UGOVORI U PRIVREDI – OPŠTI DEO

Nastanak obaveze: dužničko poverilački odnos

Osnovna načela obligacija

Zakon o obligacionim odnosima detaljno ureĊuje obligacione

(dužniĉko-poverilaĉke) odnose. Taj odnos podrazumeva postojanje

dve strane i one mogu biti fiziĉka i pravna lica. Osnovno je pravilo od

kojeg polazi zakon, da strane u taj odnos stupaju slobodno i ureĊuju

ga slobodno (naĉelo slobode volje ugovornih strana). U tom odnosu

obe strane imaju ravnopravan položaj (naĉelo ravnopravnosti).

Ĉinjenica da strane u obligacionom odnosu nisu same na

tržištu, nameće im obavezu da svoju slobodu ograniĉe slobodom

drugih i svoje odnose ureĊuju na naĉin i u meri u kojoj to dopuštaju

granice prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih obiĉaja. U tom

smislu pred njih se postavlja obaveza poštovanja ĉitavog niza pravila

i naĉela obligacionog prava.

Od uĉesnika u obligacionom odnosu se prilikom zasnivanja

tog odnosa i ostvarivanja prava i obaveza koja proistiĉu iz njega,

oĉekuje da se pridržavaju naĉela savesnosti i poštenja. TakoĊe, pred

njima je i zabrana da zloupotrebljavaju pravo koje im pripada,

odnosno nije im dopušteno da prava iz obligacionih odnosa vrše

protivno cilju zbog koga su ona zakonom ustanovljena ili priznata.

Stranama u obligacionom odnosu nije dopušteno da

ustanovljavaju prava i obaveze kojima se za bilo koga stvara ili

iskorišćava monopolski položaj na tržištu.

Obavljajući svoju delatnost privredni subjekti moraju imati u

vidu postojanje veoma znaĉajne zabrane prouzrokovanja štete drugim

subjektima. Tim pravilom se ustanovljava obaveza da je svako dužan

da se uzdrži od postupka kojim se može drugom prouzrokovati šteta

Obligacioni odnos podrazumeva da su strane u tom odnosu

dužne da izvrše obaveze koje su preuzele i da su odgovorne za

njihovo ispunjenje. Obaveze preuzete na osnovu zakona ili kao

rezultat saglasnosti volja, mogu se ugasiti samo saglasnošću volja

strana u obligacionom odnosu ili na osnovu zakona.

Privredni subjekt kao strana u obligacionom odnosu dužan je

da u izvršavanju svoje obaveze postupa sa pažnjom dobrog

privrednika, odnosno da u izvršavanju obaveze iz svoje profesionalne

delatnosti postupa s povećanom pažnjom, prema pravilima struke i

obiĉajima (pažnja dobrog struĉnjaka).

Strana u obligacionom odnosu dužna je da se u ostvarivanju

svog prava uzdrži od postupka kojim bi se otežalo izvršenje obaveze

druge strane.

Kada se pojavi problem u poslovnom odnosu i nastane spor,

strane u obligacionom odnosu dužne su da pokušaju da sporna pitanja

rešavaju usaglašavanjem, posredovanjem ili na kakav drugi miran

naĉin.

Sadržina i vrste dužničko poverilačkog odnosa

Dužniĉko poverilaĉki odnos se uspostavlja izmeĊu dve strane

od kojih jedna nešto potražuje i naziva se poverilac, a druga joj

duguje i naziva se dužnik. Pri tome poverilac ima pravo da zahteva

od dužnika ispunjene obaveze, a dužnik ima pravnu obavezu da

ispuni ono na šta se obavezao. Dakle pravu poverioca odgovara

obaveza dužnika.

Osnovni pravni izvor koji se bavi nastankom i ureĊenjem

odnosa izmeĊu poverioca i dužnika je kao što smo pomenuli Zakon o

obligacionim. Tim zakonom se regiliše sadržina obligacionih

(dužniĉko poverilaĉkih) odnosa koji nastaju iz razliĉitih izvora od

kojih su najrasprostranjeniji ugovor i prouzrokovanje štete.

Većinu odredbi Zakona o obligacionim odnosima karakteriše

dispozitivnost, što znaĉi da zakonodavac predviĊa visok nivo slobode

za ugovorne strane i mogućnost da svoj obligacioni odnos urede

drukĉije nego što je to tim zakonom odreĊeno (osim ako iz pojedine

odredbe zakona ili iz njenog smisla ne proizlazi što drugo).

Kada se posmatra obligacioni odnos treba imati u vidu i

ĉinjenicu da nije samo zakon taj ĉije odredbe usmeravaju ponašanje

strana u tom odnosu, već da su one dužne da u pravnom prometu

postupaju i u skladu sa dobrim poslovnim obiĉajima.

Uzanse, kao kodifikovani obiĉaji (Opšte uzanse za promet

robe) u našem pravu se primenjuju ako su strane u obligacionim

odnosima ugovorile njihovu primenu, ili ako iz okolnosti proizilazi

da su njihovu primenu htele.

Pravna lica u zasnivanju obligacionog odnosa postupaju i u

skladu sa svojim opštim aktima.

Poverilac u obligacionom odnosu je ovlašćen da od dužnika

zahteva ispunjenje obaveze. Tom njegovom pravu odgovara dužnost

dužnika da svoju obavezu ispunit savesno i u svemu kako ona glasi.

Ukoliko dužnik ne ispuni svoju obavezu ili zadocni sa njenim

ispunjenjem, poverilac ima pravo da zahteva i naknadu štete koju je

usled tog pretrpeo. Dužnik ipak može da se oslobodi odgovornosti za

štetu ako dokaže da bi stvar koja je predmet obaveze sluĉajno propala

i da je on svoju obavezu na vreme ispunio.

Dužnik se takoĊe oslobaĊa odgovornosti za štetu ako dokaže

da nije mogao da ispuni svoju obavezu, odnosno da je zakasnio sa

ispunjenjem obaveze zbog okolnosti nastalih posle zakljuĉenja

ugovora koje nije mogao da spreĉi, otkloni ili izbegne.

Poverilac ima pravo na naknadu obiĉne štete i izmakle koristi.

Strana koja se poziva na povredu ugovora dužna je da

preduzme sve razumne mere da bi se smanjila šteta izazvana tom

povredom, inaĉe druga strana može da zahteva smanjenje naknade.

TakoĊe kad za nastalu štetu, ili njenu veliĉinu, ili za otežanje

dužnikovog položaja ima izvesnu krivicu i poverilac (ili lice za koje

on odgovara), naknada se smanjuje srazmerno.

Ugovorna strana koja je dužna da obavesti drugu stranu o

ĉinjenicama koje su od uticaja na njihov meĊusobni odnos, odgovara

za štetu koju pretrpi druga strana zbog toga što nije bila na vreme

obaveštena.

Dužniĉko poverilaĉki odnosi u privrednom poslovanju

najĉešće nastaju na osnovu ugovora, ali osnova za njihovo

uspostavljanje ima više. Prava i obaveze izmeĊu dva privredna

subjekta mogu nastati na osnovu: ugovora, prouzrokovanja štete,

sticanja bez osnova, poslovodstva bez naloga, jednostrane izjave

volje kao i na osnovu drugih zakonom utvrĊenih ĉinjenica. Predmet

našeg bližeg interesovanja u ovom udžbeniku će biti dva najvažnija

izvora obligacionih odnosa u privrednom životu-ugovor i

prouzrokovanje štete.

Prestanak obaveze

Obaveza po pravilu prestaje kad se ispuni. Ona može prestati i

u nekim drugim zakonom odreĊenim sluĉajevima kao što su:

1. Prebijanje (kompenzacija)

Dužnik može prebiti potraživanje koje ima prema poveriocu

sa onim što ovaj potražuje od njega, ako oba potraživanja glase na

novac ili druge stvari podobne za kompenzaciju (zamenljive stvari

istog roda i istog kvaliteta).

2. Otpuštanje duga

Obaveza prestaje kad poverilac izjavi dužniku da neće tražiti njeno

ispunjene i dužnik se sa tim saglasi. Za punovaljanost ovog

sporazuma nije potrebno da bude zakljuĉen u formi u kojoj je

zakljuĉen posao iz koga je obaveza nastala.

3. Prenov (novacija)

Obaveza prestaje ako se poverilac i dužnik saglase da

postojeću obavezu zamene novom i ako nova obaveza ima razliĉit

predmet ili razliĉit pravni osnov.

4. Sjedinjenje (konfuzija)

Obaveza prestaje sjedinjenjem kad jedno isto lice postane i

poverilac i dužnik.

4. Nemogućnost ispunjenja

Obaveza prestaje kad njeno ispunjenje postane nemoguće

usled okolnosti zbog kojih dužnik ne odgovara. Teret dokazivanja da

postoje oslobaĊajuće okolnosti je na dužniku i on treba da dokaže

ĉinjenice koje iskljuĉuju njegovu odgovornost.

Treba imati u vidu da ako su predmet obaveze stvari odreĊene

po rodu, obaveza ne prestaje ĉak i kad sve što dužnik ima od takvih

stvari propadne usled okolnosti za koje on ne odgovara.

5. Protek vremena i otkaz

Trajni dugovinski odnos sa odreĊenim rokom trajanja prestaje

kad rok istekne, izuzev kad je ugovoreno ili zakonom odreĊeno da se

posle isteka roka dugovinski odnos produžava za neodreĊeno vreme

ako ne bude blagovremeno otkazan.

Ako vreme trajanja dugovinskog odnosa nije odreĊeno, svaka

strana može ga prekinuti otkazom a otkaz mora biti dostavljen drugoj

strani. Otkaz se može dati u svako doba, samo ne u nevreme.

Otkazni dugovinski odnos prestaje kada istekne otkazni rok

odreĊen ugovorom, a ako takav rok nije odreĊen ugovorom, odnos

prestaje po isteku roka odreĊenog zakonom ili obiĉajem, odnosno

istekom primerenog roka.

Poverilac ima pravo da zahteva od dužnika ono što je dospelo

pre nego što je obaveza prestala protekom roka ili otkazom.

6. Zastarelost

Zastarelošću prestaje pravo poverioca da zahteva od du\nika

da ispuni obavezu. Zastarelost nastupa kad protekne zakonom

odreĊeno vreme u kome je poverilac mogao da zahteva ispunjenje

obaveze. Nakon tog roka poverilac više nema sudsku zaštitu svog

prava. Ipak sud se ne može obazirati na zastarelost ako se dužnik nije

na nju pozvao.

Promena poverioca (preuzimanje potraživanja)

Poverilac nekog potraživanja može imati interes da izaĊe iz

tog dužniĉko poverilaĉkog odnosa prenošenjem potraživanja na

drugo lice. U tom smislu može ugovorom zakljuĉenim sa tim licem

(prijemnik) da prenese na njega svoje potraživanje, osim naravno

onog ĉiji je prenos zabranjen zakonom ili je vezano za liĉnost

poverioca, ili se pak po svojoj prirodi protivi prenošenju na drugoga.

Sa tim potraživanjem na prijemnika prelaze i sporedna prava, kao što

su pravo prvenstvene naplate, hipoteka, zaloga, prava iz ugovora sa

jemcem, prava na kamatu, ugovornu kaznu i sl.

Prenos potraživanja poverilac može da obavi slobodno i za to

mu nije potreban pristanak dužnika. Na njemu je samo obavezan da

obavestiti dužnika o izvršenom ustupanju potraživanja.

Pravni položaj prijemnika je takav da on ima prema dužniku

ista prava koja je ustupilac imao prema dužniku do ustupanja.

Istovremeno dužnik može istaći prijemniku pored prigovora koje ima

prema njemu i one prigovore koje je mogao istaći ustupiocu do ĉasa

kad je saznao za ustupanje.

Ustupilac potraživanja je obavezan da preda prijemniku

odgovarajuću ispravu o dugu, kao i druge dokaze o ustupljenom

potraživanju i sporednim pravima. On je dužan da mu izda, na njegov

zahtev, overenu potvrdu o ustupanju potraživanja.

Ustupilac odgovara za postojanje potraživanja u ĉasu kad je izvršeno

ustupanje. Odgovara i za naplativost ustupljenog potraživanja ali

samo ako je to bilo izriĉito ugovoreno.

Promena dužnika (preuzimanje duga)

Kao što je pravnim poslom moguće izvršiti promenu

poverioca, tako je moguće ugovoriti i promenu dužnika. Stupajući na

mesto dužnika treće lice preuzima njegov dug. Preuzimanje duga vrši

se ugovorom izmeĊu dužnika i preuzimaoca, na koje je pristao

poverilac. Možemo zapaziti da kod preuzimanja duga, za razliku od

ustupanja potraživanja, za punovažnost transakcije neophodna

saglasnost druge strane.

Ugovaraĉi kod preuzimanja duga pozivaju poverioca da se u

odreĊenom roku izjasni da li pristaje na preuzimanje duga. Ukoliko

se poverilac u odreĊenom roku ne izjasni, smatra se da nije dao svoj

pristanak.

Pretpostavlja se da je poverilac dao svoj pristanak ako je bez

ograde primio neko ispunjenje od preuzimaoca, koje je ovaj uĉinio u

svoje ime. U situaciji kad je prilikom otuĊenja neke nepokretnosti na

kojoj postoji hipoteka ugovoreno izmeĊu pribavioca i otuĊioca da će

pribavilac preuzeti dug prema hipotekarnom poveriocu, smatra se da

je hipotekarni poverilac dao pristanak na ugovor o preuzimanju duga

ako ga na pismeni poziv otuĊioca nije odbio u roku od tri meseca od

prijema poziva. Važno je istaći da u pisanom pozivu poveriocu se

mora skrenuti pažnja na ovu posledicu, inaĉe će se smatrati kao da

poziv nije upućen.

