TRANZICIJA (1)

TRANZICIJAU MEĐUNARODNOJ EKONOMIJI

Mr Ninela Kordić

TRANZICIJA POJAM

• Tranzicione privrede ili zemlje u tranziciji, su privrede koje se menjaju od centralno planski organizovanih, ka zemljama slobodnog tržišta.

• Ove zemlje sprovode ekonomsku liberalizaciju, u kojoj tržišne snage utiču na formiranje cena, trgovinske barijere se smanjuju do ukidanja, vrši se privatizacija državnih preduzeća i resursa, i stvaranje finansijskog sektora koji bi trebalo da olakša kretanje privatnog kapitala.

• Proces je primenjen u Kini, zemljama bivšeg Sovjetskog saveza i zemljama koje su pripadale komunističkom bloku Evrope (nekada članice SEV-a) i u mnogim zemljama “trećeg sveta”.

TRANZICIJA POJAM

• Iako termin “zemlje u tranziciji” obično pokriva zemlje centralne i istočne Evrope i bivše zemlje Sovjetskog saveza, ovaj termin ima i širi kontekst.

• Postoje zemlje izvan Evrope koje prelaze sa centralističkog na tržišno funkcionisanje (npr. Kina).

• U širem smislu naziv bi mogao da se odnosi na sve zemlje koje pokušavaju da promene osnovne konstitucionalne elemente ka tržišnom načinu funkcionisanja.

• Začeci ovog procesa se mogu naći i u strogo kontrolisanim azijskim privredama, postdiktatorskim zemljama Latinske Amerike, čak i u nekim ekonomsko nerazvijenim zemljama Afrike.

TRANZICIJA POJAM

• Sve bivše komunističke zemlje, sa izuzetkom Severne Koreje i Kube su u procesu tranzicije.

• Što se tiče azijskih zemalja, posebno Kine i Vijetnama, tranzicioni proces su na dobrom putu na početku 21. veka.

• Putanje tranzicije su bile različite.• Neke nacije su eksperimentisale sa tržišnim reformama

nekoliko decenija, dok su druge relativno skoro prihvatile ove reforme (npr. Makedonija, Srbija i Crna Gora).

TRANZICIJA POJAM

• U nekim situacijama reforme su bile udružene sa naglim promenama režima, kao što je bilo svrgavanje diktatora (Rumunija), kolaps vlade (Sovjetski savez), deklaracija o nezavisnosti (Hrvatska), ili integracija sa drugom zemljom (Istočna Nemačka).

• U drugim slučajevima ekonomske reforme su bile prihvaćene od vlada koje nisu imale interes za političkim promenama (Kina, Laos, Vijetnam).

• Putanje tranzicije se razlikuju i po pitanju širine odricanja od centralnog planiranja (npr. visoka centralizovana koordinacija između zemalja Zajednice nezavisnih država), kao i po pitanju obima liberalizacije (relativno ograničena u Rumuniji)

LISTA MMF/2000

• Albanija• Jermenia• Azerbejdžan• Belorusija• Bugarska• Kambodža• Kina• Hrvatska• Češka• Estonija• Gruzija• Mađarska• Laos• Letonija• Litvanija• Republika Kosovo

• Kazahstan• Kirgizija• Makedonija• Moldavija• Poljska• Rumunija• Rusija• Slovačka• Slovenija• Tadžikistan• Turkmenistan• Ukrajina• Uzbekistan• Vijetnam

ZEMLJE U TRANZICIJI

• Kasnije 2002.godine Svetska banka je definisala Bosnu i Hercegovinu i FRJ (kasnije Srbija i Crna Gora) kao zemlje u tranziciji.

• 2009. je Svetska banka uvrstila i Kosovo u zemlje u tranziciji, dok neke studije Svetske banke tu uključuju i Mongoliju.

• Iran je najskoriji primer koji pokazuje početni stepen privrede u tranziciji.

• Osam zemalja koje su 1.maja 2004. ušle u EU su kompletirale proces tranzicije.

TRANZICIJA POJAM

• Prema Izveštaju Svetske banke o desetogodišnjim rezultatima tranzicije, velika je različitost u produktivnosti rada i kapitala privreda na početku tranzicije, a nestajanje razlike u ovim kategorijama između starih i novih sektora za vreme reforme obezbeđuje pravu definiciju kraja tranzicije.

• Takođe prelazak na tržišnu privredu nije kompletiran dok ne profunkcionišu fiskalne institucije i razumni i isplativi programi troškova, uključujući osnovnu socijalnu sigurnost za nezaposlene, bolesne i stare.

• Takvi programi moraju biti finansirani iz javnih prihoda, kroz prikupljanje poreza-bez isticanja prevelikih obaveza privatnog sektora.

TRANZICIJA POJAM

• Tranzicioni proces obično karakterišu izmene i stvaranje novih institucija, naročito privatnih preduzeća, izmena uloga države, stvaranje fundamentalno različitih vladinih institucija i promovisanje privatnih preduzeća, tržišta i nezavisnih finansijskih institucija.

• Kada su u pitanju zemlje Centralne Evrope, Balkana i Zajednice nezavisnih država, one se pre nego sa problemom razvoja suočavaju sa problemima ekonomske tranzicije.

• Kada se razlike između procesa razvoja i procesa tranzicije ne uviđaju, moguće su greške u pogledu koncepcije kao i u formiranju ekonomske politike.

• Suštinski, problem ekonomskog razvoja može da se podvede pod pojam nedostatka kapitala.

• Iz ove perspektive, balkanske zemlje i zemlje Zajednice nezavisnih država nisu zemlje u razvoju. One, generalno ne pate od nedostataka kapitala, kao nasleđe socijalističkog sistema imaju besplatno osnovno obrazovanje, solidno razvijenu putnu strukturu kao i sistem zdravstvenog osiguranja.

TRANZICIJA POJAM

• Neke države, kao Rusija i Uzbekistan, na primer, imaju već duži period vremena suficit platnog bilansa, što sugeriše i da su neto izvoznici kapitala. Takođe, Rusija je jedna od većih destinacija gde dolaze migranti.

• Proteklih 15 godina je pokazalo da proces tranzicije nije ni jednostavan ni lak.

• Brojna je literatura koja dokumentuje greške koje su pravili i stvaraoci socioekonomskih politika u ovima zemljama, ali i međunarodne finansijske i institucije za razvoj koje su savetovale i podržavale takve politike.

TRANZICIJA POJAM

• U poređenju sa zemljama Evrope i Zajednice nezavisnih država, ekonomske reforme u Kini i Vijetnamu ni su se morale suočavati sa izazovima smanjivanja vrednosti državnih preduzeća, niti sa bankama koje su propadale zbog loših zajmova.

