Download pdf - Todor Kuljić - Kultura Secanja.pdf

8/20/2019 Todor Kuljić - Kultura Secanja.pdf

1/232

1

Todor Kuljić

K U L T U R A S E Ć A NJ A

- Teorijska objašnjenja upotrebe prošlosti –

Sadržaj

Predgovor

Uvod

I DEO

Kultura sećanja: istorijat

1. Razvoj organizovanog pamćenja

2. Vrste vremena i njihovo organizovanje

3. Evolucija poimanja vremena

4. Ideologizacije vremena

5. Fragmentacija prošlosti

6. Globalizacija i pamćenje

7. Istorijska slika

Zakljuĉak

II DEO

Kultura sećanja : Teorije

Uvod

1. Neurobiološke teorije

2. Psihološke teorije 2.1. Autobiografsko pamćenje izmeĊu liĉnog i kolektivnog pamćenja

3. Teorije o kolektivnom pamćenju

3.1. Socijalno konstruktivističke teorije o pamćenju 3.1.1. Konstruktivizam i postmoderna: okviri savremenog sociologizma3.1.1.1. Preteĉe3.1.1.2. Otpor celini i opštem3.1.1.3. Odnos subjekta i objekta3.1.1.4. Odnos posebnog i opšteg

3.1.1.5. Diskontinuitet i kontingentnost3.1.1.6. Konstruktivistiĉko poimanje prošlosti 3.1.1.7. Perspektivizam umesto celovite istine


2/232

2

3.1.1.8. Kulturna umesto dogaĊajne i socijalne istorije 3.1.1.9. Novo potiskivanje racionalizma

3.1.2. Moris Albvaš: dirkemovska sociologija pamćenja 3.1.3. Albvašovi nastavljaĉi: Asmanovi i Nora3.1.4. Napetost izmeĊu pamćenja i istorije

3.1.5. Simbioza pamćenja i istorije 3.1.6. Trijadna svest o prošlosti: ideološko, nauĉno i liĉno pamćenje 3.1.7. Saznajna i društvena uloga konstruktivizma

3. 2. Klase i izmišljanje prošlosti: ideološkokritičk i pristup3.2.1. Erik Hobsbom: klasne osnove izmišljanja prošlosti 3.2.2. Identitet i (ili) ideologija3.2.3. Primena pristupa: izmišljanje tradicija (izmeĊu kritike ideologije i dekonstrukcije) 3.2.3.1. Izmišljanje periodizacija i poĉetaka 3.2.3.2. Praznici : integracija preko datuma

3.2.3.3. Geografija simbola: izmišljanje i osmišljavanje mesta sećanja 3.2.3.4. Martirološka mesta sećanja 3.2.3.5. Izmišljanje prošlosti na Balkanu 3.2.3.5.1. Izmišljanje pozitivnih stereotipa3.2.3.5.2. Graniĉarska martirologija 3.2.3.5.3. Izmišljanje tradicija kod novih drţava 3.2.3.5.4. Retrospektivni fatalizam: deterministiĉki sklop izmišljanja prošlosti

Zakljuĉak: kritika ideologije i dekonstrukcija

3.3. Dinamičko refleksivni pristupi prošlosti: prošlost kao proces osmišljavanja

3.3.1. Simbolizam i prošlost 3.3.1.2. Simboliĉki interakcionizam Dţordţa Herberta Mida 3.3.1.3. Simboliĉka funkcija dinamiĉke prošlosti u SAD 3.3.1.4. Linkoln kao simbol

3.3.2. Hermeneutika i prošlost3.3.2.1. Prošlost, smisao i istorija 3.3.2.2. Razlaz hermeneutike i kritike ideologije

3.3.2.3. Komplementarnost hermeneutike i kritike ideologije

3.3.2.4. Tradicionalistiĉki i prosvetiteljski smisao prošlosti

3.3.2.5. Retorika i smisao

3.3.2.6. Hermeneutika i funkcionalizam

Zakljuĉak

III Deo

Kritička kultura sećanja: primena

1. Zaborav klasnog tlaĉenja


3/232

3

2. Permanentno prevladavanje prošlosti

3. Trgovina prošlošću

4. Aktivni nezaborav i produktivni zaborav

5. Slavna, antikvarna i kritiĉka istorija

6. Ţrtva i sećanje

7. Kritiĉki i sraĉunati zaborav

8. Trauma i prošlost

9. Zajednica nelagodnog sećanja

10. Ratnocentriĉno sećanje

11. Nova sloţenost društvenog vremena

12. Revizija antifašizma

13. Racionalna versus korisna prošlost

14. Suoĉavanje sa zloĉinima ili patriotiziranje kriminala ?

15. Zaborav i izmirenje

16. Etnocentriĉna i antitotalitarna naracija

17. Istoriĉno poreĊenje – uslov kritiĉkog sećanja

Z a k lj u č a k

Predgovor

U ovoj knjizi prikazana je teorijska strana izmenjenog odnosa prema prošlosti nakon slomaHladnog rata. Na neki naĉin reĉ je o drugoj strani procesa koji je prikazan u mojoj knjizi„Prevladavanje prošlosti“ (Kuljić 2002). Dok su u prethodnoj knjizi u središtu bile idejnopolitiĉkedebate s kraja 20.veka, ovde se kritiĉki prate duţi procesi nauĉnog sazrevanja objašnjenja upotrebe

prošlosti. Treba se nadati da će ovaj pregled bar malo pomoći u snalaţenju u novoj nepreglednosti poslehladnoratovske epohe. Naime, od kraja 20. veka i sloma bipolarnog svetskog poretka narasla jenepreglednost, ne samo sadašnjice nego i prošlosti. Berlinski zid je srušen 9.11.1989, a Varšavski

pakt je raspušten 1.4.1991. Prošlost je postala sloţenija, rasutija, lišena neprijatelja koji je redukovaonjenu sloţenost u hladnom ratu. Slom evropskog socijalizma otvorio je novu budućnost, ali i novu

prošlost. Nisu samo postali dostupni novi izvori, niti je samo ukinuta dekretirana prošlost, već je

nova prošlost prihvaćena kao okvir izmenjenih autobiografija. Prosto reĉeno, ne pišu samo istoriĉariistoriju, već i mnogi pojedinci imaju potrebu da vlastitu ţivotnu istoriju preinaĉe u svetlu novih

promena i saobraze novim poţeljnim idejnim okvirima. Odnos sadašnjice i prošlosti zamršen je i


4/232

4

uzajaman. Potrebe sadašnjice nameću slike prošlosti, ali i slika prošlosti povratno deluje na aktuelne procese. Samo se u sklopu pomenutog meĊuuticaja moţe donekle objasniti izmena istraţivaĉkih prioriteta, teorije i nauĉnih metoda u disciplinarnom pogledu šarolike misli o prošlosti. Boom sećanja krajem 20.veka postepeno je uobliĉavao i teorijsku misao o prošlosti. Javljaju se noveoblasti: politika sa prošlošću, istorijska politika i kultura sećanja. Moţda bi bilo preterano tvrditi dase haos sadašnjice moţe redukovati ukoliko se unese red u teorije o prošlosti, ali se verovatno moţe

ublaţiti. Ako se, naime, ozbiljno primi k znanju ĉinjenica da je prošlost vrloupotrebljiv i aktivan sadrţaj, onda se moraju svestrano razmotriti ne samo naĉini korišćenja

prošlosti, nego i razna objašnjenja ove upotrebe. Teško je ne dati za pravo onima koji tvrde da je politiĉka bitka u stvari bitka za teritorije kolektivnog pamćenja (D.Ugrešić), i da je borba protivvlasti uistinu borba sećanja protiv zaborava (M.Kundera). Bez preterivanja se moţe reći da u društvui u politici postoji ĉak neka vrsta kategoriĉkog imperativa ĉega se treba sećati. Ili šta se ne smezaboraviti. „Sećati se da bi se pripadalo“, jeste nalog grupe. Tek kada se otkrije struktura pripadanja,moţe se prozreti normativna prošlost. Pitanje je, meĊutim, da li je uopšte moguće sećati se bezosvete ili drugih nastojanja za obeštećenjem? U ovoj knjizi se ne iskljuĉuje mogućnostnekonfliktnog kritiĉkog sećanja. Da bi se to pokazalo, treba skrenuti paţnju na višedimenzionalnost

liĉnog i grupnog pamćenja i sećanja i na razliĉita tumaĉenja veze izmeĊu grupne solidarnosti i pamćenja, ali i izmeĊu pamćenja i moći. Nikada ne treba zaboraviti da je pamćenje deo liĉnog ikolektivnog identiteta, neka vrsta moralne postojanosti, ĉija je tamna strana moralni apsolutizam(J.Müller). Nije bez razloga Niĉe ovoj zarobljenosti prošlošću suprotstavljao produktivni zaborav.

U središtu istraţivanja su, dakle, teorije o kolektivnom pamćenju. Naravno, danije cilj da se pruţi celoviti pregled, niti da se iznese konaĉna ocena stanja u ovoj meĊugranskojoblasti. Razliĉite teorije i pristupi su isprepleteni, a iza istih signalnih pojmova kriju se katkadopreĉne struje. Raznovrsna akcentovanja i pomeranja teţišta su u meĊunarodnim razmerama jošuoĉljivija. Od ortodoksne francuske postmoderne do ameriĉkog simbolizma, ovde je procesrelativizacije uma praćen preko odnosa prema prošlosti. Da tako kaţemo, u knjizi je reĉ orašĉišćavanju teorijskih pristupa prošlosti, tj. izdvajanju glavnih pristupa i oceni njihove saznajnevrednosti. Odnos prema prošlosti, uobliĉen u teorijskoj strani kulture sećanja, ovde se prati prekomreţe kljuĉnih pojmova (sećanje, pamćenje, kultura sećanja, kolektivno pamćenje, društvenovreme, istorijska svest), koji su prisutni u nekoliko osnovnih pristupa (konstruktivizam, kritikaideologije, simbolizam i hermeneutika). Naravno, da se pomenuti pristupi nisu mogli tumaĉiti bezistorijske konkretizacije. Uoĉeno je da su neretko središnji pojmovi nedovoljno ujednaĉavani inejasno definisani, a razlike kod tumaĉenja prošlosti nisu izvirale samo iz teorijskih nedoumica,nego i iz neteorijskih ĉinilaca. Treba li uopšte podsećati da su u javnom prostoru vrlo aktivnaraznovrsna selektivna konkurentska pamćenja ? Slom bipolarnog poretka sećanja nije toliko

podstakao istorijska istraţivanja, koliko je ubrzao proţimanje istorije pamćenjem. Oţivljenokolektivno pamćenje, a ne istorijsko znanje, bilo je oruţje u poslednjem graĊanskom ratu uJugoslaviji. „Memorijalizacija“ istorije (prodor kolektivnog pamćenja u istoriju) bila je u isto vreme i njena moralizacija (J. Müller). Na svim stranama je prošlost uspešno podvrgnuta najvišoj moralnojvrednosti- nacionalnom interesu. Mobilizacija osećajne prošlosti potisla je u ime novih moralnihciljeva rankeovski imperativ da treba pisati wie es eigentlich gewesen. Zbog neobiĉno aktivneupotrebe prošlosti na zapadnom Balkanu, tokom ĉitavog izlaganja, a i u nekoliko zasebnih celina,iznet je širi osvrt na domaću kulturu sećanja.

Zrenjanin oktobra 2005.