Preuzimanjem duga preuzimalac stupa na mesto preĊašnjeg

dužnika, a ovaj se oslobaĊa obaveze. Ipak u situaciji kada je u vreme

poverioĉevog pristanka na ugovor o preuzimanju duga, preuzimalac

duga bio prezadužen, a poverilac to nije znao niti je morao znati,

preĊašnji dužnik se ne oslobaĊa obaveze.

IzmeĊu preuzimaoca duga i poverioca po tom dugu, postoji

ista obaveza koja je dotle postojala izmeĊu preĊašnjeg dužnika i

poverioca.

Preuzimalac duga može isticati prema poveriocu sve

prigovore koji proistiĉu iz pravnog odnosa izmeĊu preĊašnjeg

dužnika i poverioca, kao i prigovore koje preuzimalac ima prema

poveriocu.

Ugovor kao izvor obligacija

Pojam ugovora u privredi

Ugovore u tržišnom poslovanju zakljuĉuju privredni subjekti

registrovani kao privredna društva i preduzetnici (imaoci radnji)1. Ti

ugovori ĉine osnov za zasnivanje dužniĉko-poverilaĉkih odnosa u

obavljanju privredne delatnosti ili su u nekoj vezi sa tom delatnošću.

Ugovori u privredi su dakle oni ugovori koji se zakljuĉuju

prilikom obavljanja privredne delatnosti ili u vezi tih delatnosti, a

zakljuĉuju ih meĊusobno privredni subjekti (privredna društva,

preduzetnici...) koji su registrovani da obavljaju privrednu delatnost.

Iz ove definicije proizlazi da je za postojanje ugovora u privredi

neophodno da se ispune subjektivni i objektivni kriterijumi.

Subjektivni da je ugovor zakljuĉen od strane lica koje je privredni

subjekt i objektivni da je zakljuĉen u obavljanju nekog privrednog

posla (prema klasifikaciji delatnosti)2.

Najveći deo ugovora u privredi ĉine imenovani ugovori

(ureĊeni zakonom)3. Većinu tih ugovora reguliše Zakon o

obligacionim odnosima, a neki posebni ugovori regulisani su

odredbama posebnih zakona (na primer ugovori o prevozu, poslovi

finansijskog lizinga i sl.).

Neimenovani ugovori, su oni koje nijedan propis ne ureĊuje, a

koji su nastali u poslovnoj praksi. Oni po pravilu nastaju kao derivat i

modifikacija postojećih imenovanih ugovora. Ipak ni ovi ugovori

nisu izvan zakonskih pravila i na njih se (pored ograniĉenja

imperativnog karaktera i javnog poretka) mogu primeniti brojne opšte

odredbe i naĉela Zakona o obligacionim odnosima.

Profesionalizam kao suštinska komponenta obavljanja

odreĊene privredne delatnosti u vidu zanimanja, nosi sa sobom i

odreĊene strožije zahteve po pitanju odgovornosti u pravnom

1 Ugovor sklopljen izmeĊu subjekata koji nisu u toj kategoriji (ne obavljaju

privrednu delatnost) ne bi bio u toj kategoriji i bio bi ureĊen pravilima graĊanskog

a ne privrednog karaktera. 2 O pojmu ugovora u privredi videti Babić Ilija. Privredno pravo, Univerzitet

Singidunum, Beograd. 3 Pored klasifikacije ugovora na imenovane i neimenovane postoji i ĉitav niz drugih

mogućnosti njihovog svrstavanja u grupe (jednostrano obavezni i dvostrano

obavezni, teretni i dobroĉini...). Više o klasifikaciji ugovora kod Spirović-

Jovanović Lucija, Milenkoviĉ-Kerković Tamara, Poslovi trgovinskog prava, SKC,

Niš, 2006, str. 21-24.

prometu i brzine reagovanja u cilju zaštite sopstvenih prava. TakoĊe

su propisani i kraći rokovi zastarelosti potraživanja.

Privredni subjekti moraju svoje poslove da obavljaju

postupajući sa pažnjom dobrog privrednika. Od privrednika se

zahteva da na poslovne ponude odgovara bez odlaganja i da svoje

pravo zaštiti bez oklevanja.

TakoĊe se od poslovnih subjekata oĉekuje da svoju delatnost

obavljaju uz poštovanje naĉela savesnosti i poštenja. Poštovanje tih

moralnih standarda mora postojati kako prilikom pregovora tako i

prilikom saĉinjavanja i izvršenja ugovornih odredbi.

Jedno od osnovnih dejstava ugovora je stvaranje obaveza za

ugovaraĉe. To znaĉi da ugovor stvara prava i obaveze samo za

ugovorne strane, pa se ugovorom ne može kreirati obaveza za neko

lice izvan ugovora. Njime se ipak može ustanoviti pravo u korist

trećeg lica.

Zaključenje ugovora

OdreĊivanje momenta u kome je ugovor zakljuĉen je veoma

važno u praksi, jer tek od tog momenta lica koja su se obavezala

ugovorom imaju ugovorna prava i odgovornosti.

Osnovno pravilo je da je ugovor zakljuĉen kad su se ugovorne

strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora. Svoju saglasnost i volju

da zakljuĉe ugovor one mogu izjaviti reĉima, uobiĉajenim znacima ili

drugim ponašanjem iz koga se sa sigurnošću može zakljuĉiti da volja

postoji.

Pored toga što je potrebno izjaviti volju, ta izjava mora da

bude uĉinjena slobodno i ozbiljno. Izjava volje iskazana na oĉigledno

šaljiv naĉin ne obavezuje, baš kao ni silom iznuĊena izjava.

Neki ugovori mogu steći pravnu snagu tek ukoliko se za

zakljuĉenje ugovora obezbedi potrebna saglasnost trećeg lica. Ova

saglasnost može biti data pre zakljuĉenja ugovora, kao dozvola, ili

posle njegovog zakljuĉenja, kao odobrenje, ako zakonom nije

propisano drugaĉije.

OdreĊenje momenta u kome je ugovor zakljuĉen je veoma

znaĉajno u praksi jer tek od tog trenutka ugovor postoji i raĊa prava i

obaveze za ugovorne strane. Do tada možemo govoriti samo o

vanugovornoj a ne o ugovornoj odgovornosti. Od tog momenta teku

rokovi vezani za izvršenje obaveza preuzetih tim ugovorom. U tom

smislu zakonodavac je precizirao da se kao trenutak zaključenja

ugovora smatra čas u kome je ponudilac primio izjavu

ponuđenog da prihvata ponudu. Naravno ugovorne strane u samom

ugovoru mogu odrediti momenat u kome ugovor stupa na snagu.

Mesto zakljuĉenja ugovora takoĊe ima svoj znaĉaj (na primer

za nadležnost suda koji će rešavati spor iz ugovora). Ukoliko u

samom ugovoru nije naznaĉeno drugaĉije smatra se da je ugovor

zakljuĉen u mestu u kome je ponudilac imao svoje sedište, odnosno

prebivalište u trenutku kad je uĉinio ponudu.

Pregovori

Zakljuĉenju ugovora ĉesto prethode pregovori kao aktivnost u

kojoj strane nastoje da približe svoje stavove i postignu saglasnost

volja o bitnim elementima i tako zasnuju ugovorni odnos. Pregovori

prethode zakljuĉenju ugovora, ali oni ne obavezuju strane koje

pregovaraju da zakljuĉe ugovor. Svaka od njih pregovore može

prekinuti kad god hoće.

Ĉinjenica da privredni subjekti koji uĉestvuju u pregovorima

ne moraju i da zakljuĉe ugovor radi koga ih vode, kao i da mogu

odustati od njih bez posledica, ne znaĉi i potpuno i apsolutno

oslobaĊanje os vake odgovornosti. VoĊenje pregovora je takoĊe

proces koji je ureĊen pravom i koji ukoliko nastane šteta za neku od

strana može dovesti do odgovornosti druge strane. Zakonodavac je

predvideo da strana koja je vodila pregovore bez namere da zakljuĉi

ugovor, odgovara za štetu nastalu voĊenjem pregovora. TakoĊe

odgovara za štetu i strana koja je vodila pregovore u nameri da

zakljuĉi ugovor, ako je odustala od te namere bez osnovanog razloga

i time drugoj strani prouzrokovala štetu.

Pregovori sobom nose odreĊene troškove, posebno ako duže

traju. Osnovni princip je da ako se drukĉije ne sporazumeju, svaka

strana snosi svoje troškove oko priprema za zakljuĉenje ugovora, a

zajedniĉke troškove snose na jednake delove.

Ponuda

Ponuda je predlog za zakljuĉenje ugovora uĉinjen odreĊenom

licu, koji sadrži sve bitne sastojke ugovora, tako da bi se

prihvatanjem tog predloga mogao zakljuĉiti ugovor.

Ako su ugovorne strane posle postignute saglasnosti o bitnim

sastojcima ugovora, a ostavile neke sporedne taĉke za docnije to ne

odlaže njegov nastanak i ugovor se smatra zakljuĉenim. Sporedne

taĉke će kasnije ugovaraĉi urediti u skladu sa zajedniĉkom voljom, a

ukoliko ne postignu potrebnu saglasnost, te elemente ugovora urediće

sud, vodeći pri tom raĉuna o prethodnim pregovorima, utvrĊenoj

praksi izmeĊu ugovaraĉa i obiĉajima.

Ponuda kao predlog za zakljuĉenje ugovora može biti

iskazana na više naĉina. Po pravilu ona je upućena odreĊenom licu ali

ne mora u privrednom životu da bude uvek tako. Primera radi opšta

ponuda je predlog za zakljuĉenje ugovora uĉinjen neodreĊenom broju

lica, koji sadrži bitne sastojke ugovora ĉijem je zakljuĉenju

namenjen. Opšta ponuda važi kao i svaka druga ponuda, ukoliko

drukĉije ne proizlazi iz okolnosti sluĉaja ili obiĉaja.

Izlaganje robe sa oznaĉenjem cene takoĊe se smatra kao

ponuda, ukoliko drukĉije ne proizlazi iz okolnosti sluĉaja ili obiĉaja.

Drugaĉije je regulisana situacija kod slanja kataloga, cenovnika,

tarifa i drugih obaveštenja, kao i kod oglasa uĉinjenih putem štampe,

letaka, radija, televizije ili na drugi sliĉan naĉin. Takvo obraćanje

potencijalnom saugovaraĉu ne predstavljaju ponudu za zakljuĉenje

ugovora, nego samo poziv da se uĉini ponuda pod objavljenim

uslovima. To znaĉi da lice koje, na primer putem radija ĉuje sadržinu

oglasa, želi da zakljuĉi takav ugovor, mora da drugoj strani koja stoji

iza tog oglasa uĉini ponudu za zakljuĉenje ugovora koja sadržinski

obuhvata elemente iz tog oglasa. Kao i kod svake ponude druga

strana ne mora da je prihvati. Ipak sigurnost pravnog prometa je i

ovde obezbeĊena jer će pošiljalac takvih poziva odgovarati za štetu,

koju bi pretrpeo ponudilac, ako bez osnovanog razloga nije prihvatio

njegovu ponudu.

Dejstvo ponude je precizno odreĊeno našim zakonom. Dva

važna pitanja se javljaju u vezi sa tim. Konkretno reĉ je o pitanju da li

ponuda obavezuje ponudioca i ako obavezuje koliko dugo.

Ponudilac je u našem pravnom sistemu vezan ponudom.

Ponudu može da opozove ukoliko je izriĉito iskljuĉio svoju obavezu

da održi ponudu, ili ako to iskljuĉenje proizlazi iz okolnosti posla.

Ponuda se može povući, ali je njeno povlaĉenje punovažno

samo ako ponuĊeni primio izjavu o povlaĉenju pre prijema ponude ili

najkasnije istovremeno sa njom.

Veoma važno pitanje je i do kada ponuda obavezuje. Ponuda

u kojoj je odreĊen rok za njeno prihvatanje obavezuje ponudioca do

isteka tog roka. Ako je ponudilac u pismu ili telegramu odredio rok

za prihvatanje, smatraće se da je taj rok poĉeo teći od datuma

oznaĉenog u pismu odnosno od dana kad je telegram predat pošti. U

sluĉaju da pismo nije datirano, rok za prihvatanje ponude teĉe od

dana kad je pismo predato pošti.

Ponuda uĉinjena odsutnom licu, u kojoj nije odreĊen rok za

prihvatanje, vezuje ponudioca za vreme koje je redovno potrebno da

ponuda stigne ponuĊenome, da je ovaj razmotri, o njoj odluĉi i da

odgovor o prihvatanju stigne ponudiocu.

Po pitanju forme ponude zakonodavac predviĊa da ponuda

ugovora za ĉije zakljuĉenje zakon zahteva posebnu formu obavezuje

ponudioca samo ako je uĉinjena u toj formi, a isto to važi i za

prihvatanje ponude.

Momenat prihvatanja ponude je veoma znaĉajan jer u tom

trenutku nastaje ugovor. Ponuda je prihvaćena kad ponudilac primi

izjavu ponuĊenog da prihvata ponudu.

Ponuda je prihvaćena i kad ponuĊeni pošalje stvar ili plati

cenu, kao i kad uĉini neku drugu radnju koja se, na osnovu ponude,

prakse utvrĊene izmeĊu zainteresovanih strana ili obiĉaja, može

smatrati kao izjava o prihvatanju. Prihvatanje se može povući ako

ponudilac primi izjavu o povlaĉenju prihvata ponude pre izjave o

prihvatanju ili istovremeno sa njom.

Ponuda može biti neposredna i posredna. Posredna ponuda je

ona koja je upućena udaljenom licu (poštom, e-mail-om ...).

Neposredna ponuda je ponuda upućena prisutnom licu.

Ponuda uĉinjena prisutnom licu smatra se odbijenom ako nije

prihvaćena bez odlaganja, izuzev ako iz okolnosti proizlazi da

ponuĊenom pripada izvestan rok za razmišljanje. Ponuda uĉinjena

telefonom, teleprinterom ili neposrednom radio-vezom smatra se kao

ponuda prisutnom licu.