• One su prosto čekale da ovi problematični sektori nestanu u moru privatnih preduzeća, i da se suočavaju sa dominantnim tranzicionim problemima.

• Zemlje Balkana i Zajednice nezavisnih država,kako nisu bile zemlje u razvoju, bile su opterećene pogrešno razvijenim humanim i fizičkim kapitalom, i nisu imale takvu opciju kao Kina i Vijetnam.

INDIKATORI TRANZICIJE/MMF

• Postojanje prava privatne svojine je možda osnovni element tržišne privrede, i zato primena ovih prava je glavni indikator tranzicionog procesa.

• Prema MMF sastavni delovi tranzicionog procesa su:• Liberalizacija-proces koji omogućava da se mnoge

cene formiraju na tržištu, da se snižavanjem trgovinskih barijera omogući pravi uvid u strukturu svetskih cena.

• Makroekonomska stabilizacija-stavlja se inflacija pod kontrolu, snižavanjem postepeno, posle početnog skoka zbog liberalizacije i potisnute tražnje.

• Ovaj proces zahteva disciplinu u vezi budžeta, kao i rasta novca i kredita (tj. disciplina u fiskalnoj i monetarnoj politici) i napredak po pitanju održivog platnog bilansa.


• Restruktuiranje i privatizacija-stvaranje održivog finansijskog sektora i reforma preduzeća kako bi bila osposobljena za proizvodnju roba koja mogu biti prodata na slobodnim tržištima, kao i da se njihovo vlasništvo transferiše u privatni sektor.

• Reforma propisa i institucija-redefinisanje uloge države, ojačana uloga zakona i uvođenje odgovarajuće politike konkurencije.


Prema nekim autorima MMF, tranzicija je širok pojam koji podrazumeva:

• Liberalizaciju ekonomskih aktivnosti, cena, i tržišnih operacija, zajedno sa realokacijom resursa i njihova najefikasnija primena;

• Razvijanje indirektnih, tržišno orijentisanih instrumenata za makroekonomsku stabilizaciju;

• Postizanje efektivnog upravljanja preduzećem, kao i postizanje ekonomske efikasnosti, uglavnom kroz privatizaciju;

• Isticanje ozbiljnih ograničenja budžeta, koji utiče kao podstrek poboljšanju efikasnosti, i

• Formiranje institucionalnog i pravnog okvira koji bi osigurao pravo vlasništva, ulogu prava, i transparentnost pravila za ulazak na tržišta.

INDIKATORI TRANZICIJE/EBRD

• EBRD je razvila set indikatora kojima se meri napredak u procesu tranzicije. Sistem klasifikacije je bio prvi put objavljen u Izveštaju EBRD o napretku tranzicije iz 1994. godine., ali je bio pojašnjen i dopunjen u sledećem izveštaju.

Zajednički tranzicioni indikatori su sledeći:• Masovna privatizacija• Ograničena privatizacija• Restruktuiranje države i preduzeća• Liberalizacija cena• Trgovinski i sistem deviznog kursa• Politika konkurencije• Reforme banaka i liberalizacija kamatnih stopa• Tržišta hartija od vrednosti i nebankarske finansijske institucije• Reforma infrastrukture

INDIKATORI TRANZICIJE/EBRD• U poslednjem godišnjem Izveštaju o napretku tranzicije,

napravljen je prvi korak u reformisanju EBRD indikatora tranzicije, kako bi se proširila pokrivenost sektora i stavio naglasak na kvalitet tržišnih institucija.

• Dodatno, da bi se predstavio veliki broj novih sektorskih indikatora, kako u korporativnom tako i energetskom sektoru, uveden je alternativni set indikatora u finansijskom sektoru.

• Izveštaj je urađen na bazi i starih i novih indikatora.• Zajedno sa tradicionalnim indikatorima, ukupni najbolji

pokazatelji su u centralnoj Evropi, Baltičkim državama, koje prati Turska, dok su najlošiji rezultati u Centralnoj Aziji.

• Čak i zemljama članicama EU neophodne su značajne reforme u nekim oblastima, naročito kad je u pitanju održivi razvoj energetske oblasti, transporta, kao i kad su u pitanju neki delovi finansijskog sektora.

CILJ IZUČAVANJA TRANZICIJE

• Tranzicija, kao karika međunarodne ekonomije, podrazumeva da se u svetskoj privredi i međunarodnoj ekonomiji stalno vrše dinamične promene, u cilju napretka zemalja.

• Te promene se vrše i u najrazvijenijim zemljama (privatizacija, jačanje tržišnih elemenata, postizanje i povećanje konkurentnosti).

• Ovde se izučava pravi preokret odnosno tranzicija bivših socijalističkih zemalja i njihov povratak u kapitalizam kroz uvođenje tržišne (umesto planske) privrede, pretvaranje društvene i državne u privatnu svolinu, te stvaranje uslova za makro, a paralelno i mikro privrednu stabilizaciju, radi postizanja trajnog razvoja demokratije

i privredne konkurentnosti.


Drugu polovinu XX veka obeležila su dva paralelna procesa:

• Globalizacija 80-tih godina dvadesetog veka, i• Tranzicija 90-tih godina dvadesetog veka. Osnovne karakteristike političkog ambijenta u kome

funkcioniše savremeni svet su sledeće:• izmenjena je politička karta sveta i umesto dva,

međusobno ideološki i vojno konfrontirana bloka, dominira samo jedan pakt, NATO savez;

• raspadom socijalizma, podela zemalja na kapitalističke i socijalističke, ustupila je mesto podeli na razvijene zemlje, zemlje u tranziciji i nerazvijene zemlje.


U ekonomskom smislu okruženje karakterišu tri bitne činjenice i to:• reafirmacija tržišta i tržišno regulisanje ekonomskih aktivnosti;• pobeda neoliberalne nad kejnzijanskom ekonomijom (Vašingtonski

konsensus), a koja se sastoji u tržišnoj privredi, niskoj inflaciji, politici zdravog novca, politici smanjenja poreza i socijalnih transfera i deregulaciji ekonomskog života;

• internacionalizacija (globalizacija) ekonomskih aktivnosti zasnovana na novim tehnologijama i ekspanziji transnacionalnih korporacija;

• ekonomska kriza u svetu nastala 2008., koja još traje, promenila je odnos snaga u svetu, prvenstveno u korist BRIK zemalja (Brazil, Rusija, Indija i Kina), a na štetu SAD, EU i Japana, pa se preispituju koncepti razvoja i jača uloga države u privrednom životu, kombinovano sa tržišnim zakonitostima.


