Филозофски факултет Универзитета у БеоградуКатедра за класичну археологију

Курс: Римска урбанизација

Семинарски рад на тему:Урбанизација античког Naissus-a

Професор: др. Мирослав Вујовић студент:Јованка Стевановић Број индекса: АR 970039

Београдјуна, 2005. године

Историјат истраживања

Податке о изгледу, величини и значају античког Наиса пружају поред историјских извора и бројни епиграфски и археолошки налази.

Литерарни извори везани за најранији период римског насеља не постоје, док су за каснији период ( III-IV век ), иако бројни, углавном непотпуни и везани за боравке и проласке царева кроз град, без ближих описа градске архитектуре, организације, економије и сл.

Са друге стране епиграфски споменици дају информације о становништву, војним, економским и верским приликама у Наису, али закључно са првом половином III века. Стога се за реконструкцију процеса урбанизације римског Наиса већим делом ослањамо на резултате добијене археолошким истраживањима. Подаци добијени на тај начин су сразмерно бројни и индикативни, обзиром на чињеницу да се средњовековни и модерни Ниш развио управо на простору античког града, тако да се приликом грађевинских радова, као у прошлости тако и данас, често долази до драгоцених података о пространству и организацији античког града.1

Прва обимнија истраживања античког Наиса везују се за име Феликса Каница (1824-1904), аустријског путописца, историчара и археолога који је у неколико наврата посећивао и бележио рушевине града. Први пут се он обрео у Нишу још 1850. године, када је забележио само неколико споменика римског периода на простору турске тврђаве. Године 1864. је наставио са својим истраживањима на подручју Тврђаве и започео прва ископавања код Брзог Брода ( на Медијани ), углавном на простору који данас заузима Електронска индустрија. Започета истраживања Ниша и околине он наставља 1887. и 1889. године, бележећи и цртајући споменике и остатке архитектуре на које је наилазио. У Бечу је коначно, 1892. године објавио целокупан преглед својих дугогодишњих истраживања, која су представљала камен темељац каснијих озбиљнијих истраживања у ХХ веку.2

Крајем ХIХ века драгоцене податке о старинама и споменицима у Нишу прикупљају у објављују Михаило Валтровић, Милан Милићевић, Никола Вулић, Алфред Домашевски уз неколицину других.

Захваљујући настојању Николе Вулића у Нишу је 1932. године основано прво Музејско друштво, а 1933. и Музеј. У лето 1932. године започета су и прва археолошка ископавања на простору Јагодин мале и Медијане, која су са мањим прекидима настављена до 1939. године.

У послератном периоду обимна ископавања спроведена су у Јагодин мали, 1956. године, на простору који је обухватала турска тврђава почев од 1962. године, као и на Медијани почев од 1961. године (Миодраг Грбић, Љубица Зотовић). Током последњих деценија истраживања су настављена на подручју Тврђаве и њене околине, некрополама у Јагодин мали и Градском пољу, док ископавања Медијане још увек трају.3

1 Петровић П.,1993, 572 Петровић П., 1983,53; Дрча С.,2004, 51.3 Петровић П.,1994, 28.

1

Положај, територија и статус Naisus-a

Антички град Naissus настао је и развијао се током шест векова у западном делу простране Нишке котлине, оивичене са свих страна обронцима високих планинских венаца, која је долинама Нишаве, Кутинске реке и Јужне Мораве добро повезана са њој суседним котлинама и удолинама централно-балканског простора.4

Управо такав географски положај условио је да се Наис нађе на чворишту трансбалканских саобраћајница које су, као у антици, тако и данас пратиле долине већих и мањих река. Кроз Наис је пролазио стари трговачки и војни пут (via militaris) који је од Сингидунума и Виминацијума водио преко Наиса у Сердику и Константинопољ. Овај пут у XVI веку још увек ''поплочан каменом осредње величине...ширине 9 корака'', описали су тадашњи путописци, док је у време Тихомира Ђорђевића на потезу Рутевац- Бобовиште од њега остао само пешчани траг.5

Други важан војни пут који је пролазио кроз Наис повезивао је Рациарију на Дунаву (данашњи Арчар у Бугарској) и Lissus ( данашњи Љеш у Албанији). Поред поменутих, код Наиса се одвајао и пут који је водио у Scupi.

У административном погледу Наис је до времена Диоклецијанових реформи припадао провинцији Горњој Мезији, да би након поделе централнобалканске области у три провинције, скупа са Ремезијаном, припао Средоземној Дакији.6

Првобитно језгро града се развило на десној обали Нишаве, што осим археолошких налаза потврђују и историјски извори (Приск). Из једног натписа морнаричког регрута легије VII Claudia сазнајемо да је Нишава у једном свом делу била пловна, док нас Приск обавештава да је река запљускивала јужне бедеме града. Река је у антици била премошћена каменим мостом, чији су остаци откривени у њеном кориту. На левој, мочварној обали рачвали су се путеви за исток (Serdica) и југозапад (Scupi, Ulpiana). Нишава је такође била и ''свуда бродива али и плавна река'', на шта упућује и најновија анализа њеног имена, по којој је град, као таквој и добио име.7

О широј муниципалној територији Наиса се може говорити само за каснији период његовог развоја, након добијања статуса муниципија и то превасходно на основу Прокопијевог списка кастела, који се вероватно односи на неку ранију административну поделу.8 Треба напоменути да су границе области Наиса још увек фиктивне, јер већина топонима у ближој и даљој околини града, поменутих у изворима није убицирана на терену. Ипак, оквирно се може закључити да се територија Наиса на северу пружа до mutatio Sarmatorum код Ражња, на југу обухвата место Ad Herculem код Житорађе. На истоку се област Наиса граничила се територијом Ремезијане, вероватно на потезу природне границе коју чини Сићевачка клисура.

