LAVIrINT

Panos KarnezisTHE MAZE

Copyright © 2004, 2007, Panos Karnezis

Knjiga je objavljena uz podršku Evropske komisije.

Ova publikacija odražava isključivo stavove autora i Komisija se ne možesmatrati odgovornom za bilo kakvu upotrebu informacija sadržanih u njoj.

panos karnezis

LAVIrINTPreveo sa engleskogAleksa Golijanin

MMXII

U senci čoveka koji hoda na suncu, krije se više tajni nego usvim religijama, prošlim, sadašnjim i budućim.

Đorđo de Kiriko

Istorijska napomena

Godine 1919, odmah posle Prvog svetskog rata, grčkeekspedicione snage su se iskrcale u Maloj Aziji, da bi, uskladu sa zvanično proklamovanom misijom, zaštitilegrčko stanovništvo od neprijateljske turske većine. Ipak,pravi cilj ekspedicije bilo je trajno pripajanje Grčkoj me-diteranskih oblasti Otomanskog carstva, u kojima je ži-vela značajna grčka manjina. Grčka okupacija je trajalado leta 1922, kada se ratna sreća okrenula u koristTuraka. Posle velike turske ofanzive, koja je brzo dovelado potpunog poraza, grčka vojska je bila primorana nahaotično povlačenje ka obali i evakuaciju iz Male Azije.

Jeka zvona je čudno odudarala od jutarnjeg mira. Zvukse pronosio preko krovova od crvenog crepa, iznad na-puštenog grada, u kojem su demontirana artiljerijskaoruđa ležala razbacana među gvozdenim ramovima odkreveta, stolovima od hrastovine i razbijenim ormani-ma. Jedan stari poštanski motocikl stajao je naslonjen nazid. Ostaci somotskih zavesa vijorili su se kroz prozorevelike kuće. Oblak crvene prašine ušao je u dnevnusobu, noseći sa sobom zemlju s ravnice, sparušene ruži-ne pupoljke i komadiće suve hartije. U nekada veličan-stvenoj prostoriji ostali su samo poderana grimiznasofa, parče ćilima s resama i sto u obliku šahovske table,čija je površina bila izgrebana nožem. Na drvenom par-ketu, odmah pored gomile smeća i sasušenog cveća, le-žala je koža leoparda, bez glave, repa i šapa. Na drugomkraju sobe, ono što je u prvi mah izgledalo kao pramacneke barke, zapravo je bio prednji deo velike kade, u či-

7

jem je trupu neko dao oduška svom preziru bezočnimčinom defekacije.

Iznenadni šum u visini poda razbio je tišinu: pacovkoji se migoljio kroz krš i lom, zaustavio se da onjušivazduh. Protrčao je kroz snop svetlosti, provukao sekroz pukotinu na francuskim prozorima i izašao na ve-randu. Tamo u dvorištu, leje s cvećem i biljkama bile sutemeljno izgažene. Stablo trešnje bilo je unakaženoudarcima sekire, a njegovo lišće se osušilo i otpalo. Kadaje izašlo sunce, jato vrana je uzletelo s njegove krošnje.

Iščupano žbunje se kotrljalo prljavim ulicama. Dužotvorenog kanala punog sasušenog izmeta, pružao se la-virint uskih uličica – ni u tim siromašnijim kućama nijebilo nikog. Gradska većnica na trgu je bila spaljena, anjen krov urušen. Vrane su letele prema obodima grada.Nadomak poslednjih kuća, nasred seoskog puta, ležalisu leševi vodenih bivola, još uvek upregnuti u zapregenatovarene blagom prekrivenim prašinom: komadimanameštaja, utihnulim starinskim satom, teškimViktrolinim gramofonom. Vrane su sletele na mrtve ži-votinje, koje su već bile u poodmakloj fazi raspadanja:egzodus se verovatno dogodio nekoliko nedelja ranije.

Sunce se podiglo još više. Vetar je okretao točkovenapuštenih zaprega. Dve vrane su se otimale oko koma-da trulog mesa. Jeka crkvenih zvona je utihnula.Počinjao je prolećni dan. Lagano, ravnica je izbrisalagrad iz večnog anadolijskog pejzaža.

