Bo{ko Suvajyi}

VI[WI]Dramska skica za sedam glumaca

i Kraqa bez Lica

48 Bo{ko Suvajyi}

BO[KO SUVAJYI] je ro|en 13. 04. 1965. u Dragiwu. Magi-strirao je na Filolo{kom fakultetu u Beogradu 1994. sa temomIlarion Ruvarac i narodna kwi`evnost. Publikovao je zbirkepesama Put kruga (1997) i Harmanlija (2002), kao i izbor Narodnakwi`evnost: Epske pesme u starijim zapisima (1998). Objavio jevi{e studija, rasprava i prikaza u doma}oj i stranoj stru~nojperiodici.

Ovo mu je prva drama.

LICA

FILIP VI[WI], guslar

BIJELA, Filipova `ena i pratilac

KRAQ BEZ LICA, samodr`avni gospodar Srbije i svih pomorskih zemaqa

KARA\OR\E, Vo`d i Otac Srbije, duh sa sopstvenom glavom u ruci; ministarpolicije u vladi Kraqa bez Lica

KWAZ MILO[, tako|e duh, kum glavouseknutog;li~ni savetnik Kraqa bez Lica

ZMAJ OD NO]AJA, Stojan ^upi}, ma~vanski vojvoda i be}ar, ~uvar granicena Drini; elitna gardijska jedinica u vojsci Kraqa bez Lica

MILO[ POCERSKI, Milo{ Stoji}evi}, Kara|or|ev posinak;posednik sabqe "sa o~ima" Kulin-kapetana koja ga {titi od uroka;

krvopija kojoj ni smrt nije ravna

PRVI STRA@AR, pripadnik elitne gardijske jedinice "Zmaj od No}aja",u vojsci Kraqa bez Lica; revolucionar i konvertit(igra ga isti glumac koji je igrao Stojana ^upi}a)

DRUGI STRA@AR, tako|e pripadnik, tako|e revolucionar i, naravno, tako|ekonvertit (igra ga isti glumac koji je igrao Milo{a od Pocerja)

MAJKA JUGOVI]A, kafana kojoj je pribegla Radwa u tre}em ~inu

@ENA SA KWIGOM, mo`da bi prikladnije bilo @ena sa Tezom, budu}i dalik nema drugih funkcija do onih koje mu je pisac namenio; Jasmina; peva~ica u

kafani kojoj je pribegla Radwa u tre}em ~inu

HOR

GLAS

Svi likovi u Drami su svesni svoga putovawa kroz Vreme,izuzev Stojana ^upi}a i Milo{a od Pocerja.

Vi{wi} 49

Bo{ko SUVAJYI]

VI[WI]Dramska skica za sedam glumaca

i Kraqa bez Lica

PRVI ^IN. SLIKA PRVA

Rasvetqewe. Prigu{eni `agor, koji postaje sve razgovetniji i ja~i,kako se pogled izo{trava i u oku oblikuje krvava vizija stra{nograzboji{ta. Zvu~na arabeska stewawa, krkqawa, `ivotiwskih urlika ipsovki. S vremena na vreme zvu~nu podlogu nadleti otegnuto wi{tawepoludelih kowa, ~iji usplahireni topot odzvawa iznad kulisa. Slikakao da je zaustavqena u pokretu. Onda svi zvukovi naglo utihnu. Kada sedim od pu{aka i lubardi kona~no razi|e, na bojnom poqu ostaju, jedannaspram drugoga, Milo{ i Stojan. U prvom planu je Stojan. On je visok,tanak, otresit ~ovek. Galamyija. Duga pu{ka o ramenu, za pojasom dvekubure i jatagan. Ko{uqa {iroka, svilena. Na prsima srebrne toke.Kosa razbaru{ena, crna kao zift. Nogavice ~ak{ira uvu~ene u vuneneseqa~ke ~arape. Na nogama opanci. Hitri pokreti, nestrpqivi, pusto-pa{ni. U ruci mu pletena buklija sa rakijom. Milo{, su{ta suprot-nost Stojanu. Onizak, mrk, }utqiv, odeven u {iroke modre ~ak{ire icrvenu |e~ermu. Krive noge odaju strasnog jaha~a. Ne{to prete}e izbijaiz wegove pojave. O~i upaqene, {arene, zagledane u neku drugu stvarnost.Sve na wemu odrpano i istro{eno, osim gole }orde, na ~ijem su bal~aku{are izra|ene u obliku ve{ta~kog oka, sa dragim kamenom u zenici.

STOJAN: (Razdragano)Aferim, pobratime! Razbucasmo ih, kao soko zmiju prisoj-kiwu. Nanu li im obrezanu! Ruka mi utrnula od silnihzamaha. Kao na kosidbi. Samo su otkosi nekako dubqi,~ove~anskiji. A `uqevi isti, crni, te`a~ki. Nego, ja serastorokao, a ti si `edan, jakako. Deder potegni, ugrejdu{u mu~enicom na{om seqa~kom. Jaka je, crnobarska, kogrom.

Milo{ }utke uzima ponu|enu bukliju, navr}e je i pije o~ajni~ki, po-`udno, dugim gutqajima. Stresav{i se, obri{e nadlanicom usta i bezre~i je vrati pobratimu. Stojan se prekrsti, kratko potegne, zatimprekorno nastavi)

STOJAN: Barem se prekrsti, pobro. Vaqa se. Zadobismo ovakav {i-}ar, a ti crn kao na sahrani.

MILO[: (Glasno se ishrakne)Marim ja za to, pobratime! Boli mene krivak i za svadbe,i za sahrane, i za pobede, i za poraze. Otkako je \or|eproneo krsta{-barjak Srbijom, ja ne spavam, Stojane. Srcemi spava, du{a mi zaspala, sve u meni obamire i zane-mo}ava, ali san na o~i nikako. Jer, san ti je repata `i-

50 Bo{ko Suvajyi}

votiwa, pobro. U snu ti du{a navire na usta, kao presanhleb. A ja du{e, kanda, vi{e i nemam. Re~ mi nekada be{euskopi{}ena i prava, o{tra kao nabru{eni jatagan. Asada mi sve potamnelo, pobratime. ^ekam smrt, a smrtinema.

STOJAN: (Prekorno)Ne prizivaj smrt, nesre}ni~e! Zar ti je dojadio `ivot?!Ne boj se, ne}e te mimoi}i kad do|e su|eni ~as.

MILO[: Ni{ta ja ne prizivam, Stojane. Samo se pitam ~emu sveovo, i dokle?! Evo, ve} je deveta godina kako krvavimoga}e. Ra|amo se, ubijamo, lele~emo, sahrawujemo. A putnam se su`ava, kao pogled u dnu vidika. Jeste, sve ovegodine sekosmo nekrst. Da mu koren izbijemo ispod stab-qike, da ne procveta nikada vi{e u srcu Srbije. Da museme pogano zatremo. Ali se on, isto kao uga`eno snopqeiza ki{e, uspravi i uve}a. Turski kowi odadre{e Srbijuna plo~ama. Ala~u i mole jaciju kao da }e vekovati ovdejo{ petsto godina. A nas je sve mawe, pobratime. Opijenizemqom, smrdimo na krv. I ginemo, ginemo grozno, se-qa~ki. Sa psovkom i maj~inim imenom na usnama. Kaoorlu{ine {estarimo Srbijom. Jedemo zemqu, zemqa jedenas.

STOJAN: Otkako je \or|e crven plamen za nebo svezao, mi se uspra-vismo, pobratime. Prvi put od Kosova, kao qudi. Ne bivavi{e niti }e ikada vi{e biti ono wihovo, tursko. Ja{eTur~in, tako, drumom, a toke mu poigravaju na prsima, pazvecka, kao nakin|urena mlada. Ja{e lagano, i samo kad-{to poigra kowa, {iroko, ze~ki. A ja mu idem u sretawe,nevoqan i poguren, kao da sam nebo natovario na ple}a.Glaviwam pe{ke, a jedna misao me preti~e i lomi, men-gelama mi razgr}e utrobu. Mislim, kako bi bilo, pro-laze}i pokraj besnog pustahije, i gledaju}i ispod oka kakozamahuje kanyijom na rajetina, onako, bez potrebe, vi{e izobesti i navike, najedared se osoviti i stati. Zbacitinaramak neba pred noge. Uspraviti se, pobratime. Nad-rasti i Tur~ina, i Srbiju, i sopstveni strah. Idem tako,ne idem nego letim, sve u meni poigrava od `eqe i ne-strpqewa. Idem, a sustajem, jer znam da }u se, kao uvek,ukloniti nenasitoj ali, ~ak }u i glavu jo{ vi{e pognuti,da ne vidi kako mi je crvenilo udarilo u lice, i kako mi

Vi{wi} 51

du{a {krgu}e iznutra, iz dubina. E, moj pobratime. Po-menulo se, ne povratilo se.

MILO[: Ne velim, Stojane. Nije se moglo drugoja~ije. Otkako jeBego Novqanin u [apcu usred bela dana posekao knezaRanka iz Svileuve, dara je prevr{ila meru. Nema umirame|u nama. I zvezde su rekle da nam nema druge: vakatdo{o, vaqa vojevati! Ali ne biju se svi, pobratime. Nekiliju krv, a neki rakiju. I sve nas je mawe, Stojane, naso~ajnika {to su nam krvave ruke do lakata. Izginuli smo,ili smo se navadili na krv, pa sad se~emo sve {to namdopadne {aka. Strah me je, pobratime. Ne za nas. Mi seionako vi{e ne brojimo me|u `ive. Pla{im se za wih,Stojane. Za one druge, potowe. [to }emo ih izroditiovakvi grabe`qivi kakvi jesmo. [ta li }e biti od wihako im mi budemo preci?!

STOJAN: Ne govori tako, Milo{u! Svi drugi mogu, ti ne. CelaSrbija jo{ pamti i pripoveda kako si zaslu`io sabqu "sao~ima" Kulin-kapetana, evo ti je o pojasu, i kako je najve}isrpski krvnik zagrebao ledinu. Cela Srbija jo{ pripo-veda tvoj megdan sa Mehom Orugyi}em na Lozni~kom poqu,gde je svemu svetu na vidiku. Pa{~e je htelo da povrati ipokaje sabqu Kulinovu, ali je i ono zagrebalo ledinu.Meho Orugyi}, ej! Strvo`der i poganac {to ga majkatakvoga vi{e roditi ne}e. I Vi{wi} ti je spevao pesmu,pobratime, za `ivota. A ti zna{ {ta to zna~i me|u nama,Srbima.

MILO[: Pesmu, ja! Uvek kad nado|u smutna vremena, kad do|e da sepremewuju carstva i kolebaju zemani, mi Srbi pravimopesme. Mesto da pravimo decu, da ispunimo ovu opustelupr}iju mlado{}u i smehom, da se posvetimo pred Bogom inama samima, mi pevamo. Mesto da punimo kolevke, mipunimo grobove.(Uzima od Stojana rakiju i jo{ jedanput dugo pote`e)I {ta }e ostati iza nas? Pesme? Slava? ^ime }emo po-svedo~iti neupu}enima da smo odista jednom, makar i ne-voqno, negde postojali?! Nekakva traga ostavili! Ne, po-bro. Oti}i }emo kako smo i do{li, i kako smo vaqda izaslu`ili. Inokosni i inorodni.

STOJAN: Ma koji je tebi andrak danas? A {ta ti misli{, da je menisve potaman?! Kao da ja ne vidim da se sve izokrenulo

52 Bo{ko Suvajyi}

tumbe. Kao da ne vidim sve one koji trguju na{om mukom inerodicom. Piju nas, si{u kao pijavice. Dustabanlije ilezilebovi}i. Da mogu, sunce bi s neba skinuli da ga skujuu dukate. Sramota me je {to sam Srbin pokraj wih. Ali`iveti se mora, pobratime. I srbovati, u ovo poganovreme. I tu}i, makar do posledweg. [ta nam drugo pre-ostaje?!

MILO[: Mi se uvek bijemo do posledweg. I izginemo, dabome. Kaobra}a Nedi}i na ^oke{ini. A onda do|u neki drugi Srbi,brankovi}i i }ur~ije, {to se ne stide da budu kurve ipr`ibabe ako }e im to doneti neke hasne. [to su dobroizu~ili ve{tinu ~ekawa. Do|u da pre`ive i da robuju,makar okove nosili drugi namesto wih. A stoka seqa~ka}uti i vu~e svoj jaram Gospodwi, pokorno i bez roptawa,kako se to i prili~i.

STOJAN: ^ekaj!(Oslu{kuje. ^uje se, u sinkopama, potmuli bat koraka)Neko dolazi. Da nisu Turci, ili neka druga qudska pogan?Brzo, ovamo!

@urno izlaze sa scene. Sa suprotne strane ulaze Vi{wi} i Bijela.Bijela podupire Filipa. Ona je brzoreka i sitna, sa pogledom zabra-|enim u crno. Za opis Vi{wi}eve spoqa{wosti morate biti strpqivii sa~ekati prvu sliku tre}eg ~ina. Wih dvoje, o~ito, nastavqaju neku odranije zapo~etu prepirku.

VI[WI]: A lepo sam ti bio kazao da ne idemo pravo – to nikada nijebio put za napred. Da vrdnemo, brate, malo, levo ili desno,ve} prema potrebi, kako nala`u prilike. Evo, sve vreme sevrtimo u krug. Ne vidim, ali po mirisu slutim da smo opetnabasali na krv i orlu{ine. Zna~i, na isto odakle smokrenuli.

BIJELA: Nama je vazda isto, Filipe, ma odakle krenuli. I ko }edanas znati {ta je pravo, a {ta krivo. I koji je put onajtra`eni, i jedini. Idemo kuda moramo, kuda nas noge po-{tapalice nose.

VI[WI]: Ne odgovaraj mi, `eno! I ne brzaj ispred mene. Ispred~oveka hoda samo wegova smrt. Idi barabar sa mnom, damogu da se oslonim na tebe, kao na sopstvenu misao.

I daqe gun|aju}i ne{to sebi u bradu Slepac se skqoka na tlo.

BIJELA: [ta sad to treba da zna~i?

