Vilijem Gibson~Virtuelna svetlost

8/9/2019 Vilijem Gibson~Virtuelna svetlost

1/160

Gibson Vilijem

VIRTUELNA SVETLOSTPrevod: Marković Aleksandar

Gibson William VIRTUAL LIGHT, 1993.

Serija "Neuromanser"(4)

POLARIS1996.


2/160

SVETLUCAVA KO A D INOVA

Kurir pritiska čelo na slojeve stakla, argona, oklopne plastike. Posmatra borbenu letelicu kakeleće srce grada poput ose-lovca, noseći smrt ispod trupa u glatkom, crnom valjku.Nekoliko sati ranije, severno predgrađe pogodile su rakete; sedamdeset troje mrtvih, počinila

poznat. Ali ovde, duž Lazaro Kardenasa, zigurati odeveni u ogledala sjakte se kao svetlucava knova, potiskujući noćnu baražu snova prema avenidama koje čekaju na njih - biz kao i obično

etu bez kraja.

Vazduh iza stakla dodiruje svaki izvor svetlosti blagom hepatičnom koronom, žutičavi prelivprimetno prelazi u smeđu prozirnost. Fine, suve pahulje fekalnog snega, razvejane sa polja izmpale po sočivu noći.Zatvorivši oči, usredsređuje se na pozadinsko šištanje klimatizera. Zamišlja sebe u Tokiju, sosada nalazi u novom krilu starog Imperijala. Vidi sebe na ulicama Čijoda-kua, ispod šaputavizova. Crvene papirne lanterne duž uske ulice.Otvara oči.Meksiko Siti je još tu.Osam praznih boca, plastične minijature, pomno su poređane uporedo sa ivicom čajnog stoči

anska votka, Vrati Se Losose, ime joj više nervira nego ukus koji ostaje dugo posle.Na ekranu iznad konzole, ptičke čekaju na njega, sve zajedno u kremastom zamrznuću. Kada j

eo daljinac, njihove oštre jagodične kosti pomiču se u prostoru iza njegovih očiju. Njihovi mlai bez razlike prodiru s leđa, nose crne, kožne rukavice. Slovenska lica, koja prizivaju nepozv

lomke iz detinjstva: smrad crnog kanala, lupa čelika o čelik iza zaljuljanog voza, visoke, stareanice stana sa pogledom na sleđeni park.Dvadeset osam perifernih slika uokviruju Ruse u neglumljenom sparivanju; nazire likove

enesene sa čađave platforme za automobile azijskog trajekta.Otvara još jednu malu bocu.

Ptičke, čije se glave klate napred-nazad kao dobro podmazane mašine, sada dudlaju svojimdmenim, samoljubivim momcima. Uglovi kamere podsećaju na sirovost sovjetskog industrijskoskopa.Pogled mu odluta do NHK Vremena. Talas niskog pritiska iznad Kanzasa. Pored toga, nestvarložen islamski padajući tekst beskrajno ispisuje božje ime u fraktalnoj kaligrafiji.Ispija votku.Gleda televiziju.

Posle ponoći, na raskrsnici Liverpula i Florensije, zuri u Zona Rosu sa zadnjeg sedišta bele lnoporski respirator švajcarske proizvodnje žulja mu sveže obrijanu bradu.Svako lice u prolazu je pod maskom, usta i nozdrva sakrivenih iza filtera. Neke maske, u častna mrtvih, podsećaju na srebrom optočene vilice nacerenih šećernih lobanja. Kojeg god da sulika, njihovi proizvođači listom ponavljaju iste sumnjive, bezlično utešne fraze o viroidima.Poželeo je da pobegne jednoobraznosti, možda da otkrije nešto od lepote i prolazne zanimljivovde nema ničeg osim maskiranih lica, njegovog straha, svetala.Prastari američki automobil mili krivinom iz Čapaltepek Avenide, ispod otkačenog branika

lsiraju oblaci čađi. Prašnjavi nanos smole boje kole i slomljena ogledala prekrivaju svaku

vršinu vozila; ogoljen je samo vetrobran, a taj je crn i sjajan, neproziran kao kap mastila, idseća ga na smrtonosni valjak borbene letelice. Oseća kako strah počinje da se taloži, bez


3/160

kotina, bez misli, sa potpunim ubeđenjem, oko ovog karnevalskog duha, kadilaka, ovog reliktagoreva gorivo u avetinjskom ogrtaču od umrljanog mozaičkog srebra. Ko mu je dozvolio da ispu prljavštinu u već nepodnošljiv vazduh? Ko sedi unutra, iza crnog vetrobrana?Drhteći, posmatra stvar kako prolazi."Ta kola..." Opaža da je povijen napred i da se obraća širokom, smeđem vratu vozača, čije gsnate uši zbog nečega podsećaju na reprodukovanu grnčariju u ponudi hotelskog šoping-kanal"El coche", kaže vozač, koji ne nosi masku i, osvrnuvši se, čini se da po prvi put primećuje krir gleda ogledala kadilaka kako signaliziraju, samo jednom, kratko, odraženom rubinskom

etlošću lasera iz noćnog kluba, pre nego što vozilo nestane.Vozač zuri u njega.Daje mu uputstvo da vozi nazad u hotel.

Budi se iz sna od metalnih glasova, u dnu zasvođenih hodnika nekog evropskog aerodroma, geke prilike uhvaćene u nemom obredu odlaska.Tmina. Šištanje klimatizera.Dodir pamučnih čaršava. Njegov telefon, pod jastukom. Zvuci saobraćaja, prigušeni prozorimunjenim gasom. Nema više napetosti, nema panike. Seća se bara u predvorju. Muzika. Lica.

Postaje svestan unutrašnjeg spokoja, retkog uravnoteženja. On za drugi mir ne zna.I, da, naočare su tu, ćušnute pored telefona. Izvlači ih, otvara drške sa grešnim zadovoljstvomnekako očuvalo još od Praga.Voleo ju je već skoro deceniju, iako o tome nije mislio na taj način. Ali nikad nije kupio drug

ftver, i crni plastični okvir počeo je od upotrebe da gubi sjaj. Etiketa na kaseti je sada nečitkaledela od njegovog dodira u noći. Tako mnogo soba kao ova.Odavno je navikao da bude s njom u tišini. Više ne utiskuje požutele audio-perle u uši. Naučisam dodaje glas, šapućući joj dok ubrzano premotava kroz trapave titlove i uz mesečinom oba

doviti predeo, mesto koje nije ni Holivud ni Rio, već neka blago zamućena digitalna približno

a.Ona ga čeka, uvek, u beloj kući visoko na putu kroz kanjon. Sveće. Vino. Haljina od perli na

stelnom savršenstvu njene kože, belini najbeljoj iza crnih perli, zategnutih i hladnih kao trbuh k klize uz njeno napeto bedro.Daleko odatle, njegove ruke se kreću ispod pamučnih čaršava.Kasnije, dok tone u san drugačije teskture, telefon ispod njegovog jastuka meko zazvoni, jedn"Da?""Potvrđena je vaša rezervacija za San Francisko", kaže neko, žena ili mašina. On dodirne dugmi broj leta, kaže laku noć i zatvori oči u slaboj svetlosti sa tamnih rubova zavesa.

Njene bele ruke oko njega. Njena večna plavokosa prisutnost.On zaspi.


4/160

KRSTARENJE TOPOGLAVCEM

IntenStraža je sređivala svoja kola posle svake treće smene. Koristili su usluge velikeecijalizovane perionice izvan Kolbija; posle dvadeset slojeva rukom utrljane Mokre Medeneene, teško da su mogla da deluju zapušteno.Te novembarske večeri, kada je Republika Želje zbog oružanog odgovora stavila tačku na nje

rijeru, Beri Rajdel je malo poranio na posao.Voleo je kako je mirisalo unutra. Imali su tu ružičastu stvar koju su puštali kroz mlazne brisač

eru drumsku prašinu, i njen miris podsećao ga je na posao koji je radio onog leta u Noksvilu,slednje godine u školi. Postavljali su stanove u školjku onog velikog Sejfveja u ulici Džefersojvisa. Arhitekti su hteli da zidovi od blokova šindre budu ogoljeni na poseban način, da

eovlađuje siva boja materijala, ali da u udubljenima i spojevima ostane stara ružičasta Sejfvejadna farba. Bili su iz Memfisa, i nosili su crna odela i bele pamučne košulje. Košulje su očige koštale nego odela, ili bar jednako, i uz njih nikada nisu nosili kravate ili otkopčavali gornjgme. Rajdel je pretpostavljao da se tako oblače arhitekti; sada, kada je prešao da živi u L.A., da je tako. Čuo je jednog od njih kako objašnjava poslovođi da je ono što rade isticanje opstaterijala u vremenu. Njegovo je mišljenje bilo da se taj verovatno proserava, ali mu se ipak

padalo kako zvuči; kao ono što se dešava starcima na televiziji.Ali se u suštini sve svodilo na guljenje usrane, stare farbe sa stotina i stotina kvadratnih meta

djednako usranih blokova šindre, i to se radilo sa oscilirajućom prskalicom na vrhu dugačke dnerđajuđeg čelika. Kada bi bio siguran da predradnik ne gleda, mogao si da je uperiš u klinca

be, pustiš trideset stopa dugačak petlov rep šibajuće duge i spereš sa njega svu kremu za sunčajdel i drugovi su listom nosili tu australijsku stvar koja se prodavala u jarkim bojama, da mož

diš gde si je naneo, a gde ne. Doduše, valjalo je potrefiti daljinu, jer su te prskalice mogle da som sa branika. Rajdel i Badi Kriger su zbog toga na kraju dobili šut-kartu, pa su prešli preko Djvisa do pivnice, i Rajdel je tu noć proveo sa ženskom iz Ki Vesta. Bilo mu je prvi put.

A sada je bio u Los Anđelesu i vozio Vatrenog Husara sa šest točkova i dvadeset slojeva rukljane politure. Husar je bio oklopljeni lendrover koji je na ravnom putu postizao sto četrdesetlja na sat, pod uslovom da pronađeš ravan put i da imaš vremena da ubrzaš. Hernandez, vođagove smene, rekao je da Englezu ne treba dati da pravi ništa veće od šešira, ako hoćeš da to r

da treba da radi; rekao je da je IntenStraža trebalo da kupi od Izraelaca ili Brazilaca, a uostalome treba Ralf Loran da dizajnira tenk?Rajdel nije znao kome to treba, ali je sva ta farba baš bila preterana. Pretpostavljao je da su se ljudi sete onih velikih smeđih kamiona Junajted Parsela, i da su se u isto vreme nadali da ćledati kao nešto što se može videti u episkopalnoj crkvi. Ne previše ukrasa na logou. Onako,

držano.U praonici su uglavnom radili doseljenici iz Mongolije, novajlije koji su teško nalazili bolji

sao. Dok su radili, izvodili su to ludo pevanje iz grla, a on je voleo da ih sluša. Nije mu bilo jko to rade; zvučali su kao žabe-penjačice, ali kao da postoje dva zvuka odjednom.Sada su glancali nizove hromiranih budža na krilima vozila. Budže su služile kao nosači rešetbijanje demonstracija i bile su hromirane tek da izgledaju lepše. Pandurski oklopnjaci u Noksi su elektrificirani, ali sa sistemom koji ih je stalno vlažio, što je bilo mnogo opakije"Potpiši ovde", reče vođa grupe, ćutljivi, crni momak po imenu Anderson. Preko dana je stud

dicinu i uvek je izgledao kao da je dve noći u zaostatku sa spavanjem.Rajdel uze tablu i svetlosnu olovku i potpisa se na pločicu za overu. Anderson mu dade ključ


