Zauvijek ću biti dijete - WordPress.com · Zbornik pjesama I Međunarodnog konkursa “Zauvijek ću biti dijete” 7 Čipkaste pjesme jednog dječaka Za mene postoji samo jedno najljepše

Podgorica, 2019.

Zbornik pjesama I Međunarodnog konkursa

Zauvijek ću biti dijete

Zbornik pjesama I Međunarodnog konkursa “Zauvijek ću biti dijete”

1


2

DJECA PJESNICI


3

ЉУБАВНИ ВИРУС

Баш тачно на часу

у основној школи,

једна слатка Ања

рече да ме воли.

Црвен ја сам био

не препознах себе,

и збуњено рекох

волим и ја тебе.

Ухвати ме језа

још почех да штуцам,

језик ми се спетља

к´о да вечно муцам.

Мислила је да глумим

и правим се даса,

добио сам вирус

од ког нема спаса.

Београд, 2017

ОШ. Павле Савић 7/4

Василије Витић


4

Specijalna nagrada žirija za djecu pjesnike

Pesma o pčeli

Priroda se probudila

Raj na zemlji stvorila.

Lista lišće, cveta cveće

A pčela po polen kreće.

Skaču cvrčci, mile mravi,

Buba ima svud po travi.

Samo pčele vredne traže cvetiće medne.

Svuda se čuje “Zu, Zu, Zu,

Znajte, znajte mi smo tu!

Sakupljamo nektar i polenov prah,

od rada nam ne nestaje dah!

Vredno radimo,

med pravimo,

deci dajemo

čisto zdravlje

zato i nek traje slavlje!”

Da deca budu zdrava i jaka

To želi pčelica svaka!

Vesna Milojević

OŠ “Branko Krsmanović” Paraćin, Srbija


5

Leptir

Noćas ću leptir postati,

U tami dok me steže tišina

Spremno, kao vojnik ću stati

Dok sa mojih krila pada prašina.

Razbit će se čahura

Koja me je već dugo krila

Znam, napolju me čeka bura

Koja bi mi možda krila polomila.

Osjećaj ili možda želja

Lijepe slike u oku mi stvara

Nema straha, mog neprijatelja

Srce se nada i kao školjka otvara.

Možda će pokušati noć

Slugom, snom, na put mi stati

Ne bojim se, znam da imam tu moć

Da baš noćas i ja mogu leptir postati.

Ahmed Halibašić

mentor: Marica Ferhatbegović


6

Stranac u ogledalu

Zadnjih dana panika me hvata

Što ovi dani vrlo brzo kraj mene lete

Već me guši odjeća starijeg brata

A ogledalo govori da više nisam dijete.

Ljutito u njemu stranca gledam

Dok me njegova visina pomalo straši

Jednu za drugom grimasu redam

Možda pobjegne ako ga dobro uplašim.

Gle čuda i on istu hrabrost ima

Pa moje kreveljenje, plaženjem prati

Svaka moja fora i njemu štima

Kao u inat svaku mi bezobrazno vrati.

Sav pretrnuh od straha i treme

Kad u njemu prepoznah ove oči moje

Pomagajte, on je progutao mene

Upomoć mama, spasi malo dijete svoje.

Utjehu potražih u krilu majke

Bože dragi, i u njega više ne mogu stati

Nije valjda već kraj ove bajke

U kojoj sam mislio vječno klinac ostati.

Vidi momka, baš je porastao

Čujem kako sva rodbina ponosno viče

Još malo i za ženidbu je stasao

Za koji dan i od njega pravi čovjek biće.

Kao da svi samo to čekaju

Što prije da odrastem, ulažu veliki trud

Svaku promjenu na meni vrebaju

A ja u inat neću da odrastem, nisam lud.

Smislio sam ja već nešto

Kako ću da produžim djetinjstva dane

Reći ću im, ogledalo laže vješto

Pa znate da ne može prije zore da svane.

Čak i prirodi ja ću uz nos ići

Kada me zakiti nekim novim odijelom

Obećavam, do srca mi neće stići

Jer ja ću ostati dijete i sa starim tijelom.

Haris Halibašić



7

Čipkaste pjesme jednog dječaka

Za mene postoji samo jedno najljepše mjesto

I sad u snovima tamo idem često

To je mjesto čarobno

Gdje nema kraja i ne vidi mu se dno

Možda mi neko ne povjeruje

Ali svakom se samo jednom daruje

Mjesto divno za mene čarobno

Moje djetinjstvo za mene uvijek posebno

Još uvijek ga čuvam u svome srcu

Svaku noć kao na svečanostima presiječem vrpcu

Mog djetinjstva, mog srca stih

Ispisanih i u knjizi punoj pjesama čipkastih

Još uvijek sanjam u maminoj kosi svoj mali prst

U kasnim satima sa vlasim dok se igra

Dok se u zraku osjeti prestanak briga

U dugim zimskim noćima

Priče neispričane i sjaj u očima

U dugim ljetnim danima

Jurenje po livadama dok srce misli da je planina

I sve uspomene i zaboravljene brige

Čuvaće jednom moje požutjele knjige

Muhamed Duraković



8

ČUDNA KNjIGA

Imam jednu knjigu

zove me na igru,

obična je i velika

sa puno slika.

Svega tu ima

i priča i šala,

mnogo je zanimljiva,

a i radoznala.

Nasmeje me često,

hoće me za druga,

U mom srcu

traži mesto

kad me hvata tuga.

Čudna je to knjiga

nikad nisam sam,

sa mnom bi da se igra

svaki dan.

Njoj se poveravam

kad me nešto muči,

ova čudna knjiga

svašta zna, sve me uči...

Mihailo Paporović

mentor: Šolkotović Snežana


9

KESA ČIPSA

Hrskam onaj čips

pomislih da je san

jer nešto poče da zveči kao gips

ko god da je "nije mu dan".

Kad ono čipsa kesa

beše teška sad je laka

da kesa ne misli da sam lopov

što joj krade iz stomaka.

Rekoh: "sad sam pri kraju,

nemoj užitak da mi skratiš",

a kesa reče:" kad ljudi deci daju,

ruke k sebi sad da vratiš".

Uh, sad videh što je stroga

plan za beg u glavi mutim

zbilja, sada molim Boga

da je slučajno ne naljutim.

A onda mi nešto genijalno sine

staviću je u kantu da stoji

neka sad ona kilograme skine

pa kad sve pojedem

nek se onda ponovo sama goji.

I tako, prođe problem

sada smo svi "puni"

al se plašim ako ne odem

da će kanta da se buni.

Tijana Hil


10

Ја

Ја сам једна мала дама

кад порастем желим бити као моја мама.

Била сам девојчица мала

ни причати нисам знала.

Мама ме је научила свему

да будем упорна и немам трему.

Зато сам успела да остварим свој први сан,

објављује ми се књига јасно је као дан.

Бриге немам никада ја,

јер је уз мене моја мама.

Тијана Нашпалић


11

Осмех за сваку главу

Ако желиш да учиниш ствар праву

пошаљи осмех за сваку главу.

Осмех не кошта али прија свима

зато га дели од срца свим људима.

Намести осмех на своје лице

осмехуј се често

и осмехом храбри другарице,

кад су тужне и скривају лице.

Када се осмехујеш људима око себе

тераш им тугу, бригу

а дан ће свима бити лепши,

а твој осмех веома вредан.

Осмех даруј мами, баки, деки,

малој куци, комшиници, учитељици,

непознатом на улици, болесној сестрици

јер осмех свако разуме.

Koцић Нина


12

Moj љубимац

У дворишту мога дома

Живи једна куца мала

Драга мени и мом браци

Наш љубимац чупави Цаци.

Он је мени другар прави

Јер се увек први

Мени код капије јави.

За игру је увек спреман

Да залаје кад ме брани,

И да по дворишту скрива ствари.

Пажљиво ме чупавим ушима слуша

Док му причам приче.

Волим га док крај мене

Маленим ножицама корача,

А док јурцамо кроз зелену траву

И заједно миришемо лалу,

Ја сам најсрећнија на свету.

А док тужна седим пред кућом

Он ме меканом њушкицом полако њушка.

Ја схватим да много волим моју куцу.

И да је мој љубимац највећи мезимац

Петковић Нађа


13

Био једном један Јоца

Био једном један Јоца

а деца га звала Јоца Шкљоца.

Јоца Шкљоца се није плашио мрака

и био је чудо од дечака.

Волео је да се хвали

и да ради необичне ствари.

Тај је Јоца газио у баре

и редовно губио своје наочаре.

Пео се у врх сваког дрвета

и скривао се испод кревета.

Врло ретко је слушао савете

и баш је био непослушно дете.

Али ипак Јоца реши једног дана

да буде много бољи

и да свима буде по вољи.

Радовановић Теа


14

Био једном један краљ

Био једном један краљ

поштен и мудар сав.

Све је поштовао и помагао свима

само његово царство таквог краља има.

Јахао је храбро коња,

јурио лисице у лову.

Волео је да једе слаткише

чак и песме да пише.

Али краљ није волео боранију

ни осталу папазјанију.

Много се плашио мрака

као нека бака.

Бунчић Вељко


15

Нећу да бригам, хоћу да се играм

Решила сам овог лета

да претрчим пола света.

Нећу бетон, сиве зграде

ни улице, ни ограде.

Хоћу птице, цвеће, траву,

да разбистим своју главу.

Претрчаћу цео свет,

нећу брзи интернет.

Нећу да буљим

у компијутер цео дан,

хоћу да прескачем ластиш,

он ми није досадан.

Нећу да седим кући

и куцам тастатуру,

хоћу да направим

нову хипи фризуру.

Нећу ни школско звоно,

ни одмор велики и мали,

хоћу да седнем на бицикл

и нагазим по педали.

Доста ми је учења,

оловке и књиге,

треба ми дан

без школске бриге.

Хоћу игру, песму, плес

хоћу дечји земљотрес.

Нек се ори игра, граја

до увече из мог краја.

Милица Петровић


16

Учитељица

Имамо учитељицу

зове се Јелена

она је нама

много драгоцена.

Она је увек

ведрог лица

воле да је гледају

и птице са гранчица.

Она нам чита

приче и песмице

да би ређали

све петице.

Хвала Вам, учитељице,

за Ваше насмејано лице,

желимо да у школи

имамо сви петице

и да добијете диплому

најбоље учитељице.

Сви Вас у разреду

много волимо

и увек ћемо

да се за Вас боримо.

Милица Цогољевић


17

Ускраћено право

Сви имамо право

да будемо срећни - да се дружимо,

учимо и градимо бољу будућност,

да сањамо снове испод дуге.

Али има немоћних којима је свако право ускраћено:

право на срећу,на пријатеље,трчање по пољу.

Болест им је ускратила

свако право;

њихова једина жеља је

да једног дана оздраве и буду што дуже са нама.

Софија Стојићевић

ментор: Зорица Перић


18

Јесен у воћњаку

Жути суви лист скаче

Радује му се бело паче.

Несташан ветар све голица

Смеши му се птица.

Сочна крушка управо пада

Мали јој се меда нада.

Сузно небо капи пушта

Лишће под ногама шкрипи и шушка.

Анђела Перић



19

Мост разумевања-међугенерацијска солидарност

Према старијим особама треба показати солидарност,

јер помоћи другима у невољи велика је храброст.

Не треба бити груб према њима,

Јер старост тешко пада свима.

Ако немате шта да радите,ви пријатељства свуда градите

Будите добри према неком деки, јер и они су у срцу меки.

Ни старијим особама усамљеност није лака,

свако би волео да га неко зове дека или бака.

Да ускраћивање права не буде више,

да свако нормално може да дише,

Морамо све од себе да дамо, и снаћи се како умемо и знамо.

Свако повређивање других се строго плаћа,

али и сами знамо да се добро добрим враћа.

Кристина Мићић



20

Школарци

Кренула је паметна група ђака,

Малих првака,

У школу праву

Да напуни паметну главу.

Учитељица добра, фина

За децу лепе речи бира.

Учимо слова, бројеве и песме

Овде нас нико дирнути не сме.

Александра Перић



21

ЗАУВЕК ЋУ БИТИ ДЕТЕ

Дан за даном и године лете,

а ја нећу да одрастем

желим да заувек будем дете.

Нећу да бригам хоћу цео живот да се играм.

Да певам, скачем и попустим јачем,

да по барицама скачем и нећу да плачем.

Пустите ме одрасли свете да заувек останем дете,

да уживам у срећи и смеху, у неким малим

стварима у мојим другарима.

Нека око мене бриге лете, ја их нећу видети

јер ћу заувек бити дете.

Лана Петровић


22

Заувек ћу бити дете

Заувек ћу бити дете.

И кад цвет процвета.

И кад лептир пролети.

Заувек ћу ја бити дете.

Весело је дете,

кад цвет процвета.

Весело је дете,

кад лептир пролети.

Зато сам ја дете.

Заувек дете.

И у сну и на јави,

Бићу дете.

То свима јави.

Весело дете ,

Заувек,

Остаћу ја.

Теодора Триван


23

ДЕЧЈА ПРАВА

Добро ме чујте, ово су дечја права,

и зато не сме да се спава.

Нека свако зна, нека чује,

како се дете радује.

Кад је детету битна игра,

а учење мала брига.

Пустимо шта одрасли раде,

они су ту да нас из невоље ваде.

Мало нас вуку за уши, поглед прек,

ту су да нам дају подстрек.

Ми смо још мали,

да бисмо све на свету сазнали.

Јелена Петковић


24

Туга има срећан крај

Срце ти тужно куца,

тихо ти прича тужну животну причу,

кад ти од бола глава пуца,

празнина и тама у твом телу ничу.

Осврни се око себе,

сам си, потпуно сам,

ма нико не мари за тебе,

увек падаш, у глави звони оно

грубо –бам!

Покушаваш да пружиш корак,

шеташ по дуги без боја,

не дај се и настави

тамо где те чека најсјајнија

звезда твоја.

Кад дођеш до тог сјајног кључа

пронађи врата и шарени рам,

ка срећи идеш корак више,

а тамо у даљини крије се тајна

коју мораш открити сам.

Татијана Минић


25

Deda Mraz

Neki kažu da nije stvaran,

Al' ti se bogme, mnogo varaju,

Jer oni ne znaju da ta te tihe noći,

On i irvasi se na krov ušunjaju.

Pa kroz dimnjak kao odžačar ode polako,

Dok ga irvasi na krovu čekaju,

Da mogu sutra, dete svako

Pokloni tu da dočekaju.

Ali nemojte biti tužni kad ode,

Jer on vas uvek gleda,

Na severnom polu oduvek živi,

Taj debeljuškasti veseli deda.

Gala Krsmanović


26


Кажу ми да одрастем,

а ја бих да останем дете,

ја бих да играм жмурке

и да ми сестра кике плете.

Кажу ми да одрастем,

а ја бих да се играм још

јер у мени још увек није

небеске звезде грош.

Одрасли желе да пожурим

да се придружим њиховом свету ,

а ја бих да мазим мачке

и јурим птице у лету.

Ја бих да читам,да скитам,

да певам и пољима лутам,

ја бих да играм, трчим, учим

и дечје снове сањам.

Јер само дете срећу даје

осмех дечји најлепши је знајте,

ко даје љубав он вечно траје,

ко носи сунце не зна за мрак.

Катарина Јовановић


27


Priroda je moj svijet

Volim dugu šarenu

i predivne ptice rode,

u zelenoj travi kada

cvrčci razgovore vode.

Volim nebo kad je vedro

i po njemu oblačiće

po šumi kada šetam

rado slušam ja vrapčiće.

Volim bistru ja rijeku

i pored nje svaki cvijet,

volim pčele, bubamare,

priroda je baš moj svijet.

Voljela bih da sam vila,

čarobni štapić da imam ja

tada bih svoju dragu prirodu,

zaauvjek ja sačuvala.

Sofija Kovačević II1

OŠ „Vuk Karadžić“, Berane, Crna Gora

Mentor: Snežana Trifunović


28

Ljubimci

Ovo je jedna želja laka

pisala sam da ne vidi baka.

Kada god ljubimca tražim ja,

tata je tu da mi ga da.

Šapnula sam mami kupi mi zeca

da to ne čuju djeca.

Rekoh sestri daj mi nešto,

da poklonim mami i tati vješto.

Dal je tako?

Ja sve ovo dobih lako.

Miljana Macanović


29

Ђачко доба

Сваки корак у животу

ни мало није лак,

нарочито тешко пада

кад постанеш ђак.

Из детињства безбрижнога

у школу крећеш ти,

а у кући остају ти тата ,мама

и цртаћи најдражи.

Ти би да се играш,

за лоптом да трчиш

а у школи мораш

да седиш и учиш.

То ти сада тешко пада

ал`схватићеш некад већ,

најлепше је ђачко доба

и мало је тако рећ`.

Најлепше је ђачко доба

због љубави првих,

због скривених цедуљица

и веселих другарица.

Најлепше је ђачко доба

то је и наш Бранко рекао

и са „Ђачким растанком“

вечиту је славу стеко.

Богдана Јовановић


30

Јесен

Прошла је јесен жута,

поред њива и пута.

Јесен шарених боја

весела као машта моја.

Кише данима падају

жабе и рибе се радују.

Ђаци у клупе сједају

И добрим оцјенама надају.

Нада Липић


31

Школа

Школа је мени као друга кућа

И за њом сада моје срце куца.

Учитељица и сви другари моји

Чине мој свет у боји.

Волим школу више него колаче

И за њом ми срце куца све јаче и јаче.

Анастасија Богдановић



32

ЗАУВЕК ЋУ БИТИ ДЕТЕ

Заувек ћу бити дете,

мене воле стрине и тете.

Играмо се, штете правимо

и све рођендане увек славимо.

Школа нам је друга мама,

у њој боравимо сваког дана.

Ту учимо нешто ново и читамо,

на прстиће понекад рачунамо.

Дружимо се и учимо,

и око задатака некада намучимо.

Ту муку „разбије” наше учитељице глас мио,

eх, кад бих увек дете био!

Одмор највише волимо,

да што пре звони Богу се молимо.

То је зато јер деца смо ми,

и то треба да разумеју сви.

Мислим да би било најлепше од свега,

и нека се нико не чуди

да у души остану деца

и одрасли људи.

Павле Јоксимовић


33

Весело мече

У шуми, свако вече

Једно весело мече

Воли да скаче

И прави звечке.

Воли да игра,

Воли да пева

Срећан је када

Поједе доброг меда.

Лука Рајић



34

VESELJAK

Uvijek kad te vidim,

odmah u smijeh hitim,

jer ne mogu se kontrolirati

pa se počnem smijati.

Jer ti si veseljak,

a ja sam samo đak.

Ti možeš nekog nasmijati

da počne odmah štucati.

Jer ti si veseljak mojih snova,

ti si neka igračka nova.

Kad su mi rekli za te

Odmah pojurim ja

Moj tata, moja mama

nisu mogli vjerovati svojim očima.

Jer ti si veseljak,

a ja sam samo đak.

Ti možeš nekog nasmijati

da počne odmah štucati.

Jer ti si veseljak mojih snova,

ti si neka igrač

ka nova.

Neka igračka nova.

Tara Nađ


35


Detinjstvo je kao pijesak,

Procuri kroz šake,

a onda dolazi pljusak,

koji sa sobom donosi tamne oblake.

Ja sam dijete i volim da praštam,

Nemirna mi je duša,

jer o svojoj budućnosti često maštam.

Od nevolja me čuva štit,

izgradjen od savjeta mojih roditelja,

ali osjećam da i on polako popušta.

Neka ovi dani što kraće prolete,

jer ja jesam,

I zauvijek ću biti dijete.

Zijad Šabotić


36

NEКA CVETA PLANETA

Lepa je naša planeta,

jedino joj otpad smeta.

Svakog dana

sve ga je više.

Zbog njega se guši,

ne može da diše.

Кakva smo to čudna bića mi,

zar nas ni malo nije sramota?

Zašto jednom ne shvatimo svi

da nam na zagađenoj planeti nema života.

Zato molim sve ljude

da ne ostavljaju za sobom smeće,

da nam svima na planeti lepo bude,

da nas umesto smeća okružuju drveće i cveće.

Jana Dimitrijević

mentor: Suzana Veljković


37

Дуња

Округла је и жута,

Може да стане у џеп од капута.

Мирише на ормару,

За баку стару.

И тако је слатка,

За маленог батка.

Дуње воле сви,

Баш као и ми.

Дуња сам и ја,

И слатка сам сва!

Дуња Миленковић


38

Детињство

Све што желе маме, тате,

сви одрасли са планете,

сви желе да прошлост врате,

да још једном буду дете.

Јер су деца украс света,

игра, песма и слобода.

Све да живим триста лета

сећаћу се овог доба.

Детињство је као бајка

можеш свако да постанеш

негује те као мајка

на врх света да устанеш.

Зато певам, играм, скачем,

кажем здраво лепи свете

чак и онда кад заплачем

срећан сам јер још сам дете

Филип Богојевић


39



Аутићи, медведићи,

Свуд’ по соби папирићи.

Брзо купи или знај,

од данас се не играј!

Школа зове на сав глас,

не тражи помоћ сад од нас.

Знам ја добро шта је школа,

учила је мене моја Лола.

Српски, матиш без дилеме,

ја решавам све проблеме.

Волим игру, волим рај,

волим бакин загрљај.

Зато слушај драги свете:

„Заувек ћу бити дете.”

И кад будем тата и кад будем деда

чуваћу ја свог меда.

Салвадор Марић


40

Prolećna idila

Svanula je zora.

Sunce umiva šumu svojim zracima.

Životinje se probudiše

i veselo zaigraše.

Ptice zapevaše najlepšu pesmu

A leptiri odigraše svoj prvi ples.

Potok je nežno žuborio

Kao da je pesmu šaputao.

Svi su srećni bili

i suncu se divili.

Sava Milosavljević


41

Учитељичино јато

Кад би звезде с неба знале

шта сањају девојчице мале

Кад им дани лоше крену

и снови се преокрену

Кад би звезде с неба знале

шта маштају девојчице мале

кад на часу окрилате

и крилима цео разред обухвате.

Када кришо помилују учитељице своје

онда све добије неке боје.

Крила постану ко бисери сјајна

а свака девојчица ко вила бајна

Учитељица велика вила

у рукаву чаробни чтапић скрива.

У таблу са њим лупне

а слова се пишу сама

тада проблем није

да полети дете свако

и ми смо једно мало учитељичино јато.

Анастазија Стојадиновић


42

Симпатија

Није лако бити ђак

све те бројке,сва та слова,

само читај, пиши, учи

знања стичи нова.

Пола ноте, цела нота,

виолински кључ и тон,

па физичко-трчи, скачи,

а у глави само он.

Симпатија мене мучи,

па ми се не учи.

Срце лупа тика-так

није лако бити ђак.

Mitrović Natalija


43

ZAVRZLAMA

U mom domu vlada prava drama,

Desila se izgleda mala zavrzlama.

Otac stoji u maminom kaputu,

Nakrivio šešir i nosi tašnicu žutu.

Mama sjedi namrštena u fotelji,

Stare novine lista i prstom prijeti meni.

Brat cijelo jutro pred ogledalom stoji,

Nikako da kosu lijepo oboji.

A to i nije neka zavrzlama,

Da s mojom školskom torbom,

u školu ne ode nana!

Djed je s praga čudno gleda,

I namješta kecelju s prijeda.

Dok sjedim za trpezarijskim stolom,

Sve to posmatram s nekim bolom.

Šta se to dešava u mome domu,

Ne znam stvarno dal da plačem,

Il da im se pridružim i počnem da skačem.

Vildana Alajbegović


44

Песма радости

Живот је леп

ако се радујеш и смејеш

и увек лепе мисли кад сејеш.

Када си позитиван и мислиш

на весеље

испуниће се све твоје жеље.

Ако ти је душа искрена и чиста

око тебе свако мора да заблиста.

Чини добро дело

сваки дан,

и живот ће ти бити радостан.

Радујте се и веселите због тога,

добићете благослов од Бога!

Јована Глиџић


45

Кад се ја наљутим

Кад се ја наљутим, свашта ми се деси.

Догађа се, кажу, неваљалој деци.

Све мере претерам, кад брата избијем

Обавезно плачем, батине добијем.

Умиљата, слатка, по природи љута,

Али ми се нико не склања са пута.

Још се важни праве, галаме и прете...

Кад ли ће да схвате да сам добро дете?

Са књигом и школом на главу ми сели!

Данима са истим досађују мени.

Савети и приче у круг се врте,

Замислите само шта све деца трпе?!

Теодора Стоиљковић


46

То је био распуст

Кад кажем распуст

Помислим на рај

Школским бригама

Тада дође крај

Био распуст зимски

Или летњи дужи

Тад се свако дете са књигом

Не дружи

Књига пуно вреди

И сви то добро знамо

Зато хајмо сада

да је прочитамо

Толико о томе

Јер је распуст прошао

А ја сам у школу

И овог септембра пошао

Дарјан Миљковић


47

ŽIRAFA POLICAJAC

U Zoološkom nastane tajac

Kad stiže žirafa policajac

Nosi lisice i značku

Da riješi životinjsku spačku

Uhiti majmuna i slona

U krađi vrećice bombona

Gospođi liji napiše kaznu

Za kokošju kućicu praznu

Opomene komarce i bube

Nek' prestanu bosti ljude

Prvo svima red uvede

A tek onda grm pojede

Marta Škorić


48

ШАПАТ ВЕТРА ЖИТНОМ КЛАСЈУ

Летос је поветарац

са сетом у свом гласу

шапутао једну причу

младом житном класу.

Дувао је полако

кроз поље житно,

говорио младом класу

нешто јако битно.

Ако буде кише

и сунца са неба,

млади житни клас

биће кора хлеба.

Зрела зрна кад убере

рука вредна, радна,

нахраниће млади клас

једна уста гладна.

Поветарац говори,

шапуће све тише,

житно поље трепери,

шушти као да дише.

Радује се младо класје,

на ветру се њише,

не може да дочека

да тај хлеб замирише.

Даница Радосављевић

Ментор: Снежана Јовић


49

За мирну ноћ

Нек буде сасвим мирна ноћ

и нек само топли ветри хује.

Нек утихну и славуји

ни њиови гласови нек не брује.

Нек заћути сво бескрајно море,

потоци нек не жуборе.

Нек занавек заспу све беле зоре,

нек не шуме горде горе.

И све старе брезе

што се гордом гором дижу,

па и оне нек заћуте,

нек не дишу!

Место тога гране своје

нек до црне земље повију,

а под нежном крошњом својом

да нас двоје од свег скрију.

Нека златно сунце не дође,

ни луна нек за гору не зађе,

нека слатка тама не прође

и нек нас нико никад не нађе.

Нека стану све казаљке

нек нам вечно траје ноћо

а ти душо мога срца,

од мене никад немој поћ.

Павле Јакшић

Наставник: Марија Глиџић


50

Заустави...

Заустави време, ово силно и напорно време.

Заустави људе, ове похлепне људе, помози им!

Заустави сваку кап воде, која је спремна

да пуном брзином крене из мог ока.

Заустави је!

Заустави сваку реч коју желиш рећи;

речи сада неће помоћи.

Заустави дан и ноћ, Сунце и Месец!

Када кренеш, заустави све, не желим да те нема.

Ако ипак одлучиш да одеш,

заустави откуцаје мог срца.

Сети се да су ти откуцаји заправо ти,

да треба да зауставиш себе.

Пола Спасојевић



51

Отуђени храст

Хладна ноћ спокојно вреба...

У сурој шуми где живот је већ утихнуо

један усамљени хрaст се осмехну

и дао наду своме корену измореном.

Тиха киша на лишће му капље

ледене сузе претворе се у бакље.

Мрак слама светлости неугашене ватре

необјашњиве ватре животне вере.

Древно тело уморнога храста машта,

гром се у даљини преломи ка трњу,

тмина се гуши, хлад постаје врео,

а вода животна престаје да тече.

Само горди храст смрт сече

и у смрт гледа као да не пече,

насупрот биљкама које око њега јече.

Осим њега пред српом сви клече

боје грмља и свих бића ипак дрече,

и најјаче животне воље се гњече,

јер сечење шуме нагло их пресече.

Алекса Стошић



52

Лепота

Питам се лепота шта је,

када у шест слова стаје?

Да ли је лепота

смисао живота?

Лепота су шетње

после летње кише

када никога нема,

када је све некако тише,

када сам сама са мислима својим

никога и ничег се не бојим.

Најдражу песму када чујем,

кроз време као да путујем.

Посматрам места, срећем људе

и сви они ми се помало чуде,

јер видим лепоту

и њима и животу,

у капљицама јутарње росе

које милују моје ноге босе,

у рађању сунца свакога јутра,

у ишчекивању следећег сутра,

у месецу и звездама ноћу

што сећају ме на самоћу.

Лепота су речи,

лепота су дела

лепота су планине

и равничарска села.

Лепота су сви ти малени људи

које жеља за животом буди.

Анастасија Милићевић



53

Heroji

Sve što želim je da budem dete,

da osetim sve čari ove planete,

da se igram i da uživam,

da svaki dan nove stvari otkrivam.

Da se penjem, i da skačem,

da samo za sitnice plačem,

da u malim stvarima sreću nađem

i da iz detinjstva nikad ne izađem.

Na pitanje šta je to dete

samo jedan odgovor postoji:

-To je nešto najlepše na svetu,

deca su naši mali heroji!

Teodora Šiklošić


54

МОСТ

Корак је пустио са друге стране,

нежно додирнуо дрвећа гране.

Као да скраћује пут ка кући,

а испод њега дубока река хучи.

Руке ми пружа, са пријатељем спаја

Преко кањона који нас раздваја.

Спаја игру, љубав и људе,

Држи ме близу моје родне груде.

Гледам у даљину и његове снаге,

како ми доводи другове драге.

Као да виче: «Одмах позови,

јер људе спајају мостови».

Сањин Лазић


55

POTOK

Livadom potok tiho žubori.

Nežno ga miluje trava meka,

a tamo negde u daljini

čeka ga velika reka neka.

Čeka da ulije svaku kap vode

koju on crpi svome izvoru,

i tako vodi potok mali

velikom, moćnom, dubokom moru.

I šta će biti potočić

kad stigne u dubine plave

kao kap rose u proleće

na vrhovima zelene trave?!

Marija Jeremić


56

Аки

Аки је моја мала куца,

он је прави медени дебељуца.

Тај би јео све-

и воће и слаткише- и ако не сме.

Прави је друг,

ишао би са мном и на север и на југ

Сваког дана тражи шетњу у парку и поред реке

и на клупици кад седне само би јео двопеке,

и гледао планине недалеке,

и понеке речне осеке.

Сваку своју тајну могу рећи њему

јер знам да ће је чувати.

Наша љубав нема граница

Не би стала ни на једној од друштвених страница.

Време са њим никад није проведено узалуд,

Ми идемо тако свуда

И седнемо испод крошње дуда,

Па тако гледамо залазак сунца,

Као да смо два близанца.

Један човек, један пас

Наша љубав цвета данас ,

И заувек ће трајати,

Ми се никада нећемо раздвајати.

Матиа Момчиловић


57

Несрећан крај једне љубави

Моја је љубав давно прошла ,

а нова још није дошла,

као у бајци све је било

док он то није покварио.

Није било срећног краја,

а ја све од себе дала,

да се лепо заљубим

ал´ како да се одљубим.

Сад ми то баш и није битно

јер бака каже да- сам само дете ситно,

Ако умем да заволим

могу и да преболим.

Сара Стојковић


58

ТРАЖИМ РЕЧ!

Тражим реч и поручујем свима,

обраћам се сада вама, одраслима!

Чујте сада жељу моју

и пробудите успавану савест своју!

Желим да деца не буду гладна

баш нигде на свету.

Да људи не секу шуме

већ да чувају ову нашу,

заједничку, једину планету!

Да деца никада не буду болесна

већ да увек буду здрава,

да исправно и чисто млеко

даје свака крава!

Желим да свако дете на свету

има свој топли и безбрижни дом

и да се човек никада више,

не игра с природом!

Да свако дете има своју породицу

и да увек може да једе здраву,

а не генетски модификовану пшеницу!

Желим да свако дете научи да пази животиње.

Да их воли, чува и негује

а да човек те исте животиње, више никада

не убија и не истребљује!

Да свако дете може да стекне

добро образовање

и да неписмених људи на свету

буде што мање!

Желим да свако дете пије чисту

а не загађену воду

и да ратови и оружје

што пре у заборав оду!

Да сва деца имају

шта да обују и обуку

и да их људи никада више

не злостављају и не туку!

Желим да сва деца постану

разумни, здрави и паметни људи

и да буду слободни у свом животном лету,

јер ће једино они знати да сачувају

ову нашу, заједничку,

још увек једину за живот подобну,


59

најдрагоценију планету!

Тражим реч! Поручујем свима!

Обраћам се сада вама, одраслима!

Чули сте сада жељу и поруку моју,

разбудите из похлепе и моћи, успавану савест своју!!!

Симона Дина Новаковић

Предметни наставник: Светлана Дробњак


60

NEMA TE

Nježne riječi

nizao bih ispod oblaka,

ali teško mi ih je naći.

Prekrasne note

slagao bih u taktove,

ali ne mogu ih naći.

Ti si savršena,

beskrajno te želim,

ali ne mogu te naći.

Gdje si?

Mislav Duilo


61

МОЈОТ СВЕТ

Кога сум плашлив ко срна

и срцето заштита бара,

тогаш е најтопла прегратката на мама.

Кога некој ме фали

и ми вели дека сум злато,

тоа е сигурно зборот на тато.

Кога другар верен ми треба

задача да решиме тешка,

секогаш ми помага мојата сестра.

А, јас иако сум мал,

љубов им давам за дар,

зашто со нив сум птица в лет,

го прават весел мојот детски свет.

Андреј Стојанов


62

МОЈА ШУМА

На свету увек постоји место само за тебе

-место где, кад побегнеш од свих имаш себе,

тамо где се опусти и ужива душа твоја

е, то је место за мене – шума моја.

Када звуци око тебе постану сувише гласни,

када не разумеш оне који кажу да су јасни,

када узалуд покушаваш да објасниш став свој,

тада побегнем у шуму – јер то је најлепши кутак мој.

Када цео свет се сруши само на твоја леђа,

када је разлог свађа у свету невидљива међа,

када сувише буран живот постане бучан превише

смирај ми даје шума која заједно са мном мише.

Ту су поточићи који певају неку своју песму,

путељци који често откривају неку будућу чесму,

дрвеће које у крошњама скрива птице мале;

бубице, које да говоре – савет би дале.

Моја шума скрива један неискварен свет.

Моја шума за свакога има крила за нови лет.

Моја шума је и кад нисам у њој у срцу мом.

Да ли постоји неко такво место у срцу твом?

Teodora Aleksić


63

Djetinjstvo

I kad budem onaj veliki čovjek

U meni će igrati maleno dijete.

I uvijek ću se sjećati tih dana

Kad mi najveća briga bi mala.

Uvijek ću slijediti onaj dječački san

O kojem maštah tad

Kad sam živahan bio

i sve odjednom htio.

Cijeli svijet bio je moj.

Zato nikad to dijete pustiti neću,

Već ću u njemu tražiti sreću.

Dario Topalović, 9. A

OŠ „Ivan fra Frano Jukić“


64


Slušaj me sad, cijeli svijete,

Uživaj dok si dijete!

To doba će proći

I više nikad neće doći!

Djetinjstvo poštuj i voli,

Budi sretan i kad te nešto boli.

Bit će i tuge i sreće,

Tu ti život tek kreće.

Današnje djeca žele odrasli postati,

A ne znaju da je najbolje

Dijete ostati!

Zaboravljaju na ono bitno.

Na djetinjstvo,

Na to razdoblje sitno!

Tomislav Anđelić, 9. A

OŠ „Ivan fra Frano Jukić“


65

СЕКОГАШ ЌЕ БИДАМ ДЕТЕ

Се уште детска музика слушам,

се уште со вклучени

светилки спијам,

се уште детски

сокчиња пијам.

Никогаш нема

да пораснам,

секогаш ќе бидам дете.