5/232

5

U v o d

U uvodu treba reći nešto o pristupu i definisati nekoliko kljuĉnih pojmova. Najprevalja podsetiti da prošlost ima dva nivoa: ontološki i eksplikativni. Ono što se zbilo ostaje kaoĉinjenica zauvek, ali se menja tumaĉenje. Brut je ubio Cezara i to je nepobitno, naime, nije Cezarubio Bruta. Ali objašnjenja ubistva su razliĉita. Grubo reĉeno, zavise od polazne premise da li je

Brut bio dosledni republikanac ili pobunjenik i zaverenik? Objašnjenja zavise i od toga da li seCezar ocenjuje kao veliki drţavnik ili kao uzurpator ? Ili, drugi primer. Jugoslovenska socijalistiĉkaekonomija je u prvih dvadesetak godina svog razvoja imala visoku stopu rasta. Objašnjenja oveĉinjenice zavise od poimanja socijalizma, kao zatvorenog ili kao modernizacijskog društva. U

prvom sluĉaju rast se tumaĉi kao posledica inostrane pomoći, u drugom je rezultat nekih prednostisocijalistiĉke privrede i samoupravnog ţara širokih masa? Uprkos jasnoj razlici izmeĊu dva nivoa,ĉinjenica i objašnjenja, teško ih je do kraja razdvojiti. Ovde je samo vaţno uoĉiti da kultura sećanja

pripada nivou objašnjenja. Prosto reĉeno, istorijsko jeste nepobitno i nepromenljivo, ali se našatumaĉenja menjaju. Tako postaje jasnije da bez racionalnog suoĉavanja sa tumaĉenjima istorijenema ni ontološke istorije. Treba dodati i to da je akademska istorija eksplikativna, nauĉna, dokrealna prošlost to, naravno, nije. Premda je istorija nuţno redukcija sloţene realne prošlosti, ipak

uoĉavanje sloţenosti prošlog ne zavisi samo od sagledavanja njegove dubine, nego i od naĉinanjegovog objašnjenja. Da ne bi bilo nesporazuma treba dodati da su opreĉna i konkurentskaobjašnjenja i pamćenja korisna, pa ĉak i da „ekonomija moralnog neslaganja“ ne mora bitineprogresivna. Ove okolnosti su najupadljivije kod zemalja u tranziciji. MeĊutim, snaţan prodorkolektivnog pamćenja je moralizovao nauĉnu istoriju, a pluralizam slika prošlosti je dodatnorelativisao. Da ne pominjemo da je to podstaklo nove iracionalne sukobe. U celini uzev, upotreba

prošlosti jeste ogledalo politiĉke kulture (J.Olick). To kako se sećamo i ĉega se sećamo, priliĉno pouzdano iskazuje i naše prioritetne politiĉke vrednosti. Ne manje od toga, naĉin na kojiobjašnjavamo raznovrsnost prisećanja govori o samorefleksiji i sposobnosti prevazilaţenje liĉne igrupne uskogrudosti.

Ako se sloţimo da prošlost nije nepomiĉna, niti statiĉna, onda je za razumevanje promena slika prošlosti potreban dinamiĉan i sloţeni filozofskoistorijski i sociološki okvir. Njegovaeksplikativna snaga nikako se ne meri stupnjem relativizma, kao npr. kod savremenogkonstruktivizma. Treba se, naime, osloboditi pogrešne pretpostavke, koja je danas raširena kod

postmoderne, da su sve slike prošlosti podjednako ravnopravne konstrukcije. Još su stari Grcigovorili da je slep onaj ko vidi sve, tj. da je potreban okvir i kriterij razlikovanja vaţnog odsporednog, trajnog od efemernog. Drugim reĉima, treba izgraditi sloţeni kriterij koji ne robuje duhuvremena. To je uslov odupiranja epohalnoj svesti koja nameće hegemonu sliku prošlosti.

Zato je ova knjiga i nastala delom kao odgovor izazovu postmoderne, koja pretisamorazumevanju istoriĉara, jer se trudi da relativistiĉki svede istoriju na mreţu ravnopravnihalternativnih verzija iskonstruisane prošlosti. Iako je, po svemu sudeći, izazov postmoderne u svetuu osnovi prevladan (Roberts 2005), u ovoj knjizi će se pokušati na konstruktivizam odgovoritisloţenim sociološkosaznajnim dijalektiĉkim realizmom. Premda je, kao i sve pomodnosti, izgledaveć minula glavna kriza istoriĉara, postaknuta postmodernom provokacijom, treba dodati da ovukrizu domaća nauka skoro i nije osetila, jer je bila preokupirana konstrukcijom nove korisne nacionalne prošlosti.

Koliko god bilo taĉno da je konstruktivizam, kao teorija saznanja postmoderne, skrenuo paţnju na znaĉaj jezika, teksta i smisla, podstakao refleksivnost i dijalog, ne manje je izvesno da jenjegov domašaj u tumaĉenju prošlosti skroman. Oĉevidno je da nije lako definisati

poslehladnoratovski svet lišen metafiziĉkih osnova, nadistorijskih vrednosti, napretka i telosa. Unovoj nepreglednosti svakako je sloţenija i uloga nauke o prošlosti. U poslemetafiziĉkoj situacijisvet ne poimamo sa stabilnim i trancedentnim, nego sa izabranim“vrednostima”, koje usvajamo da


6/232

6

bi opravdali naše odluke (Roberts 2005). Nauĉna misao, nošena dubokom sumnjom u mogućnost progresa, nije stabilan već nestabilan i otvoren sistem ideja. Kako izgleda, danas je njena slika prošlosti još nestabilnija. Ĉak i ako se sloţimo da se istoriografija ne moţe svesti na konvencionalnirealizam, i donekle priznamo eroziju metafizike, opet se relativizam postmoderne ĉini kao odvećlagodni izlaz iz nove nepreglednosti. Prošlost se olako relativizuje i tabuizira, a budućnost se

poistovećuje sa neprekidnom sadašnjicom.

Nekoliko narednih napomena posvećeno je definisanju osnovnih pojmova iz ĉega semoţe nazreti i karakter pristupa prošlosti u ovoj knjizi. Reĉ je o pojmovima: pamćenje, sećanje,kolektivno pamćenje, kultura sećanja i društveno vreme. U sociološkom smislu, organizovanodruštveno pamćenje nije golo skladištenje iskustva iz prošlosti. Njegova vaţna funkcija je istruktuiranje rezultata aktivnosti opštenja kojima grupa odreĊuje vlastiti osoben odnos prema svetu isebi. Pamćenje sklapa selektivne sadrţaje prošlosti u smisaoni poredak, uspostavlja sklad u

prihvatanju i tumaĉenju sveta, ali naravno ne samo ĉuvanjem odreĊenih sadrţaja, već i zaboravomdrugih. Treba razdvajati pamćenje, „skladištenje“ sadrţaja prošlosti, od „sećanja“, tj. aktualizovanjasaĉuvanih sadrţaja. Sećanje je zahvat u prošlo uvek iz nove sadašnjice. Hermeneutiĉari su priliĉno

uverljivo pokazali kako uz pomoć sećanja, a posredstvom odabranih prošlih sadrţaja, stvaramookvire tumaĉenja i znaĉenja za sadašnjicu. Kod obe delatnosti vaţnu ulogu imaju kriteriji odbira:liĉni, porodiĉni, nacionalni, politiĉki itd. Posrednici pamćenja (usmeni, pismeni, vizuelni,elektronski) imaju takoĊe aktivan uticaj na sećanje. Oni organizuju i struktuiraju polje opštenjaizmeĊu subjekata i usklaĊuju raspodelu obaveštenja. Kod usmenih kultura poimanje sveta drugaĉije

je nego kod pismenih, a unutar ovih potonjih postoji razlika izmeĊu elektronskog i neelektronskogdoba. Već u pismenim kulturama znanje o svetu nije poreĊano, nego hijerarhijski organizovano uskladu sa podelom rada i društvenom strukturom. Uostalom, opšte je poznato da u svakomdiferenciranom društvu društvenointegrativna misao ne rašĉlanjava znanja o prošlosti po saznajnimkriterijima, nego utilitarno. Grubo reĉeno, zaboravlja se ono što je za vladajuće grupe nekorisno.Iako su pismena društva kadra da prevladaju osobenu strukturnu amneziju usmenih društava, kodnjih se javlja organizovani zaborav druge vrste. Interesi uvek ureĊuju odnos javnog pamćenja izaborava kao i naĉin korišćenja zapamćenih sadrţaja, a, ideologije (što su marksisti najoštrijeuoĉili), prikazujući posebno kao opšte, predstavljaju selektivno pamćenje kao autentiĉno ineiskrivljeno.

Selektivno sećanje, dakle, ĉine viĊenja onih prošlih zbivanja koja su znaĉajna za pojedince kada sebe definišu kao ĉlana odreĊene grupe. Ova uverenja nisu iskljuĉivo, pa ni preteţnokognitivnog k araktera. Akteri sećanja i njegove rekonstrukcije preteţno su društvene prirode: mogu

biti institucionalizovani (drţavni autoritet, sistem obrazovanja, masovni mediji, partije, crkva) ineinstitucionalizovani (porodica, krug prijatelja, neformalne grupe). Bez pamćenja ne bi smo moglizamisliti vreme. Pamćenje je sadašnja prošlost i protivnik nezadrţive prolaznosti. Ako je suštinavremena nemogućnost povratka i jednosmernost kretanja ka uvek novom kraju, onda je suština

pamćenja negacija ove zakonitosti vremena. Na neki naĉin pamćenje preokreće ono što se ne moţeobrnuti i vraća ono što je izgubljeno. Ali, u tome leţe i mogućnosti manipulacije. Vladajuće grupeuvek dogmatizuju sećanja i hijerarhizuju ih po znaĉaju. Praznici su svedoĉanstvo onoga ĉega drţavaţeli da se seća.

Reĉeno ţargonom moderne ”mnemologije”, kolektivno pamćenje ĉini niz praktiĉnihobrazaca i kulturnih sadrţaja, koje ljudi uĉe da bi ih dekodirali i konvertovali u vlastiti identitet.Sociološki reĉeno, reĉ je o društvenointegrativnoj viziji prošlosti koju pojedinci na razliĉit, ali ipaksliĉan naĉin, tumaĉe, menjaju i saobraţavaju samoviĊenju sebe i vlastite grupe. Kolektivno

pamćenje, kao integracija razliĉitih liĉnih prošlosti u jednu zajedniĉku prošlost, konstituiše se u

napetosti izmeĊu sluţbene politike sećanja i privatnih sećanja. Vizija prošlosti, sadrţana u njemu,nije samo mobilizacijski sadrţaj ideologije, nego i nuţan deo svesti neideoloških grupa. Bilo bi,naravno, jednostrano ovu vrstu svesti o prošlom redukovati na politiĉko i ideološko. U svakodnevici


7/232

7

je prisutno mnoštvo raznih slika prošlosti, paralelnih i konkurentskih. Unutar tog sklopa dominirahegemona slika prošlosti koju nameće vladajuća grupa. Postoji jedno sluţbeno pamćenje(npr.Spomenik palim u ratu za Sloveniju, Dan domovinske zahvalnosti u Hrvatskoj), a više

politiĉkih, ideoloških, porodiĉnih, generacijskih i liĉnih pamćenja. Ova pamćenja mogu sapostojati, proţimati se ili sukobljavati. Svako pamćenje, a naroĉito politiĉko, upućeno je na globalnu mreţudruštvenih posrednika (drţava, partija, mediji, groblja, porodiĉni album) i predstavljanje preko

simbola (grb, partijska obeleţja, genealogija).

Sloţena uloga kolektivnog pamćenja uslovljena je vaţnom ulogom prošlosti kodsamoviĊenja pojedinca i grupa. Slike prošlosti redukuju nepreglednost prošlih dešavanjarazdvajanjem vaţnih od nevaţnih dešavanja, grade kriterije tradicije za generacije, ali lako postaju iemotivna osnova poreĊenja prošlosti i sadašnjosti i time podsticaj koji budi osećanja zadovoljstva ilinezadovoljstva sa postojećim. Snage koje predvode ubrzane promene grade sliku mraĉne prošlosti,ali mogu izazvati i reakciju u obliku nostalgije za preĊašnjim.Dakle, sećanje ima (1) kognitivnuulogu, tj. moţe biti pokušaj realne spoznaje minulih zbivanja, ali je i (2) sredstvo stvaranjaselektivnih grupnih znanja o prošlosti. Drugim reĉima, postoji istorijska i praktiĉna prošlost. Kod

kolektivnog pamćenja prevladava praktiĉna prošlost.

Pamćenje ipak nije samo pasivni odraz kulture i politike, nego i tvorac kulture,verovanja i vrednosti javnog i privatnog ţivota. Prošlost je sredstvo vladanja, jer priĉe uĉvršćujuautoritete i stvaraju socijalni smisao. Sklad i pravdanje drţava, ustanova i pojedinaca zavisi od

prošlosti. Postoji veza izmeĊu organizacije kolektivnog pamćenja i konstrukcije identiteta. Identitetsve više poĉiva na priznatom pamćenju. Uprkos reĉenom, bilo bi nerealno zalagati se za potpunoelimisanje kolektivnog pamćenja, jer je ova oblik svesti vaţan neizbrisivi sastojak politiĉke kulturedruštva. Još manje bi bilo realistiĉno misliti da se ovo pamćenje moţe imunizirati od ideološkeupotrebe. Naprotiv, sukobi oko prošlosti nuţni su i potrebni, ali kada prošlost postane sredstvonasilnog razgraniĉavanja, onda postaje destruktivna i štetna. Iracionalna zarobljenost prošlošću uovoj knjizi pokazana je na domaćim primerima.

Sloţenost pamćenja nameće kulturi sećanja dvoznaĉni smisao. To je: (1) zbirni pojamza oznaku sveukupne nenauĉne javne upotrebe prošlosti; (2) meĊugranska nauĉna disciplina koja se

bavi tumaĉenjem i objašnjenjem razliĉitih oblika ĉuvanja i iskrivljavanja prošlosti. Dok istorijskakultura obuhvata individualne i kolektivne strategije pamćenja i sintetizuje ih u nauĉne diskusije,dotle se kultura sećanja više odnosi na ideološke kolektivne naĉine, mesta i obrasce sećan ja. Ovaupadljiva dvosmislenost kulture sećanja ipak nije protivreĉna, jer je, uprkos razlikama, teško dokraja razdvojiti javnu od nauĉne svesti o prošlom.

