View
317
Download
71
Category
Preview:
DESCRIPTION
knjiga o Starcu Pajsiju Svetogorcu, izdanje Šibenske eparhije
Citation preview
СА БЛАГОСЛОВОМ ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА
Г.Г. ФОТИЈА, ПРАВОСЛАВНОГ ЕПИСКОПА
ДАЛМАТИНСКОГ
Едиција: САВРЕМЕНО БОГОСЛОВЉЕ 6
наслов оригинала:
Altvater Paisios vom Berg Athos - der hesychasticsche Weg des Friedens
Zusammengestellt von Bischof Alexander (Mileant), Johannes A. Wolf
und Christos V.M. Tagarakis
Епископ Александар (Милеант),
Јоханес Волф и Христос В. М. Тагаракис
Старац Пајсије Светогорац
(УСКИ ПУТ)
превод с немачког:
Епископ далматинскиФОТИЈЕ (Сладојевић)
ИСТИНА Београд - Шибеник
2009.
УСКИ ПУТ
�
Старац Пајсије (Ензепидис, 19241994) је био Ромеј (Romios), православни Грк, родом из Кападокије (данашња Турска). Монах је постао на Светој Гори Атос (Грчка). Будући просвећен аскезом исихазма, читав свој живот посветио је Богу и ближњима. На вратима своје келије
држао је једно обавештење, упућено посетиоцима и поклоницима:
«Напишите шта желите и убаците Вашу цедуљицу у сандуче. Више ћу вам помоћи молитвом, него многом причом (многословљем). На овај начин ћу имати више времена да помогнем људима који имају разне муке и тегобе. Овде сам дошао ради молитве, а не да бих изигравао некаквог учитеља.
монах Пајсије»
старац Пајсије Светогорац
�
Смисао исихазма у Православљу јесте да се човек благодаћу Божијом и личним подвигом (аскезом) успне на духовном путу очишћења, просветљења и обожења (theosis), како је то већ описано у Добротољубљу. Овим путем могу ићи, како монаси и монахиње, тако и људи који живе у свету. Када један аскета (монах, монахиња) или свештеник у свету, узнапредује на путу исихазма, онда може постати духовни учитељ, духовни отац (старац, грч. gerontas, рус. старец). Он тада може друге да саветује и руководи. По речима старца Пајсија, такав духовни отац постаје «светиљка», која «овцама» (људима) показује прави пут.
Плод исихазма показао је своје чудесно дејство управо на старцу Пајсију. Старац је био скроман и једноставан човек, без икаквог световног образовања, јер је завршио највише основну школу. Он напушта свет, те благодаћу Божијом и својим подвигом постаје живи светитељ. Иако није користио савремене медије (новине, телевизију, интернет) његова светост је постала опште позната. Његове књиге су до сада штампане на осамнаест светских језика и много пута су до сада поново издаване. Између осталих, ту спада и његово дело Свети Арсеније Кападокијски, књига која је у периоду од 1975. до 2003. године доживела двадесет и два
УСКИ ПУТ
�
издања, а његове Поуке од 1998. до 2004. доживеле су седам издања (ови датуми се односе само на грчка издања).
Игуманија Филотеја (манстир Светог Јована Богослова, Суроти) пише: Циљ старца Пајсија је био да сваком човеку који живи у свету приближи радост монаштва (истински унутрашњи мир и слободу). Ову радост може да доживи и сваки лаик, под условом да је сав свој живот предао Богу. Ду
хован човек, из своје несигурности, сумње и егоизма, вером и подвигом може већ у овоме животу искусити рајску радост. Слично је говорио и свети Серафим Саровски: Покушај најпре сам да задобијеш мир Христов у својој души. Тако ће онда и хиљаде у твојој околини наћи спасење. Старац Пајсије је управо то
старац Пајсије Светогорац
�
остварио. Вођени његовом молитвом, животом и учењем на десетине хиљада људи су кренули путем Божијим. На тај начин се умногоме проширио мир исихазма у данашњем свету.
УВОД
Старац Пајсије Атонски је «вероватно више него било који други старац придобио ум и срца данашњих Грка.», пише Х. Миделтон у недавно објављеној књизи Драгоцени сасуди Духа Светога. Иако овај свети старац још увек није познат широм света као у својој отаџбини, он може много тога да пружи данашњим боготражитељима. У његовом животу и учењу налазимо кључ преко којег можемо ући у само срце православне хришћанске вере. У књигама које су објављене после његове смрти, види се да је отац Пајсије био човек веома узвишеног живота. Имао је многобројне небеске посете, посете Самог Господа Исуса Христа, Његове Пресвете Мајке и других светитеља; поседовао је дар исцелења и чудотворства; имао је виђење нестворене божанске светлости и у толикој мери је био испуњен благодаћу Божијом да је достигао стање обожења (theosis).
УСКИ ПУТ
�
Нема сумње да су његови задивљујући благодатни дарови и узвишена духовност много допринели томе да буде веома поштован у данашњој Грчкој. Ипак, ти дарови нису ни једини, ни најважнији разлог због чега је старац Пајсије тако омиљен. Да бисмо објаснили зашто је он од људи тако вољен, морамо указати на љубав коју је он имао према људима. Старац је поседовао безграничну небеску љубав, која је била плод благодати Христове.
Из срца старца Пајсија је непрестано струјала љубав према ближњем. Његова духовна деца пишу: Старчева света душа је била преиспуњена божанском љубављу и његово лице је сијало божанском благодаћу. Старац је саосећао са људима и хтео је да их чује, уливајући им наду, непрестано се молећи за њих. Ноћи и дане је проводио у молитви, како би умањио бол својих ближњих и да би задобили божанску утеху. Поучавао је, тешио, исцељивао и давао неописив мир људима који су од њега тражили заштиту. У својим духовним поукама отац Пајсије нам је саопштио како и ми сами можемо задобити безмерну
старац Пајсије Светогорац
10
и свемилостиву љубав. Пут на који нам он указује је узак и тежак, јер је то већ онај пут који нам је Сам Христос дао.
СТАРЧЕВ ЖИВОТ
Старац Пајсије – у свету Арсеније Ензепидис – родио се у Фараси у Кападокији (данашња Турска) 25. јула 1924. године на празник свете Ане по старом календару. Његов отац Продромос је био градоначелник Фарасе и имао је велику љубав и приврженост према светом Арсенију (хаџиефендији). Продромос је био велики патриота, јер је живот свих Фарасиота као и његов сопствени, непрестано био под притиском турских разбојничких банди.
Фараса (Кападокија)
УСКИ ПУТ
11
Продромос је веома поштовао старца Арсенија који је живео у Фараси. Због тога је записивао све његове поуке и чуда, како би њему самоме и његовој деци донеле духовну корист. Мајка старца Пајсија звала се Евлампија. Старац је имао деветеро браће и сестара. Године 1924, грчко становништво Мале Азије због прогона и масакра од стране Турака било је присиљено да избегне и нађе уточиште у Грчкој. Седмог августа 1924. године, једну недељу пре прогона Фарасиота за Грчку, свети Арсеније је крштавао сву децу која до тада нису била крштена. Тако је Продромос Ензепидис довео свога најмлађег сина (будућег старца Пајсија) да га он крсти. Пошто је крштење почело и дошло време да се детету да име, његов отац Продромос је, сходно традицији, рекао да дете треба добити дедино име – Христос. Отац Арсеније се није са тим сложио, јер је желео да детету да своје име. Због тога је рекао родитељима: «Ипак желим да мали буде монах
старац Пајсије Светогорац
12
као што сам ја.» Тада се окренуо куму и рекао: «Назовите га Арсеније.»
Свети Арсеније је, захваљујући својој прозорљивости, препознао призвање будућег старца, којем је још од мајчине утробе било намењено да постане изабрани сасуд Светога Духа. После недељу дана, прогнаници из Фарасе су приспели на грчки брод Свети Георгије Пирејски на Крф, задржавши се успут у Кастри. У Кастри се, по своме предсказању, упокојио старац Арсеније, 10. новембра 1924. у осамдесет трећој години. Своје духовне дарове оставио је достојном ученику и наследнику новом Арсенију, касније старцу Пајсију.
Старчева фамилија се касније настанила у Коници на Епиру. Ту је он одрастао испуњаван великом љубављу према Христу и Пресветој Богородици. Његова велика жеља од младости је била да постане монах. Родитељи су му говорили да ће му то дозволити чим му порасте брада и шалећи се, предлагали му да што пре почне да се брије. Тако је мали Арсеније постојано бријао своје образе. Још као мали, Арсеније је често ишао у шуму како би се молио испред једног дрвеног крста који је сам направио. Од детињства је показивао настројење ка духовном животу.
УСКИ ПУТ
13
Уз осмех је причао Атанасију Раковалису: «Ујутру сам, узевши мало воде, одлазио и успињао се на једну стену, како би се молио као столпници. После подне сам осећао велику глад и тада ми је долазила помисао да идем кући и нешто поједем. Тако сам силазио са стене. Када сам мало одрастао, није ми пријало друштво мојих вршњака. Они су шетали унаоколо и убијали мале птице и чинили друге ствари које ја нисам желео. Због тога сам остајао у друштву млађе деце. Они су ме, пошто сам био старији, узимали за свога вођу и радовали се да будем са њима. Пошто сам ја постио, желели су да посте и они. Због тога сам имао проблеме са њиховим мајкама. Говориле су: «Немојте се дружити са њим. Постаћете сушичави.»
«Замислите», причао је он Атанасију Раковалису, «ја сам веома рано ујутру, пре него што се чује звоно, ишао у цркву и много пута сам пред вратима чекао да дође свештеник, да их откључа. Имао сам такву чежњу. Једанпут је мој старији брат викао на мене, покушавајући да ме спречи да идем толико у цркву. Због његовог поступка ме је обузео гнев, јер сам својим детињим очима видео богоостављеност због чега сам му се динамично супротставио.»
«Кад сам био млад, идући улицом, гледао сам стално према земљи, како ме девојке не
старац Пајсије Светогорац
14
би примећива ле. Ниса м видео никога ко поред мене пролази. Понекад су поред мене пролазили познаници и сродници, и често су били љути што их не
би поздравио. Једном се рођака пожалила мојој мајци: «Арсеније ме не поздравља.» Мајка ми је то пренела. Одговорио сам: «Мајко, зар немам шта друго да радим на улици осим да гледам девојке», упитао сам.
Пошто је апсолвирао националну школу у Коници, млади Арсеније је, подобно Господу у Његовом земаљском животу, радио као дрводеља. Као карактеристичан пример његове милостиве душе, поменућемо следеће. Док је радио као дрводеља, када би се неко упокојио, он је из саосећања према сродницима упокојеног, сваки пут припремао ковчег и давао им га на поклон.
Године 1945. Арсеније је позван у војску где је провео четири године, показујући велику храброст. Он је најчешће био тај, који би ишао
Арсеније са родитељима
УСКИ ПУТ
1�
на опасне задатке. Сматрао је да је боље да он буде у опасности, него други. Говорио је: «Ако је требало нешто опасно да се предузме, био сам спреман да идем. Ако би неко други отишао на то место и тамо погинуо, мене би читав живот укоревала савест зашто је тај човек погинуо. Због тога сам радије ишао сам.»
Онима који су били ожењени и имали децу, Арсеније је предлагао да иду у задње редове, даље од његових положаја. Често је говорио: «Ви имате жене и децу који вас чекају, а ја сам сам.»
Арсеније је много пута ризиковао сопствени живот како би помогао својим пријатељима у војсци. Док је био војник углавном је био на дужности радиотелеграфисте. Добио је и војни сертификат са оценом изванредан. Причао је Раковалису: «Једном је у наш логор пала бомба. Да бих се заштитио, бацио сам се у један празан шахт. Убрзо затим стиже један други војник и пита ме да ли и он може ући. Рекао сам: «Уђи!» А било је места само за једног. Овај човек ме је из страха, покушавајући да се заштити, изгурао напоље и управо је тада пала још једна бомба. Ја сам био просто присиљен да изађем напоље. «Ништа», говорио сам себи, «Бог ће се побринути.» Чим сам изашао напоље, пролетела је једна кугла и окрзнула ми главу. Ишла је директно на главу и од ње је
старац Пајсије Светогорац
1�
остала једна линија у мојој коси. Да је овај метак прошао само један центиметар ниже, сигурно би ме убио. Био сам удивљен Божијим Промислом.»
Пожртвованост је била старчева одлика и пре него што је он постао монах. Био је спреман из љубави према ближњем да жртвује чак и свој живот.
«У војсци је био један младић који је много псовао. Псовке су се односиле на божанске ствари. Псовао је веома ружно. Много пута сам му говорио да не треба да псује. Чак сам због тога ушао и у једну полемику са њим. Међутим, он није хтео да слуша ни мене, а ни официре. Псовао је и даље. Једном је управо у армијски логор, на месту где смо радили, пала бомба и нико није претрпео никакву штету. Само онога који је псовао, погодио је мали гелер. Знаш ли где? У језик. Гелер није повредио ни његове зубе, нити усне. Само је размрскао његов језик, тако да му је висио из уста. Многи такви чудесни догађаји десили су се у рату и због тога је у логору владала велика побожност.»
После одслужене војске, Арсеније одлази на Свету Гору, пошто је већ био одлучио да тамо постане монах. Једно време је живео у Башти Пресвете Богородице, али су га узнемиравале помисли о животној ситуацији његових сеста
УСКИ ПУТ
1�
ра, која није била решена. Због тога је одлучио да још неко време проведе у свету.
Годину дана касније, 1950. године, поново одлази на Свету Гору. Пребива у већем броју келија, па одлази у манастир Есфигмен. Тамо је 1954. године постао расофорни монах са именом Аверкије. Старац је веома волео да чита Житија светих, Патерикон и дела светог Исаака Сирина и од њих се никада није одвајао. Чак и приликом спавања, ове књиге су га пратиле, јер их је стављао испод јастука. Када би завршио свој посао није одмах ишао у келију на одмор, него би остајао да помогне осталој братији. Није желео да буде у келији, док би други напорно радили до дуго у ноћ. Непрестано је покушавао да помогне слабијима. Волео је све оце и међу њима није правио никакве разлике. Припадао је свима и све их је слушао, сматрајући себе најнижим од свих.
