CMAS - Confederation Mondiale des Activites Subaquatiques SOPAS – Savez organizacija podvodnih aktivnosti Srbije

CMAS RONILAC R1(P1)�

SKRIPTA / PRIRUČNIK PRIREDILI: Milorad Đuknić M3 Bruno Bratović M2 Božana Ostojić M3 RECENZENT Zoran Radoičić M3

UZOR - USLOVI I STANDARDI ZA OBUKU RONILACA PROGRAM OBUKE RONIOCA P1*

TEORIJSKA PREDAVANJA: T 1. CILJ OBUKE I NAČIN REALIZACIJE T 2. VAZDUH, VODA I ZAKONI FIZIKE OD ZNAČAJA ZA RONJENJE T 3. OSNOVNA, AUTONOMNA RONILAČKA OPREMA I POMOĆNA OPREMA T 4. TOKSIČNO DELOVANJE GASOVA U RONJENJU T 5. OSNOVI FIZIOLOGIJE RONJENJA T 6. BAROTRAUME T 7. DEKOMPRESIONE POVREDE T 8. PREVENCIJA RONILAČKIH UDESA I PRVA POMOĆ T9. PRINCIPI BEZBEDNOSTI U RONJENJU T10. PODVODNA ORIJENTACIJA I RONILAČKA SREDINA T11. PODVODNI SPORTOVI

PRAKTIČNA OBUKA: (8 u zatvorenoj + 5 u otvorenoj vodi) V1. UPOTREBA MPD (MASKE, DISALICE,PERAJA) V2. RASPREMANJE I OPREMANJE MDP V3. PRAKTIČNA PRIMENA AUTONOMNE RONILAČKE OPREME U MESTU V4. PRAKTIČNA PRIMENA AUTONOMNE RONILAČKE OPREME U POKRETU V5. PRAKTIČNA PRIMENA AUTONOMNE RONILAČKE OPREME UZ BRATSKO DISANJE V6. RASPREMANJE I OPREMANJE ARO BEZ IZRANJANJA I VEŽBA SPASAVANJA V7. RONJENJE SA I BEZ ARO I MDP I OPREMANJE POD VODOM V8. PROVERA RONILAČKIH VEŠTINA PREMA USLOVIMA ZA STICANJE KATEGORIJE P1 V9. RONJENJE U OTVORENOJ VODI SA OBALE V10. RONJENJE U OTVORENOJ VODI V11. VEŽBA SPASAVANJA U OTVORENOJ VODI V12. DVA STAŽNA RONJENJA

CMAS (Confédération Mondiale des Activitiés Subaquatiques) Svetski savez podvodnih aktivnosti, je prva međunarodna ronilačka asocijacija na svetu osnovana 1959. godine od strane 15 zemalja i J.Y.Coustea, koja je ronjenje ustrojila po načelima preuzetim iz vojnog ronjenja. Razvoj evropskog amaterskog ronjenja se odvijao putem nacionalnih saveza koji su okupljali klubove sportskih ronilaca.

CMAS je neprofitabilna organizacija koja okuplja sve nacionalne ronilačke saveze sveta, te je time krovna ronilačka organizacija u svetu, koja je uz ostale aktivnosti vezana za organizaciju i sprovodjenje svih vrsta sportsko takmičarskih disciplina ronjenja do ranga svetskih prvenstava, čime se izdvaja od ostalih svetskih organizacija ronilaca koje su profitabilnog karaktera. CMAS je jedina ronilačka organizacija koja istovremeno razvija i ronilački takmičarski sport (brzinsko plivanje perajima, podvodni hokej, podvodnu orjentaciju, podvodne veštine i ronjenje na dah sa više disciplina) tako da je CMAS i član MOK (Medjunarodnog olimpijskog komiteta) a SOPAS Olimpijskog komiteta Srbije.

Na osnivanju CMAS pored Francuske, Nemačke, Belgije, Brazila, Grčke, Italije, Monaka, Portugalije, USA, Švajcarske, učestvovala je i tadašnja Jugoslavija sa Savezom za sportski ribolov i podvodne aktivnosti SFRJ. Ono što razlikuje CMAS od drugih ronilačkih asocijacija je u tome što je CMAS definisan kao međunarodna edukativna i sportska asocijacija nacionalnih saveza podvodnih aktivnosti, gde je ronilačka obuka organizovano preko ronilačkih klubova učlanjenjih u nacionalni ronilački savez. Prednost CMAS sistema obrazovanja i obuke ronilaca je u tome što se obučeni ronilac ne prepušta samom sebi, već mu se ronjenje i daljnje usavršavanje omogućava u okviru kluba što nije slučaj sa drugim ronilačkim asocijacijama gde su nosioci ronilačkog obrazovanja profesionalni ronilački centri i instruktori.

Savez Organizacija Podvodnih Akitvnosti Republike Srbije – SOPAS je nacionalni granski savez

član CMAS (Confédération Mondiale des Activitiés Subaquatiques). SOPAS je osnovan 1966. godine.

UZOR - USLOVI I STANDARDI ZA OBUKU RONILACA OPŠTE ODREDBE • DEFINICIJA RONJENJA Ronjenje je boravak ronioca pod vodom uz osiguranje fizioloških uslova disanja (ronjenje sa aparatom) ili bez osiguranja tih uslova (ronjenje na dah). Ronjenje počinje onog trenutka kad ronilac zaroni i prestane disati atmosferski vazduh, a prestaje kad nakon izronjavanja počne ponovo da ga diše. Dubina ronjenja ograničena je prirodnim i tehničkim faktorima, kao i kategorijom ronioca. Stažnim ronjenjem se smatra svako ronjenje izvedeno prema odredbama ovog Pravila, koje je upisano u ronilačku knjižicu i dnevnik ronjenja organizacija. • 1.2. Kategorizacija ronilaca U zavisnosti od godina starosti, iskustva, teorijske i praktične obučenosti i ronilačke aktivnosti kategorije ronilaca su sledeće: • ronilac sa 1 zvezdom (R1) • ronilac sa 2 zvezde (R2) • ronilac sa 3 zvezde (R3) • ronilac sa 4 zvezde (R4) • instruktor sa 1 zvezdom (M1) • instruktor sa 2 zvezde (M2) • instruktor sa 3 zvezde (M3) Podaci o stečenoj kategoriji unose se u ronilačku knjižicu, a mogu se potvrditi karticom i diplomom. • 1.3. Opšti uslovi za sticanje kategorija

Da bi se steklo zvanje bilo koje kategorije iz tačke 1.2. ovog Pravila kandidat mora ispuniti sledeće opšte uslove:

• da je član kluba - organizacije čija je osnovna delatnost bavljenje podvodnim aktivnostima i koja je član Saveza;

• da je dobrovoljno opredeljen za bavljenje podvodnim aktivnostima (lica koja nisu punoletna moraju imati potvrdu o saglasnosti roditelja - staratelja);

• da ima lekarsko uverenje za bavljenje podvodnim aktivnostima ne starije od 6

meseci izdato od ovlašćene ustanove ili lekara specijaliste podvodne ili sportske medicine;

• da savlada teorijske i praktične sadržaje i ovlada veštinama predvidjenim za odredjenu kategoriju;

• da prethodnu kategoriju nije stekao u tekućoj kalendarskoj godini • da ispunjava specifične uslove predvidjene za svaku pojedinu kategoriju

• 1.4. Standardi i uslovi ronilačkih kategorija 1.4.1. RONILAC SA JEDNOM ZVEZDOM (R1) Smatra se da je C.M.A.S. Ronilac R1(P1) osposobljen da koristi opremu za ronjenje, planira i izvodi ronjenja koja ne zahtevaju obavezne dekompresione zastanake i da može da roni bez nadzora Instruktora ili Vođe ronjenja sa roniocem najmanje iste kategorije, pravilno opremljen i u uslovima koji su isti ili bolji od onih u kojima je vršio obuku. C.M.A.S. Ronilac R1(P1) je osposobljen za ronjenje unutar sledećih parametara: Koristi vazduh kao gas za disanje; Izvodi ronjenja koja ne zahtevaju obavezne dekompresione zastanake; Izvodi ronjenja tokom dnevnog svijetla; Izvodi ronjenja u sredinama gde je moguć direktni izron na površinu ; Izvodi ronjenja samo kada je obezbeđena podrška na površini; Izvodi ronjenja pod uslovima koji su jednaki ili bolji od uslova u kojima se obučavao. Specifični uslovi za sticanje kategorije:

• da ima najmanje 14 godina; • da je plivač i • da je sposoban da roni na dah.

Sadržaj ispita za sticanje kategorije: Provera teoretskog znanja (po pravilu testiranje); Ulazak u vodu i plivanje na disalicu sa laro opremom u dužini od 100 metara; Pravilan zaron, raspremanje i opremanje na dubini od 3-5 metara i Bratsko disanje u pokretu sa promenom pravca. Ispit se polaže pred instruktorom koji je realizovao kurs.

T 2. VAZDUH, VODA I ZAKONI FIZIKE OD ZNAČAJA ZA RONJENJE

- Sastav vazduha i osobine gasova

- Fizičke karakteristike vode (gustina, vidljivost, temperatura)

- Pritisak (atmosferski, hidrostatski i apsolutni)

- Arhimedov zakon

- Daltonov zakon

- Bojl-Mariotov zakon

- Henrijev zakon

VAZDUH

Najrasprostranjenija mešavina gasova je vazduh koji je i najbitniji za rekreativno ronjenje. Pri normalnom atmosferskom pritisku 1 lit vazduha ima masu 1,293 grama , 1000 litara vazduha ima masu od 1293 grama. U normalnim okolnostima sastav vazduha je: AZOT /N2/ 78,084% KISEONIK /O2/ 20,946% ARGON /Ar/ 0,934% UGLJEN-DIOKSID /CO2/ 0,033% OSTALI GASOVI 0,003%

-Azot se smatra inertnim gasom, bar što se rekreativnog ronjenja tiče, i najzastupljeniji je sastojak atmosfere.Iako direktno ne utiče na respiratorni sistem, kada se diše pod povećanim pritiskom azot »umrtvljuje« centralni nervni sistem čime se povećava otpor pri disanju na velikim dubinama. -Kiseonik je bezbojan gas, bez ukusa i mirisa i neophodan je za životne procese. U vazduhu se nalazi približno 21% kiseonika. Može se slobodno udosati kada je u rasponu od 0,16 do 0,6 bara, što na 0m nadmorske visine odgovara zastupljenosti od 16 do 60 % u vazduhu. Ako se udiše pod parcijalnim pritiskom nižem od 0,16 bara / 16% / dolazi do hipoksije / nedostatak kiseonika/, a ispod 0,07 bara / 7% / i do smrti. Kada se diše pod povećanim pritiskom, kiseonik postaje veoma štetan i može izazvati ozbiljna oštećenja u organizmu.Kada parcijalni pritisak kiseonika pređe 1,6 bar-a on postaje otrovan. Interesantno je napomenuti da 85% od ukupne količine kiseonika na zemlji proizvodi sićušni morski plankton. -Ugljen-dioksid je još jedan gas, bez mirisa, boje i ukusa.U prirodi se nalazi kao rezultat disanja životinja i truljenja organskih materija to u procentu od oko 0,03%.U plućima se nalazi oko 5,3% ugljen-dioksida. Predstavlja neophodan gas za regulisanje procesa razmene gasova u organizmu /disanje/, a zbog raznih poremećaja koje može da izazove, premalo ili previše ovog gasa može ugroziti život ronioca. -Ugljen-monoksid je izrazito otrovan gas, koji se u prirodi nalazi kao rezultat nekompletnog sagorevanja organskih goriva i vrlo ga je teško otkriti. Najčešće se u ronilačkom aparatu nalazi kao posledica loše postavljenopg usisnog ventila ili neispravnog filtera kompresorora. -Helijum , u vazduhu ga ima u vrlo maloj količini /oko 0,00046%/. Ovaj gas nema ni boju, ni ukus ni miris. Veoma je lak, odlično provodi toplotu i zvuk, i toliko je inertan da se ne jedini čak ni sa samim sobom. U ronjenju se koristi kao zamena za azot u smešama zajedno sa kiseonikom, i koristi se za disanje na velikim dubinama. Zbog njegove visoke provodljivosti toplote, ronilac vrlo brzo gubi telesnu toplotu dišući mešavinu sa helijumom i kiseonikom / heliox-mešavina /. -Vodonik je najlakši od svih gasova i, takođe je bez mirisa, boje i ukusa. Njegova upotreba u mešavini sa kiseonikom za ronjenje je moguća. Mana ove mešavine je da je visoko eksplozivna. Da bi se eksplozivnost smeše smanjila, potrebno je procenat kiseonika u smeši smanjiti do ispod 4% što je prikladno za ronjenje na dubinama koje su veće od 30m. -Neon je inertan gas čija je upotreba u ronjenju za sada samo u fazi eksperimenata.

VODA Fizičke karakteristike vode (gustina, vidljivost, temperatura)

Fizičke osobine vode su karakteristike koje se mogu registrovati čulima ( boja, miris) ili izmeriti bez promena njenih osobina. Čista voda nema boju, ukus ni miris. Gustina vode je 1 kg/l i ova vrednost se uzima kao standard za određivanje gustine drugih supstanci. Pri normalnom pritisku voda mrzne, odnosno prelazi u led, na temperaturi od 0°C, a ključa, tj. prelazi u vodenu paru na 100°C. Ukoliko se pritisak menja, menja se i temperatura prelaska vode u drugo agregatno stanje. Tako na primer, voda na vrhu Mont Everesta ključa na samo 68°C.

GUSTINA VODE ZAVISI OD:

Temperature , rastvorenih soli.

Što je količina rastvorenih soli veća,veća je i gustina vode.

Gustina leda manja je od gustine tečne vode.

U intervalu temperature od 0°C do 4°C gustina vode raste i

na 4°C dostiže svoj maksimum, da bi daljim povećanjem

temperature gustina počela da opada.

Na providnost vode utiče niz faktora: ugao sunčevih zraka, vremenske prilike, količina materija prisutnih u vodi, organska produkcija. Na osnovu providnosti vode s mogu podeliti na: bistre; skoro bistre; slabo zamućene; zamućene; veoma mutne; neprovidne

VODA I PLOVNOST

Arhimed je prvi objasnio ovu pojavu zakonom: SVAKO TELO URONJENO U TEČNOST GUBI PRIVIDNO OD SVOJE TEŽINE ONOLIKO

KOLIKA JE TEŽINA ISTISNUTE TEČNOSTI. Jednostavnije rečeno, ako je težina istisnute tečnosti veća od težine samog tela, telo pliva /ima pozitivnu plovnost/, a ako je manja, telo tone /ima negativnu plovnost/. Tela čija je težina jednaka težini istisnute tečnosti imaće neutralnu plovnost.

Jedan kubni santimetar destilovane vode teži 1,0g. Morska voda, zbog rastvorene soli teži 1,02g. Zbog veće gustine vode, ronilac ima veću plovnost u morskoj nego u slatkoj vodi. Uopšteno govoreći, čovek ima tendenciju da pliva ili da vrlo malo potone, do visine očiju, što znači da je veoma blizu neutralne plovnosti. Neutralna plovnost se postiže pomoću pojasa sa tegovima. Kompezatori plovnosti se koriste za još preciznije balansiranje i njihova je prednost što se u toku samog ronjenja menja plovnost jednostavnim dodavanjem ili izbacivanjem vazduha.

VODA I PRITISAK Pritisak se u ronjenju razmatra kao atmosferski, relativni, apsolutni i parcijalni pritisak. -Atmosferski pritisak koji vlada na površini mora iznosi 1 bar ili 1kg/cm2 ili/1 atmosfera ili 760mmHg odnosno 14,7psi/. -Relativni pritisak /ili kako se još zove manometarski/ je onaj koji se meri sa instrumentom /manometrom/ s tim što instrument ne uračunava u njega i atmosferski pritisak. -Apsolutni pritisak je zbir atmosferskog i relativnog. U ronjenju je bitan i parcijalni pritisak koji se odnosi na smeše gasova. APSOLUTNI PRITISAK = ATMOSFERSKI PRITISAK + RELATIVNI PRITISAK Na ronioca, čije je telo sastavljeno uglavnom od tečnosti, ovaj pritisak deluje ravnomerno i zbog toga je, teoretski, moguće izdržati veliki pritisak ispod .Međutim, u telu se nalaze i

šupljine ispunjene vazduhom /pluća, sinusne, ušne i sl./ i pritisak deluje na njih drugačije, tako da su ronioci pri rešavanju problema sa pritiskom okrenuti uglavnom tim pojavama. Pod vodom pritisak se javlja iz dva izvora: same vodene mase(relativnog pritiska) i atmosferskog pritiska koji deluje na površinu vode. Pošto je voda nestišljiva, ovaj nivo ostaje nepromenjen sa porastom dubine, tako da se na svaki manometarski pritisak dodaje i taj 1 bar kako bi se dobio apsolutni pritisak koji vlada na konkretnoj dubini. Sa povećanjem dubine, ravnomerno se povećava i pritisak okoline, i to svakih 10m, za približno 1 bar.

ZAKONI O GASOVIMA

OPŠTI ZAKON O GASOVIMA

-Molekuli gasova su veoma udaljeni jedni od drugih i u konstantnom su kretanju usled kinetičke energije pri čemu se sudaraju međusobno, ali i sa zidovima suda u kome se nalaze. Sudari molekula se mogu izmeriti i nazivaju se pritisak gasa. Osim od pritiska i temperature, ponašanje gasova zavisi i od zapremine. Kao rezultat toga, matematički se može postaviti opšti zakon o gasovima: P . V = n . R . T gde je: P - apsolutni pritisak V - zapremina suda u kom se gas nalazi n - broj molova gasa R - univerzalna gasna konstanta od 8314 J/K T - apsolutna temperatura

BOJL-MARIOTOV ZAKON

Ovaj zakon govori o odnosu pritiska i zapremine gasova i glasi: PROIZVOD PRITISKA I ZAPREMINE GASA JE KONSTANTAN PRI KONSTANTNOJ TEMPERATURI.

P . V = const

/uz konstantnu temperaturu/ gde je: P - apsolutni pritisak V - zapremina suda u kojem se gas nalazi Pomoću ove formule moguće je izračunavati promena pritiska ili zapremine kada se ronilac pomera s jedne na drugu dubinu: P1 . V1 = P2 . V2 Ovaj zakon je roniocima važan, da bi mogli da proračunaju koliko brzo će potrošiti vazduh iz boce u zavisnosti od dubine na kojoj se nalaze.

P ↑ → V ↓ Ako pritisak raste, onda zapremina opada

GEJ – LISAKOV ZAKON

Bojl – Mariotov zakon se odnosi na pritisak i zapreminu, pri čemu temperatura nije uzimana u obzir. PROMENA PRITISKA ILI ZAPREMINE ISTE KOLIČINE GASA, DIREKTNO JE PROPORCIONALNA PROMENI APSOLUTNE TEMPERATURE. Matematički to izgleda ovako:

P . V

------------- = K

T

gde je: P - apsolutni pritisak V - zapremina suda u kojem se gas nalazi T - apsolutna temperatura

K - konstanta I ova formula se može predstaviti u upotrebljivijem obliku za ronioce: P1 x V1/T1 = P2 x V2/T2 Opšti zakon o gasu u ovom obliku pokazuje odnos svih faktora bitnih za ronjenje /pritisak,

temperatura i zapremina/ i omogućava da se izračuna neka nepoznata veličina, na primer, pritisak u boci, koja se tokom punjenja zagrejala, a koristiće se u vodi sa nižom temperaturom: NAPOMENA ! Da bi se dobili tačni rezultati, temperatura se mora izražavati u Kelvinovim / koji pokazuju apsolutnu temperaturu / a ne u Celzijusovim stepenima / 0 stepeni C = 273 stepeni K /.

DALTONOV ZAKON

-Opšti zakon o gasu objašnjava ponašanje gasova u mešavina od kojih je sastavljena. Kada se gasovi mešaju, ukoliko ne postoji hemijska privlačnost, svaki od njih zadržava svoje osobine, kretanje i svoj pritisak kojim će delovati u gasnoj smeši. -PRITISAK KOJI VRŠI GASNA MEŠAVINA JEDNAK JE ZBIRU PARCIJALNIH PRITISAKA GASNE MEŠAVINU, AKO BI SAM ZAUZIMAO CELU ZAPREMINU. Odnosno matematički: P /ukupno/ = P1+P2+P3+......Pn

U osnovi ovo znači da svaki gas u mešavini deluje nezavisno od drugih. Individualni pritisak svakog gasa u mešavini se naziva parcijalni pritisak, i njegova visina zavisi od procenta tog gasa i opšteg pritiska mešavine.

Parcijalni pritisak svakog gasa od kojih se mešavina sastoji može se izračunati pomoću formule:

P . A

P1 = ------- 100 gde je: p1 - parcijalni pritisak gasa P - apsolutni pritisak smeše A - procenat gasa u smeši Poznavanje parcijalnih pritisaka gasova pri povišenom pritisku okoline je od osnovnog značaja za bezbedno ronjenje, jer fiziološki efekat gasova zavisi od njegovog parcijalnog pritiska.

HENRIJEV ZAKON

Gasovi se u prirodi ne nalaze samo kao slobodni, već se često nalaze i rastvoreni u raznim tečnostima Ponašanje gasova rastvorenih u tečnosti je značajno za odvijanje životnih procesa kako u normalnim uslovima, tako i u uslovima povišenog pritiska, koji vladaju ispod površine. Gasovi rastvoreni u tečnosti zadržavaju svoje osobine, tako da vrše pritisak iako su apsorbovani. Koliko će se gasa rastvoriti u nekoj tečnosti zavisi od parcijalnog pritiska koji on vrši na površinu tečnosti, kao i od njegove temperatur: KOLIČINA GASA KOJA SE RASTVORI U NEKOJ TEČNOSTI JE DIREKTNO PROPORCIONALNA PARCIJALNOM PRITISKU TOG GASA ,PRI DATOJ TEMPERATURI. Drugim rečima, sa povećanjem pritiska povećava se i kapacitet tečnosti da rastvori gas, dok se sa povećanjem temperature taj kapacitet smanjuje. Ovaj zakon ima veliku primenu u ronjenju, gde se gasovi koji se udišu pod povišenim pritiskom rastvaraju u organizmu koji je uglavnom sastavljen od tečnosti. Na rastvaranje gasova utiču dva faktora: pritisak i temperatura. Ukoliko se pritisak smanjuje polako, gas se izdvaja bez nekih posebnih znakova. Međutim, ukoliko se promena pritiska dešava ubrzano, molekuli se grupišu u karakteristične mehuriće. Ova pojava je od izuzetnog značaja za ronjenje. Povećanjem temperature ubrzava se oslobađanje gasa, jer se smanjuje i prostor između molekula tečnosti gde se nalazi rastvoreni gas. Primer za ovo je pojava mehurića u vodi neposredno pre ključanja. Gas se u tečnosti rastvara sve dok se ne izjednače spoljašnji pritisak i pritisak u tečnosti, odnosno dok se ne postigne saturacija tečnosti. Rastvaranje gasova u organizmu nema uticaja na disanje pri normalnom atmosferskom pritisku, ali je veoma bitno za ronioce kada dišu pomoću ronilačkog aparata i posebno se odnosi za period izrona. Tada je pritisak u plućima manji nego što je bio tokom zarona /zbog smanjenja dubine smanjuje se i pritisak okoline/ i rastvoreni gasovi teže da se izdvoje iz tkiva. Ukoliko se naglo

izranja, gasovi iz vazduha /azot prednjači jer ga ima najviše/, ne mogu da se izdvoje dovoljno brzo i formiraju mehuriće, koji mogu da izazovu dekompresionu bolest. Preventivnom upotrebom ronilačkih dekompresionih tablica i poznavanjem tehnike ronjenja sprečava se ova pojava.

T 3. OSNOVNA, AUTONOMNA RONILAČKA OPREMA I POMOĆNA OPREMA Namena, opis, principi funkcionisanja, vrste, upotreba i održavanje

- MDP (maska, disalica i peraja)

- Ronilačka odela (mokra, polusuva i suva)

- Hipotermija i hipertermija

- Pojas sa tegovima (primena arhimedovog zakona)

- Kompenzator plovnosti (primena boil-mariotovog zakona)

- Ronilačka boca sa ventilima (glavni i rezervni ventil)

- Hidrostatski regulator

- Manometar, sat, dubinomer, dekompresione tablice, kompjuter

- Nož, lampa i bova

- Ronilački znaci

RONILAČKA OPREMA Da bi se bavio ronjenjem, roniocu je neophodno da poseduje i određenu ronilačku opremu. Njena uloga je da mu omogući disanje, gledanje, brže i lakše kretanje. Jednom rečju-duži boravak pod vodom. -Osnovnu opremu koju čine maska, peraja i disalica. -Dodatna oprema za specifične vidove ronjena. To su ronilački aparat /svi delovi koji ga čine/, odelo i instrumenti.

MASKA ZA RONJENJE

Maska spada u osnovnu opremu i koristi se uvek, bez obzira na vrstu i svrhu ronjenja. Osnovna uloga joj je da omogući roniocu gledanje pod vodom, pošto je vid ometen razlikom gustine vode i vazduha. Sa čistim i jasnim vidom pod vodom ronilac dobija osećaj sigurnosti. Materijali od kojih se maske izrađuju su guma /neopren/, silikon, nerđajući čelik, plastika i staklo. Ranijih godina, osnovni materijal za izradu ronilačkih maski bila je guma u kombinaciji sa nerđajućim čelikom, ali te maske su postale stvar prošlosti. Današnji materijali, kao što su silikon i plastika, pružaju više pogodnosti i udobnosti, pa su postali gotovo isključivi u proizvodnji ovog dela opreme.

Prvi uslov koji ronilačka maska mora da ispuni je da dobro prijanja na lice. Postoji jednostavan način da se proveri brtvljenje maske. Pri njemu je potrebno prvo skloniti kaiš da ne smeta, a potom masku prisloniti na lice sa kojeg je uklonjena kosa, i lagano udahnuti vazduh na nos. Maska mora ostati u tom položaju, bez pridržavanja rukama i bez obzira na lakše mrdanje glavom

Roniocima na dah i podvodnim ribolovcima odgovaraju maske sa malom unutrašnjom zapreminom zbog lakšeg pražnjenja i izjednačavanja pritiska. Najmanju zapreminu imaju maske sa dva stakla, ali one pružaju najmanje vidno i binikularno polje.

Održavanje

Iako je ovo jedan od jeftinijih delova ronilačke opreme, uz odgovarajuću pažnju pri upotrebi i negu posle nje, maske mogu ispunjavati svoju funkciju dugi niz godina. Maska je osetljiv deo ronilačke opreme koji može lako da se polomi. Nju ne treba ubacivati u ronilačku torbu sa ostalom, težom, opremom, već je treba držati u posebnoj plastičnoj kutiji. U nedostatku odgovarajuće kutije, prihvatljiv je kompromis da se stavi u peraja /u prostor za stopalo/. Osnovna nega koja se može pružiti neoprenskoj masci posle korišćenja je ispiranje u čistoj vodi. Time se postiže zaštita od uticaja soli iz mora ili hlora iz bazena. Povremeno treba pregledati kaiš i kopče za pričvršćivanje.

RONILAČKA DISALICA

Iako često zanemarivana, disalica je veoma bitan i obavezan deo osnovne ronilačke opreme. Ona omogućava disanje na površini bez potrebe da se glava izvlači iz vode. Kolika je to pomoć najbolje znaju ronioci koji su ostali bez vazduha u aparatu, ili su pokušavali da plivaju na uzburkanoj površini. Ronilačka disalica je u suštini cev prečnika 19 - 22mm, dužine 38 – 43 cm, otvorena na jednom kraju dok se na drugom nalazi usnik. Dimenzije disalice su određene iz praktičnih potreba ronioca. Kraće disalice se često pune vodom, naročito ako su na površini čak i mali talasi. Duže disalice /od 43cm/ su nepogodne zbog većeg mrtvog vazdušnog volumena u njima koji smeta roniocu, i zbog veće sile koja je potrebna da se disalica isprazni od vode. Isto važi i za prečnik disalice. Ukoliko je preveliki, ronilac neće uspeti da isprazni disalicu, pošto će naglo izdahnuti vazduh /«pražnjenje disalice«/ izaći kao mehurić, ostavljajući u njoj vodu. Materijal od kojeg se disalice proizvode može biti plastika /telo/ i guma /neopren/ ili silikon /usnik/. Usnici disalice su se ranije pravili isključivo od gume, a danas je osnovni materijal silikon, zbog svoje mekoće i aseptičnosti.

RONILAČKA PERAJA

Osnovna uloga peraja je da omoguće efikasnije kretanje ronioca pod vodom, i da to kretanje bude sa što manje napora. Dve stvari su zajedničke za sva peraja:

- prostor za stopalo, koji može biti otvoren /sa kaišem/ ili zatvoren /obuhvata celo stopalo/ i,

- ploča /sečivo/ za potiskivanje vode, koja može biti profilisana, sa ventilima ili ravna.