Сам град антички град је обухватао површину од 20-25 ha, што га сврстава међу веће античке градове на Балканском полуострву. Изван градског бедема простирале су се некрополе ( Јагодин мала, Градско поље ) и подграђа, како на десној, тако и на левој обали реке. У широј околини града подизане су виле и пољопривредна имања ( вила на Винику). Крајем III века, биће у његовој непосредној близини изграђена и раскошна палата са пратећим објектима, у којој ће обитавати многи римски цареви на својим пропутовањима преко Балкана на путу за Исток.9

4 Дрча С., 2004, 49.5 Петровић П., 1983, 56-57.6 Петровић П., 1993,58.7 Лома А., 2003, 15-21.8 Петровић П., 1983, 55.9 Исти, 60.

2

На десној обали Нишаве, на простору који данас обухвата турска тврђава, а око кога ће се касније развијати антички Naissus, најпре је постојао само војни логор. Оснивање овог логора се оквирно може ставити у период након трачког устанка (13-11. г. пне.), а пре далматско-панонског устанка ( 6-9. г.пне.), иако прва упоришта легија премештених из Македоније у Дарданију нису у Наису епиграфски потврђена.

Најстарије епиграфско сведочанство о присуству неке војне јединице у Наису даје надгробни споменик војника кохорте I Cilicum, који се датује на крај I века.10 Ову кохорту Килићана је у Наису сменила кохорта I Cretum, за коју сазнајемо посредством надгробног споменика једног ветерана те кохорте, који је датован у последњу трећину I века. На основу овог натписа се може претпоставити да се у Наису већ у ово време развило цивилно насеље покрај војног логора у коме је након одпуштања из службе овај ветеран вероватно живео.11 Ови натписи међутим нису од значаја за локализовање овог првог логора јер су махом налажени у секундарној употреби.12

Први литерарни спомен Наиса потиче од Клаудија Птоломеја, који га почетком II убраја међу веће градове у Дарданији, заједно са градовима Scupi, Ulpiаna и Aribantion. То нам указује на знатан развој Наиса током претходног периода, који ће се наставити узлазном линијом након 169. године, када је у граду формирана и стациoнирана кохорта I Aurelia Dardanorum13, у својству територијалне милиције. Околност да је ова војна јединица регрутована међу припадницима домородачког становништва, доприносила је свакако бржој романизацији и успону града.14 Уз њен војни логор, који се вероватно налазио око централног платоа турске тврђаве, формирало и даље се развијало цивилно насеље које је можда и пре овог периода већ добило статус муниципија.

Није познат тачан датум када је Наис стекао муниципално право, па се о томе може закључивати само посредним путем. Наис је као municipium – римски град са одређеним самоуправним правима, изричито споменут само у једном нама познатом натпису уз име и звање извесног Marcus Aurelius Posidonius-a који је био decurio municipii Naissi. Позната су још два натписа са именима декуриона Наиса, али без помена града у коме су вршили своју јавну службу. За ближе одређивање датума када је Наис стекао муниципално право од значаја је да сва тројица декуриона носе гентилно име Aurelius, које међутим није у довољној мери хронолошки осетљиво, јер су га они могли добити по неколицини царева II и III века ( по Марку Аурелију, Комоду, Александра Севера или Клаудију II ). Мишљења истраживача који су се бавили овим проблемом се разликују. Према једнима је Наис постао муниципијум за време Марка Аурелија, у време маркоманских ратова – када је град потврђен као важна војна база, а према другима након 169. године, што је заправо датум регрутовања војника легије VII Claudia, чија су имена наведена уз име града ( међу којима се Наис на спомиње ) из кога су потицали на једном натпису из Виминацијума.15

Будући да додатне епиграфске потврде не постоје и да су историјски извори овог перода неодређени, понуђени датуми су још увек несигурни и подложни равизији.

10 Петровић П.,1983,62. Ова кохорта је у Наису смештена до 134.г., када је премештена на Дунав. Јанковић-Михалџић Д., 2004, 113.11 Јанковић-Михалџић Д., 2004, 113.12 Петровић П., 1983,67.13 Ова кохорта формирана вероватно са хомонимном II кохортом Дарданаца, која је била смештена у Timacum Minus, код данашње Равне, и била је такође milliaria и еquitata. Као и друге cohortes Aureliae ова коњичка јединица је служила првенствено за обезбеђивање безбедног транспорта руде до поморске луке Lissus, при чему је у надлежност kohors I Dardanorum спадао само источни део пута Naissus-Lissus и евентуално заштита рудника северне Дарданије. Петровић П.,1983, 62.14 Исти, 1976, 33.15 Исти, 1976, 35.

