Download docx - · Web viewKarakteristike savremene međunarodne ekonomije 1. Međunarodna ekonomija

MEĐUNARODNA EKONOMIJAProf. Lidija Madžar

Abeceda Međunarodne ekonomije


GLAVA I

1. Karakteristike savremene međunarodne ekonomije

1. Međunarodna ekonomija obuhvata privrednu saradnju između svih zemalja sveta, odnosno onaj deo svetske privrede koji nastaje po osnovu bilateralne ili multilateralne privredne saradnje (tj. ekonomskih odnosa) između svih zemalja u svetu. Međunarodna ekonomija je korisna za sve zemlje jer 1) svaka zemlja izvozi proizvode za koje poseduje resurse, 2) zemlja prodaje proizvode i/ili usluge da bi, u međunarodnoj podeli rada, ostvarila ekonomiju obima i 3) međunarodna trgovina omogućuje kretanje migraciju zaposlenih, kao i kretanje kapitala i tehnologije.

2. Privredni rast opredeljuje (determiniše) bogatstvo ili siromaštvo posmatranog društva. Privredni rast se definiše kao stopa promene realnog dohotka ili realnog autputa (proizvoda) na nivou posmatranog društva. Stopa privrednog rasta zavisi od četiri ključna faktora: 1) štednje na makroekonomskom nivou, 2) nivoa obrazovanosti i demografskog stanja stanovništva, 3) tehničkog progresa (akumulacije znanja i produktivnosti rada) i 4) drugih faktora poput obima raspoloživog kapitala, inovacija, kvaliteta obrazovanja, veličine zemlje i tržišta i sl.

3. Privatizacija je proces transformacije državnog u privatno vlasništvo. Proces privatizacije podrazumeva vraćanje preduzeća u privatno vlasništvo i kontrolu sa ciljem rasta prihoda privatizovanih ekonomskih entiteta (preduzeća). Ako se prihodi od privatizacije suludo troše na npr. finansiranje ekspanzivne (velike) potrošnje usled smanjenja poreza (poreskih stopa i osnovica za oporezivanje), aktuelna vlada stvara i nagomilava finansijske probleme budućih vlada.

4. Zemlje u tranziciji (ZUT) se definišu kao one zemlje čije privrede postepeno prelaze sa režima centralnog planiranja (koji se karakterisao rigidnom političkom i ekonomskom kontrolom, planskom privredom uz neznatno delovanje tržišnih sila, neefikasnošću privređivanja, zastarelom opremom, slabim podsticajima, nedostatkom inovacija i slabom produktivnošću faktora proizvodnje) na tržišno privređivanje.

5. Pod liberalizacijom se podrazumeva proces uklanjanja svih ograničenja i prepreka za slobodno obavljanje privredne aktivnosti, kao što je slučaj sa ukidanjem carinskih i necarinskih barijera, javnih i/ili privatnih monopola, dozvola za obavljanje izvesne delatnosti, sa ukidanjem uvoznih i izvoznih robnih kvota i kontingenata i dr. Ona istovremeno podrazumeva i ukidanje kontrole kapitalnih transakcija u vidu ukidanja direktne zabrane izvoza i uvoza novca i drugih finansijskih instrumenata, ukidanje ograničenja na finansijske transfere, otklanjanje postojanja dvojnog deviznog tržišta (jednog sa fiksnim kursom koji je

1



namenjen komercijalnim transakcijama, i drugog sa fleksibilnim paritetom koji je namenjen finansijskim transakcijama) i dr.

6. Spoljni (strani) dug nastaje kao rezultat zaduživanja jedne zemlje u inostranstvu, uz često veoma nepovoljne uslove zaduživanja (npr. visoke kamatne stope, rokovi zaduživanja i sl.). Manje razvijene zemlje su se tradicionalno zaduživale na svetskim tržištima kapitala kako bi finansirale višak uvoza u odnosu na manjak (manji) izvoz. Stoga ga čine sledeće komponente:

Strani dug (tj. deficit tekućeg računa) = trgovinski deficit + pripadajuća dužnička kamata (1)

i

Strani dug = rast neto stranog duga (2)

Dok prva jednačina ukazuje na uzroke pojave spoljnog duga (odnosno nastanka deficita tekućeg računa), iz druge jednačine jasno proizilazi da strani dug jedino može biti finansiran bilo prodajom domaće imovine strancima, ili na osnovu novog stranog zaduživanja.

7. Trgovinski deficit se javlja ako vrednost uvoza (dobara i usluga) prevazilazi vrednost ivoza.

8. Trgovinski suficit nastaje kada je vrednost izvoza veća od vrednosti uvezenih dobara i usluga.

9. Londonski i Pariski klub poverilaca predstavljaju neformalne organizacije koje su nastale usled problema sa kojima su se suočile izvesne zemlje koje nisu bile u stanju da servisiraju (vrate) ranije uzete kredite. Umesto angažmana pomenutih banaka-poverilaca u procesima naplate svojih potraživanja, one (tj. banke koje su odobrile kredite problematičnim zemljama) su se opredelile za solidarni i zajednički nastup, često i uz pomoć svojih državnih tela. Preciznije, reč je o grupacijama kreditora koje sklapaju aranžmane sa zemljama koje se karakterišu poteškoćama pri otplati spoljnog duga, sa ciljem pronalaženja načina za prevazilaženje pomenutih poteškoća. Kao rezultat opisanih aranžmana, ponekada dolazi do smanjenja glavnice kredita, a gotovo uvek dolazi do restrukturiranja dugova – tj. do odlaganja rokova otplate kamate.

2. Investicije i održivi privredni rast

10. Eksterni udari (egzogeni faktori) se definišu kao faktori koji uzrokuju ekonomske probleme u posmatranoj zemlji. U grupu ovih faktora spadaju: uticaj ekonomske krize u svetu na nacionalnu ekonomiju, udari cena sa svetskih tržišta, naftni šokovi, sankcije prema nekoj zemlji, elementarne nepogode i sl.

2



11. Bruto domaći proizvod (BDP) se definiše kao tržišna vrednost svih finalnih dobara i usluga proizvedenih u jednoj zemlji u jednom vremenskom periodu. BDP predstavlja tok dohodaka i izdataka u privredi posmatrane zemlje u toku tog intervala (obično kvartala ili u jednoj kalendarskoj godini). Kao takav, BDP predstavlja fino merilo vrednosti ekonomske aktivnosti posmatrane zemlje. BDP (koji se najčešće obeležava slovom Y) se sastoji iz sledećih komponenti: potrošnje (C), investicija (I), državnih izdataka (G) i neto izvoza (NX). S obzirom na navedeno, važi i sledeća jednačina:

Y = C + I + G + NX

12. Bruto nacionalni dohodak (BND) ili Bruto nacionalni proizvod (BNP) se definiše kao ukupan dohodak koji ostvaruje domaće stanovništvo, bez obzira na to u kojoj zemlji je ostvaren (faktorski) dohodak. BND ili BNP je jednak jednak zbiru BDP-a i neto imovinskog dohotka iz inostranstva. Dakle, BND (ili BNP) = BDP + neto imovinski dohodak iz inostranstva (dohodak građana i/ili kompanija jedna zemlje koji se ostvaruje u inostranstvu).

3. Investicije u savremenoj svetskoj privredi

13. Strane direktne investicije (SDI) se definišu kao ulaganje kapitala u inostranstvo i podrazumevaju otvaranje novih ili povećanje broja filijala u drugoj zemlji, pri čemu ulagač ima kontrolu nad ulogom jer inostrana filijala predstavlja deo iste organizacione strukture domaćeg preduzeća. Ulagač istovremeno prisvaja dobit snoseći i rizik poslovanja.

14. Portfolio investicije se odnose na kupovinu različitih oblika hartija od vrednosti (akcija, obveznica, fjučersa, opcija i sl.) sa ciljem ostvarivanja prinosa u vidu dividendi, kamata ili kapitalnog dobitka. Cilj ovakvog načina investiranja se ogleda u odabiru one grupe hartija od vrednosti koja je za investitora (privatno ili pravno lice) najpoželjnija, imajući u vidu očekivani prinos i rizik.

15. Investicioni fondovi, kao osnovni nosioci tržišta kapitala, su multinacionalne prirode i karakterišu se ogromnom finansijskom snagom i opremljenošću elektronsko-automatizovanim i digitalno-sofisticiranim procesima, što odgovara zahtevima savremenog globalnog finansijskog tržišta. Na tržištu deluju otvoreni i zatvoreni investicioni fondovi. U slučaju otvorenih investicionih fondova (Mutual Funds) ulagači kupuju akcije fonda. Ovi fondovi vrše direktnu prodaju akcija zainteresovanim investitorima, pri čemu imaju pravo na otkup svojih izdatih akcija od svojih članova (investitora), ali isključivo na zahtev ulagača. Zatvoreni investicioni fondovi (Closed-end Funds) prikupljaju sredstva emisijom (izdavanjem) dokumenata o vlasničkom udelu u fondu. Ovi fondovi, dalje, ulažu na ovaj način prikupljena sredstva u raznolike finansijske instrumente. Vlasnici dokumenata o učešću u fondu mogu, u svakom trenutku, tražiti pravo na otkup svog vlasničkog udela.

3



16. Greenfield investicije podrazumevaju strano preduzeće koje sa svojim (inostranim) ulogom započinje proizvodnju na potpuno novom mestu (na ledini).

17. Brownfield investicije podrazumevaju preduzeća koja sa stranim ulogom započinju poslovanje u zgradi ili na mestu koje se svojevremeno koristilo za proizvodnju (ili neku drugu vrstu delatnosti) i na kojem već postoji izvesna infrastruktura.

18. Zajedničko ulaganje (Joint Venture) predstavlja posebnu kompaniju, posao ili poslovni poduhvat koji zajednički osnivaju i poseduju dva ili više inače potpuno nezavisna preduzeća. Ta preduzeća zajednički ulažu sredstva u određenu poslovnu aktivnost, projekat, odnosno delatnost. Zajednička ulaganja se javljaju kao jedan od najčešćih oblika povezivanja preduzeća.

19. Javno-privatno partnerstvo (Public Private Partnership) predstavlja oblik ulaganja privatnog kapitala (tj. sredstava privatnog partnera) u javnu svojinu (državne organe, organe lokalne samouprave ili javna preduzeća) sa ciljem formiranja zajedničkog privrednog društva.

4. Globalizacija svetske privrede

20. Globalizacija (ili internacionalizacija), sa ekonomskog stanovišta, podrazumeva sve širu integraciju tržišta roba, usluga, novca i kapitala u svetu. Glavni nosioci globalizacije su multinacionalne i transnacionalne kompanije. Stoga se ovaj proces zasniva na izuzetnim informacionim sistemima koji omogućavaju uspešno funkcionisanje globalnog poslovanja.

21. Transakcioni troškovi su troškovi koji nastaju u procesima razmene roba i usluga. Njih, u određenoj meri, snose i prodavci i oni se odnose na: 1) troškove pronalaženja odgovarajućeg kupca ili prodavca, 2) troškove pregovaranja i sklapanja ugovora i 3) troškove nastale u vezi sa nadgledanjem ugovorenih obaveza. Dakle, transakcioni troškovi su vezani za realizaciju niza aktivnosti koje je neophodno obaviti kako bi se izvesni proizvodi ili usluge realizovali (prodali) na tržištu. Oni, između ostalog, uključuju troškove planiranja transakcija, odlučivanja sa kim će se one obaviti, troškove njihovog osiguranja i analize njihovih efekata.

22. Društvo naroda (Liga naroda) je bila međunarodna organizacija koja je osnovana nakon Pariske mirovne konferencije 1919. godine sa ciljem sprovođenja razoružanja, sprečavanja ratova primenom mehanizma kolektivne bezbednosti, rešavanja razmirica između zemalja realizacijom pregovaračke diplomatije i poboljšanja globalnog blagostanja.

23. Tržišna privreda se definiše kao oblik odvijanja privrednog života u kojem se razmena (kretanje) proizvoda između proizvođača i potrošača ostvaruje isključivo putem tržišta, odnosno putem slobodne razmene.

4



5. Svetska ekonomska kriza

24. Ekonomske barijere su nastale sa ciljem zaštite domaće privrede i uticale su na pojavu diskriminacije u trgovini pod kojom se podrazumeva postojanje nejednakih uslova u međunarodnoj trgovini za različite aktere (privredne subjekte) iz različitih zemalja. Dok izvesni subjekti iz određenih zemalja dobijaju olakšani pristup tržištima, drugi se suočavaju sa visokim ograničenjima, odnosno ekonomskim barijerama. U ekonomske barijere spadaju carinske i necarinske barijere, tehnički standardi, administrativna ograničenja i dr. Stoga je Svetska trgovinska organizacija (STO), u borbi protiv diskriminacije u trgovini, uvela Klauzulu najpovlašćenije nacije (Most Favourable Nation-MFN) koja izričito nalaže da, ako se neka povlstica odobrava kompanijama iz jedne zemlje, mora da se odobri i preduzećima iz svih ostalih zemalja članica STO.