Prihvatanje ponude s predlogom da se izmeni ne predstavlja

punovažno prihvatanje ponude pa time ni osnov za zakljuĉenje

ugovora. U tom smislu ako ponuĊeni izjavi da prihvata ponudu i

istovremeno predloži da se ona u neĉemu izmeni ili dopuni, smatra se

da je ponudu odbio i da je sa svoje strane uĉinio drugu ponudu svome

ranijem ponudiocu.

Reakcije ponuĊenog na ponudu mogu biti razliĉite. Jedna od

njih može biti ćutanje ponuĊenog. Uprkos laiĉkog shvatanja da

ćutanje znaĉi odobravanje, u privrednom životu ćutanje ponuĊenog

ne znaĉi prihvatanje ponude. Nema pravnog dejstva odredba u ponudi

da će se ćutanje ponuĊenog, ili neko drugo njegovo propuštanje (na

primer, ako ne odbije ponudu u odreĊenom roku, ili ako poslatu stvar

na koju se odnosi ugovor ne vrati u odreĊenom roku i sl.) smatrati

kao prihvatanje.

Ćutanje u privrednom životu ipak nije uvek bez pravnih

posledica. Naime kad ponuĊeni stoji u stalnoj poslovnoj vezi s

ponudiocem u pogledu odreĊene robe, smatra se da je prihvatio

ponudu koja se odnosi na takvu robu, ako je nije odmah ili u

ostavljenom roku odbio. Isto tako, lice koje se ponudilo drugom da

izvršava njegove naloge za obavljanje odreĊenih poslova, kao i lice u

ĉiju poslovnu delatnost spada vršenje takvih naloga, dužno je da

izvrši dobijeni nalog ako ga nije odmah odbilo. Ako ponuda, odnosno

nalog u gore pomenutim sluĉajevima nije odbijena (odbijen), smatra

se da je ugovor zakljuĉen u trenutku kad je ponuda, odnosno nalog

stigao ponuĊenom.

U poslovanju se ĉesto dogodi situacija da je ponuĊeni

prihvatio ponudu, ali da je to uĉinio nakon što je protekao rok u kome

je ponudilac imao obavezu da ponudu održi na snazi. Zadocnelo

prihvatanje i zadocnelo dostavljanje izjave o prihvatanju ima

odreĊene pravne posledice. Prihvatanje ponude izvršeno sa

zadocnjenjem smatra se kao nova ponuda od strane ponuĊenog. Ali,

ako je izjava o prihvatanju koja je uĉinjena blagovremeno, stigla

ponudiocu posle isteka roka za prihvatanje, a ponudilac je znao ili je

mogao znati da je izjava otposlata blagovremeno, ugovor je

zakljuĉen. Ipak ponudilac može u takvom sluĉaju da spreĉi

zakljuĉenje ugovora ako odmah, a najkasnije prvog idućeg radnog

dana po prijemu izjave, ili i pre prijema izjave, a po isteku roka za

prihvatanje ponude, izvesti ponuĊenoga da se zbog zakašnjenja ne

smatra vezanim ponudom.

Smrt ili nesposobnost jedne strane mogu biti od uticaja na

odnos ponudioca i ponuĊenog. Po pravilu ponuda ne gubi dejstvo ako

je smrt ili nesposobnost jedne strane nastupila pre njenog prihvatanja,

izuzev ako suprotno proizlazi iz namere strana, obiĉaja ili prirode

posla.

Predugovor

Predugovor je takav ugovor kojim lica koja ga zakljuĉuju

preuzimaju obavezu da docnije zakljuĉe drugi, glavni ugovor.

Sadržina predugovora mora da odgovara sadržini glavnog

ugovora, odnosno da sadrži bitne sastojke glavnog ugovora.

Propisi o formi glavnog ugovora važe i za predugovor, ako je

propisana forma uslov punovažnosti ugovora. To znaĉi da ukoliko je

za ugovor predviĊena pisana forma predugovor se ne bi mogao

zakljuĉiti usmeno.

Ukoliko jedna od strana odbija da pristupi zakljuĉenju

glavnog ugovora uprkos obavezi koju je preuzela predugovorom, na

zahtev zainteresovane strane sud će naložiti drugoj strani koja odbija

da pristupi zakljuĉenju glavnog ugovora da to uradi u roku koji će joj

odrediti.

Zakljuĉenje glavnog ugovora može se zahtevati u roku od šest

meseci od isteka roka predviĊenog za njegovo zakljuĉenje, a ako taj

rok nije predviĊen, onda od dana kad je prema prirodi posla i

okolnostima ugovor trebalo da bude zakljuĉen.

Predugovor obavezuje na zakljĉenje glavnog ugovora ali se u

izvesnim sluĉajevima strane mogu osloboditi te odgovornosti. Reĉ je

o situacijama u kojima su se okolnosti od momenta zakljuĉenja

predugovora toliko izmenile da on ne bi bio ni zakljuĉen da su takve

okolnosti postojale u to vreme. Logiĉno je da ne bi bilo praviĉno

održati ga na snazi u takvim okolnostima.

Mane volje

Punovažnost ugovora uslovljena je izjavom voje kojom se

potvrĊuje saglasnost za zakljuĉenje ugovora. Osnovni uslov koji se

odnosi na tako izjavljenu volju kojom se konstituiše ugovor je da je

ona slobodna i da nema manu koja bi ukazala da stvarne saglasnosti i

nema.

Ozbiljnu manu, na primer, ima volja koja je rezultat pretnje.

Licu ĉija volja ima takvu manu zakonodavac pruža zaštitu tako što

mu dopušta da traži da se ugovor poništi ukoliko mu je druga

ugovorna strana ili neko treći nedopuštenom pretnjom izazvao

opravdani strah usled kojeg je zakljuĉio ugovor. Strah se smatra

opravdanim ako se iz okolnosti vidi da je ozbiljnom opasnošću

ugrožen život, telo ili drugo znaĉajno dobro ugovorne strane ili trećeg

lica.

Mana volje može proisteći i iz bitne zablude u kojoj se

nalazila ugovorna strana. Zabluda je bitna ako se odnosi na bitna

svojstva predmeta ugovora, na lice sa kojim se zakljuĉuje ugovor ako

se zakljuĉuje s obzirom na to lice, kao i na okolnosti koje se po

obiĉajima u prometu ili po nameri stranaka smatraju odluĉnim, a

strana koja je u zabludi ne bi inaĉe zakljuĉila ugovor takve sadržine.

Strana koja je u zabludi može tražiti poništaj ugovora zbog

bitne zablude. To pravo joj je uskraćeno ako pri zakljuĉenju ugovora

nije postupala s pažnjom koja se u privrednom prometu zahteva.

Kada je ugovor poništen zbog postojanja zablude jedne od

ugovornih strana, druga savesna strana ima pravo da traži naknadu

pretrpljene štete bez obzira na to što strana koja je bila u zabludi nije

kriva za svoju zabludu.

Princip održanja ugovora na snazi afirmiše se i kroz pravilo

da se strana koja je u zabludi ne može na nju pozivati ako je druga

strana spremna da izvrši ugovor kao da zablude nije ni bilo.

Ponekad saglasnost volja ne postoji jer je po sredi

nesporazum ugovornih strana. Reĉ je o situaciji u kojoj strane veruju

da su saglasne, a u stvari meĊu njima postoji nesporazum o prirodi

ugovora ili o osnovu ili o predmetu obaveze. Tada u suštini volje i

saglasnosti da se zakljuĉi ugovor nema pa ni ugovor ne može da

nastane.

Privredni život nije imun na negativne pojave meĊu kojima

prevare zauzimaju znaĉajno mesto. Prevara je fenomen koji izaziva

stanje svesti koje proizvodi volju sa ozbiljnom manom. Kod

prevarnih radnji jedna ugovorna strana izaziva zabludu kod druge

strane, ili je održava u zabludi u koju je sama dospela, sa namerom da

je time navede na zakljuĉenje ugovora. Kada postoji prevara druga

strana može zahtevati poništaj ugovora (ĉak i onda kada zabluda nije

bitna).

Strana koja je zakljuĉila ugovor pod prevarom ima pravo da

zahteva naknadu pretrpljene štete. Prevara kao mana volje utiĉe na

punovažnost ugovora i kada potiĉe od strane trećeg lica (nije

ugovorna strana), u sluĉaju da je druga ugovorna strana bila

nesavesna, odnosno u vreme zakljuĉenja ugovora znala ili morala

znati za postojanje prevare. Za poništenje ugovora bez naknade, koji

su doduše veoma retki u privrednom prometu, usled prevare koju je

uĉinilo treće lice nema znaĉaja da li je druga ugovorna strana u vreme

zakljuĉenja ugovora znala ili morala znati za prevaru.

Pobude za zakljuĉenje ugovora su bezbrojne. Ponekad se

meĊu stranama može javiti takozvani prividan ugovor, kojim se iz

bilo kog razloga prikazuje postojanje nekog ugovora koga u stvari

nema. Prividan ugovor po prirodi stvari nema dejstva meĊu

ugovornim stranama jer ugovora u stvari i nema. Ali, ako prividan

ugovor prikriva neki drugi ugovor, taj drugi važi ako su ispunjeni

uslovi za njegovu pravnu valjanost. Prividnost ugovora ne može se

isticati prema trećem savesnom licu.

Forma ugovora

Dinamika kojom se odvija privredni život i insistiranje na

formalnim zahtevima za zakljuĉenje privrednog posla su u

suprotnosti. Brzina poslovanja podrazumeva što manje komplikacija

formalne prirode. Istovremeno takav pristup nosi visok stepen rizika i

pravnu nesigurnost. Pravna regulativa mora da naĊe meru izmeĊu

brzine i sigurnosti.

Osnovni princip obligacija je neformalnost ugovora, tako da

zakljuĉenje ugovora ne podleži nikakvoj formi, osim ukoliko zakon

ili same ugovorne strane ne odrede drugaĉije.

Zahtev zakona da ugovor bude zakljuĉen u odreĊenoj formi,

usporava privredni promet ali je motivisan pravnom sigurnošću.

Zahtev forme postavljen kao uslov za zakljuĉenje ugovora važi i za

sve docnije izmene ili dopune tog ugovora. Ipak punovažne su

docnije usmene dopune o sporednim taĉkama o kojima u formalnom

ugovoru nije ništa reĉeno, ukoliko to nije protivno cilju radi koga je

forma propisana. Punovažne su i docnije usmene pogodbe kojima se

smanjuju ili olakšavaju obaveze jedne ili druge strane, ako je posebna

forma propisana samo u interesu ugovornih strana.

Formalni ugovori mogu biti raskinuti neformalnim

sporazumom, izuzev ako je za odreĊeni sluĉaj zakonom predviĊeno

što drugo, ili ako cilj zbog koga je propisana forma za zakljuĉenje

ugovora zahteva da raskidanje ugovora bude obavljeno u istoj formi.

Po pravilu formalizam u ugovornim odnosima rezultat je

zakonskih odredbi. Ipak ugovorne strane imaju pravo da svojom

voljom neformalan ugovor pretvore u formalan. U takvoj situaciji reĉ

je o ugovorenoj formi. Konkretno to znaĉi da se ugovorne strane

mogu sporazumeti da posebna forma bude uslov punovažnosti

njihovog ugovora. Primera radi ugovorne strane mogu predvideti da

ugovor koji su potpisali direktori važi od momenta kada ga odobri

upravni odbor.

Ugovor za ĉije je zakljuĉenje ugovorena posebna forma može

biti raskinut, dopunjen ili na drugi naĉin izmenjen i neformalnim

sporazumom.

Ako su ugovorne strane predvidele posebnu formu samo da

osiguraju dokaz svoga ugovora, ugovor je zakljuĉen kad je postignuta

saglasnost o njegovoj sadržini, a za ugovaraĉe je u isto vreme nastala

obaveza da ugovoru daju predviĊenu formu.

Ugovor koji nije zakljuĉen u propisanoj formi nema pravno

dejstvo ukoliko iz cilja propisa kojim je odreĊena forma ne proizlazi

što drugo.

Ugovor koji nije zakljuĉen u ugovorenoj formi nema pravno

dejstvo ukoliko su stranke punovažnost ugovora uslovile posebnom

formom.

Ugovor za ĉije se zakljuĉenje zahteva pisana forma smatra se

punovažnim iako nije zakljuĉen u toj formi ako su ugovorne strane

izvršile, u celini ili pretežno, obaveze koje iz njega nastaju, osim ako

iz cilja zbog koga je forma propisana oĉigledno ne proizlazi nešto

drugo.

Računanje vremenskih rokova u ugovoru

Ugovorom se po pravilu predviĊaju i preciziraju odreĊeni

rokovi. Na primer rok izvršenja neke ĉinidbe, rok plaćanja i sl. Taĉno

odreĊenje poĉetka roka i njegovog završetka podrazumeva precizno

odreĊenje njegovog raĉunanja.

Rok odreĊen u danima poĉinje da teĉe prvog dana posle

dogaĊaja od koga se rok raĉuna, a završava se istekom poslednjeg

dana roka.

Rok odreĊen u nedeljama, mesecima ili godinama završava se

onog dana koji se po imenu i broju poklapa sa danom nastanka

dogaĊaja od koga rok poĉinje da teĉe, a ako takvog dana nema u

poslednjem mesecu, kraj roka pada na poslednji dan tog meseca.

Ako poslednji dan roka pada u dan kada je zakonom odreĊeno

da se ne radi, kao poslednji dan roka raĉuna se sledeći radni dan.

Poĉetak meseca oznaĉava prvi dan u mesecu, sredina -

petnaesti, a kraj - poslednji dan u mesecu, ako što drugo ne proizlazi

iz namere stranaka ili iz prirode ugovornog odnosa.

Pravni instrumenti obezbeđenja ugovora

Svrha obezbeđenja ugovora

Izvršenje ugovora u skladu sa dogovorenim predstavlja

najvažniju brigu ugovornih strana. Primera radi prodavac brine da li

će kupac platiti cenu u visini i na naĉin kako je odreĊeno u ugovoru.

