ЗОРАН МИШИЋ 1

(1921-1976)

Зоран Мишић, оштар критичар старих схватања и тумач нове поезије, имао је значајну улогу у сукобу модерниста и реалиста, подржавајући модернисте. Његове критике, полемике, есеји Реч и време (1953), Реч и време И—ИИ (1963), показују да нису биле посреди само разлике у мишљењу него и разлике уопште у разумевању песништва.

"...Мишић је несумњиво први критичар који је у једном одсудном времену, упркос различитим пируетама, заступао стваралачка начела којима нема приговора. Био је промотор и бранилац авангарде која ће постати класика. Иницирао је превредновање српске поезије у вековном распону њеног трајања и мењао представе о неким непомериво позиционираним песницима. Наговестио је,па ако хоћемо, и засновао могућност утемељења српске поезије у једној богатијој традицији."

[Богдан А. Поповић, Политика]

"Човек духа и човек од духа, Мишић је био критичар до сржи. Он је показао да су ти дарови спојиви. Његова почетна мисао, природни и основни став критичара, од зачињања прве мисли јесте: ствари нису како треба. Мишић је од почетка своје критичарске каријере до краја свог мисаоног развоја филозоф антиидиле...

[Миодраг Павловић]

"Главни поборник нове поезије међу млађим критичарима јесте Зоран Мишић (1921—1976). Био је противник традиционалног лиризма, псеудоромантичарске осећајности, лирике "мека и блага штимунга", али је исто тако одбацивао и површинску модерност. Модерна поезија није плод вештине и знања, прихватања готовог, већ је плод истраживања, тежње да се изрази модерни сензибилитет, па треба да буде синтеза мисли и емоције, рационалног и ирационалног, традиције и иновације. Мишићева критика је критика општих начела, критика певања и мишљења, док су му појединачна дела била пре

1 Света Лукић – Мишићева одбрана поезије – Мишић је наступои одмах по ослобоењу, и активно је у књижевном животу учестовоао од почетка. Формиран на француској и нашој поезији, ученик и искушеник надреализма, опредељен је за критику поезије. Зоран Мишић је у часопису ,,Младост'' бринуо за поезију младих. Најбољи текстови налазе се у књизи Реч и време коај је 1953. године донела доста сведен избор Мишићевих раних радова. Он јасно раздваја истинску и самосвојну субјкетивну лирику од традицоналног, шаблонског ,,интимизма''. Уметност је за Мишића стваралачка игра, можда и последња оја тако страсно и потпуно посвећена питањима човекове судбине и смисла човековог живота. Естетичка критика Мишићева нужно је оспоравала естетизам, првенствено својим разграничавањем од крајњих консеквенци надреалистичке поетике. Биое и антологичар српске поезије (Антологија српске поезије) и објавио ју је 1956. године. Он се определио за објективну антологију, за естетичка мерила. Три су велике његове заслуге:

1. допринео је као критичар и есејит образовању новог;2. саставио антологију нашег националног песничког израза;3. дао је српкој књиежвности достојан образац савремене естетичке критике и есејистике.

свега повод за та општа разматрања. Њему је супротан Борислав Михајловић-Михиз (1922), изразит пример дневног критичара. ..."

Записи о деловању Зорана Мишића

Записи о деловању Зорана Мишића Српску књижевност друге половине XX века обележили су неколики покрети (и преокрети) снажног и обухватног замаха. Неподељено је мишљење да је, с обзиром на сложеност промена које су га пратиле и, поготову, на њихову далекосежност, од највећег значаја сучељавање модерниста и реалиста с почетка педесетих. Исто тако, тешко да сумњи може бити подложно уверење да је у овом, терминолошки проблематично именованом, али фактички и те како драматичном сучељавању веома важну улогу имао критичар Зоран Мишић. Судимо ли по ефикасности његовог критичког деловања — мисли се, дакако, на афирмисање модерних песника и начела модерне поетике — улога коју спомињемо је раме уз раме са главним.

Ипак, неупитни се чине разлози да, више од три деценије по престанку његове критичарске активности, ослобођени потребе за сврставањем покушамо проверити трајност неких од карактеристичних концепцијских и методолошких одредаба Мишићевог рада. Садржане су ове одредбе у његовим критикама и есејима сложеним у књиге Реч и време (1953), Искушења поезије и Песничко искуство (1963), Антологија српске поезије (1963) и Критика песничког искуства (1976). Иако не чине интегралну библиографију његових дела ове, несумњиво најзначајније, Мишићеве књиге "покривају" теме којима ћемо се у овом раду бавити. Треба, такође, напоменути и то да су друга, трећа и пета међу нанизаним књигама склопљене, сагласно свом концепту, од текстова пробраних из претходних и мањег или већег броја нових. А то нас ослобађа потребе да се, приликом разматрања критичарових становишта, претерано строго држимо хронолошког редоследа првобитног објављивања његових критика и есеја.

1.

Како је време Мишићев рад у нашем памћењу згуснуло на најважније компоненте, прво што нам при поновном ишчитавању његових раних, па и не само раних критика и есеја, пада у очи свакако је наглашавање политичке правоверности и потреба да критичка становишта буду оснажена марксистичким погледом на свет, културу и уметност. Или, нешто прецизније, фрагментима таквог једног погледа.

