskibogotražitelji", Logos, Ortodos, Beograd 1995. god.

Flavije, Josif: Judejski rat; Prosveta, Beograd 1967. god.

Hamman, A. G.: Rim i prvi hrišćani, svakodnevni život; Bukur BOOK,Beograd 1998. god.

79

Šmeman, Aleksandar: Istorijski put Pravoslavlja; Mitropolija cetinjska,Atos, Biblioteka: Putevi Pravoslavlja, Cetinje 1994. god.

Woodrow, Ralph: Babilonska misterijska religija, Drevna i suvremena;Zajednica kršćana, Čakovec 1991. god.

80

Beleske

Beleške

1 Biblija bez Boga, Hrišćanstvo bez Crkve, Novoprotestantizam danas iovde; str. 45−47.

2 Naravno, podrazumeva se da u evanđeljima nije opisan svaki detaljvezan za Hristov ovozemaljski život i rad, jer bi tako nešto zahtevalo daNovi zavet bude neuporedivo obimniji (sa znatno većim brojem strana).To potvrđuje i apostol Jovan u dva navrata, rečima: "I mnoga drugačuda učini Isus pred učenicima, koja nisu zapisana u ovoj knjizi... Aima i mnogo čega drugog, što Isus učini, koje − kad bi se zapisalojedno po jedno − mislim da napisane knjige ne bi stale ni u sami svet."(Ev. po Jovanu 20:30; 21:25). Ap. Jovan u ovim stihovima govori očudima koje je Isus činio pred svojim učenicima, i o nemogućnosti dasva ona budu detaljno opisana ("jedno po jedno") na ograničenojkoličini materijala za pisanje. Ipak, apostol je u istom tekstu potvrdio daje u evanđeljima zapisano sve što je potrebno da bi ljudi stekli veru uSpasitelja i primili večni život: "A ova su zapisana da vi verujete da jeIsus Hristos, Sin Božiji, i da verujući imate život u njegovo ime." (Ev. poJovanu 20:31).

3 Veronauka u kući, str. 42.

4 Ev. po Luki 17:12−14. A evo kako glasi pomenuti starozavetni propis:"Još reče Gospod Mojsiju govoreći: Ovo je zakon za gubavca kad seočisti: neka se dovede svešteniku. A sveštenik neka izađe iza okola; iako vidi da je izliječena guba na gubavcu, onda će zapovijeditisveštenik onome koji se čisti da uzme dva vrapca živa čista, i drvokedrovo i crvca i isopa. I neka zapovjedi sveštenik da se jedan vrabaczakolje nad sudom zemljanim...". 3. Mojsijeva 14. poglavlje.

81

5 Ev. po Luki 10:30−31

6 Poslanica Jevrejima 10:11

7 Ev. po Mateju 26:4−5

8 Ev. po Mateju 26:65−68

9 Dela apostolska 23:1−3

10 Dela apostolska 14:13

11 Filipljanima 1:1−2.

12 Služba poslužitelja u prvoj Crkvi bila je umnogome različita od onekoju danas vrše đakoni u pravoslavnoj crkvi. Naime, njihova služba jebila služba "posluživanja" tj. brige oko "deljenja humanitarne pomoći",ili, bolje rečeno, oko raznih praktičnih stvari koje nisu imale direktneveze sa propovedanjem i misionarenjem. Naravno, prvi đakoni su i tekako koristili prilike da svedoče o svom Gospodu, pa čak i da krstenovoobraćene, ali to nije bio prvenstveni zadatak zbog kojeg su upočetku bili izabrani. (Vidi: Dela apostolska, poglavlja 6−8).

13 U osmom pravilu Prvog vaseljenskog sabora održanog 325. godineu Nikeji, između ostalog stoji napisano: "Ali u jednom gradu da ne bududva episkopa". Vidi u: Knjiga pravila, Zbornik kanona Pravoslavnecrkve; Šibenik 2003. god. str. 17.

14 1. poslanica Timoteju 3:2−5

15 Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 490−491.

16 Božidar Mijač, Odzivi i dozivi, str. 194.

82

17 "Tek u drugom perijodu doznajemo u tom pogledu više, i po vestimaiz drugog perijoda u glavnom morao je već u prvom perijodu bitipoložen temelj onome, što smo ovaj čas naveli i zatim već u drugomperijodu u glavnom postojati sve, što se od odeća u crkvi danasupotrebljava; premda je nešto i kasnije pridošlo. I tako se, ne odjednom, nego malo po malo došlo do ovog sistema liturgijskihodeća ili odežda." Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi,str. 677.