U cilju pritiska na ugovorne strane i obezbeĊenja poštovanja

dogovorenog, u pravnom saobraćaju se koriste brojni pravni

instrumenti. Tu spadaju na primer kapara, odustanica, ugovorna

kazna, zaloga...

Kapara

Kapara je oblik obezbeĊenja izvršenja ugovora i dokaz da je

ugovor zakljuĉen4.

Kad ugovorna strana koja je primila kaparu ispuni svoju

ugovornu obavezu, kapara se mora vratiti. Umesto da bude vraćena

ona se može uraĉunati u ispunjenje obaveze. Primera radi lice A

kupuje od lica B automobil. Zakljuĉen je ugovor o prodaji i lice A je

4 Više o kapari videti kod Nikolić Đ. Obligaciono pravo, Projuris, Beograd, 2007,

str 41.

licu B kao znak da je ugovor zakljuĉen dalo 10.000 dinara na ime

kapare i preuzelo ugovornu obavezu da licu B plati 100.000 dinara

kao cenu za automobil u roku od 3 dana. Lice A može isplatiti

celokupnu sumu (100.000 dinara) licu B i dobiti nazad svojih 10.000

dinara datih na ime kapare. Ili platiti 90.000 dinara uraĉunavanjem

vrednosti date na ime kapare.

Ukoliko se ugovorne strane ne dogovore drugaĉije, strana

koja je dala kaparu ne može odustati od ugovora ostavljajući kaparu

drugoj strani, niti to može uĉiniti druga strana vraćanjem udvojene

kapare. Obaveza ispunjenja ugovora postoji na obema stranama i

jedino njihovom saglasnošću ugovor može biti raskinut.

Odustanica

Za razliku od kapare koja ne ovlašćuje njenog davaoca na

raskid ugovora odricanjem od kapare, sporazumom ugovornih strana

može se ovlastiti jedna ili svaka strana da odustane od ugovora

davanjem odustanice. Odustanica je dakle suma novca koja davaocu

daje mogućnost da bira da li će ostati pri ugovoru ili će se opredeliti

za opciju odustajanja od njega5.

Zaloga

Zaloga predstavlja jedan od oblika stvarnog obezbeĊenja.

Ugovorom o zalozi se dužnik kao zalogodavac, obavezuje prema

poveriocu kao zalogoprimcu da mu na ime obezbeĊenja duga preda

neku pokretnu stvar. Smisao ovakvog ugovaranja za zalogoprimca je

da se pre ostalih poverilaca naplatiti iz vrednosti dužnikove stvari

koju drži kod sebe ukoliko mu dužnik ne isplati na vreme

dogovorenu sumu. Pri tome je obaveza poverioca da primljenu stvar

ĉuva i da je, po prestanku svog potraživanja, neoštećenu vrati

zalogodavcu.

Smisao uzimanja neke stvari u zalogu je da se dužnik ĉvršće

obaveže da ispuni svoju obavezu. Ukoliko on to ne uĉini privredni

subjekt kao poverilac će biti prinuĊen da se namiri iz založene stvari.

U tom smislu on može da, ukoliko mu potraživanje ne bude namireno

o dospelosti, može da pristupi prodaji založene stvari na javnoj

prodaji po isteku osam dana od upozorenja uĉinjenog dužniku da će

5 Više o odustanici videti kod Nikolić Đ. Obligaciono pravo, Projuris, Beograd,

2007, str 42.

tako postupiti. Ako založene stvari imaju tržišnu ili berzansku cenu,

poverilac ih može prodati po toj ceni, po isteku osam dana od

upozorenja uĉinjenog dužniku i zalogodavcu da će tako postupiti.

Jemstvo

Jemstvo predstavlja personalno obezbeĊenje potraživanja.

Reĉ je o ugovoru o jemstvu kojim se jemac obavezuje prema

poveriocu da će ispuniti punovažnu i dospelu obavezu dužnika, ako

to ovaj ne uĉini. Poverilac se time stavlja u povoljniji položaj jer uz

postojećeg dužnika dobija još jedno lice koje jemĉi ispunjenje duga

(ispuniće ga sam ako dužnik to ne uĉini).

Ako se jemac obavezao kao jemac platac, odgovara poveriocu

kao glavni dužnik za celu obavezu i poverilac može zahtevati njeno

ispunjenje bilo od glavnog dužnika bilo od jemca ili od obojice u isto

vreme (solidarno jemstvo). Jemac za obavezu nastalu iz ugovora u

privredi odgovara kao jemac platac, ako nije što drugo ugovoreno.

Zatezna kamata

Zatezna kamata je odreĊena zakonom i predstavlja

svojevrstan instrument pritiska na dužnika iz novĉanih obaveza da

plaćanje izvrši u roku. Naime zakonodavac predviĊa posebnu kamatu

koja neminovno pogaĊa dužnika koji svoju obavezu nije izvršio na

vreme. To konkretno znaĉi da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem

novĉane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi

utvrĊenoj propisima. Pri tome treba imati u vidu da ako je stopa

ugovorene kamate viša od stope zatezne kamate, ona će nastaviti da

teĉe i posle dužnikove docnje (u protivnom bi dužnik docnjom došao

u povoljniji položaj nego što je bio).

Poverilac novaĉanog potraživanja ima pravo na zateznu

kamatu bez obzira na to da li je pretrpeo kakvu štetu zbog dužnikove

docnje. Može se dogoditi da je šteta koju je poverilac pretrpeo zbog

dužnikovog zadocnjenja veća od iznosa koji bi dobio na ime zatezne

kamate, pa mu je u takvoj situaciji dopušteno da zahteva razliku do

potpune naknade štete.

Prouzrokovanje štete kao izvor obaveza

Privredni život, kao i život uopšte, nosi sa sobom brojne

rizike. Jedan od njih se odnosi na nastanak štete. Privredni subjekti

mogu jedan drugom u poslovanju, ili izvan njega, prouzrokovati

nastanak štete.

Pod štetom se najĉešće podrazumeva umanjenje neĉije

imovine. To je takozvana obiĉna šteta. Šteta se može sastojati i u

spreĉavanju da se neĉija imovina povećan i ona se tada naziva

izmakla korist. Obe ove vrste štete spadaju u materijalnu štetu.

Pored materijalne štete pravni subjekt može pretrpeti i

nematerijalnu. Reĉ je o šteti koja se odnosi na nanošenje fiziĉkog ili

psihiĉkog bola nekoj osobi, ili izazivanje straha kod nje.

Odgovornost za nastalu štetu

Nastanak štete najĉešće raĊa obavezu da ona bude nadoknaĊena i

pravo da se ta nadoknada zahteva. Pravila poslovnog prava izriĉito

zahtevaju da ko drugome prouzrokuje štetu mora i da je naknadi,

ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice.

Odgovornost za štetu može biti po osnovu krivice i bez

postojanja krivice. Krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu

namerno ili nepažnjom.

Svako može da zahteva od drugog da ukloni izvor opasnosti

od koga preti znatnija šteta njemu ili neodreĊenom broju lica. TakoĊe

može i da zahteva da se neko lice uzdrži od delatnosti od koje

proizlazi uznemiravanje ili opasnost štete, ako se nastanak

uznemiravanja ili štete ne može spreĉiti odgovarajućim merama. Sud

će na zahtev zainteresovanog lica narediti da se preduzmu

odgovarajuće mere za spreĉavanje nastanka štete ili uznemiravanja,

ili da se otkloni izvor opasnosti, na trošak držaoca izvora opasnosti,

ako ovaj sam to ne uĉini.

Za štetu koju zaposleni u radu ili u vezi sa radom prouzrokuje

trećem licu odgovara privredni subjekt u kome je zaposleni radio u

trenutku prouzrokovanja štete. Oštećenik ima pravo da zahteva

naknadu štete i neposredno od radnika ako je štetu prouzrokovao

namerno.

Odgovornost po osnovu krivice nije dovoljna da se pokriju

sve situacije odgovornosti za nastalu štetu. U tom smislu odgovornost

privrednih subjekata je šira od skrivljene, pa za štetu od stvari ili

delatnosti od kojih potiĉe povećana opasnost štete za okolinu,

odgovara se bez obzira na krivicu.

Odgovornost za štetu od opasne stvari ili od opasne delatnosti

poĉiva na pretpostavki uzroĉnosti. Smatra se da šteta koja je nastala u

vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću potiĉe od te

stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile

uzrok štete.

Za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od

opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi. Umesto imaoca

stvari, i isto kao on, odgovara lice kome je imalac poverio stvar da se

njome služi, ili lice koje je inaĉe dužno da je nadgleda, a nije

zaposleno kod njega. Pored tog lica će odgovarati i imalac stvari ako

je šteta proizašla iz neke skrivene mane ili skrivenog svojstva stvari

na koje mu nije skrenuo pažnju.

Gledano iz ugla lica koje se tereti kao odgovorno za nastanak

štete po osnovu posedovanja opasne stvari ili obavljanja opasne

delatnosti najvažnije je pitanje da li se on može u nekim sluĉajevima

osloboditi od odgovornosti.

Pravo dopušta da se imalac opasne stvari oslobodi

odgovornosti ako dokaže da šteta potiĉe od nekog uzroka koji se

nalazio van stvari, a ĉije se dejstvo nije moglo predvideti, niti izbeći

ili otkloniti.

Imalac stvari oslobaĊa se odgovornosti i ako dokaže da je

šteta nastala iskljuĉivo radnjom oštećenika ili trećeg lica, koju on nije

mogao predvideti i ĉije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti.

Imalac se oslobaĊa odgovornosti delimiĉno, ako je oštećenik

delimiĉno doprineo nastanku štete.

ProizvoĊaĉ koji stvar koju je proizveo stavi u promet, a koja

zbog nekog nedostatka za koji on nije znao predstavlja opasnost štete

za lica ili stvari, odgovara za štetu koja nastane zbog tog nedostatka.

ProizvoĊaĉ odgovara i za opasna svojstva stvari ako nije

preduzeo sve što je potrebno da štetu, koju je mogao da predvidi, ili

spreĉi putem upozorenja, bezbedne ambalaže ili drugom

odgovarajućom merom.

Naknada štete

Naknada štete podrazumeva dve stvari: uspostavljanje ranijeg

stanja i naknadu u novcu. Odgovorno lice dužno je da uspostavi

stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala. Ukoliko

uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu potpuno, odgovorno lice

dužno je za ostatak štete dati naknadu u novcu.

Kad uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće, ili kad sud

smatra da nije nužno da to uĉini odgovorno lice, sud će odrediti da

ono isplati oštećeniku odgovarajuću svotu novca na ime naknade

štete.

Obaveza naknade štete smatra se dospelom od trenutka

nastanka štete.

Prilikom odreĊivanja naknade materijalne štete jedno od

znaĉajnih pitanja je pitanje obima naknade štete. Oštećenik ima pravo

kako na naknadu obiĉne štete, tako i na naknadu izmakle koristi.

Pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji

se mogao osnovano oĉekivati prema redovnom toku stvari ili prema

posebnim okolnostima, a ĉije je ostvarenje spreĉeno štetnikovom

radnjom ili propuštanjem.

Sud će, uzimajući u obzir i okolnosti koje su nastupile posle

prouzrokovanja štete dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se

oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se

nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja.

Kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji naĉin

u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom

pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije

moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi.

UGOVORI U PRIVREDI – POSEBAN DEO

Ugovor o prodaji

Ugovor o prodaji predstavlja najznaĉajniji i

najrasprostranjeniji ugovor u privrednom životu. Nastao je sa

pojavom novca iz ugovora o trampi (razmena robe za robu). Njegova

sadržina i osnovni principi ujedno ĉine polaznu taĉku mnogih

ugovora koji su njegova nadgradnja i složenija modifikacija. Reĉ je o

imenovanom teretnom ugovoru koji je ureĊen Zakonom o

obligacionim odnosima.

Zakljuĉenje ugovora o prodaji podrazumeva da se dve

ugovorne strane od kojih je jedna prodavac a druga kupac, saglase

oko dva bitna elementa: robe i cene6. Time oni ulaze u dužniĉko

poverilaĉki odnos u kome se prodavac obavezuje da drugoj

ugovornoj strani kupcu preda robu (stvar) tako da mu prenese pravo

svojine na njoj, a kupac se obavezuje da prodavcu plati cenu i

preuzme robu (stvar).

Ta dva bitna elementa mora da sadrži svaki ugovor o prodaji

koji zakljuĉuju privredni subjekti.

6 Ugovorne strane mogu bilo koji elemenat ugovora odrediti kao bitan i saglasnost

o njemu predvideti kao uslov punovažnosti.

Cena kao bitan elemenat ugovora o prodaji

U praksi privrednih subjekata ovaj zahtev da cena bude

odreĊena je u odreĊenoj meri ublažen. Dovoljno je da je moguće

odrediti cenu i kada ona nije naznaĉena u ugovoru. Konkretno za

punovažnost ugovora potrebno je postoji dovoljno podataka na

osnovu kojih je cenu moguće odrediti.

U praksi se mogu javiti i situacije kada u ugovoru o prodaji

nema dovoljno elemenata koji bi cenu ĉinili odredivom. Tada se

potencijalno rešenje problema u cilju održanja ugovora na snazi

nalazi u pretpostavki da su ugovorili cenu koju je prodavac redovno

naplaćivao kupcu. Tada se može zakljuĉiti da su upravo nju želeli da

ugovore. Ukoliko pak nemamo oslonac ni u toj ĉinjenici, moguće je

primeniti pravilo razumne cene za datu robu na tom mestu u to vreme

(tekuća cena).

Roba kao bitan element ugovora o prodaji

Roba kao bitan elemenat ugovora o prodaji mora biti

precizirana u smislu da se odredi vrsta, koliĉina i kvalitet robe.