старац Пајсије Светогорац
1�
отац Пајсије као млад монах при столарском раду(крст за благослов који је израдио старац)
радови у дрвету изведени када је старац боравио у Коници
УСКИ ПУТ
1�
Млади монах Аверкије никада није веровао својим помислима, већ је, да би одсецао своју сопствену вољу, о свему смирено питао старца. Молио се за старчево просветљење, како би преко његових савета био руковођен божанским путем спасења. Испуњен великом љубављу, непрестано се молио Богу, како за себе, тако и за читав свет. У њему је пребивала непрекидна љубав према Богу, као и непрекидна молитва. Имао је само један циљ – да у своме срцу задобије божанске дарове, па макар и у најмањој могућој мери.
Млади Аверкије је божанску благодат видео као једини узрок сваког добра, а за узрок свега лошег је, сходно своме смиреноумљу, сматрао је себе самог. Када би видео брата да је учинио неки грех или некога ко не живи у покајању или онога ко је потпуни неверник, говорио је: «Ја сам крив што је мој брат у таквом духовном стању, јер да сам ја чинио све што је Господ Христос заповедио, Он би чуо моју молитву и мој брат сада не би био у таквом стању. Сада је такав само због окамењености мога срца.» Тако је он увек посматрао братов проблем као свој сопствени, непрестано се молећи Богу да помогне читавом свету. Свет се по његовом мишљењу, управо због недостатка бриге људи о своме спасењу и духовне лењости, нашао да
старац Пајсије Светогорац
20
нас у оваквом стању. Тако је Бог почео да чује молитве свога изабраника – младог монаха Аверкија, које су долазиле из његовог ватреног срца, побожности и смиреноумља.
Аверкије је веома волео да посећује благодатне старце и духовне оце и да тражи од њих благослов и духовни савет. Све оно што је од ових духоносних отаца чуо, а које је сам називао Богородичиним «вечно лепим цвећем», са детињом простотом и љубављу је усвајао, немајући у својој души никакве сумње. У простоти свога срца, није дозвољавао да на њихов савет или поуку падне било каква сумња, све док се оне нису дубоко укорениле у њему. Старац је знао да духовне поуке не могу логички и рационално да се преиспитују, јер би то било једнако покушају да ухватимо ваздух сопственим рукама.
Године 1956, старац прима малу схиму у манастиру Филотеју од духовника Симеона и добија име Пајсије, у знак поштовања према Митрополиту кесаријском Пајсију Другом, који је био његов земљак.
У Филотеју је старац Пајсије водио сличан начин живота као и у Есфигмену, чинећи све из љубави и трудећи се да увек помаже сабраћи. Следећи пример је веома занимљив: Један брат је учинио тежак грех и срамио се да га
УСКИ ПУТ
21
исповеди. Због тога се потпуно изоловао од других и пао је у потпуно расејање, размишљајући чак и о самоубиству. Отац Пајсије је, знајући о томе, учинио следеће: када га је једном приликом срео, почео је да му прича да је и он учинио многе грехе, међу којима је поменуо и оне ко
је је сам овај брат учинио. Нажалост, овај није био благодаран за то, већ је, уместо да извуче корист из старчеве поуке, почео по другим манастирима да прича како је «Пајсије кога веома волите и поштујете, учинио многе грехе», у детаље наводећи шта му је отац Пајсије говорио. Наравно, отац Пајсије се није правдао, а други оци су знали да је ово његово дело било дело љубави и истине, због чега су га сами још више оправдавали и величали.
Старац се непрестано бринуо о очишћењу своје душе. Од Бога није тражио ништа, јер је потпуно разумео да је у светом крштењу кроз
старац Пајсије Светогорац
22
благодат Духа Светог већ све добио. Због тога није био завидљив на даровима других отаца, јер је знао да су ти дарови и њима дати у тренутку светог крштења и да су то дарови божанске благодати. Његова једина брига је била како да у свом правдољубивом и смиреном животу учини да благодат Духа Светога очисти и смири његову душу. Старац је штитио своју душу од сваког трага лоших помисли, трудећи се да увек има само добре помисли. Свако је са радошћу могао приметити да су из његове душе истицале само благословене помисли којима је он исправљао недостатке или грешке других.
УСКИ ПУТ
23
ОПРОШТАЈНО ПИСМО МАЈЦИ
Из манастира Филотеја, старац Пајсије је писао мајци следеће опроштајно писмо:
старац Пајсије Светогорац
24
Драга мајко, Опраштам се од тебе. Постајем монах. На
пуштам овај пролазни живот, да бих обмануо обмањивача. Своју младост желим да проведем сам у пустињи, јер волим Господа Христа и све ћу за Њега жртвовати.
Сва богатства овога света ћу напустити као ништавна, јер желим прву заповест да испуним – Бога да волим. Крст са Голготе узимам на себе, како бих Господу следио. Желим у небеском Јерусалиму да те сретнем.
Драга мајко,Напуштам твоју велику љубав и бригу, како
би Господа Христа молио да вечно будемо заједно. Због тога сам желео од ране младости да носим црну одећу како бих свој живот посветио Христу и Богу угодио. Од сада ће Пресвета Богородица бити моја мајка. Она ће ме сачувати од злобе непријатеља.
Мајко моја, овдје ћу се у пустињи и исихији срца молити за тебе и за читав свет.
монах Пајсијеманастир ФилотејАтос, 3.5.1957. год.
УСКИ ПУТ
2�
Године 1957. старац једно време проводи у своме родном месту Коница, како би тамошње вернике заштитио од протестантског прозели
тизма. Због тога је напустио Свету Гору и ступио у манастир Стомион у Коници, северно од Јонине. У Стомиону је провео четири године, помажући и храбрећи тамошње становништво.
Због његове чистоте и незлобивости, старцу су прилазиле и дивље животиње. Док је живео у Стомион манастиру, он је голим рукама хранио дивље медведе, који су живели у околини. Мир, као плод Духа Светога у његовој личности, припитомљавала је и дивље животиње. Једном је рекао А. Раковалису: «Чак и дивље животиње разумеју ако им прилазимо са љубављу и због тога не бивају узнемирене.»
Године 1962, отац Пајсије одлази на Синај, где је живео у пећини Светог Епистимија на брду Мугуфа. Недељом је силазио у манастир Свете Екатерине, а друге дане је проводио у духовној борби у миру Синајске пустиње. По
манастир Стомион (Коница)
старац Пајсије Светогорац
2�
некад би га посетила двојица бедуина, које је угошћавао са оно мало што је имао. Старац је у пустињи имао веома мало воде. Говорио је: «Тамо у неплодној пустињи сам био удивљен Божанским старањем. У пећини је била нека пукотина из које је капало мало воде. Ноћу сам испод тог места постављао посуду и тако сакупљао воду.
Тако бих имао довољно воде за себе. Више ми и није било потребно.»
У Синајској пустињи старац је имао многа божанска откровења и виђења, али и велике борбе са демонима. Старчеве борбе можемо упоредити једино са борбама древних пустињских отаца четвртог века. Године 1964, отац Пајсије се враћа на Свету Гору, где је живео у келији Светих Архангела у Ивиронском скиту. Године 1966, старац Пајсије се веома разболео. Због тога је више месеци морао да проведе у болници Папа Николау, где му је операцијом одстрањен велики део плућа. Међутим, божан
отац Пајсије у Стомионманастиру
УСКИ ПУТ
2�
ски промисао је учинио тако да се старац у болници упозна са сестрама манастира светог Јована Богослова у Суротију (око двадесет километара од Солуна).
Отац Поликарп Мандзароглу сазнао је за старчеву болест и молио је сестре из манастира Суроти, којима је био духовни отац, да помогну старцу за време његовог боравка у болници. За
старац Пајсије у Синајској пустињи
старац Пајсије Светогорац
2�
операцију му је било потребно много крви и пошто у близини није имао никога од телесних сродника, ове монахиње су дале крв за њега. Године 1968, старац Пајсије се поново враћа на Атос и настањује се у манастиру Ставроникита. Тамо се много трудио на обнови манастира, као и на духовном утврђењу братства.
У келији Часнога Крста недалеко од Ставрониките, живео је старац Тихон (папа Тихон). Он се родио у Р усији 1884. године. Имао је велике духовне дарове и живео је узвишеним аскетским животом. Старац Пајсије га је често посећивао и тражио од њега духовне
савете, а помагао му је и као појац приликом служења свете Литургије. Старац је сам говорио како је често света Литургија морала да се прекине, јер је старац Тихон имао божанска
старац Тихон (“папаТихон”)
УСКИ ПУТ
2�
виђења (theoria). То чудесно духовно стање је једном трајало читавих пола сата. Старац Тихон је сам касније говорио да је имао виђење херувима и серафима, који се заједно са њима моле Богу. Тада је старац Тихон дао благослов оцу Пајсију да прими велику ангелску схиму. Десет дана пред упокојење, старац Тихон је молио оца Пајсија да дође у његову келију Часнога крста како би му помогао у његовим последњим часовима на земљи. Тако му је старац Пајсије са великом бригом и љубављу служио у свакој потреби. Старац Тихон му је на опроштају рекао: «Ти Пајсије и ја имамо благословену међусобну љубав. Чедо моје, имаћемо је и у вечном животу и у векове векова.» По својој смрти старац Тихон је оставио своју келију оцу Пајсију, у којој је он живео од 1968. до 1979. године.
старац Пајсије Светогорац
30
ПОКЛОНИШТВО У ФАРАСУ И КОНСТАНТИНОПОЉ
У време када је старац Пајсије писао своју књигу «Свети Арсеније Кападокијски», осетио је јаку жељу да посети свој родни крај. Пожелео је да посети заједничку отаџбину своју и светог Арсенија – Фарасу у Кападокији (Турска). Бог му је испунио ову жељу. Двадесет деветог октобра 1972. године, отац Пајсије је посетио своје родно место. Сапутник му је био отац Василије, тадашњи игуман манастира Ставрониките, а касније игуман манастира Ивирон. Много детаља са овог поклоничног пута старац Пајсије је записао у својој књизи Свети Арсеније Кападокијски.
Када су старац Пајсије и игуман Василије били на путу, задржали су се у једном турском селу. Отишли су у једну гостопримницу и наручили нешто за јело. Њихова појава је толико привукла пажњу, да се читаво село окупило. Људи су их чак посматрали кроз прозор гостопримнице. Пред почетак јела, старац Пајсије је рекао да треба да устану и да се помоле. Тако су обојица устали на молитву и почели често да се крсте. Старац је касније причао: «Учинило ми се да смо читав канон том при
УСКИ ПУТ
31
ликом отпевали, јер смо желели да учинимо духовну радост окупљеним људима, који су највероватније били тајни хришћани.»
Турцима који су га питали за разлог његовог путовања, одговарао је да је он родом из Фарасе. Један полицајац га је сматрао за опасну личност, због чега га је чак ухапсио и затворио у неку просторију чија врата нису била добро затворена. Старац Пајсије је чекао неколико часова на саслушање, али му се нико није обраћао. Старац је на крају рекао игуману Василију да треба да узму такси и наставе своје путовање.
Дошавши у Фарасу старац Пајсије је осетио велику бол у души, пошто је видео да су Турци цркву у којој је служио свети Арсеније Кападо
старац Пајсије приликом посете Фараси (сасвим десно)
старац Пајсије Светогорац
32
кијски претворили у џамију. Фараса је изгледала потпуно другачије него у време његове ране младости, потпуно запуштена и пуна најразличитијег отпада. Турци су непрестано пратили старца. Ни тренутка га нису остављали самог. Посматрали су га са великим немиром и сумњом. То је био највећи доказ да ова област није припадала њима, већ Ромејима. Старац Пајсије и игуман Василије су преко Анкаре отишли у Константинопољ, где је старац Пајсије отишао да се поклони у цркву Свете Софије. Стао је у један угао цркве и са дубоким болом у срцу, усрдно се молио. То је приметио један турски чувар, који је пришао старцу и почео
старац Пајсије у Фараси
УСКИ ПУТ
33
да виче на њега и да му прети: «Кемал Ататурк је рекао: «Нити ви, тј. хришћани, нити ми муслимани не смемо овде да се молимо.» Старац Пајсије је био испуњен божанском силом и без икаквог ризика и устручавања је разговарао са овим чуваром. Старац га је повео иза једног стуба, где је била мокраћа. Старац је показао то овом Турчину, упитавши га: «Шта је то? Је ли Кемал рекао да се то чини у цркви?» Када је старац Пајсије о овом догађају причао, уверено је додао: «Гнев Божији ће доћи на њих.»
Старац Пајсије и игуман Василије посетили су и манастир Хора и задивили се изванредним мозаицима. «Тамо смо осетили превелику благодат Божију», говорио је старац. После посете цариградском Патријарху, сусрели су се са великим бројем људи, који су се обрадовали због посете аскета са Свете Горе. Старац Пајсије је био посебно дирнут смирењем и трпљењем Патријарха Димитрија.
Године 1979, старац Пајсије одлази у келију Катизма манастира Кутлумуша, близу Кареје, која је била позната под именом Панагуда. Ово место ће постати његова келија до краја живота. Многи монаси, његова духовна деца, живели су у суседним келијама или у другим кутлумушким скитовима, а старац је живео
старац Пајсије Светогорац
34
сам. У Панагуду су долазили многобројни посетиоци ради духовних савета и поуке.
