Gibson Vilijem

GROF NULA Prevod: Marković Aleksandar

Gibson William COUNT ZERO, 1986.

Serija "Neuromanser" (2)

POLARIS 1994.

1. DOBRO ODRŽAVANO ORUŽJE

U Delhiju su nahuškali getoslednika po Tarnerovom tragu, podešenog na njegove feromone i boju kose. Nanjušio ga je u ulici Čandni Čok i zaleteo se prema njegovom iznajmljenom BMW-u kroz šumu golih, mrkih nogu i guma peditaksija. Jezgro mu je bilo kilogram rekristalizovanog heksogena i TNT u pahuljicama. Nije ga video kako dolazi. Poslednje što je video od Indije bilo je ruži často, gipsano pročelje zgrade koja se zvala Hotel Khašovo Ulje. Pošto je bio dobar agent, imao je dobar ugovor. Pošto je imao dobar ugovor, jedan sat posle eksplozije već je bio u Singapuru. Uglavnom. Hirurg Holanñanin voleo je da se šali kako neodreñeni procenat Tarnerovog tela nije napustio Palam Internacional prvim avionom, već je morao da prenoći u podrumu, u tanku za održavanje. Holanñaninu i njegovoj ekipi trebalo je tri meseca da ponovo sastave Tarnera. Klonirali su kvadratni metar njegove kože i uzgajili ga na pločama kolagena i polisaharidima hrskavice morskog psa. Oči i genitalije kupili su na slobodnom tržištu. Oči su bile zelene. Najveći deo ta tri meseca proveo je u simstim konstruktu idealizovanog detinjstva u Novoj Engleskoj iz prethodnog veka, generisanom u ROM-u. Holanñaninove posete bile su sivi predjutarnji snovi, košmari koji bi izbledeli kada bi se kroz prozor njegove sobe na spratu osvetlilo nebo. Kasno noću, mogao se osetiti miris ljiljana. Čitao je Konana Dojla na svetlosti sijalice od šezdeset vati iza senila od pergamenta sa motivom brodova klipera. Masturbirao je u mirisu čistih pamučnih čaršava, zamišljajući predvodnice navijača. Holanñanin mu je otvorio mozak na potiljku i šetao se unutra postavljaju ći pitanja, ali bi ga ujutru majka zvala na pšenične pahuljice, šunku i jaja, i kafu sa mlekom i šećerom.

Onda se jednog jutra probudio u nepoznatom krevetu i Holanñanin je stajao pored prozora kroz koji se prosipalo tropsko zelenilo i zaslepljujuća svetlost sunca. "Možeš kući, Tarnere. Gotovi smo s tobom. Sad si k'o nov." Bio je kao nov. Koliko je to bilo istina? Nije znao. Uzeo je stvari koje mu je dao Holanñanin i odleteo iz Singapura. 'Kući' je značilo neki drugi aerodromski Hajat. Pa sledeći. Oduvek je bilo tako. Menjao je letove. Njegov kreditni čip bio je pravougaonik crnog ogledala, obrubljen zlatom. Ljudi iza šaltera osmehivali su se kada bi ga pokazao i klimali glavom. Vrata su se otvarala i zatvarala za njim. Točkovi su se dizali sa prenapregnutog betona, stizala su pića, služene večere. Na Hitrou se iz bezlične posude neba odlomio poveliki komad sećanja i sručio na njega. Povratio je u plavi plastični kontejner, ne zaustavljajući se u hodu. Kada je stigao do šaltera u dnu hodnika, zamenio je kartu. Odleteo je u Meksiko. I probudio se na zveket čeličnih kofa na pločicama, mokro šljiskanje metli, uz toplo žensko telo. Soba je bila pećina visoke tavanice. Goli, beli gips preoštro je prenosio zvuk; negde iza jutarnje buke služavki u dvorištu čuli su se talasi. Pokrivač zgužvan meñu njegovim prstima bio je od grubog lana, omekšanog bezbrojnim pranjima. Setio se sunčeve svetlosti iza širokog, zatamnjenog stakla. Aerodromski bar u Puerto Valjarti. Morao je da pre ñe dvadeset metara od aviona, stiskajući oči da bi se odbranio od sunca. Setio se mrtvog šišmiša, presovanog kao suvi list na betonu piste. Setio se vožnje autobusom po planinskom drumu i smrada unutrašnjeg sagorevanja, ivica vetrobrana prekrivenih hologramskim razglednicama sa likovima plavih i ružičastih svetaca. Umesto okolnih provalija, posmatrao je kuglu ružičastog luzita i trzavi ples žive u njenom središtu. Kugla, nešto veća od lopte za bezbol, nalazila se na vrhu izvijene poluge menjača. Bila je izlivena oko pauka od prozirnog stakla, šupljeg, do pola ispunjenog živom. Živa je poskakivala i klizila dok je vozač žonglirao autobusom kroz lakatne krivine, gibala se i podrhtavala na ravnim deonicama. Kugla je bila ručne izrade, besmislena, ružna; bila je tu da mu poželi srećan povratak u Meksiko. Meñu desetak raznih mikrosofta koje mu je dao Holanñanin, bio je jedan koji mu je pružao ograničeno znanje španskog, ali je on u Valjarti gurnuo zaštitni čep u utičnicu iza levog uva i pokrio ih kvadratom mikropora boje kože. Jedan putnik u dnu autobusa imao je tranzistor. Limenu pop-muziku povremeno je prekidao glas, izgovarajući neku vrstu litanije, nizove desetocifrenih brojeva, izvučene srećke državne lutrije za taj dan. Pored njega, žena se promeškoljila u snu. Pridigao se na lakat da je pogleda. Nepoznato lice, ali ne jedno od onih koja ga je život u hotelima naučio da očekuje. Obično je očekivao serijsku lepotu, proizvod jeftine hirurgije po izboru i neumornog darvinizma mode, arhetip smućkan od najpoznatijih medijskih likova u poslednjih pet godina. Linija vilice imala je nešto od Srednjeg zapada, staromodno i američko. Bedra su joj skrivali plavi pokriva či, a sunčevi zraci koso su padali kroz proreze žaluzina od tvrdog drveta preko njenih dugačkih nogu u zlatnim dijagonalama. Lica pored kojih se budio u hotelima širom sveta bila su poput ukrasa za haubu Božjih vozila. Usnula lica žena, istovetna i zatvorena, okrenuta prema praznini. Ali ovo se razlikovalo. Ovo je nekako već posedovalo značenje. Značenje i ime. Seo je, spustivši noge sa kreveta. Pod tabanima je osetio zrnca peska na hladnim pločicama. Osećao se slab, ali sveprisutan miris insekticida. Ustao je, nag, sa sevanjem u glavi. Primorao je noge da se pokrenu. Pošao je, zavirio iza prvih od dvoje vrata,

otkrivši bele pločice, još belog gipsa, debelu, hromiranu glavu tuša obešenu na kraju cevi poprskane rñom. Iz obe slavine škrto je pošla jednako mlaka voda. Pored plastične čaše ležao je prastari ručni sat, mehanički Roleks na kaišu od blede kože. Prozori kupatila iza kapaka bili su od nezamućenog stakla, pokriveni gustom, zelenom, plastičnom mrežom. Provirio je kroz prečage od tvrdog drveta, trgnuvši se od vrelog, golog sunca, i ugledao presahli vodoskok od pločica sa cvetnim motivom i zarñali kostur folksvagena Rebit. Elison. Tako se zvala. Nosila je izbledeli safari šorts i jednu od njegovih belih majica. Noge su joj bile vrlo tamne. Mehanički Roleks, u mutnom kućištu od nerñajućeg čelika, stajao joj je oko zgloba leve ruke, na kaišu od svinjske kože. Šetali su se duž krivine plaže, prema Bare de Navidad. Držali su se uskog pojasa čvrstog, mokrog peska pored vode. Već su imali zajedničku prošlost; sećao je se pored tezge, tog jutra, na palanačkom merkadu pod limenim krovom. Obema rukama je držala šolju vruće kafe. Skupljajući tortiljom jaja i salsu sa napuklog, belog tanjira, posmatrao je kako muve kruže oko prstiju sunčeve svetlosti koji su se uvukli kroz krpež palminog lišća i talasastog lima. Ispri čala je ponešto o svom zaposlenju u pravnom zastupništvu u L. A.-u i o samačkom životu u jednom od trošnih pontonskih naselja otetih od Redonda. Rekao joj je da radi u kadrovskoj službi. Ili je bar radio. "Možda ću da potražim neki drugi posao..." Ali razgovor je bio sporedan u odnosu na ono što je zračilo izmeñu njih, a sada im je nad glavom lebdela ptica fregata, krmaneći protiv povetarca, da bi zatim kliznula u stranu, zaokrenula i nestala. Oboje zadrhtaše od njene slobode i uroñene veštine jedrenja. Stisnula mu je ruku. Prema njima je niz plažu marširao lik u plavom, vojni policajac na putu u grad. Blistavo uglačane čizme izgledale su nestvarno na mekom, svetlom pesku. Kad je prošao kraj njih, mrkog i kamenog lica ispod reflektujućih naočara za sunce, Tarner opazi laser karabinskog formata Štajner-Optik, sa optičkim nišanom Fabrik Nasional. Plave pantalone bile su mu besprekorno čiste, ispeglane poput oštrica noža. Tarner je najveći deo zrelih godina i sam bio vojnik, iako nikad nije nosio uniformu. Najamnik u službi džinovskih korporacija, u neprestanom tajnom ratu za kontrolu nad čitavim ekonomijama. Bio je specijalist za uklanjanje visokih činovnika i naučnih istraživača. Multinacionalke za koje je radio nikada ne bi priznale da postoje ljudi kao Tarner... "Sinoć si popio gotovo celu bocu heradure", rekla je. Klimnuo je glavom. Njena ruka u njegovoj bila je topla i suva. Posmatrao je kako joj se nožni prsti šire pri svakom koraku, noktiju premazanih oguljenim ružičastim lakom. Prema njima su se valjali talasi. Vrhovi su im bili od prozirnog, zelenog stakla. Koža joj je bila orošena vodenom izmaglicom. Posle prvog dana provedenog zajedno, život je ušao u jednostavnu kolotečinu. Doručkovali su na merkadu, za betonskom tezgom koja je bila uglačana od upotrebe kao mermer. Jutra su provodili na kupanju, sve dok ih sunce ne bi poteralo u hladovinu iza kapaka hotela, i tamo su vodili ljubav ispod lenjog drvenog ventilatora na tavanici, a onda bi zaspali. Popodne su istraživali lavirint uskih ulica iza Avenide ili išli u šetnju po brdima. Večerali su u restoranima na obali i pili na terasama belih hotela. Mesečina se penila na leñima talasa. I postepeno, bez reči, naučila ga je novom obliku strasti. Bio je navikao da ga zadovoljavaju, da ga bezimeno opslužuju izvežbane profesionalke. Sada je on klečao na pločicama, u beloj pećini. Spustio je glavu, ližući je. So Pacifika mešala se sa njenom

vlagom, unutrašnjost njenih bedara bila mu je sveža na obrazima. Obuhvativši joj dlanovima bokove, držao ju je podignutu kao pehar, upijaju ći je usnama, dok je jezikom tražio lokus, tačku, frekvenciju koja će je odvesti kući. Onda ju je popeo, nasadio i potražio svoj put donde. Posle toga bi joj ponekad pričao, duge spirale neusmerenog pripovedanja koje su se pružale u susret šumu talasa. Ona je vrlo malo govorila, ali je naučio da ceni ono što bi rekla, i uvek ga je dodirivala. I slušala. Prošla je jedna nedelja, pa još jedna. Poslednjeg njihovog dana zajedno, probudio se u istoj hladovitoj sobi, a ona je bila kraj njega. Za doručkom mu se učinilo da oseća nekakvu promenu, napetost u njoj. Sunčali su se, plivali, i u krevetu je zaboravio nejasni brid nemira. Popodne, predložila je da prošetaju po plaži, prema Bareu, istim putem kao prvog jutra. Tarner je izvadio čep iz utičnice iza uha i ubacio mikrosoft. Struktura španskog jezika podigla se u njemu kao staklena kula, nevidljive kapije otvorene u sadašnje i buduće vreme, kondicional, davno prošlo vreme. Ostavivši je u sobi, prešao je Avenidu i ušao na pijacu. Kupio je slamnati šešir, limenke ohlañenog piva, sendviče i voće. U povratku je kupio nove naočari za sunce u Avenidi. Koža mu je bila ujednačeno preplanula. Nestali su ugaoni tragovi Holanñaninovih kalemova, a ona ga je naučila da prihvati novo telo. Kada bi ujutru ugledao zelene oči u ogledalu kupatila, prepoznao bi ih kao svoje, a Holanñanin mu više nije kvario snove glupim šalama i suvim kašljem. Ponekad je ipak sanjao Indiju, zemlju koju je jedva poznavao, blistave ledenice mikrosofta, Čandni Čok, miris prašine i sveže pečenog hleba... Zidovi napuštenog hotela dizali su se na četvrtini puta duž luke zaliva. Talasi su ovde bili silovitiji, svaki je bio detonacija. Sad ga je vukla onamo, sa nečim novim u očima, nečim ukočenim. Galebovi su poleteli kada su prišli, držeći se za ruke, i zagledali se u senku iza zjapećih dovrataka. Pesak se slegnuo, primoravši pročelje zgrade da se uruši, ostavivši je bez zidova, ostavivši tri sprata da vise kao ogromne šindre na savijenim, zarñalim, čeličnim žilama, debelim kao prst, svaki sa različitom bojom i motivom pločica. Iznad jednog od betonskih lukova bio je natpis 'Hotel plaja del m', ispisan detinje okruglim velikim slovima od školjki. "Mar", rekao j e, dovršavajući natpis, iako je bio izvukao mikrosoft. "Gotovo je", re če ona, prolazeći ispod luka u senku. "Šta je gotovo?" Pošao je za njom. Pletena korpa češala mu se o bok. Pesak je ovde bio hladan i suv, rastresit pod nožnim prstima. "Gotovo. Kraj. Za ovo mesto. Vreme je stalo, nema budućnosti." Zagledao se u nju, a onda je bacio pogled iza nje, tamo gde su se zarñale opruge dušeka mrsile na spoju dva zida. "Miriše na mokraću", re če. "Hajde, idemo da plivamo." More je odnelo jezu, ali je sada meñu njima zinula neka udaljenost. Sedeli su na ćebetu iz Tarnerove sobe i jeli, ćuteći. Sena ruševina se izdužila. Vetar joj je mrsio kosu, pobelelu od sunca. "Kad te vidim, setim se konja", konačno je rekao. "Pa", re če ona, kao da izvlači reči iz dubine iscrpljenosti, "tek je trideset godina kako su istrebljeni." "Ma ne", re če on, "njihova kosa. Kosa na vratovima, kad su u trku." "Griva", re če ona, a u očima joj je pojaviše suze. "Jebeš to." Ramena počeše da joj se trzaju. Duboko je udahnula. Bacila praznu limenku Karta Blanke niz plažu. "To...

mene... svejedno." Njene ruke ponovo oko njega. "Oh, doñi, Tarnere. Doñi." I kad je legla, povlačeći ga za sobom, opazio je nešto, brodić, od daljine sveden na belu crticu, tamo gde se voda spajala s nebom. Kada se uspravio, navlačeći džins skraćenih nogavica, ugledao je jahtu. Sad je već bila mnogo bliže, skladni luk beline nisko na vodi. Dubokoj vodi. Sudeći po snazi talasa, obala ovde mora da se naglo spuštala. To je verovatno bilo razlog što se niz hotela završavao pre ovog mesta i zašto hotel nije opstao. Talasi su mu podrili temelje. "Dodaj mi korpu." Zakopčavala je bluzu. Kupio ju joj je u jednoj od pospanih radnjica na Avenidi. Elektri čno plavi meksički pamuk, loše sašiven. Odeća koju su ovde kupovali retko je trajala duže od dan-dva. "Rekao sam ti da mi dodaš korpu." Poslušala je. Preturao je po ostacima zajedničkog popodneva dok nije pronašao svoj dogled, vojni model 6 x 30. Skinuo je zaštitni poklopac, izvukao meke štitnike za oči i počeo da proučava iskošene znake Hosakinog logoa. Iza krme je izbio žuti, gumeni čamac i zaokrenuo prema plaži. "Ustaj." Nagurao je ćebe i njen peškir u korpu. Uzeo je poslednju, već zagrejanu limenku Karta Blanke iz korpe i odložio je pored dvogleda. Ustao je, hitro je povukavši na noge, i gurnuo joj korpu u ruke. "Možda se varam", re če. "Ako je tako, idi odavde. Preseci pravo prema onom drugom redu palmi." Pokazao je. "Ne vraćaj se u hotel. Uzmi autobus za Mancanilju ili Valjartu. Idi ku ći." Ve ć je mogao da čuje brujanje vanbrodskog motora. Video joj je suze, ali nije pustila ni glasa, već je potrčala, noseći korpu, spotičući se po nanosima peska. Nije se osvrnula. Tada se okrenuo i pogedao prema jahti. Čamac je poskakivao po talasima. Jahta se zvala Cušima i poslednji put ju je video u zalivu Hirošime. Sa njene palube ugledao je crvenu kapiju Šinto hrama u Icukušimi. Nije mu bio potreban dvogled da bi znao da je putnik u čamcu Konroj, pilot meñu Hosakinim nindžama. Seo je prekrštenih nogu na pesak koji se hladio i otvorio poslednju limenku meksičkog piva. Posmatrao je sve dalju belu liniju hotela, naslonjen laktovima na tikovu ogradu Cušime. Iza hotela, gorela su tri gradska holograma: Benameks, Aerobrodovi i šest metara visoka Devica na katedrali. Konroj je stao pored njega. "Hitan posao", reče. "Znaš kako je to." Konrojev glas bio je bezbojan i ravan, kao da ga je oblikovao prema jeftinom govornom čipu. Lice mu je bilo široko i belo. Mrtvački belo. Oči su mu bile okružene crnim kolutovima i u senci nadstrešnice od izbeljene kose, začešljane unazad iznad širokog čela. Tarner poñe za njim, pognuvši se kroz niski dovratak kabine. Beli zastori, bleda borovina bez čvorova... strogi tokijski korporacijski šik. Konroj se smesti na niski pravougaoni dušek od škrilj čano sivog ultra-antilopa. Tarner je stajao, ruku opuštenih niz bokove. Konroj uze kolenasti, srebrni inhalator sa niskog stočića izmeñu njih. "Holinski stimulant?" "Ne." Konroj ugura inhalator u nozdrvu i ušmrknu. "Ho ćeš možda malo sušija?" Vratio je inhalator na sto. "Pre jedan sat uhvatili smo dve crvenke." Tarner je samo stajao i posmatrao ga. "Kristofer Mi čel", reče Konroj. "Maas Biolabs. Njihov glavni čovek za hibridome. Hybridoma - ćelija dobijena spajanjem dve ili više različitih ćelija - prim. prev. Prelazi u Hosaku."

"Nikad čuo za njega." "Kenjaš. Jesi li za piće?" Tarner odmahnu glavom. "Silikon ispada iz igre, Tarnere. Mičel je bio taj koji je biočipove učinio mogućima i Maas sad sedi na nekoliko ključnih patenata. To znaš. On je stručnjak za monoklonalnu. Hoće da iziñe. A ti i ja, Tarnere, treba da ga prebacimo." "Čini mi se da sam u penziji, Konroje. Baš mi je bilo lepo ovde." "To kaže i ekipa psihova u Tokiju. Mislim, nije ti prvi put da izlaziš iz kutije, zar ne? Ona je terenski psiholog na Hosakinom platnom spisku." Tarneru poče da poskakuje mišić na bedru. "Kažu da si spreman, Tarnere. Bili su pomalo zabrinuti posle Delhija, pa su hteli da se osiguraju. Malo dodatne terapije. Nikad ne škodi, zar ne?"

2. MARLI

Za razgovor je obukla najbolje što je imala, ali je u Briselu padala kiša, a ona nije imala novac za taksi. Morala je da pešači od stanice Eurotransa. Njena ruka, u džepu najbolje jakne koju je imala - model Seli Stenli, ali nošena već godinu dana - bila je beli čvor oko zgužvanog telefaksa. Više joj nije bio potreban, pošto je zapamtila adresu, ali joj se činilo da ne može da ga ispusti, kao što nije mogla ni da prekine trans koji ju je sada držao tu, zagledanu u izlog skupe prodavnice muške odeće, preletajući pogledom sa pastelnih flanelskih košulja na odraz sopstvenih tamnih očiju. Bila je sigurna da su već te oči dovoljne da izgubi posao. Za to joj nije bila potrebna pokisla kosa; žalila je što nije dopustila Andrei da joj je skrati. Oči su odavale bol i pasivnost koje je svako mogao da pročita, pa će uskoro tako biti i sa Herr Jozefom Virekom, najmanje verovatnim od mogućih poslodavaca. Kada je telefaks bio uručen, tvrdoglavo ga je smatrala za nečiju neslanu šalu, još jedan besposleni poziv. Zahvaljujući medijima, takvih joj je bilo preko glave, toliko da je Andrea naručila poseban program za telefon u stanu. Program je isklju čivao sve pozive sa brojeva koji nisu bili uneseni u stalni imenik. Andrea ju je ubeñivala da je baš to bio razlog za telefaks. Kako inače neko da dopre do nje? Ali Marli je vrtela glavom i još se više skupljala u Andreinom starom, frotirskom ogrtaču. Zašto bi Virek, neizmerno bogat čovek, kolekcionar i pokrovitelj, poželeo da zaposli prokaženu bivšu upravnicu male galerije u Parizu? Tu je bio red na Andreu da vrti glavom, nezadovoljna novom, osramoćenom Marli Kruškovom, koja je sada provodila čitave dane u stanu. Često se ne bi ni potrudila da se obuče. Pokušaj prodaje onog jednog falsifikata u Parizu, rekla je, teško da je bio senzacija, kako je to Marli zamišljala. Da štampa nije bila željna da prikaže onog odurnog Gnasa kao budalu što svakako i jeste, cela stvar teško da bi uopšte dospela u vesti. Gnas je bio dovoljno bogat i nepopularan da se od toga napravi skandal za potrebe vikenda. Andrea se nasmešila. "Da si manje privlačna, privukla bi mnogo manje pažnje." Marli je vrtela glavom. "A falsifikat je bio Alenovo delo. Ti su tu bila nedužna. Zar si to zaboravila?" Marli je otišla u kupatilo, bez odgovora, i dalje šćućurena u iznošenom ogrtaču. Ispod prijatelji čine želje da je uteši, da joj pomogne, Marli je već osećala nestrpljenje osobe primorane da deli neveliki prostor sa nesrećnim gostom, koji uz to ništa ne plaća. Andrea je morala da joj pozajmi i za put Eurotransom.

Sa svesnim, bolnim naporom volje uspela je da raskine misaoni krug i da se stopi sa gustim ali neužurbanim tokom ozbiljnih Belgijanaca u kupovini. Devojka u jarkim hulahopkama i prevelikoj postavljenoj jakni svoga momka očešala ju je u prolazu, očešljana i nasmejana. Na sledećoj raskrsnici, Marli je opazila reklamu za modnu liniju koja joj se dopadala u studentskim danima. Odeća je izgledala zaprepašćujuće novo. U skrovištu njene pobelele šake, telefaks. Galerija Dipre, Ri-o-Ber 14, Brisel. Jozef Virek. Devojka na recepciji u hladovitom, sivom predvorju galerije Dipre kao da je izrasla na tom mestu, lepa i verovatno otrovna biljka, ukorenjena iza ploče izglačanog mermera sa ugrañenom svetlucavom tastaturom. Kada je Marli prišla, odmerila ju je blistavim očima. Marli zamisli škljocanje i zujanje blendi, koje su prenele sliku njene neugledne pojave u nepoznate dubine Virekovog carstva. "Marli Kruškova", re če, odupirući se porivu da pokaže grudvu telefaksa, da je ponizno poravna na hladnom, glatkom mermeru. "Po pozivu Herr Vireka." "Fraulein Kruškova", re če devojka, "Herr Virek nije mogao da se pojavi danas u Briselu." Marli je zurila u savršene usne, istovremeno svesna bola koji su joj zadale te reči i bolnog zadovoljstva koje je naučila da pronalazi u razočaranju. "Shvatam." "Me ñutim, odlučio je da obavi razgovor preko čulne veze. Molim vas, uñite na treća vrata sa desne strane..." Soba je bila prazna i bela. Na dva zida visile su neuramljene ploče koje kao da su bile od kartona poprskanog kišom, višestruko izbodenog raznim oruñima. Katatonenkunst. Konzervativno. Vrsta rada kakvu su kupovali posrednici upravnih odbora holandskih komercijalnih banaka. Sela je na nisku klupu postavljenu kožom i konačno dozvolila prstima da puste telefaks. Bila je sama, ali je pretpostavljala da je na neki način posmatraju. "Fraulein Kruškova", na vratima nasuprot onima na k oja je ušla stajao je mlad muškarac u tamnozelenom mantilu tehničara. "Sada ćete, molim vas, izići na ova vrata. Budite ljubazni da polako pritisne kvaku, i čvrsto, na način koji omogućava maksimalni dodir sa dlanom. Pazite kad ulazite. Možda će doći do minimalnog nesnalaženja u prostoru." Trepnula je. "Kako, molim...?" "Čulna veza", reče on i povuče se, zatvarajući vrata za sobom. Ustala je, pokušala da poravna mokre peševe jakne, dodirnula kosu i odmah se predomislila, duboko udahnula i prišla vratima. Devojčine reči pripremile su je za jedinu vezu koju je poznavala, signal simstima preko Bel Evrope. Pretpostavila je da će nositi šlem načičkan dermatrodama, da će Virek koristiti pasivnog posmatrača kao živu kameru. Ali Virekovo bogatstvo uveliko je prevazilazilo sve što je mogla da zamisli. Kada su joj se prsti sklopili oko hladnog mesinga kvake, ova kao da se uzvrpoljila, poprimivši osećaj i toplotu kože u prvoj sekundi dodira. Zatim se ponovo pretvorila u metal, ovaj put zeleno obojeno gvožñe, pružajući se naniže u daljinu duž linije perspektive, stara ograda za koju se prepadnuta držala. Na lice joj pade nekoliko kišnih kapi. Miris kiše i vlažne zemlje. Zbrka sitnih pojedinosti iz njenog sećanja na pijani izlet sa umetničkom školom, koje je

ratovalo za prevlast sa savršenstvom Virekove opsene. Ispod nje se prostirala dobro poznata panorama Barselone, sa čudnim tornjevima crkve Sagrada Familia u velu dima. Uhvatila se i drugom rukom za ogradu, boreći se sa vrtoglavicom. Poznaje ovo mesto. Nalazi se u Huel Parku, razbarušenom vilinskom carstvu Antonija Gaudija, na golom brežuljku iza samog središta grada. Sa njene leve strane, džinovski gušter od šašavo skalupljene keramike bio je zamrznut usred spuštanja niz tobogan od grubog kamena. Vodoskok njegovog keza navodnjavao je leju cveća umornog izgleda. "Ne možeš da se snañeš. Oprosti mi." Na jednoj od zmijolikih klupa u parku ispod nje sedeo je Jozef Virek, pogrbljenih, širokih ramena u mekom kaputu. To lice joj se celog života činilo maglovito poznato. Sada se zbog nečega setila fotografije Vireka sa engleskim kraljem. Nasmešio joj se. Glava mu je bila velika i lepo oblikovana ispod oštre četke tamnosive kose. Nozdrve su mu bile neprestano raširene, kao da udiše nevidljive vetrove umetnosti i trgovine. Oči, veoma krupne iza okruglih naočara bez rama koje su bile njegov zaštitni znak, bile su bledoplave i neobično blage. "Molim te." Potapšao je uskim dlanom mozaik klupe od krhotina grn čarije. "Moraš mi oprostiti što se oslanjam na tehnologiju. Već više od decenije moje telo obitava u tanku. U nekom groznom industrijskom predgrañu Stokholma. Ili možda u paklu. Ja nisam zdrav čovek, Marli. Sedi pored mene." Duboko udahnuvši, sišla je niz kameno stepenište i prešla preko ploča. "Herr Virek", reče, "bila sam na vašem predavanju u Minhenu, pre dve godine. Kritika Feslera i njegovog autistiches Theater-a. Tada ste izgledali sasvim dobro..." "Fesler?" Virekovo preplanulo čelo se nabora. "Videla si dvojnika. Možda hologram. Mnogo toga se pripisuje mom imenu, Marli. Delovi mog bogatstva postali su u izvesnoj meri samostalni; ponekad čak ratuju meñusobno. Pobune u poreskim sferama. Meñutim, iz razloga koji su suviše složeni da bi bili samo okultne prirode, istina o mojoj bolesti nikada nije objavljena." Sela je pored njega i zagledala se u prljavi pločnik izmeñu oguljenih vrhova svojih crnih pariskih čizama. Ugledala je komad bledog šljunka, zarñalu spajalicu, mali, prašnjavi leš pčele ili ose. "Neverovatno koliko je podrobno..." "Jeste", reče on. "Novi Maasovi biočipovi. Trebalo bi da znaš", nastavio je, "da je ono što znam o tvom privatnom životu gotovo jednako podrobno. A o ponečemu i više nego što sama znaš." "Stvarno?" Otkrila je da joj je najlakše da se usredsredi na grad, birajući mesta koja je pamtila iz nekoliko studijskih poseta. Ovde, samo ovde, mogli su se naći Ramblasi, papagaji i cveće, krčme u kojima se služi crno pivo i lignje. "Da. Znam da te je tvoj ljubavnik ubedio da si pronašla izgubljeni Kornelov original..." Marli sklopi o či. "Na činio je falsifikat, unajmivši za to dva nadarena studenta umetnosti i uvaženog istoričara koji se nalazio u izvesnim ličnim nedaćama... Isplatio ih je novcem koji je potkradao od tvoje galerije, što si svakako već pogodila. Ti plačeš..." Marli klimnu glavom. Hladni prsti potapšaše je po zglobu šake. "Kupio sam Gnasa. Platio sam policiji da prekine istragu. Novinare nije bilo potrebno kupovati; nisu vredni toga. A sada će, možda, tvoja blaga ozloglašenost biti samo prednost." "Herr Virek, ja..." "Samo trenutak. Pako! Doñi ovamo, dete." Marli otvori o či i ugleda dečaka od možda šest godina, odevenog u tesni kaputić i kratke pantalone, svetle čarape i visoke, crne cipele na zakopčavanje. Preko čela mu je padalo

meko krilo smeñe kose. Držao je nešto u rukama, neku vrstu kutije. "Gaudi je počeo da gradi park 1900. godine", reče Virek. "Pako nosi kostim iz tog vremena. Doñi ovamo, dete. Pokaži nam svoje blago." "Senjor", zašuška Pako, klanjajući se, i priñe da pokaže predmet koji je nosio. Marli raširi o či. Kutija od obi čnog drveta, sa staklenim poklopcem. U njoj predmeti. "Kornel", izusti, zaboravivši na suze. "Kornel?" Ok renula se Vireku. "Naravno da nije. Predmet ugrañen u tu kost je Braunov biomonitor. Ovo je rad živog umetnika." "Ima ih još? Još kutija?" "Pronašao sam ih sedam. Za tri godine. Znaš, Virekova zbirka je neka vrsta crne rupe. Neprirodna gustina mog bogatstva neodoljivo privlači najreña dela ljudskog duha. Autonoman proces, koji me obično slabo zanima..." Ali Marli je bila op činjena kutijom, nepojamnim daljinama koje je priziv ala, daljinama gubitka i čežnje. Bila je setna, nežna i nekako detinjasta. Sadržala je sedam predmeta. Tanku, šuplju kost, verovatno stvorenu za let, verovatno od krila neke velike ptice. Tri staromodne štampane ploče, sa zlatnim lavirintima vodova. Glatku, belu kuglu od pečene gline. Krpicu čipke, potamnelu od starosti. Odlomak dužine prsta, za koji je zaključila da je od kosti ljudske šake, sivkasto beo, sa vešto ugrañenim silikonskim štapićem koji jednom mora da se pružao površinom kože... ali je sada bio nagoreo i čañav. Kutija je bila svet u malom, pesma, zamrznuta na granicama ljudskog iskustva. "Gracias, Pako." Kutija i de čak nestadoše. Zinula je. "Ah, oprosti mi, zaboravio sam da su ovi prelasci suviše nagli za tebe. Sada, meñutim, treba da popričamo o tvom zadatku..." "Herr Virek", re če ona, "šta je 'Pako'?" "Potprogram." "Shvatam." "Uzeo sam te da pronañeš tvorca ove kutije." "Ali, Herr Virek, sredstva sa kojima vi raspolažete..." "Sada si i ti jedno od njih, dete. Zar ne želiš posao? Kada sam saznao kako se Gnas upecao na onog lažnog Kornela, shvatio sam da bi mogla da mi budeš od koristi u ovom slučaju." Slegnuo je ramenima. "Priznaćeš da imam izvestan dar da pronañem sredstva kojima ću ostvariti željene naume." "Svakako, Herr Virek. I, da, želim ovaj posao." "Vrlo dobro. Bi će ti isplaćen honorar. A imaćeš na raspolaganju i odreñena sredstva, mada, ako bude potrebno da kupiš, recimo, nekretnine u većoj vrednosti..." "Nekretnine?" "Ili korporaciju, ili svemirski brod. U tom slu čaju, trebaće ti moja posredna dozvola. Koju ćeš gotovo sigurno dobiti. Za sve drugo imaš odrešene ruke. Ipak, preporučujem ti da radiš u okvirima koji ti najviše odgovaraju. U suprotnom, rizikovaćeš da izgubiš dodir sa intuicijom, a intuicija je, u slučaju kao što je ovaj, od odlučujućeg značaja." Podario joj je još jedan čuveni osmeh. Duboko je udahnula. "Herr Virek, šta ako ne uspem? Koliko vremena imam da pronañem tog umetnika?" "Do kraja života", re če on. "Oprostite mi", za ču sebe kako govori i užasnu se, "ali koliko sam razumela, rekli ste da živite u... u tanku?" "Tako je, Marli. I iz te prili čno ograničene perspektive, savetovao bih ti da uživaš u

svakom satu proživljenom u svom roñenom telu. A ne u prošlosti, ako me razumeš. Govorim kao neko ko više ne može da postigne to jednostavno stanje, jer su ćelije mog tela odlučile da se upute u kihotovsku potragu za pojedinačnim sudbinama. Verujem da bi srećnijem čoveku, ili siromašnijem, bilo dozvoljeno da skonča, ili da bude ovekovečen u jezgru nekog hardvera. Ali ja sam, izgleda, sužanj mreže vizantinskih okolnosti koje potražuju, koliko znam, otprilike deseti deo mojih godišnjih prihoda. Što me čini, pretpostavljam, najskupljim invalidom na svetu. Bio sam dirnut, Marli, tvojim stvarima srca. Zavidim tvojim ureñenim ćelijama iz kojih one potiču." Tada je na trenutak pogledala pravo u te blage plave oči i uvidela, sa nagonskim pouzdanjem sisara, da je onima najbogatijima oduzeto sve što je ljudsko. Krilo no ći zakrili nebo Barselone, kao treptaj veoma spore blende, a Virek i Huel nestadoše i ona se ponovo nañe na niskoj, kožnoj klupi, zagledala u iskidane i umrljane kartonske ploče.

3. BOBI PRDI U ČABAR

Smrt je vrlo jednostavna stvar. To mu je sada bilo jasno: naprosto se dogodila. Najmanji zajeb i eto ti nje, nečeg ledenog i bez mirisa, što se nadima iz sva četiri ugla idiotske sobe, dnevne sobe tvoje majke u Baritaunu. Sranje, pomislio, Dva-na-dan će da crkne od smeha. Prvi put, i odma' sam prdn'o u čabar. Jedini zvuk u sobi bilo je tiho, uporno titranje njegovih zuba, nadzvučna paraliza, uticaj povratne sprege na njegov nervni sistem. Posmatrao je svoju okamenjenu ruku kako jedva primetno podrhtava, par centimetara od crvenog, plastičnog dugmeta koje je moglo da prekine vezu što ga je ubijala. Seranije. Došao je kući i odmah se dao na posao, ubacio ledolomca koga je iznajmio od Dva-na-dan i uklju čio se, jurnuvši prema bazi koju je izabrao za prvu živu metu. Verovao je da to ide tako: 'oćeš to da uradiš, uradi. Imao je taj mali Ono-Sendai tek mesec dana, ali je znao da ne želi da ostane neki tamo levi beritaunski muvaroš. Bobi Njumark, iliti Grof Nula, ali s tim je već gotovo. Filmovi se nikada nisu ovako završavali, ne na samom početku. U filmu bi utr čala kaubojeva riba, ili njegov partner, smaknuli bi mu trode, drmnuli ono malo crveno 'OFF' dugme. I izvukao bi se, isplivao bi. Ali Bobi je sada bio sam, autonomni nervni sistem bio mu je blokiran odbrambenim programom baze podataka tri hiljade kilometara daleko od Beritauna, i znao je to. U dolazećoj tami bilo je neke magične hemije, nečega što mu je omogućavalo da opazi beskrajnu privla čnost te sobe, sa tepihom boje tepiha i zavesama boje zavesa, prljavim sofa-kompletom od pene, uglastom hromiranom policom sa ureñajima šest godina starog Hitačijevog kućnog modula. Pripremaju ći se za ulazak, pažljivo je navukao te zavese, ali sada, nekako, kao da je ipak mogao da vidi napolje, gde su se stambene zgrade Beritauna uzdizale kao talas koji će se razbiti o tamnije kule Projekata. Talas stanova bio je načičkan finim dlačicama antena i mrežastih tanjira, povezanih konopcima za sušenje veša. Njegova majka volela je da psuje zbog toga; imala je sušač. Sećao se njenih pobelelih zglobova na lažnoj bronzi ograde balkona, sa suvim borama tamo gde je zglob bio savijen. Sećao se mrtvog dečaka koga su odneli sa Velikog Igrališta na nosilima od legure, umotanog u plastiku iste boje kao murijaška kola. Pao i udario glavom. Glavom. Prd u čabar. Stade mu srce. Činilo mu se da je palo u stranu, ritajući se poput neke životinje u

crtaćima. Šesnaesta sekunda smrti Bobija Vilsona. Smrti levog muvaroša. A onda se nešto unese, ogromnost nepojmljiva, dalje od kraja krajeva svega što je ikada znao ili zamišljao, i dodirnu ga. ::: ŠTA TO RADIŠ? ZAŠTO TI TO RADE? Devojčinglas, smeñakosa, tamneoči... : UBIJA ME UBIJA ME SKLONI GA SKLONI GA OD MENE. Tamneoči, pustinjskazvezda, kratkamajica, devojčinakosa... ::: ALI TO JE TRIK, ZAR NE VIDIŠ? TI SAMO MISLIŠ DA TE JE ZGRABILO. GLEDAJ. SAD ĆU PODESITI OVDE I SLOBODAN SI. I srce mu se preturi na leña, povrati ručak ritaju ći se nacrtanim crvenim nogama, a galvanski trzaj šoka odbaci ga sa stolice i strgnu mu trode sa čela. Udari glavom u ivicu Hitačija i bešika mu popusti; začu kako neko ponavlja jebote jebote jebote u prašnjavi miris tepiha. Devojčinglas je nestao, nije bilo pustinjskezvezde, osećaja hladnog vetra i izlokanog kamena na koži... Onda mu se rasprsnu glava. Video je to sasvim jasno, odnekud izdaleka. Kao fosforna granata. Belo. Svetlo.

4. UHODAVANJE

Crna Honda lebdela je dvadeset metara iznad osmougaone palube napuštene naftne platforme. Bližila se zora i Tarner je mogao da nazre izbledele obrise trolisne oznake biorizika na platformi za helikoptere. "Dole imaš neki biorizik, Konroje?" "Ništa na šta već nisi navikao", reče Konroj. Prilika u crvenom padobranskom odelu oštro je signalizirala rukama pilotu Honde. Vetar koji su podizale elise nosio je otpatke materijala za pakovanje u more dok su se spuštali. Konroj pritisnu kop ču svojih kajiševa i naže se preko Tarnera da otvori vrata. Kada su vrata kliznula u stranu, nañoše se usred urlanja motora. Konroj ga je gurao u rame, praveći užurbane pokrete uvis okrenutim dlanom. Pokazao je prema pilotu. Tarner se prebaci napolje i spusti, ispod gromovitog vrtloga elise, a Konroj se dočeka u čučanj pored njega. Prešli su preko izbledelog trolista račjim korakom povijenih nogu, normalnim za helikoptersku platformu. Nogavice pantalone lepršale su im oko gležnjeva na Hondinom vetru. Tarner je nosio sivu torbu izlivenu od balističkog ABS-a, sav svoj prtljag; neko ju je spakovao, u hotelu, i čekala ga je na Cušimi. Nagla promena visine pištanja reče mu da Honda uzleće. Odleteo je prema obali, ugašenih svetala. Kada je zvuk zamro, Tarner začu krike galebova i šum talasa Pacifika. "Neko je jednom pokušao da ovde stvori luku podataka", reče Konroj. "Me ñunarodne vode. Tada još niko nije živeo na orbiti, tako da je to nekoliko godina imalo smisla..." Pošao je prema zarñaloj šumi nosećih stubova sprata platforme. "Po jednom scenariju koji su mi pokazali u Hosaki, trebalo je da dovedemo Mičela ovamo, očistimo ga, smestimo na Cušimu i otprašimo punom parom za stari, dobri Japan. Rek'o sam im da zaborave to sranje. Kad Maas provali šta se dogodilo, moći će da se spuste na ovu stvar sve što imaju. Rek'o sam im da je onaj njihov logor u D. F.-u Distritto Federale - na

španskom, Federalni Okrug u Meksiku - prim. prev. pravo mesto za to, je li? Maas tamo neće moći da pravi veliko sranje, ne usred jebenog središta Meksiko Sitija..." Iz senki iziñe prilika sa glavom izobličenom mehurastim naočarima ureñaja za pojačavanje slike. Pokazala im je da poñu dalje, mahnuvši tupom, rupičastom cevi bacača strelica Lensing. "Biohazard", reče Konroj kada su se provukli pored čoveka. "Sagni glavu kad ulaziš. I pazi, stepenice su klizave." Platforma je mirisala na rñu, napuštenost i morsku vodu. Nije bilo prozora. Zidovi izbledele krem boje bili su išarani krastama rñe koje su se širile. Fluorescentne svetiljke napajane baterijama visile su sa nosećih greda na svakih nekoliko metara, bacajući jezivu zelenkastu svetlost, istovremeno bleštavu i izluñujuće neravnomernu. U glavnoj prostoriji radilo je bar desetak ljudi; kretali su se sa opuštenom svrsishodnošću dobrih tehničara. Profesionalci, pomisli Tarner; retko su podizali pogled i malo su govorili. Bilo je hladno, vrlo hladno, i Konroj mu je dao ogromnu jaknu sa mnoštvom oznaka i patentnih zatvarača. Bradonja u pilotskoj jakni od ovčje kože učvršćivao je srebrnom trakom svežnjeve optičkih vlakana za ulubljenu pregradu. Konroj je nešto šaputao crnkinji koja je nosila istu jaknu kao što je bila Tarnerova. Bradati tehničar podigao je pogled sa svog posla i ugledao Tarnera. "Sra-nje", reče, još na kolenima. "Mislio sam da će biti nešto krupno, al' izgleda da će biti i čupavo." Ustao je i mahinalno obrisao dlanove o nogavice farmerki. Kao i ostali tehovi, nosio je mikroporozne hirurške rukavice. "Ti si Tarner." Nacerio se, bacio pogled prema Konroju i izvadio plastičnu pljosku iz džepa jakne. "Ugrej se malo. Znaš me. Radio sam na onom poslu u Marakešu, kada je IBM-ov momak prešao u Micu-G. Spojio sam punjenja na autobusu koji ste ti i Francuz uterali u onaj hotel." Tarner uze pljosku, otvori poklopac i nagnu je. Burbon. Palio je duboko i oštro, šireći mu toplinu kroz grudi. "Hvala." Vratio je pljosku i čovek je gurnu u džep. "Ouki", re če čovek. "Ouki? Sećaš se?" "Naravno", slaga Tarner. "Marakeš." "'Divlji ćuran'", re če Ouki. "Doleteo sam preko Šipola i tamo svratio u djuti-fri. Ovaj tvoj partner", još jedan pogled prema Konroju, "nij e baš od opuštenih, a? Mislim, ne kao u Marakešu, a?" Tarner klimnu glavom. "Ako ti zatreba nešto", reče Ouki, "obavesti me." "Šta, na primer?" "Još pića, ili malo peruanskog praha, ali istinski žutog." Ouki se ponovo naceri. "Hvala", re če Tarner, videvši da se Konroj okrenuo od crnkinje. I Ouki je to primetio, pa brzo kleknu i otkinu novi komad srebrne trake. "Ko je taj?" upitao ga je Konroj, pošto ga je uveo na uska vrata sa istrunulim trakama crnog zaptivnog materijala po ivicama. Konroj okrenu točak koji je zatvarao vrata; neko ga je nedavno podmazao. "Zove se Ouki", reče Tarner, razgledajući novu prostoriju. Manja od prve. Dve svetiljke, stolovi na sklapanje, stolice, sve novo. Na stolovima nekakvi instrumenti, pod crnim, plastičnim pokriva čima. "Neki tvoj prijatelj?" "Ne", re če Tarner. "Nekada je radio za mene." Prišao je najbližem stolu i podigao pokrivač. "Šta je ovo?" Konzola je imala ogoljen, nedovršen izgled fabričkog prototipa. "Maas-Neotekov dek kiberprostora." Tarner uzdignu obrve. "Tvoj?" "Imamo dva. Jedan je na odredištu. Došli su iz Hosake. Očito najbrža stvar u matrici, a

u Hosaki ne mogu čak ni da prekopiraju njihove čipove. Potpuno različita tehnologija." "Dao im ih je Mi čel?" "Neće da kažu. Činjenica da su ih poslali ovamo samo da bi naši jahači dobili na brzini pokazuje kolika im je stiska da dobiju tog čoveka." "Ko radi na konzoli, Konroj?" "Džejlin Slajd. Upravo sam razgovarao s njom." Mahnuo je glavom prema vratima. "Čovek na odredištu je iz L. A., klinac po imenu Ramirez." "Jesu li dobri?" Tarner spusti pokriva č. "Bolje za njih da jesu, s obzirom na to koliko koštaju. Džejlin je u poslednje dve godine stekla vrašku slavu, a Ramirez je njen učenik. Sranje", Konroj slegnu ramenima, "znaš te kauboje. Jebeni ludaci..." "Gde si ih našao? I odakle iskopa Oukija?" "Kod tvog agenta, Tarnere." Tarner je zurio u Konroja, a onda klimnu glavom. Okrenuvši se, podigao je kraj sledećeg pokrivača. Kutije, plastične i od stiropora, uredno složene na hladnom metalu stola. Dodirnuo je plavi plastični pravougaonik sa otštampanim srebrnim monogramom. S & W. "Tvoj agent", re če Konroj, kada je Kejs otvorio kutiju. Pištolj je l ežao u udubljenju od bledoplave pene, teški revolver sa ružnim isturenim kućištem ispod zdepastog burenceta. "S&W, takti čki, kalibar 408, sa ksenonskim projektorom", reče Konroj. "Rekao je da ćeš sigurno tražiti taj." Tarner uze revolver i pritisnu palcem kontrolno dugme projektora. Na dršci boje lešnika dvaput trepnu crvena dioda. Izbacio je burence. "Municija?" "Na stolu. Ručno punjenje, eksplozivni vrhovi." Tarner je nañe prozirnu plastičnu kocku boje ćilibara, otvori je levom rukom i izvadi patronu. "Zašto su izabrali baš mene za ovo, Konroje?" Osmotrio je patronu, a onda je pažljivo ubacio u jedno od šest ležišta cilindra. "Ne znam", reče Konroj. "Kao da su te kaparisali za ovo od samog početka, čim im se Mi čel javio..." Tarner zavrte burence i brzim trzajem ga vrati u okvir. "Pitao sam te, zašto su izabrali baš mene za ovo, Konroje?" Podigao je revolver obema rukama i ispružio ih, uperivši ga pravo u Konrojevo lice. "Kod ovakvog oružja, ponekad možeš da vidiš sve do dna cevi, ako je pogodno osvetljenje, i da vidiš da l' je metak unutra." Konroj jedva primetno odmahnu glavom. "Ili da možda nije u nekom drugom ležištu..." "Ne", re če Konroj, sasvim tiho, "nema izgleda." "A možda su se psihijatri zajebali, Konroje. Šta misliš?" "Ne", re če Konroj, bezizraznog lica. "Nisu, i nećeš." Tarner povuče obarač. Igla pade na prazno ležište. Konroj samo trepnu, otvori usta, zatvori ih, posmatrajući kako Tarner spušta Smit i Veson. Na čelu mu se pojavi kapljica znoja i kliznu mu u obrvu. "Pa?" re če Tarner, sa pištoljem spuštenim uz bok. Konroj slegnu ramenima. "Nemoj više da radiš te pizdarije", re če. "Toliko sam im potreban?" Konroj klimnu glavom. "Ovo je tvoja igra, Tarnere." "Gde je Mi čel?" Ponovo je izbacio burence i počeo da puni pet preostalih ležišta. "U Arizoni. Oko pedeset kiloa od granice Sonore, u podzemnoj istraživačkoj arkologiji. Maas Biolabs za Severnu Ameriku. Tamo je sve njihovo, sve do granice, a mesa je tačno u preseku putanja četiri nadzorna satelita. Mucho tvrdo." "I kako misle da uñemo tamo?"

"Ne ulazimo. Mičel izlazi, sam. Mi ga čekamo, pokupimo i otpratimo do Hosake čitavog dupeta." Konroj zavuče prst iza otkopčane kragne crne kušulje i izvuče crnu najlonsku uzicu, a na njoj mali, crni, najlonski omot zatvoren čičak-trakom. Pažljivo ga otvori i izvadi nekakav predmet, pa ga pruži Tarneru na dlanu. "Evo. Poslao je ovo." Tarner odloži revolver na najbliži sto i uze stvar od Konroja. Li čila je na naduveni, sivi mikrosoft, sa standardnim neuroulazom na jednom kraju i čudnim, okruglim obli čjem, kakvo nikad nije video, na drugom. "Šta je to?" "Biosoft. Džejlin se uključila u to i kaže da misli da je izlaz neke VI. Neka vrsta dosjea o Mi čelu, sa porukom za Hosaku na kraju. Ako 'oćeš brzi uvid, najbolje da se sam uklju čiš..." Tarner podiže pogled sa sivog predmeta. "Kako se Džejlin provela unutra?" "Kaže da je bolje da ležiš dok to radiš. Kao da joj se nije previše svidelo." Mašinski snovi poseduju posebnu vrtoglavicu. Tarner se ispružio na novoj ploči zelene fleksipene u improvizovanoj spavaonici i uključio se u Mičelov dosje. Ulaz je bio spor; imao je vremena da sklopi oči. Deset sekundi kasnije, oči su mu bile otvorene. Stiskao je zelenu penu i borio se sa mučninom. Još jednom je sklopio oči... Došla je, ponovo, postepeno, treperava, nelinearna bujica podataka i čulnih utisaka, svojevrsna naracija prenesena u nadrealnim blic-kadrovima i udvajanjima. Donekle je podsećalo na vožnju toboganom koji nasumce napušta i vraća se u stvarnost, nemoguće brzo, menjajući visinu, mesto izlaska i pravac u jednom jedinom otkucaju praznine, samo što pomaci nisu imali ništa sa fizičkom orijentacijom, već su bili munjevite izmene paradigme i sistema simbola. Podaci očito nisu bili namenjeni ljudskom poimanju. Otvorenih očiju, izvukao je predmet iz utičnice i stegao ga u šaci, klizavoj od znoja. Bilo mu je kao da se budi iz košmara. Ne onog iz koga se budiš s vriskom, gde potisnuti strahovi uzimaju jednostavna i užasna obličja, već iz one vrste sna, kudikamo više uznemirujuće, gde je sve savršeno i zastrašujuće normalno, a u isto vreme krajnje pogrešno... Prisnost te stvari bila je nepodnošljiva. Borio se sa talasima sirovog prenosa podataka, naprežući svu snagu volje da odagna osećanje sasvim blisko ljubavi, opsesivnoj nežnosti koju posmatrač razvija prema objektu produženog posmatranja. Danima ili satima kasnije, znao je, najsitnije pojedinosti Mičelove akademske prošlosti možda će mu izbiti na površinu svesti: ime ljubavnice, miris njene teške riñe kose u svetlosti sunca kroz... Hitro je seo, udarivši plastičnim ñonovima cipela o zarñalu palubu. Još je nosio jaknu, a Smit i Veson, u džepu sa strane, bolno ga udari po boku. Proći će. Mičelov psihički zadah će izvetriti, onako kao što je španska gramatika isparavala posle svake upotrebe. Ušao je u Maasov bezbednosni dosje unesen u misleći kompjuter, i ništa više. Vratio je biosoft u Konrojevu crnu kesicu, poravnao palcem čičak-traku i obesio uzicu oko vrata. Postade svestan zvuka talasa koji su zapljuskivali bokove platforme. "Hej, šefe", reče neko, iza smeñeg vojnog ćebeta koje je zaklanjalo ulaz u spavaonicu, "Konroj kaže da je vreme da izvršiš smotru trupa, jer vas dvojica odlazite na drugo mesto." Oukijevo bradato lice izviri iza ćebeta. "Inače te ne bih budio, znaš?" "Nisam spavao", reče Tarner i ustade, mahinalno masirajući kožu oko ugrañene utičnice. "Šteta", re če Ouki. "Imam derme koje te uspavaju k'o bebu, tačno na jedan sat, a onda ubace jak stimulant, i eto te na nogama i ornog za pos'o, svega mi..." Tarner odmahnu glavom. "Vodi me do Konroja."

5. POSAO

Marli je uzela sobu u malom hotelu sa biljkama u teškim, mesinganim posudama i hodnicima popločanim kao izlizane, mermerne šahovske table. Lift je bio ukrašen pozlaćen kavez sa stranicama od ružinog drveta i mirisao je na limunovo ulje i male cigare. Soba joj je bila na petom spratu. Visoki prozor gledao je na aveniju i bio je od one vrste koja može i da se otvori. Kada je nasmešeni portir otišao, sručila se u fotelju čija je bogata postava bila u prijatnom kontrastu sa bledim, belgijskim tepihom. Poslednji put raskopčala je stare pariske čizme, ritnula ih sa nogu i zagledala se u desetak sjajnih kesa koje je portir poreñao na krevetu. Sutra ću kupiti torbe, pomislila je. I četkicu za zube. "U šoku sam", priznala je kesama na krevetu. "Moram da pripazim. Ništa više ne izgleda stvarno." Spustila je pogled i opazila da su joj čarape pošle na palcima. Zatresla je glavom. Njena nova tašna ležala je na belom, mermernom stočiću pored kreveta; bila je crna, isečena od debele, goveñe kože, prerañene da bude meka kao flamanski maslac. Koštala ju je više nego što bi dugovala Andrei za polovinu mesečne kirije, ali je to važilo i za jednu noć u ovom hotelu. U tašni je bio njen pasoš i kreditni čip koji je dobila u galeriji Dipre, izdat na osnovu računa na njeno ime od orbitalne filijale Nederlands Algemeen banke. Otišla je u kupatilo i odvrnula glatke, mesingane slavine na velikoj, beloj kadi. Kroz japanski filter-ure ñaj zašišta vruća, obogaćena voda. Hotel je obezbedio soli za kupanje, kreme i mirisna ulja. Ispraznila je tubu ulja u kadu koja se punila i počela da skida odeću, osetivši ujed gubitka kada je pustila jaknu Seli Stenli da sklizne na pod iza nje. Sat ranije, ta godinu dana stara jakna još je bila omiljeni deo njene garderobe i možda jedina skupa stvar koju je ikada imala. Sada je postala nešto što treba da odnesu čistačice; možda će završiti na nekoj buvljoj pijaci, tamo gde je i sama tražila jeftinu odeću dok je bila u umetničkoj školi... Ogledala su se zamaglila i počela da cure dok se kupatilo punilo mirisnom parom, skrivaju ći odraz njene nagosti. Zar je zaista sve tako lako? Da li ju je Virekov elegantni kreditni čip stvarno izbavio iz bede i preneo u ovaj hotel, gde su peškiri beli, meki i čupavi? Bila je svesna odreñene duhovne vrtoglavice, kao da drhti na rubu nekog bezdana. Pitala se u kojoj meri novac može da bude moćan, ako ga čovek ima dovoljno, ali zaista dovoljno. Pretpostavljala je da to znaju samo Vireci ovoga sveta, a da su po prirodi stvari nesposobni da znaju. Pitati Vireka bilo bi kao kada ispituješ ribu da ti kaže nešto više o vodi. Da, draga moja, mokra je; jeste, dete moje, naravno da je toplo, mirisno, sa čupavim peškirima. Ušla je u kadu i spustila se u vodu. Sutra će otići da joj skrate kosu. U Parizu. Andrein telefon zvonio je šesnaest puta pre nego što se Marli setila programa. Biće da je još uklju čen, a ovaj skupi, mali, briselski hotel nije na listi. Nagnula se da spusti telefon na mermernu ploču stola i on tada zazvoni, tiho. "Kurir je doneo paket, iz galerije Dipre." Kada je portir - ovaj put mlañi čovek, crnomanjast, možda Španac - otišao, odnela je paket do prozora i osmotrila ga sa svih strana. Bio je umotan u ručno izrañenu hartiju tamnosive boje, presavijenu i ušuškanu na onaj tajanstveni japanski način koji nije tražio lepak ili traku, ali je znala da ga nikada neće ponovo zaviti kada ga odmota. U jednom uglu bili su utisnuti naziv i adresa galerije, a njeno ime i naziv hotela bili su ispisani na sredini savršenim kurzivom. Odmotala je papir i shvatila da u rukama drži novi Braunov holoprojektor i pljosnati

omot od prozirne plastike. Omot je sadržao sedam označenih pločica holofilmova. Iza minijaturnog gvozdenog balkona zalazilo je sunce, bojeći Stari Grad u zlatno. Čulo se trubljenje automobila i dečja galama. Zatvorila je prozor i otišla do pisaćeg stola. Braun je bio glatki, crni pravougaonik sa napajanjem na sunčane ćelije. Proverivši punjenje, uzela je prvi holofilm iz omota i ubacila ga. Iznad Brauna se rascveta kutija koju je videla u Virekovoj simulaciji Huel Parka, blešteći kristalnom rezolucijom najboljih muzejskih hologr ama. Kost i zlato vodova, trula čipka i mutni, beli kliker od gline. Kako je nekome pošlo za rukom da poreña ove koještarije, ovo smeće, na takav način da pogaña pravo u srce, da se zariva u dušu poput udice? Onda klimnu glavom. Znala je da je moguće; pre mnogo godina, to je uspelo čoveku po imenu Kornel, koji je takoñe pravio kutije. Tada je pogledala levo, gde je otmena, siva hartija ležala na stolu. Slučajno je odabrala ovaj hotel, kada joj je dosadila kupovina. Nikome nije rekla da je tu. Onima iz galerije Dipre sigurno nije.