Koliĉina robe odreĊuje se brojem komada (prebrojavanjem),

masom, zapreminom ili drugom mernom veliĉinom (vaganjem i

merenjem). Prodavac je u obavezi da isporuĉi robu u onoj koliĉini

kako je to odreĊeno konkretnim ugovorom. Veoma je važno precizno

odrediti koliĉinu, posebno u smislu da li u odreĊenu težinu ulazi

težina ambalaže i sl. Posebno znaĉajno pitanje predstavlja eventualno

odstupanje prema ugovorenoj meri, odnosno stepen tolerancije u tom

odstupanju. U tom smislu treba znati da se pod terminom circa što se

prevodi kao „oko ili otprilike“ dopušta odstupanje od plus minus 5%,

a ukoliko nije upotrebljen taj izraz odstupanje ne može biti veće od

2%. Primera radi upotreba termina «Vagon» oznaĉava da se radi o

robi 10.000 kg bruto (ukljuĉena i težina vagona), a «cisterna»

oznaĉava koliĉinu robe 10.000 kg neto (bez težine cisterne).

Kvalitet robe predstavlja veoma znaĉajno svojstvo za kupca,

pa je prodavac dužan da isporuĉi robu ugovorenog kvaliteta. Tim

ugovorom mogu deskriptivno biti odreĊena svojstva koja mora

posedovati konkretna roba ili se precizira svrha radi koje se ona

kupuje. Oznaĉenje kvaliteta robe može biti na osnovu propisanog

standarda (A kvalitet, I klasa i sl.) ili na osnovu uzorka, po

specifikaciji na osnovu standarda „uobiĉajeni kvalitet“, «takva-

kakva» i sl.

Ukoliko u ugovoru o prodaji nije bliže naznaĉen kvalitet robe

koja je predmet ugovora postoje dva pravila koja se mogu primeniti u

odreĊenju predmetnog kvaliteta. Prvo pravilo se odnosi na svrhu radi

koje se nabavlja roba i ono podrazumeva da je prodavac, ukoliko mu

je bila ili morala da bude poznata svrha radi koje kupac nabavlja

robu, bio dužan da isporuĉi robu ĉiji kvalitet odgovara toj svrsi.

Drugo pravilo se primenjuje u situaciji kada se prvo ne može

primeniti (prodavcu opravdano nepoznata svrha) i ono podrazumeva

obavezu prodavca da isporuĉi robu najmanje srednjeg kvaliteta, što

znaĉi da najmanje mora imati svojstva za redovnu upotrebu i promet.

Obaveze prodavca

Prodavac kod ugovora o prodaji ima obavezu da isporuĉi robu

(stvar), da garantuje da roba nema materijalne nedostatke, kao i da

garantuje odsustvo pravnih nedostataka robe koja je predmet ugovora

o prodaji.

Isporuka robe

Osnovna obaveza koju prodavac preuzima ugovorom o prodaji se

sastoji u isporuci (predaji) robe odnosno stvari. Isporuĉiti robu znaĉi

staviti je na raspolaganje kupcu7. Najvažnija pravna posledica koja

nastaje momentom isporuke je da se u tom ĉasu rizik za eventualno

oštećenje ili propast robe prenosi sa prodavca na kupca.

Da bi isporuka odgovorila interesima, odnosno oĉekivanjima

ugovornih strana važno je jasno odrediti vreme, mesto i naĉin

isporuke.

Po prirodi stvari kod isporuke je veoma znaĉajno da se u

ugovoru jasno i precizno naznaĉi vreme isporuke. Ipak treba imati u

vidu da će ugovor i bez oznaĉenja vremena isporuke važiti. Da li će

to biti odmah, na odreĊeni dan ili sat, u odreĊenom vremenskom roku

nakon zakljuĉenja ugovora (na primer u roku od 8 dana) ili na neki

drugi naĉin definisano vreme (rok) isporuke zavisi od volje

ugovornih strana.

Konfuziju u privrednom životu mogu izazvati nejasni termini

ili nepoznavanje uobiĉajenih vremenskih oznaka. U tom smislu je

7 Obaveza se može ispuniti i isporukom trećem licu ali za raĉun kupca, na primer

prevozniku koji treba da mu je odveze.

važno poznavati znaĉenje odreĊenih termina za precizno odreĊenje

dužnosti isporuke. Primera radi odmah ili brzo podrazumeva rok od 8

dana nakon zakljuĉenja ugovora. Ili recimo ukoliko u ugovoru vreme

nije jasno naznaĉeno, primeniće se standard da isporuku treba izvršiti

„u razumnom roku“, Konkretno trajanje razumnog roka će zavisiti od

okolnosti datog sluĉaja (vrsta robe i sl.).

Naĉin isporuke robe treba precizirati ugovorom da bi se

otklonile nedoumice i eventualni sporovi. Isporuka podrazumeva i

ĉitav niz radnji kao što su pakovanje, izbor prevoznika, obaveštavanje

kupca i dr.

Naĉin isporuke se razlikuje u zavisnosti da li je u pitanju

individualno odreĊena stvar ili se radi o stvarima odreĊenim po rodu-

generiĉne stvari (ugalj, graĊa...). Nekad u poslovanju precizno

odreĊenje naĉina isporuke može da izostane, pa je neophodno da

postoje odreĊena pravila koja mogu pomoći u odreĊenju tog naĉina.

Primera radi postoji jedno znaĉajno pravilo koje se primenjuje u

situaciji ukoliko nije odreĊen naĉin isporuke kod robe odreĊene po

rodu. Tu takoĊe možemo razlikovati dve situacije. Prvo ako je

predviĊena isporuka u mestu prodavca on će isporuku izvršiti ĉinom

izdvajanja dogovorene koliĉine robe iz mase. Druga je situacija

ukoliko je ugovorena obaveza prodavca da pošalje robu u mesto koje

je odredio kupac i tada će on izvršiti svoju obavezu isporuke

predajom robe prevozniku.

Mesto isporuke robe (stvari) takoĊe treba odrediti ugovorom,

ali ukoliko to izostane postoje odreĊena pravila na osnovu kojih će se

odrediti lokacija predaje robe. Primera radi ukoliko se ugovorne

strane nisu dogovorile o mestu isporuke smatraće se da je

dogovoreno da to bude mesto sedišta prodavca u momentu

zakljuĉenja ugovora.

Transportne klauzule

Pitanje momenta i mesta isporuke najbolje se odreĊuje

unošenjem transportne klauzule u ugovor (INCOTERMS). One ĉine

transportno-trgovaĉke termine koji preciziraju ĉitav niz važnih

elemenata ugovorenog posla isporuke robe robe.

Izbor odreĊenog termina nosi sa sobom znaĉajne pravne

posledice jer on precizira vreme i naĉin predaje robe, prelazak rizika

za sluĉajno oštećenje ili gubitak robe s prodavca na kupca, ureĊuje

pitanje ko snosi troškove i sl. Primera radi FOB (eng. free on board),

CIF (eng. cost, insurance, fright), FAS (eng. free along side) su

skraćenice koje kada se ugovore otklanjaju svaku dilemu i

potencijalne nesporazume na kome je koji teret plaćanja i rizik, jer

jasno oznaĉavaju prava i obaveze ugovornih strana po pitanju

isporuke robe. Najpoznatiji transportne klauzule koje smo u gornjem

primeru i pomenuli, a koje se koriste u meĊunarodnoj trgovini su

INCOTERMS (eng. International Commercial Terms) koje je donela

MeĊunarodna trgovinska komora u Parizu8.

Odgovornost za materijalne nedostatke robe

Roba koju isporuĉuje prodavac mora imati kvalitet koji su

prodavac i kupac imali vidu kada su sklapali ugovor. To znaĉi da

roba ne može imati fiziĉke nedostatke odnosno mane koje se odnose

na njena materijalna svojstva.

Zakon o obligacionim odnosima jasno razlikuje više situacija

u kojima postoji taj materijalni nedostatak isporuĉene robe. Prvo je

kad roba nema potrebna svojstva za redovnu upotrebu ili promet.

Drugo je kad nije saobrazna uzorku ili modelu na osnovu kojih je

ugovor zakljuĉen. Ostale situacije bi obuhvatile nedostatke koji

onemogućavaju da roba ima posebna svojstva koja se neophodna za

naroĉitu upotrebu ili neka svojstva koja su izriĉito ili prećutno

ugovorili. Iako takva stvar ima upotrebnu vrednost u smislu redovne

upotrebe ona nije ono što je kupac ugovorio jer je se radi o posebnim

svojstvima.

Obavezi prodavca da isporuĉi robu saobraznu ugovorenom

kvalitetu odgovara dužnost kupca da primljenu robu blagovremeno i s

dužnom pažnjom pregleda (na uobiĉajen naĉin). Nedostaci koji su

vidljivi moraju se odmah prijaviti, a nedostaci koji se kasnije pojave

(skriveni nedostaci) moraju se takoĊe bez odlaganja prijaviti ĉim

budu otkriveni9.

Dogovorom prodavca i kupca može se ograniĉiti ili iskljuĉiti

odgovornost prodavca za materijalne nedostatke isporuĉene robe, ali

da takav dogovor ne bude rezulatat zloupotrebe prodavca usled

monopolskog položaja na tržištu.

U praksi veoma znaĉajnu ulogu ima garancija za ispravno

funkcionisanje stvari. Reĉ je o znaĉajnoj vrsti odgovornosti za

materijalne nedostatke tehniĉke robe po osnovu garantnog lista

predatog kupcu10

.

8 Videti više Vilus J. MeĊunarodni trgovaĉki termini-Incoterms-revizija 2000,

Pravni život 2000/11, str. 285 9 Maksimalni rok u kome se može javiti odgovornost prodavca je 6 meseci od

isporuke robe, nakon ĉega se oslobaĊa svake odgovornosti. 10

Više o tome Babić I. Privredno pravo, Univerzitet Singidunum, Beograd, str. 262

Odgovornost za pravne nedostatke

Odgovornost za pravne nedostatke takoĊe predstavlja

znaĉajnu obavezu prodavca iz ugovora o prodaji. Kupcu je veoma

znaĉajno da mu prodavac garantuje sigurnost prava steĉenog

ugovorom o prodaji. Konkretno to znaĉi da ga neko treće lice neće

uznemiravati u vršenju tog prava. Najviši stepen odgovornosti za

pravni nedostatak robe bi bio kada bi prodavac prodao kupcu tuĊu

robu, nakon ĉega bi je pravi vlasnik koristeći svoje pravo svojine

oduzeo.

Ukoliko doĊe do bilo kakvog oblika ograniĉenja ili

iskljuĉenja prava steĉenog ugovorom, kupac je u obavezi da u

razumnom roku o tome obavesti prodavca uz zahtev da ovaj otkloni

smetnju (zaštita od pravnog uznemiravanja-evikcije).

Obaveze kupca

1 Isplata cene

Osnovne obaveze koje kupac preuzima ugovorom o prodaji su

isplata cene i preuzimanje robe. Od slobodne volje ugovornih strana

zavisi da li će tih obaveza biti još.

Kada je u pitanju isplata cene od strane prodavca znaĉajno je

odrediti vreme, naĉin i mesto isplate.

Vreme plaćanja se odreĊuje ugovorom (pre isporuke,

istovremeno sa njom ili nakon isporuke). Ukoliko vreme plaćanja nije

precizirano u ugovoru primeniće se dispozitivno zakonsko pravilo da

se plaćanje vrši u momentu predaje robe11

.

Mesto isplate ugovorene cene se po pravilu odreĊuje

ugovorom. Ukoliko nije odreĊeno ugovorom primeniće se pravilo da

je mesto plaćanja mesto predaje robe.

2 Preuzimanje robe

Ovlašćenje koje ima kupac da zahteva isporuku robe je ujedno

i njegova obaveza da primi isporuku.

Preuzimanje robe je po prirodi stvari skopĉano sa više radnji

koje je potrebno izvršiti da bi isporuka bila moguća (na primer

dostava vozila) i obaveza je kupca da ih izvrši.

11

Videti ĉl. 516 stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Ugovor o posredovanju

Pojam i osnovne karakteristike

Ugovori o posredovanju su znaĉajni u savremenim tržišnim

privredama, a privredni subjekti koji na tržištu deluju kao posrednici

imaju znaĉajnu funkciju u povezivanju privrednih subjekata u cilju

zakljuĉenja ugovora iz robnog prometa. Ugovor o posredovanju je ugovor u kome se jedna ugovorna

strana, koja se naziva posrednik, obavezuje da će pronaći

odgovarajuće lice i dovesti ga u vezu sa drugom ugovornom stranom

koja se naziva nalogodavac (komitent) da bi sa njim pregovaralo o

zakljuĉenju ugovora.

Zakljuĉenjem ugovora o posredovanju nalogodavac se

obavezuje da posredniku isplati proviziju ukoliko ugovor o

osnovnom poslu, kao rezultat njegovog posredovanja, bude

zakljuĉen. Primera radi kompanija koja prodaje tekstil saĉini ugovor

o trgovinskom posredovanju sa privrednim subjektom-posrednikom

koji se tako obaveže da će, nastojati da pronaĊe kupca za robu te

kompanije, štiteći pri tom kako interese svog nalogodavca tako i

interese njenog potencijalnog saugovornika.

Ukoliko doĊe do realizacije posla (zakljuĉenje ugovora)

posredniku pripada provizija. Sloboda volje ugovornih strana

omogućava da se ugovori provizija kao naknada za rad posrednika

(aktivnost da se pronaĊe saugovornik nalogodavca) ĉak i kad ta

aktivnost nije rezultirala zakljuĉenjem ugovora nalogodavca i trećeg

lica.

Obavljajući svoju posredniĉku delatnost posrednik se izlaže

odreĊenim troškovima (putovanje, komunikacija...) ali je osnovno

pravilo da oni padaju na njegov teret a ne na teret nalogodavca. Ipak

ugovorom se i to može drugaĉije urediti.

Za postojanje ugovora o posredovanju neophodno je kao bitan

element njegove pravne važnosti, precizirati posao koji nalogodavac

poverava posredniku. Po pravilu (iako nije obavezno12

) se u ugovoru

o posredovanju oznaĉava i visina provizije koja pripada posredniku.

