~Društveni pokreti i promene~

1. Izazov institucionalnim dimenzijama modernosti:

Savremena politička socijologija počiva na višedimenzionalnim institucionalnim osnovama, koje Entoni Gidens deli u četiri polja i to: Kapitalizam, Industrijalizam, Aparati nadzora–kontrole-integracije, Vojna moć. Po Gidensu sinergetsko- kumulativni efekat ovid dimenzija je prisutan bar 4 veka. Čovekov problem po Gidensu je nemogućnost kontrole sopstvene projekcije sveta- on još nije gospodar svih dimenzija. Zato u vožnji zmajeve kočije, kako Gidens navodi globalizaciju, najbolje što možemo učiniti je stvaranje projekcije modela utopijskog realizma za budućnost. Društveni pokreti su jedan od glavnih indikatora te projekcije. Oni na najbolji način pokazuju težnju za promenama, pa Gidens navodi primer radničkog pokreta u kapitalizmu. Naravno, to je deo starih pokreta, ali Gidens još navodi nove i alternativne pokrete kao nosioce budućnosti.

Uzimajući u obzir utopijsku ideal pokreta, i realističku sliku stanja, savremena kritička teorija po Gidensu mora da vodi računa na sve imanentne institucionalne transforamcije modernosti, da se orijentiše geopolitički, da misli nadnacionalno, i da uvaži emancipatorske politike. Ovo poslednje je posebno vezano za društvene pokrete koji teže oslobađanju od potčinjavanja. Povezani sa politikama života kao načina da svi živimo bolje, oni daju uspešnu formulunove paradigme modernosti. Odnos ova dva je paralelan odnosu negativne i pozitivne slobode, zaključuje Gidens.

2. Demokratski i autoritarni lik globalizacije:

Dve uktrštene ose danas povezuju procese modernosti: povezivanje emancipatorskih politika sa politikama života, i odnos lokalno-globalno. Zato Gidens definiše globalizaciju kao intenzifikaciju društvenih odnosa na svetskom planu uz kompresiju geografskog prostora. Kao kontrateža ovakvim procesima javljaju se nacionalne želje za autonomijom, ali i separetizmom.

Globalizacija kao proces povezivanja je po Pečujčiću stari proces koji je započeo širenjem velikih svetskih religija. To je i prvi talas globalizacije, dok drugi i treći kreću od renesanse, odnosno industrijske revolucije. Savremeni talas zbog svoje informatičke ekspanzije se još naziva i turboglobalizacija.Ono što čini ovu globalizaciju su tehničko-informatičke revolucije i njom izazvana kompresija vremena, globalno tržište, vladanje na daljinu, međuzavisnost, transnacionalne korporacije, kopiranje određenih formi organizacije.

Forma globalizacije može biti u demokratskom ili autoritarnom liku, i to je stvar izbora nacionalnih država. Tako npr. neomarksisti, posebno Imanuel Volerstin smatra da je globalizacija savremena kolonizacija u kojoj dominiraju centralne države (SAD, EU, Japan), polu-periferna zona (npr. Jugoistočna Azija), i periferija (zemlje trećeg sveta).Glavna pogonska snaga globalizacije je onda kapitalizam, a nus pojava

globalizacije je antisistemski pokreti. Dejvid Harvej se donekle slaže sa ovim, tvrdeći da je kapital glavni integrativni faktor sveta. S druge strane liberalne-demokrate smatraju da je glavna odlika globalizacije širenje demokratije. Međutim za marksiste to je samo jedan od oblika produbljivanja jaza sever-jug prenonošenjem sukoba sa klasa na etnicitete.

3. Demokratija i globalni poredak:

Demokratski lik globalizacije preme Pečujčiću se vidi pre svega u sferi ekologije, humane globalne ekonomije, socijalnih prava, kosmopolitske demokratije, pluralizmu kultura.

Danas su ipak najdominantnije teorije koje su između modernosti i postmodernizma, i to teorije Leša, Beka, Gindensa, i donekle Helda. To su teorije refleksivne modernosti.

Skot Leš zastupa konzumerizam, tezu da je danas glavni kapital informacija. Njegova definicija karaktera čoveka, da je on ono što kupuje, onda je danas najdominatnija ekonomija znakova jasan pokazatelj prirode odnosa u globalizaciji. To znači da mi danas nismo striktno vezani za državu-naciju, već “kupujemo” od onoga ko ponudi jasniji i bolje prezentovani znak. To je po Lešu sistem dezorganizovanog kapitalizma, u kome je čovek primoran da kupuje u odnosu na životne navike i okolinu koja ga okružuje, a sve se svodi na izbor.

Bek i Gidnes nude teorije refleksivne modernosti po kojima je modernizacija sada u fazi u kojoj može da sagleda samu sebe. Po Gidensu (koji koristi termin pozna modernost), modernizacija je donela politiku emancipacije, a danas ona prerasta u politiku života. Bek na ovo nadovezuje globalni poredak koji ide ka republikanizmu a individualizmom kao osnovnom vrednošću. U takvim procesima traba razlikovati globalizaciju kao proces umanjivanja uloge nacionalnih država od globaliteta kao faktičkog stanja svestkog društva koje je irevizibilno. Na kraju tu je neoliberalna ideologija- globalizam, kao vladavina svetskog tržišta. Globalizacija ima nekoliko osnovnih dimenzija: komuniativne tehnologije, ekologija, ekonomija, organizacija rada, kultura, i civilno društvo. U samoj globalizaciji javljaj se jedno novo društvo- svetsko rizično društvo koje proizvodi rizike izazvane obiljem, siromaštvom, i ratom novih vojnih tehologija1.

4. Pet najvažnijih polja globalizacije:

1 Held daje novu viziju demokratije: kosmopolitske demokratije. Takva demokratija ograničava pre svega stare sisteme moći nacionalnih država , promoviše autonomiju i odgovornost, kosmopolitski pravni sistem posredovan međunarodnim tribunalima, očuvanje demokratije kao kolektivni cilj, socijalnu pravdu, odsustvo sile (osim u krajnjem slučaju), proširenje prava država-građanin.

Postmodernisti, s druge strane u globalizaciji vide šansu da se raskine sa modernošću. To je tzv. postmodernistički obrt. To znači prihvatanje pluralizma kultura kroz jednu dijalošku alternativu- stalno preispitivanje dosada postignutog, a ne verovanje u velike istine. To je čuvena Liotareva teza o smrti metanarativa. Oni više ni nisu pogodni, kada se uzmu u obzir procesi stvaranja novih kultura koje nastaju u velikim megalopolisima (npr. afro-amerikanac). Ovo ne traba mešati sa teorijama mekdonaldizacije sveta, jer postmodernisti insistiraju na povezivanju različitih kultura. To se ogleda kroz koncept glokalizacije koju je oveo Roland Robertson, koja insistira na povezivanju lokalnog i globalnog.

2

Na teorije o demokratskom liku globalizacije se nadovezuje teorija Arjuna Apaduraia koji smatra da postoji pet sfera u kojima se odvija proces globalne kulturne ekonomije: Etno sfera , Tehno sfera , Finanso sfera , Media sfera , Ideo sfera (vezana za ideologije i nove društvene pokrete). Ove sfere ili predeli čine socijalne prekase koje produkuju, reprodukuju, osporavaju, bore se, menjaju se, samo ako imaju značenje za specifične društvene aktere. Za Apaduraia globalizacija je jedan kontradiktoran proces sukoba sfera: nacionalne države imaju interes da budu otvorene, ali i interes da sačuvaju homogenu sliku “dobra nacije”. Zato se dešava proces “kanibalizacije” između nacionalnih država. Globalizam samo podstrehuje lokalizam kao način očuvanja integriteta kultura. Bauman ovo ilustruje kroz primer globalizovanih bogatih i lokalizovanih siromašnih. Zato danas u svetu sve više jača antiglobalistički pokret.

Društveni procesi ‘70tih godina doveli su do stvaranja novih ili alternativnih društvenih pokreta. Ovi pokreti su izazov kako za modernu državu i njenu elitu, tao i za korporacije, radnički pokret, potrošačkoj kulturi, čak i političkoj teoriji. Svi ovi pokreti nastaju pre svega kao produkt određenih društvenih konflikata, koji su po Habermasu, Turenu, i Ofeu, produkt pomeranja konflikata iz proizvodnje (klasni konflikt) u sferu života. Partije koje su kanalisale stare konflikte, su mogle da rade tako što će samo popravljati sistem. Novi društveni pokreti za rešavanje novih konflikata traže promenu celikupne sistemske paradigme. To ne iziskuje stari koncept revolucije, već nove kapilarne revolucije- radikalna promena svakodnevnog života mirno i nenasilno.

5. Pokreti i promene:

Glavni pojmovi moderne su razvoj i društvene promene. Danas postoje dva dominantna pristupa reševanju ovih pojmova: funkacionalističko-strukturalni, i dinamičko-procesualni model. Pored ovoga Gidens smatra da danas se može generalizovati društvena teroija, ali da se mora voditi računa o diskontinuitetima modernosti. Postoje tri diskontinuitetna obeležija: brzina promena, širina i domet promena, različita unutrašnja priroda modernih institucija. Nosioci društvenih promena u ovoj eri su društveni pokreti. Alen Turen smatra čak da sociologija i teeba da se bavi samo pokretima kao ključnim akterima. Vud je to izrazio kao ekvivalenciju društvenih promena sa društvenim pokretima.

6. Pokreti i društveni konflikti:

U klasičnim teorijama Vebera i Marksa, društveni konflikti se baziraju na proizvodnji i klasnoj preraspodeli. U neku ruku, pitanje konflikata u ovim teorijama, je pitanje stepena legitimiteta. Kozer vidi konflikte kao želju za sticanjem dobara, koja ima propratni efekat eleminisanja protivnika. Darendorf razlikuje latentne i manifestne interese, na osnovu kojih proizilaze klasni i grupni konflikti. Institucionalizacija i društvena kontrola su ključne u razrešavanju konflikata.

U konfliktima koji proizlaze iz delanja društvenih pokreta, naročito je uticajna teorija mobilizacije Entonija Oberšala. Po Oberšalu, postoje tri grupe socijalno-strukturalnih uslova koji pogoduju mobilizaciji pokreta. Prvi su zajednički ciljevi, drugi je organizaciona osnova i liderstvo, i treći su vertikalne veze koje proizlaze iz

3

interakcije pokreta i ostatka društva. Idealna strukturalna podloga je segmentirano društvo (npr. kapitalizam). Sličnu teoriju daje i Tili.

Alen Turen izdvaja tipologiju konflikata oko sledećih osnova: kompeticija interesa, rekonstrukcija identiteta, političke snage, privilegije i statusi, kontrola kulturnih obrazaca, i revolucije. Na osnovu ovoga Turen izdvaja tri vrste pokreta: društveni pokreti (oko kulturnih obrazaca), istorijski pokreti (revolucije), kulturni pokreti (identitet i kultura). Na ovo se nadovezuje Habermas koji tvrdi da društveni pokreti transformišu konflikte iz sfere produkcije na sferu života.

7. Razvoj i rizici progresa:

Prvi sociolog koji je ukazao na štetnost evolucije kao sinonima progresa, bio je Ferdinand Tenis , smatrajući da ona vodi osiromašenju ljudskih potreba. I sami društveni pokreti pokazuju da progres nije uvek pozitivan, pa je primer ovome ekološki pokret. Takođe i teoretičari poput Gidensa, Beka, i Leša upozoravaju da živimo u društvu proizvodnje rizika.

Bek izvodi deset zaključaka o ovom društvu. Prvo dolazi do transformacije od ličnih ka opštim rizicima. Drugo, nekada su rizici bili lokalni, sada postaju globalni. Treće, rizici postaju dugotrajni. Četvrto, rizici su danas često nevidljivi. Peto, rizici su kumulativni i disperzivni- odražavaju se na različite sfere. Šesto, danas se rizici teže predviđaju, pa dolazi do nekalkulatibilnosti rizika. Sedmo, takvi rizici su onda najčešće ireverzibilni. Osmo, rizici su najčešće sistematski i strukturalno intenzivirani, zahvaljujući destruktivnim snagama. Deveto, danas rizik nije hrabrost, već samodestrukcija. I deseto, rizici su danas prouzrokovani dugim izazovima, zavisno od prostora, ali i vremena.

Na kraju valja podvući da se rizici danas ne odnose jednako na sve ljude, već neke pogađaju manje a neke više, što stvara društvene pozicije rizika. Ipak i oni koji proizvode rizike takođe imaju štete od njih, što govori o bumerang efektu. Ipak, danas je rizik veliki biznis, ukoliko ste dobitnik. Zbog svega ovoga, kada se teorija rizičnog društva prebaci na polje globalizacije, dobija se pozicija raskršća- na jednoj strani su demokratske, a na drugoj autoritarne tendencije.

8. Pokreti i društveno vreme:

Vremenska dimenzija društvenog života je socijalno vreme. Ono je uvek u kontinuitetu u odnosu na prošlost i na budućnost, samim tim vremenskog vakuuma nikada ni nema. Vreme kao takvo onda ne poznaje dva indentična događaja, pa je promena društvu imanentan proces. Društveno vreme u odnosu na promene pojavljuje se u dva vida: kvantitativno vreme (spoljni referentni okvir za merenje događaja i procesa), i kvalitativno vreme - (definiše se prirodom društvene pojave). Društveno vreme u užem smislu je kvalitativno, ono - određuje vremenski kvalitet procesa. Pjotr Stompka razlikuje četiri manifestacije ovoga: procesi su duži ili kraći, brži ili sporiji, ritmički ili slučajni, i oni su izdeljeni na delove različitog sadržajnog kvaliteta.

Društveni pokreti mogu ubrzavati ili usporavati društveno vreme. U temporalnoj logici političke akcije raditi brže znači uraditi više u okviru istog ili kraćeg

4

intervala. Pokreti stoga moraju da sinhronizuju svoje osećaje za akciju, što se naziva tajming.

Procesi globalizacije i modernizacije su doneli kompresiju vremena u odnosu na stare sisteme. Informacione tehnologije naročito doprinose ovakvom razvoju događaja.

9. Usmerenost pokreta u odnosu na poredak:

Klasifikacija pokreta se može izvršiti i po njihovom odnosu prema poredku. Pokreti koji deluju u okviru sistema, ali žele promene su reformski pokreti.

Oni teže malim i postepenim promenama, bez dovođenja u pitanje sistema uopšte.Pokreti koji se zalažu za mnogo dublje promene, koji žele da utiču na sve

socijalne varijable sistema su radikalni društveni pokreti. Primer ovih pokreta su oni nacionalno-oslobodilački.

Pokreti koji su između ova dva su oni koji pre svega insistiraju na strukturalnim promenama. Takav je npr. evrokomunizam. On je oštro kritikovao kapitalizam, ali odbacio sovjetski revolucionarizam. Ovi pokreti nastoje da simultanim promenama u različitim društvenim poljima, stvore sinergiju efekata koji će dobaciti mnogo dalje od bilo kog drugog.

10. Socio-politički i socio kulturni pokreti:

Socio-politički i socio-kulturni pokreti se razlikuju prema ciljevima kojim streme. Tako, prvi nastoje da unsu promene u politički, ekonomski život, strukturu i hijerahiju, dok drugi se odnose na vrednosti, uverenja, matrice životnog ponašanja (kavi su npr. hipi pokreti).

Dejvid Eberle nam daje nešto složeniju klasifikaciju u odnosu na cilj i oblas promena i to: transformativne pokrete (totalne promene), reformske pokrete (parcijalne promene), pokrete iskupljenja i spasenja (totalnu promenu individua), alternativne pokrete (parcijalnu promenu individua).

S obzirom na akciju i logiku pokreta postoje dve vrste: instrumentalni i ekspresivni. Prvi imaju za cilj osvajanje političke vlasti i obezbeđivanje promena putem zakona, propisa i sl. Ovi se mahom pretvore u političke parije. Eksprsivni pokreti se bave pitanjima identiteta, vrednostima, autonomije ljudskih prava, i sl.

11. Klasični i novi društveni pokreti:

U epohi nastanka modernog i industrijskog društva, dominantni pokreti su bili oni vezani za slojeve i klase. Takvi su bili radnički, sindikalni, farmerski. Ovo su stari ili klasični pokreti.

U epohi onoga što se naziva postindustrijsko, informatičko, postmoderno društvo, javljaju se novi tipovi društvenih pokreta, kakvi su ekološki, feministički, mirovni. Ovo su novi ili alternativni pokreti.

5

Klaus Ofe kaže da su novi pokreti rezultat sporednih efekata industrijskog rasta, dok Alan Turen to poistovećuje sa strukturalnim promenama industrijskog društva. Brand smatra da je domintan sloj u ovim pokratima srednji sloj, koji teži da odbrani potrebe i postavi zahteve. Dakle pokreti su proizvod klase obrazovanih, i to onih novčano situoranih, najčešće humanih radnika, i mladih posleratnih generacija.

Slično misli i Ingelhart kada vezu između političkog aktivizma i mladih obrazovanih ljudi naziva kognitivnom mobilizacijom. Ingelhart smatra da je došlo do promena potreba koje idu sada od materijalističih, prema postmaterijalističkim (kvalitet života) Tiha revolicija. Ova teza je zasnovana na dve primese: ljudi cene ono što je retko, i vrednosti zavise od socijalizacije mlade osobe. Zbog toga stare i mlade generacije uvek imaju drugačije vrednosti, što ukazuje na stepen participacije mladih u političkim zbivanjima.

12. Različiti teorijski pristupi društvenim pokretima:

Marksistički pristup društvenim pokretima zasniva se na klasama. Poseban segment izučavanja ove teorije su radnički pokreti kao nosioci klasnih promena i revolucije.

Bihejvioristički pristup koji se javlja u SAD-u u okviru čikaške škole, posmatra pojavu pokreta kao izraz nezadovoljstva aktera postojećim stanjem u društvu. Značajni predstavnici su Park, Blumer. Robert Ezra Park važi i za osnivača čikaške škole, i njegovi radovi su umnogome uticali na potonje generacije ekologa, ali i politikologa. On smatra da je sociologija nauka o međudelanju ljudi, koje se umnogome zasniva na komunikaciji, a koja opet može biti izraz, tumačenje i odgovor. Ljudsko delanje se svodi na četiri međuodnosa koja se jednim imenom nazivaju socijalizacija, i to su: utakmica (najopštija nesvesna delatnost), sukob (nastaje iz utakmice, kao vid osvešćenja), prilagođavanje (prirodno i društveno), i prihvatanje (krajnji oblik utapanja u društvene norme).

Teorija racionalnog izbora nudi takođe objašnjanje kroz radove Mensura Olsona. Ova teorija odbacije prethodne dve, i smatra da pokreti nastaju iz sebičnih interesa koji su racionalni. Pojednici neće učestvovati u društvenoj akciji ukoliko njihovo očekivanje dobitka bude manje od troškova njihove participacije (tzv cost benefit analiza). U slučaju da mu se akcija ne isplati on će ostati free rider koji će se nadati da će dobiti makar nešto od preraspodele. Ono što nije dobro u ovom modelu jeste što ne objašnjava prisusvo altruizma u društvenoj akciji.

Teorija mobilizacije resursa (američka teorija) polazi od toga da nezadovoljstvo samo po sebi neće pokrenuti socijalnu akciju ukoliko ne postoji organizacija za mobilizaciju potencijala, kako to već tvrde Oberšal i Tili. Ipak evropska verzija ove teorije insistira na da su činioci identiteta i vrednost pravi pokretači socijalne akcije. Tako Turen i Meluči samtraju da pokreti uvek teže uspostavljanju poljuljanih identiteta. Zbog ovoga u ovim teorijama interes ne igra veliku ulogu, koliku igra npr. autonomija i solidarnost. Ovakvi društveni pokreti teže pre svega da stvore novu političku kulturu.

6

13. Društveni pokreti i etnifikacija politike:

Glavna socijalna arena za pojavu modernih društvenih pokreta je ona demokratska. Budući da naše društvo (Srbija) nema izgrađen demokratski sistem, kao i poštovanje različitosti i osnovnih prava, klima za stvaranje ovih pokreta je nepovoljna. Jedini pokret koji je uspeo duboko da se implementira je onaj radnički (socijalistički), i to autohtona hibridna varijanta. Takođe može se izdvojiti i antinuklearni pokret koji je nastao krajem ’70tih godina.

Po raspadu socijalizma, u Srbiji su se pojavili pre svega tradicionalistički društveni pokreti: nacionalistički i populistički. Takvi pokreti su vraćali društvo tradiciji, ali nisu mogli da obuzdaju nadolazeće nacionalističke struje, koje su se oličile u militantnim etnonacionalističkim pokretima. Proces koji dovodi do ovoga Klaus Ofe naziva etnifikacijom politike. U tim procesima problem koji nastaje javlja se iz straha. Nove elite vlasti strahuju od drugih nacija, umišljen ili objektivan, tera ih da strahom ostaju na vlasti.

SFRJ je od ’50tih god. 20. veka bila u vrhu interesovanja i naprednosti među socijalističkim zemljama. Ipak, budući da je vreme za reforme bilo tokom ’80tih godina, ona je tu svoju šansu propustila, pa ju je pluralistička revolucija zatekla nespremnu, i završila je sa krvavim raspadom.

~Pokreti i demokratske promene~

14. Četiri teorijska pristupa demokratskoj tradiciji:

Od pada Berlinskog zida 1989., sve je više teorija o demokratskim tranzicijama. Ove teorije se manje-više nadovezuju na teorije o trećem talasu Hantingtona, i četvrtom talasu Klausa fon Bajmea.

Transnacionalne teorije su one koje smatraju da internacionalne promene vuku sa sobom demokratske. To su najčešće radikalne promene globalnog sistema (npr. svet posle II svetskog rata), koga uvek prati jak demonstracioni ili domino-efekat. Džefri Pridam je naročit značaj pridodao medijima u ovom procesu, nazivajući ove revolucije media revolutions.

Strukturalne teorije smatraju da određene promene u političkoj, ekonomskoj, i kulturnoj strukturi moraju nastati da bi se izvršila demokratska tranzicija. Jedna od glavnih spona i pokretača je ekonomski boljitak koji onda mobiliše društvo. Lipset je dao jednu determinističku teoriju po kojoj je stepen uspešnosti promena direktno proporcijalan ekonomskom razvitku2.

Genetičke teorije ili teorije političkih akcija fokusiraju se na procese promene režima. Te procese sprovodi elita, uz mogućnost demokratskog izbora, ali i neizvesnost od neuspeha. Zato je tranzicija bitniji faktor od same konsolidacije. Klaus Ofe smatra da postoje dve razlike u istočnoevropskoj demokratizaciji i onim pre nje: prva je u dužini

2 Ovde se vidi jasan uticaj teorije racionalnog izbora i cost-benefit analize.

7

vremenskog perioda i karakter promene, koji se ticao nacionalnog identiteta, novih ustavnih okvira, promena ekonomskih prilika (kultura, politika, ekonomija). Drugi momenat je etnifikacija politike. To je proces promišljanja novog poretka jednog etniciteta a koji se drastično razlikuje od bio kog drugog etniciteta, i deluje isključujuće.

Interaktivne teorije su one koje smatraju da se u isto vreme mora vršiti i tranzicija i konsolidacija, koji se za neke stvari moraju odvijati brzo, a za neke postupno i multidimenzionalno. Balkan je pogodan prostor za ove teorije, budući da se u ove procese mora uračunati politička kultura, sistem vrenosti, odnos države i društva i sl. Prvi koji je dao ovakvu teoriju bio je Kirhajmer nazivajući je teorijom sputavajućih uslova i revolucinarnog proboja.

15. Ustavnopravne, političke, i civilne promene:

Ralf Darendorf smatra da pluralistička revolucija iz 1989. nije donela ništa novo, osim modiikacije starih koncepata u okvirima civilnog i otvorenog društva. Svoju teoriju postavlja na potrebi za uvođenjem konstitucionalnog liberalizma i društvene reforme, i to kroz tri faze.

Prva faza je faza konstitucionalnih promena koja vremenski treba da traje kratko, oko 6 meseci, i to je doba pravnika, koji pod geslom let there be as much democracy as possible, treba da pronađu konstitucionalnu ravnotežu između podele vlasti i operativnosti vlasti.

Druga faza je faza normalne politike u kojoj se vrši šestogodišnje reformisanje ekonomske i političke ravni, a koje sprovode političari.

Treća faza je je faza građanskog društva u kome najveću ulogu ima civilno društvo i koje treba da traje i gradi slobodu dugo vremena. On gaji jedan pluralistički stav oko artikulacije interesa, kao i jedan društven-solidarni princip, i poštovanje fer pleja. Optimalni rok za izgradnju ovoga je 60 godina. Građani.