Крај на детството мое

нема да се сплете.

Пролетта будење

на природата ни нуди,

со неа моето детство

cе буди.

Андреа Ѓорѓијоска ООУ ,, Кирил Пејчиновиќ “

Ментор- Сузана Спирковска


66

Miris dunje na ormaru

Osjećam neki prijatan miris,kao cvjeće u bašti

vidim dunju, ah ,jela bih je, sa puno slasti.

Pa opet mislim, onako tvrdu,

što ima koru grubu,

ma ne, ipak ću joj mirisati cvjet

i uživati kao da sam osvojila svjet.

Ti mirisna dunjo, nedaš mi u školu ići

htjela bih te vječno mirisati, ne ,ne mogu otići.

i opet mislim,trebamo učiti, mi mala djeca

ipak idem, jer dobiću keca!

Stižem u školu, a ono đaci

zezaju me, kažu: ``miriše nešto``,pomislih, to su dječaci.

Pa im velim, ma jok, to su oblaci.

A oni opet, daj žute dunje , vadi iz torbe.

Nemojte jer nećete proći bez borbe.

Kad se s ormara skine ,dunja , mirisna žuta,

majka je ljuta,

a nene su gorde,

zato vas molim dajte mi dunje žute,

da vratim u svoje skute!!!

Rijalda Šahman


67

ИМАМ СЛОБОДУ

Постоје разне слободе, али једна је најбоља -

слобода кад нема зидова и затворених просторија.

Напољу се осећам као птица која бескрајно лети,

могу достигнути и километар пети,

поље без краја и лепоту раја.

Кад дошеташе зграде, људи почеше да раде.

Нема више места за трчање и летење,

сада људи не трче, него подржавају плетење.

Људи почеше да се жале на просторе мале,

долетеше и авиони и одлетеше балони.

Напољу се осећам као птица која лети,

могу достигнути и километар пети.

Али слободе више нема, пољана има много трема.

Зато свако дете има право да промени свет

и један једини цвет.

Рекао сам: нећу да постоје зграде!

Хоћу да птица лети и достигне километар пети!

Свако дете има слободу и на сопственом броду

да плови где жели и да види свет бели.

То је моја слобода!

Сергеј Јовић III2

ОШ „Стефан Немања“

Niš, Srbija


68

Есенска убавица

Есента е убавица мила,

облечена во жолт фустан од свила.

Есенското сонце од зад облаците блика

и прави убава есенска слика.

Жолти дуњи,јаболки и круши

во градините има,

луѓето во кошниците ги полнат

за во студената зима.

Верверичката оревчиња и лешници

вредно збира,

да има што да јаде

за да не мора како лисицата да краде.

Iva Jakimovska

III oddelenie

Ul.„Dimitar Vlahov“ br.1 –Kriva Palanka ,Republika Makedonija


69

Сеница

У сну најбоље

капи кише

она лети још више.

Сеница сеном

лети још више

а древеће се јако њише.

Ноћ је пала

звезда сија

гром дрвеће само разбија.

Дијана Андрејић


70


Свете, најлепши украс

је бити дете!

Од малих ногу, кроз школске дане,

ја бићу мамина маза без мане.

Дечије игре и заврзламе

расту са нама – децом без мане.

Душе и срца чиста

испунићу свет, да блиста!

Зато слушајте моје мале поуке,

јер оне су велике поуке!

Ово су стихови малог поете

који ће заувек бити дете!

Анђела Михаиловић

ментор: Ана Бркић


71

Raznobojna pjesma

Razgranato stablo hladi,

a brz auto vozi.

Vošebojna kreda riše, a

žuta spužva briše.

Semafor pokazuje, a

drvena stolica mirno stoji.

Dok šarena papiga brblja.

Arian Istrefi

Razrednica: Kristina Ključarić

Zagreb, Hrvatska


72

Drama

Drama, drama, drama,

drama, drama, drama,

gledam tamo u Slatkoj priči

vidim vani netko čići.

Priđem bliže,

a ona mi kaže

slušaj dramu,

al molim te ne ostvljaj me samu.

Ja se odmaknem od nje

i kažem si

ajd u city.

Kada dođem tamo

nema nikog,

a onda se sjetim da je praznik.

Odem kući,

a tamo žena čeka mene i kaže:

dugo te nema žući!

Vratim se van,

a vani mrak

i samo miševi.

Franko Kozić


Zagreb, Hrvatska


73

Obiteljski plamen

Obiteljski plamen

ispunjen je dobrotom i ljubavlju

radošću i pozitivnošću.

Trzave i malene stvari brzo prođu.

Na trenutak kao da

nestanu

kao oblak koji se na nebu rastopi.

Od obitelji nastane

razgranato

stablo života

puno divota.

Bruna Horvatek


Zagreb, Hrvatska


74


Кажу да одрастем,

да као висока јела порастем,

али ја кажем: „ Нећу!“

Хоћу да останем дете,

ЧУЈ МЕ СВЕТЕ!

Желим да се играм са другарима

све док трају пролеће, лето, јесен и зима.


као трава, лагано порастем.

Многи ми то веле,

зато што ми добро желе.

Можда...

Никад нећу сазнати

и само да се зна,

ЖЕЛИМ ДЕТЕ ОСТАТИ!

Нина Куч

ОШ „Милутин и Драгиња Тодоровић“, Крагујевац, Србија

Учитељица: Ивана Милошевић


75



а ја се осећам као дете

од главе до моје пете.

Осећам сваки дан

да ћу да сањам сан.

Увек ме пазе

и желе да ме мазе.

Кажу да сам мила,

коса ми је као свила.


а ја се осећам као дете

од главе до моје пете.

Осећам сваки дан

да ћу да сањам сан.

Маша Нешић




76


Мама каже да сам велика постала

а ја јој на то велим да сам мала остала.

Тата каже среди своју собу,

а ја кажем:

„Не могу, не могу.“

Мама каже да нисам више мала,

јесам, јесам,

у џеп бих ти стала.

Тата каже среди своју собу,

а ја кажем:

„Не могу, не могу.“

Он ме пита, како тако кажем,

ја мислим у себи,

не кажем на глас,

важи, важи татице,

толико волим да ти чујем глас.

Ми јесмо мали,

али знамо за цаке,

мамице, татице,

волим вас највише.

Ема Томић




77

Škola nije briga

Zašto mene muče brige,

je li to zbog jedne knjige?

U stvari mene knjiga muči ,

zašto mora da se uči?

Da nam knjiga nema

ne bi bilo tih dilema.

Al' ovako učiti se mora,

iako je nekom'

to prava noćna mora,

a ne ljubav nekog stvora.

Škola je ipak škola,

u njoj nova znanja stičeš

i u odraslog

čovjeka ničeš!

Obradović Staša

Bijelo Polje, Crna Gora

Ime mentora: Snežana Obradović


78

Šuma bajki

Šumo, šumice,

šeće li Crvenkapica

još uvijek tvojim stazama?

Šumo, šumice,

gdje se skriva rudnik

sedmorice patuljaka?

Šumo, šumice,

jesu li ukusni bomboni

s vještičje kućice?

Šumo, šumice,

gdje se skrivaš ti?

Ti, čuvarice zemlje bajki!

Ida Palenik

Vrbovec, Hrvatska

Mentorica: Dinka Mudri


79


Uvijek ću biti dijete.

Nikad neću zaboraviti biti dijete,

Smiješna, zaigrana i mnogo toga...

Ali u srcu ću uvijek imati

Nešto posebno:

Ljubav i maštu.

Voli svoje roditelje,

Ali oni ne znaju biti

Dijete kao mi.

Da, to je istina,

Ne znaju biti djeca kao mi.

To je istina!

Paulina Soršak


80

Biti usamljeno dijete

Dijete je velika stvar –

Za dijete se mora brinuti i pratit ga,

Čuvat ga i skuhati mu jelo.

Neki roditelji ne razumiju riječi:

Biti roditelj.

Za to dijete uopće ne mare.

Zapravo, što je to biti dijete?

Igrati se,

A riječ za djecu je isto bitna.

Biti poslušan roditeljima –

Puno djece ne razumije to pravilo.

Najusamljenija djeca su ona

Koja nemaju roditelje!

Magdalena Marković


81

Zauvijek biti dijete

Zauvijek ću biti dijee.

Veselo, zaigrano pa čak i pametno.

Zauvijek ću biti dijete,

Ono tvrdoglavo,

ali opet iskreno,

Lijeno,

a ponekad i marljivo,

Nestrašno,

a u nečem jako pažljivo.

Dosadno,

A opet duhovito –

Ono klasično dijete:

U nekim stvarima dobro

A u nekim ne.

Dijete ću ostati

I moje misli se nikada neće promijeniti.

Moja mašta se neće promijeniti,

Moje srce neće onako -

Luđački nespretno kucati

Jer sam dijete i zauvijek ću ostati.

Prijatelje svoje neću zaboraviti,

Klupe u kojima sam sjedila.

Neću zaboraviti učiteljice,

Najdraže svoje neću zaboraviti

Jer ja sam dijete

I zauvijek ću ostati.

Ema Posilović


82


Odrasli, odrasli brinu za sve,

Ali nitko se ne sjetit biti dijete.

Roditelji dragi,

Molim vas ovo –

Dajte isprobajte nešto novo!

Dragi, mili svijete,

Veselo je biti dijete!

Dragi, mili svijete,

Veselo je biti dijete!

Jesu li neki shvatili

I u život djece se vratili?

Kad narastem sjetit ću se

Trebala bih zauvijek biti dijete.

Leona Antolić


83


Zauvijek ću biti dijete bez obzira što bilo.

Igrat ću se, skakati

ma’ kako god bilo.

Uvijek ću biti sretna

Imati ono u sebi –

A to je ljubav.

Svako se dijete u životu smije:

Kada se igra, smije se,

Kada radi, smije se....

Ali odrasli ljuti

To baš i ne rade,

Stalno se deru, psuju

I nikad se ne smiju.

To je primjer zašto ljudi trebaju biti i ostati djeca.

Djeca se stalno svađaju,

Ali se i pomire.

Uvijek su svi najbolji prijatelji.

Sva su djeca uvijek puna mašte,

Puna boja i sreće – to odrasli ne pokazuju.

Zauvijek ću biti i ostati dijete,

Igrati se, družiti, plakati –

Čak i u najtežim trenucima!

Nikad se neću predati –

Biti svima prijateljica i uvijek i zauvijek biti i ostati

Sretno i zaigrano dijete.

Nika Parlov


84

СО КНИГАТА НИЗ СВЕТОТ

Чекорам по чудесни земји,

Со книгата што мисла ми плени,

Од едно до некое друго место,

Јас патувам така често.

По патот јас уловив мисла

И прашање што почнало да р’ти

Од Медитеранот до Антартикот и назад,

Ке тргне и ќе сврти.

Страницата-ливада од раскош,

Со знаење и мудрост што те храни,

Одиш молкома, со умот по тие стапки,

На сите можни четири страни.

Невозможното е чудесно блиско,

Непознатото едноставно и твое,

Придобиваш ликови и дела,

Го оставаш платното свое.

Од морските длабочини,

Од планинските височини,

Од небесните сводови,

Од потонатите бродови,

Од чудата и делата,

До допир со вселената,

Од страница до страница,

Со умот брканица.

Стефанија Јакимовска

Велес, Македонија


85

REČI MOGA SRCA

U mom srcu leži

mnogo potištenih reči,

reči koje su bačene u zaborav,

reči koje su beskrajno vredne,

iskrene, i čedne.

Prva reč je ljubav,

koja je na tronu radosti, sreće,

uz koju se svaka nežnost kreće,

prelazi mostove, tunele,

suncem obasjane doline vrele.

Pravda i iskrenost

ljubavi su vrlo bliske,

one spajaju mnoge ljude

i odvajaju ih od zablude.

Reči moga srca su

i vera i nada,

iz kojih bujaju iskre

budućnosti bolje

sa mnogo dobre volje.

Najvažnije je da zle reči trunu

i ne ostavljaju za sobom trag,

jer i u mom srcu

postoji neko drag.

U mom srcu

ne postoje samo reči,

već i splet osećanja,

u mom srcu postoji

i bezbroj radovanja

urezanih za bića draga

koja na mom srcu

ostavljaju velikoga traga.

U mom srcu

kucaju lepe reči,

koje niko ne može da spreči,

beskrajne, bezazlene,

koje će se vinuti

do nebeskih visina,

jer u mom srcu

kucaju oseka i plima.

Lepa reč


86

kamena srca omekšava

i sreću sveta uvećava.

Teodora Petrović, VII razred

Literarna sekcija JU OŠ „Sveti Sava“

Mentor: Mirjana Lazarević

Republika Srpska, BiH


87


Svjetlost je dozivala moje ime,

dok gledam osmijeh najdraže mame,

slušam fine pjesmice neke i

bezbrižno zaspim na njeno rame.

Došla sam da postojim.

Pozdravljam te, šareni svijete!

Ne zaboravi da radosti doneseš,

za drugo ne zna ovo dijete.

Došla sam da ljubim i volim.

Pozdravljam te, mirišljavi cvijete!

Hoću da bezbrižno šetam,

drugačije ne smije ovo dijete.

Došla sam jer je tako trebalo biti.

Da li se slažeš, šareni svijete?

Ja ne želim čekati da odrastem,

radije ću ostati zauvijek dijete.

Nevena Kovačević

Mentor: Drobjak Goran

Zelenika, Herceg Novi, Crna Gora


88

РОДНИ БРЕГ

Љубим трошни грумен црнице

и окорелу камену груду.

Клипове кукурузне стежем до бола

обуздавајући крике

достојанства, оданости.

Сакупљам плодове

што ова земља рађа

и њиховим укусом

украшавам душу.

Када је обзорје затреперило

неисцрпним руменилом

и мирисима плодним испунило груди

један је сељак већ радио на њиви.

Једна је сељанка помузла краву

да млеком напоји дете.

Тај сељак је мој отац,

та сељанка је моја мајка.

Путниче, ако желиш да удахнеш мир

и дотакнеш срцем

благодарност природе,

сврати у моје село

и пронађи ме,

јер ја остајем

заувек

ту

као дрво

кореном срасло

за родни брег.

Урош Тирнанић

Школа: ОШ „Ратко Митровић“, Београд,Репблика Србија


89


Као дете кад се родиш

Ствараш нови свет,

Идеш у нови лет

Ка младости

Са пуно радости

Трчимо по звездама,

Њиховим топлим зрацима

И месечевим крацима.

Дете бити

Златан је дар

То је права чар.

Теодора Срећковић


90

Жеље

Жеље и снови су извор среће,

њих има и суво дрвеће.

Свако има жељу и сан,

Он је увек на свој начин чудесан.

Ја желим много тога,

Најпре да видим деку свога.

Желим да се винем у висине,

Да видим земљу из даљине

Да пребројим звезде и

Птице које небом језде.

Моје жеље су као сан,

Њих ми прогута нови дан.

Марија Радић


91

I JA BIH DA DOHVATIM MJESEC

I ja bih mjesec da dohvatim,

ali do njega moram da letim.

Da pješice idem

odmah bih pala,

da kolima jurim

odmah bi' stala.

Pješice sam išla

i nisam se dobro snašla,

avionom sam letjela

ali na zemlju brzo sletjela.

Kad god do Mjeseca poželim da idem

nikako tamo ne mogu da stignem.

Ne stižem tamo i nije me briga

pokušavaću stalno – moja želja nije igra.

Na krilima mašte odletiću nasmijana lica

ne Mjesec, ni vasiona mi nije granica!

Sačuvaću u sebi svu bezbrižnost,

uvijek dati svojim krilima da lete,

nikada neću stati-

ZAUVIJEK ĆU BITI DIJETE!

Gorana Đokić

OŠ ,,Veljko Čubrilović“

Bosna i Hercegovina


92

MOJE MAŠTE KAP – ŽIVOTNI SLAP

Kad sam manja bilа

o čarobnoj zemlji sam snila,

o kućama od čokolade

o životinjama koje se bombonama slade.

I sada zabava me prati

ja jedva čekam kome ću ljubav dati.

Volim se igrati, pjevati

sa drugarima po proplancima ,,zijevati“

Život je jedan

neki kažu da nije vrijedan,

ali ne i ja-

život je sve i svja.

Život nije san,

život je svaki novi dan,

svako jutro, svaka zora

život je poput mora.

Čist kroz dane teče

tihom nadom ispunjava veče.

U životu uvijek moraš imati

nekoga kome ćeš tajnu odati.

U životu treba uživati

jer on dok trepneš prođe,

život je jedan let

u kome si ti poput vođe.

Uživaj dok si mlad,

jer mladost brzo prođe,

zadrži dijete u sebi

sve dok starost ne dođe!

Ivana Milićević

OŠ ,,Veljko Čubrilović“

Bosna i Hercegovina


93

ЕСЕНСКО НЕБО

Летото го нема

есента се спрема,

дрвјата се голи

без листови цели.

Ветрот дува силен

и сите не брка,

во домовите наши

сите сме во збрка.

Ластовички си одат

ајде,среќен пат,

ве чекаме на пролет

дојдете ни пак.

Деница Спасовска

ментор Билјана Мирковиќ професор по одделенска настава ООУ,,Блаже Конески”-Скопје


94

ДЕТСТВО

Детството е игра

детството е радост и смеа,

што долго трае

секој нека знае.

Детството е врева

детството е цвет што цвета,

како пчелки во рој

е детскиот строј.

Џагор и врева

од секаде се слуша,

безгрижна и невина

е детската душа.

Како хартија празна

во бела боја,

секоја детска главичка

започнува тетратка своја.

Како што растеме и созреваме

главата гордо ја креваме,

знаење ново стекнуваме

и со тинејџерство се ракуваме.

Миа Шеќероска

ментор Билјана Мирковиќ професор по одделенска настава ООУ,,Блаже Конески”-Скопје


95

Poruka velikom detetu

Neću da te varam, nisi više dete,

ne možeš do zvezda stići lako.

Obaveze i problemi već ti prete,

a putevi života smeju ti se opako.

Nepravda te nadvisila poput diva,

pa pogled neretko skrećeš u daljine

gledajući bezbrižnost kako sniva

strepiš od zlog sveta i njegove blizine.

I tumaraš ko bez pameti i glave

zarobljen, u kandžama strašnog spleta

ti zalud tražiš predele plave,

slomljenih krila i zaustavljenog leta.

Hajde odupri se, ja znam ti možeš to

-kroz misli ti smelo srce šapće

Ti veliko dete, zauzmi svoje mesto,

jer svako je sam kovač svoje sreće.

Prepusti se igri, maštanju i priči!

Pusti one što sa brojkama se muče.

Nek ti ceo život na detinjstvo liči,

za njih već je kasno životu da se uče.

Andrijana Dolaš


96

Осмех за сваку главу

У мојој глави кад је фрка

Све постаје права збрка.

Срећу и тугу стално вагам

И за осмехом по њој трагам.

Деци главу проблемима пуне

Небитним стварима ме оптерећују,

Не дам да у њој страх труне,

Па ме разбибриге мисли посећују!

Кад ме невоље снађу

У мојој глави стих запишем,

Песму бирам, а не свађу

Због проблема не уздишем.

За оне главе у сунчаној Африци

За оне где снегови увек веју

На истоку и у Америци

Нек се сви мојим стиховима смеју!

Мила Димитријевић ОШ „Бранко Миљковић“ Ниш

Наставник: Јелена Станковић


97

РАДОСТ ДЕТИЊСТВА

Зовем се Никола,

радознало сам дете,

волим да се играм,

чуј ме, одрасли свете!

Око мене су другари,

играмо се често.

Парк и школско двориште

омиљено нам је место.

Имам и малог брата

јуримо се стално,

певамо и скачемо

чак и док цртани гледамо.

Идем у школу

и одличан сам ђак.

Волим да истражујем

па много запиткујем.

Певам, играм, забављам се,

читам, маштам, радујем се,

у детињству уживам

то је све што сада знам!

Никола Стојковић


98

PJESMA O JELENU

O jelene, ti divni stvore, nikad te strah nije.

U grudima tvojim srce cara bije.

Čak ni carica košuta neće da bježi,

već udara papcima vuka koji reži.

Ti rogati care, ničeg se ne bojiš.

Pred čoporom vukova ti prkosno stojiš!

Nad ponorom smrti stojiš kao hrast.

Vuk će birat' hranu, a jelen će čast.

Anabella Tea Đogić


99


Dijete piše ovu pjesmu

zato dobro čujte sad,

biti dijete to je lijepo

koliko i biti mlad.

Kad si dijete, sve ti je po volji,

pitanja je bezbroj, samo ih nabroji.

Zašto? Kako? Šta i koliko?

Na neka odgovor ne zna niko.

Kad si dijete, sve ti je po volji,

nije bitno ko je gori, a ko bolji,

samo da je vremena za igru,

a starijima ostavimo brigu.

Zauvijek ću biti dijete,

da se šalim i roditelje gnjavim,

zauvijek ću biti dijete

da igra ne prestane i osmijeh ne nestane.

Marić Jelena

Osnovna škola „Ilija Kišić“, Zelenika, Herceg Novi



100


Od svog rođenja,

do mog krštenja,

dijete malo sam bila ja,

dobro vrijeme je bilo to.

Život je meni samo igra,

vrtim se, vrtim kao čigra.

Djetinjstvo je moja jedina briga,

samo se ja vrtim i igram.

Neka znaju svi,

najbolje je mali biti.

Smijaću se bez briga i oklijevanja,

biće tu drijemanja i pjevanja.

Neka svako, svako zna,

zauvijek dijete biću ja.

I zato ti kažem veliki svijete,

zauvijek ću biti dijete.

Mićunović Jovana

Osnovna škola „Ilija Kišić“, Zelenika, Herceg Novi



101

Mama

Moja mama je vredna

Vredi zlata,

uvek je tu da me teši

moje probleme shvata.

Često se na moj

nestašluk ljuti,

tada je poljubim

izvinjenje joj uputim...

Onda se smejemo

Sve je kao šala,

hvala, mama, tebi

što si život dala.

Dalibor Dinčić

Mentor: Šolkotović Snežana


102

Učiteljica

U prvi razred kada krenuli smo mi,

Čitati i pisati učili nas Vi. Učili nas slova

I još puno više,

Tako da se znanje nikad ne izbriše.

Ekipa složna mi smo uz Vas,

Ljubav je naša uvijek uz nas.

Iako smo nekad nestašni bili,

Cestom znanja ste nas vodili.

A sada nove pustolovine čekaju na nas...

Zbogom, učiteljice, volimo Vas!

Lovro Vinko


103

Jesenja pjesma

Jesen je jesen rana

poskidala lišće sa grana.

Donijela beretke sive i bedževa žute,

blatnjave čizme i mokre kapute.

Dok, stidljivo, sunce iza oblaka viri

gradom mojim miris pečenog kestenja se širi.

Irina Krgović

Osnovne škola „Dušan Korać“ Bijelo Polje, Crna Gora


104

Polje

Svaki dan rad u polju,

svaka nada gubi volju.

Svaki dan novi san,

novi rad, nova jad.

Nitko se s njim igrati neće,

za njega možda nema sreće.

Dječak bijedan, vode žedan.

Mala kuća, mali dom.

Veliko srce, miran um.

Rođendan sedmi:

majke nema.

Volje sve manje.

Prijatelja sanja.

Od tuge um ga ranjava.

Rođendan osmi:

oca nema.

Tuga raste.

Nema prijatelja, samo rivali.

A tata fali…

Mjeseci, godine lete.

Više nikog nema.

Pogledi mrski, prijatelji drski.

Polja se sjeti, prijatelju.

Njega više nema.

On je u svojoj zemlji mira.

Njemu sunce sija svaki dan.

Hvala vam, prijatelji, što ste uništili san.

Anastasija Pupavac


105

Suprotna riječ

Ima jedna riječ

što ju prijatelji koriste.

Snažna je ta riječ, ali psssst,

ona je tajna.

Tiho, ne daj ju svima.

Tu tajnu rijetki smiju znati.

Treba ju pomno čuvati i samo

prijateljima darovati.

Kada prijatelja srce boli,

ona je tu da ga usreći i oraspoloži.

Ta riječ vrata srca otvara i svačiji

led otapa.

Ali tiho, pazi, ne daj ju svima.

Tu riječ treba čuvati i samo vrijednima dati.

Jer, što bi bilo da svi saznaju

da je suprotna od ružno,

i da s njom sve prestaje biti tužno!

Jelena Savadinović


106

Dijete sam…

Djeca su radost i sreća,

roditeljima ljubav najveća.

Uvijek se smiju, igraju i svađaju,

a zatim opet mire i zabavljaju.

Bezbrižna su,

dijele tajne, igračke i misli

i sve ono što ih tišti.

Da mogu, zauvijek bih bila

dijete!

Sara Vuletić

Mentor: Maja Jugo Rušin


107

Зима

Прошла је дугачка, хладна јесен дошла је зима.

Лишће је окитило град и то је драго свима.

Жуто, црвено, зелено – разних боја има;

Свуда у граду другачија је клима.

Сви се бавимо разним активностима:

Скијање, санкање, клизање - лепо је свима.

Теса Илић


108

ЗАУВИЈЕК ДИЈЕТЕ

Лепо моје детињство,

весело и мило,

Где од мене бежиш?

Куда ли се кријеш?

Остани још мало,

детињство моје драго,

ја још нисам спремна

да одрастем толико,

да бих се опростила

са све моје сретне дане

што си мени дало.

Желим бити дијете,

које сања будно

загрлјајнјежни

испружене руке,

љубав искрена

детињство без муке.

Bušra Bekiri


109


Vidi ono tamo stablo,dijete malo,

Tu si ostavio korijenje djetinjstva svoga,

Tu si ugledao jednu djevojčicu,

Jednu malu,razigranu curicu,

Svoju prvu ljubav.

To stablo bilo ti je utočište

Od životnih nemira,

Poput sjajne zvijezde

Daleke od svemira.

Na stablu tom,

Urezao si njeno I svoje ime,

A sada kao odrastao,kao crvena,zrela jabuka

Se smiješiš tome.

Kao maleni dječačić sakutao bi

Da dohvatiš njegove grane.

A sada,odrastao se prisjećaš

Na te dječije dane.

Ne možeš vratiti vrijeme,a htio bih to,

Da ponovo budeš dječak

Koji ne misli zlo.

Da ponovo imaš iskren osmijeh na licu.

Da ponovo poljubiš razigranu djevojčicu.

Da ponovo osjetiš djetinjstva hir.

Da ponovo saznaš šta je mir.

I nikada ne bi odrastao.

I nikada ne bi sazreo.

Svijet je drugačiji kada si dijete.

Kada ti majka kaže:”Mili moj cvijete.”

A ti u srcu veliš:”ZAUVIJEK ĆU BITI DIJETE!”

Baraković Ajla


110

ZAUVIJEK ĆU BITI DIJETE

Biti dijete baš je lako

Poslasticu da im svako.

Svi ih paze, svi ih maze,

Dok po travi oni gaze.

S toga kažem ja sad svima

Djeca nam dolaze kao plima.

Tako da ću zauvijek biti dijete

Znaj to, moj mali svijete.

Ema Okić


111

ZAUVIJEK ĆU BITI DIJETE

Na svijetu nema ništa ljepše

Kada ns svijet dođe još jedno dijete.

Pa mu svi tepaju, paze ga I maze,

E to je najaslađe.

Kada sam ja bila mala,

Vragolije razne praviti sam znala.

Tad se mama ljutiti počne,

Ali je brzo prođe.

Želim da djetinjstvo brzo prođe,

Jer je to nasjlađe.

Neki kažu da je noćna mora,

Ali za nas je to najljepše doba.

DRAGI MOJ SVIJETE, UVIJEK ŽELIM BITI DIJETE!

Nejra Husanović


112


Sjećam se,

Noge u travi,

Glava u oblacima

Koračam tihim koracima

Svaki korak pun je uzbuđenja

Na dobrom putu sam do ostvarenja.

Ostvarenja onog o čemu budna sanjam,

I svim se svojim malim srcem nadam

Biti ću doktorica kad odrastem,

Liječiti ću ljude I djecu,

Na svom licu neču moći sakriti sreću,

Od mene niko neće imati radost veću.

Sanjam o tome na putu ka igralištu,

Mom najdražem I čestom prebivalištu.

Ganjam loptu sa drugarima svojim

Zahvaljujući njima nikad sama ne stojim.

Ni pored gola,ni pored kuće,ni pored pekare dok čekamo kifle vruće.

Sjećam se svega,

Škole,drugova,čednosti I snova,

A sada?Sada sam neka nova.

Nova ja koja piše stranice životne knjige,

Knjige,koja je puna problema I brige.

Nije sve u životu ispalo onako kao što sam zamišljala kada sam bila mala,

I od razmišljanja o tome često me zaboli glava.

Valjda u životu to tako mora biti,

Ali ti ipak ne prestaj sniti.

Odrastanje je teško,

A godine lete

I često poželim opet biti dijete.

Nukić Amila


113


Ove priče što okolo danima kruže.

Šta to one meni sad mogu da pruže?

Nude mi godine,nemir I brigu,

A ja već znam na pamet tu knjigu.

Kao da čitam šta mi sutra slijedi,

Usamljena žena sama ispred ogledala sjedi.

Život joj je maćeha,čak I gori vio,

Od nje sreću uvijek namjerno je krio.

Sve one priče mogu još vijekovima da kruže,

One meni nikad ništa neće moći da pruže.

Čak I da ostarim I godinama se predam,

Ja očima ljubavi I sreće druge ću da gledam.

U dubokoj starosti,obećavam vam,

Ja neću da klonem,

Jer zauvijek u duši dijete ću da ostanem.

Kovačević Ajla


114


Kad sam bila mala,

Htjela sam prerasti u učiteljicu,

Učiti svu tu malu dječicu.

Sad,kao malo veća

Osoba sam srećna.

Snovi su drugačiji,

Dosta različiti,

Sve dok ih ima,

Neće biti zima.

Zato,radujte se budućnosti,

Ne zaboravite uspomene iz prošlosti

Uživajte u sadašnjosti,

Jer je previše mogućnosti.

Hodžić Amila


115

Мој најсрећнији тренутак у животу

Дуго сам био центар света

око мене се вртела цела планета,

али то и није нешто, замислите....

Да сте једина ласта на крају лета.

Дуго су све очи у мене упрте биле

као да сам саткан од најфиније свиле.

Дуго сам био центар света

као да сам у галаксији једина планета.

Једног дана десио се лом.

У нашу кућу као да је ударио гром.

Вратила се мама са службеног пута

и изнела ми поклон из аута.

Тог трена десило се чудо

и од тада је у нашој породици

све дивно, помало и лудо.

Од тог дивног минута

у мом животу почиње

поглавље дивно, ново

сваког трена додаје се ново слово.

Сада у васиони имам друштво мило

о каквом се само маштало и снило.

Сада се сваког момента веселим

јер имам са ким слаткише да делим.

И тако је у један обичан дан

стао читав велики сан.

Андреј Милетић

Основна школа “Станислав Сремчевић”

Крагујевац, Србија


116

Најчуднија књига на свету

На свету има много књига,

Ал људе као да није брига,

Све их мање неко чита

Кад нешто не зна-

-интернет пита.

Али ја мислим овако мали,

Да никад ништа не би смо знали,

Да нисмо буквар узели у руке

И решили се незнања муке.

Ни Тесла не би ништа знао,

И не би нама струју дао,

Да није прво научио слова,

И тако крену наука нова.

Компјутер, авион постојали не би,

Месец би и даље био далеко,

Да није давно паметан неко

Чудесна слова измислио теби.

Зато сам Буквар на престо диго,

Без њега не би ни довде стиго,

За оно што су ми та слова дала

Поклањам се и кажем –

Велико хвала.

Страхиња Мишковић




117

Пролећна песма

Стиже доба најлепше на свету,

доба које оплемени читаву планету.

То је време јаче од најопаснијег мача,

тренутак када природа ојача.

То је време када љубав влада!

Време када креће пролећна парада.

У пролеће ми срце јаче куца

јер су у парку ОН и његова куца.

А другари моји беру цвеће,

птице певају са бине по имену дрвеће.

Зека пољем јури препун среће

јер то је наше пролеће.

У част овог дивног доба

дижем полена пуну чашу.

Време је да се љубав проба

пролеће нек слави љубав нашу.

Калина Стојановић




118

Кључ и катанац

Када се људи заљубе чудне ствари раде.

Неко губи главу, а неко цвеће краде.

А овом чуду чуди се цео свет,

закључају катанац и живот им леп.

То је мостић љубави у Врњачкој бањи,

а на њему катанци већи ,средњи, мањи.

На сваком катанцу два имена стоје

обећали једно другом да се вечно воле.

Када се закључају онда кључић бацају,

замисли свако једну жељу јако

да њихова љубав цвета

још макар стотину лета.

Сваког дана све је катанаца више

кад би мостић могао причу да напише

то би била прича од хиљаду страна,

а на једној би били мој тата и мама.

Маша Матовић




119

Мама и тата и ви сте били мали

Мама, ко мама,

увек иста прича.

Како је била супер ђак,

како је за њу сваки задатак био лак.

Хм...сетим се баке,

питаћу њу.

Душо моја, не помињи ми малу Сању.

Ма пусти школу,

било је већих мука,

ништа да једе није хтела,

сатима је за столом седела.

И ништа, баш ништа,

резултат: залогај или два

и једна девојчица мршава.

А тата, ко тата....

Ти мораш да будеш јака!

Брзо потрчи, лопту ухвати,

сналажљива буди,

то добро схвати.

Хм...сетим се деке,

питаћу њега.

Пиле моје, шта да ти кажем,

нећу тебе да лажем.

Изгубљен буквар – један,

поломљен прозор – можда два,

туче са другарима – око три...

Знао би дека да броји још,

али прекинух га ја,

није мој тата тако лош...

Рећи ћу и тати и мами:

„Знам ја да сте и ви

били мали“

Катарина Ненадић


Крагујевац, Србијa


120

Упознао сам дивно створење

Ја волим много да идем код бабе и деде

радим шта хоћу, а не шта ми нареде

по дворишту трчим ил гледам ТВ

ма, код деде и бабе ја могу све.

Ал људи моји најбоље је код

дединог брат деде Љупчета

е, од његовог кера, нема лепшег кучета.

Зове се Џеки, као неки Американац,

ал наш је чувене расе мешанац.

Воли да трчи и да се игра,

разигран је као чигра

признајем мало ми је фрка

кад крене по дворишту да се трка.

И тако...

Баба ми угађа, а деда нуди печење

а мене занима само Џеки

моје омиљено створење.

Јован Михаиловић




121

ПРОЛЕЋЕ ЈЕ СТИГЛО, САМО ЈОШ....

С осмехом из недра Сунце

Извадило најсјајнији зрак

Посуло по свету светлост

Растерало кишу,облаке и мрак.

Ветар исцепао свој подерани џеп

Расуо семе, убрзао лет.

Запевале птице,зачуо се пој

Поскочио поточић прекрио га рој.

Само у моме срцу светлости нема

Ту још залеђена нада дрема.

Треба ми оосмех и зелених очију сјај

Срећу у мојој души ТИ пролеће дај.

Катарина Вулић




122

Збуњени Михаило

Питајте све који ме знају,

мишљење о мени да вам дају.

Опуштен,шаљивџија,увек насмејан,

док нисам постао сасвим расејан.

Михаило некад и сад,

рекао бих ја.

У једном телу

судар света два.

Некад сам био сасвим кул,

расположење, осмех и шала увек фул.

Увек тамо где су супер форе,

музика, лопта и другара море.

Збијао сам шале у кући и школи

док нисам схватио да ме љубав мори.

Од дечака који је био сасвим кул

постао сам погубљен фул.

На пола сам прекидао реченицу

када бих видео њену плетеницу.

Нашао бих се на месецу у два скока

при сусрету са њена два ока.

Спремање за излазак постало је радња трајна,

а за све је крива моја тајна.

Можда тајна више и није,

јер све је теже да се крије.

Можда већ треба да јој кажем.

да престанем више себе да лажем.

Опет бих био сасвим кул

иако заљубљен у њу фул.