Peraja koja se danas proizvode u osnovi se mogu podeliti na dve grupe. Prostor za stopalo kod prve grupe peraja je otvoren sa zadnje strane i ima podesivni kaiš koji pridržava petu. Drugi tip peraja je sa zatvorenim džepom u koji ulazi celo stopalo. I jedan i drugi tip peraja imaju svoje prednosti i svoje mane.

Podesivna peraja, koja se često nazivaju radna peraja, su prvenstveno namenjena za ronjenje sa kompletnom opremom, pa je kod njih dizajniran otvoreni džep u koji stopalo ulazi sa ronilačkom čizmicom i učvršćuje se kaišem. Takva peraja su čvršća, a radni deo je obično kraći, zbog lakšeg koračanja, i širi. Dobra strana u odnosu na drugi tip peraja je što imaju veću potisnu moć. Negativna strana ovih peraja je što se na površini, pri plivanju, ne ponašaju isto kao pod vodom. Naime, zbog svoje čvrstine ona lakše probijaju površinu pri pokretu noge na gore, pa zbog toga nisu najbolji izbor za ronioce koji provode više vremena na površini, kao što su na primer ronioci na dah. Osim toga, ronilac koji se odluči na kupovinu peraja sa otvorenom petom, mora odvojiti deo novca i za kupovinu ronilačkih čizmica.

RONILAČKA ODELA

Njihova uloga je da očuvaju telesnu temperaturu ronioca i pruže mu određeni stepen zaštite od ogrebotina, uboda i sl. U osnovi se mogu podeliti na mokra , polusuva i suva, prema tome da li se za termalnu zaštitu koristi voda ili vazduh. Preciznije rečeno, kao zaštita od gubitka toplote koriste se voda i vazduh, a odelo je samo izolator ovih.

MOKRA ODELA:

Najčešće korišćeni način za termalnu i fizičku zaštitu u rekreativnom ronjenju, jeste upotreba mokrih neoprenskih odela. Zahvaljujući različitim stilovima i debljinama materijala od kojih su napravljena, ona obezbeđuju zaštitu u vodi temperature od 10 do 32 step.C. Termalna zaštita se obezbeđuje samom debljinom materijala i tankim slojem vode koja se nalazi između tela ronioca i odela. Neopren od kojeg je odelo napravljeno je odličan izolator i svojom debljinom štiti od gubitka toplote putem radijacije, osim u slučajevima kada pritisak vode, zbog veće dubine, svojim delovanjem smanji debljinu odela. Neopren se za ronilačka odela proizvodi u debljinama od 2,5 do 7mm. Tanji se koristi za ronjenja u toplijim morima /temperature iznad 24 step.C/, dok

su odela od debljeg neoprena dizajnirana za ronjenja u vodama čija je temperatura od 10-25step.C. Neoprenska mokra odela se proizvode u dva modela: jednodelno i dvodelno odelo.

Održavanje:

Nakon završetka ronjenja, mokro ronilačko odelo treba isprati. Najčešće se to radi još na obali kada se ronilac oslobodi ostale opreme, ali nakon povratka kući neophodno je to mnogo pažljivije uraditi.

POLUSUVA I SUVA ODELA

Polusuvo ronilačko odelo Ova vrsta ronilačkog odijela, ima značajne prednosti nad mokrim odijelom, ukoliko ronimo u hladnim sredinama ili zimi. Izrađena su kao kombinezoni sa posebno izrađenim manžetnama na rukavima, nogavicama i vratu, te sa vodonepropusnim patent zatvaračem. Za razliku od suvih

odijela, nemaju posebne ventile za priključak crijeva za vazduh, kao ni ventile za ispuštanje viška vazduha. Najčešće se koriste za duža ronjenja u hladnim vodama.

Za razliku od mokrih, suva odela ne dozvoljavaju prodor vode u unutrašnjost. Ova odela svojom konstrukcijom omogućavaju ronjenje u veoma hladnoj vodi temperature i do 0 stepeni C. Sa tačke ronjenja i zaštite ronioca u vodi, suva odela predstavljaju bolji izbor.Suva odela pružaju zaštitu roniocu na taj način, što zadržavaju izolacioni sloj vazduha između kože ronioca i hladne vode. Ovaj vazduh je podložan promenama zapremine sa promenom dubine kao i svaki drugi vazdušni prostor.

Održavanje:

Pravilno održavanje suvog odela ima najveći uticaj na njegov vek trajanja. U zavisnosti od materijala od kojeg je napravljeno, sprovodi se i odgovarajuća procedura. Ona je detaljno objašnjena u uputstvu za korišćenje i dobija se pri nabavci odela. DODATNA ZAŠTITA Kao dodatnu zaštitu od povreda i hladne vode, ronioci upotrebljavaju rukavice, čizme i kapuljače, ako to već nije u sklopu samog odela.Preko glave, koja nije zaštićena ronilačkom kapuljačom, gubi se preko 75% toplote ronioca. Iz tog razloga, kapuljača predstavlja obavezan deo opreme kada se roni u vodama temperature niže od 21C. U tim slučajevima, one pružaju najbolju zaštitu ako su u sastavu samog ronilačkog odela, jer ne postoji mogućnost da voda prodre u predeo vrata.

HIPOTERMIJA ( pothlađivanje )

Hladnoća je jedan od osnovnih faktora u ronjenju koji ugrožava ronioca. Na početnom stepenu gubitka telesne toplote gubi se veština prstiju, a zatim i udova. Rasudjivanje i sposobnost donošenja odluka su oslabljeni, osoba je konfuzna i sporije rešava uobičajene probleme. Hladnoca ne deluje u istoj meri na sve ronioce i učinak zavisi od trajanja i dubine ronjenja, starosti i psihofizičkog stanja ronioca, opreme, rada koji treba izvršiti, stanja vode i profila ronjenja. Čovek bez odeće moze uspesno da odrzava normalnu telesnu temperaturu kada spoljna suva temperatura nije ispod 27o C. Medjutim, voda prenosi toplotu 25 puta brže od vazduha, a izolacioni zagrejani sloj uz kožu u vodi postaje oko 10 puta manji, te se toplota gubi mnogo brže. Regulacioni mehanizmi koji održavaju telesnu toplotu na konstantnim vrednostima uspešno funkcionišu do pada centralne telesne temperature na 32o C. Ispod te granice više nije moguće odrzavanje telesne toplote pa dolazi do njenog brzog pada. Vreme preživljavanja u vodi temperature 10 0 C, iznosi oko 1-2 h, a na temperaturi od 0 oC, smrt nastupa za oko 1/2 h. Za blagu hipotermiju je karakteristično da roniočeva subjektivna procena toplotne ravnoteže nije pouzdana. Prvi znak pothladjivanja je drhtanje, ali daleko vazniji problem je bitno smanjenje mentalnih sposobnosti. Pad temperature jezgra tela za 0,5-0,8 o C, može dovesti do gubitka mentalnih sposobnosti za 10-20 %, a pamćenje za 40 %. U sličnoj meri su pogodjeni mišicna snaga i spretnost. Sporo hladjenje može ronioca dovesti u stanje stupora (sužene svesti - delimičnog prekida aktivnog odnosa prema okolini). Ujedno,, hladnoća pojačava narkotično delovanje azota, pa se intezitet poremećaja svesti povećava. Duboka hipotermija je stepen pothladjenosti u kojem je ugrožen život, zbog poremecaja disanja i srcanog ritma. Ako centralna temperatura tela padne ispod 35C0, rad srca postaje nepravilan. Na oko 35 C0 vecina osoba ce izgubiti svest i u daljem pothladjivanju umreti usled srcanog zastoja i paralize disanja. U ronilackoj praksi retko se srecemo sa dubokom hipotermijom. Medjutim, umerena hipotermija redovno se javlja kod ronjenja u hladnim vodama. Da bi se hipotermija izbegla ili svela na minimum potrebno je odgovarajuca zastita od rashladjivanja. To se postize ronilackim odelima koja mogu pruziti pasivnu ili aktivnu termalnu zastitu. Pasivna, podrazumeva da je ronilac zasticen slojevima odela koja imaju malu toplotnu vodljivost. Aktivna podrazumeva dovodjenje toplote iz spoljasnjeg izvora: elektricno grejano odelo ili odelo grejano toplom vodom. Razmena toplote se obavlja: kondukcijom, konvekcijom, radijacijom disanjem i uriniranjem. -Kondukcija je odavanje toplote ronioca direktnim kontaktom sa vodom. - Konvekcija označava razmenu toplote putem strujanja u okolini nezaštićenog ronioca.Voda se zagreva od njegovog tela i lagano se podiže, a hladnija količina dolazi na njeno mesto. - Radijacija je razmena toplote između ronioca i okoline zračenjem elektromagnetnih talasa. Pri tome se ronilac ponaša kao izvor toplote.

- Disanje je još jedan način na koji se ronilac rashlađuje tokom boravka pod vodom. Svakim izdahom gubi se mali deo toplote tela. - Uriniranjem se toplota gubi.Zbog izloženosti hladnoći, krvni sudovi u koži skupe tada se krv koncentriše u centralnom delu tela gde se nalaze bubrezi a protok krvi kroz njih se povećava, čime se povećava i produkcija urina.Izlučivanje 2 litra urina znači gubitak 1-og stepen Celzijusa toplote tela.

ZNAK – HLADNO MI JE

Znaci i simptomi umerenog pothlađivanja su: obamrlost pečati na koži bledilo ekstremiteta drhtavica, Znaci i simptomi teškog pothlađivanja su: nekontrolisano drhtanje nekoordinacija konfuzija, slabost, apatija, dezorjentacija, loša memorija treperenje mišića nesvestica raširene, fiksirane zenice neosetljivost na bol, odsustvo refleksa srčana aritmija PRVA POMOĆ KOD TEŠKE HIPOTERMIJE:

- teška hipotermija je ozbiljno stanje, što pre kontaktirati kvalifikovanu medicinsku pomoć - pažljivo postupati sa pogođenim - pažljivo kontrolisati disanje i puls. Potrebno ih je duže kontrolisati /i do jednog minuta/,

pošto oboje mogu biti veoma slabi

- primeniti reanimaciju ako je potrebno - sa merama reanimacije se ne sme prekinuti sve dok se ne postigne temperatura tela preko

36 step.C i onda samo po nalogu lekara - pažljivo skinuti ili iseći ronilačko odelo - ako je to nemoguće /u čamcu na primer/, ostaviti ga u ronilačkom odelu i zagrejati ga što

je više moguće - zaštititi pacijenta od hladnoće, vetra, kiše... U nedostatku bolje zaštite, prislanjanje tela uz

telo predstavlja dobru zamenu - dati tople napitke /alkohol, kafa i ostali napitci sa kofeinom su isključeni/, samo ako je

nekontrolisana drhtavica zaustavljena, pogođeni stabilan i potpuno svestan - držati unesrećenog u ležećem položaju, jer prilikom utopljavanja i širenja krvnih sudova

može doći do šoka HIPERTERMIJA Rekreativno ronjenje je sport koji se mahom upražnjava preko leta, odnosno u toplijim danima. Temperature tada mogu iznositi i preko 30 step.C, pa ronioci koji koji nose svoju opremu, vrlo lako mogu biti ugroženi. Temperatura ronioca najčešće poraste prilikom dugog čekanja na ronjenje, Organizam reaguje na nekoliko načina kako bi zadržao svoju temperaturu. U početku, kožni kapilari se šire dozvoljavajući toploti da zrači iz organizma. Ako ovo ne smanji telesnu temperaturu organizam reaguje sa znojem, koji hladi kožu i kroz nju krv. Ukoliko temperatura i dalje bude povišena, puls se pojačava ubrzavajući cirkulaciju radi bržeg hlađenja, a tada se disanje ubrzava. Ovaj proces se odvija sve dok se temperatura tela ne smanji, a ukoliko se stanje pogorša telo prestaje da kontroliše procese rashlađivanja i oni se zaustavljaju.

Toplotni udar je ozbiljno stanje, što pre kontaktiirati kvalifikovanu medicinsku pomoć - položiti pogođenog na leđa, u hladovini, sa malo uzdignutim nogama - skinuti mu svu suvišnu odeću - kontrolisati disanje i puls i primeniti reanimaciju, ako je potrebno - hladiti ga sa hladnim oblogama ili sunđerom, ili ga umotati u hladne, mokre peškire ili

čaršave.

HIDROKUCIJA /vodeni udar/ Dosta česta pojava u ronilačkim incidentima, vezana za temperaturne promene, je i hidrokucija-vodeni udar. Do hidrokucije najčešće dolazi kada posle dužeg izlaganja suncu /sunčanje, čekanje na zaron i sl./, ronilac naglo uđe u vodu. U trenutku dodira sa hladnom vodom organizam pretrpi temperaturni šok koji mogože da dovede do pojava nesvestice sa svim mogućim pratećim komplikacijama. Prva pomoć:

- prihvatiti i izvaditi ronioca iz vode - primeniti mere za stanje šoka

ŠOK Šok može biti uzrokovan smanjenjem cirkulacije zbog krvarenja /hemoragija/, povreda, infekcija, opekotina, dehidracije, povraćanja, dijareje, straha, dekompresione bolesti... Šok se u ronjenju javlja, osim pri nagloj promeni temperature, i pri svim ozbiljnijim incidentima. Prva pomoć:

- kontrolisati disanje i puls i primeniti reanimaciju ako je potrebno - položiti unesrećenog na leđa, na ravnu površinu, ili tako da mu je glava na nižem

položaju, a noge lako uzdignute, uz zabranu podizanja glave - onesvešćeni ronilac koji nije u stanju da odgovara na pitanja, mora biti položen na levi

bok /koma-položaj/ - primeniti 100% kiseonik - povređeni treba da bude u miru /ne pomerati ga bez potrebe/ i tišini, zaštićen od okolnih

uticaja i direktnog izvora toplote - obezbediti medicinski nadzor /transportovati povređenog do bolnice što je pre moguće/ - ako je potrebno, povređenom samo ovlažiti usne /ne davati nikakvu hranu i piće/

RONILAČKI POJAS SA TEGOVIMA

Ronioci, noseći svoju opremu povećavaju svoju prirodnu plovnost, jer istiskuju veću količinu vode. Kako bi kompenzovali prirodnu i plovnost opreme ( ronilačko odelo , BCD ) ronioci nose pojas sa tegovima.

Održavanje:Ronilački pojas sa tegovima je deo opreme koji zahteva najmanje održavanje. Sva potrebna nega je, da se nakon upotrebe pojas ispere od soli i sedimenta a zatim osuši.

REGULATOR PLOVNOSTI / KOMPENZATOR PLOVNOSTI Regulatori plovnosti, imaju više imena: kompenzatori plovnosti, prsluci za balansiranje, BCD /buoyancy control device/ ili samo BC. Oni imaju dvojaku ulogu u ronjenju. Prva je da obezbede roniocu plutanje i odmor na površini pre i posle ronjenja, a druga, da tokom samog boravka ispod površine kompenzuje promene u plovnosti, koje se javljaju kao rezulatat promene dubine.

Boyancy Compensator – BC Buoyancy Control device - BCD Ronilački prsluk

Priprema pre upotrebe Priprema BCD-ija se uglavnom svodi na njegovo podešavanje, odnosno prilagođavanje telu ronioca. Pravilo je da sa praznim BCD podesite remenje tako da vam dobro pristaje, ali da se ne okreće oko vas i da nije labav. Ukoliko je potrebno, možete ga dodatno podesiti i u toku zarona, jer su predviđeni za lako podešavanje.

Korišćenje BCD ne znači da ne vodite računa o broju tegova na pojasu. Pravilno balansiran ronilac treba da vertikalno pluta na površini, sa vodom u visini očiju, dok su pluća poluprazna, a regulator plovnosti potpuno ispražnjen. Kada je tako izbalansiran, ronilac može da krene u zaron jednostavnim izdahom, a punim plućima bez problema ostaje na površini. Ukoliko ronilac nosi više tegova nego što je neophodno, biće potrebno da u kompenzator unese više vazduha, a sa dubljim zaronom još malo. Time će se kompenzacije vršiti češće, a vazduh iz boce trošiti više .Osim toga, sam pojas sa tegovima predatavlja dodatni teret koji ronilac oseća i pre ronjenja, noseći ga po obali ili plovilu. Zato je neophodno da se, nezavisno od regulatora plovnosti, ronilac pravilno izbalansira pojasom sa tegovima.

Održavanje: prilikom svakog korišćenja kompenzatora plovnosti, može doći do manjih prodora vode u njegovu unutrašnjost. Voda koja ulazi sadrži so, sediment, mikroorganizme i ostale štetne stvari. Ako se voda osuši u unutrašnjosti prsluka, kristali soli mogu postati toliko oštri da ga probiju. Čak i bez soli, mikroorganizmi koji dospeju u unutrašnjost mogu biti opasni, ako se udahnu prilikom oralnog naduvavanja. Iz tih razloga, kompenzator se mora detaljno isprati i osušiti nakon upotrebe.

RONILAČKI APARAT

Pod ronilačkim aparatom se podrazumeva nekoliko delova ronolačke opreme koji su povezani u jednu celinu a to su:

- ronilačke boce koje imaju jedan ili više ventila - ronilački regulator - kompenzator plovnosti /BCD ili BC/ - konzola sa ronilačkim instrumentima

RONILAČKE BOCE

Osnovni deo ronilačkog aparata predstavljaju ronilačke boce. U njima se nalazi sav vazduh koji ronilac ima na raspolaganju pod vodom. Vazduh se pomoću kompresora proćišćava od vlage, prašine i drugih primesa pri sabijanju u njih. U zavisnosti od svoje zapremine boce omogućavaju duži ili kraći boravak pod vodom. Danas se na tržištu nalaze boce koje se međusobno razlikuju po materijalu od kojeg su napravljene, kapacitetu, konfiguraciji i tipu ventila. Boce se proizvode za radni pritisak od 200 bara i 300 bara. Materijal, koji je danas u isključivoj upotrebi za proizvodnju boca za ronjenje je čelik i aluminijum i kevlar. Čelične boce su u upotrebi od samog početka rekreativnog ronjenja. Načinjene su od hrom-molibden čelika i odlikuju se velikom čvrstinom, otpornošću na udar i dobrom plovnom karakteristikom.Glavna mana im je što su neotporne na koroziju. Aluminijumske boce su se pojavile u rekreativnom ronjenju početkom sedamdesetih godina. Najveća prednost, u odnosu na čelične boce je, otpornost na koroziju. Iako i aluminijum oksidiše, aluminijum-oksid koji se stvara na površini postaje nepropustan za kiseonik. Loša strana ovih boca je što su one osetljive na udar, a zidovi moraju da su deblji jer je aluminijum mekan. To povećava dimenzije boce, pa su one teže i imaju veću plovnost zbog većeg deplasmana vode. Evropski proizvođači opreme zapreminu prazne boce obeležavaju u litrima. Prednost ovakvog načina je što ronilac u svakom trenutku može tačno da odredi, koja se količina vazduha nalazi u boci, prostim množenjem njene zapremine i trenutnog pritiska koji vlada u njoj. Najpopularnije su boce koje imaju zapreminu od 10,12 i 15 litara. Za razliku od njih, severnoamerički proizvođači opreme daju oznaku napunjenih boca u kubnim fitima /cu ft/ i najčešće se sreću boce od 72 i 80 cu ft /kada su prazne 9,05 i 11,15 litara.

Svaka ronilačka boca ima sledeće oznake :

Održavanje:

Nakon svakog ronjenja korisno je svežom vodom isprati ručice glavnog ventila i rezerve. Time se sprečava zadržavanje sedimenta i soli na ovim mestima. Sledeća stvar na koju treba obratiti pažnju je sprečavanje prodora vlage u unutrašnjost boce zbog pojave korozije. Vlaga najčešće prodire u bocu prilikom punjenja, ako je neispravan filter kompresora, ili iz vazduha kada je ostavljen otvoren ventil prazne boce. U sredini gde vlada povišeni vazdušni pritisak, oksidacija je ubrzana zahvaljujući kiseoniku koji se nalazi u većoj koncentraciji i vlagi koja se ponaša kao katalizator.Aluminijumske boce su otpornije. Zato je važno da kompresori koji pune ronilačke boce imaju ispravan sistem filtera za drenažu vlage. Ukoliko se boce ne koriste duži vremenski period, treba ih ostaviti pod pritiskom na većim 10-15 bara.

Redovno ispitivanje i testiranje u specijalizovanim servisima, koji izdaju atest za sudove pod pritiskom je zakonom regulisano. Osim redovnog periodičnog ispitivanja, boce treba podvrgnuti ispitivanju i svaki put kada boca:

- odaje zvuke kotrljanja nekog predmeta u sebi - zadobije jači udarac - bude punjena preko maksimalnog radnog pritiska - bude izložena visokoj temperaturi /naročito važi za alu-boce, jer aluminijum na

temperaturama višim od 82step.C menja svoja svojstva i postaje nepodoban za visoke pritiske/

- bude van upotrebe dve godine

VENTILI ZA RONILAČKE BOCE Ventili na ronilačkim bocama omogućavaju da se međusobno spoje dve ili tri boce. Time se povećava ukupna zapremina ronilačkog aparata. Osim za međusobno spajanje boca, ventili omogućavaju vezu sa ronilačkim regulatorom preko koga ronilac dobija vazduh. Zato se uvek govori o sistemu ventila. Na tržištu se nalaze različiti tipovi, pa ronioci mogu da biraju: -za jednu ili više boca -sa ili bez ventila rezerve -sa jednim ili dva izvoda za regulator

RONILAČKI REGULATOR

Redukciju visokog pritiska iz boca, na pritisak okoline na kojoj se ronilac nalazi, preuzima ronilački regulator. Da bi se iskoristio pod vodom, vazduh se mora prvo redukovati sa visokog pritiska, pod kojim se nalazi u boci, na ambijentalni pritisak Ronilački regulator za rekreativno ronjenje mora zadovoljiti dve osnovne konstruktivne osobine. Prva karakteristika je da ima konstrukciju »otvorenog« tipa,što znači da se izdahnuti vazduh ne upotrebljava ponovo, već se izdiše u okolinu /vodu/ a druga je doziranje vazduha »na zahtev«, što znači da se on aktivira /dozira/ jednostavnim udahom. Ronilački regulator se sastoji od prvog i drugog stepena i creva koje ih povezuje. Prvi stepen se montira na ventilsku grupu boce i njegova funkcija je da visoki pritisak redukuje na među-pritisak , pritisak u crevu regulatora (obično 9 - 13 bara + pritisak okoline). Prvi stepeni regulatora pojavljuje se u dve osnovne verzije: klipni i membranski /sa dijafragmom/. Kod prvog modela, pritisak okoline se preko klipa prenosi na ventil, dok se to kod membranskog modela vrši savitljivom dijafragmom iza koje se nalazi poluga koja otvara ventil. Druga razlika prvih stepena regulatora je u načinu rada ventilskog mehanizma za propuštanje vazduha iz boce. Oba tipa /i klipni i membranski/ mogu biti balansirani ili nebalansirani. Razlika je u tome što kod nebalansiranog prvog stepena pritisak iz boce ima određeni uticaj na njegov rad, dok kod balansiranog to nije slučaj. Iz ovih razloga, balansirani prvi stepen regulatora može da dozira veću količinu vazduha roniocu, što je važno ako se ronilac nalazi na većoj dubini.

Prvi stepen može biti: nebalansiran , koristi se za manje dubine i rekreativno ronjenje promena pritiska u boci – utiče na performanse regulatora balansiran, na njegovo funkcionisanje ne utiče promena - smanjenje pritiska u boci

Drugi stepen regulatora omogučava roniocu da diše vazduh pod pritiskom okoline na kojoj se nalazi. Drugi stepen može biti

• primarni koji koristimo pri zaronu • octopus (back up ili sekundarni )

koji se koristi u slucajevima, kada zakaže primarni ili kada jedan od regulatora moramo da damo paru sa kojim ronimo,

Izlazi visokog i niskog pritiska iz prvog stepena služe za povezivanje dodatne opreme koja stvara sigurnije i prijatnije ronjenje. Na izlaz visokog pritiska /to je pritisak koji vlada u boci/ se priključuje podvodni manometar /obavezan deo za boce koje nemaju ventil rezerve/ ili ronilačka konzola sa instrumentima. Na izlaze niskog pritiska /međupritisak/ se priključuje drugi stepen

regulatora, crevo kompenzatora plovnosti, a mogu se povezati dodatci kao što su rezervni drugi stepen, i, eventualno, konektor za suvo ronilačko odelo. Obično na prvom stepenu regulatora ima jedan ili dva priključka za visoki pritisak, 3 i više za niski pritisak. Ovi izvodi su najčešće označeni slovima i različiti su po prečniku i poziciji, pa ih je nemoguće pomešati.

Način vezivanja regulatora na bocu je standardizovan, a u ronjenju su uobičajeni takozvani internacionalni i DIN-način.

Održavanje:

Regulator treba nakon svakog ronjenja oprati u čistoj i slatkoj vodi i ne držati ga na suncu. nakon skidanja regulatora sa boce na prvi stepen stavljamo zaštitni kapicu kako bismo sprečili ulazak vode u suvu komoru prvog stepena. Regulator treba bar jednom godišnje poslati na pregled kod stručnog lica, a svake dve godine na servis i testiranje.

RONILAČKI INSTRUMENTI Ronilački instrumenti obezbeđuju roniocu sve neophodne informacije koje on mora da ima kako bi ronjenje bilo prijatno i sigurno. Najvažniji podaci koje ronilac tokom svakog ronjenja mora da zna su:

- maksimalna dubina koja je postignuta tokom ronjenja - trenutna dubina na kojoj se ronilac nalazi - vreme provedeno pod vodom

Poznavanje podataka o dubini i vremenu je neophodno, kako bi ronilac bio siguran da ostaje u granicama »krive sigurnosti« /vandekompresioni režim/, što je uobičajeno za rekreativno ronjenje. Svaki ronilac pod vodom nosi svoje instrumente. Postoji određena grupa podataka koja se smatraju korisnim i čije poznavanje doprinosi sigurnijem i lepšem ronjenju. Ti podaci su:

- pravac kretanja

- okvirno preostalo vreme ronjenja /bazirano na trenutnoj dubini, trenutnoj potrošnji vazduha i pritisku u boci/

- broj ronjenja napravljenih u poslednjih 12h - trenutno vreme pod vodom /ili vreme provedeno u poslednjem ronjenju/ - trenutni površinski interval /ili poslednji površinski interval/ - bezbednost prelaska nadmorske visine od 300m - dubina i vreme trajanja eventualnih dekompresionih zastanaka

Još jedna informacija je bitna za sigurno i ugodno ronjenje. To je podatak o preostaloj količini vazduha u boci. On se može svrstati u grupu neophodnih informacija ukoliko ronilac koristi ronilačke boce koje nemaju ventil rezerve.U tim slučajevima obavezan dodatak opremi je manometar koji je vezan na izvod visokog pritiska prvog stepena regulatora. Ronilački instrumenti se pod vodom mogu nositi na dva načina. Prvi način, koji je praktikovan od početka rekreativnog ronjenja, podrazumeva nošenje instrumenata na podlaktici ruke. Drugi način predstavlja tzv. Ronilačku konzolu, plastično kućište u koje su montirani instrumenti. Zahvaljujući napretku tehnologije na konzolama se u novije vreme mogu naći i digitalni instrumenti, pored standardnih analognih. Analogni instrumenti su oni koji vrednost pokazuju mehaničkim putem.. Digitalni instrumenti su novijeg datuma i vrednosti pokazuju na jednostavnom numeričkom displeju. Oni koriste elektronske elemente i algoritme koji se menjaju u zavisnosti od promene napona,a koji pak zavisi od ulaznih parametara od značaja za ronjenje ( pritisak okoline i vreme) tako da su precizniji od analognih instrumenata. Osim preciznosti, digitalni instrumenti imaju još jednu korisnu osobinu, a to je da na osnovu jednog,ili više ulaznih podatka,mogu da pomoču ugrađenih algoritama da preračunaju ostale podatke od značaja za ronjenje. Ronilački kompjuteri su kvalitetniji uređaji, koji pružaju više informacija.

MANOMETAR, SAT, DUBINOMER, DEKOMPRESIONE TABLICE, KOMPJUTER

PODVODNI MANOMETAR Evropski tipovi pokazuju pritisak do 300 bara sa osenčenih prvih 50 bara kao znak da je to minimalna količina vazduha sa kojom se mora krenuti u izron. Kod severnoameričkih proizvođača manometri su baždareni do 3500-4000 psi sa prvih 500 psi u crvenom polju.

Najnoviji tipovi manometra su digitalnog tipa i najčešće su integrisani u elektronske konzole ili kompjutere. Oni su vrlo precizni, a neki modeli omogućavaju i grafički prikaz količine vazduha u boci.

Transmiteri – pritisak u boci se očitava na kompjuteru.

