СТАНДАРДНИ ЈЕЗИК И НОРМА

Стандардни језик се дефинише као «аутономан вид језика, увијек нормиран и функционално поливалентан, који настаје пошто се једна етничка или национална формација, укључивши се у интернационалну цивилизацију, почне у њој служити својим идиомом, који је дотад функционисао само за потребе етничке цивилизације» (Д. Брозовић). Дакле, нормираност је једна од иманентних особина стандардног језика. Укупност правила употребе једног језика чини његову норму, а она може бити: А) ортографска (правописна), Б) ортоепска (правоговорна), В) лекисчка (правила употребе ријечи), иГ) граматичка (и то: морфолошко- творбена и синтаксичко-семантичка).За сваку од норми постоје нормативни приручници, тек тада је норма експлицирана, језик потпуно нормиран: а) правопис, б) правоговор, ц) рјечник, в) граматика. Језичка норма је по својој природи конзервативна (настоји да заустави нагле промјене језика: нпр. страшан, хаос, ин, супер...). Она дакле не само да описује и прописује, него и планира развој језика. Зато се нормирање језика друкчије зове: језичко планирање, језичка политикиа, језичка стандардизација, језичко нормирање, језичка култура, и сл. Основа норме мора бити еластична стабилчност и флексибилност, јер се тиме чува основна функција језика: споразумијевање. Пут до језичке норме и стандарада води кроз 10 фаза које је издвојио Џошуа Фишмен, а преноси их М. Радовановић:

1) селекција (=одабирање; прерастање органсоког у неоргански идиом), 2) дескрипција (=описивање; дескриптивни рјечници и граматике), 3) кодификавција (=прописивање; израда нормативних приручника), 4) елаборација (=разрађивање; прилагођавање норме стварним друштвеним потребама, нпр. функционална раслојеност норме), 5) акцептуација (=прихватање; нпр. Вуков правиопис званично прихваћен у Србији 1868, а екавица тек 1894); 6) имплементација (=примењивање; правопис Вуков, ијекавица је у првој фази примјене тог правописа и у Србији), 7) експанзија (=ширење), 8) култивација (=његовање; 7. и 8. подразумијевају потискивање свих варијетета, ширење у свим слојевима и на цијелој територији; учење и пропагирање норме, друштвено престижан статус књижевног језика), 9) евалуација (= вредновање) и 10) реконструкција (= преправљање норме).

Све то обезбјеђује књижевном језику статус друштвене институције, која има сљедеће димензије: кодификованост, историчност, аутономност, правилност, књижевна традиција, брига о језику, утилитарност (тј. корисност), национални престиж, социјални престиж, симболизовање јединства и идентитета и виталност.

ИСТОРИЈАТ НОРМЕ СРПСКОГ СТАНДАРДНОГ ЈЕЗИКА

Бечки књижевни договор 28. 3. 1850. године Потписници, 28. 3. 1850. укупно – ОСАМ: Хрвати: Иван Кукуљевић, Димитрије Дематар, Иван Мажуранић, Винко Пацел, Стјепан Пејаковић, Срби: Вук Стеф. Караџић, Ђуро Даничић, Словенац: Фрањо Миклошић

1

Основни проблем Бечког књижевног договора јесте његова прва, уводна иако научно неспорна реченица: "Доље потписани знајући да један народ треба једну књижевност да има ...., састали смо се овијех дана, да се разговоримо, како бисмо се, што се за сад више може у књижевности сложили и ујединили" (Књижевни договор 1969:229). Камен спотицања у тумачењима јесте у тексту споразума истакнута синтагма "један народ". Јасно је да та реченица говори о књижевној, или боље речено: књижевнојезичкој разједињености унутар једнога (језички) истога народа. То потврђује и завршна реченица договора: "Зато молимо све књижевнике, који управо желе срећу и напредак народу својему [а не каже се: својим народима], да би на ове мисли наше пристали, и по њима дјела своја писали" (Књижевни договор 1969:231). Није тешко одгонетнути због кога су се то народа сакупили бечки договарачи, и на који народ мисле кад п(р)о(т)писују пет договрених правила. Наиме, годину дана прије Књижевног договора у Бечу Вук Караџић је у "Ковчежићу" објавио свој знаменити текст „Срби сви и свуда“, у коме он јасно језички разграничава јужнословенске народе: на Бугаре, Србе, које чине сви штокавци и "закона грчкога и закона римскога и закона мухамеданскога", Хрвате, који су чакавци, и Словенце, који су кајкавци. А Бечки књижевни договор односи се само на штокавце, под којима је Вук подразумијевао само Србе и српски језик.Тачке договора:

1) не ваља мијешати нарјечја, нити мијешајући градити каво ново, него је најбоље изабрати једно за све, јер су и други народи то учинили

2) најбоље је за књижевно примити јужно нарјечје, зато а) што највише народа тако говори, б) што је оно најближе староме славенском језику (сатрословенском), а по томе и свим осталим словенским језицима, в) што су готово све народне пјесме у њему спјеване, г) што је стара дубровачка књижевност у њему списана, д) што највише књижевника и источнога и западнога вјерозакона већ тако пише. Па се каже да ће Вук направити правила гдје се јат замјењује са ије, је или и!

3) Да се х пише гдје му је по етимологији мјесто. 4) Да се х не пише у генитиву множине, него земаља, отаца, лаката....5) Да се уз слоготворно р не пише ни а ни е, дакле: прст!

ПРЕГЛЕД ПРИРУЧНИКА КОЈИ ПРЕДСТАВЉАЈУ ИСТОРИЈУ НОРМЕСве до 1894 - Стојан Новаковић, Српска граматика....