Већ на првим страницама збирке критика и есеја Реч и време Мишић оцењује покушаје младих аутора од којих тражи снажан и убедљив израз који би могао да искаже "сву реалистичност и величину збивања наше епохе". Невоља је, међутим, у томе што покушаји песника о којима иде говор "делују празно и неубедљиво". Ако у њима, ипак,

има штогод вредно пажње, то је што су надахнути "племенитим и полетним осећањима, идејношћу, здравим и напредним погледима на стварност"... Каква је улога оваквих својстава у остваривању естетских вредности поезије Мишићу је морало бити јасно. Он их, сва је прилика, спомиње из разлога које је налагала тадања, нимало наивна политичка клима. Зато, ваљда баланса ради, већ у истом чланку ("Неколико напоме на о почетничким радовима") критикује "шупље фразе" о новом друштвеном поретку, као и опредељивање писаца за своје позитивне јунаке који услед таквог опредељивања за читаоце бивају неуверљиви. Штавише, у ред негативних, контрапродуктивних обележја младалачких текстова на које критичар скреће пажњу иду и "реторика" и "извештачен језик". Али, опет, да исправан политички курс не би био напуштен ваља нагласити да је празно словље на које је указано последица одсуства "стварног и искреног доживљаја" из којег је, у конкретном случају, требало да произађе "истинита слика о радилишту и људима који на каналу граде".

Још нам неприхватљивије делују критичарови ставови са поезијом у вези, па и нормативни налози упућени поезији. У карактеристичном тексту ове врсте ("Један поглед на поезију младих"), Мишић сасвим мирно и без страха од функционализације поезије, сагласно духу времена и друштва у којима делује, тврди да су пред младим песницима "динамички, херојски садржаји новог живота". Наравно, такви садржаји се тек-тако "не предају... свакој артистичкој ћуди песника". Понајмање ће се "предати" песницима који не одолевају узношењу "старог, патријархалног начина живота и поетизацији преживелих друштвених односа". Али ће се, зато, неупоредиво лакше "предати" песницима који практикују ни мање ни више него "снажније реалистичке захвате у збивање око себе". Тек што није речено: песницима реалистичког проседеа!

Маркс, марксистички интониране опсервације и судови особито су уочљиви кад Зоран Мишић расправља о књижевној критици свог времена. Он, рецимо (у тексту "Два примера шаблонске критике на поезију младих"), поздравља настојање двоје младих критичара да своју књижевну анализу заснују на принципима марксистичке науке. Али, исто тако, не превиђа "многе недостатке" у њиховим критикама, недостатке који се највећма испољавају "у конкретној примени... основних начела, у разради појединих поставки и њиховом примењивању на одређени текст". Ту, заправо, нејасноћа и нема: потребна је "принципијелна и конкретна марксистичка критика, чији је домен истраживања", како Маркс каже, "читаво богатство човечијег и природног бића".

Мишићево испомагање Марксом у извесним приликама (парадоксално, у прилици кад поезију Весне Парун брани од догматске критике) поприма хуморне размере. Да човек не поверује, цитирање Маркса му се чини неопходно и кад говори о музичким и ритамским обележјима поезије ("За немузикално ухо", вели Маркс, "ни најлепша музика нема смисла")... Чак и у једном изванредном тексту ("Међу јавом и мед сном", Песничко искуство) у коме се с добрим разлозима напросто разбацује познавањем европске поезије, он не пропушта да подсети како је "поезија... увек ишла напред и увек је била у служби

револуције, или није била поезија". И то би требало да је начелан, универзално дејствен став. А кад је говор о савременој домаћој књижевности ("Прилике", Искушења поезије), Мишићево залагање за модерну књижевност нас се доима као демагошка фразеологија. Јер, модерна књижевност је, како он у датом тренутку тврди, "књижевност наше, социјалистичке епохе која је настала, развила се и продубљује се са настанком, развојем и продубљивањем наше социјалистичке демократије"... Спремни смо, најзад, на закључак да је, поред тога што је у најмању руку бесмислено, плакатско објашњење "модерности" недостојно критичара његовог формата: "Књижевност социјалистичке епохе не може не бити модерна, јер је пишу прогресивни писци и слободни људи, чија је тежња да се отргну од свих облика заосталости и предрасуда, у пуној сагласности са тежњама наше социјалистичке заједнице на свим подручјима друштвеног живота."

Могли бисмо, нижући тако цитате на безбедној удаљености од прилика у којима је Мишић деловао, да се у недоглед препустимо ишчуђавању над примерима критичаровог политичког удвориштва и идеолошке заслепљености. Тренутак је, међутим, да у подсећање укључимо и прилог разумевању времена које призивамо. Времена тешких последица сукоба совјетског блока и Југославије које су положај културе у нашем, ионако ригидном, друштвено-политичком устројству, учиниле још компликованијим. Мада је пулс тзв. социјалистичког реализма неумитно почео да слаби, све књижевне (а и политичке) битке ни изблиза још нису биле добијене. О томе, између осталог, сведоче и тадања штампа и књижевна периодика у којима чланци аутора из сфере културе и политике, забринутих за идејну чистоту и здравље домаће књижевности, нису били ретка појава.

Довољно ће бити ако, подсећања ради, изнова ишчитамо чланак Милана Богдановића који говори о поезији у једном броју Младости, или напад Зорана Гавриловића на Мишића у Књижевним новинама, или да, ако нећемо да се задржимо само на поезији и питањима поезије, обновимо сећање на чланак Елија Финција "Логика звана трамвај" и све с њим у вези. Посебно се, у том смислу, истакао Пуниша Перовић (у Нашој стварности од априла 1954) тиме што је опасност која држави прети од четника, кулака, привредног криминала, па и од информбировских агентура изједначавао са опасношћу што долази од песника и писаца који, одупирући се "ждановштини", траже више слободе у уметности... У поређењу са таквим (а било је и горих), у уметничком смислу конзервативним, а у политичком денунцијантским чланцима, Мишићево демонстрирање привржености режиму и практиковање марксистичке критике било је безазлена игра речи. Утолико пре што је он, све чешће и на све ширем плану, заступао ствар модерне књижевности.