Ronilačke konzole predstavljaju kombinaciju dva ili više ronilačkih instrumenata smeštenih u zajedničko kućište.

DUBINOMER Jedan od najvažnijih instrumenata, bez kojeg se ne može baviti rekreativnim ronjenjem je dubinomer. To je u stvari, manometar koji meri pritisak vode i pokazuje ga na skali, koja je podeljena u metrima /ili drugim jedinicama/. Dubinomeri prema konstrukciji mogu biti:

-Kapilarni -Otvorena Burdonova cev -Dubinomeri punjeni sa membranom – -Digitalni dubinomer Bez obzira na tip dubinomera, on bi morao da ima mogućnost da pokazuje, osim trenutne, i maksimalnu dubinu koju je ronilac postigao i da poseduje mogućnost podešavanja igle na nultu poziciju.

RONILAČKI SAT

Klasični /analogni/ ronilački sat-imaju bazel Digitalni satovi- nemaju bazel, već poseduju štopericu koja se koristi za merenje vremena Ronilački sat je jedini instrument koji se ne postavlja na konzolu, već se isključivo nosi na ruci.

DEKOMPRESIONE TABLICE Dekompresione tablice služe da nam definišu dinamiku izrona: brzinu i eventualne zastanke u odnosu na dubinu i vreme koje smo proveli pod vodom. Dekompresione tablice obavezno sadrže sledeće kolone: Dubina ronjenja u metrima - označava maksimalno postignutu dubinu bez obzira koliko smo se zadržali na toj dubini; Boravak na dnu u minutima – označava vreme od početka zarona, postizanja maksimalne dubine do početka aktivnog izrona; Dekompresioni zastanci – stepenasta dekompresija koja se vrši na po tri metra od površine sa vremenima zastanka izraženo u minutima; Dekompresione tablice mogu da imaju oznake grupe ponavljanja za sukcesivna ronjenja

Ronjenje unutar "krivulje sigurnosti" Ovaj pojam podrazumeva ronjenje u okviru dubine i vremena kada nije potrebno vršiti dekompresine zastanke ili tzv. ronjenje u ne-deco režimu. Krivulja sigurnosti predstavlja grafički prikaz.

PRINCIPI UPOTREBE PROFILAKTIČKIH DEKOMPRESIONIH TABLICA: Ako u tablicama nema tačne dubine na kojoj je ronjeno onda se kao osnova za dekompresiju uzima najbliža veća dubina; Ako u tablicama nema tačnog vremena provedenog na dnu onda se kao osnova uzima najbliže duže vreme; Brzina izrona do prvog zastanka i između zastanaka treba da bude u skladu sa dozvoljenom brzinom u tablicama, a preporučuje se do 10 metara u minuti; Ako u koloni „dekompresioni zastanci“ nije navedeno vreme zadržavanja to znači da je reč o ronjenjenju u „granicama krivulje sigurnosti“ Prilikom ronjenja u otežanim uslovima dekompresija se obavlja prema prvom sledećem strožijem režimu ( prema većoj dubini). Dubina ronjenja u metrima - označava maksimalno postignutu dubinu bez obzira koliko smo se zadržali na toj dubini, vreme ronjenja označava vreme od početka zarona do početka aktivnog izrona;

Pod vodom se lako dođe u situaciju da se ne ispoštuje unapred isplanirano ronjenje. Zbog takvih situacija je neophodno imati sa sobom plastične ronilačke tablice koje omogućavaju da se pravilno izvede dekompresija. Sa tablicama, koje ima uz sebe, ronilac izbegava situacije u kojima izroni, a nije vršio neophodne dekompresione zastanke, ili je pak nepotrebno izronio, a mogao je još da bude pod vodom. Na tržištu se mogu naći različite tablice US-Navy, Bulmanove, »No-bubbles«, PADI i druge. Iako se razlikuju u podatcima koje pružaju, zajedničko im je da su veoma sigurne i ronilac koji ih koristi treba da se pridržava datih podataka. Ronilačke tablice polako izlaze iz upotrebe zahvaljujući sve pristupačnijoj ceni kompjutera. Ipak, i pored kompjutera, mnogi ronioci vole da ih imaju sa sobom, »za svaki slučaj«. RONILAČKI KOMPJUTERI Ronilački kompjuter objedinjujuje funkciju dubinomera, ronilačkog sata i dekompresionih tablica Ronilački kompjuter nas informiše o dubini ronjenja, vremenu koje smo proveli pod vodom računa režime izronjavanja,kontroliše brzinu izrona, meri temperaturu, pamti ronjenja, izračunava ekvivalente dubina na višim nadmorskim visinama

Ronilački kompjuter precizno izračunava zasićenost organizma gasovima, na osnovu stvarno provedenog vremena na svakoj postignutoj dubini tokom ronjenja. Time je eliminisana potreba da se za preračunavanje u obzir uzima maksimalna postignuta dubina. Čak šta više, kompjuter računa saturaciju i desaturaciju organizma pri svakoj promeni dubine na osnovu vremena koje je ronilac proveo na njima. Na osnovu ovoga može se zaključiti da kompjuter dopušta ronjenje prema graničnim /maksimalnim/ vrednostima, što je u suprotnosti sa preporukom da se u tablicama nikad ne koriste maksimalne vrednosti. Ronilački kompjuteri su tako pravljeni da računaju više teoretski tkiva, sa različitim poluvremenima zasićenja, pa u stvari dozvoljavaju samo još konzervativniji

profil ronjenja. Ipak, u isto vreme, precizno računajući stvarnu dubinu i vreme pod vodom i desaturaciju organizma kada se tokom ronjenja smanjuje dubina, oni omogućavaju duže ronjenje u vandekompresionom režimu /krivi sigurnosti/. Zato su kompjuteri mnogo korisniji od tablica za multi-level ronjenja. Za razliku od kalkulatora, kompjuteri obrađuju sve podatke koje dobiju, pa su u stanju da osim standardnih informacija pruže i dodatne podatke, kao na primer:

- kada krenuti u izron da bi se ostalo u vandekompresionom režimu - količinu preostalog vazduha u boci, predstavljenu u minutima - vreme trajanja i dubine za eventualne dekompresijone zastanke - upozoravaju na prekoračenje brzine izrona (10m/min.)

- dnevnik sa poslednjih ronjenja i na osnovu njih preračunata »granica sigurnosti« za ponovljena ronjenja i sl.

Posebnu vrednost predstavlja automatsko podešavanje za ronjenja na nadmorskim visinama različitim od nivoa mora. DAN EUROPE PREPORUČUJE (bez obzira na “savet” vašeg ronilačkog kompjutera): Nemojte leteti avionom ukoliko je od poslednjeg ronjenja, koje nije zahtevalo dekompresione zastanke, prošlo manje od 12 sati! Nemojte leteti avionom ukoliko je od poslednjeg ponovljenog ronjenja ili dekompresionih ronjenja, prošlo manje od 24 časa! Ne prelazite preko granica svojih mogućnosti, svoje obučenosti i ne kršite standarde preporučenih režima ronjenja! Planirajte svoje ronjenje i ronite po svom planu !!!

POSEBNA OPREMA I PRIBOR

-Ronilački nož -Podvodne lampe -Zastavice i bove -Pomoćni izvori vazduha

RONILAČKI NOŽ Nož predstavlja osnovni ronilački alat. Tokom ronjenja može često do- ći do situacija koje zahtevaju da se nešto preseče ili odlomi. Isto tako, nož predstavlja vrlo koristan osnov za merenje predmeta pod vodom.

Održavanje

Ronilački noževi se održavaju ispiranjem čistom vodom posle svakog ronjenja, bez obzira da li je ono vršeno u slanoj ili slatkoj vodi. Nezavisno od tipa zaštite noževi često pokazuju tendenciju korodiranja. Iz tog razloga potrebno ih je posle ispiranja obrisati. Takođe, i korice treba isprati i prosušiti, jer se nož mora ostavljati na suvo mesto. Ne preporučuje se naknadno oštrenje noževa, jer se na taj način obično skida zaštita od rđanja.

SIGNALNA BOVA je jedan od retkih delova ronilačke opreme čiju upotrebu propisuje većina lokalnih zakona o obavljanju podvodnih aktivnosti. Uglavnom je loptastog oblika i povezana je sa roniocem ili brodom tankim konopom, sa ronilačkom zastavom označava zonu ronjenja i na taj način upozorava sve koji se nalaze u blizini na oprez.

PODVODNE LAMPE Dobro opremljen ronilac u svom kompletu opreme obavezno ima i podvodnu lampu. Na većim dubinama zbog slabijeg prodora svetlosti je dosta tamno i vidljivost je smanjena. Takođe je i zbog loma svetlosti drugačije raspoznavanje boja koje već kod dubine od 6 - 7 metara gube svoja svojstva koja imaju iznad površine. Podvodne lampe razlikujemo po velicini ( vezano za napajanje – akumulator ili baterije ) Razlikuju se i po izvoru svjetlosti. Nude se modeli s halogenim, LED i HID (High Intensity

Discharge) sijalicama.

POMOĆNI IZVORI VAZDUHA PONY-BOCA Ovo je klasičan ronilački cilindar malog kapaciteta. Postavlja se ili pored glavnog aparata ili se pričvršćuje između boca koje čine dvoboc, i u njen sastav dolazi standardni regulator. Ovaj sistem se koristi kao potpuno nezavisan izvor vazduha, tako da u slučaju potrebe obezbeđuje nesmetano disanje bez obzira na razlog prestanka doziranja glavnog aparata. Zahvaljujući svojoj zapremini /2-5 litara odnosno 400-1000 litara vazduha na 200 bara/ omogućuje ne samo izron, već i obavljanje kraćih dekompresionih zastanaka. BOCA ZA IZRON /SPARE AIR/ Ovo je sličan sistem kao PONY-boca. Razlika je utoliko što minijaturna boca ne koristi standardni regulator. Kod nje je na glavni ventil montiran specilalan usnik koji zamenjuje regulator. Ova boca ne dozvoljava duže disanje, već omogućava samo par udaha, koji su obično dovoljni za bezbedan izron. Boce za izron, se proizvode u zapreminama od 0,22; 0,37 i 0,4 litara /u zavisnosti od proizvođača/, što na pritisku od 200 bara, na koji se pune, daje od 44 do 80 litara vazduha

RONILAČKI ZNACI SIGNALIZACIJA ISPOD POVRŠINE Komunikacija je veoma važna u ronjenju, pa se zbog ograničenja koje uslovljava voda primenjuju različite tehnike. Na površini se upotrebljavaju signali rukama, zastavicama, pištaljkama ili sirenom, podvodnom lampom i ritmički signali. Pod vodom se koriste znaci koji se daju rukama, lampom i ritmički signali. Odeđeni znaci koji su od većeg značaja prihvaćeni su međunarodno i njihovo poznavanje je obavezno. Takođe, postoje i znaci koji nisu obavezni ali su u upotrebi svuda u svetu i umnogome olakšavaju sporazumevanje pod vodom. SVI ZNACI KOJI SE DAJU DRUGIMA MORAJU BITI /OD SUPROTNE STRANE/ PONOVLJENI KAO POTVRDA PRIJEMA I PRIHVATANJA.

Sporazumevanje pod vodom

ZARONI Znak kojim se obaveštavaju ostali ronioci da krenu u zaron. Upotrebljava se i pod vodom

kada se treba spustiti na veću dubinu.

OK Koristi se i kao pitanje i kao odgovor , ako je

sve u redu i kao potvrda razumevanja drugog znaka.

NEŠTO NIJE U REDU

Obaveštavaju se ostali ronioci da nešto nije u redu, ili se neko ne oseća najbolje ali situacija

ne zahteva nikakvu intervenciju. Daje se ispruženom šakom sa raširenim prstima koja

se rotira oko svoje uzdužne ose.

POKAZIVANJE Na ovaj način se pokazuju objekti ili osobe pod

vodom

NEMAM VAZDUHA

Obaveštavaju se ostali u grupi da je ronilac ostao bez vazduha. Nakon toga je potrebno

objasniti da li će ronilac izroniti ili je potrebno bratsko disanje.

POVUCI MOJU REZERVU

Ovaj znak se daje kad ronilac ne može da dohvati ručicu rezerve na boci i potrebna mu je

pomoć.

POVUKAO SAM REZERVU

Obaveštavaju se ostali ronioci da je ronilac oslobodio rezervnu količinu vazduha u boci.

STOP Označava se da se ronilac ili grupa zaustavi, ili

da se prekine sa aktivnost.

IZRONI Obaveštavaju se svi ronioci da treba krenuti ka površini. Upotrebljva se i za obaveštavanje da

treba smanjiti dubinu.

OK Daje se na površini kada je ronilac udaljen i

standardni znak se dobro ne vidi.

OK Daje se takođe na površini kada je jedna ruka

zauzeta.

POTREBNA POMOĆ Daje se na površini kada je ronilac blizu

POTREBNA POMOĆ Daje se na površini kada je ronilac udaljen.

OK Znak koji se daje noću. Ima isto značenje kao

standardni znak.

NEŠTO NIJE U REDU Znak koji se daje noću. Ima isto značenje kao

standardni znak.

POTREBNO BRATSKO DISANJE

Daje se drugom roniocu kada je neophodno primeniti bratsko disanje.

VRTOGLAVICA

Znak kojim se ostali ronioci ili vođa grupe obaveštavaju da je došlo do vrtoglavice (usled

otežanog izjednačavanja pritiska, pijanstva dubine itd.)

SAKUPLJANJE Zahtev drugim roniocima u grupi da se okupe

u krug i obrate pažnju na vođu grupe.

KOJI PRAVAC Pitanje koje se postavlja okretanjem šake sa

ispruženim palcem.

SMER Odgovor na pitanje KOJI PRAVAC. Rukom se

označava osnovni pravac.

ISPOD,IZNAD,OKOLO Ovo je precizniji odgovor na pitanje KOJI

PRAVAC. Rukom se preciznije objašnjava put kojim treba poći.

TI VODI, JA PRATIM

Sa ovim znakom se menja vođstvo para (ili grupe) dogovoreno pre ronjenja.

USPORI

Obaveštavaju se ostali da uspore kretanje, vršenje neke radnje ili ritam disanja.

OSTANI NA TOJ DUBINI

Obično sledi posle znaka ZARONI ili IZRONI. Daje se ispruženom šakom okrenutom na dole

sa raširenim prstima koja se pomera levo-desno.

NISAM IZJEDNAČIO PRITISAK

Obaveštavaju se ostali ronioci da ronilac ima problema sa izjednačavanjem pritiska u ušima.

ZAJEDNO RONITI Ovim se znakom obično upozoravaju ronioci koji su udaljeni od grupe da treba da ostanu

zajedno sa ostalim roniocima.

NAPOMENA: Na upućeno pitanje pod vodom od strane nekog ronioca drugom obavezan je odgovor. ZNACI KOJI SE DAJU NOĆU Znaci svetiljkom se daju kada je ronilac udaljen, a ako je u blizini daju se uobičajeni znaci osvetljeni lampom. »OK« - Ima isto značenje kao i standardnio znak. »NEŠTO NIJE U REDU« - Ima isto značenje kao i standardni znak.

T 4. TOKSIČNO DELOVANJE GASOVA U RONJENJU Uzroci, znaci i simptomi, prevencija i sanacija

- Daltonov zakon (ponavljanje)

- Kiseonik (hipoksija i hiperoksija)

- Azot

- Ugljendioksid

- Ugljen monoksid

TOKSIČNOST GASOVA

Prilikom rekreativnog i sportskog ronjenja se kao medijum za disanje uglavnom koristi vazduh –mešavina gasova koju (približno) čine: kiseonik 21%, azot 78%, a ostalo su ugljen dioksid 0,03% i retki gasovi u tragovima: argon, neon, ksenon, helijum, vodonik i dr. Poslednjih godina se sve više i za rekreativno ronjenje, koriste medijumi sa povećanom koncentracijom kiseonika (npr. Nitrox - do 40% kiseonika), ili druge mešavine kiseonika, helijuma, azota (Trimix, Heliox). Efekti gasova na ljudski organizam zavise isključivo od njihovog parcijalnog pritiska u medijumu koji se udiše i posledične vrednosti parcijalnog pritiska koji ostvaruju u krvi i tkivima, što zavisi od još nekih dodatnih faktora ( ventilacije pluća, transfera gasa preko pluća u krvotok, efikasnosti krvotoka i stanja tkiva i ćelija).

Parcijalni pritisak gasa se određuje kada je poznat procenat njegove zastupljenosti u mešavini koja se udiše i ukupni pritisak iste mešavine, a prema formuli: Pp = (Pr x PA)/100, gde je Pp= parcijalni pritisak gasa; Pr = procenat gasa u mešavini; PA= apsolutni pritisak mešavine. Primer za određivanje parcijalnog pritiska kiseonika, prilikom udisanja vazduha, na nivou mora i pritisku vazduha od 1 bar ( približno 1 ATA - apsolutne atmosfere): Pp kiseonika = ( 21% x 1 bar) /100 = 0,21 bar Za većinu gasova koji se koriste za disajne medijume, postoji raspon vrednosti njihovih parcijanih pritisaka u okviru koga je bezbedno udisati ih. Van toga, dolazi do ispoljavanja štetnih, odnosno toksičnih efekata gasova na ljudski organizam, što se može i mora sprečiti pažljivim planiranjem svakog ronjenja.

KISEONIK

Iako neophodan za život, kiseonik može biti vrlo opasan ukoliko se udiše pod parcijalnim pritiskom koji je van raspona od 0,16 – 0,4 bar. Vrednosti ispod 0,16 bar dovode do nedostatka kiseonika u organizmu (tzv. hipoksije), tkiva mogu pretrpeti oštećenja, a posebno moždano tkivo koje je u ovom slučaju i najosetljivije.

Parcijalni pritisci kiseonika ispod 0,1 bar dovode do nesvestice, a za kratko vreme i do smrti. Dugotrajno udisanje kiseonika pod Pp većim od 0,4 ( više sati ili dana), izaziva postepene promene na finim strukturama pluća (plućni oblik kiseoničke toksičnosti), a u odmaklim fazama dovodi do pojave kašlja, bola iza grudne kosti, otežanog disanja sa poremećenom razmenom gasova i razvojem fibroze pluća. Relativno kratkotrajno izlaganje Pp kiseonika većem od 1,6 bara ( 10-40 minuta) prilikom ronjenja, dovodi do nervnog oblika toksičnosti koji se u početku manifestuje sužavanjem vidnog polja, mučninom, tikovima-trzajevima malih mišićnih grupa na licu i može dovesti do epileptičnog napada, koji je pod vodom uglavnom fatalan. Zbog toga je danas preporuka da parcijalni pritisak kiseonika u mešavinama koje se koriste za ronjenje ne prelazi 1,4 bara. Prilikom lečenja hiperbaričnim kiseonikom (u hiperbaričnim komorama), maksimalna vrednost Pp kiseonika ne sme preći 2,8-3,0 bara. Ovako visoke vrednosti Pp kiseonika se koriste za lečenje dekompresione povrede, gasne gangrene i trovanje ugljen monoksidom.

Pacijenti u komori mogu podneti ove vrednosti Pp kiseonika za razliku od ronilaca koji se nalaze u imerziji (u vodenoj sredini), izloženi su fizičkom naprezanju, pothlađivanju i toksičnim efektima ostalih gasova u mešavini.

HIPOKSIJA /nedostatak kiseonika/

Hipoksija je stanje izazvano nedostatkom kiseonika u organizmu koje nastaje zbog smanjenja parcijalnog pritiska u udahnutom vazduhu, ili nemogućnosti da već udahnuti kiseonik bude iskorišćen. Može biti hronična /kada se zbog bolesti pluća ili srca ne iskoristi sav uneti kiseonik/ ili akutna, koja je za ronjenje važnija, kada kiseonik u udahnutom vazduhu padne ispod optimalnog nivoa. Hipoksija se javlja naglo, i često bez ikakvog upozorenja. Praktično jedini znak koji se javlja pri hipoksiji je nagla nesvestica. Ponekad joj prethodi euforično stanje kada osoba nije u stanu da pravilno proceni situaciju, a posle incidenta se ne seća hipoksije i smatra da je sve bilo u redu. Zbog tog subjektivnog osećanja pogođeni nije u stanju da pomogne sam sebi. Prva pomoć:

- izneti pogođenu osobu na atmosferu sa normalnim procentom kiseonika /na površinu/ - kod težih slučajeva hipoksije /prestanak disanja i srčane radnje/ - preduzeti reanimaciju - primeniti 100% kiseonik

Ronioci na dah, a naročito podvodni ribolovci, često forsiraju dužinu boravka pod vodom i u fazi izrona dožive hipoksiju i gubitak svesti

Za vreme boravka na dubini zbog povećanog opšteg pritiska visok je i parcijalni pritisak kiseonika u plućima. Tokom izrona naglo se smanjuje opšti pritisak pa i parcijalni pritisak kiseonika, te se neposredno pred površinom dostiže opasna hipoksična zona kada se gubi svest.

HIPERVENTILACIJA predstavlja forsirano, ubrzano i produbljeno disanje koje traje neko vreme.Više od dva-tri respiratorna ciklusa forsiranog disanja remete fiziološko stanje organizma. Hiperventilacijom značajno snižavamo količinu CO2 u organizmu, čime odlažemo pojavu gladi za vazduhom.

HIPEROKSIJA /trovanje kiseonikom/

Kiseonik je gas koji je neophodan za održavanje života, ali ukoliko se diše pod povišenim pritiskom, ponaša se kao jak otrov. U rekreativnom ronjenju sa komprimovanim vazduhom je veoma redak slučaj trovanja, i do pojave hiperoksije dolazi samo na dubinama na kojima parcijalni pritisak O2 poraste preko kritične granice koja iznosi od 1,6 do 2,5 bara. Dubina na

kojoj parcijalni pritisak kiseonika dostiže tu granicu se može izračunati pomoću Daltonovog zakona. P . V P1 = ---------------- 100 odnosno: 100 . p1 P = ------------------- A Gde je : P1 – parcijalni pritisak P – apsolutni pritisak A – procenat gasa u smeši Pošto se za rekreativna ronjenja koristi i atmosferski vazduh gde je kiseonik zastupljen sa 20% znači da će se kritičan nivo parcijalnog pritiska kiseonika od 1,6 bara dostići na dubini od 70m. 100 . 1,6 P = ----------------------- = 8atm =70m 20 U profesionalnom ronjenju sa gasnim mešavinama i aparatima sa zatvorenim krugom disanja, relativno često dolazi do toksičnog delovanja kiseonika. Trovanje se javlja u dva oblika:

- PLUĆNI OBLIK /Loran-Smitov efekt/ i - NEUROTOKSIČNI OBLIK /kiseonikova epilepsija ili Pol Bertov efekt/

TOKSIČNI EFEKTI AZOTA - AZOTNA NARKOZA

Svim roniocima je poznato da udisanje azota pod povišenim pritiskom, odnosno vazduha kao medijuma za disanje koji sadrži 78% azota, na dubinama preko 30 metara, izaziva osećaj i stanje slično pijanstvu. Sa povećanjem dubine, ispoljavaju se još neprijatniji simptomi u vidu neadekvatnog rasuđivanja, omamljenosti, poremećene koordinacije pokreta, pospanosti, a kasnije i pojave halucinacija ili velike uznemirenosti. Smanjenjem dubine, simptomi se polako ublažavaju ili otklanjanju. Utreniranost i često upražnjavanje ronjenja odlažu ispoljavanje ovih efekata azota, ali su individualne razlike vrlo velike, kao i intraindividualne- isti ronilac može biti osetljiviji ukoliko roni gladan, neispavan, pothlađen, nalazi se pod stresom, vrši težak fizički rad pod vodom ili je prethodnog dana konzumirao alkoholna pića. Toksični efekti azota su i najvažniji razlog zbog čega se ronjenja sa vazduhom ograničavaju na maksimalnu dubinu od 40metara, odnosno ustanovljena je sigurnosna granica maksimalno

dozvoljenih vrednosti parcijalnog pritiska azota od 3,95 bara u mešavini koja se diše, a u okviru koje bi ronjenje trebalo da bude bezbedno.

TOKSIČNI EFEKTI UGLJEN DIOKSIDA

Ugljen dioksid je produkt metabolizma koji se neprestano stvara u organizmu, ali se efikasno odstranjuje puferskim mehanizmom krvotoka i disanjem (izdahom). Nagomilavanje ugljen dioksida u organizmu je obično posledica njegovog pojačanog stvaranja i neadekvatne ventilacije, odnosno odstranjivanja posredstvom disanja. U ređim slučajevima može biti posledica udisanja medijuma koji sadrži nedozvoljeno visoke koncentracije ovog gasa > 1% na 1 ATA mešavine (Pp CO2 > 0,01 bar odnosno > 10 mbara : loša ventilacija rekompresione komore, podmornice, habitata, teške opreme za ronjenje, loš kvalitet gasa u ronilačkim bocama ili problem sa opremom zatvorenog kruga disanja - ribrideri i istrošenost absorbenta za CO2. Prilikom ronjenja sa bocama se ispoljava zbog štednje vazduha od strane ronilaca (skip breathing), zamaranja prilikom ronjenja, vršenja podvodnih radova na dubinama preko 30 metara (velika gustina gasa - pojačan disajni rad, ali i otpor regulatora). Prvi simptomi su osećaj nedostatka vazduha – glad za vazduhom i glavobolja. Na suvom se mogu uočiti pojačano znojenje i crvenilo kože. Ukoliko se ne reaguje na vreme mogu se razviti i teški simptomi: mučnina, omamljenost, konfuzno stanje i nesvest. Ukoliko se ronilac zamori i oseća glad za vazduhom, mora prestati sa kretanjem pod vodom i pokušati da smiri disanje u vidu ređih ali dubljih udaha. Vođe ronjenja moraju prepoznati i reagovati na prve znake umora i ubrzanog disanja kod članova svoje grupe, ali i prilagoditi režim ronjenja i brzinu kretanja pod vodom prema potrebi najmanje utreniranog ronioca.

HIPERKAPNIJA /trovanje ugljen – dioksidom/

Hiperkapnija, takođe, poznata i kao HIPERKARBIJA, nastaje kada CO2 u udahnutom vazduhu pređe nivo od 2-3%. Najčešći uzrok je kada ronilac ne diše sporo i dovoljno duboko, što rezultuje smanjenim tidalnim kapacitetom i povećanim mrtvim vazdušnim prostorom u alveolama. Najčešći uzrok je kontanimirani vazduh u bocama. Prva pomoć:

- povratak na površinu - usporeni /smanjeni/ pokreti - normalno disanje - primeniti 100% kiseonik

TROVANJE UGLJEN MONOKSIDOM

Visoka koncentracija ugljen monoksida (> 50 ppm na 1 ATA mešavine, odnosno Pp CO > 0,05 mbara u medijumu za disanje ronilaca predstavlja veliki propust u organizaciji ronjenja. Nalazi se u izduvnim gasovima i dimu, produktima rada motora, koji bivaju usisani od stane kompresora. Ovaj gas ima veliki kapacitet vezivanja za hemoglobin (strukturu koja se nalazi u crvenim krvnim zrncima i transportuje kiseonik do ćelija), čak 250 puta veći od kiseonika, koga istiskuje iz veze sa hemoglobinom i uzrokuje pojavu hipoksije i značajna oštećenja tkiva – posebno nervnog sistema. Prvi simptomi - glavobolja i mučnina se ispoljavaju posle dostizanja određene dubine, a pojačavaju se prilikom izrona. Teški simptomi podrazumevaju povraćanje, konfuziju, omaglicu, vrtoglavicu, teško disanje, opštu slabost, nesvesticu, konvulzije a može doći do smrtnog ishoda. Prva pomoć se sastoji u davanju 100% kiseonika na površini i prilikom transporta u bolnicu, a ispoljavanje bilo kog teškog simptoma zahteva lečenje u hiperbaričnoj komori.

CO ( kao i CO2 ) može dospeti u boce prilikom punjenja kompresorom na benzinski ili dizel pogon.