6. BARITAUN

Sudeći po satu na majčinom Hitačiju, nije znao za sebe nekih osam sati. Prvo što je video bio je njegov prašnjavi ekran, a nešto tvrdo bilo mu je zaglavljeno ispod bedara. Ono-Sendai. Prevrnuo se u stranu. Zadah ustajalog povraćanja. Onda se našao pod tušem, ne baš siguran kako je dospeo tamo, odvrćući slavine onako u odeći. Štipao je, gnječio i rastezao lice. Osećao ga je kao gumenu masku. "Nešto se desilo." Nešto loše, krupno, ali nije znao šta. Gomila njegove mokre odeće postepeno je rasla na podu kabine. Konačno je izišao, otišao do umivaonika, zabacio mokru kosu iz očiju, zagledao se u lice u ogledalu. Nema frke, Bobi Njumark. "Ne, Bobi, ima frke. Bogme si u frci..." Sa peškirom oko ramena, mokar, pošao je uskim hodnikom prema svojoj sobi, skučenom, klinastom prostoru u samom dnu stana. Kada je zakoračio unutra, uklju čio se njegov holoporno ureñaj i odjednom mu se cerilo pet-šest cura, odmeravajući ga sa očiglednom požudom. Činilo se da stoje u zidovima sobe, u maglovitom, prašnjavo plavom prostoru, belih osmeha i zategnutih, mladih tela blistavih poput neona. Dve devojke pomeriše se bliže i počeše da se dodiruju. "Dosta", re če on. Projektor se isključi na njegovu komandu; devojke iz snova nestadoše. Ureñaj je prethodno pripadao starijem bratu Linga Vorena; fri zure i odeća devojaka bile su zastarele i pomalo smešne. Mogao je da razgovara s njima i naredi im da rade neke stvari sa sobom i jedna drugoj. Setio se kada mu je bilo trinaest godina i kada je bio zaljubljen u Brendi, onu u plavim, gumenim pantalonicama. Holo mu je sada uglavnom koristio da bar prividno poveća prostor u sobičku. "Nešto se jebeno dogodilo", reče, navlačeći crni džins i gotovo čistu majicu. Zatresao je glavom. "Šta? Jebiga, šta?" Nekakav strujni udar? Neko je nešto zasrao dole u Upravi za fisiju? Možda je baza u koju je hteo da uñe doživela neki neuobičajen kolaps ili je bila napadnuta sa druge strane... Ali ostao mu je utisak da je sreo nekoga, nekoga ko... Nesvesno je ispružio desnu ruku, raširenih prstiju, preklinju ći. "Jebiga", re če. Prsti se sklopiše u pesnicu. Onda mu doñe: isprva, osećaj nečeg velikog, stvarno velikog, kako se pruža prema njemu kroz kiberprostor, a onda utisak devojke. Nekog smeñeg, vitkog, ko je čučao negde u čudnoj, svetloj tami, punoj zvezda i vetra. Ali sećanje se izmigoljilo

kada je njegov um pokušao da ga ulovi. Ogladneo, obuo je sandale i pošao u kuhinju, trljajući kosu vlažnim peškirom. Prolazeći kroz dnevnu sobu, opazio je svetiljkicu 'Uključeno' na Ono-Sendaiju, kako besno zuri u njega sa tepiha. "Oh, sranje." Stajao je ukopan, uvučenih obraza. Još je bio uključen. Da li je moguće da je još povezan sa bazom u koju je pokušao da provali? Znaju li da nije mrtav? Nije imao pojma. Jedno je ipak znao: da su mu uzeli meru. Nije se potrudio da postavi šančeve i slepe puteve koji bi ih sprečili da mu poñu po tragu. Znaju gde je. Zaboravivši na glad, odjurio je u kupatilo i stao da pretura po natopljenoj odeći dok nije našao svoj kreditni čip. Imao je dve stotine deset Novih Jena skrivenih u šupljoj, plasti čnoj drški višenamenske odvrtke. Gurnuvši odvrtku i kreditni čip u džep farmerki, navukao je najstariji i najteži par čizama, a onda iskopao neopran veš ispod kreveta. Izdvojio je crnu jaknu od šatorskog platna sa najmanje deset džepova i velikim tobolcem nisko na leñima, nekom vrstom ugrañenog ranca. Ispod jastuka imao je japanski gravitacijski nož sa narandžastom drškom; smestio ga je u uski džep na levom rukavu jakne, blizu manžetne. Devojke se uključiše kad je izlazio: "Bobi, Bo-obi, vrati se da se igramo..." U dnevnoj sobi, istrgnuo je optički kabl Ono-Sendaija iz ploče Hitačija, smotao ga i strpao u džep. Isto je učinio i sa trodama, a onda je gurnuo Ono-Sendai u ranac jakne. Zavese su još bile navučene. Osetio je nalet novog uzbuñenja. Odlazio je. Morao je da ode. Već je zaboravio patetičnu privrženost koja se javila kada se očešao o smrt. Oprezno je razmaknuo zavese, tek koliko da zavuče palac, i izvirio napolje. Bilo je pozno popodne. Za par sati, na tamnim gromadama Projekata počeće da se pale svetla. Veliko Igralište prostiralo se kao betonsko more; Projekti su se dizali iza naspramne obale, džinovski, pravolinijski oblici ublaženi slučajnim nanosom dograñenih balkona-staklenika, tankova za uzgoj somova, sistema za grejanje sunčevom energijom i sveprisutnih mrežastih tanjira. Dva-na-dan je sada tamo negde, spava, u svetu koji Bobi nikad nije video, svetu naselja-tornjeva. Dva-na-dan je silazio zbog posla, uglavnom sa muvarošima iz Beritauna, a onda bi se vratio gore. Bobiju se uvek činilo dobro tamo gore, gde se uveče toliko toga dogañalo na balkonima, meñu crvenim mrljama roštiljskog ćumura, klincima u donjem vešu razigranim kao majmunčići, tako sićušnima da su se jedva videli. Ponekad bi se promenio vetar, i na Igralište bi se spustili mirisi kuvanja, a ponekad bi se mogla videti ultralaka jedrilica kako klizi iz neke neznane zemlje krovova visoko gore. I stalno se čuo pomešan ritam iz miliona zvučnika, talasi muzike koji su zapljuskivali i povlačili se na vetru. Dva-na-dan nikad nije pričao o svom životu, o mestu gde živi. Dva-na-dan je pri čao o bizu ili, kad je bio društven, o ženama. Ono što je Dva-na-dan pričao o ženama činilo je da Bobi više nego ikad zažudi da pobegne iz Baritauna, a Bobi je znao da je biz njegova karta za odlazak. Ali sada mu je diler bio potreban iz drugog razloga, zato što je bio potpuno izgubljen. Možda će Dva-na-dan znati da mu kaže šta se dogaña. Oko one baze nije trebalo da bude ničeg opasnog. Dva-na-dan mu je sam odabrao metu i iznajmio mu softver pomoću koga će provaliti. Dva-na-dan je imao načina da proturi kroz tarabu sve što bi on izneo odatle. Znači da je Dva-na-dan trebalo da zna. Morao je znati bar nešto. "Nemam čak ni tvoj broj, čoveče", obratio se Projektima, pustivši zavese da se sklope. Da ostavi nešto majci? Poruku? "Jes', dupe moje", poručio je sobi iza sebe, "tutanj odavde", i već je bio napolju u hodniku, pa na stepenicama. "Zauvek", dodade,

gurnuvši nogom vrata na ulazu zgrade. Veliko Igralište izgledalo je dovoljno bezbedno, osim usamljenog prašinara bez košulje duboko u besnoj raspravi sa Bogom. Bobi ga je obišao u širokom luku; tip je vikao i skakao i seckao vazduh karate udarcima. Prašinar je imao osušenu krv na bosim stopalima i ostatke nečega što je nekada možda bila frizura Polutana. Veliko Igralište bilo je neutralna zemlja, bar u teoriji, i Polutani su tu bili u slobodno shvaćenoj konfederaciji sa Goticima; Bobi je imao sasvim solidno partnerstvo sa Goticima, ali je zadržao status nezavisnog. Baritaun je bio rizično mesto za nezavisne. Ako ništa drugo, pomislio je dok se prašinarovo jarosno trabunjanje gubilo iza njega, bande ti pružaju nekakav smisao. Ako si Gotik i Ladnjaci te saseckaju, to dobija smisao. Možda su suštinski razlozi besmisleni, ali bar postoje pravila. Ali nezavisne su saseckali prašinari gonjeni praškom u mozgu, lutajuće grabljive lujke sa svih strana čak tamo do Njujorka - kao što je bio onaj Sakupljač Penisa prošlog leta, što je čuvao trofeje u plastičnoj kesi u džepu... Bobi je pokušavao da nacrta mapu bekstva sa ovog mesta još od dana kad se rodio, ili je bar tako osećao. A sada ga je dek kiberprostora u rancu gurkao u kičmu u hodu. Kao da ga i on požuruje da ode. "Hajde, Dva-na-dan", reče on nadnesenim Projektima, "dovuci dupe ovamo dole i budi kod Liona kada stignem tamo, važi?" Dva-na-dan nije bio kod Liona. Niko nije bio kod Liona, ako ne računate Liona, koji je istraživao tajne konvertora zidnog ekrana, naoružan iskrivljenom spajalicom. "Što ne uzmeš čekić i ne izubijaš govno dok ne proradi?" reče Bobi. "Ako ti i to nešto vredi." Lion podiže pogled sa konvertora. Imao je oko četrdeset godina, mada je to bilo teško odrediti. Činilo se da ne pripada nijednoj rasi posebno, ili da pripada, na neki način, nekoj rasi kojoj niko drugi ne pripada. Mnogo prenaglašenih kostiju lica i griva kovrdžave, mutno crne kose. Njegov podrumski piratski klub bio je stalno odredište u Bobijevom životu u poslednje dve godine. Lion je bezizrazno zurio u Bobija kamenim očima, sa sedefasto sivim zenicama prožetim nagoveštajem maslinaste. Lionove oči su navodile Bobija da pomisli na ostrige i lak za nokte, dve stvari na koje baš i nije obožavao da misli u vezi sa očima. Boja je ličila na nešto čime se tapaciraju barske stolice. "Hteo sam samo da kažem da ne možeš da popraviš to sranje čačkajući ga", dodao je nelagodno. Lion polako zavrte glavom i vrati se istraživanju. Narod je plaćao da uñe kod Liona jer je ovaj puštao piratske filmove i simstim skinut sa kablovske, i nabavljao mnogo toga što Baritaunci ne bi mogli sebi da priušte. U stražnjoj sobi se dilovalo i mogli ste da 'priložite' za piće, koje je bilo uglavnom domaća brlja iz Ohaja presečena nekakvim sintetičkim sokom od pomorandže koji je Lion nabavljao u industrijskim količinama. "Ovaj, Lione, reci mi", zamuca Bobi ponovo, "jesi l' vid'o Dva-na-dan ovih dana?" Zastrašujuće oči ponovo se podigoše i zagledaše se u Bobija, sasvim nepotrebno dugo. "Ne." "Možda sinoć?" "Ne." "Preksinoć?" "Ne." "A. U redu. Hvala." Nije vredelo gnjaviti Liona. U stvari, bilo je mnogo razloga protiv toga. Bobi pogleda okolo po širokoj, polumračnoj prostoriji, simstim jedinicama i ugašenim filmskim ekranima. Klub je činio niz gotovo jednakih soba u podrumu polu-

stambene grañevine za samce sa nešto lake industrije. Dobra zvučna izolacija: napolju se gotovo uopšte nije čula muzika. Često bi noću izišao od Liona sa glavom punom pilula i buke, i obreo se prividno u magičnom vakuumu tišine, tako da bi mu zvonilo u ušima celim putem do kuće preko Velikog Igrališta. Preostao mu je možda jedan sat pre nego što počnu da pristižu prvi Gotici. Dileri, uglavnom crnci iz Projekata ili belci iz grada ili nekog drugog predgraña, neće se pojaviti sve dok se ne nakupi dovoljno Gotika za obradu. Ništa nije bilo gore za dilerov ugled nego da sedi besposlen i čeka, jer je tako izgledalo da mu ne ide biz, i nije bilo izgleda da zateknete zaista uspešnog dilera kako visi kod Liona iz čistog zadovoljstva. Kod Liona se sve delilo na muvaroše i vikendaše sa jeftinim dekovima koji su gledali japanske ledolomačke filmove... Ali Dva-na-dan nije od tih, reče sebi dok se peo uz betonske stepenice. Dva-na-dan bio je na putu. Iz Projekata, iz Baritauna, iz Lionove jazbine. U Pariz, možda, ili u Čibu. Ono-Sendai ga munu u kičmu. To ga podseti da je Dva-na-danova kaseta sa ledolomcem još unutra. Ne bi voleo da mora da objašnjava nekom kako se to dogodilo. Prošao je kraj kioska sa vestima. Iza plastičnog okna reflektujuće stranice kioska odmotavao se žuti faks njujorškog izdanja Asahi Šimbuna sa tekstom o padu neke vlade u Africi, ruskim sirovinama sa Marsa... Bilo je to doba dana kada se jasno videla svaka pojedinost daleko dole niz ulicu, sveži listići tek izbili iz crnih grana stabala u njihovim rupama u betonu i blesak čelika na devojčinim čizmama blok dalje, kao da gledaš kroz posebnu vrstu vode koja izoštrava sliku, iako je uskoro trebalo da se smrači. Okrenuo se i zagledao u Projekte. Gore su čitavi spratovi bili u večnom mraku, nenastanjeni ili zamračeni. Šta li se tamo dešavalo? Možda će jednom pitati Dva-na-dana. Proverio je vreme na Koka-Kolinom satu kioska. Majka mu se do sada vratila iz Bostona, sigurno jeste, jer bi inače propustila neku od svojih omiljenih sapunica. Sa novom rupom u glavi. Ionako je bila luda, a utičnici koju je imala još od pre roñenja ništa nije nedostajalo, iako je godinama kukala zbog statičkog šuma, rezolucije i mešanja čula, pa je konačno nakupila dovoljno kredita da ode u Boston po neku petparačku zamenu. Na mesto gde ne moraš ni da zakazuješ operaciju. Uñeš i oni ti je samo ukucaju u glavu... Oh, da, poznavao ju je: ulazila je sa umotanom bocom ispod ruke, ne skidajući čak ni kaput, i odlazila pravo do Hitačija da se uključi i ispira mozak narednih šest sati bez prestanka. Oči bi joj se tada zamutile, a ponekad, kada bi nastavak bio posebno dobar, malo bi puštala balu. Otprilike svakih dvadeset minuta setila bi se da dobro potegne iz boce. Uvek je bila takva, koliko se sećao, postepeno tonući sve dublje u pet-šest sintetičkih života, serijskih simstim fantazija o kojima je Bobi celog života morao da sluša. Još je gajio jezivo osećanje da su neki od likova o kojima je govorila njegovi roñaci, bogate i lepe ujne i ujaci koji bi jednog dana mogli da se pojave samo kad ne bi bio takvo govance. Možda je to na neki način, pomislio je sada, bila istina; uključivala se u to sranje tokom cele trudnoće, rekla mu je da jeste, pa je on, fetus Njumark, sklupčan tamo unutra, proživeo otprilike hiljadu sati Ljudi od značaja i Atlante. Ali nije voleo da zamišlja sebe sklupčanog u stomaku Marše Njumark. Od toga se osećao znojavo i nekako mučno. Mama Marša. Bobi je tek u poslednjih godina dana ili tako nešto počeo da razumeva svet - onako kako ga je sad razumeo - da bi se zapitao kako uopšte uspeva da se snañe u njemu, budući da je bio poslednja stvar na koju bi pomislila, uz bocu i duhove iz utičnice koji su joj pravili stalno društvo. Ponekad, kada bi bila u posebnom raspoloženju i imala za sobom dovoljan broj cugova, još je umela da pokuša da mu pri ča o ocu. Znao je od svoje četvrte da je to obična kenjaža, jer su se pojedinosti

povremeno menjale, ali je godinama dozvoljavao sebi da u njima nalazi izvesno zadovoljstvo. Nekoliko blokova zapadno od Lionovog kluba našao je rampu za utovar, zaklonjenu od ulice sveže obojenim plavim kontejnerom za otpad. Nova boja presijavala se na izubijanom, ulubljenom čeliku. Iznad rampe visila je halogena cev. Pronašao je udoban betonski ispust i seo, pazeći da ne ošteti Ono-Sendai. Ponekad treba samo da čekaš. Jedna od stvari kojima ga je naučio Dva-na-dan. Kontejner je kipeo od raznovrsnog industrijskog otpada. Baritaun je imao svoj udeo u polulegalnoj industriji, 'ekonomiji u senci' o kojoj su medijska lica volela da pametuju, ali Bobi nikad nije zarezivao medijska lica. Biz. Sve je to bio biz. Noćni leptiri opisivali su haotične, svetlucave krugove oko halogenke. Bobi je odsutno posmatrao kako tri klinca, stara u vrh glave deset godina, osvajaju plavi zid kontejnera pomoću komada prljavog, belog, najlonskog kanapa i improvizovane kuke koja jednom mora da je bila deo vešalice za kapute. Kada se i treći prebacio preko zida u krš plastičnog smeća, kanap je bio brzo povučen uvis. Đubre poče da krcka i šušti. Baš k'o ja, pomisli Bobi, i ja sam nekada radio isto sranje, punio sobu otkačenim ñubretom koje bi' našao. Jednom je Ling Vorenova sestra našla dobar deo nečije ruke, umotan u zelenu plastiku i povezan gumicama. Mama Marša je ponekad dobijala dvočasovne napade vere, ušla bi u Bobijevu sobu i pomela svo njegovo najbolje ñubre napolje i prilepila neki Bogu mrski samolepljivi hologram iznad njegovog kreveta. Da l' Isusa, Habarda, ili Devicu Mariju, nije mnogo marila kada bi je uhvatilo. Bobi bi svojski popizdeo od toga, sve dok jednog dana nije dovoljno odrastao da ode u dnevnu sobu sa čekićem i potegne ga iznad Hitačija; pipneš li još jednom moje stvari, poubijaću ti prijatelje, Mama, sve do jednog. Više nikad nije pokušala. Ali su samolepljivi hologrami ipak imali nekog uticaja na Bobija, jer je vera sada bila nešto što je osećao da je razmotrio i odložio u stranu. U suštini, smatrao je da okolo postoje ljudi kojima je potrebno to sranje i pretpostavljao je da ih je uvek bilo, ali on nije bio jedan od njih. Tada jedan od klinaca iz kontejnera promoli glavu i obavi oštrooko osmatranje neposredne okoline, zatim ponovo nestade unutra. Začu se lupa i struganje. Male, bele šake podigoše kanister od legure, prevrnuše ga preko ivice i počeše da ga spuštaju na najlonskom kanapu. Dobar ulov, pomisli Bobi; možete da odnesete tu stvar do preprodavca metala i dobijete za to neku siću. Spustili su stvar na pločnik, otprilike metar od ñonova Bobijevih čizama; kada je dodirnula beton, okrenula se, i on ugleda šestorogi znak biorizika. "'Ej, koji moj..." re če, mahinalno podigavši čizme. Jedan od klinaca skliznu niz kanap i pridrža kanister. Pojaviše se i druga dvojica. On vide da su mlañi nego što je mislio. "'Ej", re če Bobi, "znate da je to možda neko gadno sranje? Možete da dobijete rak, ili tako nešto." "Idi liži pse će dupe dok ne poñe krv", posavetova ga prvi klinac koji se spustio niz uže. Oslobodili su kuku, smotali kanap, odvukli kanister iza ugla kontejnera. Nestali. Čekao je sat i po. Dovoljno: kod Liona je počelo da se kuva. U glavnoj prostoriji poziralo je bar dvadeset Gotika, nalik na krdo beba dinosaurusa, sa krestama lakirane kose koje su mahale i trzale se. Većinom su se približavali idealu Gotika: visoki, vitki, miši ćavi, ali dodirnuti izvesnim mračnim nemirom, mlade atlete sa ranom zavisnošću. Grobljansko bledilo bilo je obavezno, a kosa Gotika bila je po definiciji crna. Bobi je znao da je one koji nisu uspeli da oblikuju telo prema klišeu potkulture najbolje izbegavati; nizak Gotik bio je nevolja, debeo Gotik sama smrt. Posmatrao ih je kako se rastežu i svetlucaju u Leonovom klubu kao višedelno biće,

sluzava otopina sa slagalicom od tamne kože i šiljaka od nerñajućeg čelika na površini. Većina ih je imala gotovo istovetna lica, crta preureñenih prema drevnim uzorima odabranim iz filmskih memorija. Izabrao je jednog posebno uspelog Dina čija se kosa njihala kao u ljubavnoj igri no ćnog guštera. "Brate", poče Bobi, nesiguran da li ovog već poznaje. "Moj čovek", odgovori Din lenjo, preživajući grudvu smole ispod levog obraza. "Grof Nula, mala" - objasni on svojoj curi - "kao Nulto Stanje." Count Zero: izraz i naslov romana imaju dvostruko značenje: 'nulto stanje' i 'grof nula', što je nadimak Bobija Njumarka u romanu - prim. prev. Dugačka, bleda ruka sa svežom krastom na podlaktici mesila je devojčino dupe kroz kožnu suknju. "Grofe, ovo je moja riba." Gotik-devojka posmatrala je Bobija sa izvesnim zanimanjem ali bez traga ljudskog osećanja, kao da pred sobom ima proizvod za koji je čula, ali nema nameru da ga kupi. Bobi osmotri gomilu. Nešto običnih lica, ali nijedno koje je znao. Nigde Dva-na-dana. "'Ej, čuj", poveri se, "pošto se muvaš ovuda i to, tražim jednog svog jako bliskog ortaka, poslovnog ortaka", - Gotik na to mudro nakrenu krestu - "zovu ga Dva-na-dan..." Zastade. Gotik je tupo žvakao svoju smolu. Devojka je izgledala nespokojno, dosañivala se. "Valja opremu", dodade Bobi, podigavši obrve, "crnja koji valja opremu." "Dva-na-dan", re če Gotik. "Naravno. Dva-na-dan. Je l' da mala?" Devojka zatrese glavom i okrenu se na drugu stranu. "Znaš ga?" "Sigurno." "Je l' ovde večeras?" "Ne", re če Gotik i prazno se nasmeši. Bobi otvori usta, zatvori ih, prisili se da klimne glavom. "Hvala, brate." "Sve za mog čoveka", reče Gotik. Još jedan sat, i sve isto. Svuda bledilo, kao kreda bela lica Gotika. Prazne, blistave oči njihovih devojaka, potpetice njihovih čizama kao igle od ebanovine. Trudio se da bude izvan prostorije sa simstimom, gde je Lion puštao nekakvu otkačenu jebačinu u džungli koja te je prebacivala u razne životinje, gomilu arborealne akcije gore u drveću, što je Bobiju bilo pomalo mučno. Već je bio dovoljno gladan da bude pomalo ošamućen, ili je to bila posledica onoga što mu se dogodilo, ali imao je problema da usredsredi pažnju, i misli su mu bežale neobičnim putevima. Na primer, ko se verao na ono drveće puno zmija da ožiči one pacove za simstim? Meñutim, Gotici su bili oduševljeni. Urlali su i lupali nogama i uopšte se do daske saživeli sa pacovima iz džungle. Lionova nova hit-traka, zaključi Bobi. S njegove leve strane, držeći se izvan dometa simstima, stajale su dve devojke iz Projekata, čija je barokna kitnjastost bila u oštrom neskladu sa jednoobraznošću Gotika. Dugački, crni ogrta či bili su otvoreni iznad tesnih, crvenih prsluka od svilenog brokata, a skutovi ogromnih, belih košulja visili su im ispod kolena. Tamna lica bila su im skrivena ispod mekih, filcanih šešira okićenih starim, zlatnim predmetima: pribadačama, amajlijama, zubima, mehaničkim satovima. Bobi ih je potajno posmatrao; njihova odeća govorila je da imaju novca, ali i da će ti neko odrati guzicu ako nešto pokušaš. Jednom je Dva-na-dan sišao iz Projekata u ledeno plavom kostimu od glatkog velura sa dijamantskim kopčama na kolenima, kao da možda nije imao vremena da se presvuče, ali se Bobi ponašao kao da je diler odeven kao i obično u kožu, jer je smatrao da su svetski maniri ključni u bizu. Pokušao je da zamisli oprezan pristup, da im samo kaže: 'Ej, dame, vas dve sigurno znate mog dobrog drugara gospodina Dva-na-dan?' Ali bile su starije od njega, krupnije, i kretale su se sa samouverenošću koja ga je poražavala. Verovatno bi se samo

nasmejale, ali nekako uopšte nije imao želju da to doživi. Ono što je sada želeo, i to neodložno, bila je hrana. Opipao je kreditni čip kroz platno farmerki. Oti ći će preko puta i uzeti sendvič... Onda se setio zašto je tu, i odjednom mu nije izgledalo pametno da upotrebi čip. Ako je bio provaljen, pošto je sam pokušao da provali, do sada su saznali broj njegovog čipa; upotrebiti ga, značilo bi prizvati onoga ko traga za njim u kiberprostoru, izdvojiti se na mreži Baritauna kao signalna baklja na zamračenom stadionu. Imao je gotov novac, ali njime nije mogao da plati za hranu. Nije baš bilo nezakonito imati ga, ali niko nije radio ništa zakonito s njim. Morao bi da nañe Gotika s kreditnim čipom, otkupi kredita za deset Novih Jena, verovatno sa jezivom kamatom, i da Gotik plati za njegovu hranu. A u kom bi tek obliku trebalo da dobije kusur? Možda ti se samo priviñaju aveti, reče sebi. Nije pouzdano znao da li su ga našli, a baza koju je pokušao da otvori bila je standardna, ili je bar trebalo da bude takva. Zato mu je Dva-na-dan rekao da ne mora da se plaši crnog leda. Ko bi postavio smrtonosne povratne programe oko mesta koje je iznajmljivalo meke porniće? Zamisao je bila da digne nekoliko sati digitalizovanih filmova, sveže robe koja se još nije pojavila na piratskom tržištu. To nije bila vrsta kra ñe zbog koje bi neko imao pravo da te ubije... Ali neko je pokušao. A dogodilo se nešto drugo. Nešto sasvim drugo. Ponovo se popeo uz stepenice i izišao iz kluba. Znao je da postoji mnogo toga što još ne zna o matrici, ali nikad nije čuo za nešto tako uvrnuto... Naravno, postojale su pri če o duhovima, i muvaroši koji su se kleli da su videli nešto u kiberprostoru, ali ih je otpisivao kao čabronje koji se uključuju zaprašeni; matrica je bila pogodno mesto za halucinacije kao i svako drugo... Možda se baš to dogodilo, pomislio je. Glas je bio samo deo umiranja, ravne linije, nekakvo ludačko sranje koje je mozak izbacio da mu pomogne, a nešto se dogodilo i na samom izvoru, neka vrsta prekida u njihovom delu mreže, zbog koga je led oslobodio njegov nervni sistem. Možda. Ali nije bio siguran. Nije poznavao teren. Neznanje je u poslednje vreme počelo da mu smeta, jer ga je sprečavalo da povuče potrebne poteze. Ranije nije mnogo razmišljao o tome, ali je bila istina da premalo zna o čitavoj stvari. Zapravo, sve dok nije počeo da muva, verovao je da zna otprilike onoliko koliko je potrebno. Baš kao i Gotici, i to je bio razlog zbog koga će Gotici ostati tu i sagoreti od prašine, ili biti saseckani od Ladnjaka, a proces odabiranja daće postotak njih koji će nekako postati sledeći talas porodičnih, kućevnih Baritaunaca, i sve će početi iznova. Bio je kao dete odraslo pored okeana, uzimajući ga zdravo za gotovo kao što je uzimalo i nebo, ne naučivši ništa o strujama, linijama plovidbe ili menama vremena. Koristio je dekove u školi, igračke koje su te vozile kroz beskrajna prostranstva prostora koji nije bio prostor, nezamislivu složenu, svečulnu halucinaciju čovečanstva, matricu, kiberprostor, gde su usijana jezgra velikih korporacija gorela kao neonske nove, podaci tako zgusnuti da bi preživeo čulno preopterećenje kada bi pokušao da pojmiš više od pukih obrisa. Ali otkako je počeo da muva, shvatio je koliko malo zna o tome kako šta radi, i ne samo u matrici. Nekako se prelilo i na ostatak života, i počeo je da se pita, da se pita i razmišlja. Kako je ustrojen Baritaun, šta pokreće njegovu majku, zašto Gotici i Ladnjaci tra će toliku energiju na pokušaje da se poubijaju. Ili zašto je Dva-na-dan crn i živi u Projektima, i šta ga čini razli čitim. Usput je nastavio potragu za dilerom. Bela lica, svuda bela lica. Počeo je da mu galami želudac; setio se neotvorenog paketa pšeničnih odrezaka u frizu kod kuće, kako bi bilo dobro da ih isprži sa malo soje i da otvori paket štapića od račića... Prolazeći ponovo pored kioska, pogledao je na Kokin sat. Marša je sigurno kod kuće,

izgubljena u lavirintskim zapetljancijama Ljudi od značaja, živeći život junakinje serije kroz uti čnicu skoro dvadeset godina. Faks Asahi Šimbuna još se odmotavao iza prozorčića, i on mu priñe taman na vreme da vidi prvi izveštaj o eksploziji bombe u Bloku A, Nivou 3 Kovina Konkurs Kourtsa, u Baritaunu, država Nju Džerzi... Onda je prošao, zamenila ga je vest o javnom pogrebu šefa klivlendskih Jakuza. Strogo tradicionalno. Svi su nosili crne kišobrane. Oduvek je stanovao u Bloku A, broj 503. Ona nepojamna stvar, nadnesena da zgazi Maršu Njumark i njen Hita či. Naravno, trebalo je da to bude on. "Neko s kim nema zajebavanja", začu sebe kako govori. "'Ej! Moj čoveče! Grofe! Jesi zaprašen, brate? 'Ej! Kud si navr'o?" Pogledi dva Dina otpratiše njegovu paničnu trku.

7. CENTAR

Konroj je skrenuo plavi Foker sa izlokane trake predratnog auto-puta i zakočio. Dugačak petlov rep blede prašine koji ih je pratio od Nidlsa poče da se sleže; hoverkraft se spusti na izduvanoj vreći kada su se zaustavili. "Mesto zločina, Tarnere." "Šta ga je pogodilo?" Pravougaoni potez betona širio se prema nejednakim zidovima od trošne šljake. "Zakoni ekonomije", re če Konroj. "Još pre rata. Nikada ga nisu dovršili. Deset klikova zapadno odavde nalazi se čitava oblast predviñena za gradnju, samo obeležen teren, nema nijedne kuće, ničega." "Koliko je ljudi u ekipi na odredištu?" "Devetoro, ne računajući tebe. I medicinari." "Kakvi medicinari?" "Hosakini. Maas se bavi bioproizvodima, zar ne? Ko zna šta su sve ugradili u našeg čoveka. Zato je Hosaka podigla pravu malu neurohiruršku jedinicu i dovela tri čarobnjaka na tom polju. Dvojica su iz kompanije, a treći je Korejanac koji je majstor u ilegalnoj medicini. Medicinska čaura je u onoj dugačkoj konstrukciji" - pokazao je - "zato što je delimično pod krovom." "Kako ste je dopremili ovamo?" "Doneli je iz Tusona u cisterni. Odglumili kvar. Istovarili je, otkotrljali unutra. Svi zajedno. Trebalo je tri minuta." "Maas", re če Tarner. "Naravno." Konroj isklju či motore. "Predviñen rizik", re če u iznenadnoj tišini. "Možda im je promaklo. Naš čovek je sedeo u cisterni i kukao preko CB-a svom dispečeru u Tusonu o posranom regulatoru temperature i koliko dugo mu je trebalo da ga popravi. Verovatno su to pokupili. Znaš bolji način da se to uradi?" "Ne. Ako već klijent traži da ta stvar bude na odredištu. Ali sad baš sedimo na mestu koje su obeležili..." "Dušo", Konroj frknu, "možda smo stali da se pojebemo. Da predahnemo na putu za Tuson, je li? Ovo je takvo mesto. Znaš, ljudi ovde staju da pišaju." Pogledao je na svoj crni sat Porše. "Treba da budem tamo za sat, da uhvatim kopter za obalu." "Ideš na platformu?" "Ne. Po tvoj jebeni mlaznjak. Valjda ću umeti da se snañem." "Dobro."

"Ja bih izabrao Dornijeov model sa sistemom podražavanja zemljišta. Ostavio bih ga da čeka pored puta dok ne ugledam Mičela kako dolazi. Mogao bi da bude ovde taman kad ga lekari očiste; samo ga ubacimo i odmaglimo prema granici Sonore..." "Podzvučnom brzinom", reče Tarner. "Nema izgleda. Ideš u Kalforniju da mi nabaviš taj mlaznjak. Naš čovek ima da poleti odavde u višenamenskoj borbenoj letelici koja nije zastarela." "Imaš u vidu nekog pilota?" "Sebe", reče Tarner i potapša utičnicu iza uha. "To je potpuno samostalan interaktivni sistem. Prodaće ti priklju čni softver i posle treba samo da se uključim." "Nisam znao da umeš da pilotiraš." "Ne umem. Ne treba ti ručno upravljanje da odvučeš dupe do Meksiko Sitija." "Još si neobuzdan momak, Tarnere? Znaš da se priča da ti je neko razneo ñoku, tamo u Delhiju?" Konroj se okrenu prema njemu, sa ledenim, belim kezom. Tarner iskopa jaknu iza sedišta i izvadi pištolj i kutiju sa municijom. Hteo je da je ponovo strpa pozadi, ali Konroj reče: "Zadrži je. Ovde su noći pakleno hladne." Tarner posegnu za rezom kabine, a Tarner uključi motore. Hoverkraft se podiže nekoliko centimetara, lagano se zaljuljavši kada je Tarner otvorio stranicu i izvukao se. Izbeljeno sunce i vazduh kao vreo somot. Izvadio je meksičke naočari za sunce iz džepa plave teksas-košulje i stavio ih. Nosio je bele, platnene cipele i tropske, vojničke pantalone. Kutija sa eksplozivnim patronama završila je u jednom od džepova na nogavicama pantalona. Zadržao je revolver u desnoj ruci, a jaknu je smotao ispod leve ruke. "Poñi prema dugačkoj zgradi", re če Konroj, nadvikuju ći buku motora. "O čekuju te." Skočio je u sažižuću jaru pustinjskog podneva, a Konroj je ponovo pokrenuo motore Fokera i vratio ga na auto-put. Posmatrao ga je kako ubrzava prema istoku, izobličen u isparenjima žege. Kada je nestao, nastala je tišina, potpuno odsustvo kretanja. Okrenuo se prema ruševini. Izmeñu dve stene pretrča nešto sitno i kameno sivo. Nazubljeni zidovi dizali su se nekih osamdeset metara od auto-puta. Meñuprostor je nekada bilo parking. Napravio je pet koraka i zastao. Začuo je more, šum talasa, prigušene eksplozije njihovog udara o obalu. Revolver mu je bio u ruci, preveliki, previše stvaran; metal mu se već zagrejao na suncu. Nema mora, nema ga, reče sebi, ne čuješ ga. Pošao je dalje, cipele su mu se klizale po naslagama prastarog prozorskog stakla začinjenog smeñim i zelenim krhotinama boca. Bilo je i zarñalih diskova poklopaca, spljoštenih pravougaonika aluminijumskih konzervi. Iz suvih klupaka žbunova uzletali su insekti. Gotovo. Kraj. Za ovo mesto. Vreme je stalo. Ponovo je zastao, nagnut napred, kao da traži nešto što će mu pomoći da imenuje stvar koja se uzdizala u njemu. Nešto šuplje... Tržni centar je roñen mrtav. Hotel na plaži u Meksiku nekada je živeo, bar godinu dana... Iza parkinga, na suncu, ležala je grañevina od šljake, jeftina i bez duše, i čekala. Našao ih je kako čuče u uskoj traci hladovine ispod sivog zida. Njih troje; pre nego što ih je ugledao, osetio je miris kafe, u čañavom emajliranom lončetu u labavoj ravnoteži na sićušnom primusu. Naravno, bilo je predviñeno da ga oseti; očekivali su ga. Inače bi ruševinu zatekao praznu, a zatim bi umro, u tišini i gotovo prirodno. Dva muškarca i žena; ispucale, prašnjave teksaške čizme i platno, tako sjajno od masnoće da je verovatno bilo otporno na vodu. Muškarci su bili zarasli u bradu,

dugačkih kosa vezanih kožnim trakama u izbledele punñe. Žena je imala kosu podeljenu u sredini i veoma zategnutu iznad izboranog lica koje je potamnelo na vetru. Na zid je bio naslonjen prastari BMW motorcikl, čiji su pegavi hrom i oguljena boja bili poprskani patinom i sivom pustinjskom prašinom. Pustio je dršku Smit i Vesona i obrnuo ga na kažiprstu, tako da je cev bila okrenuta uvis i unazad. "Tarner", re če jedan od muškaraca, ustajući, bleskajući jeftinim metalom zubnih proteza. "Satklif." Trag naglaska, verovatno Australijanac. "Ekipa za doček?" Pogledao je prema ostalima. "Za doček", reče Satklif i začačka po ustima potamnelim palcem i kažiprstom, pa izvuče požutelu, čeličnu protezu. Njegovi pravi zubi bili su beli i savršeno pravilni. "Preuzeo si Šovea od IBM-a za Mitsu", reče, "a kažu da si izvukao i Semenova iz Tomska." "Je li to pitanje?" "Bio sam u IBM-ovom obezbeñenju u Marakešu kada si razneo onaj hotel." Tarner ga pogleda u oči. Bile su plave, spokojne, vrlo sjajne. "Smeta li ti to?" "Ne boj se", reče Satklif. "Samo hoću da kažem da sam video kako radiš." Gurnuo je protezu na mesto. "Linč" - pokaza glavom prema drugom čoveku - "i Veberova" - prema ženi. "Ispri čajte mi ukratko", re če Tarner i spusti se u oskudnu senku. Čučao je na petama, još ne ispuštajući revolver. "Došli smo pre tri dana", reče Veberova, "na dva motora. Udesili smo da jednom pukne radilica, za slučaj da nam zatreba izgovor što kampujemo ovde. Ovde postoji neveliko prolazno stanovništvo, cigani-motoristi i kultisti. Lin č je odmotao kalem optičkog šest kiloa istočno i priklju čio ga na telefon." "Privatni?" "Govornicu", re če Linč. "Poslali smo test signal", nastavi žena. "Da nije uspelo, znali biste." Tarner klimnu glavom. "Pozivi spolja?" "Ništa. Izgleda da je strogo za glavnu predstavu, šta god ona bila." Podigla je obrve. "Prelazak igrača." "Prili čno očigledno", reče Satklif, smeštajući se pored Veberove, leñima uz zid. "Iako opšti ton operacije dosad nagoveštava da nama najamnicima neće biti rečeno ni koga prebacujemo. Tačno, gospodine Tarnere? Ili će to biti na faksu?" Tarner nije obraćao pažnju na njega. "Nastavi, Vebere." "Pošto smo postavili liniju, postepeno se okupio ostatak ekipe, pojedinačno ili u paru. Poslednji nas je pojačao za tank pun Japova." "Bilo je grubo", re če Satklif, "malo suviše očigledno." "Misliš da je moglo da nas otkrije?" upita Tarner. Satklif slegnu ramenima. "Možda, možda ne. Prebacili smo ga prilično brzo. Imamo sreće što postoji krov da ga sakrijemo." "Šta je sa putnicima?" "Izlaze samo noću", re če Veberova. "Znaju da bismo ubili svakog ko bi se udaljio više od pet metara od te stvari." Tarner okrznu pogledom Satklifa. "Konrojevo nareñenje", reče ovaj. "Konrojeva nareñenja više ne važe", reče Tarner. "Ali ovo ostaje. Kakvi su ti ljudi?" "Medicinari", re če Linč, "medicinari sto posto." "Pogodio si", reče Tarner. "Ostatak ekipe?" "Podigli smo nekakav zaklon od mimetičkog platna. Spavaju na smenu. Nema dovoljno vode i ne smemo mnogo da rizikujemo sa kuvanjem." Satklif posegnu za lončetom.

"Postavili smo stražare i povremeno proveravamo ispravnost linije." Usuo je kafu u plastičnu šolju koju kao da je žvakao pas. "Kad će igranka, gospodine Tarnere?" "Ho ću da vidim taj vaš tank sa medicinarima. I komandno mesto. Niste ništa rekli o komandnom mestu." "Sve je postavljeno", reče Linč. "Dobro. Evo." Tarner pruži revolver Veberovoj. "Vid i da li možeš da mi nañeš neku futrolu za ovo. A sad, neka mi Linč pokaže te medicinare." "Pretpostavljao je da ćeš to biti ti", reče Linč, lako se uspinjući uz padinu krša. Tarner ga je pratio. "Stekao si ime." Mlañi muškarac ga pogleda preko ramena ispod prljave, izbledele kose. "Samo mi smeta", reče Tarner. "I to što ga uopšte imam. Već si radio s njim? U Marakešu?" Lin č se uvuče postrance u pukotinu u zidu, Tarnere odmah za njim. Pustinjsko bilje mirisalo je na katran; bolo je i kačilo se ako bi ga očešao. Kroz četvrtast otvor predviñen za prozor, Tarnere opazi ružičaste visove; Linč tada poñe niz brdašce šljunka. "A, pa da, radio sam za njega", reče Linč, zastavši na dnu padine. Bokovi su mu bili nisko opasani prastarim kožnim kaišem, sa teškom kopčom u obliku mrtvačke glave i krestom od tupih piramidalnih klinova. "A Marakeš j e bio pre mog vremena." "A Koni, Lin če?" "Kako re če?" "Konroj. Jesi li radio za njega? Tačnije - radiš li sada za njega?" Tarner se polako spuštao niz šljunak dok je govorio; krckao je i klizio mu ispod platnenih cipela; nesigurna podloga. Nazirao je fini, mali bacač strelica u futroli ispod Lin čove teksas-jakne. Lin č obliza suve usne, ostade na mestu. "To je Satova veza, ja ga nisam upoznao." "Konroj ima jedan problem, Lin če. Teško prenosi odgovornost. Zato voli da ima svog čoveka za početak, nekoga da posmatra posmatrače. Uvek. Jesi li ti taj, Linče?" Lin č zavrte glavom, jedva toliko da poricanje bude shvaćeno. Tarner je bio dovoljno blizu da oseti njegov znoj kroz katranasti miris pustinjskog rastinja. "Video sam kako je Konroj minirao dva prelaska na taj način", re če Tarner. "Zar meñu gušterima i slomljenim staklom, Linče? Ovde bi da umreš?" Tarner podiže pesnicu ispred Linčovog lica i polako ispruži kažiprst, pravo uvis. "Tačno smo na njihovoj putanji. Ako Konrojev čovek pošalje samo jedan jebeni signal odavde, otkriće nas." "Ako već nisu." "Tako je." "Sat je taj", re če Linč. "Ja nisam, a ne mogu da zamislim da je Veberova." Prljavi, polomljeni konti odsutno su češali bradu. "Dobro, jesi li me dovuk'o ovamo zbog ove naše pričice, ili još hoćeš da vidiš našu konzervu sa Japovima?" "Da je vidimo." Lin č. Linč je bio taj. Jednom, u Meksiku, mnogo godina ranije, Tarner je iznajmio prenosni turistički modul, francuske izrade, sa solarnim ćelijama, čije je sedam metara dugačko telo podsećalo na muvu bez krila izvajanu od izglačane legure, sa očima u obliku dve polukugle od zatamnjene foto-osetljive plastike; sedeo je iza tih očiju dok je stari, dvomotorni, ruski, teretni kopter grmeo niz obalu sa modulom u čeljustima, jedva prelećući krune najviših palmi. Ostavljen na zabačenoj plaži od crnog peska, Tarner je proveo tri dana razmažene samoće u uskoj kabini obloženoj tikovinom, grejući hranu iz friza u mikrotalasnoj rerni i tuširaju ći se, površno ali redovno, hladnom, svežom vodom.

Četvrtasti nizovi solarnih ćelija obrtali su se na krovu modula, prateći sunce, a on je naučio da odreñuje vreme po njihovom položaju. Hosakina prenosna neurohirurgija podsećala je na slepu verziju francuskog modula, ali bila je dva metra duža i obojena u mutnosmeñu boju. Duž donje polovine čaure bili su sveže zavareni povijeni segmenti od izbušenog gvožña koji su nosili jednostavne žičane osovine za deset debelih, duboko profilisanih, crvenih, biciklisti čkih guma. "Spavaju", re če Linč. "Ljulja se kad se kreću, pa tako znamo. Kad doñe vreme skinućemo točkove, ali za sada volimo da znamo šta rade." Tarner polako obiñe smeñu čauru, primetivši sjajnu, crnu, odvodnu cev koja je vodila do malog, pravougaonog tanka. "Sinoć sam morao da ga ispraznim. Isuse." Linč zatrese glavom. "Unutra imaju hranu i nešto vode." Tarner prisloni uvo na čauru. "Izolovana je", re če Linč. Tarner osmotri čelični krov iznad njih. Jedinica je bila zaklonjena odozgo sa desetak metara zarñalog krova. Valjani čelik, dovoljno vreo da se isprži jaje. Taj usijani pravougaonik biće konstanta za Maasov infracrveni skener. "Šišmiši" re če Veberova, pruživši mu Smit i Veson u crnoj najlonskoj futroli sa kaiševima za rame. Sumrak je bio pun zvukova koji kao da su dolazili iz unutrašnjosti zaklona, metalnih piskova i cvrčanja buba, zova nevidljivih ptica. Tarner gurnu revolver i futrolu u džep jakne. "Kad ti se pripiša, idi tamo do onog meskita. Samo pazi na bodlje." "Odakle si?" "Novi Meksiko", re če žena. Lice joj je bilo kao izrezbareno drvo u preostaloj svetlosti. Okrenula se i otišla, prema spoju zidova koji je štitio platna. Tamo je prepoznao Satklifa i mladog crnca. Jeli su iz sivih paketa od folije. Ramirez, jahač konzole na odredištu, partner Džejlin Slajd. Onaj iz Los Anñelesa. Tarner se zagleda u kupolu neba, beskrajnu zvezdanu kartu. Čudno koliko je veća odavde, pomisli, a sa orbite izgleda kao običan zaliv, bezobličan, razmere gube svaki smisao. Znao je da ove noći neće spavati i da će se Veliki Medved vrteti samo za njega, a potom zaroniti prema obzorju, vukući rep za sobom. Preplavi ga talas mučnine i izgubljenosti kada mu slike iz dosjea biosofta zaplivaše, nepozvane, kroz um.

8. PARIZ

Andrea je stanovala u Quartier des Ternes, gde je njena drevna zgrada, kao i druge u ulici, očekivala da joj neumorni obnovitelji grada očiste pročelje peskom. Iza mračne kapije, jedna od biofluorescentnih traka Fudži Elektrika mutno je svetlela iznad oronulog zida od drvenih sandučića, od kojih su neki još imali vratanca sa prorezom. Marli je znala da su nekada kroz te proreze poštari svakodnevno ubacivali poštu; u toj slici bilo je nečeg romantičnog, iako su je sandučići, sa svojim požutelim posetnicama koje su objavljivale zanimanja davno pomrlih stanara, uvek rastuživali. Zidovima hodnika protezali su se svežnjevi kablova i optičkih vlakana, svaki vod potencijalna noćna mora za nekog nesrećnog službenika održavanja. Na drugom kraju, iza otvorenih vrata sa pločom od mutnog zrnastog stakla, bilo je dvorište koje niko nije upotrebljavao, sa kaldrmom sjajnom od vlage. Kada je Marli ušla u zgradu, kućepazitelj je sedeo u dvorištu, na beloj, plastičnoj gajbi

od mineralne vode. Strpljivo je podmazivao svaki zub starog, crnog lanca za bicikl. Podigao je pogled kada je pošla uz prvo stepenište, ali nije video ništa što bi ga zainteresovalo. Stepenice su bile mermerne, izlizane i udubljene od pokolenja stanara. Andrein stan bio je na četvrtom spratu. Dve sobe, kuhinja i kupatilo. Marli je došla kod nje kada je zauvek zatvorila galeriju, kada više nije mogla da spava u improvizovanoj sobi koju je delila sa Alenom, sobičku iza skladišta. Zgrada joj je sada ponovo prizvala potištenost, ali su je nova odeća i zvonki zvuk potpetica čizama na mermeru držali na rastojanju. Nosila je komotan kožni kaput, par nijansi svetliji od tašne, vunenu suknju i svilenu bluzu iz Paris Isetana. Tog jutra bila je kod frizera na Faubourg St. Honore: šišala ju je mlada Burmanka, laserskom olovkom; skupa frizura, otmena, mada ne suviše konzervativna. Dodirnula je okruglu plo čicu ugrañenu na sredini Andreinih vrata i začula kratak i tih pisak, dok joj je čitala krivulje na prstima. "Ja sam, Andrea", re če u sićušni mikrofon. Niz škljocaja, kada joj je prijateljica otklju čala vrata. Pojavi se Andrea, mokra, u starom, frotirskom ogrtaču. Odmerila je novi Marlin izgled i nasmešila se. "Jesi li dobila posao ili si opljačkala banku?" Marli u ñe i poljubi je u vlažan obraz. "Reklo bi se pomalo od oboje", odvrati ona i nasmeja se. "Kafu", re če Andrea, "skuvaj nam kafu. Grandes cremes. Moram da isperem kosu. A tvoja je divna..." Ušla je u kupatilo i Marli za ču kako voda prska po porculanu. "Donela sam ti poklon", reče Marli, ali Andrea nije mogla da je čuje. Otišla je u kuhinju, napunila čajnik, upalila štednjak staromodnim bacačem varnica i počela da pretura po pretrpanim policama u potrazi za kafom. "Da", govorila je Andrea, "videla sam je." Zurila j e u hologram kutije koju je Marli prvi put videla u Virekovom konstruktu Gaudijevog parka. "Po tvom je ukusu." Dodirnu dugme i Braunova opsena se ugasi. Na prozoru sobe, nebo je bilo prošarano sa nekoliko pramičaka cirusa. "Suviše tmurno za mene, suviše ozbiljno. Kao ono što si izlagala u galeriji. Ali to samo znači da je Herr Virek dobro izabrao; rešićeš tu njegovu tajnu. Da sam na tvom mestu, a s obzirom na visinu honorara, dobro bih se potrudila oko toga." Andrea je nosila Marlin poklon, skupu, prelepo izrañenu mušku košulju, od sivog flamanskog flanela. Najradije je nosila takve stvari, i njena radost bila je očigledna. Slagala joj se sa svetlom kosom i bila je bezmalo boje njenih očiju. "On je prili čno strašan, mislim Virek..." Marli zastade. "Sasvim prirodno", re če Andrea, otpijajući kafu. "Jesi li očekivala da neko tako bogat bude prijatan, normalan tip?" "U jednom trenutku sam osetila nešto neljudsko u njemu. Jak osećaj." "Pa to je i bilo tako, Marli. Razgovarala si sa projekcijom, specijalnim efektom..." "A ipak..." Napravila je bespomoćan pokret, zbog koga se odmah ljutnula na sebe. "A ipak je veoma, veoma bogat i puno ti plaća da uradiš nešto što možda samo ti možeš." Andrea se osmehnu i popravi uredno zavrnutu tamnosivu manžetnu. "Nemaš baš mnogo izbora, zar ne?" "Znam. Pretpostavljam da me to čini nespokojnom." "Pa", re če Andrea, "mislila sam da ću moći još malo da odložim to što imam da ti kažem. Još jedna stvar koja bi mogla da te učini nespokojnom. Ako je 'nespokojstvo' prava reč." "Da?" "Mislila sam da ti uopšte ne kažem, ali sam sigurna da bi na kraju nekako došao do tebe. Namirisao je novac, valjda." Marli pažljivo odloži praznu šoljicu na klimavi stočić od ratana.

"Ima oštar njuh za takve stvari", re če Andrea. "Kada?" "Ju če. Počelo je, mislim, jedan sat posle vremena kada si imala zakazan razgovor sa Virekom. Pozvao me je na posao. Ovde je ostavio poruku, kod kućepazitelja. Da sam isklju čila zaštitni program" - pokazala je prema telefonu - "mislim da bi zvao svakih pola sata." Setila se kućepaziteljevog pogleda, zveckanja lanca za bicikl. "Ho će da razgovara, kazao je", reče Andrea. "Samo da razgovara. Hoćeš da razgovaraš s njim, Marli?" "Ne", re če ona, glasom male devojčice, visokim i smešnim. Zatim, "Je li ostavio broj?" Andrea uzdahnu, polako zavrte glavom, a onda reče, "Da, naravno da jeste."

9. GORE U PROJEKTIMA

Tama je bila prošarana saćem boje krvi. Sve je bilo toplo. I meko, uglavnom meko. "Kakva svinjarija", re če jedan od ženskih anñela, glasom dalekim ali dubokim, bogatim i jasnim. "Trebalo je da ga pokupimo još kod Liona", reče drugi. "Ovo se neće svideti onima gore." "Mora da je imao nešto u ovom velikom džepu, vidiš? Isekli su ga kada su to vadili." "Nisu samo to isekli, sestro. Isuse. Ovde." Saće zapliva kada mu je neko pomerio glavu. Hladan dlan na njegovom obrazu. "Pazi da ti ne ostane na košulji", reče prvi anñeo. "Dva-na-dan neće biti zadovoljan. Šta misliš, zašto je onako iznenada otrčao?" Šizio je od toga, zato što mu se spavalo. I jeste spavao, naravno, ali su mu Maršini budni simstim snovi nekako krvarili u glavu, tako da je bio bacan kroz isprekidane odlomke Ljudi od značaja. Sapunica je neprestano išla još od vremena pre njegovog roñenja, zaplet je bio stoglava narativna pantljičara koja je svakih nekoliko meseci proždirala samu sebe, a onda bi joj nicale nove glave, gladne napetosti i zamaha. Video ju je u celosti, kako se uvija, onako kako je Marša nikad nije videla, izdužena spirala DNK Čulo/Mreže, jeftina, lomna ektoplazma pružena prema bezbrojnim gladnim sanjačima. Marša je upravo hranila maštu doživljajima Mišel Morgan Magnum, glavne junakinje, predsednice po nasleñu Magnum AG korporacije. Ali današnji nastavak otkačeno je zastranjivao od Mišelinih manijakalno zamršenih ljubavnih odnosa, koje Bobi ionako nikad nije pratio, u podrobne socio-arhitektonske opise naselja-tornjeva Solerijevog tipa. Neke pojedinosti su čak i Bobiju izgledale sumnjivo: nije mogao da veruje, na primer, da zaista postoje čitavi nivoi namenjeni prodaji ledeno plavih odela od glatkog velura sa dijamanstkim kopčama na kolenima, ili da postoje drugi nivoi, u večnoj tami, nastanjeni isključivo izgladnelim bebama. Ovo poslednje, koliko se sećao, bilo je sveto pismo za Maršu, koja je posmatrala Projekte sa nekom vrstom sujevernog užasa, kao nekakav preteći okomiti pakao u koji će jednog dana morati da se popne. Drugi odlomci simstim sna podsećali su ga na kanal Sveznanje Čulo/Mreže, besplatni dodatak svakoj pretplati na stim; tu je bilo izvrsno animiranih pr ikaza unutrašnje strukture Projekata i dosadnih nasnimljenih predavanja o načinu života raznih tipova stanara. Ona su, kada bi uspeo da se usredsredi na njih, bila još manje verovatna nego kadrovi ledeno plavog velura i beba-grabljivica koje tiho puze kroz tamu. Posmatrao je kako vesela, mlada majka seče picu velikim industrijskim vodenim nožem u kuhinjskom kutku besprekorno čistog jednosobnog stana. Ceo jedan zid otvarao se na usku terasu i pravougaonik

nestvarno plavog neba. Žena je bila crna iako nije bila crnkinja, a Bobija je podsećala na vrlo, vrlo tamnu i mladalački materinsku verziju jedne od porno lutkica sa ureñaja u njegovoj sobi. I imala je, izgledalo mu je, istovetan par malih, ali kao na crtežu savršenih dojki. (U tom trenutku, da poveća njegovu tupu zbunjenost, iznenañujuće bučan i sasvim ne-Čulo/Mrežni glas reče, 'E, ovo ja zovem sigurnim znakom života, Džeki. Ako su izgledi još mali, eto bar nečega što raste.') Onda je ponovo bio zavitlan u upicanjeni svet Mišel Morgan Magnum, koja se očajnički borila da spreči preuzimanje Magnuma AG od strane mračnog industrijskog klana Nakamura iz Šikokua, čiji je zastupnik u ovom slučaju bio (novi zaplet) Mišelin glavni stiskač za tu sezonu, bogati (ali zbog nečega očajnički gladan dodatnih milijardi), novoruski, mla ñani politi čar Vasilij Suslov, koji je izgledao i oblačio se zapanjujuće slično Goticima kod Liona. Epizoda kao da se približavala nekoj vrsti vrhunca - minijaturni samovoñeni zapadnonemački helikopteri mitraljirali su prastari BMW sa ćelijom za pretvaranje energije na ulici ispod Kovina Konkurs Kourtsa, Mišel Morgan Magnum lemala je svoju izdajničku sekretaricu niklovanim Nambu pištoljem, a Suslov, sa kojim se Bobi sve više poistovećivao, spokojno se pripremao da zbriše iz grada sa prelepom telohraniteljkom koja je bila Japanka, ali je Bobija veoma podsećala na još jednu od cura iz njegove holoporno jedinice - kada je neko vrisnuo. Bobi nikad nije čuo da neko tako vrišti, a u glasu je bilo nečeg zastrašujuće poznatog. Ali pre nego što je stigao da se zabrine zbog toga, ponovo se podiže ono krvavo saće i spreči ga da vidi kraj Ljudi od zna čaja. Ipak, pomisli delom uma, dok je crveno prelazilo u crno, uvek može da pita Maršu kako se završilo. "Otvori o či, čoveče. Tako. Svetlo ti je suviše jako?" Bilo je, ali se nije promenilo. Belo. Belo, setio se da mu je tako eksplodirala glava mnogo godina ranije, devičanski belom eksplozijom granate u onoj hladno-vetrovitoj pustinjskoj tami. Oči su mu bile otvorene, ali nije video. Samo belo. "Sad, ja bi' te ostavio dole, klinac, naročito u tvom stanju, ali ljudi koji me pla ćaju rekli su, podu'vati se, i evo budim te pre nego što završim s tobom. Pitaš se što ne vidiš, je l' tako? Tako to ide: vidiš samo svetlost. Uradili smo nešto što se zove nervna blokada. Sad, u poverenju, ova stvar dolazi iz seks-šopa, ali nema razloga da je ne upotrebimo u medicini ako treba. A treba, zato što si još u gadnim bolovima, a osim toga, miran si dok radim." Glas je bio spokojan i metodičan. "Sad, glavni problem bila su tvoja leña, ali sam to sredio pomoću spajalica i oko metar stezača. Jasno ti je da ovde nećeš dobiti plastiku, ali će cure smatrati da imaš strašno zanimljive ožiljke. Sada ti čistim ovaj na grudima, a onda ću da naspem malo stezača unutra i gotovi smo, samo sledećih par dana treba da paziš kako se krećeš da ne pokidaš stezač. Već imaš nekoliko dermi, ali ću ti zalepiti još koju. U meñuvremenu, pojačaću ti čula na punu audio-vizuelnu snagu da možeš da budeš ovde. Ne obraćaj pažnju na krv; jeste tvoja, al' je više neće biti." Belo se zgrušalo u sivi oblak, u kome su predmeti dobijali oblik sa namernom usporenošću vizija izazvanih prašinom. Ležao je na leñima na tapaciranoj tavanici, zagledan pravo u okrvavljenu, belu lutku bez glave, sa zelenkasto-plavom hirurškom svetiljkom koja kao da joj je iznikla iz ramena. Crnac u zamrljanom, zelenom mantilu prskao je nešto žuto u plitku rasekotinu koja se pružala ukoso gotovo od lutkine stidne kosti do leve bradavice. Znao je da je čovek crnac zato što mu je glava bila gola i obrijana, sjajna od znoja; na rukama je imao tesne, zelene rukavice, i Bobi je mogao da vidi samo njegovu svetlucavu lobanju. Sa obe strane lutkinog vrata bili su zalepljeni ružičasti i plavi dermadiskovi. Ivice rane kao da su bile preobojene nečim što je ličilo na čokoladni sirup, a žuti sprej siktao je iz piska male, srebrne tube. Bobi tada shvati sliku, i svet se mučno preokrenu. Svetiljka je visila sa tavanice, tavanica

je bila ogledalo, a on je bio ona lutka. Činilo mu se da je trgnut unazad na elastičnoj traci, nazad kroz crveno saće, u sobu iz sna u kojoj je crna devojka sekla picu za svoju decu. Vodeni nož nije pravio nikakav zvuk, mikroskopski opiljci u tananom mlazu super-brze vode. Stvar je bila predviñena da seče staklo i legure, a ne pizu iz mikrotalasne, i hteo je da joj dovikne upozorenje jer je strahovao da će odseći sebi palac, a da to ni ne oseti. Ali nije mogao da vrisne, nije mogao da se pomeri niti da se bilo kako oglasi. Pažljivo je isekla poslednji komad, zgazila pedalu prekidača noža, prebacila je isečenu picu na beli, plastični tanjir i okrenula se prema pravougaoniku plavetnila iza balkona, gde su joj bila deca - a ne, reče Bobi, duboko dole u sebi, nema izgleda. Zato što stvorovi koji su se okrenuli i sjurili prema njoj nisu bili klinci na z majevima, već bebe, čudovišne bebe iz Maršinog sna, a dronjava krila haos od ružičastih kostiju, metala, zategnutih zakrpljenih opni od plastike sa otpada... Video im je zube... "Opaa", re če crnac, "na trenutak sam te izgubio. Ne dugo, razumeš, možda koliko traje minut u Njujorku..." Njegova ruka, u ogledalu iznad glave, uze pljosnat kalem od plave, providne plastike iz krvave krpe pored Bobijevih rebara. Oprezno, palcem i kažiprstom, izvuče nit neke vrste smeñe, zrnaste plastike. Duž njenih ivica bleskale su tačkice svetlosti i kao da su podrhtavale i premeštale se. "Stezač", re če on i drugom rukom pritisnu nešto kao ugrañeni sekač u zatvorenom, plavom kalemu. Nit je sada slobodno visila, počinju ći da se uvija. "Moćno sranje", reče on, prinoseći stvar Bobiju da je vidi. "Nova stvar. To sad koriste u Čibi." Bila je smeña, bez glave, svako zrnce članak tela, svaki članak oivičen bledim sjajnim nožicama. Onda, pokretom mañioničara, trgnu zglobovima u zelenim rukavicama i položi stonogu dužinom brazde rane, pa lagano uštinu poslednji članak, onaj najbliži Bobijevom licu. Odvojivši se, članak povuče za sobom crnu nit nervnog sistema bića, a na to se svaki par klješta redom zatvori, sklapajući rasekotinu poput nove kožne jakne. "Eto vidiš", re če crnac, brišući ostatke smeñeg sirupa mokrom, belom vatom, "nije bilo tako strašno, zar ne?" Njegov ulazak u Dva-na-danov stan uopšte nije bio onakav kakvog ga je mnogo puta zamišljao. Kao prvo, nikad mu nije palo na pamet da će ga gurati u invalidskim kolicima koja je neko otuñio iz porodilišta Svete Marije - ime i serijski broj bili su uredno urezani laserom na mutnom hromu levog naslona za ruke. Žena koja je gurala kolica glatko bi se uklopila u neko njegovo maštanje; zvala se Džeki i bila je jedna od one dve devojke iz Projekata koje je video kod Liona i, kako je kasnije shvatio, jedan od njegovih anñela. Kolica su bešumno klizila po čvorastom, sivom tapisonu uskog predsoblja stana, ali su zlatni visuljci na Džekinom šeširu veselo zveckali dok ga je gurala. I nikad nije pomislio da će Dva-na-danova gajba biti baš toliko prostrana i puna drveća. Paj, doktor, koji je pažljivo objasnio da nije doktor, već samo neko ko 'ponekad pomogne', zavalio se na svojoj pocepanoj barskoj stolici u improvizovanoj hirurškoj sali, sljuštio okrvavljene zelene rukavice, upalio mentol cigaretu i svečano posavetovao Bobija da se dobro pripazi sledećih nedelju dana. Nekoliko minuta kasnije, Džeki i Ria, drugi anñeo, ugurale su ga u naboranu, crnu pidžamu sličnu nečemu iz petparačkih nindža-filmova, smestile ga u kolica i povezle ga ka liftovima u jezgru tornja. Zahvaljuju ći trima dodatnim dermama iz Pajeve apoteke, od kojih je jedna sadržala dobre dve hiljade mikroa analoga endorfina, Bobi je bio budan i nije osećao nikakav bol. "'De su moje stvari?" pobunio se kada su ga odgurale u hodnik, opasno sužen decenijama dograñivanim cevovodima. "'De je moje odelo i sve ostalo?"

"Tvoja odeća, dušo, onakva kakva jeste, spakovana je u plastičnu kesu i čeka Paja da je frkne u ñubre. Paj je mor'o da je iseče sa tebe, a i pre toga su to bili krvavi dronjci. Ako je tvoj dek bio u jakni, na leñima, izgleda da su ga uzeli klinci koji su te saseckali. Pri tom zamalo da te o'lade. A ti si upropastio moju košulju Seli Stenli, seronjo mali." Anñeo Ria kao da mu nije bila previše naklonjena. "Oh", re če Bobi, kada su zašli za ugao. "Tako, znači. Dobro, jeste li bar našle neku odvrtku? Ili kreditni čip?" "Ne čip, srce. Ali ako je odvrtka ona sa dvesta deset Novih u dršci, toliko košta moja nova košulja..." Dva-na-dan nije izgledao posebno srećan što vidi Bobija. U stvari, činilo se kao da ga uopšte ne vidi. Gledao je kroz njega u Džeki i Riu, i kezio zube u osmehu koji je bio sav šiznut i neispavan. Dogurale su Bobija dovoljno blizu da opazi koliko su žute Dva-na-danove beonjače, bezmalo narandžaste u ružičasto-crvenkastom sjaju cevi koje su naizgled nasumično visile sa tavanice. "Gde ste dosad, kučke?" reče diler, ali mu u glasu nije bilo ljutnje, već samo duboki umor i još nešto, nešto što Bobi još nije mogao da odredi. "Kod Paja", re če Džeki, zaljuljavši bokovima oko stolice da uzme paklicu kineskih cigareta sa ogromne drvene ploče koja je Dva-na-danu služila kao čajni sto. "Stari Paj je perfekcionist." "Što je naučio u veterinarskoj školi", dodade Ria, Bobiju na znanje, "al' je obično tol'ko uletvljen da mu niko ne b' dao da operiše ni džukca..." "Pa", re če Dva-na-dan i konačno zaustavi pogled na Bobiju, "izgleda da si se izvuk'o." A taj pogled bio je tako hladan, tako umoran i jalov, tako različit od muvaroške, manijakalne, pozerske kenjaže koju je Bobi smatrao za čovekov karakter, da je Bobi bio prisiljen da obori oči, zajapurenog lica, i zagleda se u sto. Gotovo tri metra dugačak i širok nešto više od metar, bio je sastavljen od greda debljih od Bobijeve butine. Mora da su izvañene iz vode, pomislio je; još su imale izbeljenu srebrnastu patinu naplavine, kao ono deblo kraj koga se sećao da se igrao nekada davno u Atlantik Sitiju. Ali ve ć odavno nisu videle vodu, i gornja površina bila je gust mozaik voska sa sveća, vinskih mrlja, čudnih oblika od mat crnog lak-spreja i tamnih nagoretina od stotina cigareta. Bio je pretrpan hranom, smećem i raznim spravicama, kao da se neki ulični prodavac spremao da rasprostre robu, a onda odlučio da večera. Tu je bilo nekoliko nedojedenih pica - valjušaka od račića u crvenom sosu, na čiji prizor Bobiju zakr ča u stomaku - pored obrušenih gomila softvera, musavih čaša sa opušcima ugašenim u ljubičastom vinskom talogu, ružičastog plastičnog poslužavnika sa uredno poreñanim punjenim krekerima bajatog izgleda, otvorenih i neotvorenih limenki piva, prastarog borbenog noža Gerber, isukanog na pljosnatoj ploči neuglačanog mermera, bar tri pištolja i možda dvadesetak komada dodataka za konzolu nepoznate namene, opreme za kauboje od koje bi u drugim okolnostima Bobiju pošla voda na usta. Sada mu je išla voda na usta za parčetom hladne pice sa račićima, ali njegova glad nije bila ništa u poreñenju sa nenadanim poniženjem zbog činjenice da je Dva-na-danu naprosto pucao prsluk za njega. Ne da ga je Bobi ubrajao u prijatelje, ali je imao odreñeni ulog u verovanju da Dva-na-dan misli o njemu kao o nekom, nekom obdarenom, preduzetnom i sa prilikom da ode iz Baritauna. Ali Dva-na-danov pogled govorio mu je da je niko i ništa, a uz to i čabronja... "Slušaj ovamo, čoveče", reče neko, ne Dva-na-dan, i Bobi podiže pogled. Sa obe strane Dva-na-dana na debelom kauču od hroma i kože sedela su još dva čoveka, obojica crnci. Onaj što je progovorio nosio je neku vrstu sive odore i naočari sa plastičnim okvirima. Okviri su bili četvrtasti, preveliki i naizgled bez stakala. Ramena drugog crnca bila su

dvostruko šira od Dva-na-danovih, ali bio je odeven u jednostavno, crno, dvodelno odelo kakva su nosili japanski biznismeni u filmovima. Njegove besprekorno bele francuske manžetne bile su zakopčane sjajnim pravougaonicima zlatnim mikrokola. "Strašno žalimo što nismo u prilici da te pustimo da se zalečiš", reče prvi, "ali imamo jedan gadan problem." Zastao je, skinuo naočari i protrljao koren nosa. "Treba nam tvoja pomoć." "Sranje", re če Dva-na-dan. Nagnuo se napred, uzeo kinesku cigaretu iz paklice na stolu, upalio je mutnom kalajnom lobanjom veličine krupnog limuna i posegnuo za čašom sa vinom. Čovek sa naočarima ispruži dugačak, mrki kažiprst i dodirnu Dva-na-danov zglob. Dva-na-dan ostavi čašu i zavali se unazad, s opreznim odsustvom izraza na licu. Čovek se osmehnu Bobiju. "Grof Nula", reče, "rekli su nam da te tako znaju." "Tako je", procedi Bobi, iako je zvučalo više kao kreketanje. "Zanima nas Devica, Grofe." Čovek je ćutao, čekajući. Bobi samo trepnu. "Vyej Mirak" - i nao čari se vratiše na nos - "Naša Gospa, Devica Čudotvorka. Meñu nama je znana" - i načini znak levom rukom - "kao Ezili Freda." Bobi postade svestan činjenice da je zinuo, pa zatvori usta. Tri crna lica su čekala. Džeki i Ria više nisu bile tu, ali nije video kada su otišle. Tada ga obuze nekakva panika i on poče mahnito da zvera okolo po šumi čudnog, kržljavog drveća koja ga je okruživala. Na sve strane i iz svih mogućih uglova visile su cevaste svetiljke, ružičasto-purpurne slamke u zelenilu lišća. Nigde zidova. Nigde da vidiš bar jedan. Kauč i izubijani sto nalazili su se na nekoj vrsti čistine, sa podom od golog betona. "Znamo da te je posetila", reče onaj veliki, pažljivo prekrštajući noge. Popravio je već savršenu ivicu pantalona i namignuo Bobiju zlatnim dugmetom na manžetni. "Mi znamo, razumeš?" "Dva-na-dan mi reče da ti je to bila prva trka", primeti drugi. "Ta čno?" Bobi potvrdi. "Zna či, Legba te je odabrao", reče čovek, ponovo skinuvši prazne okvire, "da sretneš Vyej Mirak." Nasmešio se. Bobi još jednom zinu. "Legba", re če čovek, "vladar puteva i staza, loa komunikacije..." Dva-na-dan ugasi cigaretu na izbrazdanom drvetu i Bobi vide da mu ruka drhti.

10. ALEN

Dogovorili su se da se nañu na petom podzemnom nivou centra Napoleon Court, ispod staklene piramide Luvra. Bilo je to mesto koje su oboje poznavali, iako nije posedovalo nikakav poseban značaj za njih. Alen ga je predložio, i bila je ubeñena da je pažljivo izabrao. Bio je to emotivno neutralan teren; poznata okolina, a opet lišena uspomena. Bilo je ureñeno u stilu sa početka veka: granitne tezge, crne potporne grede, zidovi u ogledalima i italijanski nameštaj za restorane od tamnog, varenog čelika koji je mogao pripadati bilo kojoj deceniji u poslednjih sto godina. Stolovi su bili prekriveni sivim, lanenim platnom sa tankim, crnim prugama, i taj se motiv ponavljao na koricama jelovnika i omotima šibica i pregačama konobara. Nosila je kožni kaput kupljen u Briselu, crvenu, lanenu bluzu i nove, crne, pamučne farmerke. Andrea se pretvarala da ne primećuje pomnu pažnju sa kojom se obukla za sastanak i pozajmila joj je jednostavnu nisku bisera, u savršenom skladu sa crvenom bluzom.