На тај начин сагледан, чак и један од најекстремнијих примера Мишићевог скривања у окриље марксизма — онај са "музикалним ухом" — указује нам се у новој светлости. Неупоредиво је од наведеног цитата важније критичарово мишљење да ритам није само "звучни утисак" или "музика речи", већ је ритам у поезији "нераздвојиви део садржаја"...

Мада то не мора одмах бити видљиво, Мишић, у ствари, педаљ по педаљ, наговештава обрисе поетике модерне поезије. Покушавајући да, у спору са конзервативним критичарима, утврди шта је то "лирски израз наших дана", он саопштава оно што је цондитио сине qуа нон модерне поетике: "Нови амбијенти и нове околности траже нове речи, нови песнички језик"... У том контексту треба читати и његову замерку упућену тада младим песницима Стевану Раичковићу, Слободану Марковићу и Васи Поповићу ("Две забелешке на маргинама мајског броја Младости") зато што певају "као да се ништа није догодило не само од рата наовамо, већ и за последњих осамдесет година; и не само у нашем животу и друштву, већ и у еволуцији модерног песничког израза".

Разуме се, пре но што су темељна начела модерне поетике постала сама по себи разумљива, морао је Мишић да води многе партерне спорове. Један од карактеристичних се одвија поводом догматских напада на збирку Весне Парун ("О жуборењу потока и току људског живота, о Весни Парун и једној критици на њену збирку песама") када се он, тврдећи да је у потпуности лишена смисла, супротставља шаблонизованој алтернативи између "грандиозних панорама са пруге" и "сунцокрета", на којој инсистирају његови опоненти опредељени, разуме се, за "панораме". Примерима из поезије великих европских песника он доказује да "долине”, "брежуљци", "жуборење потока" нису никаква једнолична и успављујућа "песничка инкантација", већ је у жуборењу потока "сам живи ток људског живота"... Бесумње, још је опаснијим нападима био, у то време, изложен Миодраг Павловић коме је у грех уписивано што, у песми Крик треба поновити, наводно сеје панику. Сличним поступком као и у претходном случају, са мноштвом окука и пируета, Мишић је одбрану Павловића ("Панике и снови"), одбрану песниковог права да буде узнемирен ругобама света, довео до закључка да се песниковог неспокоја не треба плашити, јер је "његов неспокој покретачка снага историје". Штавише, Павловића је Мишић бранио и примерима из Малдорорових певања ("Још једно поподне са Малдорором"), што је у то време било у најмању руку неуобичајено, а и неупутно.

Појединачних примера Мишићеве критичарске праксе налик овима свакако има више, али они не би смели да заклоне видик ка његовом мишљењу и писању о српској књижевности на генералном плану. Он се, рецимо, већ 1951. године, на свој начин супротставио политичким пресудама какве је у српској књижевности између два рата изрицао Велибор Глигорић ("Нека критичари проговоре"). И не само то, настојао је да постепено утврди аутентичне континуитете и стандарде који би савремену српску поезију могли да доведу до усвајања модерне поетике. Мишићево је уверење да нашу књижевност између два рата чине писци који су престали да говоре језиком Милутина Бојића. И, што је знатно важније и далекосежније, "на том послу откривања нових путева и нових изражајних могућности, сви су понешто допринели, и напредни писци и представници грађанске литературе".

2.

Идеолошко-политичка обележја Мишићевог критичарског деловања — подсетили смо их се објективности ради — могла су бити и жртва принесена једном тешком времену. Треба, сва је прилика, да остану у забораву заједно са тим временом, а и са нашом дилемом да ли је жртву принео верник или опортунист. Уравнотежен однос према њима омогућује да критичарски профил Мишићев сагледамо истичући његова битна својства.

Назнаке критичарове модернистичке позиције које ће се, укорак с временом, непрестано множити лако се дају разазнати у његовим полемичким текстовима какви су "Панике и снови", "О смислу и бесмислу, о лирици 'Меког и нежног штимунга', о једној чежњи и једном заносу на свим језицима света", "Око једне књиге и њеног наслова", "Певање и мишљење", "Прилике". Већину ових текстова (на неке смо се већ позивали) аутор је писао почетком педесетих и из књиге Реч и време пренео их у Искушења поезије, а одатле у избор критика и огледа Критика песничког искуства. Занемарујући поводе ових расправа, њихов концепт и начин како га, испољавајући високе вредности критичког писања, Мишић развија, у овој ћемо се прилици задржати само на најмаркантнијим критичаровим ставовима како бисмо наговестили скицу поетике модерне поезије која ће у његовим критикама и есејима постајати све видљивија.

На време је Зоран Мишић увидео да је подела поезије на модерну и традиционалистичку, конзервативну, мање-више беспредметна. Међутим, пред њим је био задатак чија актуелност није дозвољавала одлагање. Ваљало је, наиме, одупрети се конкретнијем и опаснијем разврставању песника на широко прихваћене и подржаване "лиричаре меког и нежног штимунга" и, њима насупрот, учеснике "офанзиве поетског несмисла и бесмисла". Тај је задатак, спорећи се испрва са Миланом Богдановићем, Мишић решавао у расправи дугог а овде скраћеног наслова "О смислу и бесмислу, о лирици 'Меког и нежног штимунга'... ", али и у другим приликама у којима се бавио шире или уже постављеним питањима, мање или више обухватним темама.