Његово духовно чедо Атанасије Раковалис, који га је познавао више од дванаест година, а од тога је седам година живео на Атосу, од чега пет као учитељ у светогорској школи Атонијада, пише следеће: «Старац је поседовао безбројне дарове којима га је Бог украсио. Имао је дар исцељења (исцелио је многе од неизлечивих болести: рака, парализе, итд.). Имао је дар да изгони демоне, јер је за живота изгнао многе демоне из људи. Имао је дар прозорљивости – многим људима је испричао најличније детаље из њиховог живота, говорио о догађајима који ће се десити у будућности. Имао је и дар срцепознања, јер је у срцима других људи видео оно што ни они сами о себи нису могли знати. Из тога разлога је могао да им да веома прецизне и тачне савете свако је могао да чује реч, коју је потребовао. Старац је имао и дар разликовања духова, јер је тачно знао да ли је неки духовни догађај од Бога или од демона. По дару расуђивања (diacrisis) у сваком тренутку је знао шта је воља Божија и да ли би нешто требало некоме да открије или не. У свакој прилици је знао шта је добро и исправно; чак и у областима које нису духовне. На пример, један универзитетски професор није могао да
УСКИ ПУТ
3�
се одлучи коју машину да узме за болницу, те је питао старца. Старац му је одговорио: «Узмите овај тип, јер он има једну функцију, коју можете да употребите у сваком тренутку и може послужити за то и то.» Другим речима, иако сам није завршио ни основну школу, говорио је са овим професором као учени инжињер. Ако то није божанско просветљење, шта је друго? Старац је имао и дар богословља. Из многобројних духовних искустава, јављања светитеља, анђела и Пресвете Богородице, као и кроз виђење нестворене божанске светлости, постао је истински теолог и познавалац дубине божанских тајни.
Један универзитетски професортеолог пред многобројним слушаоцима са одушевљењем је испричао следећи догађај: «Пре много година на универзитету сам сакупио десет теолошких питања на које, без обзира на уложени труд, нисам могао
старац Пајсије Светогорац
3�
да нађем одговор и решење. Сабрао сам та питања о најтежим и нерешивим стварима и дошао код старца Пајсија да га питам. У року од пола сата он ми је на сва та питања одговорио.»
Могли бисмо бескрајно говорити о старчевим даровима. Нека нико ни не помисли да
келија “Панагуда” у којој је старац Пајсије боравио од 1979. до 1994. године
УСКИ ПУТ
3�
претерујемо. Не, ово је заиста истина. Бог је Тај Који је старца Пајсија украсио многобројним духовним даровима. По благодати Божијој и сами можемо постати богови без икаквог краја и ограничења. Поред свих дарова које је старац имао, први дар који се најпре уочавао био је дар безграничне љубави, који се састојао у апсолутном самоприношењу. Старац је имао ватрену љубав, слатку, свемоћну, божанску. Била је то љубав која се изливала из дубине његовог бића и то без икакве задршке. Она је обухватала како добре, тако и лоше људе, пријатеље и непријатеље, ближње и странце, достојне и недостојне, православне, као и оне који су били друге вере. Старац је волео и животиње и биљке, али изнад свега Бога. То није била људска љубав. Такву љубав људском срцу може даровати само Дух Свети. Људске љубави су тако мале и саможиве, тако пролазне и нестабилне, тако егоистичне и поробљујуће. Оне се тако брзо мењају и претварају у пакост и мржњу, постајући сличне неправди. Због овог безмерног дара љубави, старцу су притицале реке људи. Дневно су стотине посетилаца долазиле у његову келију. Старац је сакупљао бол, муку и проблеме људи, дарујући им решење, радост и мир. Понекад је на тајанствене начине и са божанским ауторитетом решавао и оно што
старац Пајсије Светогорац
3�
је било нерешиво. Мноштво људи му је писало писма у којима описују те чудесне догађаје. О томе су до сада написане многобројне књиге. Међутим, многи догађаји које је старац и сам скривао превазилазе све што је до сада о њему написано.
Старац Пајсије је био велики дар
Божији човечанству. Глас о старцу Пајсију се проширио изван граница Грчке. Људи из Аустралије, Америке, Канаде, Немачке, Русије, Румуније, Француске, Африке и свих страна света су долазили код њега да га виде и питају за савет. Све се ово дешавало без икаквог радио програма, телевизије и новина, или било каквих средстава мас медија. Средства мас медија шире само ружне ствари о људима из Цркве. Добре и чудесне ствари и оно што је свето они не могу избећи, али их игноришу и предају забораву и ћутању. Ипак, људи нађу
УСКИ ПУТ
3�
сопствене путеве ка Богу. Глас о старцу Пајсију се ширио од уста до уста, од људи који су били задивљени његовим добрим делима и чудима. Бог је Сам проширио глас о старцу. Старац је понекад напуштао Свету Гору, како би помогао женама и инвалидима, који тамо нису могли доћи. Том приликом су долазиле хиљаде људи да узму благослов од њега. Колоне аутомобила на улицама су биле дугачке и по неколико километара. Реке људи су непрестано притицале у манастир Светог Јована Богослова Суроти код Солуна, да би добили благослов и помоћ од старца. Старац је добијао и на хиљаде писама. Људска бол је текла према старцу било лично или преко писма и он ју је прихватао са саможртвом и преданошћу. Бол ближњих је био његов сопствени бол, јер је толико волео људе. Он то није чинио смишљено, него просто није могао а да не узме учешћа у страдањима других. Када би то било могуће, узео би сву тежину крста других на своја плећа да би им на тај начин помогао.
Од 1960. године старац задобија велике здравствене проблеме. Боловао је, како је већ речено, од болести дисајних органа, што га је веома замарало, те је често имао и грозницу, јак кашаљ и прекомерни шлајм у плућима (1966. године му је био одстрањен један део плућа).
старац Пајсије Светогорац
40
Тако је старац, како је сам говорио, морао око пола године да пије пуну шаку медикамента против туберкулозе, који су га због нуспојава веома исцрпљивали. После операције веома се разболео и морао је да узима јаке антибиотике. Боловао је од тешке форме колитиса, који је био праћен
честим боловима у стомаку. То је такође било повезано са исхраном, јер његов стомак није могао да вари, па му је храна изазивала болове у стомаку.
Непрестани прилив посетилаца и ходочасника чије је муке и проблеме он узимао као сопствене, оснаживали су га и крепили. Брига о ближњима га је много исцрпљивала, али је и поред тога врло мало спавао. Проводио је читаве ноћи у молитви, да би преко дана могао да прима посетиоце.
Дуго времена старац је од матрица у металу правио отиске иконица. Ове иконе Господа Христа, Пресвете Богородице и светог Арсе
у башти “Панагуде” (06. 05. 1983. г.)
УСКИ ПУТ
41
нија Кападокијског давао је поклоницима као благослов. Овакав начин прављења икона је био доста напоран, посебно када је требало да се прави отисак иконе: морао је бити јак притисак, тако да је старац радећи овај тежак посао добио брух. И ову болест је са зидивљујућим стрпљењем носио. Због ове болести није желео да иде на операцију, иако је она често производила велики бол, било да је стајао или седео. Један његов ученик је говорио како је старац у таквом стању бола сатима примао посетиоце у манастиру Светог Јована Богослова у Суротију. На стотине људи су долазили да узму благослов и он их је све примао стојећи, истовремено трпећи веома јаке болове.
Од 1988. године, све чешћи стомачни проблеми су се погоршавали. Лекари су долазили у његову келију да га прегледају и свако је давао своје виђење болести. Једни су говорили да старац има хемороиде, други да се ради о колитису, трећи да има полипе... Тако су давали и различите савете, које старац није могао да испуни, јер су лекарска мишљења била противуречна. Поред тога, старац је познавао штетне нуспојаве лекова. Да би описао ово стање старац је карактеристично говорио: «Не узимам таблете, али не због тога што их презирем, већ што добро разумем да се са њима једна рупа
старац Пајсије Светогорац
42
затвара, а друга отвара. На тај начин чинимо дело које нема краја.»
Јеромонах Христодул сведочи: «Кад сам био у манастиру, довео сам лекаре на манастирско богослужење и рекао сам старцу: «Геронда, донео сам Вам витамине и гвожђе. Молим Вас да их узмете. Верујем да ће Вам се поправити крвна слика.» «Мој оче», одговорио је он, «верујем да ми гвожђе неће помоћи. Недавно је отац Теоклит градио манастир, па гвожђе дај њему. Њему је потребно. У овом тренутку је њему потребније. Колико разумем, мени гвожђе сада ништа не користи. Боље да узмем неко боље оруђе.» Потом се придигао и смешећи се насуо једну чашу воде у коју је ставио шумећу витаминску таблету, рекавши: «Мој оче, не могу почињати дела која не могу довести до краја. Ако ми неко каже да се чувам од нечега или да будем опрезан са нечим, томе ћу следити читавим срцем и бићу му захвалан. Али имам лоша искуства са узимањем лекова.» Пошто се таблета у чаши разредила, он је подигао и рекао смешећи се: «Све на земљи иде ка своме крају.» Потом је пролио воду у моме правцу и уместо да каже: «Живели!», рекао је: «Дакле, оче, ово је за погреб.» Када сам старца видео у таквом стању, поклонио сам му се и молио га да иде за Солун, како би га лекари прегледа
УСКИ ПУТ
43
ли и утврдили његов здравствени проблем. Старац ме је подигао и рекао следеће: «Чуј оче, у духовном животу је такво стање веома корисно и не треба га се нужно лишавати. Навешћу ти разлоге због којих сматрам да не би требало да идем
на преглед: а) Христос види моје стање и моје здравље. Он је најбољи Лекар и треба потпуно да Му верујемо, јер је то најбоље. Ако је потребно, Он ће деловати и исцелиће нас. Мислим да имам тумор дебелог црева и за ову болест је боље да се не дира, јер се иначе може погоршати. Данашњи свет страда од три ствари: тумора, психичких болести и развода. Сваке недеље добијам многобројна писма у којима људи пишу управо о ова три проблема. Лично немам посебних духовних проблема», говорио је он смешећи се. «Са разводима такође немам ништа, али бар имам рак да би свет кроз то имао неку утеху. Јер ако сви због нечега пате, а пар
старац Пајсије Светогорац
44
људи нема ништа, то није добро. Богу хвала, добро иде. б) Ако неко има рак или други горући проблем, али и поред тога се не брине много о себи, већ се Богу моли за друге, тада он код Бога добија извесну концесију. Такав човек има основу да каже Христу: «Ја за себе ништа не тражим, али Те молим да помогнеш другима.» И тако Бог помаже. Дакле, оче немој много да бринеш због мене.»
У време Великог поста 1993. године, старац је био малокрван, онемоћао и слаб до те мере да је понекад падао у несвест, али није губио храброст. Са болешћу се борио великим трпљењем, самосавладавањем и храброшћу.
Средином априла 1994. старац је поново оперисан и лекари су утврдили метастазу. Лекарске прогнозе су биле веома лоше. Давали су му највише четири месеца живота. Када је то чуо, старац је смешећи рекао: «Добро, зар се то не може раније десити? Зар морам још четири месеца да чекам?» Старац је одлучио да се поново врати на Свету Гору. Био је припремио своје ствари, али га је ускоро сустигла грозница и отежано дисање, па је морао да одложи тај пут. Здравље му се убрзано погоршавало. Крајем јуна 1994. лекари су му дали још две до три недеље. Од тада је старац престао да прима посетиоце и почео да се припрема на
УСКИ ПУТ
4�
велики пут у вечност. Деветог јула дошао је један Епископ да га види и старац га је молио да прочита молитву за њега. У понедјељак 11. јула на празник свете Ефимије, старац се последњи пут причестио. Том приликом је клечао поред свог кревета.
Следећи дан је провео у великом миру и није узимао никакве лекове, само кортизон.
Од тада је старац све више и више слабио. Све је теже дисао. Када је објавио да долази крај, сестре из манастира су дошле да узму последњи благослов. У уторак 12. јула старац Пајсије је предао своју благословену душу Богу, Кога је љубио од младости своје и Коме је предано служио. Старац је сахрањен у манастиру светог Јована Богослова у Суротију. Данас на његов гроб долазе многи поклоници, јер је његов гроб постао извор сваког благослова и снаге за људе који живе у свету.
Го в о р е ћ и о старцу, А. Раковалис сведочи следеће: «Старац је исцељивао друге, али се никада није
старац Пајсије Светогорац
4�
молио за своје исцељење. Желео је да буде трпељив у болестима. ... «Да на овај начин зарадимо духовни франк (д инар) или да имамо нешто за старост», како је говорио на свој чудесан начин. Док је био војник задобио је смрзотине. Скоро да му је била неоп
ходна ампутација смрзнутог стопала. Читаве ноћи није због тога спавао, па је борећи се са болешћу време проводио у бдењу лежећи на боку. Тако је поучавао млађе да буду истрајни у борби. Старац је страдао од многих болести, али их је све подносио са великим смирењем. Презирао је бол и шалио се на рачун тога бола. Када је старац на крају добио тумор, једном приликом је рекао: «Ако се ти молиш Богу да исцели једног болесника, мораш се са таквим настројењем молити као да Богу кажеш: Узми ову болест од њега и дај је мени, или у најмању руку, дај мени делић његове болести, да би
УСКИ ПУТ
4�
томе човеку било лакше. Добри Бог види наше слабости и друге чини здравима, а нама не даје ништа. Понекад даје и нама нешто, ако види да можемо да носимо. Да би наше молитве биле услишене, морамо такво настројење да имамо.» Овакав став је став саможртве и старац га је имао у изобиљу. Желео је и радосно је носио бол и болести хиљада људи, који су га посећивали. Живот му је био жртва за ближње. Нама никада није говорио о својим болестима. Ако смо код њега нешто примећивали, саветовао нас је да не будемо узнемирени и да то посматрамо као нешто потпуно небитно. Тако нам је говорио и када је добио тумор и друге тешке болести. Позивали смо лекаре да дођу у његову келију да га прегледају и да му помогну. Многи утицајни људи из Цркве су вршили известан притисак да он прихвати помоћ лекара, па се каже да му је чак и Патријарх једном наредио да се прегледа. Старац је пристао на то, али
старац Пајсије Светогорац
4�
је молио да медицинска помоћ која ће му бити указана буде на нивоу медицинске помоћи за осигурање сељака, тј. да му се укаже она помоћ која се указује најсиромашнијима. Виши ниво помоћи је сматрао за неку врсту социјалне неправде и није је желео. У време велике старчеве болести, неко се молио Богу ако би могао да добије део старчевих болова како би му бар мало олакшао. Те своје молитве није рекао старцу, али када су се после кратког времена срели, рече њему старац: «Немој се молити за то. Ови се болови не могу издржати. Ти то не можеш поднети. Немој молити Бога за то.»