• Tranzicija na tržišnu ekonomiju i slabljanja uticaja države počela je u Velikoj Britaniji (politika Margaret Tačer), a onda se proširila i na druge zemlje (politika Regana u SAD, pa dalje).

• Pored vladavine tržišta, podstiče se tehnološko, organizaciono i menadžersko prestruktuiranje preduzeća i ubrzava se proces formiranja malih i srednjih preduzeća.

• Razvoj malih i srednjih preduzeća rezultat je reafirmacije tržišta, individualnog privatnog vlasništva i preduzetništva, kao i činjenice da mala i srednja preduzeća, zahvaljujući svojoj fleksibilnosti, mnogo lakše podnose recesiju.


• Međunarodni ekonomski odnosi u savremenom svetu razvijaju se u pravcu liberalizacije i globalizacije.

• Svetska privreda postaje ‘‘globalno selo’’, u kome više ne postoji konkurencija dva suprotstavljena ekonomska bloka, i dva svetska tržišta nego svi posluju po istim principima i kriterijumima.

• Sa procesom globalizacije upliv u nacionalne privrede postaje mnogo veći, a glavni nosioci svetske globalizacije, transnacionalne kompanije i banke, slobodno koriste bogatstva širom sveta.

• Tranzicija je svetski (a ne samo regionalni proces), koji obuhvata sve oblasti ljudskog života, a ne samo ekonomiku. To je put ka stvaranju preduzetničkog društva, zasnovanog na znanju i informatici. Njemu odgovara kooperacija rada i kapitala, a ne njihova konfrontacija, uz prisustvo kooperativne i preduzetničke države.


• Evidentno je da proces tranzicije ima najširu svetsku dimenziju.

• Prodor na Istok služi Zapadu da, uz niska ulaganja i jeftinu kupovinu imovine, otvori nove tržišne prostore i obezbedi, pomoću prihvatanja pravnih normi i standarda, sigurnost na uloženi kapital i izvlačenje što većih profita.

• Pored proširenja tržišta za plasman vlastite robe, zapadni» privredni igrači» dobijaju jeftino kupljena preduzeća i sirovine, dobro obučenu radnu snagu, tržišta.


• Istok je na to prisiljen, jer mu treba zapadni kapital za razvoj i obrtna sredstva za popunu budžeta. Istočne države se stalno upozoravaju da moraju uspostaviti demokratiju i političku stabilnost i otkloniti poreske i pravne nejasnoće i nesigurnosti, da bi nesmetano privlačile strani kapital.

• Istočni sistemi bili su duže od pola veka podređeni jednoj vladajućoj partiji, pa prilagođavanje na nove okolnosti nije jednostavno.

• Tranzicija podrazumeva: osposobljavanje za globalnu privredu, privatnu svojinu, tržišno liberalnu privredu, civilno demokratsko društvo, politički pluralizam i pravnu državu, sve zasnovano na snažnim i efikasnim demokratskim institucijama.


• Zadatak države je sigurnost građana i granica, te ublažavanje privrednih ciklusa, sprečavanje enormne nezaposlenosti, obuzdavanje inflacije, ublažavanje socijalnih tenzija i podsticanje dinamike ekonomskog rasta.

• Za te ciljeve država se koristi instrumentima monetarne, fiskalne, razvojne i socijalne politike.

• Iako i razvijene države na Zapadu stalno vrše prodaju preostalih državnih preduzeća, one su davno izvršile tranziciju na tržišnu privredu, pa se tranzicija odnosi na bivše socijalističke zemlje.

• Suština tranzicije u bivšim socijalističkim zemljama je temeljna, a svodi se na preobražaj socijalističkog planskog društvenog sistema u tržišni.

TRANZICIJA U BIVŠIM SOCIJALISTIČKIM ZEMLJAMA

Suština tranzicije u bivšim socijalističkim zemljama svodi se na:

• privatizaciju imovine;

• prelazak na tržišnu privredu i liberalizam;

• makroekonomsku stabilizaciju i

• ostvarivanje konkurentnosti privrede.

PRIVATIZACIJA

• Najvažnije pitanje tranzicije je privatizacija imovine, bez obzira da li se radi o državnoj ili društvenoj svojini.

• Ona je uslov da se formira pravo tržište robe, radne snage, novca i kapitala, da se motiviše upravljanje preduzećem i izbegne preterana koncentracija moći u rukama države.

PRIVATIZACIJA

Brojne su koristi od privatizacije na mikro i makroekonomskom planu, posebno:

• priliv novog investicionog kapitala koji omogućuje da se smanji deficit budžeta i da se više investira;

• smanjivanje troškova poslovanja i veća motivisanost u radu;

• nova upravljačka struktura u preduzeću, koja je bliže preduzetničkoj filozofiji i nije opterećena politikom;

• svež kapital i nova upravljačka struktura sa sobom, obično nose i veći stepen stručne osposobljenosti kako rukovodilaca, tako i radnika;

• preobražaj neefikasne u efikasnu i konkurentnu privredu.

PRIVATIZACIJA

• Na mikroekonomskom planu dobro izvedena privatizacija znači veću produktivnost, niže troškove, veću dobit i ukupno pozitivne sve druge pokazatelje poslovanja preduzeća i privrede.

• Veština je države koja prodaje imovinu da nađe optimume kako ne bi uništila domaću privredu i postala satelit stranog kapitala.

PRIVATIZACIJA

Na makro planu:

• u privredi vlada veća konkurencija, a to je pretpostavka uspeha ukupne ekonomije;

• popunjava se budžet i ostvaruje fiskalna stabilnost;• prikupljena sredstva od privatizacije omogućavaju da se bezbolnije

isfinansira socijalni program za radnike koji, u procesu privatizacije, nužno ostaju bez posla i za penzionere koji su i sticali bogatstvo koja se sada prodaju;

• lakše se privlače strane investicije, jer stranci radije ulažu u privatna nego u državna preduzeća;

• domaća privreda se više povezuje sa svetskom, jer se u klub svetske privrede lakše uključuju preduzeća iz privatne svojine, pošto oni koji ih primaju takođe, najviše posluju u privatnoj svojini.

TRŽIŠNA PRIVREDA - LIBERALIZACIJA

• Tržišni sistem privređivanja pretpostavlja decentralizovan način odlučivanja svih učesnika u razmeni, koji samostalno donose odluke o svojoj delatnosti i koji su rukovođeni motivom uvećanja profita i životnog standarda zaposlenih.

• Nedostatak tržišta je jedan od glavnih faktora propasti centralističkih sistema Istočne Evrope.


