View
218
Download
0
Category
Preview:
DESCRIPTION
O Tzv. Neoliberalizmu
Citation preview
1
Бошко Мијатовић1
О ТЗВ. НЕОЛИБЕРАЛИЗМУ
У овом малом прилогу желим да се укратко осврнем на пар тачака из текста
кога је под насловом Неолиберали поново наступају Јован Душанић припремио за
овај скуп и у коме је лошем светлу поменуо мене и неке људе из фирме у којој
радим.
1) На неколико места колега Душанић са чуђењем наводи моју тврдњу са
претходног скупа о тзв. неолиберализму да свет није у великој кризи, већ у
рецесији. Наравно, о томе где престаје рецесија, а где почиње криза може се
дискутовати, може се у свакодневном говору и употребљавати реч криза, али да се,
прецизно говорећи, свет ових година не налази у великој, опасној економској кризи
јасно сведоче подаци. Погледајмо кретање економске активности:
Стопа раста БДП-а, у %
2008 2009 2010 2011
Свет 2,8 -0,7 5,1 3,8
развијене земље 0,1 -3,7 3,1 1,6
земље у развоју 6,0 2,8 7,3 6,2
од тога ЦИЕ 3,1 -3,6 4,5 5,1
ЦИЕ: земље централне и источне Европе
За 2011. годину процена
Извор: World Economic Outlook, IMF, September 2011; WEO Update, January 2012
До извесног пада БДП-а света дошло је само у 2009. години, и то
првенствено у групи развијених земаља. БДП земаља у развоју је и те године
повећан, додуше не и у нашем региону, у ЦИЕ земљама. Пад је на светском нивоу
био занемарљив: само 0,7%! Да ли је то она епохална криза која ће уништити свет, а
са њиме и капитализам? Не би се рекло, и поред најбољих жеља критичара
капитализма. У већем делу света криза се готово није ни осетила, чак ни рецесија,
пошто је и те 2009. у земљама у развоју било економског раста.
А да ли је и следећих година било пада БДП-а? Не. И свет и велике групе
земаља доживели су економски раст, како у 2010, тако и у 2011. години: свет у 2010.
лепих 5,1%, а у 2011. и даље пристојних 3,8%. Чак су и ЦИЕ земље фино расле у
последње две године: 4,5 и 5,1%. Па где је та криза налик на ону страшну из 1929.
године? Нема је.
И какав је исход збивања током ових неколико година, да није БДП света у
2011. знатнио нижи него у 2008. години? Није: пад БДП-а у 2009. години био више
него надокнађен у следеће две. Погледајмо графикон:
1 ЦЛДС, Београд
2
Реални БДП, 2008=100
90
95
100
105
110
115
120
2008 2009 2010 2011
у %
Свет
Развијене земље
Земље у развоју
од тога ЦИЕ
ЦИЕ: земље централне и источне Европе
За 2011. годину процена
Извор: World Economic Outlook, IMF, September 2011; WEO Update, January 2012
Обрачун: Бошко Мијатовић
Како се лепо види, у 2011. години БДП је већи него у 2008, последњој години
пре почетка финансијске кризе. У светским размерама је већи чак за 8,3%, а у
земљама централне и источне Европе за 5,9%. У развијеном делу света БДП је
минимално већи у 2011. у односу на 2008, али се ја због тога не секирам.
Дакле, где је та криза коју је грозни неолиберализам изазвао како би
опустошио свет, а у интересу најбогатијих? Једноставно – није је било,2 а још је
мање има данас, када расту економије велике већине земаља. Радило се, очигледно,
о рецесији3 са скромним падом БДП-а у развијеним земљама и делу земаља у
развоју у 2008/2009. години и добрим растом свих у следеће две године, тако да не
постоји никаква сличност са великом кризом из 1929. године. Скорашња криза је у
развијеним земљама превасходно била финансијска (не би требало да нас занимају
губици тамошњих власника банака и акција), а неповољно се одразила и на
тамошњу запосленост и на неке друге земље, укључујући Србију. Опасност није
сасвим прошла (државни дугови су се нагомилали), иако је у последња два месеца
дошло до видљивог смањења тензија и раста европских берзанских индекса, али је
то друга прича.