Kultura sećanja kao zasebna disciplina izdvojila se krajem 20.veka ponajvišezahvaljujući hajdelberškom egiptologu J.Asmanu i anglisti iz Konstance A.Asman. Znaĉajandoprinos dali su joj i P.Riker, P.Nora, R.Koselek i J.Risen, E.Hobsbom i E.Zirabevl. Reĉ je o novojnauĉnoj disciplini koja istraţuje uloge kulturnih obrazaca sećanja, znaĉaja pamćenja i sećanja zaformiranje identiteta i odnosa prema istoriji i prošlosti u nauci i kolektivnom pamćenju. Kulturasećanja na planu liĉnog i kolektivnog pamćenja oznaĉava manje ili više osmišljen odnos prema

prošlosti i konstruktivni karakter stava prema prošlim iskustvima s obzirom na sadašnjost i budućnost. Prioriteti ove discipline su razliĉiti odnosi prema prošlosti u kojima se ogleda kolektivnasvest. U tom smislu kultura sećanja je srodna sa pojmovima „politika sećanja“ ili „politiĉkokorišćenje istorije“. Dok je sećanje više vezano za emotivni i kognitivni odnos pojedinca prema

iskustvu, dotle se pamćenje više odnosi na društveni i kulturni aparat u kojima se skladišti uĉinaksećanja. Osim toga, sećanje obuhvata i nenamerno opaţanje i nesvesno reagovanje, dok je pamćenjesmišljeni odnos prema prošlosti, više vezan za ustanove i medije koji ĉuvaju i prenose sadrţaje


8/232

8

prošlosti. Srećni ljudi imaju loše pamćenje i bogato sećanje (T.Brusig). Kultura sećanja prouĉavanaĉine kojim kulture, reţimi i klase prenose znanje o prošlosti, kako ga izmišljaju, obraĊuju, koriste,

potiskuju, zaboravljaju i preinaĉuju. S obzirom na tehniĉko tehnološku stranu skladištenja pamćenja,razlikuju se usmene, pismene i elektronski posredovane kulture sećanja. TakoĊe postoje

pojedinaĉne, kolektivne, sluţbene i nesluţbene verzije. Institucionalizacija kulture sećanja poĉinjesa prelazom sećanja u kulturno pamćenje.

Još sa jednog aspekta treba uoĉiti dve strane kulture sećanja: (1) Kulture se posmatraju kao skladišta i nosioci sećanja. Ĉine ih obrasci u kojima se nasleĊuje, prenosi, planski ilispontano zaboravlja ili potiskuje sećanje. U njima se prelamaju interesi razliĉitih grupa. Kada je

posredi ideološko korišćenje prošlosti govori se o “politiĉkom korišćenju istorije” ili «politizacijisećanja»; (2) U drugom, ne toliko ideološkom smislu sećanje oznaĉava manje ili više svestan

pojedinaĉni grupni ili kolektivni odnos prema zbivanjima iz prošlosti, kod koga pojedinci i grupekoriste prošlost da bi se razgraniĉili od drugoga i izgradili identitet.

Dakle, kultura sećanja prouĉava mehanizme društvenog prenošenja, oblikovanja,odrţavanja i prerade prošlosti i razvija pristupe za prouĉavanje kolektivnih i individualnih slika

prošlosti koje ljudi i grupe u odreĊenim situacijama koje zatiĉu stvaraju, da bi uz pomoć prošlosti

rastumaĉili sadašnjost i stvorili viziju budućeg razvoja. Njene istraţivaĉke prioritete ĉine dve opšteoblasti: (1) mehanizmi nametanja slike prošlosti; (2) pojedinaĉne i grupne potrebe koje olakšavaju

prihvatanje odreĊene prošlosti. Pri tome se nastoje objasniti mehanizmi konstruisanja smisla prošlosti, tj. saobraţavanje prošlosti interesima vladajuće grupe, posredstvom selektivnog izbora,osobenog tumaĉenja i povezivanja sadrţaja iz prošlosti. U tom cilju prati se: (a) dinamika promenaizbora sadrţaja iz prošlosti, odnosno izmene sadrţaja i smisla koji se traţi u prošlosti; (b) naracija, tj.naĉin izlaganja, izbora, povezivanja i osmišljavanje rastrzanih sadrţaja; i (c) društveni sklopovi koji

pogoduju oţivljavanju pamćenja na odreĊena zbivanja.

Iako društvenointegrativna slika prošlosti gotovo nikada nije lišena neposrednog ili

posrednog uticaja interesa vladajućih grupa, ipak se kultura sećanja ne moţe svesti na kritikuideologije. To je sasvim razumljivo budući da su potrebe za kontinuitetom sa prošlošću raznovrsne.Pored potrage za smislom pojedinaĉnog ili grupnog postojanja, aktivni su integrativni napori zahomogenizovanjem raznih neideoloških grupa, ali i trajnija idejna ili kratkoroĉna dnevnopolitiĉkaideologizacija posredstvom iskrivljavanja prošlosti. Tokom istorije status i smisao pamćenja bitno seizmenio: od mitskog i sakralnog statusa pamćenja u antici, preko poimanja pamćenja kao izvoraznanja i istine u premodernom svetu, do opadanja znaĉaja pamćenja danas. Zato je svaka kulturasećanja tesno vezana za vlastiti istorijski oblik društvenog vremena koje je dinamiĉki okvirkorišćenja prošlosti.

Društveno vreme je hronološki okvir za razvrstavanje društvenih dešavanja, tj.

konstruisani tok koji se slaţe sa odnosima i obiĉajima unutar konkretnih grupa. Vreme uopšte jeizmereni ili merljivi period, tok lišen prostornih dimenzija. U uţem smislu vreme je promena koja seopaţa kao prelaz iz prošlosti preko sadašnjice u budućnost. Dosledno tome, prošlost je sfera realnog,a budućnost mogućeg. Protok vremena pretvara mogućnosti u ĉinjenice, a budućnost u prošlost.Društveno vreme je subjektivno opaţljivi i omeĊeni period, a fiziĉko vreme je objektivno merljivi

proces. Fiziĉko vreme operativno se definiše satom i kalendarom, a društveno vreme raznimdogovorenim poĉecima, prekretnicama, ciklusima i izabranim društvenointegrativnim sadrţajima. Upravo društveno vreme, stvoreno u grupama, daje smisao i koherentnost opaţanju i omogućujesvesno iskustvo o vremenu. Dakle, reĉ je o nekoj vrsti narušavanja hronologije od strane raznihgrupa.

Tako postaje jasnije zašto istorijski zaokreti nameću nove poretke društvenogvremena. Naime, prethodna prekretniĉka zbivanja ne ukljuĉuju se u novi poredak društvenogvremena izmeĊu ostalog i otuda što se ne podudaraju sa novim nadama, koje neretko snaţnije


9/232

9

osiguravaju lojalnost od realnog uĉinka. Preokret u Srbiji iz 1945. ne samo što je u negativnomsmislu, kao mraĉna prošlost, bio vaţan za snage preokreta iz 2000, već su nove nade u kapitalizam,nametale drugaĉiju organizaciju prošlosti. Ovde je vaţno dodati i to da osnovna ontološka podela na

prošlost i budućnost (izmeĊu kojih opstaje vrlo kratka sadašnjost) nije pogrešna, ali je za kulturusećanja ipak nedovoljna. Razumevanje društvenog vremena, naime, iziskuje sloţeniju vizijutemporalnog poretka. Ako, naime, prošlost rašĉlanimo na bivšu sadašnjicu i prošlu budućnost,

sadašnjost na aktuelnu prošlost i oĉekivanu budućnost, a budućnost na buduću prošlost i budućusadašnjicu, lakše ćemo razumeti vezu sva tri vremena i njihovu promenljivost (R.Koselek, P.Riker,J.Štraub). Na taj naĉin lakše je uoĉiti da prošlost jeste objektivna, ali ne i nepomiĉna. Ako se, uzreĉeno, uvek ima na umu i razlika izmeĊu objektivne i društvenoprihvatljive prošlosti, onda je okvirza istraţivanje prošlosti bitno proširen. Ne samo što uvek nove društvene snage traţe i novu sliku

prošlosti (radi pravdanja vlasti ili pretendovanja na nju), a time i novu organizaciju društvenogvremena, nego i svaki klasni savez nameće vlastite kriterije kod procene prošlosti i prikazuju

posebne interese kao opšte, pre svega time što uspešno nameće orijentacione oslonce smisla ivrednosti. Drugim reĉima, prošlost se menja zato što se menja i vizija budućnosti, a istorijska svest

je promenljivi naroĉiti obrazac usklaĊivanja iskustva i oĉekivanja.

Samo se u diferenciranoj viziji temporalnog poretka moţe jasno uoĉiti svaraznovrsnost upotrebe društvenog vremena. Po sebi se razume da se ova upotreba usavršavala. Odkada je prosvetiteljstvo srušilo iluziju o nastavku prošlosti na drugom svetu, prošlost je postala nanovi naĉin upotrebljiva i nepredvidljiva. Društveno vreme poĉelo je sve upadljivije zavisiti od

politiĉkih potreba sadašnjice, a ne više od hijerokratskog tumaĉenja strašnog suda. Prosvetiteljstvo je srušilo hegemono religijsko društveno vreme, i uvelo mnoštvo ideologizovanih svetovnihvremena. Novu globalizacijsku ideologizaciju društvenog vremena iskazuju Fukujamina teza o krajuistorije i postmoderno postuliranje sloma teleološkog poimanja istorije i utopije. Kod novogdruštvenog vremena srušena je budućnost, a ne prošlost, jer je u tezi o kraju istorije postulirana slika

bezalternativnog kapitalizma u kojoj se na novi naĉin budućnost poistovećuje sa «neprekidnomsadašnjicom». Kraj 20. veka doneo je “slom budućnosti”, tj. teleološkog i utopijskog viĊenjavremena. Oslabilo je i uverenje o vladavini razuma, a kontingentnost i neizvesnost postali su suštinaistorije. Napredak je proglašen za zabludu filozofije istorije, obznanjen je kraj istorije i utopije.Reĉju, u svetopoglednom smislu neoriginalna restauracija konzervatizma i relativizma ideologizuje

poslehladnoratovsko društveno vreme.

Svemu pomenutom peĉat daje snaţan prezir postmoderne prema sintezi i okretanje kafragmentu, paralogiĉnom, metafori i «radosnoj relativnosti stvari». Posledica odustanja oduoĉavanja antagonistiĉkih protivreĉnosti, jeste okretanje ka mnoštvu što pravda novi teorijsko

politiĉki borbeni pojam «pluralizam» (V.Sepman). Deklarisana jednakost svih stanovišta ne izdrţava

pritisak realne nejednakosti normalizovanog kapitalizma. Nauka o prošlosti teško se otimaimperativima nove ideologizovane kulture sećanja. Uprkos haotiĉnosti stanovišta, paralogiĉkim paradoksima i teorijskoj nedoslednosti, postmoderna kultura sećanja ĉini svetopoglednu formacijukoju integriše antitotalitarna slika prošlosti.

Osporavanja postmoderne lišena kritike ideologije nisu kadra da prozru toboţeradikalnu kritiĉnosti nove kulture sećanja koja je kostimirana novim pojmovnim nauĉnim ţargonom:konstrukcija i realnost, obrasci ţrtvene didaktike, demokratija i ljudska prava, nulti ĉas, simboliĉnoinsceniranje i sl. Verovatno najviše otuda što su novi mitski pojmovi (trţište,tranzicija,globalizacija) uspešno potisnuli svest o klasnoj napetosti. Štaviše ovi pojmovi, primajući sudbinskikarakter, doveli su u sumnju i prosvetiteljske teţnje za emancipacijom i solidarnošću. Prošlost se

odveć lagodno tumaĉi u svetlu nove budućnosti - bezalternativnog kapitalizma i etniĉki ikonfesionalno homogene drţave. Tome nasuprot, kritiĉka kultura sećanja ne polazi od


10/232

10

relativistiĉkog postulata o naĉelnoj nemogućnosti razlikovanja realnosti i iluzije, istine i obmane,niti proglašava uzaludnim emancipatorske napore za jednakošću i pravdom.