• Istina je da se i tržište mora usmeravati dobrim marketingom, preventivnim planiranjem i merama privrednog sistema i ekonomske politike, jer čisto stihijsko delovanje tržišta, isključivo na bazi autonomnog delovanja ponude i tražnje, je čista teorijska konstrukcija, koja očito nikada nije ni postojala u praksi.”

• Danas u svim naprednim industrijskim zemljama možemo naći mešovitu privredu u kojoj tržište određuje većinu pojedinačnih cena i količina, dok država upravlja celokupnom privredom pomoću programa oporezivanja opšte tražnje i monetarne regulacije”(Samjuelson, 1970)


Uloga savremene države je:• Prvo, država definiše i utvrđuje zakonske osnove za

tržišnu privredu. • Ova funkcija se odnosi na definisanje, utvrđivanje i

uvažavanje tržišnih pravila koja uključuju definisanje vlasništva, uzajamne obaveze zaposlenih radnika i uprave (menadžmenta), obligacione zakone, zakone o stečaju, likvidaciji i sl.

• Cilj ove funkcije države, zapravo je da ne ometa funkcionisanje tržišnog mehanizma, već da pomoću sistemskih zakona omogući ekonomsku slobodu preduzeća u njihovom poslovanju, ali i da se ona učine zakonski odgovornim za svoje odluke, postupke i proizvode.


• Drugo, država otklanja manjkavosti tržišta u alokaciji resursa.

• To se posebno odnosi na: sprečavanje narušavanja zdrave konkurencije putem antimonopolske politike,

sprečavanje diskriminacije na tržištu radne snage i omogućavanje normalnih uslova rada radnika, optimalizacija ulaganja u nauku, zdravstvo, obrazovanje i sport, te zaštita životne sredine, kao i potrošača.

• Uloga države je i da smanjuje neopravdane nejednakosti u raspodeli dohotka i da vodi adekvatnu socijalnu politiku.


• Treće, država se bori za civilno društvo i politički pluralizam.

• Ona štiti bezbednost, osnovna prava i slobode građana i razvija demokratiju, kako bi se građani u miru i

slobodi borili za ostvarivanje svojih i društvenih odnosno državnih interesa.

• Ona propisima reguliše rad političkih stranaka, jer bez političkog pluralizma nema demokratije.

• Pri tome mora postojati snažna pravna država, jer bez sprovođenja propisa nema demokratije, kao i jake institucije od kojih zavisi kako tržišna privreda, tako i stanje


• Pri tome mora postojati snažna pravna država, jer bez sprovođenja propisa nema demokratije, kao i jake institucije od kojih zavisi kako tržišna privreda, tako i stanje demokratije, a posebno borba protiv sive ekonomije, kriminala i korupcije.

• Država mora sprovoditi makroekonomsku stabilizaciju i strukturne reforme da bi privredu učinila zdravom, stanovništvo bezbednim i ekonomski bogatijim.


• Tržišna privreda podrazumeva adekvatnu liberalizaciju domaćeg tržišta i cena, spoljne trgovine, otvaranje novih i kupoprodaju postojećih firmi.

• Liberalizacija omogućava delovanje integralnog tržišta na nacionalnom, regionalnom i globalnom nivou.

• Slobodno formiranje cena pod uticajem odnosa ponude i tražnje, važna je pretpostavka tržišnog ponašanja proizvođača, jer one određuju vrstu i količinu proizvodnje koja je potrebna, odnosno definišu konstituciju tražnje.

• Razumljivo je da u počecima tranzicije sve zemlje koriste mehanizam kontrole cena vitalnih proizvoda kako bi se sprečili socijalni potresi i destabilizacija u procesu tranzicije.

• Protekom vremena cene skoro svih proizvoda i usluga bi trebalo da se formiraju slobodno.


• Liberalizacija se takođe odnosi i na razvoj originalnog privatnog sektora, odnosno na preduzeća koja se u startu formiraju kao privatna.

• Za bivše socijalističke zemlje u tranziciji ovo predstavlja novinu, koju bi trebalo stimulisati raznim podsticajnim merama, od maksimalnog pojednostavljenja procedure i normativne regulative prilikom osnivanja privatnih preduzeća, preko urbanističkih dozvola i poreskih olakšica kod osnivanja tih preduzeća, do raznih podsticaja za njihovo osnivanje u manje atraktivnim sektorima privrede.

• To iz razloga što sva iskustva pokazuju da je to mnogo brži i izvesniji put u preduzetničku privredu od bilo kog oblika privatizacije državnog ili društvenog sektora privrede.


• Liberalizacija u tokovima spoljne trgovine podrazumeva samostalno istupanje preduzeća na inostrana i svetsko tržište, kao i ukidanje ili barem ublažavanje strogih pravila koja su važila za bivše socijalističke zemlje (tačno određivanje obima uvoza i izvoza, unapred određene cene, visoke carine, specijalne dozvole, kontingenti i kvote) u spoljnotrgovinskoj razmeni, uz zadržavanje najnužnijih protekcionističkih mera koje su svojstvene, manje ili više, svim razvijenim tržišnim privredama.


• Poseban aspekt liberalizacije odnosi se na osnivanje stranih firmi i preduzeća u nacionalnim privredama bivših socijalističkih zemalja.

• Ovaj aspekt je posebno važan zbog velike rezervisanosti stranog kapitala za njegovo učešće u privredama bivših socijalističkih zemalja, usled loše ekonomske i razvojne situacije u tim zemljama.

• Zato novi ekonomski i pravni poredak u tim zemljama nužno mora stimulisati učešće stranog kapitala i posebno u osnivanju novih (green field) preduzeća posebnim merama stimulacije, čija bi se zakonska sigurnost garantovala, kako sa aspekta zaštite svojinskih

upravljačkih prava u tim preduzećima, tako i sa aspekta njihove dozvoljene privredne aktivnosti.

MAKROEKONOMSKA STABILIZACIJA

Program mera makroekonomske stabilizacije u bivšim socijalističkim zemljama u tranziciji po pravilu je neophodan korak tranzicije u ovim zemljama, od koga zavisi ukupna tranzicija.

Njena je suština: • napuštanje prakse u odnosima između država i preduzeća, u kojoj

su se preduzeća gotovo isključivo oslanjala na finansijsku pomoć države kroz različite oblike subvencija;

• uspostavljanje efikasnog bankarskog sistema i obuzdavanje inflacije;

• regulisanje ukupne količine novca u opticaju;• liberalizacija cena i spoljne trgovine;• finansijska stabilizacija i upravljanje porezima i budžetom;• uvođenje stabilne, a u što kraćem roku i konvertibilne valute;• formiranje konkurentne strukture preduzeća.


• Na liniji praktične akcije to podrazumeva da ekonomski razvoj preduzeća počiva i funkcioniše na ekonomskoj prinudi i da vlasnici preduzeća sami snose posledice za neefikasno poslovanje i upravljanje (stečaj, likvidacija).