Михаило Анђелић




123

Прадеда бомбонџија

Мој тата воли да гледа слике старе.

Често преврће очеве старе ормаре,

па и ја понекад са њим гледам

и прошлости породице се предам.nngj

Пре неког времена нађосмо слику стару баш

па упитах тату:

„Ко је на слици да ли знаш?“

Тата се замисли и наочаре стави,

закашља и почеша по глави.

„Видиш, ни ја га нисам упознао,

али ми је бака причала о њему,

па ми се чини као да сам га знао.“

То је мој прадеда Раде,

који у давном рату нестаде.

Добар је човек био и мајстор прави,

најбоље знао бомбоне да направи.

„Био је бомбонџија познат у граду!“

наставља тата, чешкајући браду.

Бака Мира је још причала тати

како је свако у радњу морао да сврати,

да се заслади његовим бомбоницама

које кажу једу уста сама.

Прича тата, ко баку да слушам.

Жалим само што не могу да их кушам.

А тек, како је увијао слаткише

и како их давао деци говорећи:

„Није у реду да их се деца лише!“

Био је деда и строг кад треба,

кад нека невоља вреба,

па је терао баку и децу,

да приштеде неку лизалицу.

Чак и да понекад звиждућу,

док орахе љуште и прилазе воћу.

Завршава причу тата:

„Старина Раде, мој прадеда,

а синко твој чукундеда...

био је домаћин вредан.

Био је што но кажу мајстор само један!“

Алекса Николић




124

Ostaću nema

Plešem po vetru,

igram po kiši

šapati ptica,dodiri neba,

to je jedino što me vodi

i mojim nestašnim dvanaestim godi.

Zastanem tiho,

drveću šapćem

ruke široko životu širim

hoću da volim,

voljena budem,

smejem se svima

srećna da živim.

Poneki nemir

naidje kad-kad,

a onda se pitam

da l' mu je slatka

kovrdža moja, pega do nosa...

razmisljam

plešući nestašno po kiši bosa?

A onda osmeh njegov mi kaže,

da svaka reč bi bezvredna bila

zaćutim glasno,

u sebi vrištim

i sve nam bude i suviše jasno.

Utonem noću u beskrajne snove,

stignem daleko, još dalje i dalje

na tren se trgnem

ukočim, stanem

otvorim oči, pomislim:

Ljubav je besmrtna,

ljubav je lepa

Često neprijatelj razumu bude,

a onda zaboli

i ako kažu i to je za ljude.

Ako ljubav razumu ruku pruži,

sreći onda tu kraja nema,

to je ono čemu težim,

za sve drugo ostaću nema!

Уна Бугарчић




125

Колико су далеко звезде

Једно врело августовско вече

угледах на небу звезде далеке.

Ништа ми тад не беше прече,

почеше мисли да теку к′о реке.

Колико могу те звезде сјајне

далеко од мене бити

и какве то крију тајне

и како их могу дохватити.

Са звездом у оку утонух у сан.

Можда ће ми у сну одговор доћи,

ако га и не буде сачекаћу дан.

Јутро је ипак паметније од ноћи!

Никад јутро брже свануло није

Појурих код тате одговор да ми да.

Погледа ме тад никад брижније.

А у облачићу пише

„Питао сам и ја свог тату исто некада.“

Рече: „ Најближа звезда је у теби самом.

Та ће те звезда водити до циља.

Она сија вечитим пламом,

то је твоја звезда водиља.

Богдан Жиловић




126

Мирише пролеће

Мирише, мирише љубичица

Мирише маслачак и бела рада,

Мирише песма, мирише птица

Мирише небо изнад града.

Мирише поток, мирише река,

Мирише сенка старог дуда,

Мирише пупољак, мирише грана,

Мирише трава и триста чуда.

Мирише јутро, мирише вече,

Мирише бумбар на цвет што слеће,

Мирише живот, мирише љубав,

Мирише пролеће, мирише пролеће.

Алекса Ранковић




127

Djetinjstvo

Dječji smjeh odjekuje,

tuga i sreća pomiješane u plač.

Dok jedno plače, drugo se smije.

Stvara se buka na ulici,

ona prekriva sve.

Nestaju muk i tišina.

Djetinjstvo počinje.

Ana Kuhar


128

SLIKA U PROZORU

Kroz prozor gledam u nebo plavo pod kojim leti ptica neka,

a poljem šeta sjenka njena.

Tako nježna i tako meka.

Moje su oči uprte u tu malenu pticu što para čistinu neba,

i vidim još sunce, svijetlu zenicu,

što gleda odozgo s visa našu planetu malu.

I sve je tako svijetlo i tako lijepo

Ko raj.

A ljudi u polju pjevaju i sa osmjehom rade,

a ja kroz prozor gledam u nebo plavo pod kojim leti ptica neka,

a poljem šeta sjenka njena.

Tako nježna i tako meka.

Haris Bucan

Osnovna škola ,,Pavle Žižić”, Bijelo Polje, Crna Gora


129

Super heroj

Znam odmah reći ćete,

O čemu nam zbori ovo dete,

Tema je iz davno prošlih vremena,

Da danas super heroja više nema.

Da žive samo negde u bajci,

U naučno-fantastičnom filmu,

Sa tv ekrana, ali verujte mi,

Ja ovog super heroja,

Viđam svakoga dana.

Znam odmah, reći će neko,

Ova devojčica zaista ima,

Baš bujnu maštu.

Ali ako meni ne verujete,

Pitajte njegovu taštu.

Ona bi odmah rekla Vama,

„O za ime sveta,bila bi

Zaista velika šteta,

Da takvog super heroja,

Nemam za zeta“.

O kom junaku, ovde se radi?

Znatiželji Vašoj na put moram stati,

Pomoćiću Vam, naime, radi se,

O mome tati!

Njegova ramena široka, snažna,

Priznajem kad me na njima nosi,

Pravim se važna!

U stanju je da obiđe sve super markete,

Po celome gradu,

Da bi mi doneo najveću lutku i čokoladu.

Znam opet neko će reći,

Pa takav super heroj,

Je prisutan u svakoj porodičnoj sreći.

Ne, nisam na Vas ljuta

U pravu ste,

Sa takvim herojem,

Svako od Vas može da se hvali.

Ali moj tata spašava živote,

-Ne, nije vatrogasac,


130

-Ni doktor nije,

-Ne, ne nije ni policajac?

E tada međ decom nastaje tajac.

Ko je taj super heroj?

Do publiciteta mu nije,

Njegove diplome,povelje, značke, vetrinu krase.

Najveća mu je nagrada,

Što zna da će njegovo,

Delo nekom život da spasi.

U životnoj nevolji priskače prvi,

Moj tata je,

Dobrovoljni davalac krvi!

Ivana Jankov

Osnovna škola „Nikola Tesla“ Banatsko Karađorđevo


131

ХВАЛИСАЊЕ

Знам да сам прави даса

умиљатог дивног гласа.

Да направим дар мар

верујте ми ја сам цар.

Кад нешто страшно желим,

верујте ми свете бели,

има одма да се створи

Са комшијским кућним псима

ко што реко ја сам сила.

Хвалио се Сима Роси,

па у причи свашта реко,

тада виде другог ,,мачка“...

а он утекао.

Тако збори прави даса

умиљатог дивног стаса.

иначе ћу да се борим.

Војин Пуђa

ОШ,, Јован Јовановић Змај“

Мартинци


132

СНЕШКО

Куглу по куглу од снега слажеш

шаргарепа за носић

угаљ за очи, уста и дугменца.

И то није све!

Гранчица за руке, а могу и метле.

Слушао си славујев пој пре.

А сада се ни жабе не чују крекећу кре-кре-кре.

Нова година је све ближе, па најлепше жеље ниже.

А за Снешка још ствари треба

није мало, а ни до неба.

А те ствари су:

шал око врата, капа или лонац на главу.

Снешко метлу може да држи,

не зна да кува, похује, бари и пржи.

,,Волим нову годину“, кажи!

Ако је не волиш, не лажи!

Реци ,,хвала“ зими

јер свеке године Снешкићи су дивни.

Искра Глигорић

ОШ,,Свети Сава“

Сремска Митровица


133

ПРОМАШЕНА ЉУБАВ

Једна Марија, одједном

за Давидом пати,

а Давид са Нађом

никада неће стати.

Ја их гледам, мало млађа,

у кога се заљубила Нађа.

Сваки дан у школи

Марију срце боли.

Увек му оловку даје

и љубавна писма шаље.

Мој најбољи друг

Давид није,

седи испред мене

и у срцу ми се крије.

Александра Лукић

ОШ,, Јован Поповић“



134

КЊИГЕ СУ У МОДИ

Како песма може све

Па није она мама?!

Можда песма може да

Претвори кржљавића Љубу у јунака

И можда може да направи да се

Ја не бојим мрака!

Можда песма може да претвори

Столицу у коња и да потера шест

Другова у Индију да виде слона!

У песми може жаба новине да чита

И мала Јуца да не буде сита.

У песми може и Јованка баштованка

По киши да залива цвеће и да зека

Из јендека скакуће од среће!

У песми могу пачићи у клупи

Да седе и мала маца да не зна да преде!

Али једино нек јасно буде свима

Она не може да се чита, пева или рецитује сама

А нико то не ради боље него моја мама!

Маша Ковачевић

ОШ ,,Јован Јовановић Змај“



135

МОЈА ЗВЕЗДА

Сијај сијај звездо моја,

тако ми се сјајна свиђаш.

Сад си прелепа, звездо сијај,

толико лепо сијаш.

Најлепша од свих звезда,

како се зовеш звездо моја?

Ти си звезда падалица.

Ја пожелим жељу и ти си срећна,

и најлепша си и ако си на небу и ако си од камена.

Теби је лепо свуда,

јер ти носиш моју жељу.

Само ја знам која си ти звезда.

Нећу никоме да кажем.

Бићеш моја и кад будем велик,

звездо моја.

Лука Нинковић

ОШ,,Бошко Палковљевић Пинки“



136

Pahulja

Pahuljice snježa sleti mi na dlan,

da te gledam, da te pazim,

cijelu noć i dan.

Tako blistaš, tako sijaš

mome srcu ti baš prijaš.

Ukras zimski ti si

dal na drveću, prozoru ili mojoj kosi.

Na mom toplom dlanu,

istopiš se ti

al u mome srcu vječno ćeš ostati.

Amina Lazami

Mentor: Ernestina Petrović


137

Стани свете!

Оооо,стани свете!

Зар не осећаш како ми мисли лете?

Можда нас се и они ипак сете,

али ти остани увек дете!

О, добри свете мој,

наишао је неки немира рој...

Побогу, чујеш ли ме? Стој!

Како је топло кад се склупчам у том кревету...

то је најлепши осећај на свету!

На безбрижном сам месту.

Свете, дај да се договоримо онако као одрасли,

ми смо, свете, овога већ дорасли,

иако смо још мали.

Дај да останем увек дете,

које посматра птице како у даљини лете,

које и даље гледа звезде и комете...

Ђорђина Чупић


138

Zeleni dom

Na zelenoj livadi jednoga ljeta

uz cvrkut ptica sastao se

skup ljudskoga svijeta.

Počelo je vijećanje

o sudbini čitavog planeta.

Oglasi se jedan čovjek:

„Svakoga dana sve je teže.

Životinje nam iz šume bježe.

Većina biljaka iz dana u dan vene.“

„Podzemni su kanali otrova puni,

sve je manje pitke vode,

ljudi u bolnice hode,“

teškim se riječima javila jedna starica.

„Otrovi u zemlji, onečišćeni zrak,

svakom bi se čovjeku digao tlak,“

reče stari djed.

„Izašla sam iz kuće van!

Vidjeja sam kako su ptičice

izgubije svoj maji stan!

Kako da im onda bude divan dan?“

sa suzom u oku oglasi se djevojčica.

Iz mase se čuo šapat:

„U potoku sve je puno smeća.

Kud god se okreneš, pluta neka vreća.

Ni povrtnjaci nisu više krasni!

Mrkvice, rajčice, krumpiri

nisu više slasni.“

Nijedan stanovnik nije sretan bio.

Svoj planet svak bi spasit htio.

I prije nego su se odlučili razići,

dosjeti se jedan dječak reći:

„Ne možemo spasiti čitavi svijet,

ne možemo očistiti cijeli naš planet!

Ali, svima će biti lako,

pospremi li svoje dvorište svatko!

I male stvari promjene čine!

Očistimo svijet od prljavštine!

Neka zablista u srcu svakom,

ovaj naš najljepši zeleni dom.“

Ines Posavec


139

Crveni cvijet

Pod zlatnim suncem

uz tihi šum vjetra

njiše se crveni cvijet.

Dokle god pogled seže,

ljepota crvene boje

smiruje sav živi svijet.

„Dijete, to je mak!“

umiruje znatiželju baka,

a moje misli ljubavi lete

očarane crvenim poljem maka.

Lorena Kolarić


140


Prerano sam odrastao

i shvatio što život znači.

Pravio sam se zreo, ali

nisam znao da padaju i najjači.

Nema majke, nema strica, nema djeda,

sve je počelo postajati jad i bijeda.

Često se u uspomene vratim,

ponekad i do starog sebe svratim.

Zauvijek ću nasmijavati

koga god stignem.

Isto tako znam da ću nekome

uljepšati da ako djetetu namignem.

Vraćam se uspomenama,

ostajem dijete u duši.

Postat ću djetinjast

jer ova stvarnost stvarno me guši.

Dario Kolman


141

Zauvek ću biti dete

Kao što Petar Pan

Leti po nebu – noć i dan

Tako ću i ja, kada dodje vreme za san

Leteti, sa njim, dlanom o dlanom.

Posetićemo i decu i odrasle,

podsetićemo ih na trenutke lepe,

da tada se sete,osete i pomisle:

“vidi, kao neko dete!”

Zauvek ću biti dete.

Nikoga više slušati neću.

Živeću život, živeću bajku,preživeću

avanture i kad starica postanem-

Zauvek ću biti dete!

Rahmana Redžepi


142

BARA

U bari pokraj druma,

na kraju nepreglednih šuma,

svakoga dana otpočinje nova

sezona lova.

Žabe samo jedna mori briga,

da komarac ili muva neka

zaluta iz ševara gusta

baš u njihova žablja usta.

Zmija se u trsci krije

čeka da sunce mine,

a onda lov na uspavane žabe

tek počinje.

Alfa žaba dubokim glasom upozorava:

“Opasnost preti za punoglavce male,

ajmo svi na dno bare!”

Pod težinom najveće žabe

svi lokvanji tonu,

bliži se vreme sutonu.

Diže se panika, buka i dževa,

kroz talase zmijin rep seva!

Kao na štulama hoda,

odvažna mama roda,

probija se tako dugonoga

kroz stabljike rogoza.

Da li će žabe uspeti da se spasu,

a da rode i zmije ostanu na dobrom glasu?

Roda da ponese kući jedan

pozamašan žablji batak,

i tako ispuni

roditeljski zadatak?

Šta se zaista desilo u toj bari

ostavićemo prirodi da se

time pozabavi.

Gavril Vujić

Mentor Gorana Gligorević

OŠ Jovan Ristić, Beograd


143

Da jubavi ni

Ča bi bilo da jubavi ni?

Celi svit bi ša za nič,

Ne bi bilo ni lipih beseda,

Ni lipih kancona ke kantan svaki dan

Kad na tebe pensan.

Ni zvizde ne bi tako lipo

blišćale,

Forši bi i na zemlju od žalosti pale.

Ča bi bilo da jubavi ni?

Ne bimo bili ni ja, ni ti,

Ni mi.

Lea Bažon

Mentorica: Sanja Depikolozvane


144

TO TAMO VOJNIK OBUVA CIPELU MRTVOG SUBORCA

To tamo vojnik obuva cipelu mrtvog suborca;

noge mu hladne i mokre, a mrtvac bez duha.

Pa je li njegov duh onaj duh vremena,

a vrijeme samo mladićeva cipela?

Tamo negdje u daljini žena mirno leži;

postelja mokra i vlaga u srcu joj se stvara

pa joj znoj poput ogoljele laži nagriza usnu,

a malo je to tuge kada još diše ona živo.

U daljini sablažnjavaju se djeca života;

ona nosi papir umočen u blato crno

pa on tintu plavu utapa u rakiju,

a djeca tek to su, pričaju priču...

Na obzorima s prozora pada dječak;

otac mu mesarskim nožem ubija nadu

pa mu kćer i duha i tijela zamrzila,

a mater k'o okamenjena Ana Karenjina.

A ti truli momče ljesiti,

voliš li smeđi grab što me skriva

pa te mori ili te samo ja gušim,

a ti truli momče znaš li disati sam

čemer sam i bol?

Nikita Lovrinčević

Mentorica: Sanja Depikolozvane


145

Jesen

Jesensko jutro

sa sobom

ljeto odnosi.

U toplom džemperu

i deki mekoj

o jeseni zlatnoj

misli prebirem.

Jesen

kestene, kukuruz,

grožđe, jabuke

i bundeve

oživi.

I još finih

plodova zemlje

u jesenskoj se rosi

kupa.

Vanesa Buždon


146

Zbogom

Podsjeća me na zimu.

Tvoji prsti zapleteni u rukave,

moje usne na tvom vratu,

moj šapat u tvom uhu...

Sjećam te se,

ko blijeda slika stojiš

u dnevnoj sobi

pod pragom.

Nestaješ u oluji,

ljubiš me, zbogom,

rukavom otvaraš vrata...

Zameo te snijeg...

Ivana Kutlača


147

ЉУТКО

Наљутио сам се данас

на тату и маму,

јер ме грде кад у кући

ја стварам галаму.

Наљутио сам се данас

и на учитељицу,

јер подвикне кад завршим

сваку њену реченицу.

Наљутим се тако

и на свога брата,

јер му смета тапкање

и играње рата.

Док седим у соби

и сам тако ћутим,

љутим се на себе

што се стално љутим.

Вукан Лазаревић

Ментор: Снежана Денић, проф. разредне наставе


148

ПУТОВАЊЕ АУТОБУСОМ

Док аутобус пролази, у њему

видим неко познато лице,

махне руком два-три пута,

па се сетим – то јеУна.

До школе нам није далеко,

уђем у бус и седнем с Теком.

Испред мене седи неко,

чујем добро познат глас,

заталаса косом меком:

Мица – с чоколадним млеком!

Ево нас пред школом,

морамо изаћи!

Сад почиње учење!

Више није смешно!

Магдалена Ђорђевић

Ментор: Нада Манојловић, проф. разредне наставе


149

ПРОЛЕЋЕ

Кад пролеће дође,

сва су деца срећна,

и не само тада

већ и када пада.

Када киша пада,

а сунчан је дан,

сви истрче напоље:

ишчекују дугу

да улепша дан!

Сања Петровић

Ментор: Нада Манојловић, проф. разредне наставе


150

МОЈА ПОРОДИЦА

Тата важи за доброг човека.

Када би могао живети довека!

Свашта уме, у све се разуме,

чак и да закрпи старе гуме!

А мамица моја лепа

ишла би сама и на крај света

да би јој деца срећна била.

Подарила нам је велика крила.

Алекса је мој брат

с којим понекад водим рат,

али се ипак лепо слажемо,

понекад чак и маму слажемо.

Моја сестрица Ката

каже да сам јој омиљени бата.

Још је мала, биће и боља

када прође година која.

Породице ове и ја сам члан

и леп нам је сваки дан.

Свима су нам насмејана лица,

то је моја лепа породица.

Немања Ивановић

Ментор: Силвана Поповић, проф. српског језика


151

МРАК

Срце куца тика-так,

напољу је пао мрак.

Све је тада мрачно, црно,

од страха сам ја претрн'о!

Ја од мрака бежим,

под јорганом лежим.

Молим Бога да сване

и да сунце гране.

Кад кроз прозор гледам,

срцу мира не дам.

Полако се сунце рађа,

моја победа је слађа.

Убацило сунце мрак

у велики џак.

Нина Поповић

Ментор: СањаБашовић, проф. српског језика


152

ПЕСМА О ЦВЕЋУ

Жућкасти маслачак баш се важан прави,

јер прелепо изгледа у зеленој трави.

У једном филму јунакиња мала,

нећете ми веровати, беше цветић лала.

Љубичица плава пролећа је весник

и о љубичици пише нежно песник.

Висибаба бела увек гледа доле

и зато је деца неизмерно воле.

Кактусово цвеће – пипнеш ли га – боде.

То су оне бодље које траже воде.

Милица Јовановић

Ментор: СилванаПоповић, проф. српског језика


153

КИША

Гледам кроз стакло двориште своје,

црне облаке и кишне боје,

студени ваздух образе хлади,

чекам кишу да ми све заслади.

Чекам ту кишу, ал' неће да дође,

неће и неће, и тако јутро прође.

Оловка стоји, а папир празан,

ништа не иде, призор наказан.

Речи јадне, хартије се боје,

а руке мирне, ништа не кроје.

Ништа не иде и нема кише,

нема ни текста – белину да брише.

Све се смркло, недостатак тема,

напетост расте, а шеме нема;

Ни муње ни грома, ни кише ни слома,

само ништавило без покрета и жара.

Природа спава, ништа не ствара,

муза ме с неким сигурно вара.

Гледам кроз стакло двориште своје,

црне облаке и кишне боје,

студени ваздух образе хлади,

чекам кишу да ми све заслади.

Чекам ту кишу, ал' неће да дође,

неће и неће, и тако јутро прође.

Анђела Гавриловић

Ментор: Силвана Поповић, проф. српског језика


154

МАНЕ

Када те питају шта мислиш о себи

или да кажеш своје особине,

да ли знаш тачно шта лежи у теби

ил' не видиш ништа, никако да сине?

Месечина сенкама заклања видике,

па не видиш звери и дубоке јаме.

Као код неке запаљене слике

само делићи излазе из таме.

Да ти неко осветли замагљену страну

и покаже неман која тамо чучи,

рек'о би му кратко да немаш ту ману

и да њега само љубомора мучи.

Дебло у оку нимало не сврби,

Трн у оку туђем несносно те боде.

Од сталног стискања попуцаће зуби,

Ал' од бољег, жедан, нећеш узет воде.

Кад тихо запалиш буктињу без плама

И кад бледо светло засија у тмини,

Признаћеш мане без муке и срама.

Кад себе упознаш – за друге не брини.

Милица Томашевић

Ментор: Абелина Величковић Шућур, проф. српског језика


155

Dan života za mene je...

Za mene je dan života

kada gledam osmijeh mame,

sestra kad me bratom zove,

a tata ponosno kaže-sine.

Eto, to je dan života za mene.

Sunce nad mojim gradom

kad obasja rujne zore,

pa s dedom kad zaplovim

kajakom do vrela Krušnice.

Vjeruj, to je život za mene.

Kad s jaranom Omerom

u večernje mirne sate,

na igralištu plavom

zaigram na golove male.

Eto, i to je život za mene.

Ali kada vidim crnokosu

djevojčicu iz V2,

ne znam više

koliko je dva i dva.

Valjda i to-život moj je.

Amil Rekić


156

НОЋНО НЕБО

Кад падне мрак,

кад све затамни,

хиљаду лампиона упали се

осветљавајући ме.

И лежећи на трави

у дубокој тами,

видим те искрице

кô ноћне балеринице.

Док плешу мале звездице,

ветар тихо прохуји

правећи успаванку лепу.

Месец само што није

утонуо у дубок сан, сав уморан.

И ја полако очи склапам...

Маша Родић ОШ ''Васа Чарапић''

Ментор: Снежана Стојановић

проф. српског језика


157

ДА САМ ЦВЕТ

Ех, што цвет нисам,

мали, слатки цветић;

срећом инспирисан,

несташан кô ветрић.

Знам тада шта бих био -

мирисни божур румени.

Свему бих се веселио,

пуно срце било би мени.

Тад имао бих латице нежне,

танане као пахуљице снежне.

Био бих прави, јуначки цвет,

доносио радост у цели свет.

Растао бих у свачијој башти,

мирисао јако у дечијој машти.

Јер, био бих божур храбар -

кад ме уберу, мирисан и добар.

Лана Вељковић ОШ ''Васа Чарапић''




158

ДУГА

Када после кише патуљак извири,

а пољем залепршају лептири;

када славуј запева а зрикавац зазриче,

сунце сине мило, као из приче.

Тад шарени путић по небу се разлије,

и моје мисли у даљину развије.

Путујем негде, где нисам била,

носе ме чаробна, шарена крила.

Човек је тако мали, а природа велика -

на то ме увек подсети Небеска река.

Вера Вукмировић

ОШ ''Васа Чарапић''




159

Зима и нас двоје

Падају пахуље,

ти ме гледаш.

Носићи нам се црвене,

а образи румене.

Окице пламте.

Од љубави или од снега,

то нико не зна.

Баш си ми леп

пахуљама прекривен,

помало залеђен

Ја бих те пољубила,

но сам се смрзла.

идемо унутра

где нема снега ни леда,

и пуцкета ватра.

Тамо те могу пољубити,

снажно загрлити.

тамо само сами ти и ја,

без ветра и пахуља.

Андреа Павловић





160

ДЕЧИЈА ДУША

Нe нeстани, душо чиста,

Нe постани eгоиста

Мајушно ти лицe бeло,

а очи ти у тами бљeштeћe свeтло

Од колeвкe, нeсeбично тe чувам,

Од јавe тe јасно кријeм,

Остани у бајци дeчјој,

Нe расти ми у сeнци нeчијој,

Изгради свој мали врт,

И у њeму срцe, вeлико као цeла чeтврт,

Сањај сновe вeликe, сањај небо звездано

Сањај будна, сањај мудра,

Чиста душо у недрима...

Taра Теодоровић





161

Прве пахуље и нас двоје

Седели смо на клупи,

а прве пахуље падале су по нама.

Само ја и ти, седели смо сами,

испод белих пахуља.

У кругу светлости видесмо

две мале светлуцаве пахуље

како заједно отплесаше на доле.

То је била најлепша игра

зимске вечери, с првим малим пахуљама.

После њих, и нас двоје

заплесасмо ту чаробну игру.

Теодора Спасојевић





162

МОЈ РОДНИ БРЕГ

Мојe срцe станујe,

Гдe му јe најмилијe.

У оази раскошног цвeћа,

Ту станујe моја срeћа.

Кукуричу у селу пeтлови рано,

Над Авалом се рађа сунцe златно,

Птичицe у шуми пeсмe појe,

Са тeрасe глeдам драго брдо мојe.

Ноћу нeжан повeтарац пирка,

И лагано борове гранe дирка,

А свe то обасјава мeсeчина,

И сјајна звeздана прашина.

У вeчeрњe сатe, кад сe свeтла палe,

Поносно заблиста Торањ са Авалe.

Софија Бабић





163

Ткаља снова

Дуго гледам у ројеве звездне,

Ала волим спавати до поднe,

А мама сe љути и стално фркћe:

"Ово јe дeтe баш нeмогућe!"

Ја тeбe, мама, нe разумeм стварно,

Зар ми ти нe причаш стално

Да јe живот од снова саткан...

Па пусти мe онда да ткам!

Трeба ми врeмeна да изучим ткањe

Ето чeму служи толико спавањe

Сара Вићентијевић





164

MOJA DOMOVINA

Moja domovina ima bogato more,

No bujne su joj i gore.

Životinja šume su pune,

Ali nisu poznate kao hrvatske kune.

Gradovi u njoj veliki su, krasni,

Zagreb, Split i Zadar zbilja su zanosni.

I Bjelovar nije loš, Bilogoru on ima,

A ona je draga svima.

Na livadama Hrvatske raste razno cvijeće,

Na njega pčela ili leptir sretno dolijeće.

Lastavice lete na dalek put,

Ljudi oblače zimski kaput.

Domovinu uvijek volimo,

Nju u srcu nosimo!

Marta Galunić

Osnovna škola Bjelovar

Mentor: Suzana Turković


165

PRVO POLUGODIŠTE

Počela je nastava

Na školi se vijori zastava.

Učenici dolaze,

Kroz školsko dvorište prolaze.

Učiteljice ih dočekuju sa smješkom

I s novim e-dnevnikom,

Učenici polako već uče

Da nemaju muke kod kuće.

Prolaze im školski dani,

Sve je hladnije vani.

Dolazi nam zima bijela,

Djeca bi na odmor htjela.

Sad se već ocjene redaju,

Djeci glavobolje zadaju.

Zagrijali su oni stolice

Za drugo polugodište.

Ena Černi




166

ZIMA

Doći će nam zima,

Zima, zima, zube ima.

Mama će nam topli čaj kuhati,

Mi ćemo se oko peći muvati.

Vani će gusti snijeg padati,

A mi ćemo se praznicima nadati.

Medo će spavati zimski san,

Mi ćemo ići na snijeg van.

Zima je zabavno godišnje doba,

Snježne radosti neka svatko proba.

A tko ne želi...

Neka se s lastama na jug preseli.

Nika Drljača




167

JESEN

Dobrodošla jeseni,

Mirišu fini kesteni.

Sa stabla jabučice male

U voćnjacima na tlo pale.

U vinogradima grožđe zrelo

Svima je omiljeno jelo.

Kiše uskoro dolaze,

Ptice na put odlaze.

Dobrodošla jeseni mila!

Gdje li si do sada bila?

Borna Nadilo




168

PTIČJI REP

Jedna je sova išla

Na koncert

I slušala je rep.

Pjevač glavni bila je žuna,

A gitarist slavuj

Bio je velikog kljuna.

Bubnjeve je svirao djetlić,

Na koncert s mamom i tatom

Došao je i pjetlić.

U duetu sa žunom

Bio je i galeb Duje,

Izbijao je rime

Brzo kao munje.

Petar Komljenović




169

MORE

Dolazim ti uskoro

More moje plavo.

Jako se veselim

I kažem ti zdravo!

Ribe, zvijezde i školjke

Moji su mezimci.

Strpite se malo još,

Dolaze vam veseli klinci.

Sveke noći, svakog dana

Brojim sate

I mislim, modro more,

Samo na te!

Lana Matuš




170

RAZIGRANO PROLJEĆE

Proljeće je, sunce dijeli

Svoje tople zrake,

Sjajne, zlatne trake.

U proljeće se medo budi,

Da ustane jako se trudi.

Lastavica dolijeće,

U proljeće.

Sunce svojim dodirom

Škaklja ptice,

Smiju se ptice selice.

Svatko voli kada je

Proljeće razigrano,

Jutrom se budimo rano.

Srce mi drhti od sreće

Kada dođe proljeće.

U proljeće mi je rođendan,

To je predivan dan.

Moji prijatelji vole proljeće,

Zajedno se igramo

Dok ne padne veče.

Svatko voli proljeće!

Patricia Sabo




171

MOJA DOMOVINA

Moja domovina je lijepa

Kao cvijet,

A naziva se svijet.

Puna je ptica

Nebo joj je granica.

Jadransko more je

Veliko, valovito,

Vjetrovito.

Domovinu volim

Svim srcem svojim,

Domovina ima puno

Stanovnika i putnika.

Lucija Šimunović




172

Majka

Kako sonce što me gree,

kako ptica što mi pee,

kako bulka v mesec maj

ti si mamo,zlaten sončev sjaj.

Vo tebe mamo mila,

seta dobrina e zbrana,

tvojata iskrena ljubov

leči bolka,leči rana.

Ti si mojot večen učitel,

prijatel i vodič,

ti si mojata majka,

ti si kralica od najubava bajka.

Ti mi dari život,

ti mi dade sila,

a za vozvrat ne pobara nisto

majko moja mila.

Sekojdnevno,bezbroj pati

go povtoruvam zborot MAMO,

za da iskažam sreća,radost,bolka

ili ljubov samo.

Bezuslovna,beskonecna i nesebicna

e ljubovta tvoja,

ti si hrabra,neumorna,

požrtvuvana majko moja.

Za se što stori,

za se što mi dari,

od srce mamo jas ti blagodaram!

Bidi mi večna,

zdrava i živa,

ušte mnogu godini majko moja mila!

Mia Čičkarić

OOU,,Kole Nedelkovski” Skopje, Makedonija


173

NEGDE GDE NISAM BIO..

I NOĆAS SAM PUTOBAO

KUDA TAČNO NE BIH ZNAO

DA SE SETIM , GDE SAM BIO

SVE BIH DAO,SVE BIH DAO.

CELU NOĆ SAM PUTOVAO

U DALEKE ZEMLJE SVETA

SNOVI SU MI DALI KRILA

ZA DUŽINU MOGA LETA.

TAKO SVAKE NOĆI RADIM

CIM DODIRNEM JASTUK BELI

ŽARKA ŽELJA MI SE JAVI

DA OBIĐEM BAS SVET CELI.

DANJU NISAM PUTNIK NEKI

JER ME JAVA NE PRIVLAČI

NOĆ KAD PADNE ZA DALJINOM

ZOV POSTANE MNOGO JAČI.

NE TREBA MI PUTNA KARTA

NI KONTROLA KONDUKTERA

SAN ME VOZI KUDA HOĆU

BEZ VOZILA I ŠOFERA.

UPOZNAJEM DOBRE LJUDE

U ŽELJAMA ČUDNIM STRANIM

NE TREBA MI JELO,PIĆE

PUTOBANJEM JA SE HRANIM.

I NOĆAS SAM PUTOVAO

KUDA TAČNO NE BIH ZNAO

DA SE SETIM GDE SAM BIO

SVE BIH DAO,SVE BIH DAO.

Jovan Rajović 3/1

O.Š "NADA PURIĆ" VALJEVO


174

PJESNICI ZA DJECU


175


176

Сјај мога детињства

Када почне лето,

свици фењер пале.

Први пут јe сретох,

пипнух руке мале.

У златноме житу,

срце снажно туче.

Порумене булка

jер ме љубав вуче.

Звездана прашина

кроз ноћ провејава,

у моме сећању,

љубав исијава.

Саплетене кике,

још носим у оку.

Носим ову слику

у старост дубоку.

Весна Ристовић


177

ИГРА ВЕТРА

Дека на станици погурен стоји

стари му шешир на глави дрема

док жмирка очима ситним

ветар луду игру спрема:

Узима шешир са декине главе

шешир лети низ перон далеко

вине се небу под облаке плаве

па спусти доле на тло меко.

Једна је девојка потрчала за њим,

чини се као да гони змаја,

учас се претвори перон у поље

као једног давног маја...

Намести дека шешир на главу:

"Сад сте к'о шериф", рече му она.

"К'о шериф", осмехну се дека благо

наклони се и нестаде са перона.

Милица Миленковић


178

СЛОБОДА ЈЕ КАО ПТИЦА

Слобода је као птица

што слободан прави лет,

када небом шири крила

да обгрли цели свет.

Мир на земљи кад завлада

у корову цвет кад цвета

и кад сунце дугу рађа

с кишном капи у сред лета.

Слобода је деч'ја игра

и од тога много више,

кад ти прва симпатија

црта срце, писмо пише.

Слобода је као ласта

што под кровом гнездо прави,

кад на јужном полу снева

кукавицу што остави.

Слобода је у осмеху

када деца реч погреше

и кад лишће на дрвећу

с ружом ветра плес заплеше.

Ново друштво кад се стекне

и кад зора сване мила

слобода је када деци

и на јави расту крила.

Београд,

27.05.2018. год. у 21:54 час.

Горан Витић


179

Прасе

Расцветало пролеће,

долетеле прве ласте,

седи прасе и размишља,

шта ће бити кад порасте?

Гледа коња, диви му се,

док у касу кола вуче,

онда гледа краву Спасу,

док је музу, она муче.

Потом спази страшног овна,

шишају му руно бело,

поред њега мазга шета,

водиће је сад у село.

Ту се прасе хитро прену

„Нећу о том ни да сањам!

Хоћу мали ја да будем,

и у блату да се ваљам!“

Драган Г. Маринковић


180

SLAVUJ I LISICA

U zelenom lugu,

zbore slavuj i lisica

o svojoj slavi.

Slavuj se razmeće svojim glasom,

slaže note i zvukove da pokaže

da ne može parirati nikome.

Lisica se slatko smijala

tom hvalospjevu slavuja.