3

Ипак треба имати у виду могућност да је Наис муниципално право стекао још почетком II века, када је под Трајаном започео интензивни процес романизације у градовима горње Мезије.

На такав закључак упућује и велики број лица са гентилним именом Aelius, потврђених у натписима, које су становници града могли добити приликом проглашавања за римске грађане, и то у граду који је већ имао или је тада стекао статус муниципија – током владавине царева који су носили исто гентилно име ( Хадријана или Антонина Пија – прва половина II века ).16

Naissus у I и II веку

О најранијем преиоду античког Наиса и његове ближе околине располажемо са врло мало података, како литерарних тако и археолошких.

Насеље домородачког становништва (vicus) у близини античког Наиса није археолошки потврђено, премда појединачни налази из Јагодин мале и Медијане указују на његово постојање.

Први римски војни логор био је смештен на десној обали Нишаве, на простору на коме се данас налази турска тврђава. У њему је све до 134. године била смештена cohors I Cilicum. Сам логор су вероватно окруживали земљани бедеми са палисадама, што се може закључити према аналогији са истовременим утврђењима на Ђердапу.

Претпоставља се да је након формирања cohors I Aurelia Dardanorum, која је сменила горе поменуту кохорту Килићана, подигнуто прво утврђење од камена (II vek). О изгледу и величини овог утврђења може се говорити само по аналогији са cohors II Aurelia Dardanorum, формираној у исто време и са истим задужењима (видети горе), која је била смештена у Timacum Minus, код данашње Равне у близини Књажевца.

Логор ове јединице имао је размере 147 x 120 м., изграђен од притесаног камена, заобљених углова, са накнадно додатим унутрашњим кулама и представља најстарији тип утврђења у овим крајевима.17

Северно од турске тврђаве, на Градском пољу констатовано је и постојање неколико гробова датованих према налазима у I век.18 Најранија некропола Наиса, ако је уопште била организована на једном за сахрањивање одређеном простору, није археолошки установљена на терену. Да је она ипак постојала, сведоче бројни надгробни споменици са натписима, датовани у II и III век.

Из овог периода потичу и појединачни налази гробова са опаљеним ракама, међусобно удаљених и расутих по ближој околини града.19

Током II века, вероватно у његовој првој половини, Наис добија и статус муниципија, што је свакако убрзало његов даљи развој у наредном периоду.

Naissus у III и IV веку16 Петровић П.,1976, 36.17 Исти,1983, 66-67.18 Zotović Lj., Petrović N., Pertović P., 1967, 116.19 Петровић П., 1976, 76.

4

Епиграфски натписи од средине III века до краја антике у потпуности недостају, због чега се процес даље урбанизације Наиса, као и војне и политичке прилике могу пратити на основу бројнијих и потпунијих писаних извора и опсежног археолошког материјала.

У непосредној близини Naissus-а се 269. године одиграо важан догађај – победа Клаудија II над Готима - који је свакако морао имати одјека у савременим историјским изворима. Од тада ће антички писци све чешће помињати Наис из различитих разлога: услед варварских напада који су захватали и територију Наиса или касније због учесталих дужих или краћих боравака царева у самом граду или његовом предграђу (Медиана). Подаци које нам доносе извори су ипак од скромног значаја када је у питању изглед града, његове грађевине, некрополе, становници и околина града. Из тог разлога археолошка истраживања представљају примарни извор информација на чијем се темељу може вршити бар делимична реконструкција изгледа Наиса и степена урбанизације у њему.20

Након Диоклецијанових реформи и ревизије граница, Наис ће се (заједно са градовима Ремезијаном, Сердиком и Пауталијом) наћи у западном делу новоформиране провинције Средоземне Дакије ( Dacia Mediterranea ).

Управо за време Диоклецијана, који је у Наису боравио 293. године, започеће у граду и оближњој Медијани изградња многих нових објеката.

Године 316. и 317. Наис се налази у рукама Лицинија, који се овде склонио након изгубљене битке против Константина код Винковаца 316. г., о чему сведоче јубиларне зделе и тањири израђени у радионицама Наиса.

Наис, Солун и Сердика су убрзо потом, 317.године, споразумно припали Константину. Од тада започиње процват Наиса, најблиставији и најбоље познат период у животу овог града.

За Константинову владавину се везује подизање бројних профаних, луксузних грађевина у Наису и његовом предграђу Медијани, око чега се слажу и антички и модерни историографи. Томе је у највећој мери допринела чињеница да је Константин рођен у Наису, да је ту васпитаван и да га је касније величанствено украсио, како нас обавештава један његов анонимни биограф (Anonimus Velesianus).21 Да је Константин заиста подизао грађевине у Наису, потврђује и други навод који налазимо код Стефана Византинца, који Наис назива Константиновом задужбином – κτίςμα.