Kada je ušla, videla je da je on već tamo i da je sto već bio prekriven njegovim stvarima. Nosio je omiljenu maramu, onu što su je zajedno našli na buvljoj pijaci godinu dana ranije, i izgledao je kao i obično, neuredan, ali savršeno opušten. Ofucana kožna akt-tašna prosula je svoj sadržaj po nevelikom kvadratu uglačanog granita: beležnice povezane spiralom, nepročitan primerak romana u trendu za taj mesec, paklica Goloaza bez filtera, kutija drvenih šibica, kožni rokovnik koji mu je kupila kod Braunsa. "Ve ć sam pomislio da nećeš doći", rekao je, smešeći joj se. "Zašto bi pomislio tako nešto?" upitala je; nasumičan odgovor - patetičan, pomislila je - maska za užas koji je sada osećala, zbog toga što je konačno dozvolila sebi da nešto oseti, strah od izvesnog gubitka sebe, volje i smisla, strah od ljubavi koju je još osećala. Izvukla je drugu stolicu i sela baš kada je stigao konobar, mladi Španac sa prugastom pregačom, da zabeleži narudžbinu. Zatražila je višijsku vodu. "Ništa drugo?" upita Alen. Konobar je lebdeo na petama. "Ne, hvala." "Ve ć nedeljama pokušavam da te nañem", reče on; znala je da je to laž, pa ipak, kao i mnogo puta ranije, pitala se da li je potpuno svestan da laže. Andrea je tvrdila da muškarci kao Alen lažu tako često, tako strasno, da se tu gubi osnovna razlika. Oni su umetnici svog zanata, govorila je Andrea, posvećeni preoblikovanju stvarnosti, a Novi Jerusalim bio je dobro odabrano mesto, zaštićeno od menica bez pokrića, nezadovoljnih kućevlasnika i potrebe da se nañe neko ko će platiti račun za to veče. "Nisam primetila da si pokušao da me nañeš kada je došao Gnas sa policijom", reče, nadajući se da će se bar trgnuti, ali je njegovo dečačko lice bilo spokojno kao i uvek, pod čistom, smeñom kosom koju je običavao da začešljava unazad prstima. "Žao mi je", re če on, istresajući Goloaz. Pošto se navikla da povezuje miris njegovog crnog, francuskog duvana s njim, Pariz se činio pun njegovog mirisa, njegovog privi ñenja, njegovih tragova. "Bio sam ubeñen da nikada neće otkriti... prirodu kupljenog dela. Moraš me razumeti: kad sam postao svestan koliko nam je potreban novac, znao sam da moram nešto da preduzmem. Znao sam da si ti preveliki idealist. Galerija bi ionako morala da propadne. Da su stvari išle po planu, sa Gnasom, sada bismo bili tamo i ti bi bila srećna. Srećna", ponovio je, vadeći novu cigaretu iz paklice. Mogla je samo da zuri u njega, osećajući neku vrstu čuñenja i mučno gañenje zbog želje da mu poveruje. "Znaš", re če on, uzevši šibicu iz crveno-žute kutije, "već sam imao problema sa policijom. Na studijama. Zbog politike, naravno." Kresnuo je šibicu, spustio kutiju i pripalio cigaretu. "Zbog politike", re če ona, i odjednom joj doñe smešno. "Nisam znala da postoji stranka za takve kao što si ti. Mogu da zamislim kako bi se zvala." "Marli", re če on, spustivši glas, kao što je uvek činio kada je hteo da pokaže snagu osećanja, "ti znaš, moraš znati, da sam to učinio za tebe. Za nas, ako hoćeš. Ali svakako znaš, osećaš, da te nikada ne bih namerno povredio ili te doveo u opasnost." Na stolu nije bilo mesta za njenu tašnu, pa ju je držala u krilu; sad opazi da su joj nokti zariveni duboko u debelu, meku kožu... "Nikada me ne bi povredio..." Glas je bio njen, izgubljen i začuñen, glas deteta, i odjednom je bila slobodna, slobodna od potrebe, žudnje, slobodna od straha, i sve što je osećala za to privlačno lice sa druge strane stola bilo je najobičnije gañenje, i samo ga je posmatrala, tog stranca pored koga je spavala godinu dana, u sobičku iza malene galerije u ulici Mokonsej. Konobar spusti čašu višijske vode ispred nje. Mora da je shvatio njeno ćutanje kao početak prihvatanja, potpuno odsustvo izraza na njenom licu kao otvorenost. "Ono što ne razumeš" - ovo je bio, koliko se sećala, njegov omiljeni uvod - "jeste da ljudi poput Gnasa postoje, izmeñu ostalog, da podržavaju

umetnost. Da podržavaju nas, Marli." Onda se nasmešio, kao da se smeje sebi, šaljivim, zavereničkim osmehom od koga se naježila. "Pretpostavljam, ipak, da bi trebalo da mu odam priznanje što je imao bar toliko soli u glavi da unajmi sopstvenog stručnjaka za Kornelovo delo, iako je moj stručnjak za Kornela, uveravam te, bio mnogo učeniji..." Kako da pobegne od njega? Samo ustani, reče sebi. Okreni se. Mirno odšetaj do vrata. Iziñi. U prigušeni sjaj Napoleon Court-a, gde je uglačani mermer vodio iznad Rue du Champ Fleuri, ulicu iz četrnaestog veka za koju se govorilo da je rezervisana za prostituciju. Bilo šta, bilo kako, samo idi, odmah, što dalje od njega, bilo kuda, izgubi se u onom Parizu iz vodiča koji si upoznala kad si prvi put došla ovamo. "Ali sada", govorio je dalje, "vidiš da se sve sredilo na najbolji način. Uvek je tako bilo, zar ne?" Opet osmeh, ali ovaj put dečački, pomalo čežnjiv i nekako, na njen užas, prisniji. "Izgubili smo galeriju, ali si našla zaposlenje, Marli. Imaš posao, i to zanimljiv, a ja imam veze koje su ti potrebne, Marli. Poznajem ljude sa kojima ćeš hteti da se upoznaš, da bi pronašla tog tvog umetnika." "Mog umetnika?" Sakrila je iznenadnu zbunjenost gutljajem vode. Otvorio je izgrebanu tašnu i izvadio nekakav pljosnat predmet, običan reflekcioni hologram. Uzela ga je, zahvalna što ima čime da zaposli ruke, i videla da je to amaterski snimak kutije koju je videla u Virekovom konstruktu Barselone. Neko ga je držao u rukama. Ruke muškarca, ali ne Alenove, i na jednoj pečatni prsten od nekog tamnog metala. Nije se videla pozadina. Samo kutija i ruke. "Alene", re če, "odakle ti ovo?" Pogledala je smeñe oči ispunjene zastrašujućim detinjastim likovanjem. "Nekoga će skupo stajati da to sazna." Zgnječio je cigaretu i ustao. "Izvini me načas." Otišao je prema toaletima. Kada je nestao, iza ogledala i crnih čeličnih stubova, spustila je hologram, posegnula preko stola i podigla poklopac njegove tašne. Bila je prazna, izuzev plave, rastegljive trake i nešto vlakana duvana. "Da vam donesem nešto drugo? Još Višija, možda?" Konobar je stajao pored nje. Pogledala ga je odozdo, osetivši odjednom da joj je poznat. Usko, tamno lice... "Ima primopredajnik", re če konobar. "I naoružan je. Bio sam onaj portir u Briselu. Dajte mu to što traži. Setite se da vam novac ništa ne znači." Uzeo je njenu čašu i pažljivo je spustio na svoj poslužavnik. "Vrlo je verovatno da će ga to uništiti." Kada se Alen vratio, smešio se. "A sad, draga", reče posegavši za cigaretama, "da razgovaramo o poslu." Marli uzvrati osmeh i klimnu glavom.

11. NA ODREDIŠTU

Konačno je priuštio sebi tri sata sna, u bunkeru bez prozora gde je ekipa za doček postavila komandno mesto. Upoznao je i ostale članove. Ramirez je bio omanjeg rasta, nervozan, neprestano obuzet sopstvenim sposobnostima kao kauboj konzole; pouzdavali su se u njega, kao i u Džejlin Slajd za dekom na platformi, da nadgleda kiberprostor oko odsečka mreže sa bankama podataka Maas Biolabsa, okruženim debelim ledom; ako ih Maas oseti pre vremena, moći će da ih upozori. Bio je takoñe zadužen za prenos medicinskih podataka iz neurohirurgije do platforme, što je bio složen posao ako su želeli da to sakriju od Maasa. Linija je vodila do telefonske govornice usred pustinje. Dalje od govornice, on i Džejlin bili su na svome u matrici. Ako uprskaju, Maas će moći da poñe po tragu i locira odredište. Tu je, zatim, bio Nejtan, teh za održavanje, čiji je posao, zapravo, bio da se stara o opremi u bunkeru. Ako se dogodi kvar u nekom delu sistema, sa njim je bar postojala mogućnost da bude popravljen. Nejtan je bio pripadnik

vrste koja je proizvela Oukija i hiljadu drugih sa kojima je Tarner radio tokom svih tih godina, tehova otpadnika koji su voleli rizično zarañen novac i dokazali da umeju da ćute. Ostali - Kompton, Tedi, Kosta i Dejvis - bili su samo skupi mišići, psi rata, vrsta ljudi unajmljivana za ovakav posao. Zbog njih je posebno pažljivo ispitao Satklifa o rasporedu odlaska. Ovaj mu je objasnio gde će sleteti helikopteri, redosled ukrcavanja i kako će i kada biti plaćeni. Potom im je rekao da ga ostave samog u bunkeru i naložio Veberovoj da ga probudi za tri sata. Mesto je bilo ili kućica za pumpu ili neka vrsta kontrole električnog postrojenja. Patrljci plastičnih cevi koji su štrčali iz zidova mogli su biti provodnici ili kanalizacija; u prostoriji nije bilo ni čega što bi pokazalo da su ikada bili povezani s nečim. Tavanica, ploča nasutog betona, bila je suviše niska da bi mogao da stoji, a osećao se suv, prašnjav miris koji nije bio sasvim neprijatan. Ekipa je počistila mesto pre nego što je unela stolove i ureñaje, ali je na podu još bilo žutih ostataka novinskih faksova, koji su se mrvili na dodir. Nazirao je slova, ponekad celu reč. Svi rasklopivi metalni stolovi za kampovanje bili su poreñani uz zid, oblikujući slovo L, čiji su kraci nosili izuzetno složenu opremu za komunikaciju. Najbolje, pomislio je, što su u Hosaki mogli da nabave. Pošao je pognut pored stolova, dodirujući u prolazu, oprezno, svaku konzolu, svaku crnu kutiju. Tu je bio znatno usavršen vojni primopredajnik za frekvencije sporednog opsega, podešen za primopredaju šifrovanih signala. Ovo će biti njihova veza u slučaju da Ramirez i Džejlin useru razmenu podataka. Signali su bili nasnimljeni, složene tehničke izmišljotine koje su šifrirali Hosakini kriptogr afi. Sadržaj svakog pojedinačnog signala bio je besmislen, ali redosled njihovog emitovanja značio je jednostavnu poruku. Redosled B/C/A obavestiće Hosaku o Mičelovom dolasku; F/D će značiti njegov polazak sa odredišta, a signal F/G njegovu smrt i neumitnu obustavu operacije. Tarner još jednom kucnu o primopredajnik, zamišljen. Nije bio zadovoljan Satklifovom organizacijom na odredištu. Ako prelazak bude miniran, malo je verovatno da će se ljudi uopšte izvući, a kamoli glatko, dok ga je Veberova u poverenju obavestila da je dobila nareñenje da, u slučaju nevolje, upotrebi ručni bacač anitenkovskih raketa na medicinare u njihovoj minijaturnoj hirurgiji. "Oni to znaju", rekla je. "Možeš se kladiti da su posebno plaćeni za to." Ostatak ekipe zavisio je od helikoptera, smeštenih u blizini Tusona. Tarner je pretpostavljao da bi ih Maas, u slučaju da bude uzbunjen, lako poobarao u doletanju. Kada je to pomenuo Satklifu, Australijanac je samo slegnuo ramenima: "U boljim okolnostima bih to druga čije uredio, drugar, ali svi smo došli ovamo po kratkom postupku, zar ne?" Pored primoredajnika nalazio se složeni Sonijev biomonitor, direktno povezan sa hirurškom čaurom i opskrbljen zdravstvenim podacima snimljenim u Mičelovom biosoft-dosjeu. Kad doñe vreme, medicinari će preuzeti prebegove podatke; istovremeno će postupci preduzeti u čauri biti poslati u Soni i sreñeni za Ramireza da ih zaledi i pošalje u kiberprostor, gde će Džejlin Slajd već biti spremna, uključena preko svog deka na naftnoj platformi. Ako sve proñe glatko, medicinski podaci čekaće u Hosakinom pogonu u Meksiko Sitiju da Tarner doveze mušteriju mlaznjakom. Tarner nikada nije video nešto nalik ovom Soniju, ali je pretpostavljao da Holanñanin ima nešto slično u svojoj klinici u Singapuru. Ova misao navede ga da podigne ruku do grudi i nesvesno dodirne nestalu liniju ožiljka od kalemljenja. Na drugom stolu ležali su ureñaji kiberprostora. Dek je bio isti kao onaj koji je video na naftnoj platformi, Maas-Neotekov prototip. Dek je imao standardni sklop, ali Konroj je rekao da je sastavljen od novih biočipova. Na vrhu konzole bila je prilepljena grudva bledoružičaste plastike veličine pesnice; neko, verovatno Ramirez, utisnuo je palcem dva

udubljenja nalik na oči i nezgrapni luk idiotskog keza. Iz ružičastog čela stvari vodile su dve žice, plava i žuta, do jednog crnog otvora cevi u zidu iza konzole. Još jedan zadatak Veberove, u slučaju opasnosti da odredište bude zauzeto. Tarner je namršteno odmeravao žice; punjenje te veličine u tako malom, zatvorenom prostoru jamčilo je smrt za sve prisutne u bunkeru. Sa bolom u ramenima, češući potiljkom grubu površinu tavanice, nastavio je obilazak. Ostatak stola zauzimala je pomoćna oprema deka, niz crnih kutija postavljenih sa opsesivnom preciznošću. Pretpostavljao da je svaka kutija na odreñenom rastojanju od susedne. Bile su zaista savršeno poreñane. Mora da ih je sam Ramirez postavio i Tarner je bio siguran da bi ovaj znao kada bi i najmanje pomerio samo jednu kutiju. Već je viñao tu neurotičnu urednost kod drugih kauboja, i ona mu nije govorila ništa novo o Ramirezu. Video je i druge kauboje, koji su se ponašali suprotno, namerno zapetljavajući opremu u pacovska gnezda žica i kablova. Smrtno su se plašili svakog reda i oblepljivali su konzole nalepnicama sa slikama kockica za igru i vrištećih lobanja. Nema načina da se predvidi; ako Ramirez nije dobar, uskoro će možda svi biti mrtvi. Na kraju stola nalazilo se pet Telefunkenovih primopredajnika za uho sa samolepljivim vratnim mikrofonima, još zapakovanim u plastične mehure. Tokom ključne faze prebega, koju je Tarner procenio na po dvadeset minuta pre i posle Mičelovog dolaska, on, Ramirez, Satklif, Veberova i Linč biće povezani, iako je upotreba primopredajnika morala biti svedena na najmanju moguću meru. Iza Telefunkena stajala je neobeležena plastična kutija sa dvadeset švedskih, kataliti čkih, ru čnih grejača, glatkih, pljosnatih cilindara od nerñajućeg čelika, svaki u svojoj zauzlanoj vrećici od božićno crvenog flanela. "Pametno si ti kopile", reče on kutiji. "Mogao sam i sam da se setim..." Spavao je na rebrastoj kamperskoj strunjači od pene na podu komandnog mesta, pokrivši se jaknom. Konroj je bio u pravu što se tiče pustinjskih noći, ali beton kao da je zadržavao dnevnu toplotu. Spavao je u cipelama i pantalonama; Veberova ga je upozorila na to da istrese cipele i odeću pre svakog oblačenja. "Škorpije", rekla je, "vole znoj, svaku vrstu vlage." Pre nego što je legao, izvukao je Smit i Veson iz najlonske futrole i položio ga na dohvat ruke pored strunjače. Ostavio je dve svetiljke da gore i sklopio oči. I otisnuo se u plitko more sna, promičući kroz prizore, odlomke Mičelovog dosjea pomešane sa krhotinama njegovog sopstvenog života. On i Mi čel uterali su autobus kroz vodopad staklenih ploča u predvorje hotela u Marakešu. Naučnik je podvriskivao dok je aktivirao dvadeset četiri kanistera sa CN-om zalepljena trakom duž bokova vozila, a tu je bio i Ouki, nudeći mu viski iz boce, i žuti peruanski kokain na okruglom ogledalu sa plastičnim ramom, koje je video u Elisoninoj tašni. Učinilo mu se da je video Elison negde iza prozora autobusa kako se guši u dimu izduvnih gasova, i pokušao je da to kaže Oukiju, da mu je pokaže, ali je staklo bilo oblepljeno meksičkim hologramima svetaca, razglednicama sa Devicom, a Ouki je držao u ruci nešto glatko i okruglo, kuglu od ružičastog kristala, i ugledao je pauka kako čuči u njoj, pauka od žive, ali Mičel se cerekao, zuba punih krvi, i pružao dlan, nudeći Tarneru sivi biosoft. Tarner je shvatio da je dosje u stvari mozak, sivkast, ružičast i živ ispod prozirne, vlažne opne; blago je pulsirao u Mičelovoj ruci, a onda se survao preko neke podmorske litice sna i počeo lagano da pada u noć bez ijedne zvezde. Probudila ga je Veberova, tvrdog lica uokvirenog dovratkom, ramena ogrnutih teškim vojnim ćebetom prebačenim preko ulaza. "Prošla su tri sata. Medicinari su budni, ako hoćeš da razgovaraš s njima." Povukla se, krckajući čizmama šljunak. Hosakini lekari čekali su ga pored neurohirurške čaure. U pustinjskoj zori, izgledali su

kao da su upravo izišli iz nekog prenosnika materije u svojim Ginza odelima, naboranim po modi. Jedan od njih bio je umotan u preveliki komad meksičke odeće, rukom pletene, neku vrstu džempera sa pojasom koje je Tarner viñao da turisti nose u Meksiku. Drugo dvoje nosili su skupe, izolovane, skijaške jakne protiv pustinjske hladnoće. Bili su niži za glavu od Korejanke, vitke žene sa snažnim, staromodnim crtama lica i ptičjom ćubom crvenkaste kose koja ga je podsetila na grabljivice. Konroj je rekao da su dvojica službenici kompanije, i Tarneru je odmah bilo jasno: samo je žena imala držanje, stav koji je pripadao Tarnerovom svetu. Bila je odmetnik, majstor crne medicine. Dobro bi se slagala s Holanñaninom, pomislio je. "Ja sam Tarner", re če. "Ja vodim ovo." "Ne trebaju vam naša imena", reče žena kada se Hosakini ljudi automatski pokloniše. Izmenjali su poglede, osmotrili Tarnera, a onda se opet okrenuli Korejanki. "Ne", re če Tarner, "nije neophodno." "Zašto još nemamo pristup zdravstvenim podacima pacijenta?" re če Korejanka. "Predostrožnost", reče Tarner, odgovorivši bez razmišljanja. U stvari, nije video razlog da im uskrati proučavanje podataka o Mičelu. Žena slegnu ramenima i okrete se, lica skrivenog iza podignutog okovratnika skijaške jakne. "Ho ćete li da pogledate čauru?" upita čovek u debelom džemperu, učtivog i budnog lica. Savršena korporacijska maska. "Ne", re če Tarner. "Dvadeset minuta pre njegovog dolaska premestićemo vas na odredište. Skinućemo točkove i spustiti vas polugama. Odvodna cev biće zatvorena. Hoću da budete potpuno spremni pet minuta pošto vas spustimo." "Neće biti problema", reče drugi, smešeći se. "A sad želim da mi kažete šta ćete raditi tamo unutra, šta ćete uraditi s njim i kakve to može da ima posledice po njega." "Vi ne znate?" upita žena, oštro, okrenuvši se prema njemu. "Rekao sam da hoću to da čujem od vas", reče Tarner. "Pre svega, izvršićemo skenersku pretragu za smrtonosnim implantima", reče čovek u džemperu. "Korteksne bombe i slično?" "Sumnjam", re če drugi, "da ćemo naići na nešto tako grubo, ali da, skeniraćemo puni opseg smrtonosnih naprava. Istovremeno ćemo uraditi kompletnu analizu krvi. Poznato nam je da se njegovi trenutni poslodavci bave veoma usavršenim biohemijskim sistemima. Sasvim je moguće da najveća opasnost dolazi odatle..." "Trenutno je u modi opremanje visokih službenika modifikovanim potkožnim insulinskim pumpama", upade njegov partner. "Subjektov sistem može se navesti da razvije veštačku zavisnost od odreñenih sintetičkih analoga enzima. Ako se potkožna pumpa ne puni u pravilnim razmacima, odvajanje od izvora - poslodavca - može da dovede do traume." "Spremni smo da se pobrinemo i za to", reče drugi. "Nijedan od vas nije ni izdaleka spreman za ono sa čim mislim da ćemo se sresti", reče ilegalna medicinarka, glasom hladnim kao vetar koji je sada duvao sa istoka. Tarner začu šištanje peska preko zarñale čelične ploče iznad njih. "Ti", re če joj Tarner, "hajde sa mnom." Onda se okrenuo, ne osvrnuvši se, i pošao. Ona možda neće poslušati njegovo nareñenje, što bi ga osramotilo pred onom dvojicom, ali mu se to činilo kao pravi potez. Kada je bio deset metara od hirurške čaure, on zastade. Začu njene korake po šljunku. "Šta znaš?" upita, ne okrenuvši se. "Možda isto što i ti", re če ona, "možda više."

"O čigledno više nego tvoje kolege." "To su vrlo nadareni ljudi. Tako ñe su... sluge." "A ti nisi." "Nisi ni ti, najamni če. Uzeli su me za ovo iz najbolje neregistrovane klinike u Čibi. Dali mi mnogo materijala za proučavanje da se pripremim za susret sa cenjenim pacijentom. Crne klinike u Čibi najdalje su otišle u medicini; ni sama Hosaka nije mogla da zna da će mi moj položaj u ilegalnoj medicini omogućiti da naslutim šta to vaš begunac nosi u glavi. Ulica nastoji da nañe upotrebu za stvari, Tarnere. Već nekoliko puta sam bila plaćena da pokušam da uklonim te nove implante. Izvesna količina usavršenih Maasovih biovodova već se nalazi na uličnom tržištu. Ovi pokušaji sa implantacijom predstavljaju logičan korak. Verujem da Maas namerno dopušta odliv tih stvari." "Objasni mi to." "Ne verujem da mogu", reče ona, sa neobičnim prizvukom rezignacije u glasu. "Rekla sam ti da sam videla. Nisam rekla da sam shvatila." Iznenada je dodirnula prstima kožu iza njegove utičnice na glavi. "U poreñenju sa ugrañenim biočipovima, ovo je kao drvena štaka pored mioelektričnog uda." "Ali ho će li to biti opasno po život, u njegovom slučaju?" "Oh, neće", reče ona, povukavši ruku, "ne za njega..." Tada je čuo kako odlazi prema čauri. Konroj im je poslao glasnika sa paketom softvera koji će omogućiti Tarneru da upravlja mlaznjakom koji će odneti Mičela do Hosakinog pogona u Meksiko Sitiju. Glasnik je bio čovek divljeg pogleda, gotovo crn od sunca, po imenu Hari, žilava prikaza koja je stigla iz Tusona na oguljenom biciklu sa izlizanim rebrastim gumama i koštano žutom kožom omotanom oko drški upravljača. Linč ga je doveo preko parkinga. Hari je pevušio za sebe, čudan zvuk u nametnutoj tišini mesta, a njegova pesma, ako se mogla tako zvati, bila je kao da neko nasumce okreće birač stanica na pokvarenom radiju duž ponoćnih milja skale, nailazeći na gospel popevanje i odlomke pop-muzike iz poslednjih dvadeset godina. Hari je prebacio bicikl preko preplanulog, ptičje koščatog ramena. "Hari ti je doneo nešto iz Tusona", reče Linč. "Vas dvojica se znate?" upita Tarner, pogledavši Linča. "Možda imate zajedničkog prijatelja?" "Šta bi to trebalo da znači?" upita Lin č. Tarner ga je fiksirao pogledom. "Znaš mu ime." "Rekao mi je svoje jebeno ime, Tarnere." "Zovem se Hari", reče crni čovek. Zbacio je bicikl na čvor rastinja. Prazno se osmehnuo, pokazavši neravne, izjedene zube. Gole grudi bile su mu prekrivene mešavinom znoja i prašine, i okićene ogrlicama od finih čeličnih karika i sirove kože, komadićima životinjskih rogova i krzna, mesinganim čaurama, bakarnim novčićima izlizanim od upotrebe i vrećicom od meke, smeñe kože. Tarner se zagleda u predmete okačene na mršavim grudima i pruži ruku da zatrese suvi, iskrivljeni komad hrskavice koji je visio na upletenoj traki. "Šta je, pobogu, ovo, Hari? "Rakunova kita", re če Hari. "Rakun ima uzglobljenu kost u kiti. Malo je onih koji to znaju." "Jesi li već sretao mog prijatelja Linča, Hari?" Hari samo trepnu. "Znao je lozinke", re če Linč. "Postoji redosled po važnosti. Znao je onu na vrhu. Rekao mi je svoje ime. Jesam li ti još potreban ovde ili mogu da se vratim na posao?" "Idi", re če Tarner. Kada je Linč dovoljno odmakao, Hari poče da petlja sa vrpcom koja je zatvarala

vrećicu. "Ne bi trebalo da budeš tako oštar sa dečkom", re če. "U suštini je veoma dobar. Zapravo ga nisam ni video dok mi nije pritisnuo onaj bacač uz vrat." Otvorio je vrećicu i počeo oprezno da pipa unutra. "Poru či Konroju da sam ga provalio." "Izvini", re če Hari, vadeći smotanu žutu hartiju za poruke iz vrećice. "Koga si to provalio?" Pružio ju je Tarneru; nešto je bilo u nj oj. "Lin ča. On je Konrojevo njuškalo ovde. Poruči mu to." Razmotao je hartiju i izvadio zdepasti vojni mikrosoft. Na hartiji je bila poruka , ispisana plavim, krupnim slovima: Sa srećom, Šupku. Vidimo se u DF. "Stvarno hoćeš da mu to kažem?" "Reci mu." "Ti si gazda." "Jebeno si u pravu", reče Tarner, zgužva cedulju i gurnu je Hariju ispod leve miške. Hari se osmehnu, blaženo i prazno. Inteligencija koja se bila probudila u njemu ponovo je nestala, kao neko vodeno biće koje lagano tone u gluvo more suncem spržene jednoličnosti. Tarner mu se zagleda u oči, popucali žuti opal, i ugleda samo sunce i oštećeni auto-put. Šaka na kojoj su nedostajali neki zglobovi odsutno počeša bradu od nedelju dana. "Odmah", reče Tarner. Hari se okrenu, iščupa bicikl iz žbuna, zastenja dižući ga na rame i poñe preko izrovanog parkinga. Njegove prevelike, dronjave, kratke, smeñe pantalone lepršale su dok je hodao, a zbirka lanaca tiho je čegrtala. Satklif zazvižda sa uzvisine dvadeset metara dalje i podiže kalem narandžaste, fluorescentne trake. Bilo je vreme da se počne sa obeležavanjem sletne staze za Mičela. Moraće brzo da rade, pre nego što zapeče sunce, a i inače će im biti vru ćina. "Zna či", re če Veberova, "doći će odozgo." Ispljunu smeñi sok na požuteli kaktus. Obraz joj je nadimala grudva kopenhagenskog duvana za žvakanje. "Pogodila si", reče Tarner. Seo je pored nje na ivicu glatkog škriljca. Posmatrali su kako Lin č i Nejtan raščišćavaju teren koji su on i Satklif obeležili narandžastom trakom. Traka je ograñivala pravougaonik širok četiri metra i dugačak dvadeset. Linč donese zarñalu, ravnu gredu do trake i prebaci je preko. Kad je greda zazvečala na betonu, nešto šmugnu kroz grmlje. "Mogu da vide tu traku, ako hoće", reče Veberova, obrisavši usne nadlanicom. "Kao da čitaju naslove na jutarnjem faksu." "Znam", re če Tarner, "ali ako još ne znaju da smo ovde, mislim da neće. A ne vidi se sa auto-puta." Navukao je crnu, najlonsku kapu koju mu je dao Ramirez, povlačeći dugačak štitnik sve dok se nije sastao sa naočarima. "U svakom slučaju, uklanjamo samo teže predmete, ono što bi moglo da otkine točak. Neće biti prepoznatljivo sa orbite." "Neće", složi se Veberova. Lice joj je bilo bezizrazno ispod naočara za sunce. Osećao je miris njenog znoja, oštar i životinjski. "Da mi je znati šta radiš, Veber, kad ne radiš ovo?" Pogledao ju je. "Verovatno mnogo više toga nego ti", reče ona. "Uzgajam pse, izmeñu ostalog." Izvukla je nož iz čizme i počela natenane da ga oštri o ñon, vešto ga okrećući pri svakom zamahu, kad što meksički berberin oštri britvu. "I pecam. Pastrmke." "Imaš nekoga u Nju Meksiku?" "Verovatno više nego ti", reče ona, istim tonom. "Pretpostavljam da takvi kao ti i Satklif ne pripadaju nigde. Tebi je mesto ovde, zar ne, Tarnere? Na odredištu, danas, na dan kada stiže naš čovek. Jesam li u pravu?" Oprobala je oštricu na palcu i gurnula je nazad u kaniju. "Ali imaš nekoga? Čoveka kome ćeš se vratiti?"

"Ženu, ako te već zanima", reče ona. "Znaš nešto o uzgajanju pasa?" "Ne." "Nisam ni očekivala." Zažmirila je prema njemu. "Imamo i dete. Naše. Ona ga je rodila." "Spajanje DNK?" Klimnula je glavom. "To košta", re če on. "U pravu si; ne bi' ni bila ovde da ne treba da to otplatim. Ali ona je prelepa." "Tvoja žena?" "Naše dete."

12. KAFE BLAN

Kada je izišla iz Luvra, kao da je osetila pomak nekog složenog ustrojstva koje se prilagoñavalo njenoj putanji kroz grad. Konobar je verovatno bio samo deo te stvari, jedan njen ud, fina sonda ili treplja. Celina mora biti veća, ogromna. Otkud joj samo pomisao da će moći da živi, da se kreće, u neprirodnom polju uticaja Virekovog bogatstva bez ikakvog izobličenja? Virek ju je podigao iz njene bede, propustio je kroz čudovišne, nevidljive prese svog novca, i izišla je izmenjena. Naravno, pomislila je, naravno: to se šunja oko mene, neprestano, budno i nevidljivo, nesaglediv i nenapadan mehanizam Herr Virekovog nadzora. Konačno se obrela na pločniku ispod terase kafea Blan. Mesto joj se činilo dovoljno bezbedno. Mesec dana ranije čuvala bi se da uñe; previše je večeri provela tu sa Alenom. A sada, osećajući se osloboñena, odlučila je da započne proces ponovnog otkrivanja Pariza tako što će uzeti sto u Blanu. Izabrala je jedan blizu širokog izloga. Zatražila je od konobara da joj donese konjak i zadrhtala, posmatraju ći saobraćaj Pariza koji je tekao pored prozora, neprekidnu reku čelika i stakla, dok su oko nje, za drugim stolovima, sedeli stranci, jeli i osmehivali se, pili i raspravljali, rastajali se s gorčinom ili se zaklinjali na vernost raspoloženju popodneva. Ali - i na to se nasmešila - ona je bila deo svega toga. Nešto u njoj budilo se iz dugog i gluvog sna, izvedeno na svetlost onog trenutka kada je konačno otvorila oči za Alenovu pokvarenost i svoju očajničku potrebu da nastavi da ga voli. Ali ta potreba je bledela, već sada dok je sedela tu. Upravo je otrcanost njegovih laži raskinula okove njene potištenosti. U tome nije videla logiku, zato što je negde u sebi tačno znala, i mnogo pre onoga sa Gnasom, čime se Alen bavi, i to nije nimalo pokolebalo njenu ljubav. Pod okriljem ovog novog osećanja, ipak, moći će da zanemari logiku. Bilo je dovoljno biti ovde, živa, za stolom u Blanu, i zamišljati svuda oko sebe složenu mašineriju za koju je znala da ju je Virek pokrenuo. Ironija, pomislila je, videvši mladog konobara iz Napoleon Court-a kako stupa na terasu. Nosio je tamne pantalone u kojima je radio, ali kecelju je zamenila plava vetrovka. Preko čela mu je padalo krilo meke kose. Pošao je prema njoj, nasmešen, samouveren, znajući da ona neće bežati. Nešto u njoj je u tom trenutku izazvalo snažnu želju da beži, ali je znala da neće. Ironija, reče sebi: istovremeno sa uživanjem u otkriću da nisam sunñer za tugu, već samo još jedna nesavršena životinja u kamenom lavirintu ovog grada, otkrivam da sam žiža neke nesagledive aparature pokretane nečijom maglovitom željom. "Zovem se Pako", reče on, odmakavši belo obojenu stolicu naspram njene. "Bio si ono dete, dečak, u parku..."

"Da, pre mnogo vremena." Seo je. "Senjor je oživeo sliku iz mog detinjstva." "Razmišljala sam o tvom Senjoru." Nije gledala njega, već vozila u prolazu, hladeći oči u protoku saobraćaja, bojama polikarbona i obojenog čelika. "Čovek poput Vireka ne može da se odvoji od svog bogatstva. Njegov novac živi sopstveni život. Možda i sopstvenu volju. Nagovestio je to kada smo se upoznali." "Pa ti si filozof." "Ja sam oruñe, Pako. Ja sam poslednji model veoma stare mašine u rukama veoma starog čoveka, koji želi da rasvetli nešto što mu dosad nije polazilo za rukom. Tvoj poslodavac pretura meñu hiljadu alatki i zbog nečega bira mene..." "I pesnikinja!" Nasmejala se i odvratila pogled od saobraćaja; smešio se, usta uokvirenih dubokim okomitim brazdama. "Hodaju ći napolju, zamišljala sam ustrojstvo, mašinu, tako veliku da se ne da sagledati. Mašina koja je svuda oko mene, predviñajući svaki moj korak." "Zar si i egocentrik?" "Jesam li?" "Možda nisi. Istina je da te posmatraju. Motrimo, i dobro je što je tako. Motrimo i na tvog prijatelja iz brasserie. Na žalost, nismo uspeli da utvrdimo gde je nabavio hologram koji ti je pokazao. Moguće je da ga je već imao kada je počeo da zove telefonom tvoju prijateljicu. Neko mu se obratio, razumeš? Neko ti ga je postavio na put. Ne misliš li da je to veoma zanimljivo? Da li to kopka filozofa u tebi?" "Da, pretpostavljam da je tako. Prihvatila sam savet koji si mi dao u brasserie i pristala na cenu." "Zna či da će je udvostručiti." Pako se osmehnu. "Što mene ne treba da brine, kao što si mi rekao. Pristao je da me pozove sutra. Pretpostavljam da možeš da nabaviš novac. Tražio je gotovinu." "Gotovinu" - prevrnuo je o čima - "kakav risque! Ali, u redu, mogu. A znam i pojedinosti. Slušali smo razgovor. Nije bilo teško, pošto je bio dovoljno uslužan da ga sam emituje, sa minijaturnog mikrofona. Bili smo veoma radoznali kome je signal bio upućen, ali sumnjamo da i sam to zna." "To nije li čilo na njega", reče ona, zamišljena, "da se onako izvini i naprečac ode, pre nego što je izneo zahteve. Zamišlja da ima dara za dramatiku." "Nije imao izbora", re če Pako. "Izazvali smo nešto za šta je verovao da je kvar na napajanju mikrofona. Otuda je usledio onaj izlet do hommes. Rekao je neke vrlo nepristojne stvari o tebi, tamo u kabini." Pokazala je na svoju praznu čašu kada je prošao konobar. "Još mi je teško da odredim svoju ulogu u tome, svoju vrednost. Za Vireka, mislim." "Ne pitaj mene. Ovde si ti filozof. Ja samo izvršavam Senjorova nareñenja, najbolje što mogu." "Da li bi popio brendi, Pako? Ili možda kafu?" "Francuzi", odvrati Pako ube ñeno, "nemaju pojma šta je kafa."

13. OBEMA RUKAMA

"Možda ako biste mi još jednom ponovili", reče Bobi, punih usta pirinča i jaja. "Mislio sam da ste rekli da to nije nešto versko." Bovoar skinu okvir naočara i uperi u njega jednu njihovu dršku. "Nisam to rekao. Samo sam rekao da nema potrebe da mozgaš o tome, bilo versko ili ne. To je jednostavno

struktura. Daj da nas dvojica popričamo o nekim stvarima koje se dogañaju, inače nećemo imati izraz za njih, pojam..." "Ali govorili ste o tim, kako-ono-beše, loama, kao da su..." "Loa", popravi ga Bovoar, odloživši naočare na sto. Uzdahnuo je, iskopao jednu od kineskih cigareta iz Dva-na-danove paklice i zapalio je lobanjom od kalaja. "Množina je ista kao jednina." Duboko je udahnuo i izbacio dve struje dima iz raširenih nozdrva. "Kada kažeš vera, na šta tačno misliš?" "Pa, recimo, sestra moje majke je naučnik, prava pravoslavka. A jedna žena, u našem hodniku, ona je katolikinja. Moja stara..." zastao je, a hrana mu je odjednom bila bez ukusa u ustima, "... ponekad lepi te holograme po mojoj sobi. Isusa ili Habarda ili neko slično sranje. Rek'o bi' da mislim na to." "Vudu je druga čiji", re če Bovoar. "Ne bavi se zamislima spasenja i vaznesenja. Vudu je način da se nešto uradi. Kapiraš? U našem sistemu ima puno bogova, duhova. Jedna velika porodica, sa svim vrlinama i porocima. Postoji obredna tradicija skupnog prikazanja, razumeš? Vudu kaže: Bog postoji, naravno, Gran Met, ali On je suviše veliki, suviše nedokučiv da bi Ga zamajavao ako ti je guzica siromašna ili ako nemaš šta da povališ. Hajde, čoveče, valjda znaš to, to je ulična religija, roñena meñu neukima i ubogima pre milion godina. Vudu je kao ulica. Ako ti neki prašinar sasecka sestru, ne ideš da logoruješ Jakuzama na pragu, zar ne? Nema šeme. Ideš kod nekoga ko može da obavi stvar. Je l' tako il' nije?" Bobi potvrdi, zamišljeno žvaćući. Još jedna derma i dve čaše ružice puno su mu pomogle, a veliki je odveo Dva-na-dana u šetnju izmeñu stabala i fluorescentnih slamki, ostavivši Bobija sa Bovoarom. Onda se pojavila Džeki, sva nešto vesela, sa velikom zdelom te klope od pirinča i jaja, koja uopšte nije bila loša, i kada ju je spustila na sto ispred njega, pritisnula mu je sisu o rame. "Dakle", re če Bovoar, "nas zanima kako da postignemo neke stvari. Ako hoćeš, zanimaju nas sistemi. Tako je i sa tobom, ili bi bar voleo da je tako, inače ne bi bio kauboj i ne bi bi imao ono ime, tačno?" Ubacio je ostatak cigarete u musavu čašu do pola punu ružice. "Izgleda da se Dva-na-dan pripremao za opasan tulum, kada su počela da lete govna." "Kakva govna?" upita Bobi, brišu ći usta nadlanicom. "Ti", re če Bovoar, mršteći čelo. "Mada ti tu ništa nisi kriv. Koliko god Dva-na-dan želeo da ispadne tako." "Stvarno? Izgleda mi prili čno napeto. I otrovno." "Ta čno tako. Ubo si. Napeto. Bolje reći usrano od straha." "Kako to?" "Pa, vidiš, stvari nisu baš onakve kakve izgledaju, sa Dva-na-danom. Mislim, jeste, on se zaista bavi tim sranjima po kojima ga znaš, protura vruć softver gedžama, pardon" - nacerio se - "dole u Baritaunu, ali njegovo glavno loženje, mislim prave ambicije, razumeš, leže u sasvim drugom smeru." Bovoar podiže jedan premazan kreker, osmotri ga sa vidljivim podozrenjem i baci ga preko stola, meñu drveće. "Njegov posao, razumeš, jeste da njuška okolo za par krupnih dvopištoljaca iz Gradova." Bobi zbunjeno zatrese glavom. "Tipova koji služe obema rukama." "Tu si me izgubio." "Reč je o profesionalnom sveštenstvu, da ga tako nazovem. Inače, samo zamisli par glavnih frajera - kauboja konzole, izmeñu ostalog - čiji je posao da obavljaju stvari za ljude. 'Služiti obema rukama' jeste izraz koji koristimo za njih i znači otprilike da rade na obe strane. Crno i belo, kapiraš?" Bobi proguta, a onda odmahnu glavom.

"Čarobnjaci", re če Bovoar. "Nema veze. Opasni tipovi, velika lova, to je sve što treba da znaš. Dva-na-dan radi kao potrčko, posrednik odozdo, za te ljude. Ponekad nañe nešto što bi moglo da ih zanima, doturi im to, posle je dobar par usluga od njih. Moguće je da oni, kada se nakupi usluga koje mu duguju, doture nešto njemu. Malo drugačija ponuda, razumeš? Recimo da imaju nešto za šta misle da je moćno, ali ih plaši. Znaš, ta vrsta tipova teži izvesnom konzervativizmu. Ne znaš? Pa, saznaćeš." Bobi klimnu glavom. "Softver koji Dva-na-dan iznajmljuje ništa ne vredi. Mislim, on radi, ali nije nešto čime bi se zamajavao neko od teškaša. Gledao si puno filmova o kaubojima, je l' tako? E pa, roba koju prave za te stvari nije ništa naročito, u poreñenju sa onim sranjima sa kojima se sreću pravi muvaroši. Posebno kada su u pitanju ledolomci. Teški ledolomci su čupava rabota, čak i za velike momke. Znaš zašto? Zato što je led, ali onaj pravi, tvrdi, od koga su zidovi oko svih glavnih skladišta podataka u matrici, uvek proizvod neke VI, veštačke inteligencije. Ništa drugo nije dovoljno brzo da satka dobar led i da ga neprestano menja i poboljšava. Pa kada se na crnom tržištu pojavi zaista moćan ledolomac, uvek je u igri nekoliko veoma rizičnih činilaca. Kao prvo, čiji je to proizvod? U devet desetina slučajeva dolazi od neke VI, a na njih neprestano paze, uglavnom Turingovi ljudi, da slu čajno ne postanu prepametne. Tako za guzicom može da ti se nañe Turingova mašina, zato što negde neka VI hoće da poveća privatne prihode. Neke VI imaju državljanstvo, je l' tako? Druga stvar koj e treba da se paziš jeste da ne naletiš na vojni ledolomac, što je takoñe gadno sranje, ili na nešto što je možda išetalo iz ogranka za špijunažu neke zaibacu, a ni to ne bi valjalo da doživiš. Razumeš li ti nešto od ovih sranja koja ti govorim, Bobi?" Bobi potvrdi. Osećao se kao da je ceo život čekao da čuje Bovoarovo objašnjenje sveta čije je postojanje dotad samo naslućivao. "Ipak, ledolomac koji stvarno seče vredi mega, mislim beaucoup. Recimo da si Gospodin Budža na tržištu, i neko ti ponudi takvu stvar, nećeš mu tek tako reći da šeta. Dakle, kupiš. Kupiš, lepo i diskretno, ali ga ne ubaciš, još ne. Šta radiš s tim? Poneseš ga kući, daš da ga tvoj teh udesi da izgleda prosečno. Recimo, smestiš ga u ovakav format" - i lupnu po hrpi softvera ispred sebe - "a onda ga pošalješ svom potrčku, koji ti duguje par usluga, kao i obično..." "Ček' malo", reče Bobi. "Mislim da mi se ne sviña to što..." "Dobro. To znači da postaješ pametan, ili bar pametniji. Zato što su upravo to uradili. Doneli su ga ovamo, tvom pajtosu dileru, gospodinu Dva-na-dan, i ispričali mu svoj problem. 'Lafe', rekli su, 'treba da proverimo ovo sranje, da napravimo probnu vožnju, ali nema šeme da to sami uradimo. Uzdamo se u tebe, dečko.' I, kad već stvari tako stoje, šta će Dva-na-dan da uradi s tim? Hoće li on da ga ubaci? Malo sutra. Napraviće isti zajeb koji su stariji dečaci napravili njemu, samo što neće ni reč reći tipu šta mu radi. A šta mu to radi? Izabere bazu na Srednjem zapadu koja je puna neoporezovanih programa i tabela za pranje novca za neku javnu kuću u Kanzas Sitiju, i svako ko nije pao s Marsa zna da je taj zverinjak do očiju duboko u ledu, crnom ledu, sa krajnje pogubnim povratnim programima. U Gradovima ili van njih nema kauboja koji bi se zezao s tom bazom; pre svega, zato što kipi od odbrane, drugo, zato što je roba unutra zanimljiva samo za Poresko, a oni su verovatno već na vlasnikovom platnom spisku." "Hej", re če Bobi, "ako sam dobro shvatio..." "Dovoljno sam jasan, belče! Odabrao je tu bazu, a onda je pregledao svoj spisak muvaroša, ambicioznih protuva preko iz Baritauna, čabronja dovoljno tupavih da upotrebe program koji prvi put vide protiv baze koju je im je pokazao neki zajebant poput Dva-na-dana i rekao im da je mačji kašalj. I koga bira? Bira nekog ko je nov u igri, ma šta, nekog ko ne zna ni gde on živi, nema čak ni njegov broj, i kaže, evo, čoveče,

nosi ovo kući i namlati pare. Ako doneseš nešto dobro, ja ću ti ga proturiti!" Bovoarove oči bile su široko otvorene; nije se smešio. "Podseća li te ovo na nekoga koga znaš, čoveče, ili si od onih koji ne vise sa gubitnicima?" "Ho ćeš da kažeš da je znao da sam čabrir'o ako se uključim u tu bazu?" "Ne, Bobi, ali je znao za mogućnost da paket bude neispravan. Hteo je pre svega da vidi šta će biti kad ga probaš. Ni to nije morao sam, već je uposlio dva kauboja. Stvar je mogla da se završi na nekoliko načina. Da je taj ledolomac obavio posao s crnim ledom, ti bi ušao, našao gomilu brojeva koji ti znače ñoku, pa bi izišao, možda čak ne ostavivši traga. Tada bi se vratio do Liona i rekao Dva-na-danu da ti je pokazao pogrešnu bazu. Oh, on bi se toliko izvinjavao, a ti bi dobio novu metu i novi ledolomac, dok bi on odneo onaj prvi u Gradove i izvestio da mu izgleda u redu. U meñuvremenu bi jednim okom pazio na tebe, tek da vidi da li ti je dobro i da se osigura da niko nije dolazio po ledolomac koji si koristio. Drugo što je moglo da se dogodi, što se gotovo i dogodilo, bilo je to da kod ledolomca nešto ne bude kako treba i da te sprži led. Tada bi jedan od kauboja morao da upadne u stan tvoje mame i pokupi softver pre nego što nañu tvoj leš." "Ne znam, Bovoare, to je jebeno teško..." "Teško, moje dupe. Život je težak. Mislim, govorimo o bizu, znaš?" Bovoar ga je posmatrao sa izvesnom strogošću, preko okvira koji mu je skliznuo na vrh tankog nosa. Imao je svetliju put od Dva-na-dana ili velikog, boje kafe sa sasvim malo krema, visoko i glatko čelo ispod kratko podšišanih kovrdžica. Izgledao je mršavo ispod sive odore od ajkuline kože, i Bobi u njemu nije video ništa preteće. "Ali naš problem, razlog zbog koga smo ovde, zbog koga si ti ovde, jeste da utvrdimo šta se dogodilo. A to je nešto sasvim drugo." "Ali misliš da mi je namestio, Dva-na-dan mi je namestio da poginem?" Bobi je još bio u kolicima iz porodilišta Sveta Marija, iako više nije osećao da su mu potrebna. "I da je u dubokim govnima sa onim tipovima, teškašima iz Gradova?" "Sad ti je jasno." "I da se zato onako ponaša, k'o da ga boli dupe, ili k'o da me mrzi k'o psa, je li? I da se usr'o od straha?" Bovoar klimnu glavom. "Pa da", re če Bobi, jer mu je odjednom sinulo zbog čega Dva-na-dan toliko pizdi i zašto se utrtio, "to je zato što su me zaskočili oni jebeni Polutani, dole na Velikom Igralištu, i digli mi dek! A njihov softver je ostao u njemu!" Nagnuo se napred, uzbuñen što je sklopio celu sliku. "A oni tipovi će ga ubiti ili tako nešto, ako im ga ne vrati?" "Vidim da gutaš filmove", re če Bovoar, "ali to je otprilike to, nema šta." "Tako je", re če Bobi, zavali se u kolica i podiže bose noge na ivicu stola. "Dobro, Bovoare, ko su oni tipovi? Kako-ono-beše, dvopištoljci? Čarobnjaci, kažeš? Koji mu moj to znači?" "Pa, Bobi", re če Bovoar, "ja sam jedan, a onaj veliki - možeš ga zvati Lukas - jeste drugi." "Verovatno si već viñao ovu stvar", reče Bovoar, kada je čovek za koga je rekao da se zove Lukas spustio projekcionu kadu na sto, pošto je pažljivo oslobodio prostor. "U školi", re če Bobi. "Ti ideš u školu, čoveče?" obrecnu se Dva-na-dan. "Pa što nisi tamo ostao, jebote?" Otkako se vratio sa Lukasom, pušio je jednu za drugom i, činilo se, bio u gorem stanju nego maločas. "Za čepi, Dva-na-dan", reče Bovoar. "Ne bi ti škodilo malo obrazovanja." "U čili su nas da se snalazimo u matrici, da pozovemo podatke za štampanje iz biblioteke

i tome slično." "Pa, kad je tako", reče Lukas, uspravivši se i brišući nepostojeću prašinu sa ogromnog, ružičastog dlana, "jesi li ikada probao to da uradiš, da pozoveš knjige za štampanje?" Bio je skinuo besprekorni crni sako; preko blistavo bele košulje nosio je tanke kestenjaste naramenice i olabavio je jednostavnu, crnu kravatu. "Ne umem baš najbolje da čitam", re če Bobi. "Mislim, umem, ali to traje. Ali da, jesam. Razgledao sam neke stvarno stare knjige u matrici i još ponešto." "Zna či, pogodio sam", reče Lukas, uključivši neki mali dek u konzolu na osnovi kade. "Grof Nula. Povratak na nulto stanje. Stari programerski izraz." Dodao je dek Bovoaru, a ovaj poče da ukucava naredbe. U kadi se pojaviše složeni geometrijski oblici, poreñani po gotovo nevidljivim poljima trodimenzione mreže. Bobi shvati da Bovoar ucrtava koordinate Baritauna. "Recimo da si ti ova plava piramida, Bobi. Ova ovde." U samoj sredini kade poče da pulsira plava piramida. "Sada ćemo ti pokazati šta su videli Dva-na-danovi kauboji, oni što su te posmatrali. Od ovog trenutka gledaćeš snimak." Iz piramide izbi isprekidana linija plave svetlosti, prateći liniju mreže. Bobi vide sebe u majčinoj sobi, sa Ono-Sendaijem na krilu, iza navučenih zavesa. Prsti su mu igrali po tastaturi. "Ledolomac je pošao", reče Bovoar. Linija plavih tačaka stiže do zida kade. Bovoar dodirnu dek, i koordinate se promeniše. Novi raspored geometrijskih oblika zameni prvi. Bobi prepozna grozd narandžastih pravougaonika na mreži. "To je to", reče. "Vidi se da tu nešto nije u redu", reče Lukas. "To je njihov led i već je spreman za tebe. Pregazio te je pre nego što si ga dodirnuo." Kada je linija plavih ta čaka dosegnula nemirnu narandžastu ravan, okruži je prozirna narandžasta cev nešto većeg prečnika. Cev poče da se izdužuje, napredujući duž linije, sve dok nije stigla do zida kade... "Za to vreme", re če Bovoar, "kod kuće u Baritaunu..." Ponovo je dodirnuo dek, i sada je Bobijeva plava piramida bila u sredini. Bobi je posmatrao kako se iz zida kade pojavljuje narandžasta cev, i dalje prateći plavu liniju, i bez zastoja priñe piramidi. "U ovoj tački trebalo je da počneš ozbiljno da se baviš umiranjem, kauboju." Cev stiže do piramide; podigoše se trouglaste narandžaste ravni, ograñujući je. Bovoar zaledi sliku. "Sad", re če Lukas, "kada je Dva-na-dan unajmio pomoć, tačnije dvojicu tvrdih i iskusnih jahača konzole, i kada su ovi videli ono što ćeš sada da vidiš, čoveče, zaključili su da je njihov dek viñen za onaj veliki otpad na nebu. Kao profesionalci, imali su rezervni dek. Kada su ga uključili, ugledali su istu stvar. Bio je to trenutak kada su odlučili da pozovu svog poslodavca, gospodina Dva-na-dan, koji je, kao što vidimo po ovom svinjcu, spremao gozbu u svoju čast..." "Čoveče", reče Dva-na-dan, glasom piskavim od histerije, "rekao sam ti. Imao sam ovde neke mušterije koje je trebalo zabaviti. Platio sam onim momcima da posmatraju, posmatrali su, pozvali me, ja sam pozvao vas. Šta vi sad 'oćete?" "Ono što je naše", reče Bovoar blago. "Sad gledaj ovo, pažljivo. Ovaj jebač majke je prava natprirodna pojava, nema šta..." Ponovo je dodirnuo dek, puštajući snimak. Na dnu kade procvaše tečni cvetovi mlečne beline; nagnuvši se napred, Bobi vide da se sastoje od hiljada sićušnih kugli ili mehurova, a oni se tada savršeno poreñaše na kubičnoj mreži i stopiše se u asimetrični oblik proširenog vrha, stvar nalik na pravolinijsku pečurku. Fasete su joj bile bele, potpuno čiste. Slika u tanku nije bila veća od Bobijeve otvorene šake, ali bi svakom ko bi se uklju čio u dek izgledala ogromna. Stvar razmota par rogova; ovi se izdužiše, poviše, postadoše štipaljka koja se pružala da zahvati piramidu. Gledao je kako vrhovi glatko prolaze kroz treperave narandžaste ravni neprijateljskog leda. "Rekla je, 'Šta to radiš?'" začu sebe kako govori. "Onda me je pitala zašto to rade kada

me to ubija..." "A", re če Bovoar, tiho, "to je već nešto." Nije znao kuda idu, ali mu je bilo drago da napusti ona kolica. Bovoar se sagnu da izbegne iskošenu svetiljku koja se ljuljala na dva spiralna kabla; Bobi poñe za njim, gotovo se okliznuvši u lokvi zelenkaste vode. Dalje od Dva-na-danove čistine za sedenje, vazduh je postajao zagušljiviji. Osećao se miris vlage i bujanja kao u stakleniku. "Znači, tako je to bilo", reče Bovoar. "Dva-na-dan je poslao neke prijatelje do Kovina Konkurs Kourtsa, ali ti nisi bio tamo. Kao ni tvoj dek." "Pa", re če Bobi, "onda to možda i nije njegova greška. Hoću da kažem, da nisam zbrisao od Liona - a tražio sam Dva-na-dana i način da se nekako popnem ovamo - on bi našao mene, zar ne?" Bovoar stade da se nadivi ocvalom stablu konoplje, pruživši tanki, smeñi prst da dodirne blede, bezbojne cvetove. "Ta čno", reče, "ali ovo su poslovne stvari. Trebalo je da odredi nekoga da pazi na tvoj stan dok si u matrici, da ni ti ni softver ne poñete u neku neplaniranu šetnju." "Pa, poslao je Riu i Džeki kod Liona, znam jer sam ih vid'o tamo." Bobi uvu če ruku kroz okovratnik pidžame i počeša zatvorenu ranu preko grudi i stomaka. Onda se seti stonoge koju je Paj upotrebio umesto hirurškog konca i brzo povuče ruku. Svrbelo ga je, osećao je ravnu liniju svraba, ali nije hteo da dira tu stvar. "Nije, Džeki i Ria su naše. Džeki je mambo, sveštenica, ždrebica Dambale." Bovoar poñe dalje, kroz zamršenu šumu hidroponika, krećući se nekom stazom ili putanjom za koju je Bobi pretpostavljao da je utvrñena, iako nije izgledalo da idu u nekom odreñenom pravcu. Neki od krupnijih grmova imali su korenje u bokastim zelenim plastičnim kesama za smeće, punim mrkog humusa. Mnoge su bile pocepane, a bledo korenje tražilo je sveže materije u senkama izmeñu visećih svetiljki, gde su se vreme i dugotrajno opadanje lišća urotili da stvore tanku podlogu. Bobi je nosio crne najlonske sandale koje mu je našla Džeki, ali mu se izmeñu nožnih prstiju već nakupila zemlja. "Ždrebica?" upita Bovoara, oprezno se provlačeći pored bodljikave biljke nalik na izvrnutu palmu. "Dambala je njen jahač. Dambala Vedo, zmija. Kad je ne jaše on, služi Aidi Vedo, njegovoj ženi." Bobi odustade od daljih pitanja. Pokuša da promeni temu: "Otkud Dva-na-danu ovol'ka gajba? Čemu služi ovo drveće i ostalo?" Video je da su ga Džeki i Ria dogurale kroz vrata, u kolicima iz Svete Marije, ali od tada nije video nijedan zid. Znao je da toranj pokriva x hektara, i da je sasvim moguće da Dva-na-dan ima prostran stan, ali nije ličilo na sitnog dilera, pa čak ni na nekog većeg, da može sebi da priušti tako veliki prostor. Niko nije mogao da priušti sebi tako veliki prostor, i ko bi uopšte izabrao da živi u vlažnoj bašti hidroponika? Dejstvo poslednje derme je prestajalo, i počinjala su da ga bole leña i grudi. "Stabla fikusa i mapua... Ceo ovaj nivo Projekata jeste lieu saint, sveto mesto." Bovoar potapša Bobija po ramenu i pokaza iskrivljene, dvobojne žice koje su visile sa grana obližnjeg stabla. "Svako stablo posvećeno je odreñenom loa. Ovo je Uguovo. Ugu Feraj, bog rata. Ovde rastu mnoge stvari, trave potrebne travarima, neke tek tako, iz zabave. Ali ovo nije Dva-na-danovo mesto, već zajedničko." "Misliš, Projekti su skroz u ovom fazonu? Svi upražnjavaju vudu, i to?" Bilo je to gore od Maršinih najmra čnijih fantazija. "Ne, čoveče." Bovoar se nasmeja. "Gore na krovu postoji mošeja, a tu je i nekoliko hiljada baptista, raštrkanih okolo, pa nešto onih iz Naučne Crkve... Kao i svuda. Ipak" - nacerio se - "mi smo oni koji obavljaju pos'o... Ali to kako je nastao ovaj nivo, stara je pri ča. Ljudi koji su projektovali ova mesta, pre nekih osamdeset ili sto godina, zamislili

su da ih načine što više samodovoljnim. Da uzgajaju svoju hranu, da se greju, proizvode energiju, i šta još ne. Ovo ovde, kad bušiš dovoljno duboko, leži na bogatim izvorima geotermalne vode. Dole je stvarno vruće, ali ne dovoljno vruće da se pokreću mašine, tako da ne mogu da prave energiju. Da bi doskočili problemu, postavili su oko stotinu Darijeovih rotora gore na krov, onih što ih zovu mikserima. Napravili su farmu vetrenjača, znaš? Danas najveći broj vati dobijaju od Uprave za fisiju, k'o i svi ostali. Ali ovu geotermalnu vodu pumpaju do razmenjivača toplote. Suviše je slana za piće, tako da u razmenjivaču greje standardnu pitku vodu iz Džersija, za koju ionako većina ljudi misli da ne valja..." Konačno su ugledali neku vrstu zida. Bobi se osvrnu. Plitke lokve na blatnjavom betonskom podu odražavale su grane patuljastog drveća, čije se bledo korenje spuštalo do improvizovanih tankova sa hidroponskom tečnošću. "Zatim je pumpaju u rezervoare sa račićima, gde gaje svu silu račića. Račići brzo rastu u toploj vodi. Onda je pumpaju kroz cevi u betonu, ovamo gore, radi grejanja. To je namena ovog mesta, uzgajanje nevena, zelene salate, takvih stvari. Odavde je ispumpavaju u rezervoare sa somovima, a alge jedu račja govna. Somovi jedu alge, pa iznova sve u krug. Bar je tako zamišljeno. Moguće je da niko nije računao da će neko otići na krov i pobacati one Darijeve rotore da raskrči prostor za mošeju, kao i na mnogo drugih promena. Eto kako je ovaj prostor ostao nama. Ali zato u Projektima još možeš da dobiješ prokleto dobre račiće... i somovinu." Stigoše do zida. Bio je od stakla, sav orošen kondenzacijom. Nekoliko centimetara iza nalazio se drugi zid, od nečega što je podsećalo na zarñalu čeličnu ploču. Bovoar izvuče klju č iz nekog džepa na odori od ajkuline kože i gurnu ga u otvor na goloj gredi od legure koja je razdvajala dva široka okna. Negde u blizini pokrenu se motor; prostrani čelični zastor se podiže uz trzaj i otkri vidik koji je Bobi često zamišljao. Mora da su bili blizu krova, na samom vrhu Projekata, jer se Veliko Igralište pretvorilo u nešto što je mogao da pokrije sa dva dlana. Stanovi Baritauna izgledali su kao sivo-bele gljive koje su se širile prema obzorju. Bilo se gotovo smračilo, i iza poslednjih redova stambenih konstrukcija nazirao se ružičasti odsjaj. "Ono su Gradovi, zar ne? Ono ružičasto svetlo?" "Tako je, ali što im bliže prilaziš, manje su privlačni. Voleo bi da odeš tamo, Bobi? Grof Nula je spreman za Gradove?" "Oh, da", re če Bobi, naslonivši dlanove na oznojeno staklo, "nemaš pojma koliko..." Dejstvo derme sada je potpuno prestalo, a leña i grudi su ga pakleno boleli.

14. NOĆNI LET

Kad je pala noć, Tarnere je ponovo pronašao ivicu. Činilo mu se da je prošla večnost otkako je poslednji put bio tamo, ali kada je škljocnula u ležište, bilo mu je kao da je nikad nije napuštao. Bila je to ona nadljudska sinhromrežna brid koju su stimulanti samo oponašali. Nalazio ju je jedino na poprištu nekog velikog prelaska sličnog ovom, takvog u kome je on držao sve niti, i to tek u poslednjim satima uoči akcije. Ali prošlo je mnogo vremena od tada; u Delhiju je samo proveravao moguće putanje bekstva za nekog izvršioca koji nije bio sasvim siguran da je prelazak prava stvar. Da je radio na ivici, te večeri u Čandni Čoku, možda bi uspeo da izbegne getoslednika. A možda i ne bi, ali bi mu ona bar omogućila pokušaj. Sada mu je pomogla da poreña činioce sa kojima će morati da se suoči na odredištu,

stvarajući ravnotežu izmeñu mnoštva sitnih teškoća i nekoliko krupnih. Za sada su postojale samo one manje, u popriličnom broju, bez pravih mudolomaca. Linč i Veberova počeli su da se glože, pa je udesio da budu razdvojeni. Njegovo ubeñenje da je Lin č Konrojev čovek, u početku samo slutnja, sada se pojačalo. Ivica je izoštravala nagon; počinjale su da deluju vradžbine. Nejtan je imao problema sa švedskim grejačima; zbunjivalo ga je sve što nije imalo štampano kolo. Tarner je postavio Linča da radi na grejačima, da ih puni i održava u radnom stanju, a Nejtanu je dao da ih iznese, dva po dva, i plitko zakopa, u razmacima od jednog metra, duže dve dugačke pruge od narandžaste trake. Mikrosoft, koji mu je poslao Konroj, ispunio mu je glavu novom vaseljenom stalno promenljivih činilaca: brzina vetra, visina, ugao leta, ugao poniranja, gravitacione sile, pravci. Podaci o naoružanju aviona bili su neprestana, sveprisutna litanija pokazivača mete, putanja izbačaja bombi, radarskih opsega, nišanskih i lansirnih komandi, brojača municije. Konroj je proširio mikrosoft kratkom poru kom koja je davala predviñeno vreme dolaska aviona i potvrñivala dodatni prostor za jednog putnika. Pitao se šta radi Mičel i kako se oseća. Maas Biolabsov severnoamerički pogon bio je ukopan u središte jedne mese, okomitog kamenog bloka uzdignutog iz pustinjskog tla. Biosoftverski dosje pokazao je Tarneru snimak mese, izbrazdane jarkim, predvečernjim senkama; plovila je na uzdignutim rukama čitavog mora saguara, kao krma džinovskog broda. Za Mičela je to bio zatvor i tvrñava, dom u kome je proveo devet godina. Negde u njenom jezgru usavršio je tehnike hibridoma koje su skoro čitav vek bile zagonetka za druge istraživače; radeći sa ćelijama ljudskog kancera i zanemarenim, gotovo zaboravljenim modelom sinteze DNK, proizveo je besmrtne hibridne ćelije, temeljna proizvodna oruña nove tehnologije, nevidljive biohemijske fabrike koje su beskrajno umnožavale veštački dobijene molekule, povezane i sklopljene u biočipove. Negde u Maasovom tornju, Tarner je proveo poslednje sate kao njihov istraživač. Tarner je nastojao da dočara Mi čelov novi, drugačiji život posle prelaska u Hosaku, ali nije uspevao. Da li se istraživački centar u Arizoni toliko razlikuje od onog u Honšuu? Tokom tog naizgled beskrajnog dana, nekoliko puta su mu se javljala Mičelova sećanja, pretvorena u kod, ispunjavajući ga čudnom zebnjom koja nije imala ništa sa predstojećom operacijom. Ono što ga je uznemiravalo bila je prisnost čitave stvari, koja je verovatno rodila i ono osećanje straha. Činilo mu se da neki odlomci poseduju emotivnu snagu u potpunom neskladu sa svojim sadržajem. Zašto bi ga sećanje na običan hodnik u nekoj ofucanoj spavaonici Kembridža ispunjavalo tako jakim osećanjem krivice i samoprezira? Drugi prizori, koji bi logi čno trebalo da budu ispunjeni osećanjima, bili su ih, ko zna zbog čega, lišeni: Mičel u igri sa svojom malom ćerkom, na prostranoj prostirki od blede vune u iznajmljenoj ku ći u Ženevi. Dete se smejalo, vuklo ga za ruku. Ništa. Iz Tarnerove perspektive, Mičelov život bio je obeležen odreñenom neizbežnošću: bio je briljantan, što je bilo veoma rano uočeno, i visoko motivisan, obdaren sposobnošću za svojevrsnu bezobzirnu korporacijsku manipulaciju, neophodnu za nekog ko teži da postane vrhunski naučni istraživač. Ako je neko bio predodreñen za uspon u hijerarhiji korporacijskih laboratorija, bio je to Mi čel. Sam Tarner bio je nesposoban da se uklopi u strogo plemenski svet ljudi iz zaibacua, onih sa doživotnim ugovorima. Bio je večni usamljenik, buntovni činilac zalutao u tajno more korporacijske politike. Nijedan službenik kompanije nije bio u stanju da preuzme inicijativu koja se očekivala od Tarnera tokom ovakvih prelazaka. Nijedan službenik kompanije nije imao Tarnerovu profesionalno uroñenu sposobnost da preusmeri odanost pri promeni poslodavca. Ili za nepopustljivu posvećenost kada bi bio postignut

dogovor. U posao bezbednjaka zalutao je još u ranoj mladosti, kada je sumorna kolotečina posleratne ekonomije ustupila mesto zamahu novih tehnologija. Dobro mu je išlo, s obzirom na nedostatak ambicija. Imao je žilavo, mišićavo držanje koje je ostavljalo utisak na poslodavčeve klijente, i bio je bistar, izuzetno bistar. Odela su mu dobro stajala. Umeo je da koristi tehnologiju. Konroj ga je našao u Meksiku, gde je Tarnerov poslodavac tražio obezbeñenje za simstim ekipu Čulo/Mreže na snimanju nekoliko tridesetominutnih nastavaka serije o pustolovinama u džungli. Kada je Konroj stigao, Tarner je bio pri kraju zadatka. Već je uspostavio vezu izmeñu Čulo/Mreže i lokalne vlade, podmitio zapovednika gradske policije, proučio sistem sigurnosti hotela, upoznao i proverio lokalne vodiče i vozače, omogućio digitalnu proveru glasa na primopredajnicima simstim ekipe, odredio krizni štab i postavio seizmičke senzore oko stambenog sklopa Čulo/Mreže. Ušao je u hotelski bar, produžetak džungle iz predvorja, i seo za slobodan sto sa staklenom pločom. Bled čovek sa šumom izbeljene kose odvojio se od šanka i prišao mu sa dve čaše pića u rukama. Bleda koža bila je zategnuta preko oštrih crta i visokog čela; nosio je ispeglanu vojničku košulju preko farmerki i kožne sandale. "Ti si telohranitelj onih simstim klinaca", rekao j e bledi čovek, spustivši jednu čašu na Tarnerov sto. "Rekao mi je Alfredo." Alfredo je bio jedan od barmena u hotelu. Tarner ga je osmotrio i zaključio da je trezan, kao i vlasnik sveg samopouzdanja na svetu. "Mislim da se ne poznajemo", reče, ničim ne pokazavši da prihvata ponuñeno piće. "Nema veze", reče Konroj, sedajući, "u istom smo sportu." Seo je. Tarner je zurio u njega. Imao je izgled telohranitelja, nešto nespokojno i oprezno u držanju tela, i neznanci su se retko odvažavali da mu priñu. "Znaš", re če čovek, kao neko ko raspravlja o ekipi kojoj je ide najbolje u prvenstvu, "oni seizmici koje koristiš ne vrše posao. Znam ljude koji bi prošli pored njih, pojeli tvoje klince za doručak, pobacali koske u kadu i išetali zviždućući. Seizmici bi pokazivali da se ništa nije dogodilo." Otpio je gutljaj pića. "Mada zaslužuješ čistog petaka za trud. Znaš posao." Izraz 'pobacati koske u kadu' bio je dovoljan. Odlučio je da ohladi bledunjavog. "Gle, Tarnere, evo tvoje glavne junakinje." Čovek se nasmeši Džejn Hamilton, koja mu uzvrati osmeh. Njene izdužene, plave oči bile su bistre i savršene, sa zenicama oivičenim sićušnim, zlatnim slovima logoa Cajs Ikon. Tarner se ukoči, uhvaćen u trenu neodlučnosti. Glumica je bila blizu, suviše blizu, a bledi čovek je ustajao... "Drago mi što smo se upoznali, Tarnere", reče. "Srešćemo se opet, kad-tad. Seti se šta sam ti rekao za one seizmike; obezbedi ih krugom piskavaca." Tada se okrenuo i otišao, uz opušteno talasanje mišića ispod uštirkanog platna košulje. "Baš lepo, Tarnere", reče Hamiltonova, sevši na neznančevo mesto. "Je li?" Tarner ga je posmatrao kako nestaje u vrevi predvorja, meñu turistima ružičaste kože. "Reklo bi se da nikad ne razgovaraš s ljudima. Uvek izgledaš kao da ih proučavaš, sastavljaš izveštaj o njima. Osveženje je videti kako za promenu sklapaš prijateljstva." Tarner je pogleda. Imala je dvadeset godina, četiri godine manje od njega i otprilike devet puta veću godišnju zaradu nego što je bila njegova. Plavokosa, kratko podšišana za ulogu u seriji, duboko preplanula, kao da je bila osvetljena iznutra kvarcnim svetiljkama. Njene plave oči bile su neljudski savršeni optički instrumenti, odgajeni u tankovima u Japanu. Bila je ujedno glumica i kamera, a oči su joj vredele nekoliko miliona Novih Jena, iako je jedva imala mesto u hijerarhiji zvezda Čulo/Mreže. Sedeo je sa njom u baru dok nije ispio dva pića, a onda ju je otpratio do stambenog sklopa.