Pa, mu zbori iz debele hladovine:

“O, ti slavni pjevaču što mi

slatku pjesmu sroči,

da mi dokažeš

da niko ne pjeva kao ti.

Ja sam sebi ponos i dika,

takvu slavu

kao ja ne posjeduje niko.

Pusti tu tvoju muzikalnost,

pjevanje u prazno,

zna se samo jedno da je

lisica na svjetskoj sceni.

O, mom lukavstvu

djeca uče iz čitanke,

a o tvojoj slavi ne zbori niko.

Amra Imširagić


181

МРАВИ

Како је лепо, како се слави

кад шумом иду радници мрави.

Све под лишћем почне да шушка

када се преноси велика крушка.

Они трче кроз шуму своју

не би ли нашли семенку коју.

Живуљке разне у њих гледе

па њихов пример и оне следе.

Треба храну наћи и скрити

за зиму се припремити.

Прозоре нове на мравињак навући

побринути се да сви дођу кући.

Kада се изгради мравињак прави

два се дана код њих слави.

Два дана и ниједан више

јер ветар све шумом почиње да брише.

Марија Недељковић


182

Planeta moli za malo reda

Ne baš davno ovako je bilo:

Po blistavom nebu plove jata plava,

Livada topla,kao majčino krilo,

Šuma ona,zelena,carska,prava,

Reka kao dečja suza bistra...

Kraljica Zemlja umivena,čista.

Vetrovite kose od planinskih kristala,

Očiju modrih kao gorska jezera,

Čoveku je svoje srce-prirodu dala,

Zeleni dar od poverenja i vera.

Onako blaga kao smiraj dana,

Ponekad ljuta kao lava vulkana.

Zaborav je davno pao na dar,

Prirodu,srce naše planete,

Ozonske rupe,smor i gar.

Kisele kiše i otrovi prete,

Atomske bombe,krvavi pir,

Okrutan i gorak ljudski hir.

Plače Zemlja,seda kraljica,

Boluje kao drvo osušenih grana,

Očajna,bez krila,tužna ptica,

Izneverena,puna teških rana.

Ne želi ni takva da se preda:

Moli nas,iskreno moli,za malo reda

Belma Husović


183

НАУЧНИК У ЛАБОРАТОРИЈИ

Црно ми је пред очима,

Освести се луда главо,

Ево, бројим у инчима

И претварам вртоглаво!

Центиметре, стопе, јарде,

И остале дужне мере,

Слепо пратим све стандарде,

Тек, што месим мономере!

Синтетишем киселине,

Сахариде слатке правим,

Дај ми само мало глине,

Па ћу атом да саставим!

Само реци: "То не ваља!",

"У законе то не иде!",

Као добра стара шваља,

Закрпићу алдехиде!

Прекројићу ромбоиде,

Троуглове, коцке, купе,

Изградићу пирамиде,

Тржне центре, виле скупе!

Исправићу све кривине,

Испеглаћу неравнине,

Одрећу се дедовине,

Ради моје царевине!

Зарад смеша и раствора,

молекула хлора, бора,

нећу једног приговора,

од незваних аутора!

Vesna Radović


184

KRALJEVNA U KAPI ROSE

U kraljevini,

Bukova Lista,

živjela prelijepa kraljica,

Rose Kapljica.

Zaljubi se u

Zračak Sunca,

na Bukovoj Kori,

vidjela ih

Jar Ptica,

od staroga je kralja isprosi,

Potok Gorski...

Zamolio Zračak Sunce,

da mu bude od pomoći,

po kraljevnu došli svati,

u spregama razigrali ati,

no nitko ne vidje,

gdje, što, i kako bi,

Kraljevnu Suncem

Nebo skri.

Nikola Šimić Tonin


185

STARA MASLINA

Stara maslina kao prava dama

Stoji u kamenjaru sama

Krošnja njena puna listova srbrnaste boje

Duboko u zemlji raširila korijenje svoje

Snagu u sebi vjekovima nosi

Svakoj nevolji prkosi

Civilizacije stare ostavile su trag

Da nas čuva masline pogled blag!

Dragica Ohaši


186

PETAO I SAT

Radili su vredni majstori iz sveta,

te daleke godine postavljali sat

na toranj naše seoske crkve.

Svi su ga zagledali, kao u božanstvo,

samo se prvi petao odmah do crkve

povukao u sebe, primetio je

da se niko više ne budi

uz njegovu pesmu, prestao je da kukuriče.

Srećom, nije završio u loncu.

Domaćin ga je dao u prvu svadbu,

gde je visio zavezan za jarbol,

uz zastavu mlatarao je krilima.

Kada su se svatovi već ponapili,

ostavili su zastavu u kraj,

petao se otimao dok se nije odvezao.

I dalje se nagađa kuda je otišao.

Izdaleka i danas se čuje

kukurikanje, veruje se da je živ,

da i dalje prkosi satu.

Nikica Banić


187

Bratska sloga

U našoj obitelji

mama je glavna

kad su tu roditelji

sloga je stalna

Al’ kad brat i ja ostanemo sami

ono što radimo ne govorimo mami

prešućene bitke, ratovi razni

zbog njih bi bili u kazni

Ni tata ne zna što se zbiva u kući

da se brat i ja znamo potući

Al tko se tuče, taj se voli

brat i ja volimo se do boli

Ratko Bjelčić


188

Мајка

Знам, испраћаш све моје пловидбе.

При повратку си моје пристаниште и лука.

Знам, због мене ти срце куца јаче,

зноје се дланови и дрхти рука.

Због мојих несаница и ти си будна.

Са мојим спокојем и твој је миран сан.

Твој сам ваздух који удишеш и

смисао живота, то добро знам.

И не бринем више има ли љубави доста,

што дијелиш је на нас три кћери.

Сад знам мајчинска љубав је непресушни океан,

који се никада не троши и не мјери.

Сад само бринем што све мање времена имам

за њежности на које сам те била навикла.

И кајање често изједа срце, што ријеч ми

понекад није топла, већ као нож бритка.

И признајем, не сјетим се, заборавим.

Тек у пролазу полети површан пољубац мали.

Све мање за њежности времена имам,

загрљаји моји нису више тако учестали.

А ноћу кад звијезде у собу ми провире,

у мислима протресем све што је било.

Сјетим се како не говорим колико те волим

и како тако дуго нисам сјела ти у крило.

Па се тјешим крило сам твоје прерасла.

Довољно сам одрасла да сама себи крчим пут,

а опет у наручју твом утјеху тражим,

и кад заболи грчевито грлим твој скут.

Не говорим ти често колико те волим.

И понекад ми је од тебе неко други пречи,

али се трудим да због мене будеш срећна

и мислим да то је боље од хиљаду њежних ријечи.

Не, не брини што ми ријечи на уснама запну

и мисли ми понекад од тебе бјеже.

Све нити се једном могу покидати,

нераскидива је само она што дјецу за мајку веже.

Milica Radovanović


189

Plašljivko

Ja sam jedan dječak plašljiv

koji se boji čak i mraka

kad vam sve ispričam

znaćete- nema duplikata.

Ne smijem ostati noću sam

jer se bojim mraka

kad kroz špijunku samo provirim

ostanem bez zraka.

Ne smijem ni učiti naveče

jer se bojim mraka

uzmem knjigu 5 minuta

pa je zatvorim nabrzaka.

Ne smijem biti ni zaljubljen

jer se bojim mraka

zoveš me da prošetamo predveče

a mene strah i romantičnog sumraka.

Mogu se ozbiljno zaljubiti

a bojim se mraka

gledam mamu, gledam tatu

pa se bojim još i braka.

Nezgodno je biti mali pjesnik

a bojati se mraka

moraš o svemu lijepo pisati

a ono život pun raskoraka.

Marica Ferhatbegović


190

ЖЕЛИМ ДА БУДЕМ ДЕТЕ

Слушајте добро шта ћу да кажем!

Ја сам у души једно велико дете

и баш ме брига шта ће ко рећи

можете да ме разумете

или не разумете.

Чак сам и срећан

када ми кажу:

"Па, шта то радиш,

ниси мали"

тад подетињим

дупло више,

радим све што ми нису дали.

Волим да узмем

аутић од сина,

лутку и дворац

од моје ћере,

па да се играм

целога дана

да не знам за доста

да немам мере.

Па зато кажем

свима што се чуде,

што хоће да буду

озбиљне чике и тете,

ја желим да будем дете,

ал' џаба

ви то свакако не разумете!

Александар Јањушевић


191

JESAM SITAN, JESAM MALI …

Jesam sitan, jesam mali,

Ali događaju mi se razne stvari.

Ja se stvarno puno mučim,

Svakog dana nešto naučim.

Šlapicu sam cipelom zamijenio.

Podu izgled potpuno promijenio.

Zar sam kriv što kiša lije?

Zar sam kriv što sunce nije?

Mama je jutros kuću pospremala,

Za mene vremena nije imala.

Još se nisam potpuno probudio,

Snen sam mami kuhinju uredio.

Moj tata svašta na stolu ostavi,

Ponekad i mobitel zaboravi.

Slučajno sam ga primio,

Novi mobitel sredio.

A navečer pred spavanac,

Čekao me sjajni kupanac.

U kadu spretno uskočim,

Cijelu kupaonu smočim.

Svakog dana, svakog jutra,

Danas, sutra, prekosutra,

Nešto novo ja naučim,

O, kako se jako mučim.

Jesam sitan, jesam mali,

Ali događaju mi se razne stvari

Krunoslav Božić


192

PJESMA U SJENI

OVA JE PJESMA

OSTALA U SJENI

NEKIH VELIKIH MISLI.

NEGDJE NA PLAŽI

POD SUNCOBRAN

SU JE STISLI.

OVA JE PJESMA,

ZBOG NEKIH BOLJIH,

I DALJE U DRUGOM PLANU.

MOŽDA I NEMA

ŠTO REĆI,

AL´ IMA MORE NA DLANU.

Aljoša Vuković


193

Детињство

Док ми мисли свуда лете,

знам најлепше је бити дете,

оно са собом осмех носи,

као девојчица шналу у коси.

Лепо је дете увек остати,

у њему се крије човек који ће постати,

дете машта, дозива снове,

дете увек срећу дозове.

Оно је зрак пламена што сија,

бити дете то заиста прија,

бити дете то много значи,

то сија и неописиво зрачи.

Дечије срце радосно куца,

душа детета увек светлуца,

године не смеју да прете,

најлепше је бити дете.

Ђурђија Перуничић


194

ЧУДНО ЧУДО

На клупици

(у дебелом хладу)

Вук јагњету,

Прави лимунаду...

Крај потока,

(бистре, шумске воде)

Лија петлу,

Убира јагоде.

У сред гаја,

(уздигнуте њушке)

„кржљав“ медо,

Распродаје крушке.

У по дана,

(Без икаквог ослонца)

Зец из шуме,

Истерао ловца.

Чудно чудо

( у мојој,је, глави)

Живи у сну,

Али не на јави...

Иван М. Петровић


195

Nasmijani oblak

Iz desnog kuta

na margini stranice, dočekuje me

osmijeh oblaka, koji se smije

u obliku

cvijeta.

Smije li se oblak smijati

kad je njegova zadaća:

da nosi kišu nadaleko

da bude odskočnica munja

i rukavica nebeske borbe

kad se kao runjavi ovnovi

susretnu dva oblaka

i kao da im nije dovoljno

široko prostranstvo

nego žele istim nebeskim

putem u različitim

pravcima sa svojim nabojem.

No ovaj oblak se

smije. Kao dijete

zdjelici pudinga prelivena

karamelom, kao otvorene

oči pred prosinućem

sunca u neočekivani

tren.

Oblak se smije kao u jesen

topao miris kukuruza

na ulici, cimetna nota

pite u pećnici, šlag

na sitnom punjenju pečenih

jabuka (pun ih je pladanj).

Vera Vujović


196

СТАРА ШКОЛА

Са првим јутарњим зрацима

кад сунце обасја моје село,

помисао на школске дане

милином озари душу и тело.

Није било краја дечијој срећи

када смо срицали прва слова.

Школа је пријатељ највећи,

у њој смо стицали знања нова.

Та сећања и лепе успомене

не могу се из главе избрисати.

Невешта, почетничка читања

не могу се никада заборавити.

Још видим исписану таблу,

и дневник на учином столу.

Па пожелим да се једног дана

вратим у моју стару школу.

Желим заувијек бити дијете

којем срце од радости дише,

када учитељ уписује петице.

За радост не треба ништа више.

Слободан Цвитковић


197

Često

Često mi kažeš da želiš da ideš

Na puteve duge žustrih pulena,

Da rukama svojim hoćeš da siđeš

U jazbine mračne divljih jelena.

Često mi pričaš da svakog si dana

Viđao zvijezdu bisernog sjaja,

I da ćeš sa vrha svemirskog zdanja

Podići barjak bez straha i srama.

Često mi pjevaš o bitkama slavnim,

Dalekoj sjeni i trci bez cilja,

O usnama čednim što čine se lažnim

I samotnom brodu što luta od milja.

Nemoj da trčiš za djelima mnogo

I ne remeti sebi tu krasnu idilu,

Jer ti si za sada i bićeš još dugo

Tek pitljivo dijete u majčinom krilu

Mak Jamaković


198

Krajputaši

Na goloj zemlji

još drhtavoj od mraza

Niknule male glavice

zabijelila se staza

Pognule su glavu kao da se stide

ni trava još niknula nije

da se one bolje vide

Malene smo, kažu

i nismo jarkih boja

Tko bi uopće mario

za cvijeće takvog soja

Čeznule su u tišini

pokraj puta pokraj staze

Da ih vide da im se dive prije no

ih grube čizme zgaze

Ni slutile nisu koliko ih vole

ručice malene dok ih majci beru

mastilom crnim u školi o njima pišu

pa onda ručice prljave peru

Biljana Kovačević


199

Zauvijek ću ostati dijete I

Ja ne znam mržnja što je,

i ne pričam o tome tko je počeo rat.

Za mene su svi ljudi iste boje.

I da si na kraju svijeta ti moj si brat.

Kad' mi je smiješno ja smijem se glasno,

a kad' sam tužan plačem pred svima.

I onom' tko zna me nek' bude jasno,

u meni zauvijek da druga ima.

Želim ti ljubav i puno sreće,

jer godine idu, prebrzo lete.

Moje srce ostarit' neće.

Ja ću zauvijek ostati dijete.

Ja ću zauvijek tebe da volim,

i da se borim za bolje sutra.

Nikoga neću ja da se bojim,

za mene postoje sretna jutra.

Da budem drugačiji ja to ne želim,

loš čovijek neću postati.

Zauvijek ću samo ljubav da dijelim.

Ja ću zauvijek dijete ostati.

Samra Šakanović


200

Linine muke

Ispod stola Lina viri

I od muke ona žmiri.

Pseće noge i nju muče

Pa je srce van ne vuče.

Kiša lije, sunca nema

Malu Linu hvata trema.

Crne uši podigla je,

Mjehur svoje traži,

Šape svoje dvije

Sad ti, Lino, u blatu zamaži!

Lijena Lina izać' neće,

Malog Marka gleda,

Dječak mudro mudruje, odgovore ne da.

„'Ajd na travu!“ viče,

No tvrdoglave Line to se nimalo ne tiče.

Nije ona rođena za uvjete ove

Pa se odsad Linom Popišankom zove.

Marina Mađarević


201

LEPTIR

Imao je vrlo,

vrlo modra krila.

Mekana i nježna.

Umilna ko svila.

Sanjao je bijela,

vrlo bijela krila.

Bijela poput snijega,

kao bijela vila.

Nije bio sretan

jer uz sve krasote

nije bio svjestan

vlastite ljepote.

Zorica Antulov


202

ГУГУТКА И ГУГУТАН , ИГРАЈУ ШАХ СВАКИ ДАН

Шах играју сваки дан, гугутка и гугутан ,

шаховска им табла небо , час је ноћ , а час дан.

Залете се гугутан , гуче , гуче поваздан ,

распевани цвркутан , гугутки не нуди мат .

Пуно небо гугутана , гугутки и голубана ,

на нози му прстен мали , да поруку неком јави ,

Гучу , гучу гугутани , распевани , разиграни ,

застава им неће пасти , јер на небу су на власти .

Играју се партије , све фигуре полећу у лету се окрећу

и на крају обрни , окрени , увек међу птицама је реми .

И гугутке и гугутани , краљеви су и краљице ,

небо им је краљевина , а моћне војске - рајске птице ,

долете им посматрачи , ластавице и грлице ,

цвркутави мали врапци , чак и ласте те селице .

Облаци су ко мерџани , наџиџали се џивџани ,

цвркутави врапци мали , у хор су се уписали ,

на грани јато врабаца , прати лет голубица ,

долетела и ластавица , не сме да падне заставица .

Те мале летеће чигре , никад им доста игре ,

за њих не постоји време , кад су заљубљене

и свако зна неку тајну , веселога лица ,

тајне им како кажу , дошапнула птичица .

И славуј се овде пита , његов пресудиће глас ,

не скидај осмех са лица , долетеће јата птица ,

на фотографији кад си насмејан , права је милиница ,

кад фотограф проговори : - Кажи - птичица!

Игра се девет кола , по убрзаном систему ,

свака птица прати темпо ,

такнуто - макнуто и сличну тему ,

играју шах у лету , радују се белом свету .

Увек је неко на потезу , а неком је истекло време

и једино птице не знају за границе ,


203

док прелећу међе и оранице пуне зрневља ,

шаховска табла им пространа и небо и земља .

Птицама не треба пасош , а ни лична карта ,

ваздушном линијом надлећу и јабуке и крушке ,

једино не желе да буду глинени голубови

и да у њихову песму слободе ловци рата упере пушке .

Славица Јовановић


204

МОЈ СЕСТРИЋ

Мој сестрић је права чигра

Фудбал воли – фудбал игра

Скок до неба – корак складан —

На голу је прави владар!

Мој сестрић је чудно дете

Воли ролат и галете

Галама му јача страна —

Других скоро нема мана!

Мој сестрић је ведра лица

Миљеник је девојчица

Да превари нема Бога —

На ујака личи свога!

Мој сестрић је права маза

Ал` то ником не показа

Завидне му тетка, стрина ... —

Он је права мушкарчина!

Мој сестрић је понос свима

За зло грдњу не узима!

Реч старијих радо куша —

Ипак само себе слуша!

Мој сестрић је момак згодан

Од стартова некад модар

Тад се љути и вилени —

Кô светиљка сав трепери!

Мој сестрић је све у свему

Накривио људском крему

Једва чекам да порасте —

Неће бити таквог дасе!

Mилоје Вељовић


205

*Snijeg*

Ležim u mraku,

pjevam polako,

sretno i toplo,

nježno i lako.

A moja sreća još se poveća

kad snježne pahuljice male

usred hladne noći

topovi sa neba pale...

Maja Vukoja


206

ZDRAVO VOĆE

Jedna je jabuka

nekidan

primila crva

na hranu i stan.

Pa se zbog toga

ta dobrica prava

sad svima hvali

kako je zdrava.

Višnja Junaković


207

SUNOVRAT

Sunovrat se

sam sebi divio

glavicu nakrivio

u vodi se vidio

u sebe zaljubio

pa kaže:

o Bože

kako sam lijep

i za sve drugo

slijep

Branka Krakalić


208

MALA PRINCEZA OD LOKVI

nosi bisernu krunu

i zelenu krinolinu

i šljapka po lokvama

u gumenim čizmicama

tata kralj joj je hajde dopustio

u vodu ju do koljena pustio

zelena je krinolina dobila

par vodenih mrlja-cvjetova

još samo malo tata! šljap

tras buć pljuć špljas fljap

daj još samo malo dragi tata!

al' tata ju za ruku hvata

dosta je bilo moja vilo

neumoljiv je tata

pa nestanu naglo

iza velikih teških stanskih vrata

Tamara Bakran


209

MOLITVA

Bože, dao si mi život jedan i ni jedan više,

Dao si mi dušu koja ume da diše,

Dao si mi srce koje ume da voli i da svaku ljubav do kraja preboli,

al mi nisi dao nešto što me ceo život treba za šta te svaki dan molim i čekam tvoju pomoć sa neba.

Jelena Marić


210

Час економије

Реци ми, реци ми тата,

а шта је то плата?

Плата је када пуно радим

и када се уморим сине,

да ти бољи живот градим,

да се ти безбрижно играш

и да те ништа... ништа не брине.


а шта је то рата?

Рата је сине,

када ти пуно љубави дам,

а ти ми полако враћаш,

љубав љубављу плаћаш,

када будем стар,

болестан и сам.


а шта је то камата?

Камата је сине,

када добро чиниш

па добијеш двоструко више.

Знај, свако учињено недело,

са каматом дупло се пише.

Кадa једном порастеш сине,

тада ћеш да схватиш,

колико те тата воли.

И све твоје боли,

ја бих уместо тебе,

са каматом да платим.

А сву твоју љубав,

што је мени дајеш,

ја ћу теби,

сине,

са каматом да вратим.

Драгица Бека Савић


211

Četiri čarobne riječi

Mene ni pred kim nikad nije sram

Jer četiri čarobne riječi već znam.

Uz hvala i molim, izvoli i oprosti

Svaki nesporazum lako se premosti.

Iako se svi odnosi na četiri riječi svode,

Vičem iz sobe: bako, daj mi vode!

Ali i baka od mene nešto traži:

Čarobnu riječ mi zauzvrat kaži!

Koja je ona prava, češkam se po glavi,

A žeđ mi već uvelike strpljenje kvari.

Rekoh: hvala, molim, oprosti, izvoli!

Pa neka baka uzme koju najviše voli.

Marica Žanetić Malenica


212

KAD SAM DOBIO BRATA

Tetka mi jednom potajno reče:

„Roda ti nosi brata il seku!“

Bio sam tužan cijelo to veče,

htjedoh čak ljutit skočit u rjeku.

Već tad sam znao baš sve o rodi,

za bapske priče djecu da nosi.

I tako mama klinca nam rodi

i sjetno ga, nježno, ljubi po kosi.

U meni ljutnja rasla sve veća,

sad sam , mislim, višak u kući.

Al netko doda kako je sreća

imati brata i s njim se tući.

Bilo mi krivo kada je plako,

kada su stigle neznane žene.

Drže ga, nose, smiju se glasno,

a na me pogled nitko da skrene.

Al sve je bilo kao u priči,

bijes u meni bio je mekši

kad shvatih da klinac na me sliči

da svakim danom raste sve ljepši.

Sad mi se javlja mangup jedan,

Piše mi s mora i šalje sliku.

Budno je čuvam i često gledam

i sad je nosim u novčaniku.

Adam Rajzl


213

IZ DNEVNIKA JEDNOG ĐAKA

Iz dnevnika jednog đaka

Svašta saznaš na brzaka,

Neke tajne što je skrio,

Je l' u školi juče bio,

Da l' dužnosti izbjegava,

Folovima pribjegava,

Da l' je miran il' je vrag,

Koji mu je predmet drag,

Je l' mu škola kao kazna,

Iz dnevnika sve se sazna.

Nermina Subašić


214

KAKO RASTE PRVAŠIĆ

Prvašić raste

od poljupca i priče,

šetnje po kiši

i toplog mlijeka,

od pisanog slova

i abecede,

od igre, veselja

i velikog smijeha.

Kao leptir i ptica

u slobodnom letu,

prvašić raste –

najbrže na svijetu!

Jasna Popović Poje


215

OBLAČAK, MIŠ I MAČAK

Plavim nebom plovio

usamljen jedan oblačak.

„Ružan li si tako siv!”

rugao se njemu mačak.

Oblačak mu ljut odvrati:

„Poslat ću ti kišu s neba!

Iz visine dobro vidim

da ti uši oprat treba.”

Vrebao je mačak miša,

za vrat htio da mu skoči

kad se sruči iznenada

jaka kiša pa ga smoči.

Mislio je mačak krivo

zaklon će mu dati smokva,

ali vrt je za tren oka

postao k’o blatna lokva.

Pokisle su crnom mačku

uši, rep i bijele šape,

u lovu ga snašla kiša

bez čizmica i bez kape.

U rupi se miš sad krije

pa se mačku slatko smije:

„Mokar si do gole kože,

bez ručka se danas može!”

I još doda: „Lutalico,

sram te bilo doma nemaš,

skitaš se po cijele dane

pa mijaučeš ili drijemaš.”

Bijesan mačak mišu veli:

„Platit ćeš mi drugom zgodom!

Smijati se nećeš dugo,

kuća ti se puni vodom.”

Na odlasku oblačak im reče:

„Primili ste poduku od kiše.

Rugati se nikad nikom,

ne smijete više!”

Anđelka Korčulanić


216

Maštovita avantura

Rodila se čudna deca,

letela bi ona do meseca.

Bujna im je pamet mašta,

Pa im padne na um svašta.

Majka ih je rodila,

bajke im govorila.

A ta mašta deci prašta,

pa im je i krila stvorila.

Da kroz snove oni lete,

da ih vidiš,beli svete!

Kakvu snagu mašta ima,

Kako dugom boji svima

dane,noći,lepa jutra,

nova mašta čeka sutra.

I na uglu naše kuće

nova priča već šapuće.

Jana Veselinović


217

Порука

Питао се мали Глиша

зашто мачка јури миша,

када зора јутром руди

зашто певац њега песмом буди.

Што у тору овце блеје

када су стварно добро јеле,

у воћњаку целога дана

трава им је била храна.

У штали се рика чује

крава нешто поручује,

не разуме па се мисли

зашто гласови нису исти.

Ако желиш све то знати

мораш књиге прочитати,

и на часу пажљив бити

па ово ћеш тад схватити.

Рекао је деда њему

прешао на другу тему,

а сад Глиша чешка главу

зна деда је баш у праву.

Младомир Кнежевић


218

MI NAJMLAĐI ISTINU ZNAMO

O meni nećeš uspeti baš da napišeš pesmu,

o ovakvim delijama teško se stihovi pišu.

Moj plavi sjajni pogled i osmeh lepotu svih stihova brišu.

Ničiji zagrljaj nije tako iskreno topao, snažan i pravi!

To ne može biti kod vas odraslih,

to je samo u dečjem srcu i glavi!

Kažem ti o sebi samo ja stihove mogu da nižem...

Znam od čega rastem, šta mi na lice sunčani osmeh meće;

znam šta mi je najvažnije i jedino što me pokreće.

Mnogo ljubavi mi treba, more, okean, nešto još mnogo veće...

Znam u tvojoj pesmi je ima mnogo. U njoj bih treperio od sreće.

Stihovi bi tvoji bujali od dobrih želja,

a ti bila najsretnija na svetu.

Kažem ti da nema te pesme u kojoj bi mogla da se opiše

stvarna vrednost našeg toplog dodira, razdraganog koraka,

u koju bi moglo da stanuje toliko sreće kao u srcu jednog dečaka.

O meni nećeš uspeti baš da napišeš pesmu,

o ovakvim delijama teško se stihovi pišu.

Mene ćeš samo moći da voliš,

a sve tvoje pesme neka na mene mirišu.

Mi najmlađi istinu znamo, ljubav se ne piše,

ona se ne čita, njoj se ne divimo, ona se živi!

Zato i ne probaj o mom zvonkom glasu da smišljaš rime,

da tražiš melodiju imena mog

i misliš kako je Lazar posebno ime...

Umesto pesme koju bi samo za mene da stvoriš,

uzmi me za malenu ruku i iskreno voli me.

Sonja Milovanović


219

Kad me Leda pogleda

Kad me Leda pogleda

u meni ništa nema reda.

Kao da mi nešto srce takne,

sve se u njemu pomakne.

I mislim ponestat će mi zraka.

Tad poletim u svjetlost iz mraka.

Krvni mi se tlak jako diže

i oblacima sam sve bliže.

A kad vidim onog Luku

da Ledu drži za ruku,

sam sebe desnicom pljesnem,

pa s oblaka na zemlju tresnem.

Željko Mavretić


220

Veliko dijete

Ničeg nema ljepšeg

Da znaš, vrli svijete

Do čovjeka zrela sresti,

A nać' u njem'- dijete.

Žeravice dvije vire

Ispod sijedih vlasi,

Mjesto bora čelo mu

Radoznalost krasi.

Poći on će da te prati

U svijet igre tvoje

I vidjeti odraslima

Nevidljive boje.

Ne boluje on od boljki

Što velike brinu,

Misli mu se kao ptica

U nebesa vinu.

I ostanu tamo negdje

Daleko od svijeta,

Iznad zlobe duša zrelog

Djeteta je sretna.

Poletimo i mi tamo

Gdje je život ljepši,

Umovi bez granica,

A jezici mekši.

Svima će nam biti bolje,

Zlatno će nam sunce sjati,

Jednom onda kad odrasli

To dijete u sebi vrati.

Maida Salkanović


221

DIJETE U MENI

Otvorenih očiju mašta, misli da zna svašta

U sve vjeruje,uvjek pretjeruje,oblači se i šminka,kao klinka

Ne odustaje i ne pristaje na starenje,moćno sanjarenje ju do zvijezda baca

Živi za tren, od poljubaca,čekajući princa ostarjelog klinca u svojoj jeseni

Dijete u meni

Dajte mi zrno blagosti ,mrvu dragosti, osmjeh blag,čarolijom opijeni probudite dijete u meni

Da prepozna trag

Kreni živote kreni, zaiskrite perle biserne,okrunite moje namjere,dovezite zlatne kočije

Da nikad ne odraste i ostari, da ne isišu energiju godinama

Djeca u nama

Mia Behtan


222

KIĆENJE BORA

Još uvijek svađamo se oko kićenja bora,

tko želi, a tko ga okititi mora.

Brat bira kuglicu plavu, sestre zlatnu i žutu,

a ja na sve to napravim facu ljutu

i promatram samo po strani

jer znam da kuglica moja neće zasjati na grani.

Svatko svoju kuglicu na bor meće –

vidi majka nitko popustiti neće.

Kori nas starije da priliku mlađima damo.

Čiju će kuglicu izabrati, već odavno znamo.

I tako u najljepše vrijeme nastane svađa

u kojoj uvijek pobijedi ona najmlađa.

Danijela Danilović


223

BUMBAROV SAN

Nježna mala krila,

prozirna i laka,

nose teško tijelo

mog bumbara Žaka.

Žak mi je ljubimac,

jer je osobenjak,

dlakav je i bucmast,

sladak ko medenjak.

Snove duše ima,

da uz kvartet pčela,

izvodi na sceni

Gershwinova djela.

Čim osjeti dnevnu svjetlost,

zaboravlja san,

jak nagon za radom,

donosi mu dan.

Uranja u zlatno more suncokreta,

kompas točni odbacuje,

navigaciju isključuje,

gubi glavu u slatkoći,

uživa u svojoj moći.

Ide dalje, glasno pjeva,

pa na nježni cvijetak sleti. Objesi se na latice

savije ga do zemljice.

Pa što onda ako Žak u zadruzi složnoj živi?

Sustavan, pedantan radnik, u snu muzici se divi.

Davorka Androić


224

Kalista blista

Kalista blista

K'o zvijezda čista,

I da mi je kista

Naslikala bih slika

Sve od tvoga lika

Da na platnu blista

Ta oka dva čista

I sve u slijedu

Ljudi bi čekali u redu

Da te vide

Kako se smješkaš sa zida

I da ne bude šala

I poljubac bi im dala,

Namignula sa dva oka mala

Koja bi sa zida sjala.

Sanja Petriška


225

BALET

Maggie

Malena je djevojčica uzela plet

i svojim nožicama stala na parket

praveći se da je balerina fina.

Ti sitni koraci izazvaše u braci

zrnce ljubomore pa je uzeo drugi

te je u baletu došlo do plesnih borbi:

Bijeli i Crni labud zajedno plešu

dok bore se za jednu prelijepu snašu.

Oživjeli su Labuđe jezero na svoj način

dok lupali su po podu svim i svačim,

na kraju jedno drugom pali u zagrljaj

rekavši da jako vole raskošni ples taj.

Ana Ceković


226

Prijatelji su kao ptice

prijatelji su plahe ptice

koje nas ugodno iznenade u proljeće

poput mekog oblaka štite nas od

vrućine

i kiše

grle nas zaštitnički kao stablo života

glavu nam dižu kad ponestane hrabrosti i nade

jedino prijatelji znaju

tužnu vijest nježno priopćiti

i s nama čekati jutro za besanih noći

jer prijatelji su poput egzotične ptice koje pjevaju samo nama

i podnose našu tišinu i galamu

ne pitajući za razlog

pa ako nam neki prijatelji

otiđu prema jugu

ili ka sjeveru

čak kad iz neobjašnjivog razloga odluče obrisati tragove sjećanja

i prepuste zaboravu sve što nam je bilo zajedničko

ne smijemo im suditi:

oni samo nastavljaju graditi živote bez nas

najteže je kad, ne svojom voljom, zauvijek odlete među zvijezde

i ostave nas, pomalo blesave, usamljene na obali

slane od suza i mora

Vanja Škrobica


227

ORAO

DODIRUJE MIRIS DUGE,

DOK NEŽNO BOJE BROJI,

ISTKAO JE OBLAK TUGE,

U BEZNAĐU, EVO, STOJI.

SLUŠAO JE ARIJU MUZE,

ORAO SURI NADLEĆE TUŽNA LICA SADA,

VETROVIMA DONOSI LEDENE SUZE,

TEŠKA MU SUDBA BEŠE TADA.

ORLOV JAUK PROŽIMA I NEBO,

SUNČEVIM ZRACIMA ŽIVOT KRADE,

VRATITI SE U ZAVIČAJ ON JE HTEO,

ALI NESREĆA NA NJEGOVA PLEĆA PADE.

SLOMIŠE MU ZLATNA KRILA,

LJUDSKE RUKE, I ZLA KOB.

SAMO POLJSKA ZAPLAKALA VILA,

JER POSTADE LJUDSKI ROB.

ZEMLJO, MAJKO, SLOBODU MI VRATI,

DA OSTANEM VITEZ TVOGA SVETA,

BEZNAĐE ROPSTVA TI MI USKRATI,

DA MOJA SUDBA NE BUDE KLETA.

UTOM SIĐE OBLAK SIVI, I ZAČU SE GROMA HUK,

OBRATI SE ZEMLJA MAJKA, NASTA TADA DUGE LUK.

DODIRNUO ORAO JE DUGU, ISTKAŠE MU MUNJE KRILA JAKA,

VINUO SE PONOSITO, NEMA VIŠE SABLASNOGA MRAKA.

Vladimir Jakovljević


228

MINJA I DUDINJA

U hladu jednog crnog duda,

sreli se Minja i žuto pače.

Pače došlo od ,neznam kuda,

a mala Minja sedi i plače.

Rumenim kljunom pače skuplja

zrele plodove, otpale...crne,

dok Minja stoji i ljuto gleda

sve bi za sebe - pačetu ne da.

,,Prestani više, ja sam Minja,

ovo ovde je moja dudinja.

I ko će kljun da ti opere?

Crn je ko noć kod baba Vere."

Žuto pač, farbano crno,

Odgega lako - neznano gde.

A mala Minja ponosno osta

U hladu duda kao i pre.

Grohotom vetrić ljulja grane.

Padaju sočne zrele dudinje,

po kratkoj haljini - neubrane;

po belom platnu slikarke Minje.

Ostala sama dudinje brati.

Ustašca crna rukice gore,

kad mama dođe biće smeha,

MOŽE JE OPRATI SAMO MORE!

Zorica Ivanović Gajević


229

НАШЕ ОДЕЉЕЊЕ

У нашем одељењу дванаест другара има,

а сада ћемо понешто да кажемо о свима.

Љубичица је девојчица слатка и фина,

до окружног такмичења у шаху она је стигла.

Да нешто ново научи, увек тежи,

од школских обавеза никад не бежи.

Сарита је тиха и помало стидљива,

али у њеним очима дружељубивост је видљива.

Лице јој је често осмехом украшено,

све похвале и за владање њено.

Лепо лице наше Милице,

одељењске председнице.

Вредна и добра ученица

за математичке заврзламе права је паметница.

Милан Јањић је добар и прави друг,

лепо црта и трчи укруг.

На часовима физичког равном му нема,

лети, скаче, пузи, брише све са терена.