Dakle, Darendorf smatra da je civilno društvo ključ uspešne demokratizacije društva. Primenjujući ovu teoriju na Srbiju, prvi zaključak do kojeg dolazimo jeste da je ta i takva tranzicija zakasnela u odnosu na Evropu, kako to tvrdi Zagorka Golubović. Ipak, postoje i mnogo više ocene ovih zbivanja, pa tako Pudunavac tvrdi da je to bila pre svega libaralna revolucija. Ipak, pitanje je da li je osnovni motiv takve revolucije bila sloboda, ili pravda. Budući da postoji ovakva dilema, onda je mnogo bolje usvojiti Kišovo mišljenje da su ovakve promene negde između reforme i revolucije. Ovakav pristup zahteva praćenje dve linije retrospektivne i prospektivne. To znači da se mora voditi računa o državnom kontinuitetu i legalitetu, ali i neumitnim promenama. Srbija je imala jednu posebnu situaciju da nije pregovarala sa starim režimom oko promena, a sa druge strane političari insistiraju na retrospektivnom pristupu. Budući na razmimoilaženje struja u okviru promena, Srbija je propustila šansu da primeni Darendorfov model.

16. Međusobnom odnosu konsolidacije, demokratizacije i liberalizacije:

Adam Pševorski je proces prelaska iz autoritarnog u demokratski režim video kroz tri faze: liberalizacije , demokratizacija, i konsolidacija. Prva je faza sukoba, druga uspostavljanja institucija, a treća uspostavljanje stabilnog demokratskog sistema.

8

Ipak, ovaj proces nije lak, i postoje brojni faktori koji otežavaj put tranzicije. Jedan od autra koji je pokušao da ove faktore prikaže je i Dejvid Bičam, sumirajući ih u okviru 10 hipoteza.

17. Uslovi demokratske konsolidacije ( prvih 5 hipoteza ):

Prva hipoteza se odnosi na karakter bivšeg režima kao preduslova za konsolidaciju demokratskih promena. Tako je u Srbiji jedan od problem uspešnog reformisanja i pretohodni populistički režim koji je navikao građane na demagogiju, i ulio paranoju od spoljnih neprijatelja i domaćih izdajnika.

Druga hipoteza je kaže da način prelaska ka demokratiji utiče na potonju konsolidaciju. Srbija se npr. uklopila u opšti model pluralističkih revolucija, koja odbacuje nasilje i traži „meke“ metode.

Treća hipoteza kaže da je tržišna ekonomija neophodan, mada ne i dovoljan uslov demokratije. Ovde valja nadovezati Šumpetera koji tržišnu ekonomiju vezuje za demokratiju jer jača osećaj individualizma, traži disperziju moći, i odvaja tržišne sile od političkih. Sa druge strane neke od negativnih posledica tržišnog razmišljnja su jaz između bogatih i siromašnih, nezaposlenost, javni moral.

Četvrta hipoteza kaže da se šanse za demokratsku konsolidaciju uvećavaju sa demokratskim razvojem. Dakle demokratski režim mora da pokaže, makar postepenom svoju moć da učini život ljudi lakšim, kroz povećanje standarda.

Peta hipoteza glasi da specifične forme delovanja klasa utiču na konsolidaciju. Na primeru Srbije možemo videti da su upravo srednji slojevi činili baznu osnovu revolucije, pa je zato ona i išla u smeru ostalih pluralističkih revolucija (bez nasilja i ekstrema).

18. Uslovi demokratske konsolidacije (drugih 5 hipoteza):

Šesta hipoteza smatra da su određene religije nekopatibilne sa demokratijom. Sedma hipoteza se tiče istorijskog antagonizma između grupa u društvu kao

prepreci uspešnoj konsolidaciji. Iako je ovo demostrirano na krvav način u bivšoj SFRJ ipak treba uzeti u obzir da upravo kulturni diverzitet i pluralizam čini osnovnu vrednost demokratije.

Osma, deveta i deseta hipoteza se odnose na politički sistem i glase: predsednički sistemi su manje trajni nego parlamentarni ; proporcijalni izborni sistemi dovode do manje raskola nego većinski; demokratska izdržljivost se povećava jačanjem lokalne samouprave.

19. Civilno društvo i demokratska konsolidacija:

Filip Šmiter nam napominje da demokratska konsolidacija mora da stvori sa sobom i stabilno civilno društvo ako želi da bude samoodrživa. Šmiter napominje da takvo civilno društvo mora da postulira četiri pretpostavke: dualna autonomija, kolektivna akcija, neuzurpacija, i uljudnost.

Dakle Šmiterova teza počiva na pretpostavci da tranzicija donosi civilno društvo a ne obrnuto. Ipak, situacija u Srbiji je nešto drugačija. I pre uspostavljanja režima iz 90tih

9

postojale su naznake da se civilni sektor rađa. Iako je ovo bilo potisnuto civilno društvo, događaji iz 1996/97 su pokazali da je ono bilo i te kako sposobno da se mobiliše. Samim tim zaključak je da je to peripatetičko civilno društvo doprinelo urušavanju sistema 2000. god.

U proučavanju civilnog društva istočne Evrope, Volfgan Merkel nam daje 5 paradigmi za njuegovo razumevanje.

Prva je Lokova funkcija zaštite od autoritarnosti države. Dakle u postkumunističkim društvima je od vitalnog značaja odbrana negativne slobode koju nosi civilni sektor.

Druga je Montekjeova funkcija ravnoteže između vladinog i civilnog sektora. Ispunjenje ovoga je od značaja za vladavinu prava.

Treća je Tokvilova f-ja da je civilno društvo škola demokratije, jer se nalazi u svakodnevnoj neposrednojk komunikaciji i praksi sa građanstvom.

Četvrta je Habermasova f-ja civilnog društva kao kreatora javne sfere. To znači uspešnu artikulaciju interesa spontanih organizacija iz privatne sfere u vladinoj sferi, a kao način stvaranja sveobuhvatne transparentne javne sfere.

Peta je Patmanova f-ja stvaranja socijalnog kapitala kroz delovanje civilnog sektora. To se ostvaruje kroz pluralističku ulogu civilnog društva. U zemljama u tranziciji je od vitalnog značaja da socijalni kapital, ili spremnost ljudi na kooperaciju i društvenu participaciju, postigne sveobuhvatan prelaz ka idealu pluralističke demokratije.

20. Politička strategija demokratskih promena:

Moderna društva su u stalnoj dinamici, pa im je promena imanentno svojstvo. Ipak postoji vreme za promene, i svaka propuštena šansa znači stagnaciju, ili nazadovanje. U Srbiji postoji još i problem rascepa između struja koje su za promene, pored stalne pretnje povratka starog režima u vidu ultranacionalističkih stranaka. Rascep je u početki išao na liniji čemu dati prednost: legalitetu ili legitimitetu demokratskih promena. Nosioci tog rascepa su Demokratska stranka Srbije, i Demokratska stranka.

Jedan od problema koji je doveo do ovakvog razvoja događaja je i nepostojanje jasne strategije demokratskih promena. Postoje dve najbitnije strategije: politička i civilna. Ove strategije su dijemetralno suprotne po svim osnovama (nastanak, kanali, akteri, itd.). Tako po karakteru i smeru odvijanja politička ide odozgo na dole (ponuda), pa je to ujedno i pasivni vid razmišljanja o potrebi za društvene promene. Glavni akteri ove strategije su političke elite. Problemi koji se mogu javiti sa ovim tiču se nedefinisanog identiteta elita, uticaj prethodnog autoritarnog režima. Zato se ponekad javljaju i subelite kao korektiv ovima, a koje najčešće čini menadžerska klasa.

Društveni nivo ove stratigije je vrh društva tj. državni centar.Kanali akcije i delovanja su kroz političke partije i lidere. Što veća fragmentacija

partija i programa, to veća nedelotvornost ovih kanala. Takođe nedemokratski pristupi u strukturama samih partija znaju da naškode njenom spoljnom delovanju.

Polja promene ove strategije su institucije. Cilj obrazovanja institucija je samoodrživa demokratija. Institucije države su tu naročito bitne, ali i druge autonomne društvene institucije.

10

Oblast i sredstva normativnog regulisanja su ustavni i pravni poredak. Utvrđivanje jasnih sankcija i obezbeđivanje prava građana su od vitalnog značaja za demokratsko društvo.

Način usvajanja i primene ove strategije tiču se procedura političke komunikacije. To je naročito bitno za utvrđivanje fer pravila političke igre.

Politička strategije se usresređuje ka razvitku privrede. Važna stavka ovog dela je transformacija iz društvene u privatnu svojinu.

Najvažniji resurs ove strategije je politička moć, a cilj je dobra vladavina.

21. Civilna strategija demokratskih promena 3 :

Civilna strategija počinje od društvene osnove i ide odozdo na gore. To je stretegija zahteva. Samim tim osnovni akteri su građani, kao širok osnov društvene mobilizacije.

Društveni nivo je onda predominantno lokalni. Jaka lokalna samouprava je jedan od ključnih preduslova za ovo.

Predstavnici ove strategije su nevladine orgenizacije (NGO). Polje delovanja na koji ovi predstavnivici žele da utiču jeste sistem vrednosti. Liberalno-demokratski korpus vrednosti je predominantan u njihovim ciljevima.

Oblast regulacije je vladavina prava i odbacivanje arbitrarne političke kulture.Način delovanja je usmeren ka demokratskoj javnosti. Politička kultura je ta

koja determiniše koliko će se ovo i prihvatiti, ali nju ujedno i oblikuje delanje ove strategije.

Usmerenost ove strategije ide ka opštetem povećanju životnog standarda, koji su vezani za ekonomiju, ali mogu biti i za neke subsidijarne pojave (npr. ekologija). Slobodno tržište umnogome pomaže ostvarivanju ovoga.

Najvažniji resurs je socijalni kapital, i sprečavanje „odliva mozgova“.Osnovni cilj je izgradnja civilnog društva kao dela dobro uređene zajednice.

3 Za ovo pitanje, kao uvod se može koristiti početni pasusi pitanja br. 20 o:-)

11

~Politička sociologija i društveni pokreti~

22. Društveni pokret- pojam i elementi za definiciju:

Autor koji je prvi pokušao da celu političku sociologiju zasnuje na pokretima bio je Rudolf Heberle. Za njega su društveni pokreti pre svega izraz nezadovoljstva koje teži menjenju ključnih institucija.

Sličnu defeiniciju, samo u skladu sa marksističkom klasnom borbom daje nam i Alan Turen. Postoji nekoliko elemanata koji razlikuju društveni pokret od rugih pojava: kolektivna akcija, dobrovoljnost i otvorenost, stav prema promeni, masovnost, društveni konflikt, interesna osnova okupljanja, nezadovljene potrebe, javnost delovanja, spontanost, elastičnost i društvena zanačnjost problema.

Društveni pokret je onda kolektivna i dobrovoljna, javna, masovna, često spontana akcija ljudi, koja nastaje iz nezadovoljstva, izražava sukobe interesa, pokreće rešavanje značajnih pitanja i stremi promenama.

23. Blumerova teorija pokreta:

Herbert Blumer je predstavnik simboličkog interakcionizma u bihejvorističkoj sociologiji. Za Blumera društveni pokret je kolektivni pokušaj da se uspostavi nov poredak života. Dakle osnovna motivacija građana proizilazi iz nezadovoljstva postojećima stanjem i verom u bolju budućnost4. Za Blumera, postoje tri vrste pokreta: opšti društveni pokreti, posebni društveni pokreti i društveni pokreti izražavanja.

Opšti pokret je npr. radnički. Ovi pokreti operišu sa kulturnim nanosima ili strujama postepeno menjajući dominantne vrednosti. Sa nadolaskom tih struja, ljudi postavljaju i drugačije zahteve i interese, koje proizilaze iz probuđenog nezadovoljstva. Ovakvi pokreti su često neorganizovani, disperzovani i bez etabliranog vođstva sa samo generalnim smernicama. Mase su dominantne u ovim pokretima, a često se diskusije i rasprave pojavljuju kao sredstva opštenja.

Posebni pokreti se javljaju nanosom struja opštih pokreta. Oni su mnogo fokusiraniji na specifične vidove nezadovoljstva. Humanitarni pokret je primer ovoga. Posebni pokreti mogu biti reformski i revolucionarni. Ovakav pokret ima jasnu strukturu, organizaciju i vođu, sa jasnim ciljevima i orijentacijom. „Mi-svest“ dominira članstvom pokreta. Postoje određene faze ovog pokreta i to: društveno nezadovoljstvo, društvena uzrujanost, uzbuđenje, faza formalizacije, faza institucionalizacije pokreta. Mehanizmi i sredstva su: agitacija, razvoj esprit de corps, razvoj morala, formiranje ideologije, i razvijanje operativnih taktika. Esprit de corps je osećaj pripadnosti pokretu, kao i unutrašnja solidarnost kroz intra/ekstra relacije, neformalna udruženja, i ritualnu participaciju.

Ekspresivni pokreti ne teže menjanju društva i to su npr. religiozni i modni pokreti.

4 Ovo dosta liči na teorije političkog mita.

12

25. Smelersova teorija pokreta:

Smelers započinje teoriju pokreta sa objašnjenjem teorije kolektivnog ponašanja i njegovim razlikovanjem od samostalnog i grupnog delanja, kako u veličini tako i u psihologiji.

Postoji nekoliko oblika kolektivnog ponašanja: panika, pomama, masovni hirovi, pomodni talasi, finasijski bum, religiozna buđenja, neprijateljski izliv, normativno i vrenosno orijentisani pokreti. Samo poslednja dva imaju oblik društvenog pokreta, dok su ostali oblik socijalne ekspolizije.

Normativni pokreti imaju za cilj ponovno uspostavljanje opšteprihvaćenih društvenih normi, kroz nove zakone, običaje, udruženja i sl. To su npr. radnički, mirovni, i dr. pokreti.

Vrednosno orijentisani pokreti teže uspostavljanju novih vrenosti, bilo one svetovne ili profane.

26. Klasifikacija pokreta i vrste alternarivnih pokreta:

Pokreti mogu biti emancipatorski ukoliko teže povećanju obima polja ljudske slobode, ili neemancipatorski ukoliko se zalažu za sužavanje.

S obzirom na sadržaje i nosioce mogu biti klasni, politički, nacionalni, populistički, rasni, verski, kulturni, omladinski i dr.

U odnosu na teritoriju mogu biti regionalni, nacionalni, i internacionalni.S obzirom na odnos prema promenama mogu biti revolucionarni,

reformistički, konzervativni, i reakcionarni.Pod klasičnim pokretima se najčešće podrazumevaju pokreti karakteristični za

XIX i prvu polovinu XX veka. Najbitniji je radnički pokret. Novi društveni pokreti nastaju 60tih godina XX veka. Oni su prvenstveno

usmereni ka društvu i pojedincima, koncentrišu se na jedan problem, ne moraju biti vezani za institucije, najčešće su nenasilni, imaju nov „dopadljiv“ imidž.

Vrste novih pokreta su: ekološki, studentski, kontrakulturni, neofeministički, mirovni, antinuklearni, pokret za alternativnu energiju i ekonomiju, pokret za autonomiju, za alternativnu medicinu, ravnopravnost manjinskih seksualnih grupa, religijski, i dr5.

27. Emancipatorska energija pokreta:

Tom Botomor smatra da su pokreti proizvod modernog doba. U pokretima se artikuliše rasuta socijalna enargija u precizno formulisane zahteve.

Pogodan prostor za nastanak pokreta je demokratsko i otvoreno društvo, iako oni nastaju i u okviru diktatura. Pokreti su finalni rascep između političke države i civilnog

5 Jedini pokret koji zaslužuje detaljnije objašnjenje je neofeministički, i zanimljivo je da on kritikuje ne samo društvo, već i sam stari feministički pokret. Ostali su manje više poznati, pa da nepišem o:-)

13

društva, ali i most između njih. Naravno ne treba po analogiji donositi zaključke da su pokreti okrenuti samo ka demokratiji, čemu je primer fašizma odgovarajuć. Ipak mnogo je češći primer kada u totalitarnom režimu koji spolja deluje stabilno, odjednom izbije ogromna energija socijalne mase i sruši takav sistem. Primer koji objedinjuje i prvi i drugi stav je Homeinijev pokret u Iranu, koji je zbacio šahov režim, ali zapao u politički sistem verskog fundamnetalizma.

Na osnovu nekih teoretičara kakav je Gramši , može se izvući zaključak da su društveni pokreti organski produkt savremenog društva, a ne konjuktivna, privremena pojava koja prestaje sa postojanjem po obavljanom cilju. Tako Agneš Heler daje tezu da društveni pokreti uvek nastaju iz nezadovoljenog sistema potreba, što je ujedno i snažna veza i mobilizatorska snaga angažovanih masa. Iako takvih potreba ima, ipak su želja za slobodom i demokratijom najbitnije. To je jako prisutno u modernom društvu sa razvojem informacionog sistema, koji omogućava široku participaciju građanstva. Sa druge strane razvoj istih dozvoljava sve veću dominaciju i manipulaciju masama od strane vodećih elita moći. Čovek je sve više podstaknut na alijenaciju, pa stoga postoji prirodno svojstvo da se on vrati na prvobitno stanje. Na ovo se nadovezuje i nezadovljastvo delanja političkih institucija.

28. Opoziciona kultura, traganje za identitetom, anti-pokreti:

Političke partije, političke institucije i akteri, ne mogu da zadovolje sistem osnovnih potreba čoveka iz objektivnih razloga. S tim u vezi postoji i potreba za jačanjem civilnog sektora, naročito pokreta koji će se baviti jednom konkretnom stvari. To je ujedno i negovanje opozicione kulture koja je protiv hijerahijskog poretka stvari, političkom profesionalizmu i krutosti,. Sa te strane posmatrano pokreti nisu ništa drugo do povratak neposrednoj demokratiji i društvenog angažovanja ljudi.

Agneš Heler nam ujedno sugeriše da društvo u kome je čovek predominantno nezadovoljan je ono društvo koje ima neograničene potrebe. Takvo društvo je onda identiteno neizdefirencirano, pa društveni pokreti imaju bitnu ulogu obilkovanja tog identiteta. Tako npr. u naše doba se ponovo rađaju mnogi religijski pokreti, sekte, ali i nacionalni pokreti, za rasnu jednakost, ili kulturnu autonomiju.

Pokreti se danas uglavnom karakterišu kao progresivni, demokratski i levo oreijentisani. Ipak prećutkuje se da ponekada demokratski i emancipatorski pokreti upošteno, ne moraju biti progersivni. Tako Hana Arent nam daje primer „totalitarnih pokreta“ kao nazadnih i reakcionih. Samim tim uvek treba voditi računa o programskoj orijentaciji pokreta (progresivna/regresivna). Tako nacionalistički ili etnički pokreti trećeg sveta su svakako progresivni, ali to se ne može reći za one pokrete koji su separatistički ili zagovaraju rasnu segregaciju. Samim tim svaki pokret ima i svoj anti-pokret. Tako su anti-pokreti najčešće regresivni, i aktiviraju se u dobima društvenih kriza.

29. Neokozervativizam i desnica; defanzivni i ofanzvni pokreti:

Periodi tranzicije zbog rekonstruisanja društva su često periodi socialne napetosti i konflikata. Kao vid nezadovoljstva javljaju se pokreti koji žele da odustanu od takvog

14

kursa rekonstrukcije i pređu na onaj konzervativniji koji ceni red, rad, disciplinu. To su neokonzervativni pokreti, koji idu od liberalnih, preko nove desnice, i antikomunizma.

Ovi pokreti često redukuju državu blagostanja, i vraćaju se slobodama koje donosi otvoreno tržište. Problem sa ovim jeste ukidanje mnogih socijalnih prava. Povratak patrijahalnom sistemu vrednosti je takođe prisutan. Prednost desnice nad levicom, kako ističe Habermas, je barem za sada taj što oni nude konkretna rešenja za konkretne probleme.

Habermas takođe pravi razliku i između ofanzivnih i defanzivnih pokreta. Oni se razlikuju na osnovu pristupa integraciji- sistemskoj ili socijalnoj, a koji se opet oslanjanju na dva ključna faktora sistema- novac i moć. Sistem se dalje može razlikovati kao poredak i svet života, a poredak ima za cilj da dominira nad životom. U ovom procepu se javljaju pokreti koji ujedno povezuju ova dva dela sistema, ali i brane život od kolonizacije poretka. Samo oni pokreti koji teže sticanju i osvajanju novih prava su ofanzivni (kao npr. feminisički), dok ostali koji sprečavaju tu kolonizaciju su defanzivni.

30. Pokreti i društvena kriza:

Društvena kriza je osnovno okruženje, ali i proizvod delanja društvanog pokreta. Tako je npr. strukturalna kriza kapitalizma dovela do pojave novih društvenih pokreta, ali je i samo „društvo izobilja“ proizvelo pokrete kao način artikulacije interesa.

I sam uspon društvenih pokreta se odvio u krilu velike društvene krize 1968. godine, naročito predvođen studentskim pokretom. Takođe velika ekonomska kriza od 1972-74. godine je umnogome uticala na pojavu i formatiranje pokreta. Samim tim dolazi se do zaključka da su pokreti proizvod krize kraja prosperitetnog perioda kapitalizma. Naravno nije kriza delovala uvek u istom pravcu formiranja pokreta. Takoje npr studenski pokret izgubio na značaju, ali su vaskrsnuli neki stari pokreti i to u svom neo-oliku. Takav je neofeministički, neokonzervativni, neonacionalistički, itd.Jeadn od predominantnih novih pokreta je i ekološki pokret. Stranke zelenih postižu već dve-tri decenije jako dobre rezuletate a zauzimaju i bitne sistemske pozicije. Takođe aktiviranje pokreta kakav je ekološki, znači da se polja akutnih kriza (sistemskih) sužavaju, pa su pokreti nužno preorijenisani na neke druge teme (humanirarni rad, mirovni pokreti, ekologija).

31. Od sumraka do obnove utopije:

Svaki društveni pokret mora imati svoju utopijsku viziju ukoliko ne želi da postane racionalno oruđe onih koji su žedni moći. Društveni pokret prestavlja oživljavanje ideje delatne utopije. Ernest Bloh je naročito razradio ovaj pojam dosežne utopije. Ona je za njega kao nada, nešto što je imanentno čovekovom biću. Zato je socijalna utopija uvek povezana sa stvarnošću, jer bez nje ne može ni da se implementira, a kamoli ostvari. Stvarnost uvek mora biti polazna osnova građenja svake utopijske slike. Bloh nam od socijalnih utopija izdvaje utopije slobode koje oličava Mor, i utopije reda koje oličava Kampanela. Prva pokušava da društvo učini demokratskijim, a druga da napravi autoritarnu sliku besprekornog funkcionisanja društva. To je razlika izmađu emancipatorskih i totalitarnih stremljenja. Totalitarne utopije gladeju da nametnu

15

projekciju budućnosti, a u tome nema slobode, zaključuje Agneš Heler. Danas postoji generalni strah od utopija- svaka je u suštini totalitarna jer kroz socijalni inženjenrig pokušava da nametne socijalnu entropiju.

Ovakav stav najčešće potiče iz postmodernističkih pera, mada ni neomarksisti nisu daleko od ovog stava. Još je Markuze označio kraj utopijama. To dovodi do zaključka da se pesimizam uvukao duboko u strukture, što teorijske misli, što praktične delatnosti (kroz buđenje neokonzervativnih struja). Ipak utopija još ima svoju svrhu, i danas ona sve više postaje zamena za ideologiju.

Majnhajm nam poručuje da su utopija i ideologija dva zasebna tumačenja sveta proizašla iz misli jednog sloja- inteligencije. Iz ovog stava, da je svet oko nas projekcija naše misli, dolazi se do zaključka da su i pokreti deo te projekcije. Zato je problematika sagledavanja sveta oko nas vezana za to kako ćemo ga mi odrediti. Upravo iz tog razloga naši interesi igraju veliku ulogu, a ideologija im je glavni produkt, gde je on oblik svesti određene društvene grupe ili klase. Povezano sa vlašću, ideologija je najčešće težnja da se ostvari neki opštedruštveni interes. S druge strane ideologija se retko odnosi na samo društvo (koliko na vlast). Projekcija svesti koja želi da odredi društvo jeste utopija. Utopija je uvek stremila idealima pravde i moralnog savršenstva, kao i istine. Pokreti su zato mnogo bliži utopijama nego ideologijama, koje su više vezane za političke partije. Trensformacije utopije u ideologiju, ili ideologije u praznu utopiju su takođe moguće. Prazna utopija tako nije ništa drugo do projekcija statusa quo u budućnost- bez promena. To je stanje kada nastupa politička paraliza, a cveta ideologija.