Vi{wi} 53

VI[WI]: Umoran sam. Od jutros nismo danuli du{om. A i vreme jeza gusle. Moram opevati jutro{we sra`enije.

Ne`no lojem prevla~i preko gudala.

BIJELA: (Prasne)E, zna{ {ta! Popeo si mi se na vrh glave. Tu si mi seo. Iti i tvoja sra`enija. Jo{ }e nas i mrak zate}i ovde. Ili}e nas dotle Turci uhvatiti i nabiti na kolac.(Mirnijim tonom)Kad }emo ve} jednom, Filipe, da se skrasimo negde? Danapravimo decu, porodicu, dom. Da nam se ogwi{te nezatre. Dokle da jurimo smrt po Srbiji, ej?

VI[WI]: Smiri se, `eno. Nema smrti bez su|ena dana. Nismo miizazvali smrt na megdan. Ona se sama pozvala na na{utrpezu. Mi smo samo svedoci, jemci da se ovakva i ovolikanesre}a nikada ne sme zaboraviti. A sad me pusti da pevam.I nemoj da mi cmizdri{ tu kao neka baba.(Po~iwe da gusla)Bo`e mili, ~uda velikoga!Kad se }a{e po zemqi Srbiji,Po Srbiji zemqi da prevrneI da druga postane sudija!Pridru`uju mu se Milo{ i Stojan, iza pozornice. Sve-op{ta kakofonija)Tu knezovi nisu radi kavzi,Nit’ su radi Turci izjelice,Al’ je rada sirotiwa raja,Koja globa davati ne mo`e,Ni trpiti turskoga zuluma!

VI[WI]: (Srdito)Ko to prepevava besmrtnog Homera? Ko se sprda sa pes-nikom i izaziva gnev bogova? Eto, Bijela, govorio sam ti.U ovoj zemqi zaista ne postoji nikakav na~in da ~ovekza{titi svoja umetni~ka prava. Sve go prepisiva~, imita-tor i nadrislepac. Nemam nikakve uslove za rad, `ivotami.

Ulaze dve srpske vojvode. Bijela hitro ustaje i pozdravqa ih dubokimnaklonom.

54 Bo{ko Suvajyi}

STOJAN: (Milo{u, posprdno)Vidi{, Milo{u, {ta su ti srpska posla! Spevao ~ovekdva-tri deseterca, ubacio, kao miro|ije u posnu ~orbu, odsvega pomalo: malo Kosova, malo kletve i zakletve, maloosvete, malo krvi, qudske – samo malo, da ne zaudara, nakraju dodao {a~icu nacionalnih ideala, da ne zagori, ive} se poredi sa Homerom. Ja mu preklani darovao |ogata –belca kao lastavicu – ko velim, nek se duh oplodi mate-rijom, neka i pesnik oseti blagodeti zemaqske – zaslu`ioje, pevao je u Loznici dok su gradski bedemi goreli igavrani se kitili qudskim perjem. A on? Prodao kowa,pare propio, i sad opet nabada po svetu kao posledwislepac, {to, uostalom, i jeste.

VI[WI]: (Bijeli, osorno)[to mi ti ne kazuje{ da su pred nama najve}e srpskevojvode i poglavice, je li upi{uqo?! A kad ne treba,pusti{ jezik kao vetrewa~a.(Milo{u i Stojanu, sasvim drugim tonom, prenema`u}ise)Sre}na vam pobeda, srpski sokolovi! Turci su utekli samos golom du{om. Sve sam video odgore, s brda. To jest,Bijela mi je kazivala, a ja sam pevao. Ve} sam ispevao nekefragmente boja. Po~ujte, bra}o.(Peva)Da je kome stati pa gledatiKako srpske sabqe sevaju,Kako turske glave zevaju!Tu sam ubacio i ne{to rime. Zbog efekta, znate. A ono zaLoznicu, potpuno ste u pravu. Stojao sam me|u vama sredkrvava boja, ne {tede}i `ivota za slobodu otaybine.

STOJAN: A ne {tede}i ni moje rakije, bogami. No, dobro. Mo`e lise doznati kuda ste se vi to uputili, tako, u porodi~nojslozi i u najve}em miru?

BIJELA: Gospodaru, Zmaje od No}aja!Krenuli smo preko poqa ravnaKano zvezde preko vedra neba!

STOJAN: E, ba{ ste mi vas dvoje sjajne zvezde. Pazite da ne oz-vezdate nebo. I ovako su ga vrane premre`ile.

BIJELA: Oprosti, vojvodo. Suvi{e dugo slu{am Filipa kako pevauz gusle, i onda i sama gdekad zapo~nem tako, poetski.

Vi{wi} 55

Krenuli smo prema Para{nici, ka`u da }e tamo bitivelika batalija, no smo zalutali. A daleko je do Drine,gospodaru! Mnoge su zamke i prepreke. Nije ugodno nizveru ni ~oveku.

MILO[: Te{ko onome ko u sopstvenoj zemqi zaluta. Ako budetekadri hvatati korak sa nama, mo`emo zajedno. U dru{tvuse boqe putuje.

STOJAN: Samo da ovde posvr{avamo jo{ neke poslove.(Vi~e u prazno iza scene)Igwate! Milisave! Jovane! Pokopajte na{e. Dobro ih za-kopajte, duboko, da ih zveri ne razgrabe.(Vra}a se)Hajdemo sada. Vo`d je naredio da pohitamo. Moramo sti}ido svitawa.

VI[WI]: U smrt se nikad ne kasni, gospodaru. A ni u pesmu. Po}i }us tobom, da opevam tvoje podvige i juna~ka dela. Potomci}e mi biti zahvalni.

STOJAN: Ba{ si mi ti neki laskavac i ulizica. Daleko je doPara{nice, naslu{a}emo se mi ve} tvojih mudrolija. Ka-ko ono re~e malo~as za turske glave, to mi se bilo do-palo...

Odlaze. Zatamwewe. Zvu~na pozadina kora~nice “Mar{ na Drinu".

PRVI ^IN. SLIKA DRUGA

Voz sa tri otvorena vagona koji su tako postavqeni da tvore vizuelnuamblematiku krsta. Vagoni su u te{kim crnim draperijama. Deo pozor-nice prema publici, kao i onaj u sredini, prazan je. U vagonima, upreostala tri dela krstolike scenografije, kwaz Milo{, Kara|or|e i@ena sa Kwigom.

KWAZMILO[:

Oti{li su, napokon. Ve} sam mislio da }e vekovati ovde.Dok se oni rasprave i objasne Turci }e sti}i do Be~a.Srpska posla.(Kara|or|u)Sada uvi|a{, dragi moj kume, da sa ovakvim narodom nisimogao uraditi ni{ta vi{e od onoga {to si uradio. A to }e

56 Bo{ko Suvajyi}

re}i – ni{ta! Morao si probati sa nekim drugim narodom,prosve}enijim, civilizovanijim. [to se ne raduje mrt-vacima, i ne voshi{tava porazima.(Otvara novine, koje je dotle dr`ao sklopqene pod mi-

{kom. Na naslovnoj strani ogromni nekrolozi)

Da vidimo {ta ima novo. Opa, izgleda da je pandrknuoneko va`an.(^ita s mukom, zamuckuju}i)

Um – ro je naj – naj – ve}i sin na – na – {eg na – naroda.Umro je najve}i sin na{eg naroda!(Sklapa novine)

Zar su tek sad doznali za moju smrt?!(^ita daqe)

Ne – nema vi{e na – {eg. Dobro. Nema vi{e na{eg dra –dragog Bro – za. Nema vi{e na{eg dragog Broza!(Revoltirano baca novine na pod)

E, ovi moji potomci su zaista izgubili svaki kriterijum.(Obra}a se svojim saputnicima)

Uostalom, da li ste primetili da od svih evropskih na-roda jedino mi, Srbi, slavimo svoje neprijateqe. Pre{lonam u naviku. Kad mo`emo poraze, mo`emo i neprijateqe.Damo mu, lepo, sve {to mu treba: polo`aj u dru{tvu,spomenik na grobqu, ime u istoriji. A koliko ima ~asnih,po{tenih Srba koji su izginuli za slobodu i otaybinu, akoji nisu dobili ni imawe, ni spomenicu, ni orden, pa ~akni mrtva~ki sanduk. Kao, {ta }e mu kad je ionako ve}mrtav. Tipi~na besku}ni~ka ideologija. Prosve}eni na-rodi Evrope odavno su shvatili da ~ovek mora da ima ku}ui ne{to oku}nice i na ovom i na onom svetu.

KARA\OR\E:Kako ti se samo ne dosadi da tru}a{ i blebe}e{ gluposti,nekume, nesrbine, nesoju, nevladaru?! Ne znam postoji lire~ kojom bih te mogao dovoqno naru`iti.

KWAZMILO[:

(Jedva do~ekav{i sagovornika)

Ne zna{ kad si nekulturan i neobrazovan.

KARA\OR\E:A ti si mi opet mnogo obrazovan, Kwa`e. U Srbiji nisiumeo ni da se ~estito potpi{e{. Zaista mi je neshvatqivtvoj preobra`aj. Ovde si tako fin i ugla|en, rekao bi~ovek, dinast sa hiqadugodi{wom tradicijom i narodomkoji ni{ta drugo ne radi ve} samo ~ita kwige.

Vi{wi} 57

KWAZMILO[:

To ti je, moj kume, sposobnost prilago|avawa situaciji.Ne sme{ biti u raskoraku sa vremenom. Takav ti je sadatrend: Zapad, Evropa, kultura, civilizacija. I demokra-tija, naravno. Ti to nikada nisi umeo i zato si i pro{aoonako kako si pro{ao.

KARA\OR\E:Ostavi ti mene na miru. Ja sam pro{ao onako kako jejedino mogao da pro|e ~astan i uspravan ~ovek u onomnevremenu.

KWAZMILO[:

E, moj kume! Vreme te je pregazilo jer nisi shvatio da kodnas, Srba, uvek vlada nevreme. Normalno vreme je za nor-malne narode.

KARA\OR\E:Ne smemo, ipak, zanemariti tvoju ulogu u svemu tome.

KWAZMILO[:

Moje zasluge u tvome uklawawu su doista skromne, nedo-stojne se}awa. Politi~ar, a pogotovo dr`avnik, du`an jeda vlada situacijom i da se pona{a primereno dru{tvenimgibawima i aktuelnom politi~kom trenutku.

KARA\OR\E:Odakle ti samo takav re~nik, da mi je znati?! Mislio bi~ovek da ima posla sa nekim izlapelim srpskim akade-mikom, a ne sa jebivetrom i kumeubicom.

KWAZMILO[:

^ovek mora da bude obave{ten. ^itam {tampu, pratim ra-dio i televiziju. Dnevnik ne propu{tam.

KARA\OR\E:^ita{, |avola. Dr`i{ novine naopako, kao i tamo, uota~astvu.

KWAZMILO[:

(Uvre|eno)Ti stvarno ne ume{ da se pona{a{ civilizovano. Zatolerantan dijalog me|u neistomi{qenicima i demokrat-sko uva`avawe sagovornika vaqda nikada nisi ni ~uo?!

KARA\OR\E:Vidi, vidi! Ko mi to govori o uva`avawu sagovornika?!Da li je to isti onaj kwaz Milo{ koji je bez milostiuklawao svoje politi~ke suparnike, a na minderluku seklawao pa{ama i begovima?!

KWAZMILO[:

Klawao, i uklawao. Pa {ta? I opet bih, za svoj narod,isto ~inio. A ti? Ho}e{ da mi ka`e{ da se ti nisisavijao, je li, Vo`de?! O, molio si i ti, itekako. Kumio iprekliwao na sve strane. I Wegovo Veli~anstvo be~kogMonarha, i Wegovu Ekselenciju arhipastira Stratimi-rovi}a, i Jevo Veli~anstvo Carja i Gosudarja ruskog. Nu-dio si Rusima bratsku slovensku krv, kao da i nama nije

58 Bo{ko Suvajyi}

neophodna hitna transfuzija.(Ironi~no)"Ne}emo po{tediti krvi na{e za slavu Slovena!" Nismo jenikada ni {tedeli, vala! Kao da je za izvoz imamo.

KARA\OR\E:(Pomirqivo)Jesam, Milo{u. Molio sam, kumio i prekliwao. Klawao sekao |eram. Ali, zabadava. Niko nas ne udostoji ni odgo-vora, nekmoli pomo}i. Nasla|ivala se vekovima u~ena,prosve}ena Evropa nad patwama raje srbijanske. Prezrivoje odmahivala rukom na na{e vapaje i sa ga|ewem se odmi-cala od ivice tog smrdqivog kotla balkanskoga, u kome sezajedno, kao sviwske iznutrice, kuvaju qudske glave ikulture. Obe}avali smo sve: i zemqu i gradove, i `ive imrtve, i predwe i potowe. Zakliwali se da }emo bitinajlojalniji podanici, ~uvari granica, bedem hri{}an-stva. Pozivali se na istoriju i stara savezni{tva, moqa-kali da se bar deli} od eruditne svetlosti prosve}eneEvrope prospe i na nas. Uzalud. Nikog se nisu ticalena{e glave i na{i balkanski krvavi poslovi. I koga jeonda briga {to se ovde koqe {a~ica o~ajnika sa najve}omsvetskom silom i imperijom za goli `ivot i opstanak.Bitan je Bukure{ki mir, svetski humanizam, Evropa bezgranica i oru`ja. Zna{ da mi sad do|e krivo {to sam seuop{te prihvatao stare{instva i jatagana.

KWAZMILO[:

Yaba ti je {to sad kuka{, kume. Trebalo je onda vi{e dakukumav~i{, mo`da bi urodilo boqim plodom. Jednostav-oliti~kim okvirima. Nisi bio adekvatno politi~ki us-meren, niti u mogu}nosti da sagleda{ i pravilno pro-tuma~i{ me|unarodne diplomatske odnose, da razume{svetske interese i tokove. Kao pojava, istorijski gledano,ti si bio, moj kume, ~ist anahronizam.

KARA\OR\E:[ta sam ja bio?

KWAZMILO[:

Bio si anahronizam. Konsultuj re~nike i vide}e{ {ta tozna~i. A sem toga, kume, bio si i krvnik. I to veliki.