Ипак се не може без резерве целокупна грађевинска делатност овог периода приписивати искључиво Константину, будући да је Наис и пре тога био већи град, са бројним становништвом и развијеном привредом. У периоду који претходи Константиновој владавини, северно од града, extra muros су подигнуте монументалне терме са хипокаустом ( Градско поље ), чије се подизање према налазима новца датује у време Диоклецијана.22 Такође, у једном краћем периоду Наис је био под влашћу Лицинија, коме се, мада не засигурно, може приписати постављање двојне порфирне херме са портретима Константина и њега самог, чији је фрагмент нађен у Нишкој тврђави, што указује и евентуални Лицинијев ангажман у ''украшавању града'' ( сл.1).23

О томе коме треба дати превагу у градитељској активности у Наису с почетка IV века, могу пресудити само наредна археолошка истраживања.

20 Петровић П., 1976, 36.21 Hic igitur Constantinus, natus Hellena matre villisima in oppido Naiso atque eductus, quod oppidum postea magnifice ornavit. Наведено према Петровић П.,1994, 14.22 Исти, 1983., 68.23 Васић М., 2000, 245-249.

5

Грађевине и топографија Наиса

Подаци о грађевинама и изгледу града у историјским изворима су ретки, због чега се у циљу сагледавања те проблематике морамо окренути информацијама које пружају бројна, али још увек недовршена, сондажна и заштитна археолошка истраживања и случајни налази.

Обимна истраживања су вршена у централном, издигнутом делу тврђаве, где је откривена улица правца север-југ, скупа са бројним грађевинама рановизантијског периода, за коју се може са разлогом претпоставити да је била постављена на месту старије градске комуникације.

На основу налаза монументалне скулптуре официјелног карактера и једног миљоказа у близини данашње Фабрике дувана, постављеног вероватно на раздаљини од једне миље од форума или бедема града, средиште, тј. форум античког града се може лоцирати на простору југоисточног дела турске тврђаве. У време свог пуног процвата, у III и IV веку је Наис већ избио на обалу Нишаве.

У близини форума су откривене две грађевине, судећи по плану, украсима и димензијама – репрезентативног карактера: објекат под сводовима и тробродна грађевина са портиком, чија намена није утврђена.

Стотинак метара северно од форума (extra muros) је 1984.год. откривен објекат са вестибулом-централно постављеном просторијом октогоналне основе, која вероватно представља стан неке важне личности, мада су понуђене и друге интерпетације.24 Вестибул је био раскошно украшен подним мозаиком. Западни део грађевине издељен на три брода остао је неистражен.

Уз западни бедем турске тврђаве откривена је 1975.г. већа грађевина са шест просторија, димензија 21x15 m, стамбеног карактера, судећи по покретним налазима, који је уједно опредељују у IV век.25

На јужној, левој обали Нишаве град се почео развијати од краја III века, да би свој развој на том простору наставио и током IV века. О томе сведоче налази терми код Соколане, недовољно познати објекат лоциран у улици Страхињића Бана, као и зграда се стубовима, откривена приликом изградње Железничке станице.

Мост – Археолошки није потврђено да су два дела града била спојена мостом у његовој непосредној близини. Остаци античког моста су међутим потврђени 2км узводно од града, у Јагодин мали, који је град везивао са Медијаном.26

Водовод – Наис се водом снабдевао из Каменичке реке, на чијем је изворишту била уређена каптажа. Одатле до града, у дужини од 8 км, водио је аквадукт – изграђен у облику масивног зида ( ширине 1,65 м ), у чијој су унутрашњости биле постављене керамичке водоводне цеви. Неке од њих носе жиг легије VII Claudia.

Некрополе – Некропола у Јагодин мали, на десној обали Нишаве је најбоље истражени део античког Наиса. Пружала се источно и северно од града (Градско поље), уз пут ка Рациарији, а коришћена је у дужем временском периоду од IV до VI века (Сл. 2). Након дугогодишњих истрживања и рекогносцирања у периоду од 1933-

24 Петровић П., 1994, 19-20.25 Zotović Lj., 1975, 73-74.26 Петровић П., 1983, 68.

6

1967.године, утврђене су границе распростирања некрополе, погребни ритуал и типови гробне архитектуре. Укупно је констатовано 230 гробова и 30 гробница.27

Гробне конструкције у оквиру некрополе нису биле униформне. Осим слободно укопаних и једноставних конструкција ограђених каменом, јављају се и гробнице већих размера, правоугаоне или квадратне основе, са полуобличастим сводом или калотом, понекад декорисаних фрескама или разнобојним мермером. Већина је гробница била опљачкана још у античко доба, а оне које нису имају врло скромне прилоге. Међу гробним пролозима доминирају посуде од керамике и стакла и разни украсни предмети.Новац се ретко јавља у гробовима, а нађени примерци припадају периоду од Проба до Јустинијана.28

Сл.2

Храмови и култови – У Наису и околини су поштована бројна божанства и неговани њихови култови о чему сведоче налази вотивних жртвеника, скулптура и ситне бронзане пластике. О самом изгледу храмова, па ни о њиховој локацији није ништа познато, иако се може претпоставити да су засигурно постојали. Групни налаз скулптура од белог мермера и порфира (ван првобитног контекста) указује на могућност постојања храма посвећеног Асклепију и Хигији у склопу луксузног предграђа Наиса – на Медијани. Још увек није сасвим сигурно да ли објекат под сводовима, са раскошним архитектонским украсима и зидном и подном декорацијом откривен на простору турске тврђаве, представља храм. Судећи по његовом положају уз форум, могао би као храм бити посвећен Јупитеру.29