5/160

"Valjalo bi malo da se odmoriš", reče Rajdel. Anderson se osmehnu, prazno. Rajdel ode dopoglavca i isključi alarm.Neko je napisao tu reč, 'TOPOGLAVAC', zelenim markerom, na ploči iznad vetrobrana u kabe je prihvaćeno, ali najviše zbog toga što se dopalo Sabletu. Sablet je bio Teksašanin, begunagora neke opičene video-sekte. Rekao je da se majka spremala da zavešta njegovo dupe crkvi,d da je to značilo.Sablet se nije otimao da priča o tome, ali je Rajdel zaključio da su ti ljudi verovali da je vide

ka Bogov omiljeni način obraćanja, a sam ekran neka vrsta večno zapaljenog grma. "On je u d

ima", rekao je jednom Sablet. "Moraš pažljivo da gledaš." Kakav god da je bio ovaj oblik rovanja, bilo je jasno da se Sablet nagledao televizije više nego iko koga je Rajdel ikad upoznuglavnom starih filmova na kanalima koji su samo to prikazivali. Sablet je rekao da je Topoglo ime robotskog tenka u jednom japanskom filmu o čudovištima. Hernandez je verovao da jeblet sam napisao ime u kabini. Sablet je tvrdio da nije. Hernandez mu je rekao: onda ga obrišiblet ga je ignorisao. Ime je ostalo tamo, ali je Rajdel znao da je Sablet suviše pokoran da bičinio bilo kakav vandalizam, a mastilo u markeru ionako je moglo da ga ubije.Sablet je patio od gadnih alergija. Padao je u šok od raznih vrsta sredstava za čišćenje itvarača, tako da ga niko nije mogao naterati da uđe u praonicu. Alergije su ga učinile osetljivi

svetlost, pa je morao da nosi reflektujuća sočiva. Zbog čega je, sa crnom uniformom IntenStravom kosom, izgledao kao neki naci-robot, jedno od onih dupeta iz Klana. A to je umelo da bu

oblematično u pogrešnom dućanu na Sansetu, kada bi se desilo, recimo, da oko tri ujutru ožedne da kupi koju bocu kisele vode i kole. Ali Rajdel je voleo da bude s njim u smeni, jer je ovajfinitivno bio najnenasilniji privatni pajkan koji je ikada postojao. Osim toga, verovatno uopštebio lud. A za Rajdela je oboje bilo veliki plus. Kao što je Hernandez voleo da kaže, JuKal je ože propise o tome ko može a ko ne može da bude frizer.Kao i Rajdel, u patrolama IntenStraže radilo je puno bivših policijskih službenika, neki su ča

LAPD-a, LAPD: skraćenica za Los Angeles Police Department, Losanđeleska policijska slu

m. prev. i mada pravila kompanije nisu izričito zabranjivala nošenje ličnog naoružanja nažnosti, njegove kolege obično su štekovale brdo gvožđurije. Na vratima zajedničkih prostorijapostavljeni detektori za metal, i Hernandez je obično imao punu ladicu skakavaca, nunčaka,

mamljivača, boksera, noževa za čizmu i svi silu drugih lepota koje su otkrili detektori. Kao petkpodne u nekoj gimnaziji u Južnom Majamiju. Hernandez je sve to vraćao posle smene, ali kadgao poziv, bilo je predviđeno da se snađu sa Glokovima i bacačima.Glokovi su bili deo standardne policijske opreme već najmanje dvadeset godina, i IntenStraž

kupila na veliko od PD-a koji su mogli sebi da priušte da modernizuju municiju u onu bezšuljice. Ako se postupalo po knjizi, Glok je trebalo da miruje u plastičnoj futroli, a futrola da

ane prilepljena za centralnu konzolu vozila. Kada se odgovaralo na poziv, futrola se skidala snzole i kačila na predviđeno mesto na uniformi. Jedina situacija u kojoj je bilo predviđeno dasiš pištolj u vozilu, bila je kada se odgovaralo.Bacači nisu čak bili ni pištolji, bar ne zvanično, ali je rafal od deset sekundi sa male razdaljin

ogao čoveku da rasturi lice. Bio je to izraelski izum za razbijanje demonstracija, stvar sa vazdutiskom, koja je izbacivala kocke reciklirane gume prečnika jednog inča. Izgledali su kao nasilnoj puške pumparice i industrijskog pištolja za heftanje. Kada bi se povukao obarač, sprava jeuvala gust mlaz kocaka. Ko je bio dobro izvežban sa bacačem, mogao je da gađa iza ugla; trebsamo odbiti ih od pogodne površine. Izbliza se posle dužeg rafala mogla preseći ploča ivericetrideset jardi ostajali su strahoviti uboji. Prema teoriji, susret sa naoružanim provalnicima nij


6/160

ko česta pojava, i smatralo se da je sa bacačem manje verovatno da će doći do ozleđivanjasnika ili oštećenja imovine. A ako ipak naletiš na naoružanog provalnika, imaš Gloka. Iako je

ovalnik verovatno nemilice koristio zrna bez košuljice - što nije bilo deo teorije. Niti je bilo drije da su ozbiljnije pripremljeni provalnici bili najčešće ufiksani igračem, dakle nadljudski bnični psihotični.U Noksvilu je bilo puno igrača, i bio je to deo razloga zbog koga je Rajdel suspendovan. Bio

ukao u stan gde je neki mašinista po imenu Kenet Tarvi držao svoju devojku i dvoje male decece i zahtevao da razgovara sa predsednicom. Tarvi je bio mršavi belac, nije se kupao mesec

mao je istetoviranu Poslednju večeru na grudima. Tetovaža je bila sasvim sveža: još se nije biorila. Kroz veo krvi koja se sušila, Rajdel je opazio da Isus nema lice. Niti apostoli."Bogamu", rekao je Tarvi, kada je ugledao Rajdela. "Rek'o sam da 'oću da popričam sa

edsednicom." Sedeo je prekštenih nogu, nag, na kauču svoje cure. Na krilu mu je ležalo nešto nkomad cevi, oblepljene trakom."Pokušavamo da ti je dovedemo", reče Rajdel. "Žao nam je što to toliko traje, ali moramo damo kroz određene kanale.""Prokletstvo", reče Tarvi umorno, "zar niko ne shvata da sam na Božjem zadatku?" Nije zvuča

ročito gnevno, samo umorno i razočarano. Rajdel je kroz otvorena vrata spavaće sobe mogao

di devojku: bila je na leđima, i činilo se da joj je jedna noga slomljena. Nije joj video lice. Nicala. Gde su deca?"Šta ti je to tu?" upita Rajdel i pokaza predmet preko Tarvijevog krila."Puca", reče Tarvi, "i razlog zbog koga moram da razgovaram sa predsednicom.""Nikad nisam video takvo oružje", prizna Rajdel. "Šta ispaljuje?""Konzerve od grejpfruta", reče Tarvi. "Punjene betonom.""Sereš?""Gledaj", reče Tarvi i podiže stvar na rame. Imalo je neku vrstu žleba, veoma pomno obrađen

arač nalik na klešta i par savitljivih cevi. Rajdel je opazio da ove poslednje vode do velikog

nistera sa gasom, kakav se koristi za pokretanje utovarivača. Kanister je ležao na podu poreduča.Klečao je na kolenima, na prašnjavom najlonskom tepihu u stanu Tarvijeve devojke, i posma

ko otvor cevi prolazi kraj njega. Bio je dovoljno veliki da se zavuče pesnica. Gledao je kako a, kroz otvorena vrata spavaće sobe, u garderober koji se tamo nalazio."Tarvi", začu svoj glas, "bog te tvoj, gde su deca?"Tarvi povuče dršku klešta i probi rupu prečnika konzerve s voćem u vratima garderobera. Dea unutra. Mora da su zavrištala, iako se Rajdel posle nije sećao da ih je čuo. Rajdelov advokasnije tvrdio da ovaj u tom trenutku nije bio samo gluv, već i u stanju zvukom izazvane kataleps

rvijev izum bio je samo nekoliko decibela tiši od buke koju pravi granata za omamljivanje SWdinica. SWAT: skraćenica za Special Weapons and Tactics, posebne policijske jedinice zaervencije u naročito opasnim i rizičnim situacijama, kao što su teroristički napadi, otmice žanje talaca, i tako dalje - prim. prev. Ali Rajdel to nije pamtio. Nije pamtio ni da je pucaonetu Tarviju u glavu, niti bilo šta drugo, dok se nije osvestio u bolnici. Tamo je bila žena izlicajaca u nevolji, Rajdelove omiljene emisije, ali mu je rekla da ne može da razgovara s njimrazgovara sa njegovim agentom. Rajdel je rekao da nema agenta. Rekla je da zna, ali da će ga

dan pozvati.Rajdel je ležao i razmišljao o svim prilikama kada je sa ocem gledao Policajce u nevolji. "O

kvoj nevolji je ovde reč?" upita konačno.


7/160

ena se samo osmehnu. " ta god da kažem, Beri, verovatno ću biti u pravu."On zažmiri u nju. Moglo se reći da je zgodna. "Kako se zovete?""Karen Mendelson." Nije izgledala kao da je iz Noksvila, pa čak ni iz Memfisa."'Ste iz Policajaca u nevolji?""Aha.""Šta radite za njih?""Advokat sam", reče ona. Rajdel nije pamtio da je pre toga upoznao nekog advokata, ali je isje posle toga upoznao još puno njih.

Ekrani instrumenata u Topoglavcu bili su bezlične ploče tečnog kristala; probudili su se kadajdel ubacio ključ, otkucao sigurnosnu šifru i izvršio proveru osnovnih sistema. Najviše je volmere ispod zadnjeg branika, jer su znatno olakšavale parkiranje; mogao si tačno da vidiš kolika mesta iza vozila. Signal sa Zvezde Smrti biće nedostupan dok ne iziđe iz praonice, zbog čelinstrukciji zgrade, ali je Sablet imao zadatak da ga prati preko perle zvučnika u uhu.U zajedničkim prostorijama u IntenStraži bilo je istaknuto upozorenje da nije u skladu sa poli

mpanije da se pominje Zvezda Smrti, ali ga niko nije poštovao. Tako su je zvali i u LAPD-u.anično je to bio Geosinklinički Satelit Službe Unutrašnjih Poslova Južne Kalifornije.

Prateći ekrane na upravljačkoj tabli, Rajdel je polako izvezao kola unazad iz zgrade. Dupliramički motori Topoglavca još su bili dovoljno novi da ne dižu previše buke; Rajdel je čuoskanje guma po mokrom betonskom podu.Sablet je čekao napolju. U njegovim srebrnim očima odražavala su se crvena poziciona svetl

olazu. Iza leđa mu je zalazilo sunce, na nebu čije su boje bile nešto življe nego uobičajeni koktiva. Zakoračio je unazad kada je Rajdel prošao pored njega, pazeći da izbegne svaku kapljicma. Rajdel je takođe pazio; nije želeo da ponovo vozi Teksašanina do Kedrova ako ga spopadrgije.Rajdel je čekao da Sablet navuče par hirurških rukavica.

"Zdravo", reče Sablet, penjući se na svoje sedište. Zatvorio je vrata i počeo da skida rukavicžljivo, u ziplok kesu."Pazi da ne zakačiš nešto", reče Rajdel, posmatrajući sa kojom brigom Sablet rukuje rukavica"Hajde, smej se", reče Sablet blago. Izvadi paketić hipo-alergenskih guma i ubaci u usta komhura. "Kako je stari Topoglavac?"Rajdel je zadovoljno posmatrao ekrane. "I nije tako loše.""Na'am se da noćaske nećemo morati d' idemo u neku od onih prokle'ih gluvih kuća", reče Sab

aćući gumu.Gluve kuće bile su na Sabletovom ličnom spisku omrznutih poziva. Tvrdio je da je vazduh u n

ovan. Rajdel je smatrao da je to besmislica, ali mu je bilo dosadilo da se raspravlja s njim okga. Gluve kuće bile su veće od većine običnih, skuplje i Rajdel je računao da su vlasnici spremdobro plate da vazduh ostane čist. Sablet je tvrdio da je svako ko sagradi gluvu kuću pre svegranoik, i da se trudi da mesto bude odasvud zatvoreno, bez provetravanja, što dovodi do porasksičnosti.Ako je u Noksvilu i bilo gluvih kuća, Rajdel nije znao za njih. Smatrao ih je nečim čega ima s

L.A. Sablet, koji je radio za IntenStražu već dve godine, uglavnom u dnevnoj patroli u Venecijiprva osoba koja ih je pomenula Rajdelu. Kada je Rajdel konačno morao da odgovori na pozivdne od njih, nije mogao da veruje kada je video mesto; spuštalo se i spuštalo pod zemlju, ukopod nečega što je izgledalo gotovo, mada ne baš sasvim, kao bombardovana radionica za hemij


8/160

ćenje. A unutra same tesane grede, beli gips, turski tepisi, povelika platna, popločani podovi,meštaj kakav nikada pre nije video. Međutim, posredi je bio lažni poziv; nasilje u kući, zakljujdel. Stara priča: muž zakači ženu, žena zakači dugme, pa se posle prave da je sve bila neka

eška. Ali nije mogla da bude greška, jer neko jeste pritisnuo dugme, a niko nije odgovorio narovani poziv koji im je bio upućen tri zapeta osam sekundi kasnije. Mora da je petljala saefonima, razmišljao je Rajdel, a onda je legla na dugme. Te večeri se vozio sa 'Velikim Džordčakmadzeom, i Gruzijac (iz Tbilisija, ali ne iz Atlante) Igra reči: na engleskom jeziku se za

vjetsku republiku Gruziju i američku državu Džordžiju koristi isti naziv - Georgia (Džordžij

ilisi i Atlanta su glavni gradovi Gruzije i Džordžije - prim. prev. složio se da tu nešto smrdi.i'š, ovi ovde su pretplatnici, čoveče; ako nikom nije puštena krv, samo odvučeš dupe napolje,umeš?" rekao mu je Veliki Džordž posle. Ali Rajdel nije mogao da zaboravi napetost oko ženju, i kako je prikupljala okovratnik prostranog belog ogrtača uz vrat. Muž joj je bio u istomrtaču, ali sa debelim dlakavim nogama i skupim naočarima. Tu nešto nije bilo kako treba, alikada nije saznao šta. Kao što nije razumeo kako njihov život stvarno dejstvuje, život koji jeledao kao ono što gledaš na televiziji, ali je samo izgledao.U tom pogledu, L.A. je bio pun tajni. Jama bez dna.Međutim, na kraju je počelo da mu se dopada da vozi usred svega toga. Ne kada je morao da

ili tamo, već kada je naprosto krstario Topoglavcem. Sad je upravo skretao u La Sijenegu, a isio i mali, zeleni kursor na tabli."Zabranjena zona", reče Sablet. "Erve Vilšez, Suzan Tajrel, Mari-Paskal Elfman, Viva.""Viva?" upita Rajdel. "Viva ko?""Viva. Glumica.""Kada su to snimili?""1980.""Tad se još nisam rodio.""Na televiziji je sve to isto vreme, Rajdele."