Naprotiv, odbacujući postmoderniĉku averziju prema racionalnosti iemancipaciji ona se zalaţe se za istraţivanje interesne osnove grupnih posrednika prošlosti (klasni,

politiĉki, porodiĉni, generacijski ĉinioci). Nije kljuĉno pitanje šta govore ostaci prošlosti, nego kakose ti ostaci tumaĉe. Drugim reĉima, ko šta pamti i zašto pamti? Marksistiĉki ideološko kritiĉki

pristup do sada se uglavnom bavio klasnim i politiĉkim ĉiniocima iskrivljavanja prošlosti. Od kraja20. veka pojaĉano je istraţivanje neekonomskih ĉinilaca, a uticaj ideoloških ĉinilaca postupno jeklasno neutralizovan. U tom pravcu razvija se poslehladnoratovska kultura sećanja u kojojdominiraju konstruktivizam, simbolizam i hermeneutika. Sklop u kom se tumaĉi iskrivljavanje iupotreba prošlosti ove struje ne traţe unutar strukturne napetosti društvene celine, nego u rasutostifragmenata sa «vlastitim smislom». Saznajni cilj nije uzroĉnost, a nosioci znaĉenja nisu strukture,nego fragmenti. Odveć zaokupljena pojedincom i njegovim fragmentarnim i rasutim iskustvom,konstruktivistiĉka kultura sećanja, svodi prošlost na viziju nepovezanih promena i nepreglednomnoštvo sa ravnopravnim smislovima delova. Njoj nasuprot, kritiĉka kultura sećanja traga zaunutrašnjim antagonizmom, prouĉava plansko usmeravanje preplitanja javnog, sluţbenog i liĉnog

pamćenja, zatim naĉine kako slika prošlosti deli ljude koji su je doţiveli, ali i one koji je nisu

proţiveli, a ipak je prihvataju kao deo vlastitog identiteta. U hegemonom diskursu o prošlostikritiĉka kultura sećanja raspoznaje osobene naracije (tj.nametanje smisla preko veštog i skladnognaĉina izlaganja), koje su u svetopoglednom smislu funkcionalizovane. Prioriteti istraţivanjakritiĉke kulture sećanja nisu samo materijalni ostaci prošlosti, obeleţena mesta sećanja, niti

pluralizam minulih simbola i znaĉenja, nego i ideologije, stereotipi i mitovi kod upotrebe prošlosti.

Pomenuti pojmovi i ovlaš naznaĉeni pristup su teorijska osnova ove knjige. Naneki naĉin, radi se o promišljanju mogućnosti ovladavanja prošlošću, tj. kritici raznih politika sa

prošlošću. Kultura sećanja tiĉe se opštijeg odnosa prema prošlosti, dok je u središtu suoĉavanja sa prošlošću analiza odnosa prema zloĉinima i senkama prošlosti. Zato je odnos istorije i pamćenjaepistemološko jezgro kulture sećanja, a kritika ideologije njegova neizostavna metodska

komponenta.

I DEO

Kultura sećanja: istorijat

Istorijat organizovanog negovanja pamćenja najĉešće se prati kroz idejne i institucionalne

naĉine njegovog prenošenja. Istorijsko pamćenje oblikuju tr i glavna posrednika: primarno iskustvo,kultura sećanja i istorijska nauka (Hockerts 2001). Istorijska nauka nema svuda monopol na

posredovanje prošlog. Što je prošlost bliţa to je uticaj aktuelnih interesa u njenom posredovanjuakutniji. Primarno iskustvo je liĉno proţivljena prošlost. U središtu javnih kultura sećanja jesu slike

prošlosti saobraţene sloţenosti društva i vrednostima vladajućih grupa. Kolektivno pamćenje povezuje nosioce sećanja u ţive zajednice sećanja sa naroĉitim osloncima ( porodicu povezuje predanje, genealoško stablo ili porodiĉni foto album, ĉlanove partije istorijat partijske borbe, narodezajedniĉka boţanstva, naciju jezik i manje ili više fiktivna prošlost zajedniĉkog porekla).Komunikativno pamćenje povezano je sa grupom, pa se stvaraju rivalski sklopovi sećanja, oštrosuprotstavljeni ( kvislinzi-«patrioti» i ţrtve fašizma sa sopstvenim tumaĉenjem i vrednovanjem

prošlog). Javna kultura sećanja oblikovana u skladu sa vladajućom ideologijom moţe kombinovativiše perspektiva: liĉno, tradicionalno, sluţbeno. Pojedinaĉna sećanja štite identitet liĉnosti, dok

javno pravda grupni interes. Odnos ovih slika prošlosti je sloţen i kolebljiv, prepun proţimanja,dopunjavanja i suprotstavljanja. Osim toga katkad dolazi do konkurencije ţrtvenih grupa: (sukob


11/232

11

oko monopola na patnju izmedju ţrtava fašizma i ţrtava socijalizma, ţrtava fašizma i ţrtava SADimperijalizma, Jevreja i Arapa). Drţavna ili partijska javna kultura sećanja odvaja se od privatnihuspomena i institucionalizuje. Institucionalna obrada uspomena proteţe se i na ona doba koja nisuobuhvaćena liĉnim iskustvom ţivih savremenika. Liĉno i kolektivno pamćenje mogu se podudarati,ali i sukobljavati. Integracija društva zavisi od veštine nenasilnog nametanja hegemone slike

prošlosti.

Organizovano pamćenje razvija se od usmenog prenošenja, preko štampanih knjige dodanašnjih elektronskih posrednika. Istorija pamćenja zavisi kako od tehnika opštenja tako i odtehnika vladanja (Fischer 2000, 27). Premda je sadrţinski šira, kultura sećanja odreĊuje istorijskukulturu. Najopštije govoreći istorijska kultura je naĉin na koji društvo opaţa vlastitu prošlost. To jeidejna celina u kojoj je prisutno istorijsko znanje o jednom društvu. Drugim reĉima to je zbirnaoznaka za krajnje raznovrsne obrasce predstavljanja prošlosti koji se dopunjavaju i proţimaju. Nijeto statiĉna, već stalno promenljiva celina koja se formira pod uticajem raznovrsnih ĉinilaca.Istorijska kultura jeste naĉin na koji ljudi u jednom društvu opaţaju raznovrsne perspektive prošlostikao istoriju, ali i kako vide vlastito mesto u toku prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, koja osećanja isećanja su povezana sa ovim gledanjima i na koji naĉin se menjaju (Fischer 2000,12). Istorijskakultura jeste, dakle, deo opšte kulture i tesno je povezana sa društvenointegrativnim i praktiĉno-

tehniĉkim znanjima i raznim oblicima njihovog umetniĉkog uobliĉavanja. Nema relativno celoviteistorijske kulture bez razvijene filozofija istorije (ontološke vizije razvoja, njegovog smisla i poukakoje se mogu izvući iz istorije), kao ni bez teorije istorije (razradjenog poimanja determinizma kojiusmerava pokretaĉke snage i prenosne mehanizme istorijskog procesa).

I kod pamćenja su ove premise prisutne, ali u društvenointegrativnom obliku.Pamćenje je, naime, “vremenska mašina” (E.Florey) koja povezuje kvante subjektivnog vremena istvara kontinuitet. Prošlo i buduće jesu prisutni u sadašnjici tako da je vreme u psihološkom pogleduvišedimenzionalno. Kolektivno pamćenje je mnogo sloţenije i dinamiĉnije od pojedinaĉnog: to surazliĉiti obrasci okamenjivanja i konzerviranja prošlosti, ali i njene prerade. Kolektivno pamćenjeintegriše raznolike liĉne prošlosti u jednu zajedniĉku prošlost što omogućuje svim ĉlanovimakolektiva da se zajedniĉki sećaju, pa je više od agregata, tj. sume pojedinaĉnih sećanja. Pamćenje jedruštveno, jer je posredovano jezikom,simbolima i društvenim i kulturnim sklopom. Pamćenje mora

biti najpre uobliĉeno u strukturu simbola pogodnu za prenošenje. Promene u viĊenju prošlosti podudaraju se sa glavnim promenama koje pogaĊaju zajednice sećanja, ĉije prioritetne sadrţajeodreĊuje vladajuće grupe. Kljuĉna ulogu koju u ţivotu ima pamćenje jeste u tome što je kolektivno

pamćenje deo kulturnog aparata koji stvara smisao. Upravo traganje pojedinca za smislom, tj. potreba da bude ukljuĉen u nešto što nadilazi pojedinaĉno postojanje olakšava politiĉku (magijsku,religijsku i svetovnu) manipulaciju sa prošlošću. Zato se pamćenje i posmatra kao simboliĉki okvirza poimanje sveta. Kontinuitet kolektivnog identiteta, tj. društvenih slika o sebi, uspostavlja sekulturom sećanja, koja ujedno daje horizont smisla i vremena (J.Asman). Prošlost je podruĉje u komtraţimo objašnjenje tekućih problema, a poreĊenje prošlih i sadašnjih zbivanja daje kolektivnom

pamćenju strateški karakter u uticanju na sadašnjost (Misztal 2003,13). Dakle, pamćenje je osnovna pretpostavka ljudskih odnosa, pa aktivno utiĉe na sukobe i saradnju. Posebnu ulogu pamćenje imakod stvar anja liĉnih i grupnih identiteta. Otuda je vizija prošlosti nezaobilazan sadrţaj svakedruštvenointegrativne misli. Sluţbeno pamćenje (heroji, mitovi) je skup manje ili više koherentnih,

preakcentovanih ili izmišljenih tradicija koje nameću vlastiti smisao društvenom delanju isnabdevaju ljude nadama i stavovima. Zato slike prošlosti imaju aktivnu ulogu u ideološkomuticanju. Svako društvo naroĉito savesno neguje samotumaĉenja, tj. predstave o sebi kao neĉemu štokontinuirano postoji. Što je saglasnost o dugom kontinuitetu zajednice šira, to je mobilizacijski

potencijal slike prošlosti postojaniji.Slike prošlosti mogu biti razliĉitog obima (koherentna pripovest ili epizoda), a u

sadrţinskom pogledu zavise od delatnosti i vrste grupe koju slika prošlosti integriše i ĉiju aktivnost

osmišljava (nacionalna, klasna, porodiĉna prošlost). Razvoj od usmene, preko pisane i štampanekulture, ka elektronskim sredstvima opštenja, menja iskustvo vremena i uvodi novo poimanje prošlog – što opet na novi naĉin odreĊuje društvenointegrativni uĉinak prošlosti. Tehnološke


12/232

12

promene su samo jedan ĉinilac izmene uloge pamćenja. Osim njih, na odbir sadrţaja iz prošlostiutiĉu promene u oblicima društvene organizacije i u organizaciji vlasti. Premda se sve ideologije naselektivan naĉin odnose prema nasleĊu, ipak se razlikuju po stupnju vraćanja prošlosti. Kodreakcionarnih i konzervativnih ideologija, manje ili više opterećenih religijom, udaljenost taĉke u

prošlosti na kojoj poĉiva poţeljna vizija društva je veća, dok kod svetovnih ideologija (liberalizam,socijalizam) prošlost takoĊe moţe biti uporišna taĉka, ali je bliţa, a obim poţeljnih vrednosti iz

prošlosti je manji. Nacizam se vraćao ratniĉkim germanskim vremenima, fašizam starom Rimu,konzervatizam se i danas raspoznaje po sumnji ili po odbacivanju prosvetiteljstva koje je razbilotradiciju i religiju, raznovrsne nacionalne ideologije vraćaju se minulom «zlatnom dobu» svograzvoja, dok su socijalizam, a donekle i liberalizam, zbog prevlasti svetovnih i prosvetiteljskihsadrţaja, manje bili opterećeni prošlošću.