Trovanje ugljen-monoksidom je moguće i izvan ronjenja, ali pod vodom gde vlada povišen pritisak, postaje kompleksnije. Skoro isključivo se javlja iz kontaminiranih boca u koje je dospeo prilikom punjenja. Prisustvo CO je teško detektovati, jer je to gas bez mirisa i ukusa. Ugljen-monoksid se vezuje sa hemoglobinom u krvi i onemogućava ga za prenos kiseonika. Hemoglobin se vezuje lakše sa ugljen-monoksidom nego sa kiseonikom /200-250 puta/, a teško se i dugo oslobađa. Potrebno je 8-12 sati da se uneti CO izdvoji iz organizma. Uticaj ugljen-monoksida na organizam zavisi i od dužine i količine udisanja ovog gasa. Prvi simptom trovanja je osećaj pritiska u glavi /u temenu i slepoočnicama/. Sa porastom koncentracije gasa javlja se šum u ušima, vrtoglavica, mučnina i povraćanje, drhtanje prstiju, opšta slabost i gubitak svesti, a ponekad i konvulzije /grčevi/. Može se javiti i jarko crvenilo usana i ispod noktiju, mada to nije

uvek slučaj. U najtežim slučajevima mogu nastati psihički poremećaji, paraliza pa čak i trajna oštećenja mozga. Prva pomoć je da otrovani krene u izron do eventualnog prvog zastanka dekompresije, gde mu treba omogućiti disanje sa drugim aparatom ili ako je moguće sa kiseonikom, u kom slučaju mora imati pratioca. Ovo obično dovodi do poboljšanja i postupno do nestajanja simptoma trovanja. Na površini ga treba raspremiti i držati na čistom vazduhu i po mogućnosti dati čist kiseonik. Ukoliko je otrovani bez pulsa i ne diše treba mu dati veštačko disanje i masažu srca. Trovanje ugljen-monoksidom je lakše sprečiti nego povređenom pružiti prvu pomoć. Posebnu pažnju treba obratiti na izbor, montažu i održavanje kompresora, a naročito filtera za vazduh. Filteri treba da su što kvalitetniji jer oni od aktivnog uglja i silikagela ne štite od ugljen-monoksida. Preporučuje se upotreba kompresora sa pogonom na elektromotor, a ukoliko to nije moguće, posebnu pažnju treba obratiti da usisni ventil /za vazduh/ bude što je moguće vuše udaljen od izduvnog ventila i da vetar duva u pravcu od usisnog ka izduvnom ventilu. Prva pomoć:

- povratak na površinu - odstraniti izvor ugljen-monoksida - kontrolisati disanje i puls i primeniti reanimaciju ako je potrebno - primeniti 100% kiseonik - što pre kontaktirati kvalifikovanu medicinsku pomoć - hospitalizacija

T 5. OSNOVI FIZIOLOGIJE RONJENJA

- Čula (vid i sluh pod vodom sa opisom oka i uha)

- Respiratorni sistem

- Kardiovaskularni sistem

VID POD VODOM Čovekovo oko funkcioniše tako što odbijenu svetlost od objekta koji se posmatra pretvara u električne inpulse i šalje ih u mozak.

Svetlost se u vodi menja usled zamućenosti, rasipanja, apsorpcije i refrakcije. -Zamućenost vode, bilo da je organskog /plankton i sl./ ili neorganskog /mulj/ porekla, sprečava prodor svetlosti u dubinu. -Čak i u vrlo čistoj vodi, svetlost se rasipa i savija.Mada difuzija smanjuje količinu svetlosti pod vodom, ona čini da se i ta raspoloživa svetlost rasipa još više i time se smanjuju ili se potpuno eliminišu senke pod vodom.

Voda ima mogućnost da apsorbuje elektromagnetne talase, a samim tim i svetlost. Dok prodire u vodu, svetlost biva apsorbovana sa porastom dubine. Sa porastom dubine, prvo se gubi crveni deo spektra, zatim narandžasti, i na kraju žuti i ljubičasti. Zbog svega toga glavni faktor raspoznavanja pod vodom nije boja, već kontrast predmeta.

Poslednja osobina svetlosti koja ima uticaj na ronjenje je refrakcija. Svetlost se savija pri prelasku iz vazduha u vodu i obratno. Iz tih razloga predmeti se vide neoštro /jer se projektuju iza mrežice/, a oko se ponaša kao dalekovido 32 dioptrije. Iz tih razloga ronioci koriste masku sa staklom koja izoluje oko od vode čime se postiže zadovoljavajuća oštrina vida. Ovo uzrokuje da se posmatrani objekat prikazuje bliže za ¼ nego što je stvarna udaljenost. Refrakcija, takođe, utiče i na prividno uvećavanje predmeta ispod vode za oko 1/3 od stvarne veličine.

SLUH POD VODOM Pošto je voda gušća od vazduha,zvuk se u vodi prenosi četiri puta brže nego u vazduhu. Zbog te brzine, ronilac čuje odlično ispod vode, ali teško određuje izvor zvučnih talasa. U

vazduhu čovek određuje pravac na osnovu kašnjenja dolaska zvuka u jedno i drugo uho. Kada je brzina zvuka povećana, kao što je to slučaj pod vodom, kašnjenje je vrlo malo, pa ronilac nije u mogućnosti da odredi pravac odakle zvuk dolazi.U vodi se zvuk prima preko cele površine glave. ( koštana provodljivost )

Na kraju, treba reći da na problem prenosa zvuka pod vodom indirektno utiče i temperatura vode.Ukoliko u vodi postoje pojasevi različite temperature, energija zvučnog talasa se drastično menja pri prolasku, tako da između izvora zvuka i mesta gde se on više ne čuje, često može biti samo par metara.

Ljudsko uho određuje smer dolaska zvuka, upravo zbog kašnjenja u dolasku zvuka u

jedno uho u odnosu na drugo uho. Ovo kašnjenje na vazduhu iznosi oko 0,03 sek, što

nam je dovoljno da odredimo smer dolaska zvuka sa greškom od samo 30. Pod vodom,

zbog već pomenute razlike u brzini prostiranja zvuka, nismo u stanju da odredimp smer

dolaska zvuka, pa zbog toga tokom ronjenja imamo osećaj da zvuk koji čujemo dolazi sa

svih strana. Jedan od čestih uzroka ronilačkih udesa su povrede ronilaca nastale od

brodske elise. Zbog toga uvek tokom ronjenja, a naročito tokom izronjavanja, vodimo

računa da li nam se neki zvuk približava (tj. da li njegov intenzitet raste)

Da bi pravilno funkcionisao, naš organizam zavisi od nekoliko sistema čiji je rad usko povezan i zavisan je jedan od drugoga. Iako su svi životni procesi važni za čoveka, sa stanovišta ronjenja, najbitnija je razmena gasova u organizmu, pri čemu posebnu ulogu imaju cirkulatorni i respiratorni sistem.

RESPIRATORNI SISTEM

sastoji se od disajnih puteva (nosa, nazofarinksa, dušnika) i pluća. Respiratorni sistem obavlja razmenu gasova između organizma i spoljašnje sredine.

Glavna funkcija respiratornog sistema je da obezbedi kiseonik koji je neophodan organizmu i da odstrani ugljen-dioksid. Kiseonik je važan gas za metabolizam čoveka i potreba za njim se javlja kod svih ćelija u organizmu. Mozak i nervni sistem zahtevaju neprekidno snabdevanje, a njihove ćelije odumiru u roku od par minuta ukoliko snabdevanje kiseonikom prestane. Kiseonik se u organizam unosi disanjem. Disanje je stalan proces i sastoji se od udaha i izdaha. Udah /inspiracija/ počinje kada se u telu poveća nivo ugljen-dioksida, a smanji nivo kiseonika,pri čemu je CO2 primaran za kontrolu disanja. U plućima se gasovi razmenjuju u alveolama koje su okružene plućnim kapilarima. Mehanizam po kojem se odvija razmena gasova je difuzija-težnja gasa da se kreće od nivoa veće koncentracije ka manjoj.

Izdah /ekspiracija/ sledi neposredno nakon udaha. To je proces pri kojem dolazi do pasivnog opuštanja dijafragme. Time se grudni koš sužava i primorava pluća da izbace vazduh i vodenu paru, zadržavajući ipak izvestan ostatak tog vazduha. Ritam disanja iznosi oko 15 puta u minutu, ali tokom vežbi, napornog rada i sl. Brzina se povećava pošto se i potrošnja kiseonika i produkcija CO2 takođe povećava. Udahom, se u organizam unosi svež vazduh i sa njim nova količina kiseonika. Normalan udah odraslog čoveka u stanju mirovanja iznosi oko 500cm3 vazduha, a pri vršenju težeg fizičkog rada može iznositi i 2000cm3. Ova se količina se zove respiratorni volumen. Nakon ove količine u organizam je moguće uneti još do 2000cm3(obično 500cm3) što se zove rezervni inspiratorni volumen Sav vazduh koji je unet u organizam nije iskorišćen za razmenu gasova. Postoji određeni prostor u disajnim putevima u kojima se on zadržava, i odatle odstranjuje sledećim izdahom. Taj prostor se naziva mrtvi vazdušni prostor, a količina vazduha koja nije iskorišćena mrtvi volumen. Slično kao kod udaha, i posle normalnog izdaha moguće je forsirano izdahnuti oko 1500cm3 vazduha što čini rezervni ekspiratorni volumen. Količina vazduha koja se normalno unese i iznese iz organizma naziva se tidalni kapacitet. vitalni respiratorni volumen ≈ 2,5l kapacitet rezervni inspirativni volumen ≈ 0,5l ≈ 4,5 l rezervni ekspirativni volumen ≈ 1,5l rezidualni volumen ≈ 1,5l ------------------------------------------------------- totalni kapacitet ≈ 6l U plućima uvek ostaje određeni nivo vazduha. On se ne može nikad izdahnuti, nego se meša sa novom uzdahnutom količinom vazduha. Ta količina iznosi oko 1500cm3 vazduha i zove se rezidualni volumen .

Minutni ventilacioni volumen je količina vazduha koja se u jednom minutu provetri kroz pluća. U stanju mirovanja on iznosi 8 litara, dok za vreme težeg rada ili sportske aktivnosti ova vrednost se može više puta premašiti što iznosi oko 25 - 40 litara vazduha. Minutni ventilacioni volumen je veoma važna veličina, jer se na osnovu poznavanja potrošnje vazduha vrši izračunavanje autonomije aparata

CIRKULATORNI SISTEM /KRVOTOK/

Krvotok obezbeđuje snabdevanje svih ćelija organizma neophodnim elementima ishrane: kiseonikom, koji krv uzima iz pluća i hranjljivim sastojcima koje krv upija kroz resice creva. Glavni činioci krvotoka su krv, srce, i sistem vena i arterija /kardiovaskularni sistem/. -Krv se sastoji od pločastih ćelija i tečnosti i prenosi hranljive sastojke i kiseonik, a odstranjuje produkte sagorevanja i ugljen-dioksid. Glavni sastojci su: 1.Plazma je tečan deo krvi i sastoji se od 90% vode.2.Eritrociti / crvena krvna zrnca / nose glavninu kiseonika za tkiva pomoću hemoglobina koji lako vezuje i oslobađa kiseonik i bez koga bi krv morala da teče 20 puta brže da bi zadovoljila sve potrebe organizma za kiseonikom.

3.Leukociti / bela krvna zrnca / zadatak im je da uvuku u sebe i svare mikrobe i ostale štetne čestice koje prodru u krvotok.

4.Trombociti /krvne pločice/ zaduženi su da zgrušaju krv na mestu povrede i spreče njeno isticanje.

KARDIOVASKULARNI SISTEM čine: srce, arterije, vene i kapilari. 1.Srce je mušićni organ i podeljeno je na dve pretkomore koje primaju krv i pumpaju je u dve komore. Odatle se krv prosleđuje dalje u krvotok. 2.Krvotok predstavlja stalno kretanje krvi, ali ne neprekidno, već u talasima. Put jedne kapi krvi kroz čitav ciklus izgleda ovako: Iz pluća izlazi oksidovana krv i ulazi u arterijsku stranu srca kroz levu pretkomoru, iz koje prelazi u levu komoru. Iz leve komore izlazi u organizam koji preuzima kiseonik iz krvi, a daje ugljen-dioksid, pretvarajući na taj način arterijsku /oksidovanu/ krv u vensku /redukovanu/. Venska krv se vraća u vensku stranu srca, ulazeći u desnu pretkomoru, odakle prelazi u desnu komoru, koja je šalje u pluća na oksidovanje. Ciklus kruženja krvi kroz organizam traje oko 20 sec. Svakim udarom srca formira se puls i krvni pritisak. Puls je frekfencija rada srca i iznosi za odrasle 60-80 otkucaja u minutu. Krvni pritisak se meri u trenutku skupljanja /sistolni/ i u trenutku opuštanja /distolni/ srca. Puls i pritisak mogu da porastu usled fizičkog napora, straha ili stresa, ali se ubrzo nakon toga vraćaju u normalan režim rada.

Veliki krvotok počinje u levoj komori iz koje polazi aorta. Ona raznosi oksidovanu krv po čitavom organizmu. U tkivima se ćelijama predaje kiseonik, a u krv ulazi ugljen-dioksid. Redukovana krv se šupljim venama vraća u desnu pretkomoru srca, a odatle ide u desnu komoru.

Mali krvotok počinje u desnoj komori iz koje polazi plućna arterija koja se zatim grana na levu i desnu arteriju koje redukovanu krv odnose u pluća. U plućima se krv oksiduje (otpušta se CO2, a prima О2, hemoglobin u eritrocitima prelazi u oksihemoglobin) i vraća plućnim venama u levu pretkomoru

T 6. BAROTRAUME Uzroci, znaci i simptomi, prevencija i sanacija

- Bojl-mariotov zakon (ponavljanje)

- Uši

- Sinusi

- Zubi

- Skviz ronilačke opreme

- Pluća

- Arterijska ( barotraumatska ) gasna embolija

BAROTRAUMA je povreda specifična za ronjenje i manifestuje se oštećenjem tkiva zbog

nemogućnosti da se pritisak u šupljinama tela ispunjenih gasom (pluća, srednje uho, sinusi

itd.) izjednači sa pritiskom okoline i da se brzo prilagođava promenama ambijentalnog

pritiska-prema Boyl-Mariott-ovom zakonu.

Najveće promene se registruju u prvih 10 metara dubine zato što se zapremina i pritisak

menjaju za 50%.

Barotrauma srednjeg uha je najčešća povreda u ronjenju uopšte. Češće se javlja prilikom zarona, ali se može ispoljiti i u toku izranjanja. Manifestuje se osećanjem pritiska u uhu, bolom, konduktivnim oštećenjem sluha, perforacijom bubne opne i vrtoglavicom zbog iznenadne kalorične stimulacije. Posledica je nemogućnosti da se izjednači pritisak u srednjem uhu zbog loše tehnike izjednačavanja pritiska, infekcije gornjih disajnih puteva i anatomskih deformacija.

IZJEDNAČAVANJE PRITISKA U SREDNJEM UHU Izjednačavanje pritiska u srednjem uhu tokom zarona vrši se propuštanjem vazduha kroz Eustahijevu tubu.. Za izjednačavanje većina ronilaca koristi TONBEE ili VALSALVA MANEVAR Tonbee manevar sastoji se od blokiranja nosnica, zatvaranja usta i gutanja Valsalva manevar izvršava se tako da se začepe nosnice i lagano dune. Frenzelov manevar; mišićima grla (gutanjem) potiskuje se vazduh u zatvoreni nos. Ovaj manevar smanjuje mogućnost povrede okruglog otvora u srednjem uvu. Čin gutanja ili duvanja povećava pritisak unutar nosne šupljine Roniocima se često događa da pritisak izjednačavaju nakon što je već došlo do oštećenja. Ronilac ne sme čekati da mu bol signalizira potrebu za izjednačavanjem pritisaka u ušima. Manevre izjednačavanja treba započeti odmah po početku zarona ili na prvi "osećaj promene pritiska Bol je indikator da je barotrauma već nastupila. Ronilac ne smije čekati da mu bol signalizira potrebu za izjednačavanjem pritiska u ušima. Manevre izjednačavanja treba započeti neposredno nakon što ronilac započne sa zaronom. Izjednačavajte pritisak rano i često za vrijeme zarona! Ne ignorišite bol!

Pri izvršavanju Valsalva manevra ronilac mora biti oprezan i nikada ga ne forsirati. Česti su slučajevi da ronilac uspešno izjednači pritisak u jednom uhu, ali ne i u drugom. Ukoliko forsiramo Valsalvin manevar u ovakvom slučaju može doći i do pucanja bubne opne i zbog toga je uvek dobro prvo pokušati smanjiti dubinu i ponovo pokušati sa manevrom. Ukoliko ni tada ne možemo izjednačiti pritisak treba odustati od ronjenja za taj dan. Na izjednačavanje pritiska može uticati i položaj tela za vrijeme zarona.

Kada ronilac zaranja na glavu, krvne žile koje oblažu Eustahijevu tubu se proširuju zbog pojačanog snabdevanja mozga krvlju. Zbog toga je otežan protok vazduha u srednje uho. Zaronom na noge otklanja se ovaj problem. BAROTRAUMA UNUTRAŠNJEG UHA je relativno retka, ali ozbiljna povreda. Može se javiti izolovano ili istovremeno sa barotraumom srednjeg uha. Manifestuje se zvonjenjem u uhu, upornom vrtoglavicom i perceptivnim oštećenjem sluha. Obično postoji ruptura okruglog prozora sa perilimfnom fistulom. Lečenje je obično hirurško, a ronilačka karijera uglavnom završena

BAROTRAUMATSKI POREMEĆAJI SPOLJAŠNJEG UVA / OBRNUTO UVO

Povrede spoljašnjeg uva su obično izazvane kapuljačom koja tesno prianja uz ušnu školjku i onemogućava prolazak vazduha. Isti problem može izazvati i kaiš maske kada se postavi preko ušne školjke, kao i sekret u uvu.

Ako se prilikom ronjenja upotrebljavaju ušni čepovi ili odela sa kapuljačom koja čvrsto priležu uz ušnu školjku, u slušnom kanalu će se javiti podpritisa u odnosu na srednje uvo, jer voda nemože da prodre u slušni kanal. Usled ovoga bubna opna će se savijati prema slušnom kanalu (spoljašnjem uvu). Na spoljašnjoj strani bubne opne javiće se krvlju podliveni mehurići. Ova pojava se naziva obrnuto uvo. Znatno je lakše oboljenje od pucanja bubne opne. Praćeno je krvarenjem u slušnom kanalu.

Ako ronimo sa prehladom ili ako koristimo kapi za nos pre zarona, može nam se desiti obrnuta situacija. Obrnuto uvo može biti i posledica barotraume srednjeg uva prilikom izrona. U toku izrona vazduh ne može da izađe kroz Eustahijevu tubu jer je ona blokirana, usled čega u srednjem uvu ostaje nadpritisak. Kako se budemo približavali površini, bol će biti sve jači. Posledice su pucanje bubne opne ili "obrnuto uvo" (eng. Inverted Ear). Kao i u prethodnim slučajevima, važno je izjednačiti pritisak. "Obrnuto uvo" se često javlja kod onih koji su imali teškoća sa izjednačavanjem pritiska u toku zarona.

Simptomi: Simptomi povrede spoljašnjeg uva su bol u uvu koji se ne smanjuje sa izjednačavanjem pritiska, krv iz uva i drugi simptomi koji su slični sa povredama srednjeg uva.

Preventiva: Iako pored svih preduzetih mera dođe do ovoga, prekinite izron i zaronite do dubine na kojoj bol nestaje. Tada treba pokušati veoma lagani izron uz stalno gutanje, zevanje ili pomeranje vilice levo-desno kako bi olakšali izjednačavanje pritiska.

BAROTRAUMA SINUSA (paranazalnih šupljina) je česta povreda u ronjenju i posledica je akutne ili hronične blokade izvodnih kanala sinusa. Najčešće su zahvaćeni frontalni sinusi. Lečenje je slično kao kod barotraume srednjeg uha.

BAROTRAUMA ZUBA (BARODONTALGIJA)

Svaki bol zuba koji se javlja prilikom urona, izrona ili letenja ukazuje na moguće postojanje barodontalgije.

Način nastanka povrede je jednostavan : prilikom boravka pod visokim pritiskom u mikropukotinama može se zadržati vazduh u manjim ili većim količinama, i taj vazduh pri prelasku na manji pritisak vrši ekspanziju i pokušava da se širi.

Bol je javlja jer taj vazduh vrši pritisak na nerve koji se nalaze oko njega.

Bol uglavnom ne traje dugo, te je i dijagnostika teza ukoliko postoji više mogucih uzrocnika, odnosno vise pokvarenih zuba ili više zuba koji su plombirani.

Rentgenski snimak može da pomognu kod dijagnostike povrede, odnosno utvrđivanja problematičnog zuba (ili više njih).

SKVIZ ( GNJEČENJE ) MASKOM

Vazdušni prostor u masci je podložan promename u zavisnosti od pritiska okoline i može izazvati nagnječenja.Preventiva je povremeno izdisanje vazduha kroz nos.

OSTALE VAZDUŠNE ŠUPLJINE Svaki deo tela ( ili deo opreme ) gde se vazduh zadržava je podložan barotraumi ( creva , gnječenje odelom )

BAROTRAUMA PLUĆA, koja se javlja prilikom izrona, je ozbiljna i po život opasna povreda. Manifestuje se u nekoliko kliničkih oblika pri čemu se mogu i svi oblici istovremeno ispoljiti: PLUĆNI EMFIZEM (lokalizovano oštećenje plućnog parenhima ) MEDIJASTINALNI EMFIZEM I POTKOŽNI EMFIZEM PNEUMOTORAKS ARTERIJSKA GASNA EMBOLIJA – AGE Nastaje prilikom izrona kada se zbog smanjenja ambijentalnog pritiska poveća zapremine gasa u plućima. Tkiva će se oštetiti ukoliko ekspandirani gas ne bude mogao da se odstrani iz pluća. Gas može ostati zarobljen u plućima zbog postojanja deformiteta i/ili bolesti pluća i neadekvatne tehnike disanja prilikom izrona. Neurološki poremećaji i/ili gubitak svesti prilikom izrona ili neposredno posle izlaska na površinu su manifestacije AGE . Na terenu se mora dati 100% kiseonik i što pre započeti sa hiperbaričnom terapijom.

MEDIJASTIALNI EMFIZEM Nastaje kada se vazduh akumulira u centralnom delu pluća pa pritiska srce i glavne krvne sudove.Simptomi su otežano disanje i kratak dah, čak i kolapsom zbog direktnog pritiska na srce i velike krvne žile. Vidljivo je plavilo kože. Nestaje apsorpcijom akumuliranog vazduha u krvotok. POTKOŽNI EMFIZEM Ova pojava obično prati medijastijalni emfizem kada vazduh nađe put do mekih tkiva u bazi vrata gde se zadržava ispod kože.Simptomi su otok vrata i promena u glasu i pucketanje pri dodiru na vrat i oko ključne kosti

PNEUMOTORAKS U slučaju kada se pluća previše rašire , maramice koje obavijaju pluća pucaju i vazduh ulazi u ovaj prostor.Simptomi su teškoća u disanju,bol u grudima i plava boja kože,sluznica i noktiju. Leči se hirurškom intervencijom.

ARTERIJSKA ( BAROTRAUMATSKA ) GASNA EMBOLIJA Najozbiljnija posledica rupture alveola je oslobađanje gasnih mehurića u plućnu cirkulaciju koji putem plućne vene, leve strane srca, aorte i karotide ulaze u moždanu cirkulaciju. Svaki mehurić koji je prevelik da prođe kroz arteriju zaglaviće se i zaustaviti cirkulaciju prema obližnjim zonama i organima. Embolija je stanje kada neko strano telo začepi krvotok.Kod ronioca je to vazduh. Barotrauma je stanje kada dođe do oštećenja ćelija usled povišenog pritiska vazduha. Barotraumatska gasna embojija ima sličnosti sa dekompresionom bolešću,zbog pojave mehurića,samo se simptomi javljaju u roku od 5-10 min. nakon izrona i nezavisni su od dubine ronjenja. Simptomi su:glavobolja,gubitak svesti,krvavi ispljuvak,bol u grudima,paraliza udova i td. Prva pomoć:povređeni se transportuje u rekompresionu komoru položen na leđa sa nogama podignutim a glavom spuštenom na dole.

T 7. DEKOMPRESIONE POVREDE Uzroci, znaci i simptomi, prevencija i sanacija

- Henrijev zakon (ponavljanje)

- Tipovi povrede

- Sanacija

- Upotreba dekompresionih tablica

- Proračun autonomije

APSORPCIJA AZOTA

Apsorpcija azota u telu se objašnjava Henrijevim zakonom o rastvaranju gasova u tečnostima. U ronjenju se posebno razmatra azot i njegovo rastvaranje u organizmu pri disanju pod povećanim pritiskom, zato što ga ima najviše u vazduhu, a ne troši se u metaboličkim procesima. Prema Henrijevom zakonu, ljudsko telo sadrži rastvorenu količinu azota proporcionalnu pritisku na kom se nalazi. Na površini, telo je saturisano, što znači da je u njemu rastvoreno tačno onoliko gasova koliko ih ima. Na atmosferskom pritisku,za odrasle osobe,rastvorljivoreni gasovi u organizmu iznose oko jedan litar. Kako pritisak raste /usled zarona/, tako se i više azota rastvori u organizmu. Saturisanje organizma se vrši putem respiratornog i cirkulatornog sistema. Kako raste pritisak azota u plazmi, usled sve većeg zasićenja, tako pada razlika pritiska između azota u alveolarnom vazduhu i azota u krvnoj plazmi, pa samim tim pada i nivo apsorpcije. Iz tog razloga organizam brže dođe do 50% zasićenja nego od 50% zasićenja do potpune saturacije. Vreme za koje organizam /ili tkivo/ dođe do 50% zasićenja, zove se vreme poluzasićenja i veoma je važno za razvoj dekompresionih tablica. Vreme poluzasićenja nije isto kod svih tkiva pa tako postoje tzv. Brza tkiva kao što je krv, i spora, kao što je na primer masno tkivo. Rastvoreni azot u organizmu ne predstavlja problem sve dok se ronilac nalazi pod vodom, odnosno povećanim pritiskom okoline. Problemi mogu nastati kada se pritisak smanjuje, tj. kada se krene ka površini. Kada ronilac izranja, pritisak u organizmu opada i dolazi u stanje kada je pritisak rastvorenog azota u plazmi veći nego pritisak azota u alveolarnom vazduhu. Tkivo je tada u stanju supersaturacije, što znači da ima više rastvorenog azota u tkivima nego što bi organizam trebao da ga ima na tom pritisku, i teži da ga se oslobodi. Način oslobađanja, azota iz tečnosti tj.desaturacija se vrši po istom principu kao i saturisanje organizma. Potrebno je određeno vreme da se organizam potpuno oslobodi od »viška« azota, a to vreme zavisi od više faktora: nivoa saturisanosti organizma, razlike u pritiscima azota u alveolama i plazmi i vrste saturisanog tkiva. Naravno, do desaturacije organizma ne dolazi samo kada se izroni na površinu. Oslobađanje azota iz supersaturisanog tkiva se javlja svaki put kada se smanji dubina ronjenja. Primećeno je da organizam može da toleriše određeni nivo supersaturacije bez komplikacija, ali ako razlika u pritiscima između azota u alveolama i krvnoj plazmi postane prevelika pojavljuje se dekompresiona povreda.

DEKOMPRESIONA POVREDA / DEKOMPRESIONA BOLEST

Na osnovu mišljenja većine eksperata za podvodnu medicinu adekvatniji termin za dekompresionu bolest i arterijsku gasnu emboliju (AGE) je DEKOMPRESIONA POVREDA ili dekompresioni poremećaj.

Definiše se kao organski i/ili funkcionalni poremećaj, izazvan separacijom gasne faze u tkivima, odnosno pojavom mehurića u tkivima i cirkulaciji, u osobe koja je bila izložena redukciji ambijentalnog pritiska. To je poremećaj koji može preći u bolest ukoliko se ne preduzmu adekvatne mere i postoje dokazi da neotkriveni, zanemareni ili netretirani znaci i simptomi DCP mogu dovesti do permanentnog organskog i funkcionalnog o{te}enja.

Doppler detekcija mehurića je pokazala da nema DCP bez prisustva mehurića u plućnoj

Danas se umesto stare klasifikacije dekompresione bolesti (DCB) na:

• Tip I laki oblik - koža, limfatici, mišići i zglobovi, opšti simptomi-umor

• Tip II teški oblik - spinalni, cerebralni, vestibularni kardiorespiratorni-“chockes”

• Tip III kombinovani - arterijska gasna embolija i DCB sa neurološkim manifestacijama, rezistentna na terapiju,

predlaže, i ima sve više pristalica, DESKRIPTIVNA KLASIFIKACIJA koja podrazumeva detaljan opis kliničke slike i evoluciju simptoma u funkciji vremena.

Dijagnostički elementi DESKRIPTIVNE KLASIFIKACIJE su:

• kliničke manifestacije

• vreme javljanja simptoma (za vreme ronjenja, neposredno posle izrona, nekoliko minuta ili sati posle izrona)

• evolucija simptoma

• opterećenje organizma gasom (nivo saturacije organizma)-navodi se profil ronjenja, odnosno da li je ronjenje zahtevalo dekompresione zastanke ili nije

• znaci barotraume pluća

FAKTORI KOJI UTIČU NA POJAVU DEKOMPRESIONE POVREDE Smatra se da osobe sa povredama i bolestima koje utiču na rad respiratornih i cirkulatornih organa su podložnije pojavi povrede, kao i starije osobe zbog smenjene efikasnosti ovih sistema. Konzumacija alkohola pre ronjenja ubrzava cirkulaciju u organizmu, usled čega se rastvara veća količina azota.