"Čoveče, mislio sam da pokušavaš da prevaziđeš svoje vaspitanje, i sve to." Rajdel isključi prozora vrata da bolje osmotri riđokosu devojku koja ga je prestigla u ružičastom daihacu snipodignutim krovom. "Taj ionako nisam gledao." Bio je to onaj čas večeri kada žene uomobilima izgledaju dobro kao sve što je ikada valjalo u Los Anđelesu. Zdravstvene vlasti su

stojale da izbace iz upotrebe kola sa pokretnim krovom; govorili su da povećavaju opasnost doli od raka kože."Završna igra. Al Klajver, Mojra Čen, Džordž Istmen, Gordon Mičel. 1985.""Pa, tada mi je bilo dve godine", reče Rajdel, "ali ni taj nisam video."Sablet ućuta. Rajdel se sažali na njega; Teksašanin zaista nije znao drugi način da započne

govor, a njegovi kod kuće u kampu sigurno su gledali sve te filmove, i ko zna koliko još."Pa", reče Rajdel, nastojeći da uhvati priključak, "sinoć sam gledao jedan stari film..."Sablet se uspravi. "Koji?""'Pojma", reče Rajdel. "Tip je iz L.A., i samo što je upoznao curu. Onda podigne slušalicu, je

efon zazvonio. Usred noći. Javlja se neki drugi tip negde u nekom raketnom silosu koji zna da ravo ispalili sve što imaju na Ruse. Hteo je da se javi tati, ili bratu, tako nešto. I kaže da će svkoro u majčinu. Onda tip koji se javio čuje kako ulaze vojnici i upucavaju onog drugog. Mislimog sa druge strane žice."Sablet sklopi oči, premotavajući unutrašnje arhive budalaština. "Je l'? I, kako se završava?""'Pojma", reče Rajdel. "Otiš'o sam na spavanje."


9/160

Sablet otvori oči. "Ko igra u njemu?""Ubij me."Sabletove prazne, srebrne oči se raširiše u neverici. "Isuse, Beri, što gledaš TV, ako ne obrać

žnju?"

Nije bio dugo u bolnici, pošto je ustrelio Keneta Tarvija; svega dva dana. Njegov advokat, Arsli lično, iskoristio je to tako što je tvrdio da su ga prerano otpustili, prerano da bi sagledalimere njegovog post-traumatskog šoka. Ali Rajdel je mrzeo bolnice, a i nije se tako loše oseća

mo nije mogao da se priseti svega što se dogodilo. Osim toga, tu je sada bila Karen Mendelsou pomogne, i njegov novi agent, Velington Ma, da se dogovara sa ljudima iz Policajaca u nevoovima kudikamo nesimpatičnijim od Karen Mendelson, sa onom njenom dugačom, smeđom kolington Ma bio je Kinez iz Los Anđelesa, a Karen mu je rekla da je Maov otac bio član bandelikog Kruga - i savetovala mu da to ne pominje pred njim.Poslovna kartica Velingtona Ma bila je pravougaonik ružičastog sintetičkog kvarca, na kome erom bilo urezano njegovo ime, 'Agencija Ma-Mariano', adresa na Beverli Bulevaru, i sva sil

ojeva i adresa elektronske pošte. Stigla je preko GlobEksa u maloj, sivoj, antilopskoj futroli, dRajdel još bio u bolnici. "Izgleda kao da bi čovek mogao se poseče na nju", reče Rajdel.

"I bi, mnogi svakako jesu", odgovorila je Karen Mendelson, "a ako je staviš u novčanik i sedmiće se.""Pa, čemu onda služi?""Da paziš na nju. Nećeš dobiti drugu."Rajdel je tek mnogo kasnije lično upoznao Veligtona Ma, ali bi Karen donela kovčežić sa aud

očarima na žici i Rajdel je razgovarao s njim u njegovom uredu u L.A. Bila je to najoštrija sprteleprisustvo koju je ikada probao, i imao je utisak da je zaista tamo. Kroz prozor je mogao da

di podsečenu piramidu boje Nogzema posude. Upitao je Velingtona Ma šta je to, i Ma mu je reje to stari Dizajn Centar, ali da se sada koristi kao tržni centar, i da će Rajdel uskoro moći da

seti, kada pređe u L.A.Tarvijeva ženska, Dženi-Re Klajn, pokrenula je niz prefinjeno prepletenih parnica protiv Rajeljenja, grada Noksvila i kompanije u Singapuru kojoj je pripadala zgrada u kojoj je živela.upno dvadeset miliona na ime odštete.Pošto je i sam postao policajac u nevolji, Rajdel je sa zadovoljstvom zaključio da se Policaj

volji zaista brinu o njemu. Unajmili su, za početak, Aarona Parslija; ali Rajdel je, naravno, znai on deo cele predstave. Imao je tipičnu sedu kosu, tipične plave oči, tipičan nos kojim je mogcepa drva za potpalu, i nosio je farmerke, Toni Lamine čizme i jednostavne kaubojske poslovšulje od belog pima pamuka-platna oksfordskog kroja sa trakastim mašnama ukrašenim navaho

brom. Bio je slavan i branio je žace poput Rajdela od ljudi poput Tarvijeve ženske i njenogvokata.Advokat Dženi-Re Klajn tvrdio je da Rajdel uopšte nije trebalo da ulazi u njen stan, da je tim

rozio njen život i živote njene dece, i da je usput ubio Keneta Tarvija. Gospodin Tarvi bio jeedstavljen kao vrstan majstor, vredan radnik, voljeni očinski lik za malog Ramba i malog Kelieporođeni hrišćanin, oporavljeni zavisnik od 4-tiobaskalina i jedini hranilac porodice."Oporavljeni?" Rajdel upita Karen Mendelson, u sobi koju su mu uzeli u aerodromskimslovnim Apartmanima. Upravo mu je bila pokazala faks od Dženi-Reinog advokata."Navodno je baš tog dana bio na sastanku terapijske grupe", reče Karen."Šta je tamo radio?" upita Rajdel, setivši se još krvave Poslednje večere.


10/160

"Prema našim svedocima, pred svima je ušmrkao kašičicu omiljene supstance, silom zauzeodijum i održao trominutni govor o hulahopkama predsednice Milibank i pretpostavljenom stanravlja njenih genitalija. Potom se raskopčao i počeo da onaniše, iako nije ejakulirao, da bi potpustio podrum Prve baptističke crkve.""Isuse", reče Rajdel. "Je li to bio jedan od onih narkomanskih sastanaka, nalik na AA?""Jeste", reče Karen Mendelson, "i izgleda da je Tarvijeva neočekivana predstava izazvala niz

željenih povrataka uzimanju. Poslaćemo ekipu savetnika, da pomognu onima koji su bili na tomtanku."

"Lepo", reče Rajdel."Dobro će izgledati na sudu", reče ona, "ako nekim slučajem ipak dođe do toga.""Taj se nije 'oporavio'", reče Rajdel. "Taj se još nije bio oporavio ni od poslednje doze koju

bio u nos.""Očigledno si u pravu", reče ona. "Ali je isto tako bio član Preživelih Žrtava Satanizma, a sad

i počinju da se zanimaju za slučaj. Zato gospoda Parsli i Ma dele mišljenje da bi bilo dobro de dignemo sidro, Beri. Ti i ja.""Šta je sa tom pričom o izlasku na sud?""Suspendovan si iz Odeljenja, protiv tebe još nema optužnice, a zastupa te Aaron 'dva A' Par

išao si, Beri.""U L.A.?""Baš tamo."Rajdel je pogleda. Pomisli na Los Anđeles sa televizije. "Hoće li mi se dopasti?""U početku", reče ona. "A sigurna sam, u početku, i ti njemu. Znam da se meni dopadaš."I tako je završio u krevetu sa advokatom - advokatom koji je mirisao kao milion dolara, govo

ostote, bio svuda po tebi i nosio donji veš proizveden u Milanu, koji je bio u Italiji.

"Namešteno ubistvo. Sirinda Bardet, Gudrun Viver, Din Mičel, Šinobu Sakamaki. 1997."

"Nisam gledao", reče Rajdel, srčući ostatke ekstra pojačane porcije ledene kafe bez kofeina mmadićima mlečnog leda na dnu plastične termos šolje."Mama je srela Sirindu Barder. U jednom tržnom centru blizu Vejka. Čak je dobila i autogramvala ga je na televizoru, zajedno sa molitvenim salvetama i hologramom Prečasnog Vejna Falala je molitvenu salvetu za svaku prokletu priliku. Jednu za otplatu stanarine, jednu za zaštitu oDS-a, pa od tuberkuloze.""Je li? I kako ih je koristila?""Držala ih na televizoru", objasni Sablet i dovrši poslednji prst četvorostruko destilovane vokoj providnoj boci. U tom delu Sanseta postojalo je samo jedno mesto na kome se prodavala t

ba, ali Rajdel nije zamerao; nalazilo se pored jednog ekspres-kafea koji je imao parking na ugomak koji je radio na parkingu uvek ih je rado puštao."Molitvena salveta neće te sačuvati od side", reče Rajdel. "Vakciniši se, kao i sav ostali sveteraj mamu da se vakciniše." Kroz isključeno ogledalo prozora videlo se i ulično svetilište Džplija, smešteno pored betonskog zida koji je bio sve što je ostalo od nekadašnje zgrade na tomstu. U Zapadnom Holivudu bilo je dosta takvih mesta. Neko je sprejom ispisao ŠEJPLI JE BIO

URCOLJUBAC, velikim, fluorescentnim, ružičastim slovima od tri stope, i završio delo velikimžičastim srcem. Ispod toga bile su zalepljene razglednice sa Šejplijevim likom i fotografije naima su verovatno bile njegove žrtve. Sam Bog zna koliko je miliona ljudi umrlo. Na pločniku

dnožju zida ležalo je uvelo cveće, patrljci sveća i svakojaki drugi predmeti. Razglednice su zb


11/160

čega kod Rajdela izazivale jezu; tip je na njima izgledao kao spoj Elvisa i nekog katoličkog svako mršav i sa prekrupnim očima.Okrenuo se Sabletu. "Čoveče, to što još nisi vakcinisao dupe, imaš da zahvališ samo jebenojjačkoj zatucanosti." Sablet se trgnu. "To je gore nego živa vakcina; to je kao još jedna bolest!"Jeste", reče Rajdel, "ali ti od toga neće biti gore. A napolju šeta još mnogo onih od stare vrsse ja pitam, to bi bilo obavezno."Sablet se strese. "Prečasni Falon je uvek govorio.""Jebeš Prečasnog Falona", reče Rajdel. "Kučkin sin se namlatio love prodajući molitvene sal

dima kao što je tvoja mamica. A ti si sve vreme znao da je to obično sranje, jer da nisi, ne bi šao ovamo, zar ne?" Ubacio je Topoglavca u brzinu i izvezao ga u reku vozila na Sansetu. Bilobro voziti Vatrenog Husara, zato što su te ljudi uvek puštali da se ubaciš.Sabletova glava kao da je potonula među izbočena ramena, zbog čega je podsećao na zabrinuinara čeličnih očiju. "Nije to baš tako jednostavno", reče on. "Reč je o svemu što su me učili dem. Ne može sve da bude sranje, zar ne?"Rajdel ga na to pogleda i oseti sažaljenje. "To ne", reče, "ne mogu da tvrdim da je baš sve, al"Kako su tebe vaspitavali, Beri?"Rajdel je morao da razmisli o tome. "Kao republikanca", reče najzad.