12

Ukoliko u ugovoru o posredovanju nije odreĊena provizija koja pripada

posredniku u sluĉaju zakljuĉenja ugovora u kome je posredovao smatraće se da je

nalogodavac u obavezi da isplati uobiĉajenu proviziju.

Pravni položaj posrednika

Uloga posrednika, kao privrednog subjekta koji radi za svoj

raĉun i u svoje ime, je da poveže nalogodavca sa trećim licem koje

želi da zakljuĉi konkretan ugovor. Kao poznavalac tržišnih prilika

njegovo je da nastoji da ih dovede u vezu, a na nalogodavcu je da

odluĉi da li će zakljuĉiti ugovor ili ne. Posrednik nikad nije taj koji

zakljuĉuje ugovor sa trećim licem.

U cilju sticanja reputacije i poverenja u poslovnom svetu, a u

skladu sa pravnom obavezom, posrednik kao dobar privrednik mora

da štiti interese obe strane (nalogodavca i saugovaraĉa) a ne samo

onu koja mu je izdala posredniĉki nalog. Sve što sazna u toku

poslovnih pregovora i u vezi sa zakljuĉenjem ugovora a predstavlja

poslovnu tajnu posrednik je u obavezi da ĉuva od trećih lica.

Relevantne ĉinjenice u vezi ugovora zakljuĉenih obavljanjem

posredniĉke delatnosti beleže se u posredniĉkom dnevniku koji je

posrednik u zakonskoj obavezi da vodi.

Zakljuĉenjem ugovora o posredovanju posrednik preuzima

obavezu da informiše nalogodavca o ĉinjenicama od znaĉaja za

zakljuĉenje posla što je logiĉna posledica delovanja za tuĊ raĉun..

Obavljajući svoje poslovne aktivnosti posrednik mora da

postupa po nalozima nalogodavca i kreće se u okviru ovlašćenja koja

su mu data..

Ugovorom može da bude predviĊeno da posrednik ima

odreĊeni viši nivo odgovornosti (ovlašćen je na primer da primi

uplatu od strane nalogodavĉevog saugovornika po osnovu ugovora u

kome je posredovao, ili jemĉi da će saugovornik ispuniti obavezu

prema nalogodavcu). Takva pravna situacija odstupa od klasiĉnog

odnosa nalogodavac-posrednik (menja ga ugovorna klauzula pod

nazivom del credere kojom se proširuje odgovornost posrednika) i

tada po pravilu posredniku pripada viša provizija od uobiĉajene.

Ugovor o trgovinskom zastupanju

Ugovor o trgovinskom zastupanju je formalan ugovor

(obavezna pisana forma) u kome se jedna ugovorna strana koja se

naziva trgovinski zastupnik ili agent13

obavezuje da postupa u ime i

za raĉun svog nalogodavca tako što će nastojati da pronaĊe treća lica

radi zakljuĉenja ugovora.

13

Ugovor o trgovinskom zastupanju se ĉesto u praksi naziva i ugovorom o

agenturi.

Po pravilu zastupnik je ovlašćen da u ime nalogodavca i za

njegov raĉun zakljuĉuje ugovore sa trećim licem. Tu svoju privrednu

aktivnost agent obavlja u skladu sa ovlašćenjima koja su odreĊena u

ugovoru o zastupanju i po pravilu mu pripada dogovorena (ili

uobiĉajena) provizija za svaki zakljuĉen ugovor. Isplata provizije

može biti nakon zakljuĉenog ugovora a može biti uslovljena

njegovim ispunjenjem. Primera radi zastupniku koji je zakljuĉio

ugovor sa kupcem robe u ime i za raĉun nalogodavca, biće isplaćena

provizija nakn što kupac ispuni svoju obavezu plaćanja. Sve što bi

dobio od trećeg lica zastupnik bi bio u obavezi da prenese na

nalogodavca jer radi u njegovo ime i za njegov raĉun.

Pravni položaj zastupnika

Uloga zastupnika je da, kao dobar privrednik i struĉnjak u

svom poslu, svojom aktivnošću na tržištu upozna potencijalne

saugovornike sa uslovima kupovine ili prodaje roba ili usloga koje

nudi njegov nalogodavac. Obavljajući poslove dužan je da se kreće u

okviru naloga-ovlašćenja koji mu postavlja nalogodavac. Da bi

obavljao svoj posao zastupnik od nalogodavca oĉekuje da mu to i

omogući davanjem bez nadoknade svih potrebnih informacija i

prateće dokumentacije, posebno u vezi cena i uslova prodaje odnosno

kupovine (reklamni materijal, uzorci, cenovnici...).

Pravni položaj trgovinskog zastupnika svakako treba

razlikovati od položaja zastupnika i punomoćnika privrednog

subjekta. Ukoliko se dogodi da je zastupnik sa trećim licem zakljuĉio

ugovor, a da za to nije imao odgovarajuće ovlašćenje, ili mu je za

njegovo zakljuĉenje bila potrebna saglasnost nalogodavca, tako

zakljuĉen ugovor u naĉelu ne obavezuje nalogodavca. Ipak će on i

trgovinski zastupnik solidarno odgovarati za štetu koju u tom

konkretnom poslu pretrpi treće lice ako nije znalo, niti je moralo znati

za prekoraĉenje ovlašćenja (bilo savesno).

Može se dogoditi i situacija da je trgovinski zastupnik imao

ovlašćenje za zakljuĉenje konkretnog posla, ali da je istekla njegova

važnost. U tom sluĉaju zakljuĉeni ugovor obavezuje nalogodavca

ukoliko je saugovornik bio savestan (nije znao niti je morao da zna).

Od zastupnika se oĉekuje da sa dužnom pažnjom nastoji da

pronaĊe treće lice (saugovornika nalogodavcu) ali ne odgovara

ukoliko ne ostvari taj rezultat.

Po pravilu zastupnik ne odgovara ukoliko saugovaraĉ ne

izvrši svoju obavezu prema nalogodavcu osim u sluĉaju kada nije

uložio potrebnu pažnju u izboru saugovornika ili je kriv za to

neizvršenje. Ipak trgovinski zastupnik-agent može da preuzme

garanciju za izvršenje ugovorne obaveze trećeg lica, što se kao

posebna klauzula unosi u ugovor i predstavlja odstupanje od

uobiĉajenog odnosa zastupnik-nalogodavac (del credere). Po pravilu

takav pravni položaj donosi mu i višu proviziju.

U svakom zastupniĉkom poslu agent mora da štiti interese

svog nalogodavca, pa kao logiĉna pretpostavka postoji pravilo da ne

može biti zastupnik obe ugovorne strane (osim uz njihovu

saglasnost). TakoĊe se po pravilu ugovorom o trgovinskom

zastupanju iskljuĉuje mogućnost da agent na istom tržištu zastupa

više nalogodavaca koji se bave istom delatnošću, jer bi to potpadalo

pod opasnost od konflikta interesa.

Potrebno je imati u vidu da se isti privredni subjekt na tržištu

može baviti zastupniĉkim i posredniĉkim poslovima, pa u svakom

konkretnom sluĉaju treba sagledati o kom poslu je reĉ što sobom

povlaĉi i razliĉita prava i obaveze ugovornih strana.

Zastupnik ne prestaje sa svojim delovanjem trenutkom

zakljĉenja ugovora iz osnovnog posla. Njegova je obaveza da prati

izvršenje ugovornih obaveza, da pojašnjava nalogodavcu ukoliko ima

nekih nejasnoća i da ga blagovremeno informiše o relevantnim

ĉinjenicama. Mora ga informisati o toku svih pregovora kao i o svim

ugovorima koje je zakljuĉio u njegovo ime i za njegov raĉun.

Odnos poverenja bio bi bitno narušen a nalogodavac izložen

riziku štete ukoliko bi zastupnik iznosio trećim licima podatke koje

spadaju u domen poslovne tajne. Trajanje zabrane otkrivanja i

korišćenja tih informacija ĉesto se proteže i nakon prestanka ugovora

o trgovinskom zastupanju.

Kao i posrednik i zastupnik je u obavezi da u vidu dnevnika

vodi zabeležbe svih zakljuĉenih ugovora a zakljuĉenje ugovora prati i

izdavanje zakljĉnica, a koje agent daje po primerak saugovaraĉu i

nalogodavcu14

.

Provizija

Privredni cilj poslovanja zastupnika je, kao i svakog drugog

privrednog subjekta, sticanje dobiti. Ukoliko zastupnik zakljuĉi

ugovor sa trećim licem u ime i za raĉun nalogodavca, ili to uĉini

nalogodavac uz asistenciju zastupnika, agentu pripada dogovorena

(uobiĉajena) provizija. Prilikom odreĊenja visine provizije, uprkos

14

Neizdavanje zakljuĉnice ne bi bilo razlog nepostojanja ugovora jer ona nema

konstitutivnu nego dokaznu ulogu.

generalnom stavu da ona zavisi od volje ugovornih strana, treba ipak

imati u vidu naĉelo o ravnoteži davanja. Naime bilo je sluĉajeva u

sudskoj praksi da je sud, na zahtev nalogodavca, u svojoj presudi

smanjivao visinu provizije smatrajući da nije srazmerna uĉinjenoj

usluzi (naĉelo jednakih davanja).

Najbolji pravni položaj ima trgovinski zastupnik kome je

ugovorom dat status iskljuĉivog zastupnika na odreĊenoj teritoriji.

Takav položaj mu omogućava da primi proviziju za svaki ugovor koji

na toj teritoriji zakljuĉi nalogodavac i samostalno bez njegovog

aktivnog uĉešća.

Isplata provizije po pravilu zavisi od ispunjenja zakljuĉenog

ugovora. Ipak zastupnik će imati pravo na proviziju i u sluĉaju

neispunjena obaveze od strane saugovaraĉa ako je za neispunjene

kriv nalogodavac. TakoĊe ukoliko se nalogodavac i saugovaraĉ

dogovore da raskinu ugovor zakljuĉen uz uĉešće zastupnika pravilo je

da zastupniku ipak pripada provizija ali u smanjenom iznosu.

Pravni položaj zastunika se bitno menja ukoliko je preuzeo

obavezu garancije izvršenja ugovora od strane trećeg lica (del

credere) ali mu tada pripada i viša provizija.

Ugovor o komisionu

Za razliku od ugovora o posredovanju u kome posrednik radi

u svoje ime i za svoj raĉun i ugovora o trgovinskom zastupanju u

kome zastupnik-agent radi u ime i za raĉun nalogodavca, kod

ugovora o komisionu komisionar radi u svoje ime a za tuĊ raĉun.

Ugovor o komisionu je imenovan ugovor ĉija je sadržina

regulisana Zakonom o obligacionim odnosima. Reĉ je o ugovoru u

kome se ta ugovorna strana koju nazivamo komisionarem obavezuje

da u svoje ime a za raĉun druge ugovorne strane (komitent) izvršiti

posao (ili više poslova) koje mu ona poveri, a komitent se sa svoje

strane preuzima obavezu da za to komisionaru plati dogovorenu

nadoknadu (proviziju).

Komisionar u svoje ime, dakle kao samostalna ugovorna

strana, zakljuĉuje ugovore sa trećim licima na osnovu ovlašćenja koje

mu je dato od strane komitenta za zakljuĉenje konkretnih poslova.

Time se za komisionara konstituiše odgovornost za uredno izvršenje

tog ugovora, a druga ugovorna strana ne mora ni da zna za ĉiji raĉun

je ugovor zakljuĉen (tajnost komitenta). Logiĉna posledica takvog

pravnog položaja komisionara je da ukoliko doĊe do spora, ugovorna

strana može tužbom teretiti jedino komisionara (za neizvršenje ili

neuredno izvršenje ugovora), jer je on ugovorna strana, a komitent je

pravno izvan tog posla. Sa druge strane, s obzirom da radi u svoje

ime ali za raĉun komitenta, svi materijalni efekti iz tog ugovora

pripadaju komitentu umanjeni za proviziju koju je u obavezi da

isplati komisionaru. Komisionar primera radi po nalogu komitenta ali

istupa samostalno i u svoje ime kupuje robu od trećeg lica ĉime

preuzima obavezu da plati cenu. Kako komisionar kupovinu robe ĉini

za raĉun komitenta on je u obavezi da mu preda robu, a komitent je u

obavezi da mu nadoknadi iznos koji pokriva cenu uvećan za

proviziju.

Komisionar može i sam da izvrši posao za koji je trebalo da

pronaĊe treće lice. Reĉ je o posebnim oblicima komisionog posla koji

se nazivaju samostalno istupanje komisionara. Kod njih postoje dva

pravna položaja istog lica: po osnovu ugovor o komisionu i po

osnovu ugovora iz konkretnog posla (npr. ugovora o prodaji)

Obaveze komisionara

Kao i kod srodnih ugovora o posredovanju i trgovinskom

zastupanju osnovna obaveza komisionara je da sa potrebnom

pažnjom (pažnja dobrog struĉnjaka) nastoji da obavi posao koji mu je

komitent poverio. Interes komitenta je da ugovor bude zakljuĉen sa

privrednim subjektom koji će uredno izvršiti svoje obaveze u tom

smislu se uspostavlja odgovornost komisionara za izbor tog lica15

.

Stepen te odgovornosti obuhvata dužnu pažnju u izboru tog lica.

Ukoliko to zahteva komitent komisionar je u obavezi da ga informiše

sa kojim licem je zakljuĉio ugovor.

Komisionar koji je bio pažljiv u izboru, ali treće lice ipak ne

izvrši svoju obavezu onako kako je dogovoreno ili je uopšte ne izvrši,

ne odgovara komitentu za štetu koja nastane. Ipak ukoliko u ugovoru

o komisionu postoji klauzula del creder na komisinaru je

odgovornost prema komitentu za uredno izvršenje posla koji sklopi

sa trećim licem.