1892: Иван Броз, Хрватски правопис (заснован на принципима фонетског правописа, ијекавски изговор, на Вуковом начелу "Пиши као што говориш"; напушта илирски етимолошки правопис, пише дакле: врапца, а не врабца, слатка, а не сладка, и сл.).1899: Томо Маретић, Граматика и стилистика хрватскога или српскога књижевног језика (само Вукова и Даничићева дјела; критеријум ауторитета). 1901: Хрватски рјечник Ивана Броза и Фрања Ивековића (највећим дијелом само на грађи из Вука и Даничића, како га је био замислио Броз, који је умро 1893, па је рјечник завршио његов ујак Ивековић, проширујући грађу и на друге писце). 1914: Скерлићева Анкета о књижевном језику – Јован Скерлић, српски критичар и историчар, у часопису Српски књижевни гласник покреће анкету о књижевном језику и предлаже, зарад јединства српског и хрватског народа, да се Срби одрекну ћирилице, а Хрвати ијекавице те да се стандардизује латинична екавица. Анкете о екавици вођене и раније – једна од њих 1912. у Сарајеву, у часопису Српска омладина, којом се такође зарад јединства народа заговарала екавица. Посебно је тада био активан млади германиста Перо Слијепчевић. И 1913. вођена је анкета која је прокламовала екавицу, и

2

то у Словенији, око часописа Веда, а пратила је покушај уједињења словеначког, српског и хрватског народа. (Питање екавице биће актуализовано код Срба у Републици Српској у току рата, поново с истим циљем српског језичког и националног јединства. Тако је 1993. године, без икакве званичне одлуке, наметнута у јавној употреби екавица. Скупштина Р. Српске је 11. новемба 1994. године усвојила амандман о језику – у службеној употреби је и ијекавица и екавица и ћирилично писмо. Та одлука је преиначена 25. јуна 1996. године када је уставно прописан српски језик екавског изговора, а подстакнута је од неких лингвиста из Србије (Ивићи, Милка и Павле). Убрзо је поново враћен нормативни статус ијекавици и у Р. Српској).1923: Александар Белић, Правопис српскохрватског језика (фонолошки, логичка интерпункција, само за екавски изговор).1951: Драгутин Боранић, Правопис хрватскога или српскога језика (дорађен Брозов прваопис, на снази све до 1960; творба футура преко супина, одвојено писање не ћу, граматичка интерпункција).1952: Јован Вуковић, Правопис савременог нашег језика, Сарајево (за БиХ).1954: Новосадски договор - од 8. до 10. 12. 1954 у Матици српској у Новом Саду – Након Анкете о српскохрватском језику коју је покренуо Летопис Матице српске, донесени су Закључци, њих 10: 1) Књижевни језик Срба, Хрвата и Црногораца један је и јединствен језик, са два изговора, ијекавским и екавским; 2) сложенички назив језика: српскохрватски, односно хрватскосрпски; 3) равноправна су оба писма – латиница и ћирилица; 4) оба изговора – ијекавски и екавски – такође су равнопрвана; 5) треба израдити рјечник књижевног језика, задужују се Матица српска и Матица хрватска; 6) потребно је израдити заједничку терминологију, 7) треба израдити заједнички правопис, што је "данас најхитнија културна и друштвена потреба", 8) треба одлучно стати на пут постављању вјештачких препрека природном и нормалном развоју хрватскосрпског књижевног језика; 9) задужују се три универзитета (у Београду, Загребу и Сарајеву), двије академије (у Београду и Загребу) и двије Матице (српска и хрватска) да одреде комисије за израду правописа и терминологије... 10) закљчци достављени савезном и "заинтересованим" (језиком обједињеним) републичким извршним вијећима, универзитетима, академијама и матицама... 1960: Правопис српскохрватскога књижевног језика са речником, Матица српска (екавско издање); Правопис хрватскосрпскога књижевног језика, Матица хрватска (ијекавско издање; без специфичности ијекавских српских; ијекавсци заправо подведени под Хрвате); 1967: Речник / Рјечник српскохрватског књижевног језика, том 1 и 2; Матица српска (азбучно), Матица хрватска (абецедно); Ктритике у Хрватској, прекид рада на рјечнику; Декларација о називу и положају хрватског књижевног језика (удружење књижевника Хрвтаске) – инаугурише правило до тада непознато у лингвистици, а то је да сваки народ има право да свој језик назове својим именом.1969: Михаило Стевановић, Савремени српскохрватски језик (граматички системи и књижевнојезичка норма), том 1 (Фонетика и Морфологија), том 2: Синтакса. 1970-1980. Расправе о књижевном језику у БиХ – инсистирање на босанскохерцеговачкој специфичности која се огледа у неутрализацији варијаната заједничког језика – источне (београдске) и западне (загребачке) – уводи се терминолошка синтагма „босанскохерцеговачки стандарднојезички израз“.1971: Хрватски правопис, Божидар Финка, Стјепан Бабић и Милан Могуш („Лондонац“, јер је фототипско издање штампано у Лондону 1972. Рјечник је забрањен);

3

1972. Правопис сх/хс језика, аутора М. Ајановића, З. Диклића и С. Марковића, Сарајево.1973. Рјечник турцизама у сх/хс језику, Абдулаха Шкаљића.1974. Републички устави у републикама СФРЈ. У Уставу Хрватске језик именован као хрватски; у Уставу Србије као српскохрватски, а тако је именован и у Уставу Црне Горе, с тим што је ијекавског изговора; у Уставу БиХ као српскохрватски/хрватскосрпски ијекавског изговора.1976: Речник српскохравтског књижевног језика, шест томова, Матица српска. У њему је обрађено око 150 000 ријечи, од Вуковог времена до године објављивања. Користи се као нормативни рјечник, иако није замишљен тако. Матица српска је 2007. године објавила једнотомни Речник српскога језика, са око 85 000 ријечи. Уз овај рјечник, у српској језичкој пракси незаобилазан је и Речник САНУ, а то је Речник српскохрватскога књижевног и народног језика, типа тезауруса или великог описног рјечника. У њему је лексика од Доситеја и Вука до савременог доба, јер се још ради на том рјечнику. Лексика обухвата територију од Неготина и Пирота до Лике и Кордуна, од сјевера Бачке до Јадранског мора. Речник САНУ објављује се од 1959. године, а 2010. објављен је 18. том. До краја 2011. очекује се 19. том. Биће објављено укупно 30 томова и тада ће бити описано око 450 000 ријечи. До сада је пописано око 250 000. У њему је, уз ријечи из књижевног језика, заступљена и лексика из народних говора, дијалектизми, регионализми и сл.1979: Приручна граматика хрватскога књижевног језика, Е. Барић и др. 1986: Катичић и Бабић, Синтакса, Творба хрватског књижевног језика. 1991: Сенахид Халиловић, Босански језик1992. (22. децембра) Одржан у ратном Сарајеву Конгрес босанских интелектуалаца (Бошњака) и донесен проглас о језику, у коме стоји да Бошњаци имају право на свој језик „Босански (бошњачки), као битну конститутивну компоненту бића“.1993. Рјечник карактеристичне лексике у босанском језику Алије Исаковића.1996: Сенахид Халиловић и др., Правопис босанског језика.1999. Трилогија о босанском језику Џевада Јахића.2000. Граматика босанскога језика аутора Џ. Јахића, С. Халиловића и И. Палића.