25. Hipoteka (Mortgage) se definiše kao zaloga na nepokretnostima. Hipoteka se stiče na osnovu pravnog posla ili sudske odluke (upisom u javne knjige) i na osnovu zakona, a sve sa ciljem obezbeđivanja potraživanja. Vlasnik se, hipotekom opterećene stvari (najčešće nepokretnosti), ne lišava prava njene upotrebe i korišćenja. Hipoteka se odnosi na celu nepokretnost.

26. Hipotekarni kredit je dugoročni kredit koji je obezbeđen pravom zaloge, odnosno hipotekom na određenu nekretninu. Pri tome je iznos kredita manji od tržišne vrednosti nepokretne imovine na koju se stavlja hipoteka. Poverilac (najčešće banka ili zajmodavac), koji je obezbeđen hipotekom, može da naplati svoje potraživanje prisilnom prodajom založene nepokretnosti.

27. Hipotekarno tržište predstavlja deo tržišta kapitala i obično se vezuje za kupovinu nekretnina, pa samim tim i za rešavanje problema stanovanja. Usled pomenutog, kao i zbog visokih cena nekretnina u mnogim zemljama sveta, ovo tržište ima značajnu ulogu u savremenim finansijskim sistemima, posebno razvijenih zemalja. Razvoj novih hartija od vrednosti (HOV) je uticao na rast značaja ovog tržišta, otvorio nove mogućnosti za prikupljanje kapitala i ulaganja u nove HOV, ali se i negativno odrazio na stvaranje globalne ekonomske krize.

GLAVA II – REGIONALNE EKONOMSKE INTEGRACIJE

1. Uloga i značaj regionalnih ekonomskih integracija

28. Spoljnotrgovinski režim se definiše kao sistem koji determiniše uslove pod kojima se robe i usluge razmenjuju između nacionalnih privreda. Spoljnotrgovinski režim je definisan primenom trgovinskih (ekonomskih) barijera i podsticaja i zavisi od trgovinske politike izvesne nacionalne privrede.

5



29. Režim liberalne trgovinske politike podrazumeva uklanjanje trgovinskih barijera, otvaranje granica u spoljnoj trgovini i povećanu saradnju sa ostatkom sveta.

30. Protekcionistička trgovinska politika je nastala, u nekada siromašnim, a danas najrazvijenijim zemljama sveta (SAD i Nemačkoj) u prvoj polovini XIX veka. Cilj ovih zemalja se ogledao u suprotstavljanju najezdi jeftine robe iz tada razvijenih zemalja (Engleske i Francuske) kako bi zaštitile i razvile domaću privredu. Nasuprot liberalizmu, ovaj režim trgovinske politike insistira na uvođenju zaštitnih carina, kao i drugih barijera (prepreka) slobodnoj trgovini.

31. Efekat skretanja trgovine (Trade Diversion) se definiše kao efekat supstitucije (tj. zamene) dotadašnjih uvoznih roba, robama iz zemalja koje pripadaju posmatranoj trgovinskoj integraciji. Ovaj efekat štetno deluje na trgovinu između ranijih partnera koji su ostali izvan integracije jer se deo isporuka nekadašnjih partnera sada zamenjuje isporukama proizvođača iz zemalja koje pripadaju posmatranoj integraciji.

32. Efekat stvaranja novih tokova trgovine (Trade Creation) deluje u okviru zemalja članica same trgovinske integracije. Ovaj efekat eliminiše trgovinu manje efikasnih proizvođača jedne zemlje članice, pri čemu povećava promet proizvođača iz druge zemlje članice čija je proizvodnja efikasnija. Iz navedenog sledi da posmatrana trgovinska integracija povećava konkurentsku sposobnost proizvodnje zemalja članica na njihovim unutrašnjim tržištima.

33. Bilateralni trgovinski sporazumi predstavljaju međunarodne ugovore o trgovinskim transakcijama koji se sklapaju između dva subjekta međunarodnog prava, u ovom slučaju između dve države.

34. Multilateralni trgovinski sporazumi predstavljaju međunarodne ugovore o trgovinskim transakcijama koji se sklapaju između više od dva subjekta međunarodnog prava, u ovom slučaju između više od dve države.

35. Veliki izuzetak (Big Exception) se odnosi na regionalne trgovinske integracije koje nisu u obavezi da poštuju Pravilo nediskriminacije STO.

36. Sporazumi o slobodnoj trgovini predstavljaju međunarodne ugovore koji se sklapaju između savremenih nacionalnih privreda sa ciljem liberalizacije spoljne trgovine, putem postepenog ili potpunog smanjivanja carinskih stopa. Stoga ovi sporazumi predstavljaju ključni preduslov za stvaranje trgovinskih integracija, carinskih unija i slobodnih carinskih zona.

2. Regionalne ekonomske integracije

37. Regionalna integracija, u ekonomskom smislu, podrazumeva udruživanje nacionalnih privreda radi ostvarivanja izvesnih ekonomskih ciljeva. Ona podrazumeva zajedničko

6



vođenje izvesnog ili nekoliko segmenata ekonomske politike, sa ciljem realizacije boljih rezultata od onih koji bi bili ostvareni bez integracionog sporazuma. Međunarodna ekonomska integracija, po pravilu, započinje eliminisanjem trgovinskih barijera u međusobnoj trgovini robom, a nakon toga se širi na sektor usluga, kretanje kapitala, radne snage, na druge ekonomske politike itd. Krećući se od nižih ka višim fazama integracija, svaka viša faza (pored novih usaglašenosti elemenata zajedničkih politika) obuhvata i sve elemente prethodnih faza integracije.

38. Trgovinski blok predstavlja trgovinski sporazum kojim se sprovodi integracija samo carinske i spoljnotrgovinske politike posmatranih nacionalnih privreda.

39. Integracioni blok, pored spoljnotrgovinske politike, podrazumeva i integraciju privreda, ekonomskih, fiskalnih, monetarnih i drugih politika posmatranih zemalja.

40. Zaokružena privredna celina predstavlja sistem u kojem se, na jednom određenom teritorijalnom području, bez ikakvih prepreka, slobodno kreću svi proizvodi i svi faktori prozvodnje.

41. Svetska privreda se definiše kao skup svih različitih zaokruženih privrednih celina koje postoje u svetu.

42. Funkcionalne regionalne integracije predstavljaju onu vrstu integracija čiji su nosioci savremene kompanije, pre svega transnacionalne kompanije (TNK). Ovu vrstu integracija pokreće motiv kompanija za poslovanje na globalnom nivou.

43. Institucionalne integracije se, u suštini, svode na regionalne ekonomske integracije.

2.1 Oblici regionalnih ekonomskih integracija

44. Sporazum o preferencijalnoj trgovini (Preferential Tariff Agreement) predstavlja najniži oblik regionalne integracije. Reč je o sporazumu prema kojem za zemlje (strane) potpisnice ugovora važe niže carinske stope od onih koje se primenjuju (odnosno naplaćuju) na uvoz iz trećih zemalja (tj. zemalja van posmatranog sporazuma).

45. Parcijalna carinska unija (Partial Custom Union) postoji kada zemlje članice posmatrane unije zadržavaju svoje inicijalne carinske stope, ali uvode zajedničku carinu prema trećim zemljama.

46. Zona slobodne trgovine (Free Trade Area) predstavlja viši oblik integracije i čine je zemlje koje su međusobno ukinule carine, pri čemu svoje (različite) nacionalne carinske stope primenjuju na uvoz iz trećih zemalja. Osnovu ovog sporazuma predstavlja pravilo o poreklu robe.

7



47. Pravila o poreklu robe predstavljaju odlučujući faktor definisanja i dokazivanja porekla robe, pri čemu se uverenje o poreklu može uporediti sa vrednosnim dokumentom od kojeg zavisi da li će izvesna roba imati preferencijalni ili nepreferencijalni status u međunarodnoj trgovini. Pravila o poreklu robe danas često određuju i način proizvodnje, proceduru prerade i izvoza proizvoda. Ona takođe predviđaju od koliko i od kakvog materijala treba da se proizvede izvesni proizvod, da bi stekao odgovarajući sertifikat o poreklu.

48. Carinska unija (Custom Union) postoji između zemalja koje su ukinule međusobne carine i kvantitativna ograničenja i uvele zajedničku carinsku stopu prema trećim zemljama. Ona predstavlja nešto intenzivniji oblik integrisanja jer podrazumeva ukidanje svih carinskih i necarinskih (kvantitativnih) ograničenja među članicama.

49. Parcijalno zajedničko tržište (Partial Common Market) podrazumeva postojanje carinske unije i slobodno kretanje jednog od faktora proizvodnje, ali ne svih. Uglavnom se ograničenja odnose na kretanje radne snage između država članica određene regionalne integracije.

50. Zajedničko tržište (Common Market) – pored carinske unije, podrazumeva i slobodu kretanja svih faktora proizvodnje (ljudi, rada i kapitala), kao i zajedničku politiku spoljnoekonomskih odnosa (tj. zajedničku ekonomsku politiku sa inostranim zemljama).

51. Ekonomska unija (Economic Union) je faza procesa ekonomskih integracija u sklopu koje je zajedničko tržište praćeno i harmonizacijom fiskalnih, monetarnih, industrijskih, regionalnih, transportnih i drugih ekonomskih politika zemalja članica posmatrane integracije.

52. Potpuna ekonomska unija (Total Economic Union) podrazumeva posedovanje jedinstvene valute, jedne centralne banke, jedinstvene ekonomske politike, kao i vlade sa supranacionalnim (nadnacionalnim) ovlašćenjima.

53. Klauzula najpovlašćenije nacije (Klauzula najvećeg povlašćenja) je odredba međunarodnih trgovinskih ugovora prema kojoj se ugovorne strane (odnosno zemlje) obavezuju da će jedna drugoj obezbediti sva prava i povlastice koje se odnose na liberalizaciju uvoznih ograničenja. To praktično znači da, ako posmatrana zemlja odobri liberalizovan pristup svom tržištu nekoj drugoj zemlji, posmatrana zemlja to isto mora odobriti i svim ostalim zemljama sa kojima ima potpisanu Klauzulu o najpovlašćenijoj naciji. Stoga ova Klauzula predstavlja svojevrsnu garanciju jednakog (nediskriminatornog) tretmana svih zemalja sa kojima je ona potpisana. Ova klauzula čini osnovu funkcionisanja GATT-a.

8



3. Integracioni procesi u Evropi

54. Maršalov program pomoći (trajao je od 1948-1951. godine) predstavlja američki program sveobuhvatne novčane pomoći koja je bila namenjena zapadnoevropskim zemljama, uključujući i Zapadnu Nemačku. Prva novčana sredstva su pristigla 1948. godine u vidu poklona, ali uz precizne uslove da se novac upotrebi svrsishodno. Ovaj Plan se praktično sveo na zahtev da se privreda tadašnjih evropskih zemalja modernizuje prema američkim standardima. Glavno telo, koje je bilo formirano u tu svrhu tokom 1947. godine, je bila Evropska organizacija za ekonomsku saradnju (European Organisation for Economic Cooperation-EOEC) u svojstvu koordinacionog odbora zemalja koje su učestvovale u Maršalovom planu. Maršalov plan je bio prvobitno ponuđen i Sovjetskom Savezu, kao i ostalim istočnoevropskim zemljama. Kako je Sovjetski Savez odmah odbio ovu pomoć, tako je i tokom narednih godina investiranje zapadnih zemalja u Istočnu Evropu skoro u potpunosti prekinuto, ujedno i kao posledica Hladnog rata. Maršalov plan je predstavljao neposredan ekonomski povod za stvaranje najpre Evropske ekonomske zajednice, a potom i Evropske unije.

3.1 Osnivanje i razvoj Evropske unije

55. Šumanov plan (Šumanova deklaracija), koji je usvojen 9. maja 1950. godine, je doveo do formiranja Evropske zajednice za ugalj i čelik (European Coal and Steel Community-ECSC) kao prve evropske nadnacionalne zajednice. Šuman je predložio da se formira nadnacionalna evropska institucija za ugalj i čelik jer su ove rude, početkom 50-tih godina prošlog veka, predstavljale posebno značajne resurse (sa aspekta vojne industrije) u uslovima Hladnog rata i pretnje od mogućeg Trećeg svetskog rata. Posleratni razlozi za stvaranje novog oblika evropske integracije su bili mnogobrojni i varirali su od ekonomskih, političkih, pa sve do socijalnih, psiholoških i dr. Pri tome su, u ovom poduhvatu, dominirali ekonomski razlozi. Ovim Planom je trebalo da se proizvodnja uglja i čelika, kao ključnih sirovina za vojnu industriju Zapadne Nemačke i Francuske, stavi pod zajedničku, nadnacionalnu kontrolu. Time je ostvaren ključni doprinos obustavljanju tradicionalnog neprijateljstva između ovih zemalja, pri čemu su postavljene i osnove novoj organizaciji međunarodnih odnosa u Evropi.