Svoje obaveze komisionar vrši pridržavajući se naloga svog

komitenta. Ukoliko mu nešto nije dovoljno jasno u obavezi je da bez

odlaganja traži dodatne informacije od komitenta u cilju najboljeg

izvršenja posla.

Dužnost je komisionara da štiti interes komitenta i ukoliko

primeti bilo kakve mane u vezi robe ili usluge trećeg lica u obavezi je

15

Odgovornosti za komisionara naravno nema ukoliko je izbor izvršio komitent

osim ukoliko je znao da se radi o subjektu koji je nesposoban za plaćanje.

da interveniše16

. Kao i svaki kupac komisonar je u obavezi da uĉini

sve pravne radnje (ukljuĉujući i poštovanje poslovnih obiĉaja) da

zaštiti interes komitenta.

Ukoliko komisionar u zakljuĉenju poverenog posla postigne

povoljnije uslove od onih koje mu je komitent odredio kao

prihvatljive, materijalna korist pripada komitentu a komisionar ima

pravo na uvećanu proviziju.

Nakon obavljenog posa komisionar pravi kompletan obraĉun

prihoda i rashoda u vezi poverenog posla kao i obraĉun provizije i

polaže raĉun komitentu.

Obaveze komitenta

Dobro obavljanje posla od strane komisonara podrazumeva

obavezu komitenta da sa svoje strane izvrši sve potrebne radnje

(precizna uputstva u vezi konkretnog posla).

Najvažnija obaveza komitenta je da plati komisionaru

naknadu i eventualne troškove17

nakon što ugovor iz poverenog posla

bude izvršen. Visina naknade se odreĊuje u ugovoru ili prema

tarifama komisionara, odnosno u skladu sa obiĉajima18

.

Ugovor o uskladištenju robe

Ugovor o uskladištenju robe je takav ugovor u kome jedna

ugovorna strana koja se naziva skladištar preuzima obavezu da primi

na ĉuvanje odreĊenu robu19

i preduzme sve ugovorene ili potrebne

mere i radnje u cilju njenog ĉuvanja i predaje drugoj ugovornoj strani

koja se naziva ostavodavac (ili licu koje on ovlasti). Kao

protivvrednost usluzi koju pruža skladištar ostavodavac se obavezuje

da mu plati odgovarajuću naknadu.

16

Blagovremen prigovor prodavcu i sl. 17

Naknada ukljuĉuje redovne troškove koje je imao komisionar u obavljanju svog

posla, ali može postojati obaveza isplate posebne naknade recimo u vezi korišćenja

skladišta komisionara ili njegovih prevoznih sredstava i sliĉno. U korist komisinara

ustanovljeno je i pravo zaloge na robi u cilju obezbeĊenja potraživanja prema

komitentu. 18

I kod ovih ugovora sudska praksa ukazuje na mogućnost da se sudskom odlukom

izvrši snižavanje provizije za koju se utvrdi da je nepraviĉno visoka, odnosno da ne

odgovara izvršenom radu od strane komisonara. 19

Bilo koja pokretna stvar osim onih ĉije skladištenje nije dopušteno.

Privredni subjekti koji se bave poslom javnog skladištenja

(javna skladišta20

) raspolažu odgovarajućim skladišnim prostorom i

primaju uz naknadu na ĉuvanje robu. Javna skladišta moraju da prime

robu bilo kog lica pod istim uslovima. U zavisnosti od vrste robe i

naĉina njenog ĉuvanja postoje i razliĉite vrste skladišta21

.

Obaveze skladištara

Robu koju prime, ukoliko nije drugaĉije dogovoreno moraju

da drže odvojeno od druge robe kao i da dopuste ostavodavcu ili licu

koje ovlasti da pristupa robi (na primer radi uzimanja uzoraka).

Skladištar je obavezan da se stara o interesima ostavodavca.

On nema pravo da izda robu trećem licu, a ukoliko se takvi zahtevi

pojave po bilo kom osnovu mora bez odlaganja da obavesti

ostavodavca.

Ugovorom o skladištenju mogu se precizirati i odreĊene

pravne i faktiĉke radnje koje ostavodavac može da zahteva od

skladištara a ovaj je u obavezi da ih izvrši. (na primer da prepakuje ili

sortira robu, da je osigura kod društva za osiguranje, da je da na

prevoz i sl.).

Osnovna obaveza skladištara je da ĉuva robu koja mu je

poverena u vremenu koje je dogovoreno (prirodno je da ostavodavac

ima pravo da podigne robu i pre isteka dogovorenog roka

skladištenja). Po pravilu on to ĉini u zatvorenom prostoru osim

ukoliko nije drugaĉije ugovoreno. Ostavodavac je u obavezi da

prilikom preuzimanja robu pregleda i bez odlaganja uloži prigovor

skladištaru jer se u protivnom smatra da je roba vrećena u ispravnom

stanju22

.

Odgovornost skladištara za štetu

Odgovornost skladištara za za štetu na robi je veoma stroga i

može se osloboditi ukoliko dokaže da je ona nastala krivicom

ostavodavca (na primer nije informisao skladištara o nekim

20

Postoje i druge vrste skladišta na primer carinska skladišta zs smeštaj robe pre

obavljanja carinskih formalnosti u uvozno-izvoznim poslovima i dr. 21

Spirović-Jovanović Lucija, Milenkoviĉ-Kerković Tamara, Poslovi trgovinskog

prava, SKC, Niš, 2006, str. 131.

22

Ukoliko se radi o manama robe koje nisu mogle da budu primećene odmah

ostavodavac je u obavezi, pod pretnjom gubitka prava, da ih prijavi u roku od 7

dana od preuzimanja robe.

svojstvima robe koju predaje) ili iz nekih drugih razloga koji ga

oslobaĊaju (okolnosti koje se nisu mogle izbeći ili otkloniti).

Skladištar se može i osigurati od odgovornosti za eventualnu štetu

koja može nastati na uskladištenoj robi. Njegova je obaveza da

prilikom prijema robe ukoliko primeti nedostatke na robi ili ambalaži

da o tome izvesti ostavodavca. Obaveza skladištara je da na zahtev

ostavodavca izda hartiju od vrednosti koja se naziva skladišnica.

Privredni znaĉaj te hartije od vrednosti je u ubrzanju pravnog

prometa jer se njenim prenosom vrši i prenos vlasništva na

uskladištenoj robi.

Naknada

Skladištar za svoju uslugu naplaćuje naknadu po pravilu po

tarifama koje je unapred propisao i pravilo je da se ona plaća

prilikom preuzimanja robe. Skladištar ima pravo zaloge na primljenoj

robi u cilju obezbeĊenja potraživanja prema ostavodavcu.

Ugovor o kontroli robe ili usluge

Ugovor o kontroli roba ili usluga je takav ugovor u kome se

jedna ugovorna strana koja se naziva izvršilac kontrole, obavezuje da

će na struĉan i nepristrasan naĉin izvršiti ugovorenu kontrolu i o

izvršenoj kontroli izdati odgovarajući sertifikat. Druga ugovorna

strana je naruĉilac kontrole i on ovim ugovorom preuzima obavezu

da izvršiocu kontrole plati naknadu za njegovu uslugu.

Roba ili usluga koja je predmet kontrole, odnosno bilo koja

faktiĉka ili pravna radnja23

u vezi te kontrole, mora biti precizno

odreĊena odredbama ugovora. Ukoliko nije precizno dogovoreno

kontrola mora biti izvršena na naĉin i u obimu koji odgovara prirodi

stvari.24

Obaveze izvršioca kontrole

Izvršilac kontrole je u obavezi da primljenu robu ĉuva u

skladu sa njenim svojstvima i na adekvatan naĉin je obezbedi od

zamene. Kao dokaz naruĉiocu kontrole u pogledu robe koju je predao

23

Reĉ je na primer o poslu kontrole sa preuzimanjem 24

Spirović-Jovanović Lucija, Milenkoviĉ-Kerković Tamara, Poslovi trgovinskog

prava, SKC, Niš, 2006. str. 125.

(koliĉina i svojstva), kontrolor nakon što primi robu izdaje mu

odgovarajući sertifikat.

Kontrolor je u obavezi da vršeći svoju delatnost kontrole

izvršava naloge druge ugovorne strane. Ipak s obzirom na osnovni

princip nepristrasnosti koji ga obavezuje prilikom obavljanja

kontrole, on mora ostati u granicama neutralnog i nepristrasnog

struĉnjaka koji rukovoĊen standardima profesije utvrĊuje objektivno

stanje predmeta kontrole.

Stepen odgovornosti kontrolora po pravilu se odreĊuje

ugovorom. Osnovna obaveza kontrolora je da sa potrebnom pažnjom

i struĉnošću obavi svoj posao. Pri tome on nije odgovoran za

nedostatke robe koji se nisu mogli pregledom obavljenim na takav

naćin otkriti.

Kontrolor može ugovorom da preuzme obavezu da garantuje

da roba koju je kontrolisao neće promeniti svojstva u odreĊenom

vremenskom periodu. U tom sluĉaju stepen njegove odgovornosti je

znatno viši a ona strožija.

Ugovor o otpremanju (špediciji) robe

Poslovi otpremanja robe imaju veliki znaĉaj u privredi svake

zemlje. Špediteri su privredni subjekti ĉija se delatnost sastoji u

obavljanju ĉitavog niza faktiĉkih i pravnih radnji koje su potrebne da

bi roba stigla od prodavca do kupca (u zemlji ili inostranstvu).

Ugovor o špediciji odnosno otpremanju robe je takav ugovor

u kome se jedna ugovorna strana koja se naziva špediter (otpremnik)

obavezuje da će u svoje ime a za raĉun druge ugovorne strane –

nalogodavca, obaviti sve pravne i faktiĉke radnje u vezi

organizovanja prevoza robe koja je predmet ugovora. Nalogodavac se

u tom teretnom ugovoru obavezuje da plati ugovorenu naknadu za

uslugu špeditera.

Najĉešće greška koja se u praksi pravi je da se špediteri

poistovećuju sa prevoznicima. Špediter nije prevoznik25

, već

organizator otpremanja robe. Prevoz robe predstavlja samo jedan iako

veoma važan segment tog posla. Špediter će da uradi sve potrebne

radnje da roba nalogodavca stigne na odredište i za to će primiti

dogovorenu naknadu. U tom složenom poslu špediter angažuje

prevoznika ali se i sam može pojaviti kao prevoznik (i naplatiti

25

Kod ugovora o špediciji prevoz može biti obavljen i transportnim sredstvima

koja pripadaju špediteru ali to nije bitno za prirodu ovog ugovora jer je prevoz

samo segment ovog posla i nije bitno ko ga obavlja.

vrednost prevoznine nezavisno od špediterske provizije) što niukom

sluĉaju ne umanjuje razliku ova dva posla.

Obaveze špeditera

Osnovna obaveza špeditera je da sa pažnjom dobrog

struĉnjaka organizuje otpremanje robe na koju se odnosi ugovor.

Radnje koje je obavezan da obavi u cilju otpremanja robe ka

ugovorenoj destinaciji obuhvataju pravne i faktiĉke radnje.

Pod pravnim radnjama se podrazumeva obaveza da zakljuĉi

ugovor o prevozu, ugovor o osiguranju, uskladištenju (ako je tako

ugovoreno) i kada je u pitanju uvozno izvozni posao da obavi

carinske formalnosti.

Faktiĉke radnje mogu biti brojne i one obuhvataju

prevashodno dostavu do ili od prevoznog sredstva, kao i kontrolu,

pakovanje i sl. ukoliko je ugovoreno. Preuzimanje ove obaveze od

strane špeditera podrazumeva i odgovornost za naknadu štete koju

pretrpi nalogodavac kao posledicu neurednog izvršenja ove obaveze.

Špediter je odgovoran za izbor lica sa kojima zakljuĉuje

ugovore u vezi otpreme robe i taj izbor mora da vrši sa dužnom

pažnjom. Ako je izbor izvršio na takav naĉin ne odgovara za njihovo

neizvršenje posla već će taj postupak naknade štete morati da vodi

nalogodavac.

Špediter može da preuzme na sebe i odgovornost za izvršenje

posla lica kojima ga je poverio. Takvom odredbom ugovora špediter

garantuje da će treće lice uredno izvršiti svoje ugovorne obaveze (reĉ

je o već pominjanoj klauzuli del credere).26

Obaveza da deluje u najboljem interesu svog nalogodavca,

kao i razlozi operativne efikasnosti, ĉesto zahtevaju od špeditera da

realizaciji poslova otpreme špediter deo posla prenese na drugog

špeditera („podšpediter“). Taj izbor mora da izvrši sa dužnom

pažnjom.

Otpremnik robe po pravilu svojim komitentima može da

ponudi povoljnije uslove nego što bi to oni sami mogli da obezbede

sopstvenim angažovanjem. To postiže tako što organizuje istovremen

prevoz robe više nalogodavaca ĉime ostvaruje povoljniju cenu za

nalogodavca. Reĉ je o takozvanoj zbirnoj otpremi. Ukoliko

26

Vasiljević Mirko, Trgovinsko pravo, Savremena administracija, Beograd, 1995,

str. 567.

nalogodavcu ne odgovara da njegova roba bude otpremljena na takav

naĉin on to može u ugovoru izriĉito iskljuĉiti.

Otpremnik robe je dužan da nakon obavljene usluge napravi

obraĉun troškova svih radnji koje je obavio i podnese raĉun

nalogodavcu, kao i da mu preda sve isprave potrebne za zaštitu

njegovog prava.27

Nalogodavac je dužan da plati naknadu kako je ugovoreno

nakon što otpremnik izvrši svoje ugovorne obaveze (ili prema

tarifama špeditera) i da snosi sve troškove pratećih ugovora (prevoz,

skladištenje, osiguranje...)

Ugovor o franšizingu

Ugovor o franšizingu je nastao u SAD kao rezultat poslovne

prakse28

i ubrzo nakon toga poĉeo da se širi kako nacionalnim tako i

meĊunarodnim tržištem. Uprkos ĉinjenici da je nastao davno još uvek

nije regulisan zakonom i po pravilu se u praksi pojavljuje kao tipski,

formularni ugovor (tipiĉan primer nametanja moći ekonomski jaĉe

strane).