До потпуног претварања Вуковог српског или касније названог (званично Новосадским договором) српскохрватског/хрватскосрпског језика и именом у (само) хрватски дошло је у ратном вихору почетком посљедњег десетљећа XX вијека. Само што тада Хрвати нису остали усамљени, за њима су кренули и Бошњаци, који су назив српскохрватски преименовали у босански. Нови име језику додијелили су и Црногорци па се он у Ц. Гори назива црногорски. Новонастала имена за језик јесу политичка имена, а не лингвистичка јер посебност језика подразумијева лингвистичке критеријуме, а то су структурни (иста структура - фонолошка, морфолошка, синтаксичка правила и сл.), генетски (исто поријекло од прасловенског, старословенског...) и комуникативни (нема билингвизма међу говорницима новоименованих језика, тј. степен споразумијевања је стопостотан) – па тако сва та имена за језик представљају један лингвистички језик.

ОСНОВНЕ ОСОБИНЕ НОРМЕ (односно Стандардног језика)

Прашка лингвистичка школа издвојила је три основне карактеристике стандардног језика, што су заправо и три основне карактеристике сваке норме, чији резултат и јесте књижевни, односно стандардни језик. А те три карактеристике јесу:

4

1) Полифункционалност, што подразумијева употребу књижевног језика у различитим комуникацијским ситуацијама. Или заправо функционалностилску раслојеност језика (нпр. поздрави, конкретност говорног, сликовитост књижевноумјетничког, апстрактност и шаблонизираност административнио-правног стила; узмимо нпр. типове поздрава: граматику друштвеног статуса, типове обраћања...). И кад значе у основи исто, различита је употреба тих јединица (нпр. Добар дан, Ћао, Здраво, затим поздрави различитих конфесија и сл)

2) Аутономија стандардног језика, подразумијева степен независности стандардног језика од других идима (што се у нашој норми, позивањем на раширеност у употреби, најчешће пренебрегава, заборавља; сјетимо се Вука: и поступка с гласом Х, са гласовима Ђ и Ћ насталих у ијекавском јотовању....). Аутономија књижевног језика, запараво указује на његов неоргански карактер, повиновање властитим правилима.

3) Еластична стабилност, подразумијева и сталност експлицитне норме (јер она само на тај начин може осигурати ефикасност комуникације и у простору и у времену), али и њену способност да буде у складу са новим потребама комуникације промијењена, односно подрвргнута евалуацији (вредновању) и реконструкцији (преправљању). (Еластична стабилност заправо подразумијева однос колоквијалног, тј. дијалекатског, супстандардног и стандардног).

Те три карактеристике стандардног језика што су их издвојили Пражани, јесу и у основи норме, односно планирања језика, или његове стандардизације. То су опште карактеристике. С тим се трима каракетристикама неријетко преплићу или пак комбинују и сфере (четири домена) односа некога друштва, односно припадника одређене говорне заједнице према свом језику, а те се сфере исцрпљују у четирима критеријумима:

1) аутономији језика, 2) историчности језика, 3) виталности језика, и 4) планирању језика. Под аутономијом језика - у друштвеном контексту - подразумијева се

постојање или непостојање свијести о томе да је неки језик јединствен и независан од било ког другог језика (без обзира да ли је то потврђено или није лингвистичким чињеницама). Лингвистика познаје двије врсте аутонимије језика. Прва је заснована на друштвеној свијести "самој по себи", јер подразумијева да је дати језик по својој структури довољно различит од свих других језика да се његова аутономност и не доводи у питање (нпр. француски, руиски, енглески, њемачки....). Таква се аутономија назива Abstand-autonomija ( према њемачком abstand, што значи размак, растојање, раздаљина, удаљеност). Други тип аутономије јесте Ausbau-аутономија, која почива на друштвеној свијсти у чијој је подлози намјерно наглашавање разлика и планско удаљавање структуре једног идиома од структуре њему генетски сродних идиома (према њемачком ausbau, које је енантиосемијска ријеч, ријеч са унутрашњом антонимском структуром, јер значи примарно изградити, изградња, али као друго равноправно значење има: разградити, разградња, растурити). Код Abstand-autonomijе говорици су углавном политички индиферентни (незаинтересовани) према аутономији, код Ausbau-аутономије припадници су дате језичке заједнице толико заинтересовани за аутономију, да јој изналазе и непостојеће критеријуме. Разним средствима обликује се свијест о (не)постојећој аутономији језика, најчешће инсистирањем на етничким, културним, политичким, историјским или географским чиниоцима. Али засигурно процеси стандардизације представљају најснажније лингвистичко средство формирања свијести о аутономији, а присуство пуристичке или непуристичке тенденције у једноме

5

језику можда најексплицитније одају о ком типу језичке политике је ријеч, односно ком типу аутономије дати језик припада (Абшатнд- или Аусбау- аутономији).

Зато је Историчност језика, ма колико била самосталан критеријум, истовремено и интерферирајући, испомажући критеријум за аутономност једнога језика. Историчност подразумијева постојање или непостојање свијести о историјском континуитету језика. Историчност је уско повезана с писменошћу и писаним споменицима, тако да је појава првог писаног споменика неријетко преставља граничник у одређењу историјских почетака датога језика (данас у Аусбау-језицима, врло значајан и историјат имена....). Док аутономији језичка политика прилази ипак прије свега лингвистички, тј. с лингвистичким инструментаријем, дотле она историчност развија ванлингвистичким сресдствима. Ипак, понекад се – у оквиру стандардизације – у саму језичку структуру, посебно на лексичком нивоу, уносе елементи из старијих језичких стања, који, макар и индиректно, доприносе свијести о историчности (уп. у Хрватској: гледе, присега, кресиво, назочност....).

Виталност језика подразумијева постојање свијести о томе да унутар етничких граница и изван њих треба одржавати и повећавати број говорника датога језика и умножвати његове функције. Три наведена елемента стандардног језика – аутономсност, историчност и виталност – представљају сегменте друштвене свијести о језику.