56. Evropska zajednica za ugalj i čelik (European Coal and Steel Community-ECSC) je bila prva nadnacionalna institucija koja je osnovana od strane Francuske, Nemačke, Italije i zemalja Beneluksa (poznatijih pod nazivom evropska šestorka) sa ciljem da obezbedi slobodnu trgovinu ugljem i čelikom, da zajedničkom upravom i propisima zaštiti proizvodnju, kao i da reguliše tržišnu konkurenciju - odnosno da u slučaju nastanka povrede konkurencije ili ozbiljne krize sprovede kontrolu cena i proizvodnje. Evropska zajednica za ugalj i čelik je nastala potpisivanjem Pariskog ugovora iz 1951. godine, na rok od 50 godina.

57. Evropska ekonomska zajednica (EEZ) (European Economic Community) je osnovana Rimskim ugovorom iz 1957. godine od strane država članica Evropske zajednice za ugalj i

9



čelik. Ova Zajednica predstavlja najvažniju od tri fundamentalne evropske zajednice i osnovana je sa ciljem izgradnje Zajedničkog tržišta zasnovanog na carinskoj uniji, odnosno sa ciljem rešavanja svih privrednih barijera, koordinacije ekonomskih politika njenih zemalja članica i rasta životnog standarda građana tadašnje Evrope.

58. Evropska zajednica za atomsku energiju (European Community for Atomic Energy-Euroatom) je osnovana Rimskim ugovorom iz 1957. godine od strane država članica Evropske zajednice za ugalj i čelik. Ova Zajednica je osnovana sa ciljem uspostavljanja i razvijanja proizvodnje atomske energije u zapadnoj Evropi, kao i radi razvoja istraživanja u oblasti nuklearne energije i njene upotrebe u civilne svrhe.

59. Acquis communautaire ili skraćeno Acquis obuhvata celokupno važeće zakonodavstvo u Evropskoj uniji, od momenta njenog osnivanja do današnjeg dana. Dakle, Aquis obuhvata sve propise počev od Pariskog i Rimskog ugovora, Jedinstvenog evropskog akta, Ugovora iz Mastrihta, Ugovora iz Nice, Ugovora iz Amsterdama, pa sve do Lisabonskog ugovora i Ugovora o funkcionisanju Evropske unije, aktuelnih zakona, regulative, direktiva, kao i važećih odluka Evropskog suda pravde. Acquis je nesumnjivo najveći, ali ne i jedini izvor prava Evropske unije. Ceo Aquis je danas podeljen na 35 pregovaračka poglavlja koja važe za sve aktuelne i potencijalne kandidate za članstvo. Poglavlja ovog objedinjenog Dokumenta predstavljaju konkretne teme (tj. predmet) pregovora između pomenutih zemalja i EU.

60. Evropska monetarna unija (European Monetary Union) je nastala kao posledica ekonomskog povezivanja evropskih zemalja, iniciranog još Šumanovom deklaracijom (Robert Schuman) iz 1950. godine. Međutim, tokom 50-tih godina prošlog veka začetnici evropske ideje su u većoj meri bili zaokupljeni uspostavljanjem carinske unije i Zajedničkog tržišta, nego što je to bio slučaj sa monetarnom integracijom i uvođenjem zajedničke valute. Pomenuto se javlja i kao posledica činjenice da su članice Evropske ekonomske zajednice (EEZ), u tim godinama, učestvovale u Međunarodnom sistemu iz Bretton-Woodsa koji se karakterisao fiksnim valutama članica, uz mogućnost prilagođavanja. Ovaj sistem je relativno solidno funkcionisao do sredine 60-tih godina XX veka. Vernerov izveštaj (The Werner Report) je predviđao postepeno stvaranje monetarne unije do kraja 70-tih godina, uz preporuku o usvajanju glavnih monetarnih odluka na nivou Evropske ekonomske zajednice. Ovim Planom je bila predviđena potpuna konvertibilnost valuta zemalja članica EEZ, fiksnost pariteta, kao i liberalizovano kretanje kapitala. Vernerov izveštaj je definisao okvire i intenzitet stvaranja Zajedničke monetarne politike EEZ. Planirana je i organizacija centralnih banaka na nivou EEZ sa zajedničkom kreditnom i monetarnom politikom. Slabosti Vernerovog izveštaja su se ogledale u nedostatku čvršćih kriterijuma za koordinaciju ekonomskih politika članica EEZ u uslovima monetarne integracije (ujedinjenja).

61. Evropski monetarni sistem (EMS) – Evropska komisija je 1977. godine predložila formiranje Evropskog monetarnog sistema (European Monetary System-EMS). EMS je zvanično počeo sa radom u martu 1979. godine i tada su ga činile sve tadašnje članice EEZ:

10



Nemačka, Francuska, Velika Britanija , Belgija, Holandija, Luksemburg, Danska, Irska i Italija. EMS je osnovan sa ciljem da obezbedi monetarnu saradnju i stabilnost između država članica kako bi se ubrzalo kretanje ka zajedničkoj evropskoj valuti, monetarnoj vlasti i monetarnoj uniji u Evropi. Na taj način su zemlje članice EU želele, ne samo da očuvaju već ostvareni nivo ekonomske integracije, već i da ga prodube.

62. Jedinstveni evropski akt (Single European Act) je usvojen 1986. godine i predstavlja ugovor kojim je, po prvi put, značajno promenjen (tj. izmenjen i dopunjen) Rimski ugovor, kao prvi osnivački Ugovor o Evropskoj ekonomskoj zajednici. Ovim Ugovorom su postavljene pravne osnove za stvaranje Zajedničkog tržišta Evropske unije. Ujedno su bile definisane i nove nadležnosti Zajednice u koje spadaju socijalna politika, ekonomska i socijalna kohezija, Regionalna politika Zajednice, istraživanje i tehnološki razvoj, zaštita životne sredine, pokrenuta saradnja u oblasti spoljnih poslova, Poljoprivredna politika Zajednice, kao i proširivanje nadležnosti Evropskog parlamenta i pojednostavljenje procesa donošenja odluka u Evropskom savetu.

63. Pridruživanje Evropskoj uniji se definiše kao najviši oblik saradnje koji se može uspostaviti između države nečlanice, sa jedne, i Evropske zajednice (EZ), sa druge strane. Krajnji se cilj procesa pridruživanja ogleda u uspostavljanju zone slobodne trgovine između pridružene zemlje i Evropske unije.

64. Sporazum o pridruživanju je pravni akt koji pripada međunarodnim ugovorima između EZ i njenih članica, sa jedne, i država nečlanica, sa druge strane. Čine ga međusobna prava i obaveze ugovornih strana u oblastima liberalizacije trgovine i međusobne saradnje. U ime EZ pregovore o zaključenju Sporazuma vodi Evropska komisija. Po okončanju pregovora, Sporazum se parafira od strane Komisije, Saveta ministara i ovlašćenog predstavnika dotične države. Za stupanje Sporazuma na snagu neophodno je izvršiti ratifikaciju ovog dokumenta od strane država članica EZ i pridružene države, u skladu sa njihovim ustavnim propisima. Sporazum o pridruživanju se zaključuje sa svakom zainteresovanom državom nečlanicom ponaosob. Iako je Sporazum tipski dokument, njegova sadržina ipak zavisi od ekonomske i političke zainteresovanosti EZ za izvesnu zemlju.

65. Pristupanje Evropskoj uniji predstavljaju poslednju, a ujedno i najtežu, fazu procesa integracije države kandidata u evropske strukture. Da bi otpočela pregovore o pristupanju, podrazumeva se da je posmatrana država ostvarila sve definisane obaveze, stekla status kandidata i da je sposobna da uđe u poslednju, a ujedno i najtežu fazu evropskih integracija. Pregovori o pristupanju se, najvećim svojim delom, odnose na ispunjavanje trećeg kriterijuma iz Kopenhagena koji se odnosi na usvajanje pravnih tekovina EU (Acquis communautaire). Stupanje u članstvo je uslovljeno prihvatanjem svih prava i obaveza na kojima se zasniva institucionalni okvir EU. Time se država kandidat osposobljava u pravnom, ekonomskom i privrednom smislu kako bi i sama EU mogla nesmetano da funkcioniše nakon proširenja.

11



66. Evropski ekonomski prostor (European Economic Area) je nastao 1992. godine zaključivanjem Sporazuma o stvaranju evropskog ekonomskog prostora (Agreement on the European Economic Area). Sporazum je zaključen između Evropske zajednice i članica EFTA-e i stupio je na snagu 1993. godine. Ovim Sporazumom je, na prostoru pomenutih zemalja, predviđeno slobodno kretanje robe, ljudi, usluga i kapitala. Evropski ekonomski prostor (EEP) ne predstavlja carinsku uniju jer ne primenjuje niti zajedničku spoljnu carinsku stopu, kao što ni ne predviđa vođenje zajedničke spoljnotrgovinske politike. EEP ima za cilj stvaranje velike evropske zone slobodne trgovine bez obaveze ulaska u političke integracije.

3.2 Krugovi proširenja Evropske unije

67. EFTA – Evropsko udruženje slobodne trgovine (European Free Trade Association) je osnovano davne 1959. godine od strane sedam zapadnoevropskih zemalja (Velike Britanije, Austrije, Švajcarske, Danske, Švedske, Norveške i Portugalije) sa ciljem da se ukinu carinske barijere i kvantitativna trgovinska ograničenja, ali samo za industrijske proizvode. Dok su ciljevi EFTA-e bili znatno skromnije prirode, dotle je stepen trgovinske i ekonomske integracije ovih zemalja bio niži nego u Evropskoj zajednici. Danas EFTA-u čine četiri geografski udaljene zemlje: Švajcarska, Norveška, Island i Lihtenštajn.

4. CEFTA 2006.

68. CEFTA sporazum (Central European Free Trade Agreement), odnosno Centralno-evropska zona slobodne trgovine je osnovana 1992. godine od strane tzv. Višegradske grupe (Mađarske, Poljske i tadašnje Čehoslovačke). Njenom članstvu je 1996. godine pristupila Slovenija, 1997. Rumunija, a 1999. godine Bugarska. Već su sredinom 2001. godine u proceduri prijema u CEFTA-u bile i Bugarska i Litvanija. Ova regionalna integracija je bila osnovana sa ciljem da se vremenom smanje međusobne carine i necarinska (vancarinska) ograničenja, da bi zaključno sa 2001. godinom one bile u potpunosti ukinute.

69. CEFTA 2006 je regionalni sporazum kojim je zamenjena do tada važeća mreža od 32 bilateralna sporazuma. Osnovu funkcionisanja CEFTA 2006. predstavlja Pravilo o dijagonalnoj kumulaciji porekla robe.

70. Pravilo o dijagonalnoj kumulaciji porekla robe omogućava dijagonalnu kumulaciju, odnosno kumuliranje porekla robe više zemalja u regionu koja će steći status domaćeg porekla, za razliku od ranijih bilateralnih sporazuma na osnovu kojih se primenjivala samo bilateralna kumulacija porekla robe. To praktično znači da proizvod ili izvesna sirovina iz jedne zemlje CEFTA, dorađen ili obrađen u drugoj zemlji članici ove integracije, menja svoju zemlju porekla. Dakle, poreklo proizvoda jeste iz zemlje članice CEFTA u kojoj je proizvod dorađen ili dovršen.

71. Korupcija se definiše kao korišćenje javne moći sa ciljem ostvarivanja privatnih ciljeva bilo uticajnih ljudi koji se nalaze na odgovornim mestima u javnoj administraciji i politici,

12



bilo pripadnika interesnih grupa. Javni činovnici često favorizuju one koji ih podmićuju, ignorišući opšte-društvene interese. Korupcija se javlja i u drugim društvenim sektorima i nivoima, ali sa slabijim posledicama. U najznačajnije uzročnike ove nepoželjne pojave spadaju: trgovinske restrikcije, subvencije, kontrola cena, niske plate javnih službenika, sociološki faktori, politička i ekonomska nestabilnost, nizak nivo životnog standarda stanovništva i dr. Ona, bez sumnje, nanosi ogromnu štetu nacionalnoj privredi posmatrane zemlje.