Karen Mendelson bila je najbolja u dugom nizu stvari na koje je Rajdel bez problema mogaonavikne. Kao putovanje poslovnom klasom i posedovanje kartice MeksAmerBanke JuKala kobio od Policajaca u nevolji.Kada je prvi put bio s njom, u Poslovnim Apartmanima u Noksvilu, pošto nije imao nikakvo

štitno sredstvo kod sebe, pokušao je da joj pokaže svoje potvrde o vakcinaciji (zahtev Odeljenbi mogli da te osiguraju). Ona se samo nasmejala i rekla da će se nemački nanoteh pobrinuti zda mu je pokazala tu stvar kroz providni poklopac spravice nalik na mimijaturni baterijski rešjdel je čuo za njih, ali nikada nije imao prilike da ih vidi; takođe je čuo da koštaju kao manji

omobil. Negde je pročitao da moraju stalno da budu na temperaturi tela.Stvar kao da se malo micala, tamo unutra. Nešto bledo, nalik na meduzu. Upitao ju je da li je su te stvari žive. Odgovorila mu je da nisu doslovno, ali gotovo da jesu, a da ostatak čine Baktice i mikroćelijski mehanizmi. On neće ni znati da je to tamo, ali nema izgleda da ga stavi prm.Otišla je kupatilo da to uradi. Kada je izišla, samo u donjem vešu, naučio je gde se nalazi Mi

ako je bila u pravu da neće znati da je stvar na svom mestu, znao je da je tamo, ali je ubrzoboravio na to, ili bar gotovo zaboravio.Sledećeg jutra iznajmili su helikopter do Memfisa i tamo se ukrcali na Er Magelan do LAX-aX: međunarodna skraćenica aerodroma u Los Anđelesu - prim. prev. Poslovna klasa seavnom svodila na bolje sprave na naslonu sedišta ispred njegovog, i Rajdelu se iz prve dopao

eđaj za teleprisustvo koji se mogao povezati sa servomotornim kamerama na trupu aviona. Kare volela da koristi mali VirtuFaks koji je nosila u tašni, pa se povezala sa uredom u L.A. i narjoj učitaju jutarnju poštu na ekran na sedištu. Potom se upustila u ono svoje pričanje trista na jući faksove, i ostavila Rajdela da uhće i ahće na prizore sa kamera.Sedišta su bila komotnija nego kada je leteo da vidi oca na Floridi, hrana bolja, a piće besplajdel je ubio tri ili četiri, zaspao i probudio se tek negde iznad Arizone.Vazduh je bio čudan, na LAX-u, a svetlost drugačija. U Kaliforniji je bila veća gužva nego št

ekivao, i bila je bučnija. Tamo ih je čekao čovek iz Policajaca u nevolji, sa tablom naboranog


12/160

og kartona na kojoj je crvenim markerom bilo ispisano MENDELSON, sa izvrnutim S. Rajdemehnuo, predstavio i rukovao s njim. Činilo se da se onome to dopalo; rekao je da se zove Serda ga je Karen upitala gde su jebena kola, pocrveneo je kao rak i rekao da će ih dovesti za miren je rekla: ne, hvala, poći će s njim čim im se pojave torbe, nema izgleda da ga čeka u ovomološkom vrtu. Sergej je klimnuo glavom. Pokušavao je da smota znak i da ga smesti u džep jakje bio preveliki. Rajdel se pitao zašto je odjednom počela da se ponaša kao kučka. Umor od

ožda. Namignuo je Sergeju, što je ovoga samo učinilo još nervoznijim.Čim im je stigao prtljag, dve Karenine crne kožne torbe i plavi Samsonajt od meke kože koji j

jdel platio svojom novom karticom, on i Sergej ih ponesoše napolje i preko prilazne petlje.zduh je napolju bio isti, samo topliji. Snimljeni glas ponavljao je da su belo označena mesta sukrcavanje i iskrcavanje. Okolo su manevrisala svakojaka vozila, plakale su bebe, ljudi su seslanjali na gomile prtljaga, ali je Sergej znao put - odveo ih je pravo do garaže preko puta.Sergej je vozio dugački, crni nemački automobil, nešto što je izgledalo kao da ga je upravolancao toplom pljucom i krpama za sudove. Kada je Rajdel predložio da se vozi napred, porega, Sergej je ponovo poremetio i ugurao ga pozadi sa Karen. Ona se na to nasmejala, i Rajdelčeo da se oseća bolje.Dok su izlazili iz garaže, Rajdel opazi dva policajca, tamo pored onih velikih slova od nerđa

ika kojima je bilo ispisano METRO. Nosili su klimatizirane šlemove sa providnim plastičnimirima. Gurkali su palicama nekog starca, iako se činilo da ih nisu uključili. Starčeve farmerkepocepane na kolenima i imao je široke komade trake na jagodičnim kostima, što je gotovo uve

ačilo rak. Bio je tako pocrneo od sunca da je bilo teško reći da li je belac. Uz stepenice iza stalicajaca, ispod natpisa METRO, kuljala je reka ljudi, zaobilazeći ih."Dobro došao u Los Anđeles", reče ona. "Budi srećan što ne moraš podzemnom."Te večeri su večerali na mestu za koje je Karen rekla da se zove Holivud, sa Aaronom Parslivom i bradom, u Teks-Meks restoranu u ulici Nort Flores. Bila je to najbolja teks-meks hranaRajdel ikad probao. Otprilike mesec dana kasnije, pokušao je da odvede tamo Sableta, kome j

o rođendan, da ga oraspoloži domaćom hranom, ali ih tip na ulazu nije pustio unutra."Nema mesta", rekao je.Rajdel je kroz prozor video puno slobodnih stolova. Bilo je rano, i mesto je bilo gotovo praz

ta je sa ovima?" rekao je, pokazavši na prazne stolove."Rezervisano", rekao je tip.Sablet je primetio da mu ionako ne prija ljuta hrana.

Ono što se Rajdelu najviše dopalo u krstarenju Topoglavcem, bilo je kada bi izišli gore u brdnjone, posebno u noćima kada je bila jaka mesečina.

Tamo gore ponekad su se mogle videti stvari za koje čovek nije bio siguran da li ih je stvarnodeo. Jedne noći punog meseca, Rajdel je taman bio prošao krivinu kada su farovi Topoglavcavatili nagu ženu, onako kako se jelen ukoči, drhteći, u jakoj svetlosti, na seoskom putu. Bila je mo trenutak, dovoljno dugo da se Rajdelu učini da je video da ima srebrne rogove ili neku vrstatog šešira, i da je posredi Japanka, što mu se učinilo najčudnije od svega. Onda je ona ugledga - video je da ga je videla - i osmehnula mu se. I nestala.I Sablet ju je video, ali ga je to samo bacilo u neku vrstu brbljivog verskog užasa u kome se s

m strave koji je gledao mešao sa baljezgarijama Prečasnog Falona o vešticama, obožavaocimčastivog, i o Sataninom prisustvu među živima. Potrošio je nedeljnu zalihu gume za žvakanje, nestajući da govori, sve dok mu Rajdel nije rekao da umukne.


13/160

A rekao mu je da umukne, jer je sada, pošto je žena nestala, hteo da razmisli o njoj. O tome kizgledala, šta je mogla da traži tamo, i kako je mogla da nestane. Pored Sableta koji se durio nsednom sedištu, Rajdel je pokušao da se priseti kako joj je uspelo da tako savršeno i iznenadnde tamo. I što je bilo najčudnije, otkrio je da pamti celu stvar na dva načina, za razliku od zabi je prekrio njegovo upucavanje Keneta Tarvija, iako je toliko puta slušao producente i advokeže kako prolaze kroz to da mu se činilo da je ipak video, ili da je bar video verziju za Policavolji (koja nikad nije prikazana). U jednoj verziji sećanja, jednostavno se spustila niz padinu pta, mada nije umeo da kaže da li je trčala ili lebdela. U drugoj verziji je skočila - iako je to bi

b opis - uz padinu sa druge strane puta, jednostavno preskočivši sve ono mesečinom posrebretinje, i naprosto i neverovatno iščezla, svih četrdeset stopa dalje.Jesu li Japanke ikad imale takvu dugačku, kovrdžavu kosu? I zar nije izgledalo kao da je seno

ma njenog žbuna bila obrijana u nešto nalik na znak uzvika?Na kraju je kupio Sabletu četiri paketića specijalne gume u stalno otvorenoj ruskoj apoteci na

lšajru, zapanjivši se koliko su mu ih naplatili.Viđao je i druge stvari, gore u kanjonima, naročito kada bi izvukao smenu u sitne sate. Uglavnre, male vatre, tamo gde nije moglo da ih bude. A ponekad i svetlost na nebu, ali je Sablet bion sranja iz logora o bliskim susretima, da je Rajdel, čak i kada bi video svetlost, znao da mu j

lje da ćuti.Ali je posle toga, našavši se tamo gore, povremeno mislio na nju. Znao je da ne zna šta je ona

ki čudan način ga nije bilo briga je li ljudsko biće ili ne. Zato što nijednog trenutka nije osetio, već samo drugačija.I tako se dogodilo da je naprosto vozio, mlateći praznu slamu sa Sabletom, u noći koja će mu

slednja u patroli za IntenStražu. Nebo je, iako bez meseca, bilo čisto i svetlo, sa samo nekolikezda. Pet minuta do prvog obilaska kuće, pa okret i nazad do Beverli Hilsa.Razgovarali su o onom lancu japanskih sala za vežbanje koji se zvao Telesni Čekić. Telesni Če nudio mnogo u pogledu tradicionalne kulture telesnog vežbanja; u stvari, otišao je daleko u

vim suprotnom smeru, opslužujući uglavnom klince kojima se dopadala pomisao da im se ubrvo fetusa iz Brazila i da im se kostur ojača onim što se reklamiralo kao 'performativni materijSablet je rekao da je to đavolja rabota.Rajdel je rekao da je to tokijska franšizna operacija.Topoglavac reče: "Višestruko ubistvo, držanje talaca, moguće je maloletne dece pretplatnikanedikt Kanjon. Imate ovlašćenje IntenStraže da primenite oružanu silu, ponavljam, oružanu silI tabla se osvetli kao staromodna sala za video-igre.

Kako se pokazalo, Rajdel nije imao vremena da se navikne na Karen Mendelson, sedišta u

slovnoj klasi, niti na bilo šta od tih stvari.Karen je stanovala na Bog te pita kome spratu Senčeri Sitija II, ili Mehura, koji je podsećao nodinamičnu, poluprovidnu zelenu sisu i bio treća po visini građevina u losanđeleskom basenuda je svetlost padala na pravi način, postajala je gotovo prozirna, i mogla su se videti trinovska stuba koji su je nosili, svaki od njih toliko veliki da se u njega mogao smestiti standardlakoder i da još ostane prostora. Unutar ovog tronogog čuda išli su liftovi, i to pod uglom; Raje imao vremena da se navikne ni na ovo.Sisa je imala pažljivo korodiranu bradavicu nalik na jedan od onih kineskih šešira, kojom se

oglo pokriti nekoliko fudbalskih igrališta. Karenin stan nalazio se ispod nje, zajedno sa još stotvih, podjednako skupih, teniskim klubom, barovima i restoranima, i tržnim centrom u kome se


14/160

oglo kupovati tek kada se plati članarina. Stan je bio na samoj ivici i imao je velike, zakrivljenozore, postavljene u zelenom zidu.Karen je rekla da se taj stil zove Agresivne Retro Sedamdesete i da ga je već pomalo sita. Ra

shvatao razlog, ali je smatrao da ne bi bilo učtivo reći joj to.Mreža mu je uzela sobu u hotelu u Zapadnom Holivudu koji je više podsećao na standardnumbenu zgradu, ali je tamo provodio malo vremena. Dok u Ohaju nije pukla ona stvar zvana slušanog Mede, bio je uglavnom kod Karen.Otkriće prvih trideset pet žrtava Plišanog Mede bilo je jedan od glavnih razloga za kraj Rajd

rijere policajca u nevolji. Nije mu išlo u korist ni to što su policajci koji su prvi stigli na mestkrića bili poručnik Čajna Valdez i pozornik Norma Pirs, verovatno dve najzgodnije žene u polnsinatija ('telegenične do jaja', opisao je to jedan od asistenata produkcije, mada je Rajdel smopis u dotičnom slučaju zvuči pomalo uvrnuto). Onda je broj žrtava počeo da raste, da bi na k

emašio sve poznate rekorde u masovnim ubistvima. Onda se pokazalo da su sve žrtve bile decda je poručnik Valdez pala u jebeno gadnu verziju post-traumatskog šoka, ušla u jednu kafanu

edgrađu i otkinula oba kolena poznatom pedofilu - jednom izrazito odvratnom tipu, poznatom pdimku Ljiga, koji nije imao nikakve veze sa ubistvima Plišanog Mede.Aaron Parsli je odmah sprašio do Sinsinatija, Lirom na kome nije bilo ni grama metala, Kare

akla neke naočare i non-stop razgovarala sa najmanje šestoro ljudi odjednom, a Rajdel je sedci njenog ogromnog, belog kreveta, počinjući da shvata da se nešto promenilo.Kada je konačno skinula naočari, jednostavno je ostala da sedi, zureći u belo ulje na platnu nom zidu."Ima li osumnjičenih?" upita Rajdel.Karen ga pogleda kao da ga prvi put vidi."Osumnjičenih? Već su im stigla priznanja." Rajdel se u tom trenutku začudio koliko mu izglera, i pitao se koliko zaista ima godina. Ustala je i izišla u drugu sobu.Vratila se posle pet minuta, namontirana u crno.