1.Razvoj organizovanog pamćenja

Istorijat kolektivnog pamćenja obiĉno se razvrstava u nekoliko faza s obzirom na naĉin prenošenja i ĉuvanja sadrţaja pamćenja (Konerton, Misztal, A.Assmann). U prvoj fazi su društva bez pismenosti, dok drugu, antiĉku, karakteriše nadmoć usmenog pamćenja nad pisanim. Poznisrednji vek karakteriše stalna dinamiĉna napetost usmenog i pismenog pamćenja koja je krila sukobestarih i novih društvenih snaga. Od 16. veka do danas nadmoćno je pisano pamćenje, zahvaljujući

pojavi štamparstva. Poslednja faza je ekspanzija vizuelno-elektronskog pamćenja u dobuglobalizacije. Razvoj tehnike nije samo usavršio opaţanje aktuelne stvarnosti, već i viĊenje

prošlosti. Od posrednika u rekonstrukciji prošlosti zavise razliĉiti obrasci tumaĉenja prošlosti,naglasci i linije povezivanja koje se manje ili više ukrštaju. Do skora je pismo bilo dominantni

posrednik istraţivanja istorije. Kada se kolektivno pamćenje oslobodilo granica usmenog opštenja iznanje je moglo biti povereno spoljnom skladištu. Pismo je milenijima omogućavalo, skoro bezkonkurencije, razmenu iskustava unutar jedne i izmeĊu više generacija. Sa pismenim naĉinom

prenošenja kapacitet kolektivnog pamćenja postao je neograniĉen, ali je i njegovo sreĊivanje bivalosve teţe (Marsiske 2001). Krajem 19. veka fotografija, a zatim tonski film, radio i TV u 20. veku jošviše usloţnjavaju dinamiku posredovanja prošlosti. Krajem 20 veka internet je demokratizovao

pristup informacijama, ali su i narasle manipulativne mogućnosti prošlošću. Bila je to je„Gutenbergova revolucija audio vizuelnih medija“. Kolektivno pamćenje postalo je u digitalnomobliku sve više multimedijsko. Nova vremenska mašina omogućila je razmatranje prošlosti izrazliĉitih perspektiva i simulaciju alternativnih istorijskih tokova. Istovremeno je rušenje starog

poretka sećanja podstaklo provalu starih praznoverica. Nova tehnika je pokazivala sklopove kojitradicionalnom istraţivanju prošlosti nisu bili pristupaĉni. Preko simulacije, slika prošlosti postala jemaštovitija, zabavnija i pamtljivija. Premda sazdana od dva dekretirana poretka sećanja, druga

polovina kr atkog 20.veka bila je kritiĉnija prema prošlosti od stoleća koje ju je smenilo. Nije prvi

put u istoriji euforija novog nultog ĉasa (1989. godina) zamaglila realnu restaurativnu prirodu novogzaokreta.

Na drugi naĉin je kod usmenih kultura narodno pamćenje dugo negovalo maštu. Tu je prošlost bila spojena sa sadašnjicom, kolektivni identitet usidren u mitu, a ţivot se raĉunao prekogenealogija elita. Vreme nije poimano kao kontinuum, već je bilo relativno u odnosu na prostor, jer

je svaka grupa na drugi naĉin raĉunala vreme (od smrti faraona, Hrista, Muhameda itd.). Unutarlokalnih vremena fiksirano je zlatno doba sa genealogijom liĉnosti (osnivaĉa vere ili carstva) kao

poĉetkom vremena. Organizovano pamćenje, kao proces ĉuvanja prošlosti, jeste vrlo znaĉajnadruštvenointegrativna aktivnost grupe, iako se svi selektivni sadrţaji iz prošlosti ne mogu svesti nadruštvenointegrativnu misao, a pogotovo ne na ideologiju. Nezavisno od ideologije, slika prošlosti

ima višestruku ulogu u ţivotu pojedinca i u organizaciji grupe. Kod usmenih kultura svi odnositumaĉe se u terminima prošlosti, pa pamćenje usklaĊuje i uĉvršćuje društvene odnose. Prošlost jeobrazac za sadašnjicu, a istorija stvara šablone za tumaĉenje vlastitog doba. To se ispoljava u ĉestom


13/232

13

preuzimanju imena ranijih i bivših vladara. Kod ovih društava pamćenje ima više ulogu izvornerekonstrukcije nego ulogu mehaniĉkog sećanja. Usmena društva ţive preteţno u sadašnjici i samo sa

pamćenjem koje ima trenutni znaĉaj i koje uobliĉava neusklaĊeno kulturno nasleĊe. Napetost seuglavnom javlja onda kada postojeće praktiĉno-tehniĉko znanje poĉinje da ograniĉavazadovoljavanje potreba, a društvenointegrativno znanje (magija, religija) ostaje nenarušeno (mnogiratovi podsticali su samo razvoj tehnike, ali ne i samosvesti). Konerton je uoĉio da usmene tradicije

kombinuju mitologiju, genealogiju i pripovedaĉku istoriju i uglavnom ih ne razdvajaju. Kodusmenog kazivanja prisutnije su improvizacije u sećanju nego kod pismenog. Epovi, koji se iskazujuu ritmovima usmenog stiha (Ilijada, srpski deseterac) najpogodniji su mehanizmi podsećanja, zatošto ritam mobiliše niz telesnih motornih refleksa u radu sećanja. Ali ritam istovremeno ograniĉavaverbalni sklop onoga što bi se moglo reći i misliti (Konerton 2002,104). Pismeno, odnosno vizuelno

pamćenje (knjige) umesto akustiĉkog (gusle), oslobaĊa od ograniĉenja ritmiĉkog pamćenja, iako jeosećajni i mobilizacijski potencijal zvuĉnog pamćenja viši. Uprkos tome, teško je reći da jenpr.vizuelni utisak savremenih harizmatskih voĊa i danas manje sugestivan nego stolećima ranije.

Na drugoj strani istorija je svoju uticajnost jaĉala drugaĉije od pamćenja. Karl Levit jezapazio da je istorija osobeno osmišljavanje svojstveno jevrejsko-hrišćanskoj tradiciji, a opreĉno

grĉkoj metafiziĉkoj kosmologiji i cikliĉnom poimanju vremena. Prihvatajući naĉelnu suprotnostizmeĊu istorije i kosmologije, linerarnog i cikliĉnog poimanja vremena, monoteistiĉkih i paganskih

periodizacija prošlosti, mita i istorije, svetske istorije i istorije spasenja, hajdelberški egiptolog JanAsman primetio je novi snaţan zaokret u poimanju istorije nakon Drugog svetskog rata. Od tada se,

po njemu, istorija upadljivo manje poima kao sudbina, a više kao izraz potreba vremena i kaokulturna konstrukcija, koja ima poĉetak, kraj i odreĊenu strukturu (J.Assmann 2001,65). Uzgredreĉeno, ova Asmanova opaska je nediferencirana. Moţda je i taĉna ukoliko se suzi na konzervativnumisao, jer je kod liberalne ili marksistiĉke misli ideološko-kritiĉki pristup tumaĉenju prošlostiznatno ranije sazreo. Kod novog konstruktivizma je marksistiĉki ideološko -kritiĉki pristup proširenu opštiju kritiku kulturne hegemonije, ali time i lišen radikalne kritike strukture kapitalizma kojaosigurava nadmoć privida. Konstruktivistiĉko-hermeneutiĉki funkcionalizam Jana Asmana je raneoblike istorijskog mišljenja uoĉio svuda gde je vreme «linearizirano» i gde su zbivanjastrukturisana. Više paţnje zasluţuje Asmanovo uoĉavanje da se istorija (kao zreliji odnos prema

prošlosti) raĊa iz duha prava, i to u Mesopotamiji, a ne u Egiptu (J.Assmann, 2001,73). Egipćani suţiveli u cikliĉnom vremenu, ali ne u smislu banalnog kruţenja istog, već su poimali razvoj kaokruţni tok u kom se svet obnavlja i izbegava haos. U jednom egipatskom tekstu stoji da je bog

predao ljudima magiju, tj. oruţje, kojim se brane od zagrljaja zbivanja. Magija je bila redukcijahaosa i kreator cikliĉnog vremenskog poretka (J.Assmann 2001,75). Egipatski jezik nije razlikovao

prošlost, sadašnjost i budućnost već završeno i nezavršeno. Nezavršeno je kretanje, a završena jekonaĉna forma. Istorijsko mišljenje i svest pripadaju završenom, tj. onoj sposobnosti koja je kadrada ţivot i vreme sagledava spolja kao osmišljenu formu (J.Assmann 2001,76). U tom smislu grob je

za Egipćane bio mesto polaganja raĉuna i opštenja sa istorijom i predstavnik prošlosti. Grob jemesto slave faraona, ĉija besmrtnost zavisi od spremnosti potonjih generacija da ĉitaju grobneispise i sećaju se pokojnika. Preko monumentalne piramide vlasnik grobnice polaţe raĉun

pokolenjima o svom ţivotu. To, dakle, nije istorija naroda nego istorija vladara, predstavljena kao«buduća prošlost». U starom Egiptu prošlost je predstavljena kroz sadašnjicu, koja ne gleda natragnego napred, zakljuĉuje Asman. To nije istorija, nego antiistorija, jer faraon slavi svoju versku isvetovnu ulogu preko svoje sveprisutnosti pred imaginarnim tribunalom pokolenja.

Tome nasuprot u Mesopotamiji je kraljevima bila potrebna pr ošlost da bi se pravdali pre svega pred bogovima. Ovde nije u središtu bila besmrtnost pojedinaĉnog vladara nego dinastija,ne zagrobno predstavljanje nego ovozemaljski uĉinak. Za razliku od faraona, koji slovi za boţanstvo

ili je bar ravnopravan sa njim, pa je samim tim i lišen krivice, kraljevi u Mesopotamiji bili su podreĊeni bogovima i mogli biti okrivljeni. Korisno je Asmanovo zapaţanje da upravo poimanjekrivice osmišljava prošlost i unosi koherentnost u lanac haotiĉnih zbivanja. Iz ove opšte tvrdnje


14/232

14

mogu se izvesti konkretnije postavke. Naime, iz mogućnosti okrivljavanja vladara (od strane crkveili svetovnog tela) istiĉu kategorije odgovornosti, dţelata, ţrtve i sl., koje, doduše, u razliĉitoj merimoralistiĉki opterećene, u kasnijoj istoriji, u ver skom i svetovnom obliku, postaju kriterijiosmišljavanja nepregledne prošlosti. Skoro da nije potrebno dodavati da su ove rastegljive moralnekategorije svuda stvarale osećajno i eksplozivno tkivo ideologizacije. Tamo, meĊutim, gde je vladaristovremeno i boţanstvo, uglavnom nema strukturisanja prošlosti po obrascu odgovornosti.

Verovatno stoga da bi upadljivije istakao kontrast, Jan Asman je priliĉno otseĉnorazdvojio Egipat, gde je dešavanje ispoljavanje haosa i kontingentnosti, od Mesopotamije, gde jedogaĊaj prepun znaĉenja. Ovde je dešavanje rastumaĉeno kao volja bogova, za ĉiji bes je odgovoranvladar (J.Assmann 2001,80-81). Kod obe civilizacije prisutna je vizija suda kao pokretaĉa istorije itvoritelja smisla. U izvesnom smislu ovaj stav sadrţi jezgro Asmanovog tumaĉenja ranoantiĉkekulture sećanja, koje se oslanja na Hegela i Levita. U Egiptu se, naime, sudi samo mrtvom vladaru,dok u Mesopotamiji nema besmrtnosti jer se raĉuni polaţu na ovom svetu. Ono što je za Egipćaneonostranost i besmrtnost, u Mesopotamiji jeste istorija- horizont ispunjenja. Znatno kasnije je usistematiĉnijem obliku u Bibliji izneta upravo ova zamisao istorije: potiskivanje besmrtnosti

pojedinca zamišlju o nastavku ţivota u pokolenjima. Na mesto tribunala mrtvima (egipatskom

faraonu) stupila je historia sacra, jezgro potonje Hegelove formule o svetskoj istoriji kao svetskomsudu (J.Assmann 2001,82). Pojedinac je u dodiru sa prošlošću tek u sklopu krivice (kada ga bogovikaţnjavaju zbog prošlih propusta), a teologizacija prošlosti jeste prvi zametak istorije. UvoĊenjem

boţje kazne (za razliku od nekaţnjivog faraonovog suvereniteta otpornog na vreme) zbivanja seosmišljavaju u koherentan lanac dešavanja, tj. u istoriju spasenja. Die Weltgeschichte ist das Weltgericht . Još pre Asmana, Levit je uoĉio da su plamen eshatologije u novom veku zapaliliPrudon, Marks i Niĉe. Po svemu sudeći Asman ovu Levitovu opasku nije smatrao nebitnom. Dakle,

pravo, krivica, sud i kazna jesu najpre biblijski teologizovani, a tek kasnije sekularizovani i postalimoralnopolitiĉke okosnice osmišljavanja prošlosti. Ovaj proces bio je dug i protivreĉan. Ovde ćeukratko biti pokazan njegov evrocentriĉni rukavac.