4.1 Očekivane koristi od Sporazuma CEFTA 2006

72. Pakt za stabilnost jugoistočne Evrope je iniciran od strane Evropske unije 10. juna 1999. godine u nemačkom gradu Kölnu sa ciljem da se obezbedi dugoročna strategija izbegavanja kriza u regionu jugoistočne Evrope. U osnivačkom dokumentu (koji je potpisan od strane 40 zemalja Evrope i sveta i međunarodnih organizacija) se ističe da se Pakt za stabilnost (PS) osniva radi pružanja pomoći državama ovog dela Evrope u njihovim naporima da ojačaju mir, demokratiju, poštovanje ljudskih prava i privredni razvoj, a time ujedno i da obezbede sigurnost u celom Regionu. Pakt je konačno počeo da funkcioniše na Samitu u Sarajevu (održanom 30. jula 1999. godine) i tom prilikom je zemljama Regiona obećana perspektiva evroatlantskih integracija. Glavni politički instrument Pakta je tzv. Regionalni sto koji zaseda dva puta godišnje i koga čine najviši predstavnici kako zemalja Regiona, tako i drugih država članica Pakta i međunarodnih organizacija.

73. CEFTA plus je Sporazum o slobodnoj trgovini između zemalja Zapadnog Balkana koji se prvenstveno odnosi na privredu i ima za cilj nulti carinski režim za sve industrijske proizvode, dok za poljoprivredne proizvode podrazumeva nulti režim za oko 90% proizvoda. Ključne probleme ovog Sporazuma i dalje predstavljaju necarinske barijere i politički osetljiva pitanja. Kao ključna stavka Sporazuma, kojim je zamenjena do sada važeća mreža od 32 bilateralna sporazuma, navedeno je Pravilo o dijagonalnoj kumulaciji porekla robe.

74. Panevropska pravila o poreklu robe obuhvataju dve vrste dokaza o poreklu: 1) Uverenje o poreklu EUR1 i 2) Izjavu na fakturi. Uverenje o kretanju robe EUR1 izdaje Tarifsko odeljenje Uprave carina Srbije - Služba za poreklo robe na pismeni zahtev izvoznika ili njegovog ovlašćenog predstavnika, a na odgovornost izvoznika i izdato uverenje važi 4 meseca. Izjavu na fakturi može da sačini ovlašćeni izvoznik ili bilo koji izvoznik ako vrednost pošiljke nije veća od 6.000 evra. Izjave na fakturi moraju da sadrže originalni svojeručni potpis izvoznika. Podnošenje izjave na fakturi ne oslobađa izvoznika od obaveze dokazivanja porekla robe. Odgovorost za dokazivanje porekla robe uvek snosi izvoznik. odnosno lice kome je dato obavezujuće obaveštenje o poreklu robe.

75. Kumulacija porekla robe se definiše kao ukrštanje ili sabiranje porekla između dve ili više država – trgovinskih partnera, kada npr. komponente jednog proizvoda potiču iz različitih država partnera, dok finalni proizvod potiče iz samo neke od tih zemalja. Odmrzavanjem Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU, Srbiji je od početka 2010. godine

13



omogućena kumulacija porekla za robu proizvedenu sa komponentama iz EU, kao i za sve CEFTA članice.

76. Bilateralna kumulacija porekla robe podrazumeva sabiranje porekla robe između dve posmatrane zemlje.

77. Dijagonalna kumulacija porekla robe podrazumeva učešće najmanje tri ugovorne strane (odnosno zemlje), tj. korišćenje sirovina, polufabrikata i gotovih proizvoda iz različitih zemalja, pri čemu se te sirovine tretiraju kao domaća komponenta (odnosno kao da vode poreklo iz zemlje u kojoj je posmatrani proizvod finaliziran). Eklatantan primer dijagonalne kumulacije porekla robe jeste CEFTA sporazum koji omogućava status domaćeg porekla npr. proizvoda flaširano vino koje je napravljeno u Makedoniji, čije su flaše nabavljene iz Crne Gore, a koje je punjeno u Srbiji.

4.2 Prepreke funkcionisanju CEFTA 200678. Necenovna konkurencija predstavlja varijantu tržišnog i marketinškog ponašanja u kojem se veći naglasak stavlja na necenovne, nego na cenovne faktore konkurentnosti u domaćoj i međunarodnoj trgovini. Polazi se od toga da će efekti cenovne konkurencije izostati ukoliko se ona ne zasniva na adekvatnim necenovnim elementima marketing ponude poput kvaliteta proizvoda, funkcionalnosti, dizajna, fleksibilnosti proizvoda ili usluga, posleprodajnog servisa, rokova isporuke, marketing podrške preko kanala prodaje, kao i kompletne promotivne aktivnosti. U eri orijentacije na finalne potrošače, sve organizacije moraju da naglašavaju značaj elemenata necenovne konkurentnosti.

79. Necarinske prepreke spadaju u tzv. mere pasivne zaštite trgovine. Pored pasivne zaštite, postoje i mere aktivne zaštite trgovine u koje, pre svega, spadaju stimulacije izvoza, odnosno izvozne premije i subvencije. Necarinske barijere se definišu kao sve mere i postupci jedne ili više država koje narušavaju slobodnu svetsku trgovinu, bilo da je ograničavaju ili neprirodno stimulišu, koje štite domaću privredu od inostrane konkurencije, a čija se primarna namera ne ogleda u povećanju budžetskih prihoda.

5. NAFTA

80. Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA) je potpisan 1993. godine između SAD, Kanade i Meksika, pri čemu je stupio na snagu 1. januara 1994. godine. Ovaj Sporazum je rezultirao slobodnom trgovinom proizvodima i uslugama na teritoriji cele Severne Amerike. Sporazum o osnivanju NAFTA sadrži 22 poglavlja, pri čemu su pitanja poljoprivrede, regulisanja faktora (kretanja) rada i zaštite životne sredine regulisana posebnim parcijalnim sporazumima. Nadzor nad sprovođenjem ovog sporazuma vrši Kabinet predsednika članica NAFTA-e posredstvom specijalnog tela – Komisije za spoljnu trgovinu.

14



Dodatak II glavi

7.BRIK

81. BRIK (BRICs) je nova ekonomsko-politička asocijacija (udruženje) koja okuplja četiri velike svetske zemlje – Brazil, Rusiju, Indiju i Kinu. Reč je o zemljama koje u poslednjih nekoliko decenija beleže impresivni privredni rast. BRIK je nastao početkom ovog milenijuma sa ciljem da njegove članice usaglase sopstvene tržišne nastupe u veoma složenim i često protivrečnim (komplikovanim i kompleksnim) međunarodnim odnosima.

82. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija predstavlja najvažnije telo Ujedinjenih nacija (UN) koje je zaduženo za održavanje mira i bezbednosti među narodima širom sveta. Dok ostali organi UN samo daju preporuke vladama članica ove međunarodne Organizacije, Savet bezbednosti raspolaže ovlašćenjima da donosi odluke koje vlade zemalja članica moraju da poštuju u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija. Odluke Saveta UN su poznate kao rezolucije Saveta bezbednosti UN. Predsedavanje Savetom bezbednosti funkcioniše na principu rotacije i traje jedan mesec.

83. Grupa 20 zemalja u razvoju (pored G20, ponekada se pominju i G21, G22 ili G20+) predstavlja blok zemalja u razvoju koji je osnovan 20. avgusta 2003. godine. Grupa 20 će ostati poznata po tome što se pojavila na Petom godišnjem sastanku STO održanom u meksičkom gradu Kankunu (u periodu od 10-14. septembra 2003. godine), kao i po pokrenutim trgovinskim pregovorima u kojima je primorala bogate zemlje da ukinu subvencije svojim zemljoradnicima kako bi proizvodi iz drugih zemalja (preciznije, iz zemalja G20) postali konkurentniji na globalnom tržištu. Zemlje iz ove Grupe čine oko 65% svetske populacije, pri čemu se od tog stanovništva 72% aktivno bavi poljoprivredom.

84. Rezervna valuta se definiše kao valuta koja preuzima ulogu međunarodnog sredstva plaćanja, dok ujedno predstavlja i sredstvo rezervi međunarodne likvidnosti. Svojevremeno je funkciju rezervne valute vršilo zlato, dok se danas radi o valutama najrazvijenijih zemalja sveta.

85. Grupa sedam (G7) je asocijacija zemalja koju sačinjavaju najrazvijenije svetske privrede – SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Kanada, Japan i Italija. Osnovana je 1976. godine sa ciljem da šefovi država ili vlada (u zavisnosti od ustavnog uređenja konkretne zemlje) razmatraju najznačajnija ekonomska i politička pitanja na globalnom planu.

86. ASEAN (Association of South-East Asian Nations) je zona slobodne trgovine koju čini deset zemalja Jugoistočne Azije. ASEAN je prvobitno osnovan 1961. godine od strane tri zemlje (Filipini, Malezija i Tajland), dok se kasnije u ovo udruženje uključilo još sedam zemalja: Indonezija, Burma, Singapur, Vijetnam, Laos, Mijanmar i Kambodža. Ciljevi ove asocijacije se odnose na podsticanje međusobne saradnje u svim oblastima od zajedničkog interesa, kao i na rast međunarodne konkurentnosti ove zone slobodne trgovine na globalnom

15



nivou putem postepenog smanjivanja carinskih i necarinskih barijera. Međusobna razmena zemalja u ukupnom njihovom izvozu, u ovom trenutku, iznosi samo oko 20%. Planira se da ovo udruženje preraste u zajedničko tržište, ujedno i sa ciljem privlačenja većeg obima stranih direktnih investicija.

8. Politika međunarodne trgovine

8.1 Carine

87. Slobodna trgovina podrazumeva slobodu tokova međunarodne trgovine.

88. Carina se definiše kao dažbina ili porez koji se razrezuje i naplaćuje na izvesni proizvod, od momenta kada je posmatrani proizvod prešao granicu izvesne države.

89. Uvozna carina predstavlja specifičnu vrstu dažbine na uvozni proizvod.

90. Izvozna carina predstavlja specifičnu vrstu dažbine na proizvode koji se izvoze iz posmatrane zemlje.

91. Ad valorem carina (tj. vrednosna carina) je vrsta carine koja je izražena u vidu fiksnog procenta od vrednosti proizvoda kojim se trguje.

92. Specifična (odnosno količinska) carina se definiše kao novčani iznos po jedinici proizvoda kojim se trguje.

93. Kombinovana (ili složena) carina predstavlja kombinaciju gore pomenutih vrsta carina (Ad valorem i specifične carine).

8.2 Necarinske barijere i novi protekcionizam

94. Kvote se, kao najvažnije necarinske trgovinske barijere, definišu kao direktno kvantitativno ograničenje proizvoda koji može da su uvozi ili izvozi. Razlikuju se dve vrste kvota: uvozne kvote i izvozne kvote (koje se još nazivaju i dobrovoljnim izvoznim ograničenjima).

95. Uvozne kvote (Import Quota) se definišu kao direktno kvantitativno ograničavanje proizvoda koji se može uvesti u izvesnu zemlju.

96. Dobrovoljna izvozna ograničenja (Voluntary Export Restraint), kao specifičan vid izvoznih kvota, se odnose na slučaj kada zemlja uvoznica navede drugu zemlju (izvoznicu) da dobrovoljno ograniči izvoz nekog proizvoda, i to kada bi izvoz tog proizvoda ugrozio celokupnu privredu (odnosno industriju) domaće zemlje. Dobrovoljna izvozna ograničenja su, počevši od 50-tih godina XX veka, predstavljala predmet pregovora između SAD, zemalja Evropske zajednice, Japana, Koreje i drugih industrijskih država, a pre svega o smanjivanju izvoza tekstila, čelika, elektronskih proizvoda, automobila i drugih proizvoda. O

16



ovim ograničenjima su uglavnom pregovarale industrijske države koje se karakterišu zrelim industrijama i koje su se suočavale sa velikim rastom nezaposlenosti tokom poslednje tri decenije.

97. Tehnički, administrativni, ekološki i ostali propisi predstavljaju oblik necarinskih barijera kojima je takođe bila sputavana (ograničavana) međunarodna trgovina. Ovde se, pre svega, radi o propisima o sigurnosti proizvoda, propisima o zdravstvenim standardima proizvoda, o zahtevima za isticanjem oznake proizvoda koji ukazuju na poreklo i sadržaj proizvoda i sl. Dok su mnogi od ovih propisa legitimne prirode, neki od njih predstavljaju samo izgovor za promenu strukture uvoza.

98. Međunarodni kartel je rigorozan (strog) sporazum između sličnih preduzeća koja posluju u istoj privrednoj grani i koji se osniva sa ciljem osvajanja monopolskog položaja na tržištu. Učesnici međunarodnog kartela se, putem sporazuma, dogovaraju o podeli proizvodnje, zajedničkoj prodaji svojih proizvoda ili nabavci sirovina, o izvozu proizvoda, o podeli tržišta, cenama, uslovima plaćanja i sl. Pri tome, u okviru posmatranog kartela, preduzeća ostaju pravno i finansijski samostalna, dok sporazumom regulišu samo one funkcije koje su od zajedničkog interesa za sve njegove članice.