Pretpostavlja se i da hladna voda utiče na pojavu dekompresione bolesti zbog usporavanja cirkulacije u ekstremitetima čime se usporava izdvajanje već rastvorenog azota. Takođe i radovi ili vežbe pod vodom mogu uticati na pojavu bolesti zbog ubrzanja cirkulacije, kada se azot brže rastvara, dok nakon prestanka rada nema ubrzanog eliminisanja. Ostali faktori za koje se veruje da povećavaju rizik dobijanja dekompresione bolesti:

- ponovljeno ronjenje /posebno više ronjenja u jednom danu/ - duboka ronjenja /posebno preko 30 m/ - brz izron - prelazak nadmorske visine od 300 mnv posle ronjenja - dehidracija organizma - gojaznost - upotreba nekih lekova pre ronjenja - povećanje ugljen-dioksida u organizmu - stres

Prema poslednjim izveštajima DAN-a, faktor rizika koji je stalno prisutan i uočljiv, kada se razmatraju uzroci udesa, su ronjenja na dubinama preko 30 metara. Ostali faktori rizika su ponovljena ronjenja, višestruka ronjenja, stres, brzi izron, azotna narkoza, letenje posle ronjenja, problemi sa opremom ali je njihova učestalost manja nego što bi se očekivalo. Takođe nema značajne razlike između onih koji koriste tablice i kompjutere, iako je veća incidenca AGE kod onih koji koriste tablice. Terapija se sastoji u pružanju prve pomoći 100% kiseonikom, odmah, na mestu povređivanja. Intenzivno hidriranje je značajna dopunska mera prve pomoći. Terapijsku rekompresiju treba započeti što je ranije moguće.

ZNACI OBOLJENJA OD DEKOMPRESIONE BOLESTI / POVREDE Dekompresiona bolest se manifestuje preko brojnih, a ponekad i veoma različitih simptoma, koji mogu da kasne sa pojavom i do 36 časova. Ipak polovina svih oblika ove bolesti se pojavljuje u roku od jednog sata nakon izrona. Osnovni simptomi-znaci dekompresione bolesti su: Umor ili slabost. Svrab i peckanje kože. Bol u rukama, nogama zglobovima ili mišićima. Sumaglica. Obamrlost, trnci, oduzetost. Otežano disanje. Kožni osip. Oduzetost. Nestabilnost pri stajanju i hodu. Intenzivni kašalj. Kolaps, nesvest.

Oblici dekompresione bolesti / povrede Kožni oblik je najlakši oblik dekompresione bolesti i za njega je karakterističan svrab i peckanje kože, uz moguću pojavu ljubičastih pečata, obično na grudima i ramenima. Mada sam po sebi nije opasan, ovaj oblik je važan kao indikacija postojanja oboljenja. Koštano-mišićno-zglobni je najčešći i pojavljuje se u oko 75% slučajeva ove bolesti. Karakteristična je pojava bolova od malog, do veoma velikog inteziteta. Pogođeni su zglobovi, mišići, pa čak i cele mišićne grupe. U stranoj literaturi odomaćen je naziv »bends« za ovaj tip dekompresione bolesti. Nervni oblik se javlja obično neposredno nakon izrona i znaci pojave bolesti su opšta slabost, vrtoglavica, povraćanje, smetnje u vidu i sluhu, gubitak svesti, paraliza pojedinih organa. U relativno kratkom vremenu, može se dogoditi da oboleli bude paralizovan od vrata na niže. Paralitički oblik iako izlečiv,često,za sobom ostavlja posledice. Plućni oblik se javlja posle većih propusta u dekompresionim režimima i ometa rad srca i pluća. Simptomi su težak šok, gušenje, ubrzani rad srca, ubrzani i jedva opipljiv puls, često i »glad za vazduhom«. Lice je bledoljubičasto, a koža hladna i vlažna. Neophodno je brzo vraćanje obolelog na povišeni pritisak /prenošenjem u rekompresionu komoru/ jer se samo tako može sprečiti fatalan ishod ovog oblika. Ušni oblik dekompresione bolesti nastaje nakon začepljenja arterije koja vodi u unutrašnje uvo. Najčešći simptomi su delimična ili potpuna nagluvost, i teškoće u održavanju ravnoteže. Oštećenja uva dekompresionom bolešću se retko potpuno povlače. Lečenje se započinje u rekompresionoj komori. Ostali oblici dekompresione bolesti se relativno retko javljaju. Mehurići azota mogu doći u arterijski sistem, blokirati ga i prouzrikovati simptome od vrtoglavice do srčanog udara. Kasnije manifestacije bolesti su takođe moguće i najčešće se javljaju na kostima i zglobovima i podsećaju na hronični reumatizam. LEČENJE DEKOMPRESIONE BOLESTI / POVREDE Lečenje skoro uvek zahteva rekompresionu komoru. Pravovremena rekompresija je od bitnog značaja, jer svako kašnjenje može ostaviti, ponekad teške posledice, ali ukoliko se na vreme počne sa terapijom i najteži slučajevi mogu biti izlečeni. Lečenje dekompresione bolesti je u potpunosti u nadležnosti lekara.

UPOTREBA DEKOMPRESIONIH TABLICA

Upotreba dekompresionih tablica Tablice sadrže sledeće kolone

a) dubina ronjenja u metrima, b) vreme zadržavanja pod vodom u minutima, c) trajanje postepenog izronjavanja do prvog zastanka u minutima i sekundama, d) zadržavanje na zastancima u minutama na 12, 9, 6 i 3 m, e) ukupno trajanje dekompresije u minutima i sekundama, f) slovni simbol "grupe ponavljanja", faktor za određivanje profilaktičke dekompresije posle ponovljenih ronjenja,

Dubina ronjenja u metrima - označava maksimalno postignutu dubinu bez obzira koliko smo se zadržali na toj dubini; Boravak na dnu u minutima – označava vreme od početka zarona, postizanja maksimalne dubine do početka aktivnog izrona; Dekompresioni zastanci – stepenasta dekompresija koja se vrši na po tri metra od površine sa vremenima zastanka izraženo u minutima; Dekompresione tablice mogu da imaju oznake grupe ponavljanja za sukcesivna ronjenja Ponovljenim (sukcesivnim) ronjenjem smatra se ronjenje koje je napravljeno ( zavisi od tablica ) u intervalu od 10 minuta do 12 časova nakon prvog zarona. Ponovni zaron u vremenu kraćem od 10 minuta smatra se jednim ronjenjem.

PRINCIPI UPOTREBE PROFILAKTIČKIH DEKOMPRESIONIH TABLICA:

- ako se u prvoj koloni tablica ne nalazi tačna dubina na kojoj je ronjeno, zaokružujemo dubinu ronjenja (stvarnu) na najbližu veću dubinu u tablicama,

- u vreme provedeno na dnu računa se stvarno provedeno vreme u ronjenju uz dodavanje vremena upotrebljenog za zaronjavanje,

- ako se u drugoj koloni ne nalazi tačno vreme koje je proteklo od momenta zaronjavanja do časa kada se namerava otpočeti s izronjavanjem, u tablicama se uzima najbliže duže vreme, nikako ne smemo zaokruživati bliže kraće vreme,

- tablice su propračunate za izronjavanje do prvog zastanka i između zastanaka brzinom od 9 m/min i većom brzinom ne treba izronjavati,

- ako u koloni "dekompresioni zastanci" nisu navedena vremena zadržavanja to znači da je to ronjenje u "granicama krivulje sigurnosti", jer zbog ograničene dubine i vremena boravka pod vodom nije potrebna dekompresija,

- u koloni "grupe ponavljanja" sa slovima su izražene grupe ponavljanja za izračunavanje režima dekompresije kada se roni više puta u periodu kraćem od 12 sati,

PRORAČUN AUTONOMIJE

Prilikom planiranja ronjenja, u obzir se mora uzeti i autonomija ronilačkih aparata /tj.vreme koje ronilac može provesti pod vodom dišući vazduh iz ronilačkog aparata/ svakog člana ponaosob.Do odgovora po ovom pitanju moguće je doći na dva načina: Prvi je da se prema poznatoj količini vazduha u aparatu, isplanira celokupno ronjenje. Drugi je da se prema planu ronjenja /dubini/ izračuna potrebna količina vazduha. Osnovna računica je relativno prosta: raspoloživa količina vazduha u boci se podeli sa potrošnjom vazduha /minutni ventilacioni volumen/ i dobije se vreme koje je moguće provesti pod vodom. Međutim, planiranje autonomije ronilačkog aparata nije tako jednostavno. Prvo treba izračunati potrošnju vazduha pod vodom, a na nju utiče više faktora:

- stepen napora koji se ispoljava pod vodm - dubina ronjenja - temperatura vode - fizička kondicija - ronilačko iskustvo i sl.

Odrastao čovek na površini troši oko dvadeset litara vazduha u minuti.Kako se pod vodom vazduh dobija pod pritiskom okoline, odnosno dubine na kojoj se ronilac nalazi, tako se i ova potrošnja vazduha umnožava za taj /apsolutni/ pritisak. To znači da će se na dubini od deset metara, gde vlada pritisak od dva bara, trošiti četrdeset litara vazduha, na dubini od dvadeset metara /tri bara/ šezdeset litara vazduha, itd. Treba napomenuti da je potrošnja od 20 lit/min.predstavlja režim za rekreativno ronjenje, a da se za druge aktivnosti /rad i sl./ moraju uzeti drugi režimi /od 30lit/min. pa na više/. Dakle, potrošnja vazduha pod vodom se može izračunati po sledećoj formuli:

POTROŠNJA VAZDUHA X APSOLUTNI PRITISAK = MINUTNA POTROŠNJA

Znači za ronjenje na dubini od 20 m, pri pretpostavljenoj potrošnji od 20 lit/min, potrošnja vazduha je 60 lit/min. 20 lit/min x 3 bara = 60 lit/min.

Osim potrošnje vazduha, za izračunavanje autonomije ronilačkog aparata potrebno je izračunati raspoloživu količinu vazduha u boci. Svaka boca ima svoju maksimalnu zapreminu /u litrima/ i maksimalni radni pritisak na koji može biti napunjenja. Ove dve veličine su uvek obeležene na grliću boce. Bruto raspoloživa količina vazduha za ronjenje dobija se kada se ove dve količine pomnože. Ukoliko je boca pre ronjenja korišćena, ili nije napunjena na maksimalni radni pritisak, potrebno je manometrom izmeriti pritisak koji trenutno vlada u njoj. U tom slučaju treba izmereni manometarski pritisak pomnožiti sa zapreminom boce da bi se dobila tačna bruto količina vazduha za ronjenje. Formula za izračunavanje količine vazduha u boci /ako je boca napunjenja na maksimalni radni pritisak/:

ZAPREMINA BOCE X RADNI PRITISAK = BRUTO KOLIČINA VAZDUHA

Ili /ako je boca korišćena/: Zapremina boce x manometarski pritisak = bruto količina vazduha

To znači da sa bocom od 15 lit koja je napunjena na 200 bara imamo 3000 lit. vazduha na raspolaganju. 15l x 200 bara = 3000 lit. Ili 3 kubna metra vazduha Kada su poznate ove dve važne veličine, minutna potrošnja vazduha i količina vazduha u boci, može se izračunati autonomija ronilačkog aparata. Prilikom planiranja autonomije ronilačkog aparata od bruto količine uvek se oduzima jedan deo da bi se dobila neto količina vazduha za ronjenje. Taj deo koji se oduzima zove se rezerva i one se oduzima zbog sigurnosti izrona. Rezervu vazduha potrebno je izračunati ako na aparatu postoji tzv. Ventil rezerve /vidi deo RONILAČKA OPREMA/ ronilačke boce – ventil rezerve/. Mora se znati na kom pritisku on radi, pa se taj pritisak množi sa zapreminom same boce, i dobijena količina oduzima od raspoložive bruto zapremine boce ili se njegov radni pritisak oduzima od radnog pritiska boce. Na taj način se dobija neto raspoloživa količina vazduha za ronjenje. Ako se koristi aparat sa manometrom na prvom stepenu regulatora, na njemu je crvenom bojom obeleženo područje koje se koristi kao rezerva. Ventili rezerve obično rade na pritisku od 50 bara. Severnoamerički manometri obično imaju obeleženu rezervu na 500 psi = 33 bara. Dakle, raspoloživa količina vazduha se može izračunati prema sledećoj formuli:

BRUTO KOLIČINA VAZDUHA – REZERVA = NETO KOLIČINA VAZDUHA

Računanje raspoložive količine vazduha u boci se najbolje vidi iz primera: Primer 1: Ako se uzme da boca ima zapreminu od12 lit. na radnom pritisaku od 200 bara onda ova boca ima bruto zapreminu od 2400 litara. Kako ventili rezerve obično rade na pritisku od 50 bara onda je zapremina rezerve za ovu bocu 600 litara.Proračunom dobijamo raspoloživu količinu vazduha za ronjenje koja iznosi 1800 litara. Sada je lako izračunati autonomiju ronilačkog aparata:

Neto količina vazduha : potrošnja vazduha = autonomija

NAPOMENA : Ako se planira ronjenje koje zahteva dekompresione zastanke, ne sme se zaboraviti da se proračuna potrebna količina vazduha za disanje na tim zastancima.

T 8. PREVENCIJA RONILAČKIH UDESA I PRVA POMOĆ

- Zadihavanje (etiologija i prevencija)

- Hipoksija (etiologija, prevencija)

- Stres i panika

- Utapanje (etiologija i prevencija)

- Postupci i tehnike samospašavanja

- Postupci i tehnike spašavanja

- Veštačko disanje i masaža srca

- Upotreba O2 u spašavanju

ZADIHAVANJE (etiologija i prevencija)

Pojava zadihavanja tokom ronjenja može nastati iz više razloga : povećanog fizičkog napora hladnoće straha ili stresa. Fiziološki do zadihavanja dolazi zbog nakupljana ugljen dioksida u krvi i tkivima (hiperkapnia) Povećana koncentracija CO2 u krvi podražuje centar za disanje i dovodi do osećaja gladi za vazduhom i zadihavanja Zbog rastućeg respiratornog otpora s dubinom, smanjuje se ventilacioni kapacitet pluća

I pored toga što se ronilac napreže ubrzanim i

dubljim disanjem da eliminiše višak CO2, nije u

stanju da poveća ventilaciju, respiratorni mišici se

zamaraju i nastaje osećaj gušenja, straha od

utapanja, gubitka samokontrole i panike, a odatle do

udesa je samo jedan korak

Prevencija

Disati duboko i sporo kako bi se neutralisao mrtvi vazdušni prostor. Ne štedeti vazduh preskakanjem udaha. Reagovati na prvu pojavu otežanog disanja, smiriti se i lagano disati. Roniti u okviru svojih kvalifikacija i trenutnih fizičkih mogućnosti. Izbegavati promenu ritma disanja i kretanja pod vodom. Roniti u odelu adekvatnog kroja i debljine Nositi adekvatnu količinu tegova Ne nositi teret pod vodom

HIPOKSIJA / nedostatak kiseonika

Hipoksija je stanje izazvano nedostatkom kiseonika u organizmu koje nastaje zbog smanjenja parcijalnog pritiska u udahnutom vazduhu, ili nemogućnosti da već udahnuti kiseonik bude iskorišćen. Može biti hronična /kada se zbog bolesti pluća ili srca ne iskoristi sav uneti kiseonik/ ili akutna, koja je za ronjenje važnija, kada kiseonik u udahnutom vazduhu padne ispod optimalnog nivoa. Hipoksija se javlja naglo, i često bez ikakvog upozorenja. Prilikom ronjenja na dah se javlja ukoliko se ignoriše zahtev za udahom, a organizam potroši sav kiseonik koji je unet pre zarona. Pri ronjenju sa aparatom na komprimovani vazduh se ne može javiti hipoksija osim u slučajevima kada ronilac ostane bez vazduha. Ukoliko se u smeši koju dišemo nalazi do 13% kiseonika, povećanom dubinom i brojem udaha mogu se kompenzovati hipoksične pojave. Time se ubrzava rad srca i brža cirkulacija krvi iz krvnih depoa /jetra, slezina/, ali ako nivo kiseonika padne ispod 10% nikakva kompenzacija nije moguća. Praktično jedini znak koji se javlja pri hipoksiji je nagla nesvestica. Ponekad joj prethodi euforično stanje kada osoba nije u stanu da pravilno proceni situaciju, a posle incidenta se ne seća hipoksije i smatra da je sve bilo u redu. Zbog tog subjektivnog osećanja pogođeni nije u stanju da pomogne sam sebi. Preventiva: pravilno planirati ronjenje sa dovoljnom količinom vazduha krenuti na izranjanje odmah po ulasku kazaljke manometra u crveno polje, odnosno po otvaranju ventila rezerve uvek roniti minimalno u paru, nikada sam

STRES I PANIKA

STRES je subjektivno reagovanje koje osoba doživljava u skladu sa svojim iskustvom i

sopstvenom procenom situacije u kojoj se nalazi.

To je sklop emocionalnih, fizičkih, fizioloških reakcija i ponašanja koje se javljaju kada osoba za

neki događaj proceni da je opasan ili uznemiravajući i prevazilazi njene kapacitete nošenja sa

postojećom situacijom

Ronjenje kao ljudska aktivnost zahteva od organizma promenu prirodne sredine u kojoj se kreće (vazduh) sa okolinom koja postavlja nove i organizmu nepoznate zahteve (voda). Sve nagle i nepoznate promene oko čoveka mogu u njemu izazvati stres. Mozda je stanje stresa najjednostavnije objasniti činjenicom da se u prirodi sve nalazi u stanju ravnoteže , te da narusavanje ravnoteze unutrasnje ili spoljsnje remeti normalnu funkciju organizma, dovodeci ga

u stanje stresa, tj. zahteva od njega funkcionalni odgovor koji iskače iz okvira normalnog.

Panika je iznenadni slom snage i izdržljivosti ljudi, u slučajevima veće, a često i manje ili prividne opasnosti. Drugim rečima, javlja se skoro uvek u situacijama kada ljudi osete da im je život u opasnosti. Opravdano ili potpuno neopravdano, svejedno… Činjenica je da tada nastupa očajničko ponašanje, koje doseže do animalnih oblasti ljudske prirode. Tu se više ne razmišlja logično: čovek se predaje strahu, svi bedemi koji inače štite od izbijanja osećanja - ruše se, a sa razumnim argumentima se iznenada ništa više ne može započeti. Dok se strah, užas ili nemir najčešće mogu kontrolisati, paniku onaj koga je spopala ne može kontrolisati, jer su isključene snage razuma i racionalnog rasuđivanja. STRESORI U RONJENJU Problemi sa opremom Fizički i psihološki problemi Uslovi za ronjenje FIZIČKI PROBLEMI Hladoća Zadihavanje Problemi sa izjednačavanjem pritiska Grčevi u nogama ili stopalu Upetljavanje Gubljenje iz grupe PROBLEMI SA OPREMOM: Magljenje maske Plavljenje maske Loše pričvršćena boca ili pojas sa tegovima Spadanje peraja Problemi sa regulatorom , BCD PSIHOLOŠKI PROBLEMI: Osećaj nelagodnosti Strah Napad panike Preterano samopouzdanje Stresna situacija može da se razvije u roku od sekunde, ili više od minuta do više časova.Pri vanrednim situacijama, kao što su zarobljeni ili povređeni ronilac, ostajanja bez vazduha, su očigledne stresne situacije. Međutim, svaki put kad postoji element napetosti , straha, ili neizvesnosti lako dolazi do stresne situacije koja, ako se ne postupa pravilno, može dovesti do lošeg ishoda. Stresna situacija – korak do napada panike Panika - haotičan i neprimeran odgovor na stresne situacije

12 ZNAKOVA PANIKE KOD VAŠEG RONILAČKOG PARA Strah je prirodna pojava. Čak i posle pet miliona godina evolucije, još uvek nam je potrebno to elementarno osećanje da nam ukaže na pretnju, stvarnu ili umišljenu.Metaboličke promene koje prate osećanje straha su način na koje se naše telo priprema za potencijalnu opasnost. Ali strah ima i mračnu stranu. Može dovesti do panike, stanje pokrenuto adrenalinom koje vam može ugroziti život ako se nalazite pod vodom. Kao ronioci, mi svesno dovodimo sebe u situacije koje mogu proizvesti paniku. To je u redu, sve dok smo adekvatno pripremljeni da reagujemo u slučaju grešaka i pogrešnih procena do kojih povremeno dolazi "tamo dole". U ovakvim situacijama, naša najbolja odbrana je sposobnost da prepoznamo znake panike kod sebe ili ronilačkog para i da savladamo paniku pre nego što ona savlada nas. Uzbuna pred zaron 1. Neobično verbalno ponašanje: ovo obuhvata nervozno ćaskanje, hvalisanje i piskav smeh, kao i suprotno – ćutljivost i neraspoloženje. I jedno i drugo mogu biti znaci velike unutrašnje napetosti. 2. Ponavljanje postupaka: često se radi o opremi – opsesivno podešavanje držača boce, na primer. Često gledanje na sat, šetkanje, pa čak i iskazano sujeverje, mogu signalizirati nesigurnost i strah. 3. Teškoće sa opremom: napetost pre zarona ponekad može da blokira primenu osnovnog znanja i veština, kao što je opremanje ronilačke boce. Ponekad je to način na koji uplašeni ronilac odlaže trenutak zarona. Pored toga, loše održavana, nekompletna ili nepravilno sastavljena oprema može pretvoriti malo težu situaciju u pravu paniku. 4. Nepotrebno mahanje perajima i rukama na površini: ronilac koji preterano radi perajima ili maše rukama da bi se održao na površini, čak i sa adekvatno napumpanim BCD-om, pored toga što se zamara i troši vazduh, možda pokazuje i znake početka panike. Uzbuna na dnu 5. Loša kontrola plovnosti: mada nesposobnost održavanja neutralne plovnosti pod vodom ne mora proizvesti paniku, odsustvo adekvatne kontrole plovnosti umanjuje sposobnost za rešavanje problema i povećava mogućnost pojave panike. Ovo odsustvo kontrole plovnosti često karakteriše vertikalan položaj tela pod vodom. 6. Nepotrebno ponavljanje: pod vodom, ovo obuhvata stalno proveravanje manometra, pražnjenje već ispražnjene maske i druge pokazatelje anksioznosti. 7. Odstupanje od plana ronjenja ili gubljenje ronilačkog para: neočekivane promene pravca, dubine ili drugih, unapred dogovorenih elemenata zarona, možda ukazuju na to da nešto ometa pamćenje i mentalnu kontrolu vašeg ronilačkog para. 8. Smešni ili ubrzani pokreti ruku i nogu: smiren i stabilan ronilac retko će praviti ovakve neefikasne pokrete, koje obično prati i povećana potrošnja vazduha.

Uzbuna: na pragu panike 9. Održavanje kontakta: nevoljno puštanje sidrenog konopca, korala, stene, manometra, pa čak i drugog stepena regulatora – uprkos pokušajima da ronioca nagovorite na to – obično signalizira da je ronilac obuzet strahom. 10. Sužavanje percepcije: ozbiljan pokazatelj da je panika možda savladala vašeg ronilačkog para je njegovo nereagovanje na signal O.K. ili neku drugu instrukciju. 11. Mentalna fiksacija: širom otvorene oči i lutajući pogled, obično u kombinaciji sa održavanjem kontakta i sužavanjem percepcije, snažan su pokazatelj da je ronilac već u stanju panike. 12. Iznenadno agresivno ponašanje: ovo je najopasnija panika, i za vas i za vašeg para. Ronioci u panici su sposobni da udave svog spasioca, da vam istrgnu regulator iz usta, pa čak i da udave mnogo jačeg i sposobnijeg ronioca koji pokušava da im pomogne. Moj ronilački par je u panici, šta sad? Ne dozvolite da postanete žrtva. Možete da pomognete samo ako kontrolišete situaciju. - Paničnom roniocu priđite tako da vas vidi, ali održavajte bezbedno rastojanje dok ne razmotrite situaciju i ne utvrdite problem. - Ukoliko je bezbedno, ostvarite fizički kontakt i pozitivnu plovnost za vas i žrtvu. Međutim, ukoliko postoji realna opasnost da vas žrtva panike povredi, ostanite na bezbednoj udaljenosti i nastavite da se udaljavate ako panični ronilac krene ka vama. Možda ćete na taj način uspeti da izvedete žrtvu do površine ili najbližeg izlaza. - Kada je bezbedno da se fizički kontakt ostvari, pokušajte da otklonite problem: upetljavanje, loše pričvršćena boca ili pojas sa tegovima itd.

KAKVU REAKCIJU ŽELIMO ? STANI ( smiri se ) DIŠI MISLI REAGUJ

KAKVU REAKCIJU NE ŽELIMO ? NEKONTROLISANI IZRON AGRESIVNU REAKCIJU

UTAPANJE (etiologija i prevencija)

Prema mnogim studijama, utapanje je najčešći uzrok smrti u ronilačkim incidentima. Utapanje ili davljenje je akutno gušenje izazvano prisustvom vode u disajnim putevima, koja sprečava prodor vazduha u pluća.

UZROCI I NASTAJANJE

Svako stanje koje može dovesti do gubitka svesti kao što su šećerna bolest, epilepsija, srčana aritmija i sl., može takođe dovesti i do davljenja. Zato se ronjenje zabranjuje osobama sa ovim i sličnim bolestima. Kod ronjenja na dah utapanje najčešće nastupa posle gubitka svesti koje može biti izazvano hipoksijom, naglim ulaskom u hladnu vodu, udarcem, zbog pucanja bubne opne do koje dolazi zbog upornog forsiranja Valsalvinog manerva ili na neki drugi način. U autonomnom ronjenju utapanje najčešće nastupa kao posledica grubog kršenja sigurnosnih mera. Sva stanja praćena gubitkom svesti izazivaju utapanje zbog ispuštanja usnika regulatora. Povod za utapanje loše obučenih i neiskusnih ronilaca može biti i neznanje ili panika koja nastupa prilikom banalnih incidenata kao što su punjenje maske vodom, ispuštanje usnika regulatora i sl. Postoje dve grupe utopljenika koji se prema izgledu dele na blede /«suve«/ i modre /«mokre«/. Bledi utopljenici imaju izrazito bledu boju lica i čine oko 15% davljenika. Oni ne inhaliraju vodu uopšte, jer refleksno zatvore larinks, i bivaju žrtve gušenja /anoksije/. Ako bi se uspostavila ponovna respiratorna funkcija pre odumiranja cirkulatornog i neurološkog sistema, relativno brzo ozdravljenje bi bilo moguće. Preostalih 85% žrtava imaju kožu i vidljivu sluzokožu modroplave boje, a iz usta im se cedi penušava tečnost. Modri utopljenici inhaliraju različite količine vode, a disanje i otkucaji pulsa se jedva primećuju ili su porpuno prestali. Najvažniji efekat koji prouzrokuje inhalacija vode je hipoksemija /stanje izuzetno niskog nivoa kiseonika u krvi/ koja zbog slabog snabdevanja O2 vodi u hipoksiju tkiva. Hipoksemija može trajati više sati, pa i dana, posle incidenta tako da iako se primarne povrede pluća saniraju, njene posledice se i dalje osećaju sve dok se ne primeni odgovarajuća terapija. Zbog svega toga, najvažnija pomoć koja se može ukazati davljeniku je davanje kiseonika, a naročito je bitno da se u prvih 30sec. Uduva vazduh u pluća unesrećenog. Isto tako je veoma važno što pre uspostaviti rad respiratornog i kardiovaskularnog sistema. Vazdušni putevi moraju biti očišćeni od stranih tela, a takođe treba paziti da se ponovo ne inhalira voda pošto utopljenici često povraćaju. Inhalirana voda /bez obzira da li je slana ili slatka/ prouzrokuje dugotrajne povrede na plućima. Ranije je vladalo mišljenje da mehanizam utapanja zavisi od toga da li se incident dogodio u slanoj ili slatkoj vodi. U novije vreme zaključeno je da vrsta vode ima malo uticaja na tretman povređenog, osim u izuzetnim i neuobičajenim okolnostima, iako slana i slatka voda stvaraju različite povrede na plućima. U oba slučaja onemogućen je transport kiseonika i zato je važno žrtvama dati čist kiseonik za disanje, što je pre moguće.