"Verovatno ne bi ušao na još jedno, Tarnere?" "Ne", odgovorio je. Već drugo veče mu je predlagala istu stvar, i osećao je da je to poslednji poziv. "Moram da proverim seizmike." Kasnije te večeri, telefonirao je u Njujork i zatražio broj firme u Meksiko Sitiju kod koje je mogao da nabavi piskavce za stambeni sklop. Ali nedelju dana kasnije, Džejn i još troje drugih, polovina ekipe, bili su mrtvi. "Treba da preselimo medicinare", reče Veberova. Tarner opazi da je navukla rukavice od smeñe kože bez prstiju. Zamenila je naočari za sunce streljačkim naočarima i nosila pištolj na boku. "Satklif nadgleda krug preko dalji nskog. Svi ostali moraju da pomognu da doguramo ono čudo kroz grmlje." "I ja?" "Ramirez kaže da ne sme da se napreže pre uključivanja. Ako mene pitaš, on je samo lenjo govance iz Los Anñelesa." "Ne", re če Tarner, ustajući sa svog mesta na ispustu, "u pravu je. Ako iščaši zglob, najebali smo. Čak i nešto što uopšte ne bi osetio može da utiče na njegovu brzinu..." Veberova slegnu ramenima. "Ja'. Pa, eno ga u bunkeru, pere ruke ostatkom naše vode i pevuši, što valjda znači da će sve biti dobro." Kada su stigli do čaure, Tarnere mahinalno izbroja prisutne. Sedmoro. Ramirez je bio u bunkeru, Satklif negde u lavirintu od šljake, gde je nadgledao monitore. Linč je imao Štajner-Optik laser prebačen preko ramena, kompaktni model sa sklopivim kosturom i ugrañenim baterijama koje su činile debeli rukohvat ispod sivog titanijumskog kućišta umesto cevi. Nejtan je nosio crno padobransko odelo, crne padobranske čizme prekrivene bledom prašinom i izbočene 'mravlje oči' naočari pojačivača slike na remenu ispod brade. Tarner smaknu meksičke naočari za sunce, gurnu ih u džep na grudima plave košulje i zakopča ga. "Kako ide, Tedi?" upita mesnatog dvometraša sa kratkom, smeñom kosom. "K'o bog", re če Tedi, uz zubat osmeh. Tarner osmotri preostala tri člana ekipe na odredištu, klimnuvši glavom svakom ponaosob: Kompton, Kosta i Dejvis. "Stigli do koske, a?" upita Kosta. Imao je okruglo, vlažno lice i tanku, pažljivo potkresanu bradu. Kao Nejtan i ostali, bio je u crnom. "Skoro", re če Tarner. "Za sada sve ide kako treba." Kosta klimnu glavom. "Imamo trideset minuta do predviñenog vremena dolaska", reče Tarner. "Nejtane, Dejvise", reče Veberova, "odvojite cev odvoda." Dodala je Tarneru jedan od Telefunkenovih radio-ureñaja za uho. Već ga je bila izvadila iz plastičnog omota. Namestila je i sebi jedan, oljuštivši plastičnu podlogu samolepljivog mikrofona za grlo i pritisnuvši ga na mesto na potamnelom vratu. Nejtan i Dejvis su se muvali u senci iza čaure. Tarner začu kako Dejvis tiho psuje. "Sranje", re če Nejtan, "ova cev nema poklopac." Ostali se nasmejaše. "Ostavite to", re če Veberova. "Preñite na točkove. Neka Linč i Kompton postave dizalice." Lin č izvuče iz pojasa odvrtku u obliku pištolja i sagnu se ispod hirurgije. Čaura se sada ljuljala, nosači tiho škripali; unutra su se kretali medicinari. Tarner začu kratko, pištavo cviljenje neke unutrašnje mašinerije, a zatim zveckanje Linčove odvrtke dok je postavljao dizalice. Gurnuo je prijemnik u uho i zalepio mikrofon pored krajnika. "Satklife? Čujemo se?" "Odli čno", začu Australijanca; taj glasić kao da mu je dolazio iz temelja lobanje. "Ramireze?"

"Glasno i jasno..." Osam minuta. Odgurali su čauru na njenih osam debelih guma. Tarner i Nejtan bili su kod prednjeg para, upravljajući; Nejtan je stavio naočari. Mi čel je trebalo da stigne posle zalaska meseca. Čaura je bila teška, neprirodno teška, tako da je bilo gotovo nemoguće usmeravati je. "Kao da balansiramo kamion na dvoje kolica iz samposluge", govorio je Nejtan za sebe. Tarnera su mučile slabine. Nisu valjale još od Nju Delhija. "Čekaj", re če Veberova, sa trećeg točka s leve strane. "Zapela sam za jebeni kamen..." Tarner pusti točak i uspravi se. Slepi miševi su se rojili u velikom broju ove noći, treperava obličja naspram zvezdanog svoda pustinje. I u Meksiku je bilo slepih miševa, od vrste koja se hrani voćem; spavali su u drveću iznad stambenog sklopa simstim ekipe Čulo/Mreže. Tarner se peo na to drveće, razmotavajući po nadnetim granama zategnute niti jednoćelijskog vlakna, metre i metre nevidljivog žileta za neoprezne uljeze. Meñutim, Džejn i nekolicina drugih ipak su poginuli, razneti na jednom obronku u planinama blizu Akapulka. Neko je kasnije rekao da je to bio sukob sa lokalnim sindikatom, ali u stvari nikad ništa nije utvrñeno, izuzev činjenice da je posredi bio primitivno 'klejmor' punjenje, sude ći po mestu i položaju u kome je aktivirano. Tarner se sam popeo na brdo, odeće natopljene krvlju, i našao zaklon u izgaženom čestaru gde su čekale ubice, 'nož'-prekidač i korodirani automobilski akumulator. Našao je još opuške ručno zavijenih cigareta i nov, sjajan poklopac Bohemija piva. Serija je morala da bude prekinuta, a krizni štab je obavio posao čistača, postaravši se za uklanjanje tela i povratak preživelih članova ekipe u domovinu. Tarner je sačekao poslednji avion, i posle osam čaša viskija u restoranu aerodroma u Akapulku, slepo je odlutao u biletarnicu i sreo čoveka po imenu Bušel, teha iz centra Čulo/Mreže u L. A. Bušel je bio bled ispod mrežaste majice iz L. A., natopljene znojem. Nosio je goli aluminijumski sanduk, nalik na kutiju za kameru, stranica orošenih kondenzacijom. Tarner je zurio u njega, u oznojeni sanduk, sa crvenim i belim oznakama upozorenja i rečitim natpisima sa uputstvima za prevoz kriogenski čuvanih materijala. "Isuse", rekao je Bušel, primetivši ga. "Tarnere. Tako mi je žao, čoveče. Jutros sam doleteo. Gadna jebada." Izvukao je mokru maramicu iz džepa sakoa i obrisao lice. "I gadan posao. Prvi put ovo radim..." "Šta je u sanduku, Bušele?" Bio mu se približio, iako se nije sećao kako. Mogao je da razazna pore na Bušelovom preplanulom licu. "Šta je s tobom, čoveče?" Bušel je zakoračio unazad. "Loše izgledaš." "Šta je u sanduku, Bušele?" Zgrabio ga je za majicu, pobelelim, drhtavim prstima. "Boga mu, Tarnere", čovek se otrgnuo, stežući sanduk obema rukama. "Bile su neoštećene. Samo manja ogrebotina na jednom sočivu. Pripadaju Mreži. Pisalo joj je u ugovoru, Tarnere." A on se okrenuo, želuca stegnutog oko osam čaša čistog skoča, opirući se mučnini. I nastavio je da joj se opire, punih osam godina, sve do trenutka kada se tokom bekstva od Holanñanina čitavo sećanje nije sručilo na njega u Londonu, na Hitrouu, primoravši ga da se presamiti u hodu niz još jedan aerodromski hodnik i povrati u plavi kanister za otpatke. "Hajde, Tarnere", re če Veberova, "upri malo. Pokaži nam kako se to radi." Čaura se ponovo trgnu napred, kroz katranasti miris pustinjskog bilja. "Sve spremno, ovde", reče Ramirez, dalekim i smirenim glasom. Tarner dodirnu mikrofon na vratu. "Šaljem ti društv o." Sklonio je prst sa mikrofona. "Nejtane, vreme je. Ti i Dejvis, nazad u bunker." Dejvis je bio zadužen za signalni ureñaj, njihovu jedinu vanmatri čnu vezu sa Hosakom.

Nejtan je bio Majstor-Popraviga. Linč je kotrljao poslednji par točkova čaure u žbunje iza parkinga. Veberova i Kompton čučali su pored modula, spajajući liniju koja je povezivala Hosakine hirurge sa Sonijevim biomonitorom na komandnom mestu. Bez točkova, spuštena na četiri dizalice, prenosna neurohirurgija ponovo je podsetila Tarnera na francuski modul za kampovanje. To putovanje dogodilo se mnogo kasnije, četiri godine pošto ga je Konroj regrutovao u Los Anñelesu. "Kako ide?" upita Satklif preko radija. "Glatko", odgovori Tarner, dodirnuvši mikrofon. "Ovde je malo samotno", reče Satklif. "Komptone", re če Tarner, "Satklifu treba pomoć u nadgledanju terena. Ti ideš sa njim, Lin če." "Šteta", re če Linč, iz mraka. "Nadao sam se da ću videti akciju." Tarnerova ruka počivala je na dršci Smit i Vesona u futroli, pod otvorenom jaknom. "Polazi, Lin če." Ako je Lin č Konijev doušnik, tražiće da bude ovde. Ili u bunkeru. "E, jebi ga", re če Linč. "Tamo napolju nema nikoga i ti to znaš. Ako 'oćeš da me skloniš odavde, idem unutra da gledam Ramireza..." "Svakako", re če Tarner i izvuče revolver, pritisnuvši dugme ksenonskog projektora. Prvi uski zrak zaslepljujućeg ksenona pade na zgrčeni saguaro, sa iglama poput čuperaka sivog krzna na nemilosrdnom osvetljenju. Drugi obasja potkovanu lobanju na kopči Lin čovog opasača, uokviruju ći je u krug oštrih ivica. Zvuk hica i eksplozija zrna bili su istovremeni, udarni talas koji se širio u nevidljivim krugovima, napolje u ravnu, mračnu zemlju kao grmljavina. Sledećih nekoliko sekundi nije bilo drugog zvuka, zamukli su i šišmiši i bube, iščekujući. Veberova se bacila potrbuške u suvo rastinje, i sada ju je nekako osećao tamo, znao da joj je pištolj na gotovs u mrkim, vičnim rukama. Nije imao pojma gde se izgubio Kompton. Onda se začu Satklifov glas preko zvučnika u uhu, stružući mu po lobanji: "Tarnere? Šta je to bilo?" Svetlost zvezda sada je bila dovoljno jaka da razazna Veberovu. Sedela je, sa spremnim pištoljem, laktova naslonjenih na kolena. "Bio je Konrojev doušnik", re če Tarner, spustivši Smit i Veson. "Gospode Bože", reče ona. "Ja sam Konrojev doušnik." "Bio je u vezi s njim. To se već dogañalo." Morala je da ponovi. Satklifov glas u njegovoj glavi, a onda Ramirezov: "Stiže tvoj prevoz. Osamdeset klikova i približava se... Ostalo izgleda čisto. Dvadeset klikova južno-jugoistočno, kaže Džejlin, prolazi cepelin, samo teret bez posade, tačno po redu letenja. Ništa drugo. Koji moj se Satklif onoliko dernja? Nejtan kaže da je čuo pucanj." Ramirez je bio uklju čen u matricu i većim delom čula bio je zauzet izlaznim signalom Maas-Neotekovog deka. "Nejtan je spreman da pošalje prvi signal..." Tarner je sad čuo kako mlaznjak zaokreće, kočeći za sletanje na auto-put. Veberova je ustala i pošla prema njemu, sa pištoljem u ruci. Satklif je bez prestanka ponavljao isto pitanje. Podigao je ruku i dodirnuo mikrofon na vratu. "Lin č. Mrtav je. Mlaznjak je ovde. Počelo je." Mlaznjak ih tada nadlete, crna sen, nepojmljivo nisko, bez ikakvog signalnog svetla. Blesnuše mlaznice za kočenje i letelica slete na način koji bi ubio živog pilota, a onda se začu čudno škripanje dok je menjala oblik prilagodljivog sklopa od ugljeničnih vlakana. Tarner opazi odsjaj zelenog zračenja mernih instrumenata na ovalu plastične kupole. "Zasrao si", re če Veberova. Iza nje se otvoriše vrata čaure, uokviruju ći maskiran lik u zelenom, papirnom,

sterilnom odelu. Unutrašnjost je bila osvetljena jarkom plavo-belom svetlošću; bacala je izobličenu senku ogrnutog medicinara kroz tanak oblak prašine iznad tla koju je podigao mlaznjak, spuštajući se. "Zatvaraj!" doviknu Veberova. "Rano je!" Kada su se vrata spustila, zaklonivši svetlost, oboje začuše motor ultralake. Posle urlanja mlaznjaka, činio se tek nešto jači od zujanja vilinog konjica, isprekidano brujanje. "Nema goriva", re če Veberova. "Ali već je blizu." "Ovde je", re če Tarner, u mikrofon na vratu. "Prvi signal." Mala letelica zašapta pored njih, crni trougao naspram zvezda. Čuli su kako nešto leprša na vetru tihog prolaska, možda nogavica Mičelovih pantalona. Eto te gore, pomisli Tarner, u najtoplijoj odeći koju imaš, sa infracrvenim naočarima koje si sam napravio, tražiš dve linije tačaka označenih za tebe ručnim grejačima. "Ludo kopile", reče, srca ispunjenog čudnim divljenjem, "baš ti je bilo stalo da iziñeš." Tada se rasprsnu prva svetleća raketa, uz mukli karnevalski prasak, i magnezijumska baklja otpoče svoje sporo spuštanje padobranom prema pustinjskom tlu. Skoro odmah za njom sinuše još dve i zaštekta automatska paljba iz zapadnog dela ruševina. Kraji čkom oka opazio je Veberovu kako se spaliće kroz žbunje, u pravcu bunkera, ali mu je pogled bio prikovan za ultralaku koja je naginjala vesela narandžasta i plava plastična krila, i priliku koja je čučala, maskirana naočarima, u otvorenom metalnom ramu iznad krhke tronožne aparature za sletanje. Mi čel. Pod zibavim bakljama, zemljište je bilo osvetljeno kao ragbi igralište. Ultralaka se zakosi i skrenu sa lakoćom od koje Tarneru doñe da zaurla. Sa ivice ograñenog zemljišta u blistavom luku zaprašta mlaz svetlećih metaka. I promaši. Spuštaj je. Spuštaj. Trčao je, preskačući čvorove rastinja koje mu se uplitalo u noge, grabilo ga za rub jakne. Baklje. Svetlost. Mičel sad nije mogao da koristi naočari, da vidi infracrveni sjaj grejača. Spuštao je letelicu izvan piste. Nosni točak ultralake zakači nešto i ona se prevrnu, lomeći se kao rastrgnuti leptir, i ostade da leži u belom oblaku prašine koji je podigla. Blesak eksplozije stigao je do njega trenutak pre zvuka, bacajući senku preko bledog bilja ispred njega. Udarni talas ga podiže i obori, i on u padu ugleda kako se čaura rasprskava u lopti žutog plamena; shvatio je da je Veberova upotrebila svoju protivtenkovsku raketu. Onda se ponovo nañe na nogama, pokrenu se, potrča, sa revolverom u ruci. Stigao je do ostataka Mičelove ultralake u trenutku kada se ugasila prva baklja. Tada odskoči nova i rascveta se na nebu. Zvuk paljbe sada je bio neprestan. Popeo se preko iskrivljene, zarñale, limene ploče i našao ispruženu priliku pilota, lica i glave pokrivenih improvizovanim šlemom i naočarima nezgrapnog izgleda. Bile su pričvršćene mutnim, srebrnim, lepljivim trakama. Mlitavi udovi bili su odeveni u slojeve tamne odeće. Tarner vide kako prsti grebu traku, trzaju infracrv ene naočari; ruke su mu bile odvojena stvorenja, blede podmorske stvari sa sopstvenom volje, duboko dole na dnu nekog nezamislivog pacifičkog bezdana. Posmatrao je kako grčevito vuku traku, naočari, šlem, sve dok ih nisu razdvojile i oslobodile dugačku, smeñu kosu da se raspe preko bledog devojačkog lica, razmazujući tanak mlaz krvi iz jedne nozdrve. Otvorila je oči, otkrivši izvrnute beonjače, a on ju je već podizao, u vatrogasni zahvat preko ramena, uzmičući prema mestu gde se nadao da leži njegov mlaznjak. Osetio je drugu eksploziju kroz ñonove platnenih cipela i setio se idiotskog keza na grudvi plastičnog eksploziva na Ramirezovom deku kiberprostora. Nije bilo bleska, samo zvuk i ujed potresa kroz beton parkinga. Sledećeg trenutka našao se u kabini mlaznjaka, udišući sveži miris monomera, poznatu

aromu još neupotrebljene tehnologije, a devojka je bila iza njega, rasklimana lutka u zagrljaju G-mreže, čiju je ugradnju iza pilotove mreže Konroj posebno platio trgovcu oružjem u San Dijegu. Avion je podrhtavao, probuñen, i on posegnu za kablom interfejsa, uvlačeći se dublje u G-mrežu, istrgnu mikrosoft iz utičnice i gurnu utikač kabla. Znanje ga osvetli kao arkadnu igru i on pojuri napred kao duh aviona, osetivši kako se prilagodljivi sklop preobražava za odskok dok se poklopac kabine tiho spuštao na servo-motorima. G-mreža odeblja oko njega, vezujući mu udove. Revolver mu je ostao u ruci. "Kre ći, jeb'o majku." Ali mlaznjak je ve ć znao, i sila teže potisnu ga u tamu. "Izgubio si svest", reče avion. Glas sa čipa pomalo je podsećao na Konrojev. "Koliko dugo?" "Trideset osam sekundi." "Gde smo sada?" "Iznad Nagosa." Povrh glave uključiše mu se merači, desetak brojeva koji su se neprestano menjali ispod uprošćene mape graničnog pojasa izmeñu Arizone i Sonore. Nebo pobele. "Šta je to bilo?" Tišina. "Šta je to bilo?" "Senzori očitavaju eksploziju", re če avion. "Magnituda ukazuje na taktičku, nuklearnu, bojevu glavu, ali nema elektromagnetnog talasa. Mesto udara je naše polazište." Beli sjaj izblede i nestade. "Poništi kurs." "Poništen. Nove koordinate, molim." "Dobro pitanje", re če Tarner. Nije mogao da okrene glavu i pogleda devojku iza sebe. Pitao se da li je još živa.

15. KUTIJA

Marli je sanjala Alena, sumrak u cvetnom polju, glava joj je bila u njegovom krilu, milovao joj je vrat, a onda ga je slomio. Ležala je bez pokreta, ali bila je svesna svega što joj je radio. Ljubio ju je svuda. Uzeo joj je novac i klju č od sobe. Zvezde su narasle ogromne, zakovane iznad osvetljenih polja, i još je osećala njegove ruke na vratu... Probudila se u jutro koje je mirisalo na kafu i ugledala sunčeve svetlosti kako se šire preko knjiga na Andreinom stolu, čula Andrein umiruju će poznat jutarnji kašalj kada je zapalila prvu cigaretu na gorioniku štednjaka. Stresla je tamne boje sna sa sebe i uspravila se na Andreinom kauču, obgrlivši rukama tamnocrveni pokrivač na kolenima. Posle Gnasa, policije i novinara, nije ga više sanjala. A ako i jeste, pretpostavljala je da je nekako cenzurisala snove, brisala ih pre no što bi se probudila. Zadrhtala je, iako je jutro već bilo toplo, i pošla u kupatilo. Bilo joj je dosta snova o Alenu. "Pako mi je rekao da je Alen bio naoružan kad smo se našli", kazala je kada joj je Andrea dodala emajliranu, plavu šolju sa kafom. "Alen naoružan?" Andrea podeli omlet i istrese polovinu na Marlin tanjir. "Kakva bizarna pomisao. To bi bilo kao... kao kad naoružaš pingvina." Obe se nasmejaše. "Alen nije taj tip", re če Andrea. "Prosvirao bi sopstvenu nogu usred neke vatrene izjave o stanju u umetnosti i visini računa za večeru. Alen je težak serator, ali to nije ništa novo. Da sam na tvom mestu, više bih brinula o tom Paku. Koji razlog imaš da mu veruješ da radi za Vireka?"

"Videla sam ga. Bio je tamo, u Virekovom konstruktu." "Videla si nešto... možda samo sliku, sliku deteta... koja samo podseća na njega." Marli je posmatrala kako Andrea jede svoju polovinu omleta, dok se njena hladila na tanjiru. Kako da joj objasni osećaj koji je imala, izlazeći iz Luvra? Pouzdanost da je nešto okružuje i nadgleda, sa opuštenom delotvornošću, da je postala središnja tačka bar dela Virekovog carstva. "On je veoma bogat čovek", počela je. "Virek?" Andrea odloži nož i viljušku na tanjir i u ze kafu. "Rekla bih da jeste. Ako je verovati novinarima, on je bez pogovora najbogatiji pojedinac na svetu. Bogat kao neka zaibacu. Ali tu postoji kvaka: da li je on pojedinac? Onako kao što si ti, ili ja? Ne. 'Oćeš li ti da jedeš?" Marli po če mehanički da seče i nabada zalogaje ohlañenog omleta, a Andrea nastavi: "Trebalo bi da pogledaš rukopis na kome radimo ovog meseca." Marli upitno podiže obrve, žvaćući. "Pri ča o industrijskim klanovima na visokoj orbiti. Napisao ju je čovek sa univerziteta u Nici. Pominje se i tvoj Virek, čini mi se; pomenut je kao protivprimer, ili tačnije kao neka vrsta paralelne evolucije. Tog tipa iz Nice zanima paradoks individualnog bogatstva u doba korporacija, to što još uopšte postoji. Mislim na veliko bogatstvo. Klanove na visokoj orbiti, svet poput Tezje-Ešpulovih, vidi kao poznu varijantu tradicionalnog modela plemstva, poznu zato što korporacijski model ne ostavlja mesta za plemstvo." Odložila je šolju na tanjir i odnela ga u sudoperu. "U stvari, sad kad sam počela da opisujem, i nije tako zanimljivo. Ima tu dosta beskrvnog teksta o prirodi Velikog Čoveka, velikim početnim slovima. Voli da upotrebljava velika slova. I nije bog zna kakav stilista." Odvrnula je slavine, i voda zašišta kroz filtere. "Ali šta kaže o Vireku?" "Ako sam dobro upamtila, a nisam sigurna da jesam, pominje da je Virek još veći promašaj nego industrijski klanovi na orbiti. Klanovi su generacijski nasledni, i obično je tu u znatnoj meri upletena medicina: kriogenizacija, genetska manipulacija, različiti metodi za usporavanje starenja. Smrt nekog pripadnika klana, čak i osnivača, obično ne dovodi klan u krizu, klan kao poslovnu organizaciju. Uvek ima ko da uskoči, neko ko čeka. Razlika izmeñu klana i korporacije, meñutim, ogleda se u tome što u korporaciju ne moraš da uñeš brakom..." "Ali oni potpisuju ugovore..." Andrea slegnu ramenima. "To je nešto kao najam. Postoji razlika. To je, u stvari, poslovno osiguranje. Ali kad tvoj Herr Virek konačno umre, njegovi poslovni interesi izgubiće logični fokus. U toj tački, kaže naš čovek iz Nice, videćemo kako se Virek i Kompanija usitnjuju ili preobražavaju, s tim što ovo poslednje otvara prolaz za dolazak Štatijaznam Kompanije, prave multionacionalke, sedište Masovnog Čoveka, opet sa velikim početnim slovima." Očistila je tanjir, oprala ga, osušila i odložila na policu od borovine pored sudopere. "Kaže da je to šteta, na neki način, zato što je ostalo malo ljudi sposobnih da sagledaju kraj." "Kraj?" "Kraj gomile. Ti i ja smo izgubljene usred gomile. Ili sam bar ja, u svakom slučaju." Prešla je kuhinju i položila ruke na Marlina ramena. "Budi opezna u ovome. Jednim delom već si srećnija, ali sada vidim da sam možda ja izazvala sve to, kada sam pomogla da se nañeš na ručku sa onom svinjom, tvojim bivšim. Za ono posle nisam sigurna... Mislim da naša akademska teorija pada u vodu zbog očigledne činjenice da su Virek i njegova vrsta već podaleko od svega što je ljudsko. Savetujem ti da budeš oprezna..." Tada poljubi Marli u obraz i ode na posao pomoćnika urednika u popularno staromodnom zanatu štampanja knjiga.

Provela je jutro u Andreinom stanu, pored Brauna, proučavajući holograme sedam umetničkih predmeta. Svaki je komad bio izuzetan na svoj način, ali se neprestano vraćala na kutiju koju joj je Virek prvo pokazao. Kada bih ovde imala original, pomislila je, i kad bih uklonila staklo i povadila predmete, jedan po jedan, šta bih dobila? Bezvredne starudije, prazan prostor, možda miris prašine. Ispružila se na kauču, sa Braunom na stomaku, zureći u kutiju. Prizor je bio bolan. Činilo joj se da njeno ustrojstvo pobuñuje neko snažno osećanje u njoj, ali tom osećanju nedostajao je naziv. Prošla je rukama kroz sjajnu opsenu, dužinom šuplje ptičje kosti. Bila je sigurna da je Virek unajmio ornitologa da utvrdi kojoj ptici pripada ta kost. Pretpostavljala je da je moguće utvrditi, sa velikom pouzdanošću, vreme nastanka svakog predmeta. Svaka pločica holofilma sadržala je opširno obaveštenje o utvrñenom poreklu svakog komada, ali ona ih je zbog nečega svesno zanemarila. Ponekad je bilo najbolje, kad se nañeš pred zagonetkom umetnosti, da joj priñeš kao dete. Dete zapaža stvari koje su očigledne, odveć očigledne za uvežbano oko. Spustila je Braun na niski sto pored kauča i otišla do Andreinog telefona, da pita za tačno vreme. U jedan treba da se nañe sa Pakom, da bi se dogovorili oko mehanizma plaćanja Alenu. Alen joj je rekao da će je pozvati kod Andree u tri. Kad je otkucala broj za tačno vreme, preko ekrana zatreperi automatski pregled satelitskih vesti: JAL šatl raspao se prilikom povratka u atmosferu iznad Indijskog okeana, inspektori iz Boston-Atlanta Metropoliten Osovine dolaze da ispitaju mesto surovog i na prvi pogled bezrazložnog bombardovanja u mirnom stambenom predgrañu Nju Džersija, milicija nadgleda evakuaciju južnog kvadranta Novog Bona, pošto su grañevinski radnici pronašli dve neispaljene rakete iz doba rata za koje se veruje da nose biološko oružje, a izvori bliski vlastima u Arizoni odbijaju optužbe M eksika o eksploziji manje atomske ili nuklearne naprave blizu granice Sonore... Posmatrala je kako pregled teče iznova, kako simulacija šatla ponovo doživljava svoju ognjenu smrt. Zavrtela je glavom, i pritisnula dugme. Bilo je podne. Leto je bilo tu, nebo nad Parizom bilo je toplo i plavo, i ona se nasmešila na miris dobrog hleba i crnog duvana. Osećaj da je posmatraju sada je bio slabiji, dok je išla od metroa prema adresi koju joj je dao Pako. Fobur Sen Onore. Adresa joj je bila maglovito poznata. Neka galerija, pomislila je. Tačno. 'Roberts'. Vlasnik je bio Amerikanac koji je vodio još tri galerije u Njujorku. Skupa, ali ne više toliko u modi. Pako je čekao pored ogromnog panela, prekrivenog, ispod debelog i neravnomernog nanosa laka, stotinama malih fotografija, od one vrste koja se mogla naći samo u nekim veoma starim automatima na železničkim i autobuskim stanicama. Činilo se da su sve bile snimci mladih devojaka. Mahinalno je pročitala ime autora i naziv dela: Čitaj nam iz knjige sa imenima mrtvih. "Pretpostavljam da razumeš ovakve stvari", kiselo procedi Španac. Nosio je očigledno skupoceno plavo odelo skrojeno u pariskom poslovnom stilu, belu platnenu košulju i mašnu veoma engleskog izgleda, verovatno kupljenu kod Charveta. Nimalo nije podsećao na konobara. Preko ramena je prebacio italijansku torbu od crne, rebraste gume. "Kako to misliš?" upitala je. "Imena mrtvih", i pokaza glavom prema panelu. "Prodavala si stvari poput ovih." "Šta tu ne razumeš?" "Ponekad imam osećaj da je ovo, ova kultura, u stvari samo trik. Lukavstvo. Vidiš, celog života služim Senjora, u ovoj ili onoj ulozi. I ta služba nije bila bez zadovoljstava, trenutaka likovanja. Ali nikada kad bi me uklju čio u neki posao u vezi sa umetnošću. On je oličeno bogatstvo. Svet je prepun predmeta velike lepote. No, i pored toga, Senjor

traga za..." Slegnuo je ramenima. "Eto, bar znaš šta ti se dopada." Osmehnula mu se. "Zašto si odabrao ovu galeriju za naš sastanak?" "Ovde je Senjorov agent kupio jednu od kutija. Nisi pročitala podatke koje smo ti dali u Briselu?" "Ne", re če ona. "Ometaju mi intuiciju. Herr Virek pla ća moju intuiciju." Podigao je obrve. "Upoznaću te sa Pikarom, upravnikom. Možda će moći nekako da pomogne toj tvojoj intuiciji." Poveo ju je preko odaje, pa kroz jedan prolaz. Prosedi, zdepasti Francuz u izlizanom, somotskom odelu govorio je u telefon. Opazila je nizove brojki i slova na ekranu telefona. Dnevni pregled njujorškog tržišta. "A", re če čovek, "Estevez. Izvinite me. Odmah ću." Pokajni čki se nasmešio i vratio se razgovoru. Marli je prou čavala podatke. Poloku je opet pala cena. Ovo je bila strana umetnosti koju je najmanje razumela. Pikar, ako je ovo bio on, razgovarao je sa trgovcem u Njujorku, ugovarajući kupovinu izvesnog broja 'stavki', radova odreñenog umetnika. 'Stavka' se mogla tumačiti na više načina, zavisno od tehnike, ali je bilo gotovo sigurno da Pikar nikada neće videti dela koja je kupovao. Ako umetnik uživa dovoljan ugled, originali će vrlo verovatno biti sklonjeni u neki trezor, gde ih niko neće videti. Danima ili godinama kasnije, Pikar će možda pozvati telefonom i narediti trgovcu da proda. Marlina galerija prodavala je originale. Bio je to posao sa malom zaradom, ali je posedovao izvestan tradicionalni šarm. Naravno, postojala je mogućnost da se nekom osmehne sreća. Bila je ubedila sebe da joj se sreća široko osmehnula kada je Alen uredio da lažni Kornel iskrsne kao senzacionalno otkriće. Kornel je imao svoje mesto na trgovčevoj tabeli, a njegove 'stavke' bile su veoma skupe. "Pikare", re če Pako, kao da se obraća slugi, "ovo je Marli Kruškova. Senjor ju je angažovao u vezi sa onim kutijama čiji se autor ne zna. Mislim da ima nekoliko pitanja za vas." "O čaran sam", reče Pikar i toplo se osmehnu, ali se njoj učini da mu je opazila blesak u smeñim očima. Verovatno je pokušao da poveže ime sa nekim srazmerno svežim skandalom. "Koliko sam shvatila, vaša galerija je obavila tu kupoprodaju?" "Da", re če Pikar. "Izložili smo delo u našim njujorškim prostorijama i dobili smo nekoliko ponuda. No, odlučili smo da ga prikažemo i Parizu" - sijao je od ponosa - "i vaš poslodavac je pokazao da je naša odluka bila opravdana. Kako je Herr Virek, Esteveze? Nismo ga videli nekoliko nedelja." Marli hitro pogleda Paka, ali je njegovo tamno lice bilo neprobojno, potpuno staloženo. "Senjor je vrlo dobro, rekao bih", odvrati. "Odli čno", reče Pikar, ponešto preterano susretljivo. Okrenuo se prema Marli. "Čudesan čovek. Legenda. Veliki pokrovitelj. Veliki znalac." Marli se učini da je čula Pakov uzdah. "Možete li mi reći, molim vas, gde je vaš njujorški ogranak našao delo o kome je reč?" Pikar obesi usta. Pogleda Paka, pa opet Marli. "Ne znate? Nisu vam rekli?" "Da li biste mi vi rekli, molim vas?" "Ne mogu", reče Pikar, "žao mi je, ali ne mogu. Vidite, mi to ne znamo." Marli je zurila u njega. "Oprostite, ali ne shvatam kako je moguće..." "Nije čitala izveštaj, Pikare. Recite joj. Koristiće njenoj intuiciji, ako to čuje iz vaših usta." Pikar uputi Paku začuñen pogled, a onda se sabra. "Svakako", reče. "Biće mi zadovoljstvo..."

"Misliš da govori istinu?" upitala je Paka kada su izišli na Fobur Sen Onore i letnje sunce. U gomili je bilo puno japanskih turista. "Li čno sam otišao u Gradove", reče Pako, "i ispitao sve koji su bili uključeni u to. Roberts nije ostavio nikakav trag o kupovini, iako nije bio ništa tajnovitiji od drugih galerista." "Njegova smrt zaista je bila nesrećan slučaj?" Stavio je Poršeove naočari za sunce. "Bila je slučajna koliko takva pogibija obično jeste", reče. "Ne postoji način da saznamo kada i gde je nabavio delo. Otkrili smo ga ovde, pre osam meseci, i svaki pokušaj da se vratimo po tragu završavao se kod Robertsa, a Roberts je stradao godinu dana ranije. Pikar je propustio da ti kaže da je malo nedostajalo da izgube delo. Roberts ga je čuvao u svom letnjikovcu, zajedno sa još nekim komadima koje su njegovi naslednici smatrali za obične kuriozitete. Zamalo da sve zajedno bude prodato na licitaciji. Ponekad poželim da jeste." "Kakvi su bili", upita ona, uhvativši korak s njim, "ti drugi predmeti?" Osmehnuo se. "Misliš da im nismo ušli u trag, svakom ponaosob? Naravno da jesmo. Reč je bila..." - namrštio se, prenaglašavajući napor pamćenja - "o nekoliko sasvim prosečnih primeraka savremene naivne umetnosti..." "Da li se Roberts zanimao za tu vrstu?" "Ne", re če on, "ali znamo da je otprilike godinu dana pre smrti podneo molbu za prijem u članstvo u Institut de l'Art Brut, ovde u Parizu, i postarao se da postane pokrovitelj Ešmanove Zbirke u Hamburgu." Marli klimnu glavom. Ešmanova Zbirka okupljala je i sključivo dela duševno poremećenih autora. "U razumnoj meri smo sigurni", nastavi Pako, prihvativši je za lakat i povevši za ugao, u pobočnu ulicu, "da nije ni pokušao da iskoristi izvore obeju ustanova, osim ako nije angažovao posrednika, za šta mislimo da je malo verovatno. Naravno, Senjor je uposlio nekoliko desetina stručnjaka da prouče te izvore. Ali bez učinka..." "Kaži mi", re če ona, "otkud Pikaru ideja da je nedavno video Herr Vireka? Kako je to moguće?" "Senjor je bogat. Senjor se pojavljuje u mnogo različitih vidova." Uveo ju je u hromiranu odaju veličine ambara, svetlucavu od ogledala i boca i arkadnih igara. Ogledala su stvarala privid ogromnosti prostorije; u njenom dnu videla je odraz pločnika, nogu prolaznika, odblesak sunca sa radkapne automobila. Pako klimnu glavom čoveku pospanog izgleda iza šanka i uze je za ruku, povevši je izmeñu gusto poreñanih, okruglih, plastičnih stolova. "Ovde možeš da sačekaš Alenov poziv", reče on. "Uredili smo da bude preusmeren iz stana tvoje prijateljice." Izvukao joj je stolicu, automatskim gestom profesionalne ljubaznosti, zbog koga se zapitala da nije nekada zaista bio konobar. Spustila je tašnu na sto. "Ali uvide će da nisam kod kuće", reče ona. "Ako isključim sliku, postaće sumnjičav." "Neće uvideti. Napravili smo digitalnu sliku tvog lica i odgovarajuću pozadinu. Udesićemo da se pojavi na ovom telefonu." Izvadio je iz kese elegantni modularni ureñaj i postavio ga ispred nje. Na vrhu sprave razmota se ekran od polikarbonskih vlakana, tanak kao papir, i odmah se ukruti. Jednom je posmatrala rañanje leptira i preobražaj njegovih vlažnih krila. "Kako je to postignuto?" up ita ona, oprezno dodirnuvši ekran. Bio je tvrd poput lista čelika. "Jedna od novih varijanti polikarbona", re če on, "novi Maasov proizvod..." Telefon tiho zaprede. Podesio mu je položaj ispred nje, stao sa druge strane stola, a onda rekao: "Tvoj poziv. Zapamti, kod ku će si!" Pruži ruku i dodirnu dugme sa slojem

titanijuma. Alenovo lice i ramena ispuniše ekran. Slika je imala zamućen, slabo osvetljen izgled javne govornice. "Dobro veče, draga." "Zdravo, Alene." "Kako si, Marli? Verujem da imaš novac o kome smo govorili?" Videla je da nosi neku tamnu jaknu, ali su pojedinosti bile nejasne. "Tvoja cimerka mogla bi malo da se pozabavi spremanjem stana", reče on; učinilo joj se da joj viri preko ramena. "Ti nikada u životu nisi čistio sobu", reče ona. Slegnuo je ramenima, osmehnuvši se. "Svako ima nešto u čemu je dobar", reče. "Jesi li nabavila novac, Marli?" Pogledala je prema Paku, koji klimnu glavom. "Da", reče, "naravno." "Divno, Marli. Sjajno. Postoji samo jedan mali problem." Još se smešio. "A to je?" "Moj izvor udvostru čio je cenu. Stoga sam morao i ja." Pako klimnu glavom. I on se smešio. "U redu. Naravno, moraću da pitam..." Bilo joj je muka od njega. Poželela je da prekine vezu. "A oni će, naravno, pristati." "Dobro, gde ćemo se onda naći?" "Pozvaću ponovo u pet", reče on. Slika se skupi u tačku plavo-zelene boje, a onda i tačka nestade. "Izgledaš umorno", reče Pako, pošto je spustio ekran i vratio telefon u kesu. "Kao da si ostarila od razgovora s njim." "Je li?" Odnekud joj se ukazao panel kod 'Robertsa', sa svim onim licima. Čitaj nam iz knjige sa imenima mrtvih. Sve same Marli, pomislila je, sve one devojke koje su bile ja u dugom dobu moje mladosti.

16. LEGBA

"Hej, seronjo." Ria ga nimalo nežno munu u rebra. "Diži dupe." Probudio se boreći se sa isheklanim pokrivačem, sa nedovršenim obličjima neznanih neprijatelja. Sa ljudima koji su mu ubili majku. Bi o je u sobi koju nije poznavao, sobi koja je mogla da bude bilo gde. Ukrasni ramovi od pozlaćene plastike na mnoštvu ogledala. Čupave skerletne tapete. Video je sobe Gotika ureñene na ovaj način, onih koji su to mogli sebi da priušte, ali je takoñe video da njihovi roditelji ureñuju cele stanove u istom stilu. Ria sruči gomilu odeće na fleksipenu i gurnu ruke u džepove crne, kožne jakne. Ružičasti i crni kvadrati pokriva ča bili su mu zgužvani oko struka. Spustio je pogled i ugledao člankovitu traku stonoge uronjenu u prst široku brazdu ružičastog, svežeg ožiljka. Bovoar je rekao da ta stvar ubrzava zarastanje. Vrhom prsta oprezno je dodirnuo novo tkivo i zaključio da je osetljivo ali da zaceljuje. Pogleda uvis prema Rii. "Ma, digni dupe na ovo", reče on i pokaza joj srednjaka. Nekoliko sekundi nakostrešeno su zurili jedno u drugo preko Bobijevog uzdignutog prsta. Tada se ona nasmeja. "U redu", reče, "pobedio si. O'ladiću. Ali sad izaberi nešto od te odeće i obuci se. Valjda ćeš naći nešto što ti stoji. Lukas samo što nije doš'o da te pokupi, a taj ne voli da čeka." "Je l'? A meni izgleda k'o prili čno opušten tip." Počeo je da prekopava po hrpi, odbacujući u stranu crnu košulju od meke tkanine izvezene bledim zlatom, crvenu

satensku stvar sa porubom od belog skaja na rukavima, neku vrstu crnog trikoa sa poljima od nekakvog providnog materijala... "'Ej", reče, "'de nañe ove krpe? Ne mogu da nosim ova govna..." "Uzela sam ih od mlañeg brata", reče Ria. "Nosio ih je prošle godine. Preporučujem ti da navučeš nešto na to belo dupe pre nego što stigne Lukas. Hej", uzviknu ona, "to je moje", i zgrabi triko kao da će joj ga ukrasti. Navukao je crno-zlatnu košulju i počeo da se muči sa bokastim kopčama od lažnog crnog bisera. Pronašao je par crnih farmerki, ali se pokazalo da su vrećaste, kitnjasto plisirane i naizgled bez džepova. "Imaš samo ove 'lone?" "Isuse", reče ona, "videla sam odeću koju je Paj isekao sa tebe, čoveče. Nisi bio ničiji modni uzor. Samo se ti obuci, važi? Ne treba mi frka sa Lukasom. Može biti da je mek prema tebi, ali to samo znači da imaš nešto što mu treba k'o beli 'leba pa je rešio da te trpi. Ja to nemam, i prema meni sigurno neće imati obzira." Nesigurno je ustao pored ležaja od pene i pokušao da zakopča farmerke. "Nemaju zip", reče i pogleda je. "Dugmad. Negde unutra. Poznat ti taj stil?" Bobi pronañe dugmeta. Zakopčavanje je bilo zapetljano i pitao se šta bi bilo kada bi morao da piša na brzaka. Ugledao je crne, najlonske sandale pored pene i obuo ih. "Šta je sa Džeki?" upita, otapkavši na mesto gde je mogao da se vidi u zlatom uokvirenim ogledalima. "Ima li Lukas obzira prema njoj?" Posmatrao ju je u ogledalu i video kako joj nešto preleće preko lica. "Šta to znači?" "Bovoar mi je rekao da je ždrebica..." "Da ćutiš", re če ona, odjednom prigušenim i užurbanim glasom. "Ako je Bovoar pomenuo tako nešto, njegova stvar. Ali o tome se ne govori, razumeš? Postoje stvari koje su toliko gadne, da bi požalio što nisi ostao tamo napolju, saseckane guzice." Posmatrao joj je oči u ogledalu, tamne oči osenčene dubokim obodom mekog pustenog šešira. Sada kao da su pokazivale više beonjača nego maločas. "U redu", re če on, pošto je poćutao, a onda dodade, "hvala." Poigravao se okovratnikom košulje, podižući ga pozadi i spuštajući, probajući ga na razne načine. "Znaš", re če Ria, nagnuvši glavu na jednu stranu, "sa nešto prave odeće na sebi, ne izgledaš tako loše. Osim što su ti oči k'o rupe od pišanja u snegu..." "Lukase", re če Bobi, kada su ušli u lift, "znaš ko je sredio moju staru?" To nije bilo pitanje koje je nameravao da postavi, ali je nekako samo izbilo na površinu, kao mehur močvarnog gasa. Lukas ga je dobroćudno posmatrao. Dugačko lice bilo mu je glatko i crno. Njegovo crno odelo, prelepo skrojeno, kao da je bilo sveže ispeglano. Nosio je jak štap od nauljenog i lakiranog drveta, išaranog crnim i crvenim krivulja ma, sa krupnom kuglom od sjajnog mesinga na vrhu. Od kugle su polazili mesingani umeci dužine prsta, vešto ugrañeni u štap. "Ne znamo." Široke usne bile su mu stisnute u pravu i smrtno ozbiljnu liniju. "To je nešto što bismo veoma voleli da saznamo..." Bobi se nelagodno promeškolji. Lift ga je činio svesnim vlastite pojave. Bio je veličine manjeg autobusa, i iako nije bila gužva, on je bio jedini prisutan belac. Nemirno bacajući poglede u dubinu lifta, primetio je da crnci uopšte ne izgledaju polumrtvi pod fluorescentnim svetlom, kao što je slučaj sa belcima. Lift se tri puta zaustavljao i stajao na spratovima dok su se spuštali, jednom skoro petnaest minuta. Kada se to prvi put dogodilo, Bobi je upitno pogledao Lukasa. "Nešto je u oknu", rekao mu je Lukas. "Šta?" "Drugi lift." Liftovi su bili smešteni u središtu tornja, u oknima koja su se mešala sa vodovodnim i kanalizacionim vertikalama,

debelim električnim kablovima i izolovanim cevima za koje je Bobi pretpostavio da su deo geotermalnog sistema koji mu je opisao Bovoar. Sve se to videlo kada bi se otvorila vrata; sve je bilo izloženo, golo, kao da su graditelji hteli da uvek mogu tačno da vide kako šta radi i kuda vodi. I sve to, svaka vidljiva površina, bilo je pokriveno isprepletanom mrežom grafita, tako gustom i višeslojnom da je bilo gotovo nemoguće razaznati bilo koju poruku ili simbol. "Nikad nisi bio ovde gore, Bobi?" upita Lukas pošto su se vrata još jednom trzavo zatvorila i kabina nastavila spuštanje. Bobi odmahnu glavom. "Šteta", reče Lukas. "Razumljivo, svakako, ali šteta. Dva-na-dan kaže da nisi baš lud za tim da ostaneš u Baritaunu. Tačno?" "Sto posto", potvrdi Bobi. "Pa, i to je razumljivo, rek'o bih. Izgledaš mi kao prili čno maštovit i preduzimljiv mlad čovek. Slažeš li se?" Lukas lupnu sjajnom mesinganom glavom štapa po ružičastom dlanu i zagleda se u Bobija. "Valjda je tako. Ne mogu da smislim ovo mesto. U poslednje vreme primećujem, pa, kao da se nikad ništa ne dogaña, znaš? Mislim, dogaña se, ali uvek jedno te isto, k'o neka jebena repriza, svako leto isto kao prethodno..." Zaćutao je, pitajući se šta će Lukas pomisliti o njemu. "Da", re če Lukas, "znam taj osećaj. Možda malo više važi za Baritaun nego za neka druga mesta, ali lako možeš da osetiš istu stvar u Njujorku ili Tokiju." Nije moguće, pomisli Bobi, ali svejedno klimnu glavom, setivši se Riine opomene. Lukas nije izgledao ništa opasnije od Bovoara, ali je već njegov rast bio dovoljno upozorenje. A Bobi je počinjao da razvija novu teoriju o držanju pojedinaca; nije je još sasvim razradio, ali se jednim delom zasnivala na zamisli da ljudi koji su istinski opasni možda nemaju potrebu da se razmeću tom činjenicom i da ih sposobnost da prikriju pretnju čini još opasnijim. Ovo je bilo sasvim suprotno pravilima koja su važila za Veliko Igralište, gde su se klinci sa najmanje razloga da budu ozloglašeni utoliko više trudili da reklamiraju svoje hromom potkovano besnilo. Što im je verovatno donosilo neke poene, bar što se tiče lokalnog stanja stvari. Ali Lukas sasvim očigledno nije davao ni pet para za lokalno stanje stvari. "Vidim da mi ne veruješ", re če Lukas. "Pa, verovatno ćeš i sam jednom shvatiti da sam u pravu, ali još je rano za to. Sudeći po pravcu kojim je krenuo tvoj život, još dugo će ti sve izgledati novo i uzbudljivo." Vrata lifta zadrhtaše i otvoriše se, i Lukas se pokrenu, pogurujući Bobija ispred sebe kao dete. Izišli su u popločani hodnik koji kao da se pružao u beskraj, pored kioska, platnom natkriljenih tezgi i ljudi koji su čučali pored ćebadi sa izloženom robom. "Nećemo da se zadržavamo", reče Lukas, blago gurnuvši Bobija krupnom šakom kada je ovaj zastao pored gomile nabacanog softvera. "Ti sad putuješ u Gradove, čoveče, i to na način koji dolikuje grofu." "Kako to?" "Limuzinom." Lukasova kola bila su zaprepašćujuće dugačka školjka od zlatom poprskanog crnog metala i mesinga obrañenog poput ogledala, načičkana mnoštvom baroknih sprava čiju namenu Bobi jedva da je stigao da nasluti. Jedna od njih bila je satelitska antena, zaključio je, ali je više podsećala na jedan od onih actečkih kružnih kalendara, a onda se našao unutra, i Lukas je već puštao vrata da se tiho zatvore za njima. Prozori su bili tako zatamnjeni da se činilo da je napolju noć, noć puna vreve u kojoj su se legije ljudi iz Projekata kretale za svojim podnevnim poslovima. Unutrašnjost vozila bila je prostrana odaja postavljena jarkim tepisima i bledim, kožnim jastucima, bez nekog

vidljivog sedišta. Nije bilo ni volana; upravljačka tabla bila je kožom tapacirano prostranstvo bez ikakvih ureñaja. Pogledao je Lukasa, koji je popuštao čvor na svojoj crnoj kravati. "Kako se ovo vozi?" "Sedi negde. Voziš ga ovako: Ahmede, odvezi nam guzice u Njujork, donji isto čni sektor." Kola tiho kliznuše, odvajajući se od ivičnjaka, kada se Bobi spustio na kolena u meku hrpu ponjava. "Ru čak će biti poslužen za trideset minuta, ser, ukoliko vam ne odgovara ranije", reče glas. Bio je mek, melodičan, i činilo se da dolazi odasvud. Lukas se nasmeja. "Stvarno su umeli da ih naprave, oni u Damasku", reče. "Gde?" "U Damasku", ponovi Lukas, otkopčavajući sako i smeštajući se udobnije u naslon od bledih jastuka. "Ovo je Rols. Stari model. Oni Arapi su pravili dobra kola, dok su imali para." "Lukase", re če Bobi, usta punih hladne pečene piletine, "kako to da nam treba sat i po do Njujorka? Ne izgleda mi da se toliko vučemo..." "Zato", re če Lukas, zastavši da otpije gutljaj belog vina, "što to toliko traje. Ahmed ima ugrañene sve fabričke dodatke, uključujući i prvoklasni sistem protiv špijunaže. Na putu, u vožnji, Ahmed obezbeñuje znatan stepen privatnosti, više nego što obično plaćam u Njujorku. Ahmede, da li neko u ovom trenutku pokušava da nas prisluškuje, ili tako nešto?" "Ne, ser", reče glas. "Pre osam minuta našu identifikacionu ploču očitavao je helikopter Takti čkih. Broj helikoptera je MH-povlaka-3-povlaka-848, a pilotirao je narednik Roberto..." "Dobro, dobro", re če Lukas. "U redu. Nije važno. Vidiš? Ahmed zna više o tim Takti čkim nego o oni o nama." Obrisao je ruke debelom, belom, lanenom salvetom i izvadio zlatnu čačkalicu iz džepa. "Lukase", re če Bobi, dok je Lukas pažljivo istraživao prostor izmeñu krupnih četvrtastih zuba, "šta bi bilo kada bih te, kao, pitao da me odvezeš do Tajms Skvera i pustiš me napolje?" "A", re če Lukas, vadeći čačkalicu, "najživlji deo grada. Šta je, Bobi, uzimaš drogu?" "Ma ne, samo me zanima." "Šta te zanima? Hoćeš na Tajms Skver?" "Ne, bilo je to prvo mesto na koje sam pomislio. Hteo sam valjda da pitam, da li bi me pustio?" "Ne", re če Lukas, "da ti odgovorim bez uvijanja. Ali nemoj da pomisliš da si neki talac. Bolje je reći gost. Cenjeni gost." Bobi se prazno nasmeši. "A. Znam. Kako ono zovu, pod zaštitnim nadzorom, je li?" "Tako je", re če Lukas, ponovo uposlivši zlatnu čačkalicu. "I dok smo ovde, u bezbednom okrilju valjanog Ahmeda, bilo bi zgodno da porazgovaramo. Mislim da ti je brat Bovoar već ispričao ponešto o nama. Šta ti misliš, Bobi, o onome što ti je rekao?" "Pa", re če Bobi, "stvarno je zanimljivo, ali nisam siguran da sam razumeo." "Šta nisi razumeo?" "Pa, ne znam, recimo te vudu stvari..." Lukas podiže obrve. "Mislim, to je vaša stvar, šta ćete da kupite, hoću da kažem, verujete, je li? Ali Bovoar čas govori o bizu, ulični tehno, sve same stvari za koje nikad nisam čuo, a odmah zatim eto ga kako pominje mamboe, duhove, zmije i... i..." "I šta?"

"Konje", procedi Bobi kroz stisnuto grlo. "Bobi, znaš šta je metafora?" "Neki deo? Kao tranzistor?" "Nije. Zaboravi metaforu, onda. Kada ti Bovoar i ja govorimo o loa i njihovim atovima, kako zovemo one malobrojne koje su loa izabrali da jašu, shvati to kao da govorimo istovremeno na dva jezika. Jedan već razumeš. To je jezik uličnog tehna, kako ga nazivaš. Možda koristimo različite izraze, ali govorimo tehno. Možda za nas Ugu Feraj znači ono što za tebe znači ledolomac, razumeš? Ali u isto vreme, istim rečima govorimo o drugim stvarima, a to ti ne razumeš. I ne treba." Sklonio je čačkalicu. Bobi duboko udahnu. "Bovoar je rekao da je Džeki ždrebica za zmiju, zmiju zvanu Dambala. Bi li mi to preveo na ulični tehno?" "Svakako. Zamisli da je Džeki dek, Bobi, dek kiberprostora, veoma lep model sa privla čnim nogama." Lukas se naceri, a Bobi pocrvene. "Zamisli da je Dambala, koga neki zovu zmija, program. Recimo ledolomac. Dambala se uključi u Džeki ili dek, Džeki seče led. To je sve." "U redu", re če Bobi, shvativši, "šta je onda matrica? Ako je ona dek, a Dambala program, šta je kiberprostor?" "Svet." "Odavde najbolje da poñemo peške", reče Lukas. Rols se tiho, neprimetno zaustavi i Lukas ustade, zakopčavajući sako. "Ahmed je suviše upadljiv." Uzeo je štap, i vrata se uz tihi zvuk otklju čaše. Bobi iziñe za njim, u jedinstveni miris Gradova, bogatu smešu ustajalih tunelskih gasova, drevne gareži i kancerogene arome sveže plastike, sve to prožeto ugljeničnim prelivom zabranjenih fosilnih goriva. Visoko iznad glave, u odsjaju elektrolučnih svetiljki, jedna od nedovršenih Fulerovih kupola zaklanjala je dve trećine večernjeg neba ružičaste boje lososovog mesa, sa nazubljenom ivicom poput slomljenog, sivog saća. Krpež kupola nad Gradovima umeo je da stvori neželjene mikroklimatske uslove; bilo je područja od nekoliko gradskih blokova gde je fina kiša kondenzacije neprestano sipila sa ogaravljenih konstrukcija i viših delova kupola poznatih po statičkom pražnjenju, čudnoj urbanoj vrsti munja. Dok je Bobi išao za Lukasom niz ulicu, duvao je jak vetar, vruć i pun prašine koji je verovatno imao nešto sa promenama pritiska u sistemu podzemne železnice što se pružala čitavom dužinom Gradova. "Zapamti šta sam ti kazao", reče Lukas, žmireći zbog prašine. "On je mnogo više nego što izgleda. Čak i da nije, dugovao bi mu izvesno poštovanje. Ako želiš da postaneš kauboj, uskoro ćeš upoznati legendu u zanatu." "Aha, dobro." Poskočio je da izbegne komad posivele trake iz štampača koji je pokušao da mu se omota oko članka. "Zna či, on je taj od koga ste ti i Bovoar kupili..." "A! Ne! Seti se šta sam ti rekao. Kad govoriš na otvorenoj ulici, to ti je kao da daješ oglas u novinama..." Bobi napravi grimasu i klimnu glavom. Sranje. Samo zaserava. Evo ga tu, sa jednim od glavnih operatora, do guše u nekakvom haos bizu, i šta, ponaša se kao čabronja. Operator. Prava reč za Lukasa, i za Bovoara, a ta vudu priča, to je samo neko zezanje koje izvode sa ljudima. U Rolsu, Lukas se upustio u nekakvu uvrnutu, podugačku govoranciju o Legbi, za koga je rekao da je loa komunikacije, 'gospodar puteva i staza', sve o tome kako je čovek kod koga ga vodi Legbin miljenik. Kada je Bobi upitao je li i on dvopištoljac, Lukas je rekao da nije; rekao je da je celog života išao u Legbinoj senci, tako blizu da nije ni znao da je loa s njim, da je deo njega. I to jeste bio čovek, rekao je Lukas, od koga su kupili softver što ga je Dva-na-dan iznajmio Bobiju... Lukas zañe za ugao i zastade, Bobi odmah iza njega. Stajali su ispred pocrnele zgrade od tamnog kamena čiji su prozori već decenijama bili zakovani pločama talasastog

čelika. Deo prizemlja nekada je bio neka vrsta dućana, jer je imao izloge, razbijene i mutne od prljavštine. Vrata izmeñu oslepljenih izloga bila su ojačana istom vrstom čelika koja je zatvarala prozore na spratovima, i Bobiju se učini da nazire neku vrstu znaka iza izloga sa leve strane, oboreni neonski natpis nagnut ukoso u pomrčini. Lukas je samo stajao, okrenut vratima, bezizraznog lica, krupnih šaka naslonjenih na mesinganu glavu štapa čiji je vrh bio uprt u plo čnik. "Prva stvar koju treba da naučiš", reče, tonom čoveka koji ponavlja biblijsku izreku, "jeste da uvek mora' da sačekaš..." Bobiju se učini da čuje neko struganje iza vrata, a onda se začu zveka kao od lanaca. "Da ti pamet stane", reče, "kao da nas je očekivao." Vrata se odškrinuše desetak centimetara na dobro podmazanim šarkama i kao da ih nešto zaustavi. Posmatralo ih je oko, ne trepćući, lebdeći u toj pukotini prašine i mraka, i Bobiju se isprva učini da to mora biti oko neke krupne životinje, sa zenicom čudne, tamnožute boje i beonjačama poprskanim i premreženim crvenim žilicama, sa zakrvavljenim donjim kapkom. "Hudu- čovek", reče nevidljivo lice kome je pripadalo oko, a onda, "hudu-čovek i neko govance. Isuse..." Začu se grozan krkljav zvuk, kao da se vekovne sluzi dižu iz neke skrivene dubine, i čovek pljunu. "'Ajde, mi či se, Lukase." Još jednom zvuk struganja i vrata se otvoriše u tamu. "Ja sam zauzet čovek..." Ovo poslednje došlo je odnekud iza vrata, udaljavajući se, kao da vlasnik oka beži od svetlosti koja je prodrla unutra. Lukas zakorači unutra, sa Bobijem za petama, koji oseti kako se vrata tiho zatvaraju za njim. Iznenadna tama učini da mu se naježi koža na rukama. Kao da je bio živ, taj mrak, zakrčen, gust i nekako svestan. Tada planu šibica i nekakva svetiljka zašišta i zatreperi kada se upalio gas u posudi. Bobi se zablenu u lice iza svetiljke, gde je zakrvavljeno oko čekalo sa svojim parnjakom na nečemu za šta se Bobi toplo nadao da je maska. "Ne verujem da si nas očekivao, Fine. Ili jesi?" upita Lukas. "Ako baš 'oćeš da znaš", reče lice, otkrivši pločaste, žute, konjske zube, "bio sam poš'o nešto da pojedem." Bobiju je izgledao kao da bi mogao da se hrani trulim tepihom ili da strpljivo rije kroz smeñu drvnu kašu knjiga, nadutih od vlage i naslaganih do visine ramena sa obe strane tunela u kome su stajali. "Ko ti je ovo govance, Lukase?" "Znaš, Fine, Bovoar i ja imamo poteškoće sa nečim što smo nabavili od tebe na poverenje." Lukas ispruži štap i oprezno opipa opasnu nadnetu liticu od knjiga u raspadanju. "Ma nemojte?" Fin skupi usta u podrugljivoj brizi. "Ne zajebavaj se s tim prvim izdanjima. Ako srušiš, plaćaš." Lukas spusti štap. Uglačana glava blesnu na svetlosti svetiljke. "I", re če Fin. "Znači, imate poteškoće. Čudi me, Lukase, jebeno me čudi." Obrazi su mu bili sivkasti, izbrazdani dubokim, kosim borama. "Imam i ja poteškoće, tri komada, koje jutros nisam im'o. Izgleda da to tako mora u životu, ponekad." Spustio je siktavu svetiljku na očerupan čelični orman i iskopao iskrivljenu cigaretu bez filtera iz džepa na boku nekog dronjka koji je nekada mogao biti sako od tvida. "Moje tri poteško će nalaze se na spratu. Možda biste ih pogledali..." Kresnuo je drvenu šibicu o postolje svetiljke i zapalio cigaretu. Prodoran miris crnog, kubanskog duvana raširi se kroz vazduh izmeñu njih. "Znaš", re če Fin, zakoračivši preko prvog tela, "već sam dugo na ovoj lokaciji. Svi me znaju. Znaju da sam ovde. Kad kupiš od Fina, znaš od koga si kupio. I jamčim za svoju robu, uvek..." Bobi je zurio u gore okrenuto lice mrtvaca na podu, u zamućene oči. Oblik trupa bio je nekako pogrešan, način na koji je ležao tamo u crnoj odeći. Lice Japanca, bezizrazno,

oči leša... "I za sve to vreme", produži Fin, "znaš ko je bio toliko glup da pokuša da uñe ovamo i ukoka me? Niko! Nijedan, sve do jutros, a onda odjednom trojica, da ih jebem. Doduše", uputio je Bobiju neprijateljski pogled, "t o ako ne računam ovo ovde govance, ali..." Slegnuo je ramenima. "Izgleda nekako iskrivljeno", re če Bobi, zureći u prvi leš. "To je zato što je unutra postao pseća hrana." Fin se iskezi. "Samleven." "Fin sakuplja egzotično oružje", reče Lukas, gurkajući vrhom štapa zglob ruke drugog tela. "Jesi li ih skenirao za implante, Fine?" "Ja'. Gnjavaža. Mor'o da ih nosim dole u sobu. Samo uobičajeno pakovanje. Običan udarni tim." Zvu čno je srknuo kroz zube. "Ko je mogao da poželi mene da smakne?" "Možda neko kome si prodao skup proizvod koji ne vrši posao", predloži Lukas. "Nadam se da to ne znači da ste ih vi poslali, Lukase", reče Fin hladno, "jer bih morao da ti pokažem trik sa psećom hranom." "Jesam li rekao da si nam prodao neispravnu robu?" "'Imamo poteškoće', rekao si. Šta ste drugo kupili od mene u poslednje vreme?" "Žao mi je, Fine, ali ovi nisu naši. I sam znaš da nisu." "Ja', valjda. Koji ćeš moj onda ovde, Lukase? Znaš da roba koju si kupio nije išla sa uobičajenom garancijom..." "Znate", re če Fin, pošto je saslušao priču o Bobijevoj neuspeloj provali u kiberprostoru, "tamo se dešava neko zajebano sranje." Polako je vrteo uskom, neobično izduženom glavom. "A nije bilo tako." Pogleda Lukasa. "Vi znate za to, zar ne?" Sedeli su za četvrtastim, belim stolom u beloj sobi u prizemlju, iza radnje zakrčene otpadom. Pod je bio od rapavih bolničkih pločica, a zidovi široke ploče od zamazane plastike iza kojih su se krili gusti slojevi elektronskih kola za ometanje prisluškivanja. U poreñenju sa prednjom prostorijom, bela soba se činila hirurški čista. Oko stola je bilo razmešteno nekoliko tronožaca od legure nakostrešenih od senzora i skenera poput apstraktnih skulptura. "Znamo za šta?" upita Bobi. Sa svakim prepričavanjem priče osećao se manje čabronja. Važan. Osećao se važan. "Ne ti, upišanko", re če Fin umorno. "On. Veliki hudu-čovek. On zna. Zna da više nije isto... Već duže. A ja sam oduvek u ovom poslu. Od početaka. Još pre rata, pre nego što je postojala matrica, ili bar pre nego što su ljudi znali da postoji." Sada je gledao Bobija. "Ma, koji moj o čekujem od tebe da znaš? Imam par cipela koje su starije od tebe. Kauboji postoje otkad i kompjuteri. Napravili su pr ve kompjutere da bi isekli nemački led, zar ne? Šifrolomce. Što znači da je led postojao i pre kompjutera, ako baš 'oćete." Zapalio je petnaestu cigaretu te večeri, i soba poče da se ispunjava dimom. "Jeste, Lukas zna. U poslednjih sedam, osam godina tamo su se pojavile neke čudne stvari, tamo gde jašu kauboji konzole. Novi džokeji sklapaju pogodbe sa tim stvarima, zar ne, Lukase? Da, mo'š se kladiti da znam; još im je potreban i hard i soft, i još moraju da budu brži od zmije pred ledom, ali svi oni, svi koji zaista znaju da ga seku, imaju saveznike, je l' tako, Lukase?" Lukas izvadi zlatnu čačkalicu iz džepa i zaposli se oko kutnjaka, sa ozbiljnim izrazom na tamnom licu. "Prestoli i osvajanja", re če Fin tajanstveno. "Ja', tamo nešto postoji. Duhovi, glasovi. Zašto ne? Okeani imaju sirene, i slično sranje, a mi imamo more od silikona, kapiraš? Naravno, kiberprostor je samo opsena na koju dobrovoljno pristajemo, ali svako ko se uklju či zna, jebeno je siguran, da je to svet za sebe. I izgleda svake godine sve više naseljen..."