• Zapravo, to znači potpuno napuštanje stare prakse u bivšim socijalističkim zemljama u odnosima između države i preduzeća.

• Princip ozbiljnog budžetskog ograničenja, čiji je cilj nametanje budžetske ravnoteže, kao i mera tekuće ekonomske politike, podrazumeva pravilo da svi ekonomski subjekti posluju tako da sami odgovaraju za svoje finansijske obaveze da se trošenje uskladi sa realnim prihodima, koje pravilo važi i za državu, koja takođe ne može da troši više nego što prihoduje.


• Mere makroekonomske stabilizacije u okviru politike ekonomskih odnosa sa inostranstvom i spoljnotrgovinske politike, pre svega, odnose se na promenu regulisanja deviznog kursa nacionalne valute u tranzitornim privredama, koji pored nominalnog sidra i smanjenja zaduženosti preduzeća, banaka i države, ostvaruje najdirektniji uticaj na platnobilansne pozicije zemlje.

• Pri tome, zemlje u tranziciji trebalo bi da pomire ovu dvojnu i donekle konfliktnu ulogu kursa.

• Naime, njima je potrebna i interna stabilizacija (pre svega snažno reduciranje inflacije), koja zahteva što stabilniji kurs, i eksterna stabilizacija, koja traži koliko god je moguće konkurentnije i fleksibilnije postavljen paritet domaće valute.


• Međutim, reč je pre svega o tome da se izvrši devalvacija (depresijacija) nerealnog i po pravilu precenjenog deviznog kursa, kao najčešće, glavnog uzroka platnobilansne neravnoteže i uvede konvertibilnost domaće valute.

• Dva su bitna razloga za takvu akciju nove ekonomske politike u zemljama u tranziciji: prvi, koji je više psihološkog karaktera i odnosi se na stvaranje poverenja u domaću valutu; a drugi se ogleda u značaju deviznog kursa domaće valute u spoljnotrgovinskoj razmeni, koja takođe počinje da se odvija po novim principima.


• Monetarna politika, izbor i prilagođenost njenih mera osnovnom cilju tranzicije u bivšim socijalističkim zemljama tržišnom načinu privređivanja tržišnim principima i disciplini u tokovima novca i kapitala, smatra se glavnim područjem makroekonomske stabilizacije u njihovim ekonomijama.

• Čvrsta i restriktivna monetarna politika centralne banke, visoke eskontne stope, limiti poslovnim bankama, realna kamatna stopa, tržište kapitala i novca, devizno tržište, tržište hartija od vrednosti kao sekundarno tržište kapitala, su mere i instrumenti monetarne politike u funkciji stvaranja zdravog novca i uspostavljanja i održavanja ponude i potražnje na novčanom tržištu.

• Upravo one bi trebalo da donesu značajne promene u načinu raspolaganja novcem i kapitalom, kao najoskudnijim resursima u tranzitornim ekonomijama.

KONKURENTNOST PRIVREDE

• Konkurentnosti je posvećeno celo poglavlje ove knjige. Ovde je pominjemo da bi se znalo da je ona i sastavni deo tranzicije privrede i to najvažniji deo.

• Sve drugo (privatizacija, liberalizacija, makroekonomska stabilizacija i sl.) su metodi i uslovi da ojača privreda, da bude konkurentna, da unapredi razvoj zemlje i životni standard stanovništva.

• Za konkurentnost privrede potrebna je dobra razvojna politika i ekonomska politika, adekvatna struktura privrede, temeljni i sposobni privredni subjekti, savremeno obrazovanje i tehnološka politika, te razvijen sistem menadžmenta i marketinga.

• Bez ovih preduslova teško je dobijati poslove i sticati dohodak na domaćem, a pogotovo međunarodnom tržištu

MODELI PRIVATIZACIJE/OSNOVNI

Uobičajeni su sledeći modeli privatizacije:

1. Akcionarstvo zaposlenih:

• Odvija se tako što se vrši besplatna podela ili prodaja akcija zaposlenim (radnicima i menadžerima) u preduzeću, uključujući i penzionere i bivše radnike.

• Spajajući funkciju radnika i vlasnika pretpostavka je da se kod radnika širi motivacioni sistem, pa pored plata njihov motiv postaje i uvećanje profita i imovine.

• Prednost ovog metoda je u tome što je primenljiv u svim preduzećima, što mobilišeresurse koji bi najverovatnije završili u potrošnji, što omogućuje normalno funkcionisanje preduzeća tokom postupka njegove privatizacije, što uopšte privatizacija preduzeća može biti sprovedena relativno brzo i uz povoljnu okolnost da se akcije mogu prodavati radnicima i sa popustom.

• Kao nedostatak ovog modela privatizacije obično se navodi činjenica da u uslovima tranzicije kada su narasli državni troškovi, ne obezbeđuje dovoljan priliv sredstava u budžet države i ne omogućava ravnopravan položaj svih građana.


2. Vaučerska privatizacija (besplatna podela akcija punoletnim građanima) se smatra takvim modelom koji pokazuje izrazite prednosti u brzini procesa privatizacije, jednakosti u samom procesu i širokoj motivaciji za nju.

• Suština ovog modela privatizacije je u sledećem: građanima se pod jednakim uslovima raspodeljuju vaučeri (novčani bonovi, kuponi), sa ograničenim rokom važenja, kojim oni mogu direktno kupovati akcije unapred određenih preduzeća za privatizaciju, učestvujući u vlasništvu manjeg dela kapitala tih preduzeća.

• Veći deo kapitala tih preduzeća prenosi se na nekoliko novoformiranih investicionih fondova.

• Ti investicioni fondovi emituju svoje akcije, koje građani mogu kupovati svojim vaučerima, tako da sada građani postaju akcionari

investicionih fondova, koji u njihovo ime profesionalno upravljaju preduzećima čije akcije poseduju.


• Ovaj model privatizacije objedinjuje male vlasnike akcija i time omogućuje kontrolu nad preduzećima koja su privatizovana.

• Pored toga, investicioni fondovi jačaju tržište kapitala, a postojanje više takvih fondova nužno razvija njihovu uzajamnu konkurenciju.

• Iskustva sa ovim modelom privatizacije posebno su bila dobra u Češkoj, Slovačkoj i Litvaniji.

• Primena ovog modela izvršena je i u Rusiji, ali se ova tranzicija ne smatra uspešnom, pošto su pojedinci preuzeli ogromna bogatstva za malo novca.

• Smatra se da je od privatizacije država zaradila ukupno koliko danas vredi jedno od tih velikih preduzeća, npr. LUKOIL.