Занимљиво је да Јован Душанић, после свег ишчуђавања, ни не помишља да
мој став о рецесији покуша да побије бројкама о кретању реалних индикатора
(економске активности, БДП-а, незапослености и слично). Просто, питање да ли
постоји криза је емпиријско и на њега се може искључиво дати емпријски одговор.
Уместо тога, колега Душанић запенушано напада ли напада неолиберализам, а
очигледно је, бар мени, да га аргументовање много не занима.
2 Питам се да ли ће неко скупити храброст и рећи да ове бројке нису тачне, пошто, зна се,
ММФ манипулише статистиком. 3 И америчка полузванична оцена National Bureau for Economic Research-a говори
искључиво о рецесији (а не о кризи), која је закључена половином 2009. године; видети
http://www.nber.org/cycles/sept2010.pdf
3
2) Не знам за тзв. неолиберале, али за либерално оријентисане економисте, у
које и ја спадам, крајње је неочекивана тврдња Јована Душанића и другова да се у
Србији од 2000. године води (нео)либерална економска политика. Моје је уверење
потпуно другачије: мислим да је овде изграђен систем који је и на нормативном
плану тек делимично тржишан (пуно је антитржишне регулације), а у реализацији је
додатно деформисан широким администрирањем од стране државе, ослоњен на
озбиљну злоупотребу власти у личне сврхе (интерене групе, корупција), раширени
дилетантизмом носилаца економске политике и крајње штетни популизам, све то
зачињено озбиљним слабостима у политичкој сфери Србије. Е сад', уколико то мало
тржишта представља за Душанића екстремни неолиберализам, онда би се могло
закључити да је Душанић много против тржишта.
И где је уопште та неолиберална политика? У ригидном радном
законодавству, по коме готово да није могуће отпустити радника? У
манипулацијама девизном курсом током целе претходне деценије? У канцерогеном
ширењу еснафског система кроз лиценцирање све већег броја делатности, од сељака
до туристичких радника? У масовном опраштању неплаћених пореза и доприноса?
У сталним субвенцијама бројним предузећима у тзв. рестуктурирању (од ЈАТ-а и
Железнице надаље), разним пољопривредним произвођачима, страним
инвеститорима и свим другима којима требају паре? У непостојању стечаја, како се
незапосленост не би повећала? У разним стратегијама и политикама економског и
регионалног развоја, социјалног становања итд? У тзв. подстицању грађевинарства,
где министар слободно дели паре? У ширењу државне својине (Телеком, Смедерево,
„аквизиције“ Србијагаса)? У партијској контроли над предузећима у јавном
сектору? У чврстој контроли медијске сцене? Итд, итд. Не, нема ту либералне
политике, већ само свемоћне, интервенционистичке државе, баш како воле Душанић
и другови.
Иако изгледа да колега Душанић чита колумне чланова ЦЛДС-а у Политици,
ипак бих рекао да то није истина. Јер, да их чита јасно би уочио да смо Поповићка,
Беговић и ја оштри критичари и ове и претходних влада, а не неки беневолентни
пропагатори њиховог тржишног „фундаментализма“, како он тврди. Или их, можда,
чита, али му се не уклапају у замишљену шему? За заинтересоване, ево их
сакупљене у књигама.4
Разлика између Душанића и нас је, по мом мишљењу, следећа: Душанић
критикује и владу и нас и тзв. неолиберализам искључиво са идеолошких позиција,
без превеликог обазирања на аргументацију, док ми покушавамо да у критици владе
употребимо аргументе економских, па и политичких наука, колико смо то у стању.