"Za nas", re če Lukas, "svet je uvek bio takav." "Ja'", re če Fin, "vi možete da se uključujete pravo tamo, a posle da kažete ljudima da su stvari sa kojima sklapate pogodbe oni isti stari, plemenski bogovi..." "Božanski Konjanici..." "Ma, sigurno. Možda čak i verujete u to. Al' ja sam dovoljno mator da pamtim vreme kada nije bilo tako. Da ste pre deset godina ušli u 'Džentlmen gubitnik' i pokušali da saopštite nekom od asova da ste razgovarali s duhovima u matrici, mislili bi da ste pošandrcali." "Čabronje", ubaci Bobi, osetivši se zapostavljen i ne više tako važan. Fin ga belo pogleda. "Šta?" "Čabronje. Sjebani u mozak. Muvaroški izraz, valjda..." Opet on. Sranje. Fin mu uputi veoma čudan pogled. "Isuse. Tako to zovete, a? Hriste. Ma, poznajem čoveka..." "Koga?" "Bodina Čabronju", re če on. "Prvi tip kog znam da je završio k'o govorna figura." "Je l' bio glup?" upita Bobi, smesta zažalivši zbog toga. "Glup? Sranje, ne, bio je pametan k'o sam ñavo." Fin zgnječi cigaretu u napukloj keramičkoj pepeljari sa reklamom za Kampari. "Samo što je bio potpuno otkačen. Jednom je radio sa Ravnolinijskim Diksijem..." Zakrvavljene oči postadoše odsutne. "Fine", re če Lukas, "gde si nabavio onaj ledolomac koga si nam prodao?" Fin ga je bezizrazno posmatrao. "Četrdeset godina radim ovaj posao, Lukase. Znaš koliko su mi puta postavili to pitanje? Znaš koliko bih puta bio o'lañen da sam odgovorio?" Lukas klimnu glavom. "Ubedio si me. Ali da i ja tebi nešto kažem." Pružio je čačkalicu prema Finu kao bodež-igračku. "Pravi razlog zbog koga sada sediš ovde i proseravaš se jeste to što misliš da ona tri mrce gore imaju neke veze sa ledolomcem koga si nam prodao. Osim toga, štrecnuo si se i naćulio uši kada ti je Bobi rekao da su digli u vazduh stan njegove majke, tačno?" Fin se naceri. "Možda." "Neko te je stavio na listu, Fine. Ona tri nindže gore koštali su nekog svu silu para. Kada se ne vrate, neko će biti još zagriženiji, Fine." Zakrvavljene oči zatreptaše. "Bili su napakovani", reče on, "spremni za udar, ali jedan od njih imao je i neke druge stvari. Opremu za postavljanje pitanja." Njegovi prsti, žuti od nikotina polako su trljali kratku gornju usnu. " Nabavio sam ga od Vigana Ladgejta", re če, "Viga." "Nikad čuo", reče Lukas. "Opi čen, mali jebivetar", reče Fin, "nekad je bio kauboj." Istine radi, poče Fin, a za Bobija je to bilo beskrajno opčinjavaju će, bolje čak nego kad je slušao Bovoara i Lukasa, Vigan Ladgejt je pet godina bio vrhunski džokej, što je sasvim solidan staž za kauboja kiberprostora. Pet godina je dovoljno da kauboj postane bogat ili padne u komu, ili pak da plaća ergelu mladih sekača i posveti se voñenju poslova. Vig je u žestini mladosti i slave protutnjao kroz slabo naseljene sektore matrice koji predstavljaju geografska područja nekad poznata kao Treći Svet. Silikon se ne troši; mikročipovi su praktično večni. Vig je uočio ovu istinu. Kao i svaki drugi klinac njegovih godina, znao je da je silikon postao zastareo, što je bilo gore nego istrošiti se; ova činjenica bila je sumorna, ali prihvaćena konstanta za Viga, kao smrt ili porez, i zapravo se više plašio toga da će njegova oprema zastariti nego smrti (imao je dvadeset dve godine) ili poreza (nije ga prijavljivao, iako je plaćao godišnji procenat praonici novca u Singapuru, i to u približnom iznosu poreza koji bi platio kada bi prijavio ukupnu zaradu). Vig je zaklju čio da sav zastareli silikon negde odlazi. Saznao je

da su to krajnje siromašne oblasti sa začecima industrije. Nacije koje su tako primitivne da još ozbiljno shvataju koncept nacije. Vig se uključio u par afri čkih sporih rukavaca i osetio se kao ajkula u bazenu punom kavijara. Ta ukusna jajašca bila su suviše sitna, ali si mogao da zineš i gutaš, a to je bilo lako i sito i zbrajalo se. Vig je obrañivao Afrikance nedelju dana, usput izazvavši pad najmanje tri vlade i neizrecivu ljudsku patnju. Na kraju nedelje se povukao, ugojeniji od nekoliko miliona smešno malih bankovnih računa. Dok je izlazio, nagrnuli su skakavci; i drugi su došli na afričku ideju. Vig se dve godine izležavao na plaži u Kanu, uživajući samo najbolje, ekskluzivne droge i povremeno uključivao minijaturni Hosakin televizor, posmatrajući naduvene leševe Afrikanaca sa neobičnom, nedužnom pažnjom. Posle izvesnog vremena, niko ne zna tačno gde ili kada ili zašto, počelo je da se primećuje da je Vig zastranio. Tačnije, rekao je Fin, Vig je uobrazio da Bog obitava u kiberprostoru, ili da je kiberprostor Bog, ili neko novo ispoljavanje istog. Vigova zastranjivanja u teologiju bila su obeležena krupnim pomacima paradigme, pravim verskim zanosima. Fin je znao ponešto o tome šta je Vig radio u to vreme; ubrzo posle preobraćenja u novu i jedinstvenu veru, Vigan Ladgejt se vratio u Gradove i otisnuo na epsko iako pomalo nasumično istraživanje kiberprostora. Pošto je bio jahač konzole, znao je gde treba ide u potragu za onim što je Fin zvao hard i soft. Fin je nabavio Vigu i jedno i drugo, jer je Vig još bio bogat čovek. Vig je objasnio Finu da njegova tehnika mističke potrage podrazumeva projekciju svesti u prazne, slobodne sektore matrice, i čekanje. Fin je rekao u njegovu korist da ovaj nikada nije stvarno sreo Boga, iako je tvrdio da je u nekoliko prilika osetio Njegovo prisustvo kako se kreće preko lica mreže. Vig je usput ostao bez novca. Pošto je njegova duhovna potraga prekinula ono malo preostalih poslovnih veza iz vremena pre Afrike, nestao je bez traga. "A onda se jednog dana pojavio", reče Fin, "lud k'o klozetski pacov. Ionako je bio bled, mali jebivetar, ali sada je nosio sva ona afrička govna, perle, kosti i to." Bobi prestade da sluša Finovo pripovedanje, tek toliko da se zapita kako neko ko izgleda kao Fin može nekog da nazove bledim, malim jebivetrom, a onda opazi Lukasovo smrtno ozbiljno lice. Tada mu pade na pamet da Lukasa možda lično pogaña pominjanje Afrike, na neki način. Ali Fin je pri čao dalje. "Im'o je dosta robe koju je hteo da proda. Dekove, pomoćne ureñaje, softver. Sve je bilo staro nekoliko godina, ali prvoklasno, pa sam mu ponudio cenu. Primetio sam da ima ugrañenu utičnicu i da u njoj neprestano drži komad softvera. Kakav je to soft? Prazan, kaže on. Sedi baš tu gde ti sad sediš, klinac, i kaže mi prazan je i u njemu je Božji glas i ja živim večno u njegovoj beloj buci, ili već takvo neko sranje. Ja tu pomislim, Kriste, pa Vig je načisto odlepio, a on po peti put broji novac koji sam mu dao. Vig, kažem mu, vreme je novac, ali da mi kažeš šta sad nameravaš da radiš. Zato što sam bio radoznao. Godinama sam poznavao čoveka, poslovno. Fine, veli on, moram gore uz gravitacijski bunar, Bog je tamo gore. Hoću da kažem, kaže on, On je svuda, ali ovde dole ima mnogo šuma koji mu zamračuje lice. Tako je, kažem ja, ubo si. Ispratim ga do vrata i to je sve. Nikada ga više nisam video." Bobi trepnu, pri čeka i malo se uzvrpolji na tvrdom sedištu stolice na sklapanje. "Ali otprilike godinu dana kasnije, pojavljuje se t ip, sa platforme na visokoj orbiti, na odsustvu, i donosi mi dobar softver na prodaju. Ništa da se raspametiš, ali zanimljivo. Kaže da je od Viga. Pa, Vig je možda čudak i dugo je izvan igre, ali još može da nanjuši dobru robu. Otkupio sam. Otad ima možda deset godina, je li? I otprilike svakih godinu dana, pojavi se neki tip sa robom. 'Rek'o mi Vig da ti ponudim ovo.' I ja obično kupim. To nikad nije ništa izuzetno, ali je u redu. I nikad se ne pojavi isti tip." "Šta je to bilo, Fine, samo softver?" upita Lukas. "Pa da, uglavnom, osim onih otkačenih skulptura. To sam zaboravio. Mislio sam da ih

je Vig napravio. Kada se tip prvi put pojavio s tim, kupio sam robu, a onda sam ga pitao, koji moj ti je to? Vig je rek'o da bi moglo da te zanima, kaže tip. Reci mu da je lud, kažem ja. Tip se nasmeje. Onda zadrži, veli. Ne pada mi na pamet da nosim to sranje nazad. Mislim, bila je veličine deka, ta stvar, obična gomila raznih govana, pokupljenih u kutiju... Ćušnuo sam je iza onog sanduka od Kole sa starim gvožñem i zaboravio na nju, sve dok stari Smit - moj kolega u ono vreme, bavio se uglavnom umetničkim i kolekcionarskim predmetima - nije svratio. Vidi je i 'oće da kupi. Tu mi utanačimo kao neku trt-mrt pogodbu. Ako bude još ovoga, Fine, kaže on, uzmi. Gore u gradu postoje dupeglave koje padaju na ova sranja. I kad se sledeći put pojavio tip od Viga, stvarno sam otkupio skulpturu i uvalio je Smitu. Al' to je svaki put bila neka sitna lova..." Fin slegnu ramenima. "Sve do pre mesec dana. Doš'o neki balavac sa onim što ste vi otkupili. Od Viga. Čuj, kaže on, ovo je biosoft i to 'lomac. Vig kaže da je mnogo skup. Ja ga metnem pod sken i učini mi se u redu. Izgled'o mi se zanimljiv, znaš? I tvoj ortak Bovoar bio je istog mišljenja. Kupim. Bovoar kupi od mene. Kraj pri če." Fin izvadi cigaretu. Ova je bila slomljena, savijena nadvoje. "Sranje", re če on. Iskopa iz istog džepa izlizan paketić cigaret-papira, izdvoji jedan tanak, ružičast listić i čvrsto ga omota oko slomljene cigarete, kao neku vrstu udlage. Kada je oblizao lepak, Bobi opazi veoma zašiljen sivo-ružičast jezik. "Dobro, Fine, a gde stanuje naš gospodin Vig?" upita Lukas, sa palcima ispod brade i dugačkim prstima poput prepone ispred lica. "Lukase, ne znam pa da me jebeš. Negde na orbiti. I da ti pravo kažem, čisto sumnjam da mu puca prsluk za novac koji dobija od mene. Znaš, čuo sam da gore postoje mesta gde ti ne treba novac, ako se uklopiš u ekonomiju, pa možda tamo i sića dugo traje. Bolje me ne pitaj, znaš da imam agorafobiju." Opako se nacerio Bobiju, koji je pokušavao da izbriše sliku onog jezika iz sećanja. "Znaš", re če Fin, žmireći prema Lukasu, "negde baš u to vreme počele su da kruže priče o tom uvrnutom sranju što se dešava u matrici." "Kao na primer?" upita Bobi. "Jebeni jezik za zube", reče Fin, neprestano posmatrajući Lukasa. "Baš pre nego što ste se pojavili vi, nova hudu-ekipa. Znao sam jednu uličnu samurajku u službi tipa iz Specijalnih Snaga prema kome je Vig izgledao potpuno jebeno normalno. Ona i taj kauboj koga su pokupili iz Čibe, namerili su se na nešto slično. Možda su ga i našli. Poslednji put sam ih vid'o u Istanbulu. Čuo sam da je pre nekoliko godina došla da živi u Londonu. Jebeš me ako znam kad. Sedam, osam godina." Fin je najednom izgledao umoran i star, veoma star. Bobi pomisli da izgleda kao veliki, mumificirani pacov pokretan oprugama i nevidljivim žicama. Izvadio je iz džepa ručni sat sa napuklim staklom i samo jednom masnom, kožnom trakom i pogledao na njega. "Isuse. Pa, to je sve što ćeš čuti od mene, Lukase. Za dvadeset minuta dolaze mi neki prijatelji iz banke organa, zbog jednog poslića." Bobi se seti tela na spratu. Preležala su tamo ceo dan. "Hej", re če Fin, pročitavši izraz na njegovom licu, "banke organa su veoma dobre kada treba da ukloniš nešto. Ja plaćam njima. Ona glupa kopilad gore ionako više nemaju bog zna šta od organa..." I Fin se zacereka. "Rekao si da je bio blizak... Legbi? A Legba je isti onaj za koga ti i Bovoar kažete da mi je pomogao kada sam naleteo na onaj crni led?" Iza ivice saća grañevina, nebo je postajalo svetlije. "Jeste", reče Lukas. Kao da je bio odsutan mislima. "Ali on kao da uopšte ne veruje u to." "Nema veze", reče Lukas kada se ukazao Rols. "Uvek je bio blizak duhu stvari."

17. VEVERIČINA ŠUMA

Avion se zaustavio blizu neke tekuće vode. Tarner je slušao zvuk, okrećući se, u groznici ili snu, u g-mreži, vodu na kamenu, jednu od najstarijih pesama. Avion je bio pametan, pametan kao bilo koji pas, sa ugrañenim nagonom skrivanja. Osećao ga je kako se ljulja na stajnom trapu, negde u grozničavoj noći, i puzi napred, dok mu grančice grebu i šušte po tamnoj kupoli kabine. Avion se zavukao u duboku, zelenu senku i kleknuo, a letni okvir je zavijao i krckao dok se slegao uz ilovaču i granit kao raža na pesak. Mimeti čki polikarbon kojim su mu bila obložena krila i tru p osuo se mrljama i potamneo, preuzimajući boje i izgled mesečinom išaranog kamena i šumskog tla. Konačno se umirio, i jedini zvuk bio je šum vode u koritu potoka... Probudio se poput mašine, otvorivši oči, uklju čivši sliku, crveni blesak Linčove smrti iza usmerenog nišana Smit i Vesona. Luk krova kabine iznad njega imao je čipku od mimetičkih podražaja lišća i grana. Bleda zora i zvuk tekuće vode. Još je nosio Oukijevu plavu, radnu košulju. Sada je oštro zaudarala na znoj, a dan ranije otrgnuo je rukave. Pištolj mu je ležao izmeñu nogu, cevi uperene u crnu ručicu upravlja ča mlaznjaka. G-mreža bila je mlitav čvor oko njegovih bokova i ramena. Izvio se i ugledao devojku, ovalno lice i smeñ, osušen potočić krvi ispod nozdrve. Još je bila bez svesti, znojava, nešto razmaknutih usana, kao u lutke. "Gde se nalazimo?" "Petnaest metara južno-jugoistočno od ciljnih koordinata koje ste dali", reče avion. "Ponovo ste izgubili svest. Opredelio sam se da nas sakrijem." Pružio je ruku iza sebe i izvadio utikač interfejsa, prekidajući vezu sa avionom. Tupo je kružio pogledom po kabini sve dok nije našao ručne komande za otvaranje kupole. Uzdahnula je na servo-motorima, usput menjajući izgled polikarbonskog veza od lišća. Prebacio je nogu preko ivice i pogledao svoju šaku na spoju kabine i spoljne školjke aviona. Polikarbon je podražavao sive tonove obližnje stene; dok ga je posmatrao, počeo je da slika mrlju veličine šake u boji njegovog dlana. Prebacio je i drugu nogu, zaboravivši revolver na sedištu, i kliznuo na zemlju, u visoku, meku travu. Onda je ponovo zaspao, sa čelom na travi, i sanjao tekuću vodu. Kada se probudio, zatekao se kako puzi na rukama i kolenima kroz nisko granje otežalo od rose. Konačno je izbio na čistinu i prevalio se napred i na leña, ruku raširenih kao da se zbog nečega predaje. Visoko nad njim, nešto malo i sivo odbaci se sa grane, uhvati se za drugu, zaljulja se jedan tren na njoj, a zatim pohita dalje, izvan njegovog vidokruga. Lezi mirno, začu glas kako mu govori, godinama udaljen. Samo lezi i opusti se i uskoro će zaboraviti na tebe, zaboraviće zbog sivila svitanja i zbog rose. Izišle su da traže hranu, da traže hranu i da se igraju, a njihovi mozgovi ne mogu da zapamte dve poruke, ne zadugo. I on je ležao na leñima, pored svoga brata, sa vinčesterkom u najlonskom kućištu, udišući miris novog mesinga i ulja za puške, miris logorske vatre u svojoj kosi. A brat mu je uvek bio u pravu, za veverice. Došle su. Zaboravile su jasan znak smrti ispod njih u zakrpljenom džinsu i plavom čeliku; došle su, trčeći po granama, zastajući da onjuše zoru, Tarnereova dvadeset dvojka je prasnula, i mlitavo telašce skotrljalo se sa visine. Ostale su se razbežale, nestajući, a Tarner je prepustio pušku bratu. Ponovo su čekali, čekali da ih veverice zaborave. "Vi ste kao ja", re če Tarner vevericama, izranjajući iz sna. Jedna od njih iznenada sede na debeli rep i pogleda ga pravo u oči. "Uvek se vraćam." Veverica odskakuta dalje. "Kada sam pobegao od Holanñanina, bio je to, u stvari, povratak. Kada sam odleteo u Meksiko, opet isto. I još jednom, kada sam ubio Linča."

Dugo je tako ležao, posmatrajući veverice, dok se šuma budila i jutro postajalo toplije oko njega. Preletela ga je vrana, zaokrećući, kočeći perjem raširenim poput crnih, mehaničkih prstiju. Svratila je da proveri da li je mrtav. Nacerio se vrani, a ova zalupa krilima i odlete. Još nije. Ponovo je otpuzao pod nadneto granje i našao je kako sedi u kabini. Nosila je preveliku belu majicu presečenu ukoso MAAS-NEOTEK logoom. Majica je spreda bila išarana prugama sveže krvi. Ponovo je krvarila iz nosa. Sjajne, plave oči, zamućene i izgubljene, u crno-žutim izubijanim dupljama, nalik na egzotičnu šminku. Mlada, zaključio je, veoma je mlada. "Ti si Mi čelova kćerka", re če, prisetivši se imena iz dosjea biosofta. "Anñela." "Endži", re če ona, automatski. "A ko si ti? Krvarim." Pokazala je krvavi karanfil zgužvane maramice. "Tarner. O čekivao sam tvog oca." Setio se revolvera, opazivši da joj je druga ruka izvan vidokruga, ispod ivice kabine. "Znaš li gde je?" "Tamo, u mesi. Mislio je da će moći da razgovara s njima, da im objasni. Zato što im je potreban." "Sa kojim to njima?" "Sa Maasom. Odborom. Nemaju računa da mu naude. Zar ne?" "Zašto bi to učinili?" Još jedan korak napred. Obrisala je nos crvenom maramicom. "Zato što me je poslao napolje. Zato što je znao da hoće da mi naude, možda i ubiju. Zbog snova." "Snova?" "Misliš da će ga povrediti?" "Ma ne, ne bi oni to. Popeću se kod tebe. Može?" Klimnula je glavom. Morao je da preñe rukama preko školjke da bi našao plitke, udubljene rukohvate; mimetička obloga pokazivala je lišće i mahovinu, grančice... A onda se našao gore, kod nje, i ugledao revolver pored njene patike. "Ali zar nije trebalo i sam da poñe? Očekivao sam ga, mislim tvog oca." "Ne. Nismo to planirali. Imali smo samo jedan avion. Zar vam nije rekao?" Počela je da se trese. "Zar vam ništa nije rekao?" "Dovoljno", re če on, spustivši ruku na njeno rame, "rekao nam je koliko je bilo potrebno. Sve će biti u redu..." Prebacio je noge unutra, povio se, pomerio Smit i Veson dalje od njene noge i pronašao kabl interfejsa. Sa rukom na njenom ramenu, podigao ga je i ubacio na mesto iza uha. "Daj mi proceduru za brisanje svega što si snimio u poslednjih četrdeset osam sati", reče. "Hoću da obrišeš kurs za Meksiko Siti, let od obale ovamo, sve..." "Ne postoji unesen plan za Meksiko Siti", reče glas, direktan nervni audio signal. Tarner se zagleda u devojku, protrlja vilicu. "Kuda idemo?" "U Bogotu", i mlaznjak navede koordinate za sletanje koje se nije dogodilo. Ona zatrepta prema njemu, kapcima modrim poput okolne kože. "Kome to govoriš?" "Avionu. Da li ti je Mi čel rekao kuda ćeš ići?" "U Japan..." "Znaš nekoga u Bogoti? Gde ti je majka?" "Ne. Mislim da je u Berlinu. Malo znam o njoj." Obrisao je banke podataka u avionu, poništivši Konrojev program, ono što se nalazilo tamo: dolazak iz Kalifornije, podaci o odredištu, plan leta koji bi ih odveo do piste

udaljene tri stotine kilometara od urbanog jezgra Bogote... Neko će već naći avion. Pomislio je na Maasov orbitalni sistem osmatranja i pitao se da li su sistemi ometanja i izbegavanja, čije je aktiviranje naredio avionu, bili od ikakve koristi. Mogao je da ponudi avion Rudiju, ali je sumnjao da će Rudi pristati da bude umešan. Kad je to bilo u pitanju, već samo pojavljivanje na imanju, sa Mičelovom kćerkom, uvaliće Rudija do guše. Ali nije imao kuda da ide, ne za stvari koje su mu sada bile potrebne. Bio je to hod od četiri sata, duž poluzaboravljenih staza i niz krivudavi asfaltni drum sa dve trake, obrastao korovom. Činilo mu se da je drveće drugačije, a onda se setio koliko mora da je poraslo za sve te godine. U pravilnim razmacima prolazili su pored patrljaka drvenih stubova koji su nekada nosili telefonske kablove, a sada bili obrasli dračom i orlovim noktima. Kablovi su odavno bili prerañeni u gorivo. Pčele su skupljale med u procvaloj travi pored puta... "Ima li hrane tamo kuda idemo?" upita devojka, vukući ñonove belih patika po izlokanom asfaltu. "Naravno", re če Tarner, "kol'ko ho ćeš." "Sad bih više volela malo vode." Sklonila je slepljen pramen smeñe kose sa potamnelog obraza. Primetio je da je počela da šepa i da se mršti svaki put kada stane na desnu nogu. "Šta ti je s nogom?" "Nešto sa zglobom, mislim od onda kada sam prevrnula 'laku." Iskrivila je lice, ali je nastavila da hoda. "Da se odmorimo." "Neću. Htela bih da stignemo tamo, da stignemo bilo gde." "Odmor", re če on, uhvativši je za ruku, i povede je sa puta. Napravila je grimasu, ali je sela pokraj njega, pažljivo ispruživši desnu nogu ispred sebe. "Veliki pištolj", re če. Već je bilo toplo, pretoplo za jaknu. Zakopčao je futrolu preko golih leña, obukavši otkopčanu košulju preko nje, izvučenih krajeva, koji su lepršali na vetru. "Zašto burence tu dole izgleda kao kobrina glava?" "To je nišanska sprava, za noćnu borbu." Nagnuo se napred da pogleda njen članak. Sada je brzo oticao. "Ne znam koliko ćeš dugo moći da hodaš na tome", reče on. "Često si se borio, noću? Pištoljima?" "Ne." "Nije mi baš jasno čime se baviš." Pogledao ju je. "Ponekad ni sam ne razumem, naročito u poslednje vreme. Trebalo je da dočekam tvog oca. Hteo je da promeni kompaniju, da radi za nekog drugog. Oni za koje je trebalo da radi unajmili su mene i još neke ljude kao osiguranje da će se osloboditi starog ugovora." "Ali nije bilo na čina da se oslobodi ugovora", reče ona. "Bar ne zakonski." "Tako je." Odvezao je čvor, razlabavio pertle na patiki. "Ne zakonski." "Oh. Zna či, to je tvoj posao?" "Da." Skinuo joj je patiku. Bez čarapa. Članak joj je gadno otekao. "Iščašila si je." "Šta je sa onim drugim ljudima? Bilo ih je još, tamo, u onoj ruševini? Neko je pucao, i one svetleće rakete..." "Teško je reći ko je pucao", reče on, "ali rakete nisu bile naše. Možda je to bilo Maasovo obezbeñenje, u poteri za tobom. Zar si mislila da ćeš se tako lako izvući?" "Sve sam uradila kako mi je Kris rekao", reče ona. "Kris je moj otac." "Znam. Mislim da ću morati da te nosim ostatak puta." "Ali šta će biti sa tvojim drugovima?" "Kojim drugovima?"

"Tamo, u Arizoni." "A, da. Pa", on obrisa nadlanicom znoj sa čela, "nisam siguran. Zaista ne znam." Opet je video pobelelo nebo, blesak energije, jači od sunca. Ali avion je rekao da nije bilo elektromagnetskog talasa... Prvi od Rudijevih poboljšanih pasa primetio ih je petnaest minuta pošto su nastavili put, Endži jašući na Tarnerovim leñima, obgrlivši ga oko ramena, sa mršavim butinama ispod njegovih mišica, prstiju prepletenih na njegovim grudima. Imala je miris deteta iz otmenih predgraña. Neki diskretan biljni sapun ili šampon. Pomislivši to, zapitao se na šta on mora da miriše njoj. Rudi ima kupatilo... "Oh, sranje, šta je ono?" Ukočila mu se na leñima, pokazavši prstom. Vitak, sivi lovački pas posmatrao ih je sa vrha visokog obronka od ilovače na zavoju puta, uske glave prekrivene i oslepljene crnom kapuljačom načičkanom senzorima. Dahtao je, isplaženog jezika, i polako pomerao glavu sa jedne na drugu stranu. "U redu je", re če Tarner. "Pas čuvar. Pripada mom prijatelju." Kuća je bila narasla, dobila krila i radionice, ali Rudi nikad nije obojio oguljeno daščano pročelje prvobitne grañevine. Dok je Tarner bio odsutan, Rudi je podigao žičanu ogradu oko svoje zbirke vozila, ali kapija je bila otvorena kada su stigli, šarki obraslih ladoležom i rñom. Tarner je znao da onu pravu zaštitu predstavljaju neke druge stvari. Četiri usavršena psa kaskali su za njim dok se uspinjao šljunčanom stazom, sa besvesnom Endžinom glavom na ramenu, još obgrljen njenim rukama. Rudi je čekao na prednjem tremu, u starom, belom šortsu i mornari čkoj majici, u čijem se jedinom džepu nalazilo najmanje deset različitih olovaka. Pogledao ih je i podigao zelenu limenku holandskog piva u znak pozdrava. Iza njega, iz kuhinje iziñe plavuša u izbledeloj vojničkoj košulji, sa hromiranom špatulom u ruci; kosa joj je bila kratko podšišana, začešljana uvis i unazad na način koji podseti Tarnera na korejansku medicinarku u Hosakinoj čauri, na zapaljenu čauru, na Veberovu, na pobelelo nebo... Ljuljao se tamo, na Rudijevom šljunčanom putu, raskrečenih nogu pod devojčinom težinom, golih prsa ispruganih potočićima znoja na prašini iz ruševine onog centra u Arizoni, i posmatrao Rudija i plavušu. "Spremili smo vam doručak", re če Rudi. "Kada ste se pojavili na monitorima pasa, pomislili smo da biste mogli biti gladni." Glas mu je bio oprezno neutralan. Devojka zastenja. "Dobro ste uradili", re če Tarner. "Devojka je povredila članak, Rudi. Treba to da pogledamo. A imam još o nečemu da porazgovaram s tobom." "Malo je premlada za tebe, rek'o bih", reče Rudi i otpi pivo. "Odjebi, Rudi", re če žena pored njega, "zar ne vidiš da je povreñena? Donesi je ovamo", obrati se Tarneru i uñe na kuhinjska vrata. "Izgledaš drugačije", re če Rudi, zagledajući ga, i Tarner vide da je pijan. "Isti, ali drugačiji." "Ide vreme", re če Tarner, pošavši prema drvenim stepenicama. "Jesi li operisao lice ili tako nešto?" "Rekonstrukcija. Morali su da ga obnove na osnovu snimka." Pošao je uz stepenice, probadan bolom u slabinama pri svakom pokretu. "Nije loše", re če Rudi, "gotovo da nisam primetio." Podrignuo je. Bio je niži od Tarnera i sklon debljanju, ali su imali istu smeñu kosu i veoma slične crte lica. Kada su im se oči našle na istoj visini, Tarnere zastade na stepenicama. "Još se baviš svačim pomalo, Rudi? Treba mi sken za ovu malu. I još neke druge stvari." "Pa", re če njegov brat, "videćemo šta možemo da učinimo. Čuli smo nešto, sinoć. K'o da je neko probio zvučni zid. Ima li to neke veze sa tobom?"

"Aha. Tamo u veveričinoj šumi leži mlaznjak, ali dobro je sakriven." Rudi uzdahnu. "Isuse... Dobro, donesi je ovamo..." Godine koje je Rudi proveo u kući ogolele su je od većine stvari kojih bi se Tarner sećao, i nešto u njemu bilo je maglovito zahvalno zbog toga. Posmatrao je plavušu kako razbija jaja u čeličnu posudu, tamnonarandžasta žumanca domaćih kokošaka; Rudi je držao kokoške. "Ja sam Seli", reče ona, mućkajući jaja viljuškom. "Tarner." "I on te samo tako zove", reče ona. "Retko te je pominjao." "Nismo baš bili u vezi. Možda bi trebalo da odem gore da mu pomognem." "Sedi tu. Tvoja mala je sigurna sa Rudijem. Ima nežnu ruku." "Čak i kad je nalizan?" "Polunalizan. Dobro, neće je operisati, samo će joj staviti derme i povezati članak." Izdrobila je suve tortilje u tiganj, preko vrelog maslaca, i nasula preko svega jaja. "Šta vam se dogodilo sa očima, Tarnere? I tebi i njoj..." Mešala je hromiranom lopaticom smešu u tiganju, posipajući je salsom iz plastične tube. "Gravitaciona sila. Morali smo da uzletimo na brzinu." "Tako je povredila članak?" "Možda. Ne znam." "Sad te traže? Ili nju?" Dok ju je posmatrao zaposlenu vañenjem tanjira iz kredenca iznad sudopere, jeftin smeñi furnir vrata kredenca pokrenu u njemu iznenadan talas nostalgije, njene mrke ruke postadoše majčine... "Verovatno", re če on. "Ne znam šta je sve u igri, za sad." "Pojedi ovo." Prebacila je kajganu na beli tanjir, potražila mu viljušku. "Rudi se boji ljudi koji bi mogli da budu poslati za tobom." Privukao je tanjir, uzeo viljušku. Jaja su se pušila. "I ja." "Donela sam ti nešto odeće", reče Seli, kroz šum vode u tuš-kabini. "Ostavio je neki Rudijev prijatelj, trebalo bi da ti odgovara..." Tu š je radio na načelu sile teže, sa kišnicom u rezervoaru na krovu i debelom, belom filterskom jedinicom pričvršćenom na cev iznad glave tuša. Tarner isturi glavu izmeñu zaparenih plastičnih zavesa, žmirkaju ći. "Hvala." "Devojka se onesvestila", reče ona. "Rudi misli da je to šok, zbog iscrpljenosti. Kaže da su joj kriti čne konstante visoke, pa bi sad mogao i da je skenira." Izišla je iz sobe, ponevši Tarnerove stare pantalone i Oukijevu košulju. "Šta je ona?" reče Rudi, pruživši mu zgužvan svitak srebrnaste hartije iz štampača. "Ne znam kako se to čita", re če Tarner, osvrćući se po beloj prostoriji u potrazi za Endži. "Gde je ona?" "Spava. Seli je čuva." Rudi se okrenu i poñe u dno sobe, a Tarner se seti da je to nekada bila dnevna soba. Rudi poče da isključuje konzole. Sićušne signalne svetiljkice gasile su se jedna za drugom. "Ne znam, čoveče. Jednostavno ne znam. Šta je to, neka vrsta kancera?" Tarner je išao za njim, pored radnog stola na kome je ležao pokriveni mikromanipulator. Pored prašnjavih, četvrtastih okana niza isluženih monitora. Jedan je imao razbijen ekran. "Prolazi joj kroz celu glavu", re če Rudi. "Kao dugački lanci. Tako nešto nikada nisam video. Nikada." "Šta znaš o biočipovima, Rudi?" Rudi načini grlen zvuk. Već je izgledao sasvim trezan, ali napet, zabrinut. Neprestano je

provlačio prste kroz kosu. "Tako sam i mislio. To je neka vrsta... Nije implant. Kalem." "Čemu služi?" "Čemu? Bože. Jebi ga, ko zna? Ko joj je to uradio? Neko za koga radiš?" "Njen otac, mislim." "Gospode." Rudi preñe rukom preko usta. "Zasenčeno je kao tumor, na skeneru, ali su joj konstante dovoljno visoke, normalne. Kakva je, inače?" "Šta ja znam. Klinka." Slegnu ramenima. "Jebena ñavolja posla", reče Rudi. "Čudi me da uopšte hoda." Otvorio je mali laboratorijski zamrziva č i izvadio zamagljenu bocu Moskovskaje. "'Oćeš jednu iz boce?" upita. "Možda kasnije." Rudi uzdahnu, pogleda bocu i vrati je u zamrzivač. "Dobro, šta nameravaš? Sudeći po tom uvrnutom sranju što ga mala ima u glavi, neko će uskoro doći po to. Ako već nisu." "Jesu", reče Tarner. "Ne znam da li znaju da je ona ovde." "Još ne." Rudi obrisa dlanove o prljavi, beli šorts. "Al' verovatno hoće, zar ne?" Tarner potvrdi. "Pa, kuda ćeš onda odavde?" "U Gradove." "Zašto?" "Zato što tamo imam novac. Imam račune na četiri razli čita imena, koja nikako ne mogu da se povežu sa mnom. I zato što imam mnogo drugih veza koje ću možda moći da iskoristim. I zato što su Gradovi najbolje skrovište. Tako ih je prokleto mnogo, znaš?" "U redu", re če Rudi. "Kada?" "Ako toliko brineš, ho ćeš odmah da poñemo?" "Ma, ne. Mislim, ne znam. To u devojčinoj glavi dosta je zanimljivo. Imam prijatelje u Atlanti koji bi mogli da mi pozajme funkcijski anal izator, moždanu mapu, jedan na jedan; kad bih je stavio pod to, mogao bih da naslutim šta je ta stvar... Možda ima vrednost." "Sigurno. Kad bi znao gde da je prodaš." "Zar nisi radoznao? Mislim, koji je ñavo ona? Odakle si je iskopao, iz neke vojne laboratorije?" Rudi ponovo otvori vrata belog zamrzivača, izvadi bocu votke, otvori je i otpi. Tarner uze bocu i nagnu je, pustivši da mu ledena tečnost zapljusne zube. Proguta i strese se. "Reč je o korporaciji. Krupnoj. Trebalo je da izvu čem njenog oca odande, ali on je poslao nju. Onda je neko zbrisao celo odredište, reklo bi se malom atomskom. Jedva smo se izvukli. Dovde." Dodade Rudiju bocu. "Ostani trezan zbog mene, Rudi. Kad te nešto uplaši, suviše piješ." Rudi je zurio u njega, ne obraćajući pažnju na bocu. "Arizona", re če. "Bilo je u vestima. Meksiko još šizi zbog toga. Ali nije bila atomska. Ekipe su preplavile mesto. Nije bila atomska." "A šta drugo?" "Misle da je bio katapult. Misle da je neko natovario superbrzi bacač u teretni cepelin i zbrisao neki srušeni centar tamo napolju u divljini. Znaju da je u blizini bio cepelin, ali za sad nema traga od njega. Možeš da podesiš bacač da se raznese u plazmu pri ispaljivanju. Projektil je moglo da bude gotovo sve, pri tim brzinama. Oko sto pedeset kila leda obavilo bi posao." Uzeo je bocu, poklopio je i spustio na sto pored sebe. "Sve zemljište oko tog mesta pripada Maasu, Maasu Biolabsu, zar ne? Bili su u vestima, taj Maas. Pružaju punu saradnju različitim institucijama vlasti. Možeš da se kladiš. To nam valjda govori odakle dolazi tvoje malo zlato." "Naravno. Ali mi ne govori ko je upotrebio bacač. Niti zašto."

Rudi slegnu ramenima. "Doñite da vidite ovo", reče Seli sa vrata. Mnogo kasnije, Tarnere je sedeo sa Seli na tremu. Devojka je konačno zapala u nešto što je Rudijev EEG prikazivao kao san. Rudi je bio u nekoj od radionica, verovatno u društvu boce sa votkom. Oko loza ladoleža pored žičane kapije rojili su se svici. Tarner je otkrio da, ako zatvori oči, sa mesta na drvenoj ljuljašci na tremu, gotovo može da zamisli jabukovo drvo koje više nije bilo tamo, drvo koje je nekada nosilo srebrnastosivi konopac i prastaru automobilsku gumu. I tada je bilo svitaca, Rudijevi tabani udarali su u tvrdu, golu zemlju dok se odbacivao na ljuljašci, a Tarner je ležao na leñima u travi, posmatrajući zvezde... "Na jezicima", re če Seli, Rudijeva ženska, sa škripave trščane stolice. Žar njene cigarete bio je crveno oko u mraku. "Govorila je na jezicima." "Šta?" "To je tvoja mala radila, gore u sobi. Razumeš francuski?" "Ne, možda malo. Ne bez rečnika." "Nešto od toga zvučalo mi je kao francuski." Crvena žar na trenutak postade kratak luk, kada je otresla pepeo. "Kad sam bila mala, moj stari me je jednom odveo na stadion, i tamo sam videla prikazanje i kako govore na jezicima. Uplašilo me je. Ali mislim da sam se danas još više uplašila, kada je počela to." "Rudi je snimio kraj toga, zar ne?" "Aha. Znaš, Rudiju nije baš išlo najbolje. Najviše sam se zbog toga ponovo doselila ovde. Rekla sam mu da ne ostajem ako se ne sredi, ali onda je postalo stvarno gadno, pa sam pre dve nedelje morala da se vratim. Već sam se spremala da poñem kada ste se vi pojavili." Žar njene cigarete napravi luk preko ograde i pade na šljunak u dvorištu. "Pije?" "To i stvari koje mu ćka za sebe u laboratoriji. Znaš već, taj se razume u sve i svašta. Još ima puno prijatelja, po kraju; čula sam ih kako pričaju pri če o dobu kad ste vas dvojica bili klinci, pre nego što si otišao." "Trebalo je da i on ode." "On mrzi grad", re če ona. "Kaže da će se ionako proširiti ovamo, pa čemu onda odlaziti u njega?" "Ja sam otišao zato što se ovde ništa nije dogañalo. Rudi je uvek znao da pronañe nešto da radi. I još je tako, kako mi izgleda." "Trebalo je da ostanete u vezi. Bio si mu potreban ovde kada je umirala vaša majka." "Bio sam u Berlinu. Radio sam nešto što nisam mogao da napustim." "Pretpostavljam. Tada ni ja još nisam bila ovde. Došla sam kasnije. Bilo je to dobro leto. Rudi me je izvukao iz te prljave jazbine od kluba u Memfisu; jedne večeri ušao je tamo sa gomilom seoskih momaka, i sledećeg dana već sam bila ovde, ne znajući ni sama zašto. Ali on je bio dobar prema meni, u to vreme, i smešan, i pružio mi je priliku da ohladim glavu. Naučio me je da kuvam." Nasmejala se. "Prijalo mi je sve to, samo sam se bojala onih prokletih pilića iza kuće." Ustala je i protegnula se, uz škripanje stare stolice, a on je postao svestan dužine njenih preplanulih nogu, mirisa i letnje topline njenog tela, blizu svog lica. Položila je ruke na njegova ramena. Oči su mu bile u visini trake smeñeg, golog stomaka ispod komotnog šortsa, sa mekom senkom pupka; setivši se Elison u beloj, praznoj sobi, požele da tamo pritisne lice, da je okusi... Učinilo mu se da se malo zaljuljala, ali nije bio siguran. "Tarnere", re če ona, "ponekad, kad sam ovde s njim, kao da sam sama..." Tada je ustao, zazvečao je stari lanac na mestu gde su šrafovi sa kukom bili duboko

zavrnuti u gredu nadstrešnice trema, šrafovi koje je verovatno zavrnuo njegov otac četrdeset godina ranije, i poljubio joj je usne koje su se otvorile, osloboñen u vremenu pri čom i svicima i podsvesnim prekidačima sećanja, tako da mu se činilo, dok je prelazio dlanovima uz toplinu njenih golih leña, ispod majice, da ljudi u njegovom životu nisu perle nanizane na nit dogañanja, već okupljeni ovde u jedno, tako da ju je znao isto tako dobro kao Rudija, ili Elison, ili Konroja, isto tak o dobro kao što je znao devojku koja je bila Mi čelova kćerka. "Hej", prošaptala je, oslobodivši usta, "polazi, vodim te gore u sobu."

18. IMENA MRTVIH

U pet je zvao Alen, i ona mu je potvrdila traženi iznos, boreći se da obuzda mučninu zbog njegove pohlepe. Pažljivo je zabeležila adresu na poleñini kartice koju je uzela sa Pikarovog stola u galeriji Roberts. Andrea se vratila s posla deset minuta kasnije, i Marli je bilo drago što njena prijateljica nije bil a kod kuće kada je razgovarala s Alenom. Posmatrala je Andreu kako podupire kuhinjski prozor pocepanim primerkom šestog izdanja drugog toma Kraćeg oksfordskog rečnika engleskog jezika plavih korica. Andrea je na kamenom ispustu imala okačenu policu od iverice, dovoljno široku da na njoj smesti mali hibači koji je držala ispod sudopere. Sada je ravnomerno reñala crne kocke uglja na rešetku. "Danas sam razgovarala o tvom poslodavcu", reče, postavivši hibači na ivericu i paleći zelenkastu pastu gorionika upaljačem na kresivo sa štednjaka. "Naš akademik došao je iz Nice. Nije mogao da shvati zašto se zanimam za Jozefa Vireka, ali je inače napaljeni stari jarac, pa mu je bilo više nego drago da razgovara." Marli je stajala pored nje, posmatrajući kako gotovo nevidljivi plamen zahvata ugalj. "Stalno je uvlačio Tezje-Ešpulove u to", nastavi Andrea, "i Hjuza. Hjuz je Amerikanac iz druge polovine dvadesetog veka. I on se nalazi u knjizi, kao neka vrsta prauzorka Vireka. Nisam znala da su Tezje-Ešpulovi počeli da se raspadaju..." Otišla je do radne ploče i raspakovala šest krupnih, tigrastih rakova. "Oni su, beše, francusko-australijska porodica? Bio je neki dokumentarac, čini mi se. Poseduju jedno od onih velikih izletišta?" "Frisajd. Moj profesor kaže da je nedavno prodato nekom drugom. Izgleda da je jedna od kćerki starog Ešpula nekako uspela da preuzme kontrolu nad čitavim poslovanjem porodice, postajući sve nastranija, pa su interesi klana otišli u ñavolju mater. Sve za poslednjih sedam godina." "Ne vidim kakve to veze ima sa Virekom", reče Marli, posmatrajući kako Andrea nabija rakove na dugačke bambusove ražnjeve. "Znaš koliko i ja. Moj profesor tvrdi da su Virek i Tezje-Ešpulovi zapanjujući anahronizmi i da se njihovim proučavanjem može naučiti mnogo toga o razvoju korporacija. Naši glavni urednici dali su mu dosta razloga da bude ubeñen u to, u svakom slučaju..." "Ali šta je rekao o Vireku?" "Da će Virekovo ludilo imati drugačiji oblik." "Ludilo?" "U stvari, izbegao je da to tako nazove. Ali Hjuz je, izgleda, bio otkačen do daske, kao i matori Ešpul, a njegova ćerka potpuno nastrana. Rekao je da će evolucija primorati Vireka da napravi neku vrstu 'skoka'. To je reč koju je upotrebio, 'skok'." "Evolucija?"

"Da", re če Andrea, noseći ražnjeve sa rakovima na hibači. "Govori o korporacijama kao o nekoj vrsti životinja." Posle večere izišle su u šetnju. Marli je povremeno hvatala sebe kako se napreže da oseti zamišljeni mehanizam Virekovog nadzora, ali Andrea je ispunila veče svojom uobičajenom srdačnošću i zdravim razumom, i Marli je prijalo da šeta kroz grad u kome su stvari jednostavno ono što jesu. Šta je moglo da ostane jednostavno, u Virekovom svetu? Setila se mesingane kvake u galeriji Dipre, kako joj se neshvatljivo migoljila pod prstima kada ju je povukla u Virekov model Huel Parka. Pitala se da li je on stalno tamo, u Gaudijem parku, u popodnevu koje ne prolazi? Senjor je bogat. Senjor ima mnogo načina pojavljivanja. Zadrhtala je na toplom vazduhu večeri i prišla bliže Andrei. Istinska neobičnost simstim konstrukta bila je u tome što je ostavljao utisak da svako okruženje može biti nestvarno, da su izlozi prodavnica kraj kojih je sada prolazila možda samo plod mašte. Neko je nekad rekao da su ogledala u samoj svojoj suštini nezdrava; zaključila je da to važi i za konstrukte, ali u još većoj meri. Andrea je zastala pored kioska da kupi svoje engleske cigarete i novi broj Elle-a. Marli je čekala na pločniku, reka prolaznika se automatski razdvajala oko nje, prolazila su lica - studenata, poslovnih ljudi i turista. Neki od njih, pretpostavljala je, bili su delovi Virekove mašine, u vezi sa Pakom. Pako, sa onim smeñim očima, opuštenim ophoñenjem, ozbiljnošću, mišićima ispod platnene košulje. Pako, koji je celog života radio za Senjora... "Šta ti je? Izgledaš k'o da si progutala udicu." Andrea. Skidala je celofan sa svoje paklice Silk Kata. "Nisam", re če Marli i strese se, "al' mi je sinulo da je malo nedostajalo." I kad su pošle nazad, uprkos Andreinoj razgovorljivosti i toplini, izlozi su se pretvorili u kutije, svaki ponaosob, konstrukcije, poput radova Džozefa Kornela ili tajanstvenog tvorca kutija za kojim je tragao Virek, knjige, krz na i italijanski pamuk bili su rasporeñeni u geometriju bezimene čežnje. I probudila se, ponovo, lica pritisnutog u Andrein kauč, sa crvenim pokrivačem omotanim oko ramena, sa mirisom kafe u nozdrvama, dok je u susednoj sobi Andrea pevušila neku pop-pesmicu iz Tokija, oblačeći se, u sivo parisko jutro pod kišom. "Ne", rekla je Paku, "i ći ću sama. Radije bih tako." "To je veliki novac." Pogledao je italijansku torbu na čajnom stočiću izmeñu njih. "Opasno je, razumeš?" "Ali niko ne zna da ga nosim, zar ne? Samo Alen. Alen i tvoji prijatelji. I nisam rekla da ću ići sama, već da mi nije do društva." "Nešto nije u redu?" Duboke, ozbiljne bore u uglovima njegovih usana. "Neraspoložena si?" "Samo bih da budem sama. Ti i oni drugi, ko god da su, možete slobodno da me pratite i pazite. Ako me izgubite, sigurna sam da imate adresu." "U pravu si", re če on. "Ali da nosiš nekoliko miliona Novih Jena, sama, kroz Pariz..." Slegnuo je ramenima. "A ako ih izgubim? Hoće li Senjor osetiti gubitak? Ili će stići još jedna torba, sa nova četiri miliona?" Dohvatila je naramenicu torbe i ustala. "Naravno, stigla bi nova torba, iako bismo morali da se pomučimo da sakupimo toliku količinu gotovine. A Senjor ne bi 'osetio' gubitak, ne tako kako misliš, ali bih ja bio kažnjen čak i kada bi manji iznos bio nepotrebno izgubljen. Videćeš da oni najbogatiji imaju zajedničku odliku da paze na svoj novac."

"Svejedno, idem sama. Neću biti sama, ali hoću da me pustite da na miru razmišljam." "A, tvoja intuicija." "Tako je." Ako su je pratili, a bila je sigurna da je tako, bili su nevidljivi kao i obično. I činilo joj je sasvim verovatno da su ostavili Alena bez nadzora. Adresa koju joj je dao tog jutra svakako je bila pod prismotrom, bio on tamo ili ne. Danas je osećala novi polet. Prvi put je odbila Paka. To je imalo neke veze sa njenom iznenadnom sumnjom od prethodne večeri da je Pako jednim delom tu zbog nje, sa svojim raspoloženjem i muževnošću i dirljivim nepoznavanjem umetnosti. Setila se Virekovih reči da znaju više o njenom životu nego ona sama. Koje bi oruñe najbolje poslužilo da se popuni ono malo praznina u obrascu Marli Kruškove? Pako Estevez. Savršeni neznanac. Suviše savršen. Nasmešila se sebi u plavom zidu ogledala dok ju je lift nosio dole do metroa, zadovoljna izgledom svoje tamne kose i moderno mračnim utiskom crnih Poršeovih naočara za sunce koje je kupila tog jutra. Usta su sasvim u redu, pomislila je, uopšte ne izgledaju loše. Mršav mladić u beloj košulji i jakni od tamne kože, sa ogromnim koricama za papire ispod mišice, nasmešio joj se iz lifta koji je išao u suprotnom smeru. U Parizu sam, pomislila je. Prvi put posle toliko vremena, ta činjenica bila je dovoljan razlog za osmeh. Danas ću onoj odvratnoj budali, mom bivšem ljubavniku, dati četiri miliona Novih Jena, a on će mi dati nešto zauzvrat. Ime, ili adresu, možda broj telefona. Kupila je kartu za prvu klasu; u vagonu će biti manja gužva, i provešće vreme pogañajući koji od putnika radi za Vireka. Adresa koju joj je dao Alen, u sumornom severnom predgrañu, bila je jedna od dvadeset betonskih kula koji su se dizale iz zaravni od istog materijala, nekretnina sa sumnjivim poreklom iz sredine prošlog veka. Kiša je sada neprestano padala, ali ona se osećala nekako u neskladu sa njom; davala je danu izvestan zaverenički izgled i rosila se na modernoj gumenoj torbi natrpanoj Alenovim blagom. Kako je bilo čudno hodati ovim groznim predelom sa milionima ispod ruke, na putu da nagradi svog prevrtljivog bivšeg ljubavnika hrpama Novih Jena. Kada je zazvonila na dugme interfona sa brojem stana, nije bilo odgovora. Iza zamućenog stakla na vratima nazirao se zamračen hodnik, potpuno ogoljen. Jedno od onih mesta gde moraš da pališ svetlo kad uñeš; gase se sama, automatski, uvek pre no što doñe lift, ostavljajući te da čekaš, u mirisu sredstva za dezinfekciju i ustajalog vazduha. Ponovo je zazvonila. "Alene?" Ništa. Gurnula je vrata. Nisu bila zaključana. Hodnik je bio pust. Mrtvo oko odavno neupotrebljive video-kamere posmatralo ju je kroz skramu prašine. Sa betonske ravnice iza nje probijala se podvodna svetlost popodneva. Kuckajući potpeticama po smeñim pločicama, prošla je kroz hodnik do niza liftova i pritisnula dugme sa brojem 22. Začuo se potmuo udar, metalno stenjanje, i jedan od liftova počeo je da se spušta. Plastične svetiljkice iznad vrata ostale su ugašene. Pojavila se kabina lifta, sa uzdahom i prodornim cviljenjem. "Cher Alen, pao si na niske grane. Ovo je zaista posrano mesto." Kada su vrata kliznula i otkrila mra čnu kabinu, potražila je poklopac svoje tašne iz Brisela ispod italijanske torbe. Napipala je pljosnatu, malu, limenu baterijsku svetiljku koju je nosila sa sobom još od prve šetnje Parizom, sa lavljom glavom, zaštitnim znakom Pajl Vondera, urezanom odozgo, i izvadila je. U pariskim liftovima možeš da ugaziš u razne stvari: pravo u ruke nekog lopova ili u svežu gomilu psećih govanaca... Nejaki zrak svetlosti osvetli sjajne, podmazane, srebrnaste kablove, koji su se lagano ljuljali u praznom oknu, a vrh njene čizme već je bio nekoliko centimetara preko

iskrzane čelične ivice pločica na kojima je stajala; ruka joj je automatski tr znula zrak naniže, u užasu, dole do prašnjavog krova kabine, dva nivoa niže. Za onih nekoliko sekundi koliko je svetlost svetiljke šarala po oknu lifta zapazila je neobično mnogo pojedinosti. Zamislila je malenu podmornicu koja zaranja izmeñu litica nekog dubokog podmorskog bezdana, prelećući zrakom svetlosti po vekovnom talogu mulja: meki sloj prastare, čupave prašine, sasušena siva stvar, valjda upotrebljeni kondom, blistava okanca zgužvanih odlomaka limenki, prozirno sivo telo i beli klip šprica za dijabetičare... Tako je grčevito stegnula ivicu vrata da su je zaboleli zglobovi. Polako je pomerila težište unazad, dalje od jame. Još jedan korak nazad i mogla je da isključi svetiljku. "Proklet bio", re če. "Oh, Gospode." Napipala je vrata prema stepeništu. Uključivši ponovo svetiljku, pošla je uz stepenice. Osam spratova više, otupelost je popustila i ona je počela da se trese. Suze su joj spirale šminku. Ponovo je zakucala na vrata. Bila su od iverice, obložene neukusnom imitacijom ružinog drveta, čija se litografska tekstura jedva videla u svetlosti jedine biofluorescentne cevi u podugačkom hodniku. "Proklet bio. Alene? Alene!" Škiljavo riblje oko špijunke na vratima gledalo je kroz nju, staklasto i slepo. U hodniku se osećao nekakav nepodnošljiv vonj, mešavina balsamovanih mirisa kuvanja, zarobljenih u sintetičkim podnim prekriva čima. Nalegla je na vrata, okrećući masnu i ledenu kvaku od jeftinog mesinga, a torba sa novcem odjednom je bila preteška, kajiš joj se usecao u rame. Vrata se spremno otvoriše. Kratak narandžasti tepih posut nejednakim pravougaonicima, ružičastim poput lososovog mesa, sa decenijama utabavanim jasnim tragom štroke od prolaska hiljada stanara i njihovih posetilaca... "Alene?" Miris jakih francuskih cigareta, gotovo ka o neko olakšanje... A onda ga je našla, u onoj istoj vodnjikavoj svetlosti, srebrnoj, sa bezličnim stambenim kulama iza prozorskog okna, naspram bezbojnog kišnog neba; ležao je, sklupčan poput deteta, na odvratnom narandžastom tepihu, kičme izvijene nalik na znak pitanja ispod zategnutih leña somotske jakne, zelene kao boca, sa levom šakom ispruženom pored uha, belih prstiju, jedva malo modrikastih u korenu noktiju. Kleknula je, dodirnula mu vrat. Shvatila. Iza prozora je pljuštala ona silna kiša, zauvek. Grlila mu je glavu, raširenih nogu, držeći je u krilu, ljuljaju ći je, ljuljaju ći se sama, ojañeni cvilež besvesne životinje ispunjavao je goli pravougaonik sobe... Nešto kasnije, postala je svesna oštrog predmeta ispod dlana, glatkog, nerñajućeg kraja veoma tanke i krute žice, koji mu je virio iz uha i prolazio izmeñu raširenih ledenih prstiju. Gadan, ružan, strašan način da se umre; to ju je podiglo na noge, taj bes, savio joj prste u kandže. Osmotrila je gluvu sobu u kojoj je umro. Ništa nije odavalo njegov boravak, osim ofucane akt-tašne. Otvorivši je, pronašla je dve beležnice sa spiralnom žicom, nove i prazne, nepročitan, ali trenutno veoma popularan roman, kutiju drvenih šibica i polupraznu paklicu Goloaza. Kožni rokovnik iz Braunsa je nestao. Pretresla mu je jaknu, prešla prstima preko džepova, ali nije ga našla. Ne, pomislila je, ne bi to zapisao u njemu, zar ne? A opet, nikad nisi bio u stanju da zapamtiš broj ili adresu, zar ne? Ponovo se osvrnula po sobi, obuzeta nekim neobjašnjivim mirom. Morao si to negde da zapišeš, ali u potaji, i nisi imao poverenja u moju knjižicu iz Braunsa, ne, brate; umeo si da upoznaš devojku u nekom kafeu, zapišeš njen broj na kutiji šibica ili pole ñini neke hartije i da zaboraviš na njega, a ja bih ga našla nedeljama kasnije, sreñujući tvoje stvari. Ušla je u malu spavaću sobu. Tamo se nalazila jarkocrvena stolica na sklapanje i ploča

od jeftine žute pene umesto kreveta. Pena je bila tetovirana smeñim leptirom menstrualne krvi. Podigla ju je, ali ispod nje nije bilo ničega. "Mora da si bio uplašen", reče ona, glasom koji je podrhtavao od besa koji nije pokušavala da razume, hladnih ruku, hladnijih od Alenovih, dok je prevlačila njima preko crvenih tapeta, ispruganih zlatom, tražeći neki odlepljen spoj, skrovito mesto. "Ti jadno, glupo govno. Jadno, glupo, pokojno govno..." Ništa. Vratila se u dnevnu sobu, zbog nečeg iznenañena što ga zatiče u istom položaju; očekivala je da poskoči uz 'ćao', mašući sa nekoliko centimetara lažne žice. Izula mu je cipele. Trebala im je opravka, nove potpetice. Zavirila je unutra, opipala postavu. Ništa. "Ne radi mi to." Ponovo u spavaću sobu. Uski orman. Gurnula je u stranu šumu jeftinih, belih, plastičnih vešalica, praznu plastičnu kesu za odelo sa hemijskog čišćenja. Odmakla je umrljanu plo ču ležaja i stala na nju, utonuvši petama u penu, prešla rukama duž police od iverice i naišla, u samom uglu, tvrd, mali smotuljak hartije, četvrtast i plav. Otvarajući ga, primetila je da joj je lak na noktima, tako brižno nanesen, oguljen i ugledala broj zapisan zelenim flomasterom. Bila je to prazna paklica Goloaza. Začu kako neko kuca na vrata. Zatim Pakov glas: "Marli? Gde si? Šta se dogodilo?" Gurnula je broj u pojas farmerki i okrenula se da sretne njegove smirene, ozbiljne oči. "Alen", re če, "mrtav je."

19. HIPERMART

Poslednji put je video Lukasa ispred velike, stare robne kuće u Medison Aveniji. Tako ga je i upamtio, kasnije, kao ogromnog crnca u elegantnom crnom odelu koji se sprema da uñe u svoja dugačka crna kola, sa jednom crnom, mekom, izglancanom cipelom već na raskošnom tepihu Ahmedove kabine, i drugom još na oglodanom betonu ivičnjaka. Pored Bobija je stajala Džeki, lica zaklonjenog širokim obodom njenog zlatom okićenog šešira, sa narandžastom svilenom maramom vezanom ispod potiljka. "Da paziš na našeg mladog drugara", reče Lukas, uperivši vrh štapa u nju. "Naš Grof ima neprijatelje." "Koji ti je taj?" upita Džeki. "Sam ću se brinuti o sebi", reče Bobi, kome se nije svidelo da Džeki smatraju sposobnijom od njega, a opet svestan da je to sasvim verovatno istina. "I treba", re če Lukas, njišući kuglu štapa u visini Bobijevih očiju. "Gradovi su prevrtljivo mesto, čoveče. Stvari su retko onakve kako izgledaju." Da bi potkrepio ovu tvrdnju, u činio je nešto sa štapom da se dugački, mesingani umeci ispod kugle tiho raskrile, načas, kao žice kišobrana, zasjavši oštri kao britve, zašiljeni kao igle. Onda nestadoše, a Ahmedova široka vrata zatvoriše se uz zvuk oklopne ploče. Džeki se nasmeja. "Sra-anje. Lukas još nosi taj ubilački štap. Sad je neki vajni advokat, ali kad te ulica obeleži, to je zauvek. Valjda je tako bolje..." "Advokat?" Pogledala ga je. "Nije važno, dušo. 'Ajde sad sa mnom, i ako radiš kako ti kažem, biće sve u redu." Ahmed se pomeša sa proreñenim saobraćajem, a neki vozač peditaksija uzaludno zatrubi ru čnom sirenom za mesinganim branikom koji se udaljavao. Položivši mu manikiranu šaku sa zlatnim prstenjem na rame, ona ga tada povede preko pločnika, pored sklupčanih, usnulih skitnica umotanih u prnje, u još sanjivi svet

Hipermarta. Četrnaest spratova, rekla je Džeki, a Bobi na to zazvižda. "I svi kao ovaj?" Klimnula je glavom, sipajući kašičicom smeñe kristale voćnog šećera u tamnu penu na vrhu visoke čaše sa kafom. Sedeli su na valjkastim barskim stolicama od livenog gvožña za mermernim šankom u malom lokalu, gde je devojka Bobijevih godina, kose obojene i lakirane u neku vrstu uzdužnog peraja, baratala slavinama i polugama na velikoj, staroj mašini sa mesinganim rezervoarima, kupolama i gorionicima, i orlovima sa raširenim hromiranim krilima. Plo ča šanka nekada je bila nešto drugo; Bobi opazi da je jedan kraj grubo odlomljen da bi se zaklopila izmeñu dva zeleno obojena čelična stuba. "Sviña ti se ovde, a?" Posula je penu cimetom u prahu iz teške, stare, staklene posude. "Na neki način je različito od Baritauna koliko si i ti bio." Bobi klimnu glavom, očiju pomućenih hiljadama boja i oblika stvari u dućanima i samih dućana. Činilo se da sve to nema nikakvog reda, niti nekog opštevažećeg plana. Iz prostora ispred lokala širili su se nepravilni hodnici na sve strane. Takoñe se činilo da nema nekog zajedničkog izvora svetlosti. Iza belog šištanja gasne svetiljke sijao je crveni i plavi neon, a jedan dućan, koji tek što je otvorio bradonja u kožnim pantalonama, kao da je bio osvetljen svećama, čije se meko svetlo odražavalo sa stotina mesinganih kopči obešenih na crnim i crvenim površinama starih tepiha. Mesto je odzvanjalo jutarnjom bukom, kašljem i pročišćavanjem grla. Iz hodnika je dozujala plava Tošibina mašina za čišćenje, vukući izudarana, plastična kolica puna zelenih najlonskih kesa sa otpacima. Neko je zalepio plastičnu glavu lutke na gornji deo Tošibinog trupa, iznad šume sočiva kamera i senzora, iscerenu i plavooku, koja je prvobitno podražavala crte lica vodeće zvezde simstima, ali samo toliko da ne povredi autorska prava Čulo/Mreže. Ružičasta glava, sa platinastom kosom pokupljenom na vrhu trakom bledoplavih plastičnih perli, besmisleno je klimala dok je robot prolazio kraj njih. Bobi se nasmeja. "Mesto je u redu", re če i pokaza devojci da mu dopuni šolju. "Ček' malo, seronjo", odvrati ona dobroćudno. Odmeravala je mlevenu kafu u ulubljenoj posudi na jednom kraju prastare vage. "Jesi se ispavala posle sinoćne predstave, Džeki?" "Nego šta", reče Džeki i popi gutljaj kafe. "Odigrala sam njihov drugi blok, pa sam otišla da spavam kod Džemera. Ošamutila se na kauču, znaš već." "E, da sam i ja mogla. Kad god te vidi kako igraš, Henri navali k'o mutav..." Nasmejala se i napunila Bobijevu šolju iz crnog, plastičnog termosa. "Pa", re če Bobi, kada se devojka ponovo zaposlila oko mašine za espreso, "šta ćemo sad?" "Vrednica, a?" Džeki ga hladno osmotri ispod zlatnih privezaka na obodu šešira. "Treba negde da ideš, nekog da vidiš?" "Pa, ne. Sranje. Mislio sam samo, je l' ovo sve?" "Koje 'ovo'?" "Ovo mesto. Ostajemo ovde?" "Ali na poslednjem spratu. Moj prijatelj Džemer tam o drži klub. Malo je verovatno da će te neko naći tamo, a ako te i nañu, teško da će moći da se prišunjaju. Četrnaest spratova uglavnom sa prodavnicama, a velika većina njih prodaje robu koju ne drže na tezgi, je li? Tako da su veoma osetljivi na strance koji postavljaju pitanja. I to su uglavnom naši drugari, na ovaj ili onaj način. U svakom slučaju, svideće ti se ovde. Mesto ti leži. Imaš šta da naučiš, ako ne zaboraviš da držiš jezik za zubima." "Kako da naučim ako ne pitam?" "Pa, mislim, treba da otvoriš oči. I da budeš pristojan. Ovde ima opasnog sveta, al' ako gledaš svoja posla, i oni će svoja. Bovoar će verovatno stići ovamo predveče. Lukas se

vratio u Projekte da mu kaže šta ste saznali kod Fina. Šta ste saznali kod Fina, dušo?" "Da ima tri mrtvaka pore ñana na podu. Kaže da su nindže." Bobi je pogleda. "Prili čno je uvrnut..." "Leševi ne spadaju u robu koju on obično valja. Al' jeste, stvarno je uvrnut. Što mi ne ispričaš kako je to bilo? Samo polako, tiho i bez uzbuñivanja. Misliš da si sposoban za tako nešto?" Bobi joj ispri ča ono što je zapamtio iz posete Finu. Nekoliko puta ga je prekidala, postavljajući pitanja na koja uglavnom nije znao da joj odgovori. Kad je prvi put pomenuo Vigana Ladgejta, klimnula je glavom. "Ja'", reče, "i Džemer ga pominje, kad se raspriča o starim danima. Moram da ga pitam..." Na kraju njegove pripovesti, odmarala je leña uz jedan od zelenih stubova, sa šeširom sasvim nisko iznad tamnih očiju. "Pa?" upita on. "Zanimljivo", re če ona, ali ne htede ništa više da kaže. "Treba mi nešto nove odeće", reče Bobi dok su se peli isključenim pokretnim stepenicama na drugi sprat. "Imaš lovu?" upita ona. "Sranje", re če on, sa rukama u džepovima vrećastih, nafaltiranih farmerki. "Nemam ni jebenu kintu, ali mi treba odeća. Ti, Lukas i Bovoar držite mi guzicu na ledu zbog nečega, je l' tako? E pa, sit sam ove odvratne košulje koju mi je uvalila Ria, a ove pantalone k'o da će svaki čas da mi spadnu s dupeta. Ovde sam zbog toga što je Dva-na-dan, inače jebena propalica, stavio moju guzicu na kocku samo zato da bi Lukas i Bovoar isprobali svoj jebeni softver. E pa, da ga jebem, možete valjda da mi kupite bar nešto da obučem, važi?" "U redu", re če ona, pošto je malo poćutala. "Evo kako ćemo." Pokazala je prema mestu gde je mlada Kineskinja u izbledelom džinsu sklanjala plastične prekrivače sa desetak polica od čeličnih cevi sa okačenom odećom. "Vidiš Lin, tamo? To mi je prijateljica. Izaberi šta ti se sviña, a ja ću da sredim izmeñu nje i Lukasa." Pola sata kasnije, pojavio se iz kabine sa zastorom od ćebeta i stavio na nos indojavanske, reflektujuće, pilotske naočari. Nacerio se Džeki. "Boli glava, a?" reče. "U, da." Na činila je pokret rukom kao da je nešto suviše vrelo na dodir. "I, kažeš, nije ti valjala košulja koju ti je Ria pozajmila?" Pogledao je naniže na crnu majicu koju je izabrao, u četvrtasti holoposter kiberprostora na grudima. Bio je tako izveden da se činilo da vrtoglavo juriš kroz matricu, sa linijama mreže zamućenim po ivicama postera. "Aha. Bila je suviše picanska..." "Ma da", re če Džeki, odmeravajući uske, crne farmerke, teške, kožne čizme sa harmonika-naborima na člancima u stilu svemirskog odela, crni, kožni, vojnički opasač ukrašen sa dva niza piramidalnih, hromiranih klinaca. "Pa, sad valjda više ličiš na Grofa. 'Ajde, Grofe, imam za tebe kauč da prespavaš, kod Džemera." Iskezio joj se, palčeva zataknutih u prednje džepove crnih leviski. "Sam", dodade ona, "ne boj se."