Старчев гроб у Суротију постао је место на коме се дешавају чуда. То ће надам се, ускоро бити објављено, јер о томе постоје прикупљена документа. Једном приликом у разговору са Раковалисом, старац је рекао: «Када бисмо знали какве користи имамо од болести, никада не бисмо пожелели да будемо здрави. Ми бисмо их радо носили како би једно боље место у рају задобили.»
На једној меморијалној плочи на гробу старца Пајсија налази се текст песме коју је сам написао:
УСКИ ПУТ
4�
«Овде је мој живот, овде је и мој дах нашао свој крај.Овде треба и моје тело погребено битиТада ће се и моја душа радоватиОвде станује и мој светитељ (свети Арсеније)То је и моја славаВерујем да ће он моју ништавну душу утешитиОн ће се Искупитељу молитиДа ми Пресвета буде заступница»
старац Пајсије Светогорац
�0
ДУХОВНИ ТЕСТАМЕНТ СТАРЦА ПАЈСИЈА
Ја, монах Пајсије, који сам истражио свој живот, видео сам да сам преступио све заповести Господње. Све грехе сам учинио. Нема никаквог значаја ако су неки греси у мањој мери учињени, јер немам оправдање, пошто ми је Господ многе благослове дао. Молите се да ми се Господ Христос смилује и опрости ми. Опростите ми и ја вам све праштам. Праштам и онима који су ми било шта на жао учинили. Благодрим веома. Још једном – молите се.
монах Пајсије
духовни тестамент (оригинал текст)
УСКИ ПУТ
�1
ДУХОВНО ВАСКРСЕЊЕ
Највећа и најважнија чуда која је старац учинио за живота, а и после смрти била су духовне природе. Многи људи који се уопште нису интересовали за религију, убеђени атеисти врло сумњивог моралног живота, у додиру са старцем доживљавали су духовно васкрсење. Многи од њих после тога сусрета, почињали су ревносно да иду у Цркву. Неки су чак постајали и монаси. Понека од ових чуда су се догодила директним јављањем старца после његове смрти. Треба напоменути да су многи људи доживели духовно васкрсење читајући старчеве књиге и његове поуке.
Господин Николај Георгиос из Амелокипије код Атине сведочи: «Једне недеље, у октобру 1996. године, присуствовао сам са једним пријатељем божанској Литургији у манастиру Свети Јован Кареас код Атине. Желео сам да се оци помоле за моју мајку која се пре годину дана упокојила. Био је то први пут да сам после дуже времена уопште ушао у цркву. Пошто се завршила Литургија, у манастирској продавници сам видео једну књигу старца Пајсија. У истом тренутку сам осетио неки духовни покрет у срцу и књигу сам одмах купио. Када сам се вратио кући, имао сам намеру да одмах
старац Пајсије Светогорац
�2
прочитам ту књигу. Када је старац Пајсије био млад монах, написао је на полеђини једне своје слике, опроштајно писмо својој мајци. Када сам ту песму прочитао у мени се десио велики преокрет (промена): почео сам да ридам и да плачем и срце
ми је постало меко. Тада сам рекао: «Боже мој, помози ми молитвама старца Пајсија да и ја постанем монах.» Нисам морао много да размишљам о овој молитви – она је сама истицала из мога срца. Касније, у једном тренутку док сам читао књигу старца Пајсија, изгубио сам осећај времена и простора и видео сам у реалности светог старца Пајсија како држи моју покојну мајку за руку. Био сам веома изненађен, јер то што сам видео било је заиста живо и реално. Испричао сам овај догађај једном старцу, који је имао дар расуђивања. Он ми је рекао да је овај духовни феномен заиста био
Распеће Христово рад старца Пајсија
УСКИ ПУТ
�3
реалан, и да се не ради о ђаволској прелести. После тога сам почео редовно да одлазим на Литургије – сваке недеље и празника. Пред велики празник Христовог Рођења 1996. године, исповедио сам се први пут у своме животу и осетио сам чудесну радост у души. Никада раније нисам осетио ту врсту радости. Само Господ Исус Христос може донети такву радост души.
У мају 2000. године, ишао сам на поклоништво у Панагуду келију у којој је страц Пајсије живео од 1979. до своје смрти 1994. године. Док сам био пред келијом, осетио сам један неописиво благоухан мирис, који се осећао у целом дворишту келије.»
старац Пајсије Светогорац
�4
ДУХОВНЕ ПОУКЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА
У следећем одељку ове књиге, доносимо мали избор поука и прича старца Пајсија, које је највећим делом сакупио јеромонах Христодул. Оне су, надамо се, веома корисне и потребне људима који данас живе у свету.
Чему треба да стремимо?
Старац је говорио: «Наш циљ треба да буде чистота душе и апсолутна преданост нашег духа божанској благодати. За то треба да се молимо, понављајући у крајњем смирењу, непрестано Исусову молитву и сматрајући при томе да нам је неопходна Божија милост (благодат). Ако тако чините, божанска благодат ће сигурно доћи у своје време. Наравно, у томе не треба да се жури, нити да се на било који начин Христос присиљава на то, већ да се то чини у љубави и у крајњем смирењу. Тада ће Бог сигурно даровати Своју благодат.
При томе је потребно да су Бог као Дародавац и човекбогоискатељ као прималац (то значи Христос и наша душа) у истој равни: то за шта смо Христа молили треба сами да испуњава
УСКИ ПУТ
��
мо. Тада ће оно за шта смо се молили Христос учинити. Треба да покушамо, да својим умом и деловањем будемо Њему (тј. Христу) слични. Иначе ће се батерије наше душе у празно истрошити, па ће метаније, молитве, бројанице и пост бити духовно бесплодни.»
Старчеве поуке
1. Да би твоја душа била просветљена свакодневно читај Нови Завет.
2. Сваки дан пази на чистоту своје душе.3. Тежи ка божанској мудрости, а не ономе што
је рационално. Једино Божанска истина дарује благодат Христову.
4. Размисли о свему што желиш да чиниш и питај се да ли то Христос жели и поступај сходно одговору на ово питање.
5. Покушај смирен и послушан да будеш.6. Када некоме кажеш: «Не», то и нека буде
«Не», а ако некоме кажеш: «Да», то нека заиста буде «Да».
7. Пази на то како свом ближњем можеш учинити добро, а не само да угађаш себи лично.
8. Не гледај на то шта други чине и не размишљај о томе, како не би почео да их осуђујеш.
старац Пајсије Светогорац
��
Људска и божанска праведност
На питање шта је то божанска праведност, старац је одговорио следећим примером: «Узмимо на пример да два човека седну за сто да једу и пред њима се налази тањир са десет кајсија. Ако један од њих из прождрљивости поједе седам, тако да другоме остану само три, то је неправедно. Ако би један од њих рекао: Чуј нас смо двојица и пред нама је дест кајсија. То значи да свако од нас може добити по пет. И тако он поједе пет, а осталих пет остави другоме. У овом случају би се радило о људској праведности, тј. људској истини. Због своје људске праведности и заштите својих личних права, многи људи данас иду пред суд и суде се са другим. Ако пак, један од двојице људи види да други више воли кајсије и због тога се сам уздржи рекавши да он не може више (иако би могао), и поједе једну или две кајсије, а потом каже свом пријатељу: «Брате, ти поједи остале кајсије, јер ја не могу више.» Тада би он поступао по Божанској праведности. Судећи по људском расуђивању, овај човек је претрпео некакву штету и изгледа као да је он оштећен или подређен. Ипак због његове несебичне љу
УСКИ ПУТ
��
бави и жртве, биће од Бога благословен, јер тај његов поступак заслужује дар од Бога.
Могао бих да испричам још један пример како бисте боље разумели шта је то божанска праведност. Ако би, на пример, неки брат дошао код мене и рекао: Старче ова келија припада мени. Зато, устани и иди одавде. Тражи себи другу келију било где, јер мени треба управо ова (келија). Ако бих поступао по Божанској праведности, требало би у смирењу да прихватим његов став и чак да му благодарим на могућности ако ми он дозволи да и даље живим у његовој келији. Ако бих поступио по људској праведности, не бих уопште обратио пажњу на његов предлог, већ бих почео да се свађам са њим и сукобљавам и то би ишло све до суда, како бих доказао да ова келија припада мени.
Истински хришћанин се не треба судити, нити свађати или друге осуђивати, чак ако би му неко и одећу отргао са тела. Постоји само једна битна разлика између истинског хришћанина и неверника. Истински хришћанин се у своме животу руководи божанском праведношћу, смирен је и кротак, док неверник увек поступа и следи људску праведност, која се темељи на његовом егоизму. Људска праведност је ништа у поређењу са божанском праведношћу. Господ наш Исус Христос је био
старац Пајсије Светогорац
��
први Који је испунио божанску правду. Кад је био осуђен није се правдао. Кад су Га пљували, није протествовао. Кад су га мучили, није им бранио, већ је све подносио са трпљењем и миром. Он није био обесхрабрен када су му хитон узели и делили међу собом и потом га на Крст разапели, како би га пред мноштвом људи посрамили. Христос нам је дао пример истинске божанске праведности. Он није тражио никакву заштиту од стране закона, него управо супротно, пред Својим Небеским Оцем се молио за Своје прогонитеље: «Оче опрости им јер не знају шта чине» (Лк. 23, 34). На нашу штету, ми не следимо овај пример нашег Спаситеља и оваплоћеног Бога и не усвајамо га, него и даље не престајемо осуђивати друге и са њима се због ситница свађати. Као последица таквог става, следи то да наша људска праведност води великој неправди. Ако нам неко помене да ће нам бестидни људи наш посед опљачкати, то није ништа друго него логично оправдање за то да данас људи своју сопствену корист стављају изнад добра ближњега. Ако молитву и бригу око очишћења свога срца занемаримо и уместо тога наставимо и даље са људима да се свађамо и да се судимо са њима, тада је јасно да смо и ми ставили земаљске критеријуме изнад нашега спасења. Шта је то
УСКИ ПУТ
��
што је важније или веће од заповести Христове (Лк. 6, 29).»
На крају ове поуке старац је рекао: «Као што ватра и слама не могу заједно сапостојати, исто тако не могу у једној души бити људска и божанска праведност. Онај ко се у свему руководи божанском праведношћу, неће се озлобити ако га неко повреди. Он не тражи никакво оправдање иако је потпуно неправедно осуђен, већ прихвата ту лажну оптужбу против себе као да је она истинита и не стара се о томе да мења ум људи који су га осудили, него их моли за опроштај.»
Божанско провиђење
Старац је говорио: «Промисао Божији се брине за свако створење на земљи и све што се догађа по Божијем промислу, препуно је благослова. Догађа се на најбољи начин и не може бити боље. На тај начин се и Бог о нама брине, а као доказ за то можемо навести следећи пример. Да је Бог добар показује то што се Он брине за Своју творевину, јер ако се не би бринуо за њу, не би био ни добар. Слично поступају људи и бесловесне животиње, јер се сходно својој природи брину за своје потомство. Ко
старац Пајсије Светогорац
�0
тако не чини, сматра се злим и лошим. Да је Бог вечно премудар показује на најбољи могући начин Својом бригом за творевину. Ако заиста пажљиво посматрамо ствари божанског промисла, не можемо ништа друго бити до само удивљени божанском добротом. При томе имамо потребу да се молимо и задобијемо божанско старање (бригу) о себи, без обзира што нам често путеви божанског промисла нису потпуно разумљиви.»
Примери чудесне помоћи
У вези са претходно реченим, старац је испричао следеће: «Једном је требало негде да путујем и за тај пут ми је било потребно око хиљаду драхми, а ја уопште нисам имао новца. Размишљајући о томе, долази један брат код мене и предаје ми једно писмо у којем се налазило тачно хиљаду драхми. Писмо је било без потписа. Уместо потписа пошиљаоца, на коверти је био један отисак Пантанасса (Свецарица). Када сам видео на који се чудесни начин Бог брине за мене, плакао сам и заблагодарио Господу и Пресветој Богородици.
Много тога чудесног доживео сам у своме животу. Заиста је тајна када се неко не брине сам
УСКИ ПУТ
�1
за себе, него тежи Царству небеском. Бог му не дозвољава никакав недостатак за оно што потребује. То је истина. Овај прилог ми је послан пре него што сам знао да ће ми он уопште бити потребан. Бог као добри Отац се брине за нас и пре него што ми нешто потребујемо, јер Он то све по Своме божанском предзнању (промислу) зна и брине се за нас пре него што се ми уопште за то и молимо. Због тога без обзира на то што нам се дешава у животу морамо имати поверења у Њега.
Понекад ми је долазила помисао да ли ја заиста чврсто верујем у промисао Божији. На пример, можда ће вино за литургију брзо да се потроши и да ћу морати још да купим. Међутим, супротставио сам се тој сумњи и рекао себи: Вероватно ће неко сутра доћи и донети ми. Тако се и десило. Често сам бивао удивљен, јер онај који је то послао нпр. са Крита, то је већ пре неколико дана припремио и пре него сам знао да ће ми бити потребно. Из тога сам јасно закључио да се Бог брине о нама пре него ми откријемо да ће нам нешто недостајати или пре него смо се одлучили да се молимо Богу за то као што је писано: «Отац ваш зна шта ви требате пре него га молите» (Мт. 6, 8).