8

Prvi deo

Povlačenje

Brigadir Nestor se uspravio u svom ležaju i protrljao oči,blede i bezbojne, kao da je uporna navika da ih trljačlancima prstiju izlizala sav njihov sjaj. Zevnuo je i ot-vorio sanduk ključem iz svežnja koji mu je visio oko vra-ta. Sanduk je bio pun ispeglane i uredno složene odeće,od koje dobar deo još nije obukao od kada je bio naovom zadatku: paradnu uniformu sa odlikovanjima itrakama, crnu večernju uniformu sa satenskim reverimai zlatnim epoletama, kratku bluzu za jahanje sa šarenimvrpcama. Preturao je po sanduku. Ispod para kožnih či-zama s rajsferšlusom i srebrnim mamuzama, pronašaoje svežanj pisama, sve što mu je njegova žena poslala odpočetka rata: božićne i uskršnje čestitke, isečke iz novi-na, razglednicu iz neke morske banje, dečiji crtež vošta-nim bojicama. Povukao je gumicu koja je držala pisma ipustio ih da se raspu po podu.

U zadnjem delu kamiona bilo je vruće i mračno. Ša -torsko krilo razvučeno preko krova i stranica nije pro-

11

1

puštalo svetlost unutra, niti toplotu napolje. BrigadirNestor se osećao malaksalo. Grlo mu je bilo suvo, ali onoza čim je žudeo nije bilo ni piće, niti svež vazduh. Ustaoje i s mukom održavao ravnotežu, dok se kamion klatios jedne na drugu stranu. Zakoračio je preko svoje prepi-ske, oslonio se na šporet, podigao poklopac lonca po-moću pincete i izvukao stakleni, hipodermički špric.Izvukao je njim sadržaj jedne bočice, zavrnuo rukav, za-tegao gumenu traku visoko iznad lakta i ubrizgao mor-fijum.

Kamion je nastavio svoje putovanje, tako što je upa-dao i ispadao iz svake rupe na putu. Nalet vrele prašineudario je u šatorsko krilo kao nasumična paljba. Auspuhje uzvratio na vatru, a miris benzina okružio je brigadi-ra Nestora neprijatnim daškom mirišljave soli. Sunce jebacalo senku kamiona preko tla od šalitre: izgledao jekao veliki balegar koji se sporo gega po vrućini. Svudaokolo bila su gola brda. Duž puta su se nizali izbeljenikosturi ptica i kamila. Osetivši morfijum u krvi, brigadirje zakolutao očima i osmehnuo se. Droga je uskoro oda-gnala umor i žeđ. Prikolica je zaškripala, a jedna mala,limena šolja se zakotrljala po podu. Vetar je nosio glassveštenika.

„…Siromahe i uboge, koji traže vode, a nje nema, ko-jima se jezik osušio od žeđi, njih ću uslišiti, ja Gospod, jaBog Izrailjev, neću ih ostaviti.“

Brigadir je na trenutak zaboravio sve užase i pomisliokako plovi mirnim morem. More je bilo njihov cilj –iako ne onaj konačni; to je bila domovina. Ali, ako se do-mognu obale, imali su dobre izglede za spasenje. Oči su

12

mu zasuzile od isparenja benzina. Tek sada je primetioeksplozije izmučenog auspuha, ali njegov opijeni um ihje pogrešno protumačio. Odakle dolazi paljba? Ali, nijese mnogo uznemirio, kao da zaseda nije bila pretnja većsamo neprijatnost. Dok je kamion bio na krivini, krozprorez na šatorskom krilu je prodrlo malo svetlosti, aprašina u prikolici je zasvetlucala. Tamo napolju, lešina-ri su kružili iznad kolone vojnika i nestrpljivo kreštali.

„Otvoriću reke na visovima i izvore usred dolina, pu-stinju ću obratiti u jezero vodeno i suvu zemlju u izvorevodene.“

Brigada je bila u pokretu još od zore. Koliko je bilosati? Brigadir Nestor je znao samo da je bio dan, da jebilo vruće i da su još uvek bili u divljini. Koliko dugo suveć u ovom lavirintu? Da je bio priseban, znao bi odgo-vor, ali morfijum mu je progutao pamćenje. Na hori-zontu su se uzdizali stubovi prašine. Stari oficir se naka-šljao. Kapci su mu otežali i on se opet zavalio u svoj ležaj.

„Posadiću u pustinji kedar, sitim, mirtu i maslinu; po-sadiću u pustoj zemlji jelu, brest i šimšir.“

Glas koji je recitovao se udaljavao, a brigadir je uto-nuo u san bez snova.