Натписи са жртвеника показују да су били претежно заступљени култови римских божанстава ( око 50% натписа) – и то у првом реду Јупитера, затим Јуноне, Фортуне, Либера и Либере, Херкула итд. Изузетна је једна посвета Омфали, митској краљици Лидије, у култу повезаној са Хераклом и његовим делима. Такође је посведочен и оријентални култ Митре као и бројна домаћа, трачка или илирска божанства (Трачки коњаник, Mundrytus, Dardania, Atta ) која су у понекад по принципу interpretatio romana заодевена у римско рухо (Jupiter aepilofius, Hercules Naissas).30 Нека од ових божанстава су било због карактера самог култа или због скромног економског положаја њихових поклоника поштована на узвишицама (Јупитер епилофије), у гајевима и пећинама

27 Милошевић Г., 2004, 121. Нешто другачији податак о броју гробова даје завршни прелиминарни извештај са ископавања 1967. г. Уп: Zotović Lj.,Petrović N., Petrović P., 1967, 116.28 Петровић П., 1976, 77.29 Исти, 1994, 66 и исти, 1994, 19.30 Исти, 1983,71-72.

7

(Митра), кућним капелама или раскршћима путева (Херкул), без трајних констрикција, што онемогућава нјихову идентификацију на терену.

Виле рустике – Изван урбаног градског језгра утвђено је постојање неколико римских вила. Вила на Винику се налази 4 км северно од Наиса. Непотпуно је истражена и имала је најмање две грађевине. У једној од просторија виле пронађена је 1936. г. већа количина сребрног новца, заједно са калупима за ливење.

Вила на Горици је мања од виничке, а смештена је јужно од града. Из ње такође потиче неколицина значајних налаза: жртвеник градског декуриона Аурелија Лупа и сребрни тањири израђени у за то специјализованој радионици Наиса, у част Лицинијевих деценалија.

Fabricae armorum, officinae – Једини доказ о постојању радионице за израду металних предмета и свих врста оружја потиче из њеног помена у касноантичком спису Notitia Dignitatum.31Ова се радиoница налазила под управом comes et magister officiorum, а била је организована као и све фабрике тог типа, као део неке војне јединице.32

Истовремено са фабриком за израду војне опреме у Наису је функционисала и специјализована радионица за производњу предмета од племенитих метала, првенствено посуђа од сребра. О раду ове радионице сведоче многобројни предмети од сребра и калупи од шамота, пронађени како у Наису и његовој околини (остава из виле на Винику), тако и појединачни налази у Бугарској и Швајцарској и Румунији, који носе печат ове радионице.

Најстарији производи ове радионице представљају патере од сребра (седам комада), пронађене 1900. год. у једној од просторија виле на Винику, исковане поводом Лицинијевих деценалија, 316-317.године, са пригодним пропагандним натписом: Licini Auguste semper vincas.33

Из исте радионице потиче и тањир од сребра, кован у част жељених деценалија Константинових синова Криспа и Константина, 321-322. године, као и други примерак из Бугарске, са именом Констанција II, израђеним поводом цареве победе над Сарматима, 358. г.

Полуга од злата, пронађена у Румунији (Фелдиоара), на основу бисти које се на њој налазе, а представљају Констанција II, Теодосија и Грацијана, датована је у 379. годину – а сматра се да је била део блага који је Грацијан дао Тодосију као помоћ у борби против Гота.34

Пропагандни карактер натписа на поменутим посудама који стоје у вези са прославама јубилеја владавине или тријумфа указују на то да нишку радионицу треба сврстати у ред царских оfficina.

Осим ових луксузно рађених посуда у истој официни су израђиване и посуде различитог облика и намене (тањири, зделе, патере, бокали), без посвете и печата.

Обе врсте сребрног посуђа имале су сличну намену: посуде са натписом су даване као царев поклон заслужним војним заповедницима, високим функционерима или чак страним владарима приликом склапања савеза, док су ове друге, без натписа коришћене као платежно средство, на шта упућују ознаке тежине на самим посудама.

О чистоћи метала и тежини посуда бринули су посебни чиновници – probatores, signatores у служби comes sacrarum largitionum.

Сировине коришћене у нишким официнама су добављане из оближњих рудника провинције Средоземне Дакије (околина Копаоника и слив Топлице ), на шта указују

31 Кондић Ј., 1994, 61.32 Петровић П., 1993, 75.33 Кондић Ј., 1994, 325; кат. 268, 269, 342-344.34 Петровић П., 1993, 77.

8

бројни остаци античких рудокопа, као и налаз оловног слитка из места Жуч, на источном крају Копаоника.35

Постојање ових радионица царског ранга, као и високих државних чиновника који су бринули о њиховом раду, је важно у разматрању питања постојања сталне царске резиденције на територији античког Наиса.