32. Realnost, kriza, umorna utopija, alternativne mogućnosti:

Veze izemđu realnosti i utopije se najbolje očitavaju u periodima društvenih kriza. Za Karla Kosiska društvena kriza dok ne dobije dimenziju političkoga i nije prava kriza. Kako u osnovi ovoga može biti podrivanje moralnog sistema, ili vrednosti, a što znači gubljenje orijentacije, onda je najakutnija kriza ona vezana za utopijsku energiju. Helerova upozorava da u društvenim krizama bez kompasa utopije čovek je izgubljen. Tako se i dešava za vreme istih da se granice realnog sve više pomeraju ka utopiji, što dokazuju revolucije. Zato su studenti ’68. god i imali parolu „Budimo realni, zahtevajmo nemoguće“.

Dve dominante utopije u posleratnom periodu u svetu su bile one vezane za socijalističku državu na Istoku, i državu blagostanja na Zapadu. Energija i jedne i druge utopije potiče iz iste osnove- sveta rada. Ipak danas kao da te snage rada posustaju, kako kroz stvaranje novih postkomunističkih društva, tako i kroz menjanje logike proizvodnje na Zapadu pod sve većim eko-pitiscima. Danas utopija napušta radnički pokret seleći se na nove sfere interesovanja, kakve su marginalizovane grupe.

Bitna odlika utopije jeste ta što se okreće ka novome, pa je lako prihvaćena od novih društvenih pokreta. Ipak, ti pokreti najčešće fragmentiraju utopiju- ona nije sveobuhvatna, već konkretno usmerena. Zato je možemo nazvati utopijom alternativnih društvenih mogućnosti. Takva utopija je utopija sveta života u habermasovskom smislu. Jedna od glavnih deviza ovoga je „deluj lokalno, misli globalno“. Ova utopija se ne odnosi nužno na politički vrh, koliko na sistem vrednosti političke kulture, podrivajući status quo. Ona je radikalna, ali ne i revolucionarna. Takva utopija je uvek otvorena, i ne

16

najvaljuje miran i srećan kraj. Ona nikada ne iscrpljuje do kraja stvaralčke potencijale društva.

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

~Novi pokreti kao kritika marksizma~

33. Odnos radničkog i novih pokreta, stvarne i prividne razlike:

Osnovna razlika između starih i novih pokreta je u sferi delovanje- nove interesuje sfera života, a stare sfera poretka. Tako se dešava da i novi pokreti kritikuju stare. Ipak savremeni radnički pokret ima sve tešnje veze sa drugim novim društvenim pokretima, i kroz podrivanje samog jezgra kapitalističke logike, postaje jedan od glavnih emancipatorskih snaga savremenog društva. Ipak sam pluralitet novih pokreta otkriva jednu dihotomiju- samo političke partije mogu biti nosioci političke revolucije, a samo masovni pokreti mogu ostvariti sociojalnu revoluciju.

Razlog pluraliteta pokreta za socijalnu emancipaciju je taj što danas promene iziskuju izlazak iz okvira klasnih sukoba zasnovanih na proizvodnji. To i dalje uključuje radničke pokrete, ali traži i dodavanje novih. Kod tih drugih pokreta, kakav je recimo mirovni, klasna struktura je čak disperzovana i presečena, pa u njima učestvuju svi- od najsiromašnijih u latinskim favelama, do holivudskih zvezda i velikih državnika. Samim tim klasni sastav ovih pokreta je hibridan, pa i ne može biti determinišući. Kada su u pitanju konfliktne sfere, za razliku od radničkog koji je determinisan oblašću proizvodnje, tu su novi pokreti okrenuti ka nekim drugim poljima- npr. životnoj sredini. Oni prevazilaze klasične metode reprezentativne demokratije budući da se ona pokazala neefikasnom u arikulaciju ovih problema. I na kraju, radnički pokreti su odlikovani čvrstom organizacijom i jedinstvom. Kod novih društvenih pokreta prednost ima spontanost i mrežno organizovanje. Time se pokazuje da se ceni bogatstvo ličnosti a ne „mi-identitet“.

Ipak postoje i neke zablude i stereotipi kao što je onaj da je radnički pokret univerzalan, a novi pokreti su partikularni.Tako neofeministički, ekološki i mirovni pokreti se bave i te kako univerzalnim temama. Oni teže menjanju celine stavova društva, a ne samo pojedničnom kompenzacijom. Druga zabluda je da samo radnički pokrweti imaju direktan uticaj na vlast. Danas su novi društveni pokreti sve češći kanal arikulacije interesa građanstva u Zapadnim demokratijama. I na kraju tu je Habermasova zabluda da su novi pokreti isključivo defanzivnog karaktera6. Pitanja koja ovi pokreti pokreću su pre ofanzivnog, nego defanzivnog karaktera.

34. Kulturni raskid, antitehnokratsko usmerenje pokreta i identitet:

Postoji podela društvenih pokreta na kulturne i političke. Prvi osporavaju postojeći društveni život, a drugi postojeću političku dominaciju. Kulturni pokreti često razvijaju kontrakulturu, a politički iznalaze nove sisteme vlasti. Ipak pomalo je

6 To Vule! Udri Vule! :-))))))))

17

nezahvalno govoriti o „kulturnim“ i „nekulturnim“ pokretima, ali i da postoji striktna izolacija kulture od politike. Drugim rečima nema tog pokreta bez političkog stava i kulturne orijentacije.

Danas se identitet pokreta pre može utvrditi kroz proučavanje efekta „generacijskog jaza“. Tako su u novim pokretima nove generacije koje potiču iz društva izobilja. Prosečni aktivista pokreta ima oko 35 godina. Time je dovoljno određena kulturna orijentacija, a politička se može videti kroz prvi veliki novi pokret- studentski. Studenski pokret kroz svoj hipi karakter već dovoljno pokazuje kulturni bunt protiv namentutog potrošačkog društva. S druge strane iako usko orijentisan, ovaj pokret je praktično pokazao kroz zahteve za promene sistema obrazovanja na univerzotetima, u kom pravcu treba da ide demokratizacija društva. Slična je i situacija sa ekolokoškim pokretom koji ne samo što povezuje različite ljude različitog usmerenja, već oštro kritikuje rasipničku kulturu i eksploatatorsku ekonomiju savremenog društva. Od posebnog je značaja i uspon partija zelenih u evropskoj parlamentarnoj praksi.

Pored ovoga, Alen Turen smatra da su pokreti u celini antitehnokratsko orijentisani. Oni ostvaruju pravo na samoupoznavanje čineći znanje dostupnim i transparentni. Tako je eko-pokret ukazao na razorne moći industrijkog društva dovodeći u pitanje paradignu o naučnotehičkom progresu. Antinuklearni pokret je možda u ovoj sferi najdominatniji. On je čak i protiv upotrebe nuklearne energije zarad mira. Za njih je ona simbol destrukcije, autoritrizma, i zaleđene društvene hijerahije (sve potiče iz neophodne kontrole nuklearne proizvodnje). Zato Turen zaključuje da su pokreti glavni instrument prelaza od kluturnog osporavanja na socijalanu i političku borbu, koja može dovesti do redemokratizacije Zapada.

Opšte je mesto da je u savremenom društvu nastupila kriza, kako kolektivnog tako i individualnog identiteta. Smatra se da je država blagostanja, kroz svoj sistem kontrole ušla u sve pore društva, postajući skoro totalitarna. Potrošačka kultura koju ona nameće i od koje se hrani je sve više u padu zbog ekonomske krize i nezaposelnosti. Samim tim se javljaju novi društveni pokreti kao način povratka identiteta onih koji su se negde zagubili. Takvi pokreti često nude samopomoć i alternativne vidove života. Često su to sekte, ali i oni koji se opredeljuju za direktnu nasilnu akciju. Geotoizacija ovih grupa, i to na samostalnu inicijativu, nije redak pojam. Često je njihova glavna parola „uzmimo naš život u naše ruke“.

35. Između crvenog i zelenog:

Simbolika crvenog i zelenog možda najbolje oslikava tranziciju društvenih pokreta od tradicionalnog masovnog radničkog pokreta, ka novom masovnom pokretu u razvijenim industrijskim društvima. Tako npr. poznati marksista Rudolf Barou, iako je i ranije kritikovao real-socijalizam, vremenom je sa čisto marksističke pozicije prešao na poziciju ekomarksiste. Međutim Barou je otišao u ekstrem, tražeći odbacivanje svih vrednosti modernog društva. Nešto bolju koncepciju od njegove, ili barem prihvatljiviju daju nam Ferenc Feher i Agneš Heler. Tako nam oni daju sedam orednica novih društvernih pokreta, ili modrenih društvenih pokreta7.

7 Pavlović tvrdi da je pojam „moderni“ logički nekoherentan, budući da se odnosi na veoma širok vremenski period, pa se ne može tačno odrediti gde je prelom između „premodernih“ i „modernih“.

18

Novi društveni pokreti su transfunkcionalni, kao opozit Lumanovom funkcionalno povezanom društvu, odnosno oni povezuju posednike različitih funkcija. Dalje, njihov rad je javnog karaktera, ali takođe i neformalnog. Ovakvi pokreti se onda organizuju oko jednog/par problema, i to društvenog a ne političkog karaktera. Upavo zbog toga su nestalni ili diskontinuelni, ali bez obzira oni su ključni faktor u samoodređenju civilnog društva. Ono što su Helerova i Feher izostavili su i da oni nastaju na osnovu sistema potreba, ali i da imaju internacionalni karakter.

U određenju novih društvenih pokreta Alberto Meluči nam ukazuje da su pored ovoga još i identitetna, solidarna, i direktna participacija, tri funkcije novih pokreta. Ipak, doprinos Helerove i Fehera ide i dotle da nam objašnjavaju prelomni momenat između „klasičnih“ i „novih“ pokreta. Oni tako za vrh klasičnih uzimaju pokrete 60-tih godina, a početak novih od 70-tih. Tako osnovna razlika u borbi je bila da su se prvi borili protiv kozumerizma i potrošačkog društva, a drugi protiv kapitalističkog produktivizma. Mada treba priznati da su i jedan i drugi dva pola kapitalističke logike, pa je ovakva dihotomija diskutabilna. Dalje prelom se dešava kada se prelazi za predominantno političkih problema na društvene. Samim tim je došlo u prelomu jezika pokreta, pa dok je onaj klasični bio protiv autoritarnosti, dotle je ovaj novi bio protiv svake vreste politizacije. Novi pokreti takođe kritikuju i socijaldemokratske i laburističke partije, koje su klasični podržavali. Samim tim novi pokreti su generalno antitinstitucionalno usmereni. Pokreti iz 60-tih su više bili ainstitucionalni, odnosno tražili su opozit. Takođe neke od razlika su i te da su novi pokreti protiv samoupravljanja (vs. zahtevima za istim), da su za instrumentalizaciju medija (vs. antimediji), da su nenaslini (vs. militantni) i na kraju da je im je život najveća vrednost (vs. slobode kao isto). Ovo poslednje je naročito bitno u određenju demokratskog karaktera novih pokreta. Tako oni zaključuju da su novi pokreti demokratski, i to na osnovu njihovog ponašanja prema socijalnom okruženju, procedurama, i kroz demokratski duh.

Takođe dihotomija sloboda vs. život nam najbolje ukazuje na transmisiju od crvenog ka zelenom. Prva boja je simbol krvi i revolucija, a zelena života. Zato zeleni smatraju da ni jedna akcija nije vredna ljudskog života (dok su oni iz 60tih bili spremni da umru za svoje ideale). Ono što međutim Feher i Helerova kritikuju, jeste razdvajanje ove dve stvari, odnosno da je to opasno i da novi pokreti treba da kombinuju ova dva.

36. Novi pokreti i postindustrijsko društvo (Turenova koncepcija):

Alan Turen je možda najznačajniji sociolog koji je pokušao da zasnuje celokupnu sociologiju na društvenim pokretima. Turen svoju analizu započinje kroz odbacivanje teze da je doba društvenih pokreta završeno. On to temelji na razlikovanju tri etape u novovekovnom razvoju društva: trgovačko društvo (pokret za prava i slobode građana), industrijsko društvo (radnički pokret ), i postindustrijsko društvo (novi društveni pokreti). Postoje tri teme oko kojih se vrti svaki od ovih pokreta: sloboda, društvena pravda, samoupravljanje.

Za Turena, društvo je samoproizvodeća kategorija, u kojoj su akcija i društveni odnosi najvitalnije fukcije. Društveni odnosi su uvek odnosi moć i predstavljaju prostor izgradnje društva. Samim tim u njemu se odvijaju i konflikti koji se tiču kontrole istoriciteta (rad, institucije, investiranje, i kulturne modele). Klase su glavni interesenti

19

za ovu kontrolu. Samim tim društveni pokreti su organizovano kolektivno delanje putem koga se u određenoj konkretnoj istorijskoj celini klasni akter bori za društveno rukovođenje istoricitetom. Samim tim pokreti su centralne pokretačke sile društva. On čak nisu ni znak krize i napetosti društva, već stanje normanosti.

Društveni pokret je uvek dvostruki odnos- prema protivniku protiv koga se bori i prema ulozi za koju se bori. Tri su bitna obeležije pokreta: identitet, suprotnost, totalitet (u ime koga, protiv koga, gde). Pokret je uvek vid društvene borbe u kojoj se sukob odnosi na celinu društva, i nema pokreta bez negativne dimenzije (iako se on nikada na nju ne svodi). Dakle pokret nikada ne sme samo da razara sistem, ali ni da se svede na deo sistema.

Od klasične marksističke koncepcije Turen se razlikuje po shvatanju da je klasna borba društvena borba, odnosno ona nije usmerena samo protiv vlasti. Takođe, ovako koncipirani pokreti imaju i svoja kulturna usmerenja. Samim tim, postoji i izvesni pomak u problemima društva oko nas. Tako dominantan kategorijalni problem društva nije više u eksploataciji nego u alijenaciji. Društvo kao takvo onda nije društvo protivurečnosti, već društvo sukoba, odnosno do promena ne dolazi onda kada nešto „ne štima“ već su promene konstantne kroz delovanje pokreta. Ako je to tako, onda mraksističkog prevazilaženja ni ne može biti, već mogu postojati samo alternative. Turen to pravda da se pokret uvek bori za neko alternativno polje kulturne egzistencije, koje ne mora nužno biti progres (koji je nužan u prevazilaženju). Samim tim i klasični radnički pokret u postindustrijskom društvu doživljava svoj suton, i zamenjuju ga novi pokret.

~Feminizam, mirovni pokreti, ekološki pokret~

37. Protest feminizma; odnos klasičnog i novog feminizma

Feimizam i neofeminizam se rađaju u sličnim društvenim uslovima- u vreme radikalnog revolucionizma. Začetci feminizma se nalaze u Francuskoj revoluciji kada je Olimp de Guž sa istomišljenicama napisala Deklaraciju o pravima žene i građanke, kritikujući tako revolucionare. Naravno završile su na giljotini. Neofeminiskinje nisu bile gljotirane, ali su se rodile u okvirima studentski protesta 60-tih godina 20. veka.

Neofeminizam je u međuvremenu evolvirao od pokreta koji je bio proizvod seksualne revolucije do pokreta koji preuzima palicu obrazovanja novih pokreta od studentskog. Nove feminstkinje su krenule putevima dvostruke kritike: i patrijahalnog društva i muške dminacije u levici.

Feministički pokret je u ključu podele na stare i nove pokrete prisutan i u jednima i u drugima. Samim tim može se zaključiti da je to opšti pokret. Ipak određene metodske i sadržinske razlike postoje između starog i novog feminizma. Naravno osnova borbe je ista- ukidanje razlike po polu, aktivizam i mobilizacija žena. Uta Gerhard nam daje dobru komparaciju ova dva pokreta. Tako po njoj novi fem. nema institucionalizovano vođstvo niti strukturu, više stremi autonomji i samoupravi žene, bori se protiv birokratizacije i negativnih uticaja industrijskog rasta i na kraju ima radikalnu kritiku tradicionalne podele rada. Takođe, Blaženka Despot nam daje objašnjenje da promena između starog i novog

20

feminizma je u suštini promena u pojmu emancipacije. Tako u klasičnom pokretu feminizam se manje više svodi na pokret za građanska prava. Neofeminizam zahteva dve vrste emancipacija: od države i vlasti uopšte, i od volje za moći. Samim tim se novi feminizam ograđuje i od ciljeva koje je postavljao klasični.

38. Tri faze u razvoju neofeminizma:

Prva faza- eksplozivni uspon. Ova faza traje od početka 60-tih do sredine 70-tih godina 20. veka. Tada dominiraju tri plana akcije: u pogledu sadržaja i usmerenosti, novi organizacioni oblici, i novi metodi. Tada feminiskinje se preoprijentišu u svojim zahtevima na osnovu slogana „lično je političko- privatno je javno“. Organizaciono počinju da se formiraju prvi ženski centri ali počinje i horizontalno delanje na nacionalnom planu. Takve grupe imaju za cilj podizanje svesti žena pokrećući mnoga društvena pitanja. Tako na konferenciji Pokreta za oslobađanje žena 1970. godine formuliše se varijetet ciljeva od onih socijalnog karaktera, preko ukidanja podele rada, do tolerancije marginalizovanih (lezbejskih) grupa. Što se tiče političkog dejstva žena, takva strategija je utvrđena 1972. u Frankfurtu na prvom saveznom kongresu žena Zapadne Nemačke. Tada se propagira solidarnost a odbacuje autroitarizam i muška dominacija. Što se iče metoda, prve su bile one simboličkog karaktera kakav je spaljivanje grudnjaka, a kasnije su uvedeni principi samoiskustva i samopomoći.

Druga faza- razvoj feminističke kulture. Ova faza traje do sredine 80tih godina 20. veka. Tada feministkinje počinju da se angažuju u na drugim poljima, kao što su nauka, obrazovanje i kultura. To je prvenstveno značilo emancipaciju pitanja medicinskog tretmana žene, zatim ustanak protiv nasilja nad ženama, porodici i društvu uopšte, kao i antitrafiking žena. Tada se rađaju i tzv. ženske studije. Časopisi, publikacije, i naučni radovi takođe karakterišu ovu fazu.

Treća faza- zastoj pokreta. Od sredine 80tih počinje zastoj fem pokreta. Nove generacije devojaka se jednostavno ne interesuju za ovakve probleme, ali dolazi i do sukoba u samom pokretu (npr. majke i žene bez dece, ili lezbejke protiv heterožena). Takođe uspon neokozervativizma i povratak tradicije je umanjio uticaj feministkinja na društvo. Tako npr. je pravo žene na abortus mnogim delatnosima pro-life pokreta osporeno, čak u nekim zemljama i ukinuto. Sam fem pokret mora da razreši neke protivurečnosti unutar sebe- mora da se izjasni da li je za jednakost ili različitost, da li treba angažman žena da bude sa i bez učešća muškaraca8, i da li je ovaj pokret političan ili nepolitičan (da li želi učešće u vlasti kroz obrazovanje partije ili ne).

39. Mirovni pokreti- kult nasilja i vek ratova:

Smatra se da je od 3000 godina ljudske istorije samo 300 prošlo u miru. Od Heraklita, preko Makijavelija i Hobsa, do Glumpovica i Fukoa, svi su na ovaj ili onaj način smatrali da je rat upisan u genetski kod zapadne civilizacije. Frojd je potrebu za ratom smatrao samo pogrešno usmerenom stvaralčkom energijom, koja bi mogla čuda da napravi u suprotnom smeru. From smatra da rat raste sa razvitkom civilizacije, a Rože Kajoa smatra da je rat cena civilizacijskog progresa.

8 Ahhh, Mali Vule bi baš tako voleo da se angažuje oko tih žena :-)))))))))))

21

XX vek je bio vek ratova i revolucija, kako je to predvideo Lenjin. Samo u I svetskom ratu je učestvovalo 32 države i stradalo je 47 miliona ljudi, a u II svetskom su skoro sve države učestvovale sa 75 miliona žrtava. Kada ratovi postaju globalni mirovni pokreti se javljaju kao prateći fenomen.

40. Nastanak prvih mirovnih pokreta:

Još je u Antičkoj Grčkoj bilo pokušaja da se ratovi spreče i to kroz tzv. Amfiktionički savez. I ne samo to, već su se borili za mnogo humanije uslove rata (npr. da se prilikom opsade ne uskraćuje voda). U renesansi je ovu tradiciju nastavio Erazmo Roterdamski. Kasnije tokom verskih ratova za doba reformacije i kontrareformacije, pojedine zemlje kao što su Češka i Nemačka su izgubile više od polovine svoje populacije. Tek nakon Vestfalskog mira 1648. godine i rešenja religijskih sporova došlo se na ideju o Ujedinjenoj Evropi bez ratova. Treba odmah napomenuti da se mir može razvijati u dva pravca: među državama, i tu je sredstvo diplomatija, i među građanima i tu su sredstvo mirovni pokreti. Tako su još 1640. godine u ovu svrhu stvoreni Kvekeri, mirovni pokret religijskog karaktera. Oni su odbacili svaku mogućnost pravednog rata, karakterišući ga samo kao rđavog.

Kant će u svom spisu O večnom miru dodatno utvrditi mirovna nastojanja. Mir nije mir ukoliko u sebi sadrži povoda za rat, suverenitet postojećih država mora se poštovati, stajaće vojske treba ukinuti, rat nije povod za takve akcije koje će naneti večnu mržnju dva naroda, samo su neki od Kantovih postulata. Za večni mir Kant nam poručuje da treba da se ostvare 3 stvari: svaka država treba da ima građansko republikansko uređenje, međunarodno pravo treba da se zasniva na federalizmu nezavisnih država, i pravo građanina sveta treba da se ograniči na uslove opšteg hospitaliteta. Mir je tako najviše političko dobro. Kantov pacifizam dakle podrazumeva univerzalistički kosmopolitizam. Zbog toga su danas i neprihvatljive one teorije koje pospešuju ratove, ma koliko oni bili lokalnog karaktera, jer je samo globalni mira večni mir.

Ipak prvi organizovani građanski mirovni pokreti nastaju u XIX veku, i to posle pojave tzv. totalnog rata (koji je bio posledica Napoleonovih osvajanja). U SAD-u se 1828, osniva i prvo Američko mirovno društvo, a slično je učinjeno i u Velikoj Britaniji. Svi ovi pokreti su se zsnivali na teoriji i praksi Vilijema Lojda Gerisona, Ejdina Beloua, i Gandija, odnosno na moralnom, a ne otporu silom.

Po nekom pravilu ovi pokreti su nastajali u zemljama sa protestanskom religijom, liberalnim načelima, i slobodnim tržištem. Međutim, mnogi evropski pokreti su smarali da su neki ratovi pravedni, dok u SAD-u to nije bio slučaj. U XIX veku treba još izdvojiti formiranje Međunarodnog mirovnog biroa, koji je inicirao mirovne konferencije u Hagu 1899. godine i 1907. godine.

Prvi ogromni poraz mirovnih pokreta je svakako I svetski rat. Iako su mirovne pokreta tada činili socijalisti, mnogu su pod naletom nacionalizma opravdali rat u u svojim parlamentima (izuzetak Dimitije Tucović). Ipak postojale su četiri pozicije mirovnih pokreta: socijalistička, anarhistička, hrišćansko-pacifistička i liberalna. Tada nastaje i poznati prigovor savesti. Bertan Rasel je bio jedan od najvećih zagovornika ovakvog liberalnog koncepta. Posle I svetskog rata napravljena je prva sveobuhvatna mirovna organizacija na inicijativu Vudra Vilsona- Liga naroda. U početku je Ligu naroda činilo 28 država potpisnica Versajskog sporazuma, a kasnije je ovaj broj narastao

22

na 60. Ova organizacija je bila zasnovana na principima kolektivne sigurnosti i prevencije agresije. Ipak, iako svetskog karaktera u suštini ona je bila panevropskog, sa Francuskom i Engleskom na čelu, i njihovim šefovima diplomatija Frenk Kelog i Aristid Brajan. Oni su 1928. izradili i pakt o opštem miru, tv. Kelog-Brajanov pakt. Nastup fašizma i nacizma i II svetski rat su uništile Ligu naroda.

41. Mirovni pokreti posle drugog svetskog rata:

Iako za vreme II svetskog rata nije bilo značajnijih mirovnih pokreta, vladao je konsesus da je rat protiv Hitlera nužan i pravedan. Ipak ne samo nacistički zločini već i promocija nove vrste naoružanja- atomskog, su bitno obeležile posleratni period. Takođe, započinjenje Hladnog rata i neprestalno zveckanje atomskim oružijem i probama s kraja 1940tih i početkom 50tih su inicirale stvaranje novih mirovnih pokreta. Zabrinutost je naročito dolazila od zemalja Trećeg sveta na čijoj se teritoriji isprobavalo oružije, ali i od zapadnih naučnika. Tako su Albert Ajnštajn i Bertand Rasel bili inicijatori Pagvaškog pokreta koji je mobilisao naučnike u mirovne svrhe.