KARA\OR\E:Ja krvnik?!

KWAZMILO[:

Da, ti! [ta se ~udi{? Se}a{ li se ]ur~ije, Vo`de?Se}a{ li se \or|a ]ur~ije, uz Stanoja Glava{a i tvogaposinka Milo{a Pocerca, najve}eg ustani~kog junaka inajslavnijeg haramba{e svoga vremena?! Se}a{ li se kakoje umro?

Vi{wi} 59

KARA\OR\E:]ur~ija je kukavi~ki pobegao sa ^oke{ine. On je biokukavica i pr`ibaba i to vasceli srpski narod zna.

KWAZMILO[:

Ti si te glasove proneo kada si ga dao smaknuti da ti ne biwegovi }urtinci do{li glave. Zna{ i sam da je pod ^o-ke{inom ]ur~ija bio u pravu, a ne Jakov, i da je ]ur-~ijina argumentacija, po kojoj srpska glava nije vrbovinada ponovo izraste kada se uludo izgubi, jedini nacionalnimoto koji bi nas odr`ao kroz istoriju, da smo ga po-slu{ali.

KARA\OR\E:E, moj Milo{u! Da je bilo po tvome i ]ur~ijinom, ne bibilo ni Kosova, ni srpske istorije, ni nas, ovakvih kakvijesmo. Potur~ili bismo se ve}, ili bismo pobegli iz ovihbalkanskih kazamata. Da nismo ovoliko ginuli, ne bi nassada ni bilo ovde. A ]ur~iju nisam smaknuo ja nego JakovNenadovi}. I dobro je u~inio.

KWAZMILO[:

Kakva ti je to naopaka logika! Da smo mawe ginuli mawebi nas bilo?! Svirawe krivaku. ]ur~ija je kazao pod^oke{inom jedino {to se moglo re}i, a to je da se vojskaukloni, da ne gine ludo, bez nevoqe. A {ta je uradioJakov? Oterao ga kao kukavicu i pr`ibabu! I to mu nijebilo dovoqno, nego ga je posle, u dogovoru s tobom, ilikvidirao. Na prevaru, iz potaje, kao psa.

KARA\OR\E:Preteruje{, Kwa`e!

KWAZMILO[:

Sve {to pri~am je su{ta istina. Bog mi je svedok. Tajtragi~an doga|aj, me|utim, imao je i neke, po srpski narod,veoma pozitivne konsekvence.

KARA\OR\E:Je li? A mo`e li se znati koje?

KWAZMILO[: Radovawski lug, na primer.

KARA\OR\E:Ta {ta mi re~e!

KWAZMILO[:

To {to ~uje{. Da nisi tako glup, i sam bi primetio da jedramaturgija tvoga ubistva u dlaku podudarna sa likvi-dacijom \or|a ]ur~ije. Ti si mi dao odli~an predlo`ak.Namamiti ]ur~iju na veru, samo sa nekoliko momaka –Sima iz Cerovca i bra}a Nikola i Petar iz Badawe, akome pam}ewe dobro slu`i – uspavati ga i uquqkati la`nimobe}awima, kao brava pred klawe. Onda ga smaknuti izpotaje, makar i kundacima, kija~ki, kao pobesnelo pseto.

60 Bo{ko Suvajyi}

KARA\OR\E:Kad mu onoliko kur{uma nije bilo dovoqno, morali su gadotu}i kija~ki. Jakov mi je govorio da ]ur~ija kao da inije bio ~ovek od ovoga sveta, koliko je bio izdr`qiv ijak.

KWAZMILO[:

U svakom slu~aju, \or|e, ti i ja mo`emo da budemo pono-sni. Iza nas su ti, moj kume, do{li drugi, jo{ gori, sanekim ~udnim znacima na ~elu. I isto su se ovako me-|usobno tamanili, na osnovu primitivne metodologije ra-da koju su preuzeli od nas. Dodu{e, posle su izmislili jo{neke finese i dekorativne detaqe, jer su imali i straneuzore. No, ne treba se zbog toga previ{e uzrujavati. Ti ija smo u svome vremenu uradili sve {to smo mogli. Saonako zastarelom tehnologijom nije se moglo druga~ije niboqe.

KARA\OR\E:Nemoj ti mene trpati u istu vre}u sa sobom, zlikov~e!Seme ti se zatrlo dabogda!

KWAZMILO[:

I zatrlo se, nemoj da se sekira{. Ali, nisi ni ti mnogoboqe pro{ao. A da i ne pomiwem onu neugodnu epizodu satvojim ocem. Sigurno ne izgara{ od `eqe da je ~uje{?!

Verbalni sukob preti da preraste u fizi~ki obra~un.

@ENA SAKWIGOM:

(Odlu~no staje izme|u dvojice narogu{enih mu{karaca)Gospodo, sada ste stvarno preterali. Trebalo bi da sestidite, obojica. Nije ni mesto ni vreme za ovakve ra-sprave. Znate vrlo dobro da sada me|usobne razmiricemoramo ostaviti po strani, zarad vi{ih interesa. Akoprodu`ite sa ovim i ovakvim razgovorom, zakasni}emo nadrugi ~in.

KWAZMILO[:

A {ta se ti javqa{, uspiju{o belosvetska? Ko je tebeovlastio da arbitrira{ u jednom toplom, takore}i fami-lijarnom razgovoru dvojice prijateqa i kumova koji setoliko dugo nisu videli? [ta je, {ta se uspija{? Jedva~eka{ da istr~i{ na bojno poqe, kao na fudbalski teren,eda bi napajala rawene i mrtve kowe i junake. Napajala biih ti, itekako! Znamo i na koji na~in, je li kume?

KARA\OR\E:Ne udaraj na svetiwe, Milo{u!

KWAZMILO[:

Ma koje crne svetiwe! U ovome smo se ti i ja barem uvekslagali. Ta je i{la s kolena na koleno, kao narodna pesma,vidi kakva je! I sada ~eka tu, beli an|eo, kad }e sesvr{iti posledwi boj, i kad }e Srbi listom izginuti,

Vi{wi} 61

kako bi mogla da pro{e}e po razboji{tu svoju novu haqi-nicu, i bluzicu, i e{arpicu, jer joj tobo`’ pesma takonala`e!(Gleda na sat)No, pustimo sada to. Koliko jo{ imamo?

@ENA SAKWIGOM: Samo {to nismo stigli. Gospodo, vreme je.

Iska~e iz svoga vagona i nestaje sa scene.

KARA\OR\E:Da, hajdemo. @alosno je {to moram ponovo ovome da pri-sustvujem. [ta je ovo?(Podi`e kwigu koju je @ena sa Kwigom, u `urbi, is-pustila)Gospo|ice, ovo je va{e!

KWAZMILO[:

Pro~itaj mi, molim te, naslov. Ba{ me zanima {ta li toona sve vreme ~ita. Da nije neka subverzivna literatura?

KARA\OR\E:Evo ti pa sam ~itaj, analfabeto!

Baca mu kwigu u naru~je i odlazi.

KWAZMILO[:

(Ostav{i sâm)Misli{ da ne}u?! Budalo! Famu o svojoj nepismenosti sâmsam stvorio i namerno je pothrawivao celoga `ivota, sveu ciqu lak{eg prejebavawa politi~kih protivnika, cin-cara i dindu{mana. U svoje vreme ~itao sam Getea u ori-ginalu.(Busa se u prsa)Ja sam, ja, a ne Romi Vuk Karayi}, omogu}io srpski kwi-`evni jezik i pravopisnu reformu. Da nije bilo mene,Reformator bi skapao od gladi. Nezahvalnik. Da sam za`ivota doznao za one istorijske studije {to mi ih jeonako prijateqski sro~io i sitno po srpski nakitio,bogami bi Romi ostao i bez druge noge. No, da vidimo, {tato imamo ovde. Prvo naslov.(Sri~e slovo po slovo)V – I – [ – W – I – ]. VI[WI]?! U, bogati, pa ovo jene{to iz na{eg vremena! Da je prelistamo malo. Pa ona jepotpuno prazna! Sve vreme je ~itala praznu kwigu! Dakle,zbog toga nije okretala stranice. Samo, za{to bi nekouop{te ~itao nenapisanu kwigu?(Upla{eno sklapa korice)Mo`da su joj stranice premazane otrovom? Ili je napi-

62 Bo{ko Suvajyi}

sana nevidqivim mastilom, koje }e postati vidqivo tek ubudu}nosti, kada mi ne budemo prisutni?!(Pokazuje kwigu publici)Neka cewena publika prosudi sama. Ja odoh na pauzu. ^ekanas jo{ puno posla. A i potrebno mi je jedno pi}e.(@eni sa Kwigom i Kara|or|u)Hej, vas dvoje, ~ekajte me! Sti`em!

^uje se nejasan `agor. Milo{ `urno izlazi. Zatamwewe.

Vi{wi} 63

DRUGI ^IN. SLIKA PRVA

Pozornica je u potpunom mraku. Glas Vo`da.

"Bra}o! Vi dobro znate da nam povratka nema. Ovo su sudbonosni tre-nuci na{eg postojawa. Cela Srbija gori. Sve je na nogama: [umadija,Kolubara, Ma~va, Podriwe, Resava, Morava, Jagodina, Po`arevac. I kakoje to uvek bivalo, sami smo, bra}o, pred Bogom i istorijom. Svi su nasve} unapred sahranili i odr`ali nam posmrtne govore. Rusija, Be~,Evropa, ~itav ovozemaqski mir o~ekuje na{e glave. Pa da ih ne razo-~aramo, bra}o Srbi! Na nas se podigla najve}a sila u ovome veku da nasskr{i i ponizi. Da nas vrati u okriqe svog otomanskog yelatskogzagrqaja. Da nam popale ku}e, opogane `ene, iskorene mu{ko potomstvo.Ali, ne bojte se, bra}o! Ne klonite, Srbi, duhom ni mi{icom! Setite seVidovdana. Na{e je Carstvo nebesko. I znajte:Dok je mene na Timoku Veqka,I dok mi je na Ravwu Milo{a,I dok mi je Lazara MutapaNa tvrdome {ancu Deligradu,Ne bojim se cara ni vezira!^ujte me, bra}o. Ako moramo da mremo od turskih dahija i kabadahija, iod jani~arskog i kryalijskog zuluma, da ne mremo kao `ene! Da ne ispu-{tamo du{u i drob na kocu, neopojani i daleki od Boga Svedr`iteqa!Da nas ne rastr`u kowima na repove u zemqi koju smo krvqu obagrili.Nego, ako smo Srbi, da se bijemo i mremo kao qudi, da zamenimo svojeglave i pokajemo svoju bra}u! Mi vi{e nismo vlasni od na{ih `ivota.Zato, bra}o, u boj! Za izbavlenije i iskuplenije onih {to dolaze, zapolzu i slavu i slobodu ota~astva!"

^uju se odu{evqeni usklici: "U boj! U boj! @iveo Vo`d!" Rasvetqewe. Napozornici kosovska ikonografija, kojom dominiraju jarkocrveni barjaci,polegli do zemqe. Na uzvi{ewu u sredini scene, pomno zagledana umalopre|a{wi prizor, Bijela. Do we Vi{wi}.

VI[WI]: Je l’ zavr{io najzad?

BIJELA: Vaqda jeste. Filipe, ovo mi ne sluti na dobro. Tako sepla{im. [ta }e biti s nama?

VI[WI]: Misli{, {ta }e biti od nas?! Re}i }u ti. Od nas ne}e bitini{ta.

BIJELA: Ne sprdaj se. Ozbiqno te pitam.

VI[WI]: Ozbiqan sam, `eno. Pla{im se da prisustvujemo rasapuistorije. Bojati se da nam se qudsko seme ne zatre.

BIJELA: Je l’ istina da se na nas krenula ~itava Turska imperija?

64 Bo{ko Suvajyi}

VI[WI]: Istina je. Turci Biogra~i}i, [ap~ani, Vaqevci, Turci izStambola, iz Bosne, iz Male Azije. I oni najgori, u crnoodeveni. Ka`u da je to vojska od nekog drugog naroda iadeta, ni turska ni hri{}anska no ne{to, sakloni meBo`e i sa~uvaj, bez du{e i zakona. Pale i koqu kao da imje posledwe. A za kapama im zataknuta nekakva potkovica,za sre}u vaqda, {ta li?! Ka`u da ~ovek mo`e da ih vidisamo no}u, iza sopstvenog odraza u ogledalu.

BIJELA: (Kr{i prste i vrpoqi se u mestu)Pu, pu, daleko bilo! Pa {ta da ~inimo, ~emerni?

VI[WI]: Ono {to smo oduvek ~inili. Opeva}emo boj, ma kako svr-{io. Zato, budi strpqiva, i ne dosa|uj mi vi{e.

Posle kra}e pauze.

BIJELA: Nikad mi ne}e biti jasno, Filipe, kuda tako predanoupire{ pogled, kad si }orav kao pijana koko{ka. Zna{,ponekad mi se ~ini da si me lagao od samoga po~etka. Celaona pri~a o bogiwama i zatrvenom ogwi{tu, nije li tohotimi~no smi{qeno, eda bih te celoga veka sledila poovim stra{nim srbijanskim klanicama?! Vu~emo se odrazboji{ta do razboji{ta, gore nego orlu{ine. Svi naszaobilaze nadaleko, kao da smo gubavi. Jer, zna se: gde jeVi{wi}, tu su srpski grobovi.

VI[WI]: A gde su srpski grobovi, tu je i Srbija. Istina je, Bijela,krvavi su nam drumovi. Ali, ti dobro zna{ da ja druga~ijene mogu da stvaram. Dok ne zapitam one koji se, poluludi ipijani, vra}aju sa krvavog pira, kuda su i{li, ko je pred-vodio, koliki su {i}ar zadobili. I nemoj se podsmevatimome slepilu, `eno! Zenice su mi prazne, ali je duh okat.U unutra{wosti o~ne dupqe sabiram sve one stra{ne izamamne mirise boja, od kojih se, kanda, vi{e i ne mogurazdeliti. Srasli su uz mene kao ti, nekada, u posteqi.Nakon svih ovih godina po~iwem da shvatam onu qudomorui krvopilca Milo{a.