Мићко је добро и примерно дете,

њега не занимају пушке и ракете.

Лепо васпитање носи са собом

и знај да ће се због тога сви поносити тобом.

Труд и знање, наш Марко има,

на часовима је пажљив и миран.

Додај осмех на то лепо лице,

и настави да ређаш и даље петице.

Јоца је лепа, паметна и нежна,

као нека пахуљица снежна.

Прелепо црта, још лепше пише,

фудбал воли од свих спортова највише.

Јеца је наша песникиња мала,

шта год је пожелела, то је и написала.

Она прелепе стихове пише,

да постане песник волела би највише.

Ту је још један Милан мали,

у тандему са Ђолом понекад несташлук направи.

Окретан је као чигра,


230

и много воли фудбал да игра.

Ђоле је увек пун разних питања,

јер је велики обожавалац читања.

Много воли тракторе и људе, али и

у центру пажње понекад да буде.

Дуге трепавице носи на глави,

можда ће бити заводник прави.

То је наш Милош, марљив и вредан,

за глуму је створен, имитира као један.

Анђа је скромна, одговорна и озбиљна,

на часовима је веома мирна.

Изостанак ниједан направила није,

школу обожава, за цртање је геније.

Јелена Ивановић


231

U jednim očima

Te oči, oči jedne, zelenkastoplave,

Valjda, nije mnogo važno.

Vlasnice su moga uma, mojih misli, moje glave,

Njihov pogled nemir stvara, veže snažno.

Te oči, bezbrižne, snene,

Vlasnice su mojih osjećanja,

Vezale su srce moje, vezale su mene,

Oči sjajem svojim daju obećanja.


Pune snova, ljepote i tajni.

Ne mogu da shvatim, plave ili zelene,

U sjećanju pogled, bitan, dugotrajni.


Neka bude da su zelenkastoplave,

Te oči, dobro zapamćene,

Ne mogu da shvatim, iz snova ili s jave

Amra Tahirović


232

DJECA

Ispod perja, glave s pet ljeta

drijemaju. Vjetar zviždi sa

južne hemisfere. Ne duvaj,

kosu ne nosi. Ne padajte

zvijezde, u okice plave

slijećete.

Očevi dječijih tajni, uspavane

pjesme bi zaboravili.

Sestre grebene ljubomorom

slatkom, usne gore šaptanjem:

'spavaj, spavaj anđele mali, s usnama

mojih tajni'.

Mi smo djeca, povratkom

opalih latica.

Damir Camić


233

Bakine priče

Moja je baka u priče skrila

likove razne da me jutrom bude,

njena dragost topla i mila

osvaja djecu i velike ljude.

Dok sunce proviri, a jutro dan zanjiše

krevetu prilazi baka, nježno me stisne…

U sobi kolač tek pečen zamiriše.

Lik čudan iz priče skoči i vrisne.

Reci mi , mili, koga bi najradije sreo,

čiji pjev da te jutros budi?

Kakav bi mi lice prekrio veo

dok zora se glasa, u nama rudi?

Ne znam, bako, do priče mi nije

od sada me jutrima budiš ti,

najljepše mi je kada me ljubav grije,

samo me rukama čvrsto zagrli.

Ankica Bistrović


234

Dječijem piscu

Dječijem piscu kažem hvala

kad je otrpio more štete

dok sam bio malo dijete.

Što je razumio bezobrazluke,

papirne loptice i tajne ceduljice.

Sve moje grube školske šale

šaranje i bacanje knjige

preko moje ljubavi jedine.

Dječijem piscu kažem oprosti

što sam ti na licu crtao brke

iz neke moje glupe pakosti.

Sve je to pisac mirno gledao

dok je iz čitanke vrebao đake

da ih pjesmom i stihom stigne

pa da im srce duboko dirne.

Znao je kako djetetu treba prići

i strpljivo je čekao red u školi

da ga neko čita i voli.

Pisci su na svijetu Bogom dani

da učine da smo uvijek mladi.

Odabrani su kako bi nam rekli

da živimo lijepo i da smo sretni.

Dženita Hrnjičić


235

Školjka ljubavi

Zasadit ću osmijeh, u žalu, kraj mora.

Niknut će možda školjkica doskora?

Boje, pitam se, koje li će biti?

Biserje sjajno hoće li će skriti?

A što ako netko preduhitri mene?

Slučajni prolaznik, ili sirene?

Zasadit ću ga ipak nek' izraste radost!

Svijetu da donese ljubav i blagost!

Andrea Debak


236

ТО САМ ЈА

Хеј одрасли

И ти свете

И сви они што ми

Прете.

Не плашим се

Имам снагу

Заувек ћу бити

Дете.

Потрчаћу, полетећу

У загрљај

Новом дану.

Све што хоћу.

Што пожелим,

Ево ту је,

На мом длану.

Слободна сам,

Мирно спавам.

Радујем се

Новом плану.

Све вас волим,

Све вас грлим

И имам вас,

На свом длану.

А у срце кога

Пустим,

Тај ће знати

Љубав шта је,

Сва слобода овог света,

Кад узимам,

Себе дајем.

Драгица Антанасијевић


237

TATINO SRCE

"Koliko srce tvoje je tata?

Kolika su mu vrata?

Da mi je znati

šta sve u njemu može stati."

"Moje srce je malo

nema čak ni vrata!",

kroz šalu veselo

odgovara tata.

"Hajde reci mi tata

šta sve u njemu ima?"

"Jedna malena glava,

kosa plava,

i velika mama

u njemu spava."

"A ima li mesta tata

za moga brata?"

"Ludice mala, rece tata

u mom srcu ima mesta

za tvoga brata."

"Hvala ti tata,

mada ne razumem

kako tvoje srce nema vrata!"

Dušica Pajović


238

Као булка

Корак до тебе

пружићу снена

и тако нема у буктавој тами

стиснућу усну, врелију и од саме жари.

Потоком живим хладићу обале

да сачувам безрачне увале

забраном, уз тихо појање

заруменићу се

као булка повијене главе.

Велика Латас (Томић)


239

Svijet oko nje stari

Svijet,

oko nje,

polako, stari,

a ona je,

osobnošću,

sve mlađa

i mlađa.

Život,

oko nje,

polako,

naginje pelinu,

a ona je,

u naravi,

sve slađa

i slađa.

Jučer je

u naručju nosila

barbiku,

danas, gle,

nju,

kao barbiku

časte.

Sutra će,

već,

za nove laste,

gnijezdo da svije

dušom djeteta će

da ih

grije.

Igor Divković


240

Djevojčica i dječak

Njene su treptave ruke

pružene do zvijezda i dalje.

U očima zarobljen osmijeh sunca.

Lutke uz uzglavlje čuvaju njeno djetinjstvo.

Ona želi da je velika

i oblači mamine cipele s visokom petom

i šešir s velikom bijelom margaretom.

Kad ide s mamom u šetnju

stavi mašnu u plavu kosu,

digne glavu s visoko

i ne gleda dječake.

Jer u ružičasti svijet djevojčica

“ne smije” da uđe nijedan dječak

Njegove su treptave ruke

pružene do duge i dalje.

U očima mu raste nebo.

Pod jastukom,u cipeli

bebrižno spavaju klikeri.

On želi da je veliki

kao Mišo iz drugog ulaza

koji se kači za tramvaj.

Iz kratkih pantalona,

čiji džepovi kriju veliko carstvo

vire mršave noge.

Kad ide s tatom na utakmicu

plazi jezik djevojčicama.

Jer u plavičasti svijet dječaka

“ne smije” da uđe nijedna djevojčica

Sadžida Viteškić-Majstorović


241

У ПРОЛЕЋЕ, КАД ЉУБАВ ПРОЦВЕТА

Маслачак се повија од стида

и ко витез савија у струку,

на небу се муња сва покида,

па ућути, да не прави буку.

Чак и сунце за облаке бежи,

румени се као полетарац,

под врбама сва се река јежи

и дрхтуљи, ко заљубљен малац.

И месец би да промени мене,

ветар љути смирено да шета,

осека и плима да милују стене,

у пролеће, кад љубав процвета.

Ружне речи моментално кидну,

оне лепе ко првак се збуне,

од срамоте сузе се препадну,

да је храбар мангуп се не куне.

Километри уздаха се нижу,

љубоморни, као бесни, глођу,

цвасти с грана у поздрав се дижу,

ко строј војске, кад званице дођу.

Ни ја више не личим на себе,

симпатија нова ме решета -

триста шуга као да ме гребе,

у пролеће, кад љубав процвета.

Срба Такић


242

Шта жели дете свако?


Шта жели дете мало, а шта оно велико?

Мало дете жели да га сви пазе,

да га стално љубе, грле и мазе.

Велико дете жели пуно пара

и да га нико не смара.

Мало дете жели да сви на њега пажњу обрате,

да га сви слушају и око њега да се врте.

Велико дете жели бити сам, јер је њему свако досадан.

Мало дете само би да сања,

оно је жељно скакања и плесања.

Велико дете би да открива,

па не да, да га прати рука бојажљива.

Велико дете жели ствари мале, пуно забаве, смеха и шале.

Велико дете жели ствари велике,

да одрасли не сазнају за његове неприлике.


Шта жели дете мало, а шта оно велико?

Шта жели дете које је дете?

А шта жели дете које више није дете?

Наталија Ђорђевић


243

ДЕТЕ

Када бриге почну да море

држе нас будне чак до зоре.

Дан се буди, мисао нову даје,

уз децу се живи, уз децу се траје.

Негде у нама живи скривено

искрено дете знатижељом умивено.

Нису важне њихове граје,

уз њих се дише, уз њих се траје.

Није важно што младост постаје далека

и,што се негде појави бора нека.

Некада се од дана направи вече,

без бриге, и тада живот даље тече.

Радостан осмех лице озари,

деца постају чаробњаци прави.

Гледаћу птице како лете-

заувек ћу бити дете.

Светлана Нешић


244

JUČE SMO VAS UPISALI U OSNOVNU ŠKOLU

Azri i Benjaminu

Juče smo Vas upisali u osnovnu školu,

pa sam u mislima gdje sam nekoć davno bio.

Mama je bila u duru, a ja, gotovo sav, u molu.

Pred očima mi, malo je reć', bljesnuo život cio.

Vratilo me sjećanje u davno proživljene dane,

okrznulo me, osvijetlilo, ka prošlosti okrenulo lupu.

Pred očima iskrsnulo prostrano dvorište i ekipa bez mane,

oživjele zaboravljene želje, bljesnulo zlato u ćupu.

Zaplavile se kecelje, zalupala mala srca iza škole.

Ispred nas učiteljica, a mi u parovima, spletenih ruka.

Crni, plavi, crveni, ili sa kosom poput smole,

nasmijani, a tihi – da se ne čuje zvuka.

Poredaće Vas u klupe, u sredinu, uz prozore ili do vrata.

Svaka stolica nosiće đaka lahkog ko list.

Jedan će razred primiti blizance: sestru i brata.

Ona će nositi mapu i tempere – on bi pero i kist.

Zadrhtim kad pomislim hoćete li znati složiti boje,

napokon se upisati u ljude, raščovječiti, smiriti damar.

Ko kalemli - ruže, dobre misli se sljubljuju, miješaju i roje,

u meni nemir guše, nasmijavaju, s leđa skidaju samar.

Tek će vrijeme, na kraju, valjda dobro donijeti – izračunati cijenu.

Naše je paziti da ono dost – iskren prijatelj postane.

U nama zakopiti, poraste, da porodi zlatnu mijenu,

i uz nas četvero, zanavijek, na tom valeru i ostane.

Omer Ć. Ibrahimagić


245

Tulum ispod Mjeseca

Još jedno neobično veče,

sprema se party, Mjesec sja od sreće,

Zvjezdice obukle haljine od svile,

blistaju na nebu, dražesne i mile...

Djeca na trenutak, odlutala u svijet mašte,

s njima tulumarit pošo i žuti tulipan iz bašte,

livada okupana kapljicama rose,

po njoj plešu dječje noge bose....

Šuma pretvoriše se u neobičan svijet igre i plesa,

poput najljepših bajki bez puno plača i stresa....

Denis Kožljan


246

ЗАНИМАЊЕ

Кад порастем бићу морнар

па да морем плавим пловим,

ал’ се нешто чудно питам

како рибу ја да ловим.

Морска болест стално прети,

од ајкула страх ме хвата,

са палубе ако паднем –

биће тужан због тог тата.

Боље да ме много воле

као главног, храброг глумца,

страх ме само шта ће мама

ако на ме неко пуца.

Одлучим ја – бићу ловац

кад већ шума мирно спава.

Таман мислим све је добро,

кад ето ти страшног лава.

Ко зна где бих завршио

ни не мислим - све је страва.

Да сам дирн’о страшног лава,

шта би онда деда Сава.

Страх ме хвата, глава боли,

овај свет је препун муке.

Још ћу мало бити дете

пошто нема праве струке!

Јадранка Ћулум


247

ŠKOLE

Kad se deca raspuste

škole su puste,

nisu škole toliko lepe

dok u klupi ne sedi dete.

Verujte kod đaka

je bitna petica svaka,

Da budu svi dobri,

da im petica iz dnevnika viri.

Vole deca da uče,

ali vole i kad zvona zazvuče.

Onda se na odmor istrče

tad niko nije spor, i niko se ne vuče.

Učenici i učenice

kad zauzmu svoje klupice

sve dok im pričaju učiteljice

mirni su ko bubice.

Deca treba da uče,

da se kroz život ne muče,

da budu primer svima

da se roditelji ponose njima.

Zafirovic Jovan


248

У брзацима маште

Широка лепа цеста,

знакови поред пута,

ал’ далеко не стиже,

ко не уме да лута.

У теби дете спава,

ма хајде га пробуди,

нек оно збаци терет,

што притиска ти груди

У брзацима маште,

нема немогућих ствари,

у брзацима маште,

схваташ ко си у ствари.

У брзацима маште,

душа никада не стари,

у брзацима маште,

свет су градили сањари.

Божидар Ђуровић


249

Dan i noć

S prvim cvrkutom ptica

dan na prozore kuca.

Noć zna što treba.

Još snena svoje snove

pod jastuk sprema.

Na krilima vjetra odleti

na drugu stranu svijeta.

Vrati se u sumrak ran`

da zamjeni dan.

Dan ode u doživljaje nove,

a noć nastavi

svoje snove.

Rajka Anđelić Maslovarić


250

ЈА САМ СРЕЋНО ДЕТЕ

Ја сам дете срећно,

срећан сам, јер ме мати моја роди.

Ја сам дете срећно,

јер осмех мене води.

Ја сам дете здраво,

јер једем све што треба.

Ја сам дете здраво,

болест мене не вреба.

Ја сам дете снажно,

имам снаге до неба да стигнем.

Ја сам дете снажно,

месечини могу да намигнем.

Ја сам дете смело,

не плаши ме ништа, ни црно, ни бело.

Ја сам дете смело,

на свом путу ходам усправно и весело.

Ја сам дете богато,

јер имам ово све и не треба ми више.

Богат сам и срећан зато,

Не треба ми новац, не треба ми злато.

Филип Димкоски

Препев са македонског на српски језик Снежана Алексић Станојловић


251

ВОДИМ ЈЕ ИЗ БАЈКЕ

Мислите да сам намрштен и крут?

Да ми нешто у глави фали?

Ја сам само лењи трут,

велико дете што воли да се шали.

Једном сам побегао из крила своје мајке,

па ускочио у књигу: ,, Најлепше бајке".

Лутао кроз чудесне светове,

тражећи неостварене снове.

Срео сам Трнову Ружицу.

Шта би било да вретено није такла?

Видео сам Пепељугу

и њену малу ципелицу од стакла.

Спазио сам три мала прасета и вука страшног.

Једно прасе сам шчепао за руку

и поручио злом вуку:

,,Водим је из бајке, биће део живота мог".

Лука Лукић


252

БРЗА ХРАНА ИЗ ОРМАНА

Напали ме мољци,

не лаже вас строфа,

одећу ми снашла

права катастрофа.

У сласти је гризли,

свако шта је хтео,

мало за рукаве,

мало доњи део.

Гостили се редом

без трунчице срама,

страдала ми због њих

најдража пиџама.

После такве гозбе

није била љупка,

красила је рупа

око мога пупка.

И вас би без мука

макнули из такта,

да су вам рукаве

скратили до лакта.

Од поштеног света

стварају голаће,

добро кад ми нису

појели и гаће.

Стеван Милошевић


253

Успаванка

Принцеза је моја драга

цурица,

стиже јој лепа

птичица

успаванку пева

буји баји моје

злато

баршунастим

велом

покривамо

дан

руке твоје милујe

твоја мајка

пољупцима прати те

у земљу чуда

док си у свету

бајки

лепим вилама

се весели

успаванка чуда

чини

буји баји

читавог живота

чуваће те твоја

мајка

склопи очи моја

драга

спавај мирно до

сванућа.

Радмила Марковић


254

ОДРАСТАМ СА СНОМ

Знам да постојиш и да си жив,

као кроз маглу лика ти се сјећам,

често ми, оче, на сан дођеш

зов се к’о ехо враћа, јецам.

Питам се, питам, тата

да ли сам крив што сам рођен,

да ли је љубав јача од ината

ил си можда од мене ослобођен.

Сва ђеца уз оца расту,

првим корацима прати их син

а ти, дјетињство ми крадеш

малено срце мељеш као млин...

Одрастам, са сном, полако

памтим те у улози странца,

Упитаћу те једном, тата

како сад да загрлим незнанца!

Radojka Mugoša Petrić


255

Pesnik je veliko dete

Pesnik je veliko dete.

Da, dragi moji!

Uvek mlad, kao i pesme,

misli da sve što je lepo, može i sme.

Verujte,

on boji svet svojim bojama

poput umetnika

od sivog pravi belo,

od mračnog svetlo.

Da li je tajna sreće

gledati svet kroz šarene naočare

poput pesnika

kao jedno veliko dete?

Da li to može svako

ili je dano samo odabranima?

Kroz oči deteta i pesnika

Sve je lepo, mlado, veselo,

Odiše ljubavlju

i večito se obnavlja sve lepše i lepše .

Ana Jovanović


256

MOJ MAČAK I KUKAVICA IZ SATA

Kuu-ku, kuu-ku rekao je sat,

oglasila se ptičica

oči sam otvorila,

pjesma me njena za školu razbudila!

Na stolu me je mlijeko čekalo

i prepečeni tost,

uskoro mi došao

mjau mjau gost!

Kradom sam mačku Silvesteru mlijeka dala,

da mama ne bi saznala!

Vrebao je zbog kalcija cijelo do podne satnu ptičicu,

poslao mi brat razigranu sličicu!

Kukavicu sam Tweety nazvala,

sve prijateljice na igru pozvala,

da se smiju ptičici i mačku Silvesteru

i da nam bude djetinjstvo radosno kao u crtiću!

Ana Emanuela Šimunić


257

Љубав под сјајном звездом

Под Острошким небом

упознах њу тада,

ни слутио нисам

да ће бити моја сада.

Гледах је нежно

као звезду сјајну,

и видех да она

носи неку тајну.

Након те ноћи

помислио нисам,

да ће ми она

у мислима доћи.

А ево и данас

чујемо се често,

јер у срцу моме

њен је престо.

Она је из Бања Луке

ја баш имам пуно муке,

да допутујем до ње

и покупим њене сне.

Просто ми дође њоме занесен

да је у кофер спакујем и понесем,

до краја света

и под звездама сјајним.

Милан Дајић


258

ДЈЕТИЊСТВО

И одрасли

о дјетињству често маштају

јер дјеца сваког воле

и свима праштају.

У свијету дјечије маште

слаткиша су пуне баште

тамо је једини гријех:

радост, љубав и смијех.

Драгана Петрић Ђокић


259

DVA VESELA VRAPCA

Dva vesela vrapca

posle letnje kiše,

sletela u baricu

šta će njima više.

Laganim krilima

pljuskaju po vodi,

kupanje je zdravo

i veoma im godi.

Jedan stari mačak

sa obližnjeg plota

kovao je planove

kako da ih smota.

I istog trenutka

spazio je mačku,

na planove svoje

stavio je tačku.

Zaigra mu srce

zbog te cica-mace

pa pojuri za njom

a ostavi vrapce.

Milutin Radosavljević


260

DJEČIJI OTISAK

Otisak, jedan, dva ili pet.

Dječije ruke grle čitav svijet.

Jedna ruka za tatu,

Druga ipak za mamu.

U šarene boje, otiska tri.

Na bratove hlače, četiri.

Otisak. Jedan, dva ili pet.

Dječije ruke, čitav svijet.

A u ruke stane sve

Mašta, igra i plakanje.

Ajdin Keškić


261

Свађалице

На једној кривој врби

крај старе воденице

од раног јутра свађу

почеле несташне птице.

Први су почели врабац и жуна

свађу у вези дужине кљуна!

Са врбе врабац нападе жуну

смејући јој се на дугом кљуну.

Њихову свађу чула је рода

и на сав глас рекла: Није кљун мода!

Ја нисам птица ко друге многе

кажем вам важне су дугачке ноге!

У свађу улете и паун леп

па крешти гласно - важан је реп!

Тада из жбуна где кришом пева

јави се једна мала шева:

Не вреди пауне имати стас

кад немаш ко ја песму и глас.

Из једне рупе гледа их сова

премудра стара птица ова

чудом се чуди и трља очи

кад виде мачку што би да скочи.

Улете брзо у центар свађе:

бежите сестре која где нађе!

важне су ноге, кљун, реп и глас!

ал ја са вама сад не бих била

да нисам имала, ко птице, крила!

Зоран М. Јовановић


262

PREDGRAĐE

Pohitajmo deco ka našem predgrađu

Mestu kom ljubav drugačije se zove

Gde ptice u svom letu zastaju i pevaju.

Odlazimo izvan grada da zaustavimo vreme,

Da na stazi pokraj puta, koračamo bez treme.

Dvoje zaljubljenih za ruke nek se drže

Oko svoga mosta ljubavi slobodno da kruže.

To je naše predgrađe, budi nas iz sna

I za dvoje mladih, priča je besana.

Tu se ljudi više smeju, ljube se i druže

I sve što treba jedan drugom neka pruže.

Pohitajmo deco ka našem predgrađu

Da žubor potoka u jutra nas budi

I da blagi vetrić kose nam miluje.

Pohitajmo deco,

Da se vidi, da se čuje

Kako naše predgrađe odjekuje.

Ana Plavšić


263

Sonja i vranac

Ta naša mala, mala Sonja,

s kojom nikad nema šale,

zavoljela je vrana konja

iz one, susjedove, štale!

Ujutro ga sijenom hrani,

o podne na livadu vodi,

zatim ga četka i timari,

a navečer mu daje zobi.

Zna kako se na nj' popeti,

kako s njega lako sići,

zna u sedlu gordo sjediti

i vrancu tome blago prići.

No, javio se problem jedan,

pa sada hoće naša Sonja

za rođendan poklon vrijedan:

„Tata, ja želim svoga konja!“

Damir D. Ocvirk


264

Zvijezda sreće

Na prostranom nebeskom svodu,

Zvjezdice sjajne uvele novu modu:

Poneke spavaju,neke trepere,

A one najhrabrije na put kreću.

Padaju ne zemlju prepune vjere,

Da dječici donose radost i sreću.

U toploj noći ne spava mali Velja:

Gleda kako ta zvezdana kiša pada.

Glavica mu puna svakojakih želja.

Da se snovi ostvare postoji nada.

Ako ih sakupi maker pola vreće,

Sjutra će u selu biti mnogo sreće.

Samo,da nijesu padalice vruće

Neće se valjda na njima opeći?

Ma pobraće ove što su pale oko kuće

I o tome nikom nikad ništa neće reći.

Mladen Babović


265

DJEČAK U DUŠI

Ponekad se svijet na mene sruši

A ja samo mali dječak u duši

Naspram svijeta i njegovih dilema

Evo ja sam kao blijeda sjena.

Pa onda hodam sa svijetom na leđima

A bome i svijeta ko i mene ima

Pa pustim da mi za vratom hukće

Jer svijet ponekad nema druge kuće.

Malo mi je tijelo, al' velika snaga

Pa mi ovaj teret posta' priča draga

Ako ću olakšati ikome na svijetu

Ja bih evo nosio i cijelu planetu.

Samo nek je ljubavi i mira u svima

Zemlja neka ne brine, jer nosača ima

Nek ne brine nebo, oblak niti sunce

Što je manje tijelo, to je veće srce.

Ponekad se svijet sruši na mene

Pa bi neko rekao da imam breme

A ja bi nosio, ako treba dovijek

Jer dječak u duši, u srcu je čovjek.

Lejla Hamidović


266

KAD SAM BIO I OSTAO DIJETE

Da

Bio sam

I ostao dijete

Pa što

Dijete koje ne zna

Zašto lete rakete

Ne razumije

Zašto su ljudi mete

I zašto postoje

Zle tete

Bio sam

I ostao klinac

Jer

Nikad nisam htio

Biti marinac

Biti jak i moćan

I biti strog

I strašno točan

Draže mi je ovako

Da se beljim i rugam

Da se igram

Da sam

Mlad i smiješan

U ljubavi neutješan

Da legnem u zoru

I da sam gol u moru

I da se igram

I da se još malo

Igram

Mladen Klarić


267

U osvit zore

U osvit zore, kad grlica se budi,

kad se ljiljan bijeli na jastuku mom,

više nisam na ovom svijetu ljudi,

više ne pripadam sazvježđu tom.

Tad letim visoko, put petama snova,

I udišem duboko proljećni dan.

Svako jutro, čarolija je nova.

Svako jutro, novi je san.

Tad me svjetlost ljubi i kupa,

a rumen obliva moj obraz.

Tad nestajem tamo gdje je crna rupa,

i ponovo se rađa ljubavi moje odraz.

Svaki put kad treba da krenem

Zlatni paun me poljubi za put.

Tad se blago iz sna prenem,

Tad napokon skinem svoj sanjarski skut.

U osvit zore, kad grlica se budi,

kad se ljiljan bijeli na jastuku mom,

više nisam na ovom svijetu ljudi,

više ne pripadam sazvježđu tom.

Đorđe Kovačević

Ime nastavnika/mentora: Nevenka Đurković


268

Реците ми шта је вода?

Иако сам врло мала

веома сам радознала.

Занима ме све што чујем

све што видим, додирујем.

Одговоре дају сви-

тате, маме, учитељи.

Непознато мене мучи-

хоћу више да научим!

Питања ме разна брину

кад погледам у висину:

Где се кишне капи склоне?

Где пливају, а где роне?

Дал' је вода увек чиста?

Остаје ли стално иста?

Како мења своја стања?

Кад је већа, а кад мања?

Да ли облик сталан има?

Смрзне ли се кад је зима?

Ко је хлади, ко је греје?

Каква је кад снег завеје?

Да ли без ње могу бића?

Праве ли се од ње пића?

Кад раствори материје,

сме ли онда да се пије?

Шта то облак собом носи?

Уме л' вода да пркоси?

И што се са кишом дружи,

по природи када кружи?

Да ли с' ветром валцер плеше?

Зашто јој се рибе смеше?

Од чега се вода пази?

Чиме може да се зарази?

И на крају, још ме мори-

кад ће стићи одговори?

Знање ми је врло битно!

Пожурите! Брзо! Хитно!

Нада Кљајић


269

Nekada smo bili samo deca

Nekada smo bili samo deca

strahovali od štapa i pruta

svakog dana kad dobiješ keca

ideš kući lica zabrinuta.

Nekada smo bili samo mali

trčali smo po dvorištu s loptom

družili se, zdravo odrastali

živeli smo bezbrižnim životom.

Nekada smo bili samo đaci

posle zvona što iz škole žure

sve je teklo k´o na filmskoj traci

jurili smo po školama cure.

Nekada smo bili samo klinci

što ne vide dalje, od svog nosa

a sada smo već odrasli ljudi

mnogima je davno seda kosa.

Arsić Vladimir


270

Jer bez sporta nema života

Kakva su ovo došla vremena

Moda se fura važna je scena

Svima trebaju patike za muvanje

Ako ih nemaš u redu si za guranje

Neću da pušim niti da se tučem

Želim samo dres da obučem

Izadjem na teren to je divota


Hoću da budem skroz pozitivac

Jednoga dana čak i olimpijac

Medalja da bude moja lična karta

A to je priča ispravna od starta

Neću da pušim niti da se tučem

Želim samo dres da obučem

Izadjem na teren to je divota


Ivana Malek


271

STRAH JEDNOG ZVRKA

Mali se Zvrk

Dao u trk

Bježi mami,bježi tati

Kući neće da se vrati

I baka ga želi stići

Kod zubara mora ići

Iako ga zubić boli

On zubara baš ne voli

U potjeru kreće djeda

Ali Zvrk svoj zubić neda

Iza kuće se je skrio

Od straha problijedio

Uz drvo se tad' prikrade

Kad jabuka na tlo pade

Nesta traga cijeloj muci

Ost'o zubić u jabuci

Suzana Marić


272

ОГЛАС

Дајем оглас за вечне тренутке

Објављујем га на телима сто милиона рода

И сновима лутки у излозима

Траже се они трeнуци

Који ће допловити бродовима

У атмосферу мог приватног пролећа

И чаробног звука тромбона

Битно је да сви вечни тренуци знају

Како се чува киша у тегли

И да морају

Бар једно лудо срце да имају

И још много других

Са собом ће повести леопарда са цилиндром

И у фраку

Који воли кајсије

И да сади стетоскопе

У безбројне саксије

Како би земљи слушали срце

Дајем оглас за вечне тренутке

На телима бреза

Који ће ми донети виле у пиџамама

И њихове тихе сестре гугутке

Да ме ослободе свих тешких досадних веза

Ружних и суморних ствари

Бранко Јечменица


273

ZA DJEVOJČICU

Slatko spavaš, sanjaš, sniješ, snovaš, snevaš

U gumenim čizmicama šetaš se i pjevaš

Kanalićem lađa plovi, mokra je od pljuska

U njoj drhti Palčica, kišobran joj ljuska

Sunce brižno dlanom pomilova dan

A s neba ti mahnu dječak, lično Petar Pan

Kreneš putem žutim, sretneš izvan grada

Snjeguljicu i patuljke, dugih bijelih brada

I Doroti proskakuta u haljini rozoj

Imam piknik, kaže, s Limenkom i Ozom

Marica i Ivica proplankom skakuću

Pa se hvale: Pojeli smo čokoladnu kuću

U šumicu tako dođeš, vuk ti mahnu šapom

Žurim baki na kolače, s našom Crvenkapom

Tad kroz gusto, tamno šiblje stigneš i do dvora

Gdje sto ljeta spava lijepa Aurora

Dvorac čisti Pepeljuga, zabrinutog lica

Ne zna gdje je njena lijeva cipelica

Knjiga bajki čvrsto pod krevetom spava

Snove snažno grli princeza čupava

Snovi kažu, probudi se i brini za nas

Test iz matematike moraš pisat' danas

Aida Šečić Nezirević


274

BUBAMARA

Kada bi bubamara

znala da je mala

kada bi tratinčica

isto, za sebe, znala

bi li se zaštitit' htjela

od velikih ljudskih tijela

od kiša i gromova

vjetra i ledova?

Iako mala

ponosna glava

uspravno stoji

ničeg se ne boji!

I dok je vjetar vije

kiša mije

sunce grije

ona nam se smije!

Keti Mijolović


275

TAJNA

Došlo proleće, topliji dani,

vetar golica lice i ruke,

sunce mangupski napolje mami

a mene snašle velike muke.

Odavno više nemam apetit.

Hrana mi prosto ide na živce.

Od mene, za jelo velike ale,

ostade vrabac što kljuca mrvice.

Čas mi je hladno, pa onda vruće,

u ušima mi stalno zvoni.

Kada idem od škole do kuće

pred očima šareni lampioni.

U školi isto – ne pamtim ništa.

Glas nastavnika daleko negde.

Svi mi drugovi nekako strani.

Domaći, školski, u glavi lebde.

Mnogo se brinu mama i tata.

Kupuju vitamine i minerale.

I sestra najzad poče da shvata

da sa mnom više nema šale.

Na kraju me odveli i kod lekara:

ozbiljan, sed, cviker na nosu.

Pogledao me strogo preko naočara

i rukom mi dotakao čelo i kosu.

Dugo mi gledao grlo i uši,

disanje i kucanje srca slušao.

»Sedi! Ustani! Ne diši! Diši!

Dečko, stvarno si mnogo smršao!»

Na kraju uzdahnu veoma duboko:

«Od ove bolesti nema leka.

Sve sam sagledao vrlo široko.

Ne pomaže lečenje, ni apoteka.

Morate se pomiriti s tim

da ne bi sasvim zdravlje izgubio.

Budite veoma pažljivi s njim.

Vaš se dečak – zaljubio.»

U pravu je doktor. Tajna postoji.


276

Ali, molim vas, nikom ni reči

zbog onog njenog velikog brata.

Zaljubio sam se do vrha nosa

u malu plavu sa petog sprata.

Vesna Pešić


277

SNEG

Padaju bele pahulje s neba

pokrivač snežni prekrio breg

niz strmo brdo, niz snežnu stazu

lete saone i pršti sneg!

Odzvanja graja, smeh se vijori

a zima steže i štipa sve,

bela je staza prepuna dece,

ni mraz im ništa ne može!

Šareni šalovi, kićanke kapa

lete li, lete niz snežni breg,

padaju pahulje guste i bele

vesele decu i mame smeh!

Lete saone, pahulje, kape,

šareni šalovi, niz strmi breg,

pršti od graje, smeha, veselja

dok pada, pada, prebeli sneg!

Renata Komljenović


278

ZAŠTO SE TANJA RODILA

Kako se ne bismo sjećali:

Kuću je radost pogodila,

Čašćavali smo se i pjevali

Kad nam se Tanja rodila.

Svima nam donijela sreću –

U početku sitna, slabašna,

A kad je navršila treću,

Postade mnogo nestašna.

Štetu je sitnu pravila

Svuda kuda bi stizala –

Ujnu iz kože izgonila,

Baki je pritisak dizala.

Tetka je gutala tablete

Da bi se malo smirila

I jadikovala: O, dijete,

Zašto si se takva rodila!?

I dobi odgovor tetka,

Što pravi od svega dramu:

Rodih se – Tanja joj rekla –

Da vidim svoju mamu.

Boško Lomović


279

ПУТ ОКО СВЕТА

Док нека деца путују светом

ја путујем само интернетом.

Заједно, руком под руку,

са пријатељима на Фејсбуку.

Да схватим да је Земља округла

ја могу само преко Гугла.

Да сретнем драге пријатеље

ја могу и из своје фотеље.

Летети изнад океана,

ја могу, ево, свакога дана,

јер чим на лаптопу дугме кликнем,

ја се изнад облака дигнем.

Могу да обиђем, бар два, три пута,

око света, за осам минута...

Са врха свога солитера

пошаљем фотку до Твитера:

камеру спуштам. Камеру дижем,

па на друштвену мрежу стижем.

И, док у соби седим сама,

јавим се друштву са Инстаграма,

и за час имам другара чету,

у својој соби – на интернету.

Ипак се питам, док с неким ћаскам,

да ли је стварно – или је маска,

слика што ме с профила гледа...

(У дну душе – мира ми не да...)

Такнути руком – да ли смо жељни,

стварни свет, уместо виртуелни?

Заиста не знам да ли личе

на право другарство – са Скајпа приче?

Можда би, ипак, био вредан,

друга из клупе – загрљај један?

Јасна Миленовић


280

ДИВАН ПРИЗОР

Већ данима главу лупам

како проблем тај да решим.

Из срца бих да је чупам,

кад је видим – сав се смешим.

Љут сам много јер на мене

ни пет пара та не даје.

Мења момке к'о пелене,

за мој уздах и не хаје.

Савет нема ни мој тата.

Салећем га сваког дана,

како да је скинем с врата?

Ал' у помоћ стиже мама!

Ништа лакше, чедо моје.

Угаси тај телевизор!

У парку су живе боје

и цурице – диван призор!