Планирање језика коме је неријетко или синоним или најбитинији дио стандардизација језика – представља облик дјеловања друштва на одређени језик, на физиономију датога језика. Стандардизација у најужем смислу представља дескрипцију (која остаје строго лингвистички заснована), кодификацију (попис јез. јединица и пропис о њиховим односима) и елаборацију (оспособљавање кодификованог идиома за различите функције у јавној комуникацији). Темељи стандардизације зато и јесу: а) нормативна граматика (за морфолошки и синтаксички ниво), б) нормативни рјечник (за лексичко-семантички ниво), в) правописни приручник и рјечник ( за реализовање фонолошког нивоа у писаном тексту) и ортоепски приручник и рјечник (за реализацију фонолошког нивоа у говиорној комуникацији, у говору). Та се дјела углавном стварају у фази дескрипције и кодификације. У фази елеборације њима се придодају и стилистички приручници и савјетници (како општи, тако и они посвећени појединим функционалним стиловима), терминолошки рјечници за поједина подрручја, специјални рјечници (нпр. страних ријечи, језика појединих раздобља, појединих писаца., жаргонски....), историјски рјечници (дијахрони и етимолошки), затим двојезички и вишејезични рјечници...., контрастивне граматике и сл. Све језичке политике углавном се дијеле у два типа, два модела: А) Либерални модел језичке политике, коме су карактеристике "спонатаност", мање уплитање државних институција у каналисање језика, мања обавезност језичких говорника према предложеним рјешењима.... (нпр. сат и час....). Тај модел се заснива на ауторегулацији комуникацијског системаБ) Директивни модел језичке политике, подразумијева висок степен присуства институција у провођењу језичке политике и велику обавезу придржавања прописаних правила у јавној комуникацији. Тај модел се заснива на интервенцијама у језичком систему, на негирању ауторегулационих процеса у језичком систему.

ГРАМАТИЧКА И СТИЛИСТИЧКА НОРМА

Стандардни или књижевни језик не остварује се као јединствена и једнородна стварност, као самостална категорије. Он постоји, прије свега, као релизација својих различитих употреба. Или боље речено: као стварност различитих функционалних

6

стилова. Оно што, уза сву њихову разноликост, обједињује све функционалне стилове, оно што је заједничко свим функционалним стиловима јесте подвргавање језичким нормама. Функционални стилови и јесу стилови књижевног (стандардног) језика првенствено по томе што је њихов језик нормиран, што је подвргнут стандарднојезичкој норми. А кад се говори о књижевнојезичкој (или стандарднојезичкој) норми, онда се прије свега мисли на граматичку норму, и с њом повезане три компатибилне норме: 1) норму лескичку, 2) норму ортографску (правописну) и 3) норму ортоепску (правоговорну).

Граматичка норма прописује и тумачи све што је у области граматичког устројства језика допустиво, а, с друге стране, упозорава да треба поправљати све што у језику није усклађено с граматичким системом и није општеприхваћено. Будући да граматику у ужем смислу чине морфологија и синтакса, граматичку норму чине морфолошка и синтаксичка норма. Узмимо само ненормативне (а проширене) морфолошке особине: а) творба футура првог са да+презент, типа: Ја ћу да дођем; Ја ћу да радим и сл. б) индеклинабилни облици потенцијала: Ја би / Ти би / Он би радио; Ми би / Ви би / Они би радили – умјесто правилних бих, би, би (радио), бисмо, бисте, би (радили); в) несистемски облици глагола заспати или извинити, тј. интерференција парадигми глагола заспати и засути, и извинити се (= опростити) и извинути се (= савити; извити се): Кад заспем (умјесто правилног заспим...); Извиним (НЕ: извинем се), Нека се они извине (не: извину) Извинио се (не: Извинуо се)....; или пак ненормативне а врло проширене синтаксичке особине: а) непостојање двоструке негације, типа: ничим изазван (умјесто једино системског: ничим неизазаван), никад прежаљен (умјесто правилног никад непрежаљен), б) несистемских конструкција типа: контактирати некога (умјесто с неким), обзиром на (умјесто: с обзиром на), у вези тога (умјесто: у вези с тим); од никога (умјесто: ни од кога) и сл.

Док нома граматичка, која је свим стиловима заједничка, тумачи шта је и зашто нормативно допустиво, лексичка норма прописује употребу ријечи и њихова значења. Једнојезички рјечник књижевног језика треба да да полисемичку структуру сваке лексеме, указујући на све употребе разлике блискозначних ријечи: тако је нпр. јасно да ријечи дажд и киша јесу блискозначнице, али не и потпуни синоними. Замислите како би било када би метереолози најављивали дажд умјесто кише?! Слично је, зар не и са: мостом и ћупријом, пенџером и прозором и сл., пошто се на њих може примијенити не однос интердепенденције, него детерминације (а наиме: свака ћуприја јесте мост, али не и обрнуту, сваки пенџер јесте прозор, али не и обрнуто); хљеб и крух (али: трбухом за крухом) и сл. А ево нпр. употребног актуелног непоштовања лексичке норме српскога језика, тј. погрешне употребе речи: нпр. причати се користи и у смислу говорити и разговарати, па се могу чути и сљедеће рогобатности: Не причајте предуго мобилним телефоном!? Или: пролонгирати се сусреће и у значењу одложити или одгодити умјесто: продужити. Или: предлог захваљујући за негативну последицу: Захваљујући неспремности пао је на испиту. А да не говоримо о плеоназмима (типа: често пута, пошто кошта, ући унутра, прићи ближе, вратити се натраг и сл.), или таутологијама (чак штавише, нешто око десетак, За последњи тендер конкурс ће бити расписан ускоро; садашња актуелна влада, како и на који начин, предлози и сугестије, тензије и напетости, и сл.). Што се пак правописне (ортографске) норме тиче, она заправо и није чисто језичка норма. Јер правопис и нема шта да прописује у језику. Оно што је у језику, то утврђује граматика, стилистика и ортоепија. Правопис говори о језику, тј. прописује какава ће бити његова написана, графичка слика или представа. Стога је он највећим дијелом кнвенција (договор) о томе како ћемо шта писати: гдје мало, гдје велико слово,

7

гдје цртицу, гдје без цртице, гдје тачку, гдје запету, и сл. Али има и правописних правила која проистичу из логике система, нпр. интерпункција! Логичка или граматичка (конвенција), али онда законитости граматике треба знати (знати типове граматичких , или знати типове логичких односа; типове зависних реченица нпр.)