Објашњавао је Мишић, не једном се вајкајући да је у нашим околностима принуђен да доказује одавно доказане ствари, да модерна поезија настоји да (као у стиховима Мишоа, Превера, Кеноа, Елиота) досегне спонтаност и реализам говорног језика чија музичка својства произлазе из песниковог музичког осећања, а не као резултат придржавања канона... Улазећи дубље у опште особености фигуративног језика модерне поезије, Мишић вели да се у њој "логичко-појмовни интегритет речи у склопу метафоре све више сужује", а поетске дружбе речи се "проширују ван свих канона, повезујући се међусобно у најразличитије складове, па чак и у нескладне и дисонантне склопове". И, што није мање важно, модерност песничког језика која је предмет спорова заправо је својствена

"поодавно устаљеном говору поезије" за који су се борили и Бодлер и Нервал, и Новалис и Мајаковски, и Елиот, "песници и с једне и с друге стране барикаде".

Како би промовисао модерну поезију Мишић мора (у есеју "Певање и мишљење") да разоткрије суштину конзервативне, "конвенционалне или плачевне романтике" засноване, између осталог, на мистификованом квалитету осећајности... Кад би се, насупрот владајућим стандардима, у тадањој српској поезији указао какав нови емоционални регистар, сложеније структуре и финијег ткања и, притом, "импрегниран мисаоним и етичким преокупацијама", неизбежно би изазивао квалификације попут "церебрално", "хладно", "безосећајно", "непоетско", "рационално". Мишић је, сасвим очигледно, морао да расплете терминолошко клупко у коме су се изгубила значења појмова емоционално, рационално, интелектуално. Финализујући ову, замало дисциплинарну, расправу, он с правом констатује да "емоционалност, у свом просечном, стандаризованом виду ... у својим нижим квалитативним ступњевима који се испољавају у нашој тзв. искреној, непосредној, спонтаној итд. лирици" није ништа друго до "здраворазумска категорија". Или, нешто оштрије речено: општа места општих осећања у тзв. емоционалној лирици произлазе, у ствари, из примитивних и, уз то, рационалних накана.

Критичар изванредне осетљивости за интенције модерне уметности, Мишић је врло брзо схватио да је антитрадицијски став модерне поезије из целог низа разлога престао да буде продуктиван. Уочио је да је модерна поезија себе препознала и у најскровитијим слојевима прошлости и, штавише, да су њени врхунски домети "показали чудесну саобразност са свим оним открићима до којих су истраживачи митских старина доспели" ("Поезија и традиција", Песничко искуство). На том је смеру, понајвише и најсабраније у есеју "Песничко и митско искуство" (Критика песничког искуства), Мишић развијао једну од својих најважнијих тема. Песничко искуство се — био је у то уверен — неспорно приближило митском искуству. Одговоре на темељна питања егзистенције модерни песници нису могли добити у стварном животу и актуелном свету. Потражили су их у митовима, али и у "митским прасликама света, у споменицима древних култура, у космогонијама, у књигама постања". У исти мах, трагајући за "тајном делујуће речи", успостављали су често прекидане континуитете, утемељивали стандарде у којима ће се преламати прошлост, садашњост и будућност.

Међутим, као што је спознао недељивост модерне поезије и митског искуства, Мишић је уочио опасности од маниризма услед некритичког ослањања на митске матрице. Било му је јасно да се модерни песник не може задовољити тиме што ће прекрајати приче из хомеровске заоставштине и осавремењивати их алузијама на актуелне појаве и догађаје. Разумео је, подједнако, да савремени песник "Едипа проналази у псхоанализи, а не у Софокловој трагедији, а Улисове пустоловине казује унутрашњим монологом, а не хомерском нарацијом". Пример из наше књижевности, пасторале Миодрага Павловића посведочују подударну праксу: не евоцирају "класичну Аркадију, већ ослоњене на Јунгову теорију архетипова, подижу нову шуму симбола"... Другим речима, ма колико митска

предања, коришћена у модерној поезији, губила свој сакрални значај и преобраћала се у наративне обрасце у које су слагана историјска искуства, ови су оквири неумитно постајали претесни. По Мишићевом, и не само по његовом мишљењу, празнину створену нестанком митова из песничке праксе испунила је метафора. "Она се осамосталила до те мере да је потиснула све друге облике сликовитог изражавања и достигла, тако рећи, митске размере."

Како је, попуштањем идеолошких стега, наше друштво постајало све отвореније, модерна уметност Запада је на нашој културној сцени бивала све присутнија. Модерна драмска литература поготову. И ту је за Мишића била прилика за промишљање односа између поезије и театра (два есеја у књизи Песничко искуство). Односа који, како Мишић држи, у нашем времену није више могао бити продуктиван, па ни одржив. Поезија је, по његовом мишљењу, интегрисала колективне симболе који су некад били средство општељудског споразумевања. Свела их је на "вербални ритуал, на неми езотерични разговор језика са самим собом"... Апсорбовала је, сажимајући њене митове, не само епику, већ и позоришну уметност "преводећи драмску радњу на језик метафора, претварајући цео сценски ритуал покрета, ритмова и инкантација у алхемију речи".

Докле је досезала и како је обухватна била Мишићева (замишљена) поетика модерне поезије говори и податак да је у избор својих критика и огледа (Критика песничког искуства) укључио читав блок текстова под насловом "Путеви фантастике"... Он је, наиме, кад то ни изблиза није било опште место наше критике, веровао да је модерни песнички ирационализам кадар да "на световним темељима обнови визионарску фантастичку књижевност". Како би се приближио разумевању улоге фантастике у модерној поезији, Мишић полази од неспорне чињенице да се чудесно и стварно, мистично и разумно у свим савременим уметностима не раздвајају. А фантастика се рађа кад уметност, изгубивши свој сакрални значај, религиозни занос мења песничким заносом. "Анђели и демони који данас песнике опседају нису" — говори Мишић слутећи предстојеће појаве у српској поезији — "изашли из светих књига или зборника црне магије, већ из уџбеника психоанализе".