Медијана – царска резиденција

Историјски извори нас обавештавају о бројним боравцима царева у Наису, углавном у вези са издавањем царских едиката. Теодосијев кодекс бележи неколико едиката потписаних у Наису у периоду од 315-334. године, на основу чијих датума нам је познато време Контантиновог боравка у граду.

У зиму 319. године у Наису се налазе Константинови синови, Констанције и Констанс, а 350. год. је Ветраније положио инсигније царске власти пред Констанцијем, такође у Наису. Крајем 361. године у граду се непланирано задржао и цар Јулијан Отпадник. Према једном податку код Амијана Марцелина, познато је да су се и цареви Валенс и Валентинијан задржали у Наису, ''где су у предгађу које се зове Медијана, поделили пратњу'', вероватно 364. године, када Валентинијан у Наису издаје неколико едиката.36

У вези са наведеним подацима се историчарима и археолозима наметнуло питање постојања и локализовања сталне царске резиденције у Наису или његовој ближој околини. Досадашњим истраживањима у самом Наису нису откривени објекти који би се могли са сигурношћу идентификовати са царском палатом или бар привременом резиденцијом. У доба тетрархије, када се указала потреба за подизањем једног таквог објекта, прилагођеном потребама цара и његове пратње, град је већ био густо насељен и подизање таквог комплекса би изискивало темељну реконструкцију најужег градског језгра, што је мало вероватно. То међутим не значи да такви објекти нису постојали.37

Иако је прва археолошка истраживања Медијане започео још Феликс Каниц далеке 1864. године, њен однос према античком Наису, као и намена тамо откривених луксузних грађевина су доскора стајали под знаком питања.38

Tачан положај Медијане је познат, како по наводу Амијана Марцелина да су управо зауставивши се у Медијани, удаљеној три миље од града Наиса, цареви Валентинијан и Валенс поделили пратњу, тако и по тамо археолошки испитаним грађевинама. Њихове димензије, квалитет и украси упућују на закључак да је управо овде – додуше, можда у неком још неоткривеном објекту, била смештена царска резиденција.39 Као допуна таквој тврдњи могу се навести и два ревидирана едикта издата у Медијани, јуна 364. године од стране Валентинијана.40

Грађевине на Медијани

Већина објеката на Медијани је подигнута крајем III или почетком IV века. Захватала је површину од 40 ha, на заравњеном платоу мало даље од реке, а у близини

35 Кондић Ј., 1994, 61-63.36 Петровић П., 1994, 15-16.37 Исти, 1994, 20.38 Петровић П., 1983, 69-70; аутор укратко наводи објекта и налазе са овог локалитета, називајући га уопштено ''насеље са вилама Медијана''.39 Исти, 1994 22.40 Скраћеница Med на овим едиктима се раније тумачила као Медиоланум, што међутим није тачно, јер извори Валентинијана тамо помињу тек октобра 364., док је са друге стране изворма познато његов краћи боравак у Медијани, јуна исте године. Петровић П., 1993, 73.

9

термалних извора. Урбанистички план није био спроведен на уобичајени начин, а грађевине су међусобно одвојене широким међупросторима.

У централном делу је смештена вила са перистилом(1), нимфејем(3) и термама(2). Западно од ње се налази житница(4), а северно грађевина са кружном и октогоналном просторијом. Јужно од виле налазио се водоторањ (5), а неколико других мањих вила и привредних грађевина откривено је на простору између поменутих објеката.41

Ситуациони план Медијане (сл.3) Вила са перистилом(сл.3-1) – заузима централни положај у

Медијани, са површином од 6000 m². Овај тип грађевине је познат у архитектури Грчке и Мале Азије, одакле га Римљани и преузимају, а карактерише га четвороугаоно двориште са тремом на стубовима, и низом стамбених и привредних просторија распоређених око њега. Најближу аналогију овој вили, према њеном плану, размерама, распореду просторија и декорацији налазимо на Сицилији, вили на Piazza Armerina, подигнутој за цара Максимијана. На северној страни виле се налазила просторија са дубоком апсидом у коју се улазило из перистила преко подијума са степеништем. Овај део виле се могао користити преко целе године, будући да је био грејан (стубићи хипокауста испод пода).

Да је вила била раскошно декорисана указују налази мермерних стубова, капитела, парапетних плоча, зидне облоге од разнобојног мермера, и квалитетни подови од мозаика, који су прекривали читав трем перистила (геометријски) и дворану са апсидом (геометријски и фигурални- речно божанство и Медуза).42

У вили су пронађене две порфирне статуе (сл.4-5), чији је дедикант био извесни Roimetalkes, са титулом ‛ο διασημότατος, коју обично носе припадници витешког ранга, а која се у неким другим античким градовима среће уз имена гувернера провинције (Пауталија, Томис). То би, уз околност да су му титула и име на споменицима, као многим царским чиновницима, намерно радирани, упућивало на могућност да је он био и један од корисника ове виле, о којој се он као намесник провинције имао бринути, коју је могао користити као своју разиденцију, а по потреби је уступати римским царевима . 43

Треба напоменути да ни Медијана ни вила није у целости истражена, те да није позната намена свих просторија у склопу саме виле, као ни објеката у њеној непосредној близини, којих је свакако било.Из тог разлога не треба одбацити могућност да је она само део већег резиденцијалног, луксузног комплекса који тек треба открити.