"Pakuj se. Ne možeš više da ostaneš ovde." Onda je odmaglila, bez poljubaca, bez zbogom, io to.Ustao je, uključio televizor i prvi put video Plišane Mede. Svu trojicu. Izgledali su uglavnom

ako drugi, kako su obično izgledali ljudi koji su pravili pizdarije tog tipa.Sedeo je u njenom ogrtaču boje pšenične kaše kada su dva privatna pajkana upala u stan, bez

canja. Nosili su crne uniforme i visoke crne SWAT cipele koje je Rajdel nosio u patroli uksvilu, one sa kevlarskim đonovima za slučaj da se neko prikrade i pokuša da te upuca u tabaJedan od njih je jeo jabuku. Drugi je imao ošamut-palicu u ruci."'Ej, ortak", reče prvi, kroz puna usta jabuke, "treba da te otpratimo odavde."

"Imao sam iste takve cipele", reče Rajdel. "Napravili ih u Portlandu, u Oregonu. Platio ih dvevedeset dolara, tamo u KoustKou."Onaj sa palicom se iskezi. "Pakuješ se ili ne?"I Rajdel uze da se pakuje, kupeći sve što nije crno, belo ili boje kaše i bacajući u plavi SamsPandur sa palicom ga je pratio, a drugi je gluvario okolo, dovršavajući jabuku."Za koga radite, momci?" upita Rajdel."Za IntenStražu", reče onaj sa palicom."Dobra jedinica?" Rajdel povuče zatvarač torbe.Čovek slegnu ramenima."Singapurska", reče drugi, umotavajući ogrizak u zgužvani Klineks koji je izvadio iz džepa


15/160

ntalona. "Pazimo na sve velike zgrade, zatvorene zajednice, i to." Pažljivo je gurnuo ogrizak ugrudima ispeglane crne uniforme, iza bronzane značke."Imaš para za Metro?" upita gospodin Palica."Naravno", reče Rajdel, misleći na svoju karticu."Onda si bolje prošao od većine dupeglavaca koje smo izbacili odavde", reče čovek.Dan kasnije, mreža je ugasila njegovu karticu MeksAmeriBanke.

Hernandez se možda ogrešio o engleska SWAT vozila, uhvatio je Rajdel sebe kako razmišlja

što je prebacio Husara u pogon na šest točkova, osećajući kako Topoglavac prijanja uz drum komotorna, trotonska pijavica. Bilo mu je prvi put da stvarno nagari tu stvar.Sablet jeknu kada mu se sigurnosni pojas automatski zategao, podigavši ga iz uobičajenogomboljenog položaja.Rajdel potera Topoglavac uz pokrivenu platformu duž prašnjave fabrike leda, prošavši sa sto

red muzejskog primerka bentlija, sa pogrešne strane. U treptaju oka promaknu preneraženo lictnika, a onda Sabletu konačno uspe da tresne po pločici koja je uključivala strobove i sirenu.Pred njima iskrsnu ravan put. Nigde vozila. Rajdel se premesti u sredinu i nagazi gas. Sablet

štao uvrnut cičeći zvuk koji se sablasno poklapao sa sve višim keramičkim pištanjem dva

joserasa, i Rajdel pomisli da je Teksašanin potpuno pukao pod pritiskom, i da peva na nekomgorskom jeziku poznatom samo posvećenim sledbenicima Prečasnog Falona.Ali ne, jer je, kada je konačno uspeo da okrene glavu, video da Sablet, mičući usnama, napretava podatke o klijentu koji su pulsirali na ekranima table, iskolačenih očiju kao da će mu srentaktna sočiva svakog časa izleteti. Ali Rajdel opazi i da ovaj, uporedo sa čitanjem, puni svojizani, nasleđeni Glok, i da mu se dugački, beli prsti miču sasvim mehanički, kao da pravi sendsavija novine.A to je već bilo da se čovek uplaši."Zvezda Smrti!" dreknu Rajdel. Sablet je imao dužnost da ne vadi mikrofon iz uha, pazeći na

elitski prosleđenu, smesta izvršnu Reč Pravih Pandura.Ubacivši s treskom magacin u ležište Gloka, Sablet se okrenu, a lice mu je bilo tako bledo dailo da podjednako dobro odražava boje ekrana na tabli kao i prazni čelični krugovi njegovih "Posluga je pobijena", reče, "a u dečjoj sobi drže troje dece." Zvučao je kao da govori o neč

mereno zgražavajućem što gleda na televiziji, recimo lošoj verziji nekog starog, popularnog filmastično prerađenoj za neku neznanu etničku grupu potrošača. "Kažu da će da ih ubiju, Beri.""Šta jebeni pajkani kažu na to?" povika Rajdel, trsnuvši dlanovima po tapaciranom upravljač

liku osmice u najčistijem besu od nemoći koji je ikad osetio.Sablet dodirnu desno uvo prstom. Izgledao je kao da se sprema da zavrišti. "Prekid", reče.

Topoglavčev prednji desni branik otkinu nečiju pozpuno galvanizovanu Sirsovu seosku kućicštu, napravljenu verovatno još četrdeset treće, bez sumnje kupljenu za debele pare na Melrouzeniji."Nemoguće da budu u jebenom prekidu", reče Rajdel, "oni su policija."Sablet istrgnu mikrofon iz uha i pruži ga Rajdelu. "Samo statički šum."Rajdel spusti pogled na tablu. Topoglavčev kursor bio je zeleno koplje usuda, koje brza bleđenim kanjonom prema devičanski belom krugu veličine venčanog prstena. Na ekranu desno odoga videli su se podaci o životnim funkcijama pretplatnikovo troje dece. Puls im je bio ubrzanran ispod ovoga davao je besmisleno miroljubivu infracrvenu sliku ulazne kapije kuće. Izgledprobojno. Ispis je govorio da je zaključana i naoružana.


16/160

Verovatno je tada odlučio da pođe pravo na nju.

Nedelju ili nešto više dana kasnije, kada je ispod svega bila podvučena crta, Hernandez je unovi pokazao razumevanje za celu stvar. Nije bio najsrećniji, jer se dogodilo u njegovoj smenizjavio da ne može, s obzirom na okolnosti, mnogo da krivi Rajdela.Rajdel je čuo da je IntenStraža dovela pun avion ljudi iz sedišta u Singapuru, da utiša medije osluje nekakvu nagodbu sa pretplatnicima, Šenbrunovima. Nije imao pojma koliko je konačnagodba mogla da iznosi, ali je bio zadovoljan što ne zna; nije postojao program koji se zvao Pri

licajci u nevolji, a sama ulazna kapija Šenbrunovih izgledala je kao da vredi nekoliko desetingovih plata.IntenStraža je svakako bila u stanju da zameni tu kapiju, jer ju je sama i ugradila. Bila je to za

sebna stvar, neka vrsta japanskih, vlaknima ojačanih ploča, termopodešena kao beton, i sigurnpela da odere najveći deo Mokre Medene Sijene za prednjeg dela Topoglavca.Tu je zatim bila šteta na kući, koja se uglavnom odnosila na prozore dnevne sobe (kroz koje j

ošao) i nameštaj (preko koga je prošao).Ali su morali da pljunu nešto pride i za Šenbrunove, objasnio je Hernandez. Nešto za emocionje, rekao je, puneći Rajdelu šolju bajate kafe opasnog izgleda iz velikog termosa od nerđaju

ika iza stola. Na termosu se nalazio magnet sa porukom JA NISAM U REDU, TI NISI U REDULI TO JE U REDU.

Bilo je to dve nedelje posle dotične večeri, u deset ujutru, i Rajdel je imao petodnevnu braduleten stetson šešir od panamskog pamuka, vrećaste, izbeledele, narandžaste pantalone, majicupisom NOKSVILSKA POLICIJA koja je počela da se raspada oko šavova na ramenima, crne

WAT cipele od uniforme IntenStraže, i naduvani, providni povez na levoj ruci. "Emocionalnenje", reče on.Hernandez, koji je bio širok gotovo kao i njegov sto, dodade Rajdelu kafu. "Sve što mogu da

žem, to je da si vraški srećan."

"Izgubio sam posao, ruka mi u povezu, i vraški sam srećan?""Ozbiljno, čoveče", reče Hernandez, "mog'o si da pogineš. LAPD je lako mog'o da ti o'ladi

zicu. Gospodin i gospođa Šenbrun su bili veoma ljubazni oko svega, s obzirom na blamažuspodina Šenbruna i sve. Jeste, povredio si ruku, i žao mi je zbog toga." Hernandez tektonski slemenima. "Uostalom, nisi otpušten, čoveče. Samo što sad ne možemo da te pustimo da voziš. Akeš da radiš na zatvorenim zajednicama, nema problema.""Ne, hvala.""Lokali u zakupu? 'Bi radio uveče, u modnom centru Ensino?""Ne."

Hernandez skupi oči. "'Si nekad video pice tamo?""Ne."Hernandez uzdahnu. "Čoveče, šta je bilo sa onim sranjem što te snašlo u Noksvilu?""U Noksvilu. Odeljenje se odlučilo za suspenziju na neodređeno. Upad bez odobrenja i propi

drške.""A ona kučka što te tužila?""Poslednje što sam čuo, nju i sina uhvatili u pljački radnje sa auto-delovima u Džonson Sitiju

o je red na Rajdela da slegne ramenima, iako ga je od toga zabolelo rame."Eto, vidiš", reče Hernandez, ozarivši se, "da si srećan."


17/160

U trenutku kada je prolazio Topoglavcem kroz zaključanu i naoružanu kapiju enbrunovih unjonu Benedikt, Rajdel je osetio izmičuće prisustvo nečeg veoma visokog, veoma čistog i klinaznog; čin, očišćen od misli; uvrnuto adrenalinsko ushićenje i nestanak svakog uznemirujućeg vnosti.I to je bilo - kasnije se prisetio da mu je izgledalo, dok se borio sa volanom, sekući kroz japa, preko trema i kroz membranu od neprobojnog stakla koje je popustilo kao nešto iz sna - sasvik na onu pređašnju situaciju kada je izvukao pištolj, povukao obarač i prosuo Kenetu Tarviju

ozak, skroz, preko naizgled beskrajnog prostranstva bele zidne ploče koju se niko nije potrudio

reči.

Rajdel je svratio do Kedrova da obiđe Sableta.IntenStraža se ispružila za izolovanu sobicu, da sakrije Sableta od krstarećih nemani medija.ksašanin je sedeo u krevetu, žvaćući gumu i gledajući mali disk-plejer sa ekranom od tečnogstala koji mu je ležao na grudima."Ratnici 21. veka", reče, kada se Rajdel uvukao u sobu, "Džejms Vejnrajt, Eni Mekinro, Majkk."Rajdel se naceri. "Kada je to snimljeno?"

"1982." Rajdel utiša zvuk i pogleda ga. "Ali već sam ga dva puta gledao.""Bio sam u radnji, kod Hernandeza, čoveče. Kaže da nema da brineš za posao."Sablet pogleda Rajdela praznim, srebrnim očima. "A tvoj posao, čoveče?"Rajdela je počela da svrbi ruka ispod naduvanog poveza. Nagnu se i upeca plastičnu slamku le, bele korpe pored postelje. Gurnu slamku u povez i promuva je okolo. Svrab malo popusti. ne je ovde gotovo. Ne daju mi da vozim."Sablet je posmatrao slamku. "Ne bi trebalo da diraš upotrebljene stvari u bolnici.""Nemaš ništa zarazno, Sablete. Ti si jedan od najčistijih majčinih sinova na ovom svetu.""Ali šta ćeš da radiš, Beri? Moraš od nečega da živiš, čoveče."

Rajdel baci slamku nazad u korpu. "Pa, ne znam. Ali znam da neću da radim u zatvorenimednicama niti u tržnim centrima.""Šta je bilo sa onim hakerima, Beri? Misliš da će da u'vate one što su nam smestili?""Ne. Ima ih previše. Republika Želje već je neko vreme tu. Federalci imaju spisak od možda tine 'simpatizera', ali nema izgleda da ih sve pokupe i provale ko je od njih to uradio. Sem akoko od njih ne otkuca kolegu, što se među njima dosta redovno dešava.""Ali šta im bi da nas onako zajebu?""Jebi ga, Sablete, otkud ja znam?""Mislim, baš je kvarno", reče Sablet.