99. Organizacija zemalja izvoznica nafte (Organization of the Petroleum Exporting Countries-OPEC) je osnovana 1965. godine sa sedištem u Beču. Ovu međunarodnu Organizaciju čine Alžir, Angola, Ekvador, Irak, Iran, Kuvajt, Libija, Nigerija, Katar, Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati i Venecuela. Osnovni cilj ove Organizacije se odnosi na koordinaciju i harmonizaciju naftne politike zemalja članica (proizvođača nafte), kao i na utvrđivanje najboljih načina za zaštitu njihovih pojedinačnih i kolektivnih interesa. Ovo se, pre svega, odnosi na nužnost obezbeđivanja stalnog prihoda zemalja proizvođača, kao i na efikasno, ekonomično i stalno snabdevanje zemalja-potrošača naftom, uz očekivani povrat uloženog kapitala u svim članicama koje ulažu u naftnu industriju. OPEC je, u periodu od 1973-1974. godine, tendencioznim smanjenjem proizvodnje i izvoza svojih članica uspeo da učetvorostruči cenu sirove nafte na svatskom tržištu što je dovelo do pojave tzv. Naftnog šoka.

100. Damping se definiše kao prodaja robe na inostranom tržištu čija je cena niža u odnosu na cenu sa domaćeg tržišta ili nekog drugog inostranog tržišta, ili kao prodaja robe po ceni koja je niža od troškova proizvodnje.

101. Izvozne subvencije predstavljaju državnu pomoć domaćim izvoznim preduzećima koja se takmiče (nadmeću) na stranim tržištima.

102. Garantovane cene, kao specifični oblik subvencionisanja izvoza proizvoda, predstavljaju više prodajne cene posmatranog proizvoda na inostranom tržištu u odnosu na njegovu realnu (tržišnu) cenu, odnosno vrednost.

17



103. Subvencije se definišu kao dobrovoljna novčana izdvajanja iz budžeta, fonda ili neke druge finansijske institucije, bez obaveze vraćanja. Njihova primena podrazumeva redistribuciju javnih prihoda pojedinim privrednim i neprivrednim delatnostima, granama i/ili subjektima, sa ciljem unapređenja njihove delatnosti ili poboljšanja materijalnog i finansijskog položaja na tržištu. Subvencije se koriste kao instrument kompenzacije (tj. nadoknade) prihoda ekonomskih entiteta (proizvođača, potrošača, izvoznika i dr.) usled niskih cena. Primenjuju se radi subvencionisanja izvesnih proizvoda ili delatnosti bitnih za životni standard građana, ili radi stimulacije proizvodnje, ponude i izvoza posmatranog proizvoda.

104. Kompenzatorne carine, koje uvodi domaća zemlja, imaju za cilj da nadoknade i kompenzuju razlike i negativne efekte niže uvozne cene, pod pretpostavkom da strani proizvod uživa značajne izvozne subvencije u svojoj zemlji. Iz navedenog se zaključuje da kompenzatorne carine neutrališu efekte izvoznih subvencija.

105. Radno intenzivna proizvodnja je proizvodnja u kojoj dominira radna snaga i u kojoj se koristi relativno niži nivo kapitala po radniku (odnosno zaposlenom). Zemlje u razvoju (ZUR) obično imaju komparativne prednosti u radno intenzivnoj proizvodnji zbog obilja jeftine radne snage.

106. Kapitalno intenzivna proizvodnja je proizvodni proces u kojem se koristi relativno visok nivo kapitala po radniku. Ovom obliku proizvodnje odgovara kapitalno intenzivna tehnologija. Izbor proizvodne tehnologije zavisi od relativnih cena faktora proizvodnje, a pre svega od cene rada. Ukoliko bi došlo do porasta relativne cene rada, prelazi se na kapitalno intenzivnu proizvodnju, odnosno tehnologiju.

107. Ekonomija obima (economies of scale) predstavlja opadanje prosečnih troškova (tj. troškova po jedinici proizvoda) usled proizvodnje velikog obima. Naime, kada se proizvodi veći obim proizvoda, dolazi do raspoređivanja ukupnih troškova proizvodnje na veći broj proizvoda, što utiče na pad njihovog iznosa po jedinici posmatranog proizvoda. Do ekonomije obima dolazi usled rasta veličine proizvodnih kapaciteta, kao i zbog pada prosečnih troškova, nižih troškova rada, usled podele i specijalizacije rada, ostvarene uštede u vremenu proizvodnje i dr.

108. Ekonomija opsega (ili širine) podrazumeva niže ukupne troškove proizvodnje, pod pretpostavkom da se dva ili više različitih proizvoda proizvode u istom preduzeću, u odnosu na situaciju ukoliko bi se svaki proizvod proizvodio u posebnim – specijalizovanim preduzećima.

109. Distorzije se definišu kao poremećaji u kretanju osnovnih komponenti posmatranog tržišta (poput ponude, tražnje, kretanja cena i sl.). Stoga se ovaj pojam često vezuje i za pojam tržišnih distorzija, odnosno poremećaja u funkcionisanju savremenih tržišta.

18



Glava III

1. Svetska trgovinska organizacija

110. Svetska trgovinska organizacija (World Trade Organization-WTO) je nastala okončanjem Osme runde pregovora u okviru GATT-a (Opšteg sporazuma o carinama i trgovini). Svetska trgovinska organizacija (STO) je osnovana 1995. godine. Njene osnovne funkcije se odnose na: 1) usaglašavanje nacionalnih spoljnotrgovinskih politika svih zemalja članica STO, 2) sprovođenje sporazuma koji su dogovoreni (postignuti) u okviru STO, 3) nadzor nad vođenjem nacionalnih spoljnotrgovinskih politika i 4) rešavanje trgovinskih sporova nastalih između zemalja članica. Dva najznačajnija principa, na čijim osnovama funkcioniše ova Organizacija, su sadržana u: a) klauzuli najpovlašćenije nacije koja podrazumeva da olakšice, date jednoj članici, automatski moraju da budu odobrene i svim drugim članicama STO i b) klauzuli nacionalnog tretmana koja zahteva da inostrana roba, nakon carinjenja, mora da ima na posmatranom tržištu (u svim svojim elementima) identičan tretman kao i domaća roba.

111. GATT (General Agreement on Tariffs and Trade) je Opšti sporazum o carinama i trgovini koji je stupio na snagu 1948. godine. Premda je na početku bio zamišljen kao Sporazum privremenog karaktera (do konačnog formiranja Međunarodne trgovinske organizacije), on je punih 47 godina bio jedini forum u okviru kojeg se na multilateralnoj osnovi uređivala međunarodna trgovina. U okviru GATT-a je vođeno osam rundi pregovora čiji se zajednički cilj ogledao u snižavanju carinskih stopa i ukidanju vancarinskih prepreka u trgovini. Podrazumeva se da se svaka od pomenutih rundi pregovora karakterisala i svojim specifičnim ciljevima. Godine 1995. GATT je postao sastavni deo Svetske trgovinske organizacije.

112. Unilateralne akcije predstavljaju samovoljne i jednostrane radnje, preduzete od strane posmatrane države.

113. Dampinška marža je razlika između više izvozne cene i stvarne (realne, odnosno normalne) vrednosti izvoznog proizvoda.

114. Transferne cene (transfer prices) su arbitražno određene cene od strane jedne transnacionalne kompanije (TNK) koje se primenjuju pri unutar firmskim isporukama proizvoda, usluga, savremenih tehnologija i znanja, i to između matičnog preduzeća i njegovih filijala u inostranstvu ili između filijala iste kompanije koje su locirane u stranim zemljama. Cilj transfernih cena se ogleda u maksimizaciji profita na račun zemalja domaćina u kojima se nalaze pomenute filijale. Ove cene se najčešće primenjuju u slučaju filijala koje se nalaze i posluju u zemljama u razvoju i zemljama u tranziciji. One često znatno odstupaju od cena nezavisnih kupaca i prodavaca (odnosno subjekata lanaca distribucije proizvoda i/ili

19



usluga). Transferne cene predstavljaju pojavni oblik nelojalne konkurencije. One su nefer ujedno i zbog niza drugih problema koji su se pojavili pri poslovanju TNK. Stoga je 1974. godine formirana Komisija pri Ujedinjenim nacijama za transnacionalne kompanije koja je usvojila Kodeks ponašanja TNK.

2. Svetska banka

115. Svetska banka (World Bank) obuhvata i predstavlja zajednički naziv za Međunarodnu banku za obnovu i razvoj (International Bank for Reconstruction and Development-IBRD) i Međunarodno udruženje za razvoj (International Development Association-IDA). Grupa Svetske banke, pored pomenutih institucija, obuhvata i Međunarodnu finansijsku korporaciju (International Finance Corporation-IFC) i Multilateralnu agenciju za garantovanje investicija (Multilateral Investment Guarantee Agency-MIGA).

116. Međunarodna banka za obnovu i razvoj (International Bank for Reconstruction and Development-IBRD) je, kao specijalizovana agencija Ujedinjenih nacija, osnovana na međunarodnoj konferenciji u Breton Vudsu (Bretton Woods) 1944. godine sa ciljem obnove i razvoja njenih zemalja članica. Sa sedištem u Vašingtonu, Banka odobrava dugoročne kredite svojim zemljama članicama, prvenstveno za finansiranje razvojnih projekata koji će doprineti razvoju nacionalne privrede, a za koje nije zainteresovan privatni kapital. Ove, 2014. godine, Banka, u svom sastavu, ima 188 zemalja članica.

117. Međunarodno udruženje za razvoj (International Development Association-IDA) je osnovano 1960. godine da bi se omogućilo finansiranje razvoja najmanje razvijenih zemalja sveta. Iako su uslovi kreditiranja IBRD i dalje povoljniji od komercijalnih uslova (tj. kamata na privatnom tržištu kapitala), IDA je osnovana kao afilijacija, odnosno ogranak IBRD-a i karakteriše se boljim (povoljnijim) uslovima kreditiranja u odnosu na uslove davanja zajmova od strane IBRD-a. U najvećem broju slučajeva, krediti IDA su beskamatni, tj. plaća se samo trošak obrade uz nisku proviziju. U nekim slučajevima IDA odobrava i donacije, tj. bespovratne pomoći zemljama članicama, koje države nisu u obavezi da vraćaju, te stoga ne posluje po tržišnom, odnosno komercijalnom principu.

118. Međunarodna finansijska korporacija (International Finance Corporation-IFC) jeste afilijacija Međunarodne banke za obnovu i razvoj koja je osnovana 1956. godine da bi se podstakao privredni razvoj kroz ulaganja u privatni sektor. Preko ove Korporacije se mogu obezbediti sredstva u vidu kredita ili učečšća u akcijskom kapitalu, ali je mnogo značajnija njena katalizatorska uloga (funkcija ubrzanja) u povezivanju privatnih preduzeća sa zainteresovanim ulagačima. U radu ove Korporacije učestvuje 184 zemalja.

119. Multilateralna agencija za garantovanje investicija (Multilateral Investment Guarantee Agency-MIGA) predstavlja afilijaciju Svetske banke koja je osnovana 1985. godine u Seulu sa ciljem da, davanjem garancija za nekomercijalne rizike, podstiče priliv privatnog kapitala u zemlje u razvoju (ZUR). Agencija pruža informacije potencijalnim

20



investitorima o mogućnostima ulaganja u zemlje u razvoju, obezbeđuje tehničku pomoć i posreduje u saradnji izvoznika i uvoznika kapitala. MIGA, u ovom trenutku, ima 180 zemalja.

120. Međunarodni centar za rešavanje investicionih sporova (International Centre for Settlement of Investment Disputes-ICSID) je osnovan 2002. godine i smatra se petom članicom grupacije Svetske banke. ICSID zapravo predstavlja međunarodni forum koji posreduje u rešavanju sporova u korist svojih članica, a koji proizilaze iz realizovanih stranih direktnih investicija.

3. Međunarodni trgovinski centar

121. Međunarodni trgovinski centar (International Trade Centre-ITC) predstavlja zajednički autonomni organizam (tj. organ) Svetske trgovinske organizacije i Ujedinjenih nacija. Prema zvaničnom tumačenju, ovaj Centar predstavlja zajednički pomoćni organ GATT-a i Ujedinjenih nacija (UN), dok UN njime upravljaju preko UNCTAD-a. Međutim, Opšta teorija međunarodnih organizacija nas dovodi do zaključka da ovaj Centar figurira kao autonomni organizam (odnosno deo) dveju organizacija (STO i UN) i da je, kao takav, usmeren na internacionalizaciju saradnje sistema STO i UN u oblasti promocije izvoza.