41 Петровић П., 1994, 22.42 Исти, 1994, 32.43 Исти, 1993, 73.

10

Нимфеј (сл.3-3) – Налазио се источно од просторије са апсидом која је припадала вили са перистилом и састоји се од централног дела у облику шестоугаоника, у чијем је центру смештена фонтана истог облика. Са страна овг средишњег прострора су се налазиле мање одаје – улазна просторија на јужној страни, две бочне (под углом од 120° у односу на осу улазне) и једна мања полукружна екседра наспрам улаза.Под целог нимфеја био је покривен мозаиком са претежно геометријским и стилизованим флоралним мотивима. Терме (сл.3-2)- Налазиле су се северозападно од виле са перистилом и вероватно су биле са њом директно повезане ходником са јужне стране.Још Сл.4,5 један улаз се могао налазити са источне стране који би водио у

свлачионицу-apoditerium, чији је под био поплочан опекама, као и вестибул у који је водио улаз са југа. Највећа просторија је служаила као палестра, а из ње се долазило до caldaria, када са топлоом водом и frigidarium-a, базена са хладном водом. Под палестре био је прекривен и опекама и мозаиком од крупнијих мермерних плочица. Једна од просторија испред калдарија могла је служити као sudatorium – за знојење. Споља се налазило ложиште. Једино је прилазни ходник из правца виле у потпуности био прекривен квалитетним мозаичним подом. Житница (сл.3-4) – Удаљена је око 150 м од виле. То је правоугаона грађевина, димензија 91x27 м, оријентисана у смеру З-И. Унутрашњи простор је био подељен са два низа стубаца у три брода, између којих су

били до половине у земљу укопани питоси, висине и до 2м. Уз западни зид су били смештени базени, изнутра прекривени слојем хидрауличног малтера, за складиштење текућина ( нпр. уља и вина). Житница је имала и спратну конструкцију.У житници је пронађен и један натпис посвећен Јупитеру Кохорталису (заштитнику кохорти), чији је дедикант Аурелије Ампелије, заповедник Батава. Ова ауксилијарна војна јединица, формирана од припадника германског племена Батава, је вероватно из Галије пребачена у Илирик као пратња неког од царева IV века, по свему судећи Константина, који је период од 316-321 провео у Илирику. Притом је ова јединица могла бити овде стационирана са посебним задатком везаним за дистрибуцију жита и осигуравање транспорта намирница, чак и када цар борави на неком другом месту.44

Водоторањ (сл.3-5) – Оваквим објектом се завршавао сваки римски аквадукт, из кога се даље вода разводила у чесме, фонтане, базене и терме. Главни потрошачи воде су били вила са перистилом – палата и терме, према којима су били усмерени главни канали за наводњавање. Торањ се налази на око 500 м југозападно од средишта Медијане, на благој падини, оријентисан у правцу север-југ. Висинска разлика између водоторња и објеката које је снабдевао износила је 10 м. Извориште из кога се објекат напајао вероватно се налазио на подручју Нишке бање, и данас познате по својим топлим и хладним изворима, при чему би дужина аквадукта износила око 5 км. Водоторањ је служио најпре за смиривање, таложење и филтрирање воде, а тек након овог процеса за њену дистрибуцију. На то упућује сложени план грађевине, са два базена чије дно било испуњено већим комадима ломљеног пешчара и кречњака, а затим и ситнијим облуцима у горњој зони. Оваква испуна је имала функцију филтера, тј. за задржавање механичке нечистоће. Сви делови базена и куле водотоња који су били у контакту са водом, били су обложени водонепропусним црвенкастим малтером. За развођење воде до потрошача на Медијани су изузетно коришћене оловне водоводне

44 Петровић П., 1994, 33-43.

11

цеви, што се може објаснити близином рудника олова и радионицама за њеихову израду.45

Утврђење ( сл.3-6) – Ово утврђење је представљало једину заштиту становницима Медијане, која није била утврђена бедемима. Данас је на терену видљив само северни део бедема у дужини од 80 м и део једне куле квадратне основе. Објекат је био изграђен почетком IV века, а пред његов крај темељно уништено у пожару, Обновио га је Јустинијан у VI веку.46 Можда је у њему био смештен помоћни одред Батава, на чије присуство на Медијани указује натпис из житнице.

Виле (сл. 3-7,8) – Заштитним ископавањима приликом изградње пута за Нишку бању откривене су још две мање виле, чији су већи делови том изградњом и уништени.У тзв. ''вили са конхама'', у једној од конхи, откривен је подни мозаик. Уз другу вилу, која се налазила источније, откривен је већи неиспуњени, ограђени простор, које је могло служити за узгој коња, по којима је подручје Наиса било иначе познато. Ипак то ће услед немогућности детаљног истраживања објекта остати само хипотеза.