U avgustu, čekanju je došao kraj. Tog jutra, sunce koje jesvanulo bilo je crveno i zlokobno. Linija horizonta jepod sunčevom svetlošću izgledala kao crta povučena fi-nim mastilom, a uskoro se ukazao i ostatak anadolijskestepe, beskrajna visoravan, s tek po nekim brdom, žbu-novima mirte i drevnim ruševinama. Onda je počelo.

13

Artiljerijski baraž je označio početak neprijateljske ofan-zive. Topovi su preorali rovove, a onda, čim su baterijeprestale s paljbom, iz dimne zavese je izronila pešadija.Duž fronta je bilo raspoređeno deset divizija, a neprija-telj je nastupao u talasima, s bajonetima, zadihan. Trčalisu preko gole ravnice, uz utvrđena brda i ništa ih nijemoglo zaustaviti, ni bodljikava žica, niti mitraljeskapaljba. Mrtvi su se gomilali u rovovima, ali dolazili sunovi, sve dok sva utvrđenja, jedno za drugim, nisu palau njihove ruke.

Brigadir Nestor je bio u krevetu kad je počela ofanzi-va. Prethodne večeri je išao na ples u obližnji grad, kojije trajao do duboko u noć. Obradovao se pozivu, kojimu je uputio predsednik lokalnog društvenog kluba,pošto mu je dugo zatišje na frontu otupelo čula. Imao ječvrst stav o situaciji i preneo ga nadređenima: sadašnjaneaktivnost nije značila produžavanje mira već sve većuizvesnost katastrofe. Ali, vremenom, kao i kod mnogihdrugih oficira i vojnika, njegova frustracija je ustupilamesto apatiji. Na plesu, gde ga je saletela grupa veselihdama i trgovaca, izbegavao je rasprave o status quo, osimšto je primetio kako je, po njegovom mišljenju, linijafronta oštrica noža zarivena duboko u bok neprijatelja ida se oni koji misle kako može biti mira, a da se ona pa-žljivo ne izvuče, samo zavaravaju. Te večeri je najvećideo vremena proveo u bifeu, gde je probao razna jela itek posle ponoći, kad je limeni orkestar zasvirao Rosenaus dem Süden1, dopustio je sebi da udovolji želji jedne

14

1 „Ruže s juga“, valcer Johana Štrausa mlađeg (Johann Strauss II,1825–1899). (Prim. prev.)

raskošne lepotice i doneo hrabru odluku, za čoveka nje-govih godina, da zapleše u bečkom stilu. Melodija valce-ra mu je još odzvanjala u ušima, kad je u zoru počelo ne-prijateljsko bombardovanje.

Sve je bilo gotovo za dva dana. Pejzaž se uskoro sa-stojao od raskomadanih tela, napuštenih utvrđenja i te-legrafskih stubova s pokidanim žicama. Ono što je osta-lo od vojske, razbilo se na jedinice bez komande, koje suignorisale naređenja i samo gledale da izvuku žive glave:rat u Maloj Aziji bio je izgubljen. U vrtlogu poraza, de-setkovana jedinica brigadira Nestora, s manje od hiljaduljudi, sačuvala je disciplinu i pokušavala da nađe put izlavirinta, ne bi li stigla do mora. Morali su da izbegava-ju kontakt s neprijateljem. Putovali su već danima, me-njali pravac svaki put kada bi posumnjali da ih negdečeka zaseda, ali obala još nije bila na vidiku. Pored toga,komunikacija s glavnim štabom bila je prekinuta i mno-gi su pretpostavljali da je ostatak Ekspedicionog korpu-sa već evakuisan s poluostrva.

U svakom slučaju, brigadir Nestor je odlučio da neistakne belu zastavu.

Prvo što je uradio kada se probudio, bilo je da sakriješpric ispod svog poljskog kreveta. Bilo je kasno popodnei kolona se zaustavila. Napolju se čulo frktanje konja iponeki udarac potkovica po kamenju. Brigadir Nestor sezavalio u stolicu i prekrstio ruke preko stomaka. Osećaose zadovoljno, iako je bio svestan da to raspoloženje du-guje samo morfijumu; vremenom je naučio da njegovo

15

dejstvo prihvati bez stida. Posle nekog vremena je ustaoi pokušavao da otvori kutiju s cigarama bajonetom. Jošuvek se mučio, kada se jedan mladi oficir popeo u pri-kolicu i salutirao mu na uobičajen način. Uniforma muje bila prekrivena prašinom, na šapki nije imao kokardu,a pozadi je zavukao peškir, da bi zaštitio vrat. Brigadir jeovlaš pogledao svog potčinjenog. Nezadovoljno je suziopogled.