Наш подвиг треба да се састоји у томе да свој живот потпуно предамо Богу и да имамо
старац Пајсије Светогорац
�2
љубави према ближњем, а све друго што нам је у овоземаљском животу потребно, треба да поверимо Божијој вољи, јер је то Његова божанска ствар. Бог зна ако Му са потпуном преданошћу служимо и без сумње се на Њега ослањамо. Он се тада у потпуности брине за нас. То је оно чему нас апостол учи када пише: «Предајте све своје бриге на Њега јер се он брине за нас» (1. Пт. 5, 7). Ко живи врлинским животом и благодаран је Богу, осећа очинску бригу Божију и препушта Му бригу о себи. У таквим случајевима када добри Бог види да је нека душа потпуно себе Њему поверила и не ослања се на себе, он таквој души указује милост и води је. Тако душа јасно осећа божанску помоћ и радује се.
Бог жели да је душа човекова једноставна без и најмање сумње или подпитања. Таква би душа требала бити као дете која све очекује од својих родитеља. Због тога је Господ рекао: «Ко не постане као дете неће ући у Царство небеско (Лк. 17, 18) Богу се треба молити у крајњој једноставности и простодушности и признавати своје слабости, јер ћемо на тај начин бити потпуно разрешени бриге. Као што сенка прати тело, тако и божанска милост следи за онима који смирено о себи мисле и верују.»
УСКИ ПУТ
�3
Отац Пајсије је једном приликом испричао следећи догађај, како би на очигледан начин доказао посетиоцима да се Бог брине о људима. «Једног великог аскету мучиле су помисли зашто у овом свету постоје многе неправде и одлучио је да се моли Богу да му то открије: на пример, зашто побожни људи често пута живе у тешким
приликама, а грешници и безбожници тријумфују и уживају и многе друге сличне ствари. Једном приликом је овај аскета чуо глас који му је рекао: «Немој покушавати да разумеваш ствари које превазилазе твоје разумевање и немој тражити да разумеш тајне божанског промисла, јер су оне често потпуно непојмљиве за човека. Оно што је твоме срцу потребно, Бог ће ти Својим промислом у свакодневном животу показати. Пази на ово што сада видиш.» Тада је старац доспео у стање сна и био је на чудесан начин уздигнут на небо и ношен изнад
старац Пајсије Светогорац
�4
поља и изнад улица насељених места. Тако би донесен до једнога места на пољу изнад једног извора поред кога је било велико и старо дрво. Тада је аскети речено да се сакрије у сенку овог дрвета и посматра шта ће се дешавати. Један богат човек је јахао на коњу ка извору, стао је поред њега да пије воде и да се одмори. При том се спустио у траву, држећи завежљај са златницима. Пошто се мало поткрепио, није приметио како је та кеса сама од себе пала у траву. Пошто се мало одморио, поново се успео на свога коња, а да није приметио да му је новац ту остао. Убрзо после тога је дошао и други човек на извор. Видео је кесу са златницима и брзо је узео и радостан отишао даље. После тога, након краћег времена долази трећи човек, скромно обучен и исцепан, вероватно неки просијак. Он је дошао на извор да би се напио воде. Из једне мараме је узео осушени комад хлеба и натопио га у води како би га појео. Није још ни почео да једе хлеб, када се први богати човек, који је изгубио свој новац вратио и са великом љутњом и измењеним лицем напао просјака и тражио од њега златнике. Безуспешно је сиромах уверавао богатог човека да он није узео златнике. Због тога је богаташ почео да га удара и на крају га је убио. После је претражио његове ствари и не нашавши новац,
УСКИ ПУТ
��
отишао је даље. Када је аскета видео сва ова догађања, почео је да плаче и да се пита зашто је овај просјак без икаквог разлога пострадао. Тада се обратио Богу молитвом: «Господе шта значи овај догађај? Како можеш ти по Својој доброти такву неправду трпети? Богаташ је изгубио свој новац, странац га је узео, а недужни сиромах је за то својим животом платио.» Тада му се јавио анђео Божији и објаснио му следеће: «Немој бити тужан и тако мислити, јер се ништа не догађа мимо воље Божије. Све у животу се догађа по допуштењу Божијем или на корист људима или примерено божанској економији спасења. Сада чуј: Богаташ који је изгубио новац је сусед човеку који је тај новац нашао. Овај последњи је имао једну башту која је вредела око сто златника. Богаташ га је у својој грамзивости приморао да му је прода у пола цене. Сусед не знајући како да се одбрани од богаташа, почео је да се моли Богу да га заштити. Бог је то испунио на овај начин: нашао је златнике и тако добио оно што је њему припадало. Просјак којега си видео и који је недужно убијен у својој младости је такође некога убио. Овако је он искупио свој грех. Овим својим страдањем он је умро примереном смрћу. На крају, онај богаташ који је изгубио златнике, био је због своје грамзивости осуђен и
старац Пајсије Светогорац
��
чак је било допуштено да учинии грех убиства. Међутим, потресен овим догађајем почео је да се каје и сво своје богатство је разделио. Потом је напустио свет и постао монах у једном манастиру. У којем од ова три догађаја можеш видети неправедност или обичну случајност? Због тога треба да се потпуно предаш Богу и не испитујеш више Његове путеве, јер Он све руководи праведним путем и промишља о најбољем.» Пошто је испричао ову причу, старац Пајсије је завршио речима Псалма: Праведан си Ти Господе и праведни су судови Твоји (Пс. 118, 137).
Чудесно утољење глади
Једном приликом, у Недељу слепога, старац Пајсије је био у келији Часнога Крста манастира Ставрониките. Лежао је веома болестан и од поста исцрпљен у своме кревету. Пошто је устао, старац је отишао у двориште и видео да нема ништа за јело чиме би могао да се укрепи и оснажи. У томе тренутку је погледао према мору и на хоризонту видео једну црну тачку, која се приближавала његовој келији. Ускоро је препознао да се ради о некој птици, да ли галебу или орлу, која је носила велику рибу у својим канџама. Када је птица долетела изнад
УСКИ ПУТ
��
келије, испустила је рибу и она је пала право пред старчеве ноге. Старац је био веома изненађен и одмах је отишао у црквицу своје келије да се помоли Богу, како би утврдио да овај догађај није неко демонско искушење. У цркви се молио и благодарио Богу и Пресветој Богородици за бригу и старање. Потом је изашао напоље и са благодарношћу Богу узео рибу и припремио је за јело, како би се укрепио.
Старац је дуже времена живео и у скиту иверског манастира. Пошто је почео Успенски пост, прошло је осам дана а да он уопште није ништа јео. Десетог дана поста, један стари монах га је замолио да му помогне да однесе неке ствари до иверског манастира. Старац је пристао упркос својој слабости и посту и одлучио да му помогне. Када се потом вратио у келију, осетио је велику слабост и поглед је почео да му се мути. У том тренутку је угледао једног младића светлога лица, који му је дао корпу пуну воћа, које није било типично за то доба године. Старац му је захвалио и младић је потом нестао. Пошто се старац прекрстио и појео неколико плодова, осетио се потпуно укрепљен. Старац је разумео да су ови плодови дар анђела Господњег и због тога је био веома благодаран Богу.
старац Пајсије Светогорац
��
О молитви
Старац Пајсије је говорио да се за друге треба са великим трудом и болом у срцу молити и да треба себе да сматрамо у смирењу кривима за оно што се молимо или за оно што се догађа.
«Али, старче, како ви можете бити криви за то ако се на пример у Атини нека жена разведе од мужа?»
Старац рече: «Тада кажем себи, да си ти светитељ, молио би се за то да они опет буду заједно и задобију своју претходну љубав. Тада би Бог Који је обећао да ће услишити светитеље, њима помогао. Али, пошто ја нисам светитељ, Бог ме није услишио. Из тога разлога сам крив због развода ове фамилије као и због другог зла које се догађа. Тако, не треба другоме да приписујемо кривицу, него да сматрамо да смо сами за све криви. Тада Бог помаже.»
Старац је такође говорио: «Бројаница је као једна полуга, која покреће машину у погон. Ако је ми мало завртимо, грејемо мотор и он почиње сам од себе да ради. Нешто слично дешава се у молитви на бројанице. Изговарамо једну молитву и наша душа се загрева.»
УСКИ ПУТ
��
Другом приликом, старац је рекао нешто слично: «Нека ваши прсти постојано прате бројаницу, док се лед духа не отопи, како би се духовни механизам покренуо у нама, све док молитва не почне да се одвија сама у срцу.»
Старац је говорио: «Треба на сваком месту да се молимо.» Једном приликом је један човек у Арнеи ударио аутом неко дете. Дете није претрпило никакву штету, јер је за то време било у молитви.»
Други пут је рекао: «Као што бродови, када се нађу у опасности, шаљу СОС, исто тако треба и ми читаво време да се молимо: «Господе Исусе Христе, помилуј ме!» Молитва треба да је што једноставнија. Молитва потребује припрему.» Старац је саветовао: «Пре него што почнеш да се молиш, треба најпре да прочиташ неколико редова из Јеванђеља или из Старечника. На овај ће се начин твој ум загрејати и пренети у просторе духа.»
Старац је говорио: «Непријатељи који раслабљују нашу молитву су духовна пустош и хладноћа. Због тога је потребно употребљавати кратке молитве. На првом месту Исусову молитву и марљиво читати Свето Писмо и поуке отаца: сећање на смрт, на суд, небо и пакао, могу нам помоћи да се чувамо од греха. Бог гледа на наше срце и испитује чему оно нагиње. Из
старац Пајсије Светогорац
�0
срца происходе духовни плодови, стражење над самим собом. Ту је потребно да уклонимо и победимо лоше и зле помисли и осећаје, како бисмо сачували чистоту душе. Ево, можемо сами себе испитати: Да ли смо се покајали за претходно учињене грехе и да ли се плашимо својих слабости? Међутим, поред тога, не треба никада да губимо наду на спасење.»
Старац је говорио: «Треба највећи део свога подвига да посветимо молитви, јер од тога највише зависи наша заједница са Богом. Ово заједништво би требало да буде непрекидно. Молитва је душевни квасац и оно што је најпотребније за душу. Зато не би требало да је посматрамо као нешто оптерећујуће и тешко за нас. Међутим, да би се наша молитва уздигла до Бога, она мора да происходи из срца, из наше преданости и дубоког осећаја сопственог несавршенства. Ако молитва не происходи из срца, она не доноси никаквог плода. Бог услишава увек молитве оних људи који су узвишенога духа. Ревносно читање Светога Писма веома помаже у молитви, загрева душу, јер узводи онога који се моли у земљу духа.»
Старац је говорио: «Бежите даље од моћног непријатеља – многоговорљивости са људима. Као што облак заклања сунце, тако брбљање помрачује душу. Молитва треба да буде радост
УСКИ ПУТ
�1
и благодарење, а не једна присилна и сува побожност. Молитва је мир. Душа се молитвом не умара, већ задобија мир као да говори са Богом. Треба увек пре молитве да читамо Свето Писмо и поуке Отаца и њихова аскетска дела, јер ова лектира уздиже дух и греје срце. Пошто се срце обрадује овим поукама, тада може почети и истински да се моли. Истинска и права молитва је она која се изговара са дубоким болом и она доноси плодове.»
Старац је говорио да када се молимо, морамо у своме смирењу и једноставности бити слични детету, како бисмо се удостојили очинске бриге: «Признај своје слабости и ништавност да би те божанско милосрђе могло обавити, јер као што сенка прати неки предмет, тако и божанско милосрђе прати једноставну и смирену душу. Ко своју грешност (огреховљеност) осећа и у дубини душе због тога плаче стоји више него онај који би мртве васкрсавао, и својим учењем помагао читавом свету. Ко достигне стање потпуног разумевања своје духовне болести, он задобија апсолутно смирење.»
У својој књизи о аскетама Свете Горе, старац пише: «Тиха ноћна молитва доноси велику корист и врло је битна за наше духовно узрастање као што је тиха ноћна киша веома добра за раст биљака. Желиш ли да твоја молитва
старац Пајсије Светогорац
�2
буде истинска и од Бога прихваћена, тада прихвати страдање ближњега као своје сопствено. Већ један дубоки уздах ради ближњега доноси праве плодове. Знак да је молитва од Бога примљена је духовна утеха коју човек осећа у својој души.»
О болу срца
Да бисмо задобили љубав у срцу, морамо се усрдно и са болом срца молити. Једном су га питали: «Старче, ми се молимо, али нам мисли лутају тамоамо. Зашто?» «Зато што је то молитва без бола», одговорио је старац. «Ако се истински у срцу молимо, морамо осећати известан бол. Исто као када би смо на нашој руци или другом делу тела добили ударац и дух (нус) се на то болно место сабира. Тако нас мора и срце болети да би се дух у њему сабрао.» Даље су га питали о томе: «Како можемо да се задржимо у таквом стању, ако сами немамо неки проблем или тренутно не осећамо неку бол?» Старац је одговорио: «Требало би да бол другога учинимо сопственим. Морамо ближње волети и њих и њихов бол осећати, како бисмо се могли молити за њих.
УСКИ ПУТ
�3
Морамо се најпре са сопственим «ја» изборити да би полако почели осећати бол других. Молитва је потребна најпре за нашу породицу, а потом и за велику породицу Адама, породицу Божију.»
Другом приликом, старац је рекао: «Што више неко бол осећа, утолико више задобија утеху, јер другачије није могуће бол поднети и издржати. Бог посебно теши оне који усвајају бол ближњега.»
Аскетска борба у духовном животу
Старац је говорио: «Године пролазе и људи постају старији, али не треба застати на том путу распећа. Изаберите крст који вама одговара и живите у складу са два начина живота у нашој Цркви. Следите Христа да бисте били распети, како би се радовали и Његовом васкрсењу. Два пута Цркве су брак и монаштво.»
Старац је говорио: «Хлеб је сладак после поста. Сан је сладак после бдења. Када је неко уморан, може се много боље на тврдом камену одморити него у некој удобној фотељи.»