Sredinom 50-tih godina, posle Staljinove smrti, dolazi do formiranja i prvih akcija Anti-nuklearnog pokreta. Na maršu od Londona do Aldermastona je prvi put nošen poznati simbol nuklearnog naoružanja. Ovaj period se formalno završio 1964. godine kada je oformljena Međunarodna asocijacija za istraživanje mira. U SAD-u su se 1957. formirala dva pokreta od značaja i to Nacionalni komitet za razumnu nukleranu politiku (SANE) i Nacionalna akcija protiv nuklearnog oružija. Ta godina je inicirala i nastanak drugih pokreta na tlu Evrope, jer je u njoj testirana hidrogenska bomba na Božićnim ostrvima u Pacifiku. U Britaniji je pokret CND sstavljn mahom od levičara bio veoma uticajan. U Nemačkoj je ovaj pokret bio jak zahvaljujući delanju protestantske crkve. U Japanu je najstao najuticaniji pokret. Taj pokret je formiran 1955. pod nazivom Gensuikyo. Po uticajm brojnih protesta, japanski premijer Sato je 1967. formulisao tri principa politike nuklearnog nauružanja: ne proizvoditi, ne posredovati, i ne unositi u Japan.

Drugi talas mirovnih pokreta je formiran 60tih godina protiv rata u Vijetnamu. Ipak ovaj pokret se uvek provlačio kroz šire socio-kulturne proteste. Tako je on u SAD-u u početku bio deo Studenskog pokreta do početka 70tih. Taj protest je započeo na Berkli Univerzitetu i proširio se dalje sa kulminacijom u Francuskoj. Drugi uticaj na pokret protiv rata u Vijetnamu dolazi od kontrakulturnog hipi pokreta. I treći dolazi od crnačkog pokreta za slobodu i prava. Sve ovo dovelo je do toga da se ovaj pokret vremenom transformiše u Novu Levicu čiji je najveći glasnogovornik bio Herbert Markuze. Ipak, postojao je i tzv. Komitet za Vijetnam, formiran sredinom 60tih koji je svoj protest započeo tako što nije želeo da plaća porez za vijetnamski rat. Kasnije je na univerzitetu u Mičigenu uvedena teach-in metoda borbe- držanje predavanja, debata, seminara protiv rata u Vijetnamu. Ovome se 1966. pridružio i Martin Luter King. Senator Viljem Fulbrajt, zatim Džon Galbrajt, i mnoge druge ličnosti su počele da sumnjaju u potrebu za ratom. Početkom 70tih sa maskrom civila u četvrti Mi Laj, počinju i širi protesti stanovništva protiv rata. Ovome se pridružuju i veterani rata. Pokret je izgubio na značaju posle potpisivanja mira 1973. godine.

Ipak, Novi mirovni pokreti koji se javljaju od 1979-1987. godine su bili i najuticajniji i najmasovniji. Direktni povodi za nastanak ovih pokreta su bili odluka

23

SAD-a i NATO pakta da postavi nove raketa sa nuklearnim bojevim glavama na tlo Evrope, ali i invazija Sovjeta na Avganistan. Takođe i Reganova politka „Ratova zvezda“ je uticala na ovo. Tako pokreti niču u zemljama gde je bilo predviđeno razmeštanje ovih raketa V. Britanija, Z. Nemačka, Holandija, Belgija. CND je ponovo dobio na značaju u Britaniji. Prva velika inicijativa ovog pokreta koja je ujedno uvukla i neofeminstkinje bio je ženski protest pred bazom u Grinam Komonu. Druga inicijativa dolazi 1980. sa END Appeal-om, odnosno pozivom za nuklearno razoružanje. Pokreti su još nikli u Italiji, Švetskoj, Grčkoj, Poljskoj. Holandski pokret je imao najveći uspeh, nateravši vladu da odloži postavku raketa. Osnovna ideja ovih pokreta je unilateralno nuklearno razoružanje. Ipak ovo je imalo različita tumačenja- od postepenog ukidanja, do samo zamrzavanja postojećih potencijala (SAD).

42. Ekološki pokreti u USA:

U SAD-u, 1960-te godine predstavljaju prekretnicu za mnoge pokrete, od studentskog, preko pokreta za ljudska prava, pa do ekološkog. Ekološki pokret doživljava svoj bum sa knjigom Rejčel Karson „Tiho proleće“, objavljenom 1962. Treba naglasiti da se ekološki pokret, u nešto izmenjenom obliku pojavio u Novoj Engleskoj još u XIX veku, pod uticajem pesnika Ralfa Emersona i prirodnjaka Henrija Dejvida Toroa. No, metaforična slika malog američkog gradića u kome u proleće ne pevaju ptice, a sve usled zagađanja pesticidima koje ej predočila Karsonova je masovno probudilo svest Amerikanaca. Ona se samtra majkom ekoliškog pokreta, dok se za očeve uzimaju Aldo Lepold, Pol Erlih i Beri Komoner. Aldo Leopold je formulisao teze etike zemlje. To podrazumeva da homo sapiens nije osvajač i izrabljivač zemlje, već njen punopravni građanin sustanovnik. Osnovna teze glasi: jedna stvar je sa etičkog stanovišta u redu kada nastoji da očuva integritet i lepotu biotičke zajednice. Pol Erlih se bavio problemima polpulacionog buma predviđajući da će 2000. godine biti 6 milijardi stanovnika Zemlje. On predviđa da ukoliko se ovakav trend nastavi da će za 9 vekova na zemlju biti 100 stanovnika po jednom metru kvadratnom. Njegovo upozorenje se odnosi i na to da je 40% stanovništva nerazvijenih zemalja mlađe od 15 god. što znači da produktivne snage tek dolaze, ali i da takvo stanje guta sve proizvodne rezultate privrede u tim zemljama. Beri Komoner je 70ih godina dao tezu o Biosferi i Tehnosferi. Zakonitosti biosfere su: sve je povezano sa svačim, sve nekuda mora da ode, priroda zna najbolje, nema besplatnog ručka. Poenta ovih teza jeste da da pokažu kako u prirodi postoji samoregulacija sistema, dok u tehnosferi je regulacija najčešće izostavljena i linaerna.

Kada su se ova predviđanja pokazala i praktično, npr. na kalifornijskim lažama, UN su ustanovila da je 22. april dan Zemlje (1970.). Kasnije su u SADu ustanovljenje i mere praktične politike za ekologiju, na osnovu koje je nastala i EPA- Afencija za zaštitu okoline.

43. Ekološki pokret u Evropi:

U Italiji su se 1968. godine na poziv industrijalca Aurelio Pečelia okupili ugledni naučnici da bi diskutovali o aktuelnim eko problemima. Tada nastaje Rimski Klub. Prvi izveštaj rimskog kluba doneo je Denis Medous sa Masačusetskog univerziteta pod nazivom Granice rasta. On se bazirao na izazovima pet činilaca: stanovništvo,

24

poljoprivredna proizvodnja, sirovine, industrija, zagađivanje. Ipak kritičari su zamerili previše tehnokratski pristup, kao i nedovoljno rešenja za opisane probleme. Ipak zaključci su bili da će do 2020. godine biti dosegnute granice rasta, da je ovo moguće promeniti, ali da se sa tim mora krenuti odmah i sada. Sa tim se nije krenulo, pa je Rimski klub izbacio 1992. novi izveštaj „ S onu stranu granica“, u kome se smatra da je ovo već dostignuto. Ipak optimizam postoji i u ovom izveštaju, i preorijentacija ka održivom sistemu je moguća uz povećanu upotrebu nekih alternativnih vidova energije (solarna).

S teoretske strane, naročiro je bitan doprinos Andre Nesa i njegove dubinske ekologije. Po njemu postoje površni ekolozi koji se bave samo poseldicama, i dubinski, koji se bave problemima koji se ih preorijentišu sa pozicije antropocerizma na ekocentrizam. Da bi se to postiglo moraju se poštovati neki principi (njih 7).

Čovek mora odbaciti sliku sebe u okruženju, i prihvatiti sliku celine. Takva slika podrazumeva mrežnu strukturu sveta u kojima su relacije uvek povezane.

Čovek mora da usvoji biocentrični egalitarizam, odnosno da poštuje pravo svih vrsta na život.

Čovek mora da usvoji principe diverziteta i simbioze, ili načelo „živi, i pusti druge da žive“.

Ovo će najbolje funkcionisati ako se prihvati antiklasni stav.Čovek mora da vodi borbu protiv zagađenja i iscrpljivanja resursa.Čovek mora da se vodi načelom kompleksnosti, a ne komplikovanosti.Ukoliko je lokalna autonomija data čoveku, toliko će on poštovati i pravo drugih

na samostalnost.

44. Dolazak i uspon zelenih partija:

Prve zelene partije formirane su na Novom Zelandu 1972. godine, a u Evropi godinu dana kasnije i to u Velikoj Britaniji. Progam Zelene partije se zasnivao na maksimumu ekološih procesa i očuvanja sredina, nultom priraštaju, i socijalni sistem u skladu sa ovim. Prvi put je jedan poslanik zelene partije u Evropi bio iz Švajcarske i to u sazivu iz 1979. godine, a u Finskoj je prvi put za ministra ekologije izabran Pavo Havista, predstavnik zelenih.

Partije zelenih su se u Evropi formirale od 1972. do 1982, godine. Tada nastaju partije u Italiji, Belgiji, Finskoj, Nemačkoj, Švetskoj itd. Od 1983. pa do početka 90tih sledi ulazak ovih paritija u parlamente. Od 1990te i pluralističkih revolucija, zelene partije se šire i na postkomunističke zemlje.

Ipak, najuspešnija partija zelenih su oni Zeleni iz Nemačke, koji su formirani 1980. godine, a već 1983. godine su imali 22 poslanika u Bundestagu. Ova partija se formirala tokom druge polovine 70tih iz nekoliko pokreta zelenih u Zapadnoj Nemačkoj. Karakteristika ove partije jeste što je mogla da ujedini socijaliste i konzervatice, radikale i liberale. Oni su predstavljali novi kulturni izazov zapadnom potrošačkom društvu, jer su ih se ticali potpuno drugi problemi. Time su oni narušavali opšti konsensus koji je vlada u sistemu. Ingehart smatra da je to proizvod potrošačkog društva, odnosno onda kada su građani postali zadovoljni svojim egzistencijalnim stanje počeli su da vode računa o životnoj sredini. To je deo postmaterijalističke paradigme. Ofe sa druge strane, smatra da je to deo dekomodifkacije radne snage. To praktično znači da kroz razvoj tercijarnog i

25

kvartarnog sektora, radnici gube status robe (u marksističkom smislu), pa samim tim počinju da se bore za drugačije stvari, pa time pokreti zelenih počinju da dobijaju veću podršku. Treće objašnjenje ovog fenomena se poziva na ubrzan industrijski razvoj Nemačke, koji je sa sobom doveo brojne ekološke probleme. Takođe, pojava ovih partija je tumačena kao institucionalizacija onoga za šta se zalagao studentski pokret 60-tih, a sve praćeno međugeneracijakim jazom (mladi imaju drugačije viđenje stvarnih problema). I na kraju, postoji tumačenje da je pojava partije zelenih deo krize identiteta razdvojene Nemačke, u tom smislu da je ona bila pogodno tle da se ponovo povede veliki, i ovoga puta nuklearni rat, a to se želelo izbeći orijentacjom na druge, a opet slične probleme. Po ujedinjenju Nemačke, Zeleni su uspeli da preskoče cenzus od 5% pa ih i danas ima u oba doma parlamenta.

45. Ekološke NGO: WWF, Prijatelji zemlje, Grinpis

Svetski fond za prirodu (WWF) je nastala nakon posete Africi ser Artura Hakslija, direktora UNSCO-a 60-tih godina. Tokom naredne decenije WWF je uspeo da sakupi od dobrovoljnih priloga približan fond od 10 miliona dolara, koji mu je umnogome olakšao operacije širom Zemlje. Kao finasijski jako moćna, ona je privukla ugledne ličnosti, pa je time i jako popularna. Neke od akcija koje su pokrenuli ticali su se očuvanja tigrova u Indiji, tropskih šuma u pojasu Ekvatora, zatim kampanja za zaštitu slonova i nosoroga od lovaca na slonovaču itd. Takođe podržali su stavove Rio konferencije od 1992. godine. Ova organizacija je tokom 80tih promenila svoju strategiju, pa se očuvanje prenelo i na ostale vrste (ne samo ugrožene), a i pokret je postao omasovljen (naročito dolaskom Vojvode od Edimburga na čelo organizacije). Takođe, povezao se i sa UN, utvrđujući principe delovanja ka očuvanju biološkog diverziteta, održive upotrebe prirodnih resursa, i protiv rasipničke kulture.

Prijatelji Zemlje su najveća ekološka NGO osnovana 1971. god, sa oko 250 miliona članova. Njihov program se pored zaštite i ukazivanja na oštećenja životne sredine, bazira i na lobiranju, finansiranju eko projekata, i iznalaženju održivih rešenja. Njihove najbitnije akcije su se ticale kontrole toksičnog otpada, kao i promociji sistema reciklaže. Takođe, primorali su vladu da redovno saopštava o količini štetih gasova u vazduh, ali i Svetsku banku da prepolovi kreditiranje krčenja kišnih šuma. Prijatelji zemlje se zanivaju na principima održivog razvoja, principa prevencije, princip zagađivač plaća, kao i edukacije pojedinaca o eko-svesti.

Ginpis je takođe formiran 1971. godine. Oni povezuju ekološke probleme sa problemima opasnosti od nuklearnog naoružanja. Razlika koju neguje Grinpis u odnosu na prezervativne pokrete poput WWF-a, je ta što se oni zalažu za direktnu nenasilnu akciju. Akcije Grinpisa su često usmerene protiv kapitalističke logike- da su progres i naučna revolucija dobro po sebi. Kroz negovanje principa predostrožnosti, Grinpis ima za cilj da podigne nivo ekološke svesti društva na viši nivo. Taj princip predostrožnosti je akcijama Grinpisa tokom 80tih i 90tih usvajan od mnogih vlada, a primer je bila Ministarska konferencija o zaštiti Severnog mora 1987. godine. Akcije Grinpisa su danas uglavnom usmerene ka tome da pokažu kako pravila Svetske trgovinske organizacije ugnjetavaju pravo zemlje da primeni princip predostrožnosti.

26

~Etnički sukobi, demokratija i civilno društvo~

46. Etno-nacionalistički uspon masa i etnifikacija politike:

XX vek je protekao u procesu uspona masa, ali i lidera koji su ih predvodili. To su dva lica iste pojave, one koju je Le Bon nazvao masifikacijom. To se ne može reći da je bilo karakteristično samo za period pre velikih ratova, već su usponi društvenih pokreta u Zapadnoj Evropi i revolucije u Istočnoj napravile kontinuitet tokom celog XX veka. Bilo da su tražile nov, alternativni vid života, ili su svojim usponom smenjivali režima u tzv. „pluralističkim revolucijama“, mase su imale vitalnu ulogu u menjenju sveta oko nas. Ipak treba napomenuti da su ponekada mase pokrenute i verskim entuzijazomom i emocijama, kakav je primer fundamentalističkih pokreta u Aziji i Africi. Na Zapadu se, kao recimo pokret Le Pena u Francuskoj, mase okreću ka neofašističkim obeležijima, naročito ih primenjujući na strance. Ipak, pored ovog re-uspona masa, postoji još jedna karakteristika pokreta s kraja XX veka, a to je deficit lidera. To potvrđuje i Ofe sa svojom tezom o ungovernability, nesposobnosti vladanja u kriznim trenucima kakavi su ovi. Možda je nedostak liderstva kao vida samoidentifikacije, razlog što mase se bude u amorfnom obliku, pozivajući se na svoj etnički identitet. Kada se tiče Balkana, ovo je bilo naročito izraženo, i etnički sukobi tokom 90tih su naročito diskreditovali civilizacijski napredak ovih naroda u očima sveta.

Kako se na tlu Balkana urušavao socijalizam, tako se uspinjao nacionalizam. To je odgovor na krizu kolektivnog identiteta, koji je takođe odlazio sa socijalizmom. Ovaj identitetni resurs se pokazao izuzetno instrumentalnim, pogotovo u novoj alokaciji i redistribuciji političke moći.

Teorijski model koji nam nudi Ofe može biti od pomoći u razumevanju ovoga. Ofe smatra da se etnifikacija politike javlja onima koji je prihvataju kao racionalna strategija u kriznim trenucima. Ona iznačava dvostruko pomeranje težišta politike i to: od regulisanja odnosa država-građanin ka odnosu između etnički grupa i; od razlikovanja pojedinaca po pripadanju političkim opcijama, ka razlikovanju po pripadnosti zajednici. Dalje, Ofe nam nudi trostepenu formulu etnifikacije politike.

U prvom fundamaentalnom stepenu se donosi odluka ko smo „mi“, kakve obrasce prihvatamo. Zatim se ovo institucionalno oblikuje kroz konstitucionalizaciju, a na poslenjem nivou se interesi pretaču u političke odluke. Problem po Ofeu je taj što se u postkomunističkim društvima, zbog pritiska vremena, ovo donosi sve istovremeno. Tako može doći do kompresija nivoa, pa je npr. u Srbiji sve bilo podvedeno pod prvi nivo, odnosno nacionalizaciju. Time je tadašnja vladajuća partija zaobišla konstitucionalizaciju, nečineći suštinske promene društva. Opozicija, koja je najpre prihvatila takva pravila igre, bila je posle nemoćna da so odupre toj mašineriji. Treći nivo koji ne bi treba ni na koji način da bude povezan sa prvim, se u ovom slučaju instrumentalizovao u ime patriotizma. Ovo je prošlo relativno glatko jer u Srbiji nije postojalo razvijeno civilno društvo koje bi ovo ograničavalo.

27

47. Obeležija međunacionalnih sukoba kao sukoba identiteta:

U uslovima etnifikacije politike, glavni sukobi idu preko kolektivnih identiteta. Postoji nekoliko obeležija ovoga.

Prvo obeležije je svakoako jak emocionalni naboj. Zbog pojedinačnih interesa, i masovne histerija, za objašnjanje ovoga treba uzeti i racionalnu i iracionalnu komponentu.

Drugo, identitet je uvek prvi, pa se ekonomski i drugi interesi lako mogu žrtvovati zarad odbrane.

Treće, je zaključak da zbog strasti u odbrani identiteta ovi sukobi se mogu okarakterisati kao isključivi. Takvi sukobi su ili/ili karaktera u kojima je jedinka spremna da angažuje sve svoje snage.

Četvrto obeležije je uloga i prisustvo straha. To je onaj strah koji jedinka oseća prema strancu, prema neizvesnom. Taj strah diktira ponašanje, i nagomilan može da izazove socijalnu eksploziju. To je naročito karakteristično za pogranična područija.

Peta karakteristika je nemogućnost iznalaženja kompromisa, najčešće zbog ili/ili politike.

Šesto obeležije je eksponencijalno širenje osećanja potrebe za konfliktom, koje ujedno kroz socijalnu indukciju povećava početnu bazu emocija.

Sedmo obeležije je činjnica da su neutralne gupacije najteže prošle u ratu, što zbog okruženja što zbog pritisaka da se opredele.

Osma karakteristika jeste da je ovakav sukob spiralnog karaktera.Deveto je da ovakvi sukobi često izmiču kontroli.Deseto obeležije jeste da simboli i reči igraju ogromnu ulogu u sukobima.

48. Odgovornost političkih i kulturnih elita za rat:

Patnje koje dolaze ratom, ne dolaze same od sebe, jer su najčešće dirigovane od lidera i socijalne pameti društva. Takvi lideri su najčešće nekometentni da konflikte rešavaju političkim sredstvima. Na tlu Jugoslavije predugo prisustvo arbitrarnog socijalističkog režima uništilo je produkciju sposobnih lidera. Ipak, ovakvo stanje potpomažu i intelektualci, koje Encerberger posebno pominje u okviru svog eseja O proizvodnji mržnje. Treća kraika u lancu proizvodnje mržnje i rata su mediji koji često i nisu bili instrumentalizovani u ovome.

Lideri su veoma lako znali da iskoriste situaciju u kojoj se društvo nalazilo pri raspadu SFRJ. Oni su tada zaigrali na kartu identiteta, znajući da će to da sprovede dalekosežnije posledice nego da su se poveli za npr. interesima. Elite u ovom slučaju koriste sva ona obeležija ili slabosti koje identiteti konflikti nose sa sobom, kakva je npr. osažna upotreba simbola. Sa terijske strane, ovakvi potezi i praksa ratova na tlu bivše SFRJ pokazale su da je nacionalizam i dalje u usponu, da nije kako to veli Hobsbaum postao irelevantan, ali i da on nikako ne može biti vodič ka budućnosti.

Danas nacionalizam dobija jednu novu sliku u odnosu na onaj liberalni u doba Francuske revolucije. To je separatistički liberalizam koji uništava ideju saveza i federacije. Očevi nacija su naročito krivi za takvo stanje stvari, praveći sebe idolom poput ispiranja mozga medijima. Moskovisi smatra da legitmet takvih lidera leži u podršci masa, pa ga one mogu i svrgunti ukoliko bi se emancipovale. Takve mase postaju

28

ono što se u Srbiji i Hrvatskoj dogodilo- umesto da napreduju ka razvijenom civilnom društvu, one postaju vojno društvo. Vesna Pešić zato smatra da je potrebno napraviti diskontinuitet u ovoj praksi i staviti pred društvo novi društveni ugovor sa dva osnovna načela: razvijeno civilno društvo i pravna država.

49. Intelektualci kao proizvođači međuetničke mržnje:

Socijalna inteligencija često zna da bude krivac u situacijama kakvi su etnički ratovi. Bilo da pričaju za rat, ili da ćute kada se on spominje, oni ne govore za mir. Kako je to Karl Poper upozoravao, treba se čuvati lažnih proroka.

Intelektualna elita zajedno sa liderima učestvuje u krojenju novog identiteta i modela legitimacije vlasti. Nacionalizam, kao izuzetan mobilizacijski potencijal pred masama se lako prihvata od intelektualaca. Svakako kao generatori nacionalizma, inteligencija u Srbiji mu je dala još destruktivniju snagu. Tako, inteligencija Srbije se usmerila protiv civilnog društva, i to u dva slučaja: optužujući je da uništila komunizam i razbila zemlju, i da civilnog društva uopšte nije ni bilo pa se zato zemlja dezintegrisala. Inteligencija kao da nije htela da traži sistemske probleme u SFRJ, kao što je npr. Ustav iz 1974. godine, nego se okrenula ka onome što se pojavilo kao novo u društvu. Slovenačko iskustvo međutim, obara obe optužbe, budući da je ono pomoglo u formiranju nove nacije. Civilno društvo ne dvodi do rata, ono ga sprečava, jer rat je destrukcija civilnog društva kako to vele Hobs i Ferguson.

Kada je u pitanju Jugoslavija, za uzroke rata može nam poslužiti analiza Vesne Pešić. Tako za žarište sukoba ona uzima dva naroda, Srbe i Hrvate, koji su vodili rat za nacionalnu državu. Sukob je izbio na liniji drugačijih gledišta o tome kako formirati tu državu, dali separatizmom ili ujedinjavanjem, ali proterivanjem manjina na obe strane. Tu su dakle odgovornost imale direktno političke, kulturne, i intelektualne elite. Što se tiče intelektualne elite, njena odgovornost je bila u selekcioniranju prošlosti, a u oba ova slučaja, mesta nije bilo za manjinske identitete. Jugoslavija kao takva nije mogla da koegzistira u federaciji. Bilo je praviše autoritarizma i straha od onoga kakvi su drugi. Kako Merton navodi, to je samoispunjavajuće proročanstvo- na kraju su Srbi kao najveći narod postali previše autoritarni, a manji narodi previše separatni. Kada je Berlinski zid pao, u SFRJ počinje da se odvija balkanizacija naroda, a u tome je selektovani nacionalni identitet imao veliku ulogu.

50. Uslovi demokratskih promena:

Đerd Konrad s pravom tvrdi da je društvo sa strategijom jače od naoružane države. Društvo uvek mora voditi računa da kada barata politikom ona ima dva lica. S jedne strane ona reguliše odnose između pojedinca i države i to je dominacija, a sa druge ona usmerava ka nekim vrednosti i to je kreacija. Upravo korišćenje te kreativne strane znači imati dobru strategiju, kako preduslov razvoja demokratije u postkomunističkim društvima. Bez dobre strategije može se desiti upravo obrnuto, pad u totalitarizam. Dobra strategija nije jedini preduslov za promenu ka demokratji. Drugi deo ovoga je masovna podrška građanstva. Zajedno, oni daju uspešan put ka demokratiji, koji ima nekoliko faza ili uslova.