„Vi ste, Porfirije“, rekao je. „Učinilo mi se da je DonKihot.“

Njegov načelnik štaba je obrisao lice manžetom. Nijeodgovorio; već je navikao na takve komentare. Kroz po-dignuto šatorsko krilo u prikolicu je uletela prašina s vi-soravni i pala na ćebad, mape i lonac s kafom koji se pu-šio na šporetu. Izbrijanog lica, major je izgledao mnogomlađi.

„Vreme je?“, upitao je brigadir.Radio-telegrafista je sedeo u uglu, odmah pored sta-

rog bicikla koji je pokretao dinamo. Ne odgovorivši ni-šta, major Porfirije je seo na bicikl. Postavljen na pedaljiznad poda, zadnji točak se zavrteo i zašištao. Major jepredano okretao pedale. Bilo je nečeg očajničkog u tomzadatku, koji je izgledao kao igra, pored svog tog pra-šnjavog pribora, malog šporeta i stola s požutelim ma-pama.

Narednih sat vremena brigadir Nestor je slao porukei čekao nekakav odgovor, ali čuo je samo elektroma-gnetski šum. Najzad je odustao i slegnuo ramenima.Nje gov načelnik štaba je obrisao čelo i prestao da okreće

16

pedale. Opet im nije uspelo. Cele protekle nedelje su po-kušavali da stupe u kontakt s glavnim štabom, ali jediniodgovori koje su dobili bili su poruka neprijatelja, kojiih je pozivao na predaju, i molitva koju im je otpevušiooperater na bežičnom telegrafu s nekog grčkog trgova-čkog broda nadomak Sueckog kanala. Brigadir je uz-dahnuo i nasuo dve kafe. Čim je srknuo, napravio je gri-masu.

„Trebalo je da kafa bez šećera bude Sizifova kazna“,rekao je.

Kada se tog jutra probudio otkrio je da je njegova li-menka sa šećerom nestala. Prvo je posumnjao na svogposilnog, ali nekoliko svedoka je potvrdilo da je momakproveo noć u ambulanti, da bi se oporavio od ujeda zmi-je. Drugih osumnjičenih nije bilo. Brigadir je podigaoruke ka nebu.

„Krah discipline. Da mi je samo znati ko ga je ukrao.“Spustio je šolju na pod i ponovo uzeo kutiju s cigara-

ma. Na poklopcu je bio naslikan Afrikanac kome je dimizlazio na uši. Brigadir je opet pokušao da bajonetomprovali bravu. Oštrica je skliznula i posekla mu prst.Kutija je pala na pod. Stari oficir je počeo da sisa prst.Kraj njegovih nogu, karikatura Afrikanca mu se rugala.Major je podigao kutiju, izvadio perorez iz džepa i zavu-kao vrh u žljeb brave. Kad se najzad začulo pucanje me-tala, brigadir je ispustio uzdah olakšanja i obradovao semirisu duvana. Neko vreme dvojica muškarca su pušila.

„Nedostaje mi čitanje novina“, rekao je brigadir.„Nema tu šta da se čita. Kad su stvari krenule loše,

17

počeli su da štampaju stare priče, s drugim imenima idatumima.“

Brigadir Nestor se složio da je cenzura uticala na kva-litet izveštavanja, ali bilo kakve novine su bolje od nika-kvih. Zavukao je ruku pod ležaj i izvukao veliku knjigu.Na hrbatu je pisalo, Leksikon grčkih i rimskih mitova. Sastrane se videlo nekoliko krivudavih linija povučeniholovkom. Lupnuo je prstom po koricama.

„Najprijatnije štivo. Otac kaže da mi je to bliže srcunego Biblija.“

Major je bacio pogled na knjigu. Zarđali bicikl izastola je izgledao kao relikvija iz starih, bezbrižnih vre-mena. Oficiru je to više ličilo na prizor iz neke stare baj-ke, nego iz sećanja. Izvadio je cigaru iz usta, stavio je udžep i raširio mapu preko kolena.