Reĉ je o relativno jednostavnom poslovnom sistemu u kome

uspešna kompanija uz naknadu prenosi svoj sistem uspeha na drugu

kompaniju. Reĉ je o trajnijem poslovnom povezivanju dva privredna

subjekta (trgovci i proizvoĊaĉi) koji zadržavaju svoju pravnu

samostalnost. Ovaj posao je veoma ĉest u ugostiteljstvu, hotelijerstvu

i drugim uslugama.

Ugovor o franšizingu je ugovor kojim jedna ugovorna strana

koja se naziva davalac franšizinga, preuzima obavezu da drugoj

ugovornoj strani primaocu franšizinga, prenese svoje znanje i

iskustvo obavljanja odreĊene delatnosti, a primalac franšizinga se

obavezuje da obezbedi traženi kvalitet u poslovanju i na tržištu se

pojavljuje pod odreĊenim nazivom i spoljnim izgledom i za to plati

odreĊenu naknadu. Tipiĉan primer je uspešnog franšizing sistema

koji ima ogranke širom sveta je Coca Cola.

Reĉ je dakle o svojevrsnom «iznajmljivanju»29

ugleda (uz

naknadu) davaoca franšize jer omogućava korisniku da se pojavljuje

pod njegovim poslovnim imenom, ali obavezujući ga ujedno da

27

Na primer isprave koje su potrebne kao dokaz u postupku protiv prevozioca

ukoliko je došlo do štete na robi u prevozu ili do kašnjenja i sl. 28

Smatra se da je prvi sistem franšizing posla postavio i razvio Isaac M. Singer

(«Singer mašine») još 1863. Videti Spirović-Jovanović Lucija, Poslovno pravo,

2005. str. 293. 29

Spirović-Jovanović Lucija, Poslovno pravo, 2005. str. 294.

tržištu ponudi istovetan kvalitet koji podrazumeva taj poslovni

sistem)30

. Primalac profitira jer mu se pruža prilika da preuzme

superiornu organizaciju poslovanja (upravljanje, marketing,

knjigovodstvo, finansijski inženjering...) i tako zauzme bolju poziciju

na tržištu.

Ovaj kompleksan ugovor koji u sebi sadrži brojne elemente

ugovora o prodaji, ugovora o kreditu, ugovora o licenci i drugih

ugovora javlja se u praksi u više oblika31

: robni, uslužni i proizvodni;

meĊunarodni i nacionalni, obiĉni i master franšizing32

i dr.

Obaveza davaoca franšize

Kao osnovni kreator sadržine ugovora o franšizingu davalac

franšize se po pravilu trude da njegove odgovornosti, za razliku od

odgovornosti koje nameće primaocu franšize, budu što blaže.

Osnovna obaveza davaoca franšizinga je da primaocu pruži potrebnu

pomoć koja treba da obezbedi potpuno preuzimanje i odgovarajući

kvalitet ugovorenih aktivnosti. Može biti ugovorena obaveza davaoca

franšizinga da primaocu isporuĉuje odreĊenu robu (ili pruži neku

uslugu) vezanu za obavljanje delatnosti iz franšizing posla.

Obaveza primaoca franšize

Davalac franšize ima dominantan položaj u ovom ugovoru i

on se po pravilu trudi da primaoca franšize što je moguće više i

ĉvršće obaveže (posebno stroge odredbe po pitanju odavanja

poslovne tajne, naknade, posledica docnje33

i dr.).

Osnovna obaveza primaoca franšize je da u svemu (kvalitet i

izgled roba i usluga, propaganda, voĊenje finansija...) poštuje

ugovorne odredbe koje su rezulata brojnih zahteva davaoca franšize.

Njegova je obaveza da omogući davaocu franšize ostvarenje

kontrolne funkcije (kontrola kvaliteta, finansijskih transakcija i sl.)

30

Više o kompleksnosti ovog posla videti Milenković-Kerković Ugovor o

franšizingu-tajna uspeha, Niš, 1998. 31

Više o vrstama franšizinga videti kod Vasiljević Mirko, Trgovinsko pravo,

Savremena administracija, Beograd, 1995, 666. 32

Reĉ je o posebnoj vrsti meĊunarodnog franšizinga u kojoj korisnik franšize

dobija ekskluzivno pravo da na teritoriji koju pokriva ugovara ugovore o franšizi sa

drugim privrednim subjektima koji se nazivaju podfranšizanti. 33

Spirović-Jovanović Lucija, Milenkoviĉ-Kerković Tamara, Poslovi trgovinskog

prava, SKC, Niš, 2006, str. 198.

Obaveza plaćanja naknade za korišćenje franšize je

protivvrednost za njeno korišćenje. Naknada se obiĉno sastoji iz dela

koji se plaća unapred (pristupna-inicijalna naknada) i varijabilnog

dela koji se odreĊuje u procentu i ĉija veliĉina zavisi od prihoda koji

na tržištu ostvari primalac franšize.

Ugovor o licenci

Odnosi koji nastaju povodom korišćenja prava industrijske

svojine ureĊuju se ugovorom o licenci. Ponekad taj ugovor postoji

samostalno, a nekada je deo brojnih ugovora kojima se reguliše

složena poslovna transakcija (na primer kod posla franšize).

Ugovorom o licenci ureĊuju se prava i obaveze izmeĊu

ugovornih strana koje se nazivaju davalac licence i sticalac licence.

Osim poslova koji nastaju slobodnom voljom, kada je pravo

industrijske svojine u pitanju u zakonom odreĊenim sluĉajevima u

kojima se javlja javni interes (u našem pravnom sistemu važi samo za

patente) odreĊeno lice može postati korisnik licence i mimo volje

davaoca licence (prinudna licenca)34

.

Davalac licence se tim ugovorom obavezuje da sticaocu

licence ustupi, u celini ili delimiĉno, pravo iskorišćavanja pronalaska,

tehniĉkog znanja i iskustva, žiga ili dizajna (uzorka ili modela).

Obaveza koju ugovorom o licenci preuzima sticalac licence je da mu

za to ustupljeno pravo plati ugovorom odreĊenu naknadu.

Ozbiljnost sadržine ovih ugovora i po pravilu visoka vrednost,

zahteva da on mora biti zakljuĉen u pisanoj formi. S obzirom na

ĉinjenicu da prava industrijske svojine imaju svoj vek trajanja,

pravilo je da licenca za iskorišćavanje patentiranog pronalaska uzorka

ili dizajna ne može biti zakljuĉena na vreme duže od trajanja

zakonske zaštite tih prava.

Vrste ugovora o licenci

Licenca može biti neiskljuĉiva i iskljuĉiva. Kod iskljuĉive

licence sticalac stiĉe iskljuĉivo pravo iskorišćavanja predmeta

licence. Niko drugi, pa ni sam vlasnik prava industrijske svojine ne

može ga koristiti niti može to poveriti nekom drugom u granicama

prostornog važenja iskljuĉive licence.

34

Videti o prinudnoj licenci Besarović Vesna (2005) , Intelektualna svojina:

Industrijska svojina i autorsko pravo, Pravni fakultet, Beograd.2005str. 100-104.

Iskljuĉiva licenca se mora izriĉito ugovoriti, odnosno ako u

ugovoru o licenci nije naznaĉeno o kakvoj je licenci reĉ, smatra se da

je data neiskljuĉiva licenca.

Pored ograniĉenja u odnosu na lica koja mogu koristiti

licencu, ugovorom se mogu predvideti i teritorijalna ograniĉenja.

Licenca se može dati uz prostorno ograniĉenje prava iskorišćavanja.

Ukoliko se iz ugovora ne vidi ta vrsta ograniĉenja smatra se da je

ugovoreno korišćenje licence bez teritorijalnog ograniĉenja.

Obaveze ugovornih strana

Ugovorom o licenci jasno se moraju odrediti prava i obaveze

ugovornih strana, a posebno obaveze davaoca licence. Osnovno što

davalac licence mora da uĉini, je da korisniku u ugovorenom roku

preda predmet licence kako bi on mogao da ga koristi, Pošto je reĉ o

tehniĉkim znanjima veoma je važna i prateća obaveza davaoca

licence da sticaocu licence uz predmet licence preda i tehniĉku

dokumentaciju potrebnu za praktiĉnu primenu.

Uspešno korišćenje prava koja su predmet ugovora o licenci

podrazumeva i obavezu za davaoca licence da sticaocu daje sva

uputstva i obaveštenja koja su potrebna radi uspešnog iskorišćavanja

predmeta licence.

Korisniku licence je od primarnog znaĉaja da ima garanciju za

tehniĉku izvodljivost i tehniĉku upotrebljivost predmeta licence i

davalac licence mu je mora pružiti. Pored te garancije tehniĉkog

karaktera koja treba da sa višim stepenom izvesnosti uveri korisnika

licence da će je uspešno iskoristiti u proizvodnji, davalac licence

jemĉi i da neće biti pravnih uznemiravanja. Konkretno on garantuje

da pravo iskorišćavanja koje je predmet ugovora pripada njemu, da

na njemu nema tereta i da nije ograniĉeno u korist nekog trećeg.

Posebno je to znaĉajno u situaciji kad je predmet ugovora iskljuĉiva

licenca, onda davalac licence jemĉi i da pravo iskorišćavanja nije

ustupio drugome (potpuno ili delimiĉno). U tom smislu davalac

licence ima obavezu da brani pravo ustupljeno sticaocu licence od

pretenzija i zahteva svih trećih lica.

Ugovor o licenci predviĊa i znaĉajne obaveze za sticaoca

licence. Njegova osnovna obaveza je da iskorišćava predmet licence

na naĉin kako je to ugovoreno, u ugovorenom obimu i u ugovorenim

granicama.

Najĉešće se sticalac licence trudi da u ugovor unese klauzule

koje ga ovlašćuju da iskorišćava i naknadna usavršavanja predmeta

licence. Ukoliko davalac licence nije izriĉito pristao na takvo pravo

sticaoca licence, onda mu to pravo i ne pripada.

Kao predmet licence ĉesto se javlja nezaštićeno pravo (know

how) pa se u tom sluĉaju javlja dodatna obaveza za primaoca licence,

da ĉuva u tajnosti taj nepatentirani pronalazak ili tajno tehniĉko

znanje i iskustvo.

Uz licencu za proizvodnju može se ugovoriti da se ustupa i

licenca za upotrebu žiga. Ukoliko je takav sluĉaj onda na sticaocu

licence leži obaveza da može da stavlja u promet robu sa tim žigom

samo ako je njen kvalitet isti kao što je kvalitet robe koju proizvodi

davalac licence. Ovde je reĉ o imperativnoj normi u cilju zaštite

potrošaĉa i suprotan sporazum nema pravno dejstvo.

Sticalac licence je u obavezi i da robu koja se proizvodi po

licenci, mora da obeleži oznakom koja potrošaĉa informiše da se radi

o proizvodnji na osnovu licence.

Ugovor o licenci je teretan ugovor, tako da je sticalac licence

dužan da isplatiti davaocu licence ugovorenu naknadu u vreme i na

naĉin kako je to odreĊeno ugovorom. Naknada se može ugovoriti

tako da njena visina zavisi od obima iskorišćavanja predmeta licence.

U tom sluĉaju sticalac licence je dužan podneti davaocu licence

izveštaj o obimu iskorišćavanja i izvršiti najmanje jednom godišnje

obraĉun naknade. Ako je ugovorena naknada postala oĉigledno

nesrazmerna u odnosu na prihod koji sticalac licence ima od

iskorišćavanja predmeta licence, zainteresovana strana može

zahtevati izmenu ugovorene naknade.

Sticalac licence može da ima poslovni interes da pravo

steĉeno ugovorom o licenci prenese na drugo lice kreirajući tako

odnos podlicence. Sticalac iskljuĉive licence ima pravo da ustupi

drugom da koristi predmet licence (podlicenca). Ukoliko se ne radi o

iskljuĉivoj licenci ugovorom se može urediti pitanje da li sticalac

licence ima ili nema pravo da drugom licu ustupi korišćenje prava u

vidu podlicence. Po pravilu se ugovara obaveza sticaoca obiĉne

licence da za ugovaranje podlicence obezbedi dozvolu davaoca

licence. Ukoliko sticalac sklopi ugovor o podlicenci a da na to nije

ovlašćen, davalac licence može otkazati ugovor o licenci bez

otkaznog roka35

.

Kada je data podlicenca za davaoca licence nastaje jedna

dodatna pogodnost. On može, radi naplate svojih potraživanja od

sticaoca licence nastalih iz licence, zahtevati neposredno naplatu od

35

O podlicenci videti Spirović-Jovanović Lucija, Poslovno pravo, Beogradska

bankarska akademija, Beograd, 2005. str. 282

sticaoca podlicence iznose koje ovaj duguje davaocu podlicence po

osnovu podlicence.

Prestanak ugovora o licenci

Ugovor o licenci koji je zakljuĉen na odreĊeno vreme,

prestaje samim protekom tog vremena. Kada ugovoreno vreme

protekne, a sticalac licence ipak produži da iskorišćava predmet

licence, a davalac licence se tome ne protivi, smatra se da je

zakljuĉen nov ugovor o licenci neodreĊenog trajanja, pod istim

uslovima kao i prethodni.

Kada ugovor o licenci nije zakljuĉen na odreĊeno vreme, on

može prestati da važi otkazom. Svaka ugovorna strana može otkazati

ugovor ali uz obavezu poštovanja ugovorom odreĊenog otkaznnog

roka. Ukoliko otkazni rok nije utvrĊen ugovorom on će iznositi šest

meseci. TakoĊe je važno istaći da davalac licence ne može otkazati

ugovor tokom prve godine njegovog važenja.

Ukoliko dok traje ugovor o licenci doĊe do steĉaja ili redovne

likvidacije sticaoca licence, davalac licence može raskinuti ugovor.