18 Veronauka u kući, str. 25.

19 Duh i život Istočne crkve, str. 32.

20 Navedeno delo, str. 33.

21 Knjiga o Jovu 15:7−8.

22 Ev. po Marku 4:10−11.

23 Rimljanima 11:25−26.

24 Rimljanima 16:25−26.

25 Kološanima 2:2−3.

26 1. Korinćanima 15:51.

27 Efescima 3:4−5.

28 Efescima 5:31−32.

29 Otkrivenje Jovanovo 17:4−6.

30 Više o ovoj temi u poglavlju: Crkva koja proganja, u mojoj knjizi:

83

Pravoslavlje obasjano evanđeljem.

31 Sergij Bulgakov, Pravoslavlje, 1991. g. str. 183.

32 Aleksandar Šmeman, Tajne praznika, poglavlje: Zašto verujemo upresvetu Bogorodicu?

33 Navedeno prema: Jevanđelje po Mateju sa tumačenjem, dr DimitrijeStefanović, 1923. god. str. 6.

34 Ev. po Mateju 1:20, 24; Život i rad Isusa Hrista, Četiri evanđelja,preveo dr Aleksandar Birviš, str. 10.

35 Novi zavet, prevod komisije SPC, četvrto ispravljeno izdanje, 1998.god.

36 Ev. po Marku 6:3.

37 Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 110.

38 Milan Vukomanović, Rani hrišćanski mitovi, 1997. g. str. 58.

39 Ohridski prolog, str. 210 (25. mart).

40 Svetlost sveta (treće izdanje, Beograd 2001. god), str. 61.

41 Vidi: "Crkva i sekte", str. 201. Očigledno je da g−din Milin ili neveruje "svetom predanju" ili mu se učinilo normalnim da seosamdesetogodišnji starac ženi devojčicom koja mu po godinamamože biti praunuka, te da je (pošto je saznao da je Marija trudna)"sasvim prirodno pomislio da ga je verenica prevarila."

42 Navedeno delo, str. 773−774 (23. oktobar).

84

43 Isus Hristos nije rođen 1. godine nove ere. Ovaj datum je ustanoviorimski monah Dionisije Mali 525. godine n. e. ali je njegov proračun otačnoj godini Isusovog rođenja bio neprecizan za 4−5 godina. Novijaistorijska izračunavanja pokazuju da je Irod Veliki umro 4. god. pre n.e. dok je Isus rođen nešto pre toga − pa bi u skladu sa time i početaknove ere trebalo pomeriti za nekoliko godina unazad. Navedenoprema: Biblijski priručnik br. 2, Pavle Borović, str. 597.

44 Navedeno prema : Novozavjetni komentari, Djela apostolska, Dobravest − Novi Sad, str. 176.

45 Sveti knez Lazar, broj 1 (5), Prizren 1994. god. str. 60.

46 Iako profesor pravoslavne bogoslovije Jevrem A. Ilić, u svojoj knjizi"O praznicima Pravoslavne crkve" (Beograd, 1886. god. u izdanjuKraljevske srpske državne štamparije), tvrdi da se od momentaMarijinog vaskrsenja "slavilo ime presvete Deve Marije po svimamestima gde se slavilo ime Isusa Hrista", takvih podataka nema niti uapostolskim spisima niti u istorijskim dokumentima. Zapravo, ovakvatvrdnja pomenutog pravoslavnog autora potiče iz svetog predanja,odnosno učenja "svetih otaca" koji su posedovali snažnu želju daprvovekovnom hrišćanstvu pripišu značajni deo svog verovanja. Ustvari, u samom nastavku teksta kojeg sam delimično citirao, prof. Ilićje priznao da Marija nije bila nazivana Bogorodicom u prvom stoleću,već da ju je "... naša Crkva nazvala Bogorodicom i Bogomaterom.A za spomen smrti njene ustanovljen je praznik "Velika Gospođa" (...)Praznovanje "Velike Gospođe" iznosi nam slavu Bogorodičinu nanebu, i opominje nas da smo dužni moliti se Bogorodici, kao našojzastupnici pred Bogom".