„Dobro“, rekao je, „izgubili smo se.“„Ali, uvek postoji mogućnost božanske intervencije“,

rekao je njegov komandant ironično. Major se nagnuo nad mapu.„Naša poslednja potvrđena pozicija stara je tri dana“,

rekao je. „Ali, staza kojom sada idemo nije ucrtana namapu.“

„Možda je to put u propast“, rekao je brigadir.U daljini se začuo krik neke ptice, sličan kletvi.

Osetivši nelagodnost oko srca, major Porfirije je otpiomalo kafe, ali ni to nije pomoglo. Spustio je svoju šolju.

„Ova kampanja mi se nije sviđala od prvog dana“, re-kao je. „Pre svega, nismo znali ništa o terenu.“

18

„Šta tu ima da se zna? Istok, zapad, sever, jug. To nijeobilazak istorijskih znamenitosti.“

„Da je to tako prosto, do sad bismo već bili kodkuće.“

Brigadir Nestor se uozbiljio.„Disciplina nam je sada potrebnija nego ikada, ma-

jore.“Major Porfirije je pustio da mu pogled odluta od šo-

lje, preko šporeta i koverti razbacanih po podu, do opa-sača s revolverom koji je visio s krova prikolice: svet sa-žet u nekoliko nepovezanih predmeta. Kao život uzatvorskoj ćeliji: ništa nije bilo važno. Brigadir Nestor jekinuo.

„Prokleta prašina. Od nje ću dobiti alergiju.“ Šmr-knuo je. „Naravno, razumem vaše razočaranje u ovimokolnostima. Ali, budite sigurni, ova priča još nije zavr-šena. Sada smo dole – ali…“

Major se ponovo bacio na proučavanje mape.„Da ne spominjem našu hrišćansku braću, ovde u

Anadoliji“, nastavio je nadređeni. „Opet će im biti potre-bna naša pomoć.“

Morfijum ga je činio rečitim. Onda se zagledao uprošlost, kao da lebdi nekoliko pedalja iznad majoroveglave.

„Nekada je ovde bilo carstvo, majore.“Mlađi oficir je iskosio obrve.„Carstvo?“„Vizantijsko carstvo.“

19

„To je bilo davno, brigadiru.“„Istorija je nešto što se odvija tokom vekova, a ne ne-

što od juče“, rekao je brigadir Nestor.Otpio je malo kafe i povukao cigaru, uživajući u mi-

risu mentola. Sunce je zalazilo i on je potražio svoj ši-njel. Kroz prorez je ugledao jedan brzi oblak i pratio nje-govo kretanje sa izrazom usamljenog izgnanika na licu.Oblak je išao preko polja, preko brda i mora, ne bacaju-ći senku. Odložio je šolju i pucnuo člancima prstiju.Droga mu je pružila kratak odušak i sada se povlačila.Da je mogao da zadrži to osećanje samo malo duže…Brigadir Nestor je pokušao da se seti vremena kad munije bila potrebna hemija. Njegov podređeni je presuoostatak iz obe šolje u lonac i upitao: „Neka naređenja?“

Dejstvo morfijuma je isparilo. Brigadir Nestor seumotao u šinjel i odmahnuo majoru. „Ne. Voljno.“ Kadse major Porfirije okrenuo i pošao ka izlazu, stari čovekje opet progovorio: „Samo…“ Blago je pogledao svogpodređenog. U onome što mu je rekao bilo je tragaiskrene brige:

„… ne zaboravite šta sam rekao o disciplini, Porfirije.Znam da vama mogu verovati. Ali, brigada se ne sastojiod ljudi kao što smo vi i ja. Postarajte se da svakomebude jasno da streljački vod radi prekovremeno.“

Major je klimnuo glavom.„Još nešto?“„Idite.“Stari oficir je čekao dok njegovi koraci nisu utihnuli.

Spustio je stranice šatorskog krila i pronašao špric koji je

20

sakrio ispod ležaja. Napolju se začuo zvuk pištaljke i na-ređenje za pokret se pronelo kolonom. Brigadir Nestorje na kratko podigao špric ka svetlu i sumorno se os -meh nuo.