29

Prvi se tiče Tokvilovog postulata o starom režimu, tj. da karakter prethodnog režima umnogome utiče na kvalitet demokratskih promena. Tako, režim iz 90tih je ostavio bolne ožiljke na srpsku javnost, a uloga straha koji je on nametnuo je očigledna.

Drugi uslov je Bičamova teza da kvalitet demokratskih promena u znatnoj meri zavisi od načina kako je izvršen demokratski preokret. Moglo bi se reći da je Srbija srećno prošla pored mogućeg nasilnog završetka revolucije, pa to popravlja umnogome njenu poziciju.

Treći uslov je Šumpeter-Lipsetova teza o većem uspehu demokratije sa ekonomskim boljitkom koji donosi društvu. U Srbiji se demokratija nakalemila na devastiranu privredu, pa sa te strane ima težak zadatak.

Četvrti uslov je Moskina teza da kvalitet demokratske tranzicije zavisi od elita koje je sprovode. Moska takođe pretpostavlja i postojanje produktivne političke formule koja sprečava energiju potrebnu za promene da se rasipa. U Srbiji je evidentan nedostatak toga.

Peti uslov je Ofeov princip deetnifikacije politike, odnosno da etnifikacija politike i demokratske promene ne idu zajedno. Ofe smatra da je problem kompresije demokratske tranzicije koja se na Zapadu odvijala i po nekoliko vekova, dovela do toga da se sve podvede u etnifikaciju.

Šesti uslov je Kinova sintagma o civilnom društvu kao neophodnom za ograničavanje državne akcije. Problem u Srbiji nije nedostatak civilnog društva, već njegovo pozicioniranje uz nosioce demokratskih promena. Ono treba da kritikuje i ograničava, a ne i dalje da ih nosi i sprovodi. Demokratska vlast i civilno društvo treba da imaju konfliktan odnos zasnovan na fer-pleju u demokratskoj areni.

Sedmi uslov je spoljašnji faktor, odnosno demokratske promene će umnogome zavisiti i od toga kakvi su međunarodni odnosi sa demokratskim državama.

~Politička participacija~

51. Pojam i oblici političke participacije:

Političku participaciju možemo odrediti kao proces dobrovoljnog učešća pojedinaca i grupa u iniciranju, razmatranju, donošenju političkih odluka i stavova, i njihovoj realizaciji. Oblikovanje političke volje je njihov cilj. Za razliku od ovoga postoji i prinudna paricipacija, ritualnog karkatera. Slobodna i dobrovoljna participacija podrazumeva da svaki građanin jednakim pravom glasa, po punoletstvu može imati pravo na participaciju. Da bi smo jasno razlikovali političku participaciju od drugih oblika aktivizma potrebno je naglasiti da je o njoj rač kada se ciljevima i interesima daje nota političkoga, i kada se nosioci iste odnose prema političkim institucijama.

Politička participacija može imati raznovrsne oblike, no ipak su dva osnovna: mikro, mezo, i makro oblik participacije i; institucionalni i spontani oblik participacije . Dakle prostor participacije može se ticati nacionalne i internacionalne ravni, ali i lokalnih pitanja. Društveni pokreti su naročito bitni za povezivanje ovih nivoa participacije kroz različite mreže inicijativa (misli globalno, deluj lokalno). Kada se tiče metoda za participaciju, institucionalni metodi su najčešće različite peticije i referndumi, dok oni

30

spontane, vaninstitucionalne meode se vrte oko protesta, građanske neposlušnosti, i sl. Što se tiče paricipativnih sadžaja, u njih ne treba ubrajati samo izbore, već i kampanju, tele-marketing, tv debate i duele, stranačke tribine. Treba napomeniti i da participacija kroz učešće u političkim partijama, se razlikuje po određenoj partiskoj disciplini i regulaciji koja odlikuje partije. Najveća participativnost odraslih kroz partije se mogla naći u realsocijalističkim partijama, gde se to kretalo između 10-15% ukupnog stanovništva.

52. Činioci i determinante političke paricipacije:

Nalazi o širini, učestalosti, kontinuitetu i intenzitetu političke paricipacije, čine polazne kriterijum za klasifikovanje stepena političke patrticipacije. Samtra se da je srednji nivo angažovanja u političkoj participaciji najučestaliji, dok su politički aktivisti i apolitički mnogo manji. Tako po Mirbatovom istraživanju stanovništva SAD-a stanovništvo sa ove tačke možemo podeliti u četiri kategorije: 1-3% stanovništva čine politički gladijatori (političari), zatim 7-9% su frupe prelaznih aktivnosti koje učestvuju na skupovima stranaka, treći su nosioci spektatorskih aktivnosti kojih ima oko 60% i koji glasaju aktivno, i oko 30% čini politički apatično stanovništvo.

Danas najpoznatija tipologija obuhvata sledeće kategorije: aktivističko jezgro, politički angažovano stanovništvo, povremeni participanti, politički pasivno, i apolitično stanovništvo. Pasivno stanovništvo je ono koje ima stav da ne treba da paricipira jer njihov glas neće promeniti ništa.

Pored stepena participacije, takođe u analizu valja uzeti i interese, informisanost, političko umeće, ideologiju. Lasvel tako one koji učestvuju razlikuje na: autsajdere, izvršioce, administratore, ideologe, svestrano razvijene. Pored ovoga politička sociologija uzima još 5 varijabli kao relevantne za analizu participativnosti akoje se određuju na dijahronskoj i sinhronskoj ravni: političko-institucionalne, situacione, političko-kulturne, socio-kulturne, i individualne.

Obim političke paricipacije zavisi i od političke kulture socijalnog okruženja. Tako antropološka, politikološka, i socijalna istraživanja pokazuju drugačiji pristup participaciji u drugačijim kulturama. Tako u društvima sa nedemokratskom tredicijom srećemo nesprenost na šire angažovanje, političku izolaciju, i podržavanje galvnog političkog toka. Pored ovoga postoje još i političke kulture koje su tradicionalno vezane za institucije, ali i one koje sa cinizmom pristupaju istima.

Faktor koji mžda najviše utiče na stepen participacije je socijalni status. Povoljniji socijalni status uslovljava viši stepen političke participacije. I ne samo to, već neka zamnimanja na višoj socijalnoj lestvici daju i više slobodnog vremena, čime se oblikuje političko umeće i preciznije artikulišu politički interesi. Zato su političke elite uglavnom iz takvih slojeva, pa ponekad povećanje participacije znači menjenje celokupne socijlane slike društva. Za to je naročito bitan faktor organizovanosti, odnosno koliko se ljudi uključuju i informišu, ili to bivaju, u neki politički proces. Ta organizovanost je od posebnog značaja za radništvo i niže slojeve. Tako integrisana i organizovana „politička klijentela“, kako naziva Ofe, će onda biti lakše saslušana od političkog vođstva. Država je uvek pristrasna prema sindikalnim organizacijama u odnosu na pojedinačnog radnika, često bivajući sprena na vanparalamentarna dogovore.

31

Pored ovoga možemo još izdvojiti različite stepene participativnosti u takvim skupinama kakve su religijske, etničke, i nacionalne. Tako etničko i nacionalno može doći do sukoba u „obojenim društvima“ pa da stepen participacije zavisi od toga. Religijska komponenta može determinisati participaciju vernika.

Politička participacija, na kraju može biti i izraz „individualne jednačine“, nekih porodičnih okolnosti, psiholoških predispozicija i stremljenja ličnosti i sl.

53. Politička participacija i demokratija:

Politička participacija postoji između ostalog da bi se realno uticalo na neke političke procese. Samim tim jedan od ključnih relacionih odnosa jeste i onaj između participacije i demokratije. Participacija kao složen pojam ne mora a priori biti vezana samo za demokratiju, odnosno znak jednakosti između ova dva nije uvek nužan. Na primer previše zahteva putem participacije može preopteretiti demokratski sistem i dovesti ga do ruba anarhije kroz neefikasnost. Zato predstavnici pluralizma i kompetetiog elitizma, kako nas upozorava Held, nastoje da participaciju i demokratiju povežu na taj način da se dobije formula političke reprezentacije. Samim tim direktna politička participacija postaje nepoželjna, a mase se usmeravaju ka biranju reprezentatitvne elite kroz edukaciju. Mase same po sebi su nedozerele za političko mišljenje budući da su sklone sentimentima i impulsivnosti. Šumpeter zaključuje da se zbog ovakvog stanja mora napraviti striktna podela rada u kojoj birači i mase neće suflirati vođama. Ponekad, politička apatija je ta koja pomaže demokratiju i njeno funkcionisanje, naročito ako se uzme u obzir da je politika marginalno podrušije interesovanja običnog čoveka. Ipak Lipset smatra da totalna apatija nije dobra, i da mase stalno treba mobilisati demokratskom edukacijom, budući da takvu apatičnost mogu iskoristiti ekstremistički pokreti sa svojom simplifikovanom verzijom političke stvarnosti budeći u njim sentimente. Demokratiju kompetetivno elitizma Moris Diverže naziva „demokratijom bez naroda“. Takva demokratija je minimalna demokratija za koji Sartori smatra da je jedina i moguća. Ipak, sa rađanjem novih društvenih pokreta krajem 60tih godina dolazi do preispitivanja ovakvih minimalnih vidova participacije, pa dolazi do kritika liberalne teorije. Tada se ovi pokreti okreću ka marksističkim koncepcijama, i usvajaju stavova kakav je onaj o ukidanju razlike između građanskog društva i države i odumiranja države.

Danas skoro da su odbačene teorije kompetetivnog elitizma jer se pokazalo da on vodi odumiranju javnog mnjenja. Takođe postavlja se kao prioritet transaretnost rada i ograničenje delovanja institucija, a to se bez participacije ne može. Na punoj participaciji se insistira u domenima lokalne samouprave i sferi radnih odnosa. Ovakva participacija onda ide u korist društvene redistripucije dobara u korist nižih društvenih slojeva.

~Partijski sistem Srbije~

54. Pojam i elementi za određivanje političkih partija:

32

Političke partije su dobrovoljne i relativno trajne organizacije političkih istomišljenika čiji je cilj preuzimanje i vršenje vlasti, odnosno vršenja uticaja na nju zarad ostvarivanja određenih grupnih interesa. Ovakava organizacija želi da se prikaže kao deo za celinu (pars pro toto) i promoviše svoje viđenje društva (ideologiju). Reč „partija“ potiče od latinske reči partire- podeliti. Prethodnice partija su fakcije i sekte koje su eđutim delovale sentimentima podrivajući interese zajednica. Tek sa Hjumom, Berkom i Konstanom partijma se pridodaje današnji značaj.

Tri knstitutivna elementa parije si organizacija, program i interesi. Cilj partije je osvajanje vlasti i to je ono što je determiniše. Partije vlast mogu sprovoditi samostalno ili u okviru šire koalicije. Koalicije ako su predizborne mogu povećati izgled da se dođe na vlast, ili ako su postizborne da se napravi većina u parlamentu. Ponekad se sklapaju i nelogične i neprincipijalne koalicije samo da bi se došlo na vlast. Zato Maks Veber smatra da su parije instrumenti njihovih vođa u otvorenoj borbi i vrbuvanju, a zarad dobijanja bitnih javnih pozicija. U vašizmu i plebiscitarnim demokratijama figuru tzv. političkog preduzetnika interesuje samo da privuče glasove, bez obzira na stavove koje ima i koje je spreman da menja.

Ideologija je još jedna od glavnih determinanti partija, jer je to prizma kroz koju gledaju postojeće stanje i projektuju neko buduće- idealno stanje. Često se partije poklapaju u ciljevima ideologija normativna komponenta) ali se razlikuju u pogledu metoda dolaska do tih ciljeva. Ideologija je stoga u temelju podela partija na određena političke familije. Ideologija se često izlaže u programu partije. Progam partije je prostorno i vremensko preciziranje, konkretizaciju, razvoj i operacionalizaciju određene ideologije, ali i revidiranje, pa i napuštanje dela ideološkog balasta, njeno prilagođavanje konkretni okolnostima i prilikama jedne zemlje. Upravo je ovaj poslednji deo definicije uzrok pojave pluraliteta partija u određenoj sredini. Ipak za valjanu klasifikaciju treba uzeti i praksu partija, jer se iz ideologije često kriju latentne namere. Ti praktični delovi su akciona dokuneta politika i izborni programi.

U osnovama partija su i određene interpretacije životnih vrednosti koje izražavaju stavove određenih interesnih grupa. Kao početni interes je naravno zadobijanje političke podrške na tržištu birača. Često to znači da se program razvodnji, pa se i ne odnosi ne neki konkretan socijalni sloj. Ovakvo vezivanje za „srednjeg birača“ je deo racionalne teorije izbora, koja sve ovo poredi sa tržištem i kompeticijom preduzetnika. Ovaj pristup se oslanja na birače kao racionalne individue zanemarujući sentimente i socijalne podele. Problem ovakvog pristupa je taj što je često teško sjediniti interese npr. seljaka ili preduzetničkog sloja, a da ne spominjemo diverzifikovanost pri etničkom, verskom, generacijskom identitetu. Naravno, sve ovo ne znači da su se reprezentacije u potpunosti odrekle pojedinih interesa grupa, što dokazuje postojanje lokalnih partija. Takođe, čak i oni nemarksistički pisci priznaju da su klase i dalje osnov razlikovanja, pa se prtije ne mogu baš svakoj klasi udvoriti.

55. Organizacija političkih partija:

Samtra se da je partijska organizacija možda najbitniji element partije. Svaka ozbiljna partija mora imati izdifirenciranu infrastrukturu i autonomiju. Partijsku osnovu čine organizacione jedinice po teritorijalno principu, ili po finkcionalnom radnom principu. Te jedinice su npr: kokas (liberalne i kozervativne partije), sekcije (socijal-

33

demokrate), ćelije (komunističke), milicija (fašizam). Ove jedinice su najčešće poveuzane u jednu kapilarnu mrežu čineći manje-više decentralizovani sistem.

Raspodela moći u partiji se upravo odvija putevima vertikalne i horizontalne organizacije bili na egalitarnim ili ne principima. Partije su tako često samo formalno demokratski uređene, dok unutar nje vlada Mihelsov gvozdeni zakon oligarhije.

Saznanje o relanos strukturi mora u analizu da uključi tri realciona odnosa: članstvo- rukuvodstvo (demokratska ili autokratska), međusobni odnosi u raspodeli moći (koncentracija ili dekoncentracija), odnos teritorijalno- funkcionalno (centralizacija ili decentralizacija). Takođe ako partija postane parlamentarna treba voditi i računa o odnosu partijska celina- parlamentarna grupa. Često parlamentarna grupa ma nezavisnu strukturu od one partijske. Često se radi utvrđivanja moći, lideri stranaka postavljaju za šefove poslaničkih grupa, ili traže potpisivanje blanko ostavki. Klaus fon Bajme smatra da se širenje moći poslaničkih grupa u odnosu na partiju odvija kroz kartelizaciju partija i fragmentiranost partijskog sistema, dok su suprotne tendencije kroz stroge mehanizme disciplinovanja i povremenih talasa reideologizacije.

Politike stranke mogu da konsteluju svoju moć sa propratnim organizacijma- sindikatima i pokretima i to: kroz zajedničke izborne deklaracije, uspostavljanje trajnije saradnje, i kroz direktnu organizaciju i kadrovsku isprpletanost.

Treba naglasiti da izvan priče o saradnji ostaju tzv. partije makete ili kanabe-partije koje od članstva broje vođu i šačicu njegovih prijatelja i rođaka. Takođe u manje partije ubrajama i one koje se bore za prava marginalizovanih grupa.

Kao zaključak može se reći da partije danas predstavljaju neku vrstu holdig kompanija, koje uključuju lokalne odbore, omladinu, partijske funkcionalne strukture, programske inovacije, i naravno jezgro partije.

56. Društvena uloga i funkcije političkih partija:

Nastanak partija se vezuje za doba parlamentarizma, dakle 18. i 19. vek. U početku su to bili predstavnici aristokratije, a kasnije su njihova opozicija- liberali, laburisti, radikali- osnovali partije kakve i danas poznajemo. TO je odraz političke modernizacije društva. Pored ovoga smatra se da su tri vrste kriza- legitimacije, integracije i participacije- dovele do stvaranje partija. Partije nastaju po internom principu: povezivanjem parlamentarnih grupa sa lokalnim, i po eksternom: kada pokreti i sindikati se institucionalizuju.

Osnovna uloga partije jeste uloga kontrolora vlasti i medijatora između države i društva. One artikulišu interese koje nazivami društvenim inputom. Takođe one su i vrdta političkog autputa koji daje podršku donetim odlukama. Opzicija stremi prvoj, a pozicija drugoj odlici. Samim tim političke partije su tako struktuirane da omogućuju pojednostavljeno sagledavanje većinskog društvenog mišljenja.

Funkcije parija možemo podeliti na manifestne i latentne. Latentne f-je su stvaranje čvrstog biračkog tela i pridobijanje (ne)materijalnih političkih dobara. Manifestne f-je su: izražavanje interesa i uobličavanje javnog mnjenja, nominacija nosioca javnih f-ja, kontrola rada državnih organa, mobilizacija i participacija, političko obrazovanje i socijalizacija.

Prva f-ja se svodi na izražavanje političkog zahteva kao konkretizovanog interesa pojedinca ili grupe. Kroz to se obrazuju alternativne, nameravane politike. Izražavanje

34

interesa produkuje oblikovano javno mnjenje. Partije stoga da bi oblikovale što šire javno mnjenje, postaju kao prodavnica mešovite robe (interesa). Posledica je postojanje pluraliteta partija bez idntiteta, što je za Ofea svođenje na jednopartizam. Interesi su često i deo harizme lidera, odnosno sposobnosti da se lično profitira.

Druga f-ja operiše sa „sistemom plena“- načinom raspodele javnih f-ja, kroz nominaciju svojih kandidata. To je fenomen neomenklature gde parije imaju monopol raspodele javnih f-ja. Praksa koja najviše ide na ruku ovome jeste sistem zatvorenih lista, gde se glasa sa čitavu listu, a u krajnjoj instanci za njenog nosioca. Ipak izbor na f-je partije i javne f-je nije po istim kriterijumima. Tako za prvu je posedovanje organizacionih sposobnosti dominantno, a za druge posedovanje visokospecializovanih znanja. To si tzv. partijski insajderi i autsajderi.

Treća f-ja se svodi na upravljanje društvom. To se čini policy making-om kroz davanje ciljeva određenim institucijama postavljanjem ljudi od poverenja da to realizuju. Partija tako gradi svoju mrežu u različitim privrednim sektorima, a konačni cilj je preuzimanje resornog ministarstva. Tome ujedno i služi formiranje vlada u senci, kje su karakteristične npr. za britanski sistem. Ekstrm u ovome je jednopartijski sistem, gde se država i partija stapaju. Ipak neželjeni efekat ovoga jeste prenošenje državnih problema u partiju, čime se uništava njena kohezija. Opzicione partije u ovom slučaju imaju ulogu grupe za pritisak, sa ciljem mirne promene vlasti. Sa ovakvom opozicijom javlja se i zdravo demokratsko javno mnjenje. To znači sistem u kome su pravila igre uvek jasna i opštepoštovana. Opozicija je često plurlana sa brojnim razlika, od snage, preko ideologije, do uticaja. Opozicija može biti odgovorna i neodgovorna. Takođe one mogu prihvatati sistem ili ga negirati (u Srbiji postoji tzv „dvostruka opozicija“). Samim tim postoje i parlamentaran i vanparlamentaran srestva borbe. Prema svemu ovome Dal i Linc opoziciju dele na umerenu ili lojalnu, i radikalnu ili nelojalnu.

Četvrta f-ja ima za cilj pokretanje građana pro et contra nekog akta ili predloga. Takođe dobijanje podrške civilnog društva je jedna od tendencija. Tako partijsko-usmeravani aktivizam ukljuje široke socijalne akcije- od učešća na forumima, preko dobrotvornih akcija do učešća u štrajkovima i protestima. Samim tim partiju čine nekoliko koncentričkih krugova: partijsko jezgro, aktivisti i partijske mase. Članovi se od partijske mase rzlikuju po članstvu pa time i pravima i obavezama koje imaju. Mobilizacija najčešće raste u predizbornim kampanjama. Stranke imaju svoje „sigurne glasače“ u kojima valja razlikovati aktiviste od onih koji samo glasaju. Hiperaktivizam se javlja u dobima socijalnih kriza, dok se hlađenje dešava u životnim kolotečinama.

Peta f-ja se posvećuje informisanu i treningu birača. U tu svrhu se organizuju seminari, radinice, škole. Fondacije za razvoj su takođe prisutne u ovoj f-ji, a najčešći vid obraćanja je putem štampanja letaka i brošura. Poseban instrument ovoga jesu veliki elektronski mediji. U Srbiji je tako karakterističan rat konferencijama za štampu. Ponekad partije koriste i internet sajtove, koji su manje-više redovno ažururani.

57. Pojmovno određenje i klasifikacija frakcija:

Frakcija je relativno organizovan i autonoman deo političke partije koji prihvata određeni program za jedan broj relevantnih pitanja i tako se lojalnošću i organizacijom više vezuje za samu frakciju. U partijama uvek barme latantno postoje frakcije, ali one to

35

i postaju tek sa organizacijom. One se razlikuju i od unutarparijskih klika kojima nedostaje „idejni plašt“.

Dakle da bi frakcija postala upravo to ona mora da ima suverenost u okviru partije, pa je tako ona sa ostatkom povezana u federativnom smislu. Stranke naravno mogu i zabraniti frakcije, čak i zabraniti generalno preispitivanje relevantnih partijskih odluka. U Srbiji primer stranke koja ima mogućnost stvaranja frakcija je SDP, uslov za to je bar 500 članova koji su za tu ideju. Motivi za stvaranje frakcija su najčešće sticanje vlasti ili postizanje određenog projekta, mada su ovi motivi često integrisani. Takođe, frakcije uvek raspolažu nekom posebnom ideologijom koja ide od fanatizma ka svetloj budućnosti, do pragmatizma relanosti. Takve frankcije se onda najčšće u partiji dele na desnicu, levicu, i centar. Vođe ovih frankcija su onda gladijatori u areni koji se bore za neopredeljene birače, budući da su u manjini. Tako dobar primer frakcionisanja je onaj u Laburističkoj partiji, i njihovo višedecenijsko sporenje oko opredeljenja za javnu svojinu. Tek su 1995. laburusti odlučili da se opredele za privatnu svojinu.

Oni koji osporavaju politiku partije mogu se po Kozeru podeliti na renegate i jeretike. Renegati ističu zastarelost programa, a jeretici se zalažu za nove, autentične vredenosti. Frakcije se takođe mogu razlikovati o po regrutaciji, i to su ili pesonalističke ili koalicione frakcije (vođa vs. povezivanje grupa). I na kraju frakcije se mogu razvrstati prema ulozi u partiji i to na: pobedničke, blokirajuće, nagodbeno-interesne frakcije.

Frakcije se mogu oformiti na osnovu partijskog i izbornog sistema, kao i unutarpartijskog grupisanja, ali i internih partijskih pravila i raspodele resursa. Tako, što je fragmentisaniji partijski sistem to je mogućnost i potreba stvaranja frakcija manja. Npr. u Kini frakcije predstavljaju deo zvanične politike komunističke partije. Takođe visoki prag prelaza u izbornom sistemu onemogućava liksuz frakcija, budući da partije često moraju da se ujedinjuju. S druge strane pluralizam ideologija je uvek pogodno tle za frakcionaštvo. Tu dolazi čak i do saveza frakcija različitih partija.

Sve ovo sabrano može stati u tri Sartorijeve hipoteze: većinski izborni sistem vodi igri većine-manjine, viskoproporcionalni sistem u partiji dovodi do postojanja frakcija, i veća prohibitivna klauzula dovodi do manjeg broja frakcija.

58. Frakcije i unitarpartijski odnosi:

Postojanje dve ili više frakcija u partiji dovodi do dinamičnijeg partijskog života. Time se ostvaruju uslovi za aktivnije učešće članstva, a i odnosi se demokratizuju pod uslovom da frakcionaštvo ne paralizuje rad stranke, i da naravno u frakcijama vlada demokratsko raspoloženje.

Takođe postojanje frakcija momogućuje ineresantnije unutarpartijsko nadmetanje za ključne pozicije, pod uslovom da ne postoji dominantni deo i male marginalizovane frakcije. Kritičari sa druge strane smatraju da frakcije usporavaju rad, unose podelu, i prete raspadom partije. Ipak preksa u Srbiji, a i svetu je pokazala da nepostojanje frakcija znači cepanje velikih partija na male. Cepanje se da izbeći ako se ustanovi princip jevnosti rada, krig pitanja koji je podložan raspravi iodređivanjuj minimalnog broja članova koji mogu činiti frakciju.