На питање које би књиге један хришћанин требало да чита, старац је одговорио: «Шта је
старац Пајсије Светогорац
�4
важније – читање или испуњавање? Духовна борба је вреднија од знања.«
У једном разговору са студентима, рекао је: «Избегавајте прилику да учините грех. Ево да вам дам један пример: Ако неко има дијабетес и не сме да једе слаткише, може ли се он томе одупрети, ако време проводи у некој посластичарници. Будите будни према искушењима. Све почиње од једне помисли са којом се саглашавамо. Што је неко духовнији, утолико тражи мање права у овом животу. Велика радост је у томе да служимо другим људима и да им опраштамо њихова несавршенства. Ко добија благослов, осећа људску радост; а онај ко испуни врлинско добро дело, задобија божанску радост.»
УСКИ ПУТ
��
Разговарајући са младим људима, старац је рекао: «Само ако победимо своје страсти, бићемо у могућности у томе и другима помоћи. Молитва никада не треба да буде само уснама изговорена, него увек да је покренута из срца.»
Старац је подсећао младе и на следеће: «Покушајте сада још док сте млади да изаберете прави пут, јер иначе када остарите, слушаћете са класичном музиком и рок енд рол.» Затим је даље додао: «Духовно дело треба да почне у детињству, када је неко млад. Он тада може радити на томе и има снаге за то. Ако је, међутим стар, он тешко може започети неко духовно дело. Ја се и дан данас храним оним што сам изградио у младости. Због тога и ви радите (подвизавајте се) сада док сте још млади.»
Старац Пајсије је писао: «Млад човек који своје срце потпуно преда Христу и повери се саветовању искусног духовног оца, може врло лако одбацити старог човека као што се млад кромпир лако љушти. Старији човек који није ни једноставан ни смирен, може се упоредити са старим кромпиром који је тешко љуштити. Он мора бити куван и онда ољуштен, док је још врућ.»
Старац је говорио: «Покушајте да одсечете своје страсти и њихова деловања којима је испуњено ваше срце да би се очистили. Све
старац Пајсије Светогорац
��
дивље животиње света су у вама. Ако ми наше највеће страсти одбацимо, ишчезнуће и мале лако. Треба постојано да живите у молитви и страху Божијем, јер је највећи грех неблагодарност и најгори људи су они који су неблагодарни.»
Старац је уобичавао да каже: «Ако је проводник зарђао, он не проводи струју, без обзира колико снажно притискали шалтер. У оној мери у којој ви свој проводник (душу) очишћавате, доживећете божанско просветљење. Прво треба притиснути прекидач и тада се прелази на бројанице. Наш духовни напредак, односно наше спасење зависи од нас. Ниједан други човек нас не може спасити. Највећа награда се добија кроз милосрђе. Онај ко има ледено, хладно срце, нема узвишен саможртвени дух. Но на сву срећу код њих још увек постоји доброга квасца. Ако неко нешто истински чини, то значи да он то што испуњава и воли и не осећа при томе подвигу муку духу.»
«Добро побеђује на добар начин. Идите својим животним путем у једноставности.»
«Телесне тешкоће могу душу учинити племенитом. Испите пролазимо да би задобили вечни живот. Зато би требало да имамо бар пролазне оцене.»
УСКИ ПУТ
��
«Бог се стара о нашем добру, али ћемо дати одговор зашто нисмо радили за Њега.»
«Немојмо се сами правдати да не бисмо учинили препреку божанској милости.»
«Зло почиње када слаби вера у будући вечни живот.»
«Једна верујућа и врлинска жена је вреднија од иконе некога светитеља, јер је она једна жива икона.»
«Ако је неко потпуно убеђен да је гори од свих других, тада ће једна једина молитва коју он изговори за свет: Господе помилуј, имати исту снагу као хиљаде Господи помилуј из уста неког човека, који нема такво смирење. Молитва мора да постане нешто најнужније за нас. Треба да се молимо за оне који то заиста поребују, као и за читав свет. Молитву треба да поделимо у три дела: једну за нас саме, другу за живе и трећу за мртве. Треба редовно да дајемо наша имена за проскомидију да нас помињу свештеници на литургијама. Немојмо себи много веровати. Самоповерење је велика препрека за милост Божију. Ако све поверимо Богу, тада ће нам Он сигурно помоћи.»
Један посетилац је питао старца Пајсија зашто он сада не приступа Светом Причешћу на исти начин као раније, са таквим одушевље
старац Пајсије Светогорац
��
њем као када је био млад. Старац му је одговорио следеће: «Ако имате децу, ви то можете разумети. Отац малој деци даје слаткише. Касније када одрасту он мора сам себи слаткише купити. На исти начин и Бог у почетку даје бесплатну благодат, али касније очекује наш лични аскетски подвиг, како бисмо били достојни да осетимо Свето Причешће. Духовно дело је подвижничко и бескрајно.»
Старац је у разговору са посетиоцима навео следећи пример: «Као што изрезбарена дрвена икона изгледа недовршена, ако би се посматрала под лупом, исто тако изгледа и људска душа несавршена, уколико се гледа очима отворене душе. Такве очи постају сличне једном телескопу.»
Тада је додао и следеће: «Сваки човек личи или на огледало или на поклопац од конзерве када на њега падну зраке сунца, он не сија.»
Старац је говорио: «Срце се чисти сузама и уздасима. Један уздах са болом у срцу одговара двема посудама суза. Треба да плачемо због својих греха, али увек са љубављу и поверењем према милосрдном Богу.»
«Потопимо своју душу у извор суза. Не ограничавајте своју молитву само на речи,
УСКИ ПУТ
��
него учините читав свој живот једном молитвом Богу.»
Старац је уверавао: «Божанска милост није као једна цистерна у којој вода временом истекне, него је бескрајни извор.»
Старац је говорио: «Треба да, сходно својим снагама, проводимо аскетски живот, да бисмо задобили Царство небеско, јер без аскетског подвига и муке нећемо тамо ступити. Врата неба су веома уска и зато не слушајте оне који кажу да ћемо се сви спасити. То је мрежа ђаволска да ми не би проводили аскетски живот. То је управо оно што њему највише одговара.»
Постоји неколико предуслова како би духовно дело донело плодове. У том смислу старац је говорио: «Онај који се већ дуже времена посветио аскетском животу и нема неког духовног напретка још је горд и егоистичан. Духовни напредак долази тамо где је смирење. Онај ко осећа да је у њему све несавршено и лоше, он духовно напредује. Истрајна и ревносна аскеза у заједници са осећајем сопственог духовног сиромаштва и наде на Бога – то је духовни квасац. Он даје наду за аскетски живот.»
Старац је учио: «Треба да истрајно и ревносно проводимо аскетски живот како не би растужили и разочарали свога анђела чувара, ко
старац Пајсије Светогорац
�0
ји дан и ноћ прати нашу духовну борбу, да би наша душа у чистом стању била предана Богу. Не би требало да дозволимо да се наш анђео Богу приближи празних руку. Немојте предавати своје срце ништавним и пролазним стварима у свету и не губите своје време на то, јер ћемо на дан суда морати дати одговор. Бог нам је дао ово време живота да бисмо га на богоподобан начин користили. Треба своје срце потпуно да предамо Богу, а не свету. Бог не очекује ништа од нас осим чистога срца. Ко своје срце предаје свету, он је непријатељ Божији.»
Како ђаво обмањује људе
«Ђаво покушава да изигра човека. Он чини све да ми предузмемо нешто против ближњих. Он сам у већини случајева директно не напада човека. Ако је неко духовно лењ и равнодушан (нпр, не моли се, не чита духовне књиге, итд.) ђаво га доводи у још већу лењост. Он обмањује лењивце кроз то што се они у томе добро осећају при чему им убацује следеће помисли: «Боли те глава и здравље ти је лоше. Није важно, треба да останеш у крвету и не идеш на молитву.»
УСКИ ПУТ
�1
Ако је неко побожан, он му подмеће да буде претерано побожан. Кроз то ће такав човек постати или превише горд због своје побожности или ће се превише подвизавати (претерана молитва, претерани пост), па ће такав човек бити раслабљен и своје духовно оружје (молитву, пост, бдење) ће изгубити. Онај ко узима на себе превелики подвиг, у духовној борби ће брзо бити поражен. Ђаво чини оне који имају тврдо срце да задобију још тврђе, а оне који су сензибилни доводи до тога да буду претерано сензибилни.»
О смирењу и трпљењу
Бог не жели да Његова створења страдају. Ипак, дозвољавају се понека искушења у циљу нашег побољшања. Када се човек поправи, тада и искушење престаје. Старац је сву духовну делатност хришћана видео у правцу достизања смиреноумља.
Говорио је: «Бог много воли људе. Он савршено зна проблем свакога од нас и жели да помогне и пре него Га молимо за то. За Њега не постоји никаква тешкоћа, јер је Он свемоћан. Једини проблем који за Бога постоји јесте недостатак смирења. То је једина препре
старац Пајсије Светогорац
�2
ка која стоји на путу зашто нам «Бог не може помоћи», све док се човек потпуно не смири. У оваквом случају, Бог је у извесном смислу растужен, јер с једне стране види да његово створење страда, а са друге да Он «не може» помоћи. Бог зна да то што овај човек моли или иште би било њему на штету, јер не мисли смирено о себи.
Ствари које се догађају у животу сваког човека врло су уско повезане са његовим смирењем. Када нпр. видимо да се неко бори против неке страсти и од ње буде побеђен, то Бог допушта јер је његова душа исуњена гордељивим помислима, или је спремна да то постане. Човек може одређене страсти да мрзи и да не жели да их има. Он може и крв своју пролити да би их победио. Међутим, он у томе неће имати успеха и Бог му неће помоћи све дотле док тај човек не постане смирен.
Да би духовно напредовао, човек може молитвом од Бога задобити врлине љубави, молитве, мудрости и послушања. Бог жели да Га ми познамо и то треба да имамо у своме уму. Због тога нам Он неће ништа дати што ми молимо, без обзира на то колике напоре у том смислу чинили, ако заиста нисмо смирени. Међутим, ако је наш једини циљ смирење, тада ће нам Бог све бесплатно дати. Бог не жели ништа дру
УСКИ ПУТ
�3
го од нас осим смирења. Он жели нама само Својом Божанском милошћу да помогне, коју нам је већ даровао у божанском крштењу. Бог нам помаже пре него што ми нешто почнемо чинити, пре нашег аскетског подвига, чак и пре него што задобијемо љубав према Њему, једино из Своје неисказиве доброте. Божанска доброта нам помаже да задобијемо љубав према Господу и да Га упознамо. Господ испуњава све. Ми треба само да будемо смирени, како божанска благодат не би остала поред пута, него да би постала у нама дејствујућа. Ми спречавамо њено деловање својим несмирењем. Једино што божанској милости стоји на путу јесте гордост.
Апостол Петар у својој Првој посланици у петој глави пише чему треба да тежимо и шта да чинимо. «Тако и ви млађи покоравајте се старјешинама, а сви, покоравајући се једни другима, пригрлите смиреноумље, јер се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат. Понизите се, дакле, под моћну руку Божију, да вас узвиси кад дође вријеме. Све своје бриге положите на Њега, јер се Он стара за вас.» (1. Пт. 5, 57) Ако ми ово разумемо, и дамо свој једини допринос – наше смирење – тада ћемо задобити благослов Божији и за друге ствари.
старац Пајсије Светогорац
�4
Ако се око свега бринемо, а не тежимо смирењу, нећемо никакво добро моћи да задобијемо. То је једино што је потребно смирење срца, како би богатство благодати Божије могло обитавати у њему.»
О искушењима старац је писао: «Онај који је као инвалид рођен, или је то непажњом других постао, биће му узето за правду ако никога не осуђује, већ се у смирењу Богу моли и живи са Христом.
У свету постоји једно основно зло, а то је да ми не примећујемо путеве божанског промисла из чега происходи наше осуђивање. Бог неће дозволити искушења која нам не доносе добро. Ако један инвалид искушење које му је послано са радошћу прими, то ће му Бог у праведност убројати.
Бог нам даје многе прилике да бисмо задобили Царство небеско, али их ми не користимо и не препознајемо. Зато прихватајмо искушења са трпљењем и смирењем и при томе се молимо и благодаримо Богу. Покушајмо увек да будемо са Богом и никада од Њега да се не одвајамо, јер онај ко је удаљен од Бога нема спасења.
Бог попушта на људе различита искушења: болести, повреде и друге ствари, клевете од стране других људи из нашег окружења и дру
УСКИ ПУТ
��
ге неправде. Треба све да их подносимо трпељиво очекујући помоћ благодати Божије. Ако је неко према нама неправедан, треба да се радујемо и њега као свога великог доброчинитеља да посматрамо, јер ће он бити узрочник наше веће награде у будућем животу. Бог нас кроз искушења припрема за Своје небеско царство и зато нам треба пасош са претрпљеним искушењима у руци.
Бог понекад дозвољава да и праведник буде оклеветан како кривци не би потпуно пропали. Велика љубав Божија дозвољава да и праведници буду осуђени и оклеветани како ниједна болесна душа не би погинула, али Бог на крају ипак објави истину.»
Како се побеђују страсти
«Једном је на Свету Гору дошао отац једне девојке која је имала тумор. Лекари су јој рекли да ће само још неколико месеци да живи. Овај човек је донео неке ћеркине ствари да их старац благослови и молио га да се он моли за њу. Старац Пајсије му је рекао: «Молићу се, али и би и ви као њен отац морали да принесете једну жртву, јер једна жртва из љубави чини да и Бог помаже. Човек је упитао какву жртву да
старац Пајсије Светогорац
��
учиним, старче?» А старац је одогворио: «Какве страсти имате? Жртвујте једну од њих.» Овај човек је био мало духован, па је рекао: «Немам никакве страсти.» Старац га је затим питао: «Пушите ли?» «Да», одговорио је. «Ево, из љубави према ћерки се одреците пушења, да би је Бог исцелио.» Он је обећао да ће то чинити и заиста је престао да пуши. После тога је његова ћерка почела да оздрављује док није потпуно постала здрава. На крају су лекари констатовали њено потпуно исцелење.