PRVA POMOĆ I LEČENJE

Sa merama oživljavanja treba početi odmah, bez gubljenja vremena i produžavati ih dovoljno dugo. Kod utopljenika je vreme kritično. Svako kašnjenje sa početkom reanimacije može imati neželjene posledice. U prvih 5min. Šanse za oživljavanje utopljenika postoje u skoro 95% slučajeva, a nakon tog vremena rapidno opadaju. Osim toga, nakon 4 do 6min. Postoji realana mogućnost oštećenja ćelija mozga zbog nedostatka kiseonika, a nakon 10min. Dolazi do nepopravljivih oštećenja u njemu. Mere koje treba preduzeti zavise od toga da li je unesrećenog moguće izvući na čvrsto tlo, ili se prva pomoć mora pružiti u vodi. U svakom slučaju, prva pomoć koja se utopljeniku pruža je veštačko disanje i masaža srca, ukoliko unesrećeni ne diše, odnosno nema pulsa. NAPOMENA: Pacijent mora biti hospitalizovan i pregledan od strane kfalifikovane medicinske ekipe, čak i ako mu se stanje stabilizovalo i subjektivno se dobro oseća. ASPIRACIJA SLANE VODE Još jedan problem koji je vezan za slanu vodu je aspiracija sitnih kapljica. Do toga dolazi zbog neispravnog ronilačkog regulatora, lošeg usnika regulatora ili disalice ili zbog nepravilne tehnike pražnjenja ova dva dela opreme. Slana voda u plućima izaziva određene povrede i onemogućava transport kiseonika. Simptom ili znak aspiracije slane vode je trenutno kašljanje, koje posle mirnog perioda može biti praćeno:

- kratkim dahom - bolom u grudima - kašljanjem - nekontrolisanim drhtanjem - toplo/hladnom groznicom - ubrzanim pulsom - mukom, povraćanjem - grčevima - apatijom

Iako sama po sebi aspiracija slane vode nije opasno stanje, pod vodom može izazvati probleme zbog kašljanja kroz regulator. Osim toga, povrede na plućima izazvane slanom vodom mogu ostati duži period i uticati na razmenu gasova u organizmu, najčešće izazivajući hipoksiju. Prva pomoć:

- primeniti 100% kiseonik /što treba da izazove naglo poboljšanje/ - utopliti ronioca - sprečiti nepotrbne pokrete - obezbediti medicinski nadzor - odvesti ronioca na pregled

NAPOMENA - Simptomi aspiracije slane vode mogu biti slični onima koji se javljaju kod barotraume pluća. Kada se javlja nedoumica, treba preduzeti korake kao da je u pitanju barotrauma.

KAROTIDNO – SINUSNI REFLEKS

Mozak se snabdeva arterijskom krvlju /bogatu kiseonikom/, putem karotidnih arterija. One se nalaze na obe strane vrata i protežu se duž njega. Krvni pritisak se kontroliše sa karotidno-sinusnim receptorima koji usporavaju rad srca kada detektuju povišeni pritisak, i obrnuto. Ukoliko ronilac nosi vrlo tesno odelo, ili kapuljaču, koja pritiska vrat, može doći do pogrešnog reagovanja receptora na signal, i usporavanja rada srca. Usporeno srce slabije snabdeva mozak krvlju i to traje sve dok su arterije pod pritiskom odela. U nekim slučajevima može doći i do nesvestice, a najčešće, ronioci osećaju nelagodnost i laku glavobolju. Preventiva: ne nositi pretesno odelo, pogotovo ne kapuljaču. Prva pomoć: Olabaviti ili skinuti tesnu kapuljaču /pritisak na vrat/ MORSKA BOLEST

Morska bolest (bolest kretanja, kinetoza) je prirodna reakcija organizma na pokret. Javlja se usled konflikta između čula (sistem za ravnotežu, čulo vida, položaj tela u prostoru), preciznije – vid šalje pogrešnu poruku da se osoba kreće, deo uva koji je zadužen za ravnotežu uočava kretanje, dok senzori u mišićima i tetivama ne registruju pokrete. Manifestuje se simptomima kao što su: blaga vrtoglavica, mučnina i u težim slučajevima hladnim znojem i naglim padom krvnog pritiska. Preventiva: uzimanje umerenih obroka, apstinencija od duvana i alkohola, dobra fizička kondicija, pozicija na brodu u smeru kretanja ,fiksiranje predmeta u okolini ili pogled ka horizontu, , boravak u blizini težišta broda.

Lekove za sprečavanje morske bolesti ne uzimati pre ronjenja!

POSTUPCI I TEHNIKE SAMOSPAŠAVANJA

HLADNOĆA je jedan od osnovnih faktora u ronjenju koji ugrožava ronioca. Na početnom stepenu gubitka telesne toplote gubi se veština prstiju, a zatim i udova. Rasudjivanje i sposobnost donošenja odluka su oslabljeni, osoba je konfuzna i sporije rešava uobicajene probleme. Ponašanje može do te mere biti poremećeno da dovodi u opasnost život ronioca. Hladnoća ne deluje u istoj meri na sve ronioce i učinak zavisi od trajanja i dubine ronjenja, starosti i psihofizickog stanja ronioca, opreme, stanja vode i profila ronjenja.

Na prvi osećaj hladnoće obavestiti para ( grupu ) i zajedno krenuti u izron.

ZADIHAVANJE

Disati duboko i sporo kako bi se neutralisao mrtvi vazdušni prostor. Ne štedeti vazduh preskakanjem udaha. Reagovati na prvu pojavu otežanog disanja, smiriti se i lagano disati. Izbegavati promenu ritma disanja i kretanja pod vodom. Roniti u odelu adekvatnog kroja i debljine Nositi adekvatnu količinu tegova Ne nositi teret pod vodom

SMIRITI SE , DUBOKO DISATI , SKRENUTI PAŽNJU PARU i/ili VOĐI GRUPE

TEŠKOĆE SA IZJEDNAČAVANJEM PRITISKA

Ako je izjednačavanje otežano, vratiti se par metara, pa ponovo probati, ako to ne pomogne

odustati od ronjenja

Vršiti kompenzaciju pritiska u masci

SKRENUTI PAŽNJU PARU I/ILI VOĐI GRUPE

FIZIČKI PROBLEMI - GRČEVI

Masirajte mišić u kom vas je uhvatio grč dok bol ne prestane. Ako vas je grč uhvatio u listu, najbolje je dauhvatite vrh peraja i povucite nogu ka sebi, masirajući list, ili neka vam pomogne ronilački par. SKRENUTI PAŽNJU PARU i/ili VOĐI GRUPE

PROBLEMI SA OPREMOM: Magljenje maske Plavljenje maske Loše pričvršćena boca ili pojas sa tegovima Spadanje peraja Problemi sa regulatorom , BCD GUBLJENJE RONIOCA U slučaju da se izgubite iz grupe ( odvojite od para ) nemojte paničiti. Smirite disanje i obuzdajte emocije. Osvrnite se oko sebe i potražite mehuriće vazduha . Ako ih ne uočite sačekajte jedan minut. Ne menjajte mesto, lagano se podignite 2 do 3 m i ponovo se obrnite oko sebe i "sa visine" potražite znake grupe ili para. Ako ih nema izronite, vodeći računa o brzini izrona, disanju i pražnjenju BCD-a. Kada izronite naduvajte BCD .Nikako ne zaranjajte ponovo. Na površini sačekajte da grupa ili par izroni. U SLUČAJU NEDOSTATKA VAZDUHA IZ RONILAČKOG APARATA,prva stvar je signalizirati paru sa kojim se roni,ili vođi grupe, nedostatak vazduha i zajedno razmotriti najbolju soluciju za izlazak na površinu.Za slučaj prestanka doziranja ronilačkog aparata, postoji više načina da se bezbedno izađe na površinu. Obično je najpouzdanije da se pokuša sa izvođenjem »bratskog disanja«. Ovo je jednostavan manevar i koristeći njega bez ikakvih komplikacija je moguće izroniti i sa većih dubina. Ako iz nekih razloga »bratsko disanje« nije moguće izvesti, može se pokušati sa disanjem iz kompenzatora plovnosti, ako ga ronilac poseduje. Što je dubina veća, u prsluku će se nalaziti više vazduha, koji je bio potreban za regulisanje plovnosti. Najčešće se u kompenzatoru nalazi vazduha za 2 do 3 udaha koliko je obično dovoljno da bi se izašlo na površinu. Prilikom izrona lako se dešava da nepažljiv ronilac potone umesto da izroni. Tada je potreban mnogo jači rad perajima kako bi se neutralisala težina tegova, ili pak da se oni odbace. Kontrolu kretanja najlakše je vršiti uz pomoć dubinomera ili mehurića vazduha. Ukoliko ronilac ne poseduje kompenzator plovnosti, može se krenuti u izron i sa »praznim« aparatom. Aparat pri prestanku doziranja ne poseduje dovoljnu količinu vazduha za disanje samo na dubini na kojoj se trenutno nalazi ronilac. Zahvaljujući smanjenju pritiska, pri izronu je iz aparata moguće »izvući« na svakih 10m vodenog stuba onoliko vazduha kolika je zapremina boca, što je takođe dovoljno za izron, ali uz veoma pažljivo korišćenje. Ovakav izron je moguć ako nije došlo do kvara aparata,već samo do nedostatka vazduha u aparatu. Ako nijednu od ovih varijanti nije moguće izvesti, uvek preostaje SLOBODAN IZRON, koji zahvaljujući efektu širenja gasova pri smanjenju pritiska, daje realne šanse za izronjavanje i sa relativno velikih dubina bez posledica. Iako je slobodan izron relativno jednostavan postupak, pre njegovog preduzimanja treba razmotriti par drugih mogućnosti da se izroni usled nedostatka vazduha.

Stres započinje već s mislima ili emocijama. Sama pomisao na nezgodu ili osećaj neugodnosti dovodi do kaskade biohemijskih reakcija koje započinju u mozgu ( hipotalamus i hipofiza) , a čiji je krajnji rezultat stimulacija nadbubrežne žlijezde i pojačano lučenje adrenalina.

KAKO MOŽEŠ POMOĆI SAM SEBI KADA PROBLEM NASTUPI NA POVRŠINI? Zamaranje , negativna plovnost, grčevi , mučnina itd.

1. Odmah osiguraj plovnost ili punjenjem BC-a ili odbacivanjem tegova 2. Stani ( smiri se ) , razmisli i tada deluj. 3. Ne ustručavaj se , signali za pomoć - koristi zviždanje ili mahanje.

POSTUPCI I TEHNIKE SPAŠAVANJA

Spašavanje unesrećenog ronioca može se podijeliti u tri osnovne faze: 1. pod vodom, 2. na vodi, 3. nakon izlaska na obalu ili čamac ( brod )

PRVA FAZA: Spašavanje pod vodom

a) Prići unesrećenom iza leđa i ostvariti čvrst kontakt; osigurati pravilan, uspravan i malo zabačen položaj glave ronioca (otvoreni dišni putevi) održavati naš položaj neznatno iznad njega (lakše ga je pridržavati) b) Unesrećenom stalno pridržavati regulator i masku; sprečavamo njegovo utapanje i osiguravamo disanje c) Održavati kontrolu izrona; pomoću kompenzatora plovnosti unesrećenog prema potrebi odbaciti njegov pojas sa utezima

DRUGA FAZA: Spašavanje na površini: a) Odmah dozvati pomoć sa obale ili čamca ( broda) b) Proveriti stanje disanja unesrećenog; - po potrebi odmah započeti veštačko disanje (osloboditi se suvišne opreme) Skinuti masku i početi veštačko disanje ( ako unesrećeni ne diše ) Po potrebi odbaciti njegov pojas sa utezima, napumpati BCD PRVA POMOĆ U VODI Sa merama oživljavanja se mora početi jaš u vodi. Jedino u slučajevima kada je izvlačenje ronioca na čvrsto tlo pitanje par sekundi, može se sačekati sa ukazivanjem prve pomoći. U svim ostalim slučajevima se ne sme gubiti dragoceno vreme. Prilikom spasavanja ronioca koji se nalazi pod vodom, potrebno je prvo ga izneti na površinu. Postoje određena pravila koja se primenjuju u tim slučajevima.

Ako se ronilački regulator nalazi u ustima žrtve, potrebno ga je zadržati u tom položaju tokom izrona. U suprotnom, ne treba gubiti vreme vraćajući ga u usta unesrećenom, jer će vazduh iz pluća, koji pri izronu slobodno izlazi, sam sprečavati prodor vode. Barotraume kod onesvešćenih ronilaca su veoma retke, tako da im nije potrebno pritiskati grudi ili stomak zbog eliminacije ekspandiranog vazduha. Pažnja se mora obratiti na eliminaciju viška vazduha koji se nakuplja prilikom izrona u regulatorima plovnosti /i spasioca i žrtve/ i eventualno u suvim odelima. Utopljenik se pri izronu drži što je moguće bliže glavi, u normalnom uspravnom položaju, a spasilac se nalazi iza njega. Pozitivna plovnost, koja se mora uspostaviti, se obezbeđuje korišćenjem kompenzatora spasioca, i ako je potrebno, odbacivanjem pojasa sa tegovima unesrećenog. Ranije je vladalo mišljenje da je potrebno odmah odbaciti svu opremu kako bi se obezbedio brz izron. To je u osnovi tačno, ali postoje neke situacije kada odbacivanje opreme nije najbolje rešenje, pošto se pri ukazivanju pomoći na površini mogu javiti određeni problemi. Jedan od njih je, što je spasiocu u ronilačkom odelu, koje je izuzetno plovno, otežan prilazak žrtvi na odgovarajući način. Isto tako ako se roni u toploj vodi u kojoj ronioci ne nose odela, odbacivanje opreme u čijem sastavu je i prsluk za kompenzaciju može ostaviti i spasioca i žrtvu bez neophodne plovnosti. Zato se prilikom odabiranja opreme koja se odbacuje mora vršiti selekcija. Mnogi stručnjaci preporučuju da se pri izronu prvo odbaci pojas sa tegovima žrtve, a na površini spasilac skine svoj aparat. To je iz razloga što aparat redukuje pokrete ruku i predstavlja dodatnu težinu koja se mora savladati pri svakom naginjanju nad žrtvu. Maska unesrećenog se, takođe, na površini odbacuje, dok spasilac zadržava svoju zbog eventualne kasnije potrebe. Pojas sa tegovima spasioca, u najvećem broju slučajeva, treba da ostane na mestu, jer sa njim ronilac ima stabilnu poziciju u vodi. Važno je reći da se na odbacivanje opreme ne sme gubiti vreme, već se to vrši u intervalima primene veštačkog disanja /između dva udaha/. Pozitivna plovnost spsioca se može postići malim doziranjem kompenzatora /ukoliko nije u sastavu odbačenog aparata/, ili korišćenjem nekog plovnog predmeta. Upotrebom dodatnog plovnog predmeta /najbliži je naduvani kompenzator koji je skinut/ na koji legne, spasilac postiže odličan položaj za provođenje veštačkog disanja, a istovremeno se ne umara previše. Nakon izrona i uspostavljanja stabilne pozicije i plovnosti, počinje se sa primenom veštačkog disanja. Kako je već ranije napomenuto, vreme je kritičan faktor i sa primenom ovih mera se mora otpočeti odmah nakon izrona. Tehnika koja se primenjuje zavisi od stanja mora /talasa/, a može biti primenjen sistem »usta na usta«. Prilikom izvođenja ovog načina, unesrećeni se postavlja na leđa. Spasilac provlači svoju desnu ruku između desne nadlaktice i tela povređenog i drži njegov pramen kose /pojas, kapuljaču, odelo ili sl./. Jednom rukom zabacuje unesrećenom glavu unazad i održava ga na površini u odgovarajućem položaju, dok mu drugom rukom zatvara nos. Ako iz nekog razloga nije moguće ovako prići žrtvi /fizička razlika, smetnja opreme i sl./, drugi položaj se izvodi tako što se jedna ruka postavi ispod glave, sa palcem sa jedne i ostalim prstima sa druge strane vrata. Drugom rukom, koja se postavlja na čelo, se malo zabacuje glava i zatvara nos. Disanje »usta na usta« se primenjuje na isti način kao i na suvom /ritmom 20 udaha u prvom minutu, a zatim po 15 udaha u minuti/. Pri njemu se spasilac podiže iz vode pri uduvavanju vazduha, a spušta pri izdisanju, čime štedi svoju energiju i ne potapa unesrećenog pod vodu. Drugi način na koji se može izvoditi veštačko disanje je da se unesrećeni okreće oko uzdužne ose pri uduvavanju vazduha. Sistem »usta na nos« se primenjuje ako su usta unesrećenog zatvorena usled grča, ili veliki talasi onemogućavaju primenu »usta na usta«. Razlika je u toliko što se rukom zatvaraju usta žrtve, a vazduh se uduvava na nos.

Sa veštačkim disanjem »usta na nos« se omogućava sigurnija vodonepropusnost, pa je u tom pogledu prikladniji metod. Kod primene mera oživljavanja ronilaca u vodi, mora se znati da je tehnika važnija od brzine. Spasilac ni u kom slučaju ne sme sebi dozvoliti da se zadiše ili ostane bez daha. Odmah nakon izrona treba skrenuti pažnju na udes, vikom ili pištaljkom i tako dozvati pomoć sa čamca ili obale, jer je asistent kod primene mera oživljavanja više nego dragocen. Nakon svega treba reći da je mnogo lakše sprečiti utapanje nego spasiti davljenika. Postoje mnogi razlozi koji mogu dovesti do nesvestice tokom ronjenja, a ona bezuslovno vodi ka utapanju, pa se obukom ronilaca i njihovom utreniranošću mogu sprečiti te pojave. Obuka je od bitnog značaja za prevenciju utapanja i sprečavanja panike koja je jedan od glavnih uzroka nesreće. Preventiva: X obavezno izvršiti lekarske preglede za bavljenje ronjenjem X postepeno ulaziti u vodu, naročito ako je ronilac bio izložen suncu X pažljivo izvoditi Valsalvin manevar /ne forsirati ga/ X uvek roniti u paru, nikad sam X pod vodom sprečiti pojavu panike TREĆA FAZA: Spašavanje na obali ili čamcu - brodu: BLS (engl: Basic Life Support) ili osnovno održavanje životnih funkcija

Osnovno održavanje životnih funkcija obuhvata kontrolu prohodnosti disajnih puteva i funkcije disanja i cirkulacije, tzv. ABC : Airway - disajni put; prohodan disajni put omogućava da vazduh (kiseonik) nesmetano dospe do pluća. Breating – disanje disanje omogućava da kiseonik, kao komponenta vazduha, preko plućnih alveola dospe u krvotok, a ugljen dioksid iz krvi u spoljašnju sredinu. Circulation - cirkulacija;

normalna i stalna cirkulacija omogućava da srce pumpa krv obogaćenu kiseonikom, kroz krvne sudove po celom tijelu i na taj način omogućava da kiseonik i hranjive materije dospeju do svih ćelija eliminišući ugljen dioksid i štetne materije.

VEŠTAČKO DISANJE I MASAŽA SRCA

PRVA POMOĆ NA SUVOM Ukoliko je moguće, najbolje je unesrećenog izvući na obalu /ili čamac/ i tu početi sa merama oživljavanja jer čvrsta podloga ispod njega omogućava efikasniju primenu ovih mera. Prva stvar koju treba učiniti je da se oslobode vazdušni putevi unesrećenog tako što se izvade sve grube nečistoće iz usta, a glava se zabaci unazad koliko je potrebno da se brada malo podigne. Nakon toga treba proveriti da li pacijent diše, jer se može dogoditi da sam nesvesno uspostavi funkciju disanja. U tu svrhu je najbolje koristiti ogledalo koje se približi ustima žrtve. Kako je najčešće u tim situacijama teško doći do ogledala, pristupa se osluškivanju disanja, tako što se uvo spasioca prisloni vrlo blizu ustima unesrećenog. U isto vreme, gleda se u grudi da li se dižu i spuštaju. Kako su uši veoma osetljive na dodir, moguće je čak i osetiti izdah pacijenta ukoliko diše. Prilikom veštačkog disanja spasilac uduvava utopljeniku sopstveni izdahnuti vazduh. Zahvaljujući lakom izvođenju i zadovoljavajućoj ventilaciji, ova metoda ja naišla na veoma široku primenu. Pri ovom načinu, unesrećeni leži na leđima, a spasilac mu zabacuje glavu unazad i pridržava bradu. Ovo je neophodan manevar, pošto kod onesvešćenog ronioca jezik blokira vazdušne puteve .Pošto drugom rukom unesrećenom zatvori nos, spasilac izdiše, svoj prethodno duboko udahnuti vazduh, direktno kroz usta žrtve. Izdah se izvodi lagano i duboko, sve dok se ne vidi podizanje grudnog koša davljenika, a zatim se dozvoljava pasivan izdah. Postupak se vrši 20 puta u prvom minutu, a potom po 15 puta u daljem toku. Primena ovog načina je moguća i preko specijalnog tubusa sa nepovratnim ventilom, koji omogućava vršenje oživljavanja bez pomeranja usta spasioca sa piska. Za ronioce je najkorisnija specijalna maska za izvođenje oživljavanja, koja mora biti sastavni deo pribora za prvu pomoć Maloj deci se na sličan način uduvava vazduh metodom »usta na nos i usta«. Prilikom primene metode »usta na nos«

unesrećenom se zatvaraju usta rukom koja pridržava bradu. Treba reći da metod »usta na nos« preporučuju lekari jer se na taj način sledi fiziološki put vazduha u organizam, mada se metoda »usta na usta« češće koristi i više je rasprostranjena. Masaža srca se primenjuje ako srce unesrećenog ne radi što se proverava pre pružanja pomoći. Najbolje mesto za ovu proveru je karotidna arterija koja se nalazi na vratu, između larinxa /Adamove jabučice/ i vratnih mišića, a opipavanje se vrši sa tri prsta, bez palca . Često se dešava da je teško sa sigurnošću utvrditi da li srce zaista radi, a sa masažom se sme otpočeti samo onda kada se sa sigurnošću utvrdi prestanak rada. U slučajevima kada se vrši masaža još uvek aktivnog srca, može doći do srčane aritmije ili potpunog prestanka rada. Masaža srca se vrši dok unesrećeni leži na leđima, a spasilac kleči sa strane postavljajući jednu šaku u predelu donje trećine grudne kosti. Drugom šakom postavljenom preko prve vrši energično pritiskanje grudnog koša u ritmu od oko 60 puta u minutu, tako da ugibanje grudi bude između 3 i 5 cm. Prilikom kompresije, spasilac ne sme,savijati ruke u laktu već se gornjom polovinom tela nadvija nad telo unesrećenog. Manevar se izvodi sve dok se ne uspostavi spontani rad srca, ili se sa sigurnošću zaključi da su dalji napori bezuspešni. Pošto je za masažu srca neophodno ogoliti grudni koš, na skidanje unesrećenog ne treba gubiti vreme, već je najbolje iscepati ili iseći gornji deo odela.

DVA SPASIOCA UPOTREBA O2 U SPAŠAVANJU

Pri ronilačkom udesu, trenutna prva pomoć na mestu ronjenja, osnova je za brzi oporavak bez posledica Uspešnost hiperbaričnog lečenja i rehabilitacije zavise od pravovremenog pružanja prve pomoći Medicinsko osoblje obično nije dostupno na mestu ronjenja: svaki ronilac treba da bude osposobljen da prepozna ronilački udes i pruži pravovremenu, odgovarajuću prvu pomoć Pri ronilačkom udesu može nastati: • prekid dotoka krvi u tkiva • oštećenje tkiva koje onemogućuje razmenu gasova • Disanje visokih koncentracija kiseonika povećava gradijent pritiska i olakšava eliminaciju azota • Preporučuje se 100% kiseonika – dajte najveću moguću koncentraciju kiseonika da postignete najbolji efekt za unesrećenog ronioca Pozitivni učinci disanja kiseonika Smanjenje veličine mehurića • Oksigenacija hipoksičnih tkiva • Smanjenje edema tkiva • Lakše disanje • Otklanjanje simptoma • Može smanjiti rizik rezidualnih simptoma nakon lečenja DAN OXYGEN PROVIDER KURS

Prepoznavanje povreda i značaj kiseonika Dekompresiona Povreda Termin obuhvata Dekompresionu bolest i Arterijsku Gasnu Emboliju

Primena 100% kiseonika će omogućiti maksimalnu eliminaciju inertnog gasa iz tkiva i dopremiti dodatne količine kiseonika do hipoksičnih delova tela. Disanje visoke koncentracije kiseonika će poboljšati stanje povređenih i u slučaju drugih incidenata u ronjenju kao što su trovanje ugljen monoksidom i povrede otrovima morskih životinja

T 9. PRINCIPI BEZBEDNOSTI U RONJENJU

- Postupci pre ronjenja (planiranje, izbor i priprema opreme,proračun autonomije aparata,

kontrola opreme, obeležavanje terena, procedura u slučaju incidenta, provera znakova

- Postupci u toku ronjenja (ronjenje u paru, vođa ronjenja i njegova uloga, postupci u

slučaju gubitka)

- Postupci nakon ronjenja (analiza, evidencija ronjenja, održavanje opreme)

PRIPREMA ZA RONJENJE To je veoma važna faza ronilačke aktivnosti.Od pripreme najviše zavisi da li će ronjenje biti bezbedno,kao i da li će pričiniti zadovoljstvo roniocu tokom boravka pod vodom. Pod pripremom za ronjenje se podrazumeva priprema ronilaca i priprema opreme. -PRIPREMA RONILACA Planiranje i dogovor ronilaca pre zarona su osnovni preduslovi za izvođenje sigurnog i lepog ronjenja. Planiranja ronjenja se mora izvršiti pre početka ronjenja Prilikom planiranja i dogovora ronilaca treba razmotriti sledeće pitanja: -Uvek unapred treba odrediti cilj ronjenja. Na taj način svi ronioci koji učestvuju u njemu znaju šta je krajnji zadatak i mogu da se ravnaju po njemu. -Vremenske prilike: Za rekreativno ronjenje je od bitnog značaja vremenska prognoza, pa je prema njoj potrebno i planirati aktivnosti. -Prema psiho-fizičkom stanju ronilaca treba planirati sastav grupe. Ako se u ronilačkoj ekipi nalaze ronioci koji nisu sličnih psiho-fizičkih sposobnosti, pod vodom može doloći do razilaženja grupe, ili se pak dešava da utrenirani ronioci moraju da čekaju slabije utrenirane. Prilikom planiranja ronjenja korisno je saznati mesto i način transporta do najbliže baro-komore i medicinske ustanove za slučaj potrebe. Hiperbarične komore su najefikasnije sredstvo za pomoć pri ozbiljnijim ronilačkim udesima. Pribor za prvu pomoć, koji mora biti u sastavu opreme kada se kreće na ronjenje, mora sadržati kompletnu aparaturu za primenu čistog kiseonika. Uvek unapred treba odrediti kurs koji podrazumeva osnovni pravac i zamišljenu putanju kojom će se grupa kretati, i to treba dogovoriti na na sastanku pre ronjenja. Takođe, predvideti mesto ulaska i izlaska iz vode, načine orijentacije kao i orijentacione tačke za sva eventualna skretanja sa kursa. Pod tehničkim detaljima na koje se takođe mora obratiti pažnja, podrazumeva se dogovor o maksimalnoj dubini ronjenja, o vremenu koje treba provesti pod vodom, položaju svakog ronioca u grupi i postupku u slučaju razdvajanja i sl Komunikacija pod vodom je, takođe, veoma važna, pa pre zarona obavezno treba ponoviti osnovne znake za sve vrste signalizacije, kao i dogovoriti posebne znake, ako se radi o nekom specifičnom vidu ronjenja /vađenje predmeta, pretraživanje, fotografisanje i sl./.

Hranu ne treba konzumirati najmanje dva sata pre ronjenja. Na dan ronjenja treba konzumirati hranu bogatu proteinima i ugljenim hidratima: mleko, jaja, riba, meso, pernate živine, voće, povrće, hleb i druge žitarice, a izbegavati masnu hranu: pice, slanine i kobasice. Vodu i sokove je korisno piti u većim količinama jer se time sprečava dehidracija organizma. Gazirana pića se izbegavaju pre ronjenja, zbog problema sa gasovima koji se mogu stvoriti u organizmu. Alkoholna pića se ne smeju uzimati najmanje 12 časova pre i posle ronjenja zbog uticaja na pojavu dekompresione bolesti. Tokom pripreme za ronjenje:

- dobro isplanirati ronjenje - dvaput proveriti proračun autonomije boce - u glavi vizualizovati kurs ronjenja - dogovoriti sve detalje - ponoviti signalizaciju - izbegavati teži fizički rad - ne ulaziti naglo u vodu posle sunčanja - konzumirati samo laku hranu i negazirane sokove - ne konzumirati alkohol

PRIPREMA OPREME Pod pripremom opreme se podrazumev: provera opreme, opremanje i obeležavanje i obezbeđivanje mesta ronjenja. Pripremi i proveri opreme treba pristupiti sa najvećom pažnjom pošto je to deo pripreme za ronjenje od kojeg najviše zavisi sigurnost i bezbednost ronilaca. Prvo je potrebno proveriti da li je poneta kompletna oprema, a jednostavan način za to je da se napravi spisak /tzv. Check-lista/ stvari koje svaki ronilac mora da ima za boravak pod vodom. Boce treba držati na mestu zaštićenom od sunca kako se ne bi pregrejale pošto će u tom slučaju prilikom provere pokazati pritisak koji je veći od onog s kojim se može računati za ronjenje. Ukoliko na mestu ronjenja nema zaštićenog mesta, boce treba konstantno kvasiti hladnom vodom.Zatim treba odrediti pravu težinu pojasa sa tegovima. Posle provere i pripreme opreme sledi opremanje ronioca. Prva faza je oblačenje ronilačkog odela, i to na način koji zavisi od vrste odela.Zatim se pričvršćuje se ronilački nož i navlače se peraja, a na ruke se stavljaju instrumenti. Pre ulaska u vodu postavlja se ronilački aparat i povezuje se sa kompenzatorom plovnosti i eventualno sa suvim odelom. Na kraju, pre samog zarona, stavlja se maska na lice, i eventualno, navlače ronilačke rukavice čiji rubovi treba da idu preko rukava odela.