Јелена Кујунџић


281

VIPOLIĆI

Ja sam mala pčelica

Ime moje - Lenica, a prezime - Vipolić

U cvijeću mi kućica

Mala moja košnica

A zujanje - pjesmica

S cvjetićima drugujem, bezbrižan moj let

Sa cvijeta na cvijet - kako j’ mali svijet ?!

Dar moj svijetu biće - med !

Meden med, samo med

Zamijeniće sladoled

I Snješku i Maši, kad je hladno vrlo

Da ne boli grlo

Moje društvo bezazleni, moj maleni roj

Dirnete li ... , pažnja, djeco - stop, stoj, stoooj !

Teško guzi - boc, boc, joooj ...

Da obrazi zarumene, starao se Deda

Tražio je, molio me - daj mi malo !

Mrvu samo, pod obrazom meda

Bakin ja sam uzdah svaki - žiškica u oku

Na nebu zvjezdica, i Bakino „cunce“

Nevolje me brani, i polenom hrani

Kad porastem sjetiću se, vratiti joj

Njenom toplom oku, radosnica suza biti

Grijaće me, i čuvati

Kapkom će me skriti

Striki mome ja sam glavna

Ukras svakom cvijetu

S ponosom u kretu

Nosiće me u buketu

Curama u letu

Roditelji moji, jedno drugom vijerni

Prema meni smijerni - Ijeeena i Biša, Biša

Strelicama ljubavi, svoga malog miša

Škrope me i zare, k’o proljećna kiša

Dobijem li Batu, ili možda Seku

U toplome gnijezdu, u gnijezdu k’o ’tići

Zvaćemo se, i bićemo

Dovijeka

Vipolići

Ja sam mala pčelica

Lenica mi ime


282

Bezbrižan moj let - sa cvijeta na cvijet

Moj je cijeli, pun svjetlosti, pun topline

Taj čaroban

Svijet

Goran (Rade) Pilipović


283

Pinokio

Dječaku je za laž

narastao nos,

lagao, trčkarao

bez cipela bos.

Za svaku laž.

nos mu bješe veći,

zakleo se jednom,

istinu će reći.

Kad istinu kaže,

ljudi nisu znali

i kad je istina,

nisu vjerovali.

Svaka nova laž

bila je štos,

a njemu sve više,

rastao je nos.

U Americi kaže

da je Tokio,

tog dječaka nazvaše

Pinokio.

Azem Gvozden


284

BUBAMARA

Da je znala bubamara

kako njena topla šara

razbuđuje pogled sneni

i obraze zarumeni,

letela bi hitro, smelo,

rastreptalo i veselo,

da od sedmaka,

zgodnog Marka,

Sanji na dlan sreću stvori

i ljubavlju zažubori.

Letela bi bilo kuda,

kao slepa, kao luda.

Milica Stanković


285

DAROVI

Mislili su danima

kako kod Eskima

snijeg se ne topi

i zašto je zima,

da li je taj iglo

dobar za spavanje,

dosadili nekad

neprestalno sankanje,

i jesu li irvasima

saonice teške,

kako s krpenjačama

oni idu pješke?

Sve su se to pitala

djeca sa juga

gdje su ljeta

baš vrela i duga,

riješiše poslati

drugarima na dar

nekoliko zraka

da osjete žar,

pijesak sa plaže

i vale što bježe,

kugle sladoleda

da se osvježe,

ali nisu imali

dovoljno kofera

da darovi sigurno

stignu do sjevera.

Branka Vojinović Jegdić


286

Ribar strašni

Moj je Petar ribar strašni!

Kad ribe čuju da je na plaži,

Strahuju da ih ne uhvati u laži.

Svaka ima neko opravdanje,

Mole ga da odgodi pecanje.

Ne mari Petar za riblji strah,

On nosi kući ribe odmah.

Večeru slasnu mama mu spremi,

A on uopće nije u dilemi.

Ribat će opet ribar mladi,

Djed ga je učio kako se to radi!

Snježana Akrap-Sušac


287

Kako napraviti zmaja?

Abi i ja smo opet nakupili vreću smeća,

Ali danas smo odlučili da nam sreća bude veća

I da smeće ne bi bilo smeće,

Od njega smo napravili čudo leteće.

Tu smo našli jednu najlonsku kesu,

Nešto starog konca i tri mala zvonca.

Onda smo odlučili da nam trebaju dva dobrovoljca,

Voljna da bez imalo novca skroje dva nebeska lovca.

Cijeli postupak je izgledao čudesno:

Makaze su same na najlon skočile

i za tili čas romb-kroj nam predočile,

na kojeg su se onda dunjine grane ukrstile.

Selotejp je odmah reagirao,

Do svakog ugla i kraja grančice stigao.

A da bi ojačali svoga lovca,

Dobrovoljci su trebali još samo malo konca.

Vani je taman vjetar jako puhao,

I naše bi zmajeve u Nedođiju oduvao,

Da u zadnjem trenutku

Ne uhvatismo za cipelu tu leteću lutku.

Rahila Murtić-Dizdarić


288

ЗУБАР ЗЕКА

Зубар зека добио је

Чудног пацијента.

Кума Вука довела је

Сина деликвента.

''Уништио'', како каже

''Целу гарнитуру

Па је испремештао

И зубну структуру.

Израсли му наопачке

Сви очњаци, тупо

Па мој синак сад изгледа

Рођацима глупо! ''

Науке је изучав'о

Па се јадан једи,

Како Вуки да саопшти

Шта је ту по среди.

„Баш ако желите,

Дођите у среду.

Тако ми дипломе,

С' њим је све у реду!“

Данка Степић-Брковић


289

Za sreću

Gađaj visoko i daleko,

pogodićeš cilju bliže,

ako se snebivaš,

strela će pasti niže.

Nategni luk,

do granice bola,

i čvrsto drži,

u tome je fora.

Da li te gledaju

važno i nije,

to radiš za sebe

i svoje najmilije.

I ako na kraju najbolja nisi,

ne krivi vetar, rukave uske,

nećeš zbog toga dobiti ćuške.

Ispravi leđa, osmeh na lice.

pobednika ima više od tri,

već sledeći put to možeš biti ti.

Aleksandra Vučković-Matijaš


290

СЛАТКА ТАЈНА

Данима су насмејани,

дешава се лепо нешто.

Шапућу и радују се,

ал´ скривају тајну вешто.

И даље ми јасно није

шта се то у кући збива,

али чврсто решили су

да се то од мене скрива.

Одустајем, нека крију.

Сигурно је шала нека.

Радозналост моја може

то признање да причека.

Прођоше и пар месеци,

а мама и даље сретна.

Мора да је у питању

нека шала изузетна.

Али ето, једног дана,

рекоше ми сјајне вести.

Мами стомак видно расте,

бату ће на свет довести!

Сад и мене осмех краси,

чекам да се роди мали.

Драго ми је што се није

радило о некој шали.

Кристина Анђелковић


291

ŽABLJA BUNA

Koraka žabljih odzvanja bat

Šuška se okolo da idu u rat

Da kožu neće prodati džabe

Makar ne bilo ni jedne žabe.

Digoše žabe veliku bunu

Neće više u bari da trunu

Da se zmije sa njima slade

Od sad će znati šta će da rade.

Na sjednici žabljih poglavara

Već dugo se ozbiljno pregovara

Na kraju kreketom kao što valja

Žabe izabraše novoga kralja.

Debeli, buljooki, zadrigli kralj

Udari šakom teškom k’o malj:

,,Nećemo zmijama biti hrana, U

rat idemo, Bog je sa nama !

Tražim u šumi, kraj svakog

graba, Zasjedu zmiji da napravi

žaba Da je s leđa hrabro zaskoči I

da krvniku oslijepi oči !’’

Nakon dugih i ljutih borbi

Zmije završiše u žabljoj čorbi

A svaka žaba glasno pozdravlja:

,,Tri puta ura za našeg kralja !!!’’

Goran Popović


292

VIJESTI

Svake večeri i svakog dana

Gledaju u ekran mama i tata

Vijesti su im jedina hrana

Da vide kažu ima li rata

Ponekad zarate i sami

Pa cijela kuća zagalami

Nit mi se gleda nit mi se uči

Od njihovih vijesti život mi se smući

Crtani film je radost prava

Od vijesti samo zaboli glava

Crtani film je radost prava

Od vijesti samo zaboli glava

Od onih smrknutih lica

Prosto me jeza hvata

Đačka torba mi je puna petica

Al neću slušati vijesti- iz inata

Od onih vijesti jeza me hvata

Grozim se vijesti-zagrli me tata

Od onih vijesti jeza me hvata

Grozim se vijesti-zagrli me tata

Braho Adrović


293

Sam do škole

Svanuo je onaj strašni dan

Kad u školu moram ići sam.

Nema mamine sigurne ruke,

Ah strašne moje muke.

Kako ću sam ulicu preći?

O pruzi da i ne razmišljam.

Moram da slušam, moram da gledam,

O svakom koraku da promišljam.

Odakle im ideja da sam spreman,

Tešku torbu da na leđima nosim,

Brzim automobilima da prkosim,

Jocu iz klupe podnosim,

Petice u knjižici da donosim?

Automobili jure, meni malom ostaje samo nada,

Da vozači sa visine vide mnogo bolje nego ja,

Odrasli su pažljivi, obazrivi,

Nemoguća je neka tragedija.

A i pešački brzo moram preći,

Zeleno svetlo kratko traje,

Ali idem sam, više s mamom sramota je .

Smeju mi se dečaci, smeju se devojčice ,

Samo ću hrabro pa da im vidim lice.

Kada u dvorište škole ušetam,

I kad posle časova kući krenem sam.

Danijela Jovančić


294

СЕБИЧНИ СЕНДВИЧИ

У једној далекој земљи сендвича

прича се једна чудесна прича!

А у тој причи, неки сендвичи,

били су сасвим, сасвим себични.

За доручак и ужину они не маре,

сендвичност своју не би да кваре.

Дотјерују се на стотину начина,

од егзотичних салата до скупоцјених зачина:

„Ах, да ли нам има ико сличан,

овај је живот тако сендвичан!“

Ал' акрепу једном додија глад:

„Ух, ала би ме сендвич окрепио сад!“

Смишљао, премишљао, листао меније:

„Ала бих да смажем нешто отменије!“

И смјеста му се услиши голема жеља,

па Сендвичија оста без својих житеља.

Лазар Ђачић


295

Igra

Otkrio sam jednu stvar!

Ja za igru imam dar.

Sa drugima ili sam

Umem da se zaigram.

Da otkrijem nešto novo,

Pipnem ono, pipnem ovo.

Pokušavam da se snađem

I odgovor sam pronađem

Kažu neki da sam čigra:

''On se igra, samo igra''.

Ja kroz igru vidim svet,

Pustite me na taj let!

Duška Jekić


296

Е БАШ НЕЋУ ДА ОДРАСТЕМ

Не! Не желим да одрастем

и одрекнем се снова детета у мени

а моју косу рашчупану

претворим у равну и испеглану.

Не! Не желим да одрастем

и престанем да смишљам игрице разне

а моје плаве, платнене старке

заменим за салонке италијанске марке.

Не! Не могу да одрастем

и заборавим да измишљам приче луде

а уместо мог омиљеног плавог ранца

купим елегантну ташну од неког странца.

Не! Не могу да одрастем

и машту претворим у стварност

а моје удобне хеланке

променим у хаљину неке модерне марке.

Не! Не смем да одрастем

јер дете у мени још увек сe игра

a моја душа и тело још нису спремни

да се одрекну тог дететa у мени.

Нe! Не смем да одрастем

јер хоћу да будем срећно дете,

јер желим да измишљам приче луде

и да све око мене весело буде.

Не! Нећу да одрастем

јер не желим да сe без разлога љутим,

стално мрштим и на друге вичем

и да се много, много тога одричем.

Хеј, ти одрасли свете

хоћу још мало да останем дете!

Милана Миа Папић


297

IGRALIŠTE MAŠTALIŠTE

U ulici na sred sela,

igra mašte tek počela,

decija se družina srela,

igru lako započela.

To je mali dečiji hor,

čuje se radosni žagor,

za sreću dece trubi zbor.

Dečije reči srećno lete,

tu se igra svako dete.

Svi veselo ciče,pište,

zvoni dečije igralište,

poligon za maštalište,

igri kuća i ognjište!

Klileri se divni viju,

ko će trokut,a ko liniju,

a šarena lopta skače,

u gol leti jače,jače!

Za decu je pesak dar,

zanima ih svaka stvar,

prave kulu,dvor i čar.

Devojčice spretno lete,

lastišom se samo plete,

plovi maštom svako dete!

Grupa dece igra jure,

u potaji spremne žmure.

Bezbrižnost se svuda rađa,

brzo prođe zavist,svađa!

I odrasli neka znaju,

igru mašte da igraju!

Saša Milivojev


298

Sanjiva prašina

U svijetu gdje vladaju drške od mača

najviše je tuge, najviše plača.

Tu zmajevi postanu rode

što djecu u tuđine vode.

Uzani su putevi slobode.

Rasule se ruke tulipana

po kosi palog jorgovana.

Plaču crni oblaci iznad ranjene luke

gdje mali dječak pruža svoje ruke.

Velike su njegove sirotanske muke.

Okean se slio u čokalj komašina

dok se po nebu razlivala prašina.

Prašina od dječijih snova

što pobježe od vatrenog rova.

Najtužniju pjesmu pjevala je sova.

Još uvijek čujem pjesmu jadne ptice

kad pogledam njegovo tužno lice,

isprljano ožiljcima nepravednog svijeta

i sačuvano u snovima jednog djeteta.

Kome dječija ljubav može da smeta?

Jasmin Dorić


299

Tko što voli, nek izvoli

Ja najviše volim

Okrajak kruha.

Moja sestra guta krafne,

Kao da su juha.

Mama ljubi trokute,

Braco traži slanac,

Baka hoće sirnice,

A tata bi kruh - smotan kao lanac.

Moja teta Iva

Htjela bi fornete,

A djedica bira

Kruh rezan na fete.

Stric Nikola

Tamani kruščiće od raži,

Dok mu žena, moja strina,

Fini francuz traži.

Svi moji rođaci obožavaju

Mamine pogačice s malo više soli,

A ja nešto mislim: Sad su dani kruha,

Pa – tko što voli nek izvoli.

Milijana Kovačević


300

RODITELJSKI PRIGOVORI

Stalno mama opominje,

uči, uči to je najvažnije,

stalno tata me podsjeća,

zadaća je obaveza najpreča.

Prigovaraju stalno roditelji,

ali vani čekaju me prijatelji,

za zdravlje je kažu važan zrak

idem zato poboljšati dah.

nisam ja ljenčina prava,

ali od prigovora zaboli me glava,

zadaću pisati ne mogu tada,

već kad mir i tišina u kući vlada.

zašto roditelji stalno gnjave,

zašto svađu stalno prave,

zar nisu nekad i oni bili mali

i s prijateljima se igrali na travi.

Julijana Plenča


301

Možda spava

Možda spava,

Možda sanja,

A možda se, baš sada,

Seti da je ostala sama.

Možda spava,

Možda u snovima luta

Obučena u šarene boje,

Možda spava,

Možda u snovima piše,

A onda se seti

Da se igra nastavlja,

Pa skoči iz kreveta

A onda majka viče:

,, Vreme je za krevet,

Igraćeš se sutra, a sada,

Malo tiše!

Anđela Živković


302

БРАТЕ

Стигло писмо од унука Луке

из сунчане и далеке Грчке:

“Драга бако, овде је кул!

Све је брате, ама баш све фул!

Вода је екстра, а провод страва,

мада су цене боли глава.

Тата ме гњави, прави је смор,

али мама нас држи на игнор.

Она се, брате, добро рифрешује,

док се тата стално рестартује.

Није навикао на такав одмор,

брине га какав ће бити крајњи скор.

Лајковао сам једну девојчицу,

због ње стално играм игрицу.

Никако да пређем левел пети,

знојим се, не спавам, губим апетит.

А и пљеске им, брате, нису неке,

једне су тврде, а друге меке.

Све је , брате, копи-пејст,

ма, шта да ти кажем, отвори фејс.

Видећеш слике, јуче сам окачио,

објаснићу ти кад се будем вратио.

Љубац од Луке из сунчане и далеке Грчке.”

Чуди се бака док писмо чита.

Унуке остале је позвала да их приупита:

“Зашто се Лука у Грчкој мучи?

Зашто пише језиком грчким?”

“Нису то грчке речи, бако,

данас свако дете прича тако.”

Бака се ипак и даље чуди,

каквим то језиком данас говоре људи?

Све бака може да разуме, али једно не,

како унуку свом она БРАТ је.

Татјана Ковачев


303

Радост вртића

Тек што очи склопих своје,

и утонух у сан лепи,

када нешто на мој образ,

као лептир, нежно слети.

Од лептира много лепше,

милује ми мајка лице

и зове ме нежним гласом:

,, Устај, мала спавалице."

Да л’ да плачем или кмечим,

устајање чиме спречим?

Кад крај врата стоји тата,

тад паника већ ме хвата.

Где си, родо, довела ме,

види моје муке тешке,

каже тата: ,, До вртића

мора да се иде пешке."

Ја устајем, све је спремно,

водите ме, вртић чека...

Ма, тамо ћу ја да једем

и попијем шољу млека.

И чим стигнем, мене мазе

неке добре, тете миле,

можда оне нису тете,

већ из бајке праве виле.

Милутин Попадић


304

МРЉА

Маму је наљутио тата,

па јој је крива мрља од блата.

Фркће по кући и гунђа,

покварила јој се и пунђа.

Мама трља ли трља,

за све јој крива мрља.

Сапуница бућка и пени,

све пршти, риба се чисти,

онда је криво и мени

јер каже: „Сви сте ви исти!“

Немогуће! Шта ту фали?

Па тата је тако велик,

а ја сам тако мали!

Разлике сад има неке:

Тата прави велике,

а ја баш мале флеке!

Јасмина Обрадовић


305

Kad je uhvatim vreme za ruku

Vreme brzo leti,

Bako, idi pleti!

Vreme brzo skače,

Deda, oblači lače!

Vreme brzo hoda,

Seko, ustaj s poda!

Vreme brzo vozi,

Ujko, ujni pomozi!

Vreme brzo trči,

Tata, šumu krči!

Vreme brzo juri,

Mama, mleko curi!

I svi nekud žure,

A meni se ne da,

Ja žurbu samo,

volim da gledam!

Meni je muke,

Zadavalo vreme,

Jurio ga, hvatio ga,

Ali shvatih njegove šeme!

Sa vremenom mojim,

Sad dogovor stoji,

Ruku pod ruku,

Isti nam hod,

Neće potonuti brod!

Sofija Savić


306

APRILSKI PROGLAS

April izdaje zvanični proglas

sačinjen od tri važne stavke –

da svaka biljka, koja god da je,

od stoletnog hrasta do tanane travke,

mora što brže i što više da raste

i da u takvom naumu istraje.

Osim te prve, važne preporuke,

dalje u proglasu stoji sledeće:

da se na zelenoj boji ne štedi!

Pošto je zvanično stiglo proleće,

neka se zelenim ruhom okite

parkovi, travnjaci i drvoredi.

Posebno pisana za četinare

na kraju ostaje treća tačka:

Zbog pređašnjih zimskih zasluga

Njeno Zelenčanstvo April,

Princeza od livade i luga,

dodeljuje im orden maslačka.

Nikola Petković


307

ЖМУРКЕ

Казаћу вам истину цијелу,

било је то у моме селу.

Двије мале дивне ћурке

хтјеле да играју жмурке.

Започеле одмах свађу:

нису могле да се нађу!

Једна другу кљуном гурка,

и каже јој: „Баш си ћурка“!

Зорка Чордашевић


308

KAD OSTAVIŠ ME MAMA

Kad ostaviš me zauvijek mama,

čudovišta dođu, noću me plaše

kad sjene svoje po zidovima vuku,

privij me k sebi mama i drži me čvrsto za ruku.


poljupcem u oko pokupi suzice moje,

šapni mi tiho, ljubi mama svoje milo,

posjedni me k sebi, stisni u svoje krilo.


šaputat ću ti priče i milovati ručicom svojom

bol pod srcem kad sjećanje te stegne,

uz tebe bit ću mama dok ta bol od tebe ne pobjegne.

Kažeš, zauvijek me ostavljaš mama.

a ja ne znam majčice, ne razumijem te riječi,

što znači, uzet će me neki dobri čovjek,

mama što znači to, ostavljaš me zauvijek!?

Grabe me mama tuđe ruke snažno, od tebe odnose,

nejakim se tijelom branim, trzam, plačem,

iz grla mog malenog krik se prolama.

Nee! Ne ostavljaj, ne ostavljaj me mama!!!

Dragana Maneslović Kreber


309

Dječija pjesma

Mame i tate zaboravljate

Da djecu lako rastužite

Kad

Na njihovo pitanje ne odgovorite,

Već u mislima negdje otplovite .

Mame na revije ili omiljene serije misle,

Tate opet na utakmice

Sekiraju se kad fudbaleri promaše golove" čiste" .

Najbolje je zauvijek u srcu ,

Duboko u sebi ostati dijete

Ali se toga svi malo kasno sjete.

U odraslima je puno tuge i sjete

Ta osjećanja ne poznaje dijete.

Samo onaj ko zauvjek ostane" Petar Pan"

Zna da mu je lijep svaki dan .

Marijana Latinović


310

SAN

Tiho noći,

Potok žubori, a sedim u samoći.

Tada čujem prirode zvukove

I hranim gladne vukove.

Tiho noći,

Odavde ne mogu poći

Dok sa zvezdama ne razmenim poglede,

Dok mi ne niknu dlake sede.

Tiho noći,

O moji kunići!

Očaran sa svime.

Prošle su ovako mnoge zime...

Mustafa Jusif


311

ГЕОГРАФИЈА

Карте су настале у времена давна,

Кад људи нису знали писати слова,

Када су мислили да је земља равна

И кад су углавном живели од лова.

То је слика Земље, ил' њеног дела,

Само смањена, ко то не зна,

Толико да стане у торбу цела,

А да се на њој све препозна.

Кад станеш испред карте неке,

Запамти увек север је горе.

Брда су шарена, плавкасте реке,

А велико плаво то је море.

Корисна је ма куда да ходиш.

Без ње се на пут не може ићи,

Све једно дали по мору бродиш

Или ћеш до циља копном стићи.

Лазар Вучићевић


312

ДЕТЕ

Дете е среќа,

дете е цвет,

дете е букет

најубав на свет.

Дете е радост,

дете е хор,

дете е музика

во сечиј двор.

Дете е грижа,

дете е љубов,

дете е убавина,

дете е песна лесна.

Дете е симфонија,

дете е злато,

дете е живот

за мама и тато.

Дете е планета,

дете е ѕвезда,

дете е вселена

во светот сив.

Дете е надеж,

дете е сон,

кога си дете

ти се возиш во авион.

Биди дете,

низ целиот живот твој,

биди дете

и живеј во спокој.

Сузана Спирковска


313

Јелка

- И ова је јелка лепа

можда чак и лепше блиста

ал' се мени срце цепа

јер то није она иста

Залуд бљеште лампиони

сваки пут за ово вече

секира по шуми звони

неку нову јелку сече

а то боли и то пече...

- Свако дрво корен има

од ветрова да га брани

било лето или зима

да га поји да га храни

није корен џаба створен!

Зато Деда Мразу кажи

за будуће многе зиме

са бусеном јелку тражи-

док растеш да имаш с киме!

Горан Боричић


314

USPAVANKA ZA DIJETE

Tiho, tiho, plovi voz,

priča priču laku noć.

Ćao mama, moram poć,

Tiho, tiho plovi voz.

Usred šume čuči vuk

Oblak viče moj je drug

Svud je tiho, svud je muk

pravac šina moj je put

Mene plaši njegov zvuk,

vjetar huči dug je put.

Ja sam snažan ja sam slab,

sad sam tužan, sad sam jak.

Tata brine, sanjaš san,

trči brzo, nemaš kad

Preko brda velik dim,

u dolini gradić fin

Mjesec želi da je pun,

pas i mačka, konj i puž

A ja samo da sam drug,

jer dalek je ovaj put

Tiho, tiho, plovi voz,

priča priču laku noć.

Ćao mama moram poć

tiho tiho plovi voz.

Milo Bešović


315

Koraci kroz djetinjstvo

Izuvam cipele i shvaćam da su me nažuljale

Isprva se ljutim, bole i postale su mi premalene

Postajem tužan, sjećam se svega što su sa mnom prošle

Skupa smo hodali i kroz dobro i kroz loše

Pitam se jesam li ih nosio ja ili su one nosile mene

Kada su sa mnom jurile, kada su se sa mnom šuljale

Kuda sam s njima koračao, skakao, šetao, trčao?

Kuda su me vodile i gdje su me dovele?

S njima sam zakoračio u danas i kroz djetinjstvo su me provele

I shvaćam da odrastam, a to ponekad ne želim

Sve ono što je s nama bilo staje i tu je kraj naše priče

Kroz sve što ima biti dalje, s drugima bit će

A ponekad poželim da sve ostane kako je

Da zauvijek hodam koracima znatiželje

Da zauvijek budem dijete.

Ela Vuković


316

LAKU NOĆ

Noć je,izašao

mijesec žut.

Mama priču

čita nam

za laku noć.

Tata,snove

lijepe želi nam.

Dok mijesec žut

kroz prozor

osvijetljava nam

snova put.

Zdravka Meštrović


317


Tajnu svoju sad otkriću:

I kad stasam dijete biću.

Da odrastem neću htjeti

Ko god mi za to prijeti.

Zauvijek ja biću dijete.

Biću brži od komete.

Nek se drugi poslom bave,

meni ga je preko glave.

Da odrastem ja odbijam

i nekako se još dovijam.

Kažu li mi: «Nisi mali!»

pripišem to odmah šali.

Što da baš ja budem velik?

Navući ću na se čelik

da mi ne da veći biti,

da djetinjstvo mogu skriti.

Zauvijek ću da se igram,

Da se danu ja veselim,

prostranstvima snova skitam

I u tamnoj noći svijetlim.

Sačuvaću za sve biser

Kad požele dijete biti,

Ogrlicom od bisera

Moći će se okititi.

Da dovijeka dijete budem

Golema je moja želja,

da u svakom živom stvoru

ja prepoznam prijatelja.

Da odstupim od sna neću,

Zatvoriću jave vreću.

Želje će se moje sliti

I djetinjstvo produžiti.

Neka ono vječno traje

Neka svima radost daje.

Djetinstvom se ljubav nivi

rastjeruje oblak sivi.


318

Dok si dijete sve se može

Zabave se samo množe.

Sve miriše poput bilja.

Što je igra, to je zbilja.

Danijela Srdanović


319

Vrisak radosti

Za leptirom da poskočim

Nebo da dohvatim

Od radosti da vrisnem

I tugu da skrijem

Na svakom licu osmijeh da nacrtam

Malenim ručicama tugu da otjeram

U letu ptice radost da pronađem

Svakom prolazniku veselo da mahnem

Kapljice kiše trkarajući da hvatam

Po baricama malenim bezbrižno da šljapam

Jesenje lišće lagano da brojim

Plodove da berem ručicama svojim

A kad pod jesen lišće zašušti

I kiša hladna počne da pljušti

Kad sumorni oblak tamu donese

I miris tišine poljima pronese

Još jednom ću glasno povikati

Na licima sumornim osmijeh nacrtati

Poput sunca kroz tmine zasjati

I u srca radost donijeti

Tim ću vriskom novu priču kazivati

O svijetu u kome će novi pupoljci cvjetati

O nebu pod kojim će dječica bezbrižno zaspivati

I o šarenom svijetu snove snivati

Azra Kapetanović


320

SRCE JOJ SVOJE OTVORI

Ne stoj pred vratima,

tiho pokucaj,

otvori,

uđi…

Priđi joj bliže…

ne moraš na prstima,

sve dobronamjerne

s radošću prima.

Ako ti u očima čežnja gori,

ništa ne govori,

samo je listaj nježno,

čitaj polako,

tako…

Sad srce otvori,

o tajnama ti života govori.

Primi znanje

kao što primaš

zrak, vodu i kruh

pa ćeš u zdravom tijelu

imati zdrav duh.

Ruža Zubac – Ištuk

Osijek, Hrvatska


321

PECAROŠ

Rado pecam ribe

Nudim hranu raznu,

Ali kući često

Nosim torbu praznu

Svaki put mi ribe

Mamac vješto skinu,

Pa sitog stomaka

Bježe u dubinu

Midhat Hrnčić

Sanski most, Bosna i Hercegovina


322

Konj

Imali smo konja crvenoga

Po imenu Riđana

Često sam mu glatku grivu češljala

Baka me u sedlo posjela

Na bunar nas vodila

Nisam se nikad bojala

U čudu sam gledala

U kamenici ogledalo vodeno

U njemu je sunce sjalo

Konj je vodu pio

Pa je sunca nestalo

Ljubica Rogulj

Split, Hrvatska


323

РАЗГОВОР У КУХИЊИ

Кад ја порастем, мама, је ли,

хоће ли исто ко и сада,

овај досадни тањир цели,

морати исто да се свлада?

Уздише мама онако лепа

Стрпљење јој се с нервом чика

Да ли да викне или да тепа

У овој кући неприлика

Када порастеш, бриге нема,

Тањир ће можда други стићи

Али све оно што у њем дрема

Неће те вала мимоићи

Па да сачекам онда боље

Што да се двапут истим бавим

И тањир није неке воље

Да са мном исти корак прави

Па онда боље да одложим

Толику храну и једење

Што да се двапут са њом гложим

И трошим време у бесцење

Узвикну мама: Куку, свете –

чудо је снашло, неверица –

јел ово оно моје дете

ил нека друга девојчица!?

Мирослав Јозић

Смедеревска Паланка, Србија


324

СУНЦЕ МОЈИХ СНОВА

У једном мом оку купаш се,

У другом крије се љубав твоја,

Док седим на месечини

Закључана у звезданом пољу.

Потражих кључеве срца-

Да душу моју откључам...

Тражила сам те у песми птице,

Које тамо далеко градише гнездо.

Одох да упитам море,

И окупам се у његовом плавом оку.

Зашто ме присвоји и узе себи?

Одједном пожелех да се растопим,

У једној капи кише-

И напојим сва морска уста.

Теодора Тода Матић – Медић


325

ПСТ! ПСТ!

Шта се шуња

ко то цуња

крај слатка од дуња?

Пст! Пст!

то је мали

кажипрст.

Шта то шушка

усред мрака

крај пекмеза

од шипака?

Пст! Пст!

то је мали

кажипрст.

Шта се мота

крај компота

где се купа

трешња скупа?

Пст! Пст!

то је мали

кажипрст.

После свега

тако редом

ко направи

русвај с медом?

Пст! Пст!

то је мали

кажипрст.

Нена Радуловић

Смедеревска Паланка, Србија


326

Ovo leto

Saplelo se već u maju,

o oblake i kiše koje ne prestaju.

Malo Sunca, mnogo mraka,

kako li će mali Joca sa toliko oblaka?

Umesto da se u moru, bazenu ili reci kupa,

On, eno ga muči ga temperatura.

Da mu nisu kućna ljubimca dva

Aris i Smrda, "zaludela" bi ga dosada tvrda.

Iako škole nema, lektira se ipak sprema,

uzgred kraj televitzora se i prodrema.

E da je malo više lepog vremena,

ne bi ni ova pesma imala ovakvih tema.

Zaboravih umalo evo na kraju,

O kompjuterskim igricama -one ne prestaju,

O tome molim vas nikome ni reči,

pored ostalog i njima se loše vreme leči.

Zdravković Nebojša

Niš, Srbija


327

JA SE NE DAM

gdje si školo stara klupo

moje ime na sred tebe

dotrčalo iz daleka

odlutalo vaše ždrijebe

još u meni zvono zvoni

ono đačko i veselo

još me zove iz daleka

trošna škola milo selo

gdje ste bivše djevojčice

pozdravlja vas dječak vječni

još gloginje berem s’ vragom

još me služe zubi mliječni

postale ste ženetine

predale se baš vas gledam

nema veze svi starite

svi starite ja se ne dam

Čedomir Vrlješ

Novi Sad, Srbija


328

TAJNE

Tajne se ne odaju

kaže meni mama,

al' kako da je čuvam

ja ne znam ni sama?

Pitala sam tatu,

i tetku i baku,

a onda odlučila

da je šapnem mraku.

Mrak ne zna da govori

nikom neće reći,

ja ću je ipak i mami šapnuti,

šapnuti pa pobeći.

Ivana Zečević


329

TVRDOGLAVI CVIJET

Jedan je maleni cvijet

odlučio promijeniti svijet,

zato je počeo iz betona rasti

i njemu u inat listati i cvasti.

Stvari je stao mijenjati iz korijena

jer je Zemlji hitno trebala promjena,

svaki put kada ga je netko počupao

on je tvrdoglavo ponovo propupao.

Pokušali su ga gnječiti i gaziti,

ali on se nije dao poraziti.

Samo bi laticama protresao

i na vjetru lagano zaplesao.

Za njega je čulo i drugo cvijeće

pa mu i ono u pomoć kreće,

a sivi beton sav puca od jada

jer ga je prekrila šarena livada.

Dubravka Grebenar

Livno, Hrvatska


330

Plovim

Plovim bijelim brodom

pod nebeskim svodom.

Plovim sinjim morima,

brodim morskim dvorima.

Kapetan sam, morski vuk

galebova pratim let,

šume vali, mora huk

nepregledan to je svijet.

Beskonačne plave zore

igraju se zlatna zrnca,

gledam svuda sinje more

što svjetluca ispod sunca.

Plovim, plovim da oplovim

pola svijeta i jos više.

S mornarima ribu lovim

ispod vjetra, ispod kiše.

Starom vuku more treba

i bez njega biti neće,

kao gladnom komad hljeba

sve dok može da se kreće.

Neka stari brod još plovi,

da kapetan kormilari,

da uplovi u kraj novi,

s njim njegovi svi mornari.

Ensar Bukarić


331

Sova i Jovo

Znaš da je sova

vidjela Jova!

U sumraku tom,

čudu divnom.

Pokraj bašte,

eh,da znate!

Zvala Jova,

ta divna sova,

na čašu razgovora.

Angelina Vukosav

Nevesinje, Bosna i Hercegovina


332

NIKO I NIŠTA

Jednog je dana, kao sa ekrana,

U kuću stigao jedan stvor mali,

Bez cipela, bez odijela,

I nijedne dlake na glavi.

Zamislite, još se važan pravi!

Sa mnom neće da se igra.

niti da sjedi , niti da priča.

Samo plače, jede i spava.

I još može bez crtića.

Od njega nema čudnijeg bića!

Ne znam zašto ga vole toliko,

Kada nam je ništa i niko.

Mama ga često u rukama drži,

Tata mu kupuje neobične stvari.

A on zato i ne mari!

Ipak me raduje istina jedna,

Sada više nisam tužna i sama,

I znam da ćemo se igrati lijepo,

Kada poraste jednog dana.

Alma Macić

Sarajevo, Bosna i Hercegovina


333

Dobro caruje

Rešili Zlo i Loše

Dobru da napakoste.

Nadali se da tu može

hrabrost da im naraste.

Iznenada, iz zasede neke,

sasuli na njega sav svoj bes.

Svom silinom lete reči,

pa po njemu:

tres, tres, tres!

Ali Dobro i ne trepće.

Žao mu je tih slabića.

Mlataraju praznom slamom,

a da nesreća bude veća

niti čuju,

niti išta vide.

Ne znaju da pred Dobrim,

pobedio niko nije,

da Dobro caruje dobrim.

Koviljka Ristić

Sokobanja, Srbija


334

Proljeće

Nakon hladne zime i sniježnog pokrivača,

Budi se proljeće iz svijeta spavača.

Vijesnici proljeća otvorili carstvo svoje,

A behar na grani miriše iz avlije moje.

Dok ugodan se miris osjeti u zraku,

Proljeće se budi na svakom koraku.

Laste se sa juga vraćaju u dom

I svaka se raduje povratku tom.

Iz zimskog se sna životinje bude

I ljepoti koja se rađa se čude.