„Još malo?“, pitao je otac Simeon, pruživši svoju prljavuzdelu obema rukama. Levo oko mu je gledalo pravo ukuvara, dok je desno piljilo negde udesno i iznad čove-kove glave. To oko mu je bilo stakleno: otac Simeon jebio ranjen za vreme artiljerijskog baraža u prvoj godiniekspedicije. Uprkos upozorenjima vojnika, potrčao dapruži poslednju pričest konjaniku koji je ležao na boj-nom polju. Komad šrapnela je udario u zemlju blizu nje-ga, prošao kroz trbuh mrtvog konja i pogodio oca u lice.Nekoliko dana posle toga, otac Simeon je nosio povezpreko oka, sve dok brigada nije zauzela sledeći grad.Tamo je otac kupio stakleno oko od lokalnog prepara-tora životinja.

Otac Simeon je pružio zdelu.„Dan svetog Eufronija se bliži, prijatelju. Jedanaesti

septembar.“ Kuvar ga je pogledao.„Svetac zaštitnik svih kuvara“, rekao je otac. „Preneću

mu neku dobru reč o tebi.“Bio je to čovek pedesetih godina. Uprkos izgubljenom

oku i svešteničkoj bradi, lice mu je i dalje bilo privlačnoi živahno. Tokom mnogo godina služio je kao svešteniku maloj pastvi u jednom selu koje nije pružalo mno goprilika za greh. Dosada je bila jedan od dva razloga zašto

21

se dobrovoljno prijavio za kampanju; drugi je bio osećajda još nije ispunio zahteve svog poziva. Kao mladi sve-štenik, zanosio se idejom da se pridruži pravoslavnojmi siji u Africi, ali je onda na stranicama nekog ilustro-vanog romana video nekog istraživača kako se krčka uvrelom kazanu dok urođenici plešu svuda oko njega. Tajcrtež mu se urezao u svest, tako da je brzo zaboravio svojbožanski poziv. Ta odluka mu je usadila večito osećanjekrivice.

Kuvar je mrzovoljno frknuo. „Nema više.“ Kutlačomje rasterivao muve. „To je za mehaničare, treba im za ka-mione.“

Otac je odbio da se udalji. „Ne izdaj duše drugova svojih zbog par klipova.“Jedan jastreb je sleteo na gomilu otpadaka i hodao

oko nje, držeći na oku dvojicu ljudi. Još ptica se stuštilos neba na trulu tvar. Zemlja je izgledala tvrda i suva.Otac Simeon je brojao koliko je meseci prošlo od po -sled nje kiše. Pokušao je da zamisli živote starih hrišćan-skih isposnika i odmah ga je obuzelo osećanje uzalud-nosti. Kuvar je počeo da čisti šporet.

„Šta je s tim uljem, prijatelju?“, upitao je otac.„To je protiv naređenja.“„Ne brini ti za svetovnu vlast. Treba se povinovati

samo željama Boga. Kad stignemo kući, lično ću zamo-liti episkopa da te nagradi zbog pokazane pobožnosti.“

Kuvar je otvorio vrata rerne i zavukao glavu unutra.„Čak nas ni vaši sveci zaštitnici ne mogu spasiti.“

22

Pogled oca Simeona se spustio na kuvarevu zadnjicu:pantalone su mu popucale duž šava. Otac je prešao nadrugu stranu da bi se poštedeo prizora.

„Dobro“, rekao je. „Pet.“Kuvar je izvukao glavu iz rerne i iskezio se.„Deset.“„Imam samo sedam, grešniče.“Kuvar je pristao. Obrisao je ruke o kecelju, uzeo za-

goreli tiganj i napunio očevu zdelu do vrha. OtacSimeon se osvrnuo okolo. Na gomili otpadaka, ptice sumlatarale krilima i rile kljunovima po smeću. Nije bilovojnika na vidiku. Otkopčao je svoju mantiju, izvadiopaketić i predao ga kuvaru, u zamenu za ulje. Ovaj ga jepoturio sebi pod nos i omirisao.

„Nije loše“, rekao je.Otac je tužno meditirao nad paketićem.„Zbog ovoga mogu goreti u paklu“, rekao je. „Ali, ži-

vot ima prednost.“Onda je otišao, s prljavom činijom u rukama. Vazduh

je bio svež, ali zemlja je i dalje bila vrela. Na drugoj stra-ni logora nalazio se klimavi šator, povezan starim uni-formama i stoljnjacima. Iznad ulaza je pisalo: SVETAPRAVOSLAVNA CRKVA KAPADOKIJSKIH OTACA. Kad jeušao unutra, otac je sipao sadržaj zdele kroz cediljku začaj, napunio čistim uljem zemljanu posudu i poklopionjom lampu ispred oltara. Onda je seo na pod, pripre-mio sebi šolju čaja i polako pio.