После извесног времена овај човек је вероватно заборавивши своје обећање, почео поново да пуши. Паралелно са тим код његове ћерке се појавио тумор и то до те мере да је за кратко време достигао претходно стање. Овај човек је тада опет дошао на Свету Гору како би посетио старца. Старац Пајсије га је строго гледао и рекао: «Ако ви као отац немате довољно побожности и не желите ваше страсти да жртвујете да бисте спасили живот ваше кћери, не могу вам ни ја помоћи.»
Старац је говорио да људи немају право да кажу: «Ја не могу», већ само треба да кажу: «Не желим». Људи побеђени страстима треба да знају да је у тим страстима њихова сопствена снага која им је дата за добро и врлину. Кроз страсти она је почела да делује у погрешном
УСКИ ПУТ
��
правцу. Док људи живе по својим страстима, они их наравно не желе ни одбацити (одсећи), јер шта човек воли, он то природно жели да задржи (не жели да изгуби). Да би неко достигао мржњу према страстима, мора да пронађе нешто боље и узвишеније, чиме би надоместио њихово место. Ако човек не пронађе нешто боље за себе, он не зна ка чему да усмери своје снаге, па отуда и страда.
Долазили су многи људи старцу са питањем: «Старче, пушим и не могу да престанем. Шта треба да чиним?» А старац им је одговарао: «Желите ли да престанете?» Одговор је био: «Да, покушао сам много пута, али узалуд.» Тада је старац рекао: «Да, то се дешава. Од овога тренутка престаните са пушењем и Бог ће вам помоћи.» «Не, старче, не могу....» Тада је старац прекидао овог посетиоца пре него доврши реченицу и говорио му повишеним тоном:
старац Пајсије Светогорац
��
«Нема ја не могу. То ће бити веома једноставно, само немојте прихватати помисли да нећете ову страст моћи победити.» Тако нас је старац васпитавао да будемо аутократи. Јер ако смо робови било какве страсти, то је само због наше сопствене воље. Ако смо робови страсти, то значи да нам чини радост да њима служимо. Међутим, ако се по својој слободи сјединимо са Христом, од тога тренутка се можемо, ако то заиста желимо, ослободити од страсти и постати деца Божија. То значи да смо ми аутократи.
«Христос је дао Своје заповести малим и великим грешницима. Он је свима заповедио да се ослободе јарма греха и да следују за Њим. Блудницима је рекао да више не греше, а крадљивцима да не краду. И ономе ко неправедно суди да не суди.
Када не бисмо били добровољни робови страсти, тада нам Бог не би рекао: «Оставите ове ствари и хајте за мном.» Ми тада не бисмо могли ту заповест да испунимо. Он међутим каже да то треба да оставимо, што значи да смо добровољно прихватили своје страсти и служимо им. Међутим, у тренутку кад почнемо да их мрзимо и своју љубав упутимо Богу, бићемо одмах од њих ослобођени.
Овде је потребно истаћи следеће:
УСКИ ПУТ
��
сами се добровољно предајемо страстима и оне нас чине болеснима,
треба почети мрзети страсти које нас разарају,
треба заволети Бога и врлину.Овај аскетски пут ће нас одвести ка духовној
слободи и истинској радости.»
Дух овога света
Старац је говорио: «Велика болест нашега времена происходи од ништавних помисли данашњих људи у свету. Ове помисли им стварају велике проблеме. Ова болест може само у Христу бити исцељена кроз покајање и обраћење Богу.»
Старац Пајсије је указивао на велику опасност да световни дух који преовладава код лаика, завлада и међу многим хришћанима. По речима старца, «многи људи данас духовно спавају, што може бити повод да нестане православног аскетског духа у нашој Цркви. Овде треба бити будан, јер велики комодитет који се данас намеће модерном човеку тежи да и аскете присили да му следе.»
Старац је писао: «Јак световни дух који влада у данашњем свету покушава у основи да
старац Пајсије Светогорац
�0
упути човека у живот са што више комфора, а што мање рада. Тај животни стил утиче на жалост и на већину верујућих. Неки наводно покушавају да постану светитељи, а да при томе живе у најмањем подвигу. Међутим, то ипак не иде тако, јер светитељи су давали крв да би задобили Духа.»
Старац се веома радовао младим хришћанима, који слушају поуке Светих Отаца и који имају чежњу за идеалом монаштва. Истовремено је осећао бол кад би видео да поједини људи немају настројење ка томе и да њихове личности остају бесквасне, тј. без благодати Духа Светога. «Образовани» хришћани не уважавају чудесна јављања светих. Они одбацују све што се супротставља њиховој логици. Први хришћани су били достојни да виде чуда, јер су били смирени.
Старац је о томе говорио: «У наше време научно знање је просто пореметило ум и веру данашњег човека и његову душу довело у стање многе смутње и питања. Због тога они често не доживљавају чуда, пошто се чудо не може доживети као логичко објашњење.
Данашњи верници често стреме спољашњим стварима и не теже нечему што има везе са унутрашњим животом. Њихов начин размишљања старац описује следећим примером:
УСКИ ПУТ
�1
Људи у данашњем свету воле да су им дворишта чиста и због тога често избацују отпад и друго смеће и одржавају двориште уредно. Али унутрашњи отпад они уносе у кућу, тако да се од њега уопште не може двориште ни видети. Тако чине световни људи. Они задржавају отпад у себи, а не напољу, јер би иначе могли друге људе видети. Насупрот томе, духовни људи чисте своју унутрашњу духовну кућу и избацују отпад напоље, не бринући се о томе шта ће други о томе говорити.
У оној мери колико се људи удаље од природног и једноставног живота и предају луксузу, у истој мери појачава се њихов страх за сутрашњи дан. Колико у њима јача световна љубазност, у толикој мери они губе једноставност, радост и природни људски осмех.
Ђаво нас увек наводи на то да се упоређујемо са онима који су лошији од нас. Знак аутентичне духовности за једног клирика је у томе да је он према себи веома строг, а попустљив и благ према другима. Скоро по правилу он неће каноне Цркве никада само на друге примењивати.
Ако један свештеник има пуно духовне деце међу којима има и људи који нису побожни, он би требало и за њих да се брине, како би научили другима да помогну.
старац Пајсије Светогорац
�2
Што више се човек сједињује са Христом, утолико мање има страха.»
Потреба исповести
Старац је рекао једном посетиоцу да треба да иде на исповест, а овај му је одговорио: «Старче, каква је корист од тога да се исповедим када опет падам у исти грех?» Старац му је објаснио следеће: «Видите, за време рата, ако је неко рањен и задобије на пример гелер у ногу, зар не би најпре требало да нађе лекара и да залечи своју рану? Ако би он рекао: «Зашто да лечим ову рану када опет могу бити рањен?» Тада ће он свакако много раније због крварења и тровања умрети, што је сам могао избећи. Исто се дешава и са грехом. Због тога треба да идете на исповест, јер ако поново паднете, исповедајте се опет и ако је могуће чините тако док не дође време да више не падате у грех.»
О послушању и трпљењу
Старац је испричао следеће о сили трпљења: «Један Француз је постао хришћанин. Његова госпођа није следила његовом примеру и правила му многе проблеме, односећи се веома
УСКИ ПУТ
�3
грубо према њему. Он је све то трпељиво подносио и на све узвраћао љубављу. Временом је његова супруга задобила саосећање због његовог великог трпљења и рекла: «Бог у Кога он верује мора да је заиста велики», и тако је и она постала хришћанка.»
Старац је говорио: «Послушање је кључ за врата неба. Али послушање, а не војни дрил. Дакле, не присилна подређеност и молитва под присилом. Нико се не може сам од себе осветити и нико не може бити спасен без послушања. Послушање и природна једноставност воде најкраћим путем до светости.
Једном простом човеку који се бринуо о неком болеснику, догодило се следеће. Једном га је болесник молио да му донесе рибу за јело. Овај човек оде на обалу мора и тамо уђе у цркву и подиже руке ка небу, молећи се једноставно: Христе, молим Те да даш овом човеку једну рибу. И догодило се чудо. За тренутак се појавила риба у његовој руци. Он је заблагодарио Богу и однео рибу болеснику.»
старац Пајсије Светогорац
�4
Борба са лошим помислима
Добре помисли (kalos logizmos) треба разликовати од «позитивног мишљења» израз који је настао у западној психологији. Его и антропоцентрично «позитивно мишљење» је људска конструкција. Сходно «позитивном мишљењу», човек је аутономан (без вере и без животворне заједнице са Тројичним Богом). Он покушава, додуше, све позитивно да посматра, али при томе остаје високоуман и верује да искључиво својим сопственим моћима може све проблеме да реши. Овакво учење православна аскеза види врло негативно и карактерише га као поверење у самога себе (самоповерење). Човек верује само у себе и мисли да ће све учинити сопственом снагом. У екстремним случајевима тзв. позитивног мишљења чак се верује, да човек може сам својим помислима и своје телесне болести исцељивати (самоизлечење).
Ово становиште је карактеристично за «ја» (его) религију, која се данас много пропагира од стране појединих психолога. Иза тога стоји вера да је сам човек бог (самообожење). Старац Софроније Сахаров окарактерисао је самообожење као једну «религиозну фантазију». Само
УСКИ ПУТ
��
обожење је једно погрешно религиозно учење које је сам човек измислио. Старац Софроније карактерише самообожење као «ђаволско искушење», пантеизам и као плод «демонске енергије». «Позитивно мишљење» западне психологије у основи има велике сличности са оним што се у исихастичком учењу назива «лоше помисли» (kakos logizmos).
«Добре помсили» (kalos logizmos) чини основни појам исихастичке аскезе. Човек при свакој негативној ситуацији покушава да пронађе добро. Велика је разлика насупрот «позитивном мишљењу психологије», када човек према учењу Отаца Цркве, теоцентрично и христоцентрично мисли: Бог и Исус Христос постају центар сопственог мишљења и живота, као и извор снаге. «Све могу у Христу Који ми моћ даје», како каже апостол (Фил. 4, 13). Човек је сарадник Божији (sinergos). Он смирено мисли о себи и зна да је сам веома слаб и да само уз помоћ Божију све тешкоће и искушења може победити (поверење и вера у Бога). Такав човек тежи да кроз непрестану молитву и духовну будност буде ослобођен од свих негативних помисли. Он све бриге предаје у руке Божије.
Старац Пајсије је ово последње називао «добром безбрижношћу» (kali agiaforia). То је један плод исихазма. Кроз задобијање очишће
старац Пајсије Светогорац
��
ња (од греха) долази просветљење (светлошћу Божијом) и обожење (постати подобан Богу). Тако човек достиже једно стање унутрашњег мира, слободе и блаженства и задобија мир Христов: «Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свијет даје.» (Јн. 14, 27) Основе оваквог духовног стања су смирено поверење у Бога и живот у Христу.
Старац Пајсије је говорио: «Данас људи губе разум и уопште не знају шта раде, јер су потпуно изван себе. То се догађа јер нико не жели никоме бити подређен, него свако хоће неконтролисано да живи по сопственој вољи. То води ка тоталној катастрофи, јер иако је Бог човеку дао слободу, дао му је и разум, који га ограничава и указује му на исправни и погрешни пут. Ако човек нешто самовољно чини без да има осећај за своје слабости, тада он чини грех. Многи људи желе све да појме уз помоћ људске логике и зато одбацују ствари које њихова логика не разумева. Уместо да буду вођени Божанском благодаћу, ослањају се на свој телесни разум и због тога долазе у међусобни друштвени сукоб. То је једна страшна ствар. Због тога саветујем људима који ми долазе следеће:
1. да познају своју удаљеност од Бога2. да се покају
УСКИ ПУТ
��
3. да се у смирењу исповеде.Заиста је трагично да данас, много више не
го раније, људи прихватају демонске утицаје и постају демонизовани. Од ових утицаја они се могу ослободити једино ако следују ова три савета која смо навели.»
Примери из светог писма о добрим помислима
Једном неки људи посетише старца и он је почео да их убеђује како треба непрестано добро да мисле. Да би им то примером предочио, узео је да чита један одељак из Светог Писма у којем пише, како је персијски цар Дарије пророка Данила због клевете непријатеља бацио у јаму са лавовима. (Дан. 6, 1428).
«У рано јутро дошао је Дарије до те јаме и наредио да му обезбеде отворен приступ ка њој како би сам утврдио да ли је Данило још жив. Цар који није знао шта се догодило са Данилом и узвикнуо је болним гласом: «Данило, ти слуго живога Бога, је ли те Бог којем ти непрекидно служиш сачувао од лавова?» Тада му је Данило одговорио: «О, царе, да вечно живиш. Мој Бог је послао Свога анђела који је
старац Пајсије Светогорац
��
чељусти лавовима затворио.» Када је то чуо, цар се веома обрадовао.»
Старац је објаснио овај догађај на следећи начин: «Да је пророк Данило имао лоше помисли, он би цару одговорио следеће: «Зар се не срамиш ти, тиранине, јер си мене, једног недужног човека, бацио лавовима како би ме растргли и сада ме још питаш како ми је. Ипак, Данило је имао увек добре помисли. Зато је одговарао смирено и због тога је Бог спречио лавове да га се дотакну.
Један сличан пример: Кад су три младића, по наредби Навуходоносора, недужно бачена у огњену пећ, нису имали никакве лоше помисли и нису говорили: «Зашто нас ти Боже наш, иако живимо по Твоме закону, ниси заштитио? Зашто си нас у пећ бацио?» Уместо тога, осуђивали су само себе и славословили Бога речима: «Благословен си, Господе, Боже Отаца наших, и хваљено је и прослављено Име Твоје у векове...» (Дан. 3, 2431)
Видите како један добар и исправан начин мишљења води смирењу, које су имала ова три младића.