47 Vidi u: R. Popović, Vaseljenski sabori str. 75. Takođe, i u delu'Sedam stubova premudrosti', pravoslavni priznaju da se svedočanstvao upotrebi termina "Bogorodica" ne mogu da nađu pre III i IV veka,ističući da za njega saznajemo tek od Origena, aleksandrijskih

85

episkopa Aleksandra i Atanasija, sv. Vasilija Velikog, ep. JevsevijaKesarijskog i kod sv. Grigorija Bogoslova. Vidi na str. 33.

48 Istorijski put Pravoslavlja, str. 158−159.

49 Vidi u: Evanđelje po Luki 1:1−4, i 1. posl. Jovanova 1:1−4;

50 Duh i život Istočne crkve, str. 56.

51 Duh i život Istočne crkve, str. 55−56.

52 Ev. po Mateju 12:46−50. Vidi i u: Mk. 3:31−35; Lk. 8:19−21.

53 Ev. po Luki 1:39−45.

54 Ev. po Luki 1:46−50.

55 Knjiga o sudijama 4:14−23; 5:1−2, 24−27. Naglasak moj.

56 Prva knjiga Mojsijeva 30:13. Upravo zbog osećanja svog posebnogblaženstva među ženama, Lija je ovog Zelfinog sina nazvala Asir, što uprevodu znači "blažen". Vidi u: Radomir Rakić, Biblijski rečnik, str. 28.

57 Pesma nad pesmama 6:7−8.

58 Vidi: Ev. po Mateju 5:3−10.

59 Vidi: Ev. po Marku 16:9−13; Ev. po Jovanu 20:25.

60 Ev. po Jovanu 20:27−28.

61 1. poslanica Petrova 1:7−8.

62 Rana hrišćanska devica Marija nasledila je od Afrodite funkcije

86

"nebeske kraljice" (Regina caeli), vladateljke mora (Venus marina) izaštitnice moreplovaca. Da spomenem samo da se i dan−danas pomnogim seoskim crkvama Afroditina ostrva Kipra narod moliBogorodici pod imenom Panagia Aphroditissa ("presveta Afrodita")."Miroslav Marković, Studije o religiji antike, 2001. god. str. 16.

Istorija nam svedoči da su u vreme "hristijanizacije paganstva",egipatski crkveni episkopi posebnom uredbom preimenovali kipoveIzide i Horusa u likove Marije i Isusa bez ikakvog prekida ukontinuitetu. Na taj način su paganski ikonoslužitelji nastavili da seklanjaju istim predstavama samo sa drugačijim imenima. RalphWoodrow, Babilonska misterijska religija, str. 16.

63 Izdavač: Knjižara "Prota Vasa" iz Pančeva, Beograd 1997. god. str.14.

64 Biblija Kršćanske sadašnjosti; Druga knjiga o Makabejcima15:11−15.

65 Lazar Milin, Crkva i sekte, str. 212.

66 "Senica" ili "kolibica" (načinjena od propadljivog materijala, drveta ipruća) predstavlja neku vrstu privremenog mesta boravka, poputljudskog smrtnog tela. Govoreći o "senici svoga tela" i "njenomskidanju" apostol misli na svoju skoru telesnu smrt.

68 1. posl. Korinćanima 12:22−25.

69 Dela apostolska 10:25−26.

70 Dela apostolska 14:14−15.

71 Otkrivenje Jovanovo 19:10.

87

72 Otkrivenje Jovanovo 22:8−9.

73 Posl. Kološanima 2:18−19. Savremeni srpski prevod (WBTC, FortWorth, Texas); Hrišćanski evangelizacioni centar, Bački Petrovac,2003. god.

74 Ivan Nikoljin, Pravoslavna apologetika, str. 160.

75 Milin, Crkva i sekte, str. 251−252.

76 Ev. po Jovanu 11:25.

77 Ev. po Mateju 12:28.

78 Ev. po Jovanu 3:1−2.

79 Ev. po Jovanu 16:13.

80 Ev. po Jovanu 16:8−9.

81 Ev. po Jovanu 3:18, 36.

82 Milin, Crkva i sekte, str. 253.

83 Veronauka u kući, str. 98−99.

84 Traktat: Put duše posle smrti, o mitarstvima, manastir Ćelije.

85 Božić, spec. dodatak listu Danas, str. 6. Tekst iz knjige A.Šmemana: Tajne praznika.

86 Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 437.