59. Modeli i praksa unutarpartijskih odnosa:

36

Opasnosti u koju može upasti jedna partija koja smo stremi da dođe na vlast jesu oni autoritarni modeli poput Mihelsovog gvozdenog zakona, zatim dobijanje cezarističkog vođe, ali i dalekosežnije posledice po društvo tako što će se nedemokratski karakter unutarpartijske orgnanizacije preslikati na socijalnu organizaciju. Ovakva sudbina se može izbeći ukoliko unutarpartijski model ima bar minimalni osećaj za želje, preferencije, i interese članstva, kao i mogućnost unutarstranačke kompeticije. Samim tim pluralističko-demokratsko okruženje ne mora nužno da bude i model prema kome će se partija organizovati.

Da bismo analizirali unutarpartijske odnose treba uključiti tri metodska koraka: postavljanje idealtipskih odnosa, pravljenje mreže indikatora za njihovu komparaciju, i njihova primena na: čalnstvo, rukovodstvo i vertikalno-horizontalnu distribuciju moći.

Idelatipski modeli su svakako nedemokratski i demokratski model. Što se tiče demokratskog modela on može biti zasnovan na organizaciji, mada postoji opasnost od Mihelsovog zakona. Takođe može biti zasnovan na otvorenoj kompeticji i proporionalnom sistemu, poliarhijskom modelu, i na kraju može se zasnivati na kompetetivnom elitizmu. Ipak partije su jako retko demokratski organizovane jer im je potrebno čvrsto vođstvo. Najbolje čemu se možemo nadati u partijama jeste da postoji autoritarno vođstvo koje se bira demokratskim procedurama.

Mreža indikatora se da svesti na procese odlučivanja. Tako u ovo možemo uračunati prava i obaveze članstva, formalno i stvarno pravo za artikulaciju interesa (frakcije), iz čega se izvlači prisustvo principa supsidijarnosti u partiji (decentralizovano odlučivanje) ili princip subordinarnosti. Na osnovu ovoga se stvaraju oligarhijski ili liderski principi vođstva. Zatim podela snaga je jedna od ključnih indikatora, na šta se dovezuje i distribucija moći kao i mogućnost učešća u unutarpartijskim izborima.

Kada ovo sve prenesmo na praksu Srbije dobija se sledeća slika. Najpre Srbiju karakteriše relativno velika gustina partijskog članstva gde je svaki 10 punoletni građanin član partije, iako je najčešće svaki 2-3 član aktivan (politički gladijator). Postoje tri osnovna motiva za pridruživanje partijama: homeocentrični, ideocentrični, klijentistički (interesni). Često su sva tri motivna u simbiozi. Takođe, postoje i one stranke koje ne računaju na masovno članstvo (profesionalne stranke) već na stručnost, odnosno više se baziraju na npr. marketinške poruke za vreme izborne kampanje nego za stranački aktivizam. Tako primer partije koja se zasnivala na harizmi vođe je SPS, dok je DS partija koja se zasniva kompetetivnom elitizmu, ili pluralizmu u optimističnijem slučaju.

Ne treba zanemariti ni odnose moći u strnaci koje Panebjanko naziva „kontrolama zona neizvesnosti“. Vođa partije na taj nači nkroz pregovore sa članstvom na vertikalnoj skali, smanjuje zonu neizvesnosti na horizontalnoj skali u pregovorima sa drugim liderima. Goati na osnovu distribucije moći razlikuje slabe i jake lidere, pa u prve spadaju SPS i G-17, a u druge SPO, DSS, DS. Moć lidera zavisi kako od njegovih sposobnosti tako i od podrške članstva. Ulogu u ovmome mogu imati i „partijske sive eminencije“- savetnici, ključni finansijeri, članovi porodice. Panebjanko zaključuje i da je oligarhijsko rukovodstvo sastavljeno uglavnom od sposobnih koordinatora i „akademičara“. Jedan od načina da se spreči ovakava distribucija moći jeste i uvođenje kvota za žene, mlade, nacionalne manjine i sl., a sto je naročito prisutno u sekcijam socijaldemokrata i zelenih. Žene su naročito uporne, pa se u parlametarnoj Evropi ta kvota kreće od 25-43% dok je u Srbiji ona jedva 12%. Prvi put je ovo bilo ozakonjeno u Argentini 1991. godine, a u našem okuženju u Makedoniji 2001. godine i BIH 2002.god.

37

Partije zelenih su se naročito zalagale za direktnu demokratiju, ali kako se to tokom decenija pokazalo neefikasnim, odustali su delimično od te zamisli.

Mihels je takođe konstatovao, to ide u prilog vođama, da partijske mase ne vole „česte izmene lica“. Masa je inetrtna i nezainteresovana i odgovara joj čvrsto vođstvo koje zna šta hoće. Čak i povremeni impulsi su slabi i difuzni, pa je pomeranje ka kompetetivnom elitizmu uvek neizvesno. U Srbiji su tako frakcije retkost, jer je stvarnost pokazala da odlasci neistomišljenika nikada nisu produktivni, pa su ujedinjavanja mnogo češća. Takođe u Srbiji dominira i obrazac sa liderom-osnivačem naročito karakterističan za SPO i DSS. Naravno ima i stranaka poput DS koje idu ka kompetetivnom elitizmu. Iako ima svog lidera, ipak postoji pluralizma interesa i mogućnosti za redistribuciju moći. No treba reći da ni to nije sprečilo seriju rascepa u DS, pa je tako došlo do formiranja LDP-a.

60. Značaj i problemi finansiranja stranaka:

Možda je o značaju novca u politici i delanju političkih stranaka najbolje rekao kalifornijski političar Džasi Arnu nazvavši ga „majčinim mlekom politike“. Novac je potreban stranci za sve- za prostorije, stranačke aktivnosti, komunikacije sa javnošću, naknade. Skupe izborne kampanje su posebna priča. Tako pored rada volenotera, partijama za dugovečnost je potrebna i organizacija ali i novac.

Novac postaje dominantan onda kad se uvodi masovno pravo glasa, raste centralana uloga partija, ali i troškovi oko izborne kampanje. Novac je ranije imao ulogu, ali se uvek smatrao „sivim“ delo partije. Kako su partije svojim delanjam mobilisale mase, artikulisale interese u razumnom broju i kanalisali društvene konflikte, usledila je ustavna regulativa partija, ali i regulisanje njihovih troškova. To je tzv. „cena demokratije“. Naravno nisu svi oblici finansiranja regularni kao npr: nazakoniti pokloni, korupcija, upotreba državnih resursa, prihvatanje sredstava radi obezbeđivanja neke koristi, uzimanje od kriminalnih krugova, i kupovina glasova. Tako je npr. psle operacije „čiste ruke“ u Italiji ustanovljena veza 1500 političara sa mafijom od čega dva bivša premijera. Politička korupcija je dakle jedan od sveprisutnih fenomena, ali i sve prefidniji načini njenog upumpavanja u sistem.

Danas je jedan od glavnih dilema da li treba finansirati partije iz javnih izvora ako su one već kreatori javnog dobra. Protivnici ovoga kažu da je to atak na autonomiju poreskog obveznika koji može i sam finansirati stranku ako želi. Dakle svaka vrsta distributivne pravde se odbacuje. S druge strane glavni argument je da „demokratija košta“ i da finsijska moć ili nemoć ne sme biti smetnja u vršenju demokratije. Od 50tih 20. veka praksa javnog finansiranja postaje sve prisutnija, najpe u Kostariki, Argentini, Nemačkoj, Švedskoj itd. Pored ovoga se dopušta još i privatno finansiranje. Logika ovoga jeste da su partije privatno vlasništvo pa da stoga imaju pravo na tu vrstu finasija. Autori koji su ovo proučavali takođe su postavili pitanje i kontrole ovih finasija između ostalih Pinto-Dušinski, Hajdenhajmer, Nasmaher i dr. Skupština Saveta Evrope je takođe donela Preporuku 1516 kojom se regulišu pojedini delovi finasiranja stranaka.

Privatno finasiranje stranaka:

38

Pod privatnim finansiranjem podrazumevaju se kako sredstva prikupljena unutar samih stranaka tako i prilozi i poklonih nestranačkih fizičkih i pravnih lica. Istorijski članarine datiraju od pojave radničke partije. Danas one imaju simbolički karakter, a namesto toga uveden je „partijski porez“ kao dobrovoljna ili prinudna uplata stranačkih javnih funkcionera stranci. Tako funkcioneri DS-a izdvajaju 5% plate, a poslanici SPS čak 30% plate. U Nemačkoj je ovakva vrsta naplate prozvna neustavnim nametom. Danas su one svega oko ¼ ukupnih prihoda stranke. Same članarine, npr. u Britaniji nisu ozbiljan deo finansija- Laburistima je to svega 10% budžeta. Ipak, sama Nemačka je primer visokog učešća članarina u budžetu strnaka- u proseku 30%. Holandija je ekstremni primer sa 60%, mada u istoj javno finansiranje ne prelazi 20% budžeta stranke.

Pored ovoga unutarstranačko finasiranje je i prodaja brošura i publikacija, organizovanje proslava, aukcija. U Francuskoj ovo čini oko 20% budžeta, naročito levo orijentisanih partija. Neke zemlje dozvolajvaju i ograničen broj privrednih aktivnosti kojima se stranka može baviti kako bi se finansirala. U Srbiji je ovo najnovijom zakonom ograničeno, a zakonom iz 1997. nije bilo ograničenja, pa je značajan deo prihoda SPS poticao odatle. Pokloni i dotacije vanstranačkih lica su najbitniji deo budžeta. U SAD-u tzv fund raising na večerama sa predsedničkim kandidatima je uobičajna stvar. Slično je i sa povezivanjem stranaka i preduzeća, ali i sindikata. Ovakav vid finansiranja nosi sa sobom i plutokratsku opasnost. Zakoni zato čine ove priloge transparentnim, ali iograničenim. U Srbiji do 2004. anonimni prilozi nisu smeli da prelaze više od 3% stranačkog budžeta. Dotacije se često ograničavaju broj prosečnih plata- u Rumuniji fizičko lice ne može dotirati više od 100, a pravno više od 500 prosečnih plata. Takođe postoji i razlika da li se donacija uplaćuje kandidatu stranke ili samoj stranci, i ovo je dosta izraženo u SAD. U Srbiji zakonom iz 1997. nije bilo nikakve redukcije, dok se zakonom iz 2003. ovo ograničilo. Takođe postoji i problem soft money- unošenja novca indirektno u kampanju kroz finansiranje istraživanja ili predizbornih kampanja.

Zabrane su postavljene onda kada postoji evidentna sumnja o sukobu interesa i korupciji. Tako, najčešći vid zabrane jeste finasiranje od strane stranih lica i država. Takođe zabranjeno je da stranke finasiraju državna preduzeća, ili preduzeća koja posluju sa državom. U Belgiji je izbila npr. afera Daso kada je istoimena aviokompanija iz Francuske kandidatima uplatila veliku sumu zarad garancije sklapanja poslova. U Srbiji do 1997. postojala je arbitrarnost države u zabranama donacija, odnosno išla je na ruku SPS-u. Od 1997. ovo je bilo nešto ublaženo pa su se stranke finansirale iz državnog budžeta. I na kraju zakonom iz 2003. ovo se proširuje u onom pravcu u kome je to standard u svetu. Ipak mana je proširivanje liste na npr verske organizacije čime se zakon čini pomalo nedelotvornim. Dakle privatno finasiranje je dozvoljena, čak i korisna aktivnost stranaka, dokle god poznaje zakonske i moralne granice, i te granice su u utvrđivanju gornih limita donacija.

62. Javno finansiranje stranaka:

Javno fifansiranaje je sada već pola veka stara praksa. Ono danas ne postoji u Britaniji, Maleziji. Indiji. S druge strane u Francuskoj to je 60% budžeta stranke, a u Španiji čak 70-80%. Samtra se da je finansiranje iz javnih prihoda antikoruptivna mera. Zato se ove dotacije mara strotinama milona evra. U Francuskoj se ovo popelo 1995. na 10 eura po biraču, dok je u Srbiji 2005. ovo iznosilo 0,5 eura po biraču.

39

Dotacije javnog porekla mogu biti usmerene ka pokrivanju izbornih troškova (SAD, Italija), ka radu u parlamentarnim aktivnostima (Austrija, Grčka) ili ka drugim namenama kako je u Srbiji. U Nemačkoj dotacije su prve vrste, ali se dodeljuju u četiri rate pa su praktično celokupno godišnje finasiranje. Subjekti primaoci mogu biti same stranke ili pojedinačni kandidati. Sredstva se mogu raspoređivti na federalnom, republičkom, ili lokalnom nivou. U Srbiji se finasiraju stranke na svim nivoima u izbornim kampanjama. Manji deo novca se deli na podnosioce, a veći na srazmerno osvojene glasove. U Nemačkoj se ovo dodeljuje i vanparlamentarnim strankama ako su osvojile makar 0,5% glasova.

U Srbiji zakonom iz 2003. stranke mogu računati na ukupno 0,15% državnog budžeta, i 0,1% budžeta autonomija. Realno to iznosi blizu 1 evra po glavi tanovnika. Podela je takva da 30% se deli na ravne časti svima koji su ušli u parlament, a 70% srazmerno glasovima. U kampanjama slučaj je 20-80%. U Srbiji takođe privatne donacije ne smeju preći 1/5 ukuponog dobitka iz bužeta Republike. Kako broj mandata nije moguće predvideti pra izbora, ova odredba je zakonska slabost. Takođe slabos ovoga je što grupe građana kao ne-pravna lica ne mogu da učestvuju u raspodeli budžeskih dotacija. Kontrola sredstava se vrši kroz otvaranje posebnog računa u banci. Finasiranje iz sopstvenih izvora se graniči odnosom 1:1. Jednu od najvećih dotacija jeste i davanje besplatnog termina na javnom servisu. To je praksa u skoro celom svetu, sem u SAD-u gde nema besplatnih termina.

Kada govorimo o prednostima ovog vida finasiranja prvo tu je stvaranje stabilnijeg partijskog sistema, autonomije od darodavaoca, ali i smanjivanje broja vansistemskih stranaka. S druge strane kritičari poručuju da se ovim stvara državni kartel partija, stvaranje nove političke klase, konzerviranju postojećeg partijskog poretka itd.

63. Kontrola i javni nadzornad stranačkim finasijama:

Javne kontrole pre svega traže transparentnost u finasiranju stranaka, bilo javnog ili privatnog. Ovo je pre svega potrebno da bi se sprečilo korumpirano, i u nejavnom interesu zasnovano takmičenje političkih partija. Neki od primera malverzacija su i „palćanje na ruke“, fiktivni poslovni aranžmani, isplaćivanje nepostojećeg autora za prava i sl. Sprečavanje ovoga je svakako postizanje legitimitetaporetka i poverenja u političke aktere.

Jedan od načina kontrole je i primanje novca isključivo preko namenskih računa, kao i registrovanje prihoda nakon izbora u javnom glasilu. Ponegde ovo uključuje i obraćanje na medijima. U Srbiji svi godišnji prihodi preko 6000 dinara moraju se registrovati, a završnio račun se podnosi Odboru za finasije republičke skupštine. Ipak naše zakonodavstvo se zbog maleverzacija stranaka i aktera, kao i kašnjenja uplata pokazalo jako neefikasnim.

Komparativna praksa je pokazala da treba da postoji državna revizorska komisija koja će imati uvid u sva dokumenta stranke. Neki primeri pokazju da malverzacije mogu dovesti i do ukidanja stranke. To je učinjeno u Letoniji, gde su stranke obavezne da svoje prihode objavljuju na sajtu stranke. U ovoj zemlji postoji Biro za prevenciju i borbu protiv korupcije koji je odgovoran premijeru, ali šefa mu bira skupština, pa je ovo telo jako uticajno.

40

Slovačka predviđa da svi oni sa kojima stranke posluju moraju da objave u kojoj vrednosti su poslovi obavljeni. Takođe i Slovačkoj postoji nekoliko nevladinih organizacija koje se bave ovim, i pritosak koji stvaraju nije zanemarljiv. Ove organizacije su sastavile i bazu podataka sa dugoročnim uticajem javnosti, tako da svaki građanin u svakom trenutku može da vidi ko finasira stranku.

64. Određenje partijskog sistema:

Partijski sistem predstavlja okvir unutar koga se obavlja, partijskom aktivnošću posredovana, dvosmerna komunikacija na liniji civilno društvo-država. Partijski sistemi mogu biti determinante vladajćeg političkog režima. Daglas Rej ovome dodaje i notu konkuretnosti, i takav sistem za Sartorija je otvoreni sistem. Takav sistem sprečava zloupotrebu vlasti kroz sistem opozicije, zatim demokratsku kontrolu u sl. Partijski sistem je kako generator inputa civilnog društva, tako i realizator autputa države.

Kriterij za odeđivane partijskog sistema čine broj relevantnih partija kao i stepen političke i ideološke polarizacije u društvu. Pored ovoga, neke od determinanti su i izborni sistem, klasna podeljenost društva, socijalni bekgraud isl.

Kada je u pitanju brojčani sistem klasifikovanja sistema, danas je prihvaćeno da je određenje na jednopartijske. dvopartijske, i višepartijske sisteme nedovoljno. Puko nabrojavanje stranaka nije dovoljno, pa se uzimaju samo relevantne stranke. Relevantnost se određuje posebnim kvantitativnim merama. Merenje se ne odnosi samo na snagu, tj broj glasova koje dobija, već i njena ideološka usmerenost. Tu su još usmerenost prema vlasti, koalicioni potencijal, ucenjivački potencijal opozicionih stranaka. Sartori smatra da bez ova poslednja dva, stranke ne može biti relevantna.

65. Dinamika promena partijskog sistema:

Partijski sistem nije imun na spoljašnje uticaje, klasne stratifikacije, i različite šokove, što sve određuje njegovu dinamiku. Sartori tako smatra da se promena partijskog sistema može odvijati na dva načina- unutrašnjim razvojem i slomom sistema. Slom sistema pored onog revolucionarnog (i to samo onog koji menja temelje sistema) može biti i jednostavna promena ustava. Pored ovoga Sartori navodi da se slom sistema vrši i menjanjem strukture vlasti.

S druge strane, partijski sistem se može menjati i usled nekih unutrašnjih promena, npr. prelazak iz hegemonijskog sistema u sistem sa predominantnom strankom. Kada se uzima primer prelaska iz nekompetetivnog u kompetetivni sistem obično se kao primeri navode Turska i Meksisko. Promena sistema dakle zavisi od socijalnog konteksta ali i menjenja konstelacija snaga u okruženju. Ukoliko ne možemo da poštujemo pravila igre pri menjenju sistema, npr. da ostanemo u pluralnom sistemu, onda se govori o diskontinuitetnom menjanju (tj. prelazi se na sistem stranačke države).

66. Kriterijum institucionalizacije partijskog sistema:

41

Institucionalizacijom partija se smatra osiguravanjem njihove dugovečnosti i trajnosti. Tako Rouz i Maki smatraju da opstanak u 4 izborna turnusa je garant ovoga, i to je rezultat empirijskih istraživanja. Panebjako smatra da je partija institucionalizovana kada postaje vrednost po sebi a ne sredstvo. To se postiže kroz različite organizacione sheme kakav je centralizovan aparat ili trajni dotok prihoda. Hantigton ovo proširuje smatrajući to delom modernizacije, kao i adaptilnosti, autonomije i koherentnosti organizacija i procedura partija.

Skot Mejnvoring smatra da postoje 4 kriterijuma ovoga: stabilnost bez odstupanja u rezultatima, ukorenjenost u društvo, kredibilitet partije, partija postaje bitnija od samog lidera. Prve tri su dakle partijske indentifikacije birača a četvrta je osnov identifikacije sa partijom. Samim tim institucionalizacija je proces koji nastaje iz vizure birača. Recimo nivo participacije može biti dobar pokazatelj kredibilnosti sistema ali i samih partija, naročito u proučavanju međupartijskih seoba birača. Danas tendencije pokazuju da slabi vezanost birača za partije, mada to ne mora nužno da dovede do sloma sistema. Takve tendencije su uočene najpre u Švedskoj, Irskoj, Francuskoj, mada npr. u SAD imamo cik-cak kretanje. U novim demokratijama trećeg talasa se odvija obrnuti proces- veća participacija i vezanost za partije.

67. Proporcionalni i većinski izborni sistem:

Proprcionalni sistem je prevođenje glasova u mandate čuvanjem srazmernosti između biračkog tela i njengovog odraza u parlamentu. Eliminaciona kvota je osnovni kriterijum dobijanja mandata u parlamentu. Idealni model je jedna zemlja- jedna jedinica sa prirodnim pragom prolaza (u Srbiji bi to bilo 0,4%). To smanjuje efikasnost sistema, ali povećava reprezentativnost čak i veoma egzotičnih opcija. Optimum je onda 10-20 mandata po izbornoj jednici sa pragom prolaza od 2-8%. Male i srednje jedinice (2-5, 6-10) su opravdane samo na lokalnim izborima. Velike izborne jedinice sa pragom prelaza od 5% i više pogoduju sistemima koje imaju tendenciju partijskog ukrupljavanja, pa je sve ovo samo jedna politička kalkulacija. Postoje dva osnovna metoda raspodele- metod izbornih lista, i metod izborne kvote (količnika). D’Ontov metod je najprimenjivaniji metod zajedničkog delitelja. Njime se najpre dele dobijeni glasovi sa svim brojevima od početnog do konačnog broja mandata, pri čemo se izdvajaju najveći razultati, a zajednički delitelj je najmanji rezultat. Broj poslanika se dobije tako što se ovim onda deli biračka masa svake liste. Problem sa ovim metodom su značajni ostaci, pa se listma sa najvećim ostatkom dodaju mandati. S druge strane Herovom metodom se mandat dobija tako što se ukupan broj važećih glasova podeli sa brojme poslanika. Preostala mesta odlaze partijama sa najvećim ostatkom. Hagenbah-Bišopova kvota se oslanja na ovo ali povećava delitelja, pa se otklanja Herova naklonjenost manjim partijama.

Izbori po većinskom sistemu su oni na kojima u jednomandatnim izbornim jedinicama pobeđuje samo prvoplasirani. Najčešće se zahteva da pobednik osvoji 51+1 glasova- apsolutnu većinu. Pored ovoga neki sistemi zahtevaju i apsolutnu izlazniost birača, pa se organizuju dva kruga glasanja. Francuski izborni sistem je primer dvokružnog, a Britanski jednokružnog izbornog sistema. U Britaniji je dovoljna relativna većina- jedan glas više od drugoplasiranog. U polarizovanim sistemima kakva je Srbija, ovo bi išlo na ruku samo najvećim partijama.

42

Primena izbornog sistema je prema tome deo pažljivog soscijalnog inžinjeringa koji uzima u uobzir sve socijalne deternimante. Tako cilj većinskog sistema je formiranje stabilne vlasti, ali i ukrupljavanja partija i smirivanje tenzija. Ipak ovo je donekle iskivljivanje izborne volje pa je to glavni kontraargument proprcionalnog sistema.

68. Uticaj izbornog sistema na partijski sistem:

Do 1992. godine, u Srbiji je postojao takav izborni sistem koji je favorizaovao vladajuću partiju- SPS, odnosno on je sačinjen bez nužnih kosultacija sa opozicijom. Tada je izborni sistem bio dvokružni većinski, pa je SPS sa ukupno 46,1% glasova osvojila 77,6% mandata u republičkom parlamentu. Od 1992. na insistiranje opozicije prihvaćen je proporionalni sistem koji se primenjuje do danas. Prohibitivna kvota koja je tada utvrđena bila je 5%, a na lokalnim izborima i u Vojvodini 3%. Srbiji je ovakav sistem odgovarao zbog polarizovanig socijalnog sistema. Takođe u Srbiji je Zakonom od 2000. godine ustanovljeno da se operiše sa sistemom otvorenih lista, u kome partije slobodno mogu da dodeljuju mandate.

Tokom prethodnih 15 godina, dešavali su se različiti slučajevi izbornog sistema. Tako je u periodu 2000-03. godina Srbija bila jedna izborna jedinica, sa pragom od 5% što je onemogućilo ulazak malih partija. Mahinacije su bile karakteristične za izbore 1997. godine kada je sa 9 podignuto na 29 izbornih jedinica, čime je faktički cenzus podignut na preko 15%. Primera radi Socijaldemokratija sa 100000 glasova nije ušla u parlament. Opozicija je bojkotovala ove izbore.