BIJELA: (Prekorno)Bog s tobom, Filipe! ]uti, da te neko ne ~uje. Ta Milo{Pocerski je najizgledniji srpski junak, iksan dostojankosovskih vitezova. Sada majke u Srbiji i nero|enu mu{kudecu krste wegovim imenom. I hvalim te Bo`e da posleObili}a do~ekasmo...

VI[WI]: Milo{ je ostrvqena zver, glavose~a koga ne opravdava ~akni to {to su u pitawu turske glave. ^ovek, nenaviknut na

Vi{wi} 65

krv, kad se navikne i ostrvi, postane najgore `ivin~e. Jane volim da ga sretnem, ~ak ni u snu. Ne znam mu lica nipogleda, a ipak ga ponekad no}u sawam. Tada me oblivahladan znoj i budim se kao iza te{ke bolesti. Kao daustajem iz sopstvenog groba.

BIJELA: Milo{ je hrabar i ~estit ~ovek i zbog toga ti od wegazazire{. Lasno je stajati ovde, gde te kur{um ne bije isabqa ne se~e, i pevati dok drugi ginu. Ti si kukavica,Filipe, sto puta sam ti to ve} rekla. Ponekad se pitamza{to sam se uop{te udala za tebe!

VI[WI]: Pita{ se za{to?! Ja }u ti odgovoriti, `eno. Zato {to sime volela. Volela si moj glas, na~in na koji zabacim glavupre nego {to po~nem da pevam, kosu u koju je mese~inauplela prste kao grivna – tako si mi nekada govorila,se}a{ se?! Moj glas te je podse}ao na riku jelena u gori.Tvrdila si da nikada nisi ~ula takvog majstora, gugutalami da sam nacionalni bard i genije.

BIJELA: Tada jo{ nisam znala da si pevao Turcima.

VI[WI]: Pevao sam, dabome da sam pevao.

BIJELA: Pevao si Turcima, istim onim Turcima koji su ti pota-manili sve mu{ke glave u ku}i, koji su te raskorenili,crni Filipe?!

VI[WI]: (Smrknuto)Moje Vili}e ostavi na miru. Oni su se osvetili, i po-svetili. Dosta je da sedam Vili}a umre za porodi~niobraz. Ako je i zbog lepe \ur|ije, mnogo je. Ne mo`emosvi biti heroji, nismo se svi tome dali na ovom poganomsvetu. ^ast! Izem ti ~ast koja odnese sedam mu{kih glava.Onakvih glava. Ostadoh samo ja, Bo`ji ispquvak i is-prdak, goqa i jebivetar. E, a oni. Moji Vili}i! Kada biMarko prolazio selom, onako temeqan i jak, kao zemqakoju je gazio, `enama bi rumen, poput jagor~evine, po-dilazila obraze. Stidqivo bi savijale glave gledaju}ikradom, kroz trepavice, kako ide Marko Vili}, ku}nistare{ina i ~ove~ina, Bo`ji kosac i plodonosac...

BIJELA: Vili}i su znali {ta je ~ast, za razliku od tebe. Kada suTurci nasrnuli na obraz lepe \ur|ije, obesili su ih za{qivu ispred ku}e ularom sa wihovih kowa. Osvetlali su

66 Bo{ko Suvajyi}

obraz celoj Semberiji. A ~ist obraz i po{tewe na{e susvetiwe. Jo{ od Kosova naovamo ginulo se za krst ~asni...

VI[WI]: Za krst ~asni i slobodu zlatnu, za Carstvo nebesko, zaNejakog cara, za Svetog kneza, za Vidovdan, za srpstvo, zanezaborav, i tako daqe, bez kraja i konca.

BIJELA: (Nekim drugim, dubqim, sve~anijim glasom)Dosta je bilo, Filipe. Ginulo se, gine se, i ginu}e se.Akobogda, za slobodu doveka. Makar i posledwe dete ube{ici pripasalo sabqu oko pasa i krenulo u boj. Sre}om,jo{ ima pravih Srba, koji znaju {ta je to ota~astvo.Pogledaj. Vojske se prebiraju i ure|uju. Svanulo je. Boj }eotpo~eti svakog ~asa.

VI[WI]: (Uzima gusle i u`urbano name{ta gudalo)Kako je posuqena srpska vojska?

BIJELA: Ne vidim ba{ najboqe. Trebalo je da pri|emo malo bli`e,rekla sam ti. Na levom krilu su Stanoje Glava{, MilenkoStojkovi} iz Kli~evca i, ~ini mi se, Petar Dobrwac.Desno su Janko Kati} iz Roga~e, Lazar Mutap i Vaso^arapi}, kome su jako brata ubili. A evo su i najve}esrpske poglavice: ^upi}, sa svojim ma~vanskim be}arima,Jakov Nenadovi}, Milo{ Pocerac, pop Luka Lazarevi}.Ispred svih je, kako se i prili~i, Vo`d. Evo, sra`enijesamo {to nije otpo~elo. Kowici pode{avaju kolane, pe-{ci potpra{uju pu{ke.

VI[WI]: A Turci?

BIJELA: Neslu}ena sila i ordija. Prekrili su celu Para{nicu.Kolone im se susti`u i prepli}u kao niska od |erdana.Oni najprvi jo{ ne stignu da prebrode Drinu, ve} pri-sti`u novi odredi. A stra{na im je vojska. Sve sam krvniki pro}eranik, jedan gori od drugoga.

VI[WI]: (Peva)I na Drinu Turci pristigo{e,Para{nicu grozno pritisko{e.

BIJELA: Evo, po~elo je!

VI[WI]: Govori, za{to }uti{? Ova grmqavina, je li od topova?

BIJELA: ^uje{ i sam. Turci tuku karte~om. Srbi odgovaraju izonog jedinog tre{wevog topa. Sada izbaci{e pu{ke jednina druge. Ni{ta se ne vidi od silnog plamena i dima.

Vi{wi} 67

VI[WI]: (Peva)Magla pade od neba do zemqe,Nit’ se vidi neba ni oblakaOd onoga praha pu{~anoga.

BIJELA: Sad se malo razdawuje. Srbi dobro ga|aju. Uspregnuli su izabunili Turke. Evo, opet ispali{e plotun.

VI[WI]: (Peva)Kano grozna ki{a iz oblakaTako s’ prosu pu{ka od Srbaqa!

BIJELA: Aferim, Kati}u! Posvetila ti se ruka! Zgodio je Ali-be-ga Vidaji}a iz Zvornika. Potrefi ga posred zvezde. Nimedet ne sti`e da ka`e, isko~i{e mu o~i iz glave.

VI[WI]: (Peva)Kati} zgodi zvorni~koga bega,^elo pu~e, o~i isko~i{e!

BIJELA: Sada se sudari{e prsa u prsa. Kakav je to tresak, do Bogase ~uje. Na{i se juna~ki biju. ^upi} ~ini ~uda od ju-na{tva. Sabqom se~e, buzdovanom udara, istovremeno ko-wem gaze}i Turke. Wegovi be}ari zubima koqu nekrst.

VI[WI]: (Peva)^upi} radi da glasnik ne ode!

BIJELA: Milo{ Pocerac razgoni i se~e Turke kao pomaman.

VI[WI]: (Peva)Al’ eto ti Milo{a PocercaNa jagrzu kowu velikome.On razgoni Turke preko DrineDok pod sobom kowa ne umori.Svetlo mu se ime pomiwaloDok je Drine i dok je Pocerja.

BIJELA: Kakvo je to sra`enije! Zemqa {krgu}e i je~i od prolivenekrvi.

VI[WI]: (Peva)Da je kome stati pa gledatiKako grebu ma~i grebe{taciI {krgu}u kosti od junaka!Zemqa je~i, do neba se ~uje!Ne, boqe je ovako:Zemqa je~i, vedro nebo zve~i!

68 Bo{ko Suvajyi}

(Bijeli)Majstor sam za leoninsku rimu, mora{ priznati. Kad za-tvori{ o~i i ka`e{: "Zemqa je~i, vedro nebo zve~i", neuobli~ava li ti se vizija stra{nog, krvavog boja u glavi?

BIJELA: Nemam vremena da zatvaram o~i, Filipe. Ionako su pre-dugo bile zatvorene. I ni{ta te ne razumem. Znam samo dana{i napreduju. Potiskuju i zbijaju Turke. Akobogda, su-spregnu}e ih. Napred, sokolovi! Ali, ni Turci se ne daju.Nasr}u i ginu bez broja i teftera. Podavi{e se u Drini, imrtvi ala~u}i: "Juri{, za veru Muhamedovu!" A jednakonovi pristi`u.

VI[WI]: (Peva)Drina voda ne tra`i tefteraVe}e `dere bez broja junake!Drina vodo, valovita, ladna,@deri, Drino, na{e du{manine!

BIJELA: Ne vaqa, Filipe. Srbi sustaju. Eno, pogibe Dobrwac.Razbi{e pocerskog vojvodu. Zarobi{e Mutapa.

VI[WI]: (Peva)Ko }e sili Bo`joj odoleti,Ko l’ pobiti sve careve Turke?

BIJELA: Sve se sunovrati. Prebego{e bez vojske Luka Lazarevi},Bakal Milosav, Sima Kati} i Crnobarac Stanko Juri{i}u Srem. ^upi}, sav u ranama, s golom du{om preplivaDrinu.

VI[WI]: A Vo`d?

BIJELA: Stoji nasred poqa, ne veruju}i sopstvenim o~ima. Nad-vlada{e Turci.(Vi~e put boji{ta)Be`i, Gospodaru! Spasi glavu! Dok si ti `iv `iva je iSrbija!

VI[WI]: (Peva)Be`i \or|e, `alosna ti majka!Pogibe ti na Timoku Veqko,Razbi ti se na Ravwu Milo{u,Mutapa ti Turci zatvori{eU tvrdome {ancu Deligrada!

Vi{wi} 69

BIJELA: Da se sklawamo i mi. Nema nam vi{e `ivota u Srbiji. Daizbegnemo u Srem, imam ro|ake u Grku, lepo }e nas pri-miti. Da se skrasimo negde dok ne do|u boqa vremena.

VI[WI]: Boqa vremena nikada ne dolaze sama.(Upravqa pogled ka nebu)[ta je ono, Bijela? Vidi{ li? Tamo gore. Srpske haram-ba{e i poglavice lete nebom, u nekoj ~udnoj ma{ini. Tamosu \or|e i Milo{, i neka predivna, zaumna vizija u belom.Rekao bih da je `ena, ako nije sam Bo`ji an|eo. Ne}u u Grk,Bijela! [ta }u tamo?! Da la`em prostodu{ne sremskepaore pripovedaju}i im izmi{qena juna{tva, da se vozimfijakerom, obasut hvalospevima, nesre}an i krvav ispodko`e, onemogu}en da vi{e ikada, do smrti, propevam. Ne,Bijela! Za{to moram da udovoqim svim zahtevima svojihbiografa?! Ionako je posao frizirawa istorije rezer-visan za potpla}ene nacionalne letopisce. Izmesti}u seiz sopstvene biografije, makar zbog toga morao da sefizi~ki poni{tim.(Nebu)Hej, vi tamo! ^ekajte me! Dolazim!

BIJELA: Ne ~ini to, ti luda glavo! Ne zna{ kuda ide{. Zadovoqi sesopstvenom nesre}om, ne navla~i na sebe tu|e. Ne ostavqajme samu! Filipe!

Vi{wi} izlazi sa scene, kao somnambul zagledan u sopstveno privi|ewena nebu. Bijela istr~ava za wim. Na pozornicu stupa Kara|or|e, vas ucrnom, skru{en, gologlav.

KARA\OR\E:(Proro~ki)Drina vodo, plemenita me|oIzme|’ Bosne i izme|’ Srbije.Naskoro }e i to vreme do}iKada }u ja i tebeka pre}iI ~estitu Bosnu polaziti!

ZAVESA

70 Bo{ko Suvajyi}

TRE]I ^IN. SLIKA PRVA

Rasvetqewe. Scena je preneta na poqanu ispred male, prqavosive kr~me,na periferiji nekog zaba~enog provincijskog gradi}a. Ispred ulaznihvrata razbacane konzerve, limenke od piva i kr{ od polomqenog ka-fanskog inventara. Na zidovima rupe od kur{uma. No} je. Duva jak vetar.Promi~e sitna, neugodna ki{a. Pravi kijamet. Ispod fewera, kojiupla{eno `mirka sa pro~eqa Kafane, naherena drvena tabla s natpisom:KOD MAJKE JUGOVI]A. Iz Kafane dopire `enski kikot, zvuk ra{ti-movane harmonike i zveckawe ~a{a. Na sredini scene, ispred kafanskihvrata, dva stra`ara u maskirnim uniformama, i u punoj ratnoj opremi.U jednom trenutku, upravo kada se stra`ari razmimoilaze, vrata se, podnaletom vetra, s treskom otvaraju. Iz Kafane zagrmi hor pijanih,raspojasanih antisluhista.

HOR: Sviwske noge i rebarca,Krmenadle i bedarca,I kavurme, i {kembi}a:Sve KOD MAJKE JUGOVI]A.

TV zvezde i pevaqke,Kurve{tine radodajke,Uvla~ewe do glavi}a:Sve KOD MAJKE JUGOVI]A.

Posledwi stih propra}en je pijanim urlikawem i urnebesnim aplauzom.Prvi stra`ar iznervirano zatvara vrata.

PRVISTRA@AR:

Eto za koga mi krvavimo ga}e, majku im hoh{taplersku!Nakupili se ovde s koca i konopca, kaobajagi va`no za-sedawe, pitawa od vitalnog nacionalnog interesa. A ova-mo, pogledaj – orgije i bahanalije. Rimqani bi im po-zavideli na inventivnosti. To `dere i pre`derava se kaoda hrane nikada videlo nije.

DRUGISTRA@AR:

(Pripaquje mu cigaretu)Nemoj da se uzrujava{ bez potrebe. Ta to su na{i narodnipredstavnici, sami smo ih birali. Razveselili se maloqudi, slave kraqev ro|endan, treba ih razumeti. Ako inaprave neki zijan, sve }e to narod pozlatiti. A, bogami, iplatiti. Nego, vide li, `ivota ti, onu novu peva~icu, {tosu je doveli specijalno za kraqev ro|endan?