I čovjek u svom srcu osjeća sreću,

Sva se živa bića raduju proljeću.

Amra Bacić

Bosna i Hercegovina


335

Borba

Borba sa samim sobom

najveća je u nizu

jer težinom bremenita

s mesta na mesto skita.

Svako se u nekom trenutku

borio sa svojim mislima

kao pobednik izašao

ili u siguran zaklon zašao.

Ništa nije tako lako

kad rešava se bitno jako

pa nekad tuđ savet sledi

on ti možda para vredi.

Dete fizički ne možeš biti stalno,

naučićeš da nije sve vertikalno i vodoravno,

il’se kosi, il’krivuda, krug pravi – to su čuda!

Za borbu se spremi: priprema, pozor, kreni...

A kad ti se opet prohte, mine li vreme,

da prstima jedeš buhtle,

da se umažeš, da poskočiš i preskočiš,

praviću ti društvo moj pobro.

Brate dobri, pobratime,

popni se i bez mene u visine,

podršku ti dajem celu,

budi car makar u svom selu.

Snežana Marko-Musinov


336

Dijete sam

Dijete sam

Jesam

Od glave do pete

U odraslome tijelu

U dječjem odijelu

Jesam i jesam

I bit ću

To mi godi

Svijet se meni prilagodi

Jasmina Vagaja


337

Видех чуда невиђена

Прекрстих се од великог чуда,

Шта све видим око себе свуда.

Доле небо, а земља је горе.

Преко неба излило се море.

Завладала нека нова мода.

Натрашке се свуда сaда хода.

Зец сa пушком храброг ловца јури.

Миш пред мачком јавно се шепури.

Лав од срне бесомучно бежи.

На ваги је миш од слона тежи.

Оре певац њиву поред пута.

А волове стуче лија жута.

Усред шуме медвед гаји пчеле.

На мајмуну длаке оседеле.

Веверица орах дрво сади.

Један патак себи базен гради.

Са јагњетом вук свуда другује.

А орао кокошки кумује.

За компјутер засела је сова.

Роман пише списатељка ова.

Жаба змији понуде однела.

Вратила се од ње кући цела.

Победио магарац на квизу.

Њујорк био нама сасвим близу.

Ко зна шта бих још видео, људи.

Да будилник мене не пробуди.

Секула Новаковић, Ужице, Србија


338

Budi dete

Radujte se kao deca, osmeh od uva do uva

godine su samo broj, detinjstvo se u srcu čuva.

I volite kao deca, iskreno i dušom čistom

kada sebe nekom date, vratiće vam merom istom.

Ma smejte se kao deca, da vas čuju na sav glas

takav smeh zarazan je, svi se smeju oko vas.

I plačite kao deca

kada cela duša jeca,

suzama se tuga briše

posle osmeh vredi više.

Uvek budite kao deca, pa nek’ je i kosa seda

u vama jedan klinja čuči, čak i kad ste baba, deda.

Ivana Arsić Marić

Beograd, Srbija


339

Ljubav će spasiti svijet

Matori su glupi

i ništa ne znaju

ali se stide

nas da pitaju.

Plaše nas životom

ko fol mi smo mali

ali veliku tajnu

već smo saznali.

MI nosimo radost

lice osmjeh krasi

bogatstvo je znati

ljubav davati.

Nema velike mudrosti

treba shvatiti

samo ljubav može

zemlju spasiti.

Neka pjeva cijeli svijet

naše poruke

kada nekog voliš

reci: volim te.

Dobroslav Petričević


340

Dječije želje

Sva djeca svijeta

imaju istu želju,

da im život uvijek

bude u veselju.

Da su im

nasmijana lica

i da u školi

imaju mnogo petica.

Roditelji na njih

da ne dižu tona,

to je pravilo

dječijeg bontona.

Da igrati se mogu

kada požele,

to su djece svijeta

najveće želje.

Eldin Lepić

Doboj


341

Школа

Распуст се завршио

готова је игра

сада мене чека

једна лепа брига.

Лутке се одмарају

лопта је иза гола

учитељи јављају:

"Почела је школа".

Учићу да читам

учићу да пишем

бројева да рачунам

свет око нас да опишем.

Да сам добар спортиста

показаћу свима

нацртаћу чуда триста

скупљати цвеће по пољима.

Сазнаћу кад птице одлазе

а када долете

брзо ћу да растем

а остаћу дете.

Када се све заврши

остаће ми знање

школа то је знам

лепо путовање.

Милош Марјановић


342

Himna svijeta

Ne znam ni za šta ljepše

Od malog rosnog cvijeta

Niti za čarobniju sliku

Od nasmejanog djeteta

Kad djeca vole onda

Sva dobra ovog svijeta

Stope se u divni prsten

Ispleten rukama djeteta

Kad djeca započnu igru

Zaustavlja se vrijeme

Dok sreća ispunjava srca

Hrani nam uspomene

Kada odrasli shvarte

Djesa su ukras svijeta

Možda za himnu prihvate

Nevini osmjeh djeteta.

Vladislav Vlahović

Kolašin, Crna Gora


343

Iluzije iz djetinjstva

Znam da postoji mjesto

gdje se ljudi dive svemu.

Jednog se sjetim često.

Odrastao sam na njemu.

Znam da postoje ljudi

koji misle dobro svima.

Neka vas to ne čudi.

Odrastao sam s njima.

Znam da postoje vremena

bez briga i problema.

Sad je sve to uspomena.

Djetinjstva više nema.

Marin Čaveliš

Podgorica, Crna Gora


344

Školske brige

Ljeto zatvori vrata svoja,

joj školice brigo moja.

Opet moram u te poći,

da li ćeš mi ikad proći.

Opet idu brige stare,

što đacima sreću kvare.

Računanje, a i pismo,

mi za školu spremni nismo.

Matematika je briga teška,

svaki potez nova greška.

Jezici nam slaba strana,

školske muke svakog dana.

Ali ipak mi smo sretni,

vedri, nasmijani i poletni,

jer nas čeka društvo naše,

pa nas brige manje plaše.

Hamza Ćehić


345

Djeca su najbolji ljudi

Djeca nisu vojska, djeca su ljudi.

Njihova genijalnost, neka te ne èudi.

Ako te ponekad dijete izludi,

ne zaboravi koliko ljubavi svakodnevno probudi.


S njima, svaki dan nešto novo nudi.

Ne zaboravi da se i dijete iskreno trudi,

zato pozitivan primjer svom djetetu budi.


Njihovim greškama niko neka ne sudi.

Umjesto kazne, nježno ga poljubi

dozvoli da bude bolji èovjek, neka se usudi.

Djeca nisu vojska, djeca su ljudi,

najbolji ljudi!

Aldin Alić


346

Tvoje male ruke

Zlato moje malo

Kad bi samo znao

Koliko radosti i sreće

Mom si srcu dao

Kad te uzmem u naručje

I privijem na grudi

Osjećaj ljepote i blaženstva

U duši se probudi

A kada me zagrle

Tvoje male ruke

Sunce me obasja

U trenu nestanu sve muke

Da te uvijek prati sreća

To je moja želja

Nek ti život prepun

Bude radosti i veselja

Stanka Sršen


347

Moja kuća

Moja kuća iz mašte,

na maslini kraj moga mora,

kraj mora, usred moga Draginoga polja.

Mojim su nas starim Dragom vazda plašili,

mada njemu nije smetala moja volja,

volja djeteta u srebrnoj krošnji moje masline,

u kući iz mašte pokraj moga modrog mora.

Možda je mudri starac znao

da je i to dijete, i maslina, i on sam,

jedan sveti Božji san,

na livadi moga života razdragan i nasmijan.

Gordana Vujković-Lamić


348

Odgovorna vila

Jeste li čuli djeco mila:

nestala je Zubić Vila!

Posvuda je sada traže,

zabrinuti, jel' se skrila

il' se možda izgubila?

Ako nije u svom dvorcu

kamo li je odletjela?

Tko će sad zubiće skupit

kada ih pod jastuk staviš

i darove tu ostavit?

Paziti da budu zdravi,

cijeli i uvijek čisti!

Zubar nije posve isti

kao naša draga Vila – zuji,

ali nema krila.

Zapuhao Vjetar Blagi iz daleka

i u krilu nosi Vilu k' nama

sve do kućnog praga.

Gdje si bila Vilo draga?

Djeco, greška mi se dogodila,

ali sam je ispravila!

Zubić jedan sasvim sitan,

a djetetu jako bitan,

iz vrećice je ispao.

Sve do mora skakutao,

kotrljao se i nestao!

Tražili ga Sunce, Mjesec,

životinje, ptice, ribe.

A Vjetar ga pronašao,

iz rupe ga ispuhao!

Eto, sad je u vrećici

Zubić Vile sve na broju:

i zubići i novčići,

a nađeš i četkicu koju.

Ljiljana Radas

Split Hrvatska


349

Plavo dijete

U obližnjem gradu živi dječak plavi

Njemu kažu nisu sve daske u glavi

Kada pada kiša on kišobran neće

A kad sija sunce s kišobranom šeće

Zimi kad je hladno bez kapre ga vide

A kada zatopli šalom van ide

Ali ga vole jer je susjed pravi

Kraj nikog ne prođe, a na ne pozdravi

Napuštenom mačiću pružio je dom

Odveo ga na selo baki i djedu svom

Učenje mu nije baš uvijek po volji

Dok u nogometu skoro je najbolji

U njega srce kao svemir cijeli

Dobrotu I ljubav uvijek spremno dijeli

Širom planete takve djece ima

I sretan je onaj tko u razred ide s njima

U svijetu odraslih gdje nepravde prijete

Lakše je kad sačuvaš u sebi plavo dijete

Savo Orozović

Zagred, Hrvatska


350

Zlatokrila Viki

Mala živahna vjeverica Viki

pakirala se radosna, sva u ciki

na dalek put u grad Bairiki

nabaviti svoj omiljeni kikiriki.

Pa se usput izgubila,

jer strasno se zaljubila

(u nestašnog vjeverca Bila)

i odmah joj izrasla krila,

pa postala vjeverica zlatokrila.

A vjevercu je baš bila fora

s Viki preletjeti zemlju i mora;

i preko sedam visokih gora

vratiti se kući bez odmora.

I tako je, ipak, na vrhu bora

napunjena njihova zimska komora.

Katica Badovinac

Zagrab, Hrvatska


351

Pauk i muha mala

Pauk se zaljubio u muhu.

Mrežu počeo kačkati od niti svile.

Najljepšu čipku.

Muha njegova u najljepšem tu da živi.

Čovjek onaj dolje iz fotelje bulji.

Kaže ženi : Kakvi su ono na stropu ukrasi čudni?

Žena metlom skine,čipku prekine.

Pauk će muhi:Nemoj da te to brine.

Spustit ću se do kutije sa svilenim koncem.

Na tavanu čipkastu kućicu isplesti ću za moju dragu muhicu,

Tamo niko neće metlom da ruši.

Ljubav našu da guši.

Tamo je sloboda i ima zraka.

Odvest ću te na visoko draga moja.

Proslavit ćemo gore godišnjicu braka.

Željka Blažević

Split, Hrvatska


352

OBLAK

Ponekad se jako razljutimo

kad na nebu oblak vidimo

kad se ljeti kiša sprema

svjesni tada kupanja nema

kroz misli nikome ne prolazi

koje nam bogatstvo donosi

suhu zemlju natopi

sve buja sve cvjeta

ne smeta ni ljetna žega

oblak nam hranu daje

voća,povrća,pune košare blaga

s oblakomnema gladi

bez njega sunce na tren ugrije

ali bez njega se gladuje

Katica Protić

Dubrovnik, Hrvatska


353

ИСПОВИЈЕСТ ЛЕПТИРА

Лептир шарених крила

Погледа умиљата и мила

Стао ми је на руку

И испричао своју муку:

„Велико вријеме утраћи

Али себи драгу не могах наћи

Обио сам пола Земљине кугле

Од Мисира до Сибира

Али нигдје не нађох мира

Нигдје не остадох

Ниједној лептирици у крило не падох

Младост прође, а старост дође

Нигдје никог немам свога

А већ видим крај живота мога“

То рече и не претече

Умро је на мојој руци

Дајући одушак својој муци

Ранко Гребовић


354

PISMO DJEDU MJESECU

DRAGI DJEDE MJESEČE!

Djed Mraz do našeg stana

poklone donijet će

tek za godinu dana!

Stoga sad pišem Tebi,

što svaki mjesec dođeš,

kako zbilo se ne bi

da opet samo prođeš!

Dosad mora da nisi

ništa mi darovao

baš zato što prije si

pismo očekivao!

Dakle, dragi djede moj,

bit će podulji popis

koji Mika, mili tvoj,

sastavlja nad svoj potpis:

jedno mnoštvo BONBONA,

ČOKOLADNIH SLATKIŠA,

BOJICA – jedna tona,

PLIŠANCE: ZEKU, MIŠA

RADIONU malenu

punu raznih ALATA

k'o umanjenu onu

što ima je moj tata.

Donesi još mi BAGER

i KOCKE ZA SLAGANJE,

te jedan mali LAGER

za svo tvoje davanje

Sanja Vidović


355

НЕВОЉА ЈЕ КОРИСТ ТУЂА

На северној страни пања

где лишаји праве слике,

изби јуче гужва мања

у тишини и без вике.

Гледао сам тужно тада

бој црних и жутих мрава.

Почело је изненада,

као свака битка права.

Искрено ћу све вам рећи.

Пресрели су црни жућу,

носио је терет већи,

замишљао своју кућу.

Чекали га тад мравићи,

тек им никли први зуби,

кад је хтео кући прићи

налетеше мрави груби.

Ножице су мале стале

слутило се ратно стање.

Жућа посла и сигнале

да му шаљу појачање.

И разви се битка права

стратегија к`о у рату

гину храбро, мрав до мрава

мало глава би на врату.

Са дрвета гледа птица,

а мисао људи где је

ко из воде никне клица

наста корист из идеје.

Ево ручка изненада,

нек се они само туку.

Из туђега тешког јада

други за се ћар извуку.

Jovan N. Bundalo

Beograd, Srbija


356

Bole i strašni vuk

Vule, strašni vuk sam ja, mene svaka zverka zna.

Danju trčim, noću hodim, o poretku brigu vodim.

U šumi sam glavni ja, kliče moja družina.

U oblaku iznad mene soko motri oštre stene.

Ispred mene Sunce sija, levu stranu čuva lija,

iza mene vetar svež, desnu stranu drži jež.

Sa drveća kad je muk, noćnu stražu vodi ćuk. I

medveđi mrki soj izbeg’o bi s nama boj.

Samo jedan imam strah … pričekajte … gubim dah…

onaj Bole, mali pas … baš me straši njegov glas

Darko Stević

Beograd, Srbija


357

Свадба у кухињи

У бакиној кујни

Која крије многе тајне

Дошло је до љубави

Изненадне, бајне.

Настао је потпуни мук

Када су се пољубили

Румена Цвекла

И витки Празилук.

И тада је Цвекла стидљиво рекла:

„Ох, ваљда се нисам опекла!

Господин Празилук тако је диван,

Љубазан и нежан,

Овај пољубац није безнадежан!”

Од стида сад она сва поцрвене,

А Празилук тада крене:

„Госпо моја,

Ваших образа боја

Сасвим ме очарала!

Венчајмо се одмах!

Направимо свадбени пир,

А кум нека нам буде

Комшија Кромпир!”

Сви ужурбано кренуше са радом,

Младенци први у трку

Направише највећу збрку.

Грашак се котрља,

А Парадајз љуља,

Шаргарепа надгледа све одреда,

Док фотограф Паприка

Свадбу ће да слика.

Само да домаћица веселе сватове

Не стави у торбу

И да не заврше као састојци

За шарену чорбу!

Александра Љубисављевић

Смедерево, Србија


358

Ја сам Миа!!!

Цијелог дана вјетар снажан

вртио је у круг лишће,

а пред вече, сав је, важан,

донио и једно птиче.

Пожурило из свог гнијезда,

из мајчиног топлог крила,

као сјајна, златна, звијезда,

да цвркуће: „Ја сам Миа!!!“

Рој је сњежних пахуљица,

Преко ноћи скрио путе,

Наша мала љепотица,

Уснула уз, мајке, скуте.

Нека снива слатке снове,

Нек је здрава и весела,

Та птичица-дјевојчица,

Нек порасте као јела.

Слава Станојевић

Теслић

Република Српска

Босна и Херцеговина


359

FEJSBUK MIŠA

Skupili se miševi

svi u mišju rupu,

da naprave svoju

na fejsbuk grupu.

Al tehnikom niko

od njih ne barata,

stručnjak je jedino

stari mačor Mata.

Sumnjaju u Matu,

mačor će ih preći,

pa lozinku njihovu

mačkama će reći.

Lociraće mačke,

Sve njihove rupe,

živ ostati neće niko

iz te fejsbuk grupe !

Ljubisav Grujić Gruja

Požarevac, Srbija


360

ВОЛИМ ТАТУ И МАМУ

Волим много, није много већ највише

Оног што ми себе даје, своју љубав

Лако пружа, несебично не престаје

И када је некад тужан

Мора да се увек смеје.

Толико је љубав јака да је јача и од стене,

А он увек мени каже

Тата твој, сине драги

Увек мисли само на те.

И она је много добра.

Моја драга, није драга већ најдража

А она је тако лепа

Мама мила, ти си мени

Увек најдража била.

Danka Jovanović


361

ПРАСКОЗОРЈЕ

Насмешени месец на ћилиму снова седи.

Тај снежни вилењак баца фосфорни прах

на сенку брезове шуме која бледи,

коју тихо прекрива светлости прве дах.

Небески свитац сетно силази са сцене,

изнад шуме се јавља светлост јака.

Мења се слика, бледе нестају сене,

у брезовој шуми нема више мрака.

Пробуђени лав на небо се пење.

Његова рика шумом се слеже.

Он плаши тамне утваре лење

које пред златном гривом беже.

Песмом се јавља бела птица,

зеленкасте зебре се благо смеше,

провидно биће светлога лица

брезовом шумом лагано плеше.

Стефана Станивук Веселиновић


362

STABLO

Pod stablom su oduvijek

Pjesme pisali.

Pod njim su često

uzdisali

i cvjetove mu mirisali,

nosom.

A ono se kitilo

pticama raznim:

vrapcem, grlicom,

i naravno kosom.

Ozren Feller

Zagreb, Hrvatska


363

КАКО СУ НАСТАЛЕ СУЗЕ (ЗНАШ ЛИ 2)

У то време, кад једнорози ходаше земљом,

сваки је заљубљени човек,

био заљубљен у драгу своју, био опчињен њом.

И то већ траје довек'...

У то време, кад се за сузе није знало,

Срећа је владала Рајским градом...

Редова туге међ' њима није имало.

Давали су и пољубац више, крадом...

Сваки је за доказ љубави своје даривао све,

све оно што досад нико није.

И очи су знали да изгубе због ње.

Љубав није знала да се крије...

Показивали су је и пружали сви.

Сем њега, кога су кроз даљине спутали.

Не допустивши му жељу ни,

да је види нису дали...

Свет је и онда имао Зле

(хтели су да се Срећа рани)

и децу која у загрљај хрле.

Морао је град да брани...

Полудео је, кажу, а не знају зашто.

У окове га људи дали.

Иако је био град, који је прашт'о.

Ваљда то тад нису знали...

А хтео је љубав да јој покаже...

Од тела срце да откине.

Ништа јој није могао драже.

Али није могао окове да скине.

Бог га је одозго гледао, и нешто изустио...

Од тела му ипак део узе.

Душу је он испустио,

а из ока му кренуше сузе...

Александар Марић


364

DETE JARAC

Zauvek ću biti dete obeć'o sam sebi

to je tako lepo, pa kako i nebi.

Ceo dan se igraš, po travi i cveću

ne zavidiš nikom, svakom želiš sreću.

Sunce ti se smeje od kad jutrom sine

orkestar cvrčaka svira violine.

I tako bih život proveo da mogu,

dok je život radost, dok je duša čista

detelinu brao, sa četiri lista.

Ali život ne da, da ostaneš mali

na leđa ti teret s godinama svali.

Izraste ti brada, porasteš ko drvo

ne da ti da biraš što si hteo prvo.

Samo dete malo, naivno i čisto

ali život kaže : Više nije isto !

Sad si odrastao, moraš da se boriš

u ring da uletiš, druge da oboriš !

Ali ja ne mogu, i ako sam velik,

srce mi je pamuk, dok je drugom čelik.

I ostaću dete i ko sedi starac

pa makar me zvali :

S bradom – dete jarac !

Slavko Mali


365

KADA JEDNOM . . .

Kada jednom padne mrak,

a mjesec nam se smješi,

tad iz igre žurimo u krevet,

a mama nas utješi:

Još samo malo,

pa opet stiže dan.

Ne traje dugo tama.

Samo lijepo sanjajte,

tata i ja smo s vama.

Božidar Glavina

Prelog, Hrvatska


366

НИСАМ МАЛА ЗА ВЕЛИКИ СВЕТ

Тај лептир шарени

тај мангуп малени

присвоји бакину башту

као своју –

пригрлио и ружу моју

Не желим да му се осветим

једино бих с њим

да летим... летим

широм света

од цвета до цвета

бака каже да сам још мала

за велики свет

да сам ја њен најлепши

лептир и цвет

Разумем баку

ипак нема те ливаде

нема те планете

где не могу стићи

лептир и дете

и нема те баште

до које се не може стићи

на крилима маште

Душан Мијајловић Адски


367

ДЕБЕЛИ МАЧАК

ЛЕЖАО МАЧАК

Цијели дан

Миша за ручак

Ковао план

ЛИЈЕНО ШЕТАО

Баци газда нешто

Када смаже

Хвата хлада вјешто

МАЧКУ СПАЗИ

У трк себе да

Лијенчарити воли

Газда добро зна

УМОРАН МАЧАК

Уморне и кости

Миш ће њему

Да опрости

Раде Писарић


368

MISIJA ODRASTANJE

Da narastem velik jak

il' da budem dobar đak?

Da l' da pjevam kultne ode

il' preplovim mirne vode?

Doktor, kuhar,

strojar, frizer,

velki pisac

il' režiser?

Jedan život,

mnogo staza,

odraslosti

igrokaza.

Šetam mirno, biram pute,

nježne trave, zemlje krute.

Svakom stopom novo znanje,

sreće više, briga manje.

Bit ću doktor,

strojar, frizer,

a ponekad

i režiser.

Bit ću sve

i bit ću svašta,

granica je

samo mašta.

Anja Mihajlović


369

LEPTIRU

Lepršava mala krila

Odnose ga na sve strane

Čas na travu pa na cvijet

Opasan je njegov let.

U pitaru što li traži

Možda cviječe samo draži

Pa poleti u visine

U oblake se tiho vine.

I gle vratio se sad u paru

U ljubavi već gubi glavu.

Jelena Milanović-Litre


370

Najljepše je biti dijete

Na bijeli papir u svesci, iz sredine,

kad ti tuge namršte lice,

napiši šta te brine,

onda uzmi makazice.

Sve teške riječi

isijeci u lake konfete,

vidjećeš kako te liječi

kad brige pod nebo odlete.

Baci ih visoko, što dalje u visinu,

neka ih ponesu ptice,

što je moguće više da se vinu,

na oblake, pospane ovčice.

A kad ih na zemlju vjetar vrati,

i sve se od njih zabijeli,

samo jedan lijepak dohvati,

spoji ih opet u papir cijeli.

Ispiši na njemu tad sreću umjesto tugu,

to mogu i ljudi veliki, isto kao mali,

nacrtati sunce, slona i dugu,

da bi svoju dušu olakšali.

Jer nema baš nikakve štete

kad brige smrviš u konfete,

pa se i sijede glave sjete,

najljepše je biti dijete.

Darija Marković

Banja Luka, Bosna i Herzegovina


371

PRVAK

Vidi jutros ovog đaka

stasao je u prvaka.

Preda se u zemlju gleda,

plašio ga školom deda.

Pričao mu priče razne:

- Čekaju te strašne kazne,

još se sećam ja pasulja

pod kolenom kad zažulja!

Preživeo deka muke

bolele ga kaže ruke

od leskove šibe lake

što po vazdan tuče đake.

- Iskustvo je moje loše

stajao sam ja u ćoše,

od te kazne vrlo stroge

i danas me bole noge.

Koža mu se cela ježi

da l’ da prvog dana beži,

il` da hrabro nogom stupi

i da priđe školskoj klupi.

Predrag Konatarević


372

HAJDEMO SE IGRATI

Hajdemo se igrati

na starom kauču,

autobus ću voziti

kad putnici uđu!

Ja bih da se vozimo

do sunčane plaže,

da kupači budemo,

koji školjke traže.

Može! Ja ću pronaći

jednu slanu zvijezdu,

pužića u kućici,

galeba u gnijezdu.

Dobro, ja ću biti

taj galeb iz gnijezda,

visoko se viti,

do sunca i zvijezda.

Mirjana Mrkela


373

MOJ DRUG IVA

Ne znam zašto Iva

mene stalno dira.

Za kosu me steže,

masnice razveže.

Gura moje lutkice

kada im nežno uspavankom tepam.

Iva kaže: "Pesmica ti smešna"

pa me nogom gazi,

nikako mi ne da mira.

Okice mu plave.

Ljudi!

Zašto Iva

od radosti skače

kada mene dira?

Radmila Milojević


374

Vitez

Zidovi zamka se bude

Priče stare se nižu

Jutro lagano sviće

Stari se vitezi dižu

Konji u odori novoj

Ponosno se šeću

Vitezi dame ljube

Na dvoboje kreću

Svaki na svoju misli

Za nju bi život dao

Kodeks tako nalaze

Za ljubav bi rado pao

Dvorac u suncu okupan

Gleda u zeleni beskraj

Tu su se vitezi borili

I priči je utom i kraj

Zanka Zana Bošković Coven


375

Putnik

Putnik umoran, žarkom pustinjom hoda,

tražeći utočište, prepuno hlada.

Svud' okolo pijesak, do nebeskog svoda,

kad božanstvo, utjehu mu da.

U daljini oaza,

sad mu svanu mlada.

Plodova ima tamo, punih slađa,

dok kroz travu hodajući, žubori mu voda.

Tako on putova,

godinama svoga života.

Pust i smio bez ikakve nade,

ništa do patnje, ne bi u njemu.

Tu božanstvo nju,

kao vilu posla.

Sva njegova tuga,

kao lasta odleti.

A srce mu se,

neizmjernom ljubavlju ispuni.

Ajdin Karić


376

ANINA ODLUKA

Danas u školi, na času o zdravoj hrani,

Probudila se velika misao u Aninoj glavi:

„Od danas počinjem novi režim u ishrani,

samo da znate, počinjem sa dijetom!

Svi moji planovi baziraju se na zabrani:

Od brzog umjetnog jela, do sladoleda sa kornetom.

I za početak, nema više peciva ni bureka,

Hamburgera i pizze, slatkiš neka čeka!

Raženi kruh sa medom i šolja kozjeg mlijeka,

Od sada, neka me uvijek za doručak čeka!

Bez pileće juhe, ne počinjem ručak više,

Al ne umjetne iz vrećice, u mom planu to ne piše!

Od sada majci pomažem u kuhinji

I povjerenje imam samo našoj škrinji.

Ne želim u hrani aditive više,

Jer oni bolesti donose najviše.

Ovo preporučujem i vama, drugari,

Da bi se osjećali mladi, a ne stari.

Ako želite biti zdravi, jedite zdravu hranu,

Prirodnu i nepakiranu, a zdravom tijelu za odbranu“!

Ljiljana Dobra


377

MLIJEKO

Šta je to kuća?

Kuća je mlijeko.

Šta je to Afrika?

To je daleko,

tamo su nojevi

tamo je mlijeko.

Šta djeci daje utjehu, san?

Samo po koja mlijeka kap.

Gdje teče mlijeko?

- u majčinom skutu.

Gdje živi sunce?

- na mliječnom putu.

Nila Štambuk Svrdlin

Trebinje, Bosna i Hercegovina


378

U NJEDRIŠTU DJEČJE CVATOZORE

Otok snivam zrcalnoga mora

gdje pirati iluzijom brode

i gdje vile iz zlaćanih dvora

vitezove kroz planinu vode.

Kao gejzir iz medoslad-mašte

tajnim kodom mudrolija teče

gdje rijeka kraj djedove bašte

žuborima budi blago veče.

Na krilima zmajeva iz Oza

smišljao sam ružične sonete

i kroz prozor safirnoga voza

promatrao kamo laste lete.

Labirinti drevnog Čokolenda

sakrivaju predgrađa iz snova

gdje divovi mimo Maštolenda

slažu bajke od rasutih slova.

U njedrištu dječje cvatozore

kad zabride lađe od papira

da razbudi uzburkano more

srce zove pjesmodare mira.

Želje nose predbožićna zvona

uz dječake što zvjezdarjem lete,

pokraj sina gledam Dambu slona

što šapuće da sam još dijete.

Ivan Gaćina

Zadar, Hrvatska


379

Duša pamti samo trenutke sreće

Život dug ili kratak, trenutke sreće samo pamtimo.

Um bi zaboravio sve, ali sretne trenutke duša svaka pamti.

Pamti duša trenutke tapkanja koraka malih nogu u trku.

Zvižduk poznati i trk, trk na terasu da vlakić vide ti koraci mali.

Djeca draga i mala, na zvuk lokomotive istom snagom trčala, svoj trk u kotaču vlakića vidjeti.

Od sreće vriska i graja, smijeh, govorili su nešto valjda vlakić, kotačići ili slično.

Sjećam se samo tapkanja, koraka malih, galame u trku i riječi nekih slatkih.

Uživala su dječica u tom pokretu brzine i ja u pokretu sreće njihove.

Sad kad sam na toj terasi sam, svaki zvižduk lokomotive podsjeti me na male korake u trku.

Sad sam usamljen i zvižduk poznat kad čujem, tužno i tiho kažem,vlakić, kotači ili slično.

Šapat čujem, zvižduk i tapkanje koraka malih u trku opet.

Sjetim se trena ljeta tog, sreće duše svoje i slatke djece moje male.

Miro Matijaš

Zagreb, Hrvatska


380

УСПАВАНКА ЗА МЕДВЕДА

Зима је стигла, снег веје и веје,

небо пахуље сеје ли сеје.

Сунце се сакрило нигде га нема,

северац страшну олују спрема.

У пећини својој меда сања

лето и летња радовања,

уздише јер лето му беше кратко...

Спавај нам медо мирно и слатко,

спавај и сањај дивне снове

бићеш ти сретан и године ове.

Спавај спокојно у своме логу

зима и лед ти ништа не могу.

Нека северац силно дува

тебе твоје крзно чува.

Спавај јер сав шумски свет сад спава,

сањај царство цвећа и трава.

Нека те страшне олује не плаше,

пролеће је већ кренуло у крајеве наше.

Оливера Синђелић

Шабац, Србија


381

МОЈ МАЧАК ЗЕЛЕНКО

Седи мачак на клавиру, шапом дирке дира,

ја му кажем - бежи мачку са мога клавира!

Tај је клавир купио за мене моје дека,

за тебе су мишеви, сир и чанак млека!

Шта ја кажем Зеленко ни мало не хаје,

за све моје речи ни пару не даје.

Белом шапом беле дирке, црном црне дира,

морам признат да он ипак зна лепо да свира.

Ја кад свирам голубови из дворишта беже,

пачићи се скривају у купинове вреже,

Жућа само режи сакривен у својој малој кући,

што се буне кад ја свирам ноте гледајући?

Мачак ми је неписмен ноте не разуме,

он само из главе засвирати уме.

На његову свирку нико се не љути

сви мирно слушају, чак и Жућа ћути.

у чему је тајна, хоће ли ко рећи?

Зар је мачак уметник

од мене и бољи и већи?

Радован Синђелић

Шабац, Србија


382

Мој смешни свет

Док само избројим до пет,

ја створим свој смешни свет,

замишљам да путујем у њему често

и зауставим се када је чудно место.

Шуњам се кроз шуму дудова

где су листови сви од леда,

бубе свилене чај од нане пију

и на пола сата своје лице мију.

Ма, одох ја до ливаде сјајне

где бумбари чувају велике тајне,

розе скакавцима се сви диве,

а лептири и по сто година живе.

Не могу ја овде да лутам сама,

даље на пут ме поведе пужева мама,

па јуримо даље по подводном свету,

окрећемо се ко птице у лету.

Такав свет свако дете треба да има ,

да у њему „лудује“ и забавља се сатима.

Ја уживам у таквом мом царству,

позив важи за све, придружите се другарству!

Данијела Јеленковић


383

POSTAJEM SESTRA

Malo me iznenadio nasmijani tata

Kada je rekao da ću dobiti brata!

Nisam znala da li se kupuje beba

Ili ju roda donese s plavoga neba.

Tata je rekao da će braco biti u mami

Nisam znala da se ona bebama hrani!

Tata se na to osmjehnuo još jače

Učinilo mi se kao da od sreće plače.

Rekao mi je da roda ostavi bebu

Mami u trbuh da bi bilo sve u redu

I tu ona spava mjeseci devet

A onda se seli u maleni krevet.

Sada mi je mnogo jasnija stvar

Ovo je za mene najljepši dar

Sad čekamo rodu da doleti iz daleka

Jer jako sam nestrpljiva da postanem seka!

Petar Zuanović


384

PUŽ U SNIJEGU

Lako je pužu!

On kuću svoju

sa sobom vozi.

Tu mu je ormar,

tu stol i krevet.

Potpuni komfor

na jednoj nozi!

Zato taj nikud ne žuri.

Zato taj nikud ne skita.

Kad padne snijeg naloži peć,

pokrije se, pa čita.

Sanja Andabaka


385

Vrteška

Milion tona teška,

pametnih misli puna,

knjiga je stan za priče,

pjesma za pjesmom niče!

U knjigu može da stane slon,

mali, sitni mrav,

poneki punoglavac

i dječak vragolanac.

U knjizi sve je moguće,

svašta može da se desi:

riba da pliva naopačke,

a zebra da ima tačke!

Za mlade je veoma važna,

znanja iz nje stiču snažna,

tešku muku muče

nešto da nauče.

Zato je djetetu knjiga

velika, velika briga,

nezaobilazan drug

s kojim se vrti u krug.

Bečić Ćamila


386

Da li ćemo se igrati?

Da li ćemo se igrati...

U dvorištu,

Na igralištu,

U šumi na panju,

U nekom granju,

Ili ćemo na nekom puteljku

Zezat sramežljivu Željku?

Da li ćemo se igrati

Ili ćemo biti u kući

Gdje nitko ne smije da buči?

Učit ćemo pisati, čitati

I s znanjem se poigrati.

Da li ćemo se igrati

Ili ćemo ipak na ulici

Samo šetat psa na uzici?

Đurđica Bačurin


387

СВИТАЦ

Када једном порастеш до свица,

све једно којег, све једно када,

у срцу тада заискри светло

без којег може да се страда.

Када једном сретнеш свица,

све једно којег, све једно када,

у души тад живе сва она лица

без којих не може да се нада.

Када једном изгубиш свица,

није све једно којег, нити када,

његове искре запале фењерчић твој

који ти помаже да останеш свој.

Када ти постанеш некоме свитац,

важно је коме и важно када,

само тако твој живот вреди

и дај се, светло не штеди.

Десанка Ристић

Кикинда, Србија


388

Moje malo sunce/My little sunshine

Sunce se moje malo smiješi

Osmijehom nebo tješi

Čim zora otvori oči

Drumom kišnim želi poći.

Lišće gazi cap, cap, cap

Lokve hvata šljap, šljap, šljap

Lijeva, desna pazi sad!

Svaku kaplju ima rad.

No kad domu spretno stigne

Uzbunu bijesnu digne

Čizme baca preko glave

Ko da u hlačama nosi mrave.

Za stol nedjeljni on sad sjeda

Jede juhu, meso, sve odreda

Počasni je znate, on naš gost

Mjesto deserta smaže toast.

To je junak novog kova

Nezna brojke, nezna slova

Kroz hodnik kad se sjuri

Najsličniji je dalmatinskoj buri.