Jedan od simptoma sa kojim se Srbija suočila prihvatanjem proporcionalnog sistema jeste i broj „bačenih glasova“. To su oni glasovi koji odlaze na partije koje ne pređu cenzus. To je bilo najsimptomatičnije na izborima 1992. ali kasnije se menjalo, tj. sa obrazovanjem birača i uvodom u kongnitivnu partijsku scenu, oni su se opredeljivali racionalno za one partije koje imaju šanse da uđu, a ne one koje intimno podržavaju. Najmanji procenat bačenih glasova od 5,7% je bio na izborima 2000. god. Na izborima 2003. ovaj broj je dosegao cifru od 15%. Ovde su posebno bile pogođene stranke manjinskih zajednica, koje ako nisu bile na izbornim listama nekih od 6 partija koje su ušle, nisu imale šanse da prođu. Prednost ovoga je ukrupljavanje i ustaljivanje političke scene.

69. Socijalni rascepi i polje politike:

Pretpostavlja se da se polje politike, a gde su partijski sklopovi jedan od konstitutivnih elemenata, formira iz struktura koje oblikuju linije socijlnih rascepa. Rascep je tako intermedijalni koncept između socijalne stratifikacije i političkih institucija. Samim tim političke opcije su samo deo potreba da se popune ovi rascepi. Oni mogu biti popunjeni i neki suprotstavljenim konceptima- liberalnim, nacionalnim, socijalističkim- sve u zavisnosti od refleksije socijalnih podela. Tako su Lipset i Rokan formulisali tezu da aktuelna politička podela je ništa drugo do „zamrznuti“ socijalni rascep. Ovakva zamrznuta sistuacija je nastala sa verskom, nacionalno-političkom i industrijskom revolucijom. Osnovne linije rascepa pri tom su država-crkva, centar-periferija, selo-grad, rad-kapital. Sa dolaskom novih društvenih pokreta 80tih godina ovaj rascep se još vodi i na temu materijalizam-postmaterijalizam.

43

Proizvod verske i nacionalne revolucije su diverzivikovanost identiteta, naročito onih nacional-političkih.

Proizvod industrijske revolucije jeste podela selo-grad, a potom i rad i kapital.Kombinovane, ove revolucije u svojim procepima stvaraju nove društvene

strukture, sa svojim rasporedima i hijerahijama. Takve razlike idu između imovinskih, nacionalnih, verskih, preko rezidencijlanih i kulturnih. Lipset i Rokan smatraju da se u ovom procesu gradi i partijski sistem kao proizvod potrebe reperzentovanja ovih diverzifikovanih interesa. Kroz ovo se onda odvija osvajanje „korpi prava“. U odnosu na prava (okupljanje, sloboda štampe, protest...) obrazuju se izborni sistemi.

Ipak ovakav model, smatra Atila Aga, nije primenjiv na postkomunistička društva, budući da se u njima partije ne zasnivaju na procepima interesa socijlanih grupa, već kao projekti političkih elita. Tako je izborna utakmica takmičenje ideologija a ne dubljih podela u društvu. Srbija je primer toga da se glasači uglavnom opredeljuju na osnovu harizme vođe, a ne nekog socijlnog interesa koje ona zastupa. Ipak, jedan drugi mađarski politikolog Đerd Markuš, smatra da se Lipset-Rokanovi procepi mogu prepoznati u postkomunističkim društvima u bar tri linije: komunisti vs. antikomunisti, populistički tradicionalizma vs. građanski oksidentalizam, i komodifikacija vs. dekomodifikacija (između tržišne i komndne privrede). Kičel sa druge strane nam daje isto tri podele samo: univerzalizam-parikularizam (status građanstva), liberalizam-autoritarizam (opseg i pravila odlučivanja), tržišna alokacija- politička redistribucija. Kičel nam i definiše politički rascep kao ponudu stranaka biračima koja se satoji od ideoloških uverenja i spremonosti da se uključe u političko delanje. Kada se tiče postkomunističkih društava, tu Kičel ralikuje rascepe u Češko, gde se birokratski socijalizam urušio na levicu i desnicu, uz prisustvo homogene kulturne celine. Sa druge strane Bugarska i zemlje SFRJ su imale rascep na antikomuniste i komuniste, dok je za Srbiju bio karakterističan procep na oštri etnički raskol.

U Srbiji danas postoje četiri grupe raskola: socioekonomski, istorijsko-etnički, kulturnovrednosni, i ideološko-politički rascep.

70. Linije političkih podela i partijski sistem:

Politički spektar Srbije mogao bi se alanlizirati na osnovu tri kriterijuma: socijalne osnove partija, pripadnosti i samoidentifikaciji stranaka sa familijama i nadnaconmalnim stranačim federacijama, i prema polity orijentacijama.

U odnosu na identifikaciju danas imamo liberale, konzervativce, regionaliste, hrišćanske demokrate, agrarne stranke, socijldemokrate, ekologiste, komuniste, desne pluraliste i ekstremiste. Ovome se još mogu dodati i periodični opozicioni pkušaju nereformisanih komunista, stranaka penzionera, i zaposlenih i sidikata.

Naravno ove familije ne ostaju homogene, pa se politička polja presecaju dajući koalicije različitih familija. Primer u Srbiji je formiranje DOS-a ukome se okupilo više familija ujedinjenih oko jedne ideje. To je klasičan primer tranzitnog društva, dok kasnije se ovo obrazuje na osnovu Lipset-Rokanovih rascepa (najčešće onih ekonomskih). Treba napomenuti da se u Srbiji u periodu do 1996. vodio tzv. srbocentrični rascep, odnosno sporenja su bila uglavnom oko toga kako oblikovati novu Veliku Srbiju. Građanska opcija je u ovome bila zanemarljiva.

44

Geneza političkih podela u Srbiji od 1990. je išla na dve linije: nacionalnoj i režimsko vs. antirežimsko. Start partiijskog sistema u Srbiji (1990-1992) imao je predispozicije sistema sa predominantnom strankom (SPS). Potom je 1992. ovo ublaženo opozicijom DS-a, ali i kolaicionog potencijala SRS i DEPOS-a. Kada se 1993. ovome pridružio i DSS, prešlo se u pravo višestranačije. Kada se desio bojkot 1997. ponovo se vratio trostrančaki sistem sa SPS, SRS, SPO. Sa „izbornim zemljotresom“ 2000. stvara se sistem sa predominantnom koalicijom DOS, a već 2003. sa sastavom DS, DSS, SRS, NS-SPO, G17, SPS se ponovo vraća na višestranačije. Takođe, kada je 1999. SPO na kratko ušao u vladu, sistem je bio praktično bez opozicije.

Dakle danas je partijski sistem Srbije polarizovano višestranačije. Tu, uslovno rečeno imamo i dve antisistemske stranke- SPS i SRS koje smatraju demokratske promene nelegitimnom uzurpacijom vlasti. Takođe ovo karakteriše i opozicija bez kolicionog potencijala, kakvu danas imamu između LDP-a i SRS (u knjizi se navodi primer iz 2003. između DS i SRS). Takođe postojanje neodgovorne opozicije je jedna od karakteristika.

71. Partijska scena, socijlni rascepi i politička identifikacija:

Problem tranzicionih zemalja, pa i Srbije je taj što ga karakterišu ispresecane i ne jasno diferencirane linije podele političkih polja. Tako politički blok nastaje najčešće na bazi interesa, pa je stoga i nepredvidiv, a potkrepljen je voljom određenih socijalnih skupina. Primer ovakvog bloka je i crveno-crna kolicija socijalista i radikala. Za Srbiju model koji izražava političku konfiguraciju je Azenkova potkovica, sa demokratskim kracima, i do 2000. god nagnuta ulevo, a od 2000. nagnuta udesno (ka radikalima).

Po promenama iz 2000. godine, dolazi i do izvesnih programskih promena i usmerenja ovih stranaka. Tako SPS i SRS su ranije zastupali bilo socijalnu bilo nacionalističku retoriku, sa manje-više poštovanom evropskom perspektivom ali bez ikavih EU ucena i diktata. No, posle odlaženja Miloševića i Šešelja u Hag dolazi do promena. U SPS su te promene očigladnije. Prvo tu je jasna podela stranke na doslednu politiku Miloševića (manji deo) i ostatak koji se distancira i demokratski evoluira. Cilj novog SPS je približavanje evropskom modelu socijaldemokratije. SRS sa druge strane je odustala od programa Velike Srbije kao i od oružane politike, okrećuću se prvenstveno političkim sredstvima. Ipak, oni ostaju na delu ekstremne desnice, iako socijalni aspekt njihovog programa ih svrstava i nacionalpopulističke stranke, pa bi oni sebe da pozicioniraju na umerenu desnicu.

Posle razorčaranja birača tranzicijom i podelama u DOS-u, radikali su izbili na čelo kolone vodećih partija, preuzimajući dobar deo glasača od SPS-a, a igrajući na nacional-socijalnu smešu političkih dobara. Zajedno, ovaj promiloševićevski blok broji do 2 miliona glasova (sa trendom rasta).

Sa druge strane, antimiloševićevski blok broji do 2,5 miliona glasova (sa trendom pada). Ipak ovaj blok je podeljen na bar dve struje: nacionalni (DSS, NS, SPO) i reformski (DS, G17, LDP...). Pored ovoga Srđan Bogosavljević biračko telo deli na „kriške“: neopredeljene, miloševićevce, demokratske tradicionaliste, i demokratske reformatore.

Smatra se da sliku prosečnog birača u Srbiji reprezentuje DSS. Ipak tendencije pada njihove podrške su evidentne, što pokazuje da se Srbija okreće ka drugom kursu

45

promena. S druge strene socijalliberalno i socijaldemokratsko stanovište birača, pre svega mlađeg uzrasa zastupa DS. Iako pored SRS najveća stranka, nijedna od njih nema izgleda na samostalni uspeh. DS pokušava da se okrene socijaldemokratiji smatrajući da će privući deo neopredeljenih birača, i da otkloni, ili ublaži imidž elitističke strnake. G17 Plus je stranka koja uzima glasove od DS i to onih birača koji su još uvek za elitno vođstvo, i prozapadnu liberalnu koncepciju. Danas je G17 na ivici cezusa. Takođe, treba pomenuti da je partijsku sliku na trenutak pomutio Karićev PSS, a danas se u trku ozbiljno uključuje i LDP.

72. Izborne kolacije i proces formiranja vlasti:

Izborne koalicije su izraz nastojanja stranaka da povećaju izgled za ulazak u parlament ili u samu vlast. Samim tim one mogu biti predizborne ili postizborne. Koalicione teorije se uglavnom bave problemom i strategijom formiranja koalicija ali i raspodelom resursa unutar njih.

Politička scena u Srbiji pogoduje stvaranju koalicija, ali učestali problem je nedovoljno razvijanje koalicione strategije. Tako koalicije bi trebalo uvek sastavljati u odnosu na potencijale stranke, konstelaciju snaga biračkog tela, i izbornog sistema. Pri tom se stvaraju ili minimalne ili široke koalicije. Minimalne su one koje stapaju programski slične stranke i to na duži rok, a široke su one koje stapuju programski udaljene, sa ciljem održanja ili obaranja vlasti. U atomiziranim političkim sredinama koalicije su gotovo neizbežne, ali i nestalne i za jednokratnu upotrebu. One su samo instrument. Često linije podele idu između programskih čistunaca i političkih oportunista. Jedni traže striktne i unapred određene uslove, a drugi samo gledaju da li ima odgovara ulazak u koaliciju ili ostanak bez mandata odnosno vlasti. Takođe, oportunističesto znaju da izađu udruženi sa dojučerašnjim ljutim protivnicima, iako će to odbiti deo tradicionalnih glasača. Dakle glavni clj udruživanja treba da bude: ako sinergetski efekat stranaka donosi više birača onda treba ići tim putem, a ako ne, onda treba ići samostalno.

U višešpartijskom proporcionalnom sistemu postizborne koalicije su gotovo pravilo. Tako je od 1945. do 1990. godine u Evropi bili 68% koalicionih vlada. Bilo da je vlada jednopartijska ili koaliciona, na može biti manjinska ili većinska. Postojanje koalicione manjinske vlade je često politički kalkulans da je trenutno bolje biti u opoziciji. Opozicija na taj način kroz jaka neformalne i formalne kanale može uticati na politiku vlasti, ali se i ograditi od pogubnih odluka. Manjinske vlade su onda formirane od formalno najjače partije ili koalicije, uz parlamentarnu podršku, ali sa visokim stepenom nestabilnosti. Takođe ostoji i slučaj neformalne podrške dovoljne za većinu ali bez ulaska u vlast, kakav je slučaj sa SPS-om i vladajućom DSS-G17-SPO-NS kolaicijom od 2003-2007.

Koalicije teže da formiraju vlade i sa viškom većine. Jedan od razloga je tzv. nacionalno jedinstvo. Drugi razlog je ustavne prirode, odnosno mogućnost menjenja ustava po potrebi. Ponekada ovo ima i psihološki efekat- recimo ako je neka strenka koja nije bitna za opstanak vlade u koaliciji podržava samanjenje javne potrošnje, onda javnost to vezuje za celu koaliciju. Primer ovoga je ulazak Nove Demokratije u vladu sa SPS-om 1993. godine.

73. Determinante, logika i taktika sklapanja i održavanja koalicija:

46

Kada se tiče pregovaračke logike i taktika, nepravilnosti su često prisutne. Tako može se ispostaviti da do jučerašnji neprijatelji oforme vladu, ali i da sasvim male stranke postanu ključni faktor u rešavanju pitanja vlasti. Samim tim odnos snaga i interesa se mogu uzeti kao početni u određivanju koalicione logike.

Najjači partneri obično teže tome da daju što je manje moguće ustupaka. Oni vole da pregovaraju sa više manjih partnera simultano ne bi li im „spustili cenu“, a često da stvaraju i višak u parlamentu ne bi li osigurali svoju čvrstu poziciju od ucena. Manje partije izbegavaju da budu „otirač većim“ pa eže da budu realna pretnja. Zato velike stranke uzimaju u vladu „slučajne prolaznike“ ne bi li učvrstili poziciju.

Naravno, vlade se mogu forsirati i na osnovu ekvilibrijuma snaga. Tada se formiraju vlade minimalne pobede ili vlade minimalne koalicione veličine. U ovom slučaju stranke gledaju da maksimiziraju svoju vlast, pa će se udružiti samo sa neophodnima za većinu. Ulazak trećeg lica automatski znači smanjenje broj ministarstava stranke, ali i jačanje „unutarkoalicione opozicije“ što je nepoželjno.

Teorije minimalnog opsega i teorije koalicije minimalne povezane pobede smatraju da će se lakše formirati vlada od programski bližih stranaka, odnosno da će se stranke uvek opredeliti pre za svoje ideološke komšije.

Teorija koalicije moguće politike smatra da je centralna stranka u parlamentu uvek dominantna, jer stranke levo i desno od nje budući da su programski ustremljene nikada nemaju dovoljno potencijala za onu moguću-realnu politiku. Na toj bazi će se onda i formirati koalicije. U učešće centralne stranke u vladi je onda irelevantno, jer prava vlast leži u parlamentu.

Koalicione vlade su često pod institucionalnim ili vaninstitucionalnim pritiscima, čime se postižu određena ogrančenja. Takva ograničenja mogu biti zakonske prirode, ali i sopljne veto-grupe. Ponekad koalicija i sama sebi postavlja ograničenja kao deo taktike, npr. da jedan od partnera neće nikada oformiti vladu sa drugom strankom. Time se stavlja reputacija u zalog. Često su takve parije one antisistemske (u zapadnoj Evropi) i nedemokratske (u tranzicionim zemljama). Pritisci dolaze i sa spoljne strane, npr. od sindikata, bogatih moćnika, lobista i međunarodne zajednice. To su veto-igrači. Primera radi, posle Drugog svetskog rata u Zapadnoj Evropi komunisti su bili izuzeti iz vlada jer to nije bilo u intersu SAD, a koja je pružala ogromnu finasijsku pomoć. Ovakav pritisak je tvrd, dok meki pritisci otvaraju više koalicionih mogućnosti. Ponekad i ustavna ograničenja mogu biti prepreka za određene koalicije. Ponekad ustav sadrži pravilo prepoznavanja odnosno kojim redom će stranke biti pozivane na konsultacije oko mandata vlade. U tim slučajevima predsednik igra aktivnog posrednika. Takođe postoje zakoni koji traže kvalifikovanu većinu za donošenje sistemskih zakona i budžeta (Belgija), zatim pad vlade znači i raspuštanje parlamenta (Italija i Finska), i naravno disproporcionalnost izbornog sistema utiče na širinu kolaicija.

Kada se vlada formira ona se mora ponašati prema dva pravila- odlučivanja i ostavke. Tako pravila odlučivanja umnogome utiču na koalicione sprazume. Primera radi doktrina kolektivne odgovornosti vlade traži što jaču koheziju unutar koalicije. Što se tiče ostavke vlade, ukoliko je bilo koj njen poraz u parlamentu fatalan, to će tražiti mnogo jače jednistvo nego da je obrnuto. Ipak sposobnost kontinuiranog cenkanja je ono što održava i stabilizuje vladu.

47

Ministri uglavnom imaju dve suprotstavljene težnje: ili da iskoriste funkciju za sopstveno dobro ili da ostave trag u javnom životu. Za prve je pogodnija vlada sa dovoljnom većinom, a za druge je pogodnija vlada sa ideološkom kompatabilnošću.

Vlada ima dva faktora stabilnosti: njen sastav i delovanje užih i širih društvenih okolnosti. Smatra se da je najdugotrajnija onda jednopartijska većinska vladavina, zatim koaliciona minimalna vladavina, pa tek onda manjinska vlada.

Stanje ekonomije je još jedan faktor stabilnosti vlade. Smatra se da je stopa nezaposlenosti najveći pokazatelj stabilnosti vlade. U izbornoj trci, po Voviku, buržoaske i mešovite stranke uvek prete visokom nezaposlenošću, a socijalističke i leve visokom inflacijom.

74. Izborna motivacija:

Na izbor i odluku za političku paricipaciju učestvuju dva faktora: sociodemografska i psihološka obeležija birača, i imidž partije i samoidentifikacija birača sa njom. Kada se tiče socijalni obeležija tu se uzimaju različite varijable od nacionaliteta, preko starosti, pa do onog što Lipset smatra najbitnijim a to je klasni položaj. Samim tim ekonomski činioci čine determinantu da se niži slojevi opredeljuju za levicu, a viši za konzervativne partije. Tu je u suštini izbor između jednakosti i socijalne redistribucije dobara na jednoj, i slobode, privatnu svojinu i kapitalizam na drugoj strani. Ipak danas partije pokušavaju da prevladaju klasne determinante i to zbog dekomponovane prirode klasnih grupacija, brojnosti i složenosti drugih linija socijalnih preseka isplativost izbornih računica zasnovanih na nadklasnim ponudama.

Psihologiziranje izbornih determinanti polazi od Stavovski modela koji kaže da će čovekovi životni stvavovi uvek nastojati konzistentnosti, pa će u odnosu na neku bazu čovek birati i stranku. Drugi korak je subjektivno blagostanje odnosno u kojoj meri će određene političke i ekonomske preferencije doneto dobroga biraču. Istraživanja CESID-a od 2005. su pokazala da postoji mnogo veća sistemska veza između socijalnog položaja i subjektivnog osećaja pri odabiru stranke nego što je to sa onim objektivnim- tj. na osnovu programa stranke. Ovo je oblikovao još Dauns u teoriji racionalnog izbora primenjenoj na demokratiju, odnosno da će birači trošiti svoju energiju samo na osnovu procene koja će im politička opcija doneti dobrobit. Ovakav glasač je racionalno orijentisani glasač.

Agnus Kembel je doprineo istraživanju drugog vida opredeljenja. Pored stalnog prisustva samoidenifikacije, Kembel smatra da se birači opredeljuju i na osnovi imidža i aktuelnosti tema u izbornoj kampanji. Zato Sartori smatra da se birači ili opredeljuju na osnovu partijske identifikacije ili na osnovu pitanja i rešenja koje partije pokreću i nude. Ovo su dva pola birače motivacije. Posredovani između partije i birača se odvija njenim imidžom koji je derivat tematske orijentacije i partijske identifikacije. Postoje mišljenja da imidž partije nije isto što i identifikacija, da je on nužan za identifikaciju, ili da je on proizvod identifikacije. Bilo kako bilo, postoje tri strategije građenja imidža: pojačano prisustvo u javnosti, naglasiti sličnosti i razlike sa konkurentima, i navesti prednosti svoje partije.

Postoje još i tematsko glasanje, gde se birači opredeljuju za stranku na osnovu jedne teme koje pokreće i „problemsko glasanje“ gde je birač svestan problem i ume da razluči različite pristupe za njegovo rešenje.

48

75. Partijska identifikacija u Srbiji:

Partijsak identifikacija se definiše kao osećanje pripadnosti građana određenoj političkoj partiji. U Srbiji partijska identifikacija je na izuzetno niskom nivou, odnosno 1/10 ispitanika smatra da partija određuje njihov identitet. Ipak to ne pokazuje reperkusije stvarne partijske identifikacije, odnosno najčešće je izborno opredeljenje ono na kome se utvrđuje da li se stavovi dve individue pokalapaju.

Raširenost partijske identifikacije je rasprostranjenost osećaja privrženosti partijama među biračima. U Srbiji u trenucima neizbornih kampanja 40-50% ljudi obraća pažnju na partijsku identifikaciju, dok za vreme izbora to naglo skače. Sredinom 1998. partijska identifikacija je bila najniža sa 38%, dok je 2000/01. bio izuzetno visok stepen politizacije, a on se opet snižava posle izbora 2003. a osnovu ovoga treba izdvojiti tri hipoteze.

Tokom 90tih postoji trend opadanja partijske identifikacije zbog sve učestalijeg delegitimiziranja vlasti. Tako je 1997. godine poverenje u vlast imalo svega 17% građana. Smatra se da su politička netolerancija, autoritarnost političkog vođestva, međupartijske čarke i međusobne optužbe partijskih lidera za lopovluk izvorište permanentnog nepoverenja u stranke u Srbiji. Treba napomenuti da se politička mobilizacija ipak intezivifikovala u zaoštrenim trenucima kao npr. kolacija DOS-a. Kampanje koje se obraćaju „srednjem biraču“ takođe se čine neinteresantnim ljudima.

Druga hipoteza je ta da izjašnjavanje birača pred izbore nije siguran pokazatelj identifikacije. Tako npr. formiranje određenih koalicija i njihovog sinergetskog efekta može doprineti povećanoj participaciji. To je ono što Kembel naziva short-term dejstvima.

Treća hipoteza govori u prilog opadanja partijske identifikacija, ako se izuz,u zaoštreni trenutci. To nije karakteristika samo Srbije, već i ostalih zemalja tranzcije, ali i zapadnih demokratija. Tako je na neuspelim predsedničkim izborima 2003. godine glasali upola manje birača nego na izborima iz 1990., a mesec dana kasnije na parlamentarnim 1,3 miliona građana više. To se objašnjava potpunijom stranačkom ponudom, pa sa rastom iste raste i biračka participacija. Kako se apstinentcija širi a partije ne pruzimaju ništa povodom tog pitanja, dovodi se do političkog defetizma i stava da su svi isti.

Snaga udealjenosti od suprotnih i drugih političkih opcija naziva se intenzitetom partijske identifikacije. U Srbiji se ovo određuje članstvom u partiji. Ipak moguće je izdvojiti pet vrsta intenziteta identifikacije: birači sa jakom identifikacijom, birači sa slabom identifikacijom, sa potencionalnom identifikacijom, neodlučni, apolitični. Apolitični su činili 8% u 2001. a 22% u 1998. najveći broj građana je prvog tipa, koji nemaju 2. izbor partije i oni su 2000. činili ¼ populacije, a 1992. čak 2/3. Prema CESID-ovom istraživanju 2005. najveći broj nesigurnih birača su imali DSS i PSS, sa više od pola, odnosno više od 1/3. Najmanji broj je imao SRS sa 1/5.

76. Stabilnost i osnovi formiranja partijske identifikacije:

Pod stabilnošću partijske identifikacije smatra se trajnost privrženosti birača jednoj partiji. Stabilnost se meri intenzitetom transfera birača od jedne ka drugoj partiji. Trnasferi mogu biti uzrokovani promenama životnih sistuacija, političkoj, socijalnoj i

49

životnoj sferi, sloma berze, okupacije itd. U Srbiji postoji pet grupa razloga za promenu orijentacije.

Prvi razlog je nezadovoljstvo izbornim rezultatima. Tu se misli na varijetet problema, od obećane brze tranzicije, preko ratova koje je vodio SPS, sankcija, izdaje ideje monarhije, napuštanje demokratskih vrednosti itd.

Drugi je pružanje šanse onima koji još nisu bili na vlasti. Ovi glasači ne glasaju za nekoga, već tačno znaju za koga neće da glasaju. Često se uspeh SRS-a tumači glasovima „iz inata“.