3. Prodaja državnih / društvenih preduzeća je metod privatizacije čije se prednosti sastoje u tome što se njime vrši potpuno svojinsko i poslovno restruktuiranje preduzeća i što se njime državi obezbeđuju prihodi bilo u domaćoj valuti ili deviznim sredstvima.

• Privatni vlasnici preduzeća koja se prodaju postaju svi oni koji su zainteresovani da konkurišu za njihovu kupovinu, uključujući tu i strane investitore.

• Osnovni problem kod ovog modela privatizacije je u pitanju kome pripada prihod i u koje svrhe se on koristi, od prodaje državnog (društvenog) preduzeća.

• Bilo bi logično da deo prihoda pripada zaposlenima u tom preduzeću (u obliku akcija preduzeća), deo Penzionom fondu, deo Fondu za razvoj, deo Fondu za zapošljavanje, deo državnom budžetu za finansiranje socijalnog programa.


• Zapravo, podela prihoda ne može nikada optimalno izraziti doprinos svih faktora veličini imovine (kapitala) preduzeća.

• Zato je mnogo važnija namena tih prihoda, koja ih stavlja u funkciju ekonomskog razvoja.

• Ovaj model koristile su Poljska i Mađarska, bilo putem prodaje bloka akcija strateškom partneru, bilo prodajom na tržištu od strane malih akcionara.

• Ovaj model koristi i Srbija s tim da se 30% akcija (udela) od prodaje na aukciji i 15% od prodaje na tenderu deli zaposlenim, penzionerima i ostalim građanima.

DOPUNSKI MODELI PRIVATIZACIJE

1. Konverzija duga u imovinu je specifičan metod kod koga se umesto vraćanja duga, poveriocu ustupa imovina, najčešće u obliku akcija.

• Ovaj metod, najviše, ima smisla u slučaju inostranih poverilaca, kreditora.

• U slučaju domaćih kreditora, banaka, ovaj metod je opravdan samo na osnovu njihove prethodne privatizacije.

• Ovaj model, u manjem obimu koristile su sve zemlje u tranziciji.


2. Dokapitalizacija predstavlja ulaganje tzv. strateškog partnera u oživljavanje i razvoj nekog preduzeća, pre njegove privatizacije.

• Menja se ponder vlasništva u korist strateškog partera. Preduzeće na ovaj način ozdravljuje i priprema se za kasniju prodaju akcija (udela) ranijih vlasnika, stim da strateški partner ima pravnu i pozicionu prednost pri kupovini preostalog vlasništva imovine u ovim preduzećima.


3. Reprivatizacija je vraćanje imovine starim vlasnicima, koja im je oduzeta najčešće po nekom političkom osnovu.

• Tamo gde nije moguće vratiti konkretnu imovinu vraća se u novcu ili hartijama od vrednosti njena realno procenjena tržišna protivvrednost (slučaj Češke, Mađarske i Slovenije).

• U vezi sa privatizacijom, nezaobilazno pitanje je i udela (veličine) i funkcija državne svojine.

• Razumljivo, u specifičnim oblastima od velikog značaja je državna svojina (energetika, pošta i telekomunikacije, železnica, komunalna preduzeća i sl.).

• Pri tome se mora sprečiti monopolski položaj državnih preduzeća, koji je utemeljen isključivo na direktnim ili indirektnim državnim subvencijama.

DOMETI I REZULTATI TRANZICIJE U BIVŠIMSOCIJALISTIČKIM ZEMLJAMA - OSNOVNA ISKUSTVA

• Dosadašnja empirijska iskustva pokazuju da se procesi ekonomske tranzicije sa različitim tempom i rezultatima ostvaruju u svim istočnoevropskim, centralnoevropskim i južnoevropskim bivšim socijalističkim zemljama.

• Uvažavajući kao kriterijum način pristupanja tranziciji, sve zemlje se mogu podeliti u tri grupe:

• Prvu grupu čine one zemlje u kojima je vlast pokazala nedvosmisleno opredeljenje za tržišni način privređivanja i u kojima je privatizacija, kao osnovna strategija tranzicije,

poodmakla ili je ušla u završnu fazu.• U tu grupu zemalja su spadale Češka, Poljska, Mađarska, Slovenija,

Slovačka – od 2004 članice EU, Hrvatska kao i pribaltičke zemlje.• Karakteristično je za privrede tih zemalja da su posle višegodišnje

recesije u toku tranzicije zabeležile ekonomski rast.


• Drugu grupu zemalja predstavljaju one države u kojima je vlast, barem u deklarativnom smislu, bila odana ciljevima tranzicije, ali se privatizacija odvija relativno sporo zbog jakih unutrašnjih otpora. U tu grupu spadaju Rusija, Belorusija, Ukrajina, Jermenija, Gruzija, Bugarska (EU), Rumunija (EU), Makedonija i Albanija.

• Treću grupu čine one države u kojima je vlast na prvim postsocijalističkim izborima konstituisana tek tokom 1994., pa je uticaj nekadašnje sovjetske nomenklature ostao i dalje snažan, tako da ni političko opredeljenje vlasti za tranziciju, ni njeno sprovođenje

do sada nisu bili značajnijih razmera.

• U tu grupu spadaju Moldavija, Kazahstan, Uzbekistan, Kirgizija, Tadžikistan, Azerbejdžan.


• Ključno pitanje privatizacije je pitanje njenih ekonomskih efekata, pošto je iskustvo već potvrdilo ozbiljne postprivatizacione probleme i tranzicionu recesiju u gotovo svim zemljama u tranziciji.

• Radi se o tome da je privatizacija jedan od najbitnijih, nužno potrebnih, ali ne i jedini dovoljan preduslov za prelazak sa komandne na tržišnu ekonomiju.

• Ona sama po sebi neće povećati efikasnost privređivanja u tim zemljama, ako nije paralelno praćena i podržavana radikalnim reformama u svim segmentima ekonomskog sistema, koje podrazumevaju: konsolidaciju bankarskog sistema, reformu

poreskog sistema, liberalizaciju spoljnotrgovinskog sistema, stečaj i likvidaciju loših preduzeća, politiku konkurencije,državnu deregulaciju, instrumente makroekonomske politike imanentne tržišnom načinu privređivanja i sl.


• S druge strane, da podsetimo, zemlje u tranziciji su po pravilu prinuđene da istovremeno sprovode i politiku makroekonomske stabilizacije i politiku strukturnih reformi privrede.

• Prva pretpostavlja je eliminacija viška potrošnje, uključujući tu i politiku ograničenja plata, a druga stečaj i likvidaciju loših preduzeća u procesu njihovog prilagođavanja strogim tržišnim uslovima poslovanja.