"To sigurno, a Hernandez kaže da su mu u LAPD rekli da misle da je neko 'teo da gospođanbrun bude uhvaćena sa spuštenim gaćama." Ni Sablet ni Rajdel, zapravo, nisu videli gospođunbrun, jer se pokazalo da je bila u dečjoj sobi. Ona jeste, ali ne i njena deca; bila su sa tatom šington Stejtu, da pogledaju iz vazduha tri najnovija vulkana.Ništa što je ostalo u Topoglavčevom dnevniku te večeri, pošto je napustio praonicu, nije biloarno. Neko je upao u Husarov kompjuter i ubacio gomilu vešto sastavljenih i potpuno izmišljedataka u komunikacijski čvor, odsekavši Rajdela i Sableta od IntenStraže i Zvezde Smrti (kojaravno, nije imala prekid veza). Rajdel je verovao da bi neko od onih dobrih starih Mongolacaraonici mogao da zna ponešto o tome.


18/160

I možda je, u tom časku neprirodne bistrine, dok je prednji kraj Topoglavca i dalje pokušavaoegazi raskidane ostatke dve velike kožne sofe, i sa sećanjem na smrt Keneta Tarvija konačnovraćenim, Rajdel došao do zaključka da taj ludi uzlet, ta groznica Uradi-Toga, i nije nešto u štožeš uvek da se pouzdaš."Ali, čoveče", rekao je Sablet, kao da govori za sebe, "oni će da pobiju tu dečicu." I uz te rečobodio pojasa i našao se van vozila, sa Glokom u ruci, pre nego što je Rajdel stigao bilo šta ni. Rajdel mu je čitav blok zgrada ranije naredio da isključi sirenu i strobove, ali su svi prisu

radi ionako znali da je stigla IntenStraža.

"Odgovaramo", čuo je Rajdel sebe, i prilepio je futrolu sa Glokom na uniformu i dograbio bai je, pored vatrene moći, bio možda najbolja stvar za borbu u sobi punoj dece. Nogom je šutnuata i iskočio, pravo kroz inč debelo staklo čajnog stočića. (Morali su da mu stave dvanaest kopnije bilo duboko). Sablet je već bio nestao. Zateturao se napred, stežući debelu žutu cev bacaglovito svestan da mu sa rukom nešto nije u redu."Stoj, pederu!" grmnu najgromovitiji glas na svetu, "LAPD! Bacaj to govno da ti ne oduvam

pe!" Rajdel se nađe u žiži iznenadne i nepodnošljivo bolne svetlosti, tako bleštave da mu se slči pune neshvatanja poput istopljenog metala. "Jesi čuo, mamicu ti tvoju?" Trzajući se, sa prst

eko očiju, Rajdel se okrenu i ugleda mehuraste oklopljene bokove borbene letelice koja se

uštala. Silazna struja je poravnavala sve u japanskom vrtu za šta se već nije postarao TopoglaRajdel pusti bacač da padne."A sad pištolj, smrade!"Rajdel dohvati dršku Gloka između palca i kažiprsta. Pištolj se odvoji, zajedno sa plastičnomrolom, sa slabim ali razgovetnim ssrrrrt čičak-trake, zbog nečega čujnim usred borbenog bubnj

otora helikoptera.On ispusti Glok i podiže ruke. Ili pokuša da ih podigne. Leva mu je bila slomljena.Sableta su našli petnaest koraka od Topoglavca. Lice i šake su mu se nadimale kao jarko ruži

čji baloni, i činilo se da se guši. Šenbrunov baštovan Bosanac upotrebio je proizvod koji je

držao ksilen i hlorisane ugljovodonike da očisti tragove pastela sa stola od izbeljene hrastovin"Koji je njemu kurac?" upita jedan od policajaca."Napad alergije", protisnu Rajdel kroz stisnute zube; vezali su mu ruke lisicama iza leđa, i to

kleno bolelo. "Morate da ga vozite u Hitnu pomoć."Sablet otvori oči, ili bar pokuša."Beri."Rajdel se seti imena filma koji je gledao na televiziji. "Čudesna milja", reče.Sablet ga pogleda kroz stisnute kapke. "Nisam gledao", reče i onesvesti se.

Gospođa Šenbrun je te večeri imala u gostima svog pejsažnog arhitektu iz Poljske. Policajci sonašli u dečjoj sobi. Zanemela od besa, bila je na zanimljiv način uvezana u englesku gumu vrr hiljada dolara, kožu marke Nort Bič i par staromodnih Smit i Veson lisica za koje je nekomećeno da ih pažljivo polira i obloži crnim hromom - a stručnjak za vrtove je očigledno zapalio

da kada je čuo Rajdela kako parkira Topoglavca u dnevnoj sobi.


19/160

NE BA ZABAVNA ZABAVA

Čueta nikad nije krala stvari, ili bar nije džeparila druge, a ponajmanje kada je išla na adreseim jednog usranog ponedeljka kada je digla naočare onom potpunom govnaru, ali samo zato šnije dopao.To je, u stvari, išlo ovako: stajala je pored prozora na devetom spratu, gledajući napolje premstu, preko sivih školjki velikih prodavnica, a on joj se prišunjao s leđa. Već joj se bilo učinilprepoznala Skinerovu sobu, tamo, visoko među starim kablovima, kada joj je vrh prsta dodirnu

la leđa. Našao se ispod Skinerove jakne, ispod majice i dirao je.Nosila je tu jaknu svuda, kao neku vrstu oklopa. Znala je da u ovo doba godine, u vožnji, valj

siti samo nanoporski materijal, ali je svejedno nosila Skinerov stari konjski kožnjak, sa bar-diranim značkama Ujedinjenih na reverima. Metalne kuglice na zipovima zazvečale su kada serenula da se oslobodi prsta.Zakrvavljene oči. Lice koje je izgledalo kao da će se sledećeg trenutka istopiti. U ustima je imlu zelenkastu cigaru, neupaljenu. Izvadio ju je, promešao njenim vlažnim krajem po čašici bisnosti, nabio je u usta i počeo da sisa. Pri tom joj se neprestano cerio. Kao da je znao da njoj oe mesto, ne na ovoj žurki i ne u jednom od ovih starih, ali opasno skupih hotela iznad Girija.

Ali to je bila njena poslednja adresa tog dana, paket za nekog advokata, u neposrednoj blizinbrišnih lomača Tenderlojna; oko njih, šćućureni, svi oni beznadežno baksuzni, bezizgledno imijski izgubljeni. Lica osvetljena vilinskim sjajem malih staklenih lula. Oči poništene u tomahotnom i uvek izmičućem zadovoljstvu. Ne, od toga ju je prolazila jeza, uvek.Pošto je zaključala i naoružala motor u gluvoj jeci Morisijevog podzemnog parkinga, popela

moćnim liftom u predvorje, gde su kerovi iz bezbednosti pokušali da joj preuzmu paket, ali nijo izgleda. Predaće ga samo i jedino dotičnom gospodinu Garou u 808, kao što je pisalo na adrešli su skenerom preko bar-koda na njenoj znački Ujedinjenih, stavili paket pod rentgen, naterprođe kroz detektor metala, i konačno joj pokazali da uđe u lift popločan ružičastim ogledalim

ovan bronzom kao na bankarskim sefovima.Popela se do osmog, i hodnika tihog kao neka prašuma iz sna. Gospodin Garo bio je tamo, saim rukavima košulje i kravatom boje sveže nasutog olova. Potpisao je priznanicu bez dodiragledima; preuzevši paket, zatvorio joj je tri mesingana broja na vratima pred nosem. Proverilazuru u iskošenoj mesinganoj nuli, blistavoj kao ogledalo. Rep joj je štrčao kako treba, pozadi,e bila sigurna da joj se dopada kako izgleda spreda. Pramenovi su bili predugački. I zato pret

klo bi se. Pošla je nazad niz hodnik, tonući novim SWAT cipelama u sveže usisan tepih bojekisle terakote.Ali kada su se vrata lifta otvorila, iz kabine je ispala ta Japanka. Ili bi ispala, da je Čueta nijeabila ispod mišica i naslonila je na dovratak."Gde žurka?""Je l' bar znaš koji broj?" reče Čueta."Deveti sprat! Velika žurka!"Devojčine oči bile su same zenice, a šiške prozirne kao plastika.I tako se Čueta, sa pravom vinskom čašom punom pravog francuskog vina u jednoj ruci imanjim sendvičem koji je ikada videla u drugoj, našla tamo, pitajući se koliko će trajati dok telski komjuter ne primeti da je još u zgradi. Bilo je malo verovatno da će je tražiti ovde, jer j

ko očigledno izbrojao gomilu šuški da se ova žurka dogodi.Žurka je očigledno bila zatvorenog tipa, jer je videla ljude u zamračenom kupatilu kako puše


20/160

delfina od duvanog stakla, čije su obline bile osvetljene treperavim, plavičastim jezikomdustrijskog upaljača.I nije bila samo jedna soba, već čitav niz povezanih. I gomila sveta, takođe, muškarci uglavno

elima sa sakoima na četiri dugmeta, krutim košuljama sa kragnama-daviteljkama, i malimamantskim broševima umesto kravata. Žene su nosile odeću koju je Čueta videla samo uopisima. Bogataši, bez sumnje, i stranci. Mada su bogataši, možda, stranci već zato što su to šu.Nekako je uspela da polegne Japanku na dugačak zeleni kauč, gde je sada hrkala, na sigurnom

ko ne sedne na nju.Gledajući oko sebe, Čueta zapazi da nije jedina u jeftinoj odeći koja se nekako provukla unutp u kupatilu koji je radio velikim žutim Bikom, na primer, ali je taj bio druga krajnost. Bilo jelično očiglednih. Profesionalke iz Tenderlojna, reklo bi se, ali je to možda bila samo prihvaćota lokalnog kolorita da se začini događaj.A onda i ovaj dupeglavac koji joj se unosio u lice, cereći se svojim opakim, natreskanim kez

a napipa mali nož na oprugu, drugu stvar koju je pozajmila od Skinera. Nož je imao udubljenjerici, koje je trebalo samo pritisnuti vrhom palca da iskoči sečivo, jednoručna operacija. Skinrekao da je to fraktalni nož, čija je oštrica više nego dvostruko duža od same sebe.

"Imam utisak da se baš ne zabavljaš", reče on. Evropljanin, ali nije bila sigurna odakle. France, niti Nemac. I on je nosio kožnjak, ali ništa nalik na Skinerov. Neka životinja tanke kožeborane kao svila, boje duvana. Setila se mirisa požutelih časopisa gore u Skinerovoj sobi, od neki bili tako stari da su fotografije bile samo prelivi sivog, onako kako nekag izgleda sam grasta."Jesam, dok se nisi ti pojavio", reče Čueta, pomislivši da je možda vreme da krene, jer joj jerisao na nevolju."Kaži mi", veli on, odmeravajući jaknu, majicu i biciklistički šorts, "kakve usluge ti nudiš.""Koji moj to treba da znači?"

"Očigledno", kaže on, pokazujući na devojke iz Tenderlojna na drugom kraju sobe, "da nudiš nimljivije", i vlažno mljacnu jezikom, "nego one dve.""Odjebi", reče Čueta, "ja sam glasnik."Na to mu licem pređe čudna stanka, kao da je nešto prošlo kroz njegovo pijanstvo i žacnulo gda zabaci glavu i zasmeja se kao je čuo najbolji vic na svetu. Ona zapazi mnoštvo veoma beli

oma skupih zuba. Bogati nikad nemaju metal u zubima, rekao joj je Skiner."'Sam rekla nešto smešno?"Dupeglavac obriše oči. "Pa mi imamo nešto zajedničko, ti i ja.""Sumnjam."

"I ja sam glasnik", kaže on, iako izgleda Čueti da bi ga i blaga uzbrdica naterala da ispusti du"Kurir", kaže on, kao da podseća sebe na to."Onda se projektuj dalje", kaže ona, i zakorači da ga obiđe, ali se tada ugase svetla, krene mu

o je uvod u Hrom Koranovu 'Ona fura sa Bogom'. Čueta, koja je kao zaluđena za Hrom Koran, valjuje ih na motoru kad god joj zafali malo goriva da se projektuje dalje, jednostavno se pokto, i svi igraju, čak i ledenjaci iz kupatila.Sad kad se dupeglavac uklonio, ili je zaboravljen, primećuje kako joj taj svet bolje izgleda ka. Nađe se ispred devojke u kožnoj suknji, malim, crnim čizmama sa zveckavim, srebrnimmuzama. Čueta se iskezi; devojka uzvrati kezom."'Si iz grada?" pita devojka, pošto se 'Ona fura sa Bogom' završila, i Čueta na trenutak misli d


21/160

ala da li je opštinski kurir. Devojka - žena - starija je nego što joj je u prvi mah izgledalo; mozu tridesete, ali svakako starija od Čuete. Dobro izgleda, ali ne onako kupovno; tamne oči, tamatka kosa. "San Francisko?"Čueta klimne glavom.Sledeća stvar je starija od nje; onaj crni tip što se pretvorio u belca, a onda mu lice naprosto

palo, ako se dobro seća. Potraži pogledom svoju čašu, ali joj sve izgledaju iste. Njena japanskka proigra pored, ljuljajući šiškama, ne prepoznavši je."Kodi obično nađe sve što mu treba, u San Francisku", kaže žena, sa umorom u glasu, ali se u

eme vidi da joj je sve to zabavno. Nemica, zaključi Čueta po njenom naglasku."Ko?"Žena podigne obrve. "Naš domaćin." Ali ne skida onaj široki i opušteni kez."Tek što sam zalutala ovamo.""E, kad bih ja to mogla da kažem!" Žena se nasmeja."Zašto?""Onda bih mogla i da odlutam.""Ne sviđa ti se?" Iz blizine, miriše skupo. Čueta je odjednom zabrinuta zbog svojeg mirisa, po

na provedenog na motoru, bez tuširanja. Ali je žena uzme za lakat i povede u stranu.