Приписујући нам да смо тзв. неолиберали, Душанић непосредно тврди да смо
тржишни фундаменталисти, тј. они који глорификују тржиште и против су државне
регулације и интервенције. А то једноставно није тачно. И Поповићка, и Маџар, и
Беговић и ја мислимо да међу државним функцијама има места и за привредно
законодавство, и за владавину права, и за основну социјалну и привредну
инфраструктуру, и за одбрану личне и имовинске безбедности, и за макроекономску
политику, али и да је у суштини спора између нас питање мере. А то што ми
верујемо да би требало да буде више тржишта и мање интервенције него што верује
Душанић свакако није довољан разлог за тврдњу да смо екстремни
фундаменталисти. Још је смешнија Душанићева тврдња да неко (а мене је поменуо у
том пасусу) овде „проповеда да 'невидљива рука' тржишта функционише савршено
и беспогрешиво“. „Савршено“, „беспогрешиво“!? То нико, али нико не тврди, па ни
4 Д. Поповић: Економија здравог разума, 2009; Б. Мијатовић: Србија на низбрдици, 2011.
4
ја (видети доле). Мислим да се код Душанића ради о познатом и јефтином
полемичком трику, али и логичкој грешци званој Страшило: припишеш опоненту
ставове које не заступа како би га лакше победио.
3) Да изнесем своје мишљење о теми скупа: неолиберализам не постоји. Ради
се о појму, односно етикети, коју су смислили противници либерализма. Он се
користи као дисквалификација коју противници либерализма упућују не само
радикалним либералима, већ и свим осталима, а чија је сврха да се сугерише
следеће: јесте, стари либерали су били добри (ко данас сме да каже нешто лоше о
Локу, Смиту, Милу?), али ови данашњи нису. Ради се, једноставно, о идеолошкој
увреди, а ја се слажем са Мариом Варгасом Љосом да је у питању “чиста
бесмислица”. И данас, као и у последња три века, постоје само либерали и
либерализам, без сувишног префикса нео. Унутар либерализма постоје и разлике:
једни су либертаријанци, други либерали у америчком смислу, трећи у европском,
али нико себе не сматра и не зове неолибералом – ни Фридман, ни Хајек... па ни
моја маленкост.
Друго, под удар оптужбе о неолиберализму не потпадају данас само
либерали, већ комплетна доминантна струја политичког и економског мишљења у
свету. У неолиберализам, по критичарима, спадају како главнина из академске
економије, тако и све политичке струје које су данас на власти у развијеним
земљама, па и многим земљама у развоју, без обзира на то да ли су на десном
центру, у самом центру или на левом центру (социјалдемократе).
Антиглобализацијски покрет, који је и популарисао појам неолиберализма, усмерен
је подједнако према свим владајућим елитама због њихове наклоности економском
повезивању света и умереним протржишним реформама. Такав напад на све
доминантне политичке струје јасно указује где је место већине критичара тзв.
неолиберализма: на крајње левој страни политичког спектра, тамо где се до пре две
деценије налазио комунистички покрет. И они јесу (нео)комунисти, који су после
пада берлинског зида променили само длаку (реторику), али не и ћуд (циљеве).
Суштинска мета им није тржиште већ капитализам.
Другу струју чине радикални националисти, који у слободној спољној
трговини и финансијској глобализацији налазе неоколонијализам, односно
подјармљивање неразвијених од стране развијених земаља. Тако и се код нас
појављује тврдња да је после 2000. године дошао споља наметнути неолиберализам
и уништио све, а која има смисла само ако се, макар имплицитно, претпостави да
смо 2000. године имали имали одличну привреду (а Милошевић, санкције и
бомбардовање?).
Чини ми се да је, макар у Србији, најчешћа комбинација ових двеју струја и
погледа, па се антикапиталистички став обично појављује заједно са
антиимперијалистичком реториком. На пример, код Јована Душанића.
Треће, критичари тзв. неолиберализма немају сопствени озбиљан економски
програм, а још мање економску теорију, које би могли да супротставе
преовлађујућима.5 Они се, суштински, баве политичком борбом, не схватајући да би
примена њихових захтева увећала сиромаштво и на земљиној кугли и у Србији.