• Obe politike nužno vode ka zaoštravanju socijalno političkih tenzija u zemljama tranzicije.


• Relativizacija ovih konflikata predstavlja jedan od bitnih preduslova za uspešno sprovođenje procesa tranzicije.

• Mnoge zemlje u tranziciji, kao jedan od najefikasnijih metoda za rešavanje pomenutih tenzija i konflikta, našle su u podršci osnivanju i razvoju malih i srednjih preduzeća, kao amortizera negativnih efekata povećane nezaposlenosti i smanjene socijalne nesigurnosti

u vremenu tranzicije. • Na primer, u Makedoniji je, za nepunih 5 godina od

početka tranzicije, formirano oko 70.000 novih malih i srednjih preduzeća, u odnosu na svega oko 1.100 društvenih preduzeća koja su postojala do tada.

TRANZICIJA U KINI

• Komunistička partija Kine, pod rukovodstvom Deng Sijao Pinga, 1978. donela je istorijsku odluku o reformi kineskog društva.

• Odluka je uvela, postepenu i u ograničenom obimu, privatizaciju (ne brzu i ne masovnu) koja će garantovati brz razvoj i socijalni mir.

• Istovremeno, akcent je stavljen na očuvanje socijalističkog sistema, ali uz naglasak na tržišnu privredu i politiku “jedna zemlja dva sistema” pošto je Hong Kong, po dogovoru sa Velikom Britanijom, trebalo da uđe u sastav kineske države.

• U međunarodnim pitanjima zauzela je politiku da unutrašnja pitanja svake zemlje treba da rešava narod (narodi) te države, a pitanja od globalnog interesa da rešavaju svi narodi sveta (multipolarnost), a ne samo jedina preostala super sila SAD.

TRANZICIJA U KINI

• Od 1978., kada je započela reforma, pa do 2004. domaći bruto proizvod povećan je 32 puta.

• U BDP poljoprivreda učestvuje 15%.• Prosečni rast kineske privrede, u poslednjim godinama prevazilazi

10%, rast izvoza 25%, a učešće investicija u BNP preko 24%. • Iako mesečna primanja većine seljaka ne iznose ni 100 dolara,

Kina u periodu 1979/2004 ima povećanje životnog standarda od 3,5 puta i jednu od najvećih štednji stanovnika od svih zemalja u tranziciji i razvoju.

• Kina je prvi proizvođač čelika u svetu. Od 1000 proizvedenih tona čelika u svetu u 2004., Kina je proizvela 250, EU 210, SAD 130, Rusija 110, Japan 105.

TRANZICIJA U KINI

• Kina je najbolje iskoristila globalizaciju svetskog tržišta. Zbog ogromnog tržišta i jeftine radne snage, strani kapital skrenula je u svoju zemlju, godinama je druga u svetu po prilivu direktnih stranih investicija, odmah posle SAD.

• Učešće izvoza u BDP u 2009. godini iznosi 70%, mada je polovina ovoga iznosa reeksport.

• Samo u 2008. godini ostvarila je suficit trgovinskog bilansa od 262 milijarde dolara, sa SAD od 200 milijardi dolara.

TRANZICIJA U KINI

• Fiksni kurs juana (1 dolar = 8,28 juana) držala je duže od jedne decenije. Tek u avgustu 2005. Kina je usvojila sistem kontrolisanog fleksibilnog kursa, s tim da je juan revalvirao samo 8%. za tri godine, a SAD su zahtevale apresijaciju juana za 40%.

• SAD jedino u Kini vide ekonomskog, političkog i strateškog rivala u decenijama koje dolaze.

• Nastoje da je zaustave, ali je teško u tome uspeti, jer su tranzicija, razvoj i snaga, više nego očigledni.

TRANZICIJA U KINI

• Kina vrši tako značajne strukturne promene, da u izvozu elektronike, tekstila, igračaka i sl. čini takve prodore da u deficit stavlja i nairazvijenije trgovce sveta npr. SAD i EU, koji su prinuđeni da se u trgovinskoj politici štite i zatvaraju, uvodeći niz mera i ograničenja koji koče kineski izvoz.

• Bruto domaći proizvod Kine iznosio je u 2008.godini 4.326 milijardi dolara (treće mesto u svetu), a po glavi stanovnika 5.962 dolara. Kada je 2009.godine svetska privreda bila u padu za 1,1%, privreda Kine rasla je 9%.

• Kina je sa 1.450 milijardi dolara izvoza u 2009. godini, postala prvi trgovac sveta,

TRANZICIJA U KINI

• Po nivou BDP treća je u svetu posle SAD i Japana. • U 2009. godini prevazišla je Nemačku, a u 2010. godini

svi su izgledi da će prevazići Japan, pa će po nivou apsolutnog iznosa BDP biti druga zemlja u svetu, odmah posle SAD.

• Po procenama nekih eksperata za manje od tri decenije izbiće na prvo mesto u svetu i po nivou apsolutnog iznosa BDP-a.

• Po nivou dohotka po glavi stanovnika spada u siromašnije zemlje zbog ogromnog broja stanovnika.

• Najveći problemi Kine su ogromna nezaposlenost i siromaštvo, posebno na selu.

TRANZICIJA U KINI

• Primena visoke tehnologije i jeftine radne snage, omogućila je Kini konkurentnost (niske cene) i strah zapadnih zemalja od prodora kineske privrede.

• Na Zapadu se sve više govori o “otimanju tržišta od strane Kine” i “uništavanju miliona radnih mesta” u ovim zemljama.

• U zemlje u razvoju (Azije, Afrike i Latinske Amerike) Kina sve više investira radi pribavljanja sirovina, a najbolja preduzeća zapadnih zemalja kupuje, radi proširenja tržišta i korišćenja najnovijih tehnologija, što često zbunjuje zapadne zemlje.

TRANZICIJA U RUSIJI

• Rusija se, posle promašaja Gorbačova i Jelcina, uspešno oporavila pod Putinom i Medvedovom, jer je po apsolutnom iznosu BDP od 1.608 milijardi dolara u 2008. godini dospela na 9 mesto u svetu, sa stopom rasta dohotka od 6% i više godišnje.

• Ostvarila je u 2008.godini dohodak po glavi stanovnika od 16.136 dolara.

• Smatra se da će Rusija po BDP za dve decenije, izbiti na 3-4 mesto u svetu, ako se cene nafte i gasa budu kretale na nivou 2007. i 2008. godine i ako bude izvršila tehnološke promene u industriji, od proizvodnje sirovina ka proizvodnji najsavremenijih prerađenih industrijskih proizvoda.