122. UNCTAD (United Nations Conference on Trade and Develompent) je konferencija Ujedinjenih nacija o trgovini i razvoju koja je formirana, odnosno prvi put održana 1964. godine. Stalni organ Generalne skupštine ove Organizacije se nalazi u Ženevi. U njegovom radu učestvuju sve članice UN, kao i niz međunarodnih organizacija. Osnovni zadatak UNCTAD-a se odnosi na pospešivanje međunarodne trgovine i razvoja, sa posebnim naglaskom na zemlje u razvoju (ZUR). Konferencije se održavaju svake četvrte godine, dok je poslednja (trinaesta) održana 2012. godine u Dohi. Pored Konferencije, kao najvišeg organa UNCTAD-a, aktivno deluje i Savet za međunarodnu trgovinu i razvoj koji se sastaje dva puta godišnje. Savet se sastoji od komiteta za sirovine, gotove proizvode, za transfer tehnologije, za međunarodnu privrednu saradnju, za međunarodnu trgovinu i za finansije. UNCTAD se bavi izdavanjem (publikacijom) niza studija, analiza i statističkih publikacija.

4. Centri za svetsku trgovinu

123. Centri za svetsku trgovinu (World Trade Centers) predstavljaju poslovni kompleks u okviru koga su sadržane sve aktivnosti neophodne za brzo i efikasno obavljanje i zaključivanje poslova u međunarodnom prometu roba, usluga i svih ostalih oblika spoljnotrgovinskih poslova. Zajednički i zbirni rezultat delovanja centara za svetsku trgovinu (WTC) se ogleda u unapređenju međunarodne trgovine. U ulozi osnivača centra se može javiti država, privatni sektor, ali može biti osnovan i privatnim kapitalom. U tom slučaju privatne firme iz sektora malih i srednjih preduzeća (MSP) imaju interes i potrebu za informisanjem o važnim informacijama poslovne i neposlovne prirode koje doprinose uspešnijem poslovanju, donošenju odluka a, samim tim, i trgovini. Članice konkretnog centra

21



plaćaju godišnju članarinu koja zavisi od veličine firme i broja zaposlenih. Firme sa većim brojem zaposlenih plaćaju veće godišnje članarine i obratno. Pojava Centara za svetsku trgovinu je doprinela bržem prodoru i primeni savremenih informacionih tehnologija u procesima odvijanja međunarodne trgovine. Ovo stoga što članstvo u centru podrazumeva da firma bude online (posredstvom svog računara) povezana sa bazom podataka konkretnog centra, kao i sa ostalim centrima za svetsku trgovinu širom sveta. Ovim centrima upravljaju Ujedinjene nacije sa sedištem u Ženevi, a finansiraju ga sa jednakim udelima STO i UN. Za zemlje u razvoju (ZUR), WTC ima izuzetan značaj jer im pomaže u kreiranju izvoznih sektora, ima savetodavnu ulogu u pogledu proizvodnog i tržišnog razvoja, proizvodne adaptacije, kao i u realizaciji međunarodnih marketing aktivnosti robe i usluga.

GLAVA IV – TEORIJE MEĐUNARODNE TRGOVINE

1. Klasična i neoklasična teorija međunarodne trgovine

124. Merkantilizam se može podeliti na ranu fazu (early mercantilism), koja je bila na snazi početkom XVI veka, i na poznu fazu (late mercantilism) koja je trajala krajem XVI i tokom XVII veka. Rana faza merkantilizma predstavlja prvu školu ekonomske misli koja se karakterisala zaokruženim jezgrom ekonomskih ideja, a koja je podrazumevala da bogatstvo jedne zemlje leži u novcu. Predstavnici ranog Merkantilizma se ograničavaju na sferu prometa, zanemarujući proizvodnju. Zato su oni zastupali ideju da svaki odliv zlata, srebra i drugih plemenitih metala iz zemlje treba zabraniti, smatrajući da se na taj način reguliše novčani bilans zemlje. Pozna faza merkantilizma i dalje zadržava ideju da je bogatstvo zemlje u novcu, s tim što se do novca dolazi putem spoljne trgovine u kojoj izvoz roba treba da bude veći od uvoza kako bi se postigao pozitivan trgovinski bilans. Predstavnici ove faze Merkantilizma uočavaju značaj razvoja, ne samo trgovine, već i zanatstva, trgovačke flote i mešanja države u ekonomske aktivnosti posmatrane zemlje (tj. značaj državnog intervencionizma).

125. Apsolutne prednosti (apsolute advantage) poseduje ona zemlja koja, tokom proizvodnje izvesnog proizvoda, može da ga proizvede uz niže troškove proizvodnje.

126. Specijalizacija u međunarodnoj trgovini predstavlja rezultat procesa koncentracije izvozne ponude i uvozne tražnje. Zahvaljujući intenziviranju međunarodne trgovine, sve manji broj zemalja nastoji da ostvari određeni stepen samodovoljnosti, dok sve veći broj zemalja značajan deo svog domaćeg proizvoda (BDP-a) izvozi i uvozi. Specijalizacija se obavlja na osnovu raspoloživosti apsolutnih, komparativnih i raspoloživih faktora proizvodnje ili korišćenjem efekata ekonomije obima i proizvodne diferencijacije.

127. Komparativne prednosti (comparative advantage) imaju sve zemlje, čak i ako ne raspolažu apsolutnim prednostima u proizvodnji nijednog proizvoda. Komparativne prednosti

22



proizilaze iz različite produktivnosti proizvodnih faktora. Stoga, svaka zemlja ostvaruje dobit (tj. koristi) od međunarodne trgovine ako je specijalizovana za proizvodnju i izvoz onih dobara koje može proizvesti uz relativno niže troškove (odnosno uz komparativne prednosti). Za razliku od Adama Smita, Dejvid Rikardo veću pažnju posvećuje pitanju raspodele bogatstva, a ne njegovom stvaranju. S obzirom na sve navedeno, Rikardo zastupa Radnu teoriju vrednosti koja razmatra prometnu vrednost i izvozne mogućnosti posmatranog proizvoda sa dva aspekta: 1) retkost robe i 2) obim rada koji je neophodan za njenu proizvodnju.

128. Elastičnost ponude pokazuje kako se menja ponuda date robe pri promeni njene cene. Meri se koeficijentom elastičnosti ponude (Ep) po sledećoj formuli: Ep=procenat promene ponude/procenat promene cene pod pretpostavkom nepromenjenih ostalih okolnosti (ceteris paribus). Ako promena tržišne cene proizvoda u iznosu od 1% dovede do promene ponuđene količine za više od 1% - u tom slučaju je ponuda elastična (Ep>1). Ako pak promena tržišne cene proizvoda u iznosu od 1% dovede do promene ponuđene količine za manje od 1%, radi se o neelastičnoj ponudi (Ep<1). Kada je Ep=1, radi se o jediničnoj elastičnosti ponude.

129. Odnosi razmene (terms of trade) predstavljaju odnos izvoznih i uvoznih cena. Poboljšanje odnosa razmene znači da su izvozne cene porasle više u odnosu na uvozne cene, dok se u obrnutom slučaju odnosi razmene pogoršavaju. Sve zemlje su prirodno zainteresovane za to da se njihovi odnosi razmene poboljšavaju, jer se tada prihodima od iste količine izvoza može platiti veća količina uvoza. Odnosi razmene, u strvari, predstavljaju tzv. makaze cena u spoljnoj trgovini.

130. Renta se definiše kao nadoknada za privremeno korišćenje kapitalnih ili drugih dobara (npr. stanova).

131. Zemljišna renta predstavlja prinos (tj. nadoknadu) od korišćenja zemljišta koje predstavlja trajno dobro u nečijem vlasništvu. U tom smislu se zemljišna renta naplaćuje za izvesni vremenski period (npr. za period od godinu dana).

132. Devize predstavljaju kratkoročna novčana potraživanja pojedinaca i preduzeća u stranoj valuti. U užem smislu se često ovaj termin koristi kada označava stranu valutu.

133. Devizni kurs se definiše kao cena valute jedne zemlje izražena u valuti druge zemlje. U normalnim prilikama devizni kurs se kreće oko deviznog pariteta tj. zvanično utvrđene vrednosti nacionalnog novca izražene u zlatu, specijalnim pravima vučenja ili nekoj stabilnoj valuti. Preko deviznog kursa se uspostavlja veza između cena u zemlji i u inostranstvu . Postoji nekoliko vrsta deviznih kurseva: 1) fiksni; 2) puzajući; 3) fleksibilni; 4) vođeni i višestruki devizni kursevi.

2. Savremene teorije

23



134. Strateške alijanse predstavljaju konfigurisanu globalnu poslovnu mrežu izvesne kompanije u nekoj oblasti poslovanja. Alijanse, kao takve, ne predstavljaju cilj, već sredstvo za povezivanje prostorno rasutih aktivnosti u mrežu. Osim pomenutog, strateške alijanse mogu da utiču na rast efikasnosti aktivnosti koje se obavljaju izvan glavne baze. Međutim, pored očiglednih prednosti, alijanse imaju i svoje mane. One mogu da ugroze strategiju pozicioniranja kompanije, komplikuju koordinaciju aktivnosti i delatnosti, kao i da (na taj način) usporavaju inovacije.

135. Klaster je grupa međusobno povezanih kompanija i odgovarajućih institucija koje su smeštene (locirane) u blizini, koje se bave određenom delatnošću i koje povezuju zajednički interesi, karakteristike i komplementarnost. U geografskom smislu klaster može da obuhvata jedan grad, ali i celu državu, pa čak i čitavu mrežu susednih zemalja (odnosno region). Klasteri se pojavljuju u raznim oblicima, u zavisnosti od veličine i stepena razvijenosti, pri čemu u najvećoj meri uključuju 1) proizvođače finalnih proizvoda ili usluga; 2) dobavljače posebnih proizvodnih faktora (sirovina, odnosno inputa), komponenti, mašina i usluga; 3) finansijske institucije i 4) firme u srodnim delatnostima. Pored pomenutih elemenata, klasteri često uključuju i distributivne kanale, kupce, proizvođače komplementarnih proizvoda, specijalizovane uslužne agencije, državne i druge institucije koje obezbeđuju posebnu infrastrukturu za obuku, obrazovanje, informacije, neophodna istraživanja i stručnu podršku.

136. Interna ekonomija obuhvata proizvodnu organizaciju i efekte procesa proizvodnje koji se tiču same kompanije u ulozi proizvođača proizvoda ili davaoca usluga. Osnovni motiv delovanja interne ekonomije se javlja u smanjivanju ili izbegavanju internih troškova i drugih poslovnih rashoda, a kojima su obuhvaćeni i troškovi zaštite životne sredine.

137. Eksterna ekonomija podrazumeva sve pozitivne i negativne efekte izvesne privredne aktivnosti, koji se ne odnose direktno na proizvođače ili potrošače, već tangiraju (dotiču) druge poslovne subjekte iz neposredne blizine ili se odnose na društvo u celini.

138. Diversifikacija (diferenciranje) proizvodnje predstavlja oblik rasta preduzeća kojim ono, u svoj proizvodni program, uvodi proizvode koji se značajno razlikuju po tehnološkoj osnovi (tj. primenjenoj tehnologiji), tržišnoj nameni i načinu prodaje. Za preduzeća koja sprovode diversifikaciju je karakteristično postojanje većeg broja proizvoda i proizvodnih programa (u poslovnom portfoliju preduzeća), potom postojanje izraženih tehnoloških i tržišnih dispariteta (tj. razlika) među njima, kao i povećanje obima proizvodnje i rast preduzeća. Najčešći motivi za sprovođenje diversifikacije se javljaju u vidu: 1) obezbeđivanja opstanka, 2) osiguranja stabilnosti prodaje i prihoda, 3) efikasnijeg korišćenja resursa, 4) prilagođavanja promenama, potrebama i željama kupaca, 5) jačanja pregovaračke snage u odnosu na kupce i dobavljače, 6) šireg pokrivanja tržišta i sl.

139. Segmentacija tržišta predstavlja podelu posmatranog tržišta na podtržišta koja se karakterišu zajedničkim potrebama kupaca i/ili potrošača i reaguju na sličan način na izvesne

24



marketing stimulanse. Ona, prema Majklu Porteru (Michael E. Porter), predstavlja jednu od tri generičke strategije, dok se prema Filipu Kotleru (Philip Kotler) svodi na jednu od osnovnih marketing strategija. Suština tržišne segmentacije je u utvrđivanju pojedinih kategorija potrošača koji su povezani zajedničkim potrebama, preferencijama i karakteristikama, a sve sa ciljem da preduzeća usmeravaju proizvodne i prodajne napore, ne ka celom, već ka posebnim delovima tržišta – tzv. tržišnim segmentima ili nišama. Na njima će pokušati da ostvare konkurentsku prednost, bilo smanjenjem proizvodnih troškova, bilo diferenciranjem (tj. diversifikacijom) proizvodnje. Motivi za sprovođenje segmentacije mogu biti veoma različiti i kreću se od želja i potreba potrošača, njihove kupovne moći, preko geografske lokacije, pa sve do stavova, navika i sl.