Ортоепска или правоговорна норма прописује књижевни изговор у првом реду ријечи, па онда и реченица. Ортоепија дакле нормира акценат (нагласак) појединих ријечи, а биљеже га сви озбиљнији рјечници књижевног језика. Акценатска колебања су доста честа, али нека од тих колебања су асистемска (нпр. асистент, командант, дужине: жена и жена: Н сг, и Г пл.). Остаје питање шта се подразумијева под нормом стилистичком. А то је питање директно повезано са схватањем саме стилистике. Односно са одређењем предмета стилистике као науке. Све до Бајијеве лингвостилистике, стилистика је сматрана дисциплином комплементарном граматици. Тако је нпр. Томо Маретић у својој Граматици и стилистици хрватскога или српскога језика писао да "граматик" пита да ли је нешто "правилно речено или написано", док "стилистик иде и даље; и он дакако тражи граматичку и лексичку правилност, јер граматичке и лексичке погрешке вријеђају и његово језичко осјећање; али он се с тијем не задовољава, већ још тражи, да оно, што се изриче, буде укусно." Из тога проистиче, вели Маретић "да је стилистика само од чести (= дјелимично) у свези с граматиком, и то толико што стил мора и граматички бити правилан". "Стилистика не пита што је речено, него како је речено". А "добра или укусна стила ова су три главна својства: јасноћа (разумљивост), истинитост, љепота". Јасноћа је хармонија између интенције и реализације, између мишљеног и оствареног израза, нпр. Борио се с другим писцима за свету ствар (не зна се: да ли заједно с другим писцима, или против њих), или нпр. данашње бисемичне конструкције, које директно противурјече Маретићевом критеријуму јасноће: Репрезентативни светски фудбал није у кризи само у Аргентини. (--- Само у Аргентини није у кризи, а НЕ: Није у кризи не само у Аргентини...) Свуда другде је као и код нас. (Блиц, 2794, 21. 10. 2004, 22).Купац: "Желио бих пробати оно одело у излогу". Продавац: "Немогуће, мораћете га ипак пробати у кабини" (Блиц, 2883, 21. 2. 2005, 26); "Замисли, Јована, Марко и ја смо најзад у комбинацији!" (--- Јована, замисли, Марко и ја смо...) (Блиц, 3090, 18. 9. 2005, 15); Истинитост значи неупотребу "ни претјерано јаких ни претјерано слабих израза" (тј хиперболичних и мејозичних израза, предиван, перекрасан, пресјајан, ултранационалан, екстремно добар, и сл.); строжији (двоструки компаратив: строг --- строжи, строжи+ји); Љепота пак тражи хармонију, складност, благозвучност израза. А са љепотом иде и тачна употреба значења ријечи: нпр. суров (човјек) – сиров (човјек)....

На сличан начин однос између граматике и стилистике разматра и највећи српски лингвиста А. Белић. Тако Белић, у суштини сматра да су за стилистику „већ унапред обавезни резултати до којих је граматика дошла.“ Стил се може као „допуштен“ једино остваривати у окриљу стандардног (књижевног) језика. Свако одступање од стандардног језика, по Белићу, не само да је граматичка него је и стилистичка погрешка. А он је то показао анализом двају примјера: "Увода у збирку Хроника моје вароши" Момчила Настасијевића и једне пјесме Јосипа Косара. Та тзв. нормативна стилистика изгубила је, међутим, сваку важност у лингвостилистици као првој научној стилистици. А лингвостилистика стил дефинише као избор изражајних средстава. А ако је стил избор, а сваки је избор слобода, онда заправо норме стрилистичке и не може бити. Јер ако је избор нормиран, онда он није ни избор ни слобода. Из тако схваћене стилистике све што постоји у језику јесте добро,

8

ако није подједнако вриједно. А добро је једино ако је сврховито, ако служи одређеној сврси. А у језику постоје двије основне сврхе: комуникативна и експресивна (поетска). Док прва подразумијева готово искључиво споразумијевање, друга подразумијева изражавање осјећања, а то онда укључује и естетску сврху језика, односно изражавање љепоте. Тако је са стилистичког становишта све допуштено што служи експресивности. Зато условно узета норма стилистичка и настаје на бази разградње и надградње норме граматичке. Осим лингвостилистике као науке о стилемама, постоји још и функционална стилистика као наука о функционалним стиловима. А ту се већ може говорити о специфичним реализацијама књижевнојезичке норме у оквиру појединих функционалних стилова. Осим тога, однос општејезичке и функционалностилистичке норме омогућава издвајање критеријума диференцијације граматичких, граматичко-стилситичких и чисто стилистичких категорија у српскоме језику. А самим тим и диференцирање граматичке, граматичко-стилистичке и чисто стилистичке норме. А у србистици је диференцијацију тих норми, односно њихових категорија први дао Јован Вуковић. Вуковић трага за одговором на питање: «шта су то у ствари граматичке норме и колико су оне, кад и где, само граматичке, а колико се у третирању књижевног језика меша једно с другим: граматичке, граматичко-стилистичке и чисто стилистичке категорије (односно језичке норме једне, друге и треће врсте)?«. Он сматра да свака шире заснована анализа у стилу у смислу уочавања функционалне вијредности датих појава у језику, „неминовно води ка категорисању стилистички неутралних (експресивно немаркираних) и стилистички релевантних (експресивно маркираних) граматичких категорија“. Вуковић доказује да се „на основу каквих статистичких података, на основу уочавања недостатка у фреквенцији једне граматичке појаве у свакидањем писаном изразу, не могу изводити закључци о застарелости или о фолклорности једне граматичке категорије“, јер „многе данашње појаве у књижевном језику (нужно) треба проматрати на основи језичких стилова, па тек онда их пројицирати на односе урбане-неурбане културе“. А да је то једини исправан пут, Ј. Вуковић недвосмислено показује сљедећим, на језичком материјалу утемељеном, закључком о фреквентности имперфекта, који као „граматичко-стилистичка категорија припада одређеним врстама стила (уметнички приповедачког, мемоарског описивања догађаја и сл.)“. Управо зато ни код Вука имперфекта нема „свуда где, из којих разлога, нема стила приповедачког (причалачког – мемоарског)“, као што и данас у мемоарском стилу тог облика не само да има него је и врло распрострањен. „Оно што може застарети у најобичнијем комуникативном језику, – слиједи Вукововићево сјајно диференцирање – често егзистира као граматичко-стилистичка појава у стиловима. Уколико је ређа у обичном информативном изражајном поступку, утолико у извесне врсте стилистички бојеном изразу може имати вишу изражајну вредност. И са једном и са другом од ових двеју категорија је такав случај кад им употребу посматрамо на урбаном плану језичког развитка у добром делу наше језичке територије. (...) Многа граматичка категорија, и кад је ређа, потенцијално постоји и као могућа, која, колико год регионално била ређа и необичнија, још егзистира у живом књижевном језику наше заједнице“. Из тога Вуковић издваја методолошки једини могући исправни закључак: „ако једна граматичка категорија живи у књижевном језику поред друге, нове која је као нова замењује и постаје обичнија (категорија придевског краћег и дужег облика је данас за тај случај симптоматична), онда између њих постоји однос: а) граматичка категорија (одређени придјевски вид нпр.) и према њој као експресивно маркирана граматичко-стилистичка категорија (неодређени придјевски вид нпр.)“. А ако се те категорије посматрају у перспективи развитка књижевног језика, онда се – према