U krevetu navečer tek se smiri

Dok se nebo sa zemljom miri

Prilika za odmor je svima rijetka

Jer, sutra kreće sve- ispočetka.

Anamarija Galić


389

Vasiona pod nama

Krajolik kraj oblaka

podsjećaše na carstvo oblika

ili već predugo stoji ista slika.

Ko to vidi i nadgleda?

do kamen s proplanka

i prozor sa ambara.

Još poneki grumen zemlje

pilji u brazdama noći,

i u času konačnome

čezne nebu poći.

U mrvama tla

i česticama zraka,

što leluja u krošnjama,

kraj potoka i brzaka,

Mali svemir u bokoru zbori,

s mravinjakom stopala

kroz vječnost se bori.

Stojan Janković


390

Prstići

Dok gledam kroz prozorska stakla,

Kojasu dva nevina, najvna prstića dotakla,

Od jedne male, nevine i najvne šake,

Mislim godine su to lake.

Ti prstići pipkaju sve po stanu,

Stakla, zidove, podove, hranu.

A i dalje su tako čisti inajvni,

Nisu kao veliki, kvarni.

Oni samo žele da vide kako nešto radi,

Da osete da li greje ili hladi.

Ne misle je l’ dobro ili loše,

Godine te bezbrižne brzo mi odoše.

I ko sam ja da branim njima,

Da mašu svačemu i svima.

Kad su i moji prstići takvi bili,

Do sad, dok nisu ostarili.

Dunja Srdanov

Zrenjanin, Srbija


391

ODRASTANJE

Sve one djevojčice

koje su odrastale u meni,

koje su se poput običnih derana

pentrale po krošnjama

moje duše

i u pletenice im se upetljavale

lišće i grančice,

izgrebane ali sretne odrasle,

mene prerasle,

sišle su i otišle.

Ostade prazna krošnja

bez dječijeg smjeha,

zadirkivanja,

veselog cvrkuta ptica.

Noć se spustila u duši.

Samo mjesec tiho kroz krošnju se šulja

i ogleda u bari ustajalih suza.

Da ,napokon sam odrasla .

Vesna Andrejić Mišković


392

U ČEKANJU

Svako jutro uz kafu

pozdravljam novi dan

sretna što mogu riječi

sreće podijeliti s vama.

Uz doručak osmijehe dijelim

dan svakodnevnice počinje

uz ispijanje zaborava.

Dok drugi nađu vrijeme

za ručak uživanja

ja ga bez razloga preskačem.

Od života izrešetanog opomenama

skupljam vrijeme pozitive

uz podnevnu kafu

u okršaju pravila.

Sumnje ostavljam na stolu

večera izazova pozdrav šalje.

U mislima traženja

ispijam sjećanja.

Na jastuku smiraja

isprepadana bezizlaznošću

sklapam oči

u vjeri u bolje sutra.

U gradu mojih snova

u hladu jasmina

gradim ime kao Emina.

Uzeh ibrik prepun snova

i niz ulicu nade

hitam zalijevati uspomene.

Refika Dedić


393

НА ИЗЛЕТУ

Вози Лука бицикло,

Маша тротинет.

Спремиле их маме

пошли на излет.

Дуго су се возили,

ко другови прави.

Причали су пјевали

играли по трави.

Од те дуге вожње,

Маша се уморила.

За другаром Луком,

мало је заостала.

А онда Лука,

као другар прави,

Машу и тротинет

набицикло стави.

И сваког дана,

возили се тако.

Мог'о их је видјети,

на бициклу свако.

Сандић Миљан


394

Predstava u vrtu

Iz dana u dan, iz jutra u jutro,

dok se pije čaj i jede kruh s putrom,

pred očima našim predstava se daje,

jesenji igrokaz što danima traje.

Na stari orah ogoljelih grana

sleti jato čvoraka i nekoliko vrana.

I kako to kod ptica već tada biva

nastade u krošnji prepirka živa.

Žustra se rasprava dugo vodila

koja je voćka bolje rodila.

Koju je najbolje obrati prvu,

pobirati s tla il’ jesti na drvu?

Savile se jabuke, šljive se plave,

s dunja već padaju mirisne glave.

Sladiti se kruškama bilo bi fino

i grožđe je slatko spremno za vino.

Možda bi se čvorci usuglasit’ znali,

no omete ih jedan mjaukavac mali.

Tek što ga ugledaše stišala se buka,

prestala je odmah rasprava i strka.

K’o jedan poletješe čvorci sa svih strana,

k’o da je odjednom lišće palo s grana.

Zbog našega Pređe utekoše trkom,

a on repom mahnu i samo frknu brkom.

Anja Lekić


395

MAČKOV REP

Zamišljam neka smešna stanja,

sad ću vam reći, neću vas gnjaviti,

kažu za lažna obećanja:

- Možeš to mačku na rep staviti!

Onda ja tako zamislim mačka

koji se jadan pod teretom klati,

a silna prazna obećanja

ne mogu mu sva na rep ni stati!

Zato kad mačka što gega spaziš,

na sirotana se sažali malo,

pa kad obećavaš, dobro da paziš

ako ti je do njega stalo!

Ispunjavaj svoja obećanja,

i imaćeš život skladan i lep,

takvoj vrlini svako se klanja,

a sačuvaćeš i mačkov rep!

Divna Lulić Jovčić


396

Sneško

Evo snega, evo sreće,

četa dece u dvorište kreće.

Kako danas, tako i juče,

grudva snega po zemlji se vuče.

Svakog trena sve je veća i veća,

velika je dečija sreća.

Sad će Snešku stomak biti

i na glavu će mu lonac taviti.

Šargarepu će gurnuti mu umesto nosa,

a ugljena dva oka su kosa.

Staru metlu iza kuće uzešte

i nju na Sneška staviše.

Ta rabota nije deci teška,

već se Sneško ispred kuće smeška.

Stari šal oko vrata obaviše

i dugmiće Snešku staviše.

Dok vrapčić po đubrištu kljuca,

baš je lep naš beli debeljuca.

Smiljka Puhalović


397

NOSTALGIJA

Nostalgični su oblaci

Osvojili moje nebo

Srce puno želja za povratkom

Tako daleko

A domu nečujno

Lagano misli plove

Gdje su moje ulice

Igre,prijatelji

Jeke glas se ne čuje

Al uspomena djetinjstva ostaje

Davorka Stojčević


398

TAJNA

Otkrit ću vam tajnu djevojčice Lene

Često su tužne njene očne vjeđe

Blago ćutljiva

U haljini trošnoj

Obula je čizmice smeđe

Broja trideset dva

Umorne od tuđih koraka.

Majčin dar

Pregršt zagrljaja i zlatni groš

Leni je stran

Dvorište u cvijeću

Njen je vječni san.

Pokuđeno, tužno

Lena ćošak traži

Kada školsko zvono glasno zabrunda.

Miris toplog kruha

Dječija graja

Vraćaju Lenu u svijet bez roditelja.

Tuđa ruka Lenu mije

Tvrđavu srca zida

Promrzla zima i prozor bez stakla

Noćni strah tka

Ogrtač za nepoznata jutra

I nečujni Lenin krik.

Mrva je pala na stari pločnik

Lena krišom u džep stavi

Dok đaci žurno hodnikom trče

Nahrani sivog goluba

što na prozoru slatko guče.

Senada Užičanin


399

Pismo bratu

Ovo pismo u paket stavljam krišom,

jer želim da popričam sa mojim Mišom.

Dragi braco, ja te puno volim,

i najljepše, od srca te molim.

Mama i baka spremiše ti kolače,

al' pojede ih moje malo mače.

Nemoj da ikom kažeš za prazan paket

već otidi i jedi u prvi market.

Nemoj da se čudiš odakle mi mačka,

pojela je kolače i tu je tačka.

Mače izgrdila već sam ja,

al' za ovo niko ne smije da zna.

Dragi braco, ja te puno volim,

i nejljepše, od srca te molim.

Nemoj opet da budeš ljut...

Ovo je zaista, poslednji put!

Tamara Senić


400

Pčela radilica

Leti pčela radilica

sa cveta na cvet.

Leti ona, radi ona

da sakupi med.

Na livadi šarenoj

cvetovi su svuda,

od maslačka do maslačka

treba puno truda.

Meda treba nakupiti,

treba ga puno biti,

dolazi nam zima hladna

ne sme pčela biti gladna.

Leti pčela radilica

sa cveta na cvet.

Leti ona, radi ona

da sakupi med.

Borislav Radenkov


401

ЉУБАВ ЈЕ ЧУДО

Насмијеши се ,Марија,

И живот се смјешка!

Заборави јединицу

из физике,

то је сигурно грешка.

Енглески,математику

И српски

Научићеш брзо и лако.

Насмијеши се ,Марија,

Видјећеш да је тако!

Марија,насмијеши се,

Учићу и ја са тобом!

Ево,кунем се лудо,

Исправићеш све јединице.

Љубав је чудо!

Драгица Драга Грбић


402

Čika poštar

Nema više poštara,

Ne dolazi više

skoro niko sada

pisma i ne piše.

Ko je pismo napisao

i ko još to piše?

Telegrami ne dolaze

ni čestitke više.

Poštar samo donosi

račune ko ima,

ni penzije kao nekad

ne donosi svima.

Čika poštar nosi pisma

nekada je bilo,

a sad dođe vrijeme novo

sve se promijenilo.

Ernada Hodžić


403

ОСТАВЉАМ ТЕ СВЕТЕ

ОНОГ ТРЕНА СВЕ СЕ ДОГОДИЛО,

КАД УГЛЕДАХ ЛИЦЕ СВОЈЕ МАЈКЕ,

СА ОСМЕХОМ СУНЦЕ СЕ РОДИЛО,

А У ОКУ БЛИСТАВ СВЕТ ИЗ БАЈКЕ.

СТАСАО САМ КРОЗ ТАТИНО ОКО,

С БОРОВИМА НАДМЕТАО РЕДОМ,

И ОБЛАКУ СТРЕМЕЋИ ВИСОКО,

СЛОБОДУ САМ ГРЛИО ПОГЛЕДОМ.

СВЕ ЈЕ БИЛО БЕЗБРИЖНО И ЛАКО,

СА ЗЕЧИЋОМ, СРНОМ И ЛЕПТИРОМ,

ДОК СЕ НИСАМ НАПРЕТКА ДОТАКО,

И ЊЕГОВИМ ПРОКЛЕТИМ НЕМИРОМ.

ОВАКВОГА КАКАВ САДА ЈЕСИ,

ТИ ОДРАСЛИ ЛИЦЕМЕРНИ СВЕТЕ,

ОСТАВИЋУ НЕК ТЕ НОСЕ ГРЕСИ,

ЈЕР НЕ МОЖЕШ НИКАД БИТИ ДЕТЕ.

СУЗАМА СИ НАПУНИО МОРЕ,

УМИШЉЕНИ ТИ ЗЕМАЉСКИ БОЖЕ,

СИЛНОМ ТУГОМ ОБАВИО ГОРЕ,

ЗАЦРНИО И ШТО СЕ НЕ МОЖЕ.

НЕЋУ ДА МЕ БРИГА ВИШЕ МОРИ,

ХОЋЕЛ ПТИЦА ПЕВАТИ У ЛЕТУ,

ДАЛ ЋЕ БИСТРИ ОСТАТИ ИЗВОРИ,

И ПЧЕЛИЦА НА БЕЛОМЕ ЦВЕТУ.

ЗАТО ИДЕМ ОПЕТ ДА СЕ РОДИМ,

И ОТВОРИМ ВРАТА НЕПОВРАТА,

И КОРАКОМ НОВИМ ДА ПРОХОДИМ,

БЕЗ СТРАХОВА,УЖАСА И РАТА.

ПА КРЕНУЋУ ПУТ ЗВЕЗДАНЕ СТАЗЕ,

ОТИЋИ ЋУ ДО ДРУГЕ ПЛАНЕТЕ,

ГДЕ ЧИЗМАМА ЦВЕТОВЕ НЕ ГАЗЕ,

И ЗАУВЕК ТУ ЋУ БИТИ ДЕТЕ.

Миленко Јосић


404

NIJE LAKO BITI DIJETE

Nije lako biti dijete,

vjerujte nama odrasli svijete.

Nije lako, nije lako,

ugađati svima tako.

Nije lako, nije lako.

Svi bi da ti redom sude,

i gotov ti recept nude,

nemoj tamo, de ovamo,

nemoj tako, de ovako,

pazi bara, pokvasit ćeš,

isprljat ćeš, pocijepat ćeš,

de ostavi pokvarit ćeš,

a onda ti opet vele,

što si bleno kao tele,

Nije lako, nije lako

izdržati eto tako.

Žuri mama, žuri tata,

posla mnogo, mala plata,

nerovozni svi su zato,

a zovu te, moje zlato.

Ja bih da im budem dijete,

dijete što se glasno smije,

što ga sunce stalno grije,

maca što u krilu prede,

ptica što u lugu pjeva,

riba što u rijeci pliva,

vjeverica koja skače

pa i oblak koji plače.

Nije lako biti dijete,

vjerujte nama odrasli svijete.

Meliha Halilović


405

КАКО СЕ ЉУБЕ ЈЕЖ И ЈЕЖИЦА

Питала баку мала Милица:

- Кажи ми бако, кажи ,

како се љубе јеж и јежица?

- Ах, дете, дете,

то до сада нико видео није,

они воле самоћу

и љубе се само ноћу,

а то се крије.

- А, дали им сметају

те оштре бодље

што се њима диче,

а на копља личе?

То је, дете, само ради приче.

Волела бих дете

због моје шездесет и пете,

волела бих и сама знати

и добар одговор ти дати.

Запамти дете:

Важно је да се воли,

па и кад малчице бoли!

Simo B. Golubović


406

Jedno veliko dete

Meškoljim se u navici

da sam jedno veliko dete

Trčim do trafike po cigarete

bez oca i bez stare majke.

Uvek mogu da zaplačem

kada čitam Grimove bajke.

Nerodjen sam sunčev zračak

za sve odlične i velike djake.

U svojoj 46-oj godini gledam crtani

i spavam sa svojim igračkama.

Gde je tu nadarena filmska gluma

i otkucaj starog velikog Sata.

I mislim za sve ima dovoljno vremena

već dolazi duga i hladna zima. Obožavam.

Da se grudvam ispred škole i sankam

ostario mator momak pre snega i uranka.

Oaza znanja drugi karakter kod mene pokazuje

zauvek ću biti dete na duge i večne staze!

Srećko Aleksić


407

ДЕЧИЈА ГЛАВА

У дечијој глави мота се сто ствари

Нешто ту остане – нешто заборави!

Удечијој глави кошмари се врте

Када се заљубе и на школу љуте!

У дечијој глави све машта до маште

Увек пуне нада као цвећа баште.

У дечијој глави сва су права јасна

Погађа их псовка тиха или гласна.

У дечијој глави смеје се и плаче

Када се играју или кад се каче.

У дечијој глави све је сасвим бистро

Све је кô бисерје умилно и чисто!

Милоје Вељовић


408

Šaren vjetar

Vjetar sad puše,

lišće već nosi,

poletjet će svi,

koji su bosi.

Oblak ogrne

u jesenji plašt,

boje sve primi,

nije on tašt.

Utisne u vodu

poljubac mekan,

ona protrne

a on je sretan.

Umoran legne,

tako mu godi,

u novom se danu

iznova rodi.

Saša Slavković


409

Maca

Imam jednu macu bijelu

Tetka mi je dala.

Mijauče mi danju noću

Iako je mala.

Ja je hranim,

Ja je mazim,

Eto tako hoću.

Ja je pazim,

Da razmazim,

Svu tu njenu zloću.

Nekad grebe,

Nekad frkće,

Nekad samo skače,

I sve zato što je:

Samo malo mače.

S puno mlijeka,

S puno snova,

Ja ću da je hranim,

Sa sto priča izmišljenih,

Meni samo znanih.

Jasminka Pitić


410

Zabrinuta sestrica

Pisala sam malom zapcu,

Da oprosti mome bracu,

Jer je juče zao bio

Baru mu je isušio.

Zamolih i bubamaru,

Da prežali onu šaru,

Što od straha njoj otpade

Kad je bratić moj prepade.

Oprosti mu leptiriću,

Što ti rani tvoje krilo,

Kad te juče dograbio

Mnogo mi je žao bilo.

Moj je braco nevaljalko,

Za sve ću ga reći mami

Obećao neće više,

Ja ga grdim, on se srami.

Mitrović Ivana


411

КАКО НАСТАЈЕ ПЕСМА ЗА ДЕЦУ

Затвориш се у собу на 2-3 сата,

Пустиш да ти тишина освоји слух

Поједеш јабуку, 'ил попијеш сок

Да ти се сасвим окрепи дух.

Онда на папиру црташ цветиће,

па листиће, па детлиће,

на крају се обавезно изнервираш

и попијеш једно газирано пиће.

Пишеш па бришеш, опет пишеш

и кад си сигуран да нећеш успети

песма к'о врабац, у гнездо,

сама на папир ти долети.

Онда се мучиш, покушаваш,

да стихови буду бољи,

али песма се одупире, измиче,

труди се да буде по њеној вољи.

Најзад, обоје се уморите.

Изнервиран скрешеш јој у брк:

-Ти си бре кретенка чиста,

а она најзад помирљиво попушта

и на папиру њена лепота заблиста.

Оливер Јанковић


412

NEMOJTE BITI TUŽNI

Svako je našao sreću

u ovom šarenom svijetu:

mravu je sreća u radu,

a leptiru u letu.

Ptici je cvrkut sreća,

pčeli je sreća u medu,

lopta je sretna na travi,

a klizaljke na ledu.

Sreću ima i potok,

i zečić u šumi siv,

potok je sretan što teče,

a zečić–što je živ.

Nemojte biti tužni,

drugari, ni ja neću,

u ovom velikom svijetu

svako će naći sreću.

Ima, sigurno, negdje

I mala sreća neka,

koja ničija nije –

već samo na vas čeka.

Šimo Ešić


413

DJEČJA PRAVA

Ja znam dobro svoja prava

ne dam da mi leti glava

zbog sitnica,zbog krupnica

Niks kaiši, ništa pruti

koliko god da ste ljuti

tata, mama

Samo pričom, mame, tate

svoju đecu vaspitajte

priče, bajke

Moj je tata demokrata

preozbiljno ovo shvata

ne zaklapa

Sad mi nije modra guza

al' mi modro oko vrata

razgovoru kraja nema

Usvojite amanzaman

novi zakon il amandman

da me spasi

Preduga me riječ ubi

On uživa u dangubi

đe se gasi

Sada kad smo sami, tata

ti prekrši dječja prava

zakon kruti

Ništa neću reći mami

slobodno me odalami

SAMO ĆUTI!

Dragan Varagić


414

LJUBA BEZ ZUBA

Vetropir Ljuba ostao bez prednjeg zuba.

U krevetu leži tužan-misli da je sada ružan.

U vrtić ne želi on da ide.

Boji se da ga ne postide.

Neko će da mi veli, da me zeza:

Bas si prava kreza!

Tata će na to:

Ljubo, sine, nije sramota

kad ispadne zub u petoj godini života.

Ljuba u vrtiću sedi sam i ćuti.

Od drugara njegovih niko ništa ne sluti.

Soka ga zove da se s njima igra,

Vasa ga vuče da se vrti kao čigra.

Rade ga traži da crtaju slona,

Maša mu pruža šaku bombona.

A Ljuba i dalje sedi sam,

Poješće ga veliki blam.

On poče tiho da jeca:

Ostao sam bez prednjeg zuba-keca!

Lazar ga teši:

Ja sam kao mali udario u stub,

pa mi je ispao taj isti zub.

Boris reče:

Meni je sinoć rekla mati:

Ovaj zub ti se ozbiljno klati.

Sofija će:

Ti si nam i bez zuba sladak i mio.

Zašto si se tako rastužio?

Ljuba tad skoči, zagrli drugare,

pa otpočeše svoje igrarije stare.

Vladan Babić


415

Медо Пудо

Послушајте једно чудо:

Саплео се медо Пудо!

Шта га снашло није знао,

Заиста је гадно пао.

Болела га шапа много,

Да устане није могō,

Лежао је пола сата

У тој малој бари блата.

Викао је врло, врло,

Заболе га сад и грло.

Чекао је помоћ бате

Када зачу глас свог тате:

„Шта је ово Пудо медо?

Зашто ниси добро гледō?

Зар МОЈ син тако да лежи!?

Хајде брзо кући бежи!“

Сможе снаге наше мече,

Па устаде и утече.

Још у трку док је био

Овако је помислио:

„Јаој мени, пуче брука,

Мало ми је сада мука.

Где ме тата баш пронађе,

Може доћи сад до свађе.“

У том трену

није ни слутио

да се тата

већ давно одљутио!

Mарина Савић


416

DIDO KEMO

Moj didoKemo

insan pravi je bio.

Na posao je kretao usred noći

i onda kada nije radio.

Unuka njegova mu mira nije dala

ni kada bi da spava.

Smislio je prevaru ovu.

Obuče uniformu željezničara u pola noći,

a unuka ga isprati mašući.

Zamijeti ona da dido nije

kapu na glavu stavio,

pa ga brzo u kuću vrati,

da kapu na glavu stavi.

Dido na jedna vrata izađe,

a na druga uđe.

Legne u drugi krevet da se naspava,

jer ga unuka po cijelu noć maltretira.

Nema više dide moga,

al' ga oživje pjesma moja.

Oživi stih lik dide moga, a usne prošaputaše :

,,Tvoja unuka te voli najviše! ''

Atina Mušić


417

SREĆONOŠA

Ja sam djetelina sa četiri lista,

ni tako česta, ni tako čvrsta

Mene ovakvu, bez nogu, zna svašta snaći

nijednoj šapi, ruci, nijednom stopalu

ne mogu izmaći, uteći

Baš se sada pojavi neka djevojka

sa srcem golemog ožiljka

Zbog nečega je tugovala

Za nečim je dugo tragala

i čim me je ugledala, plaho se obradovala

Čučnu i zgrabi me u svoje ruke

odjednom me spopadoše smrtne muke

Visjela sam tako dugo u zraku

gledajući facu ovom čudaku

koji naivno vjeruje

da moj četvrti list sreću daruje

Da me kako može čuti

da joj iskreno kažem, a da se ne naljuti

Sreća je samo od Boga

od Gospodara tvoga i moga

Može se i od mene nešto naučiti

da je lijepo nečim se iz mase izdvojiti

Zato sam postala legenda i mit

da donosim sreću, da donosim dobit

Ali i ja čeznem da budem još čuvenija

sa pet listova, još bujnija

vašoj ruci manje dostupnija

A onaj sa pet listova čezne da ima šest

a onaj sa šest, da ima sedam

a onaj sa sedam, da ima osam

I kad nešto ispunimo

opet nešto više od toga želimo i želimo.

Mensura Durgutović


418

Otpor vremenu

Vreme, ne dam ti da brzo odeš,

Neprimetno kraj mene da prođeš!

Ščepaće te ove moje ruke,

Jer ti ne znaš, šta su đačke muke.

Ne dam da te trenom nosi vetar,

Svud okolo, ko zana, u etar!

Na zracima Sunca da odjuriš,

Kao nešto, na mene se duriš.

Vremence, moram li pred tobom da kleknem,

Igara raznih sad da se odreknem,

Jer ti nadmenko ne želiš da staneš,

Da slučajno u nečem’ ne omaneš.

Al’ neka te vreme, neka!

Dok je veka, dok je sveta,

I nauke i megdana,

Ukroćeno bićeš, i ti jednog dana.

Milan Stanković


419

TAJNA REKA

Ima jedna, jedna savim tajna reka

Zaiskri kroz prozor skoro svako veče

Kroz oblake guste, topla, nežno meka

I zimi i leti nepresušno teče

Nema je na mapi, ni imena nema

Pred pogledima tuđim nestane u tren

Tiho zažubori kada grad zadrema

A već jutrom ranim nevidljiva je sen

Mesečinom zlata, čarobna i čudna

Sa zvezdanim sjajem pod jastuk zaranja

Prepuna divota, sanjiva il budna

Teče moja reka od mašte i sanja

Ljubomir O. Vujović


420

Šta ćeš biti kad porasteš?

Šta ćeš biti kad porasteš,

pita mene tata često.

A ja ne znam, još sam mali,

pa reših da smislim nešto.

Kažem biću astronaut,

detektiv i pecaroš.

A on sulša, pa me pita:

Ma šta kažeš? I šta još?

Vatrogasac, doktor, cvećar,

naučnik i kauboj.

U čudu se tata čudi:

Je li to sve, sine moj?

Nije, kažem, biću pilot,

kaskader, poslastičar,

spasilac, fudbaler, pekar,

možda mađioničar.

Sluša me i ne veruje.

Kaže, ništa on ne shvata.

A ja kažem: Ma šalim se,

kad porastem biću tata.

Marko Pajić


421

ПАЃАЈТЕ СНЕГУЛКИ

Паѓајте, паѓајте снегулки

вртете се во лет,

играјте валцер, играјте танго

покријте го сиот свет.


бесшумно само играјте,

со ветерот танцувајте,

на носиња детски слетувајте.


на улици, на покриви,

на лулашки, на клацкалки,

во паркови, во дворови.


врз голите гранки,

врз борови зелени,

врз детските санки.


врз топли детски дланки,

за миг престорете се

во водени проѕирни капки.


врз детските глави,

на обравчиња црвени,

додека Снешко се прави.

Ели Маказлиева


422

PRVAČIĆIMA

Vrata svoja

škole otvorile,

razrede okitile,

prvašiće primile.

Brojke, slova

pjesme, priče

novi prijatelji

njima bit će.

Odsad s njima

idu svuda.

Zajedno će

stvarat čuda.

Dubravka Borić


423

Sestrica

Sunčice,sestrice

Moja predivna ljepotice!

Svojim korakom

Od sedam milja

Hrabro gaziš svud.

A za takve kažu

Moraš biti pametan

I pomalo lud.

Radost i veselje

Krase tvoju ćud.

Jedan pogled tvoj

Pokreće svaki moj ud.

Zato rasti,leti

I širi svoju svjetlost svud!

Elizabeta Alković


424

Sretno djetinjstvo

Gdje su vile što su me uspavljivale

Uz čarobne pjesme se vrtile u krug,

Dok se mjesečina prosipala po jastuku

Sklapao bih oči, nečujno, uz vjetra šum.

Plahovitog vihora što se kroz otvoren prozor

Svija nad lutajućim snovima dječaka,

Od poljana do jezera,

Čokolada i bombonjera,

Plišanih meda, šarenila,

Čudesa i rumenila.

Pa smješkom ukrasim obraze dok spavam,

A vile ćutke, na prstima napuste sobu,

Valja njima opet jutrom doći

Da ispune pospane dječakove oči

Jutarnjim svjetlom i veselošću,

Pa da nastavim tamo gdje sam počeo noću.

Da snove pretočim u igru,

Da budem Petar Pan i letim,

I Pinokio i Bambi, sve što poželim.

Da budem ono što najbolje znam,

Da budem dijete cijelu noć i dan.

A gdje su vile danas, kome djetinjstva krase?

Koga uspavljivaju i bude,

Koga uveseljavaju,

Nad čijim snovima bdiju?

Ko je danas Pinokio,

Ko ima spokojno djetinjstvo sretno?

A ja, ja sam tek odrastao neko

Možda zanesenjak,

Možda stolar svoje sudbine,

Možda Džepeto.

Valjevčić Kemal


425

Najlepše doba

Najlepše je bilo detinjstvo doba,

oko mene bila su roditelja oba.

Nisam bio sam, imao sam psića

i papagaja, zvali smo ga Kića.

U školicu smo uvek, vrlo rado išli,

zbog druženja i zarad dobro svojih misli.

Da postanemo ljudi, unapredimo svet,

to se deco moja, ne uči napamet.

U periodu tom, stekli smo mi svašta,

drugove, simpatije... Ma znate šta?

Uživajte dok još traje ta lepota,

jer posle toga, sledi vam golgota.

To je bilo vreme potpuno bez brige,

živeli smo svi, samo od igre.

Da mogu da biram, ostao bih dete,

najlepši ukras cele planete.

Pavle Masleša


426

SUNCE

Ima jedno Sunce

Što na zemlji stoji

U njemu se stalno

Igra, uči, broji.

Čudnovato to je Sunce

Djeca njega griju

Kada skaču, trče, plešu

I glasno se smiju.

U tom Suncu zamislite

Ribice koračat uče

Bubamare riječi slažu

A Loptice trče!

U tom Suncu još i ovo

Leptirići crtat znaju

Pčelice se slatko smiju

A Cvjetići pjevaju!

Je li ovo Sunce

Neki lik iz crtića?

Nije! To je ime

Jednog dječjeg vrtića!

Izabela Bilić-Rovis


427

Braća

Sunčano jutro osvanulo,

petlić se najavio,

krenuše dva brata,

u prirodu da se igraju rata.

Nađoše svoje mestašce,

pored jedne šumice,

stariji na mlađeg pazi,

u vodu da ne zagazi.

Dođe vreme kući da se krene,

majka ljutitim glasom ih prene,

izdaleka dolaze dva bratića,

od blata umrljanih obraščića.

Stariji prvi stiže,

ispred mlađeg da prutu bude bliže,

grdila ih majka do večeri,

što su od kuće pobegli.

Blatnjavo lice opraše,

oboje čvrsto zaspaše,

sanak braću savlada,

majka ih krišom poljubila.

Majka sreću poželela braći,

Bog da ih čuva u nesreći.

Maja Jovanović


428

HTEO BIH DA BUDEM

Ja bih želeo biti,

violinista,

pekar,

ili

apotekar.

Violinista kad bih bio,

svima bih život ulepšao,

svi oko mene bi igrali,

svoje brige bi zaboravili,

kad bi mene sretali.

Pekar kad bih bio,

niko gladan ne bi bio,

peciva slanog i slatkog bih delio,

pola dinara nikom ne bih naplatio,

nahranio bih koga bih sretao.

Apotekar kad bih bio,

svoju torbu lekovima bih napunio,

svaku bolest i bol bih iskorenio,

svi zdravi bi bili,

na bolove zaboravili.

Od mene nešto će biti,

moje želje niko neće sprečiti.

Rajko Ranko Jovanović


429

ДА СЕ ЗНА

Па иако, још сам мала

Ја већ знам своја права!

Право на дјетињство,

без страха и глади,

право да учим -

како се поштено

живи и ради.

Право на игру

и дјечије радости,

право на –

успомене

срећне младости.

Право на здравље

и одрастање

право на –

школу и

знања поштовање!

Јер основна су дјечија права:

Да буду вољена

и да буду здрава!

Божидар Шкобић – Чика Бошко


430

KIŠNI DAN

Niz prozor

pred mojim okom,

odjednom,

stužilo se nebo – krišom.

I sama, kao da plače,

jesen rominja kišom.

Mokro lišće

na zemlju se lijepi,

šarene sagove stvara po putu,

a dječak,

iako mokar od kiše,

majci ubire

dunju

žutu.

Ana Mesar


431

Humanost

Znamo li humanost šta je?

Ne, nije samo kada se novac daje,

humanost je i kad u mislima svojim

poruke za zdravlje i sreću brojim

Kada nesreća zakuca na vrata

a niko je pozvao nije,

ne zaključavaj ključem srce svoje

jer nevolje mogu biti i tvoje

Razmisli prije nego bilo sta kazeš

pokušaj da kao glumac života

u tuđu kožu sebe staviš,

možda ćes onda,

sve što u tom trenutku imaš,

kao najveći praznik

sa zahvalnošću da slaviš!

Željka Šćepanović


432

ZAČIN

Ima jedan, super začin,

primjenljiv na svaki način!

Ne kupuje se, za pare,

beskonačno dugo traje!

On ne može da se proda,

svima treba, kao voda!

Često, treba samo kap,

nekad, nije dosta, slap!

Dozira ga, kako ko’!

I uz dobro i uz zlo!

On pripada svakoj rasi,

Svakog može on da spasi!

O njemu se pjeva, oda,

kad se malo više doda!

Kad izbije neki rat,

pod hitno se mora dat’!

Tog začina svuda ima,

Bog je dao da se prima!

Još od bašte Adamove,

Taj se začin, LJUBAV zove!

Padrov Tešanović

Herceg Novi, Crna Gora


433

OD KUPANJA NEMA VEĆEG SLAVLJA

Stalno slušam svakog dana istu priču priča mama

U tišini i bez buke posle igre peri ruke

Ti si dete nisi prase da se valjaš po prašini

Jer za zdavlje poterbni su čistoća i vitamini

Tuširaj se tri put dnevno da ti telo bude spremno

Vežbaj čitav muskulitet i ojačaj imunitet

Kada telo ti ojačaš spremno tada ti koračaš

poput hrabrog robinzona kroz prašinu iz fazona

na to kažem dobro znam to hvala

sve to znam jer nisam više mala

od kupanja nema većeg slavlja

čistoća je uvek pola zdravlja

iz prašine poput zmije vrebaju te bakterije

i na prvi znak mekoće skočiće iz nečistoće

da te gaze da te gnjave da se penju na vrh glave

desiće se vrlo često da od tebe prave testo

povrće i razno voće ne jedu se iz finoće

to ti tvoje telo traži da se vitaminom brani

Boban Dževerdanović


434

DRUGARSTVO

Od davnina

govorili su naši stari

koliko zapravo vrede

u nevolji dobri drugari.

Koliko su značajni

kada vreba prava muka,

koliko znači podrška

prijateljska ruka.

Kakvo je olakšanje

kad samoća preti,

koliko vredi imati nekog

ko te može razumeti.

Kako drugarstvo

ima svoju cenu,

da je poverenje jako značajno

u dobru i zlu, baš u svemu.

Od davnina

govorili su naši stari,

srećan je onaj

ko dobrog druga ima ustvari.

Da podeli tajne

da se druži,

u bolu i nesreći

pomoć da pruži...

Da se raduje

sreću tuđu deli,

da teši druga,

da zna da ga razveseli...

Dobar drug zlata vredi

teško se kroz život stiče

ne može sa bilo kim da se uporedi

drag je lik iz sopstvene priče...

Snežana Šolkotović


435

KAKO JE MIŠ UHVATIO MAČKA

Imao sam mačka najboljeg na svijetu

Taj je samo jeo

I mrzio dijetu.

Volio je da se mazi

I u krilu spava

Taj je bio pitom

Ne bi zgazio ni mrava.

Jednom ga u špajz zatvorili

Da uhvati miša

Kad smo vrata otvorili

Nije se promijenilo ništa.

Mačak je spavao duboko

Hrkanje se čulo glasno

Tad nam miš zapade za oko

Vidjeli smo ga jasno!

Kružio je oko mačka

I gledao ga mrsko

Grickao mu šape

Ponašao se drsko!

Mačak lijeno otvori oči

Prevali se na stranu

Taj nije vidio miša

Ni po noći, ni po danu.

Miš ga uhvati za rep

I povuče snažno

Nije uspio da ga pomakne

Al' to nije bilo važno!

Uhvatio je mačka

To je bilo bitno

Ta on je mali miš

Al' nije se osjećao sitno!

Nermin Neslanović


436

ДЈЕЧИЈА ЛИГА

У једном царству без брига

организована је дјечија лига

такмичење је између

Мише, Пере, Даче и Јелене

ко ће од њих први

да одбаци пелене.

У тој дисциплини страшној

никоме није било лако и

ни један мушкић добар није био:

Дачо је стално пишкио и плако,

Перо је много слаткише јео,

а Мишо често воду пио.

Због тог прекомјерног плача,

због пића и силне клопе

што их на пелене стално тјера,

Дачу су прозвали Дачо Плачо,

Мишу – Мишо Пишо,

А Перу – Пера Ждера.

За то вријеме мала се Јелена

ослободила силних пелена,

истрајала је на правом путу

почела је да користи туту

и зато је без имало бриге

постала шампион те лиге.

Milad Obrenović

Documents

Zauvijek ću biti dijete - WordPress.com · Zbornik pjesama I Međunarodnog konkursa “Zauvijek ću biti dijete” 7 Čipkaste pjesme jednog dječaka Za mene postoji samo jedno najljepše