PRVISTRA@AR: Jok, ti si video!

Vi{wi} 71

DRUGISTRA@AR: Pa, je li ~emu?

PRVISTRA@AR:

Nego {ta, stra{na `enska. Ne bi oni Wegovom Veli-~anstvu doveli {ta bilo. Prava ]i}olina. Bila je onomadi na TV, o prazniku. A {to peva! Samo je mi ovde ne}emo~uti.

DRUGISTRA@AR: Bezecovano je to za glavowe, ne sumwam.

PRVISTRA@AR:

More, pro}i }e i wihovo. Ve} su se svima popeli na onustvar. Narod je ogoleo i obosio, deca i starci nam lip-savaju od gladi, a oni teferi~e. Ni~ije nije doveka tra-jalo, pa ne}e ni wihovo. Nego, pridr`ider mi ovu pu-{~etinu, moram poradi sebe. Protero me duvan.

DRUGISTRA@AR:

Ide{ da istrese{ svojevinu, a? U mom selu prvi jutarwiodlazak u poqe zovu jutroklek. Probudi{ se pred svitawe,tako nekako, u ovo doba. Izmije{ se do pasa bunarskomvodom, prese~e te, onako bunovnog, kao ladan {pricer.Onda posr~e{ dva-tri duvana i prvu jutarwu kafu, ra-noranku. Posle toga automatski tr~i{ na jutroklek –sama re~ ti kazuje i za{to.

PRVISTRA@AR:

(Odlaze}i)Onda prvu malu nu`du sigurno zovete jutroskok, a?

DRUGISTRA@AR:

(Ostav{i sam)Sprdaj se ti samo, sprdaj. Vide}e{ ti jo{, svi }ete vivideti ko sam ja.(Onima u kafani)Do jutra }ete mi pevati drugu pesmu. Puna su vam ustavelikih re~i i obe}awa: patriotizam, ideali, odbranaotaybine. A ovamo, trpaj u yepove. Napqa~kali ste sve{to vam je palo {aka. A mi se satiremo po ovim bes-pu}ima, gladujemo i mrznemo se, ~uvamo popaqena grobqai opustela ogwi{ta. Sve {to je moglo, pobeglo je odavde.Ostado{e samo o~ajnici. I oni {to nemaju kamo. [to suim, kao i meni, poklali i `ive i mrtve. I kuda da idem?Ma kuda po{ao prati}e me zgari{ta. I lice one Turkiwe{to mi svake no}i dolazi u san. [to ima o~i deteta, i glaskoji mi jo{ odzvawa u u{ima, jer je vrisnuo posle eksp-lozije bombe koja joj je raznela lice. Moje bombe. Ali,nisam kriv, tako mi svega! Nisam to `eleo. Nisam znao daje to ona. ^istili smo teren, svakodnevni, rutinski posao,

72 Bo{ko Suvajyi}

i onda je odjednom tamo, u tom polumraku, u tom vra`jempodrumu, ne{to mrdnulo, ne{to se pomerilo i palo, i jasam automatski, iz straha, ispustio tu bombu, boqe da samruku odsekao. A onda sam je ugledao, moju vilu. Stajala jetamo, pomirena i sa ovim i sa onim svetom, i gledala mepogledom koji ne}u zaboraviti dok sam `iv. Odmah samznao da je to ona: `ena koju mi je Sudbina dodelila jo{ umaj~inoj utrobi. Sada je ve} po~ela i na javi da me pohodi,nezvana i zloguka go{}a. Ni rakija mi vi{e na poma`e daje se otresem.(Vadi fla{u iz yepa i sa razo~arawem konstatuje da jeprazna)Sa ovim }u je bar lak{e podneti, moju nesu|enicu, mojulepu Jasminu – tim sam je imenom, u nemawu drugoga,darivao.(Jedan sna`niji udar vetra ponovo {irom otvara vrataKafane. Razaznaju se, u oluji, samo odlomci bahatih mu-{kih psovki i prosta~kih uzvika. ^uje se: "@iveli. Staosi mi na nogu, seqa~ino. [to je dobra jagwetina. Lupajfla{e o svoju glavu, idiote". Vrata se naglo zatvaraju)Ovi }e se sami poubijati do svitawa. Bio bih im zahvalan,u{tedeli bi mi trud. E, moja sirotiwo rajo! Vaqda nisini zaslu`ila boqe od ovog dupeliza~kog {qama {to senakupio ovde od nemila i nedraga.

Pojavquje se Prvi stra`ar. Usplahiren je. Dr`i pantalone u rukama izamuckuje od uzbu|ewa.

PRVISTRA@AR: Ta... tamo!

DRUGISTRA@AR:

(Sa oru`jem na gotovs, upla{eno)[ta tamo?

PRVISTRA@AR:

(Neprestano ponavqa)Ta... ta... tamo!(Pokazuje prstom)E... eno... tamo!

DRUGISTRA@AR:

(Nestrpqivo)[ta ti je, ~ove~e? [ta ima tamo? Ta govori, nisi vaqdaizgubio jezik!

PRVISTRA@AR: Tamo je!

Vi{wi} 73

DRUGISTRA@AR: Ko je tamo? Neprijateq?

PRVISTRA@AR:

(Vrti odri~no glavom)Ne.

DRUGISTRA@AR:

Qudi, zveri, aveti? Ma, ho}e{ li progovoriti ve} jed-nom?!

PRVISTRA@AR:

(Kona~no je do{ao do daha)Ne znam. Qudi nisu, a ~ini mi se, ni zveri. Bi}e da suaveti. Vampiri i vukodlaci, zduha}i i stuve. Urokqivci,zlooki i zloreki, pogani na srcu i jeziku.

DRUGISTRA@AR:

(Podsme{qivo)Vampiri, ka`e{. Ma ajde. Drakula i Franke{tajn, u duetu,povampireni specijalno u ciqu ometawa tvog srawa nastra`arskom mestu! Pa {to mi odmah ne re~e da su to samona{i doma}i vampiri, da se ne {trecam i ne uzrujavamzabadava. A sad se lepo smiri, udahni duboko, tako, pa mijasno i glasno ispripovedaj {ta si to konkretno video.Dakle?! Ja ~ekam.

PRVISTRA@AR:

Konkretno! Mo`e li se o posledwim stvarima govoritikonkretno? Sme li se imenovati nesre}a, ~ak i kada je unama ponikla? Ono {to sam video, mora da je bila smrtsama, tragovi joj se zameli, i putevi porazmicali me|unama.

DRUGISTRA@AR:

(Rezignirano)Ne vredi wemu govoriti. On zaopu~io, pa sve jedno teisto: vampiri, pa vampiri. Jebo te Sava Savanovi}! Deder,duni, da vidim koliko si rakije polokao u tom {ibqaku.Sram te bilo! Pije{ kriomice, sâm, da niko ne vidi.Prijateqe ne nudi{ i ne zarezuje{ niza{ta.

PRVISTRA@AR:

Ma idi, bre, ~ove~e! Kakvo pi}e, kakvi bakra~i! Tamostvarno ima ne~ega. Tek {to sam spustio pantalone iotpo~eo sa radwom, kad me ne{to zgrabi za nogu i stisnu,kao kle{tima. I zacvile, a glas mu plesniv, zagroban:"Poma`ite, ako ste Srbi i qudi!"

Kroz oluju dopire slaba{no dozivawe, kao lelujawe svetiqke na vetru.

GLAS: Bra}o! Bra}o, gde ste?

PRVISTRA@AR: E... evo opet! Jesi li ~uo?

74 Bo{ko Suvajyi}

DRUGISTRA@AR:

^ekaj malo, tamo stvarno ima nekoga! Da nisu nepri-jateqske uhode? Ili nam se samo pri~iwava od umora inespavawa?(Prvom stra`aru)Do|i, vide}e{ da nema razloga za zabrinutost.

Kre}u, povijeni pod naletima vetra, u pravcu Glasa.

DRUGISTRA@AR: Ima li koga tamo?

Tajac. Zatim ponovo onaj isti gluhi, sablasni Glas.

GLAS: Bra}o Srbi, gde ste? Tra`im vas ve} stotinama godina.Gde ste se sakrili? Znam da ste tu. Poma`ite, ako stequdi!

PRVISTRA@AR:

Sto... stotinama godina?! Gospode Bo`e Savaote, pomilujnas rabe tvoje gre{ne i nedostojne!(Krsti se)Odagnaj Satanailove sluge iz na{ih du{a, pro~isti nas irasvetli, Pravedni, ti to mo`e{.

DRUGISTRA@AR:

(Iznervirano)Ne cmizdri, budalo!(Vi~e u mrak, glasom koji ne trpi pogovora)Poka`i se da vidimo ko si, ako si ~ovek!(Repetira pu{ku)Puca}u!

VI[WI]: (Jer to je on)Evo, bra}o, samo kad vas na|oh.(Na pozornici se pomaqa groteskna razbaru{ena avetzastra{uju}eg izgleda. Gusta seda kosa mu te{ko otpo-zadi polegla na ple}a. Do polovine temena }elav. Ve|e,nakostre{ene i ~upave, natkrile su mu, kao strehe, pra-zne o~ne dupqe. Lice izrova{eno bogiwama. Na lobawinekoliko presnocrvenih o`iqaka od kanyije ili jata-gana. Ogrnut masnom vojni~kom kabanicom, visok, ple}ati uspravan, bauqa naslepo iz tmine, orijenti{u}i seprema glasu)Evo me, evo! Gde ste?

DRUGISTRA@AR:

Kom li je psihijatru ovaj umakao, jadan ne bio?! Stoj,matori! I kazuj ko si, ili se ne}e{ nanositi glave naramenima!

Vi{wi} 75

VI[WI]: Zvao sam se Filip. Crnica me je othranila i no} privilana svoja nedra. Od majke, zemqe, nau~io sam da je ~oveknajja~i kada ima u o~ima zvezde. Tada jo{ nisam poznavaosmrt.

DRUGISTRA@AR:

Pa ovaj se zajebava s nama. Ne znam samo {ta me spre~avada mu saspem rafal u tintaru?! Ne bi mi bio ni prvi niposledwi.

PRVISTRA@AR:

(Odahnuv{i)Pusti ga, bolan. Ta to je samo obi~an prosjak. Ili ubogaizbeglica koja je od prevelike nesre}e pomerila pame}u.E, stari, ba{ si me preseko. Ode mi pola `ivota.

DRUGISTRA@AR:

Oduvek sam mrzeo prosjake. Jo{ iz detiwstva. Kao {toneko mrzi pse, ili ma~ke. Miri{u na nesre}u. Samo, ovajovde mi ne li~i na prosjaka. Pogledaj ga. Kao da nije odovoga sveta. Ili je {enuo ili je turska uhoda. Tre}egnema.

VI[WI]: Zna~i, bra}o, ni{ta se nije promenilo. Jo{ se bijemo sTurcima. Znao sam da su me pretekli i u ovom veku.

PRVISTRA@AR:

^ekaj malo, ovo je zaista neobi~no. Pa on je slep! Otkudjedan slepac u ovom bespu}u, gde i ptica nerado svijagnezdo?

DRUGISTRA@AR:

Da, zaista! I to ba{ ove no}i? Kraq samo {to nije stigao.I sve je isplanirano do u tan~ine. Da nije neki provo-kator? Govori, matori, otkud ti ovde!? Odakle dolazi{?!

VI[WI]: Dakle i Kraq je tu?! Znao sam da }e me Provi|ewe dovestina pravo mesto. Odakle dolazim, veli{?! Tamo, odakle jadolazim, nikome se ne `uri da po|e. Ali, ja se sve vremepitam, odakle mi je poznat tvoj glas. Ta ti li si, Milo{e,i ti, Stojane?! Ja sam, Vi{wi}, zar me ne prepoznajete?!Va{a savest, va{e pam}ewe. Va{ Homer.

Poku{ava da ih zagrli, bezuspe{no mlataraju}i rukama oko sebe.

DRUGISTRA@AR:

(Grubo ga odguruje)Odbij, bre! Nemoj mi se tu intimizirati s nama! KakavVi{wi}, ~ove~e?! Kakav Homer?! Da l’ si ti pri svesti?

PRVISTRA@AR:

Zna{ {ta. Mislim da }e biti najboqe da ovu ludu odve-demo savetniku, pa nek on gleda {ta }e sa wom. Mo`daskriva va`na obave{tewa o polo`aju i planovima ne-prijateqa.

76 Bo{ko Suvajyi}

DRUGISTRA@AR:

U pravu si. Vodi ga!(Za sebe)Tako, uostalom, ne}e mo}i ni{ta da pokvari.

PRVISTRA@AR: Hajde, Homeru, polazi!

DRUGISTRA@AR:

(Udara ga kundakom pu{ke u le|a)Polazi, kad ti se ka`e!

VI[WI]: E, moj Milo{u! Pam}ewe ti je oslabilo, ali ruka nije.Obave{tewa koja ja skrivam vama ne mogu biti od koristi.Seti me se kada ti ponovo do|e ona Turkiwa u san!

DRUGISTRA@AR:

(Vidqivo se trgnuv{i)Ali kako... Otkud on zna? Nikome nisam pri~ao...

PRVISTRA@AR:

(Zastaje na trenutak)[ta to ovaj trabuwa? Kakva Turkiwa?!

DRUGISTRA@AR:

(Pribrav{i se)Ma ni{ta. Lupa gluposti. Vidi{ da nije pri ~istoj svesti.Hajde, vodi ga!

Vi{wi} i Prvi stra`ar izlaze. Drugi stra`ar se lagano spu{ta nakolena i ostaje tako, presami}en, sa glavom zarowenom u {ake.