"Ti ne znaš Kodija?""Ne." Čueta ugleda pijanca, dupeglavca, kroz dovratak susedne sobe, gde još gori svetlo. Gle

avo u nju. "I mislim da je možda vreme da palim, u redu?""Niko te ne tera. Izvini. Samo ti zavidim na mogućnosti.""'Si Nemica?""Padovanka."Čueta zna za taj deo nekadašnje Italije. Severni, čini joj se. "Ko je taj Kodi?""Kodi voli žurke. Kodi voli ovu žurku. Ova žurka traje već nekoliko godina. Ako ne ovde, onndonu, Pragu, Makau." Kroz gomilu se probija momak sa poslužavnikom punim pića. Čueti ne

leda kao da radi za hotel. Njegova kruta, bela košulja više nije kruta; potpuno je otkopčana,užvani krajevi vise izvučeni, i ona primeti da mu je kroz bradavicu na grudima provučena jednih stvari nalik na malu čeličnu polugu. Njegova kruta kragna je napred otkopčana, a na potiljkuči kao smaknuti oreol. Žena uzme čašu belog vina sa poslužavnika. Čueta odmahne glavom. Nslužavniku je beli tanjir, sa pilulama koje liče na doze igrača.Momak namigne Čueti i ode dalje."Čudno ti ovo?" Žena ispije vino i baci ispražnjenu čašu preko ramena. Čueta čuje lom stakla"A?""Kodijeva žurka."

"Aha. Mislim, samo sam upala.""Gde živiš?""Na mostu." Čeka reakciju.Kez se proširi. "Stvarno? To izgleda tako tajanstveno. Volela bih da odem tamo, ali nema

ganizovanih tura, a kažu da je opasno.""Nije", kaže Čueta, pa zastane. "Samo ne treba da budeš previše doterana, razumeš? Ali nije

asno, čak manje nego u ovom kraju." Misli na one oko vatri na đubrištima. "Jedino ne treba daOstrvo s blagom. Ne pokušavaj da stigneš od Ouklenda. Drži se ograđene strane.""Dopada ti se da živiš tamo?""Jebi ga, da. Ne bi' živela nigde drugde."


22/160

ena se osmehne. "Onda imaš sreće, rekla bih.""Pa", kaže Čueta, osećajući se nezgrapno, "moram d' idem.""Zovem se Marija.""Čueta", i pruži joj ruku. Gotovo kao njeno drugo ime. Čueta-Mari.Rukuju se."Zbogom, Čueta.""Lepo se zabavljaj.""Ovo nije zabavna žurka."

Nameštajući široka ramena Skinerove jakne, Čueta klimne Mariji i počne da se probija krozmilu. Koja je sad gušća za nekoliko postotaka, kao da Kodijevi prijatelji još pristižu. Primetilsada ima više Japanaca, listom u ozbiljnim odelima; njihove žene ili sekretarice sa biserima o

ata. Ali to im očigledno ne smeta da se prilagode duhu događaja. Postalo je i bučnije, jer su sedi već malo natreskali. Čuje se onaj neprestani glasni žamor koji nastaje kada proradi piće, i nzbog toga još više žuri da odmagli.Nađe se zaglavljena uz vrata kupatila u kome je videla ledenjake, ali su sada zatvorena. Grup

ancuza govori na francuskom, smeje se i gestikulira, ali Čueta čuje kako neko unutra povraća.rolaz", kaže čoveku sa leptir-mašnom i kratkom frizurom, i jednostavno se progura pored njega

osuvši deo njegovog pića. On nešto kaže za njom na francuskom.Počinje zaista da se oseća klaustro, kao ponekad u uredima kada je recepcioner natera da ček

što preuzme, pa gleda ljude kako idu tamo-ovamo, i pita se da li to ima neku svrhu ili samo takmo-ovamo. Ili je počelo da radi vino, jer inače retko kad pije, i ne dopada joj se ukus koji oseu.Onda se tu iznenada stvori njen pijanac, njen Evro sa onom neupaljenom cigarom, znojavog č

etog u lice jedne od devojaka iz Tenderlojna, mutnih očiju i neodređeno zabrinut. Saterao ju ješak. I svi su tako zbijeni, tako blizu vratima, hodniku i slobodi, da se Čueta na trenutak nađetisnuta uz njegova leđa, mada to ne prekida beskrajno zamornu sranje koje prodaje devojci,

pošto, iako je ipak zario lakat, oštro, u Čuetina rebra da dobije više prostora.A ona, oborivši pogled, ugleda nešto kako viri iz džepa od kože boje duvana.Onda joj se to nađe u ruci, pa zavučeno u prednji deo biciklističkog šortsa, ona se stvori sa o

ane vrata, a dupeglavac pojma nema ni o čemu.U iznenadnoj tišini hodnika, dok se zvuci zabave udaljavaju kako napreduje prema lifu, ima žpotrči. Istovremeno želi da prsne u smeh, ali već počinje da oseća strah.Hodaj.Pored naslaganih poslužavnika sa žurke, prljavih čaša, tanjira.Padaju joj na pamet čuvari u predvorju.

Stvar zataknuta u njene gaće.U hodniku koji se otvara na kraju ovoga, vidi širom otvorena vrata lifta za osoblje. Neki klinadnje Azije, sa čeličnim kolicima umrljanim od farbe, natovarenim pljosnatim pravougaonicimevizijskih ekrana. Dobro je osmotri dok se provlači pored njega. Njegovo lice sastoji se od saodica, blistavih očiju pod teškim kapcima, kosa mu visoko ošišana i gotovo uspravna, po mod

eta. Na grudima njegove čiste, sive košulje prikačena je značka službe obezbeđenja, a oko vrai VirtuFaks, na crvenoj najlonskoj vrpci."Podrum", kaže Čueta.Njegov faks pisne. Ona ga podigne, pritisne dugme, zagleda se u vizir. Stvar u njenom šortsuednom kao da je postala ogromna. On onda pusti faks da mu padne niz grudi, žmirne prema nj


23/160

tisne dugme označeno sa B-6. Vrata se teško zatvore i ueta sklopi oči.Nasloni se na velike, postavljene ploče okačene na zidovima i želi da je u Skinerovoj sobi, i ša škripu kablova. Pad je tamo sloj ploča postavljenih na ivici; u sredini štrči sam vrh svežnjabla u svom čeličnom sedlu, i Skiner kaže da se u tom kablu nalazi 17464 niti žice. Svaka je deo olovka. Možeš da prisloniš uho na to i da čuješ kako čitav most zvoni, kada je vetar pravi.Lift bez ikakvog razloga staje na četvrtom. Tamo nikoga kada su se otvorila vrata. Čueta želi

novo pritisne B-6, ali natera sebe da sačeka klinca da to uradi. On to uradi.A B-6 nije garaža kako ona već očajnički priželjkuje, već neki lavirint stogodišnjih betonskih

nela, sa podom od napuklih asfaltnih ploča, sa velikim, starim cevima obešenim o čelične nosaanici.Vekovna zaliha zaključanih visokih hladnjaka, pedeset usisivača koji se pune u nizu numerisanica, rolne podnog prekrivača naslagane kao cepanice. Još ljudi u radnoj odeći, neki u belimhinjskim uniformama, ali ona nastoji da izgleda i da se ponaša, nada se, kao dostavljač koji jeneo narudžbinu na adresu.Pronalazi usko stepenište i penje se. Vazduh je vruć i mrtav. Senzori pokreta uključuju svetlo

četku svakog novog stepeništa. Oseća težinu čitave drevne zgrade na leđima.Ali njen motor je tamo, na B-2, iza stuba od obijenog betona.

"Odbi'", kaže motor, kada se našla na metar i po od njega. Ne glasno kao kola, ali dovoljnolučno.Pod slojem spreja koji oponaša rđu i umetničkim namotajima srebrne trake, geometrija

ljeničnog trupa sa papirnim jezgrom čini da Čueti zadrhte bedra. Zavlači levu ruku u kolo čitačdišta. Čuje se sitno, dvostruko zik oslobađanja čestičnih kočnica, i već je u sedlu.Nikada se nije osećala bolje nego sada, pošto je sprašila uz masnu rampu i našla se napolju.


24/160

PRILIKE ZA ZAPOSLENJE

Rajdelov sustanar, Kevin Tarkovski, nosio je kost u nosu i radio je u butiku za surfere na jedri se zvao Samo Mi Duvaj.U ponedeljak ujutru, kada mu je Rajdel rekao da više ne radi za IntenStražu, Kevin je ponudio

kuša da mu pronađe neki posao u trgovini opremom za sportove na vodi."Imaš solidnu građu, u osnovi", reče Kevin, osmotrivši Rajdelove gole grudi i ramena. Rajdeje imao narandžaste pantalone koje je nosio kada je išao kod Hernandeza. Pozajmio ih je od

vina. Nedavno je bio skinuo povez, izduvao ga i nagurao u petolitarsku plastičnu kantu od farba je služila kao kanta za đubre. Kanta je bila ukrašena velikom, samolepljivom, belom radomno, mogao bi redovnije da vežbaš. I da daš da te tetoviraju. Plemenski crteži, crnim tušem.""Kevine, pre svega, ne umem da surfujem, sa jedrom ili bez njega. U životu jedva da sam uša

ean. Možda par puta, u Tampa Beju." Bilo je negde oko deset ujutru. Kevin je imao slobodan d"Kad trguješ, nudiš iskustvo, Beri. Kupac traži informaciju, i ti moraš da je imaš. Ali im nudiustvo." Da to ilustruje, Kevin kucnu po svome pet centimetara dugačkom vretenu od glatke, beveđe kosti. "A onda im prodaš potpuno novu opremu.""Ali nemam boju."

Kevinov ten bio je približne boje i sjaja kao par umereno smeđih mokasina 'Koul-Han' koje jjdel dobio od tetke za petnaesti rođendan. Ovo nije imalo nikakve veze sa genetikom ili izlagafiltriranoj sunčevoj svetlosti, već je bilo posledica redovnih injekcija i složenog režima pilulaiona."Pa", prizna Kevin, "trebala bi ti boja."Rajdel je znao da Kevin ne surfuje, i da nikad nije, ali je donosio diskove iz radnje i puštao i

deo-naočarima, proučavajući različite pokrete, i Rajdel nije sumnjao da je Kevin spreman da paku informaciju koju bi mogući kupac zatražio. Kao i tako važno iskustvo; sa svojim kordovanom, građom negovanom u teretanama i onom koskom u nosu, zaista je ostavljao utisak. Uglavn

d žena, iako to kao da mu nije mnogo značilo.Ono što je Kevin zaista prodavao bila je odeća. Skupa roba koja je navodno štitila odraljubičastog zračenja i zagađivača u vodi. Imao je dve pune kutije toga, u zajedničkom ormanbi. Rajdel, koji u tom trenutku nije bio u prilici da se pohvali garderobom, mogao je slobodno ekopava po krpama i da koristi sve što bi mu se dopalo. Čega nije bilo mnogo, pokazalo se, jefovanje na vetru svodilo na ulje za sunčanje, crni nanopor ili reflektofleks. Neki od moderniji

odela imali su natpis SAMO MI DUVAJ, osetljiv na ultraljubičasto, koji se pojavljivao u daneda je ozonski sloj bio u posebno slaboj formi, što je Rajdel otkrio kada je poslednji put otišaoacu.On i Kevin delili su jednu od dve spavaće sobe u kući iz šezdesetih godina u Mar Visti, što je

ačilo Pogled Na More koga nigde nije bilo. Neko je duž sredine sobe podigao gipsanu pregradegrada je na Rajdelovoj strani bila oblepljena onim istim velikim, belim radama i zbirkomepnica za branik sa mesta poput Čarobne Planine, Nisanovog Sreza, Diznilenda i Skajvokerovrka. U kući je stanovalo još dvoje ljudi, troje ako se računa i Kineskinja koja je stanovala u gai je tamo imala kupatilo samo za sebe).Rajdel je od većeg dela prve plate u IntenStraži kupio strunjaču. Kupio ju je na tezgi na pijac

mo je bila jeftinija, a tezga se zvala Futon Maut, što mu se učinilo prilično duhovitim. Igra reč

uton Mouth' bi se moglo slobodno prevesti kao 'noga na ustima', a 'futon', inače, znači ležajunjača - prim. prev. Devojka iz Futon Mauta rekla mu je da može da ćušne dvadeseticu tipu iz