3.

Антологија српске поезије Зорана Мишића објављена је пре више од пола века и, крајње неправедно, поделила судбину небројених књига које су јој само жанровски биле сличне. Готово да данас никог више не занима њен историјски значај, мало шта нам значе њена иновативност и антиципаторска својства. Вредност и мера остварености састављачеве замисли свакако би требало да буду повод једном засебном раду који би наложио жанровска разврставања, анализу ауторових мерила, одмеравање третмана појединих у њу сврстаних песника... При свему, овде нам се корисније чини сагледавање

Мишићевог односа спрам целине српске поезије. Обухватних и далекосежних ставова садржаних у предговору Антологији, у белешкама о песницима које су далеко од тога да буду само био-библиографске, као и у низу његових есеја написаних пре и после појављивања Антологије.

ПЕВАЊЕ И МИШЉЕЊЕ

Под дирљивим гестом ,,од срца срцу,, већ близу пола века нам се нуди један стандарди звани малограђански сентиментализам, који се назива ,,фрулашким,,. Где год се уместо конвенционалне цвркутаве или пламевне романтике појави сензибилност модерног човека са мисаоним и етичким преокупацијама, чују се огорчени повици : ,,Хладно ! Безосећајно ! Непоетски ! Рационално !.

Тако се долази до закључка да песници са најбогатијим фондом ирационалних подстицаја ,,праве,, поезију док други певају како им срце иште, као птице на грани.

Појам ирационалног не може се индетификовати са емоционалним. Емоцианалност у своме просечном стандардном виду (,,оно што сви осећају,,), у својим нижим квалитетним ступњевима, који се испољавају у нашој такозваној искреној, непорседној, спонтаној лирици, у ствари је чисто, здраворазумска категорија. То што сви осећају увек исказују у обичном говору, ма колико да је узбуђен, на најконвенционалнији, здраворазумски начин једним стандардним системом метафора и асоција, између силине његових узбуђења и вербалног саопштавања тих емоција постоји огромна диспропорција. Поезија заправо почиње тамо где те диспропорције непостоје, где се систем стандардно рационалних асоцијација ломи и нарушава. Ићи за тим системом и бележити општа места општих осећања, као што то чини такозвана емоционална, непосредна лирика, предсавља најпримитивнији рационалистички подухват који се да замислити. Емоционалност се код нас најчешће индетификује са псеудоромантичарским сентиментализмом који је најпогоднији израз малограђанске плиткости. На његову пустош и беду указао је још Светозар Марковић. Наш задатак је да овај комплекс питања (ондос певања и мишљења, емоционалног и интелектуалног) осмотримо са једног савременијег становишта, клонећи се примамљивих погодности рационалистичких уопштавања.

Чињеница је да су певање и мишљење ретко када ишли присније здружено. Не мислим само на недостатак таковзане рефлексивне поезије (у ужем значењу), који такорећи нисмо ни имали од Његоша на овамо. Мислим на недостатак интелектуалних преокупација у најширем смислу, које се морају назрети и у најитимнијој лирици (где је плитка мисао, плитко је и осећње и обрнуто ). У томе погледу она традиционална временска заосталост наше поезије за савременим уметничким струјањима не запажа се само у домену формалних преокупација, већ у првом реду, садржајних ( и идејаних и емоционалних у подједнакој мери). Није највећа невоља у томе што су Дучић и Ракић са закашњењем од неколико деценија пренели нан аше језичко подручије версификацију француских симболиста и парнасоваца. Њихов допринос нашој поезији, са формалног становишта, је од изванредног значаја. Обојица су довели до перфекције наш двнаестерац и једанестерац. Ракић и Дучић имају трагичну судбину јер су, доневши са ,,Запада,, једну

плитку и у оно време већ стариинску парнасовску идеологију, изгубили истовремено и ,,тло под ногама,, (осим у родољубивој лирици, која код нас има велику традицију), и нашли се далеко и од великих духовних струјама свог времена.

Ракићеве ммиаоне песме истовремено су и најмотивније, а оне у којима је мисао банална, баналне су и својим осећањем. Мисаоност и осећајност су у најтешњим функционалном и каузалном односу. Мисао и осећање могу се раликовати квантитативно (по своме интензитету), али се у квалитативном погледу (особеној, немељивој ,,боји гласа,, која је битно обележје сваке поетске индивидуалности ) увек најприсније слажу и допуњују. Примитивни менталитет и интелектуална заосталост обавезно рађају и ниже квалитете емоције, и обратно. Промене у мисаоним преокупацијама једне епохе догађају се увек у најпунијој сагласности са променама у емоцианлном подручју, прве су само лакше уочљиве, упадљиве.

Чини ми се да духовно сиромаштво , које се огледа у многим областима наше поезије није само у интелеткуалној небризи и неукости њених твораца, њихов унутрашњи свет оскудан је , скучен и неинтересантан. Оно што нам данас највише недостаје, није рефлексивна поезија, већ личности. Проблем афирмисања своје поетске индивидуалности данас је сложенији него што је то икада био. Нове књижевне школе такорећи више не постоје, сваки песник је позван да открије своју оригиналну лествицу.

Примитивни менталитет остао је дубокоускорењен у једном делу наше литературе, упркосс револуционарним друштвеним променама. Наша поезије не оскудева у талентима, њој треба више правих поетских индивидуалности.