ZATAMWEWE

Vi{wi} 77

TRE]I ^IN. SLIKA DRUGA

Unutra{wost Kafane. U Kafani, kako je to ve} red i obi~aj, sr~a dokolena. Polugola peva~ica, "me{aju}i", na stolu, interpretira nekupopularnu novokomponovanu folk melodiju, tipa:"Ja sam fina, nosim mini,Do|i, Mi}o, pa ga skini."Pored we, u Kafani, prisutna su jo{ samo dvojica mu{karaca, zauzetanekim, o~ito poverqivim razgovorom. Poga|ate, u pitawu su Kara|or|ei kwaz Milo{. Peva~ica je, naravno, @ena sa Kwigom. Mu{karci su usivim, bezbojnim odelima, sa kravatama na koje nisu navikli i koje ihnesnosno `uqaju, tako da su primorani da ih, zajedno sa sakoima, skinu dokraja scene. @ena je napadno odevena i na{minkana, sa dekolteom naizvol’te. ^im muzika prestane, peva~ica }e umorno si}i sa stola.

SAVETNIK(KWAZMILO[):

Na, lutko, zaslu`ila si.(Stavqa joj novac u nedra)A sad se torwaj napoqe. Imamo va`ne dr`avne poslove. Ineka nas niko ne uznemirava! Jesi li razumela?!

@ena potvrdno klima glavom i izlazi, ispra}ena zvu~nim tap{awem pozadwici.

MINISTARPOLICIJE(KARA\OR\E):

Govori, brzo. Kraq samo {to nije stigao.

SAVETNIK: On je.

MINISTARPOLICIJE: Siguran si?

SAVETNIK: Razgovarao sam s wim, kao sad s tobom.

MINISTARPOLICIJE: I?

SAVETNIK: Ni{ta. Pravio sam se da ga ne poznajem.

MINISTARPOLICIJE: A on?

SAVETNIK: Prepoznao me je, naravno.

MINISTARPOLICIJE:

Upozorio sam te. Ne mo`emo pobe}i od svoje pro{losti.Znao sam da }e nas kad-tad sti}i, samo bejah u nedoumicikoji }e oblik odabrati. Ali, za{to ba{ on? I {ta ho}e?

SAVETNIK: Ho}e tebe.

78 Bo{ko Suvajyi}

MINISTARPOLICIJE: Mene?

SAVETNIK: Da, tebe. Nikom drugom ne}e ni{ta da ka`e, nema {ta daporu~i. Ho}e samo Vo`da.

MINISTARPOLICIJE: Ali za{to? [ta }u mu ja?

SAVETNIK: To ti najboqe zna{. U nera{~i{}ena pitawa tvoje bio-grafije ne ulazim. Ja sam zadu`en samo za zavr{ne pasuse.No, u svakom slu~aju, ne treba brinuti. Stra`i sam rekaoda je, o~ito, u pitawu neka bezopasna luda, pobegla izjedne od ovda{wih prokletih avlija, hvala bogu, ima ih iodvi{e. Pustio sam ga, ali nije hteo nikuda da ide. Upor-no je insistirao da `eli da vidi Vo`da i uzgred ponavqaoda sa obrenovi}evskim poturicama nema {ta da razgovara.Ujeda, pa{~e, i posle smrti. Nije mu dosta {to mi jespevao "Boj na ^a~ku", taj sramni pseudoliterarni pam-flet kojim mi je zavjekivjekov okaqao obraz pred potom-cima. Postao je agresivan, pretio da }e napraviti skandalna banketu uprili~enom u ~ast kraqevog ro|endana. Mo-rao sam nekako da ga smirim.

MINISTARPOLICIJE: Nisi ga vaqda... ?

SAVETNIK: Ne, naravno. Zar se pokojnik mo`e ubiti? Stra`ari su musamo malo izmenili li~ni opis. Dao sam ga zatvoriti utamnicu dok ne vidimo {ta }emo s wim.

MINISTARPOLICIJE: I, {ta da radimo?

SAVETNIK: Dobro zna{ da ovde nismo dospeli slu~ajno. U pitawu sunajvi{i nacionalni interesi. Sada, kad se vodi odsudnabitka za odbranu otaybine, neophodni smo svome narodu.Ne smemo dozvoliti da nas jedna neodgovorna budala izpro{losti potka`e i uprska ~itavu stvar.

MINISTARPOLICIJE: Pa?

SAVETNIK: Moramo ga pridobiti za na{u stvar. Ubediti ga da je to{to ~inimo ispravno. On nam mo`e biti od velike ko-risti.

Vi{wi} 79

MINISTARPOLICIJE: Ubediti ga?! Da, ali kako?

SAVETNIK: ^u}e{. ]uti sada.

Ulazi Kraq. On je lik bez fizionomije, bez karaktera, i, kao {to mu isamo ime ka`e, bez lica. Prisutni ga pozdravqaju dubokim reveransom.

KRAQBEZ LICA:

(Srdito)[ta se to doga|a ovde? Za{to je prekinuta moja ro|en-danska zabava? I gde je ta nova peva~ica? Zapovedio samda me neizostavno ~eka ovde.

SAVETNIK: Odstranili smo sve iz dvorskih odaja, Va{e Veli~anstvo.Prilike nala`u hitnu sednicu Krunskog saveta.

KRAQBEZ LICA:

[ta je to tako hitno, savetni~e? Upozoravam vas: ako stemi bez razloga pokvarili ro|endan, debelo }ete za`aliti.

SAVETNIK: Prisiqavate me da Vas podsetim na ne{to {to bi Va{ipodanici sigurno veoma voleli da ~uju.

KRAQBEZ LICA:

Dosta, huqo! Zna{ da sam odrobijao svoje davno pre nego{to je otpo~eo rat. Uostalom, u ovoj zemqi robija jeoduvek imala kultni status pripravni~kog sta`a za bu-du}eg vladara. Svi moji prethodnici su, pre nego {to supostali prethodnici, slali svoje prethodnike u bajbokaneu kojima su i sami nekada trunuli o dr`avnom tro{ku. I{ta ako sam bio u zatvoru? Misli{ da bi mi skinulikrunu? Kraqevi nemaju mandat.

MINISTARPOLICIJE:

Skinuli bi Vam oni glavu, Va{e Veli~anstvo. Boqe danas saslu{ate.

KRAQBEZ LICA:

Pobedili ste, licemeri. Otvaram sednicu Krunskog sa-veta u punom sastavu. Podnesite uvodni referat.

SAVETNIK: Va{e Veli~anstvo! Stawe u Kraqevstvu je zabriwavaju}e.

KRAQBEZ LICA: A kad nije bilo? Skrati. [ta je novo?

SAVETNIK: Novo je to {to Vam se presto quqa kao kula od karata,{to su borci umorni i nemotivisani za borbu, {to unarodu vlada nezadovoqstvo koje sve vi{e raste, a zbognovih poreza, globa, da`bina i ostalih nameta koje jeVa{e Veli~anstvo imalo ~ast razrezati svojim podani-cima. Bune se ~ak i qudi iz krugova Va{ih najbli`ih i

80 Bo{ko Suvajyi}

najpoverqivijih saradnika, pripadnici vlade, vojske ipolicije.

KRAQBEZ LICA:

(Zeva)Ah, ah, kako je sve to dosadno i neinventivno. Ne vidim tunikakvog razloga za uznemiravawe. Kolovo|e }emo smak-nuti uz veliku pompu, kao ratne profitere i crnober-zijance. Priredi}emo plebsu javno pogubqewe, svetina tovoli, uvek je tu|a nesre}a primamqivija od sopstvene.Demonstrira}emo da pravna dr`ava u mom kraqevstvu be-sprekorno funkcioni{e i da su svi pred zakonom jednaki– nema protekcije ni za koga.

MINISTARPOLICIJE:

Pla{im se da je stawe mnogo ozbiqnije. Nezadovoqstvo unarodu je dostiglo takve razmere da svakog ~asa mo`e dabukne po`ar koji }e nas sve odneti u vra`ju mater. Samozahvaquju}i besprimernoj odanosti va{e elitne gardijskejedinice "Zmaj od No}aja" to se jo{ uvek nije desilo.

KRAQBEZ LICA: Organizova}emo izbore. To uvek upali.

SAVETNIK: To smo uradili pro{loga puta kada je zapretila buna. Napravednim i demokratskim izborima na kojima smo, poredmedija, kontrolisali i sve ostalo, dobili smo – gle ~uda! –apsolutnu ve}inu u parlamentu. Ali, u narodu se ve} uve-liko pri~a da su izbori bili name{teni. I akademici sebune.

KRAQBEZ LICA:

Izbaci}emo ih iz Akademije. I eutanazirati iz milosr|a,ako treba. Ionako su ve} izlapeli. Vodaju ih po zemqi kaome~ku na {tapu.

SAVETNIK: Ne, Veli~anstvo, ni to ne ide.

KRAQBEZ LICA:

Pa, dobro, savetni~e, {ta da radimo? Ima{ li neki kon-kretan predlog?

SAVETNIK: Potrebno je da povratimo veru u pravdoqubivost i le-gitimitet vlasti. Udarawe u nacionalnu liru vi{e nepoma`e. Narod je besku}an i gladan. Previ{e su ga ogo-leli razni lopovi, nazovibankari i pro~e dahije i ka-badahije iz krugova Va{ih najbli`ih saradnika.

MINISTARPOLICIJE:

Preterali ste, Va{e Veli~anstvo, sa ovim novim taksamai nametima. Samo {to im niste razrezali porez na vazduh,i vodu koju piju.

Vi{wi} 81

KRAQBEZ LICA:

To je bio va{ predlog. Vi ste mi rekli da smo neraci-onalnim tro{ewem ispraznili dr`avnu blagajnu i da nampreti finansijski kolaps. A tenkovi moraju da imaju ben-zina, i vojska municije.

MINISTARPOLICIJE:

Pogre{ili smo, moram priznati.

KRAQBEZ LICA:

(Sada ve} zabrinutim tonom)Pa {ta nam je potrebno ~initi?

SAVETNIK: ^initi? Ni{ta. Potrebno nam je ~udo. Samo nas jo{ ~udomo`e spasti.

KRAQBEZ LICA: ^udo? A gde }emo na}i ~udo?

SAVETNIK: Kao i obi~no, Va{e Veli~anstvo, imali smo sre}e. ^udo jena{lo nas. U najpogodnijem trenutku dogodilo se nemo-gu}e. Ukazao nam se.

KRAQBEZ LICA,MINISTARPOLICIJE: Ko?

SAVETNIK: On.

KRAQBEZ LICA,MINISTARPOLICIJE: Ko on?

SAVETNIK: On. Vi{wi}.

KRAQBEZ LICA,MINISTARPOLICIJE: Vi{wi}?!

SAVETNIK: Da, Vi{wi}. Samo polako, budite strpqivi, sve }ete ~uti.Evo o ~emu se radi. No}as, negde pred zoru, kad je zabavabila na vrhuncu, stra`a mi je dovela jednog starca, jednuanahronu slepu kreaturu koja se pojavila niotkuda. Sum-wahu da je turska uhoda. Starac mi je ispri~ao pri~u u kojujedva da je i sâm mogao da poveruje. Predstavio se kaoFilip Vi{wi}, glasoviti srpski guslar i pesnik.

82 Bo{ko Suvajyi}

KRAQBEZ LICA:

Guslar? Zar oni jo{ postoje? Nisam ~uo za wega. Da li je~lan Kraqevske umetni~ke akademije? Gde `ivi?

SAVETNIK: Nigde, Va{e Veli~anstvo. Umro je po~etkom pro{logveka, po slomu Prvog srpskog ustanka kome je posvetio ceosvoj pesni~ki opus.

KRAQBEZ LICA: Ali kako... ?

SAVETNIK: Lepo. Umakao je iz svoga vremena, povampirio se, i sadatra`i da vidi aktuelnog Gospodara i Vo`da Srbije, tojest Vas. Tako bar on ka`e.

KRAQBEZ LICA: Ludak!

SAVETNIK: Jo{ gore: fanatik! Stra`a je morala da primeni silu daga odstrani iz dvorskih odaja. Ni tada nije hteo da ode.Naredio sam da ga bace u tamnicu. U znak protesta, de-monstrativno se uzneo u vazduh.

KRAQBEZ LICA,MINISTARPOLICIJE: [ta je uradio?!

SAVETNIK: Zvu~i neverovatno, i da nisam video svojim o~ima, ni sâmne bih poverovao. Protivno logici zdravog razuma i zem-qine te`e, uzdigao se na nekoliko pedaqa iznad zemqe iostao tako, tvrdoglavo i uporno lebde}i u vazduhu. Rekaoje da on ima sve vreme ovoga sveta na raspolagawu, i da muni na pamet ne pada da se spusti dok ne vidi Vo`da.

KRAQBEZ LICA,MINISTARPOLICIJE: Neverovatno!

SAVETNIK: Nikada nisam video tako ne{to. I, {to je najva`nije,~udo je inspirativno delovalo na mene. Pala mi je napamet sjajna zamisao.

KRAQBEZ LICA: Da ~ujem.

SAVETNIK: Va{e Veli~anstvo, samo ga je nebo poslalo. Po svim fi-zi~kim karakteristikama, Stari je zaista pqunuti Vi-{wi}, bar kako su ga opisali savremenici: ista lavqa

Vi{wi} 83

fizionomija, duga i seda kosa, fasciniraju}i glas. Da nezaboravim, i Vi{wi} je bio slep. Uz to, o~ito je u pitawunekakav ekstrasens, ili kako ve} zovu te lude sa para-normalnim sposobnostima.

MINISTARPOLICIJE:

Ne misli{ vaqda... ?

SAVETNIK: Mislim. Upravo to mislim. ^udo se ukazalo. Bog nam jeposlao najve}eg srpskog guslara da predska`e i blago-slovi pobedu pravovernih. Predstava mo`e da po~ne.

KRAQBEZ LICA: Misli{ da }e nam neko poverovati?

SAVETNIK: Nesumwivo. Narod je o~ajan, a o~ajnik se i za slamkuhvata. Pa oni jo{ pri~aju o vukodlacima i zduha}ima,bacaju karte i gledaju u bob. A Slepac, po svemu {to samvideo, deluje zaista kao prorok i izaslanik Bo`ji. Samoga moramo naterati da sara|uje. Ako sve bude organizo-vano na pravi na~in, predupredi}emo i ovu bunu, Gospo-daru, i inspirisati na{e borce da nastave rat, do kona~nepobede ili smrti. Wihove, naravno. Druge nam nema.

KRAQBEZ LICA:

(Ustaje, odu{evqeno pqeskaju}i rukama)Odli~no! To je to! Bravo, savetni~e. Dobi}e{ jo{ dvaodlikovawa.