140. Sinergija (synergy) se definiše kao ideja da je celina veća od sume (tj. zbira) pojedinačnih delova. U organizacionom smislu sinergija podrazumeva da su delovi preduzeća mnogo produktivniji ukoliko međusobno sarađuju, nego što bi to bio slučaj kada bi poslovali samostalno.

141. Intraindustrijska trgovina (intraindastry trade) predstavlja istovremeni izvoz i uvoz (odnosno trgovinu) proizvoda koji su bliski, ali ne i u potpunosti supstituti. Ovaj oblik trgovine je veoma rasprostranjen, pri čemu je njen značaj, sa protokom vremena, postajao sve veći, posebno u trgovini između razvijenih zemalja. Objašnjenje njene pojave je moguće naći u Teoriji strateške trgovine koja se zasniva na ekonomiji obima, tržišnim imperfekcijama i diferencijaciji proizvodnje.

142. Specijalizacija podrazumeva usredsređivanje na što efikasnije obavljanje konkretnog radnog zadatka ili izvesne proizvodne i/ili uslužne delatnosti. Međunarodna specijalizacija pojedinačno posmatranih zemalja se javlja kao rezultat razlika u troškovima, raspoloživoj tehnologiji, kao i razlika u raspoloživim faktorima proizvodnje. Stoga ekonomija obima (u vidu rastućih prinosa na uložene faktore) logično dovodi do pojave međunarodne specijalizacije.

MEĐUGLAVA – IZMEĐU GLAVA IV I V – BRUTO DOMAĆI PROIZVOD, PLATNI BILANS, MEĐUNARODNI MONETARNI

SISTEM I MEĐUNARODNI MONETARNI FOND

1. Bruto domaći proizvod (BDP)

143. Međufazni proizvodi obuhvataju sirovine koje potiču iz poljoprivrede, šumarstva i prerađivačke industrije, kao i industrijske polufabrikate. Sirovine i polufabrikate nazivamo i

25



međufaznim proizvodima jer oni, za razliku od finalnih proizvoda, služe kao predmeti rada (odnosno faktori proizvodnje) u višim fazama procesa proizvodnje. U međufazne proizvode spadaju i usluge koje preduzeća pružaju u ime i za račun drugih preduzeća.

144. Dodata vrednost (value added) se definiše kao razlika između ukupnog prihoda preduzeća i troškova koje je preduzeće imalo prilikom nabavke reprodukcionih dobara (sirovina, polufabrikata i dr.), odnosno kao vrednost koju je preduzeće dodalo kupljenim dobrima sadržanim u procesu proizvodnje.

145. Rezidenti (residential units) predstavljaju institucionalne jedinice koje imaju ekonomski interes unutar posmatrane zemlje kada na toj lokaciji (tj. u toj zemlji) poseduju stanove, mesta za proizvodnju ili druge aktivnosti. Ovaj pojam obuhvata: 1) pojedince koji žive na domaćoj teritoriji zemlje; 2) državne organe (na federalnom, republičkom ili lokalnom nivou) koji su locirani na domaćoj teritoriji, kao i ambasade i konzulate u inostranstvu; 3) preduzeća angažovana u proizvodnji na domaćoj teritoriji, uključujući i afilijacije stranih preduzeća i 4) neprofitne institucije locirane na domaćoj teritoriji.

146. Nominalni bruto domaći proizvod se definiše kao vrednost domaćeg proizvoda izraženog u tekućim cenama. Međutim, na ovaj način izraženi BDP nije pogodan za poređenje jer sadrži i uticaje inflatornih kretanja (odnosno stope inflacije). Zbog toga se koriste tzv. deflatori bruto domaćeg proizvoda koji imaju za cilj da svedu nominalni BDP na realni BDP.

147. Deflator BDP-a je indeksni broj koji služi za svođenje nominalnog BDP-a na realni nivo. Razlika između nominalnog i realnog BDP-a se javlja zbog uticaja inflacije. Po pravilu se za baznu godinu (u odnosu na koju se posmatra kretanje BDP-a) uzima ona godina u kojoj su cene mirovale i koja se po svim drugim ekonomskim manifestacijama (aspektima) može tretirati kao reprezentativna godina.

148. Inflacija (inflation) predstavlja stalan rast opšteg nivoa cena ili kontinuirani pad realne vrednosti novca. Inflaciju treba razlikovati od cenovnih šokova koji predstavljaju privremene promene cena. Stopa rasta inflacije se dobija kao procentualna stopa rasta dva uzastopna indeksa cena na godišnjem ili mesečnom nivou. Sa aspekta uzročnika, inflacija se deli na: 1) inflaciju tražnje; 2) strukturnu inflaciju; 3) inflaciju troškova i 4) uvozno-izvoznu inflaciju koja se vezuje za stanje u platnom bilansu.

149. Realni bruto domaći proizvod predstavlja vrednost svih finalnih proizvoda i usluga proizvedenih u jednoj zemlji u jednoj godini koja je izražena u stalnim (baznim) cenama.

2. Platni bilans

150. Platni bilans (balance of payments) predstavlja sistematski pregled svih ekonomskih transakcija rezidenata jedne zemlje sa inostranstvom u toku jedne godine. Platni bilans beleži transakcije u momentu prelaska robe preko granice i po vrednosti koja sadrži ukupne

26



troškove do granice. Sastoji se iz tekućeg i kapitalno-finansijskog bilansa. U tekućem bilansu se registruju izvoz i uvoz robe (trgovinski bilans), sve vrste usluga (bilans usluga), prihodi i rashodi od rada i kapitala i tekući transferi.

151. Saldo računa (balance of account) predstavlja stanje, odnosno razliku između iznosa knjiženih na levoj i desnoj strani računa ili iznosa knjiženih u stavkama platnog bilansa. Saldo može biti dugovne i potražne prirode.

152. Kapitalni bilans (capital account) je deo platnog bilansa u kojem se registruju kapitalne i finansijske transakcije. Saldo kapitalnog bilansa je jednak saldu tekućeg bilansa u platnom bilansu, ali sa suprotnim predznakom. U okviru kapitalnog bilansa razlikuju se kapitalni bilans (u užem smislu) i finansijski bilans. Kapitalni bilans (u užem smislu) obuhvata (tj. registruje) jednostrane novčane transfere i pribavljanje i otuđenje nefinansijske aktive. Finansijski bilans beleži direktne i portfolio investicije, ostale investicije i devizne rezerve.

153. Doznaka predstavlja način plaćanja u sklopu kojeg se daje nalog banci da se, sa računa nalogodavca kod te banke, isplati trećem licu suma naznačena na doznaci.

154. Jednostrani transferi (unrequited transfers) predstavljaju plaćanje ili naplatu bez zahtevane protivvrednosti. Najčešće se radi o privatnim ili javnim poklonima i donacijama, odnosno o bespovratnoj pomoći. Jednostrani transferi mogu biti tekući i kapitalni. Tekući transferi prenose iz jedne zemlje u drugu deo nečijih dohodaka (poput zarada radnika privremeno zaposlenih u inostranstvu), dok kapitalni transferi podrazumevaju prenos kapitala ili otpis duga.

155. Intervencije na deviznom tržištu podrazumevaju operacije koje obično sprovodi centralna banka (ili pak neka velika poslovna banka, pod pretpostavkom da ima ovlašćenje da ih obavlja) izvesne zemlje i koje se odnose na: 1) usklađivanje ponude i tražnje deviza u slučaju većih ili dugotrajnijih poremećaja na deviznom tržištu; 2) implicitno regulisanje deviznih kurseva putem intervencija na deviznom tržištu; 3) praćenje i regulisanje strukture deviznih rezervi i 4) obavljanje specifičnih poslova za račun države. Kada na deviznom tržištu dođe do nestašice deviza, uz opravdanu opasnost da se takva situacija odrazi na nepoželjno kretanje deviznog kursa, centralna banka može sa ciljem očuvanja stabilnosti kursa, kao i obezbeđivanja opšte likvidnosti plaćanja prema inostranstvu da otkupi ovaj višak ponude i poveća nivo svojih deviznih rezervi.

3. Međunarodni monetarni sistem

156. Međunarodni monetarni sistem se odnosi na dogovore i mehanizme koji uređuju monetarne i finansijske odnose između pojedinačno posmatranih zemalja. Odnosi u međunarodnom monetarnom sistemu se odnose na i pokrivaju sledeće oblasti: 1) devizni

27



kursevi; 2) poravnanje obaveza centralne banke, 3) poravnanje platnog bilansa, 4) finansiranje platnog bilansa i 5) održavanje međunarodne likvidnosti zemlje.

157. Međunarodna likvidnost (international liquidity) se definiše kao raspoloživost sume sredstava kojima se mogu obavljati međunarodna plaćanja. Stoga međunarodna likvidnost obuhvata zlato, konvertibilne valute i specijalna prava vučenja (SDR). Ukoliko međunarodna likvidnost nije dovoljna, može doći do problema u međunarodnoj trgovini i međunarodnim plaćanjima.

158. Zlatni standard (gold standard) podrazumeva tri veoma bitna obeležja: 1) vlada svake zemlje određuje cenu zlata u novčanim jedinicama sopstvene valute; 2) država obezbeđuje potpunu konvertibilnost svog novca u zlato i 3) domaće monetarno kretanje (i stanje) je determinisano raspoloživom količinom zlata. Primena zlatnog standarda je trajala do velike svetske ekonomske krize (od 1929-1933. godine). Devizni kurs je, u sistemu zlatnog standarda, fiksan.

159. Međunarodni monetarni fond (International Monetary Fund) je osnovan zajedno sa Međunarodnom bankom za obnovu i razvoj (International Bank for Reconstruction and Developement), na konferenciji u Breton Vudsu 1944. godine na kojoj su učestvovale 44 zemlje. Ciljevi Fonda se ogledaju u: 1) Unapređenju međunarodne saradnje kroz konsultacije i zajedničko rešavanje monetarnih problema; 2) Proširivanju međunarodne trgovine, rasta zaposlenosti dohotka i proizvodnje; 3) stabilizaciji deviznih kurseva i sprečavanju konkurentskih depresijacija; 4) sprovođenju multilateralizma u međunarodnim plaćanjima za tekuće transakcije i uklanjanje deviznih ograničenja koja sputavaju rast međunarodne trgovine i u 5) smanjenju platnobilansnih neravnoteža. Zemlje članice uplaćuju kvotu, i to 25% u specijalnim pravima vučenja (SPV) ili konvertibilnim valutama, a 75% u nacionalnoj valuti. Od veličine uplaćene kvote zavisi i mogućnost dobijanja kredita, broj glasova i udeo pri raspodeli novokreiranih SPV.

160. Specijalna prava vučenja (Special Drawing Rights-SPV) predstavljaju bankovne račune zemalja članica kod MMF-a i ona nemaju pokriće u zlatu ili nekoj stranoj valuti. Postoje samo na osnovu dogovora zemalja članica, a njihova alokacija po državama je izvršena prema uplaćenim kvotama. Vrednost SPV se vezuje za korpu 16 ključnih valuta. Sa njima mogu da operišu samo centralne banke zemalja članica MMF-a i to samo sa ciljem rešavanja problema platnog bilansa. Za dobijanje kredita potrebno je da se zemlja članica dogovori sa Fondom o programu prilagođavanja, koji obuhvata mere fiskalne, monetarne, devizne i trgovinske politike radi popravljanja platnobilansne situacije. Otplata pozajmica na osnovu kreditnih tranši (odnosno otplata delova uzetih kredita) počinje tri godine i tri meseca od odobravanja, a završava se pete godine, računajući od trenutka korišćenja sredstava.

161. Korpa valuta (currency basket) predstavlja osnovu za utvrđivanje efektivnog kursa nacionalne valute. Pri tome, promene cene nacionalne valute u odnosu na promene prosečne ponderisane cene valuta u korpi određuju nominalni efektivni kurs posmatrane zemlje. Dakle,

28



korpa valuta predstavlja ponderisani prosek nekoliko stranih valuta u odnosu na koje se određuje fiksni kurs domaće valute.

162. Zlatna tranša podrazumeva automatsko povlačenje prvih 25% od uplaćene kvote zemlje članice MMF-a.

163. Kreditna tranša je količina novca koju zemlja članica MMF-a može da povuče iznad iznosa zlatne tranše.

164. Super zlatna tranša se definiše kao količina novca koju zemlja članica može da pozajmi od MMF-a bez potrebe da otplaćuje dug, ali pod uslovom da MMF drži manje od 75% kvote te zemlje u nacionalnoj valuti.