87 Rim i prvi hrišćani, god. str. 178.

88

88 Evo kako glasi ovaj tekst u celini: "Zatim me izvedoše otuda idovedoše u ovu obitelj prepodobnog oca našeg Vasilija, koju vidiš, iupokojiše me ovde, rekavši mi: Sada prepodobni Vasilije vrši pomen zatebe. − I meni bi jasno, da sam u ovo mesto došla za četrdeset danapo razlučenju mom od tela. (...) U četrdeseti dan po razlučenju dušeod tela, po učenju crkve, završava se hođenje duše pomitarstvima, izriče joj se vremenski sud, privremena presuda, poslečega se ona nastanjuje ili u mestu veselja, ili u mestu mučenja, gde iboravi do Drugog dolaska Gospodnjeg na zemlju i konačnog Suda sinaBožjeg nad ljudima." Traktat: Put duše posle smrti, o mitarstvima,manastir Ćelije.

89 Roman Miz, Hrišćanstvo na pragu trećeg milenijuma, str. 17−18.

90 Božidar Mijač, Ikona sveta slika, str. 18−19.

91 Bulgakov, Ikona i ikonopoštovanje, str. 10.

92 Jevsevije Popović krajem "prvog perijoda" smatra 312. godinu posleHrista, kada je prestalo progonstvo nad hrišćanima dolaskom na rimskipresto cara Konstantina Velikog.

93 Po Jevseviju Popoviću, "drugi perijod" obuhvata vreme od 312. g. n.e do 622. g. n. e.

94 Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, prvi tom, str. 652−653.

95 Bulgakov o ovim slikama kaže sledeće: "Istorija ikonopoštovanjapruža za ovo rečite ilustracije. Najranija izobraženja (iz rimskihkatakombi) imaju bojažljiv i primitivan alegorijsko−simbolički karakter(kotva, jagnje, golub, riba, loza), njima se pridružuju i neka tipičnaizobraženja na teme Starog i Novog Zaveta (Nojev kovčeg, Danilo,Jona, Mojsije koji izvodi vodu iz stene, dobri pastir koji nosi ovcu,mudre i lude device i slično). Vidi u: Ikona i ikonopoštovanje, str. 11.

89

96 Današnji poštovaoci ikona koji slede odluke tzv. VII vaseljenskogsabora, kazuju da zabrane slikanja ikona donešene na elvirskomsaboru nisu bile opštecrkvenog već samo lokalnog karaktera (Mijač:Ikona sveta slika, str. 26) iako je zapravo činjenica da je taj sabor, u tovreme (više od tri veka pre pomenutog Vaseljenskog sabora), bioogledalo pravog raspoloženja prema ikonama najvećeg broja autoritetatadašnje vaseljenske Crkve (prema podacima koje iznosi JevsevijePopović) te se stoga njegove odluke mogu smatrati opštecrkvenim ivaseljenskim u crkvi na početku IV veka.

97 Bulgakov, Ikona i ikonopoštovanje, str. 6.

98 Navedeno delo, str. 8.

99 Uporediti ovaj istorijski podatak sa ranije pomenutom izjavom B.Mijača da " Crkva (Pravoslavna) uči da slikanje ikona postoji odsamoga početka hrišćanstva".

100 Ikona Bogorodice i malog Isusa na njenim rukama kao pojavanastala je tek početkom IV veka pod uticajem kulta Boginje Majke(Ištar−Astarte) i njenog božanskog deteta, iz paganskih kultova.Identični prikazi Nebeske carice sa božanskim detetom se mogu videtiu mnogim starim religijama i kultovima (ukoliko posetite dom nekogpoštovaoca Krišne, najverovatnije je da ćete uočiti, među ostalimslikama, i predstavu device Devaki sa njenim sinom, koja je veomaslična pravoslavnim ikonama Marije i Isusa). Na jednoj, koja jenazvana ikonom "Presvete Bogorodice mlekopitatelnice", prikazana jeMarija kako doji bebu Isusa. Profesor Marković nam saopštava o tomenekoliko reči:

"Poslednji moj argument tiče se motiva "mati i njeno dete", Afrodite iErosa. (...) Mi ćemo se ovde ograničiti na takozvani kurotrofni tippredstava boginje, to jest Afrodite sa bebom Erosom bilo na svojimgrudima, bilo na krilu. (...) Boginja ljubavi i njena beba postali su

90

popularan motiv u grčkoj umetnosti (...). Oslikana vaza sa Lipara (330.pre Hrista; LIMC 1238) pokazuje srećnu majku kako doji svoju bebu,Venus lactans. Slična terakota iz Britanskog muzeja pokazuje u istompoložaju Isis lactans (I vek pre Hrista), to jest veliku egipatsku boginjuIzidu, kako doji svoju bebu Harpokrata (u egipatskom, "bebu Horusa").Naš sledeći korak je da uporedimo Isis lactans iz Karanisa uEgiptu (oko 300. posle Hrista) sa Maria lactans (Devicom Marijomsa malim Hristom na grudima) sa bareljefa iz Medinet Madi (oko 500.posle Hrista, sada u Berlinu): one su istovetne, a jedina bitna razlikaje u tome što je umetnik Mariji dodao dva krsta.

Zaključak je jasan: arheološki tip Venus lactans uticao je na tip Isislactans, a ovaj opet na ranohrišćansku ikonografiju u vidu Marialactans (tj. pravoslavnu ikonu Bogorodice mlekopitatelnice, prim. I. S.).(...) Da učinimo korak dalje − kampanska oinochoe (oko 350. preHrista; sada u Parizu; LIMC 1241) pokazuje Afroditu kako ljubi malogaErosa: upravo tako ljubi Devica Marija svoju bebu Hrista nanajpoznatijoj ruskoj ikoni, Devici iz Vladimira, koju je naslikao vizantijskiumetnik oko 1125. godine (sada u crkvi u Kremlju). Ukratko, versketradicije su duga veka, te su mnogi vidovi Afrodite preneseni naDevicu Mariju." M. Marković, str. 25−26.

Pravoslavni sveštenik Božidar Mijač priznaje da, po njegovim rečima,likovne predstave paganskih božanstava Apolona i Artemide nisujednostavno kopirane i predstavljene ikonama Hrista i Bogorodice,"mada su i od jednog i od drugog lika uzeti izvesni odgovarajućislikovni elementi, oni koji su, tehnikom slikanja, mogli služitiizražajnosti lika." Vidi: Ikona sveta slika, str. 30.

101 Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 423.

102 Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 638−639.

103 Navedeno delo, str. 436.

91

104 Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 654−655.

105 Woodrow, Babilonska misterijska religija, str. 57.

106 Josif Flavije, Judejski rat, str. 412−413.

107 Vidi kod: Woodrow, str. 57. Ovakvo tumačenje pomenutog stihanaravno nema nikakve veze sa ekserima sa Hristovog krsta niti pak sapomenutim carem, kao što je to iz čitavog konteksta knjige sasvimočigledno.

108 Navedeno delo, str. 59.

109 1. Kor. 1:17−18; Gal. 5:11; 6:12, 14; Ef. 2:16; Fil. 2:8; 3:18; Kol.1:20; 2:14; Jevr. 12:2; 1. Petr. 2:24.

110 4. Mojsijeva 21:5−9.

111 2. Carevima 18:1−4.

112 Dositej Obradović, Izabrani spisi, str. 270. Nazivanje evanđeoskihvernika luteranima ili "lutorima" u vreme Dositeja a i pre i posle njega,predstavljalo je zapravo neviđenu uvredu. Evo šta je o tome napisaopoznati istoričar Vladimir Ćorović: "Protestantski pokret nije zahvatiooblasti u kojima su Srbi živeli u gušćim naseljima, iako je bilo izvesnihtežnja u tom pravcu. Ali je u narodu ipak postalo ime lutora kaooznaka za teške bezbožnike." Istorija Srba, str. 438.

Tradicionalistički nastrojeni vernici su luteranstvo smatralibezbožništvom očigledno iz razloga što je negiralo sve ono na šta jeobičan religiozni čovek bio navikao i smatrao verom. Očigledno je da jei sam Dositej bio smatran "teškim bezbožnikom" od strane nekih, jer jeodricao biblijsku zasnovanost mnogih pravoslavnih verovanja i običajakoja su uvedena vekovima posle završetka apostolske ere.

92