SAVETNIK: Hvala, Va{e Veli~anstvo, ali nemam vi{e gde da ih ka-~im. Ali, ako bi mogla, recimo, mala povi{ica plate...

KRAQBEZ LICA:

Da, da, razgovara}emo o tome kasnije. Pobrinite se daorganizacija Predstave bude besprekorna, i izvestite mekako teku pripreme. A sad me ostavite malo samog, umoransam. I, kao {to rekoh, po{aqite mi tu novu peva~icu,gorim od nestrpqewa da je vidim.

SAVETNIK,MINISTARPOLICIJE: Razumem, Va{e Veli~anstvo!

KRAQBEZ LICA:

(Zaustavqa ih na vratima)Je li mal~ice perverzna, kako sam zahtevao? [ta voli,mislim, od onoga, a?

SAVETNIK: Voli da ~ita.

84 Bo{ko Suvajyi}

KRAQBEZ LICA:

(Prasne)Pa je li ovo biblioteka, boga mu?! Nisam tra`io da midovedete u~iteqicu nego kurvu! Uvek sve uprskate!

SAVETNIK,MINISTARPOLICIJE:

(Poku{avaju da protestuju)Ali, mi nismo...

KRAQBEZ LICA:

(Tonom koji ne dopu{ta pogovora)Gubite mi se s o~iju!

Pre|a{wi izlaze. Nakon nekoliko trenutaka.

@ENA SAKWIGOM:

(Ulazi, neodlu~no)Zvali ste me, Va{e Veli~anstvo?

KRAQBEZ LICA:

Jesam, lepotice. Do|i, sedi kod svoga gospodara.(@ena izbegava ponu|eno koleno i seda na stolicu prekoputa)^udno! [to te du`e posmatram, sve mi se vi{e ~ini da teodnekud poznajem. Kao da smo se negde ve} ranije sreli.Pariz, London, Be~, Rim?

@ENA SAKWIGOM:

Nisam dospela do tamo, Va{e Veli~anstvo. Do sada samuglavnom obilazila boji{ta.

KRAQBEZ LICA:

Da, da. Ta na{a tu`na, surova svakodnevica. A sad mi recikako se zove{.

@ENA SAKWIGOM: To ne mogu da ka`em.

KRAQBEZ LICA: Za{to, zavetovala si se?

@ENA SAKWIGOM: Nisam, ali svejedno ne mogu.

KRAQBEZ LICA:

Ka`i, ma kakvu pro{lost nosila u svome imenu. Ovde tiniko ne sme ni{ta. Evo, obe}avam da nikome ne}u re}i.

@ENA SAKWIGOM:

(Snebiva se. Ipak, na kraju, {apatom)Jasmina, Va{e Veli~anstvo. Zovem se Jasmina. I ovamosam dospela iz jednog sna.

KRAQBEZ LICA:

(Hvata je za ruku, grubo, nasilni~ki)U mome kraqevstvu su svi poludeli, vlasti mi! Onaj ustaoiz groba, ova hoda niz snove. ^ekaj malo, nismo se takodogovorili. Ove sise mi ne deluju nimalo eteri~no. A niostalo, bogami.

Navaquje, grok}u}i, na devojku. Vrisak, stewawe, uzdasi. Zatamwewe.

Vi{wi} 85

TRE]I ^IN. SLIKA TRE]A

Unutra{wost Kafane. Stolovi i stolice su ukloweni. Unutra suKraq, Kara|or|e i @ena sa Kwigom. Kraq nervozno {eta gore-dole posceni, s vremena na vreme nestrpqivo bacaju}i pogled na sat. Lice, kojenema, prekriveno mu je sve`im o`iqcima. Kara|or|e, naizgled miran,stoji na sredini pozornice, s rukama prekr{tenim preko grudi. Ipak,namr{teno ~elo i pogled upravqen ka vratima u dnu pozornice, odajuunutra{we nespokojstvo. @ena sa Kwigom, privezana lisicama za {ank,pevu{i neku besmislenu de~ju pesmicu. Povremeno samo digne pogled ukome se sada razaznaje neki neobi~an, luda~ki sjaj. Ruke joj se veomavidqivo tresu.

KRAQBEZ LICA:

(Prasne)Idioti! Okru`en sam gomilom nesposobnih idiota. Ni-jednu stvar koju vam poverim ne mo`ete da obavite kakovaqa.(Devojci, sasvim izba~en iz takta, u koji su ga ubacilipre po~etka scene, viwakom iza pozornice)Ho}e{ li umuknuti ve} jednom?! Nije ti dosta {to si milice nagrdila! Ho}e{ i savest da mi unakazi{, a?! Uludaru da me otera{? Tako mi kraqevstva, ne}u to vi{etrpeti! Ipak ja ovde imam neka prava i ovla{}ewa.(Devojka mu odgovara luda~kim kikotom. Iznerviran,Kraq po~iwe da je nekontrolisano {amara)Tako! Evo ti! I ovo! Smej se sada. Da zapamti{ kada si sedrznula da digne{ ruku na najmo}nijeg vladara na Bal-kanu! [ta je? [to se ne smeje{?

MINISTARPOLICIJE:

(Bezuspe{no poku{ava da ih razdvoji)Nemojte, Va{e Veli~anstvo, grehota je! Znate da Vam jelekar preporu~io mirovawe zbog srca.

KRAQBEZ LICA:

(Raskre~en, nad telom koje se gr~i, jedva dolaze}i do daha)A ja tebi preporu~ujem da gleda{ svoja posla. I da po-ku{a{ da nas izvu~e{ iz ovih govana u koje ste nas ti itvoj vajni kompawon uvalili. Vidi{ li {ta se doga|anapoqu? Gde je on sada? I gde je to va{e ~udo?

MINISTARPOLICIJE:

Jo{ uvek ga obra|uju. Niko nije o~ekivao da }e Stari bititako bandoglav. Isprva je bio pristao. Sastavili smo mugovor, i do u tan~ine razradili dramaturgiju Predstave.^udo bi, naravno, do{lo na kraju. Ali, kada je saznao da

86 Bo{ko Suvajyi}

granice Va{eg kraqevstva ne opsedaju Turci selyuci ve}bedna i izgladnela sirotiwa raja, nije hteo vi{e ni da~uje za bilo kakav oblik saradwe. Vi znate da sve ovegodine nismo gubili vreme. Izmislili smo nove metodeube|ivawa. Usavr{ili ve} postoje}e. Inkvizicija bi nampozavidela na inventivnosti. I sve isprobali na wemu.Bez rezultata. Postoji jo{ samo jedna mogu}nost.

KRAQBEZ LICA:

(Nestrpqivo)Koja?

MINISTARPOLICIJE:

Da im se Vi obratite, Va{e Veli~anstvo. Da odr`itejedan od onih Va{ih ~uvenih govora.

KRAQBEZ LICA:

Kamo lepe sre}e da nikad nisam dr`ao nikakve govore!Vidi{ li dokle su me doveli?!

Ulazi Prvi stra`ar sa {lemom na licu i gas-maskom na glavi, iliobrnuto. Zajedno sa wim, kroz otvorena vrata nadire gust dim odsuzavca, kao i larma pobesnele svetine: "Dole nenarodni re`im... Ho}emoda vidimo kraqa... Izdajice... Prodane du{e... Unov~ili ste na{e `i-vote." Zalupiv{i vrata, Prvi stra`ar salutira i podnosi raport.

PRVISTRA@AR:

Va{e Veli~anstvo! Gospodine ministre! Narod je potpunopoludeo. Zahtevaju da se pojavite da bi se uverili da stejo{ uvek ovde. Pronele su se glasine kako ste sa naj-bli`im saradnicima i ~lanovima vlade privatnim avio-nom pobegli u inostranstvo. Upotrebili smo dimne bom-be, ali bez rezultata. Svakoga ~asa mo`e pasti krv. Pla-{im se da vi{e nismo u mogu}nosti da kontroli{emosituaciju. [ta da radimo?

MINISTARPOLICIJE:

Upotrebite sva raspolo`iva sredstva. Elektri~ne pali-ce. Gumene metke. Vodene topove. Morate ih zadr`ati jo{malo. Jo{ samo malo, jeste li ~uli! Recite im da }e Kraqiza}i svakoga trenutka.

PRVISTRA@AR: Razumem, gospodine ministre!

Salutira i izlazi napoqe, na trenutak ponovo od{krinuv{i zvu~nuzavesu psovki i uvreda.

KRAQBEZ LICA:

(Skamewen od straha)^uje{ li? Oni tra`e moju glavu! Ista ona primitivnaseqa~ka ruqa koja me je do pre dve godine slavila kaonovog apostola i proroka!

Vi{wi} 87

MINISTARPOLICIJE:

Nemojte da Vas to previ{e iznena|uje. Sve svoje vladareuklawali su u lokvi krvi. Po tradiciji. Klawaju se vo-|ama kao ikonama. A onda, kada ih dovedu do toga da i samipoveruju kako su upravo oni Mesije koje su im potrebne, ikoje su vekovima ~ekali, postaju ikonoklasti, suroviji odLava Tre}eg u nastojawu da sru{e idole koje su samistvorili. Zato, kada iza|ete pred wih, ne pozivajte se naistoriju.

KRAQBEZ LICA:

Da iza|em pred wih? Nikada! Rastrgnu}e me pre nego {tostignem usta da otvorim.

MINISTARPOLICIJE:

(Gura ga prema vratima)Morate, Va{e Veli~anstvo! Nemamo izbora. Na{i `i-voti su sada u Va{im rukama. Morate prevazi}i sebe.

KRAQBEZ LICA:

(Izlazi. Nastaje tajac. Ohrabren novonastalom ti{i-nom, Wegovo Veli~anstvo Kraq zapo~iwe svoj govor)Narode moj! Bra}o i sestre! Znam da vam nije lako, alimorate se strpeti jo{ malo.(^uju se prvi zvi`duci i uzvici negodovawa)Danas na dnevnom redu istorije nisu partikularni i ego-isti~ni li~ni i strana~ki interesi, niti politi~ke pro-mocije pozicionih ili opozicionih lidera. Na dnevnomredu istorije su sloboda, mir, i nacionalni prosperitetSrbije!(Hor zvi`duka. Prve kamenice po~iwu da dobuju po zido-vima Kafane. Govornik uzalud poku{ava da nadja~a buku.Iz daqeg toka govora razaznaju se samo odlomci, da bi sena kraju Kraqev glas u potpunosti izgubio u mnogoglasjuruqe i mno{tvu kamenica koje iz temeqa potresaju zi-dove Kafane)Mi pre~ih ciqeva danas nemamo! Mi moramo... Me|una-rodni pritisak... Dr`avni integritet... Ne}emo poklek-nuti... Demokratija... Srbija...(Na kraju, Kraq, ispra}en kamenicama i ki{om pogrda,ule}e unutra. Hvata se, u o~ajawu, za glavu)Gotovo je! Kamenovali su me kao posledweg gubavca. Prviput u mojoj karijeri nisu hteli da me saslu{aju. Sve jeizgubqeno. Pobi}e nas ovde, u ovoj mi{olovci, kao pa-cove!

88 Bo{ko Suvajyi}

MINISTARPOLICIJE:

Mo`da jo{ uvek nije sve izgubqeno, Va{e Veli~anstvo.(Ulaze kwaz Milo{ i Vi{wi})U pravi ~as! Ve} sam izgubio svaku nadu.

Zato~enik je u jadnom stawu. Odelo mu visi u ritama, tako da se pro-vide krvavi kai{evi ko`e. Lice unaka`eno posekotinama i masnicama.Kada ga pratilac gurne ka sredini pozornice, Starac }e se nemo}noskqokati na pod.

SAVETNIK: Ja u~inih {to mogoh! \or|e, na tebi je red.

MINISTARPOLICIJE:

(Pritr~ava Palome i poma`e mu da se osovi na noge)Filipe! Dobri moj Filipe! ^uje{ li me? [ta su tiuradili ovi razbojnici? Ko te je tako udesio, jadni moj,verni pratio~e kroz Vreme? Sve }u ih pobiti! Za svakutvoju ranu skinu}u po jednu glavu!

VI[WI]: Nemoj se truditi, Gospodaru! Ionako smo deficitarni sasrpskim glavama. Boqe mi reci, da li si to zaista ti?! I{ta te je dovelo ovamo?!

MINISTARPOLICIJE:

Potrebni smo otaybini u ovom svetom ratu. Ne smemopokleknuti pred preprekama. Prevelika je odgovornost nanama, i `ivima i mrtvima, pred potomstvom i istorijom uovim posledwim vremenima. Neophodna mi je tvoja pomo},prijatequ.

VI[WI]: Moja pomo}?! U ~emu ti ja mogu biti od pomo}i, senilni,premla}eni starac, sa prete{kim bremenom smrti na ru-kama?

MINISTARPOLICIJE:

Moramo ih uveriti, one napoqu, da }emo ih spasti. Da}emo im doneti boqitak. Ne smemo dopustiti da zbog{a~ice neodgovornih budala propadne sve ono {to smovekovima strpqivo gradili. Moramo ih ubediti da smostvarni, i da smo wihova budu}nost. Jedina i neponovqiva.

VI[WI]: Ne shvata{, Gospodaru! Ne mo`e{ spasti one koji ne `eleda budu spaseni. A svetla budu}nost je, kao {to i sam zna{,jedna velika {arena la`a. Sem toga, ovde se ni{ta nemo`e re{iti. Sve je ve} re{eno unutra, u na{im du{ama.Istorija ne boravi u vidqivom. Mi smo samo weni pojavnioblici.

KRAQBEZ LICA:

(Nestrpqivo)Dosta sa tim metafizi~kim budala{tinama! Potrebnonam je delati, i to brzo. Pobuwenici samo {to nisu

Vi{wi} 89

nahrupili unutra. Ti, Stari, iza|i napoqe! Na~ini neko~udo, reko{e mi da to mo`e{! Uznesi se u nebo, hodaj povodi, u~ini bilo {ta! Samo ih uveri, one napoqu, da jemoja vladavina pravedna i od Boga blagoslovena.

VI[WI]: (Umorno)Besmisleno je. Ve} je dockan. Gledajte!