9

Вуковићевом закључку – „и овде као и у многим другим случајевима очитује једно од основних његових законитости: оно што је некад (можда само донекле и у Вукову језику) вредело као граматичка, чисто граматичка, норма, временом постаје замењено другом нормом, чисто граматичком, а стара граматичка, ако није осуђена на ишчезавање, живи поред нове као њена варијанта, али сад у двовалентној вредности: граматичка + стилистичка“. Зато се и облици неодређеног вида придјева и облици имперфекта у савременом књижевном језику више не могу нити смију сматрати чисто граматичким, него једино граматичко-стилистичким категоријама. Теорију о интерференцији и диференцијацији граматичких и граматичко-стилистичких категорија у савременом књижевном језику Ј. Вуковић је разрадио и теоријски продубио и тиме што је јасно истакао да „навику да се у центар посматрања поставља језик литературе умјетничког израза, да граматичар само одатле (или претежно одатле) црпе своју грађу, свакако треба једном превазићи“. Умјесто језика књижевних дјела, по Вуковићевом мишљењу, у нормирању полазиште треба и мора да буде језик просјека. А језик просјека чине заправо обједињавајуће језичке црте свих функционалних стилова. И управо на тој основи, кроз језичке карактеристике функционалних стилова, мора се извршити и диференцијација језичких и стилистичких категорија. Категорије које су заступљене у свим функционалним стиловима књижевног језика јесу чисто граматичке категорије. Категорије које су одлика појединих функционалних стилова јесу граматичко-стилистичке категорије. А категорије које су идиолекатског карактера (које су језичке карактеристике појединих писаца, или групе писаца) јесу чисто стилистичке категорије. Те се категорије нужно у књижевном језику разликују и по својој фреквентности, и по стабилности, и по својој норматривној вриједности. Без уважавања критеријума који су у подлози трију наведених типова категорија не може бити научно утемељене норме књижевног језика.

ЛЕКСИЧКА НОРМА

Лексичка норма је по много чему специфична у оквиру осталих стандарднојезичких норми. Већина теоретичара норме сматра да норма првенствено захвата ортографске, ортоепске, фонетске и граматичке појаве, а да су лексичке појаве већим дијелом изван нромативног домета. Ограниченост нормативних ингеренција у лексичкој сфери обично се објашњава двама основним разликама: прво, рјечник је у начелу неограничен (или боље речено, ограничен на лексички слој који је истовремено и граматички), док се норма односи само на избројиви (ограничени) број појава, и друго, у рјечничким изборима стилски моменат је кудикамо утицајнији него у другим језичким сферама; друкчије речено: у рјечнику избор превладава над заданошћу, што је обрнуто граматици, фонетици и правопису. Но, будући да је по законитостима стандардног језика варијантност разлог нормирања, онда је лексици норма најпримјеренија. Јер, нормом се увијек одређује шта је стандардно, шта нестандардно, шта стилски неутрално, шта стилски обиљежено (маркирано), шта припада ком функционалном стилу – а у лексици су све те карактеристике највидљивије. Због тога се може рећи да, будући да су сви језички нивои нормирани, и лексички ниво подлијеже лексичком нормирању, јер је лексички континуитет најчешћи доказ постојања лексичке норме. Но, такође треба рећи да је од свих норми лексичка најмање имплицитна а највише експлицитна. Имплицитна норма је лингвистичка норма, норма која припада језику као систему, она је дакле искључиво језичка (језик у Сосисровом смислу), док је експлицитна норма социолингвистичка, и она се не односи на језик као систем него на стандардни језик, и она није условљена

10

само унутарјезичким него и ванјезичким чиниоцима. Управо због тога што је лексика најподложнија промјенама, и што је у њој највише онога што је ванјезичке природе, она захтијева специфичне начине интеграције у стандардни језик.

Различити типови раслојавања лексике просто захтијевају нормативну процјену њихове вриједности. Четири су основна типа раслојености лексике:

1) временска раслојеност лексике2) територијална раслојеност лексике3) функционална раслојеност лексике4) генетичка раслојеност лексике (раслојеност по поријеклу).

1. Временска раслојеност лексикеЛексика стандардног језика дијели се на општу или општеупотребну и лексику ограничене употребе. Општеупотребна је је позната већини говорника датога језика, док је она друга по правилу позната ужем кругу људи (ту нпр. спада терминолошка лексика). Временско раслојавање по правилу захвата општеупотребну лексику (али и терминолошку, али не у толиком обиму, нпр. краснорјечје – реторика и сл.). Оно подразумијева да се актуелно стање лексике датога језика разликује од стања у претходним раздобљима. Али у свим раздобљима постојала је лексика која се употребљавала често и она која се уоптербљавала ријетко. Зато се у општој лексици увијек разликују два слоја: слој активне лексике и слој пасивне лексике. Активна лексика је она која је у разматраном раздобљу позната већини говорника, који је и уоптребљавају у писаној и говорној комуникацији (нпр. човјек, година, мир, свијет, много, мало, лоше, добро и сл.). Пасивну лексику чине оне лексеме које су у стандардном језику из различитих разлога застарјеле. А то могу бити: а) историцизми, тј. лексеме које су из активног у пасивни слој прешле под дјеловањем изванјезичких чинилаца, нпр.: разне титуле, звања, службе (гроф, кмет, књаз, султан, ага, бег....), или новачане јединице (перпер, филер, талир, шкуда...) и сл. б) архаизми, лексеме које су из активног у пасивни слој прешле из унутарјезичких разлога, и то зато: 1) што је израз постао архаичан, па је замијењен другим изразом (число – број, полза – корист и сл.), 2) што је изразу у савременом језику придружен нови садржај, тј. промијењен садржај (нпр. лука – ливада; сад: дио обале гдје пристају бродови...); 3) због промјене творбеног наставка, тзв. творбени архаизми (лепост – лепота, путешествије – путовање и сл.); 4) због измјене фонолошког састава (нпр. сердце – срце, цесар – цар, зајец – зец, сахат – сат и сл.) в) књишке лексеме (које могу бити и некротизми, прем некрос = мртав), лексеме које се појављују у изради вишејезичких рјечника као резултата творбе самог лексикографа (нпр. цакљив = сјајан; каменарница = каменолом, мирисница = парфимерија) и сл.