I za grĉke antiĉke filozofe pamćenje je bilo uslov besmrtnosti i mudrosti, jer Grciuglavnom nisu razlikovali prošlost od mašte i mita. Mistiĉka divinizacija pamćenja jeste razlog zaštoi najveći grĉki filozofi nisu jasno razlikovali pamćenje i istoriju. Mnemozina je u grĉkoj mitologiji

bila boginja sećanja, ćerka Urana i Geje, majka muza. Idealistiĉka metafizika sećanja sa Platonovimuĉenjem o duši i zaboravu (kom je sliĉno roĊenje) nije uticala na potonje poimanje pamćenja zatošto je zapadnoevropska metafizika bila preusmerena ka budućnosti (Niethammer 2000,324).Aristotel je, doduše, pisao da pamćenje nije opaţanje niti maštanje, već stanje jednog ili drugog,uslovljeno prestankom vremena. Samo se sadašnjost moţe opaţati, budućnost se moţe oĉekivati, a

predmet pamćenja je prošlost. Središte pamćenja je duša, a pretpostavka svakog pamćenja je gašenjevremena (Aristotle). U Rimu je Ciceron, razlikujući veštaĉko ili uveţbano od prirodnog pamćenja,

podvlaĉio da pamćenje mora da bude deo retorike. Time je pamćenje poĉelo da gubi mitski karakteri postupno postajalo svetovno. Naredni korak je uĉinio neoplatonist Sveti Avgustin odbacujućispiritualnu dimenziju pamćenja poimajući ga kao golemo spremište (Avgustin, 1973,214). Avgustin

je pisao da je ogromna moć pamćenja :«To je snaga moga duha i pripada mojoj nar avi» (Avgustin1973,215). « Pamćenje je kao ţeludac duše, a radost i ţalost kao slatka i gorka hrana» (Avgustin1973,220). Mi smo sazdani od sećanja; ona nam diktiraju, mi im odgovaramo, i mi ih konaĉnomenjamo. Sećanja nas kontrolišu i ĉuvaju od konfuzije i beznaĊa, bez njih ne moţemo ţiveti. Aliona su i deo agonije ljudskog ţivljenja jer se stalno ţivi sa prošlošću, fatalistiĉki je zapaţaoAvgustin. Kod Cicerona pamćenje je već povezano sa istinom, a kod Tome Akvinskog rasprava o

pamćenju je i deo mudrosti. Pošto je pamćenje u poznoj antici priznato kao kljuĉni element vrline,umešnost pamćenja stalno je isticana kao nuţnost u stvaranju moralnog karaktera. Usloţnjavanjem

društva i umnoţavanjem razliĉitih identiteta, društveno pamćenje prestaje da biva ekskluzivno i postaje višeslojno. Tek kada je pojedincu pruţena mogućnost da pripada raznim grupama i da biraidentitet, društveno pamćenje prestalo je da bude ekskluzivno i postalo višeslojno, a crkva je


15/232

15

izgubila monopol na njegovo tumaĉenje. Sve dok je prošlost fatalistiĉki poimana kao ispunjenje boţje volje i deo puta ka spasenju, pamćenje je shvatano kao kljuĉni obrazac za razumevanjesadašnjice.

U srednjem veku naporedo sa liturgijskim pamćenjem razvijalo se i svetovno usmeno pamćenje porodice i sećanje na mrtve. Pošto je teodiceja spreĉavala jasno razlikovanje prošlog isadašnjeg, ljudi su prošlost poimali kao deo sadašnjice u toj meri da ĉak nisu ni osećali potrebu da je

ĉuvaju. Srednjevekovnu apsolutizacija sadašnjosti T. Fišer naziva istorijskoteorijskomegocentriĉnošću: u središtu je religijska netolerantnost, uski geografski i socijalni horizonti ihisteriĉni narcizam srednjevekovnog ĉoveka koji je druge narode merio svojim kriterijima (Fischer2000,47). Staro je vaţilo za provereno, bolje i ispravnije. Kultura sećanja seoskih društava

posmatrala je prošlost kroz porodicu i mesto stanovanja, pa je pamćenje bilo više lokalno negonacionalno. U istom vremenu opstajao je mistiĉni globalni sklop hristovog kraljevstva. Vizanti jskivasilevs, kao boţji zastupnik, bio je kosmokrator (gospodar sveta, kosmosa) i hronhokrat(gospodarvremena), a papska vlast bila je simbol veĉne krune aeterni regni coronam. Osnovna globalizacijskaspona srednjeg veka (zajedniĉki bog) bila je iracionalna. Sve mnemoniĉke sisteme proţimala jehristijanizacija, od teodiceje do crkvenog kalendara. Srednjevekovno društvo bilo je preteţnonepismeno, izuzimajući delove sveštenstva i plemstva i trgovaca. Prevladavalo je mišljenje u

simbolima, a slika sveta bila je statiĉna. Svaka delatnost imala je simbol: maĉ, krst, stolica (Fischer2000,45), ĉemu se prilagoĊavala i kultura sećanja sa slikovitim simbolima. Istoriografski radovi

pisani su iz perspektive jedinstva boţanskog i svetovnog poretka, a nulta taĉka bila je progonstvo izraja. Dugo je teologija bila okvir lokalnih mitova i legendi u kojima su oĉevi naroda bili osnivaĉidinastija i heroji. Simbioza crkve i drţave nametala je kulturi sećanja statiĉni i iracionalni karakter.Izvor nadahnuća bilo je boţje proviĊenje, a razvoj boţja volja. Okvir vremena bio je veĉni poredakspasenja. Premda su se iza rastegljivog i višeslojnog uĉenja o vlasti po boţjoj milosti skrivali i ĉistosvetovni motivi i pobude, osnovni idejno-ideološki okvir bio je neprikosnoven. Plemstvo jenegovalo genealošku sliku prošlosti u porodiĉnim pripovedanjima, slikama i genealoškim stablimasa heraldiĉkim znamenjem. Evropska aristokratija se kao zasebni staleţ definisala prošlošću u ĉijemsredištu je bilo naroĉito poreklo («plava krv»). Spona sa precima je ista krv, a kod plemstva je krvnaveza kljuĉna u mehanizmu i ceremonijama moći. Moć govori kroz krv, a prava plemenitost je rasa(Konerton 2002,116). Sa razvojem trgovine izdvajaju se gradovi kao zajednice sećanja sa vlastitimsvetkovinama pod patronaţom fiktivnih svetaca. Konstruisane genealogije i izmišljani istorijatinezavisnih gradova bili su prvi znaci graĊanske kulture sećanja u Evropi. U verskom okviru probijaose preduzetniĉki ponos koji je traţio vlastite simbole prošlosti i razbijao teološke okvire hrišćanstvakoji su stajali u znaku prioriteta onostranog sveta nakon smrti.

Sa renesansnim razlikovanjem novog doba od antike, a naroĉito sa pronalaskomštampe postupno se probijala novovekovna slika prošlosti. Štampa, pisma i uvoĊenje arhiva (od 13veka) i biblioteka doprineli su tome da se prošlost konaĉno pojmi kao nešto razliĉito od sadašnjice.Bio je to dug neravnomeran i protivreĉan proces sekularizacije koji se ne moţe otseĉno hronološkiomeĊiti. Naĉin pamćenja bio je od kljuĉnog znaĉaja za pisanu kulturu Zapadne Evrope. Tek posle

pronalaska štampe polovinom 15. veka knjige postaju dopuna pamćenja. Štampani su samo spisivladajućih grupa, dok je narodno pamćenje ostalo dugo usmeno. U srednjem vek u istorija nijeshvatana kao promena stvarnosti, već preteţno kao jedinstvena hrišćanska drama u kojoj nije bilomnogo interesovanja za jasnije razlikovanje prošlosti i sadašnjice. Istorija je boţji plan i volja. Svisistemi pamćenja bili su hristijanizovani, a pamćenje je bilo sredstvo za odrţavanje u mislimaliturgije svetaca, raja i pakla. Bila je izraţena liturgija zajedniĉkog pamćenja. Sa prodorom štampe ilaiĉke nauke potiskuju se dotadašnje tehnike pamćenja. O tome svedoći promena konteksta, koji je

pruţao istorijskim ĉinjenicama smisao i znaĉaj. Kontekst više nije bio zadat sudbinski (boţja volja),nego ga poĉinju graditi sami istoriĉari, manje ili više lišeni autoriteta proviĊenja. Poĉinje duga isloţena emancipacija istorije i tehnika pamćenja od teologije, ali sa tim i otvorenija svetovna

prerada prošlosti (koja je do tada bila prinuĊena da se kostimira prohodnim liturgijskim ţargonom).Premda i dalje, pa sve do danas, ne prestaje isprepletenost svetovnog i laiĉkog, ipak prošlost postajesve više razliĉita od sadašnjice i nije više, kao ranije, stopljena sa njom u jedinstvu zemaljskog i


16/232

16

nebeskog. U kasnijem razvoju hrišćanstva izdvojili su se virtouzi koji su razvili praksu sećanja, koju je opet reformacija modernizovala i uprostila. Verski ritual postupno je racionalizovan.

Sekularizacija je bila proces u kom je sećanje vodilo zaboravu religijskih poslanstava, relativisanju njihove obaveznosti i stvaranju novih sredstava sećanja. Uautobiografskim zapisima vidljiva je individualizacije sećanja. Sekularizacija odnosa prema

prošlosti bila je spora i mukotrpna. Razdvajanje mitskog od istorijskog sazrevalo je skoro dva

stoleća nakon pojave štamparstva (Misztal 2003,35-36). Pamćenje je u srednjem veku imalo vaţnuulogu ne samo zato što je poimano kao skladište vrlina i kao instrument mišljenja, već i zbognedostatka širih saznanja. Prekretnica u razvoju evropske kulture sećanja bila je pronalaţenje iširenje štamparstva. Došlo je do omasovljavanje individualnog sećanja. Pojedinaĉnom ĉitaocu

postala su dostupna kolektivna pamćenja ĉitavih naroda i stoleća, ĉime je relativisana i oslabljenauticajnost individualne veštine sećanja (ars memoriae). Trebalo je samo poznavati najpre arhive, akasnije raĉunare. Od Francuske revolucije, sa priznavanjem nacije i politiĉkog pluralizma, otvorena

politizacija sećanja smenjuje skrivenu. Svuda gde su prošlost, koja je još juĉe bila sadašnjost,oblikovale rivalske grupe posredstvom moći i ideologije, manipulacija sećanjima i slikama prošlosti

postala je neizbeţan politiĉki instrument. U zavisnosti od autoritarnosti politiĉkih pokreta, sećanjana prošlost su uzurpirana, monopolisana ili dekretirana, a sumnja u dekretiranu prošlost razliĉito je

kaţnjavana. Potreba za epohalnim razgraniĉenjem od prošlosti postupno je sazrevala u 16 veku. Još je

Petrarka svekoliku prošlost nazivao mraĉnim prelaznim dobom (tenebrae) iz koje je izdvajao samoklasiĉnu antiku. Krajem 15. veka javlja se pojam “srednje razdoblje”, kojim je obeleţavan periodizmeĊu antike i sadašnjice, a tek poĉetkom 18. veka, pod uticajem Kristofa Kelera (Keller), ustalilase podela istorije na antiku, srednji vek i novo doba (Fischer 2000,73). Ova periodizacija bila jevaţan uslov jasnijeg izdvajanja prošlosti i otpora sudbini koja nije razlikovala prošlost od sadašnjicei budućnosti. Crkva više nije mogla svladati krizu smisla koja je otvorena razdvajanjem vremena.Društvene protivreĉnosti postale su nerešive za teološku harmonizaciju zemaljskog i nebeskog.Prosvetiteljsk a filozofija istorije najjasnije se iskazala u Francuskoj revoluciji. Ovaj dogaĊaj, zarazliku od ranijih buna, nije stremio povratku istinskoj tradiciji niti starom «zlatnom dobu», nego je

stvorio nove prirodnopravne simbole, pa i novi kalendar. Novi praznici bili su sredstvo zaoznaĉavanje diskontinuiteta izmeĊu prošlosti i sadašnjice, starog i novog reţima. Za vreme

Napoleona Bonaparte uvedeni su monumentalni spomenici kao znamen nove drţave. Prvi uslovmoderne istoriografije bila je sekularizacija, zamena idealizma materijalizmom, a drugi, prihvatanjedijalektiĉke ideje razvoja. Demokratizacija pamćenja ogledala se u dizanju spomenika obiĉnimvojnicima, a ne više samo kraljevima i generalima. Republika je razdvojila vreme i razbilamonarhijsku sponu sa veĉnošću preko crkve uvodeći svetovne praznike, iako je «Dan Bastilje»izmišljen tek 1880.