Kao potvrda wegovih re~i, s treskom se otvaraju vrata i ulaze Prvi iDrugi stra`ar sa pu{kama na gotovs. Iza wih gomila naoru`anih qudi.

PRVISTRA@AR:

Stoj, u ime naroda! Svi ruke gore!(Svi di`u ruke, izuzev `ene koja se nemo}no previja popodu)I ti, tamo u uglu!

DRUGISTRA@AR:

(Prilazi @eni sa Kwigom)Jesi li gluva? ^uje{ li {ta ti se ka`e?

VI[WI]: Ne mo`e te vi{e ~uti. Duh joj se oslobodio vidqivog.Pogledaj malo boqe. Zar je ne prepoznaje{, vojvodo odPocerja?

DRUGISTRA@AR:

Ali... Ne, to nije mogu}e! Ona je mrtva. Ro|enim o~ima samvideo.

VI[WI]: Ni{ta ne mo`e tako da prevari kao ro|ene o~i. Zato samse i li{io usluga tog nepotrebnog ~ula. A smrt je, kao {toi sâm vidi{, izrazito subjektivna stvar.

DRUGISTRA@AR:

Ti{ina!(@eni)Jasmina, ko ti je ovo uradio? Ko ti je bio jo{ gr|i krvnikod mene?(@ena ga tupo gleda. Zatim po~iwe luda~ki da se smeje.Na usnama joj se pomaqa ~ipka bele pene. Stra`ar seokre}e prisutnima, ponovo dograbiv{i pu{ku)Ko joj je ovo uradio?(Grabi Milo{a za prsa)Pobi}u vas sve kao pse! Govori!(Milo{ nemo pokazuje na Kraqa. Pomahnitali vojnikjednim udarcem kundaka u glavu obara Wegovo Veli~an-stvo, koje se skamenilo od straha, na zemqu. Kraqu)Umira}e{ u takvim mukama da }e{ smrt do~ekati kaospasewe.

PRVISTRA@AR:

Dosta! Zna{ da se, kao predstavnici nove vlasti, ne smemoprepu{tati emocijama i pokazivati li~ne slabosti.

90 Bo{ko Suvajyi}

DRUGISTRA@AR

U pravu si!(Prisutnima)Ustanite! Svi!(Kara|or|e i kwaz Milo{ poma`u Vi{wi}u da se digne)Preki sud novouspostavqene revolucionarne vlasti vasosu|uje, zbog izdaje domovine i dokazane sumwe da ste biliu dosluhu sa inostranim tajnim slu`bama, na smrt i do-`ivotno prokletstvo va{ih potomaka, uz konfiskacijucelokupne imovine koju ste napqa~kali od naroda! Imateli ne{to da ka`ete u svoju odbranu?(Svi, u jedan glas: "Ali, mi nismo..." Stra`ar ih prekida)Nemate. Dobro. Po{to je preki sud nove revolucionarnevlasti demokratska institucija, dozvoqeno vam je da samiodaberete metodologiju svog smaknu}a: streqawe ili na-bijawe na kolac. ]utite? Svejedno vam je? Onda i jedno idrugo. Polazi! I ti, stari, zbog optu`be da si potpomagaoi {titio nenarodnu vlast, i da si se povampirio u ne-~asnoj nameri da spre~i{ revolucionarne promene u na-{em dru{tvu. Vodite ih!

Pre|a{wi izlaze. U prostoriji ostaju samo Drugi stra`ar i @ena saKwigom, koja pevu{i iste nonsensne stihove s po~etka scene. Drugistra`ar se spu{ta pored we.

DRUGISTRA@AR:

(Ne`no)Ne brini, mila. Sve }e biti u redu. Samo kad sam teponovo na{ao. Vodi}u te kod najboqih lekara, i sve }epro}i kao ru`an san. Obe}avam ti. Sve.

Iza kulisa odjekuje sna`an plotun. Zatamwewe.

TRE]I ^IN. SLIKA ^ETVRTA

Voz iz druge slike prvog ~ina. Pore|ani u krug, kwaz Milo{, Vi{wi} iKara|or|e sede na sredi{wem delu scene, zadubqeni u partiju karatakoja je u toku. O~ito je u pitawu neka nova igra. ^uje se samo.

VI[WI]: Triling kraqeva. Da su i onog diletanta nabili na kolackad i nas, sad bih imao poker.

Vi{wi} 91

KARA\OR\E:Ne podse}aj me na to, molim te. Jo{ me, da izvinete, svrbizadwica. Turci su, ipak, bili mnogo ve{tiji u tome. Ja samtropa. Dva para dama.

KWAZMILO[:

Samo kukumav~ite. Ni{ta jo{ nije izgubqeno. Sem toga,dragi moji vampiri, pare na sunce. Izgubili ste. Ful!

KARA\OR\E:Opet si varao, kume. Ne znam kako to izvodi{, ali siguransam da si ne{to smu}kao. I kako to misli{ – ni{ta nijeizgubqeno?! Posle svega, ne preostaje nam drugo do da sevratimo tamo odakle, po svemu sude}i, nije trebalo ni dase mi~emo: u ropotarnicu istorije!

KWAZMILO[:

Nemoj biti tako malodu{an. U ovom narodu vo|e i pro-roci }e uvek imati odli~nu pro|u. Statisti~ki gledano, usvakoj novoj generaciji pojavi se bar pedeset potenci-jalnih lidera. Svi oni, naravno, nemaju jednake mogu}no-sti da se iska`u. Ipak, nekolicina, uz neizbe`an povoqanraspored zvezda, dospeva do samog vrha. Ima tu samo jednanevoqa.

VI[WI]: Koja?

KWAZMILO[: Obi~no se na kraju svi poubijaju izme|u sebe.

KARA\OR\E:Ima{ pravo. Ti deli{, matori. A kakve to veze ima sanama?

KWAZMILO[:

Ja }u dve. Kako kakve? Vreme nam bar ne predstavqa prob-lem. ^eka}emo novog Mesiju. Kad se pojavi, a statistikaka`e da se neizostavno mora pojaviti, ponudi}emo musvoje usluge. I slu`iti mu verno, sve do wegove preranenasilne smrti, naravno.

KARA\OR\E:Silna nauka ta statistika. Idem. Tri pa jednu. Ima li sveto uop{te nekakvog smisla?

VI[WI]: Vaqda ima, samo ga mi ne providimo.

KWAZMILO[:

Sve je to, dragi moji pokojnici, samo igra, gluma, teatar.Pozori{te u kome svi mi izalud ~ekamo na svoju `ivotnuulogu.(Odla`e karte i ustaje)Zamislite jedno prose~no srpsko pozori{te, na priliku,kao ovo ovde. Ti si u wemu, \or|e, bog i batina, dobitniksvih mogu}ih i nemogu}ih priznawa i nagrada, miqenikrediteqa i publike. Najpo`eqnije `ene ti se bacaju pod

92 Bo{ko Suvajyi}

noge. Ali ti zna{, iako celog `ivota ube|uje{ sebe usuprotno, da je sve to samo obi~na ta{tina. I da onaprava, jedina uloga, zbog koje je vredelo stavqati na licesve te nedostojne maske, i sme{iti se licemerno publicikoju prezire{ i kritici u ~iji sud ne veruje{, nikada nijei ne}e biti napisana za tebe. Maska koja bi ti takoprionula za lice da bi, skidaju}i je na kraju predstave,morao da odere{ i sopstvenu ko`u. A politi~ari su ti,moj kume, najta{tiji glumci na svetu. Progoweni vla-stitom sujetom, opsednuti surevwivo{}u prema svakomeko pretenduje na glavnu ulogu u tom krvavom spektaklupoliti~kog teatra, wima su maske postale istinski al-ter-ego. Vlast je, ipak, najmo}niji pokreta~ na svetu. Nijeli vlastoqubqe i nas podiglo iz groba, ako zanemarimoskromnu ulogu dramskog pisca?

KARA\OR\E:Mene je uskrsnula qubav prema mome narodu i briga zawegovu budu}nost. Nacionalni interesi otaybine su je-dini spiritus movens moje zagrobne delatnosti.

KWAZMILO[:

Da, da, sve mi je to poznato. Za govore tog tipa i sâmnekada bejah majstor. Samo jedno mi nije jasno: {ta je ovogslepca ovde(Pokazuje na Vi{wi}a)uznemirilo i ponukalo na jedan ovako neizvestan i opasanput?

KARA\OR\E:Da, zaista. Stari, mo`e{ li nam to objasniti?

VI[WI]: Sveta du`nost pesnika je da bude pam}ewe i savest svoganaroda. Na{ grob je na{a budu}nost. I na{a nero|enadeca, koja }e nam suditi u odsustvu. Zato je mesto pesnika ubudu}nosti. Tamo se nalazi wegova nenapisana biblio-grafija.

KARA\OR\E:Mnogo je to zamr{eno, matori.

VI[WI]: U svakom slu~aju, idem sa vama. Posle ovoga {to samdo`iveo u budu}nosti, ne mogu spokojno usnuti u pro-{losti.

KARA\OR\E:Dobro, matori, primamo te u dru{tvo. Okrepili smo se iodmorili od posledwe smrti. Ho}emo li krenuti u novu?(Baca nov~i})I, kuda }emo? Levo ili desno?

Vi{wi} 93

KWAZMILO[:

Levo, naravno. Malo sam se ve} umorio od monarhisti~kihgovora. I sav taj zamorni dvorski ceremonijal. A izme|ulevog i desnog, kao {to }e jednom prilikom napisatiMarko Risti}, pore|ewa nema. Ja sam, kao {to vidite, ve}i{~itao neophodnu literaturu. A sa odlaskom ne brzaj. Daokrenemo jo{ jedan krug? Ve~eras mi je ba{ krenulo.Istre{}u vas iz ga}a. Ionako stara valuta ne}e vi{evredeti u budu}nosti. Uz to, iz ose}awa kolegijalnosti,predla`em da sa~ekamo gospo|icu Jasminu.

KARA\OR\E:Gospo|icu Jasminu? Ali, ona je u novoj garnituri, nakonizle~ewa, zauzela veoma visoko mesto, dru{tveni polo`aji ugled.

KWAZMILO[:

Ni{ta tako ne podle`e devalvaciji kao dru{tveni pol-o`aj i ugled.(Ulaze, dr`e}i se za ruke, @ena sa Kwigom i Drugi stra-`ar)[ta sam vam rekao!

KARA\OR\E:Gospo|ice! Kakvo iznena|ewe! Nismo Vas o~ekivali takobrzo. Kad su nas streqali, uzdigli ste se na sam vrh. [taVas je nagnalo k nama pre roka?

@ENA SAKWIGOM:

Kao i obi~no, qudska podlost i zavist. Za veoma kratkovreme stekla sam u novom dru{tvu status simbola. Pos-tala sam `ena-mu~enik svrgnute epohe. Snimani su fil-movi o mome `ivotu, moje ime je naslovilo himnu novedr`ave. Ugravirana sam i u nacionalnu valutu. Obostra-no. @ivela sam kao u bajci, sve dok novoizabrani pred-sednik Revolucionarnog komiteta i Saveta za dr`avnubezbednost – moj dragi je, na`alost, dogurao samo do ge-nerala – nije po`eleo da spava sa `ivom legendom epohe.Bio mi je odvratan i, naravno, odbila sam ga. Nedugo nakontoga optu`ili su me za seksualnu kolaboraciju sa re-akcionarnim monarhisti~kim krugovima. Streqali su mepo kratkom postupku, i sahranili bez obele`ja, da mi seni grob ne zna i ne pamti.

KWAZMILO[:

(Pokazuje na Drugog stra`ara, koji se zbuweno ~e{ka poglavi)A on?

@ENA SAKWIGOM:

Branio me je, upiwao se da ubedi yelate – po{to suda nisudija nije bilo – u moju nevinost. Kao visokom oficiru,

94 Bo{ko Suvajyi}

da ne bi izbio skandal, naredili su mu da izvr{i sa-moubistvo.

KWAZMILO[:

I on je to uradio? Zbog `ene?! Budala!(Ulaze Kraq, Bijela i Prvi stra`ar)O, ovde je postalo izuzetno prometno. Kao da smo nekoprihvatili{te ili humanitarna ustanova za povampirenei nedovoqno mrtve, bogati?!

Bijela prilazi Vi{wi}u i ushi}eno ga grli. Kraq bez Lica i Prvistra`ar sedaju da igraju {ah.

BIJELA: Sram te bilo, Filipe! Mislio si da ostatak smrti pro-vede{ bez mene? Zna{ da ne ume{ sâm da se brine{ o sebi.

KWAZMILO[:

Ovo je ve} previ{e! Ne mo`e ~ovek ni u grobu da sesakrije od `ene. No, dobro. Svi smo na okupu, ako se nevaram.(Obra}a se publici)Po{tovana publiko, meni je pripala nezahvalna uloga davam uputim zavr{nu re~. [to bi stari – kao da ima novih– Latini rekli: Ad spectatores! Mo`da zbog toga {to samnajsimpati~niji lik u Drami?! Ili zbog ovih oznaka vla-darskog dostojanstva? Ups, zaboravio sam da ovde imamo ijednog kraqa. Moje najponiznije izviwewe, Va{e Veli~an-stvo.Dakle, visokopo{tovana publiko! Verovatno ve} pret-postavqate da se na{a civilizacija – pardon! – na{aPredstava bli`i svome kraju. Mi se vra}amo u svoju bu-du}nost. Vama prepu{tamo va{u. Ona jo{ nije napisana,ali je, duboko smo uvereni u to, ve} realizovana, kaopogre{no ispuwen ~ek u banci. U mozgu novih, nastu-paju}ih vo|a, u toj suludoj kreaciji savremenog ~ove~an-stva. Ili je ve} odigrana u nekom anonimnom provincij-skom pozori{tu, kao {to je ovo na{e. U svakom slu~aju,kad se spusti zavesa, i upale svetla na pozornici, znajte daPredstava jo{ nije zavr{ena, i da vam ne}e biti laka kao{to je ova bila. @elim vam puno sre}e. Bi}e vam odpotrebe.

Vra}a se i nastavqa prekinutu partiju karata.

ZAVESA

Vi{wi} 95