Стога не чуди да и српски критичари тзв. неолиберализма избегавају да изнесу идеје
о томе каквим би системом требало заменити садашњи или каквом би теоријом
5 Повремено цитирање Кругмана и Стиглица не мења на ствари, будући да су они добили
Нобелове награде за доприносе економској науци, које критичари тзв. неолиберализма ни
не помињу, а не за кометаре актуелних тема или политичке памфлете које понекад објаве у
дневним новинама.
5
требало заменити преовлађујућу економску теорију,6 а имајући у виду реалности,
већ само грде тржишни фундаментализам као да га чланови српских влада или
ЦЛДС-а уопште заступају. Да закључим: промашена критика даје слабо усмерење
за акцију.
4) Мислим да би било добро да се економисти у Србији окану празних, а
врућих идеолошких дискусија и окрену правим темама. А тема око којих се могу
укрстити копља између либерала и левице има подоста. Навешћу неколико важних
начелних разлика (неке је смислио Менкју, а неке ја):
• либерали заснивају своје погледе на филозофији индивидуализма, која
највишу вредност придаје појединцу и тежи одбрани његових слобода у
економским и моралним питањима; левичари мање-више верују у
колективизам, тј. схватање да су интереси групе доминантни над интересима
појединца и да групе представљају основне друштвене јединице;
• либерали верују да су људи у основи рационални и да чине најбоље што могу
у оквиру датих ограничења; левичари сматрају да се људи не понашају
рационално и да би држава требало да их заштити од сопствених грешака;
• либерали верују да је конкуренција доминантна одлика економског живота, а
тржишна моћ ограничена и привремена; левичари сматрају да велике фирме
обично поседују монополску моћ и да је због тога потребно водити активну
антимонополску политику;
• либерали мисле да постојање екстерналија јесте разлог за државну
интервенцију, али да су оне релативно ретке у тржишној економији, која, у
суштини, води ефикасним алокационим исходима; левичари верују да су
екстерналије честе и да државна интервенција стога мора бити раширена
како би се ефикасност повећала,
• либерали знају да тржиште може да погреши, али верују да то није довољан
разлог за државну интервенцију, јер је грешка државе, због незнања,
неизвесности и интересних група и корупције, често већа него грешка
тржишта; левичари верују да је држава једина институција која може да
ограничи свемоћено тржиште и ублажи његове бројне негативне ефекте;
• либерали сматрају да је тржишно стицање дохотка у основи и праведно и
ефикасно, док левичари верују супротно и траже да држава битно утиче на
расподелу и смањи разлике;
• либерали на економију гледају очима модела опште равнотеже и верују у
међузависност и прилагођавање понашања економских актера измењеним
околностима; левичари имплицитно заснивају свој поглед на економију кроз
И/О модел са фиксним коефицијетима, у коме је могућност прилагођавања
знатно мања, а посебно је ограничена супституција;
• либерали преферирају анализу мера економске политике на дуги рок, како би
се обухватили сви ефекти, док левичари предност дају краткорочним,
непосредним ефектима и имају ограниченији временски хоризонт,
• либерали верују у корист међународне трговине и сарадње уопште за све
народе и на основу тога се залажу за економско повезивање света, док многи
левичари мисле да у слободној трговини развијени екплоатишу мање
6 Марко Секуловић у свом прилогу за овај скуп (О судбини неолиберализма) једино каже да
ће будућа теорија бити синкретичка, ма шта то значило. А Секуловићевој оцени да је
неолиберал свакако ће се зачудити Бранко Милановић, који себе сматра левичарем и који се
стално брине о сиромашнима.
6
развијене и да је стога протекционизам, заједно са супституцијом увоза,
најбоља стратегија за земље у развоју.
Свакако, те разлике се могу још драстичније, али и уочљивије испољити на
нашем терену, где је стварност драматичнија него у срећнијем делу света. Али,
претпоставка плодотворне и занимљиве расправе је да се уместо распаљене
идеологије употреби ваљана аргументација.
Recommended