2. Територијана раслојеност лексике Територијано раслојавање лексике за критеријум има величину језичког

подручја на којем се нека лексема употребљава. Територијално ограничене лексеме дијеле се на: локализме (провинцијализме), регионализме и дијалектизме. Локализми су најмање подручно распрострањене лексеме, лексеме везане само за неко мјесто, нпр. госпар (за Дубровник). Регионализми су лексеме које захватају скуп говора већих од мјесног говора, а мањег од дијалекта или нарјечја, као нпр. кењац = магарац (у Херцеговини), здраво = много (Војводина); банда = страна (Далмација); беванда = шприцер, гемишт и сл.Дијалектизми су лексеме чија распросртрањеност покрива цијело нарјечје или дијалекат, као нпр.: окле = одакле; здоговор = договор, јопет = опет и сл. Дијалктизми

11

се могу потпуно разликовати од конкурентних стандарднојезичких лексема, и називају се потпуни лексички дијалектизми (нпр. здраво = много; банда = страна; карпуза = лубеница...). Дијалектизми који имају различиту семантему у дијалекту и стандардном језику јесу лексичко-семантички дијалектизми (нпр. гаће = доње рубље у стандардном језику; а у дијалекту = панталоне, хлаче. Дијалектизми моггу бити и творбени и фонолошки (нпр. вишљи, ајдук, про, и сл.).

1. Функциолана раслојеност лексике Функционалну страну употребе језичких јединица проучава стилистика, и то

функционална стилистика, која се дијели на: фоностилистику, морфостилистику, синтаксостилистику, лексикостилистику (или семантостилистику), графостилистику, текстостилистику. Стандардни језик је свеукупност функционалних стилова, а у класификацијама се најчешће издваја њих пет: књижевноумјетнички, публицистички, научни, административни, и разговорни.Лексеме карактеристичне за пјеснички подстил називају се поетизмима (нпр. кам, плам, санак, срдашце, гроце, небесан, дјева, плетисанка, супротица и сл.).Лексеме карактеристичне за научни стил јесу термини: фонема, морфема, аломорф, алофон, алолекса, синтагма....Разговорни стил је нормативно најзанимљивији због колоквијалног језика или супстандарда (нпр. страшан, хаос, дрчан...), а потом због жаргонизама (лексике својствене одређеној друштвеној скупини људи: кева, стари, факс, дрмнути, треснути, гајба, риба и сл.), као и због вулгаризама (у које не спада само опсцена лексика, тј. простачке ријечи, него и све друштвено непримјерене или непристојне ријечи, типа: сељачина, гњида, љигавац).

3.Генетичка раслојеност лексике (по поријеклу)У општи слој активне лексике уз домаћу, словенску лексику улази и већи број

страних лексема. Нема ниједног језика који има само домаћу лексику. Дакле, свим језицима је карактеристика језичко посуђивање, тј. преузимање неке лексичке јединице из другог језика. То посуђивање може бит условљено различитим разлозима, као нпр.: а) унутарјезичким (за попуну празнина у властитом језику: мода, политика, јеванђеље, школа или пак због нијансирања, диференцирање значења, то специфично значење не покрива домаћа ријеч (нпр. интервју и разговор, репертоар и распоред, старт и почетак и сл.), в) ванјезичким разлозима (културне, политичке, научно-техничке и друге везе говорника двају језика, као нпр. лат. лектор, чешки: часопис, робот, тал боца, мађарски: чипка, лопта – све директно посуђивање. Али се могу створити и синонимни парови између идиоглотеме (ријечи из свог језика) и алоглотеме (ријечи из страног језика), као нпр.: једнина, множина: сингулар, плурал; рачунар : компјутер и сл. Свe лексичке јединице преузете у српски језик из других језика називају се посуђенице. Посуђенице се по њиховим заједничким карактеристикама разврставају у неколико скупина (врста): 1. интернационализми (то су посуђенице које у више језика који не припадају истој језичкој породици (нпр. чов(ј)ек имају сви словенски језици: человек, чловек) имају исто основно значење и у основи исти израз, а углавном потичу из класичних језика, као нпр.: демократија, хроника, мозаик, стил, филозофија, и сл.), 2. егзотизми – посуђенице које означавају посебности појединих народа (нпр. специфична јеле и пића: боршч, вотка; гирос, метакса; текила, виски, шљивовица, и сл.; народне ношње, пјесме и плесове (килт, шубара, балалајка, гусле, фламенко, и сл.; потом називи новчаних јединица: јен, лек, динар, долар, форинта, лев, и сл. ). Само они

12

који се потуно одаомаће, често јела, престају се сматрати егзотизмима (нпр. гулаш, паприкаш, сарма...); 3. епоними – лексеме које су постале заједничке именице преко имена или презимена њиховог творца (антономазијске лексеме), нпр.: гиљотина, никотин, сендвич, жилет, макадам, маниризам, петраркизам, бараба, линч, квислинг...); 4. преведенице (калкови) – преузете стране лексеме код којих се у изразу одражава њихово поријекло, нпр. водопад (Njasserfall), nebodeр (skyskreper) полусвијет (demi.mond), околност (cirkumstantia), услед (вследствие), i сl. Посуђенице се на различите начине прилагођљвају у језику примаоцу (у српском језику), и то. Графијско и правописно прилагођавање, б) фонолошко прилагођавање: балерина, каубој, фудбал, б) прозоедијско (професор, асистент, командант, и сл.), в) морфолошко (критика – nem: die Kritik; комунист(а), fiksiren – фиксир-а-ти i сl. g) семантички (1. једнако значењe: балерина, ранч (шпански), пуловер (енг), 2. уже знечање него у језику даваоцу (доајен (фр. 1) члан дипломатског кора, 2. декан), блуз (енг. а) меланхолија, врста музике и сл.), 3. значење шире него у језику даваоцу (хајдук (мађ.- разбојник), најлон (енгл), коњак...). Посуђенице које су потпуно прилагопђене структури језика примаоца, више се и не сматрају посуђеницама, оне су усвојенице (нпр. школа, нафта, кукуруз, кип, краљ, кромпир, сабља, чарапе, јастук и сл. па им ни ријечници не наводе извор). Посуђенице које се неком својом ососбином не уклапају у језик прималац јесу туђице (нпр. шоу, резиме, атеље, бифе, карате и сл.)