Ukoliko nije usidren čamac mesto obavljanja podvodnih aktivnosti se obezbeđuje postavljanjem signalne bove crvene ili narandžaste boje sa belom dijagonalnom linijom. To je međunarodna oznaka da se sportski ronioci nalaze u vodi. Konopac bove ili sidra obično služi roniocima kao orijentir za lakši zaron i izron. Prilikom pripreme za ronjenje:

- detaljno proveriti kompletnu opremu - nositi rezervni O-ring - ne nositi previše tegova - obezbediti nesmetano oslobađanje pojasa sa tegovima - koristiti adekvatno zaštitno odelo - po velikim talasima ulaziti pažljivo u vodu - u slučaju pada, ulazak nastaviti »četvoronoške« - za plivanje na površini koristiti disalicu - uvek označiti mesto ronjenja

NAPOMENA: Ček-lista je primerena za standardno rekreativno ronjenje, a u slučaju da se planiraju druge vrste ronjenja /pretraživanje, izvlačenje predmeta, lov, podvodna fotografija i sl./ mora se koncipirati nova ček-lista.

ZARONJAVANJE Zaroniti se može na više načina u zavisnosti da li se polazi sa obale ili sa nekog plovnog objekta. Ukoliko se na ronjenje kreće sa obale, zaron se vrši čučnjem ili odgurivanjem od dna kao pri plivanju. Ronilac ulazi u vodu natraške zbog peraja, i kada dođe do dubine grudi, okrene se u željenom pravcu. Zatim se lagano opusti i potone, i bez nepotrebnog prskanja perajima prelazi u kretanje. Ako se ronjenje počne sa plovnog objekta najčešće se koriste zaroni na noge, »u plavo« ili skok. Ulazak u vodu putem skoka treba izbegavati i koristiti ga samo kada je neophodno. Ovaj način se koristi kada je obala veoma strma ili je plovni objekat visok pa je nemoguće neposredno prići vodenoj površini. Izvodi se tako što ronilac oblači kompletnu opremu i prilazi što je moguće bliže ivici obale. Jednom rukom pridržava masku i usnik regulatora u ustima, a drugom rukom zateže remen boce pri dnu kako se ne bi pomerala. Telo se ukruti, glava i pogled se upere ravno ispred. Zatim se jednom nogom daleko iskorači, a druga se zatim privuče. Treba napomenuti da se pri ovom ulasku ne skače već je dovoljno napraviti korak »u prazno«. Prilikom zarona:

- ne zaranjati na glavu zbog mogućih problema sa izjednačavanjem pritiska - pri skoku sa obale ili čamca prvo proveriti da li je oprema utegnuta tl.»sve čisto« - zabeležiti vreme na satu - odmah početi sa izjednačavanjem pritiska, ne čekati na pojavu bola - ako je izjednačavanje otežano, vratiti se par metara, pa ponovo probati, ako to ne

pomogne odustati od ronjenja - vršiti kompenzaciju pritiska u masci

BORAVAK ISPOD POVRŠINE Jedno od najvažnijih pravila ronjenja je da se nikad ne roni sam, nego uvek u grupi ili, minimalno, u paru. Ovo pravilo treba poštovati zbog nepredviđenih situacija koje mogu da iskrsnu, i pri kojima je često neophodna pomoć. Ako se grupa ili ronilac iz para odvoji, mora se postupiti po utvrđenom dogovoru pre ronjenja. Kada se primeti nedostatak ronioca iz para ili grupe, treba se zaustaviti, i okrećući se oko sebe u mestu pažljivo tražiti pogledom ronioca ili mehuriće iz njegovog aparata. Ako vizuelna pretraga ne urodi plodom, treba se lagano vraćati ka mestu gde je poslednji put viđen, ali ne duže od 10-15sec. Ako ni to ne pomogne, potrebno je vratiti se na mesto gde je primećen nestanak i podići se za 3-5m. Sa manje dubine se lakše uočavaju mehurići pošto se oni povećavaju pri izronu. Stalno se treba okretati na sve strane. Često pomaže i kuckanje o bocu tvrdim predmetom /nožem, kamenom i sl./. Ukoliko ni tada ne bude rezultata, treba nastaviti sa izronom i na površini sačekati. Ronilac koji se odvoji od para ili grupe treba da sprovede istu proceduru. Ako uradi tako na površini bi trebalo da se nađu u približno isto vreme.

U slučaju da odvojeni ronilac od grupe nije izronio treba pogledom na površini potražiti mehuriće i ako se ugledaju otplivati do njih i tu zaroniti. Tokom ronjenja:

- nikad ne roniti sam - u slučaju razdvajanja od grupe, slediti dogovorenu proceduru - periodično proveravati položaj i stanje ostalih ronilaca - ne ulaziti u pećine, olupine i sl. Ukoliko to nije unapred dogovoreno i isplanirano

Vođa grupe je stručniji i iskusniji ronilac koji izvršava zadatke u skladu sa planom i instrukcijama vođe ronjenja, s tim da je odgovoran za vlastitu sigurnost i sigurnost onih koje vodi. Pod grupom se podrazumeva dva ili više ronioca. Preporučuje se uvek ronjenje u paru. Veću grupu čine dva ili tri para ronilaca. Načelno, grupa nema više od tri para ronilaca. Vođa grupe je dužan da pre ronjenja proveri ispravnost opreme grupe, a u toku ronjenja vodi računa o svom paru i pruža mu pomoć u slučaju potrebe.Vrši obeležavanje grupe ili mesta ronjenja, a ukoliko raspolaže plovnim sredstvom, vođa grupe ga obezbeđuje ili izdaje zadatke voditelju čamca. Po završenom ronjenju obaveštava vođu ronjenja o obavljenoj aktivnosti i vodi predviđenu ronilačku dokumentaciju.

POSLE RONJENJA

Ronjenje se smatra teškom fizičkom aktivnošću. Iz tog razloga, nakon završenog ronjenja treba izbegavati preterano zamaranje i obavljanje težih fizičkih poslova. Posle završenog ronjenja i raspremanja opreme treba se dobro odmoriti.

Posle izlaska na površinu, organizam se nalazi u stanju supersaturisanosti, jer je tokom ronjenja u njemu došlo do rastvaranja azota. Azot se u organizmu rastvara tokom svih ronjenja, pa i u granicama krive sigurnosti. Količina koja se nalazi u organizmu posle ronjenja zavisi od dubine i dužine boravka pod vodom,kao i od režima vršenja eventualne dekompresije. Da bi se organizam opet vratio u stanje površinske saturacije potrebno je određeno vreme da bi se,disanjem na površini,azot u potpunosti izdvoji iz organizma. Raspon vremena za desaturaciju ronioca koji je završio ronjenje iznosi od oko 10min.,za veoma kratka i plitka ronjenja, pa do 12 časova za ona duža.

U toku tog perioda, potrebno je uzdržavati se od određenih aktivnosti kako bi se izbegle određene komplikacije koje mogu nastati: 1.Alkohol uzrokuje širenje krvnih sudova u ekstremitetima, što pogoduje pojavi dekompresione bolesti. Zato se nakon ronjenja treba uzdržati od konzumacije alkoholnih pića. 2. Tuširanje vrućom vodom ima isti efekat, pa ni to ne treba praktikovati. Ukoliko je potrebno ugrejati ronioca, obično nakon noćnih ronjenja, najbolje je to učiniti uz pomoć preobuke i toplih bezalkoholnih napitaka. 3.U periodu od 12 časova nakon ronjenja nije preporučljivo ni putovati avionom /ili nekim drugim prevoznim sredstvom ukoliko se visina puta diže iznad 300mnv/, takođe, zbog moguće pojave dekompresione bolesti. Razlozi su detaljnije objašnjeni u delu FIZIOLOGIJA RONJENJA ronjenje i boravak posle ronjenja na većim nadmorskim visinama. Posle ronjenja: • dobro se odmoriti i izbegavati umaranje • ne konzumirati alkohol • ne tuširati se vrućom vodom • nakon izrona ne prelaziti 300 mnv u periodu od 12 časova

PONOVLJENO RONJENJE

Pod ovim pojmom se podrazumeva svako ronjenje započeto posle zevršenog prethodnog ronjenja u određenom vremenskom intervalu koji određuju tablice na osnovu kojih se roni. Za US-Navy tablice to je vreme od 10min. do 12 časova. Ronjenje pre ovog perioda /pre 10min./ se smatra produžetkom prethodnog, a posle 12 časova novim, odnosno »prvim« ronjenjem. Prilikom ponovljenog ronjenja:

- koristiti iste tablice za ponovljena ronjenja koje su se koristile i za prvo ronjenje - planirati ponovljeno ronjenje na manjim dubinama od prvog ronjenja

T 10. PODVODNA ORIJENTACIJA I RONILAČKA SREDINA

Vrste dna i izbor terena Pokreti vode Struje i osnovni vetrovi Život pod vodom i potreba zaštite eko-sistema Orijentacija pod vodom uz pomoć elemenata u prirodnom okruženju Merenje razdaljine pod vodom Šabloni kretanja pod vodom Osnovi orijentacije sa upotrebom kompasa pod vodom, sa promenom pravca Flora i fauna opasne za ronioce, i sanacija povreda nastalih u kontaktu sa njima

VRSTE DNA I IZBOR TERENA Hridinasto (stenovito) dno je uglavnom obraslo algama raznih boja. Među njima žive polipi, crvi i razni pužići. Na takvom terenu živi najveći broj ribljih vrsta. Od rakova : jastog i hlap , a od školjki; prilepak, kamenica, dagnja, prstac, zatim crvi i ježevi. Ribama su naročito nastanjeni "brakovi" (hridinaste izdignute stene čiji se vrh nalazi ispod površine mora). Peskovito dno je po fauni mnogo siromašnije od stenovitog a po flori još siromašnije. U pesku žive; glavoč, pauk, bežmek i raže. U lagunskim vodama na ušćima reka žive; cipal, orada, brancin i jegulja. Muljevito dno pokriva najveći deo Jadrana. Na njemu žive; školjke, korali, puževi, sunđer i morske zvezde. Od riba na muljevitom dnu žive; raža, drhtulja, kostrelj, kovač, grdobina, oslić, list, plosnatica i trlja. Podmorske livade su u stvari velika naselja raznih biljaka na peščano muljevitom dnu. Najrasprostranjenije su voga i posidonija. U toj travi se često nađe morski konjić, fratar, špar, crnelj, smokvica, sipa, goli puž i volak. POKRETI VODE Najuočljiviji pokreti vode su: - talasi - struje - plima i oseka. Glavni uzročnici pokretanja vode su: Vetar, Gravitacija, Evaporacija (isparavanje, kretanje vode u obliku vodene pare sa prirodnih površina), Nagib podloge, Zemljina rotacija, uticaj Meseca, zemljotresi i cirkulacija uslovljena temperaturnim razlikama vodenih masa.

JADRANSKO MORE , HIDROGRAFSKI I OKEANOGRAFSKI PODACI Dubine Najplići deo Jadranskog mora nalazi se u Istri, gde dubina ne prelazi 50 metara. Od Pule se dno blago spusta praveci dugacku, usku udolinu koja se pruza od ostrva Zirje prema Italiji, a naziva se Jabucka kotlina. Tu je najveca dubina oko 240 metara. Od Jabueke kotline dno se uzdize do Palagruskog praga gde je najveca dubina 130 metara. Juznije dno strmo pada prema Juznojadranskoj kotlini, gde je najveca izmerena dubina oko 1300 metara. Morsko dno Izgled podmorskog reljefa posledica je tektonskih poremecaja, abrazije ili erozije koji su delovali prije vise miliona godina, u doba kada su odredjeni dielovi dna bili kopno ili obalno podrueje. Neravnine na dnu stalno se ublazavaju talozenjem nanosa s kopna. Taj je proces spor, ali trajan. Morske mene (plima i oseka ) Morske mene su spustanja i dizanja nivoa mora, a nastaju kao posledica delovanja privlačnih sila Meseca i Sunca na vodene mase Zemlje. U Jadranu plima i oseka imaju relativno male amplitude. Na juznom delu razlika je vrlo retko iznad četrdesetak santimetara, dok je u severnom delu nesto veća, tako u Istri i Tršćanskom zalivu iznosi do 1 metar. U pojedinim uskim kanalima i zalivima plima moze za dugotrajnog jakog juga osetno porasti, pa se dogodi da poplavi obale. Ta je pojava karakteristiena za velike i duboke zalive juznog Jadrana ( npr. Vela Luka na Koreuli, Starigradski zalv na Hvaru ). Morske mene mesovitog su tipa; sto znaei da su za mladog i punog Meseca poludnevnog ritma, a za prve i posednje eetvrti jednodnevnog. Amplitude su im jako nepravilne. Na mene znatno utiče i atmosferski pritisak, tako dje se za promenu od 1hPa nivo mora promeniti za 1 cm. Sa obzirom na male promene, prilikom ronjenja ne moramo se na njih obazirati. Morske struje Morske struje nastaju pod uticajem vetrova, razlika u pritisku, temperaturi, i razlikama u salinitetu. Sa obzirom na smer mogu biti horizontalne ili vertikalne. Postoje i struje koje se javljaju kao posedica pokretanja vodenih masa iz toplih u hladnija podrueja, pri cemu se povrsinski sloj hladi i spusta prema dnu. U Jadranu su struje slabo izrazene. U nekim uskim kanalima i prolazima ( npr. u Pasmanskom kanalu , prolazu na Grebenima kod Dubrovnika ) su dosta jake, pa na njih treba pripaziti. Brzina struja se menja u pojedinim podruejima, pa tako zavisi i od vremenskih razdoblja. Srednje brzine struja su oko 0,5 cvorova, ali mogu doseci brzinu i od 4 cvora. Prilikom ronjenja uvek zelimo odrediti smer struje. Na poeetku ronjenja kre?emo se protiv struje, da bismo se na povratku vra?ali sa strujom. Ako je ikako moguce struju je najbolje izbeci ili plivati okomito na nju.

Slanost mora Morska je voda rastvor slozenog sastava. Osim rastopljenih soli raznih hemijskih elemenata, od kojih prevladavaju hloridi i natrijum, zastupljeni su i oligoelementi, kao i neki drugi elementi. Ukupna kolieina soli rastvorena u jednom kilogramu morske vode naziva se salinitet, koji se obieno izrazava u gramima ili promilima. Slanost Jadranskog mora u proseku iznosi 38,30 promila, tj. u 1 kg vode rastvoreno je 38,30g soli. U severnom delu Jadrana slanost je nesto manja od srednjeg i juznog zbog uticaja rastvora reke Po. Temperatura mora Temperatura je vrlo vazan ekoloski einilac. Utiče na morske organizme i procese u moru, a i na nas ronioce. More apsorbuje veliku količinu topline nastale zračenjem Sunca. Toplota se širi putem kondukcije i konvekcije. More oko 25 puta brže odvodi toplotu. Jadransko more ima izraženu godisnju promenu povrsinske temperature. Srednja godisnja temperatura je 11 C. Zimi je more najhladnije, i povrsinska temperatura iznosi oko 7C, vrlo retko moze se spustiti i nize. U prolece, more se poeinje zagrevati, pa se povrsinska temperatura penje do 18C. Leti kada je zagrevanje najvese, povrsina mora se zagreje od 22 do 25C, a u juznom Jadranu i Istri i 27C. U Jadranu se vrlo dobro razlikuju termokline. Termoklina je najizrazenija leti, a zimi dolazi do pojave izotermije tj. izjednaeavanja. Ljeti mozemo primetiti prvu termoklinu na dubini od 3 do 5 metara, sledeca je oko 12 , sledi skok na 18 metara, a ispod 30 metara je temperatura uglavnom tokom cele godine konstantna. U toplom delu godine toplotnu zastitu roniocima ce pruziti mokro ili polusuvo ronilacko odelo izradjeno od neoprena, debljine od 5 do 6 mm. U hladnijem delu godine, kada se temperatura mora spusti ispod 15C, preporueuje se upotreba suvog ronilaekog odela kako bi se izbeglo nepotrebno pothladjivanje. Talasi na Jadranu Talasi nastaju prvenstveno kao posledica duvanja vetrova. Sto je površina po kojoj vetar duva veća, to ce i talasi biti veci. Jačina im zavisi o konfiguracije i izlozenosti obale. Na taj način omoguceno je mesanje povrsinskog sloja sa vodom iz dubine, i ucestvovanje u izmeni gasova izmedju atmosfere i mora. Razlikujemo krestu i dol talasa. Dužina talasa je udaljenost izmedju dva dola. Najcesce visine talasa u Jadranu su izmedju 0,5 i 1,5 metara visine, a vrlo retko prelaze 5 metara. Talasi nastali kao posledica duvanja juga, znatno su veći, i za ronioce opasniji, nego talasi nastali burom. Treba pripaziti pri ulasku i izlasku iz vode u područjima izloženim jakim delovanjem talasa.

OBALNA LINIJA CRNOGORSKOG PRIMORJA

Obalna linija crnogorskog primorja,sa ostrvcima,duga je 159 milja,a najkraće rastojanje(ortodromsko)između krajnjih tačaka iznosi 52 milje.Prozilazi da je koeficijenat razuđenosti ,kao količnik ovih udaljenosti,svega 3.06,što je posledica duge obalne linije Boke kotorske.Naime,bez duzine obale ovog dubokog zaliva koeficienat razuđenosti bio bi upola manji.Sem ovog zaliva fjordovskog tipa ,odlično zaštićeno od uticaja otveronog mora,postoje svega četri zaliva (trašte,budvanski,barski i valdanos),ali su svi otvoreni uticaju vetrova i mora iz drugog i trećeg kvadranta.

U teritorialnom moru CG nema nijednog ostrva (obalna linija duza od 10 km),već svega desetak ostrvca (obalna linija izmedju 1,5 i 10 km) i par desetina hridi 3 i grebena 4 neposredno uz obalu. Najpoznatija ostrvca su Sveti Nikola, Ada, Mamula, Stradioti i Stari Ulcinj, a od hridi Katici, Djeran, Veliki kamen, Sveti Nikola, Sveti Djordje i Gospa od skrpjela. Dok su ostrva povoljan hidronavigacijski faktor, ostrvca, hridi i grebeni su otezavajuci faktor.

Ostrva pružaju prirodnu zaštitu od jakih vjetrova i mora, kao i mogucnost zaklanjanja i baziranja u uvalama i lukama. Lako su uocljiva za brzu orjentaciju. Ostrvca, hridi i grebeni se teže uočavaju, ne pruzaju prirodnu zastitu od nepovoljnih hidrometeoroloskih uslova i predstavljaju hidronavigacijske prepreke i opasnosti.

Kao i citav Jadran i juzni Jadran je vrlo vetrovito podrucje tokom svih godisnjih doba. Preovladjujuci vetrovi su bura ( iz smera sever-severoistok do istok-severoistok), jugo ( iz smera istok-jugoistok do jugo-jugoistok), a u letnjim mesecima maestral ( iz smera jug-jugozapad do zapad-severozapad). Tokom zimskog polugodista najcesce duvaju bura i jugo, naizmenicno s prekidima ili bez njih. Ovi vetrovi imaju tipicne vremenske i olujne karakteristike, te dostizu brzine i do 30-40 m-s. Olujni jugo je cesca pojava od olujne bure, dok su olujni vetrovi sa zapada relativno retki, nastaju u vreme nevere i traju oko 10 dana godisnje.

Talasi, kao posledica vetra, takodje nose obelezja karakteristicna za duvanje vetra koji ih stvara.Talasi bure su kratki, relativno visoki, sa grebenima koji se penusaju i prelamaju. Dostizu visinu 2 do 2,5 m. Talasi juga su pravilnijeg oblika, znatno duzi i visi i nesmetano se razvijaju od Otranta, te svom silinom udaraju o nezasticenu obalu. Dostizu duzinu do 50 m, a visina im retko prelazi 4 m. Tokom leta najveci broj dana su tisine, more je sitnotalasasto ( 70 do 80 dana), a svega 5 do 6 dana jako. U jesen jako more traje oko 10, a zimi do 12 dana. U zimskom periodu 50 dana su tisine i sitnotalasasto more. Eksponiranost crnogorske obale uticaju otvorenog mora cini ga u losim hidrometeoroloskim uslovima vrlo neugodnim za plovljenje, narucito za manje brodove tokom olujih vetrova, sto moze i ograniciti njihovu plovidbu.

Morfoloske karakteristike crnogorskog primorja znatno se razlikuju u severnom i juznom delu.Severozapadni deo, do rta Platamuni (Budva) pripada podrucju dubokog Jadrana, a ostatak (jugoistocni deo) ima karakteristike plitkog mora. Tako, na primer, izobata od 100m je na udaljenosti 0,4 milje kod poluostrva Ostra, 2,5 milja kod rta Platamuni, do oko 15 milja kod Bara i usca Bojane, sto uzrokuje gradijent dubine od 13,5cm/m kod poluostrva Ostra, do 0,35cm/m kod Ulcinja.

Za južni Jadran karakteristicne su stalne struje, koje prate smer protezanja obale i imaju brzinu oko 0,5 cvorova.I kolebanja nivoa mora su relativno mala, sa amplitudama do 30 cm, izuzetno do 1 m i predstavljaju povoljan hidronavigacijski faktor.

Srednja godisnja temperatura u oblasti južnog Jadrana je oko 18 C, najniža u januaru ( oko 10 C ) a najviša u u julu ( oko 25 C ). Amplitude temperaturnih razlika su oko 15 C , što se smatra karakteristkom sredozemne klime. Oblačnost je, uglavnom mala, sa malim brojem maglovitih dana ( oko 4 dana u godini ) i nesto vecim brojem maglovitih dana uz albansku obalu i u Otrantu ( do 20 dana u godini). Mgle su vrlo retke leti, a najcesce su zimi. Vidljivost je najmanja zimi, nesto bolja u prolece i jesen, a najbolja leti. Kolicina padavina je izrazito visoka, narucito u Boki Kotorskoj ( sa rekordom od 4934mm godisnje u Crkvicama). Sneg i niske temperature se retko javljaju.

STRUJE I OSNOVNI VETROVI

VETROVI JADRANA

Na Jadranu se razlikuje više vrsta vetrova, po pravcu duvanja i po načinu nastanka. Takođe svaki od vetrova ima i svoj učinak ili pojavni oblik. Drugim rečima, svaki vetar donosi drugačije vreme sa sobom, na sebi svojstven način.

Vetrovi na Jadranu se, takođe, dele na letnje vetrove lepog i ružnog vremena i zimske vetrove. U letnje vetrove lepog vremena spadaju danik, noćnik, posunčanik i maestral. Vetrovi koji leti donose loše vreme su vetrovi ciklona, vetrovi fronta i lokalni olujni vetrovi ili nevere.

Vetrovi, bez obzira na geografsku lokaciju, nastaju kao proizvod izjednačavanja pritiska između dve ili više (najčešće dve) vazdušnih masa ogromnih ili globalnih razmera. Takvi vetrovi, ako su proizvod konstantnog izjednačavanja pritiska između dve mase koje su stalno prisutne na istom geografskom prostoru, zovu se etezijska strujanja.

Maestral nastaje kao proizvod izjednačavanja pritiska između Azorskog anticiklona i Bliskoistočnog ciklona. Ove dve mase su uvek prisutne, samo se Azorski anticiklon pomera ka severu, tokom leta. Tako, Maestral stalno duva iz pravca severozapada.

Druga vrsta vetrova, po načinu nastanka, su dnevni i noćni vetrovi. Oni nastaju kao rezultat različitog intenziteta zagrevanja kopna i mora (jezera). Ova vrsta vetrova naziva se i priobalna ili obalska cirkulacija.

Danik, kako se najčešće zove dnevni vetar, duva od 9-10 sati ujutru do 17-18 sati popodne sa vode na kopno. Noćnik, sâmo ime sve govori, duva noću sa kopna na more. Treći vetar koji se javlja u sklopu obalske cirkulacije je posunčanik. Taj vetar prati sunce i duva iz pravca odakle trenutno sija sunce. To je vetar, dnevno promenljivog pravca.

Ako nema vetra, onda je tišina. Pojava tišine ili promena u ritmu vetrova najavljuju loše vreme i vetrove lošeg vremena.

VETROVI I PRAVCI NJIHOVOG DUVANJA NA JADRANU

MAESTRAL

Jedan od najvažnijih vetrova Jadrana je maestral. Tipičan etezijaski vetar koji konstantno duva gotovo istim intenzitetom danju i noću, u toplom delu godine. Lokalna meteorološka situacija može da ga privremeno skrene ili poništi njegov uticaj ali on duva u 90% dana tokom ovog dela godine. Duva iz pravca severozapada (NW) konstantnom brzinom. Danik i noćnik tokom dana i noći utiču na mestral pa se on uz obalu različito oseća. Samo na otvorenom moru duva stalno tokom 24 sata.

Da nam ujutru dolazi maestral, govore nam gomilasti, beli oblaci iznad vrhova obalskih visova ili ostrva. Nebo iz pravca maestrala je tamnije plavo nego nebo nad obalom. Kako se ta tamnija boja neba približava, tako vetar postaje jači. I more je namreškano i tamnije iz pravca iz koga nam dolazi vetar.

Svež vetar, uz obalu se oseća od jutra do večeri. Danju se danik i maestral superponiraju pa duva malo jače, dok ga noću burin ili noćnik tera dalje od obale pa se gotovo ne oseća. Pravilno smenjivanje vetrova donosi lepo vreme. Dokle god duva maestral, vreme će biti lepo. Izostanak maestrala ili njegovo kašnjenje ili rani prestnak u toku dana, donosi loše vreme. Ako posle lošeg vremena ili oluje makar i malo, samo pred veče zaduva maestral, sutra će biti lepo vreme. Ako se kiša završila burom, maestral će biti lagani vetrić. Ako se kiša završi bez bure, maestral će biti 5 do 6 bofora. Ako izostane, posle dan-dva tišine kreće jugo. Ako tišina potraje više dana, moguće je očekivati nevere.

BURA

Hladan vetar koji duva sa kopna. Na južnom Jadranu, jake bure duvaju u Boki i oko Bara. Duva na mahove, urušava se niz strme padine i veoma je podložan reljefu kopna. Diže veće i velike talase i uplovljavanje u neke luke po buri je gotovo nemoguće. Pravilo kaže da se treba

bojati škure (tamne) bure. To je bura praćena kišom i veoma je neugodna jer kišu nabija i iza uglova zgrada koliko je jaka. Isti učinak, samo bez uglova zgrada, ima i na otvorenom moru.

Duva iz pravca severa (N), mada nešto ređe, i severoistoka (NE). Može biti jak i preko 6 bofora.

Burin je vetar koji duva sa kopna ka moru tokom noći i nije vetar lošeg vremena kao bura.

JUGO

Ono što se obično naziva jugom nije vetar koji duva iz pravca juga (S). Jugo duva iz pravca jugoistoka. Jedrenje niz jugo je bezbedno i lepo na otvorenom moru. Kampovanje po jugu ste svi iskusili. Talasi koje digne jugo su po pravilu dugački i imaju veliku energiju. I jugo ima svoje pravilo. za razliku od bure treba se bojati vedra juga. To znači da će se jugo pokazati u punom svetlu ako nema kiše. U suprotnom, vetar je slabiji uz kišu a ako kiša naglo padne posle vedrog juga, vetar gotovo sasvim prestaje. Takođe, nepisano pravilo kaže da jugo duva nepran broj dana. Možemo ga očekivati posle tišine od 1-2 dana a najavljuju ga specifični oblaci. Naziva se i široko.

Na magličastom nebu, paperjasti oblaci razvučeni preko pola ili više od pola vidljivog neba. Mogu biti pravolinijski razvučeni, što govori o čistom jugu ili u lukovima, što govori da se približava front ciklona i vetar promenljivog pravca. Ako još čujete prognozu koja kaže da se ciklon formira iznad Đenovskog zaliva, bolje potražite sigurno sklonište.

DANIK

Duva danju, odatle mu i ime. Sa izlaskom sunca počinje zagrevanje kopna. Topao vazduh se uzdiže iznad obale a hladan pada prema otvorenoj vodi. Oko 9 sati ujutru počinje sasvim lagano da se diže vetar sa mora a oko 10 se već oseća kao postojan vetar. To je dnevni, termički vetar. Dokle god duva preko dana, dobro je. Ako izostane, treba očekivati promenu vremena. Normalno, prestaje sa zalaskom sunca. Pre i posle danika su jutarnja i večernja tišina. Često se danik naziva maestralom ali ga treba razlikovati od pravog maestrala. Zove se još i smorac jer duva sa mora.