Priklanjanje uz aktuelnu vlast je treći razlog, i to onih pragmatski orijentisanih birača. Tako radnici privrednih giganta kojima upravlja vlada menjaju orijentaciju prema postavljenjima i uspesima novih vlada.

Nemoralnost politike i političara zna da bude uzrok promene, naročito kada se kao u prethodnih nekoliko godina vlast sve više dovodi u vezu sa kriminalnim i mafijaškim aferama.

Na kraju, tu je nedoslednost partija pod čime se misli na sklapanje neprirodnih i tehničkih saveza. Ovo se često sreće na lokalnom ali i nacionalnom nivou.

Utvrđeno je da prelaz između dve orijentacije skoro nikada ne prati bar privremena politička apstinencija. Smatra se da od 2000. pa na ovamo broj političkih preobraćenika se od izbora do izbora kreće od 6-8%. Do 2000. godine ako se izume preuzimanje nacionalističkih birača SRS od strane SPS-a može se zaključiti da je slika bila dosta stabilna. Sa oktobarskim promenama imamo ogomne trasfere među patijama. Prvi talas ovoga je uoči izbora 2000.godine kada se veliki broj birača indentifikovao sa Vojslavom Koštunicom ispred DOS-a. Drugi talas nastaje do decembra 2000. kada imamo masovno priklanjanje pobedniku odnosno DOS-u i slabljenje JUL-a i SPS-a i SRS-a. Treća izmena slika nastaje 2003/04. godine trvenjem na relaciji DS- DSS, pojavom Bogoljuba Karića i naglom usponu SRS-a. DS je uspeo da pridobije razočarane birače DOS-a i to kroz uspešnu kadrovsku reformu, što je potvrdila pobeda Borisa Tadića na izborima 2004. godine. Karićevi glasači su se prelili malo iz SPS-a i SRS-a, ali ponajviše iz DSS, SPO, i NS-a, odnosno on je pokupio tranzicione gubitnike koji su još verovali u promene. SRS je na svoji pola miliona tradicionalnih glasača dodao još toliko tranzicionih gubitnika.

Nešto više od 1/3 birača se opredeljuje za stranku na osnovu njenog ideološkog programa. U okviru ovoga nije glasanje za partiju po kao cilju po sebi, već kao načinu da se postigne neki drugi cilj. Oko 1/5 građana se opredeljuje na osnovu harizme lidera, a isti taj broj se identifikuje sa strankom koja programom odgovara biračevoj socijalnoj slici. Nešto manje od ovoga su oni birači koji se opredeljuju za dobar pogram i organizacione mogućnosti, a samo 5% se odlučuje u poslednjem trenutku. U ovom korpusu su i oni koji se odlučuju na osnovu izborne tradicije njihove porodice.

77. Izborna apstinencija:

Rastuća izborna apstinencija u Srbiji identifikuje dve vrste apstinenata: dobrovoljne i prinudne.

Prinudna apstinancija pre svega podrazumeva objektivne razloge. To su bolest ili odsustvo iz zemlje, ali i neredovna ažuiriranost u birački spisak. Ponekad loši meterološki uslovi imaju uticaja na apstinenciju. Ovaj broj čini bar 5% birača u Srbiji.

50

Broj dobrovoljnih apstinenata varira od 5-50% na izborima. Ovi apstinenti su ili apolitični, ili svesno ne žele da izađu na izbore kao znak političkog stava. Apolitični čine približno 1/10 izbornog tela. To su najčešće neobrazovani, ili oni najstariji ili najmlađi birači.

Apsinencija kao svesno oblikovan stav nastaje usled loše političke ponude, stavu o nepotrebnosti višepartijskih izbora, i razočaranašću promenama. Najmanji su ovi drugi koji čine nostalgičare za jedinstvom komunističkog poretka. Zatim dolaze oni kojima se niko ne dopada, a najbrojniji su oni koji su razočarani bilo u brzinu promena, bilo da su postali tranzicioni gubitnici. Faktori koji utiču na ovo su pre svega nizak životni standard, prisustvo tajkuna, mogući gubotak Kosova, razlaz sa Crnom Gorom, korupcija, nesređenost socijalnog osiguranja i zaštite itd. U Srbiji visoka apstinencija se pokazala kao jako loš i razdirući efekt, za razliku od teze Lipseta i Šumpetera.

~Političke partije i moć~

78. Kadrovske i masovne partije:

Diverže je napravio distinkciju između kadrovskih ili tradicionalnih partija konzervativaca i liberala, i masovnih partija koji su vezani za socijaliste i fašiste. Evropske kadrovske partije nastoje da okupe moralnu, ekonomsku i intelektualnu elitu vezujući se za kvalitet ispred kvantiteta. Američke partije imaju nešto drugačiju tradiciju tešnjeg kontakta sa biračima, iako ih kao i evropske, karakterišu migracije i nestalnost birača. Pored ovoga postoje još i indirektne stranke u kojim je članstvo okupljeno kroz različite organizacije. To je slučaj Laburista koji okupljaju intelektualce, sindikate, zadruge.

Glavna poenta masovnog članstva je finasiranje iz članarina. Tako je Socijaldemokratska stranka Nemačke 1913. imala čak milion članova. Karakteristika svih masovnih partija je usko parijsko vođstvo- oligarhija, na čelu sa autoritetnim vođom. Masovne partije se dele na socijalističke, komunističke, i fašističke. Socijalističke partije karakteriše hijerhijski aparat i šira potreba za profesionalcima u vrhu. Komunističke partije karakteriše dobra ćeliska organizacija po rodnom principu, tačnije po mestu rada (u preduzećima). Ovo su strogo centralizovane partije. Fašističke stranke odlikuje kruta hijerahija ali po vojničkom principu sa jedinicama. Zato su njihove akcije slične vojnim- brze, uz silu i teror.

79. Sveobuhvatne i kartel partije:

Kirkehajmer smatra da se danas partije transformišu iz tradicionalnih oblika (socijaldemokratije i građanskih partije) u sveobuhvatne partije. To su partije sa mnogo manje ideološkog prtljaga, jačanje partijskog vođstva i smanjenje uloge članstva, prilagođavanje većem broju klasa, i otvorenost ka različitim interesnim grupama. Razvoj medija i eksplozija informacija je omogućilo ovakav preokret partija.

Ričard i Mejr smatraju da do pojave svobuhvatnih partija, u suštini je dominirao Diveržeov oblik masovnih partija. Te partije su imale dve tendencije- da artikulišu

51

interese građana, i da naprave sibiozu sa državom. Pojednici i grupe su ulazile u ove partije ne bi li učestvovali u pisanju ideologije prema svojim interesima. Tako su različiti pojednici i grupe ulazili prema svojim interesima u različite partije vršeći pritisak na državu.

Sa socio-ekonomskim promenama 60tih i 70tih godina, i sa ekspanzijom mas medija, ovakvo viđenje partija je osporeno pojavom sveobuhvanih partija. One su se sada našle tačno u sredini između civilnog društva i države, bez tendencije da se država partitizuje. Partije su i morale da se menjaju u ovom pravcu, jer su birači počeli sada da se ponašaju kao potrošači- gledali su šta je njima najisplatljivije. Zato su partije morale da se ponašaju svima-dostupno i atraktivno. One su morale da idu ka biračima, a ne birači da dolaze ka njima. Uloga se dakle manje od pritisaka odozdo na dole, ka brokerskim ili posredničkim ulogama. Takva partija menje koalicije interesa po potrebi, vešto manipuliše državom i štiti svoje interese. To je partija koja odgovara pluralističkoj demokratiji.

Ove partije imaju svoju dalju evoluciju. Naime, budući da sada imaju moć društvene raspodele dobara kroz svoju posredniču ulogu, država postaje svesnija da apsorbovanjem partija može da se odupre mobilizacijskim naporima civilnog društva. To znači da država osigurava opstanak partija, ali time ih pretvara u kvazi-agencije. To su kartel partije. Ovakve partije se više ne bore za opstanak, njima je to sada zagarnatovano. Političko polje onda postaje jedna zamrznuta struktura, u kome se izbor svodi oko istog menadžmeta različitih menadžera. Samim tim borba lidera je da sada preuzmu administraciju, a ne da je menjaju. Ove paritije prestaju i da budu posredik civilnog društva, već sarađuju sa interesnim grupama koje se tiču države- sindikatima, trgovačkim udruženjima.

80. Klijentističke partije i ostale tipologije:

Herbert Kičel nudi tipologiju na klijentističke, programske i harizmatske stranke. Klijentističke partije su one koje nude preferencijalne tretmene u raspodeli dobara

i vladinih ugovora. One nastaju iz nepostojanja tržišnih odnosa, slabe uključenosti privrede u svetsko tržište, kao derivat poraženih eks-komunističkih partija. Njima više odgovara predsednički sistem sa većinskim jednokružnim izbornim sistemom. Goati zaključuje da je SR Jugoslavija bila obećana zemlje za klijentističke partije

Programske partije svoju ponudu daju indirektno, kroz program koji će se ostvariti po dolasku na vlast. Harizmatske partije su one koje se oslanjaju na harizmu svoga vođe.

Liderske partije po pravilu imaju jake lidera na čelu koji pokušavaju da skoncentrišu što više moći u svojim rukama. Ta moć mora biti dvostruka: mogućost reinterpretacije partijskih načela, i moći regulisanja unutarpartijskih kadrovskih rešenja. Goati smatra da lider partije ne mora nužno da bude na vrhu hijerahijske lestvice, dokle god ima snažnog upliva u partijske odluke. Samim tim partije se prepoznaju po imeneima vođe koje ih vode. Mihels smatra da partije i nastaju kada vođa okupi istomišljenjike, ali

52

ostavljaju i najveću moć u svojim rukama. Bondel nam donosi podatak da su krajem 50tih i početkom 60tih partije u 45 zemalja formirane na osnovu odluke lidera.

Panebjanko nam još ističe i izborno-profesionalnu partiju koju karakterišu profesionalci a ne birokrate za kadrovska rešenja. Nojman smatra da su se danas partije transformisale iz partija individualne reprezentacije kao partija od nekoliko ljudi koji predstavljaju uže političko polje, u partije socijalne integracije. To su partije sa daleko većim obavezama i odgovornostima, koja mobiliše šire mase. Primer ovoga su kontinentalni Socijalisti. Od ovoga treba razlikovati partije totalne integracije što su bili boljševisti.

Maks Veber partije deli na patronažne i ideološke. Patronažne teže da dovedu svoje vođe na vlast kako bi oni davali funkcije partijskim članovima. Ideološke su one koje se bore za jednu ideju. U oba slučaja radi se samo o borbi za položaje.

U zemljama tranzicije javljaju se još i embrionalne partije, patuljaste partije, proto partije, partije konglomerati, pokreti partije i sl.

81. Mihelsov „gvozdeni zakon oligarhije“:

Mihels u sociologiji zastupa elitističku teriju, verujući da su određene nejednakosti među ljudima urođene. Te nejednakosti nastaju u dihotomiji nadređeni/podređeni. Takvo istraživanje je zasnovao na proučavanju masovne Socijalističke partije

Vođstvo nastaje iz intelektulanih, psiholoških, ili tehničko-administrativnih razloga. To vođstvo najpre počinje u partijama u odnosu na masu naroda. Tako je narodni suverenitet posredovan i „zalepljen“ partijskom organizacijom. Ta organizacija se podražava na mase dajući joj konzistentnost. Partije zato uvek nasataju iz ličnih interesa, a u ime naroda. Dakle uvek imamo vođene i vođe, a među vođama uvek treba da postoji neko ko će na mitinzima da sastavlja dnevni red i proklamuje program. To je čist zakon masovne psihologije. Geneza ovoga je takva da u početku vođe koje su se namentule uistinu jesu u službi mase. One odabiraju pojedine istomišljenike da ih okruže. Oni koji su ostali izvan tog vođinog kruga polako gube svoj identitet i postaju masa. Samim tim, koliko god da demokratski bio izbor vođstva, on se uvek transformiše u oligarhiju. Čak i neke kontrolne f-je stranke i masa prema vođi, kakvi su statuti stranaka i parlamentarizam, Mihels naziva samo sredstvima vladavine vođa.

Ostrogorski je nadogradio ovaj model, tvrdeći da je za njegovo ostvarivanje potrebno društvo u kome sposobni lako dolaze na javne f-je, da oni snose neku odgovornost, da postoji kontrola njihovog rada, i da sankcije koje izriču imaju trajnost a time i jačinu. Kako je ovo teška igra, danas postoji sve manje pravih vođa.

82. Parlamentarni objektiv partijske oligarhije:

Parlament je često pozornica stranaka. U njemu su diskusije najčešće formalne jer je sve unapred dogovoreno u partijskim kabinetima. Ipak istorija ideje parlamentarizma nije želea da ide u tom pravcu. Kada je 1215. god sazivan Model Parlament njegova maksima je bila „ono što se tiče svih, treba da bude prihvaćeno od svih“. Danas se to manje-više svodi na partijsku oligarhiju, pri čemu dobar vođa pravi sistem akcija i reakcija, dozvoljavajući članstvu tek toliko da se ne oseća „vučenim za nos“. Ipak

53

partijska disciplina među poslanicima i ministrima je neosporna. Ministarstva danas sačinjavaju zakone, a skupštine se pretvaraju samo u zakonodavnu inicijativu. Moć se koncentriše u vladi, a skupština je više ceremonijalnog karaktera.

Danas partija i njene vođe teško da se ponašaju državnički, koliko pragmatički, Osnovni cilj partije, održanje na vlasti je uvek i svuda prisutan. To izaiva sve veće razočarenje birača u partije i povretnu izbornu apstinenciju. Parlament i poslanici su izgubili prestiž koji su imali- kakav je prestiž sedeti, čitati novine, i dobijati novac za to9. Pijačana umetnost je postala glavni kvalitet za opstanak u parlamentu. Svi koji to nemaju žrtvuju se na sledećim izborima. Sve ovo nastaje usled urušavanja starih vrednosti, menjenja karaktera političke kulture, urbanizacije, zaboravljanja na koncept džentlmenstva. Sve je više činovničke vladavine gde opštinari donose propise, vlada ih usled interesa moći i novca štiti, a parlament ima samo posrednu ulogu u tome. Ostrogorski je primetio da je ovo karakteristričkno za Britanski parlament i američki Senat. Njihova nezavisnost i uloga koju im je Tokvil pridodavao, izgubili su se u napadu Habermasovog sveta sistema. Tako je degradacija Kongresa započeta zahtevanjem da se „glasa zatvornih očiju“ a sve na osnovu partijske discipline. To je zahtev koji dolazi od profesionalnog vođstva, a po Mihelsu je početak toga kraj demokratije. Po Mihelsu sve stranke imaju parlamentarni objektiv- njihov cilj je da dođu u parlament, da zaposednu oligarhijsku kontrolu. Odatle onda izbijaju oni najglasniji, majstori u tumačenju poslovnika, i demagozi. Lična odgovornost postaje odgovornost partiji.

Ostrogorski smatra da je demokratija donela dve slobode- spoljnu slobodu i unitrašnju. Spoljna sloboda kroz partijsko organizovanje i javno okupljanje se već primenjuje, ali unutrašnja, sloboda misli tek treba da bude probuđena. Dokle god ne postoji samosvesno građanstvo dominiraće partije. Za sada prosečan birač prati u stopu druge, ima pasivan stav prema političkim dobrima.

83. Unutarpartijski izbori:

Mesta u vrhu partije uvek ima malo, i uvek su popunjena sa istomišljenicima, kojima je partija i život i karijera. Ti partijski vojnici onda gledaju da sede u zatvorenom krugu. To je karakteristika nepotizma, koji često kooptiranjem izbegava unutarpartijske izbore, a čime se podriva demokratičnost. Jedine partije koje ne predviđaju nikakvu demokratsku proceduru, već idu dirktno na imenovanje su fašističe partije.

Rukovodstvo partije onda može biti imenovano, kooptriano, ili birano. Birano je najčešći oblik, mada mahinacije često govore u prilog da su partije prikriveno autokratske. Tako, ako nema tajnog glasanja, izbori su onda više imenovanje. Slično je i sa zatvorenošću lista- ako se o nominovanim kandidatima ne može raspravljati to onda umanjuje demokratske vrednosti. Takođe, pitanje upliva vođstva u sastanke partijskih odbora, dosta govori o metodama, autonomnosti, i demokratičnosti stranaka.

84. Partijska disciplina:

9 Ov pitanje bi moglo da se zove „The Rage of Slavisha“ :-)))))))))))))

54

Mihelsova konstatacija o partijskoj oligarhiji, zahteva element partijske discipline. U kako on naziva „ratničkim partijama“ gladijatori su ti koji zahtevaju tačnost i efikasnost, a ostali misle svojom glavom samo ako su ludo hrabri. Šumpeter konstatuje da se vođe uvek okružuju mediokritetima jer najisplativiji kurs je onaj između autoritarnog i dozvoljavnja da mu se protivreči. Zato i partijski članovi koji žele da napreduju moraju da se ponašaju kao mediokriteti.

U Britanskom parlamentu poslanici su uvek pod stegom vođe i partijskog biča. U američkom sistemu svaki poslanik glasa za sebe, pa je potrebno strpljivo izgraditi poverenje u vođu.

U psihološkoj osnovi discipline je strah. Strah od kritike javnog mnjenja je jedan od najvećih pokretača vođstva. Građani zato i teže da vlast učine odgovornom, ne bi li sprečile apsolutnu samovolju vođe, kojom oni i teže.

~Sindikat~

85. Nastanak i razvoj sindikata:

Istorija sindikata seže skoro dva veka unazad, nastali iz potreba regulacije sistemske nejednakosti koje donosi industrijska revolucija. Kako su Sindi i Beatrisa Veb to odredili, cilj sindikata je održavanje i poboljšanje uslova rada. Centriranost na uslove rada je ono ih razlikuje od ostalih udruženja i organizacija. Istorija sindikata se može podeliti u četiri faze.

Formativna faza traje od pojave sindikata u 40tim XIX veka do njihove legalizacije krajem istog veka. Od ovog perioda do II svetskog rata sledi period turbulencije i rascepa jedinstvenog sindikata. Treća faza deradikalizacije i institucionalizacije nastaje u posleratnom perriodu privrednog rasta. I četvrta faza nastaje od 70tih godina sa napuštanjem dotadašnjih praksi i uverenja.

Prvobitno sindikati su se bavili pružanjem pomoći radnicima u slicaju nezaposlenosti, i to ilegalno i konspirartivno. Njihov cilj je kontrola nad radnim procesom, a tek će 70tih godina XIX veka u SAD početi sa širim političkim zahtevima. Što se tiče ideologije, u ovom periodu se prate Ovenova socijalna utopija, ideje čartističkog pokreta, kao i ludistički metod uništavanja mašina. Zanačajan datum ovog perioda je 1. maj 1886. godine kada su izvedena čuvene 888 demonstracije u Čikagu. U isto vreme u Bizmarkovoj Nemačkoj se dešavaju prvi pokušaji legalizacije sindikata.

U drugom periodu dolazi do cepanja sindikata na pristalice sindikalizma i anarhosindikalizma, i sindikata (marksizam). Sindikalizam je pokret direktne društvene akcije protiv građanskog sistema, razvijanja solidarnosti i stvaranja besklasnog društva. Generalni štrajk je najčistiji metod ovog pokreta, odnosno negiranje bilo kakve participacije.

Suprotnost ovom radikalizmu su sindikati nastali na marksističkoj tradiciji, koja se zalaže za sistemsku borbu kroz radničku partiju sposobnu da mobiliše široke mase. Masovni štrajk je takođe njihov metod, ali pitanje njegovog sprovođenja je ovaj pokret

55

1921. podelio na socialdemokrate i komuniste, okupljene iz II internacionale u Međunarodnu sindikalnu federaciju, odnosno Proviternu-Crvnu sindikalnu internacionalu. Komunisti su kasnije iz ideje sindikata izveli pojam diktature proleterijata koje sprovodi partija. Taj Lenjinov koncept je ujedno bio i srednji, stavljajući sindikate da posreduju između partije i radništva, odnosno primirio je suprotstavljene ideje Trockog i Radničke opozicije. Vremenom sindikat je u potpunosti pao u ruke partijske nomenklature. Sa druge strane socijaldemokratski sindikati su nastojali da reformišu položaj radnika unutar kapitalizma kroz čisto sistemsku borbu. Ciljevi ovih pokreta su recimo bili podela profita, sigurnost posla, i pristojne nadnice. Ovi sindikati su u SAD za vreme Velike krize odigrali ključnu posredničku ulogu (Američka federacija rada).

U okviru sindikata treba još izdvojiti i hrišćanke sindikate nastale posle papske enklitike De rerum novarum iz 1891. godine. Ovi sindikati su jaki u zemljama sa katoličkom tradicijom, zalažući se kroz organizovano delanje za hrišćanski moral, klasni mir i saradnju.

Sa nastupom kenzijanske države blagostanja dolazi do pakta između države i sindikata pa i menjenja neki osnovnih sindikalnih vrednosti. Tako, usled povećane socijalne redistribucije dobara sindikati se ponovo javljaju kao posrednik između države i radništva. Galbrajt smatra da su oni ključni za funkcionisanje sistema blagostanja. Sindikati dogovaranjem cena radništva ustvari prave sistemsku ravnotežu, pa je planiranje mnogo izvesnije. Svaki disbalans se onda može pregovorima ponovo vratiti na normalno stanje. Tako je po Drakeru ovo dovelo do saradnje rada i kapitala, a logika privrednog rasta je radu dala neke nove povlastice- plaćene odmore, školovanje dece, sopstvene kuće. Na taj način se radikalno potiskuje ideja o samoupravljanju, a sve više zastupa ideja o kooperaciji i radničkog odlučivanja u upravljanju. Tako se sindikati deradikalizuju i deideologizuju. Situacija nije bila bolja ni u real-socialističkim društvima. Usled politizacije sindikata, člastvo je činilo samo pasivni objekat, a svaka autonomna akcija se završavala uvek isto- kao deo plana proizvodnje, što je propaganda dobro znala da iskoristi. Sindikalna apatija je uzela maha. Zanlo se da su 100% čalnova rukovodstva sindikata članovi partije. Time je stvar interesa bila rešena i opredeljena. Sindikati su imali kakvu-takvu ulogu u stambenim pitanjim i sporsko-rekreativnim aktivnostima. Kada su u pitanju zemlje u tranziciji, ako su mahom agrarne onda sindikati postaju praktično marginalizovani, a sa druge strane česti su Prosocijalistički nacionali pokreti koji podražavaju sindikate real-socijalizma.

Opšta je ocena da rascepkanost sindikata slabi položaje radnika u odnosu na multinacionalne kompanije.

86. Sindikati pred izazovom promena:

Prvredna recesija koja nastaje po padu kenzijanske ekonomije je stavila kapitaliste u položaj da terete socijalnih troškova prebace na radnike. Sindikati odgovaraju na to raskidanjem primirija sa državom i ponovnim uspostavljanjem masovnih štrajkova. Tada se sindikad suošio sa višestrukim izazovima.

Tehnološke inovacija uvek imaju negativan efekat po uposlenost. Pored ovoga zemlje koje rade za niske nadnice su bile direktan konkurent industrijskim zemljama, odnosno njihovom radništvu. Kako je nazaposlenost rasla prema permanentnoj 5-15% i sa prilivom nove emigrantske radne snage, pozicija sindikata je slabila. Takođe višak

56

radnika i učestalost modernizacije je dovelo do erodiranja klasičnog radnog ugovora svođenjem na određeno radno vreme. Takođe one najorganizovanjie sindikalne grane poput prljave industrije su imale sve manjiodeo među zaposlenima usled razvoja tercijarne privredne delatnosti.

U postkomunističkim zemljama dolazi do deidologizacije, deinstitucionalizacije i nastanka sindikalnog pluralizma. Često je ovo išlo do atomiziranja što je praktično uništavalo poziciju sindikata. Sindikati su u ovim zemljama podržavali šok-terapiju tranzicije, ali je to imalo negativan ishod po njihovu popularnost. Kako su se i novi i socijalistički sindikati našli na istoj poziciji došlo je do njihovog zbližavanja na temu potrebe državne regulative. Sindikati sada pokušavaju da budu posrednik između državne regulative sa jedne i potpuno slobodnog tržišta sa druge strane.

Danas je osnovna strategija sindikata da ublaži međusobne podele i iznađe nove zajedničke sadržaje i sredstva sindikalne akcije. Kalsična podela sindikata je izgubila na značaju. Ovakvi pokušaju su vać dali rezulatata na regionalnom nivou (Evropska konferencija slobodnih sindikata) ali i u nekim zemljam poput V. Britanije, Austrije, Norveške, Danske, koje imaju jedinstvene sindikalne centrale. Osnivanje međusindikalne mreže je osnov za prevazilaženje krize sindikata.

57