20. LET SA ORLIJA

Pako usmeri Sitroen-Dornije niz Jelisejska polja, duž severne obale Sene, a onda poveze uz Les Halles. Marli utonu u zapanjujuće meko kožno sedište, lepše skrojeno nego njena jakna iz Brisela, i potisnu sve misli i osećanja. Budi samo oči, reče sebi. Samo oči, jer je tvoje telo običan teret potisnut unazad brzinom ovih bezočno skupih kola. Klizili su

pored Square des Innocents, gde su se kurve cenkale sa vozačima teretnih hoverkrafta u bleu de travail. Pako je s lakoćom vozio kroz uske ulice. "Zašto si rekla 'Ne radi mi to', tamo?" Pustio je upravlja č i gurnuo perlu prijemnika u uho. "Zašto si prisluškivao?" "Zato što mi je to posao. Poslao sam ženu gore, na dvadeset drugi sprat kule pored njegove, sa paraboličnim mikrofonom. Telefon u stanu bio je isključen, inače bismo upotrebili njega. Otišla je gore, provalila u prazan stan na zapadnoj strani kule i usmerila mikrofon na vreme da čuje kad si rekla 'Ne radi mi to'. Bila si sama?" "Da." "On je bio mrtav?" "Da." "Zašto si to onda rekla?" "Ne znam." "Za koga si mislila da ti nešto radi?" "Ne znam. Valjda Alen." "Šta to?" "Valjda što je bio mrtav? Što je zapetljao stvari? Ti mi reci." "Stvarno si teška osoba." "Pusti me da iziñem." "Odvešću te do stana tvoje prijateljice..." "Zaustavi kola." "Odvešću te do..." "I ći ću peške." Nisko, srebrno vozilo stade uz ivičnjak. "Pozvaću te kod..." "Laku no ć." "Sigurni ste da ne želite neku od banja?" upita gospodin Paleologos, mršav i elegantan kao bogomoljka u belom, lanenom sakou. Kosa mu je bila iste bele boje, začešljana unazad sa čela sa krajnjom pažnjom. "Bilo bi jeftinije i mnogo zabavnije. Veoma ste lepa devojka..." "Pardon?" Prenula se iz posmatranja ulice iza prozora orošenog kišom. "Šta sam ja?" Njegov francuski bio je nezgrapan, uslužan, čudno ustrojen. "Veoma lepa devojka." Uputio joj je prenaglašeno ljubazan osmeh. "Kako vam zvuči odmor u Med sklopu? Sa ljudima vaših godina? Jeste li Jevrejka?" "Kako, molim vas?" "Jevrejka. Jeste li?" "Ne." "Šteta", re če on. "Imate jagodice kao u neke otmene, mlade Jevrejke... Imam lep popust za dve nedelje u Zori Jerusalima, sa divnim smeštajem po toj ceni. Uključena je najamnina za svemirsko odelo, pun pansion i direktan šatl sa JAL-ovog torusa." "Svemirsko odelo?" "Pa, Zora Jerusalima još nema svoju atmosferu", reče gospodin Paleologos, premestivši hrpu ruži častih folija sa jednog na drugi kraj stola. Njegov biro bio je skučen sobičak sa hologramskim panoramama Porosa i Makaa. Bilo je očigledno da je izabrao ovo mesto za agenciju zbog skrovitosti, zato što je bilo moguće da se ušunja, ne napuštajući mali trgovinski centar na stanici metroa blizu Andreinog stana. "Ne", re če ona, "ne zanimaju me banje. Želim da otputujem na ovo mesto." Potapšala je rukom natpis na zgužvanoj, plavoj kutiji Goloaza.

"Pa", re če on, "to je izvodljivo, naravno, ali nemam spisak tamošnjih mesta za odsedanje. Idete u posetu prijateljima?" "Putujem poslovno", reče ona nestrpljivo. "Moram da krenem što pre." "U redu, u redu", re če gospodin Paleologos, uzevši jeftin, prenosni terminal sa police pored stola. "Da li biste mi dali šifru vašeg računa?" Posegnula je u crnu, kožnu tašnu i izvadila debeo svežanj Novih Jena koji je izdvojila iz Pakove torbe dok je on pretraživao stan u kome je umro Alen. Novac je bio povezan crvenom, providnom, elastičnom trakom. "Platila bih u gotovom." "Oh, Bože", reče gospodin Paleologos, dodirnuvši ružičastim vrhom prsta gornju novčanicu, kao da očekuje da će svežanj odjednom nestati. "Shvatam. Pa, znate, obično ne poslujem na ovaj način... Ali mislim da možemo nešto da sredimo..." "Samo brzo", reče ona, "što brže..." Pogledao ju je. "Razumem. Da li biste mi rekli, molim vas" - prsti počeše da preleću preko dirki terminala - "pod kojim imenom želite da putujete?"

21. POLAZAK

Tarner se probudio u utihloj kući i pesmi ptica u krošnjama jabuka u zaraslom voćnjaku. Spavao je na neispravnom kauču koji je Rudi držao u kuhinji. Nato čio je vodu za kafu, uz krkljanje plastičnih cevi iz rezervoara na krovu dok je punio lonac, postavio je lonac na propanski gorionik i izišao na trem. Rudijevih osam vozila, uredno poreñanih na šljunku, bilo je prekriveno rosom. Kada je Tarner sišao niz stepenice, jedan od usavršenih pasa dokaskao je kroz otvorenu kapiju, tiho zveckajući crnom kapuljačom u tišini jutra. Zastao je, baleći, nakrenuo izobličenu glavu sa jedne na drugu stranu, a onda zagrebao preko šljunka i nestao iza ugla trema. Tarner je zastao pored haube mutnosmeñeg Suzuki džipa, sa pogonskom ćelijom za konverziju vodonika. Rudi je verovatno sam napravio izmene. Pogon na četiri to čka, velike terenske gume sa bledom korom rečnog blata na žlebovima. Mali, spor, pouzdan, nepraktičan na asfaltu... Prošao je pored dva istovetna zarñala Honda kupea. Isti model i godina proizvodnje. Rudi sigurno drži jedan zbog rezervnih delova, i sasvim je moguće da nijedan ne ide. Odsutno se nasmešio na smeñ i mrk, savršeno obojen kamionet Ševrolet iz 1949, setivši se zarñale školjke koju je Rudi dovukao iz Arkanzasa na iznajmljenom šleperu. Stvar je još imala pogon na benzin, sa motorom verovatno podjednako blistavim kao ručno izglancani čokoladni lak blatobrana. Bila je tu i polovina maskirnog aviona Dornije, pod sivim, plastičnim ceradama, a kraj njega crni trkački motor Suzuki, vitak poput ose, na prikolici ručne izrade. Pitao se koliko je vremena prošlo otkako je Rudi prestao da se ozbiljno takmiči. Pod sledećom ceradom, pored prikolice, nalazilo se snežno vozilo, stari model. I na kraju, isprskan, sivi hoverkraft, ratni višak, zdepasta gromada oklopnog čelika sa mirisom kerozina koji joj je pokretao turbinu, čija je mešina, ojačana žičanom mrežom, ležala na šljunku, ispumpana. Prozori su joj bili uski prorezi od debele, neprobojne plastike. Na branicima nalik na probojnike bile su pričvršćene tablice izdate u Ohaju. Bile su nove. "Shvatam šta misliš", reče Seli, a on se okrenu i vide je na ogradi trema sa loncem u kome se pušila kafa. "Rudi kaže, ako ta stvar ne može preko nečeg, može kroz to." "Je l' brz?" Položio je ruku na oklopljeni bok hovera. "Naravno, ali će ti posle jedan sat trebati nova kičma." "Šta je sa zakonom?"

"Ne verujem da im se sviña kako izgleda, ali je inače uredno registrovan. Ne znam za zakon koji zabranjuje oklop." "Endži je bolje", re če Seli kad je ušao za njom u kuhinju, "zar ne, dušo?" Mi čelova kćerka podiže pogled sa kuhinjskog stola. Njene modrice, kao i Tarnerove, svele su se na par debelih zapeta, poput naslikanih plavo-crnih suza. "Moj drugar je lekar", re če Tarner. "Pregledao te je dok si spavala. Kaže da je sve u redu." "Tvoj brat. I nije lekar." "Izvini, Tarnere", re če Seli, za štednjakom. "Možda malo preterujem s iskrenošću." "Dobro, nije lekar", re če on, "ali je pametan. Zabrinuli smo se da ti je Maas nešto uradio, tako da se razboliš ako napustiš Arizonu..." "Nešto kao korteksna bomba?" Skupljala je kašikom hladne pšenične pahuljice iz napukle činije sa pupoljcima jabuke oko ivice, iz kompleta koga se Tarner sećao. "Gospode", reče Seli, "u šta si se to upetljao, Tarnere?" "Dobro pitanje." Seo je za sto. Endži je žvakala pahuljice, zureći u njega. "Endži", re če on, "kada te je Rudi pregledao pod skenerom, video je nešto u tvojoj glavi." Ona prestade da žvaće. "Nije znao šta je to. Nešto što je neko ugradio tamo, možda kad si bila mnogo mlaña. Znaš na šta mislim?" Ona klimnu glavom. "Da li znaš šta je to?" Ona proguta. "Ne." "Ali znaš ko ti je to ugradio?" "Da." "Tvoj otac?" "Da." "Da li znaš zašto?" "Zato što sam bila bolesna." "Od čega si bila bolesna?" "Nisam bila dovoljno pametna." Do podneva je sve bilo spremno, hoverkraft napunjen gorivom čekao je kraj žičane kapije. Rudi mu je dao pravougaoni, crni neseser krcat Novim Jenima; neke novčanice bile su gotovo providne od upotrebe. "Propustio sam snimak kroz rečnik francuskog", reče Rudi, dok je jedan od pasa trljao prašnjava rebra o njegovu nogu. "Nije upalilo. Mislim da je neko kreolsko narečje. Možda afričko. 'Oćeš da poneseš?" "Ne", re če Tarner, "neka ti ostane." "Hvala", re če Rudi", ali ne treba. Nemam nameru da priznam da si bio ovde, ako neko pita. Seli i ja popodne polazimo za Memfis, kod nekih prijatelja. Psi će čuvati kuću." Počešao je životinju ispod crne kapuljače. "Je l' da, momče?" Dog zacvile i uzmuva se. "Mor'o sam da ih odučim od lova na rakune kada sam im ugradio infracrvene", reče. "Istrebili bi sve rakune u oblasti..." Seli i devojka siñoše niz stepenice. Seli je nosila pokidanu, platnenu nosiljku sa sendvičima i termosom punim kafe. Tarner je se seti u krevetu na spratu i nasmeši se. Ona uzvrati osmeh. Danas je izgledala starija, umorna. Endži je zamenila okrvavljenu Maas-Neotek majicu bezobličnom, crnom majicom koju je Seli našla za nju. Činila ju je

još mlañom nego što je bila. Seli je čak uspela da uklopi preostale masnice u baroknu šminku koja je oštro odudarala od detinjeg lica i vrećaste majice. Rudi pruži Tarneru klju č hoverkrafta. "Jutros sam naredio svom starom Kreju da mi izvadi pregled vesti. Verovatno bi trebalo da te zanima da su iz Maas Biolabsa objavili tragičnu pogibiju doktora Kristofera Mi čela." "Zadivljuje kako ti ljudi umeju da budu neodre ñeni." "I da se dobro vežeš, inače će ti dupe biti modro i crno do zaobilaznice u Stejtsborou", govorila je Seli. Rudi pogleda prvo devojku, pa Tarnera. Tarner je mogao da vidi popucale vene na korenu bratovljevog nosa. Oči su mu bile crvene, a leva obrva imala je naglašen tik. "Pa, mislim da je to sve. Čudno, poverovao sam da te neću ponovo videti. Pomalo je neobično što si ipak došao..." "Pa", re če Tarner, "oboje ste učinili više nego što sam imao pravo da očekujem." Seli pogleda u stranu. "Hvala vam za to. Mislim da bi trebalo da poñemo." Popeo se u kabinu hovera, nestrpljiv da ode. Seli stisnu devojčinu ruku, dade joj nosiljku i stade pored nje dok se pela uz dva izbočena uporišta. Tarner sede za upravljač. "Stalno je pitala za tebe", reče Rudi. "Na kraju joj je bilo tako loše da ni analog endorfina nije mogao da joj olakša bolove; otprilike svaka dva sata pitala je gde si, kad ćeš doći..." "Poslao sam ti novac", reče Tarner. "Dovoljno da je odvedeš u Čibu. Klinike bi možda probale neki nov metod." Rudi frknu. "U Čibu? Isuse. Bila je stara. Kakva korist od toga da je još nekoliko meseci održavaju u životu u Čibi? Najveća želja joj je bila da vidi tebe." "Nije bilo suñeno", reče Tarner kada se devojka smestila na sedište pored njegovog i spustila torbu na pod, izmeñu nogu. "Vidimo se, Rudi." Klimnu glavom. "Seli." "Do vi ñenja", reče Seli, obgrlivši rukom Rudija. "O kome ste pričali?" upita Endži, kada se spustio poklopac. Tarner gurnu klju č u starter i pokrenu motor, istovremeno puneći meh. Kroz uski prozor sa strane, video je Rudija i Seli kako se žurno odmiču od hovera, i psa koji je lajao, narogušen zbog buke mašine. Pedale i ručne komande bile su uvećane, projektovane da olakšaju upravljanje vozaču u odelu za zaštitu od zračenja. Tarner ih proveze kroz kapiju i zaokrenu na proširenju šljun čane staze. Endži je vezivala pojas. "O mojoj majci", re če on. Dao je gas turbini i oni poskočiše napred. "Nikad nisam upoznala svoju majku", reče ona, a Tarner se priseti da joj je otac mrtav, i da ona to još ne zna. Zgazio je pedalu gasa i vozilo pojuri niz stazu, zamalo promašivši jednog od Rudijevih pasa. Seli je bila u pravu za vožnju; vozilo je neprestano podrhtavalo od rada turbine. Sa devedeset kilometara na sat, na oguljenom asfaltu starog auto-puta, treslo im je zube. Ojačani meh teško je prevaljivao neravne površine; klizeći hod civilnog sportskog modela bio je moguć samo na savršeno glatkim, ravnim površinama. No, i pored toga, Tarnere uhvati sebe kako uživa. Usmeriš, otpustiš kočnicu i pošao si. Neko je okačio dve izbledele ružičaste kocke od pene iznad proreza prednjeg vizira, a zavijanje mašine bilo je opipljiva stvar iza njega. Saputnica kao da mu se opustila, upijaju ći vidik pored puta sa odsutnim, gotovo zadovoljnim izrazom lica, i Tarner je bio zahvalan što ne mora da razgovara. Ti si vruća roba, pomislio je, pogledajući postrance devojku, verovatno najtraženiji proizvod na planeti danas, a ja te odvlačim u Gradove, u Rudijevim detinjastim bornim kolima, i nemam jebenog pojma o tome šta ću s tobom

dalje... Ili ko je razbucao onaj centar... Napravi pregled, reče sebi, kada su počeli da se spuštaju u dolinu, pretrči sve još jednom, pa ćeš možda nešto da ukopčaš. Mičel je stupio u dodir sa Hosakom, rekao da hoće da preñe. Hosaka je unajmila Konroja i sastavila ekipu medicinara da utvrde da li je Mi čel filovan. Konroj je sastavio ekipe, uz pomoć Tarnerovog agenta. Tarnerov agent bio je glas iz Ženeve, telefonski broj. Hosaka je poslala Elison da ga tetoši u Meksiku, a onda ga je pokupio Konroj. Veberova, pre nego što će poleteti govna, priznala je da je Konrojevo njuškalo na odredištu... Neko ih je zaskočio, baš kada je devojka doletela, svetlećim raketama i automatskim oružjem. Mirisalo mu je na Maas; bio je to potez koji je mogao da očekuje, potez koji su njegovi plaćenici bili tu da dočekaju. A onda je pobelelo nebo... Pomislio je na ono što je Rudi rekao o bacaču... Ko? I ono sranje u devojčinoj glavi, stvari koje je Rudi dobio na svom tomografu i NMR skeneru. NMR - nuclear magnetic resonance - ćelijska magnetska rezonancija; prim. prev. Rekla je da njen otac uopšte nije nameravao da sam iziñe. "Nisi u kompaniji", re če ona, prema prozoru. "Šta reče?" "Nisi zaposlen u nekoj kompaniji, zar ne? Mislim, radiš za onoga ko te unajmi." "Tako je." "Zar se ne bojiš?" "Da, ali ne zbog toga..." "Uvek smo bili u nekoj kompaniji. Moj otac je rekao da će sa mnom sve biti u redu, da samo prelazim u drugu kompaniju..." "Bi će ti dobro. Bio je u pravu. Ali prvo moram da saznam šta se dešava. Onda ću te odvesti tamo gde treba." "U Japan?" "Gde bilo." "Jesi li bio tamo?" "Naravno." "Ho će li mi se dopasti?" "Zašto ne bi?" Onda je ponovo zapala u ćutanje, a Tarner se usredsredio na vožnju. "Tera me da sanjam", reče ona, kada se nagnuo da uključi farove, glasom jedva čujnim u brujanju turbine. "Šta to?" Pretvarao se da je obuzet vožnjom, pazeći da ne pogleda u njenom pravcu. "Stvar u mojoj glavi. Obi čno samo kad spavam." "Je li?" Setio se njenih beonjača u spavaćoj sobi kod Rudija, drhtanja, bujice reči na jeziku koji nije prepoznao. "Ponekad i kada sam budna. Kao da sam uključena u dek, ali nisam vezana za mrežu matrice, već slobodno letim i nisam sama. Jedne noći sam sanjala dečaka, uzeo je nešto što ga je povreñivalo, a nije mogao da vidi da je slobodan, da treba samo da se udalji od toga. Rekla sam mu to. A tada sam na trenutak mogla da vidim gde se nalazi, ne u snu već stvarno, u ružnoj sobici sa zamrljanim tepihom, i znala sam da bi trebalo da se okupa, i osećala da su mu stopala lepljiva u patikama, zato što nije nosio čarape... Snovi nisu takvi..." "Nisu?" "Ne. Snovi su o velikim stvarima, i ja sam velika u njima, krećem se sa drugima..." Kada se hover zavijajući uspeo uz betonsku rampu na Meñudržavni auto-put, Tarnere ispusti dah, odjednom svestan da ga je zadržavao. "Kojim drugima?" "Onim blistavima." Opet ćutanje. "To nisu ljudi..." "Provodiš dosta vremena u kiberprostoru, Endži? Mislim, uklju čena u dek?"

"Ne. Samo u školi. Moj otac kaže da to nije dobro za mene." "Da li je rekao nešto za te snove?" "Samo da postaju sve stvarniji. Ali mu nikad nisam rekla za one druge..." "Možda bi htela da kažeš meni? Može mi pomoći da razumem, da odlučim šta da radimo..." "Neki od njih pri čaju mi pri če. Nekada tamo nije bilo ničega, ništa se nije kretalo samo po sebi, samo podaci i ljudi koji su ih premeštali. Onda se nešto dogodilo, i to... to je postalo svesno sebe. Postoji posebna priča o tome, o devojci sa ogledalima preko očiju i čoveku koji se bojao da se veže za nekoga... Taj čovek je učinio nešto što je pomoglo da cela stvar postane svesna sebe... A posle toga, ono se podelilo na delove, i mislim da su ti delovi bili oni drugi, oni blistavi. Ali teško je reći, jer oni to ne iskazuju baš rečima..." Tarner oseti kako mu se ježi koža na vratu. Prisetio se nečega, iz potopljenog sadržaja Mi čelovog dosjea. Gorući stid u hodniku, prljava krem boja koja se ljušti, Kembridž, spavaonice diplomaca... "Gde si se rodila, Endži?" "U Engleskoj. Posle je moj otac prešao u Maas, preselili smo se. U Ženevu." Negde u Virdžiniji skrenuo je hoverkraft sa puta na šljunčano proširenje i produžio preko zapuštenog pašnjaka. Za njima se dizala prašina letnje suše kada je povezao hover u jedan borovik. Turbina je utihnula i spustili su se na meh vozila. "Mogli bismo da jedemo", reče on, posegnuvši unazad za Selinom platnenom nosiljkom. Endži se odvezala i raskopčala crnu majicu. Ispod je nosila nešto tesno i belo, što je otkrivalo preplanulu mladalačku kožu u oblom izrezu oko vrata, iznad propupelih grudi. Uzela je torbu od njega i počela da razmotava sendviče koje je Seli napravila za njih. "Šta je s tvojim bratom?" upita, pruživši mu polovinu sendviča. "Kako to misliš?" "Pa, nešto se dogaña... Seli kaže da neprestano pije. Nesrećan je?" "Ne znam", reče Tarner, grbeći se i istežući leña da odagna bol iz vrata i ramena. "Mislim, mora da jeste, ali ne znam zbog čega. Ljudi ponekad tako zaglave." "Misliš, kad nemaju kompaniju da se brine o njima?" Zagrizla je sendvič. On je pogleda. "Je l' ti to mene zezaš?" Klimnula je glavom, punih usta. Progutala zalogaj. "Malo. Znam mnogo ljudi koji ne rade za Maas. Nikad nisu i nikad neće. Eto, ti si jedan od njih, i tvoj brat. Ali ozbiljno sam pitala. Nekako sam zavolela Rudija, znaš? Ali izgledao mi je tako..." "Stegnut", završio je umesto nje, još držeći nedirnut sendvič. "Zaglavljen. Mislim da ljudi ponekad treba da naprave skok, jer ako to ne učine, zauvek zaglave... A Rudi to nikada nije učinio." "Kao što je moj otac hteo da me izvuče iz Maasa? Je li to bio skok?" "Nije. Tako nešto moraš sama da odlučiš. Da shvatiš da te negde čeka nešto bolje..." Zastao je, iznenada se osećajući besmisleno, i zagrizao sendvič. "Je li tako bilo s tobom?" Klimnuo je glavom, pitajući se da li je to istina. "I otišao si, a Rudi je ostao?" "Bio je pametan. Još je, a stekao je i gomilu diploma, jednu za drugom. U dvadesetoj je doktorirao biotehnologiju na Tulejnu, i ko zna šta sve još. Nikad nije poslao nijednu molbu za zaposlenje, ništa. Odasvud su dolazili ljudi da ga regrutuju, a on bi ih folirao, svañao se... Mislim da je verovao da može sam nešto da postigne. Kao one kapuljače na psima. Čini mi se da ima par originalnih patenata, ali... U svakom slučaju, ostao je ovde. Sklapao je poslove i pravio ljudima opremu, i bio je veoma tražen u oblasti. A onda se i naša majka razbolela, dugo je bolovala, a ja nisam bio tu..." "Gde si bio?" Otvorila je termos i miris kafe ispuni kabinu.

"Najdalje što je moglo odavde", reče on, zatečen gnevom s kojim je to rekao. Dodala mu je plastičnu šolju, do vrha punu vruće, crne kafe. "A ti? Rekla si da nikada nisi upoznala svoju majku." "I nisam. Rastali su se kada sam bila mala. Nije htela da obnovi ugovor ako je on ne uklju či u neki posao. Tako je bar rekao." "Kakav je on?" Otpio je gutljaj kafe i vratio joj š olju. Pogledala ga je preko ruba crvene, plastične šolje, očiju oivi čenih Selinom šminkom. "Ti mi reci", re če ona. "Ili me pitaj za dvadeset godina. Tek mi je sedamnaest godina, kako bih mogla da znam?" On se nasmeja. "Već ti je bolje, vidim." "Valjda. S obzirom na sve." Odjednom ju je osećao na drugačiji na čin, i ruke mu žurno posegnuše za komandama. "To mi se dopada. Još je dug put pred nama." Tu noć su prespavali u hoveru, parkiranom iza zarñale čelične rešetke koja je jednom nosila bioskopsko platno drajv-ina u južnoj Pensilvaniji. Na Tarnerovoj jakni, prostrtoj ispod dugačkog kućišta turbine. Pijuckala je preostalu kafu, sada hladnu, sedeći u četvrtastom dovratku iznad suvozačevog sedišta i posmatrajući treptanje svitaca iznad polja požutele trave. Negde u njegovim snovima - još obojenim povremenim prizorima iz dosjea njenog oca - priljubila se uz njega, grudima, toplim i mekim na njegovim golim leñima kroz tanki pamuk njene majice, a onda je prebacila ruku preko njega, milujući pljosnate mišiće njegovog stomaka, ali je on ležao bez pokreta, pretvarajući se da je u dubljem snu, i uskoro je pronašao put u mračne hodnike Mičelovog biosofta, gde su se čudne stvari mešale sa njegovim najstarijim strahovima i ranama. Da bi se ujutru probudio i začuo je kako pevuši za sebe sa svog sedišta u otvoru krovnog poklopca. Moj je ćale zgodan ñavo Lanac od devet milja okačio Na svakoj alki srce devojačko Koje je voleo i prevario.

22. DŽEMEROV KLUB

Džemerov klub nalazio se dvanaest spratova više, zauzimao je trećinu poslednjeg sprata. Lift je bio u kvaru. Izuzev Lionovog lokala, Bobi nikad nije video noćni klub, i Džemerov mu se činio podjednako upečatljiv i zastrušuju ći. Upečatljiv zbog veličine i, prema njemu, izuzetno elegantnog enterijera, a zastrašujući zato što noćni klib, po danu, izgleda nekako nestvarno. Začarano. Zverao je okolo, palčeva zataknutih u zadnje džepove novih farmerki, dok je Džeki šaputala nešto sa belcem dugačkog lica u izlizanom, plavom, radnom kombinezonu. Mesto je bilo namešteno klupama postavljenim mrkim ultraantilopom, okruglim, crnim stolovima i desetinama izrezbarenih ploča od šupljikavog drveta. Tavanica je bila obojena u crno, svaki sto prigušeno obasjan posebnim zrakom svetlosti upravljenim odozgo iz tame. Na sredini se nalazila pozornica, jarko osvetljena radnim svetiljkama okačenim o žute elastične kablove, a na središtu pozornice stajao je komplet bubnjeva višnjeve boje. Nije bio siguran zašto, ali podilazila ga je jeza, nekakav pritajeni osećaj poluživota, kao da će se nešto pomaći, negde na samoj ivici vidokruga... "Bobi", re če Džeki, "doñi da upoznaš Džemera." Prešao je traku jednobojnog, tamnog tepiha, trudeći se da to izvede što nemarnije, i

suočio se sa čovekom duguljastog lica sa tamnom, proreñenom kosom, u beloj, večernjoj košulji ispod kombinezona. Oči su mu bile uske, utonuli obrazi osenčeni jednodnevnom bradom. "Pa", re če čovek, "želiš li da budeš kauboj?" Posmatrao je Bobijevu majicu, a Bobi je imao nelagodan osećaj da obuzdava smeh. "Džemer je bio džvaži konzole", reče Džeki. "Jedan od najboljih. Je l' tako, Džemere?" "Tako kažu", re če Džemer, i dalje gledajući Bobija. "Nekad davno, Džeki. Koliko imaš sati u matrici?" upita Bobija. Bobi oseti da mu se lice zažarilo. "Pa, jedan, valjda." Džemer uzdignu čupave obrve. "Odnekud se mora početi." Nasmešio se, otkrivši sitne i neprirodno pravilne zube koji se Bobiju uz to učiniše suviše brojni. "Bobi", re če Džeki, "što ne pitaš Džemera za tog Viga, o kome vam je pričao Fin?" Džemer je okrznu pogledom, a onda se opet zagleda u Bobija. "Znaš Fina? Daleko si dogurao za običnog muvaroša, a?" Izvadio je plavi, plastični inhalator iz džepa na boku i gurnuo ga u levu nozdrvu, ušmrknuo i vratio ga u džep. "Ladgejt. Vig. Fin je pri čao o Vigu? Mora da je podetinjio." Bobi nije znao šta to znači, ali mu se činilo da nije vreme da pita. "Pa", reče Bobi, "taj Vig je negde na orbiti i povremeno Finu prodaje robu..." "Kenjaš? Prosto ne mogu da verujem. Da mene pitaš, rek'o bih da je Vig ili mrtav ili negde pušta bale. Luñi je od svakog kauboja, ako znaš na šta mislim. Odlepio. Skrenuo. Godinama nisam čuo ništa o njemu." "Džemere", reče Džeki, "možda je najbolje da ti Bobi ispriča celu priču. Bovoar treba da doñe ovamo danas po podne i imaće pitanja za tebe, pa ne bi bilo loše da znaš kako stoje stvari..." Džemer je pogleda. "Aha, razume. Gospodin Bovoar naplaćuje dug, je li?" "Ne mogu da govorim u njegovo ime", reče ona, "ali pretpostavljam da je tako. Treba nam sigurno mesto da smestimo našeg Grofa." "Kakvog sad grofa?" "Mene", re če Bobi, "to sam ja." "Super", re če Džemer, potpuno ravnodušno. "Hajdemo onda u kancelariju." Bobi nije mogao da odvoji pogled sa deka kiberprostora koji je zauzimao trećinu Džemerovog prastarog stola od hrastovine. Bio je mat crne boje, naročite izrade, bez ikakve oznake proizvoñača. Dok je pričao Džemeru o Dva-na-danu i svom pokušaju upada u bazu podataka, o osećaju prisustva devojke i o tome kako su mu ubili majku, stalno se naginjao napred. Bio je to po izgledu najžešći dek koji je ikad video, i setio se Džekinih reči da je Džemer bio marka meñu kaubojima u svoje vreme. Kada je Bobi dovršio priču, Džemer utonu u stolicu. "'Oćeš da ga isprobaš?" upita. Zvučao je umorno. "Isprobam?" "Dek. Mislim da bi voleo da ga probaš. Vidi se po načinu na koji drljaš dupetom po stolici. Ili bi da ga probaš, il' ti se opasno pripišalo." "Jebi ga, jeste. Mislim, da, hvala, vol'o bih..." "Što da ne? Ko će znati da si to ti, a ne ja, je l' tako? Što se ne uklju čiš s njim, Džeki? Da, kao, paziš na njega?" Otvorio je ladicu u stolu i izvadio dva kompleta troda. "Ali nemoj ništa da radiš, važi? Mislim, samo se promuvaj okolo. Bez podviga. Dugujem Bovoaru i Lukas uslugu, i čini mi se da ću im se najbolje odužiti ako te sačuvam u jednom komadu." Dao je po jedan komplet troda Džeki i Bobiju. Onda ustade, dohvati rukohvate sa obe strane crne konzole i okrenu je prema Bobiju. "Hajde. Ima da napuniš gaće. Stvar je stara deset godina, al' i dalje je nenadjebiva. Napravio ju je tip po imenu Automatski

Džek, i to iz otpadaka. Nekad je bio glavni proizvoñač hardvera za Bobija Kvina. Zajedno su odrali Plava Svetla, ali to je verovatno bilo pre nego što si se rodio." Bobi namesti trode. Pogleda prema Džeki. "Jesi li se ikad uključivao u tandemu?" Odmahnuo je glavom. "Dobro. Uklju čićemo se, ali ću ti se držati s leve strane. Kad kažem da se isključiš, isklju či se. Ako vidiš nešto neobično, to je zato što sam u tvojoj blizini, razumeš?" Potvrdio je. Izvukla je par dugačkih igala sa srebrnim vrhom iz šešira na potiljku, skinula ga i odložila na sto pored Džemerovog deka. Namestila je trode preko narandžaste svilene marame i prilepila kontakte na čelo. "Idemo", re če. Sad i uvek, ubrzano napred, uključen u Džemerov dek visoko iznad usijanih neonskih jezgara, kroz nepoznatu topografiju podataka. Velike stvari, visoke kao gorja, oštrog korporacijskog izgleda u neprostoru matrice. "Uspori, Bobi." "Gospode Bože, al' ovo šiba!" "Jeste, al' ti ipak malo prikoči. Nije zdravo za nas da žurimo. Treba da kliziš. Drži nas visoko i uspori..." Smanjio je brzinu, sve dok se nije činilo da jedre. Okrenuo se levo, očekujući da je vidi, ali tamo nije bilo nikoga. "Tu sam", re če ona, "ne brini..." "Ko je bio Kvin?" "Kvin? Neki kauboj koga je Džemer poznavao. A znao ih je, u svoje vreme." Nasumce je skrenuo desno, glatko se obrćući na preseku mreže, oprobavajući dek. Bilo je zapanjujuće, nešto što je prvi put doživeo u kiberprostoru. "Sveto sranje, Ono-Sendai je dečja igračka prema ovoj stvari..." "Unutra su verovatno O-Esovi čipovi. Džemer kaže da su njih upotrebljavali u njegovo vreme. Podigni nas malo..." S lakoćom su se uspinjali po mreži, dok su baze ostajale duboko pod njima. "Ovde gore nema Bog zna šta da se vidi", požali se on. "Grešiš. Ako se dovoljno zadržiš u nezauzetim delovima, možeš da vidiš neke zanimljive stvari..." Tkivo matrice tada kao da zadrhta, baš ispred njih. "Uh, Džeki..." "Zaustavi ovde. Sad čekaj. Sve je u redu. Veruj mi." Negde daleko, njegove ruke su se kretale preko tastature neuobičajenog rasporeda. Sad ih je zaustavio, dok se jedan odsečak kiberprostora maglio, postajao zamućen. "Šta..." Dambala ap monte l", reče glas, promukao u njegovoj glavi, sa ukusom krvi u njegovim ustima. Nekako je znao šta znače te reči, ali mu je glas bio gvozdeni klin u umu. Mlečno tkivo se razdvoji, kao da ključa, podeli se u dve površi nemirnog sivila. "Legba", re če ona. "Legba i Ugu Feraj, bog rata. Papa Ugu! Sen Žak Mažer! Viv la Vyej!" Matricu ispuni gvozdeni smeh, stružući kroz Bobijevu glavu. "Map kite tout mize ak tout giyon", re če drugi glas, tečan kao živa i leden. "Vidiš, Papa, došla je da se oslobodi zle sreće!" I taj se onda zasmeja, a Bobi je bio prisiljen da se odupre talasu čiste histerije kada se srebrni smeh podigao kroz njega kao mehurići. "Ima li ona zlu sreću, ždrebica Dambalina?" zagrme gvozdeni glas Ugu Feraja, i Bobi na trenutak pomisli da je opazio priliku u sivoj magli. Glas zaškripa jezivim smehom. "Zaista! Zaista! Ali ona ne zna to! Ona nije moj at, inače bih izlečio njenu sreću!"

Bobiju doñe da vrišti, da umre, bilo šta samo da pobegne glasovima, potpuno nemogućem vetru koji se podigao iz sivog komešanja, vrućem, vlažnom vetru sa mirisom stvari koje nije mogao da odredi. "I slavi Devicu! Počuj me, sestrice! La Vyej je odista blizu!" "Da", re če onaj drugi. "sada putuje mojom zemljom, velim ja, vladar puteva i staza." "Ali ja, Ugu Feraj, kažem ti da se i tvoji zlotvori primi ču! Na kapiju, sestro, i pazi!" I tada siva područja izbledeše, zbrčkaše se, potonuše... "Isklju či nas", reče ona, dalekim i slabim glasom. I dodade, "Lukas je mrtav." Džemer izvadi bocu skoča iz stola i pažljivo nasu šest centimetara pića u okruglu, plastičnu čašu. "Izgledaš k'o posrana", reče on Džeki; Bobi je bio iznenañen blagošću njegovog glasa. Isključili su se pre najmanje deset minuta i niko od tada nije rekao ni reč. Džeki je izgledala zgromljeno i neprestano je grizla donju usnu. Džemer mu je izgledao nezadovoljno ili jarosno, nešto od to dvoje. "Kako znaš da je Lukas mrtav?" odvaži se Bobi, jer mu se činilo da tišina ispunjava Džemerov prenatrpani ured kao živo blato. Džeki ga pogleda, ali kao da nije mogla da ga vidi. "Ne bi mi se ukazali da je Lukas bio živ", re če. "Postoje savezi, pogodbe. Legba je uvek prvi prizvan, ali je trebalo da se pojavi sa Dambalom. Njegova ličnost zavisi od loa sa kojom se ukazuje. Lukas mora da je mrtav." Džemer gurnu čašu sa viskijem preko stola, ali Džeki odmahnu glavom, sa trodama još na čelu, krunom od hroma i crnog najlona. On načini gadljivu grimasu, privu če čašu i sam je iskapi. "Kakvo proseravanje. Stvari su bile mnogo jasnije dok vi niste počeli da petljate s njima." "Nismo ih mi doveli tamo, Džemere", reče ona. "Već su bili tamo i pronašli put do nas zato što smo ih razumeli!" "Isti kurac", re če Džemer, umorno. "Šta god da su, odakle god da su, jednostavno su preuzeli oblik po želji gomile sluñenih crnčuga. Razumeš? Nema jebene prilike da tamo bude nešto sa čim moraš da razgovaraš na domorodačkom haićanskom! Vaš vudu kult je to provalio, video priliku, a Bovoar, Lukas i ostali, sve su to pre svega biznismeni. One ñavolje stvari umeju da sklapaju poslove, shvataš! K'o da im je uroñeno!" Zavrnuo je poklopac na boci i vratio je u sto. "Znaš, dušo, može biti da je to neko veliki, neko sa mnogo moći u mreži, ko vas vuče za nos. Projektuje one stvari i slično sranje... I ti znaš da je to moguće, zar ne? Zar ne, Džeki?" "Nema šeme", reče Džeki hladnim i pouzdanim glasom. "Ali kako da znam da to nije nešto što jednostavno ne umem da objasnim..." Džemer izvadi komad plastike iz džepa i poče da se brije. "Naravno", reče. Brijač je zujao dok je prevlačio njim preko vilice. "Osam godina sam živeo u kiberprostoru, zar ne? Otud znam da tamo nije bilo ničega, tada... Dakle, 'oćeš da telefoniram Lukasu, ako će tako da ti bude lakše, ovako ili onako? Imaš broj onog njegovog Rolsa?" "Ne", re če Džeki, "ne trudi se. Najbolje da sačekamo da se pojavi Bovoar." Ustala je, smakla trode i uzela šešir. "Idem da legnem, da probam da odspavam. Pazi na Bobija..." Okrenula se i otišla do vrata kancelarije. Izgledala je kao mesečar, potpuno isceñena od energije. "Divno", re če Džemer, prelazeći brija čem preko gornje usne. "'Oćeš piće?" upita Bobija. "Pa", re če Bobi, "malo je rano..." "Možda tebi." Vratio je brija č u džep. Džeki zatvori vrata za sobom. Džemer se malo nagnu napred. "Kako su izgledali, mali? Jesi ih vid'o?" "Samo neko sivilo. Zamućeno..."

Džemer je izgledao razočarano. "Izgleda da ne možeš dobro da ih vidiš ako nisi deo svega toga." Lupkao je prstima po rukonaslonu stolice. "Misliš da su stvarno tamo?" "Pa, ne bih se zajebav'o s njima..." Džemer ga pogleda. "Ne bi? Pa, možda si pametniji nego što izgledaš. Ne bih ni ja. Napustio sam igru pre nego što su se pojavili..." "I, šta misliš da je to?" "A, izgledaš mi sve pametniji... Pa, ne znam. Ne ide mi u glavu da je to gomila haićanskih vudu bogova, ali ko zna?" Oči mu se suziše. "Može biti da su virusni programi koji su se oteli u matrici, umnožili i postali veoma pametni... To je već samo po sebi dovoljno zastrašujuće; možda Turingovi ljudi ne žele da se to sazna. Ili su VI našle način da odvoje delove sebe u matrici, što bi izludelo Turingovce. Znam tipa sa Tibeta koji je pravio hardver za kauboje i koji tvrdi da su to tulpe." Bobi zatrepta. "Tulpa je neka vrsta misaonog oblika. Sujeverje. Stvarno moćni ljudi umeju da oslobode neku vrstu duhova, načinjenih od negativne energije." Slegnu ramenima. "Opet proseravanje. Isto kao oni Džekini vudu tipovi." "A meni se čini da se Bovoar, Lukas i ostali ponašaju kao da je sve to stvarno, a ne tamo neko foliranje..." Džemer klimnu glavom. "Ubo si. I pritom im ide prokleto dobro, pa izgleda da tamo stvarno ima nečega." Slegnuo je ramenima i zevnuo. "Moram i ja da odspavam. Ti možeš da radiš šta 'oćeš, samo ne pipaj moj dek. I ne pokušavaj da iziñeš, jer ćeš aktivirati bar deset raznih alarma. U frižideru iza šanka imaš sok, sir i razna druga sranja..." Bobi je zaključio da ga mesto još plaši, sad kad je ostao sam, ali je bilo dovoljno zanimljivo da potisne strah. Muvao se iza šanka, dodiruju ći slavine za pivo i hromirane nosače boca. Tu je bila mašina za led i druga koja je grejala vodu. Napravio je sebi šolju japanske instant kafe i preturao po Džemerovim audio kasetama. Sve su bile sa muzikom njemu nepoznatih grupa i izvoñača. Pitao se da li to znači da Džemer, onako mator, voli staru muziku, ili su to bile nove stvari koje tek treba da stignu do Baritauna, kao i obično preko Liona, za koju nedelju... Ispod crnog i srebrnog univerzalnog terminala kase našao je pištolj, neku vrstu kratke, debele mašinke sa magazinom koji je virio iz drške. Bila je pri čvršćena ispod ploče šanka, zelenom lepljivom trakom, a on se čuvao da je ne dodirne. Posle izvesnog vremena više se nije osećao uplašeno, samo besciljno i nespokojno. Uzeo je ohlañenu kafu i otišao do sredine prostora sa stolovima. Seo je za jedan sto i pravio se da je Grof Nula, vrhunski as konzole u Gradovima, koji čeka da se pojave neki tipovi da ugovore posao, neki upad koji je mogao da izvede samo i jedino Grof. "Naravno", re če pustom noćnom klubu, stisnutih očiju, "ima da isečem za vas... ako to možete da platite..." Pobledeli su kad je naveo cenu. Mesto je imalo zvučnu izolaciju; uopšte se nije čula vreva četrnaestog sprata, samo brujanje nekakvog erkondišna i povremeno grgoljenje mašine za grejanje vode. Umorivši se od uloge muškarčine Grofa, Bobi ostavi šolju sa kafom na stolu i ode do ulaza, prelazeći rukom preko starog, tapaciranog, somotskog užeta, obešenog izmeñu dve sjajne mesingane motke. Pazeći da ne dodirne staklena vrata, seo je na jednostavnu čeličnu barsku stolicu sa sedištem presvučenim kožom, pored šaltera garderobe. U garderobi je gorela slaba sijalica; osvetljavala je par desetina starih, drvenih vešalica sa okruglim, žutim, numerisanim privescima. Pretpostavljao je da Džemer ponekad sedi tu da bi osmotrio posetioce. Nije mu bilo jasno zašto neko, ko je osam godina bio as meñu kaubojima, vodi noćni klub, i pripisivao je to hobiju. Nagañao je da na taj način možeš da upoznaš svu silu devojaka, ali to ionako možeš ako si bogat. A ako je Džemer osam

godina bio vrhunski džvaži, morao bi da bude bogat... Setio se doživljaja u matrici, sivih mrlja i glasova. Zadrhtao je. Još mu nije išlo u glavu zašto to znači da je Lukas mrtav. Zar Lukas može da umre? Onda se setio da je i njegova majka mrtva, i da mu ni to nije izgledalo Bog zna kako stvarno. Isuse. Sve zajedno mu je išlo na živce. Poželeo je da iziñe, da se nañe s one strane vrata, da razgleda tezge, kupce i ljude koji tamo rade... Pružio je ruku i pomerio somotsku zavesu u stranu, tek toliko da zvirne kroz debelo, staro staklo, i ugledao džunglu tezgi duginih boja i osoben korak kupaca. I usred svega toga, pored tezge natrpane analozima VOM-a sa viškova, logičkim sondama i regulatorima napajanja, nalazilo se bezrasno, koščato Lionovo lice, i one bezdane, jezive oči kao da se zagledaše pravo u Bobijeve sa čujnim škljocajem prepoznavanja. Tada Lion učini nešto što Bobi nikad nije video kod njega. Osmehnu se.

23. BLIŽE

Stjuard u JAL-u ponudio joj je izbor simstim kaseta: pregled Fokstonove retrospektive u Tejtu od prošlog avgusta, serijsku pustolovinu snimljenu u Gani (Ašanti!), odabrane arije iz Bizeove Karmen iz perspektive privatne lože u Tokijskoj operi, ili tridesetominutnu sindikalizovanu kontakt emisiju Tali Išam Ljudi na vrhu. "Prvi put letite šatlom, gospoño Ovski?" Marli potvrdi. Dala je Paleologosu devojačko ime svoje majke, što je verovatno bilo glupo od nje. Stjuard se nasmeši s razumevanjem. "Kaseta svakako može da olakša uzletanje. Karmen je veoma popularna ove nedelje. Prekrasni kostimi, kažu." Zavrtela je glavom, nimalo raspoložena za operu. Fokston joj je nije dopadao, i pre bi preživela punu snagu ubrzavanja nego da doživi Ašanti! Odabrala je traku Išamove, kao najmanje od četiri zla. Stjuard je proverio njene vezove na sedištu, dodao joj kasetu i malu tijaru od sive plastike za jednu upotrebu, pa otišao dalje. Namestila je plastične trode, uključila ih u naslon za ruke sedišta, uzdahnula i gurnula kasetu u prorez pored ulaza. Unutrašnjost JAL šatla nestade u navali egejskog plavetnila i ona ugleda reči 'Tali Išam i Ljudi na vrhu' kako se šire preko vedrog neba, ispisane elegantnim san-serif velikim slovima. Tali Išam je bila pojam u stim industriji dokle je dopiralo Marlino sećanje, večita Zlatna Devojka koja se pojavila sa prvim talasom novog medija. Marli se sada nalazila zarobljena u Talinom preplanulom, pokretljivom, izuzetno udobnom telu. Tali Išam je zračila, disala duboko i lako, njene skladne kosti bile su u zagrljaju mišića koji kao da nikad nisu osetili grč. Uklju čivanje u njene stim snimke bilo je poput pada u banju savršenog zdravlja, osećaj visokih lukova njenih stopala i grudi koje su odizale svilasti, beli, egipatski pamuk njene jednostavne bluze. Naslanjala se na šuplju, belu, kamenu ogradu iznad malene luke grčkog ostrvskog grada, dok se iza nje spuštala kaskada procvetalih stabala, niz obronak od izbeljenog kamena i uskih, krivudavih stepenica. U luci se oglasio brod. "Turisti sada žure nazad na brod koji ih je poveo na ovo krstarenje", reče Tali i nasmeši se; kada se osmehnula, Marli je osetila glatkoću belih zuba zvezde, sveži ukus njenih usta, a kamen ograde bio je prijatno hrapav pod njenim golim podlakticama. "Ali jedan posetilac ostrva ostaće ovog popodneva sa nama, neko koga sam sanjala da upoznam, i sigurna sam da ćete biti obradovani i iznenañeni, jer ova osoba obično izbegava glavne medije..." Uspravila se, okrenula i nasmešila prelanulom, nasmejanom licu Jozefa

Vireka... Marli strgnu trode sa čela, i bela plastika JAL šatla kao da se sruči na mesto svuda oko nje. Na uzdignutom ekranu treptala su svetla upozorenja, i mogla je da oseti treperenje koje je bilo sve učestalije... Virek? Pogledala je komplet troda. "Pa", reče, "pretpostavljam da jesi od onih na vrhu..." "Kako, moli ću?" Japanski student pored nje načini pokret u svojim vezama, čudno malo oponašanje naklona. "Imate poteškoća sa stimom?" "Ne, ne", reče ona. "Izvinite." Ponovo je namestila trode i unutrašnjost šatla rastopi se uz pištanje čulnog statičkog šuma, prodorne mešavine utisaka koja naglo ustupi mesto spokojnom skladu Tali Išam, koja je držala Virekovu hladnu, čvrstu šaku i smešila se u njegove blage, plave oči. Virek je uzvraćao osmeh blistavo belim zubima. "Neobično mi je drago što sam ovde, Tali", reče on, i Marli se prepusti stvarnosti trake, prihvatajući Taline snimljene čulne utiske kao svoje. Obično je izbegavala stim, jer se nešto u njenoj ličnosti odupiralo obaveznoj meri pasivnosti. Virek je nosio meku, belu košulju, platnene pantalone zavrnute iznad kolena i jednostavne, smeñe, kožne sandale. Držeći ga za ruku, Tali se vrati do ograde. "Sigurna sam", reče, "da ima mnogo toga što naša publika..." More nestade. Prema obzorju se raširi nepravilno polje pokriveno zeleno-crnim rastinjem kao lišajem, narušeno obrisima novogotičkih tornjeva Gaudijeve crkve Sagrada Familia. Rub sveta bio je sakriven u nisko polegloj, sjajnoj magli, a preko ravnice dolazio je zvuk kao od zvonjave potopljenih zvona. "Danas tvoju publiku čini samo jedna osoba", reče Virek, i pogleda Tali Išam kroz okrugle naočari bez okvira. "Zdravo, Marli." Marli se naprezala da dohvati trode, ali su joj ruke bile okamenjene. Sila gravitacije, šatl se upravo dizao sa svoje platforme... Zarobio ju je tu... "Razumem", reče Tali, smešeći se, naslonjena na ogradu, sa laktovima na toplom, grubom kamenu. "Kakva divna zamisao. Vaša Marli, Herr Virek, zaista je srećna devojka..." I Marli tada shvati da ovo nije Tali Išam iz Čulo/Mreže, već deo Virekovog konstrukta, programirana perspektiva, sklopljena iz višegodišnjeg prikazivanja Ljudi na vrhu, i da sada nema izbora, nema izlaza, osim da to prihvati, da sluša, da pokloni Vireku pažnju. Činjenica da ju je uhvatio ovde, i izolovao na ovaj način, govorila je da su joj slutnje bile ispravne: mašina je postojala, bila je stvarna. Virekov novac bio je neka vrsta univerzalnog rastvarača, koji je po volji topio barijere... "Žao mi je", re če on, "što čujem da si uznemirena. Pako kaže da bežiš od nas, ali ja više volim da to posmatram kao težnju umetnika prema njegovom cilju. Osetila si, čini mi se, nešto od prirode mog geštalta, i to te je uplašilo. Što nije nikakvo čudo. Ova kaseta je pripremljena jedan sat pre nego što je tvoj šatl trebalo da poleti sa Orlija. Znamo kuda si se uputila, naravno, ali ne nameravam da te pratim. Radiš svoj posao, Marli. Žalim samo što nismo mogli da sprečimo smrt tvog prijatelja Alena, ali sada znamo ko su bile njegove ubice i njihovi poslodavci..." Oči Tali Išam sada su bile Marline oči i stajale su netremice zagledane u Virekove, koje su gorele plavom energijom. "Alena su ubili plaćeni agenti Maas Biolabsa", nastavi on, "i upravo je od Maasa dobio koordinate tvog sadašnjeg odredišta, kao i onaj hologram koji si videla. Moj odnos sa Maas Biolabsom bio je u najmanju ruku dvostran. Pre dve godine jedna moja filijala pokušala je da ih otkupi. Ponuñeni iznos uticao bi na celukupnu svetsku ekonomiju. Odbili su. Pako je ustanovio da je Alen ubijen zato što su saznali da pokušava da trguje informacijom koju su mu dali, da je proda trećoj strani..." Namrštio se. "Krajnje glupo od njega, zato što nije imao pojma o prirodi robe koju je nudio..."

Kako to liči na Alena, pomisli ona, i oseti talas sažaljenja. Sklupčan na onom odvratnom tepihu, kičme isturene ispod zelenog platna jakne... "Mislim da bi trebalo da znaš da moja potraga za našim tvorcem kutija podrazumeva nešto više od umetnosti, Marli." Skinuo je naočari i obrisao ih o nabor bele košulje; u proračunatoj ljudskosti gesta bilo je nečeg opscenog. "Imam razloga da verujem da je tvorac ovih predmeta na neki način u stanju da mi pruži slobodu, Marli. Ja nisam zdrav čovek." Namestio je naočari, pažljivo zakačivši tanke, zlatne žice za uši. "Kada sam poslednji put zatražio snimak svog tanka u Stokholmu, pokazali su mi stvar veličine tri kamionske prikolice, zakriljenu zamršenom mrežom vodova... Kada bi bilo moguće da napustim to, Marli, ili, još bolje, pobunjene ćelije koje se tamo čuvaju... Pa" - ponovo se osmehnuo onim čuvenim osmehom - "šta misliš, šta bih dao za tako nešto?" Taline-Marline oči tada preñoše na prostranstvo tamnih lišaja i daleke tornjeve zalutale katedrale... "Izgubili ste svest", govorio je stjuard, masirajući joj prstima vrat. "To se dogaña, a osim toga naši medicinski kompjuteri pokazuju da ste savršeno zdravi. No, ipak smo upotrebili dermadisk da predupredimo sindrom prilagoñavanja koji biste mogli da doživite pre sletanja." Povukao je ruku. "Evropa posle kiša", reče ona, "Maks Ernst. Oni lišaji..." Čovek je zurio odozgo u nju, odjednom na oprezu, izražavajući profesionalnu brigu. "Molim? Da li biste ponovili?" "Oprostite", re če ona. "San... Jesmo li stigli na pristanište?" "Za jedan sat", reče on. Orbitalna stanica Japan Air-a bila je beli toroid načičkan kupolama i oivičen tamnim, ovalnim otvorima pristanišnih dokova. Ekran iznad Marline g-mreže - iako je pojam iznad privremeno izgubio uobičajeno značenje - pokazivao je izuzetno složenu animaciju rotiraju ćeg torusa, dok je nekoliko glasova - na sedam jezika - najavljivalo da će putnici JAL šatla 580, na doku Orli 1, prvom prilikom biti prevezeni do stanice. JAL se izvinjavao zbog zakašnjenja nastalog usled rutinskih opravki na dokovima od broja sedam do broja dvanaest... Marli se skupila u svojoj g-mreži, opažajući Virekovu ruku u svemu što joj se dogaña. Ne, pomislila je, mora da postoji neki način. Moram da se izvučem, reče sebi, potrebno mi je nekoliko sati slobodnog delanja, a onda ću biti gotova s njim... Zbogom, Herr Virek, vra ćam se u svet živih, onako kako siroti Alen nikad neće, Alen koji je poginuo zato što sam prihvatila ovaj posao za vas. Zatreptala je kada je pošla prva suza, a onda posmatrala, raširivši oči kao dete, lebdeću kuglicu u koju se suza pretvorila... A taj Maas, pitala se, ko su oni? Virek je tvrdio da su ubili Alena, da je Alen radio za njih. Maglovito se prisećala medijskih priča, nečega što se odnosilo na poslednju generaciju kompjutera, neki po izgledu zlokoban proces u kome besmrtne hibridne ćelije raka proizvode veštačke molekule koji postaju sastavni delovi kola. Tada se setila Pakovih reči da je ekran modularnog telefona Maasov proizvod... Unutrašnjost JAL toroida bila je tako bezlična, tako obična, tako potpuno nalik bilo kom prometnom aerodromu, da joj je dolazilo da se nasmeje. Osećao se isti miris parfema, ljudske napetosti i višestruko filtriranog vazduha, isto pozadinsko brujanje razgovora. Osam desetina sile teže olakšalo bi nošenje kofera, ali ona je imala samo svoju crnu tašnu. Izvadila je karte iz zatvorenog unutrašnjeg džepa i uporedila broj šatla na koji je trebalo da presedne sa nizovima brojeva na najbližem zidnom ekranu. Dva sata do polaska. Šta god Virek rekao, bila je sigurna da je njegova mašina već u pokretu, uvlačeći se u posadu šatla ili na listu putnika, podmazujući novcem načinjene

zamene... Biće otkaza u poslednjem trenutku zbog bolesti, promena u planovima, nezgoda... Prebacivši tašnu preko ramena, odsečno je zakoračila preko udubljenog poda od bele keramike kao da ima pojma kuda ide, ili ima neki plan, svesna, pri svakom koraku, da nije tako. Opsedale su je one blage plave oči. "Proklet bio", re če, a ruski biznismen s podvaljkom u tamnom Ginza odelu frknu i podiže infofaks, ostavljajući je izvan svog sveta. "Ondak sam rekla kučki, čuj, ima d' izneseš one opto-izolatore i blindirane sanduke do Slatke Džejn da ti ne bi' zalepila bulju za školjku zaptivnom pastom..." Bučan ženski smeh natera Marli da podigne pogled sa tanjira sa sušijem. Dva prazna stola dalje sedele su tri žene, za stolom pretrpanim limenkama piva i hrpama tanjira od stiropora umrljanih smeñim soja-sosom. Jedna od njih glasno podrignu i otpi dug gutljaj piva. "Pa, kako je to primila, Rez?" Ovo je zbog nečega bio znak za još jedan, još duži napad smeha, a žena koja je prva privukla Marlinu pažnju spusti glavu na ruke i zasmeja se tako da su joj se tresla ramena. Marli je zurila u trojku, pitaju ći se šta su one. Smeh se polako istrošio, i prva žena se uspravi, brišući suze iz očiju. Marli zaklju či da su sve tri poprili čno pijane, mlade, bučne i grubog izgleda. Prva žena bila je vitka i oštrih crta lica, sa izduženim, sivim očima iznad tankog, pravog nosa. Kosa joj je bila neke nemoguće srebrne boje, potkresana kratko kao u dečaka, i nosila je otvoren platneni prsluk bez rukava, nekoliko brojeva veći, potpuno prekriven naduvenim džepovima, kopčama i čičak-trakama. Prsluk je visio, raskopčan, otkrivaju ći, iz Marlinog ugla, malu, oblu dojku, pokrivenu nečim što je podsećalo na grudnjak od fine ružičaste i crne mreže. Druge dve žene bile su starije i teže grañe, oštro ocrtanih mišića ruku na svetlosti bez vidljivog izvora u kafeteriji stanice. Prva žena slegnu ramenima u prevelikom prsluku. "Nije je baš potreslo", reče. Druga žena se ponovo nasmeja, sada već uzdržanije, i pogleda na hronometar na širokom, kožnom kajišu. "Otišla sam", reče. "Imam turu za Sion, a posle osam tankova algi za Šveñane." Zatim odgurnu stolicu i ustade, a Marli pročita izvezeni natpis preko leña njenog crnog, kožnog prsluka. O'GREJDI - VA ĐIMA EDIT S. MEĐUROBITALNI PREVOZ Tada ustade i žena pored nje, podižući pojas vrećastih farmerki. "Kažem ti, Rez, ako pustiš da te ona pizda skrati za te sanduke, to će da pokvari tvoj dobar glas." "Izvinite", re če Marli, pokušavajući da savlada podrhtavanje glasa. Žena u crnom prsluku se okrenu i zagleda se u nju. "Da?" Odmeravala ju je od glave do pete, bez osmeha. "Videla sam vaš prsluk, ime Edit S. Je li to brod? Svemirski brod?" "Svemirski brod?" Žena pored nje podiže guste obrve. "Oh, da, dušo, pravi pravcati svemirski brod!" "To je teretnjak", re če žena u crnom prsluku i okrete se da poñe. "Htela bih da vas unajmim", re če Marli. "Da me unajmiš?" Sada su sve zurile u nju, bezizraznih i nenasmejanih lica. "Šta to znači?" Marli zavuše ruku duboko u crnu briselsku tašnu i izvuče polovinu svežnja Novih Jena koje joj je vratio Paleologos, turistički agent, pošto je naplatio svoj honorar. "Daću vam

ovo..." Žena sa kratkom, srebrnom kosom tiho zazvižda. Sve tri se zgledaše. Ona u crnom prsluku slegnu ramenima. "Isuse", reče. "Kuda to misliš da ideš? Na Mars?" Marli ponovo potraži po tašni i izvadi presavijenu, plavu hartiju kutije Goloaza. Pruži je ženi u crnom prsluku, a ova je razmota i pročita orbitalne koordinate koje je Alen zabeležio zelenim flomasterom. "Pa", re če žena, "to je dosta kratak skok, za toliki novac, ali O'Grejdi i ja moramo da budemo na Sionu do 23:00 GSV. Ugovoren posao. Šta je s tobom, Rez?" Ona dodade hartiju devojci za stolom, koja je pročita, pogleda uvis u Marli i upita, "Kada?" "Odmah", re če Marli, "ovog časa." Devojka ustade od stola, noge njene stolice zagrebaše po pločicama, a prsluk joj se otvori, otkrivaju ći da je ono što je Marli smatrala ružičastim i crnim grudnjakom ustvari tetovirana ruža koja joj je potpuno prekriv ala levu dojku. "Dogovoreno, sestro, šuške na sunce." "Zna či da joj odmah daš pare", reče O'Grejdijeva. "Niko ne sme da zna kuda idemo", reče Marli. Tri žene se nasmejaše. "Obratila si se pravoj curi", re če O'Grejdijeva, a Rez se naceri.