NOĆNIK

Kontra od danika. Noću se kopno brže hladi pa vetar duva sa kopna na more. I to je termički vetar koji nastaje obrnuto od danika. Ista pravila važe kao za danik. Dok se redovno i uredno smenjuju, vreme će biti lepo. I noćnik se često naziva bura ili burin. Sličnost je samo u pravcu iz koga duvaju. Razlika postaje očigledna posle pet minuta prave bure. Imena su mu burin, noćnik ili kopnenjak.

POSUNČANIK

Vetar koji prati sunce tokom dana i ima promenljiv smer. Ni njega ne treba brkati sa pravim maestralom iako je odomaćeno da se svi dnevni vetrovi kod nas zovu maestral.

PUNENAT I LEVANT

Duvaju jedan u drugoga. Zato nikada ne duvaju u isto vreme. Veoma su retki leti a zimi donose hladno vreme. Nisu olujni iako mogu biti jaki. Punenat duva sa zapada (W) a levant sa istoka (E).

LEBIĆ

Duva sa jugozapada i ume da napravi haos. Na svu sreću, brzo došao, brzo i prošao. Ali dok ne prođe, ume da bude gadno. Može da se javi iz dva pravca. U Dalmaciji kažu da ide sa dve staze. Jedan pravac ili staza je sa jugozapada (SW) i to je olujna staza. Tada pravi dar-mar po moru a bogami i po kopnu. Druga staza je zapad-jugozapad (WSW). Tada nije tako jak i ne treba ga se bojati.

TRAMUNTANA

Duva sa severa i gotovo nikad ne duva leti. Zimi donosi hladno vreme obično bez kiše. Ne diže oluju.

OŠTRO

To je vetar koji duva sa juga (S). Može biti veoma jak kao i jugo. Diže talase i može da donese kišu, naročito zimi. Ne treba ga olako shvatati. Generalno za njega važe sva pravila kao za jugo.

NEVERA

Lokalna oluja koja nije vezana za određeni vetar. Više je uslovljena odsustvom vetra jer se tada razvijaju lokalni cikloni. Neugodna je i treba biti veoma oprezan na otvorenom moru. Lako se prepoznaje jer ima karakterističan oblak. Kumulonimbus koji liči na ogromno bure čiji je vrh razvejan vetrom i ima oblik nakovnja. Dno oblaka je ravno i oštro oivičeno. Iz njega najčešće pada kiša u obliku kišne zavese. Nastaje iz običnog lepog i belog kumulusa na vedrom plavom nebu. Oblak tamni i raste u visinu i do nekoliko kilometara.

Neveru karakteriše i jedna anomalija vezana za vetar. Obično, vetar prati oblake i imamo utisak da vetar duva iz oblaka. Kod nevere je obrnuto. Strujanja unutar oblaka su takva i tako jaka da oblak snažno usisava vazduh u sebe. Tako imamo utisak da vetar duva ka oblaku.

Pošto se svi frontovi i cikloni na severnoj hemisferi okreću kontra od kazaljke na satu, tako neveru različito doživljavamo ako ona prođe severno ili južno od nas. Ako prođe južno, znači “ispod” nas, imaćemo zahlađenje i kišu sa jakim vetrom. Ako prođe severno od nas, imaćemo kišu, oluju, lomljavu, huk vetra, možda i grad, zahlađenje, talase…

Predznak nevere je vetar iz suprotnog pravca od onog iz koga dolazi oblak, karakterističnog oblika. Potom ide jak olujni vetar praćen kišom i često gradom. Prvi udar traje i do 20 minuta posle čega vetar malo oslabi. Ako je lepo vreme, neverni oblak se lako uočava. Ako je oblačnost niska, nije moguće u napred predvideti dolazak nevere.

Ako ste na otvorenom moru, na prvi predznak nevere dobro je odmah zapaliti u skrovitu luku. Ako nema takve luke na vidiku, stisnite zube, poskidajte jedra, ako ih imate, vežite stvari u čamcu, pa šta vam bog da. Oblaci najavljuju kakvo nas vreme čeka

Beli gomilasti oblaci na plavom nebu, su znak da se sve odvija po redu i da nas čeka lepo vreme, bar taj dan. Pogotovo ako su ujutru takvi oblaci (kumulusi) iznad brda na kopnu ili iznad ostrva, treba očekivati lep dan.

Ako su oblaci gomilasti (kumulusi) ali veliki i boja im se malo razlikuje od grafitne olovke, takav će i dan da nam bude. To su kumulonimbusi i obično donose zahlađenje i kišu. Nebo obično ima mlečno belu prevlaku iznad oblaka i tada oblaci prekrivaju celo nebo. Topao i hladan front se sudaraju ili je topao front blizu. Vetar sa juga, promenljiv, talasi u pojačanju, u početku bez vetra. Hitno u zaklon i slušajte prognozu. Ako ima upozorenja na oluje ne izlazite na more dok vetar ne okrene na sever i ne razduva oblake.

Paperjasti oblaci koji nekad liče na pramenove vate su cirusi. Ako ih je malo (pokrivaju manje od ½ vidljivog neba) a nebo je plavo, dan će biti lep i topao. Ako je mnogo cirusa i nebo je u omaglici ili je mlečno belo, treba očekivati jugo za par dana najviše. Ako su oblaci u lukovima, vetar će biti promenljivog pravca. U svakom slučaju promena vremena na gore.

ŽIVOT POD VODOM I POTREBA ZAŠTITE EKO-SISTEMA

Morske organizme možemo podeliti u dve osnovne grupe: na one koje su vezane za dno: bentos

(grčki: duboko dno) i one koji slobodno plivaju: pelegijal (grčki: visoko more). Pelagičke vrste se dele na aktivne plivače (ribe i sisari) poznatije kao nekton, i bića koja uglavnom žive nošeni strujama - plankton (biljni: fitoplankton ili životinjski: zooplankton).

Osnovu života u morima, pa tako i u Jadranu, čini fitoplankton koji je osnovna hrana za zooplakton, a on sitnim ribama kojima se hrane krupnije...i tako se zatvara lanac ishrane u moru. Zatvarajući ovakav ogroman ekosistem more predstavlja najveći "rezervoar" života na planeti Zemlji.

POTREBA ZAŠTITE EKO-SISTEMA

Kao ronioci svedoci smo promena , nazalost negativnih ,vrlo često , mesta na kojima smo vidjali obilje podvodnog sveta, sada su pusta ili pretrpana otpadom. Ronioci treba da poštuju podvodnu sredinu i svojom aktivnošću ne čine nepotrebnu štetu. Iz vode u kojoj rone ne treba da uzimaju ništa živo ukoliko za to nemaju dobar razlog. Tokom ronjenja treba da vode računa da ne uznemiravaju živi svet pod vodom i oštećuju podvodno rastinje, te da prirodu pod vodom ostave u stanju u kakvom su je i zatekli.

ORIJENTISANJE ISPOD POVRŠINE Jedna od prvih stvari s kojom se ronilac susreće ispod površine je gubitak orjentacije. Pod vodom je orijentacija otežana kako zbog smanjene vidljivosti tako i zbog nedostatka referentnih tačaka pomoću kojih se inače orijentišemo na suvom. Orijentacija pod vodom je bitna iz više razloga. Ukoliko se dobro orijentiše, ronilac može izaći iz vode na željenom mestu što će ga spasiti od dugog i zamarajućeg plivanja sa opremom. Isto tako, uz dobru orijentaciju, grupa će ostati stalno na okupu bez obzira na sitna razdvajanja. Jedan od ronilaca u grupi /ili paru/ treba uvek da bude zadužen za orijentaciju. ORIJENTACIJA POD VODOM UZ POMOĆ ELEMENATA U PRIRODNOM OKRUŽENJU Orijentacija ispod vode je moguća upotrebom kompasa ili pomoću prirodnih referenci. Odmah pri zaronu moguće je izgubiti orijentaciju pošto se prilikom zarona »u plavo« ronioci često okrenu oko sebe i lako izgube orijentaciju, i ako su se na površini pravilno orijentisali ka cilju. Da bi se ovo izbeglo, prilikom zarona treba zaronjavati tako, da su ronioci okrenuti licem jedan prema drugome, pri čemu onaj koji je zadužen za orijentaciju zaranja nogama na dole i koristi drugog kao referencu. Jedan od načina za osnovnu orijentaciju /osnovni pravac- od polaska do cilja ronjenja/ ispod površine je praćenje probijanja sunčevih zraka kroz vodu tako što će se na početku zapamtiti sa koje strane dolaze sunčevi zraci, i njihov položaj u odnosu na mesto zarona. Pokreti talasa takođe mogu da budu od koristi pri određivanju pravca kretanja ili položaja ronilaca u prostoru Poznavanje vodene struje i njene brzine takođe može biti važno za određivanje pravca kretanja. Uobičajeno je da se na početku ronjenja roni uz struju jer je tada ronilac odmoran i lakše savladava njenu snagu. Kada se vraća sa ronjenja, ukoliko je to po istoj putanji, ronilac koristi brzinu i snagu struje da se vrati jer je tada najčešće umoran i pri kraju zaliha vazduha pa je svaka pomoć dobrodošla. Ovo pravilo bi trebalo poštovati, osim u slučajevima kada izlazna tačka nije na istom mestu kao i ulazna. Dno isto tako daje dovoljno referentnih tačaka za određivanje položaja ronioca u odnosu na obalu i okolinu. Formacija dna je obično nastavak obale. Radi lakše orijentacije:

- koristiti druge ronioce kao orijentir odmah pri zaronu

- obratiti pažnju na sve prirodne reference Za orjentaciju pod vodom uz pomoć elemenata u prirodnom okruženju koristimo:

- geografske oblike i prirodne formacije pod vodom - oblik dna - dubina vode - kretanje vode - oznake postavljene ljudskom rukom - svetlost - zvuk

MERENJE RAZDALJINE POD VODOM U praksi koristimo nekoliko načina za merenje koji nam daju približno tačne podatke a to su merenja:

- Pomoću ronilačkog sata - Brojanjem ciklusa zamaha perajama - Manometrom – praćenjem potrošnje vazduha -

Pomoću ronilačkog sata Jedan od najjednostavnijih načina određivanja razdaljine-merenja pređenog puta pod vodom uz

pomoć ronilačkog sata je kada do cilja (markera)dođemo ronjenjem uz padinu linije obale u

određenom vremenu (od recimo 15 minuta) nakon čega se okrećemo za 180 stepeni i vraćamo u

polaznu tačku gde bi trebali da se nađemo nakon ronjenja u povratku istom putanjom (u trajanju

od 15 minuta).

Brojanjem ciklusa zamaha perajama Za jedan ciklus zamaha perajima (pokret noge sa perajem iz gornje tačke u donju i povratak u

gornju tačku) prosečan ronilac pređe oko metar pod vodom.

Manometrom – praćenjem potrošnje vazduha Ovaj način merenja pređenog puta se primenjuje kada nije neophodno tačno merenje pređenog puta već približna vrednost. Najčešće su to situacije kada se prelaze veće dužine, kod pretrage terena, kretanja po šablonu i slično uz uslov da nama značajnije promene dubine i ritma disanja ŠABLONI KRETANJA Ronjenje se najčešće završava tamo gde je započeto, tako da je orijentacija potrebna da vrati ronioce na mesto zarona. Najpodesniji način za to je da se zamisli putanja po kojoj će se kretati. Osim putanje u pravoj liniji »tamo i nazad«, koja se inače retko kotisti zbog svoje ograničenosti ( osim u posebnim uslovima) najčešće se uzimaju putanje u obliku kvadrata ili trougla Prilikom ronjenja po šablonu kretanja:

- vizualizovati kurs ronjenja u glavi - ako se koristi kompas, verovati njemu, a ne subjektivnom osećanju - pravilno koristiti kompas - držati kompas dalje od metalnih delova opreme

OSNOVI ORIJENTACIJE SA UPOTREBOM KOMPASA POD VODOM, SA PROMENOM PRAVCA

Orijentacija pomoću kompasa se koristi ukoliko nema vidljivih referentnih tačaka, pri smanjenoj vidljivosti ili ronjenju između površine i dna koje se ne vide ( u plavom ). Upotreba kompasa je jednostavna, a kada ronilac nauči da ga koristi treba da mu veruje, bez obzira na subjektivno osećanje o pravcu, koje pod vodom često može da prevari. Postoje tri uobičajena načina na koji se kompas drži. Prvi način se koristi ako je u upotrebi kompas koji se postavlja na ruku ronioca. Tada je potrebno saviti lakat ruke na kojoj je kompas pod uglom od 90 stepeni i srednji prst postaviti na lakat druge ruke koja je ispružena ispred glave u pravcu kretanja. Drugi, precizniji način je da se kompas sa obe ispružene ruke drži daleko ispred glave u visini očiju. U tom položaju se kurs prati gledajući preko kompasa. Ako se kompas nalazi na ronilačkoj konzoli na prvom stepenu regulatora upotrebljava se treći način koji uslovljava dužina creva konzole i predstavlja neku vrstu kompromisa između prva dva. Najbolji način orijentacije pod vodom je objedinjeno korišćenje i kompasa i prema prirodnim referencama.

FLORA I FAUNA OPASNE ZA RONIOCE, I SANACIJA POVREDA NASTALIH U

KONTAKTU SA NJIMA

Morski pauk , Ranj (Trachinus) je najotrovnija riba naših mora. Živi na peskovitom i muljevitom dnu uz obalu, do 100 metara dubine. U Jadranu žive četiri vrste pauka: pauk bijelac (Trachinus draco), pauk crnac (Trachinus araneus), pauk mrkulj (Trachinus lineatus), te najmanji ali i najotrovniji pauk žutac (Trachinus vipera). Otrov, koji je termolabilan, može dospeti u telo žrtve preko 5 bodlji: 3 na leđnoj peraji, i po jedna na svakom škržnom poklopcu.

Iako za čoveka nije po život opasan, ubod na paukovu bodlju je izrazito bolan. U okolini ubodenog mjesta koža je prvo bleda, a kasnije pomodri uz javljanje otekline koja se može širiti, na primer, od prsta na zapešće, a ređe sve do lakta pa i ramena. Kako je toksin termolabilan ubodeno mjesto treba odmah izložiti jakoj toploti (50-60°C) u

vremenu između 30 i 90 minuta, ukoliko se žrtva nalazi na motornom brodu može poslužiti voda za hlađenje motora.

Škrpine (Scorpaenidae) su ribe koje na svom telu s velikom glavom prepunom raznih izraslina imaju i otrovne bodlje na škržnim poklopcima i leđnoj peraji. Škarpina velika (Scorpaena scrofa) živi u Jadranskom moru, na grebenastom ili peskovitu dnu. Osim Škarpine velike u Jadranskom moru iz porodice škrpina žive još i škarpun te crvena škrpinica. Otrov škarpine ima iste karakteristike kao i onaj paukovki, ali ima slabije delovanje.

U otrovne Jadranske ribe spadaju i golubi i žutulje ali zbog sličnosti svrstavaju se pod nazivom golub.Otrovni sistem golubova se nalazi na repu a sastoji se iz dve nazubljene ili 1 bodlje. Kod goluba bodlja je bliza bazi a kod žutulje na sredini repa.Oko bodlji se nalazi ovojnica koja se raskine prilikom aktiviranja bodlji, one sa strane imaju žlebove u kojima se nalazi otrov.Bodlje mogu biti i do 40cm dugačke. Brane se tako što snažno repom mašu prema gore zadajući rane.

Murina nema otrovne žlezde ni otrovnu sluz već krv.Za čoveka su opasni njeni oštri zubi koji su povučeni ka unutra te prilikom ugriza ne pušta lako a kad napadnu mnogo se koprcaju tako da stvaraju veću ranu. Murine ne napadaju bez povoda ali i ako ne napadaju često su u pripravnosti tako da i najmanji pokret u njenom pravcu može lako izazvati napad.

Žarnjaci U grupu žarnjaka spadaju vlasulja, meduze, korali i morski crv. Zajednička osobina im je što imaju žarne ćelije ispunjene tečnošću.

Meduze plivaju po moru u velikim grupama. Veoma često se zadržavaju u blizini obala i zaliva, nošene morskom strujom. Meduze su prozirne životinje. Kontakt sa njima izaziva simptome kao i kod vlasulje. Žarne ćelije imaju na dugačkim pipcima koji vise ispod tela. Morski crv prelepih boja, liči na duge gusenice. Po sebi ima čekinje od kojih mogu nastati mehaničke povrede kože, koža žari, pojavljuje se otok a izaziva i povraćanje. Čekinje se iz kože uklanjaju pomoću lepljivih traka.

T 11. PODVODNI SPORTOVI

-

- Podvodna orijentacija

- Brzinsko ronjenje i plivanje perajima

- Podvodne igre (hokej, ragbi, košarka)

- Podvodne veštine

- Podvodni lov

- Podvodni foto lov

- Apnea (dinamička i statička)

PODVODNA ORIJENTACIJA Ova takmičenja najčešće se održavaju na jezerima gde je minimalno strujanje vode, ali i ograničena vidljivost, minimalno 1 metar. Takmičenje se izvodi pojedinačno i ekipno u muškoj i ženskoj konkurenciji Takmičar uz upotrebu ronilačke opreme i kompasa, treba da pređe određeno rastojanje i pronađe određeni orjentir. Staza može biti postavljena na 3 načina (3 discipline) – ‚‚M KURS‚‚ , ‚‚REPERI‚‚ i ‚‚ZVEZDA‚‚. Cilj je da takmičar u što kraćem vremenu zaobidje sve orijentire i dopliva pod vodom u cilj sa što manjim odstupanjem.

Za takmičenje se koriste sklopovi koje takmičari prave samogradnjom u matičnim klubovima i koji na sebi imaju: kompas sa što finijom podelom, merač pređenog puta, dubinomer i ploču za upisivanje kurseva i daljina. Svi delovi opreme moraju biti amagnetični Snimanje kurseva se vrši vizuelno s obale a daljina daljinomerom ili izračunavanjem trigonometrijskim postupkom. Takmičar ne sme da dozvoli da tokom kretanja pod vodom, ni jedan deo opreme ili tela izroni iz vode, jer se to kažnjava diskvalifikacijom. Da bi sudija i gledaoci mogli da prate takmičenje , takmičar za sobom vuče takmičarsku bovu.

BRZINSKO RONJENJE I PLIVANJE PERAJAMA Brzinsko ronjenje u osnovi ima dve takmičarske discipline, ronjenje na dah u dužini 50 metara i ronjenje ronilačkim aparatom na dužini 100, 400 i 800 metara.

Plivanje perajama je skup disciplina koje su vrlo slične "klasičnim" plivačkim osim što takmičari koriste peraje. Kod takmičenja u plivanju perajama takmiči se u disciplinama: 100, 200, 400, 800 i 1.500 metara i u štafeti 4x100 i 4x200metara

PODVODNE IGRE (hokej, ragbi, košarka)

PODVODNI HOKEJ

Ova dinamična i zanimljiva sportska disciplina održava se u bazenima (ne plićim od 2 m) sa terenom dimenzija 25 x 15 m u utakmici koja traje 2 x 15 minuta sa ekipama od po 6 igrača. Za igru se koristi palica, dok je pak napravljen od olova obloženog gumom. Kao i upravom hokeju, cilj je postići što više golova , golovi se nalaze na kraju svake strane bazena, a dužine su 3 m

PODVODNE VEŠTINE Takmičenje koje se provodi u otvorenim vodama ili u olimpijskom bazenu. Par takmičara veštinom zajedničkog ronjenja obavljaju razne zadatke, pojedinačno ili u paru dolaze do cilja. Na otvorenim vodama staza je duga 550m, a u olimpijskom bazenu 275m. Ronilački deo Par prvo mora ubaciti loptu, svaki svoju, u cev . Nastavljaju ronjenjem na dah i uzimaju jednu ronilačku bocu . Bratskim disanjem (naizmenično koriste bocu za disanje) rone do druge ronilačke boce. Zatim svako odlazi do svog "padobrana" i podiže ga u određeni krug . Nakon toga rone dalje do brvna i premeštaju ga vodoravno za 180 stepeni. Premestivši brvno rone do mesta gdje ostavljaju ronilačke boce i uzimaju disalice. Plivački deo Disanjem kroz disalicu plivaju do "padobrana" kojeg prazne i postavljaju u početni položaj Dalje plivaju do brvna te ga apneom (ronjenjem na dah ) okreću opet za 180 stepeni. Nakon toga plivaju što brže do koševa i ubacuju loptu. Uspešnim ubacivanjem lopte zadnjeg takmičara iz tima prestaje merenje vremena. Zanimljivost je u tome što se mora biti tačan i brz, jer nepažljivo podizanje "padobrana", "liftova" koji lako mogu potonuti, ekipi se oduzima 50 bodova. Kako je prvi deo predviđen za ronjenje s bocama tako svako izlaženje ronilačke opreme ili dela tela na površinu donosi 10 negativnih bodova. Na taj način brža ekipa može imati manje bodova od sporije, ali zato preciznije ekipe PODVODNI LOV

APNEA (dinamička i statička)

CMAS prvenstva i kategorije APNEA disciplina - trenutno postoji 11 disciplina po CMAS-u, za muškarce i žene A. Bazenske discipline Statička apnea Dinamička apnea bez peraja Dinamička apnea sa perajama Brzina - izdržljivost B. Dubinske discipline Jump Blue Constant Weight Apnea bez peraja Constant Weight Apnea sa perajama Free Immersion Apnea bez peraja Variable Weight Apnea bez peraja Variable Weight Apnea sa perajama Skandalopetra

(Static Apnea - STA) ili poznatija samo kao “Statika” izvodi se tako što ronilac zadržava dah najduže koliko može, pored tela zaranja i svoj respiratorni sistem u vodu, a vreme njenog trajanja meri se od momenta uranjanja respiratornog sistema u vodu do njegovog izranjanja iz vode.

Dynamic with fins - DYF) je disciplina u kojoj je obavezna upotreba peraja ili monoperaja, kao jedinog i osnovnog pomagala tokom zarona. Radi se tako što ronilac roneći, pokušava da pređe najveće moguće rastojanje, u horizontalnom položaju ispod površine. Preronjena dužina se meri od tačke gde je zaronjen respiratorni sistem u vodu do tačke gde izroni iz vode

NITROX

Pod pojmom nitrox podrazumevamo mešavinu gasova kiseonika i azota.

Nitrox (Enriched Air Nitrox) je mešavina gasova kiseonika i azota u kojoj je postotak kiseonika veći nego u vazduhu (više od 24%), iz toga proizlazi da u mešavini imamo manju zastupljenost azota. Sve što je ispod 24% ne možemo smatramo nitroxom .

Za Nitrox se koriste još neki nazivi, spomenuti ćemo one s kojima bi se naši ronioci mogli sresti (npr. Safe Air )kao i još mnogi drugi.

Često se spomenuta mešavina označava kao npr. EAN32 ili EAN36, broj iza kratice označava postotak kiseonika u mešavini. Tako EAN32 imati 32%kiseonika i 68% azota, a EAN36 a¸36% kiseonika a ostatak će biti azot.

EAN32 i EAN36 su dvije standardne mešavine te se još nazivaju Nitrox te Nitrox 32 ili NOAA I , Nitrox 36 NOAA II. NOAA je kratica za National Oceanic and Atmosferic Administration, a predstavlja američku nacionalnu organizaciju koja je postavila standarde vezane uz plinske mešavine.

KOJE SU PREDNOSTI KORIŠCENJA NITROXA

Nitrox su sportski ronioci preuzeli iz profesionalnog (komercijalnog). Upotreba Nitroxa u komercijalnom ronjenju ekonomske je prirode. Za profesionalne ronioce velika je prednost kad mogu pod vodom ostati duže tako mogu obaviti i više posla. Ne manje važna je uloga smanjene narkoze jer je lakše izvoditi složene operacije kad imamo ¨čistu glavu¨. Zato su kompanije potrošile dosta novaca na istraživanje Nitroxa. Princip nitroxa je vrlo jednostavan sa manje azota u mešavini ronilac ima duže i sigurnije ronjenje, jer će tijelo apsorbirati manje azota. Osim toga manje azota znači i manju narkozu.

Naravno da su sve ove prednosti poželjne i u sportskom ronjenju. Sve navedeno dovelo je do toga da Nitrox postaje sve popularniji u sportskom ronjenju. Kako se radi samo o malom popravljanju vazduha, nije potrebna posebna oprema ni tehnika ronjenja.

Prednosti upotrebe Nitroxa su:

Povećano vreme unutar krive sigurnosti

Kraći površinski intervali

Duža ponovljena ronjenja

Manja narkoza azota

Manji rizik od dekompresione povrede

Manje vreme ¨Ne letenja¨

Velika sigurnost ako se koriste tablice ili kompjuteri za vazduh

Nitrox ima i neke nedostatke.

Nedostaci upotrebe Nitroxa su:

Toksičnost kiseonika javlja se na manji dubinama nego kad se koristivazduh (zbog većeg postotka kiseonika u mešavini)

Tolerancija na pp O2 je individualna, zato je maksimalni pp O2 ograničen na 1,4 Bara

Može doći do problema zbog nedostatka ili neadekvatne analize mešavine (sve se mešavine analiziraju posle punjenja i pre ronjenja)

Mogućnost eksplozije prilikom pripreme mešavine ( danas se najčešće koristi metoda kontinuiranog protoka pa je ovaj rizik sveden na minimum)

Ako se koristi mešavina s više od 40% kiseonika oprema se mora pripremiti kao za čist kiseonik

Naravno da se svi ovi nedostaci mogu savladati adekvatnim znanjem i opremom.

Nitrox je sve popularniji, a razvojem tehnike i tehnologije sve pristupačniji širem krugu ronilaca.

Stvaran argument za korištenje nitroxa u sportskom ronjenju je povećano vrijeme dna, te smanjeni rizik od dekompresione povrede i narkotičnog delovanja azota. Kao ne postoji ronilačka asocijacija koja na prvo mesto ne stavlja sigurnost ronjenja tako je upotreba Nitroxa u skladu sa učenjem svih ronilačkih škola. EANx sadrži više kiseonika, pa treba paziti na znakove toksičnosti kiseonika. Prije takvih ronjenja dobra je praksa testirati se na osjetljivost na kisik u nekoj od barokomora. Priprema i korištenje nitroxa traži više pažnje nego ronjenje sa vazduhom. Ali zato stvara odgovornije i obrazovanije ronioce. Treba naglasiti da je upotreba nitroxa uvod u Tehničko ronjenje .

Opremu koja dolazi u kontakt samo s Nitroxom koji ima manje od 40% kiseonika nije potrebno posebno pripremiti (odmastiti). Uzima se da je 40% gornja granica tolerancije. Preko 40% kiseonika potrebno je opremu odmastiti i brtve zamijeniti s brtvama od vitona, odnosno očistiti opremu od svih nečistoća koje mogu eksplozivno reagirati s kisikom na povećanom tlaku. Potrebno je da to obavi kvalificirana osoba koja za to izdaje adekvatnu potvrdu. Kako se za sportsko ronjenje upotrebljava najčešće EANx s udjelom kiseonika koji je manji od 40% možemo rabiti jednaku opremu. Izuzetak je ako boce punimo metodom parcijalnih pritisaka – tamo boce moraju biti odmašćene . Te boce možemo kasnije koristiti i za ronjenje sa vazduhom ali ćemo je prije ponovnog punjenja Nitroxa morati ponovo pripremiti.

Izuzetak je takozvani čisti vazduh koji je dodatno filtriran baš zbog dopunjavanja nitrox boca a moguće je nabaviti dodatni filtar koji nam omogućava punjenje vazduhom na bilo

kojem kompresoru. Taj filtar montira se između kompresora i boce. ( na slici desno).

Preko 40% kiseonika potrebno je opremu odmastiti i brtve zameniti s brtvama od vitona, odnosno očistiti opremu od svih nečistoća koje mogu eksplozivno reagirati s kisikom na povećanom tlaku. Potrebno je da to obavi kvalificirana osoba koja za to izdaje adekvatnu potvrdu. Svi regulatori se daju očistiti za upotrebu s 100% kisikom izuzetak su regulatori od titana koji ne smiju biti u kontaktu s 100% kisikom, doduše na svima koje sam ja vidio nove to je i pisalo u uputama.

Karakteristična žuto zelena boja koja se primenjuje za označavanje nitrox opreme, koristi se i za označavanje ronilačkih boca. Boce napunjene nitroxom žut su boje a označene su sa zelenom trakom visine 10 cm na kojoj piše ¨ENRICHED AIR NITROX¨. Ako ronilačka boca nije žute boje onda se na zelenu traku dodaju i dvije žute boje visine 2,5 cm.

Nitrox s kojim ronimo moramo prije ronjenja analizirati. Služimo se analizatorima kiseonika . Razlikujemo elektronske (elektrohemijske) i spektrometrijske analizatore.