Modernoj istoriografiji pripremili su put i pisci koji nisu razlikovali istoriju od pamćenja.Za Hegela je istorija istovremeno i zbivanje i njeno pripovedanje: res gestae i historia rerum

gestarum. Hegel poistovećuje pripovedanje sa sećanjem i govori samo o Mnemosyne (Hegel1951,70; J.Assmann 2001,70). Istorija je samo ono što ostaje u sećanju, a ostaje ono što se menja:

jednoliĉni tok porodica ili patrijarhalnih tradicija nisu predmet Mnemosyne: »Drţava tek dovodineki sadrţaj, koji je ne samo podesan za prozu povijesti, nego je proizvodi zajedno s njome» (Hegel1951,70). Tek drţava nagoni Mnemosyne na trajnost sećanja. Hegel je uoĉio da je organizovano

pamćenje moguće tek u drţavi, koja uliva sluţbeni smisao prošlosti. Kod iste stvari Marks je,meĊutim, uoĉio da drţava sluţbeno i iskrivljava prošlost u sluţbi partikularnih klasnih interesa. Uradovima ovih pisaca uoĉeni su uslovi razdvajanja sluţbene od privatne slike prošlosti, i data suosnovna tumaĉenja iskrivljavanja prošlosti. Drţavocentriĉno tumaĉenje kulture sećanja je kodHegela i Marksa pripremilo osnovu potonjih ideološko-kritiĉkih pristupa prošlosti. Za kulturusećanja vaţno je uoĉiti razliku izmeĊu ovih mislilaca. Uprkos unutrašnjoj dijalektiĉkoj vezi Marksa i

Hegela, kada je u pitanju odnos prema drţavi pre je reĉ o dalekoj drţavocentriĉnoj podudarnostinego o srodnosti njihovih poţeljnih vizija društva. Verovatno nije potrebno ni podsećati da jestupanj kritiĉnosti prema upotrebi prošlosti razliĉit kod drţave pojmljene kao moralne ideje s jedne,


17/232

17

i drţave shvaćene kao aparata klasnog nasilja, s druge strane. Kod Marksove kritike Hegela zaĉeta je, izmeĊu ostalog, i napetost izmeĊu kritiĉke i monumentalne istorije, koju će nešto kasnije Niĉe, pod uticajem Emersona, formulisati na drugi naĉin.

Poĉetkom novog veka probija se shvatanje da najveći deo znanja ne mora biti sadrţanu pamćenju. Pozitivistiĉko posmatranje postupno je potiskivalo pamćenje, a eksperimentalna naukasve jasnije je isticala razliku izmeĊu mitskog i istorijskog. Uprkos razlici, sadrţaji prošlosti i

pamćenje koje ih oţivljava ostaju i dalje politiĉki vaţni. Sukobi oko sluţbene slike prošlosti, tj.okohegemonije nad tumaĉenjem prošlosti (spomenici, udţbenici), postaju vaţni sadrţaji politike, najpreu Engleskoj, a kasnije u svim savremenim društvima. Od 18. veka istorija pamćenja postaje zavisnaod niza novih ĉinilaca: novih tehnologija, rasta ĉitalaca kod srednjih klasa, emancipacije od religije,rasta industrijalizacije i urbanizacije, a skoro ponajviše od nacionalne svesti. Nacionalna prošlostobraĊivana je u okviru monumentalne istorije. Utemeljenje nacije u prošlosti zgušnjavalo se oko«velikih pojedinaca», «velikih dogaĊaja» (ustanci, revolucije), «zlatnog doba» (imperijalne veliĉine)i «novih poĉetaka» (osnivanje nacionalne drţave, slom starog poretka). Istorijski kontekstnacionalnog razvoja nije bio statiĉan, već je uvek iznova prilagoĊavan e pohalnoj svesti i identitetu

pojedinaca. Nacionalna obrada prošlosti je dinamiĉna ideologizacija koja se proţimala sa kulturom uknjiţevnosti, umetnosti, spomeniĉkoj arhitekturi i istoriografiji. Pamćenje sadrţaja nacionalne

prošlosti jeste sraĉunato i selektivno, organizovani zaborav stvarao je niz istorijskih praznina, ali biizostavljeni sadrţaji (utuljena baština) nakon društvenih preokreta postajali idejno središte novehegemone slike o prošlosti. Slika prošlosti nije nikada lišena politizacije, a kulture sećanja, poredsadrţinske podele na svetovne i mitsko-religijske, mogu se podeliti na dekretirane, monopolske i

pluralistiĉke s obzirom na obim tolerisanja alternativnih slika prošlosti. Naravno da je uvek izvansluţbenog pamćenja opstajalo i narodno sećanje regulisano potrebama druge vrste.

U tehniĉko-tehnološkom pogledu od 18. veka pod uticajem prosvetiteljstva pamćenje pojedinca nije moglo pratiti širenje svetovnog znanja, pa se štampaju enciklopedije,otvaraju muzeji, ar hive i biblioteke da bi se oĉuvalo znanje u pismenoj formi. Razum, a ne pamćenjeminulog, probio se kao kriterij nauke i umetnosti. Autoritet tradicije je poljuljan, a istoriĉari nisuviše samo rekonstruisali prošlost, nego poĉeli o njoj i kritiĉki da rasuĊuju. Racionalizam i progresgledali su u prošlosti iracionalnu tradiciju. Istorija je poimana optimistiĉki kao sled napretka razumai nauke i kao kritika tradicionalizma. Istovremeno je slabljenje seoske kulture smanjivalo znaĉaj

porodiĉnog pamćenja. «Tehnološki zemljotres» revolucionisao je pamćenje: radio, TV, kasete,raĉunari, diskovi. U stvari rat je najzasluţniji za ovaj tehniĉki razvoj . Usavršavajući visokutehnologiju uništavanja, rat je pripremio revoluciju tehnologije za civilnu upotrebu (Hobsba um2002,201). Ubrzavajući društveni i tehnološki razvoj ratovi su menjali kljuĉna mesta sećanja, ali inaĉine njihovog pamćenja. Slika potiskuje pisanu reĉ i stvara novu tehniku pamćenja: film, TV,raĉunari. Potiskivanje komunikativne uloge pisma u 21. vek u stvara novu kaleidoskopsku sliku svetai njegove prošlosti (Taubald 2003). Sećanja kroz slike jesu identitetska sećanja jer ne oblikuju više

pamćenje tako što ga dekonstekstualizuju, već ga vezuju za konkretne i ţive iskustvene horizonte(H.Belting). Što je ne manje vaţno, ova sećanja utiĉu i na formiranje vizija budućnosti. Ipakkaleidoskopskom masmedijskom posredovanju pamćenja kroz sliku nedostaje koherentnost. Zatouverljiviju strukturu pripovesti nudi usmeno i pismeno pamćenje sa fabulom. Benjamin je uoĉio daono što se moţe reprodukovati izdvaja reprodukovano iz sklopa tradicije. Masovno reprodukovanje i

pamćenje masmedija je nestabilno, jer već narednog dana izlaze nove novine i nove poruke. Nova jesamo hibridna montaţa. Kod nje je u središtu insceniranje, tj. skup manipulativnih vizuelno-

prostornih, telesno-materijalnih, jeziĉkih i zvuĉnih tehnika i postupaka za organizaciju pamćenja.

2. Vrste vremena i njihovo organizovanjeSkoro da se po sebi razume da negovanje prošlosti zavisi od poimanja vremena uopšte. Sam

doţivljaj vremena jeste u istorijskom i kulturnom pogledu vrlo raznovrstan, pa je i sama podela na

prošlost, sadašnjost i budućnost raznolika u društvenom i kulturnom pogledu. Najpre trebarazlikovati društveno i fizikalno poimanje vremena. Ima li istorija svoje vreme koje nije hronološkovreme kalendara ili ĉasa: ubrzanja, ciklusi, razni ritmovi vremena, raznovrsna istorijska datiranja ?


18/232

18

Tek onda kada su društvena zbivanja postala okvir za razvrstavanje istorijskog moglo se govoriti odruštvenoj viziji vremena. Ono se ne podudara sa velikim astronomskim i zemaljskim fiziĉkim

procesima, jer društvene procese razne grupe uokviravaju raznovrsnim vremenima koja se slaţu saodnosima i obiĉajima unutar konkretnih grupa. U dirkemovskoj tradici upravo uţe grupno, tj. udruštvenim udruţenjima stvoreno vreme, daje smisao i koherentnost opaţanju i omogućuje svestiiskustvo o vremenu. Sociolozi i istoriĉari misle više u skladu sa grupom, prirodnjaci imaju

«nadgrupno» vreme. Kod istoriĉara fizikalno vreme nije kriterij pamćenja kao što ni fizikalna kartane moţe da odrazi okolinu mesta sećanja. Moţda bi se moglo reći da na neki naĉin društveno vreme prekriva fizikalno vreme, ali i da napetost izmedju osobenog grupnog vremena i fizikalnog vremenatrajno opstaje. Još preciznije govoreći, sociolog misli uvek na društveno vreme (društvenuuslovljenost prošlosti), dok je istoriĉar, koji beleţi zbivanja, bliţi fizikalnom vremenu jer pratihronološki sled zbivanja. Ove razlike nisu nevaţne jer od poimanja vremena zavisi pristup prošlosti,

pa je sociološko poimanje vremena više upućeno na gnoseološku i ideološko-kritiĉku perspektivu.U tom smislu npr. moţe se reći da nedrţavne zajednice raspolaţu sa okazionalnom svešću ovremenu, a njihovo poimanje vremena koleba se izmedju sada i ne-sada, tako da se prošlost i

budućnost (mitološki shvaćeni) proţimaju u onome što je suprotno od sadašnjosti. Segmentarna istaleška društva slede cikliĉnu svest o vremenu, u kojoj vreme teĉe u obliku kruţnog toka procesa i

stanja koji se uvek vraćaju. Prošlost i budućnost su suštinski srodni: sećanje na prošlost je istovetnosa predskazivanjem budućnosti («veĉno vraćanje istog»). Budućnost je puko ponavljanje. Tek udiferenciranim društvima postepeno se formira linearna svest o vremenu i jasno se razlikuje prošlostod sadašnjosti i budućnosti. U funkcionalno diferenciranom modernom društvu na delu je linearnasvest o vremenu sa otvorenom budućnošću, ali se razvoj više ne shvata kao kretanje ka konaĉnomcilju. Telos istorije nije zatvoren kao kod hrišćanstva. Istorija se ubrzava, više nije uĉiteljica ţivota,a iskustvo i sećanje progresivno se obezvreĊuju (Rosa 2001,617-620). Prošlost postaje balast, asposobnost zaboravljanja (strukturna amnezija), da bi se novo nauĉilo, postaje sve vaţnija.

Druga jednostranost kulture sećanja kao ars memoriae i kao mnemotehnike, poĉiva na potpunom razdvajanju prošlosti od budućnosti. Klasiĉno poimanje istorijskog izbacuje i zapostavlja budućnost. Savremeni hermeneutiĉari Pol Riker i Rajnhart Koselek s razlogom su se usprotiviliredukciji istorije na retrospekciju. Još pre njih je analista Mark Bloš u antiretrospektivnom duhudefinisao istoriju kao «nauku o ljudima u vremenu». Moţemo, naime, govoriti o prošlom kao oonome ĉega više nema, ili kao o onome što je bilo. Prvi smisao ima negativni karakter (ne postojati), dok druga odredba ima pozitivni karakter (postojati). Da li se ove odredbe iskljuĉuju ili ih trebahijerarhizovati ? Da li je prošlo samo ono na ĉega ne moţemo uticati ? Drugim reĉima da li prošlost

bespovratno prolazi ?

Odgovor na ovo pitanje hermeneutiĉari su potraţili u novoj organizacijivremena. Trudeći se da diferencira klasiĉnu podelu na prošlost, sadašnjost i budućnost, Pol Riker je

skrenuo paţnju na vaţnost nijansiranog razlikovanja sadašnjeg sećanja na prošlo, zatim sadašnjegsagledavanja sadašnjeg i napokon sadašnjeg oĉekivanja budućeg. Razlikovanje ove tri dimenzije

polazi od njihovog jedinstva (Ricoeur 2002,95). Još je Avgustin razlikovao bliţu i dalju prošlost, aHuserl neposredno minulu prošlost, koja je u odreĊenom smislu još uvek deo sadašnjice, od

prošlosti koje se doduše prisećamo, ali koja pripada više ţeljama nego sadašnjici. Govoreći o trir azliĉita viĊenja sadašnjice, koja se stiĉu u duševnom trojstvu, a ne o tri ontološki striktnorazdvojena razdoblja (prošlosti, sadašnjici i budućnosti), Avgustin je postao zaĉetniksubjektivistiĉkog poimanja vremena, koje će kasnije radikalizovati Bergson i Huserl, a Riker iKoselek dalje osmišljavati.