Уобичајена подела наше поезије на модерну и традиционалистичку, конзервативну ,,фрулашку,, је мање више беспредмента. Свака аутентична поезија је модерна, или није поезија. Треба констатовати да је такозвана ,,фрулашка,, ван литературе и позабавити се озбиљнијим пословима. Права ,,фрулашка поезија код нас једва да и постоји. Стихови ,,примитивних,, народана пример које повремено објављује НИН, савремнији су и блиски нашој модерној сензибилности од целокупне наше текуће квазифрулашке продукције.

Битно је да се песма промени. Сваки напор да поетска савремена искуства ,,пренсемо,, у наше језичко подручије остаће узалудан док год се наша поезија буде кретала у подручју провинцијално плачевне роматике и сентиментално плиткоумних излива. Југословески садржаји, у својим наупрогесивнијим, социјалистичким и општечовечанским бидовима, не могу бити модерни, као што ни модерна форма не може да не буде југословенска.

Победиће она позија чији носиоци буду снажне целовите, аутентчне личности, које су схватиле брзину, правац и ћуди матице нашег времена. Постоји само једна спасоносна формула : оставити се трагања за формулома и поћи у потрагу за својом личношћу,

затуреном под толиким наслагама формула. Треба повратити изгубљени сјај појму искрености, који је малограђанска роматника бесправно присвојила и злоупотребила. Песник који је нашао себе биће једини када да схвати и друге, и допре до оних истинитих југословеских и социјалистичких садржаја чије је име хуманизам и слобода.

ЈЕДАН ВЕК СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ

(предговор његовој ,,антологији српске поезије,,)(1956)

Своју антологију новије француске поезије, једну од најлепших књига ове врсте, Пол Смијар је назвао неуобичајеним именом , ,,Најбољи избор песама је онај који се прави за самога себе,,. Мишић поставља питање да ли је могуће замислитит добру антологију сложену од песама које састављач не воли, и није ли свака антологија индивидуална креација, огледало личности свога товрца, као свака друга књига. Ако је тако, остало би једино још да се утврди да ли се смемо поверити укусу састављача, да ли је њефов суд довољно поуздан да бисмо га смели послушати, и антологија састављена ,,за себе,, постала би антологија ,,за нас,,.

У првима су пишчеве симпатије врховни закон, а у другоме су подређене нечему што се условно и неодређено назива објективност. У првима се бира само оно што се воли, а у другима и оно што се цени. Прве могу бити живе, интересантније, топлије, а друге су трајније. Првих има премало, других је превише, а ретко која воља. Оно што им је заједничко, то је судбина свега што постоји под сунцем, а то је да их људи забораве. Ни једне ни друге не могу претендовати на вечност. Прве се могу замислити само у таковзаним великим литературама, у којима се и најћудљивији избор може уметнички оправдати.

Каже да је пирордно што се определио за ону другу врсту антологије и да је пошао за песницима које воли, ова књига би била премалена или би престала да буде антологија. Ипак у једноме је послуша Елијаров савет. Трудио се, колико год је могао, да се ниједног тренутка не ослони на такозвана утврђења мишљења о вредности појединих песама. Није дозволио да га у њииховом одабирању руководе икакви обзири, ни према писцу, ни према добу, ни према поетском жанру. Желео је да нашој поезији приступи очишћен од свих предрасуда, и од својих ,и од туђих. Каже да постићи ту чистоту погледа јесте недостижан идеал, али ипак њему ваља тежити. Каже да се наш однос према поезији много чешће заснива на навикама, него на њеном непосредном деловању. А тих навика је безброј.

Његово друго сазнање је да се треба кувати реторике. У нашоје поезији, тако дуго спутаваној интелектуалном и естетчким конформизмом, било је мало виртуалне, надахнуте поетске реторике, имао ју је Лаза Костић, Давича, још понеко. Много је више празне, тетралне патетије једносумног звека стихова на баналне мисли и теме. Лишена је стваралачке маште, сликовите слободе асоцијација, и таква реторика је најчешће служила у рационално –дидактичке сврхе.

Његово треће сазнање је о превелиоој позитивистчкој традицији наше поезије. Њен корен је у нашем рационализму и псеудоклосицизму, али у већој или машој мери и у различитим видовима, и у Вуку и народној песми, и у Његошу. Преузима је Змај, подлежу јој и Бранко и Лаза Костић, Војислав, Ракић, прихвата је и такозвана грађанска литература између два рата, усваја је з много чему и социјална поезија. Из разних углова и побуда, у различитиом степену, сви они постављају поезији исти циљ, а то је да изложи како се треба владати у животу. Та правила о владању најчешће су преуета из кодекса патријахалне и грађанске етике.

Отуда онај малограђански сентименталини конезрвативни дух који се од змаја до дана данашњег провлачи са већи или мањим успехом кроз читаву нашу поезију.

Његово пето сазнаше је да је нормативност наше поезије нушна последица њеног позитивистичког духа. Да би се дошло до наровученија, нужно је сваку појаву подобно описати и испратиити. Епска традиција се тако јавља у нашој лирици у извитопереним облицима као препричавање лирског доживљаја.

Шесто његово сазнање је да нека наика није у духу наше традиције, али су је наметнули наши законодавци. Богдан Поповић и други ,,париски ђаци,, и то тако темељно да и данас још чррсто стоји. То је естетизирање, или писање по методи ред –по ред, због чега су највечи домети наше поезије остали годинама прикривени. Једна пролазна париска метода добила је у нашој средини статус врховне отмености и задуго остала на снази.

Седмо његово сазнање искуство улгавном се односи на новија времена, не примети ново за гатово. Треба одвојити права стваралачког откирћа од вештачких производа текуће помодне литературе. Не треба дозволити да књигу озадеси судбина свих модернистичких антологија, као што је антологија Богдана Поповића, у којој је савремницима (Дучићу и Ракићу) додељено неизмерно више простора него Бранку или Лази Коситћу. Треба у пуном свету приказати оне вредности наше старије поезије које су биле запостављене.