25/160

etroa da ga pusti da unese futon u voz, smotan u zelenu plastičnu kesu koja je Rajdela podsećaleću za leševe.Kasnije, dok je čekao da skine povez, proveo je dosta vremena na toj strunjači, zureći u oneepnice. Pitao se da li je moguće da onoga koji ih je nalepio zaista nije mrzelo da obilazi sva tsta. Hernandez mu je jednom ponudio da radi u Nisanovom Srezu. IntenStraža je tamo imala

kupljeno odelenje za iznajmljivanje pajkana. Njegovi roditelji su bili na medenom mesecu uznilendu. Skajvokerov Park bio je gore u San Francisku; prethodno se zvao Golden Gejt, Zlatnost, i setio se da je na televiziji gledao izveštaje o nekoliko prilično umerenih pobuna kada su

vatizovali."Jesi li u nekoj od mreža za zapošljavanje, Beri?"Rajdel odmahnu glavom."E, onda te ja častim", reče Kevin, i dodade mu kacigu. Bila je mnogo nezgrapnija od Karenin

kih naočara: plastična skalamerija nalik na one što su ih deca koristila za igre. "Stavi je, a ja ćurenuti broj.""Ovaj", reče Rajdel, "to je lepo od tebe, Kevine, ali nisi morao toliko da se trudiš."Kevin dodirnu kosku u nosu. "Pa, treba platiti stanarinu."To je odlučilo. Rajdel nataknu kacigu.

"A sad", reče Sonja, veselo kao da se zaista tako oseća, "ovde vidimo da si završio obrazovnogram drugog stepena.""Akademiju", ispravi je Rajdel. "Policijsku.""Tako je, Beri, ali ovde vidimo da si posle toga bio zaposlen punih osamnaest dana, pre negote suspendovali." Sonja je izgledala kao lepojka iz crtanog filma. Nigde pora. Nigde teksture. joj bili nestvarno beli i nalik na stopljenu celinu, nešto što se moglo celo izvaditi na pregled. i pranje, jer nije bilo potrebe: crteži ne jedu. Međutim, imala je predivne sise; imala je sise koj Rajdel sam nacrtao kad bi imao dara za crtača.

"Pa", reče Rajdel, misleći na Tarvija, "imao sam nekih problema pošto su me poslali u PatroSonja vedro klimnu glavom. "Vidim, Beri." Rajdel se pitao šta zaista vidi. Ili šta vidi

ecijalizovani sistem koji ju je koristio kao lutku. Ili kako vidi. Kako neko kao Rajdel izgledampjuterskom sistemu agencije za zapošljavanje? Ne bogzna kako, zaključio je."Potom si se preselio u Los Anđeles, Beri, i vidimo deset nedelja u službi kod IntenStraže.eljenje za oružano čuvanje stambenih jedinica. Vozač sa poznavanjem naoružanja."Rajdel pomisli na raketne nosače ispod LAPD koptera. Verovatno imaju i jedan od onih CHA

traljeza. "Jes'", potvrdi."Zatim si napustio IntenStražu."

"Izgleda."Sonja ga pogleda kao da je upravo priznao, stidljivo, da je izabran za kongresmena, ili da im

ktorat. "Pa, Beri", reče ona, "sad mi samo daj sekund da stavim svoju kapu za razmišljanje!"mignu mu i sklopi svoje krupne, nacrtane oči.Bože, pomisli Rajdel. Pokušao je da gleda u stranu, ali Kevinov šlem nije prikazivao okolinue imao kuda. Tu je bila samo Sonja, prazni pravougaonik njenog stola, ovlašne linije ureda, ititni znak agencije za zapošljavanje na zidu iza nje. Zbog znaka je izgledala kao voditeljka nek

nala koji je prenosio samo veoma povoljne vesti.Sonja otvori oči. Osmeh joj postade zaslepljujući. "Ti si sa Juga", reče."A-ha."


26/160

"Plantaže, Beri. Magnolije. Tradicija. Ali i izvesna tama. Malo gotike. Fokner."Fok? "A?""Košmarna Naiva, Beri. Bulevar Ventura, Šerman Ouks."Kevin je posmatrao kako Rajdel skida šlem i zapisuje adresu i broj telefona na pozadini

ošlonedeljnog People-a. Časopis je pripadao Moniki, Kineskinji iz garaže; njeni primerci uvei štampani tako da ne bude pomena o skandalima ili nesrećama, ali sa trostrukom porcijom vebavnog života slavnih, naročito svega što se odnosilo na britansku kraljevsku porodicu."Nešto za tebe, Beri?" Kevin je izgledao pun nade.

"Može biti", reče Rajdel. "To je u Šerman Ouksu. Skoknuću tamo da vidim o čemu je reč."Kevin se igrao svojom koskom. "Mogu da te povezem", reče.

U izlogu Košmarne Naive nalazilo se platno Strašnog Suda. Rajdel je viđao takve slike na kršćanskih kombija parkiranih pored robni kuća. Gomile krvavih olupina automobila i raznorazn

ugih nesreća, sa spasenim dušama koje lete Isusu, čije su oči malčice suviše vesele da bi pružihu. Ova je imala znatno više pojedinosti nego one kojih se sećao. Svaka spasena duša imala je, kao da zaista predstavlja nekoga, i bilo ih je nekoliko koje su ga podsećale na poznate lično, slika je i pored toga izgledala kao da ju je naslikao petnaestogodišnjak ili neka stara dama.

Kevin ga je iskrcao na uglu Sepulvede i morao je da prepešači dva bloka dok nije našao mesred zidara sa kacigama širokog oboda koji su nalivali temelj za palmino drvo. Rajdel se pitaona Venturi bilo pravih palmi pre virusa; zamene su postale tako popularne da su ih ljudi svudažili.Ventura je bila jedna od onih ulica u Los Anđelesu koje su se pružale u beskraj. Znao je da mje bezbroj puta prošao Topoglavcem pored Košmarne Naiva, ali su ulice izgledale sasvim

ugačije kada se njima išlo pešice. Pre svega, čovek se osećao prilično usamljeno, a drugo, moda vidi koliko je većina zgrada trošna i prašnjava. Prazni prostori iza prljavog stakla, sa požumilama starih faksova na podu, a negde i lokvama nečega što nije mogla da bude kišnica, pa se

vek pitao šta bi to moglo da bude. Prošao bi par ovakvih mesta, zatim mesto gde su se prodavočare za sunce koje su koštale šest puta više nego Rajdelova stanarina za polovinu sobe u Marsti. Prodavnica naočara za sunce imala bi unajmljenog pajkana unutra, koji je otvarao vrata.Košmarna Naiva bila je jedno od takvih mesta, u sendviču između zatvorene radionice za

ađivanje kose i neke propale firme koja je prodavala osiguranje. KOŠMARNA NAIVA -ŽNJAČKA GOTIKA, rukom ispisana slova, kvrgava i čupava, kao nožice komarca u crtanommu, bela na crnom. Ali su ispred lokala bila parkirana dva skupa vozila: srebrnosivi rejndž roik na Topoglavca doteranog za matursko veče, i jedan od onih prastarih malih porše dvoseda Rajdelu uvek izgledali kao da im je otpao ključ za navijanje. Široko je obišao porše; takva ko

ično imala super-osetljive zaštitne sisteme, ujedno i super-agresivne.Kroz neprobojna staklena vrata posmatrao ga je unajmljeni žaca; nije bio iz IntenStraže, već i

ke manje organizacije. Rajdel je od Kevina pozajmio ispeglane pantalone. Bile su mu malo usuku, ali su šišale narandžaste 'pumparice' za sto dužina. Nosio je crnu majicu IntenStraže samerno načinjenim rupama, Stetson i SWAT cipele. Dvoumio se da li se crno slaže sa maskirnitisnuo je dugme. Unajmljeni žaca pritisnu svoje, kojim su se otključavala vrata."Imam zakazan razgovor sa Džastinom Kuper", reče on, skidajući naočare."Ima klijenta", reče unajmljeni žaca. Po izgledu mu je bilo oko trideset godina, i kao da je bio

ke farme u Kanzasu ili drugde. Rajdel pogleda preko i vide mršavu, crnokosu ženu. Razgovaranekim debeljkom ćelavim kao kugla. Činilo se da pokušava nešto da mu proda.


27/160

"Sačekaću", reče Rajdel.Seljak ne odgovori. Prema državnom zakonu, nije smeo da nosi oružje, već samo industrijski

mamljivač koji mu je bio u izlizanoj plastičnoj futroli, ali je verovatno pakovao još nešto. Moždan od onih onih malih, ruskih, ilegalnih proizvoda sa nekim ludačkim kalibrom, prvobitnomenjenih za uništavanje tenkovskih motora. Rusi, koji nikad nisu bili naročito oprezni, oglašavprodaju u subotnjim večernjim emisijama.Rajdel pogleda okolo. Taj stari Sud je veliki gotovo k'o cela radnja, zaključi. Njegov otac je dio da su ti hrišćani patetični. Milenijum je došao i prošao, nigde Strašnog Suda, a oni su i da

ali u istu kantu. Sablet i njegovi u onom kampu prikolica u Teksasu, i to gledanje starih filmovečasnog Falona - bar je mirisalo na neko kretanje.Pokušao je da provali šta to gospođa prodaje debeljku, ali ona opazi njegovo zveranje, i to no dobro. Zato se povukao dublje u radnju, pretvarajući se da razgleda robu. Tamo je u staklenrinama bio izložen čitav niz onih gadnih paukolikih venaca, u izbledelim pozlaćenim ramovimjdelu su venci izgledali kao da su napravljeni od počupane ljudske kose. Tu su zatim bili natručji mrtvački sanduci, a u jednom je bio zasađen bršljan. Bilo je čajnih stočića napravljenih,etpostavljao je Rajdel, od starih nadgrobnih spomenika, sa natpisima koji su bili tako izlizani ledeli da se nisu mogli pročitati. Zaustavio se pored krevetskog uzglavlja od zavarenih figura

lih crnaca koje je u Noksvilu bilo zabranjeno držati na travnjaku. Crnčići su bili sveže oslikanikim, crvenim, konjskim kezovima. Ležaj je imao pokrivač sa rukom izvezenom šarom u obliknjačke zastave. Kada je potražio privezak sa cenom, pronašao je samo žutu nalepnicu na kojojalo PRODATO."Gospodine Rajdel? Smem li da vas zovem Beri?" Vilica Džastine Kuper bila je tako uska dailo da u njoj nema mesta za uobičajeno sledovanje zuba. Kosa joj je bila kratko podsečena,lačani tamnosmeđi šlem. Odeća joj se sastojala od par tamnih, lepršavih komada koji su verovžili da prikriju činjenicu da je građena kao komarac. Po govoru se uopšte nije dalo zaključiti juga, ili uopšte odnekud, i na njoj se videla nekakva napetost, kao da je načinjena od zategnuti

a.Rajdel vide debeljka kako izlazi i napolju zastaje da isključi zaštitni sistem rejndž rovera."Naravno.""Vi ste iz Noksvila?" Opazio je da diše suspregnuto, kao da ju je strah da joj ne pozli od vazd"Tako je.""Po naglasku se ne bi reklo.""Pa, voleo bih da i drugi tako misle." Osmehnuo se, ali mu ona nije uzvratila osmeh."Da li vam je porodica iz Noksvila, gospodine Rajdel?"Sranje, pomisli on, 'ajde, zovi me Beri, neću te ujesti. "Otac jeste, mislim. Majčina porodica

reklom uglavnom negde iz okoline Bristola."Tamne oči Džastine Kuper, sa vrlo malo beonjača, bile su uperene pravo u njega, ali kao da nu primale. Ocenio je da joj je između četrdeset i pedeset."Gospođo Kuper?"Ona se trgnu kao opečena."Gospođo Kuper, šta je ono nalik na vence u onim starim ramovima?" Pokaza onamo."Memorijalni venci. Jugozapadna Virdžinija, kraj devetnaestog i početak dvadesetog veka."Dobro je, pomisli Rajdel, počela je da govori o robi. On ode do venaca da ih bolje pogleda. kosu", reče."Pa, i jeste", reče ona. "Šta bi drugo moglo da bude?"

8/9/2019 Vilijem Gibson~Vir

Documents

Vilijem Gibson~Virtuelna svetlost