TRANZICIJA U RUSIJI

• Međutim, Rusija još nije sprovela strukturne reforme, u proizvodnji i izvozu proizvoda najvišeg tehnološkog sadržaja, koje bi joj omogućile konkurentnost na svetskom tržištu.

• Rusija i dalje, pretežno izvozi sirovine (nafta, gas, metali) pa je po izvozu od 472 milijarde dolara u 2008.godini, na 9. mestu u svetu, a dosta se sporo ostvaruje i prava konvertibilnost rublje i njeno jačanje u krugu svetskih valuta.

• Radnici su nezadovoljni standardom, imovina je jeftino prodata (danas samo “Gasprom” vredi više nego što je zarađeno privatizaciom ukupne ruske privrede), masovno je bekstvo nacionalnog kapitala na Zapad (često i preko 30 milijardi dolara godišnje), a ukupno stanje stranih direktnih investicija krajem 2008. godine je 26,6 milijardi dolara što je na nivou Češke.

TRANZICIJA U RUSIJI

• Pozitivno je što je Rusija otplatila spoljne dugove (spoljni dugovi iznose samo 16% BDP) i što ima devizne rezerve od oko 450 milijardi dolara.

• Iako je pritisak SAD na Rusiju sve veći, Rusija ima šansu da se oporavi i uzdigne.

• Uslov je homogenizacija regiona, veća demokratija, borba protiv terorizma, veća konkurentnost razvoja i prvenstveno vojna moć koja će sprečiti SAD da ovladaju ruskim resursima u Kaspijskom regionu i Sibiru.

• Za to je potreban povratak „samo-svesti ruskog naroda“ (Solženjicin).

TRANZICIJA U RUSIJI

• Liberalizacija i stabilnost su dostigli zadovoljavajući nivo, iako sa poteškoćama.

• Međutim progres u strukturnoj transformaciji je usporen, i deset godina kasnije nije ni blizu završetka.

• Privatni sektor jeste dominantan, ali restruktuiranje prvobitno državnih preduzeća nije kompletairano, tako da preovladavaju monopoli, naročito u bitnim sektorima, kao što je energetika.

• Privatne kompanije ne primenjuju pravila transparentnosti u rukovođenju.

• Reforme banaka su nastavljene, iako ovaj sektor trpi zbog finansijske krize iz 2008.

• Reforma socijalnog sistema nije primenjena.

TRANZICIJA U RUSIJI

• Puna transformacija u tržišnu ekonomiju nije kompletirana, u poređenju za zemljama centralne pa i istočne Evrope.

• Nekoliko faktora je razlog: dužina trajanja komunističkih pravila ponašanja;

• Veličina Rusije i različitost; paradoks je da njene ogromne zalihe prirodnih bogatstava smanjuje potrebu za radikalne reforme i omogućila je malom broju korumpiranih preduzimača da zgrabe ova

bogatstva kroz mehanizam privatizacije.• Takođe, podstrek i asistencija koji su od strane EU, obezbeđeni za

zemlje centralne i istočne Evrope, nije bila omogućena zemljama Zajednice nezavisnih zemalja.

TRANZICIJA U RUSIJI

• I druge bivše članice Sovjetskog saveza nisu bile u zavidnoj poziciji.

• Raskinute su veze sa Moskvom, i mnoge su, izuzev Kazahstana i Turkmenistana (koji su bogati naftom i drugim prirodnim bogatstvima), mogle da se oslone na samo na stranu pomoć da bi sprovele reforme.

• Neke od njih kao Belorusija ili u manjoj meri Ukrajina jedva da su započele svoje strukturne reforme.

• Druge države još uvek imaju etičke probleme i pogranične sukobe.

TRANZICIJA U POLJSKOJ

• Pod stegom birokratizma Poljaci su govorili ”Poljska je izgubila svoju dušu”. Poljaci su značajno zaostajali u razvoju.

• Godine 1950. nivo razvoja Poljske i Španije bio je isti (imali su isti apsolutni iznos BNP), a 1990. Španija je dostigla duplo veći iznos BNP.

• Dobro izvedene tranzicione reforme (posle tri godine stagnacije) okrenule su Poljsku prosperitetu i razvoju.

• U periodu 1989/2003 Poljska je imala indeks rasta 135, i pošto je ispunila sve kriterijume, 1. maja 2004. je primljena u članstvo EU. Dalji napredak u razvoju Poljske čini se izvesnim.

• U 2008. godini Poljska je imala BDP 527 milijardi dolara ili 17.625 dolara po glavi stanovnika, a izvoz 168 milijardi dolara.

TRANZICIJA U MAĐARSKOJ

• Mađarska je 1950. godine imala BDP, po glavi stanovnika 2.480 dolara, a Austrija 3.706.

• Godine 1990. Austrija je imala US$ 16.860, a Mađarska US$ 6.470.• Prelaskom na tranziciju i tržišnu privredu i uz aktivnu saradnju i

uključivanja u EU u 2008., Mađarska je imala više od 19.329 dolara po glavi stanovnika.

• Izvršila je značajne strukturne promene, čak i u proizvodnji modernih automobila koje nikad ranije nije proizvodila, kompjutera i moderne elektronike.

• Problemi su visoka prezaduženost, preko 80 milijardi dolara, i činjenica da je većinu resursa prepustila stranom kapitalu, pa mora biti veran pratilac njegovih interesa, čak i kada su oni dijametralno suprotni izvornim mađarskim interesima.

TRANZICIJA U ESTONIJI I LITVANIJI

• Primer Estonije pokazuje kako je jedna mala zemlja uspela za kratko vreme da preokrene privredu i društvo ka progresu.

• Doneta je Strategija inovacija, promenjeno makroekonomsko okruženje i stabilizovane državne institucije.

• Privatni sektor je postao konkurentan, tako da su maja 2004., takođe primljeni u članstvo EU.

• Nagli razvoj doživela je i Litvanija, pošto je smanjila javnu potrošnju od 50% BDP-a na 35%.

TRANZICIJA U SLOVENIJI• Slovenija se može smatrati najuspešnijom zemljom u

tranziciji. • U periodu 1989/2003. godine indeks privrednog rasta

iznosio je 145. • Dupliran je dohodak po glavi stanovnika, koji je u 2008.

iznosio 27.610 dolara. • Resursi nisu prepušteni stranom kapitalu i nema

prezaduženosti. • Izuzetno vešto razvija marketing aktivnosti i upravljanje

svojim resursima. • Postala je članica EU 1. maja 2004. Iako mala zemlja od

2 miliona stanovnika (koliko i Beograd), ima veliku razvojnu perspektivu, jer značajne resurse odvaja za izvoz.

Documents

TRANZICIJA (1)