165. Stend-baj aranžmani (standby arrangements) se definišu kao aranžmani u vezi sa kojima zemlja pregovara sa MMF-om sa ciljem dobijanja avansne saglasnosti za dobijanje budućih zajmova od Fonda, tako da oni (tj. aranžmani) i njima pripadajuća sredstva stoje na raspolaganju zemljama u momentu kada se za to pojavi potreba.

166. Svop aranžmani (swap arrangements) su aranžmani u okviru kojih nacionalna centralna banka vodi pregovare o razmeni jedne valute u drugu radi realizacije intervencije na deviznom tržištu, a sve sa ciljem ograničavanja tokova tzv. vrućeg novca.

167. Prva kreditna tranša predstavlja naslednika zlatne tranše i iznosi 25% kvote zemlje u MMF-u koju data zemlja mora da uplati Fondu i to u valuti drugih zemalja koje određuje Fond, da bi potom ta sredstva mogla da pozajmljuje od Fonda gotovo po automatizmu.

168. Novi aranžman o pozajmljivanju je aranžman koji je MMF usvojio početkom 1997. godine, pri čemu se 25 zemalja i institucija dogovorilo da poveća sredstva starog Opšteg sporazuma o zajmovima (General Arrangements to Borrow-GAB) do iznosa od 34 milijarde SDR, tj. do oko 47 milijardi američkih dolara.

169. Proširene kreditne linije (the Extended Fund Facility-EFF) iz 1974. godine su namenjene za dugoročnu pomoć zemljama članicama u sprovođenju strukturnih reformi kako bi, na taj način, rešile problem dugoročnih platnobilansnih deficita.

170. Dodatne rezervne linije (Supplemental Reserve Facility-SRF) su uvedene decembra 1997. godine (iz vremena azijske krize) da bi se obezbedila kratkoročna pomoć za prevazilaženje platnobilansnih teškoća vezanih za tadašnju krizu tržišnog poverenja.

171. Kompenzatorne linije (CFF) su uvedene 1963. godine sa ciljem pružanja srednjoročne pomoći za zemlje sa privremenim izvoznim manjkovima ili uvoznim viškovima žitarica (cerealija).

29



172. Hitna pomoć u slučaju platnobilansnih teškoća se odobrava u slučajevima koji predstavljaju posledicu prirodnih katastrofa ili građanskih nemira, političkih prevrata, međunarodnih oružanih sukoba i sl.

173. Linije za smanjenje siromaštva i za podsticanje rasta iz 1999. godine, koje su namenjene dugoročnoj pomoći za zemlje sa duboko ukorenjenim platnobilansnim problemima, radi podsticanja rasta koji bi smanjivao siromaštvo.

GLAVA V – TRANSNACIONALNE I MULTINACIONALNE KOMPANIJE U MEĐUNARODNOJ EKONOMIJI

1. Definisanje pojma transnacionalnih kompanija

174. Transnacionalna kompanija (TNK) predstavlja pojam za preduzeća koja posluju u dve ili više zemalja, pri čemu su međusobno povezana zajedničkim vlasništvom i procesima upravljanja. Pri tome se rukovodstvo, odnosno upravljačka funkcija u savremenim TNK nalazi samo u jednoj zemlji (tzv. matičnoj zemlji).

175. Multinacionalne kompanije (multinational companies) su preduzeća koja svoju poslovnu aktivnost (proizvodnju, usluge i sl.) obavljaju u više zemalja. Po pravilu im se centrala, odnosno matična firma nalazi u jednoj zemlji, dok se u više drugih zemalja nalaze njihove afilijacije, koje su u potpunosti i dominantno podređene centrali. Širenjem svoje mreže, multinacionalne kompanije (MNK) unapređuju svoje poslovanje povećanjem obima svoje proizvodnje, proširenjem tržište, korišćenjem nižih cena sirovine, energije i radne snage, ali i zaobilaženjem mnogobrojnih carinskih i necarinskih barijera. Međutim, širenjem svoje mreže MNK istovremeno šire i prenose svoju upravljačku funkciju (tj. rukovodstvo) u više zemalja. Na negativne efekte delovanja savremenih MNK su posebno osetljive zemlje u razvoju (ZUR).

176. Fuzija (fusion) se definiše kao pravna tehnika kojom se ostvaruje proces koncentracije preduzeća konstituisanih u formi privrednih društava, putem njihovog sjedinjavanja. Sledstveno tome, dimenzije preduzeća se šire, a stepen rentabilnosti poslovanja uvećava, čime se stvara ekonomski snažnije i tržišno konkurentnije preduzeće.

177. Merdžer (merger) predstavlja oblik svojevrsnog saveza savremenih preduzeća u sklopu kojeg dolazi do spajanja dva ili više preduzeća, uz napomenu da novonastalo preduzeće zadržava identitet jednog od spojenih preduzeća. Obično se, prilikom koncentracije dva ili više preduzeća različitih veličina i ekonomske moći, zadržava pravni i poslovni identitet većeg preduzeća. Akcionari manjeg preduzeća mogu da budu obeštećeni bilo isplatom u gotovini, bilo zamenom njihovih akcija za akcije novoformiranog preduzeća u odgovarajućoj proporciji.

30



178. Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (Organisation for Economic Cooperation and Development-OECD) je međunarodna organizacija koja predstavlja pravnog naslednika Organizacije za evropsku ekonomsku saradnju-EOEC (ova Organizacija je, inače, formirana 1948. godine u sklopu Maršalovog programa pomoći, sa ciljem obnavljanja Drugim svetskim ratom razorene privrede tadašnjih evropskih zemalja). OECD je osnovan 14. decembra 1960. godine i predstavlja konsultativno telo, bez pravno obavezujuće snage bilo koje od svoje 32 članice. Sedište OECD-a se nalazi u Parizu. Osnovni ciljevi ove organizacije se odnose na: 1) Unapređivanje privrednog rasta i životnog standarda u svojim članicama; 2) Doprinos razvoju svetske privrede; 3) Pružanje pomoći ekonomskom razvoju u članicama i nečlanicama OECD-a; 4) Doprinos širenju međunarodne trgovine na multilateralnom nivou i na 5) Uticaj na rast svetske trgovine.

2. Uloga transnacionalnih kompanija u međunarodnoj privredi

179. Horizontalne strane direktne investicije (SDI) predstavljaju oblik stranih ulaganja kod kojih se u zemlji domaćinu proizvodi proizvod identičan onom koji se proizvodi u zemlji porekla SDI.

180. Vertikalne strane direktne investicije (SDI) se javljaju u onim slučajevima u kojima matična kompanija, pojedine delove svoje proizvodnje i marketinga, raspoređuje po svojim afilijacijama u različitim zemljama, širom planete.

181. Konglomeratne strane investicije nemaju proizvodno-poslovnu vezu sa zemljom porekla stranih investicija.

182. Poslovnu klimu izvesne zemlje determiniše čitav niz faktora poput raspoloživosti neophodnih resursa, njenog geografskog položaja, političke (ne)stabilnosti, stepena ekonomskih i političkih sloboda i pratećih rizika ulaganja, obezbeđenog pristupa lokalnom i regionalnom tržištu, pravne sigurnosti investiranja, raspoloživosti kvalifikovane a jefitne radne snage, nivoa razvoja infrastrukture, institucionalne izgrađenosti i investicione atraktivnosti pojedinačno posmatrane zemlje.

GLAVA VI – SAVREMENO SPOLJNOTRGOVINSKO POSLOVANJE

2. Vrste i oblici nastupa na inostranom tržištu

183. Diferencirani marketing (differentiated marketing) predstavlja strategiju nastupa preduzeća pri kojoj preduzeće, za različite tržišne segmente, primenjuje posebne, odnosno diferencirane marketing ponude. Činjenica je da tržište nije homogeno. S obzirom na navedeno, preduzeće će, nudeći jedinstvenu (nediferenciranu) marketing ponudu u

31



pomenutim uslovima, ostvariti manje efekte nego ako bi definisalo stabilne tržišne segmente u kojima je tražnja homogena. Stoga, primenom ove strategije, preduzeće za svaki od odabranih tržišnih segmenata formira poseban marketing miks.

184. Marketing miks se definiše kao kombinacija marketing instrumenata koji čine ponudu posmatranog preduzeća. Instrumenti marketing miksa jesu strateški elementi pomoću kojih preduzeće i/ili organizacija ostvaruje svoje poslovne ciljeve. Najprihvaćeniji je koncept marketing miksa koji se zasniva na sledeća četiri elementa: proizvod, cena, kanali distribucije i promocija. Za razliku od pomenutih elemenata, potrošač se ne smatra delom marketing miksa, već predstavlja fokus ka kojem je marketing aktivnost preduzeća usmerena.

185. Izvoz (exportation) označava količinu dobara, usluga, tehnologije, licenci, autorskih prava, kao i drugih prava intelektualne svojine koje država može da proizvede (odnosno produkuje) i da izveze u inostranstvo. Najrazvijenije zemlje sveta poput SAD, Japana, Nemačke i nekih drugih članica EU su upravo stekle bogatstvo putem izvoza svojih proizvoda u inostranstvo. Ako je vrednost izvoza veća od vrednosti uvoza, razlika doprinosi rastu bruto domaćeg proizvoda.

186. Kanali distribucije (channels of distribution) jesu fizički i organizacioni sistemi putem kojih se roba i usluge prenose sa lokacije njihove proizvodnje do lokacije njihove prodaje krajnjem potrošaču. Između organizacija koje se karakterišu postojanjem kanala distribucije se odvijaju sledeći tokovi: 1) fizički tokovi (od sirovina do krajnjeg potrošača), 2) tokovi vlasništva (od jednog preduzeća ka drugom), 3) tokovi plaćanja (od potrošača do proizvođača), 4) tokovi informacija (od proizvođača do potrošača i obrnuto) i 5) tokovi promocije (koju iniciraju proizvođači i/ili trgovci). U glavne učesnike u kanalima distribucije spadaju: proizvođači, posrednici i finalni potrošači.

187. Indirektni izvoz predstavlja izvoznu strategiju koja se obavlja preko izvoznih preduzeća koja preuzimaju celokupnu odgovornost i koriste sopstvene prodajne kanale.

188. Direktni izvoz predstavlja situaciju u kojoj posmatrano preduzeće zadržava celokupnu kontrolu nad sopstvenom strategijom izvoza i posluje direktno sa svojim predstavnicima ili kupcima u inostranstvu.

3. Načini ulaska na strano tržište

189. Strategijska grupa, odnosno savez (strategic group) predstavlja grupu preduzeća koja primenjuju istu ili sličnu strategiju na datom tržištu. Razni strategijski savezi su usmereni na različite tržišne segmente i strategijske miksove u globalnim konkurentskim odnosima. Pomenute razlike se mogu zasnivati na broju i tipu ciljnih segmenata, dužini proizvodne linije i specijalizaciji, diferenciranosti proizvoda, kvalitetu proizvoda i usluga, robnoj marki (tj. brendu), kanalima distribucije, vođstvu u tehnologiji, integraciji, troškovima, cenama i odnosima prema majci-kompaniji. Sve pomenute razlike predstavljaju osnovu za identifikaciju strategijskih grupa.

32



190. Licence predstavljaju pravo na upotrebu nekog proizvoda ili tehnološkog postupka, inače pogodnog za primenu u industriji, koje je kupljeno od pronalazača ili drugog vlasnika izuma. Licenca takođe podrazumeva pravo korišćenja tuđeg pronalaska zaštićenog zakonom (tj. patenta). Predstavlja deo nematerijalne imovine preduzeća i računovodstveno se obuhvata kao trošak nabavke.

191. Patenti predstavljaju ekskluzivno pravo u eksploataciji, tj. u proizvodnji, upotrebi i prodaji, koje se zakonom daje i važi u određenom vremenskom periodu. Patent se daje pronalazaču jednog proizvoda ili izvesnog proizvodnog postupka, pogodnog za industrijsku primenu. Patent se bilansira kao deo nematerijalne imovine u okviru aktive preduzeća. Otpisuje se tokom vremenskog perioda u kojem se očekuje njegovo korišćenje. U SAD ekskluzivno pravo upotrebe patenta iznosi 17 godina.

192. Konzorcijum najčešće predstavlja oblik horizontalnog poslovnog povezivanja u kome preduzeća zadržavaju pravnu i ekonomsku samostalnost, dok ih prvenstveno povezuju neke od funkcija marketinga (prodaje, oglašavanja i dr.). Najčešće ih formiraju mala i srednja preduzeća sa ciljem poboljšanja sopstvene tržišne pozicije i uključivanja u globalno poslovanje. Na taj način su konzorcijumi u stanju da konkurišu (tj. pariraju) velikim međunarodno-orijentisanim kompanijama.

33