Riker upozorava da s jedne strane opstaje golo zadrţavanje ili neposredno sećanje, a sdruge istinsko ponovno sećanje koje uklanja granicu izmeĊu prošlosti, koja je još uvek izmešana sa

sadašnjicom, i one prošlosti koja je zadrţana na jasnoj distanci od sadašnjice. Na sliĉan naĉin iKoselek razlikuje iskustveni prostor od horizonta oĉekivanja (Koselleck 2000,349). Osim biloškogdoba, koje je omeĊeno ljudskim ţivotom, i kalendarskog, koje poĉiva na ritmiĉnom hronološkom


19/232

19

sledu zbivanja, postoji i sloţeno istorijsko vreme u kom sapostoje raznovrsna vremena, bilo u oblikuoĉuvanja prošlog ili u vidu oĉekivanja budućeg. Upravo po osmišljavanju koje izvire iz oĉekivanjarazlikuje se istorijsko vreme od prirodnog, fizikalnog ili astronomskog raĉunanja vremena(Koselleck 2000,10-11). U antropološkom pogledu razlika izmeĊu prošlog i budućeg poĉiva narazlici izmeĊu iskustva i oĉekivanja: » Napetost izmeĊu iskustva i oĉekivanja uvek na razliĉite naĉine provocira nova rešenja i time iz sebe stvara istorijsko vreme» (Koselleck 2000,358). Dakle,

prošlost nije moguće do kraja razdvojiti od sadašnjosti upravo stoga jer je stvaraju potrebesadašnjice u kojima se proţimaju moć i oĉekivanje. Sociološki reĉeno istorijsko nastaje onda kadanezadovoljstvo prelazi u promenu, tj. kada snaţne društvene potrebe, nošene novim nadanjima, rušeunutrašnju granicu postojećeg. Na koji naĉin je kultura sećanja upućena na prošlu budućnost ?Sledeći Manhajma i Koseleka moţe se reći da su njen predmet minule vizije budućnosti (realne

prognoze, napredne ili konzervativne utopije) i njihov konkretni odnos prema tadašnjoj vlastitoj prošlosti. Kultura sećanja upućena je podjednako na prošlost i budućnost, a sadašnjost je korisna kao provera realnosti vizija budućnosti. U tom smislu treba tumaĉiti i Marksovu opasku da je anatomijaĉoveka kljuĉ za anatomiju majmuna. Istorija se, doduše, prouĉava gledajući unazad, ali su prošla

budućnost i buduća sadašnjica nerazdvojna vremena. Reĉju, istorijsko nije gola retrospektiva.

3. Evolucija poimanja vremena

Nije dovoljno samo reći da hermeneutiĉki rašĉlanjeno istorijsko vreme olakšava poimanje znaĉaja prošlosti. Treba dodati da nije samo struktura vremena, nego je i organizovaninadzor nad pamćenjem zavisio od poimanja vremena, tj. odnosa prošlosti, sadašnjice i budućnosti.Po Koseleku (Koselleck 2000) i Helšeru (Hölscher 2000) budućnost je osobeni istorijski pojamvremena i “društveni period oĉekivanja”. U njenom temelju je vizija koherentnog doba.Srednjevekovno poimanje vremena u osnovi se razlikuje od novovekovnog. Nepremostivo mnoštvo

paralelnih društvenih poredaka vremena (crkvenih, dinastiĉkih, trţišnih) nije bilo usklaĊeno. Ovavremena su se samo na nivou religijsko-mistiĉkog svetskog poretka povezivala u koherentnu celinu

u viziji eshatološkog oĉekivanja konaĉnog spasenja. Prema bibliji, vreme nastaje sa prvobitnimgrehom, kada se napušta veĉiti izvorni poredak, a svet potpada pod vlast otvorenosti i slobode, ali i promenljivosti, prolaznosti i smrti (Asman 1999,19). Zbivanja su datirana prema konfesionalnim praznicima, budućnost je bila zadati plan spasenja, dakle u celini “predskaziva”, iako se okonkretnoj neposrednoj budućnosti znalo manje nego danas. Svakodnevno iskustvo bilo je vezanoza ograniĉene regionalne strukture i cikliĉne procese preteţno seoskog društva. A kontingentniupadi u ove ţivotne cikluse tumaĉeni su kao neizbeţna boţja volja. Ovu su tumaĉili struĉnjaci zaonostrano: crkvena birokratija (corpus mysticum) i posvećena drţava ( sacrum imperium). Sećanje je

bilo spasonosno, jer je gradilo most izmeĊu zlatne prošlosti i budućnosti preko mraĉne sadašnjosti(doline suza). Reĉju, sećanje vraća izgubljeno. Kao dimenzija istoriĉnosti i slobode, vreme

predstavlja pobedu nad prvom veĉnošću, ali je i protivnik one druge veĉnosti koja je telos istorije

spasenja. Protivnik vremena, opet, jeste sećanje (Asman 1999a, 19). “Prostori iskustva”tradicionalne, pre svega religijske svesti od poznog srednjeg veka tendenciozno su obezvreĊivani

posredstvom raznolikih procesa racionalizacije i posvetovljavanja. Sudbina je zamenjivana“horizontima oĉekivanja” u smislu otvorenih alternativa odluĉivanja i delanja. O tome svedoĉi“poodmakla istorizacija” sveta od poĉetka novog veka, tako da dogaĊaji ispadaju sve manje

predodreĊeni boţjom voljom, a sve više uslovljeni aktivnošću pojedinaca i grupa.

S tim u vezi je i pitanje da li je prošlost ono vreme u kom više nema vremena (P.Valery) ilise u svaku prošlost naknadno umeće aktualno poimanje vremenskog toka ? Druga opaska jeverovatnija, jer je poimanje vremena uvek zavisilo od tehnika ĉuvanja prošlosti od zaborava. Zastvaranje svetovne kulture sećanja bile su vaţne religijske slike sveta i tehniĉki sistemi pamćenja, od

klasiĉnih tehnika pamćenja do raĉunara. Pored zadovoljavanja interesa raznih slojeva, ubedljivostreligija zavisila je i od veštine njihovih virtouza da uspešno iracionalizuju sećanja na otkrovenje. Uverskom ritualu (od molitve do slavljenja svetaca) religije su izgradile institucionalno razgranatu


20/232

20

praksu sećanja (Reichel 1995,19). Za srednjevekovnu kulturu sećanja bilo je najvaţnije povezivanjesmrti i sećanja: unošenje znaĉajnih pokojnika u Libri memoriales i uvodjenje specijalnih slava uznak sećanja na mrtve vernike. Vavilonci, Grci i Jevreji razvili su tehniĉka sredstva za oĉuvanje

prošlosti (reĉ, tekst, pisanje, knjiga), a samo su Grci i Jevreji oĉuvali ţivu tradiciju. To je stvaralonovi oblik istorijske svesti. Ova okolnost kosi se sa tezama tehnoloških determinista koji istiĉuvaţnost pisma za kulturni kontinuitet.

Organizovano pamćenje je u srednjem veku obuhvatalo hristijanizaciju pamćenja kao novioblik dekretiranog sećanja, zatim podelu kolektivnog pamćenja na tekuće liturgijsko i svetovnosećanje, na koje je manje uticala hronologija, a više usavršavanje ceremonijalnog sećanja na mrtve,naroĉito na mrtve svece. Štamparstvo je revolucionisalo praktiĉno-tehniĉku stranu sećanja. U 19.veku romantizam budi zanimanje za prošlost, a zatim nastaju arhivi, biblioteke, muzeji koji

pokazuju interes nacija za oĉuvanjem identiteta (Olick, Robins 1998,113). Na kraju, u 20. vekuelektronska sredstva revolucionišu pamćenje novim prenosom obaveštenja. Dakle, ne menja se samonaĉin pamćenja nego i poimanje vremena. Prošlost prestaje da biva samo ono što je prethodilosadašnjici, već postaje nešto što traţi ĉuvanje i ponovno otkrivanje. Naroĉito je aktivno sećanje kojetraţi nacionalna svest. Ovde pamćenje i sećanje razvijaju naroĉita osećanja koja neretko prevazilazegranice racionalne kontrole. Praznici sluţe jaĉanju sećanja na društveno vaţna zbivanja. UV.Britaniji 17. veka antipapski kalendar postaje vaţan instrument za izdvajanje protestantskenacionalne kulture, jer se nacija vezuje za vladajuću dinastiju i njeno istorijsko utemeljenje. Jošizrazitija simboliĉna oznaka raskida sa starim reţimom bio je novi kalendar u Francuskoj republici.

Nacionalno pamćenje svuda je bilo praćeno konstrukcijom novog nultog ĉasa (Olick,Robins1998,116). Ipak je kapitalizam štamparstva bio osnovna poluga homogenizovanja vremenanacionalne drţave. Knjiţevnost i novine poĉeli su istom kulturom da povezuju ljude koji se nikadanisu sreli. Etniĉki nacionalizam postao je surogat religije (A.Smith) vezujući pojedince u zajednicesećanja i identiteta. Istoriĉari su bili pozvani da posreduju izmeĊu zahteva za promenama i isto takosnaţne ţelje da se oĉuva kontinuitet izmedju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Istorija je zamenilamitologiju (L.Strauss). Slavljenje istorijskih izvora postaje kljuĉno za stvaranje politiĉke saglasnosti,

a u eri stvaranja nacionalnih drţava nostalgija za etniĉkom prošlošću bila je kriterij zaboravljanja.Sistematsko rušenje biblijskog raĉunanja vremena poĉelo je još krajem 18. veka. Od

tada, zapaţa Helšer, u ciklusima od otprilike po 60 godina smenjuju se nove vizije odnosnokonjukture budućnosti. Oko 1830. pod kumulativnim uticajem prosvetiteljstva ubrzano se razvijajunacionalni mitovi o budućnosti. Pariz je nakon Julske revolucije postao centar znaĉajne javneeuforije budućnosti (Sen Simon, Furije) i vere u novi poredak industrijskog društva. Na ovaj

prosvetiteljski zaokret nešto kasnije nadovezao se marksizam sa novom svetovnom vizijom budućnosti. Vrhunac raskida sa starim dosegnut je krajem 19. veka sa tzv. drugom industrijskomrevolucijom. Tada je postalo jasno da nema povratka u premodernu prošlost. Evropa je rušilamostove za sobom i bila “osudjena na napredak” (Hölscher 2000). Doba elektriciteta od 1890-ihrazbudilo je neslućene šanse razvoja. Došlo je do tehnizacije budućnosti, ali i revolucionisanja

socijalnog pitanja. Tehniĉko-nauĉne vizije praćene su novim hilijastiĉkim nadama obespravljenih.Javlja se mnoštvo socijalnih i kulturnih i ekonomsk ih alternativa oko 1900: revolucionarni pokreti(socijaldemokratija i boljševizam), društvene reforme (pedagogija, ţensko pitanje, seksualni moral,urbanizam) i raznovrsne umetniĉke avangarde. Osim toga, izum fotografije je jednu privilegiju(umetniĉki portret) uĉinio masovnom mogućnošću, jer je svaka porodica mogla steći vlastitog„dvorskog slikara“, imati vlastiti album i vlastito sećanje.

Naredna konjuktura budućnosti javila se opet otprilike nakon 60 godina: krajem 1950-ih nakon isk ustva dva svetska rata stvara se klima novog istorijskog poĉetka (istraţivanje kosmosa) iubrzane ekonomske modernizacije, a 1968. ozbiljno je uzdrman evropski kapitalizam. Ali to nije

bilo u znaku nove eshatologije i utopije već kratkoroĉnih, pre svega ek onomski usmerenih modelamodernizacije i tehnokratskih projekata. Već 1970-ih svest o predstojećoj ekološkoj katastrofi stvaraopštu klimu pesimizma koju globalizacijski optimizam s kraja 20. veka potiskuje, ali ne uklanja.Pojedini društveni sistemi sa vlastitom logikom funkcionisanja stvaraju raznolika “vremena” koja seu globalnoj perspektivi više ne mogu integrisati. Ipak je napetost socijalizma i kapitalizma u


21/232

21

hladnoratovskom poretku pamćenja uspešno redukovala sloţenost mnoštva vremena do nivoa preglednosti. 20. vek je nakon snaţnog otvaranja razliĉitih vremena, opet na dramatiĉan naĉin suziohorizont budućnosti, preko “kolonizovanja budućnosti od strane moćnih interesnih grupa”(A.Myrdal), ali i preko postmodernistiĉke dekonstrukcije celovitih teorija i masmedijske“virtualizacije” društvene stvarnosti. Raznolika pojmovnoistorijska poimanja “budućnosti” bila suvaţan sadrţaj dvadesetovekovnih ideologija, a njihova sukobljavanja i proţimanja oblikovala su

nove periodizacije i fiksiranje raznovrsnih novih poĉetaka, «nultih ĉasova».

4. Ideologizacije vremena

Opet vrlo uopšteno govoreći, nakon rušenja autoriteta religije istorijske periodizacije prepuštene su politici. »Kad se Napoleon jednom razgovarao s Goetheom o prirodi tragedije, rekao je, da se novija tragedija od stare bitno razlikuje po tome, što mi više nemamo sudbine, kojoj bi ljudi podlegli, i što je na mjesto starog fatuma stupila politika» (Hegel 1951,259). Od kraja 18. veka jaĉaneskriveno politiĉko pamćenje i izdvaja se iz mistiĉnog jedinstva regnum Christi. U poreĊenju sasrednjevekovnim prisustvom mrtvih, moderna prošlost uvek je nesavladiva, moţe se rastumaĉiti alinikada taĉno predstaviti. Biti moderan znaĉi biti svestan vlastite istoriĉnosti. Pamćenje je postalakategorija kojom tumaĉimo svet, a kao moderna kategorija steklo je smisao od kada