Тако је ова натологија добила свој лик захваљујући одсуству појединих песама исто толико колико и приству других, нових и непознатих.

Ако се ова антологија дефинише по ономе чека у њој нема, видеће се да многа имена и раздобља несотају, или су тек овлаш или шкрто назначена. У нашој поезији, која се најчешће развијала мимо великих духовних покрета или њиховим успутним стазама и позаијим огранцима, сви књижевни правци били су кратког века или пошли страпутицама. Оно што је имало значај обнове доносили су пре појединаци него школе. Ако се пажљиво проуче највећи песници, видеће се да ниједан од љих не може да се подведе ни под који кљижевни покрет свог времена (Бранко, Лаза, Дис ). Ни Змај, ни Дучић, ни Ракић неће остати по својим типским, серијским, романтичарским производима, којиа је Богдан

Поповић испунио своју антологију, већ по онима у којима су изашли из својих стилских шаблона и проговорили чистим и слободнијим језиком.

Ова књига није подељена на поглавља, ни по правцима, ни по времеским раздобљима. Сви поенсици се ређају ин цонтино, непреграђени ничим, осим својим личним особеностима или сродностима. Тако смо у могучности да откријемо дубље и трајније везе између појединих епоха и закључимо да између најстаријих песника у овој антологији и најмлађих (Стерија-Бранко, Стеван Раичковић) постоје дубље сродности него што се чини на први погледа.

Највише амблиција ове антологије била је да сабере само оригиналне поетске личности, да ниједан од заступљених песника не личи на другог. Она је замишљена као зборник најбољих песника, а не најлепших песама.

Строги захтев за оригалним изразом, опрадан у погледу угледања на домаће писце, не може се у потпуности применити када су питању страни утисци. Ако се највећи енглески песници не стиде оног што дугују Французима и (обрнуто), нема потребе да се ми стидимо тога, а од њих смо далеко сиромашнији у традицијама. Они који пребацују савременим песницима да пресађују страна искуства на наше тло заборављају да су сви наши знатнији песници поршлости (Змај, Војислав, Дучић, Ракић) тражили и налазили у страној литератури оне обрасце и подстицаје које им наша књижевност није могла пружити. Њихова несрећа је била што су се тако често обраћали другопосредним или странским узорима за њихово време. Ако су наши песници и дошли у додир са најсавременијим стремљењима свестске књижевности, то им се може пирписати само у заслугу.

Између утицаја унутар једне књижевности и туицаја између различитих литерарних и језичких подручја постоји суштинска разлика. Понављати оно што је у нашој поезији и на нашем језику једном већ речено представља само знак стваралачке немоћи, а пренти искуства великих литература у наше језичко подручје представља подвиг доступан само правим ствараоцима. У првом случају реч је најчешће о обичном угледању, а у другом о ригалналној креацији, о стварању нове поезије у новом језичком материјалу. Таква поезија може бити наша само уколико се писно осећа у нашем језику, уколико се не покаже да је насилно пресађена. А такви случајеви нису ретки, нарочито данас, када се тековине модерне поезије прихватају са тако великом унурбаношћу и језичким немаром да се често питамо да ли читамо преведну, туђу литературу.

Трагајући за снажним, оригиналним поетским личностима, захтев за формланим савршенством није могао увек поставити. Радије је бирао стихове, макар и недореече, неспретне и недопадљиве, ако су изговорени јединственим, непоновљивим гласом. Таквим ,,несавршеним,, стиховима обликује највећи песници ( Бранко Радичевић, Лаза Костић, Дис ). Сви они који су имали нешто изузетно да кажу који су грцали и вапили у

болном унутрашњем грчу пред неизрецивим, сламали су се о препреке које им је језик поставио

Говорећи о правој поезији, он не мисли ни на какав посебан правац кретања наше литературе, а најмање на неку ,,моернистичку,, стрју унутар ње. Мисли на оне тренутке слободног стваралачког замаха, остварене мимо уобичајених средстава конвенционалне поетизације.

ШТА ЈЕ ТО КОСОВСКО ОПРЕДЕЉЕЊЕ

(Одговор на једно питање Марка Ристића)

Сматрао је , као што и данас сматра, да су наши национални симболи довољно универзални да би могли стати уз друге, општеприхваћене симболе којима се у савременом говору служимо. Сви ми данас мирна срца изговарамо речи Едип, Креонт, Антигона, али ако нам спомену кнеза Лазара и књегињу Милицу, Свето Саву, косовску битку или вечеру, мит или опредељење, ми се одмах згрозимо и ражестимо. Поштујемо сва гробља овога света као да су наша, али Плаву гробницу Милутина Бојића не признајемо за своју. Знамо шта значи Антигонаино опредељење, али се у чуду питамо шта је то косовско опредељење.

Прошлост је постала и остала наша чежња и отуд, чежња за заборављеном колевком и стид због наше заосталости, ругобе и незнања. И делимо се према томе како је ко савладао тај несклад у себи.

1. На оне који се одрчу прошлости и грабе напред, не гледајући на пређени пут,2. На оне заостале ,који су од заосталости подигли одбрамбени бедем традиције,

Мало ко је у стању да приђе нашој прошлости и са љубављу и са знањем, па да раздвоји светлост од мрака. Можда би једино песници и учењаци новог кова, када би се удружили, могли да оживе нашу традицију и спасу је и од назадњачког старатељства и од напредњачке немарности. Онда би се видела да наша прошлост није ни ништавна, ни мрачна да грабеж и покољ нису наш једини позиб, да крвна освета није наша једина духовна храна, да нисмо само постојбина ,,суровости и легендарне беде,, , како то о нама писшу странци. Видело би се да постоји и једна друга дубока и старија традиција од оне хајдучке и братоубилачке. Искрсла би из заборављених књига она мудра, достојансвена лица која су се помолила са зидова наших старих задужбина и задивила свет. Размели би смо боље и себе и свет коме припадамо.