Siromaštvo improvizovanog hrama je na neki način

23

doprinosilo njegovoj svetosti. Skoro sve u njemu napra-vio je i uredio otac lično: polomljeni podijum pričvršćenza mitraljesko postolje, čaure topovskih granata napu-njene zemljom umesto svećnjaka, dvoja vrata povezanihtako da formiraju oltar. Na sredini šatora stajao je kazannapunjen ćumurom. Potpalio ga je svežnjem letaka na-topljenih špiritusom. Dok je čekao da se vatra razgori,bacio je pogled na mali komad papira koji je tog jutrazatekao prikačen iznad ulaza u šator. Leci koji su pozi-vali na pobunu pojavljivali su se tokom cele kampanje,ispod sanduka, ruksaka i sedala. Prvi su bili razbacaniodmah po iskrcavanju. Čim je brod s prvim delom bri-gade bacio sidro, palubu je prekrio roj papirnih kvadra-tića, na koje su se vojnici ubrzo navikli. Nošeni vetrom,stigli su do promenade, gde se gomila sakupila da poz-dravi oslobodioce. Bio je to veoma neprijatan incident,koji je brigadira Nestora skoro koštao komande. Odtada je bilo pokrenuto mnogo istraga, ali nijedna nije ot-krila sabotera. Otac Simeon je u nekoliko navrata pro-povedao protiv letaka, ali oni su nastavili da se pojavlju-ju.

Bilo je vreme. Izvadio je krst iz džepa i stavio ga pre-ko uniforme, a onda navukao epistrahilj preko ramena.Oblačio se usporenim pokretima, zviždukao i laganočupkao rasparane niti na svojoj mantiji. Pošto je celogživota živeo sam, svoje kućne i verske rutine ispunio jenekim transcendentnim kvalitetom. Nešto garderobe,posteljina, parni lonac: u svemu je bilo neke čestice ži-vota. Kada je bio spreman, izašao je iz šatora i zatresaosvoje ručno zvono. Niko se nije pojavio. Zazvonio je još

24

jače. Čim je prestao, tišina se vratila u logor. Pokušao jei treći put. Jedan pas je provirio ispod teretnog kamionai prišao mu, dok su mu se mršave grudi klatile levo-des-no. Dahtao je od žeđi, podigao glavu i pogledao ocaSimeona svojim sumornim očima. Kada se otac uverioda niko neće doći na službu, skinuo je i složio svoj epi-strahilj, vratio krst u džep i stavio kapu na glavu.

„Predali su se đavolu, Kalebe.“Do pre mesec dana, više od četrdeset vojnika je dola-

zilo na večernje službe, ali tokom prethodne nedelje tajbroj je spao na deset. Prethodne večeri održao je službupred jednim gluvim artiljerijskim kaplarom. OtacSimeon je istegao prste na rukama, a pas je skočio nanoge. Zajedno su prošetali logorom. Hrome kamile sutupo posmatrale čoveka i životinju.

„Velika nesreća, Kalebe“, rekao je otac, tražeći u pse-ćim očima neki znak razumevanja.

Major Porfirije je rasklopio stolicu i seo ispred šatora.Potražio je u džepu napola popušenu cigaru. Dan se ga-sio. Iznad brda zalazilo je džinovsko sunce. Posmatraoga je bez misli, sve dok ga neki glas nije trgnuo iz kon-templacije. Njegov posilni je nosio prevelike bermude ikošulju zakopčanu do grla, koja ga je skoro gušila. Prekoruke mu je visio peškir – jednom je negde video kelnerakoji ga je tako nosio.

„Vaša večera je spremna, majore.“Major Porfirije ga je blago pogledao. „Popio bih čašu vina“, rekao je.

25

„Plašim se da ga više nema.“Major je zagunđao. Sećao se da je pri poslednjoj pro-

veri bilo još nekoliko boca.„To je tačno. Ali, nestale su.“Momak je bio njegov dalji rođak. Kada je bio regru-

tovan, njegova porodica je preklinjala majora da mu ne-kako sačuva glavu. Major se zauzeo kod brigadira i mo-mak je određen za njegovog posilnog.