Асклепион – На Медијани нису нађени трагови овог храма, али се према групном налазу статуа у једној од просторија виле са перистилом може претпоставити да је ипак постојао. Већи број ту пронађених статуа махом од белог мермера, висине око 50 цм представља јатричка божанства: Асклепија, Хигију или Асклепија са Телесфором, персонификацијом оздрављења, чији су култови обично неговани у близини термалних и лековитих извора. Осим поменутих статуа ту су биле и глава Сатира, Меркур, Дионис. Ове су статуе у неком тренутку склоњене у просторију виле, али нам није познат њихов примарни положај. Истој групи припадају и две већ поменуте порфирне статуе Асклепија и Хигије чији су дедиканти Romeitalkes и његова жена Filipa.47

Да је култ Асклепија и Хигије на Медијани био особито негован, те да су бар неке од грађевина могле имати бањски карактер, подупире и налаз бронзаног попрсја Асклепија са подручја викуса насталом крајем IV века, када се живот царског комплекса већ ближио крају. Попрсја Асклепија и Луне су заправо стајала на стубићима налик на херме, који су спајали делове бронзаних, монтажних, парапетних плоча, које су чиниле један део оставе бронзаних предмета пронађених током ископавања 2000. год. ( в.сл.6 )48

Vicus (сл. 3-14)-На југозападној периферији Медијане откривени су скромни објекти - колибе, грађене од дрвета и облепљене блатом, веће стамбене целине –виле и економске зграде. На овом простору се заправо налазила мања сеоска агломерација–vicus, са уређеним комуникацијама, водоводом и припадајућом некрополом (15).49

Сл.6

Војска у касноантичком Наису

45 Петровић П., 1994, 47-51. 46 Исти, 1994, 53-54.47 Исти, 1993, 78.48 Према интервјуу са руководиоцем ископавања, М Васићем: Ćirić S., 2000, ?49 Петрови П., 1994, 23.

12

О војној посади Наиса после средине III века је мало познато. Обично се наводи

да је прва кохорта Дарданаца, која је потврђена као градска посада током прва три века н.е., остала ту стационирана до краја антике, о чему међутим не постоје ни епиграфске ни литерарне потврде.

Са друге стране збуњује чињеница да Наис као војна база није споменут у Нотицији ( Notitia dignitatum), што се не може схватити као нехотична лакуна, нарочито ако се има у виду да је споменута fabrica armorum у Наису.50

То ипак не значи да је град у овом периоду остао без војне посаде, с обзиром на честе посете царева, његов економски и административни значај у периоду о коме је реч. Да је у Наису била смештена нека војна јединица, сведочи на посредан начин податак код Амијана Марцелина, да је Наис више пута опседан, али (будући штићен) - никад освојен.

Градови Скупи и Улпијана, који су следили сличну урбанистичку шему и развој као и Наис, те се овде могу узети као аналогије, су у том периоду, према Нотицији, располагали јединицама типа pseudocomitatenses. На овај посредан начин се може претпоставити да је и у Наису била смештена војна посада истог типа.

Један њен део је могао бити смештен у самом граду, у утврђењу подигнутом почетком IV века на левој обали Нишаве, наспрам градске капије,51али је њен већи део вероватно био смештен у неком нама непознатом утврђењу ван града.

Постоје извесне индиције засноване на хомонимији топонима, аналогијама са другим касноантичким утврђењима да би се ово утврђење могло тражити на локалитету Кулина-Балајнац, али у будући да ископавања Балајнца у многим секторима који би могли потврдити или оповргнути овакав закључак, нису вршена – он остаје у сфери инспиративне хипотезе.52

50 Јовановић А.,2003, 23.51 Петровић П., 1983, 67.52 Јовановић А., 2003, 21 -30.

13

Списак литературе:

Васић М., 2001 On the Porphury Head from Niš once more, Старинар L, 2000

14

(2001), 245-251. Дрча С., 2004 Naissus, у: Археолошко благо Ниша – оg неолита gо

среgњег века, САНУ, Београд 2004, 49-58.

Zotović Lj., Petrović N., Petrović P., Niš, Jagodin mala-kasnoantička nekropola, Arheološki 1967 pregled 9, 1967, 115-116.

Јанковић-Миџалџић Д., 2004 Епиграфски споменици, у: Археолошко благо Ниша – оg неолита gо среgњег века, САНУ, Београд 2004, 113-115.

Јовановић А., 2003 Археолошке белешке из касноантичког Наиса и Околине, у: Ниш и Византија I, (ед. М. Ракоција), Београд 2003, 23-58.

Кондић Ј., 1994 Касноантичко сребро, у: Античко сребро у Србији, Београд 1994, 55-67.

Лома А., 2003 Откуде Ниш?, у: Ниш и Византија I, (ед. М. Ракоција), Београд 2003, 16-21.

Петровић П., 1976 Ниш у античко gоба, Ниш 1976.

Петровић П., 1983 Ниш у античко доба, у: Историја ниша I,Ниш 1983, 53-75.

Петровић П., 1993 Naissus – Задужбина цара Константина, у: Римски царски граgови у Србији ( приредио Срејовић Д.) Београд 1993, 57 -81.

Петровић П., 1994 Меgијана – резиgенција римских царева, Београд 1994, 13-54.

Ćirić S., 2000 Otkrića na Medijani – zemlja najbolji čuvar, Vreme br. 498, Beograd 2000.