Историја нам је ускратила мирну поступност развоја, осудила нас да читаве векове проведемо безгласни и безмирени. Нестали смо под земљом и векови су нас прекрили заборавом. Када смо поново угледали светлост дана, прихватили смо се дневних послова као да томе није ни било. Сустигли смо време јер смо умели да спасемо од смрти оне вредности које побеђују време, своје споменике и своје памћење.

Шта је било Косово и шта оно значи, ,,шта је уопште косовско опредељење,, , на то се сасвим заборавило. Определити се косовски, то значи одрећи се свега што је варљива добит и лакома слава, напустити оно што је доступно за љубав недостижно, хтети његошевски да буде оно што бити неможе. То значи прихватити игру ко губи добија, домашити се победе погибијом, опкладити се на картз немогуће.

Косовско опредељење је опредељење свих оних који су радије бирали ,,у подивгу смрт, него ли са стидом живот,, Када данас читамо Похвалу кнезу Лазару од патријаха Данила 3, чини нам се као да слушамо покличе који су се 27. Марта разгалили на београдским улицама : ,,Боље је нама у подвигу смрт, него ли са стидом живот. Боље је нама у боју смрт од мача примити, него ли плећа нашим непријатељима дати.,, И питамо се није ли то увек било једно исто опредељење које нас је нагонило да се боримо за ,,изгубљену ствар,, , да се подижемо на устанак у тренуцима када је цео свет веровао да нам нема спаса, нисмо ли управо у таквим тренуцима, када је претило да нестанемо, долазили до најпуније потвде свога постојања.

Косовски еп се не заснива на совајачкој охолости, већ на поносу оних који су оружјем духа савладали совајче. Због тога он ниог не угрожава, никоме не прети. Мит о Косову далеко премашује границе националног мита.

Косовско опредељење је највиши етички принцип који је постао наше историјско искуство. Небеско царство коме се кнез Лазар приволео, то је она врховна тачка духа на којој се расзрешују све противечности, где нестају оне несразмерне разлике температуре у васељени и венчавају се сан и јава (Лаза Костић) где је Дис угледао оне очи изван сваког зла, а Растко Петровић свог Великог друга. Косовско опредељење је пре света и изнад свега духовно и песничко опредељење. То је љубав која остаје и када нема више љубавника, лепота која зрачи и када су нестали њени немири. Та љубав , та лепота , тај сан, то су она вечна сазвежђа Лазаревог небеског царства.

Ако се данас присећамо косовског опредељења, то је зато што смо , у својој превеликој журби да се приближимо европској култури, заборавили да и наша традиција чини део те културе. Отварајући се само модерном свету, као да смо заборавили на себе. Као да нам се учинило да свет постоји ван нас, негде преко границе, у срећнијим и привлачнијим крајевима. А свет је почивао у нама још док се за нас није ни знало, док нисмо ни знали где су нам границе. И док ми данас жртвујемо живу традицију своје постојбине зарад европских узора старих четрдесет година, Европа је већ давно почела да трага за прапостојбином читавог света.

Почели смо да тражимо себе у огледалу једног света коме прети да самог себе више не препозна. Тражили смо посреднике да нас приведу медитеранској култури, не увиђајући да се права култура не пирма из посредникичких руку, већ се узима са извора. А тај извор ми не морамо тражити по белом свету, он се налази на нашем тлу. И ми смо наследници медитеранског духа, он и данас живи у нашој старој књижевности, живописима и народном предању, у песничким текстовима Стевана Првовеначног

Култура данас путује у обртном смеру од оног којим је путовала у Савина доба. Требало је да се наши часни просветитељи врате са Запада да бисмо разумели шта је Србија на Истоку. Требало је да упознамо велике и мале романтичаре, џез музику, да

бисмо упознали Лазу Костића, Бранка Миљковића, Сопоћане и Манасију, народни мелоц и епос, тужбалицу и брзалицу и бројанице. Требало је да нам усаде осећање мање вредности да бисмо се излечили од њега. Требало је да испунимо ваздухе и здиове међународним фолклором да бисмо схватили вредност своје народне уметноси, да обучемо америчке фармерице а бисмо почели да правимо помодне опанке. Тај пут у завичај од Париза преко Мексика или Полинезије ипак је био превише заобилазан. Постоји и пречи пут, који полази из заједничке европске културне прапостојбине, спаја нашу стару књижевност са модерном посредством народног предања. Али тај пут једини није прокрчен. Читав један век харали су по њему пустахије, архиварски мољци, док је интелегенција, згађена и обесхрабрена, радије бирала безбедније већ прокрчене европске стазе. Само најсмелији најдаровитији умели су да пођу тим путем. Они су могли са праовм да се назову грађанима света и васионским неимарима, иако нису напустили своје огњиште. Умели су да буду древни и савремени, родољоби и космополити. Умели су да испуне стару митологију савременим духом, и националне симболе да уздигну до универзалног.

Нису наши велики песници новијег доба, од Бранка Радичевића до Растка Петровића, и од Растка до Бранка Миљковића, припадали ниједном табору, ни старим, ни новим париским школама. Могли су да домаше европу јер су били једнаки са њом духом и пореклом, запмтили су њене васељенске поруке и изговарали их чистим завичајним језиком. За њима ће поћи и наша нова поезија.