„Držao sam boce ispod svog ležaja“. Rekao je posilni.„To mora da je bilo one noći koju sam proveo u ambu-lanti.“

„Brigadiru se ta vest neće nimalo svideti“, rekao jemajor Porfirije.

Završio je s cigarom i prihvatio se poslužavnika s je-lom. Podigao je limeni poklopac i osmotrio svaku posu-du: nekoliko kriški kukuruznog hleba i šolja guste čor-be. Skinuo je sloj prašine sa šolje i počeo da polako ispijasupu, uzimajući uz svaki gutljaj komad kukuruznog hle-ba. Kada je prekinuo obed da bi rasterao muve, opet jepomislio na krađu vina i šećera. Bio je začuđen činjeni-com da u tako očajnoj situaciji neki ljudi samo gledajukako da nešto ušićare.

Ugledao je oca Simeona kako s psom tumara kroz lo-gor i mahnuo mu. Dve siluete su odmah promenile pra-vac.

„Izgubili ste se, oče?“Otac je klimnuo glavom. „U lavirintu grehova.

Vodim crkvu bez pastve.“

26

„Nemojte ih kriviti. Ne znaju da li će sutra biti živi.“„Utoliko pre. Gospod može odagnati strah.“Major je doviknuo posilnom da donese stolicu za

oca. Otac Simeon je prihvatio poziv i zahvalio se. Čim jeseo na stolicu, pas se zavukao ispod nje.

„Kada bi psi mogli da govore“, rekao je otac, „moglibi ovaj svet naučiti poniznosti.“

Pas je lupkao repom po prašini. Major Porfirije jeokrenuo glavu i pogledao životinju. Nije u njoj mogaoda vidi stvorenje obdareno moralnom superiornošću.Čudio se njenom nagonu da zlo tretira samo kao priro-dnu pojavu: nešto što ne može sprečiti, ali od čega možeuteći. Zabacio je šapku i namestio se da posmatra zala-zak sunca. Vazduh je bio topao i miran; klizio je prekokože kao somot. Naspram prizora njegovih poraženihtrupa, lepota predela izgledala je nekako neljudska, istokoliko i apsolutna. Utonuo je u setne misli, dok je suncesahranjivalo samo sebe u zemlju.

„Činjenica je, oče, da će ovaj svet i dalje biti isti, bezobzira da li smo vi i ja iznad zemlje ili dva metra ispod.“Spuštala se noć. Ptice iznad njihovih glava su žurnoodletale nekud. „Ponudio bih vas čašom vina, samo kadbih znao kod koga je flaša.“

„Oh.“ Otac je uvio pramen brade. „Ukradena?“„Ako brigadir pronađe lopova, odmeriće mu dva-

naest koraka.“Otac je skrenuo pogled. „Ne smemo dopustiti da se

naša lična zlovolja ispreči na putu našoj samilosti.Najzad, šta je nekoliko flaša vina…“

27

„Ne razumete vojna pravila, oče.“Otac je napravio grimasu.„Ah, vojska. Vojsku bi bolje vodio ekumenski patri-

jarh.“„Znate, tu ste u pravu“.Iznad glava su im zujale muve, nevidljive u sumraku.

Major je razmišljao o krstaškim ratovima. Iznenada jepljesnuo rukama i pogledao dlanove: na prstima mu jeostala mala, crvena fleka. Obrisao je ruke o pantalone.

„Ako čujete nešto u ispovedi“, rekao je, „svakako ćeteobavestiti brigadira?“

Otac Simeon je odrečno odmahnuo glavom.„Sadržaj ispovedi se ne sme otkrivati. Ali, obećavam

da ću pokušati da odvratim grešnika, svim svojim sila-ma.“

Pas je zacvileo. Otac Simeon je ispružio ruku i pomi-lovao ga. U logoru su gorele vatre, a mazge su njakale ukoralu. Iznad brda se uspinjao mesec. Još malo i truba ćeoglasiti povečerje.

28

Panos KarnezisLAVIRINT

izdavačZavetBeograd, Braće Baruh 16

za izdavačaMilivoje Lalić

urednikSaša Lalić

ISBN 978-86-7034-084-8

štampaKarganović

marketingZavet( (011) 292 06 13E-mail: office@zavet.co.rs

www.zavet.co.rs