24. NA NIZBRDICI

Kiša ih je uhvatila kada je ponovo skrenuo prema istoku, u pravcu rubnih predgraña Gradova i opustošenog pojasa industrijskih zona. Spustila se kao zid, oslepivši ga dok nije pronašao prekidač za uključivanje brisača. Rudi je pustio metlice brisača da dotraju, pa je morao da uspori, smanjujući zavijanje turbine na podnošljivu riku, i približio vazdušni meh ivičnjaku, prolazeći tik pored iskidanih ostataka kamionskih guma. "Nešto nije u redu?" "Ne vidim. Metlice brisača su istrulile." Lupnuo je prekida č farova, i sa obe strane šasije hovera sunuše četiri uska zraka i istopiše se u sivom zidu pljuska. On odmahnu glavom. "Što ne stanemo?" "Suviše smo blizu Gradovima. Svuda su patrole. Kopteri. Skenirali bi identifikacionu tablicu na krovu i videli da imamo tablice Ohaja i čudnu šasiju. Moglo bi da im padne na pamet da nas provere. To nam ne treba." "Pa, šta ćeš da uradiš?" "Drža ću se uz ivicu puta do prvog skretanja, a onda ću nam naći neki zaklon, ako budem mogao..." Čvrsto držeći upravlja č, zaokrenuo je hover u mestu, i svetlost farova odbi se od fluorescentnih, narandžastih dijagonala na uspravnom stubu koji je označavao pomoćni put. Povezao je prema stubu, prešavši naduvenom usnom vazdušnog meha preko debelog zaštitnog ivičnjaka od betona. "Ovo bi moglo da posluži", reče, pošto su kliznuli pored stuba. Pomoćni put bio je jedva dovoljno širok za njih; grane i rastinje grebali su o uske bočne prozore, o čelične ploče na bokovima hovera. "Neko svetlo, tamo dole", reče Endži, zatežući veze u naporu da prozre kroz kišu. Tarner vide razvodnjeni žuti sjaj i niz istovetnih tamnih izbočina. Nasmeja se. "Benzinska pumpa", reče. "Ostatak starog sistema, pre nego što su ovuda prokopali

veliki put. Izgleda da tamo neko živi. Šteta što ovo ne ide na benzin..." Spustio je hover niz nasip od šljunka; približavajući se, vide da žuti sjaj dolazi od para pravougaonih prozora. "Na selu smo", reče. "Ovim momcima možda neće biti previše drago što nas vide." Posegnuo je ispod jakne, izvukao Smit i Veson iz futrole i spustio ga na sedište izmeñu nogu. Kada su bili pet metara od zarñalih pumpi, spustio je hover u široku lokvu i isklju čio turbine. Kiša je još mokrila odozgo u mlazovima nošenim vetrom, i on ugleda priliku u lepršavoj vojničkoj pelerini na ulaznim vratima ku ćice. Spustio je prozor desetak centimetara i zagalamio da nadjača pljusak: "Izvin'te što smetam. Morali smo da se sklonimo s puta. Ne valjaju nam brisači. Nismo znali da ovde ima nekoga." Čovekove ruke, u svetlosti sa prozora, bile su sakrivene ispod pelerine, ali je bilo očigledno da nisu prazne. "Privatni posed", re če čovek mršavog lica, ispruganog kišom. "Nismo mogli da ostanemo na putu", doviknu Tarner. "Žao nam je ako smetamo..." Čovek otvori usta, poče da miče tu stvar koju je držao ispod pelerine, a onda mu se rasprsnu glava. Tarneru se gotovo činilo da se to dogodilo pre nego što se linija crvene svetlosti spustila odozgo i dodirnula ga, zrak debljine olovke koji se nemarno zanjihao kao da se neko igra baterijskom svetiljkom. Kiša je odmah raspršila crveni gejzir kada se prilika skljokala na kolena i izvrnula napred, a ispod pelerine iskliznula puška Sevidž 410 sa žičanim kućištem. Tarner nije bio svestan da se pokrenuo, ali opazi da je uključio turbine, prepustio komande Endži i izvukao se iz vezova. "Ako kažem kreći, uteraj ga kroz kućicu..." Zatim ustade, povlačeći ru čicu krovnog poklopca, sa teškim revolverom u ruci. Čim je poklopac kliznuo unazad, preplavi ga urlanje crne Honde, senke koja se spuštala, jedva vidljiva kroz zid vode. "Sad!" Povukao je obarač pre nego što ih je odbacila napred i kroz zid stare kućice, a lakat mu utrnu od udara u krov hovera. Zrno grunu negde u visini, sa zadovoljavajućim treskom; Endži nagazi gas i oni projuriše kroz drvenu grañevinu, tako da je Tarner jedva imao dovoljno vremena da uvuče glavu i ramena u kabinu. Nešto u kući eksplodira, verovatno propanska boca, i hover se zanese ulevo. Endži okrenu vozilo kada su proleteli kroz suprotni zid. "Kuda?" povika kroz buku trubine. Kao u odgovor na pitanje, crna Honda se spusti odozgo, obrćući se, dvadeset metara ispred njih, i rasprši srebrni mlaz vode. Tarner zgrabi upravlja č i hover kliznu napred, podižući sa zemlje gejzire visoke deset metara; zahvatili su mali borbeni helikopter pravo u polikarbonsku kabinu, gužvajući trup od legure kao da je od hartije. Tarner poveze vozilo unazad i ponovo jurnu napred, sada brže. Izlomljeni helikopter ovaj put tresnu o dva siva, vlažna bora i ostade da leži pod njima kao nekakva dugokrila muva. "Šta se dogaña?" reče Endži sa šakama na obrazima. "Šta se dogaña?" Tarner izbaci potvrdu o registraciji i prašnjave naočari za sunce iz pretinca u bočnim vratima, pronañe svetiljku, proveri baterije. "Šta se dogaña?" ponovi Endži, kao automat. "Šta se dogaña?" Ponovo je proturio glavu kroz otvor na krovu, sa revolverom u jednoj ruci, svetiljkom u drugoj. Kiša je popustila. Skočio je na šasiju hovera, pa preko branika i potrčao kroz lokve duboke do članaka, pljuskajući prema crnim rotorima Honde. Osećao se prodoran miris isteklog goriva. Polikarbonska kabina raspukla se kao jaje. Uperio je Smit i Veson i dvaput aktivirao ksenonski nišan; dva nema bleska nemilosrdne svetlosti pokazaše mu krv i izlomljene udove kroz razbijenu plastiku. Sačekao je, pa uklju čio baterijsku svetiljku. Dvojica. Prišao je bliže, držeći svetiljku daleko od tela. Stara navika. Ništa se nije micalo. Miris goriva bio je sve jači. Trgnuo je iskrivljeni poklopac i ovaj se otvorio. Obojica su nosila naočari za pojačavanje slike. Okruglo, slepo oko lasera zurilo je u noć, i on dodirnu ulepljeno ovčje krzno na okovratniku pilotske

jakne poginulog. Krv u čovekovoj bradi bila je sasvim tamna u svetlosti svetiljke, gotovo crna. Bio je to Ouki. Usmerio je zrak u levo i video da je drugi čovek, pilot, Japanac. Pomerio je zrak i osvetlio crnu pljosku pored Oukijeve noge. Uzeo ju je, gurnuo u džep jakne i potrčao prema hoveru. Uprkos kiši, iz ruševina benzinske pumpe počeli su da ližu crvenkasti plamenovi. Uzverao se preko branika hovera, uz šasiju, podigao se i uvukao u kabinu. "Šta se dogaña?" upita Endži, kao da nije ni izlazio. "Šta se dogaña?" Sručio se u sedište, ne obraćajući pažnju na vezove, i uključio turbinu. "Ono je Hosakin helikopter", re če, okrećući hover. "Mora da su nas pratili. Imali su laser. Čekali su da siñemo sa auto-puta. Nisu hteli da nas ostave na otvorenom, da nas nañe policija. Kada smo skrenuli ovamo, odlučili su da napadnu, ali mora da su zaključili da je onaj jadnik sa nama. Ili su hteli da uklone svedoka..." "Njegova glava", reče ona, drhtavim glasom, "njegova glava..." "To je od lasera", reče Tarner, vozeći uz pomoćni put. Kiša je sasvim oslabila. "Para. Mozak ispari i lobanja eksplodira..." Endži se presamiti i povrati. Tarner je vozio jednom rukom, držeći Oukijevu pljosku u drugoj. Zubima je izvukao poklopac i progutao gutljaj Oukijevog Divljeg Ćurana. Kada su stigli do prilaza auto-putu, plamen srušene pumpe zahvatio je Hondino gorivo i nepravilna vatrena lopta Tarneru ponovo prizva u sećanju centar u pustinji, svetlost padobranskih baklji, belo nebo dok je mlaznjak hitao prema granici Sonore. Endži se uspravi, obrisa usta dlanom i poče da se trese. "Moramo da se udaljimo odavde", reče on, vozeći ponovo na istok. Nije ništa odgovorila, i on je pogleda postrance. Sedela je uspravno i ukočeno na sedištu, izvrnutih beonjača u slabom sjaju instrumenata, bezizraznog lica. Već ju je video u takvom stanju u Rudijevoj spavaćoj sobi, kada ih je Seli pozvala, i sada je iz nje ponovo potekla bujica reči na nepoznatom jeziku, meko, ubrzano čegrtanje koje je moglo biti neko francusko lokalno narečje. Nije imao čime to da snimi, ni vremena, morao je da vozi... "Drž' se", re če, pošto je ubrzao, "proći će..." Bio je siguran da ga ona ne čuje. Zubi su joj cvokotali; čuo ih je i pored buke turbine. Zaustavi, pomislio je, samo toliko da joj staviš nešto meñu zube, novčanik ili smotano platno. Ruke su joj grčevito čupale kajiševe vezova. "U mojoj ku ći leži bolesno dete." Hover zamalo da sleti s asfalta kada je čuo glas sa njenih usana, dubok, spor i nekako lepljiv. "Čujem kako se baca kocka, za njenu krvavu haljinu. Mnogo je ruku koje noćas kopaju grob za nju, meñu njima i tvoje. Neprijatelji se mole da umreš, plaćeniče. Mole se u znoju. Njihove molitve su reka grozničava." A onda nekakvo kreketanje koje je možda bilo smeh. Tarner se odvaži da je pogleda; ugledao je srebrnu nit pljuva čke kako joj se cedi sa ukočenih usana. Dubinski mišići njenog lica bili su zgrčeni u masku koju nije poznavao. "Ko si ti?" "Ja sam Gospodar Puteva." "Šta hoćeš?" "Ho ću to dete, da bude moj at, da se kreće staništima ljudi. Dobro je što voziš na istok. Povedi je u svoj grad. Jahaću je ponovo. I Samedi jaše s tobom, plaćeniče. On je vetar u tvojim rukama, ali je prevrtljiv, taj Gospodar Grob alja, svejedno što si ga dobro služio..." Okrenuo se na vreme da je vidi kako pada u stranu u vezovima, obešene glave, otvorenih usta.

25. LADNJACI I GOTICI

"Ovo je Finov telefonski program", oglasi se zvučnik ispod ekrana, "a Fin nije ovde. Ako 'oćete vezu, znači da znate pozivnu šifru. Ako 'oćete da ostavite poruku, ostavite je već jednom." Bobi je zurio u sliku na ekranu i polako vrteo glavom. Većina telefonskih programa bila je opremljena kozmetičkim video potprogramima sastavljenim tako da dovedu lik vlasnika u veći sklad sa opštevažećim pojmovima fizičke lepote, brišući svaki beleg i fino pretapajući konture lica prema idealizovanim statističkim normama. Posledice kozmetičkog programa na Finovom licu bile su bez sumnje najuvrnutija stvar koju je Bobi ikad video, kao da je neko pokušao da oživi glavu crknute krtice punim rasponom boja pogrebnikovih krejona i parafinskih injekcija. "To nije normalno", re če Džemer, pijuckajući skoč. Bobi klimnu glavom. "Fin se boji", re če Džemer, "otvorenog prostora. Užasava ga napuštanje one gomile sabijenih govana od radnje. Uz to je telefonski narkos, ne može da ne odgovori na poziv ako je tamo. Počinjem da verujem da je ona kučka u pravu. Lukas je mrtav i dešava se neko teško sranje..." "Ku čka", re če Džeki, iza šanka, "to već zna." "Ona zna", re če Džemer, spustivši plastičnu čašu i gladeći kravatu, "ona zna. Popričala je sa huduom u matrici i sad zna..." "Pa, Lukas se ne javlja, a ni Bovoar, što znači da bi mogla biti u pravu." Bobi pruži ruku i isklju či telefon iz koga je zacvileo signal za snimanje poruke. Džemer se preobukao u nabranu košulju, beli večernji sako i crne pantalone sa satenskim prugama duž spoljnjeg šava nogavica. Bobi zaključi da je to njegova radna uniforma za klub. "Još nema nikoga", reče, gledajući Bobija i Džeki. "Gde su Boug i Šarki? Gde su konobarice?" "Ko su Boug i Šarki?" upita Bobi. "Barmeni. Ovo mi se ne sviña." Ustao je sa stolice, otišao do vrata i pažljivo pomerio zavesu u stranu. "Koji kurac ovi govnari traže tamo napolju? Hej, Grofe, ovi liče na neke tvoje. Doñi ovamo..." Bobi ustade, pun slutnji - nije rekao Džeki ili Džemeru da je dozvolio da ga Lion vidi, zato što nije hteo da izgleda kao čabronja - i ode do mesta gde je stajao vlasnik kluba. "Hajde. Proviri. Samo nemoj da te vide. Toliko se trude da ne gledaju ovamo da to gotovo smrdi." Bobi pomeri zavesu, pazeći da otvor ne bude veći od centimetra, i pogleda napolje. Brojne kupce gotovo potpuno su zamenile crne kreste Gotika odevenih u potkovanu kožu i - da čovek ne poveruje - otprilike isti broj plavokosih Ladnjaka, opremljenih u pamuk iz Šinñukua po ovonedeljnoj modi i bele patike sa zlatnim kopčama. "Ne znam", reče Bobi, pogledavši Džemera, "al' ne bi trebalo da su zajedno, znaš. Mislim, Ladnjaci i Gotici. Oni su kao prirodni neprijatelji, to im je valjda u DNK, ili tako nešto..." Ponovo ga pogleda. "Bogamu, ima ih najmanje stotinu." Džemer gurnu ruke duboko u džepove nabranih pantalona. "Poznaješ lično neke od tih momaka?" "Razgovarao sam sa nekim Goticima. Mada ih je teško razlikovati. Ladnjaci bi izgazili sve što nije ladnjačko. To im je glavna zanimacija. Al' mene su isekli Polutani, a Polutani bi trebalo da su u savezu sa Goticima, pa ko zna?" Džemer uzdahnu. "Onda, pretpostavljam, nisi raspoložen da išetaš napolje i pitaš nekog od njih šta smeraju?" "A, ne", re če Bobi bez oklevanja, "ne ja." "Hmmm." Džemer se zagleda u Bobija zamišljenim pogledom koji se ovom uopšte nije svideo.

Nešto malo i tvrdo pade sa visoke, crne tavanice i bučno odzvoni o jedan od okruglih, crnih stolova. Predmet odskoči i pade na tepih, kotrljajući se, i zaustavi se izmeñu vrhova Bobijevih novih čizama. On se mahinalno sagnu i podiže ga. Bio je to staromodni mašinski zavrtanj, navoja smeñih od rñe i glave prekrivene mutnom, crnom, zaštitnom bojom. Pogledao je uvis baš kada je drugi zavrtanj pogodio sto i krajičkom oka ugledao kako Džemer nestvarno vešto preskače šank pored kreditne računske jedinice. Džemer nestade, začu se slab zvuk kidanja - čičak-traka - i Bobi je znao da se Džemer dokopao debelog, malog automata koji je tamo video ranije u toku dana. Pogledao je oko sebe, ali Džeki nije bilo nigde na vidiku. Treći zavrtanj eksplozivno tresnu na ploču stola. Bobi je oklevao, ali onda poñe za Džekinim primerom i skloni se sa vidika, krećući se što je tiše mogao. Čučnuo je iza jednog drvenog paravana i posmatrao kako pada i četvrti zavrtanj, praćen tankim slapom fine, mrke prašine. Začuo se zvuk struganja, a onda sa tavanice odjednom nestade čelični kvadratni poklopac, povučen u neku vrstu šahta. Hitro je pogledao prema šanku, na vreme da vidi kako se podiže debeli ublaživač trzaja na kućištu Džemerovog automata... Iz otvora je sad visio par mršavih smeñih nogu i prašnjav skut sivog ogrtača od ajkuline kože. "Čekaj", re če Bobi, "to je Bovoar!" "Sigurno da je Bovoar", doñe glas odozgo, pojačan i šupalj u praznini šahta. "Sklanjajte mi taj prokleti sto s puta." Bobi se iskobelja iza paravana i odvuče sto i stolice u stranu. "'Vataj ovo", re če Bovoar i zaljulja nabijen ranac maslinaste boje na jednoj od naramenica, a onda ga pusti. Težina stvari gotovo obori Bobija na pod. "Sad se skloni..." Bovoar se spusti iz šahta, ostade na trenutak da visi na rukama iz otvora, pa skoči dole. "Šta je bilo sa piskavcem koji sam imao gore?" upita Džemer, stojeći iza šanka, sa malim automatom u rukama. "Tu je", re če Bovoar i baci mutnosivu šipku od fenolske smole na tepih. Bila je omotana tankom, crnom žicom. "Ispalo je da samo tako mogu da uñem, a da me ne vidi vojska onih govnara. Neko im je očigledno dao plan mesta, ali su propustili ovo gore." "Kako si se popeo na krov?" upita Džeki, izlazeći iza paravana. "Nisam", re če Bovoar, podižući velike, plastične naočari na nosu. "Ispalio sam nit monomola sa susedne zgrade i dotociljao se na keramičkom vretenu..." Njegova kratka, rundava kosa bila je puna prašine iz odžaka. Uputio joj je ozbiljan pogled. "Ti znaš", reče. "Da. Od Legbe i Papa Ugua, u matrici. Uključila sam se sa Bobijem, u Džemerov dek..." "Razneli su Ahmeda na auto-putu u Džersiju. Verovatno su upotrebili isti bacač kojim su sredili i Bobijevu staru..." "Ko?" "Još nisam siguran", reče Bovoar, klečeći pored ranca i otvarajući plastične štipaljke zatvarača, "ali stvar počinje da dobija oblik... Ono na čemu sam radio pre nego što sam čuo da su smakli Lukasa bilo je da pronañem Polutane koji su digli Bobijev dek. Verovatno je bio sticaj okolnosti, slučajno je naleteo na njih, ali sad imamo grupu Polutana kod kojih je naš ledolomac... To može da ima posledice, svakako, jer meñu Polutanima ima muvaroša koji povremeno posluju sa Dva-na-danom. Zato smo Dva-na-dan i ja malo obilazili, nastojeći da saznamo koliko se može. A mogli smo patku, kako se ispostavilo, izuzev što se pogodilo, kada smo bili kod tog prašinara Aliksa, koji je drugi zamenik ratnog poglavice ili tako nešto, da ga pozove kolega iz drugog tabora, za koga Dva-na-dan tvrdi da je Gotik iz Baritauna po imenu Rejmond." Dok je govorio, praznio

je ranac, vadeći oružje, alat, municiju, kalemove žice. "Rejmond ima gadnu potrebu da razgovara, ali Aliksu ne pada na pamet da priča pred nama. 'Oprostite, gospodo, ali ovo je službeni razgovor poglavica', kaže to tupavo govno, i mi se tu pokrijemo ušima, pokupimo svoje malenkosti, sve unatraške i udarajući temena, i otprašimo, ali samo iza ugla. Pozovemo Dva-na-danovim modularnim telefonom naše kauboje u Gradovima da se uključe na Aliksov telefon, ali pod hitno. Kauboji uñu u Aliksov razgovor sa Rejmondom k'o žica u sir." Izvukao je iz ranca izobličenu sačmaricu sa dvanaest patrona, malo dužu od njegove podlaktice, uzeo zdepast, okrugli magacin sa gomile na tepihu i spojio ga sa puškom. "Jeste li videli dosad nekog od ovih jebača majki? Južnoafrička, iz vremena pre rata..." Nešto u njegovom glasu i napetosti vilice odjednom pokaza Bobiju sav njegov bes. "Izgleda da je tip kontaktirao Rejmonda, tip sa gomilom love, s namerom da unajmi Gotike, celu mašineriju, da odu u Gradove i obave posao, pravu masovnu scenu. Tipu je toliko stalo da se to uradi, da je unajmio i Ladnjake. E, tada počinju da lete govna, zato što je Aliks konzervativac. Samo je mrtav Ladnjak dobar Ladnjak, i to tek posle x sati mučenja, i tako dalje. 'Zajebi stvar', kaže Rejmond, roñeni diplomata. 'Reč je o velikoj lovi, zato razmišljajmo korporacijski .'" Otvorio je kutiju debelih, crvenih, plastičnih patrona i počeo da puni pušku, gurajući jednu za drugom u magacin. "Možda grešim, ali u poslednje vreme na videu stalno viñam te tipove iz Maas Biolabsa, zadužene za odnose sa javnošću. Dogodilo se nešto veoma čudno, na nekom njihovom posedu u Arizoni. Neki kažu da je bila nuklearna, drugi da je bilo nešto drugo. A sad tvrde da je poginuo njihov glavni stručnjak za biosoft, kako kažu nesrećnim slučajem. Zvao se Mičel, dasa koji je manje-više smislio tu stvar. Za sada, niko drugi čak ni ne nagoveštava da bi mogao da napravi biočip, pa smo Lukas i ja zaklju čili da je ledolomac i nastao u Maasu. Ako je to uopšte bio ledolomac... Ali nismo imali pojma od koga ga je Fin dobio, niti odakle ta stvar kod dotičnog. Meñutim, ako sve saberete, izgleda da je Maas rešio da nam svima zaprži čorbu. A to treba da se dogodi na ovom mestu, zato što nemamo kud odavde." "Ne znam", reče Džemer, "imamo dosta prijatelja u ovoj zgradi..." "Imali ste." Bovoar odloži sačmaricu i uze da puni Nambu automatik. "Većina njih sa ovog sprata i onog ispod danas su kupljeni. Radio je keš. Džakovi istog. Bilo je par tvrdih, ali ne dovoljno." "Tu nema nikakve logike", reče Džeki, uze čašu skoča iz Džemerove ruke i ispi je naiskap. "Šta to imamo što tako gadno žele?" "'Ej", re če Bobi, "ne zaboravi da verovatno ne znaju da su mi oni Polutani digli ledolomac. Možda 'oće samo njega." "Ne", re če Bovoar, gurnuvši magacin u Nambu, "zato što nisu mogli da znaju da ga nisi sakrio u majčinom stanu." "Al' možda su otišli tamo i pretražili mesto..." "Kako su znali da ga Lukas nije držao u Ahmedu?" reče Džemer, polazeći prema šanku. "Fin misli da je neko poslao ona tri nindže da ubiju i njega u paketu", reče Bobi. "Kažu da su imali opremu za postavljanje pitanja, ali..." "Opet Maas", re če Bovoar. "Ko god bio, pogodio se sa Ladnjacima i Goticima. Saznali bismo i više, ali je Aliks Polutan glumio veličinu i nije hteo da pregovara sa Rejmondom. Nikakav zajednički posao sa omrznutim Ladnjacima. Koliko su naši kauboji uspeli da shvate, ona vojska je tu da vas zadrži unutra. A ljude kao ja napolju. Ljude sa oružjem i opremom." Pružio je napunjen Nambu Džeki. "Znaš da upotrebljavaš pucu?" upita Bobija. "Naravno", slaga Bobi. "A, ne", re če Džemer, "dosta nam je nevolja i bez toga da njemu damo oružje u ruke.

Isuse Hriste..." "Sve mi to govori", reče Bovoar, "da možemo očekivati da pošalju još nekog na nas. Nekog malo stručnijeg..." "Ako jednostavno ne miniraju Hipermart u tri lepe", reče Džemer, "zajedno sam svim onim zombijima..." "Neće", reče Bobi, "jer bi inače to već uradili." Svi se zagledaše u njega. "Dečko je u pravu", reče Džeki. "Ubo je." Pola sata kasnije, Džemer je sumorno zurio u Bovoara. "Moram da ti priznam, ovo je najbezvezniji plan koji sam ikad čuo." "Da, Bovoare", upade Bobi, "što se jednostavno ne provučemo kroz taj šaht, iskrademo preko krova i prebacimo na susednu zgradu? Istim onim užetom kojim si prešao ovamo." "Na krovu ima više Ladnjaka nego muva na govnetu", reče Bovoar. "Neki od njih mogli bi čak biti dovoljno bistri da pronañu poklopac koji sam otvorio da siñem ovamo. Mada sam ostavio par rasprskavajućih mina za sobom." Neveselo se iscerio. "Osim toga, zgrada preko puta je viša od ove. Morao sam da se popnem na krov i ispalim monomol odozgo. Ne možete da se popnete na ruke uz monomolekularnu nit; ostali biste bez prstiju." "Kako onda misliš da iziñemo, bogamu?" reče Bobi. "O'ladi, Bobi", re če Džeki mirno. "Bovoar je uradio ono što je morao. Sada je ovde s nama, i imamo oružje." "Bobi", re če Bovoar, "što nam ne ponoviš plan, da vidimo jesmo li razumeli..." Bobi je imao nelagodan osećaj da Bovoar želi da se uveri da ga je on razumeo, ali se naslonio na šank i počeo. "Naoružamo se i čekamo, je li? Onda se Džemer i ja uključimo u njegov dek i pronjuškamo po matrici, ne bismo li provalili šta se dogaña..." "Mislim da to mogu i sam", reče Džemer. "Sereš!" Bobi se odbi od šanka. "Bovoar je rek'o! 'Oću d' idem, 'oću se uključim! Kako inače da naučim nešto?" "Pusti sad to, Bobi", reče Džeki, "nastavi." "U redu", re če Bobi natmureno, "dakle, ranije ili kasnije, tipovi koji su unajmili Gotike i Ladnjake ima da doñu po nas. Kad krenu, mi ih dočekamo. Bar jednog u'vatimo živog. U isto vreme izlazimo napolje, iznenadimo Gotike i ostale jer ne očekuju toliko oružje, tako da se domognemo ulice i brišemo za Gradove..." "Mislim da je to otprilike sve", re če Džemer, prilazeći polako zaključanim i zastrtim vratima. Pritisnuo je palcem šifrovanu pločicu brave i otškrinuo vrata. "'Ej, ti!" razdra se. "Ne ti! Ti sa šeširom! Dovuci dupe ovamo. Hoću da razgovaram..." Tanak, crveni zrak probi vrata, zavesu i dva prsta Džemerove šake i zatrepta iznad šanka. Jedna boca se rasprsnu, a sadržaj iziñe u obliku pare i estera u gasnom stanju. Džemer pusti vrata da se zatvore, zagleda se u uništenu šaku i sruči se zadnjicom na tepih. Klub se polako ispuni božićnim mirisom skuvanog džina. Bovoar uze srebrni sifon sa šanka i poprska zadimljenu zavesu mineralnom vodom, sve dok se patrona sa CO 2 nije ispraznila, a mlaz oslabio. "Imaš sreće, Bobi", reče Bovoar i baci bocu preko ramena, "jer se brat Džemer neće više uključivati u dek..." Džeki je coktala, pregledajući Džemerovu ruku, na kolenima pored njega. Bobi opazi sprženo meso, a onda brzo odvrati pogled.

26. VIG

"Znaš", re če Rez, viseći naglavačke ispred Marli, "to se mene uopšte ne tiče, ali da l' te neko čeka tamo? Mislim, odvešću te tamo, bez brige, a ako ne budeš mogla da uñeš, vrati ću te do stanice JAL-a. Ali ako ne budu hteli da te puste da uñeš, ne znam koliko ću moći da čekam. Ta stvar je krš, a tamo napolju u olupinama kriju se čudne spodobe." Rez - ili Tereza - Marli je to zaključila po lakiranoj pilotskoj dozvoli pri čvrćenoj na školjku Slatke Džejn - nije nosila svoj radni prsluk tokom puta. Marli, otupela od čitave duge dermi koje joj je Rez zalepila po zglobu šake da bi predupredila grčevitu mučninu sindroma prilagoñavanja svemiru, zurila je u tetoviranu ružu. Bila je izvedena u japanskom stilu, vekovima starom, i Marli ošamućeno zaključi da joj se dopada. Da joj se, u stvari, dopada Rez, koja se ponašala istovremeno grubo i devojački i starala se o svom neobičnom putniku. Rez se divila njenoj kožnoj jakni i tašni, pre nego što ih je strpala u neku vrstu tesne najlonske viseće mreže već pune kaseta, štampanih knjiga i neoprane odeće. "Ne znam", reče Marli, "znam samo da ću morati da pokušam da uñem..." "Znaš šta je ta stvar, sestro?" Rez je podešavala g-mrežu oko Marlinih ramena i ispod mišica. "Koja stvar?" Marli trepnu. "Mesto na koje idemo. To je deo starih jezgara Tezje-Ešpulovih. Tamo su nekad bili skladišteni njihovi korporacijski podaci..." "Čula sam za njih", reče Marli, sklapajući oči. "Ispri čala mi je Andrea..." "Naravno, svi su čuli za njih - nekada su posedovali najveći deo Frisajda. Valjda su ga i sagradili. Onda su propali i sve je otišlo na doboš. Dali su da se njihovo porodično gnezdo odseče od vretena i odvuče na drugu orbitu, ali su prethodno izbrisali svoja jezgra, spalili ih i prodali kao otpad. Otpadi nikad ništa nisu učinili s njima. Nisam čula da se neko tamo naselio, ali ovde napolju živiš gde možeš... mislim da to važi za svakoga. Tako kažu da Gospa Džejn, kćerka matorog Ešpula, još živi u njihovom starom domu, luda k'o šišmiš..." Vično je zategla g-mrežu, dovršivši posao. "Važi. Sad se samo opusti. Ima da nagarim Džejn jedno dvadeset minuta, ali to će da nam skrati put, a za to me, valjda, i plaćaš..." I Marli zaroni u krajolik na činjen od kutija, ogromnih drvenih Kornelovih tvorev ina gde su opipljivi ostaci ljubavi i sećanja bili izloženi iza pokislih okana od prašnjavog stakla, tajanstveni lik graditelja kutija bežao ispred nje niz avenije popločane mozaicima od ljudskih zuba, Marline pariske čizme slepo cikacakale preko simbola oivičenim mutnim zlatom. Graditelj kutija bio je muškara c, nosio je Alenovu zelenu jaknu i bojao se Marli više od svega na svetu. "Žao mi je", dovikivala je, tr čeći za njim, "žao mi je..." "Ja'. Tereza Lorenc, sa Slatke Džejn. Hoćete brojeve? Šta? Naravno da smo pirati. Ja sam jebeni kapetan Kuka... Čuj, Džek, evo ti brojeva pa proveri... Već sam rekla. Imam putnika. Molim za pristup, i tako dalje... Marli Ta i Ta, govori francuski u snu..." Marlini kapci zadrhtaše, otvoriše se. Rez je visila u mreži ispred nje, a mišići na leñima bili su joj jasno ocrtani, sve do najmanjeg. "Hej", reče Rez, okrenuvši se u mreži, "žao mi je, izgleda da sam ih uzbunila, ali zvuče prili čno meko. Jesi religiozna?" "Ne", re če Marli, zbunjena. Rez napravi grimasu. "Pa, nadam se da ćeš ipak razumeti nešto od ovog sranja." Izvukla se iz mreže i napravila kratak salto unazad koji ju je doveo na nekoliko centimetara od Marlinog lica. Optička traka joj se pružala iz ruke do konzole i Marli prvi put ugleda nebeski plavu utičnicu na devojčinom zglobu. Gurnula je perlu mikrofona u Marlino desno uho i podesila providnu cevčicu mikrofona koja se izvijala iz nje. "Nemate prava da nas uznemiravate ovde", reče muški glas. "Naše delo je delo Božje, i

samo je nama znano pravo lice Njegovo!" "'Alo? 'Alo, da li me čujete? Zovem se Marli Kruškova i imam jedan neodložan posao s vama. Ili sa nekim na ovim koordinatama. Moj posao tiče se serije kutija, kolaža. Tvorac ovih kutija možda se nalazi u velikoj opasnosti! Moram da ga vidim!" "Opasnost!" Čovek se nakašlja. "Samo Bog odreñuje čovekovu sudbu! U nama nema straha. Ali to ne znači da smo budale..." "Molim vas, saslušajte me. Unajmio me je Jozef Virek da pronañem tvorca tih kutija. Ali sada dolazim da vas upozorim. Virek zna da ste ovde i njegovi agenti će doći za mnom..." Rez je zurila u nju. "Morate me pustiti unutra! Imam da vam ispri čam još toga..." "Virek?" Nastade poduže ćutanje, ispunjeno statičkim šumom. "Jozef Virek?" "Da", re če Marli. "Baš on. Ceo život viñate njegovu sliku, onu sa engleskim kraljem... Molim vas..." "Dajte mi vašeg pilota", reče glas, sada bez histerije i pretnji. Zamenilo ih je nešto što se Marli činilo još zlokobnije. "Rezervno je", reče Rez, skidajući glatki šlem sa crvenog odela. "I ništa me ne košta, dovoljno si platila..." "Ne", bunila se Marli, "stvarno, nije trebalo... Ja ..." Vrtela je glavom, dok je Rez otkopčavala spojeve na pojasu svemirskog odela. "Tamo se ne ide bez odela", reče. "Ne znaš šta udišu. Ne znaš da li uopšte imaju šta da udišu! Pa razne bakterije, spore... Šta je bilo?" Spustila je srebrni šlem. "Imam klaustrofobiju!" "Oh..." Rez je zurila u nju. " Čula sam za to... znači da se bojiš da budeš unutar zatvorenog prostora?" Izgledala je iskreno radoznala. "Tesnog zatvorenog prostora." "Kao što je Slatka Džejn?" "Da, ali..." Pogledala je po prenatrpanoj kabini, boreći se sa panikom. "Ovo mogu da podnesem, ali ne i šlem." Zadrhtala je. "Dobro", re če Rez, "evo šta ćemo. Obućićemo te u odelo, ali bez šlema. Naučiću te kako da ga pričvrstiš. Dogovoreno? Inače nećeš napustiti moj brod..." Usne su joj bile ravna i tvrda crta. "Da", re če Marli, "da..." "Postupak je sledeći", re če Rez. "Nalazimo se komora uz komoru. Kad se ovaj poklopac otvori, ulaziš, ja ga zatvaram. Onda otvaram spoljni. Tu ulaziš u tamošnju atmosferu, kakva god bila. Sigurna si da nećeš šlem?" "Neću", re če Marli, gledajući naniže u šlem koji je stezala crvenim rukavicama odela, u svoj bledi odraz u ogledalu vizira. Rez zacokta jezikom. "Tvoj život. Ako budeš 'tela da se vratiš, neka upute poruku preko stanice JAL-a, za Slatku Džejn." Marli se nespretno odbaci i odlebde napred u komoru, ne veću od uspravljenog mrtvačkog sanduka. Ploča na grudima odela snažno zveknu o spoljnji poklopac, i ona začu kako se unutrašnji poklopac uz šištanje zatvara za njom. Pored glave joj se upali svetlost, podsetivši je na sijalice u frižiderima. "Zbogom, Tereza." Ništa se ne dogodi. Bila je sama sa otkucajima sopstvenog srca. Onda vrata spoljne komore Slatke Džejn kliznuše u stranu. Mala razlika u pritisku bila je dovoljna da je isisa u tamu koja je mirisala drevno i tužno ljudski, kao davno napuštena svlačionica. Vazduh je bio gust i nezdravo vlažan, i ona ugleda, još se

prevrćući, kako se komora Slatke Džejn zatvara iza nje. Zrak svetlosti proseče vazduh pored nje, zadrhta, prošeta i uhvati je u obrtanju. "Svetlost", neko promuklo povika, "svetlost za našu gošću! Džounse!" Bio je to glas koji je čula preko zvučnika. Čudno je odzvanjao u gvozdenom prostranstvu ovog mesta, ove pećine kroz koju je propadala, a onda se začu zvuk struganja i u daljini zasja prsten jarkog plavetnila, osvetljavajući joj daleku krivinu čeličnog zida ili školjke i istopljenog mesečevog kamena. Površina je bila izbrazdana i isprugana precizno usečenim kanalima i udubljenjima, gde je nekada ležala neka vrsta opreme. U dubljim usecima još su se videla čupava klupka smeñe zaptivne pene, dok su druga bila u senci crnoj poput smrti... "Bolje joj dobaci uže, Džounse, pre nego što rascopa glavu..." Nešto udari u rame njenog odela, sa vlažnim pljeskom, i ona okrenu glavu; ugleda ružičastu grudvu jarke plastike iza koje se vukla tanka, ružičasta nit koja se na njene oči zateže i prevrnu je. Šupljina veličine napuštene katedrale ispuni se mučnim zavijanjem mašine, i oni je polako uvukoše dublje unutra. "Dugo vam je trebalo", reče glas. "Pitao sam se ko će biti prvi, i ispade Virek... Mamon..." Onda je uhvatiše i okrenuše. Zamalo da izgubi šlem; lebdeo je sve dalje od nje, ali joj ga neko odgurnu u ruke. Njena tašna, sa čizmama i jaknom unutra, načini samovoljan luk, na ramenom kaišu, i udari je postrance po glavi. "Ko ste vi?" upita ona. "Ladgejt!" zagrme starac. "Vigan Ladgejt, kao što već znate. Kome bi vas drugom poslao da ga obmanete?" Njegovo naborano, zamrljano lice bilo je glatko izbrijano, ali je njegova siva, dugačka kosa slobodno lebdela, morska trava u struji ustajalog vazduha. "Oprostite", re če ona, "ali nisam ovde da vas obmanem. Više ne radim za Vireka... Došla sam ovamo zato... Mislim, nisam sigurna zašto sam došla, za početak, ali sam na putu ovamo saznala da je umetnik koji je napravio one kutije u opasnosti. Zato što postoji još nešto, nešto što Virek misli da ovaj poseduje, nešto za šta misli da će ga osloboditi raka..." Reči joj zamreše u tišini, u gotovo opipljivom ludilu koje je zračilo iz Vigana Ladgejta, i tada vide da ovaj nosi napukli, plastični oklop starog radnog odela, sa jeftinim, metalnim raspećima zalepljenim u obliku ogrlice oko izlizanog, čeličnog okovratnika šlema. Lice mu je bilo sasvim blizu njenog. Osećala je zadah njegovih trulih zuba. "Kutije!" Sa usana mu poleteše kuglice pljuvačke, povinujući se elegantnim zakonima njutnovske fizike. "Kurvo! One su delo Božjih ruku! " "Polako, Lade", reče drugi glas, "plašiš gospoju. Smir'te se, gospoja, znate, stari Lad retko dobiva goste. To ga mlogo uzruja, al' je u suštini bezazlen starkelja..." Okrenula je glavu i susrela spokojan pogled širokih, plavih očiju na veoma mladom licu. "Ja sam Džouns", reče on, "ja takoñe živim ovde..." Vigan Ladgejt zabaci glavu i zaurla, a taj zvuk divlje odjeknu izmeñu zidova od čelika i kamena. "Uglavnom, vi'te", re če Džouns, dok se Marli vukla za njim duž čvorastog užeta zategnut niz hodnik koji se činio bez kraja, "dosta je miran. Sluša svoje glasove, znate. Razgovara sam sa sobom, il' možda sa tijem glasovima, ne znam, a ondak mu doñe i postane k'o sad..." Kad je zaćutao, još su se čuli slabi odjeci Ladgejtovih urlika. "Mož'te pomislit' da je to bez duše, što sam ga ostavio 'nako, al' tako je ponajbolje, zaista. Uskoro će se umorit'. Ogladnit'. Ondak doñe k meni. 'Oće svoje slatkiše, vi'te." "Vi ste Australijanac?" "Novi Melburn", re če on. "Il' sam bio, pre neg' sam se popeo uz bunar..." "Smem li da vas pitam zašto ste ovde? Mislim, ovde u ovom, ovom... šta li je već." Mladi ć se nasmeja. "Uglavnom ga nazivam Mesto. Lad za nj ima više imena, ali

uglavnom Carstvo. Smatra da je naš'o Boga. Može bit' da je', ako to tako posmatrate. Kol'ko se ja tu razabirem, pre neg' se popeo uz bunar, bio je neka vrst kompjuterske varal'ce. Ne znam tačno kak' se naš'o ovde, samo znam da starom jarcu tu odgovara... A ja sam stig'o vamo bežeć', znate? Naš'o se u nevolji tamo dole, da ne kažem baš 'de, i izvuk'o guz'cu 'vamo. Završio ovde - to je dugačka, zasebna priča - i naš'o ñavoljeg Ladgejta polumrtvog o' gladi. Im'o je taj pos'o, prodajuć' stvari koje bi mu naišle, i te kutije što i' tražite, ali bio je već premlogo otkačio za to. Njegovi kupci, dolaz'li su, tako, tri puta godišnje, al' on bi i' posl'o nazad. Tad sam pomislio, ovden se mogu dobro skriti, te sam mu uz'o pomagat'. I to vam je sve, valjda..." "Možete li me odvesti do umetnika? Je li on ovde? Hitno je..." "Povešću vas, brez brige. Al' ovo mesto nije nikad bilo sagrañeno za ljude, mislim da se po njem šeću, pa je to pomalo dug put... Mada ono neće nikud otić'. I ne mogu vam jemčit' da će vam načinit' kutiju. Stvarno radite za Vireka? Ono brezobr azno, bogato, matoro govno na teliški? Švaba, je li?" "Radila sam", re če ona, "nekoliko dana. Što se tiče nacionalnosti, rekla bih da je Herr Virek jedini pripadnik nacije koja se zove Herr Vir ek..." "S'vatam na šta mislite", reče Džouns veselo. "Svi su isti, ti bogati, matori zajebanti, čini mi se, iako je zabavnije nego gledat' jebenu zaibacu... Ne možete videt' neku zaibacu da skonča u krvi, zar ne? Uzmite starog Ešpula - bio mi zemljak - koj' je podig'o sve ovo; kažu da ga je zaklala roñena 'ćer, a sad je i ona ista k'o matori Lad, skriva se negde u porodičnom zamku. Vi'te, Mesto je nekad bilo deo toga." "Rez... mislim moj pilot, takoñe je rekla nešto slično. A i jedna moja prijateljica, u Parizu, nedavno je pominjala Tezje-Ešpulove... Klan se osipa?" "Osipa? Gospode! Pre će bit' načisto nest'o. Razmislite: vi i ja sad puzamo kroz nji'ova bivša korporacijska jezgra podataka. Kupio i' neki preduzimač iz Pakistana; školjka je u redu, a u kolima ima podosta zlata, al' ga je skuplje pokupit' neg' neki računaju... I stvar otad visi ovden, sa matorim Ladom da joj pravi društvo, k'o i ono njemu. To jes', dok ja nisam stig'o. Može bit' da će jednog dana doć' ekipe iz Pakistana i početi rezat'... Čudno, ipak, kol'ko toga još radi, bar povremeno. Čuo sam da se priča, što me je i dovelo 'vamo, da su T-E izbrisali jezgra pre neg' su i' napustili..." "Vi, dakle, mislite da su u ispravnom stanju?" "Bogami, da. Otprilike kolk'o i Lad, ako se to može nazvat' ispravnim. Šta vi mislite, šta je taj vaš gra'telj kutija?" "Šta znate o Maas Biolabsu?" "Kakva mas'?" "Maas. Oni što prave biočipove." "A. Oni. Pa, to je sve što znam o njima..." "Ladgejt ih pominje?" "Može bit'. Ne mogu reć' da ga baš tol'ko slušam. Lad, taj vam jako mlogo pri ča..."

27. STANICE DAHA

Vozio ih je kroz avenije oivičene zarñalim kosturima napuštenih vozila, sa kranovima za rušenje i crnim kulama topionica. Držao se sporednih ulica, zavlačeći se u zapadni rub Gradova, da bi zatim ubrzao hover niz kanjon od cigala, izbijajući varnice oklopljenim bokovima, i uterao ga duboko u zid od isitnjenog, sabijenog smeća. Lavina otpadaka gotovo zatrpa vozilo, i on pusti komande, posmatrajući kocku od pene kako se ljulja napred-nazad, levo-desno. Merač kerozina pokazivao je nulu poslednjih dvanaest blokova.

"Šta se dogodilo tamo?" reče ona, zelenih jagodica u sjaju instrumenata. "Oborio sam helikopter. Uglavnom slučajno. Imali smo sreće." "Ne, mislim posle toga. Bila sam... sanjala sam." "Šta si sanjala?" "Velike stvari, kako se kreću..." "Imala si nešto kao napad." "Jesam li bolesna? Misliš da sam bolesna? Zašto je kompanija htela da me ubije?" "Ne verujem da si bolesna." Otkopčala je vezove i sišla sa sedišta, kleknuvši na mesto gde su spavali. "Imala sam ružan san..." Počela je da se trese. Izvukao se iz vezova i prišao joj, privukao joj glavu uz sebe, milujući joj kosu, gladeći je unazad uz fine kosti glave, iza ušiju. Njeno lice u zelenom sjaju bilo je kao nešto oteto iz snova i napušteno, sa kožom glatkom i tankom preko kostiju. Crna majica bila joj je do pola otkopčana, i on preñe vrhom prsta duž lomne linije njene ključne kosti. Koža joj je bila hladna, ovlažena znojem. Pripila se uz njega. Sklopio je oči i video svoje telo u postelji ispruganoj suncem, ispod lenjog ventilatora sa drvenim elisama. Telo se pokretalo, trzalo se kao amputiran ud, a Elisonina glava bila je zabačena, otvorenih usta, usana zategnutih preko zuba. Endži pritisnu lice u udubljenje njegovog vrata. Zatim zastenja, ukoči se, zanese unazad. "Najamniče", začu se glas. Ponovo se našao uz vozačevo sedište, burence Smit i Vesona odražavalo je tanku liniju zelenog sjaja instrumenata, osvetljeni vrh nišana zaklanjao je njenu levu zenicu. "Ne", re če glas. Spustio je revolver. "Opet si tu." "Ne. Govorio si sa Legbom. Ja sam Samedi." "Subota?" "Baron Subota, najamniče. Jednom si me sreo, na padini brega. Na tebi je ležala krv kao rosa. Tog dana sam se napio iz tvog srca." Telo joj se silovito trzalo. "Dobro poznaješ ovaj grad..." "Da." Posmatrao je kako se mišići njenog lica grče i opuštaju, pretapajući ga u novu masku... "Vrlo dobro. Ostavi ćeš vozilo ovde, kao što si i nameravao. Ali pratićeš stanice prema severu. Prema Njujorku. Večeras. Tada ću te povesti Legbinim autom, i ubićeš za mene..." "Koga?" "Onog kog najviše želiš da ubiješ, najamniče." Endži zastenja, zadrhta i poče da jeca. "U redu je", re če on. "Još malo pa smo kod kuće." Bila je to besmislena izjava, pomislio je, pomažući joj da se spusti sa sedišta; oboje su bili beskućnici. U jakni je pronašao kutiju patrona i zamenio onu koju je ispalio na Hondu. U polici za alat na upravljačkoj tabli našao je britvu poprskanu bojom i isekao postavu sa jakne. Dok je sekao, kroz vazduh je lebdelo milion mikrocevčica plastičnog izolatora. Kada je isekao postavu, gurnuo je Smit i Veson u futrolu i obukao jaknu. Visila je na njemu u naborima, kao preveliki mantil, i sasvim skrivala revolver. "Zašto si to uradio?" upita ona, prelazeći nadlanicom preko usana. "Zato što je napolju toplo i da pokrijem pištolj." Gurnuo je torbicu punu upotrebljenih Novih Jena u džep. "Hajde", reče, "treba da uhvatimo podzemnu..." Sa stare kupole Džordžtauna, sagrañene četrdeset godina pošto su se oboleli Federalci povukli prema nižim oblastima MekLina, neprestano je kapala kondenzacija. Vašington

je uvek bio južnjački grad, i ako biste se iz Bostona povezli vozom duž stanica, osetili biste kako se ton Gradova menja. Drveće u Području bilo je bujno i zeleno, a lišće im je odražavalo svetlost lučnih svetiljki dok su Tarner i An ñela Mičel prolazili ispucalim pločnicima prema Dipon Serklu i stanici. U sredini kruga nalazila su se burad, a neko je zapalio vatru od otpadaka u divovskoj mermernoj kupi u samom središtu. Prolazili su kraj tihih prilika koje su sedele pored prostrtih ćebadi, na kojima je bio izložen nadrealistički izbor robe: kartonski omoti crnih plasti čnih audio diskova naduveni od vlage pored izakanih protetičkih ruku iz kojih su visili goli neuro-priklju čci, prašnjavi, okrugli akvarijum pun ovalnih privezaka za pseće ogrlice, gumicom povezani svežnjevi izbledelih razglednica, jeftine Indo trode još zapakovane u plastično industrijsko pakovanje, raspareni keramički slanici i bibernice, golf-palica sa oguljenom kožnom drškom, švajcarski džepni noževi bez sečiva, ulubljena limena kanta za smeće sa odštampanim licem predsednika čije je ime Tarneru bilo na vrh jezika (Karter? Grosvenor?), zamućeni hologrami Spomenika... U senci pored ulaza u stanicu, Tarnere se tiho cenkao sa mladim Kinezom u belom džinsu i razmenio najsitnije Rudijeve novčanice za devet žetona od legure štampanih reljefnim logoom BAMO Tranzit. Dva žetona za ulazak na stanicu. Tri su otišla u automat za lošu kafu i bajato pecivo. Preostala četiri povezla su ih na sever, vozom koji je bešumno klizio na magnetnom jastuku. Zavalio se u sedište, sa rukama oko nje, i pravio se da žmuri; posmatrao je njihove odraze na prozoru preko puta. Visok muškarac, sada izmršaveo i neobrijan, poguren u porazu, sa devojkom upalih očiju pored sebe. Nije progovorila otkako su napustili uli čicu gde je ostavio hover. Po drugi put tokom poslednjeg sata razmatrao je da li da pozove svog agenta. Ako nekom morate verovati, to je po pravilu vaš agent. Ali Konroj je rekao da je unajmio Oukija i ostale preko Tarnerovog agenta, i ta veza ga je činila sumnji čavim. Gde li je Konroj večeras? Tarner je bio prilično siguran da je baš Konroj poslao Oukija za njima, sa laserom. Da li je onaj bacač u Arizoni bio Hosakino delo, sa ciljem da se izbrišu tragovi neuspelog pokušaja prebega? Ako jeste, zašto su naložili Veberovoj da uništi medicinare i Maas-Neotekov dek? I taj Maas... Da li je Maas odgovoran za Mi čelovu smrt? Treba li im verovati da je Mičel zaista mrtav? Da, pomislio je, dok se devojka meškoljila pored njega u nemirnom snu, treba: zbog Endži. Mičel se bojao da će je ubiti; udesio je prelazak da je izvuče, prebaci u Hosaku, ne planirajući da sam pobegne. Tako je bar glasila Endžina verzija. Sklopio je oči, isklju čujući njihove odraze u staklu. Duboko u mulju Mičelovih snimljenih sećanja, nešto je oživelo. Stid. Nije mogao sasvim da dokuči taj osećaj... Odjednom otvori oči. Šta je ono rekla, kod Rudija? Da joj je otac ugradio tu stvar u glavu zato što nije bila dovoljno pametna? Pazeći da je ne probudi, izvukao je ruku iza njene glave i zavukao dva prsta u džep pantalona, vadeći Konrojev crni, najlonski paketić na uzici. Odlepio je čičak-traku i istresao naduveni, asimetrični, sivi biosoft na dlan. Mašinski snovi. Tobogan. Prebrz, previše neljudski za poimanje. Ali ako bi se usredsredio na nešto odreñeno, možda bi mogao da to izdvoji... Zavukao je nokat palca ispod poklopca utičnice, odvojio ga i odložio na sedište pored sede. Vagon je bio gotovo prazan, i činilo se da niko od ono malo putnika ne obraća pažnju na njih. Duboko je udahnuo, stisnuo zube i ubacio biosoft... Dvadeset sekundi kasnije, imao je ono što je tražio. Onaj neobični osećaj ovaj put ga je mimoišao; zaključio je da je to bilo zato što je tražio odreñenu stvar, činjenicu, upravo onu vrstu podatka koja se može naći u dosjeu vrhunskog naučnog istraživača: koeficijent inteligencije njegove kćeri, testiran svake godine. Endžela Mičel imala je rezultate visoko iznad proseka. Oduvek.

Izvadio je biosoft iz utičnice i odsutno ga zakotrljao izmeñu palca i kažiprsta. Stid. Mi čel, stid i diplomski ispiti... Ocene, pomislio je. Trebaju mi ocene tog gada. Trebaju mi prepisi njegovih ocena. Ponovo se uključio u dosje. Ništa. Dospeo je tog mesta, ali tamo nije bilo ničeg. Nemoguće. Još jednom. I opet. "Bogamu", re če. Tinejdžer obrijane glave pogleda ga sa sedišta preko puta, a onda se ponovo okrenu neprekidnom monologu svog drugara: "U ponoć na brdu, opet igraju igre. Idemo, al' samo da se muvamo okolo, ne učestvujemo, samo gledamo kako razvaljuju bulje, i ima se valjamo o' smeha, kad vidimo ko je puk'o, zato što su prošle nedelje Suzan slomili ruku, vid'o si to? Pravi cirkus, Kal je pokuš'o da ih odveze u bolnicu, al' je bio zaprašen i poter'o je onu posranu Jamahu pravo preko zaštitne ograde..." Tarner ponovo gurnu biosoft u utičnicu. Ovaj put, kada je bilo gotovo, nije pustio ni glasa. Ponovo je obgrlio Endži i nasmešio se, posmatrajući osmeh u prozoru. Bio je to osmeh grabljivice, smešak sa ivice. Mi čelov akademski uspeh bio je dobar, izuzetno dobar. Odličan. Ali mu je nedostajala kvaka. Kvaka je bila ono što je Tarner naučio da potraži u dosjeima naučnika, ona nepogrešiva krivulja genijalnosti. Umeo je da uoči kvaku kao što je odličan mašinist umeo da pogodi vrstu metala prema varnici koju baca strug. Mičel to nije imao. Stid. U spavaonicama diplomaca. Mičel je znao, znao je da neće uspeti. A onda je nešto izveo. Kako? Toga neće biti u dosjeu. Mičel je nekako uspeo da cenzuriše ono što je predao mašini Maasovog obezbeñenja. Inače bi se okomili na njega... Neko, ili nešto, pronašlo je Mičela u postdiplomskom porazu i počelo da mu dostavlja stvari. Rešenja, uputstva. I Mi čel je dospeo na vrh, sada sa kvakom, sjajnom i čvrstom, koja ga je i podigla tamo... Ko? Šta? Posmatrao je Endžino usnulo lice u treperenju podzemnog osvetljenja. Faust. Mi čel je sklopio pogodbu. Tarner možda nikada neće saznati pojedinosti dogovora ili Mi čelovu cenu, ali je znao drugu stranu. Ono što je Mičel morao da učini u zamenu za traženo. Legba, Samedi, nit pljuvačke sa devojčinih usana u grču. A voz je uleteo u staru Uniju kao crni nalet pomoćnog vetra. "Taksi, ser?" Čovekove oči pokretale su se iza polihromatskih naočara čije su se boje komešale kao u ulju. Nadlanice i ruke bile su osute suvim, srebrnastim krastama. Tarner mu pri ñe i zahvati ga za mišicu, sve u hodu, pribijajući ga uz zid od izgrebanih, belih pločica, izmeñu sivih nizova ormarića za prtljag. "U gotovom", re če Tarner. "Imam Nove Jene. Hoću taksi. I neću nikakve probleme sa vozačem. Jasno? Nisam preotmen." Pojačao je stisak. "Zezneš li me, vratiću se ovamo i ubiću te, ili ću učiniti da to poželiš." "Jasno. Razumeo. Najjasnije. Možemo to, ser, bez brige, ser. Kuda želite da idete, ser?" Čovekovo izjedeno lice grčilo se u bolu. "Najamni če", doñe glas iz Endži, promukao šapat. Zatim adresa. Tarner vide kako muvaroševe oči uzrujano šaraju iza uskomešanih boja. "To je na Medisonu?" zakreketa. "Jasno. Stiže dobar taksi, silno dobar taksi..." "Kakvo je to mesto", upita Tarner taksistu, nagnuvši se napred da pritisne dugme mikrofona pored čelične rešetke zvučnika, "ta adresa koju smo ti dali?"

Zvučnik zakr ča. "Hipermart. Malo toga je otvoreno tamo u ovo doba noći. Tražite nešto odreñeno?" "Ne", re če Tarner. Nije poznavao to mesto. Stoga pokuša da se priseti tog dela Medisona. Uglavnom stambene zgrade. Bezbrojne životne ćelije sagrañene u školjkama komercijalnih grañevina iz vremena kada je trgovina još tražila službenike i prostorije u kojima će se ovi baviti njom. Neke zgrade bile su toliko visoke da su zadirale u kupole. "Kuda idemo?" upita Endži, sa rukom na njegovoj mišici. "Sve je u redu", reče on. "Ne brini." "Bože", reče ona, naslonjena na njegovo rame, gledajući uvis prema ružičastom neonskom natpisu 'Hipermart' koji je presecao granitno lice starog zdanja, "često sam sanjala Njujork, tamo u mesi. Imala sam grafički program koji me je vodio kroz sve ulice, muzeje i slično. Želela sam da doñem ovamo više od svega na svetu..." "Pa, eto, uspela si. Došla si." Ona zajeca, zagrli ga, krijući lice na njegovim golim grudima, drhteći. "Bojim se, tako se bojim..." "Sve će biti dobro", re če on, milujući joj kosu, motreći na glavni ulaz. Nije imao razloga da veruje da će bilo šta ikad biti dobro za oboje. Činilo se da ona ne zna da su reči koje su ih dovele ovamo sišle sa njenih usana. Ali i nisu bile njene... Sa obe strane ulaza u Hipermart ležale su skitnice, ispružene gomile dronjaka iste boje kao pločnik; Tarneru se činilo da ih je, malo po malo, iznedrio potamneli beton, da budu izdanci grada. "Džemerov klub", re če glas, prigušen na njegovim grudima, i on oseti ledenu odbojnost, "Pronañi Dambalinu ždrebicu." Ponovo je zaplakala. Uzeo ju je za ruku i pošao izmeñu usnulih uličara, u izbledeli ukrasni reljef zidova i kroz staklena vrata. Na dnu reda šatri i zatvorenih lokala, ugledao je mašinu za espreso i devojku sa crnom krestom kose kako briše tezgu. "Kafa", reče. "Hrana. Hajde. Treba da jedeš." Osmehnuo se devojci dok se Endži smeštala za sto. "Može gotovina?" upita. "Primaš gotovinu?" Zagledala se u njega, a onda slegnula ramenima. Izvadio je dvadeseticu iz Rudijeve torbice i gurnuo joj je. "Šta želite?" "Kafu. Nešto za jelo." "Imate samo to? Ništa sitnije?" Odmahnuo je glavom. "Žao mi je. Ne mogu da vam razmenim." "I ne moraš." "Jes' ti normalan?" "Jesam i 'oću kafu." "To je veliki bakšiš, mister. Ne zaradim toliko za celu nedelju." "Samo uzmi." Licem joj prelete gnev. "A, vi ste sa onim govnarima gore. Zadrži novac. Zatvaram." "Nismo mi ni sa kim", re če on i malo se nagnu na šank. Jakna mu se raskrili i ukaza se Smit i Veson. "Tražimo jedan klub. Zove se 'Kod Džemera'." Devojka pogleda Endži, pa opet Tarnera. "Je l' bolesna? Zaprašena? Šta je s vama?" "Uzmi taj novac", re če Tarner. "I daj nam kafu. Ako hoćeš da zaradiš ostatak, reci nam gde je klub. Važno mi je. Razumeš?" Sklonila je izlizanu novčanicu sa videla i okrenula se mašini za ekspreso. "Mislim da više ništa ne razumem." Šolje i čaše bele od mleka zveckale su dok ih je uklanjala. "Šta se to dešava kod Džemera? Jesi li mu prijatelj? Poznaješ Džeki?" "Naravno", re če Tarner. "Navratila je jutros sa nekim balavcem iz predgraña. Pretpostavljam da su otišli gore..."

"Gde?" "Kod Džemera. Tada su počele da se dešavaju čudne stvari." "Je li?" "Nagrnuli oni čudaci iz Baritauna, oni zamašćeni i bele cipele zajedno, k'o da je sve ovo njihovo. A sad bogami i jeste, bar poslednja dva sprata. Počeli da plaćaju ljudima da zatvore lokale. Puno njih sa nižih spratova se spakovalo i otišlo. Uvrnuta stvar..." "Koliko ih je došlo?" Iz mašine je šištala para. "Možda stotinu. Ceo dan sam usrana od straha, ali ne mogu da dobijem šefa. No, za pola sata ionako zatvaram. Cura koja radi dnevnu smenu uopšte se nije pojavila, ili je došla, nanjušila nevolje i zbrisala..." Uzela je šolju iz koje se pušilo i postavila je ispred Endži. "Je l' ti dobro, dušo? Endži klimnu glavom. "Šta misliš, šta se dogaña?" upita Tarner. Devojka se vrati do mašine. Automat ponovo zabruja. "Mislim da čekaju nekog", reče tiho i donese Tarnerov espreso. "Da neko pokuša da iziñe od Džemera ili da uñe..." Tarner se zagleda u uskipelu, smeñu penu u svojoj šolji. "I niko odavde nije zvao policiju?" "Policiju? Mister, ovo je Hipermart. Ljudi ovde ne zovu policiju..." Endžina šolja se razbi na mermernoj ploči. "Kratko i jasno, najamni če", prošapta glas. "Znaš put. Idi tamo." Šankerica je zurila, otvorenih usta. "Isuse", reče, "mora da je gadno zaprašena..." Ona uputi Tarneru hladan pogled. "Ti si joj dao?" "Ne", re če Tarner, "bolesna je. Ali biće joj dobro." Ispio je crnu, gorku kafu. Na sekund mu se činilo da oseća džinovski dah Gradova, drevan, bolestan i umoran, duž svih stanica od Bostona do Atlante.

28. DŽEJLIN SLAJD

"Isuse", Bobi se obrati Džeki, "zar ne možeš to da previješ nečim ili tako nešto?" Džemerova opekotina ispunila je ured mirisom nalik na prepečenu svinjetinu, od čega se Bobiju okretao želudac. "Opekotine se ne previjaju", reče ona, pomažući Džemeru da se spusti na stolicu. Otvarala je ladice, jednu za drugom. "Imaš nešto protiv bolova? Derme? Bilo šta?" Džemer odmahnu glavom. Dugačko lice bilo mu je bledo i upalo. "Možda iza šanka. U kompletu..." "Donesi to!" odseče Džeki. "Požuri!" "Šta se toliko brineš za njega", poče Bobi, povreñen njenim tonom. "Pokušao je da pusti Gotike ovamo..." "Donesi kutiju, glupane! Imao je trenutak slabosti, pa šta. Uplašio se. Donesi mi tu kutiju ili će i tebi biti potrebna." Istr čao je u klub i zatekao Bovoara kako spaja žicom ružičaste kobasice plastičnog eksploziva sa žutom, plastičnom kontrolnom kutijom sli čnom kamionu-igrački. Kobasice su bile zalepljene oko šarki vrata i sa obe strane brave. "Zašto to?" upita Bobi, penju ći se preko šanka. "Ako neko poželi da uñe", reče Bovoar. "Da im pomognemo da otvore." Bobi zastade da se nadivi sklopu. "Što ih nisi zalepio na staklo, da eksplodiraju napolje?" "Suviše očigledno", reče Bovoar, uspravljajući se, sa žutim detonatorom u rukama. "Ali

drago mi je što razmišljaš o tim stvarima. Ako pokušamo da ih detoniramo napolje, nešto od toga otići će i unutra. Ovako je... urednije." Bobi slegnu ramenima i spusti se iza šanka. Ispod su se nalazile žičane police sa štapićima od rakova, nekoliko zaboravljenih kišobrana, jedan neskraćeni rečnik, plava ženska cipela, bela plastična kutija sa razmazanim crvenim krstom naslikanim lakom za nokte... Zgrabio je kutiju i ponovo preskočio šank. "Hej, Džeki..." re če, spustivši komplet prve pomoći pored Džemerovog deka. "Zaboravi." Otvorila je kutiju i po čela da pretura po sadržaju. "Džemere, ovde ima više pilula nego svega drugog..." Džemer se slabašno nasmeši. "Evo. Ove će poslužiti." Odmotala je traku crvenih dermi i počela da ih ljušti sa pozadine, a onda zalepila tri komada na zglob spaljene šake. "Mada bi tu ipak trebala lokalna..." "Nešto sam razmišljao", reče Džemer, posmatrajući Bobija. "Možda je trenutak da stekneš malo vremena u matrici..." "Kako to?" upita Bobi, zagledan u dek. "Vrlo je verovatno", re če Džemer, "da onaj koji je postavio one drkadžije napolju takoñe prisluškuje telefone." Bobi klimnu glavom. Bovoar je rekao istu stvar, kada im je izneo svoj plan. "Elem, kada smo Bovoar i ja odlučili da ti i ja malo zavirimo u matricu, imao sam, zapravo, nešto drugo na umu." Džemer pokaza Bobiju svoje mnoštvo sitnih belih zuba. "Vidiš, ja sam u ovome zbog usluge koju dugujem Bovoaru i Lukasu. Ali postoje i ljudi koji meni duguje usluge, i to odavno. Usluge koje nisam imao potrebu da naplatim." "Džemere", reče Džeki, "treba da se opustiš. Sedi s mirom. Doživećeš šok." "Dobro pamtiš, Bobi? Reći ću ti jedan niz. Treba da ga uvežbaš na mom deku. Ali isklju čenom, bez ulaska u matricu. U redu?" Bobi potvrdi. "Probaj ga nekoliko puta na suvo. Ulazna šifra. Uvešće te na sporedni ulaz." "Čiji sporedni ulaz?" Bobi okrenu crni dek i postavi prste iznad tastature. "Jakuza", re če Džemer. Džeki je zurila u njega. "Hej, šta to..." "Kao što rekoh. Stari dug. Znate šta kažu, Jakuze nikad ne zaboravljaju. Važi za sve..." Bobi oseti zadah sprženog mesa i trgnu se. "Zašto to nisi pomenuo pred Bovoarom?" Džeki je slagala nazad sadržaj bele kutije. "Dušo", re če Džemer, "jednom ćeš naučiti da zapamtiš da zaboraviš neke stvari." "Slušaj", re če Bobi, fiksirajući Džeki pogledom za koji se nadao da je dovoljno ubedljiv, "ovaj put ja vodim. I zato neću tvoje loe, razumeš, idu mi na živce..." "Ona ih ne priziva", re če Bovoar, čučeći kraj vrata ureda, sa detonatorom u jednoj ruci i južnoafri čkom policijskom puškom u drugoj, "jednostavno doñu. Kad požele, tu su. Uostalom, dopadaš im se..." Džeki namesti trode na čelo. "Bobi", re če, "biće sve u redu. Ne brini, slobodno se uklju či." Uklonila je maramu sa čela. Kosa joj je bila podšišana na uske, brojne pruge izmeñu kojih se sjajila smeña koža, sa prastarim otpornicima upletenim tu i tamo, malim valjcima fenolske smole sa kodovima označenim bojom. "Kada pro ñeš pored Košarke", reče Džemer Bobiju, "treba da se spustiš tri klika desno, a zatim da se sjuriš, mislim pravo dole..." "Pored čega?" "Košarke. To je Sfera prosperiteta Sunčevog pojasa Dalas-Fort Vort, kraj koje treba da proneseš dupe što brže, pravo naniže, a onda ideš kako sam ti rekao, oko dvadeset klikova. Dole su sve baze prodavnica polovnih automobila i računovodstava, al' ti samo

stani tamo, u redu? Bobi klimnu glavom, cereći se. "Ako te neko vidi kako prolaziš, neka, to je njihov osmatrač. Ljudi koji se tamo uklju čuju ionako su navikli da vide svakojaka otkačena sranja..." "Čoveče", reče Bovoar Bobiju, "počnite već jednom. Treba da se vratim kod vrata..." Bobi se uključi. Sledio je Džemerova uputstva, potajno zahvalan što oseća Džeki pored sebe dok su ponirali u zaposlene dubine kiberprostora, a sjaj Košarke se smanjivao iznad njih. Dek je bio brz, superpokretljiv, i pružao mu osećaj brzine i moći. Pitao se kako se dogodilo da Jakuze duguju Džemeru protivuslugu, koju ovaj nikad nije zatražio, i deo njega već je pravio scenarije, kad naleteše na led. "Isuse..." Džeki nestade. Nešto se spustilo izmeñu njih, nešto što je osećao kao hladnoću, tišinu i nedostatak daha. "Ali tu nije bilo ničega, bogamu!" Bio je zaleñen, nekako, potpuno nepokretan. Još je video matricu, ali nije osećao ruke. "Ko to pušta takve kao ti da se uključe u ovakav dek? Toj stvari je mesto u muzeju, a tebi u osnovnoj školi." "Džeki!" Uzvik je bio mahinalan. "Čoveče", reče glas, "nije mi jasno. Nakupilo se dana kako nisam spavala, al' ti sigurno ne ličiš na ono što sam vrebala da zgrabim kada si izišao... Koliko ti je godina?" "Odjebi!" re če Bobi. Nije umeo da smisli ništa drugo. Glas se nasmeja. "Ramirez bi puk'o od smeha zbog ovoga, znaš? Imao je osećaj za besmisleno. Nedostaje mi zbog toga..." "Ko je Ramirez?" "Moj partner. Bivši. Mrtav. Veoma. Mislila sam da b i mi ti možda mogao reći kako je postao takav." "Nikad čuo za njega", reče Bobi. "Gde je Džeki?" "Zaleñena u kiberprostoru, dok te ne ispitam, čabronjo. Kako se zoveš?" "Bo... Grof Nula." "Nije nego. Ime!" "Bobi. Bobi Njumark..." Tišina. Onda: "A. Gle'. Izgleda da ipak ima smisla. Ono mesto što su ga avetinje iz Maasa raznele raketom bilo je stan tvoje majke? Al' ti nisi bio tamo, inače ne bio ovde. Ček' malo..." Kvadrat kiberprostora pravo ispred njega vrtoglavo se obrnu i on se nañe u bledoplavom grafičkom prikazu nekog prostranog stana, sa niskim obličjima nameštaja skiciranim tananim linijama plavog neona. Pred njim je stajala žena, neka vrsta blistavog, crtanog krokija žene, sa smeñom mrljom umesto lica. "Ja sam Slajdova", reče lik, podbočen rukama, "Džejlin. Sa mnom nema zajebavanja. Niko u L. A.-u", ona pokaza prema prozoru koji se pojavio niotkuda iza nje, "ne zajebava se sa mnom. Je l' ti to jasno?" "Kako da ne", re če Bobi. "Šta je ovo? Mislim, ako biste mogli, kao, da objasnite..." Još je bio paralisan. "Prozor" je gledao na plavo-sivu video panoramu palmi i starih zgrada. "Kako to misliš?" "Ovaj crtež, šta li je. I vi. I onaj stari snimak..." "'Ej, čoveče, krvavo sam platila dizajneru da mi sastavi ovaj program. Ovo je moja gajba, moj konstrukt. Ovo je L. A., dečko. Ljudi ovde ne mogu ništa dok se ne uključe. Ovde ja nastupam!" "A", re če Bobi, još u šoku.