НЕМАРНИ "ФУНКЦИОНАЛНИ СТИЛ"

Од свих фунционалних стилова које литература помиње, данас је у употреби најраширенији онај што се је иронијски именован као НЕМАРНИ "ФУНКЦИОНАЛНИ СТИЛ" (Твртко Прићић, Енглески у српском, 2005). Тај стил не познаје озбиљна функционалностилистичка или пак социолингвистичка литература. О њему се говори као о паралелном стилу супростављеном свим осталим стиловима стандардног језика, и то првенствено кад се говори о све већем непоштовању стандарднојезичке норме. Немарни функционални стил је "убедљиво назаступљенији језички варијетет у нашој јавној употреби, пре свега у многим штампаним и електронским медијима, и у говору и у писању, а затим и свугде где се говори и пише под њиховим утицајем – у спонтаном говору, у комуникацији путем интернета, на уличним натписима, на рекламним паноима.

Немарни публицистички стил јесте хибридна творевина која садржи обиљежје социолекта, јер је настала и развија се у првом реду међу људима млађе генерације, и то у урбаним срединама. У овом назови стилу "доминира мешавина популарног, ћаскашко-опуштеног и публицистичког стила". Настанак немарног функционалног стила "последица је понашања по коме се језик схвата као пука комуникацијска алатка, чија се једина функција састоји у какавом-таквом преношењу поруке, док се одабиру и начину употребе језичких средстава поклања мало, или, чешће, нимало пажње. У основи овога "стила" налазе се сљедећа својства:

1) Непознавање, непоштовање и незаинтересованост за постојећу норму српскога језика, али и одсуство свијети о постојању такве норме, при чему се говори и пише ослањањем на сопстевено језичко осјећање, мишљење или вјеровање, без посезања за језичким и другим приручницима. Стога се овакви корисници, не без ироније, могу назвати "осећајним" корисницима језика, чије се језичко понашање најбоље оправдава крилатица "како вам драго, битно је да се споразумијевамо, и да је то ин!"

13

2) Усљед недовољног познавања важеће норме у српском језику, често се корисници немарног стила поводе за наметљивијом и доступнијом нормом из страних језика, посебно енглеског. Тако су већ настали обриси онога што се, опет поспрдно, али на жалост прикладно, назива англосрпским језиком, што је врста српског језика који све више одступа од својих норми и све више бива употребљаван према нормама енглеског језика.

3) Стихијно развијање навика које се, због вишеструког, упорног механичког и готово папагајског понављања у говору и писању, устаљују у свакодневној пракси, потом спонатно прерастају у паралелну обичајну норму, истискујући ону стандарднојезичку, и на тај начин нарушавају примат стандардног језика и његових варијетета. Зато немарни "функционални стил" представља заправо један антиваријетет и назови-функционални стил (из тих разлога га и треба стављати под наводнике!)

4) Све већу распрострањеност немарног "функционалног стила" потпомаже и све чешћа пракса да се написи и исписи најчешће не прегеледају (не лекторишу) прије објављивања и емитовања, него се догађа оно што је Ранко Бугарски сликовито представио као "истресање садржаја компјутера на папир".

Овај назови-функционални стил испољава се на свим језичким нивоима – и правописном, и правоговорном, и граматичком, и семантичком, и прагматичком. Мото који обележава суштину немарног "функционалног стила" могао би се формулисати на следећи начин: "Пиши како хоћеш, читај како ти одговара, с граматиком како ти воља, са значењем шта буде!".

Настанак немарног "функционалног стила", будући да су његови корисници првенствено припадници младе генерације, може се довести и у везу са генерацијским јазом, који је најочигледнији на подручју комуникације. Често се тај комуникацијски генерацијски сукоб доводи у везу са појмом тзв. алтернативне културе. Алтернативна култура у својој основи представља реакцију на културни модел који преовладава у једном друштву. Алтернативна култура је на неки начин антипод официјелној култури. И она је одраз свјетских кретања. А у свијету су носиоци "алтернативних културних покрета судионици маргинализованих друштвених група (нпр. хомосексуалци, феминистички покрети и сл. ). Код нас су, посебно на крају осамдесетих, алтернативну културну упражњавали прије свега омладинци и студенти. А једна од осносвних особина те културе јесте и постојање алтеранативне комуникације, односно алтернативног начина језичког споразумијевања. Четири су основна начина на који се, према истраживањима Дубравка Шкиљана, постиже алтернативност језичког израза и промовише могућност стварне језичке револуције:

1) Први начин је најнапреднији, и он заступа апсолутну слободу употребе језичких јединица, тј. скидање табуа са слоја табуиране лексике. Друкчије речено, у омладинској штампи слободна је употреба ласцивне лексике и псовки (чиме се негира конзеравативност официјелне штампе). Дакле, преко укидања језичких табуа укида се конзервативни зарад слободног погледа на живот, а самим тим и на упиотребу језика. (Међу лексемама доминира основни псовачки глагол српскога језика, и то у разним формама његове творбене породице: заје....ти, сје...ти, затим домаћи називи за мушки и женски полни ораган, посебно у метафоричној употреби....и сл.).

2) Други начин одступања од стандардне употребе језика враћа „право грађанства“ дијалектизмима. Оно што је у обичним новинама везано искључиво за хумористичке станице, у омладинској и стидентској штампи се појављује свугдје, без обзира на рубрику.

14

3) И напокон, трећи начин, који је сигурно најраспрострањенији, и који уз опсцену лексику даје основни тон овом типу медијске револуције – јесте писање супстандардом. Ради се заправо о томе да се у исказ који је у основи обликован према начелима стандардног језика унесе, на свим нивоима, велики број супстандардних синтаксичких, семантичких и лексичких јединица, најчешће преузетих из говора самога аутора. На тај начин стандард лабави, односно разбија се унтар себе самога (Нпр.: фора, фрка, фурати, ин, супер, хаос, страшан...)

4) Четврти начин није само одлика језика младих, али је посебно за њих карактеристичан, а то је разбијање стандарда другим, моћнијим језиком, посебно оним данас најпрестижнијим – енглеским.

Тако, по Шкиљановом истраживању, алтернативни код нуди: опсцену лексику и псовке, дијалекте, опуштени супстандард и енглески језик. А све четири наведене особине имају ужи опсег од стандардног језика, дакле сужавају комуникацију, сужавају, смањују комуникацијус моћ језика, ограничавајући тај језик само на одређену групу говорника!

Све то, међутим, доводи до супротстављања престижне, нормативне, праксе, и популарне, највећим дијелом ненаормативне или, боље речено, до алтерантивности норме и псеудонорме.

Псеудонорма представља дио паралелне обичајне норме везан за област писања или говорења и обухвата спонатано развијене навике које одступају од стандарднојезичке норме и које су усљед вишеструког понављања прерасле у скуп устаљених образаца.

15