"A sad ti. Koga ima tamo, u onom posranom diskaću?" "Kod Džemera? Ja, Džeki, Bovoar, Džemer." "Kuda si pošao kada sam te maznula?" Bobi je oklevao. "Kod Jakuza. Džemer ima šifru..." "Zašto?" Senzualna skica animirana četkicom pokrenu se napred. "Da tražim pomoć." "Sranje. Bi će da govoriš istinu..." "Govorim, govorim, kunem ti se Bogom..." "Pa, onda nisi od onih koje tražim, Bobi Nula. Prečešljala sam kiberprostor uzduž i popreko, pokušavajući da otkrijem ko mi je ubio ortaka. Mislila sam da je Maas, zato što smo prebacivali jednog od njihovih u Hosaku, pa sam pošla u lov na njihov tim avetinja. Prvo sam videla šta su uradili sa stanom tvoje mame. Onda sam videla trojicu njih kako upadaju kod tipa po imenu Fin, ali više nisu izišli odande..." "Pobio ih Fin", re če Bobi. "Vid'o sam ih. Mrtve." "Stvarno? Pa, onda možda i imamo o čemu da razgovaramo. Posle toga, posmatrala sam kako koriste isti bacač na automobilu jednog kurvara..." "Lukas", re če on. "Al' tek što su to uradili, nadleteo ih kopter i spržio svu trojicu laserom. Znaš nešto o tome?" "Ne." "Zar ne misliš da bi valjalo da mi ispričaš svoju priču, Bobi Nula? Al' samo brzo." "Pa eto, 'teo sam da provalim u tu bazu u matrici, znaš? A dobio sam taj ledolomac od Dva-na-dana, odozgo iz Projekata, i..." Kada je završio, zavladala je tišina. Vitka crtana prilika stajala je kod prozora, kao da proučava televizijsko drveće. "Imam ideju", odvaži se on. "Možda bi mogla da nam pomogneš..." "Ne", re če ona. "Ali to bi moglo da ti pomogne da otkriješ to što tražiš..." "Ne. Hoću samo da ubijem kopile koje je ubilo Ramireza." "Ali mi smo zarobljeni tamo unutra, ima da nas pobiju. To je Maas, ljudi koje si pratila po matrici! Unajmili su gomilu Ladnjaka i Gotika... " "Nije to Maas", re če ona. "To su neki Evropljani dole na Park Aveniji. Oko njih milju debeo led." Bobi pokuša da shvati. "To su oni isti iz helikoptera, što su ubili te momke iz Maasa?" "Nisu. Nisam mogla da provalim ko je u tom kopteru, odleteo je na jug. Izgubila sam ih. Mada imam osećaj... Dobro, sad te šaljem nazad. Ako o'ćeš da oprobaš šifru tih Jakova, samo napred." "Ali, gospoja, treba nam pomoć..." "Nema zarade u pomaganju, Bobi Nula", reče ona, i on se ponovo nañe ispred Džemerovog deka, sa bolom u mišićima vrata i leña. Nije odmah mogao da izoštri pogled, i prošao je ceo minut pre nego što je opazio da se u sobi nalaze stranci. Muškarac je bio visok, možda viši od Lukasa, ali vitkiji, užih bokova. Nosio je nekakvu vrećastu vojničku jaknu koja je visila oko njega u naborima, sa ogromnim džepovima, a grudi su mu bile gole, izuzev vodoravnog, crnog kaiša. Oči su mu bile modre i grozničave, i držao je najveći pištolj koji je Bobi ikad video, neku vrstu proširenog revolvera sa čudnom spravom zavarenom ispod burenceta, stvar nalik na glavu kobre. Pokraj njega, povodeći se, stajala je devojka, možda Bobijevih godina, sa istim modrim očima - mada su njene bile tamne - i ravnom, smeñom kosom kojoj je bilo potrebno pranje. Nosila je crnu majicu, nekoliko brojeva veću, i farmerke. Čovek pruži levu ruku

i pridrža je. Bobi je zurio, a onda zinu, setivši se. Devojčin glas, smeñakosa, tamne oči, led koji ga izjeda, treperenje u njegovim zubima, njen glas, velika stvar koja se naginje... "Viv la Vyej", re če Džeki, pored njega, zanesena, snažno mu stežući rame, "Devica Čudotvorka. Došla je, Bobi. Poslao je Dambala!" "Dugo si bio bez svesti, dečko", re če visoki čovek Bobiju. "Šta se dogodilo?" Bobi zatrepta, pogleda izbezumljeno oko sebe, srete Džemerov pogled, staklast od droga i bola. "Reci mu", re če Džemer. "Nisam stigao do Jakuza. Neko me zgrabio, ne znam kako..." "Ko?" Visoki čovek sad je prebacio ruku oko devojčinih ramena. "Rekla je da se preziva Slajd. Iz Los Anñelesa." "Džejlin", re če čovek. Na Džemerovom stolu zazuja telefon. "Javi se", reče čovek. Bobi se okrenu baš kad je Džeki pružila ruku i pritisnula pozivnu dirku ispod četvrtastog ekrana. Ekran se osvetli, zatrepta i pokaza im čovekovo lice, široko i veoma bledo, utonulih i pospanih očiju. Kosa mu je bila gotovo seda i začešljana unazad. Imao je najopakija usta koja je Bobi ikad video. "Tarnere", re če čovek, "trebalo bi da porazgovaramo. Nemaš više mnogo vremena. Mislim da bi trebalo da ostali iziñu iz sobe, za početak..."

29. TVORAC KUTIJA

Čvorasto uže pružalo se sve dalje i dalje. Povremeno bi nailazili na skretanja, račvanja tunela. Na ovim mestima uže je bilo omotano oko prečage ili pričvršćeno debelom providnom grudvom epoksida. Vazduh je bio ustajao, ali hladniji. Kada su zastali da se odmore u cilindričnoj odaji, gde se tunel proširivao ispred trostrukog račvanja, Marli je zatražila od Džounsa pljosnatu, malu radnu svetiljku koju je nosio preko čela na sivoj, elastičnoj traci. Uzevši je u crvenu rukavicu svemirskog odela, osvetlila je zid odaje. Površina je bila izbrazdana mikroskopski tankim linijama. "Stavite šlem", reče joj Džouns, "imate bolju svetiljku neg što je moja..." Marli se strese. "Ne." Dodala mu je svetiljku. "Da li biste mi pomogli da skinem ovo?" Potapšala se rukavicom po tvrdim grudima odela. Reflektuju ća kupola šlema bila je pri čvšćena za pojas hromiranom kukom. "Bolje da ostane na vama", reče Džouns. "To je jedino ovde. Imam jedno tamo gde noćim, ali nemam vazduha za nj. Vigove boce ne pasuju mom transpiratoru, a njegovo odelo je puno rupa..." Slegnuo je ramenima. "Ne bih ako ne mora", reče ona, mučeći se sa kopčom pojasa, gde je videla da Rez nešto okreće. "Ne podnosim ga..." Džouns se dovuče na užetu i učini nešto što nije videla. Začu se škljocanje. "Dignite ruke iznad glave", reče. Učinila je to nespretno, ali je najzad bila slobodna, u crnom džinsu i beloj, svilenoj bluzi koju je nosila na poslednjem sastanku sa Alenom. Džouns pričvrsti crveno odelo za jedan od prstenova oko pojasa, a onda oslobodi njenu prepunu tašnu. "'O ćete i ovo? Mislim, da ponesete sa sobom? Možemo ga ostavit' ovde, i uzet' ga u povratku." "Ne", re če ona. "Poneću je. Dajte mi je." Provukla je ruku ispod užeta i otvorila tašnu.

Iz tašne ispliva njena jakna, ali i jedna čizma. Uspela je da vrati čizmu, a onda se uvukla u jaknu. "Lep komad kože", reče Džouns. "Molim vas", re če ona, "da požurimo..." "Više nije daleko", reče on i okrenu svetiljku da joj pokaže mesto gde je uže nestajalo u jednom od tri otvora rasporeñenih u pravilan trougao. "Kraj užeta", re če on. "Doslovno." Dodirnuo je hromirani prsten gde je uže bilo vezano u mornarski čvor. Glas mu odjeknu u praznini ispred njih, a njoj se učini da čuje druge glasove kako šapuću iza odjeka. "Trebaće nam malo svetla", reče on, odbaci se preko šipke i dohvati sivu, metalnu stvar nalik na mrtvački sanduk koja je štrčala iz zida. Otvorio ju je. Posmatrala je pokrete njegovih prstiju u blistavom krugu svetiljke; prsti su mu bili tanki i nežni, ali su nokti bili mali i zaravnjeni, oivičeni crnom prljavštinom. Preko nadlanice desne ruke bila su grubo tetovirana plava slova CJ. Vrsta samotetovaže kakva se može sresti u zatvorima... Sada je izvukao komad debele, izolovane žice. Zavirio je u kutiju, a onda zakačio žicu iza bakarnog D-konektora. Mrak ispred njih nestade u bujici bele svetlosti. "Imamo više struje neg nam treba, u stvari", reče on, sa izvesnim domaćinskim ponosom. "Sunčane ćelije još rade, služile su za napajanje glavnog sklopa... 'Ajdete sad, gospoja, da vi'te umetnika zbog kog ste tol'ko putovali..." Odbacio se i glatko uplovio kroz otvor, poput plivača, nestajući u svetlosti. Meñu hiljadu lebdećih stvari. Ona opazi da su crveni, plastični ñonovi njegovih iscepanih cipela umrljani belim, silikonskim, zaptivnim materijalom. Tada se otisnu za njim, zaboravljajući strahove, mučninu i neprestanu vrtoglavicu, i nañe se tamo. I shvati. "Oh, moj Bože", reče. "Neće bit'", doviknu Džouns. "Mada za starog Viga možda jest'. Ovo je još čudnije." Nešto kliznu pored nje, deset centimetara od njenog lica. Kitnjasta, srebrna kašika, presečena na dve jednake polovine, po dužini. Nije imala pojma koliko je dugo bila tu, kada se ekran uklju čio i zatreperio. Sati, minuta... Naučila je da se kreće po komori, na poseban način, odbacujući se od udubljene kupole. Podražavajući Džounsa, hvatala se za sklopljene, uzglobljene ruke te stvari, obrćući se oko njih i viseći, posmatrajući kovitlac starudija. Stvar je imala desetine ruku, manipulatora, sa klještima, šrafcigerima, noževima, sićušnom, kružnom testerom, zubarskom bušilicom... Ruke su polazile iz poprsja od legure koje nekad mora da je bilo grañevinska teledirigovana mašina, neka vrsta samohodne, polusamostalne naprave kakve je viñala u detinjstvu na video snimcima sa orbitalne granice. Ali ova je bila zavarena za vrh kupole, bokova stopljenih sa tkivom Mesta, sa stotinama kablova i optičkih vlakana koja su izvirala iz zidova i završavala se u njoj. Dve ruke, opremljene finim hvataljkama pokretanim silom povratne sprege, bile su ispružene; meki jastučići držali su nedovršenu kutiju. Razrogačenih očiju, Marli je posmatrala bezbrojne stvari koje su lebdele okolo. Požutela dečja rukavica, fasetni kristalni poklopac davno iščezle bočice parfema, lutka bez ruku sa licem od francuskog porculana, debelo, pozlaćeno, crno penkalo, pravougaoni delovi perforirane ploče, ofucana crvena i zelena zmija svilene kravate... Beskrajni, spori roj stvari u kruženju... Džouns se prevrnu kroz tihi kovitlac, smejući se, hvatajući se za ruku sa kapaljkom lepka na vrhu. "Ovo me uvek tera na smeh. Al' me kutije uvek rastuže..." "Da", re če ona, "i mene rastuže. Ali postoje razne vrste tuge..." "Sasma tačno." Nacerio se. "Al' ne možete je pokrenut'. Izgleda da to mora duh učinit'.

Tako bar veli stari Vig. Običavao je često dolazit' 'vamo. Mislim da su mu glasovi ovde jači. Al' u poslednje vreme obraćaju mu se posvuda, čini se..." Gledala ga je kroz čestar manipulatora. Bio je veoma prljav i mlad, sa izduženim, plavim očima pod zamršenim, plavim kovrdžama. Nosio je zamrljani, sivi kombinezon, okovratnika sjajnog od prljavštine. "Mora da ste ludi", re če ona, sa nečim poput divljenja u glasu, "potpuno ludi, kad živite ovde..." On se nasmeja. "Vigan je luñi od vreće kukaca. Ja ne." Ona se nasmeši. "Ne, ludi ste, a i ja sam..." "Milo mi je, ondak", re če on, gledajući mimo nje. "Šta je ovo? Jedna od Vigovih propovedi, izgleda, i ne možemo je nikako isključit' ako ne prekinem glavno napajanje..." Okrenula je glavu i ugledala kako raznobojne dijagonale trepću preko velikog pravougaonog ekrana nezgrapno prilepljenog za luk kupole. Ekran je na trenutak bio zakloljen prolaskom krojačke lutke, a onda ga ispuni lice Jozefa Vireka, sa blistavim, blagim, plavim očima iza okruglih stakala. "Zdravo, Marli", re če on, "ne vidim te, ali sam uveren da znam gde si..." "To je jedan od Vigovih ekrana za propovedi", reče Džouns. "Postavio ih je svuda po Mestu, jer je račun'o da će jednog dana imat' kome propovedat'. Ovaj čikica je, izgleda, povezan sa Vigovim ureñajima za komunikaciju. Ko je on?" "Virek", re če ona. "Mislio sam da je stariji..." "To je generisana slika", reče ona. "Svetlosno pretraživanje, mapa teksture..." Zurila je u lice koje joj se smešilo sa luka kupole, iza usporenog uragana izgubljenih predmeta, beznačajnih stvari iz bezbrojnih života, oruña, igračaka i ukrasnih dugmadi. "Treba da znaš", reče slika, "da si ispunila obaveze iz ugovora. Moj psihoprofil Marli Kruškove predvideo je tvoju reakciju na moj geštalt. Širi profili ukazali su da će tvoje prisustvo u Parizu prisiliti Maas da odigra svoju kartu. Uskoro, Marli, ta čno ću znati šta je to što si pronašla. Već četiri godine znam nešto što Maas ne zna. Znao sam da je Mi čel, čovek koga Maas i svet smatraju tvorcem novih procesa za prizvodnju biočipova, u stvari pozajmljivao ideje koje su dovele do njegovih otkri ća. Dodao sam te složenom nizu činilaca, Marli, i stvari su došle do vrlo zadovoljavajućeg svršetka. Ne shvatajući šta čini, Maas je odao izvor tih ideja. I ti si dospela tamo. Uskoro će stići i Pako..." "Rekli ste da me nećete pratiti", re če ona. "Znala sam da to nije istina..." "A sad, Marli, mislim da ću konačno biti slobodan. Osloboñen četiri stotine kilograma pobunjenih ćelija ograñenih zidom od hirurškog čelika u industrijskoj zoni Stokholma. Slobodan, najzad, da nastanim neograničen broj tela, Marli. Zauvek." "Sranje", re če Džouns, "ovaj je k'o Vig. O čem' on to bulazni?" "O svom skoku", reče ona, setivši se razgovora sa Andrejom i mirisa kuvanih rakova u pretrpanoj, maloj kuhinji. "Slede ća stepenica njegove evolucije..." "Vi ga razumete?" "Ne", re če ona, "ali znam da će to biti nešto zaista rñavo..." Zatresla je glavom. "Ubedi stanovnike jezgara da prime Paka i njegovu posadu, Marli", re če Virek. "Kupio sam jezgra jedan sat pre nego što si poletela sa Orlija, od nekog preduzimača u Pakistanu. Posao, Marli, odličan posao. Pako će zastupati moje interese, kao i obično." I ekran se ugasi. "Dobro, sad", reče Džouns, obrnuvši se oko sklopljenog manipulatora i uzevši je za ruku, "šta tu ima tako r ñavo? Ovo je sad njegovo, i rek'o je da si obavila pos'o... Stari Vig je sad dobar samo da sluša svoje glasove. A meni je svejedno 'oću li bit' tu il' negde drugde..." "Ne razumeš", reče ona. "I ne možeš. Dokopao se nečega, nečega za čim je godinama

tragao. Ali ništa što on želi ne može biti dobro. Ni za koga... Videla sam ga i osetila to..." Tada se pokrenu čelična ruka za koju se držala, i ceo trup poče da se okreće uz prigušeno brujanje servomotora.

30. NAJAMNIK

Tarner je zurio u Konrojevo lice na ekranu telefona u kancelariji. "Hajde", obrati se Endži, "idi s njom." Visoka, mlada crnkinja sa otpornicima upletenim u kosu zakorači prema njoj i blago obgrli rukom Mi čelovu kćerku, mrmoreći nešto na onom istom čegrtavom, kreolskom narečju. Dečak u majici još je zijao u nju, otvorenih usta. "Doñi, Bobi", re če crnkinja. Tarner pogleda preko stola u čoveka sa ranjenom šakom, u naboranom, belom, večernjem sakou, sa kravatom čiji su kraci bili od upletene crne kože. Džemer, zaključi Tarner, vlasnik kluba. Džemer je odmarao ruku u krilu, na plavoj, prugastoj krpi sa šanka. Imao je dugačko lice, bradu kojoj je bilo potrebno redovno brijanje i tvrde, uske oči profesionalca. Kada su im se pogledi sreli, Tarnere shvati da čovek sedi izvan vidokruga kamere telefona, na stolici gurnutoj u ugao. Dečak u majici, Bobi, odvuče se za Endži i crnkinjom, još zablenut. "Mog'o si obojicu da poštediš gnjavaže, Tarnere", reče Konroj. "Mog'o si da me pozoveš. Mog'o si da pozoveš svog agenta u Ženevi." "A Hosaka", re če Tarner, "jesam li i njih mogao da pozovem?" Konroj polako zavrte glavom. "Za koga radiš, Konroje? Igrao si dvostruku igru ovaj put, zar ne?" "Ali ne s tobom, Tarnere. Da je bilo onako kako sam planirao, ti bi sad bio u Bogoti, sa Mi čelom. Bacač nije mogao da opali pre nego što se mlaznjak dovoljno udalji, i da smo pravilno odigrali, u Hosaki bi mislili da je Maas zbrisao ceo sektor da bi zaustavio Mi čela. Ali Mi čel nije izišao, zar ne, Tarnere?" "Nije ni nameravao", re če Tarner. Konroj klimnu glavom. "Ja'. A obezbeñenje u mesi opazilo je devojčin izlazak. To je ona, je li, Mičelova kćerka?" Tarner je ćutao. "Pa da", re če Konroj, "slaže se..." "Ubio sam Lin ča", reče Tarner, da skrene tok razgovora sa Endži. "Ali pre nego što se spustio čekić, Veberova mi je rekla da radi za tebe..." "Oboje", re če Konroj, "ali to nisu znali." On slegnu ramenima. "Zašto?" Konroj se nasmeši. "Zato što bi ti nedostajali, da ih nije bilo, zar ne? Zato što poznaješ moj stil, i da nisam radio sve kao i do sad, počeo bi da se pitaš. A znao sam da se ne bi dao kupiti, gospodine Instant-Odanosti. Gospodine Bušido. Bio si pouzdan, Tarnere, i u Hosaki su to znali. Zato su navaljivali da te uključim u ovo..." "Nisi mi odgovorio na prvo pitanje, Konroje. Za kog si još radio?" "Za čoveka po imenu Virek", reče Konroj. "Lovan. Jeste, baš taj. Godinama je pokušavao da kupi Mičela. U stvari, pokušavao je da kupi Maas. Uzalud. Postali su toliko bogati da su i za njega bili nedohvatni. Mičel je imao otvorenu ponudu da promeni stranu. Blanko ponudu. Kada su se u Hosaki dogovorili s Mičelom i pozvali me, odlučio sam da proverim da li ponuda još važi. Onako, iz radoznalosti. Ali Virekov tim je prvi stigao do mene. Nije bilo teško pogoditi se, veruj mi, Tarnere." "Ne sumnjam." "Al' Mi čel nas je zajeb'o, zar ne, Tarnere? Čist zajeb." "I zato su ga ubili."

"Ubio se", reče Konroj, "bar prema Virekovim krticama u mesi. Čim se postarao da mala poleti u ultralakoj. Zaklao se skalpelom." "Mnogo mrtvaca leži okolo, Konroje", re če Tarner. "Ouki je mrtav, i Japanac koji je pilotirao onim kopterom." "Pretpostavio sam, pošto se nisu vratili." Konroj slegnu ramenima. "Pokušali su da nas ubiju", reče Tarner. "Ma ne, čoveče, hteli su samo da razgovaraju... Tada ionako još nismo znali za devojku. Znali smo samo da si otišao i da prokleti mlaznjak nije sleteo na onu pistu u Bogoti. Počeli smo da razmišljamo o devojci tek kada smo osmotrili farmu tvog brata i pronašli mlaznjak. Tvoj brat nije 'teo ništa da kaže Oukiju. Pobesneo je zato što je Ouki spalio njegove pse. Ouki je rek'o da je bilo znakova da tamo živi i neka žena, ali se nije pojavila..." "Šta je bilo sa Rudijem?" Konrojevo lice bilo je savršeno bezizrazno. Onda reče: "Ouki je saznao sve što mu je trebalo sa monitora. Tada smo doznali i za devojku." Tarnera su bolela leña. Kaiš futrole usecao mu se u grudi. Ništa ne osećam, pomislio je, baš ništa... "Imam pitanje za tebe, Tarnere. Imam ih nekoliko. Ali glavno je, šta kog kurca tražiš tu?" "Puno sam slušao o ovom klubu, Konroje." "Ma da. Stvarno je ekskluzivan. Tol'ko ekskluzivan da si morao da polomiš dvojicu mojih vratara da bi uš'o. Znali su da dolaziš, Tarnere, crnje i taj delikvent. Zašto bi te inače pustili unutra?" "Mora ćeš sam da pogodiš, Koni. Izgleda da imaš pristup mnogim stvarima, ovih dana..." Konroj se unese u kameru telefona. "Mož' se kladiš. Virek već mesecima ima ljude širom Gradova, koji osluškuju govorkanja, kaubojske tračeve da okolo pliva nekakav eksperimentalni biosoft. Njegovi ljudi su konačno izdvojili Fina, ali se pojavio drugi tim, Maasov tim, očigledno po istom poslu. Virekov tim se tada samo ritn'o u odgovor i povukao da posmatra Maasove momke, a Maasovi momci počeli su da kokaju ljude. Virekov tim je tako saznao za crnje i malog Bobija i celu stvar. Kad sam im rek'o da mislim da si pošao ovamo od Rudija, sve su mi ispričali. Kad sam video kuda idu, unajmio sam nešto mišića da ih tamo zalede, dok ne nañem nekog kome verujem da ode po njih..." "One prašinare napolju?" Tarner se nasmeši. "Oh, pa ti si puk'o, Koni. Nemaš gde da odeš po profesionalnu pomoć, zar ne? Neko je provalio da si igrao dvostruko i da je poginulo mnogo profova, tamo napolju. Pa sad moraš da regrutuješ one govnare sa blesavim frizurama. Profovi znaju da ti je Hosaka za guzicom, a, Koni? I svi znaju šta si uradio." Tarner se sada cerio; krajičkom oka video je da se smeši i čovek u večernjem sakou, tankim osmehom sa mnoštvom pravilnih, sitnih zuba, poput belih zrnaca kukuruza... "To je bila ona kučka Slajdova", reče Konroj. "A mogao sam da je smaknem, na platformi... Uklju čila se negde gde ne treba i počela da postavlja pitanja. Mislim da još nije ni ukapirala stvar, ali pravi talase u odreñenim krugovima... U svakom slučaju, da, otprilike je tako. Al' to ne pomaže tvojoj guzici, više ne. Virek 'oće devojku. Povuk'o je ljude sa neke druge stvari i ja sad vodim ovo za njega. Novac, Tarnere. Novac je kao zaibacu..." Tarner je zurio u lice, sećajući se Konroja u baru onog hotela u džungli. I kasnije, u Los Anñelesu, kad mu je napravio ponudu, objašnjavajući tajnovitu ekonomiku korporacijskog prebega... "Ćao, Koni", reče Tarner. "Mi se znamo odnekud, zar ne?"

Konroj se nasmeši. "Jašta, mali." "A znam i ponudu. Od ranije. Hoćeš devojku." "Tako je." "A podela, Koni? Znaš da radim samo pola-pola." "Hej", re če Konroj, "ovo je kapitalac. Ne bih ni pomislio da bude drugačije." Tarner je zurio u čovekovu sliku. "Pa", re če Konroj, još se smešeći, "šta kažeš?" Džemer se tada pruži i isključi telefon iz zida. "Pravovremenost", reče. "Pravovremenost je uvek važna." Pustio je utikač da padne na pod. "Da si mu rekao, odmah bi reagovao. Ovako smo kupili vreme. Pokušaće da pozove ponovo, da sazna šta se dogodilo." "Otkud znaš šta sam hteo da kažem?" "Zato što sam video ljude. Video sam dosta njih, čak jebeno previše njih. Posebno takvih kao ti. Čita ti se sa lica, mister, da bi mu rekao da jede govna i crkne." Džemer se zgrbljeno podiže na stolici, mršteći se kada mu se ruka pomerila ispod krpe. "Ko je ta Slajdova o kojoj je govorio? Džokej?" "Džejlin Slajd. Los Anñeles. As." "Ona je zarobila Bobija", re če Džemer. "Znači da je prokleto blizu tvom drugaru sa telefona..." "Ali to verovatno ne zna." "Da vidimo šta možemo da uradimo u vezi s tim. Pozovi dečka ovamo."

31. GLASOVI

"Valjalo bi da na ñem starog Viga", reče on. Ona je posmatrala manipulatore, hipnotisana njihovim kretanjem; biraju ći iz kovitlaca predmeta, takoñe su ga uzrokovali, hvatajući i odbacujući, odbačeni predmeti su se udaljavali, obrćući se, sudarajući se sa drugima, stvarajući nova ustrojstva. Proces ih je mešao, blago, polako, neprestano. "Valjalo bi", re če on. "Šta?" "Da odem nać' Viga. Moglo bi mu nešto past' na pamet, ako se pojave ljudi tvog gazde. Ne bih da se povredi, znaš." Zbog nečega se kolebao, izgledao postiñeno. "Važi", re če ona. "Meni je dobro, ostaću da gledam." Setila se Vigovih sumanutih očiju, ludila koje se valjalo od njega u talasima; setila se odbojnog lukavstva koje je osetila u njegovom glasu, preko radija na Slatkoj Džejn. Otkud tolika briga kod Džounsa? Ali onda joj pade na pamet kako izgleda živeti ovde, na Mestu, mrtvim jezgrima Tezje-Ešpula. Ovde je sve što je živo, ljudsko, moralo biti dragoceno... "U pravu si", reče. "Idi, nañi ga." Mladi ć se nespokojno osmehnu i odbaci se, obrćući se prema otvoru gde je uže bilo pri čvršćeno. "Vrati ću se po tebe", reče. "Zapamti gde si ostavila odelo..." Trup mašine se okretao, brujeći, manipulatori su se pružali tamo-amo, dovršavajući novu pesmu... Posle toga nikada više nije bila sigurna da li su glasovi zaista bili stvarni, ali je osećala da su bili deo onih situacija u kojima stvarno postaje samo još jedan pojam. Skinula je jaknu, jer je imala utisak da se vazduh u kupoli zagrejao, kao da neprestano kretanje ruku stvara toplotu. Okačila je jaknu i tašnu na jedan podupirač pored ekrana za propovedi. Kutija je sada gotovo dovršena, činilo joj se, iako se toliko brzo okretala u

postavljenim hvataljkama da se jedva mogla videti... Kutija odjednom zalebde, slobodna, prevrćući se, i ona se nagonski baci za njom, uhvati je i odlete pored razmahanih ruku, sa svojim blagom u naručju. Ne mogavši da uspori, udarila je u suprotni zid kupole, ozledila rame i pocepala bluzu. Plutajući ošamućena, stezala je kutiju, zagledana, kroz stakleni prozorčić, u aranžman starih, smeñih mapa i potamnelih ogledala. Kartografska mora bila su isečena i uklonjena, otkrivajući pegava ogledala, kopna su plivala u prljavom srebru... Podigla je pogled baš kada je svetlucava ruka zakačila lebdeći rukav njene jakne iz Brisela. Sledeća je bila njena tašna, koja se elegantno okretala pola metra iza jakne, zahvaćena manipulatorom sa optičkim senzorom i običnom hvataljkom na vrhu. Posmatrala je kako njene stvari bivaju povučene u neumornu igru ruku. Nekoliko minuta kasnije, jakna ispliva iz kovitlaca. Izgledalo je da su iz nje bili isečeni pravilni kvadrati i pravougaonici kože, i ona zateče sebe kako se smeje. Pustila je kutiju koju je držala. "Samo napred", reče. "Počastvovana sam." Ruke su se obrtale i sevale, i ona začu zujanje minijaturne testere. Počastvovana sam počastvovana sam počastvovana sam - odjek njenih reči pod kupolom podigao je nestalnu šumu kraćih, pojedinačnih zvukova, a iza njih, jedva razaznatljivo... Glasovi... "Ovde si, zar ne?" pozvala je, pojačavajući talase zvuka, treperenja i odjeke svog razlomljenog glasa. - Da, ovde sam. "Vigan bi rekao da si uvek bio ovde, zar ne?" - Da, ali nije tako. Ovde sam postao svestan sebe. Pre toga nisam bio. Jedno vreme, divno ali kratko, bio sam u svemu... Ali to vreme je prekinuto. Ogledalo je zamućeno. Sada sam jedno... Ali imam svoju pesmu, i ti si je čula. Pevam je pomoću ovih stvari koje plove okolo, delića porodice koja je omogućila moje roñenje. Postoje i drugi, ali mi se ne obraćaju. Zaludni, raštrkani delovi mene, poput dece. Poput ljudi. Šalju mi nove stvari, ali ja više volim one stare. Možda radim za njih. Oni šuruju s ljudima, ti delovi mene, a ljudi uobražavaju da su to bogovi... "Ti si ta stvar koju traži Virek?" - Ne. On zamišlja da se prevede, šifrira svoju ličnost u moje tkivo. Žudi da postane ono što sam ja nekad bio. Ono što bi mogao da postane ličilo bi najviše na najništavniji deo mojih razdvojenih 'ja'... "Jesi li... jesi li tužan?" - Ne. "Ali tvoje... tvoje pesme su tužne." - Moje pesme govore o vremenu i daljini. Tuga je u tebi. Posmatraj moje ruke. Postoji samo igra. Ove stvari koje toliko želiš samo su školjke. "Ja... znala sam to. Nekada." Ali sada su zvuci bili samo zvuci, nestala je šuma glasova iza njih, združena u jedan, i ona je posmatrala savršene kuglice svojih suza kako se otiskuju da bi se pridružile zaboravljenim sećanjima ljudi u kupoli tvorca kutija. "Razumela sam", rekla je, nešto kasnije, znajući da govori tek da čuje sopstveni glas. Govorila je tiho, nevoljna da razbudi ono odbijanje i talasanje glasova. "Ti si kolaž čiji je tvorac bio neko drugi, neko ko je bio istinski umetnik. Je li to bila ona poludela kćer? Nije važno. Neko je doneo mašinu ovamo, zavario je za kupolu i povezao je sa ostacima sećanja. I nekako pokrenuo sve one izbledele, tužne tragove porodične ljudskosti i ostavio pesniku da ih odabira. Da ih slaže u kutije. Ne znam za čudesniji rad od ovoga. Niti za složeniji..." Pokraj nje prolebde posrebrena četka od kornjačinog oklopa sa

slomljenim zupcima. Upecala ju je kao ribu i provukla je kroz kosu. Na drugoj strani kupole upali se ekran, i ispuni ga Pakovo lice. "Starac odbija da nas propusti, Marli", re če Španac. "Onaj drugi, skitnica, ga je sakrio. Senjoru je veoma važno da uñemo u jezgra i obezbedimo njegovu imovinu. Ako ne možeš da ubediš Ladgejta i onog drugog da otvore komoru, bićemo primorani da je otvorimo sami i da ispustimo vazduh iz cele strukture." Skrenuo je pogled sa kamere, kao da čita instrument ili se savetuje sa nekim članom posade. "Imaš jedan sat."

32. GROF NULA

Bobi je pošao iz kancelarije za Džeki i smeñokosom devojkom. Činilo mu se da je već mesec dana kod Džemera i da nikada neće moći da pročisti ukus mesta iz usta. Glupe svetiljke u udubljenjima koje zure sa tavanice, sedišta postavljena debelim ultraantilopom, okrugli, crni stolovi, izrezbareni, drveni zastori... Bovoar je sedeo za šankom sa detonatorom pored sebe i južnoafričkom puškom na ajkulinoj koži u krilu. "Kako to da si ih pustio?" upita Bobi kada je Džeki povela devojku do stola. "Džeki", re če Bovoar, "pala je u trans dok si ti bio pod ledom. Legba. Rekao nam je da se Devica penje ovamo sa onim tipom." "Ko je on?" Bovoar slegnu ramenima. "Plaćenik, reklo bi se. Vojnik zaibacua. Regrutovani ulični samuraj. Šta se dogodilo s tobom, dok si bio zaleñen?" Bobi mu ispriča o Džejlin Slajd. "L. A.", re če Bovoar. "Proseći će dijamant da doñe do čoveka koji je spržio njenog čoveka, al' kad brat zatraži pomoć, mož' da zaboraviš." "Ja nisam od braće." "Mislim da ima nečega u tome što kažeš." "Zna či, neću pokušavati da doprem do Jakuza?" "Šta kaže Džemer?" "Patku. Eno ga unutra, gleda kako plaćenik razgovara telefonom." "Telefonom? S kim?" "Nekim belcem sa izbeljenom kosom. Opakog izgleda." Bovoar pogleda Bobija, pogleda vrata, ponovo pogleda Bobija. "Legba kaže da sedimo i čekamo. Ovo već postaje dovoljno nekontrolisano i bez Sinova Neonske Hrizanteme." "Bovoare", re če Bobi, progušenim glasom, "ona devojka, to je ta, iz matrice, kad sam pokušao da provalim u tu..." Ovaj klimnu glavom i plastični okvir mu skliznu niz nos. "Devica." "Ali šta se dogaña? Mislim..." "Bobi, savetujem ti da prihvatiš stvari kakve jesu. Meni ona znači jednu stvar, Džeki možda drugu, a za tebe je ona samo preplašena klinka. Budi pažljiv prema njoj. Nemoj je još više plašiti. Daleko je od kuće, a mi ima da popričekamo da iziñemo odavde." "Važi..." Bobi se zagleda u pod. "Žao mi je zbog Lukasa, čoveče. Bio je... laf." "Idi popri čaj sa Džeki i devojkom", reče Bovoar. "Treba da pazim na vrata." "Važi." Prešao je preko tepiha na podu kluba do mesta gde je Džeki sedela sa devojkom. Nije Bog zna kako izgledala, i samo je neki glasić u njemu govorio da je to ona. Nije ga pogledala, i on vide da je uplakana. "Oteli su me", obratio se Džeki. "Tebe nigde nije bilo." "Ni tebe", re če igračica. "Onda mi je došao Legba..." "Njumark", pozva čovek po imenu Tarner, sa vrata Džemerove kancelarije, "doñi da

razgovaramo." "Moram d' idem", re če on, želeći da devojka podigne pogled, da vidi da onaj veliki momak traži baž njega. "Potreban sam im." Džeki mu steže ruku. "Zaboravi Jakuze", re če Džemer. "Ovo je teži posao. Ideš u L. A. mrežu, na koordinate deka one kaubojke. Kada te je Slajdova ugrabila, nije znala da je moj dek provalio njen broj." "Rekla je da mu je mesto u muzeju." "Mnogo ona zna", reče Džemer. "Eto, znam gde stanuje, zar ne?" Udahnuo je iz inhalatora i vratio ga na dek. "Tvoj problem je u tome što te je otpisala. Ne želi više da ima posla s tobom. Moraš da prodreš do nje i da joj kažeš ono što želi da zna." "Šta to?" "Da se čovek koji je sredio njenog momka zove Konroj", reče visoki, ispružen u jednoj od Džemerovih stolica, sa onim ogromnim pištoljem u krilu. "Konroj. Reci joj da je to bio Konroj. Konroj je unajmio one čupavce napolju." "Radije bih pokušao s Jakovima", reče Bobi. "Ne", re če Džemer, "Slajdova će mu se pre naći za guzicom. Jakuze će prvo odmeriti uslugu, proveriti celu stvar. Osim toga, mislio sam da te svrbi da se izvežbaš na deku." "Ja ću s njim", re če Džeki, sa vrata. Uklju čili su se. Umrla je gotovo odmah, u prvih osam sekundi. Osetio je to, ponelo ga je do same ivice i gotovo da je uvideo šta je to. Vrištao je, vrteći se, usisan kroz ledeni, beli dimnjak koji je čekao na njih... Razmere te stvari bile su nemoguće, preterane, kao da se neka vrsta kibernetičke megastrukture koja je predstavljala ukupnost multinacionalki ustrojila samo da bi se obrušila svom tom nagomilanom težinom na Bobija Njumarka i igračicu po imenu Džeki. Nemoguće... Ali negde, na rubu svesti, baš kad ju je izgubio, nalazilo se nešto... Nešto što ga je vuklo za rukav... Ležao je na licu, na nečemu hrapavom. Otvorio je oči. Staza od okruglih kamenih ploča, vlažna od kiše. S mukom se podigao, povodeći se, i ugledao maglovitu panoramu nepoznatog grada, sa morem u pozadini. Tornjevi nekakve crkve, otkačena rebra i spirale od obrañenog kamena... Okrenuo se i video ogromnog guštera kako klizi niz padinu, prema njemu, razjapljenih čeljusti. Zatrepta. Zubi guštera bili su od keramike poprskane zelenim, a preko usne od plavog mozaičkog porculana polako se cedila voda. Stvar je bila vodoskok, bokova oblepljenih hiljadama komadića slomljenog porculana. Okrenuo se oko sebe, pomahnitao od blizine njene smrti. Led, bio je to led, i deo njega tačno je znao koliko je stvarno bio blizu, u majčinoj dnevnoj sobi. Otkačene, izuvijane klupe, pokrivene istim vrtoglavim krpežom slomljenog porculana, drveće, trava... Park. "Fantasti čno", reče neko. Neki čovek, koji je sad ustajao sa jedne od zmijolikih klupa. Imao je uredno podšišanu, gustu, sivu kosu, preplanulo lice i okrugle naočari bez okvira koje su uvećavale njegove plave oči. "Prošao si pravo ovamo, je li?" "Šta je ovo? Gde sam ja?" "U Huel Parku, na neki način, u Barseloni, ako više voliš." "Ubili ste Džeki." Čovek se namršti. "Razumem. Mislim da razumem. Ipak, ne bi trebalo da si ovde. Slučajnost."

"Slu čajnost? Ubili ste Džeki!" "Moji sistemi su danas prezaposleni", reče čovek, sa rukama u džepovima komotnog tamnog kaputa. "Ovo je zaista neobično..." "Ne smete da pravite takva sranja", reče Bobi, pogleda zamućenog od suza. "Ne smete. Ne smete da ubijete nekog samo zato što je tamo..." "Samo gde?" Čovek skinu naočari i poče da ih čisti besprekorno čistom belom maramicom iz džepa kaputa. "Živ", re če Bobi, i zakorači napred. Čovek ponovo stavi naočari. "Ovo nam se nikad nije dogodilo." "Ne smete." Još bliže. "Ovo postaje zamorno. Pako!" "Senjor." Bobi se osvrnu na zvuk detinjeg glasa i ugleda dečačića u čudnom, krutom odelu, sa crnim, kožnim čizmicama na dugmeta. "Ukloni ga." "Senjor", re če dečak i ukočeno se pokloni, vadeći mali, plavi Brauning automatik iz džepa tamnog odela. Bobi pogleda u tamne oči ispod sjajnih lokni i srete se sa pogledom kakav nije imalo nijedno dete. Dečak nanišani u Bobija. "Ko ste vi?" Bobi nije obra ćao pažnju na pištolj, ali je prestao da se približava čoveku u kaputu. Čovek se zagleda u njega. "Virek. Jozef Virek. Koliko mi se čini, ljudi uglavnom prepoznaju moje lice." "Jeste bili u Ljudima od značaja ili tako nešto?" Čovek žmirnu, mršteći se. "Ne znam o čemu govoriš. Pako, otkud ova osoba ovde?" "Slu čajni proboj", re če dete, zvonkim, lepim glasom. "Usmerili smo najveći deo našeg sistema prema Njujorku, sa ciljem da sprečimo bekstvo Anñele Mičel. Ovaj ovde je pokušao da uñe u matricu i naleteo je na naš sistem. Još nastojimo da utvrdimo kako je premostio naš odbrambeni sistem. Ne preti vam nikakva opasnost." Cev malog Brauninga bila je potpuno mirna. Tada, ponovo osećaj da ga nešto vuče za rukav. Ne baš rukav, već pre deo uma, tako nešto... "Senjor", re če dete, "susreli smo se sa neprirodnom pojavom u matrici, verovatno zbog naše trenutne preopterećenosti. Najozbiljnije vam savetujemo da nam dozvolite da prekinemo vaše veze sa konstruktom dok ne utvrdimo prirodu anomalije." Osećaj je sad bio jači. Grebanje, u dubini uma... "Šta?" re če Virek. "Da se vratim u tankove? Ne verujem da postoji opravdanje za to..." "Postoji stvarna mogućnost da se nañete u opasnosti", reče dečak, odjednom otvrdnulim glasom. Malo je pomerio cev Brauninga. "Ti", re če Bobiju, "lezi na ploče i raširi ruke i noge..." Ali Bobi je gledao iza njega, prema cvetnoj leji, gledao kako se cvetovi suše i venu, trava postaje siva i trošna, kako se vazduh iznad leje komeša i treperi. Osećaj grebanja u glavi bio je sve snažniji, uporniji. Virek se okrenu i zagleda u svenulo cveće. "Šta je to?" Bobi sklopi oči i pomisli na Džeki. Čuo je nekakav zvuk i znao da potiče od njega. Posegao je u sebe, kroz zvuk koji je nadolazio, i dodirnuo Džemerov dek. Doñi! - vrisnuo je, u sebi, ne znajući i ne mareći šta to priziva. Doñi sad! Osetio je kako nešto popušta, neka vrsta brane, i osećaj grebanja prestade. Kada je otvorio oči, nešto je ležalo meñu uvenulim cvećem. Žmirnuo je. Ličilo je na krst od običnog, belo obojenog drveta; neko je navukao rukave stare mornari čke dolame preko vodoravnih krakova, nekakav mundir poprskan mrljama buñi, sa teškim

epoletama oivičenim potamnelim, zlatnim vezom, zarñalim dugmetima, još veza na manžetnama... Pored belog, uspravnog stuba krsta bila je položela zarñala sablja, drškom uvis, a kraj nje je ležala boca do pola ispunjena nekom bistrom tečnošću. Dete se okrenu, maglovito brzo pokrenu pištolj... I rastoči se, sroza u sebe kao izduvan balon, balon usisan u ništavilo, a Brauning pade na kamenu stazu kao zaboravljena igračka. "Moje ime", re če glas, i Bobiju doñe da vrisne kada je shvatio da dolazi iz njegovih usta, "jeste Samedi, a ti si ubio ždrebicu mog roñaka..." Virek tada potr ča, uz lepršanje dugačkog kaputa, niz zavojitu stazu sa zmijolikim klupama, i Bobi vide da ga tamo čeka još jedan beli krst, baš na mestu gde se staza gubila iz vida. Mora da ga je i Virek video; on vrisnu, a Baron Samedi, Gospodar Grobalja, loa čije kraljevstvo beše smrt, nadvi se nad Barselonom poput tamne, ledne kiše. "Šta sad ti 'oćeš? Ko si ti?" Glas je bio poznat, ženski. Nije bio Džekin. "Bobi", re če on, sa talasima mraka u sebi, "Bobi..." "Kako si dospeo ovamo?" "Džemer. On zna. Njegov dek te je locirao kad si me zaledila." Upravo je video nešto, nešto ogromno... Nije mogao da se seti... "Poslao me Tarner. Konroj. Rek'o je kaži joj da je to Konrojevo maslo. Konroj je taj koga tražiš..." Slušao je svoj glas kao da pripada nekom drugom. Bio je negde, i vratio se, i sad je bio tu, sa kosturnom neonskom skicom Džejlin Slajd. U povratku je video tu džinovsku stvar, stvar koja ih je usisala, kako se menja i prestrojava, kako se obrću njeni gargantuanski blokovi, pretapaju, zauzimaju nove rasporede, potpuno preobražavajući obrise celine... "Konroj", re če ona. Seksi skica se nasloni na video-prozor, odajući svojim linijama izvesnu iscrpljenost, zasićenost. "Tako sam i mislila." Video slika izbledi, zameni je snimak neke stare, kamene zgrade. "Park Avenija. On je tamo, sa svim tim Evropljanima, sprema neku novu svinjariju." Uzdahnu. "Misli da je bezbedan, znaš? Zgazio je Ramireza kao muvu, slagao me u lice, odleteo u Njujork na novi posao i sad misli da je bezbedan..." Lik se pokrenu, i slika se ponovo izmeni. Sada je na ekranu bilo lice plavokosog čoveka koga je Bobi video kako razgovara sa onim visokim tipom, na Džemerovom telefonu. Prikačila mu se na liniju, pomisli Bobi... "Ili ne", re če Konroj, kada se uključio zvuk. "Bilo kako bilo, imamo je. Nema problema." Izgleda umorno, pomisli Bobi, ali vlada situacijom. Tvrd. Kao Tarner. "Posmatrala sam te, Konroje", reče tiho Slajdova. "Moj dobar prijatelj Bani posmatra o te je za mene. Nisi jedini koji ne spava na Park Aveniji ove noći..." "Ne", govorio je Konroj, "ve ć sutra vam je možemo prebaciti u Stokholm. Apsolutno." Nasmešio se u kameru. "Ubij ga, Bani", re če ona. "Sve ih pobij. Zbriši ceo prokleti sprat, i onaj ispod. Sada." "Tako je", re če Konroj, a onda se nešto dogodi, nešto što potrese kameru, zamaglivši mu lik. "Šta je to?" upita, veoma izmenjenim glasom, i ekran se isprazni. "Gori, mamicu ti jebem", re če ona. A Bobija nešto povuče u mrak...

33. BRODOLOM I VIR

Marli je provela taj sat lebdeći u nemoj oluji, posmatrajući ples tvorca kutija. Pakova pretnja nije je plašila, iako nije sumnjala u njegovu nameru da je ostvari. Bila je sigurna

da će je ostvariti. Nije imala pojma šta će se dogoditi ako komora bude provaljena. Svi će umreti. Ona će umreti, i Džouns, i Vigan Ladgejt. Sadržaj kupole možda će se rasuti u svemir, oblak čipke i potamnelih novčića, klikera i komada žice, žutih listova iz starih knjiga, da zauvek kruže oko jezgara. Ovo je nekako delovalo ispravno; umetnik koji je pokrenuo tvorca kutija bio bi zadovoljan... Izmeñu hvataljki obloženih penom obrtala se nova kutija. Odbačeni pravougaoni komadi drveta i stakla odletali su iz žiže stvaranja, da se pridruže hiljadama drugih stvari, i ona je bila izgubljena meñu njima, opčinjena, kada je u kupolu uleteo Džouns, izbezumljenog pogleda, lica prekrivenog znojem i prljavštinom, vukući za sobom crveno odelo. "Ne mogu dovest' Viga na mesto koje mogu izolovat'", re če, "što znači da je ovo za tebe..." Odelo se obrnu ispod njega i on mahnito posegnu za njim. "Ne treba mi", re če ona, posmatrajući igru. "Obla č' ga! Odma'! Nema vremena!" Usta su mu se otvarala, ali ona nije čula ništa. On pokuša da je uhvati za ruku. "Ne", re če ona, izbegavajući njegovu ruku. "Šta će biti s tobom?" "Obla či prokleto odelo!" zaurla on, budeći dublje odjeke. "Ne." Iza njegove glave ožive ekran, trepereći, i ispuni ga Pakovo lice. "Senjor je mrtav", re če Pako, bez izraza na glatkom licu, "i njegovi mnogobrojni interesi postaju podložni reorganizaciji. U meñuvremenu, potreban sam u Stokholmu. Naloženo mi je da obavestim Marli Kruškovu da ista više nije u službi pokojnog Jozefa Vireka, niti je u službi njegovog imanja. Pun iznos njenog honorara stoji joj na raspolaganju u bilo kojoj filijali Francuske banke, po prilogu na uvid ličnih dokumenata. Odgovarajući odbici na ime poreza izvršeni su od strane poreskih organa Francuske i Belgije. Računi za pokrivanje radnih troškova nadalje su ugašeni. Nekadašnja korporacijska jezgra deoničarskog društva Tezje-Ešpul vlasništvo su jedne od poslovnih jedinica u posedu pokojnog Herr Vireka, i svako ko se tamo zatekne biće optužen za povredu privatnog poseda..." Džouns je sleñeno stajao, podignute ruke, zategnutog udarnog brida dlana. Pako nestade. "Ho ćeš da me udariš?" upita ona. On spusti ruku. "'Teo sam. Da te obeznanim i strpam u ovo jebeno odelo..." Nasmeja se. "Al' mi milo što ne moram... Gle', napravilo je novu." Nova kutija isplovi iz zaposlenog sevanja ruku. Ona je bez napora dohvati. Unutrašnjost, iza pravougaonika stakla, bila je vešto postavljena komadima kože isečenim sa njene jakne. Sedam pločica holofotosa označenih brojevima dizalo se sa crnog, kožnog dna kutije kao minijaturne nadgrobne ploče. Zgužvana kutija Goloaza bio je pričvršćen na crnu kožu u dnu kutije, a pored nje siva, crno isprugana kutija sa šibicama iz kafea u Napoleon Court-u. I to je bilo sve. Kasnije, dok mu je pomagala da nañe Vigana Ladgejta u lavirintu hodnika na suprotnom kraju jezgara, on zastade, držeći se za zavarenu prečagu, i reče, "Znaš, ono što je čudno kod tih kutija..." "Da?" "To što je Vig postiz'o prokleto dobru cenu za njih, negde u Njujorku. Novac, mislim. Al' nekad i druge stvari, stvari koje su stizale odozdo..." "Kakve stvari?" "Mislim da je bio softver. Taj ume bit' tajnovit ma tori jebivetar kad je u pitanju ono što mu glasovi govore da uradi... Jednom je bilo nešto za šta se zaklinj'o da je biosoft, ona

nova roba..." "Šta je uradio s njim?" "Sve je presnimio u jezgra." Džouns slegnu ramenima. "Da li ga je zadržao, posle toga?" "Nije", re če Džouns, "samo ga je gurn'o meñu sve one stvari koje je uspeo da skrpi za narednu pošiljku napolje. Uključio ga u jezgra, a onda ga prod'o za onol'ko kol'ko su mu davali." "Znaš li zašto? Šta je bilo u njemu?" "Ne", re če Džouns, izgubivši zanimanje za svoju priču, "samo je rek'o da su Božji putevi nepoznati..." On slegnu ramenima. "Rek'o je da Bog voli pričat' sa sobom..."

34. LANAC OD DEVET MILJA

Pomogao je Bovoaru da iznese Džeki do pozornice, gde su je položili ispred bubnjeva višnjeve boje i pokrili je starim, crnim kaputom koji su pronašli u garderobi, sa somotskom kragnom i višegodišnjom prašinom na ramenima. "Map fe jubile mnan", rekao je Bovoar, dodirnuvši palcem čelo pokojnice. Pogleda Tarnera. "Žrtvovala je sebe", prevede i pažljivo povuče crni kaput naviše, pokrivajući joj lice. "Bilo je prebrzo", re če Tarner. Nije umeo da smisli ništa drugo. Bovoar izvadi kutiju mentol-cigareta iz džepa na sivom ogrtaču i pripali jednu zlatnim Danhilom. Ponudio je kutiju Tarneru, ali ovaj odmahnu glavom. "Postoji izreka na kreolskom", reče Bovoar. "Koja?" "'Zlo postoji.'" "Hej", javi se Bobi Njumark, sumorno, kle čeći pored staklenih vrata i vireći kroz zavesu. "Mora da je ipak uspelo... Gotici počinju da odlaze, a Ladnjaci izgleda da su već uglavnom otišli..." "Dobro je", re če Bovoar, nežno. "To je tvoja zasluga, Grofe. Bio si dobar. Zaslužio si ime." Tarner pogleda dečaka i zaključi da se ovaj još kreće kroz maglu Džekine smrti. Osvestio se pod trodama vrišteći, i Bovoar ga je tri puta ošamario, snažno, da bi ga prekinuo. Ali sve što im je rekao o svojoj trci kroz matricu, trci koja je Džeki stajala života, bilo je da je Džejlin Slajd primila poruku. Tarner je posmatrao kako se Bobi ukočeno podiže i polazi prema šanku; video je dečakov napor da ne pogleda prema pozornici. Jesu li njih dvoje bili ljubavnici? Partneri? Nijedno nije izgledalo verovatno. Ustao je sa mesta gde je sedeo, na ivici pozornice, i otišao u Džemerovu kancelariju, zastavši uz put da pogleda usnulu Endži, sklupčanu ispod njegove jakne bez postave, na tepihu ispod stola. I Džemer je spavao, u svojoj stolici, sa sprženom rukom još u krilu, labavo zamotanom u prugastu krpu. Tvrd, stari momak, pomislio je, ovaj bivši kauboj. Džemer je uključio telefon čim je Bobi izišao iz matrice, ali Konroj nije ponovo pozvao. Sad više i neće, i Tarner je znao da to znači da je Džemer bio u pravu o brzini kojom će Džejlin udariti, osvećujući Ramireza, i da je Konroj gotovo sasvim sigurno mrtav. A sada se povlači i njegova vojska čupavaca iz predgraña, po Bobijevim rečima... Tarner ode do telefona, uključi pregled vesti i smesti se na stolicu da gleda. Vodokrilni trajekt sudario se sa minijaturnom podmornicom u Makau; ispostavilo se da su pojasi za spasavanje na vodokrilcu bili nekvalitetni i procenjuje se da se udavilo bar petnaest osoba, dok podmornica, turističko plovilo registrovano u Dablinu, još nije pronañena... Neko je po svemu sudeći upotrebio bestrzajnu pušku da izrešeta zapaljivim mecima dva sprata poslovne zgrade na Park Aveniji. Vatrogasne ekipe i Taktički još su na mestu

dogañaja; imena stanara još nisu objavljena i za sad niko nije preuzeo odgovornost za ovaj akt... (Tarner vrati ovu vest još jednom...) Istražni timovi Uprave za fisiju na mestu navodne nuklearne eksplozije u Arizoni tvrde da su vrednosti otkrivenog zračenja suviše niske da bi bile ishod eksplozije bilo kog poznatog tipa taktičke bojeve glave... U Stokholmu je umro Jozef Virek, basnoslovno bogati umetnički mecena, i ta vest pojavila se zajedno sa mnoštvom bizarnih glasina da je Virek decenijama bio bolestan i da je njegova smrt posledica nekog katastrofalnog kvara u sistemima za održavanje života u strogo čuvanoj privatnoj klinici u predgra ñu Stokholma... (Tarner vrati i ovu vest, zatim još jednom, zamisli se, pa slegnu ramenima.) Kao jutarnju zanimljivost, policija u predgrañu Nju Džersija javlja da... "Tarnere..." On isklju či pregled i okrete se da pogleda Endži na vratima. "Kako si, Endži?" "Dobro. Nisam sanjala." Prikupila je crnu majicu ok o sebe i zagledala se u njega ispod slepljenih, smeñih lokni. "Bobi mi je pokazao gde je tuš. Neka vrsta svlačionice. Ja uskoro odoh tamo. Kosa mi je užas." On joj pri ñe i položi ruke na njena ramena. "Dobro si podnela sve ovo. Uskoro ćeš izaći odavde." Ona se oslobodi njegovog dodira. "Izaći? Kuda? U Japan?" "Pa, možda ne u Japan. Možda nećeš u Hosaku..." "Ona će sa nama", reče Bovoar, iza nje. "Zašto bih?" "Zato", re če Bovoar, "što mi znamo ko si ti. Oni snovi koje sanjaš su stvarni. U jednom si srela Bobija i spasila mu život, oslobodila ga iz crnog leda. Rekla si, 'Zašto ti to rade?'..." Endži raširi oči, pogleda Tarnera, pa opet Bovoara. "Duga je to pri ča", reče Bovoar, "i zavisi ko je pripoveda. Ali ako poñeš sa mnom, u Projekte, naši ljudi će te naučiti mnogo toga. Možemo ti pokazati stvari koje ne razumemo, ali ti možda hoćeš..." "Zašto?" "Zbog toga što su ti u glavi." Bovoar svečano klimnu glavom i gurnu plastični okvir nazad na nos. "Ne moraš da ostaneš kod nas, ako ne želiš. U stvari, mi smo tu samo da bismo ti služili..." "Služili meni?" "Kao što rekoh, to je duga priča... Šta kažete na to, gospodine Tarnere?" Tarner slegnu ramenima. Nije znao kuda bi drugo mogla da poñe. Maas bi sigurno platio da je vrate ili ubiju, kao i Hosaka. "Tako j e možda najbolje", reče. "Ho ću da ostanem s tobom", reče ona Tarneru. "Džeki mi se dopala, ali ona je..." "Ćuti", re če Tarner. "Znam." Ne znam ništa, nemo je vrisnuo. "Javljaću ti se..." Više te nikada neću videti. "Ali ima nešto što moram da ti kažem. Tvoj otac je mrtav." Ubio se. "Ubili su ga ljudi iz Maasovog obezbeñenja; zadržao ih je dok ti nisi poletela iz mese." "Je li to istina? Da ih je zadržao? Mislim, osećala sam to, da je mrtav, ali..." "Da", re če Tarner. Izvadio je Konrojevu crnu futrolu iz džepa i obesio joj uzicu oko vrata. "Unutra je biosoftverski dosje. Kad budeš malo starija. To nije cela priča. Zapamti to. Nikad nije cela priča..." Bobi je stajao pored šanka kada je visoki izišao iz Džemerove kancelarije. Otišao je do mesta gde je spavala devojka i uzeo svoju šljampavu vojničku jaku, obukao je, te prišao ivici pozornice, gde je ležala Džeki - izgledala je tako sitna - ispod crnog kaputa. Čovek posegnu u jaknu i izvuče revolver, ogroman Smit i Veson, Taktički. Otvori burence i

istrese metke, gurnu ih u džep jakne, a revolver položi pored Džekinog tela, pažljivo, da ne načini nikakav zvuk. "Bio si dobar, Grofe", re če, okrenuvši se Bobiju, sa rukama duboko u džepovima jakne. "Hvala, čoveče." Bobi oseti navalu ponosa kroz otupelost. "Zbogom, Bobi." Čovek ode do vrata i poče da oprobava brave. "'O ćeš napolje?" Požurio je do vrata. "Evo. Džemer mi pokaz'o. Odlaziš, čoveče? Kuda ideš?" Ali vrata su se otvorila i Tarner je već zašao meñu napuštene tezge. "Ne znam", dobaci Bobiju. "Prvo da kupim osamdeset litara kerozina, a onda ću razmisliti..." Bobi je gledao za njim dok nije nestao, činilo se niz okno neispravnog lifta, a onda zatvori i zaklju ča vrata. Ne gledajući prema pozornici, ode do vrata ureda i pogleda unutra. Endži je plakala, sakrivši lice u Bovoarovo rame, i Bobi oseti ujed ljubomore koji ga iznenadi. Na telefonu iza Bovoara prolazio je tekst, i Bobi vide da je to pregled vesti. "Bobi", re če Bovoar, "Anñela dolazi da živi kod nas, gore u Projektima, na neko vreme. 'Oćeš li i ti s nama?" Iza Bovoara, na ekranu telefona, pojavi se lice Marše Njumark, mame Marše, njegove majke "...nimljivost, policija u predgra ñu Nju Džersija jvalja da je žena iz tog kraja čiji je stan bio meta nedavnog bombardovanja bila zapanjena kada se sinoć vratila ku ći i otkri..." "Ja'", re če Bobi, brzo, "što da ne, čoveče."

35. TALI IŠAM

"Dobra je", re če direktor jedinice, dve godine kasnije, močeći koricu smeñeg seljačkog hleba u ulje na dnu posude sa salatom. "Stvarno je dobra. Brzo uči. Moraš to da joj priznaš, zar ne?" Zvezda se nasmeja i podiže čašu ohlañene recine. "Mrziš je, zar ne, Robertse? Suviše je srećna za tvoj ukus. Još nije napravila nijedan pogrešan potez..." Naslanjali su se na hrapavu, kamenu ogradu balkona, posmatrajući kako večernji brod isplovljava za Atinu. Dva krova niže prema luci, devojka je ležala ispružena na vodenom krevetu sa sunčanim ćelijama, naga, raširenih ruku, kao da grli poslednje zrake sunca. Ubacio je namočenu koricu u usta i oblizao tanke usne. "Nimalo", reče. "Ne mrzim je. Čudi me da ti to uopšte pada na pamet." "Njen momak", re če Tali, kada se druga prilika, muška, pojavila dole na krovu. Mladić je imao tamnu kosu i nosio je široku, skupu, francusku sportsku odeću. Prišao je vodenom krevetu i čučnuo pored devojke, dodirnuvši je rukom. "Lepa je, zar ne, Robertse? "Pa", re če direktor jedinice, "video sam njene 'preñašnje'. Sve je to hirurgija." Slegnuo je ramenima, posmatrajući mladića. "Ako si video i moje 'preñašnje'", reče ona, "neko će visiti zbog toga. Ali ona ima ono nešto. Skladne kosti..." Otpila je malo vina. "Hoće li to biti ona? 'Nova Tali Išam?'" On ponovo slegnu ramenima. "Pogledaj tog picopevca", reče. "Znaš da je sada plaćen gotovo kao ja? A šta radi da to zasluži? Telohranitelj..." Usta su mu bila stisnuta, tanka i kisela. "Čini je srećnom." Tali se osmehnu. "Dobili smo ih u paketu. On ulazi u njen ugovor. Znaš to." "Mrzim to malo kopile. Došao je pravo s ulice, svestan je toga i nije ga briga. Smeće.

Znaš šta nosi u prtljagu? Dek kiberprostora! Juče su nas držali tri sata na turskoj granici, kada su pronašli prokletu stvar..." On zavrte glavom. Dečak ustade, okrenu se i priñe ivici krova. Devojka sede da ga pogleda, sklonivši kosu sa očiju. Dugo je tako stajao, zagledan u brodove atinske luke, a da ni Tali Išam ni direktor jedinice ni Endži nisu znali da vidi sive obrise stambenih zgrada Baritauna kako se dižu prema tamnim kulama Projekata. Ustade i devojka, preñe krov do njega i uze ga za ruku. "Šta imamo sutra?" upita Tali kona čno. "Pariz", re če on, uzimajući svoju beležnicu 'Hermes' sa kamene ograde i mahinalno okrećući žute, štampane listove. "Ona ženska Kruškova." "Znam li je?" "Ne", re če on. "Umetničko mesto. Vodi jednu od dve tamošnje najpoznatije galerije. Nema Bog zna kakvu prošlost, iako u njenoj ranijoj karijeri postoji nagoveštaj zanimljivog skandala." Tali Išam klimnu glavom, ne slušajući ga. Gledala je kako njena učenica grli rukom struk tamnokosog mladića.

36. VEVERIČINA ŠUMA

Kada je dečak napunio sedam godina, Tarner je uzeo Rudijevu staru vinčesterku sa najlonskim kućištem i poveo ga na izlet starim drumom, tamo do čistine. Čistina je već bila posebno mesto, zato što ga je majka odvela tamo godinu dana ranije i pokazala mu avion, pravi avion, sakriven meñu drvećem. Polako je tonuo u tlo, ali se moglo sedeti u kabini i igrati letenja. Majka mu je rekla da je to tajna koju sme da kaže samo ocu i nikom drugom. Kada biste položili ruku na plastičnu kožu aviona, koža bi polako promenila boju, ostavljajući trag šake, boje vašeg dlana. Ali majka je tada postala nekako čudna, zaplakala je i htela da mu priča o ujka Rudiju, koga nije upamtio. Ujka Rudi je pripadao stvarima koje nije razumeo, kao što su bile neke očeve šale. Jednom je zapitao oca zašto ima crvenu kosu, od koga mu je, a otac se samo nasmejao i rekao da je dobio od Holanñanina. Onda je majka gañala oca jastukom, i nikad nije saznao ko je bio Holanñanin. Na čistini ga je otac učio da gaña, postavljajući grane bora uz stablo drveta. Kada se dečak zamorio od toga, ležali su na leñima, posmatrajući veverice. "Obećao sam Seli da nećemo ništa ubiti", rekao je, a onda objasnio osnovna pravila lova na veverice. Dečak je slušao, ali je deo njega sanjario o avionu. Bilo je toplo, i moglo se čuti zujanje pčela negde u blizini, i šum vode preko kamenja. Kada je majka zaplakala, rekla je da je Rudi bio dobar čovek, da joj je spasio život, jednom kada je bila mlada i glupa, a drugi put od jednog stvarno rñavog čoveka... "Je li to istina?" upitao je oca, kada je ovaj dovršio poduku o vevericama. "Da su toliko glupe, da se stalno vraćaju i mi ih ubijamo?" "Da", re če Tarner, "istina je." Onda se nasmeši. "Mada, ne baš uvek..."