Добро и смирено мишљење чини од лавова јагњад и претвара спољашњу ватру у небеску росу и свежину. Због тога би увек требало на
УСКИ ПУТ
��
ше проблемне трпељиво да подносимо, бавећи се при томе добрим помислима, јер ће нам на тај начин божанска благодат помоћи (бићемо удостојени божанске благодати).»
Муве и пчеле
Старац је говорио: «Из сопственог искуства знам да се људи сходно свом животу могу поделити у две групе. Треће, нема. Или човек припада првој или другој групи.
Једна група људи је слична муви. Муву карактерише то да се увек спушта на нешто нечисто и прљаво. Нпр. ако на неком месту има много мирисног цвећа и нека животиња учини нешто нечисто у углу баште, мува ће летети изнад те лепе баште и неће се зауставити ни на једном цвету. Она ће чим види ту нечистоту, на њу да се спусти и почне да рови по томе. Мува ужива у мирису који долази од овога смећа и не може од њега да се одвоји. Ако би имала могућност да говори и када бисте је питали да ли у тој башти има ружа, она би одговорила да не зна шта ту има. Она би само одговорила: Ја знам где је сметлиште, тоалети, цркотине и разно смеће.
старац Пајсије Светогорац
100
Исто тако бива у животу људи који су слични мувама. То је категорија људи која увек негативно мисли и у свему види само негативно, при чему истовремено добро не примећује и игнорише га.
Друга категорија људи је слична пчели. Карактеристично својство пчеле је то да она увек нешто лепо и мирисно нађе и на томе се зауставља. Узмимо на пример да неко у једном прљавом простору има вазу са цвећем. Када пчела улети у тај простор, она ће летети изнад свега онога што је нечисто, неће нигде стати, све док не пронађе ово цвеће и на њему ће се зауставити. Када би могли пчелу да питамо да ли је видела неки отпад или другу нечистоћу, она би одговорила да ништа такво није приметила. Рекла би да је само видела хортензије, руже и друго цвеће. Да је на једном месту био мед, а на другом шећер. Испоставља се да она зна само за добро и да нема појма о нечему лошем. Управо тако и људи припадају или категорији муве или пчеле.»
На крају је старац дао следећи закључак: «Када ме људе посете, а при томе друге осуђују, испричам им ову причу и оставим их да размишљају којој категорији људи припадају они који друге осуђују.»
УСКИ ПУТ
101
Примери лоших и добрих помисли
«Једном је код мене дошао младић од отприлике седамнаест година и закуцао на врата. Отворио сам их. Ушао је и рекао: «Желим да видим старца Пајсија.» Рекао сам му да бих испитао његово настројење: «Он није овде. Отишао је у Кареју да купи цигарете.» «Но, добро», рече он, «чекаћу га», рекао је овај младић који је очигледно имао добре помисли у својој глави. «Иди», рекао сам, «зашто желиш да га чекаш?» «Не, оче, желим да га видим», потврђивао је младић. Имао је добро духовно настројење и ја га нисам могао збунити, без обзира што сам га мало мучио својим одговорима. Уопште није прихватао лоше помисли, јер је имао јако добру душу.
старац Пајсије Светогорац
102
Другом приликом, дошао ми је један човек који није имао добре помисли и упитао ме је да га примим за искушеника. «Немам овде искушеника. Овде долази пуно људи. Овде не би имао никаквог напретка као монах, који тежи духовности.»
Потом сам му рекао: «Друго, дуго сам година монах и сабрао сам нешто мало добра, али исто тако имам и слабости којих се још нисам ослободио. Када би Ви овде дошли, не бисте могли ни оно добро (пост, бдење, молитву) пратити, јер нисте то у стању. Исто тако, моје слабости би Вам биле на штету, јер их не би могли поднети. Због тога, не можете овде да останете као искушеник.» Када је то чуо, устао је и отишао да тражи други манастир. После неколико дана, када сам био у башти, узео сам да поједем два парадајза са нешто сухог хлеба. Почео сам да размишљам о благословеним делима Божијим, која је Он за мене учинио. Почео сам да благодарим Богу што ми је дао тако дивну келију на овако лепом месту, што многи богаташи немају да би у њој проводили своје слободно време. Благодарио сам што је келија дана мени и да за њу не плаћам никакву најамнину за шта други људи морају много да се труде. Осим тога, имам довољно за дневну исхрану, а да истовремено не морам да радим
УСКИ ПУТ
103
у некој фабрици као многи други. Такође сам благодарио Богу што живим на светом месту где живе многи врлински људи. Када сам помишљајући на све то и благодарећи Богу дошао у једно посебно благодатно стање, почео сам да плачем и нисам могао више да једем. Баш у том тренутку, појави се онај млади човек од пре пар дана, који је хтео да буде искушеник код мене. Да ме не би видео како плачем, брзо сам устао и отишао у келију, опрао лице и довео се у ред. Тада сам отворио врата и изашао. Видећи вероватно овај мој нагли улазак у келију, овај човек је, вођен својим лошим помислима, упао у искушење и почео да ми говори: «Тако је дакле то. И тебе држе људи да си неки аскета. Ти си јео месо и кад си ме видео, одмах си побегао у келију да ја то не видим. Сада сам коначно схватио какав си.» На његове речи сам се само благо насмејао и нисам почео да се правдам. Био сам само изненађен тиме како је лако он прихватао лоше помисли.»
Старац је говорио: «Не дозволимо себи никада да друге осуђујемо. Чак иако видимо да неко чини грех, боље да плачемо и да се молимо Богу за њега да му опрости. Ако друге због њихових недостатака осуђујемо, то значи да наш духовни поглед (око) није очишћено. Само онај ко помаже своме ближњем, задобија
старац Пајсије Светогорац
104
помоћ од Бога. Међутим, онај који са завишћу и злом ближњега осуђује, има Бога за свога судију. Не треба никога да осуђујемо. Треба свакога другог да сматрамо светим, а себе за грешника. Човек може ближњега не само речима него и у унутрашњости срца да осуђује, јер унутрашње настројење даје боју нашим речима и помислима. У сваком случају је боље бити уздржљив како не бисмо пали у осуђивање. Другим речима, не дозволимо себи да паднемо у ватру, иначе ћемо се опећи или ћемо се на диму отровати. Боље је да сами себе осуђујемо и да престанемо да се интересујемо за недостатке других.»
Другом приликом је рекао: «Никада ни под најгорим условима не бисмо требали дозволити негативним помислима да се уселе у нашу душу. Човек који у свим условима сачува добре помисли, ускоро ће победити. Његов живот ће бити стални празник, јер ће он увек бити настројен ка добру.»
Не веровати сопственим помислима
Учење старца Пајсија о помислима и унутрашњој будности имају посебан значај за нас, који смо формирани под утицајем западне
УСКИ ПУТ
10�
културе. Старац је највише времена проводио слушајући људе (монахе, монахиње и верујуће у свету) како би им помогао. Старцу је из тих разговора постало јасно од чега болује данашњи модерни човек.
На првом месту, препознао је да је најраспрострањенија болест рационализам и њу је покушавао да исцељује. У западној Европи рационализам се проширио од времена просветитељства и временом је обухватио читав свет. На крају је стигао и у православне земље, укључујући Грчку. Када старац Пајсије говори о духовној болести рационализма у данашњој Грчкој, он је истовремено говорио и о овој духовној болести у Америци и уопште на Западу.
Модерни рационализам се темељи на поверењу у сопствене закључке и сопствено логичко мишљење. Ми на модерном Западу смо одрасли на философији и познатој реченици Ренеа Декарта са почетка епохе просветитељства, која каже: «Мислим, дакле, јесам».
Модерни рационализам заступа слику света у којој је изгубљено знање о човековој души, те су због тога наше помисли једино што ми поседујемо. Оне су наша суштина или обрнуто речено, човек представља суму тих помисли. При томе се аутоматски подразумева да морамо веровати својим помислима и њих бранити
старац Пајсије Светогорац
10�
као да су оне наше сопствено тело и крв. У томе је суштинска обмана савременог погледа на свет. У то спада и поверење у разне хипотезе палог људског духа уместо Божанског Откровења. То је модерног западног човека довело до тога да потпуно запостави своју хришћанску веру.
Ми православни хришћани који живимо на Западу морамо се чувати од овог утицаја, покушавајући да не прихватамо своје помисли, нити да им верујемо.
Старац Пајсије је говорио: «Ђаво не лови оне који су већ изгубљени. Он лови оне који живе духовно, који су близу Богу. Он им узима поверење у Бога и почиње да их поробљује кроз самоповерење, логичко мишљење и критиковање других. Због тога не треба никад да верујемо нашем рационалном расуђивању. Не верујте никада својим помислима.»
На другом месту старац Пајсије саветује: «Морамо увек бити опрезни и уздржљиви, да ли су ствари заиста такве како мислимо. Ако је неко постојано заокупљен својим помислима и верује им, ђаво ће тако околности представити, да човека воде ка злу, иако је он по природи створен за добро.
УСКИ ПУТ
10�
Рани Оци нису никада веровали својим помислима, чак ни у најмањим стварима. Када је требало да дају неки одговор, предавали су ту ствар молитви, повезавши је са постом, како би их божанска благодат о том просветлила и тако би дали одговор примерен Богу. Тек пошто би благодатну вест добили, они су давали одговор. Данас примећујем, говорио је старац, чим неко о најмањој ствари пита, он нема врмена ни своје питање да заврши, а ми га прекидамо како би му одговорили. То показује да ми не тражимо просветљење од Бога, него одмах својим разумом судимо. Пошто ми увек своје помисли прихватамо и верујемо им, због тога се одмах са њима саглашавамо, што често има катастрофалне последице.
Скоро сви ми помисли држимо за нешто једноставно и природно и због тога им верујемо врло наивно, док управо не би им требали веровати нити их прихватати.»
Нестворена светлост
Нестворена светлост, објашњава Митрополит Јеротеј (Влахос) је «божанска енергија која се види као светлост. Ова божанска енергија је слава Божија (doksa). Она се карактерише као
старац Пајсије Светогорац
10�
нестворена, јер је божанска и самим тим није створена. Она није енергија створеног бића.»
Они који су удостојени виђења божанске светлости углавном су веома уздржани када треба о томе да говоре, а још ређе пишу о томе. Ипак се са сигурношћу може рећи да су у наше време не мали број аскета на Светој Гори и на другим местима били удостојени виђења нестворене божанске светлости.
Старац Пајсије је описао своја искуства једном монаху када га је посетио у пустињи: «Када сам био у Катунакији, пребивајући у Исусовој молитви све до дубоко у ноћ, негде око три сата ујутро сам осетио посебну небеску радост. Одједном је почела моја затамњена келија, у којој се видео само мали пламен од свеће, испуњавати се интензивном плавобелом светлошћу. На почетку је она била веома јака. Осетио сам да су ми очи ојачале како бих могао да видим ову светлост. Била је то нестворена светлост. У таквом стању сам био неколико часова и више уопште нисам осећао земаљске ствари. Имао сам искуство другога света – света духа, који је од овог нашег материјалног веома различит. Пролазили су часови у овом духовном стању, а да ја то уопште нисам ни приметио. Тада сам имао многа различита небеска искуства, будући испуњен овом божан
УСКИ ПУТ
10�
ском светлошћу. У једном тренутку је почела ова нестворена светлост да слаби и вратио сам се у раније стање. Почео сам да осећам глад и узео сам комад сувог хлеба. Осетио сам жеђ и узео сам да попијем мало воде. Поред тога, осећао сам се веома уморан, па сам морао да легнем да се мало одморим. Осећао сам се као нека животиња и сажаљевао сам сам себе, јер сам потпуно постао сличан животињи. Ово смирење је наравно уследило као последица промене мога духовног стања. Из једне потпуне духовности, прешао сам врло брзо на нешто друго. Сада сам могао да разумем разлику, па ми није ми преостало ништа друго него да тугујем и ридам над самим собом. Нешто даље од моје келије је живео један брат, монах. Када сам пошао према њему, изгледало ми је да је напољу још увек ноћ и да се види пун месец. Дошавши до њега, упитао сам га: «Брате, шта се догађа? Чини ми се као да ова помрачина дуго траје. Колико је сати?» Он је био веома изненађен и упитао ме је: «Оче Пајсије, шта то причаш? Уопште те не разумем.» У том тренутку сам разумео шта се десило. Тада је било десет сати пре подне и пун месец је у ствари било сунце. Нестворена светлост је била толико јака, да су ми очи задобиле посебну јачину, тако да су ми светлост дана и сунце изгледали
старац Пајсије Светогорац
110
као ноћ и месец. Сунчева светлост у поређењу са нествореном светлошћу, била је као ноћ у поређењу са даном.»
Да Бог не удостојава виђења нестворене божанске светлости само велике аскете какав је био старац Пајсије, него и друге људе, који су испуњени несебичном љубављу и смирењем, казује нам следећи пример, који нам је испричао старац Пајсије.
«Једном је код мене дошао један Грк, лекар из Америке. Био је православан, али није имао много везе са религијом. Није држао пост петком, а у цркву је ишао веома ретко или скоро никад. Имао је једно духовно искуство и желео је о томе да поразговарамо.
Једне ноћи, док се молио у своме стану, отворило се небо и он је био обузет неком светлошћу. Кров зграде и четрнаест спратова изнад њега као да су нестали. Светлост га је била обузела дуго времена и није могао да каже колико дуго. Био сам изненађен, јер сам схватио да је то виђење од Бога. То је било истинито и он је заиста видео нестворену светлост. Какав је био овај човек и како је он живео да се удостојио такве велике божанске посете? Био је ожењен и имао децу. Једном му жена каже: Уморна сам од овога рада у кући и желим да идем у шетњу. Тако је она почела сваки пут да избегава посао
УСКИ ПУТ
111
и шета са својим пријатељицама и да излази сваке вечери. После кратког времена рече му да иде сама напоље са својим пријатељицама. Он је све то прихватао ради деце. После тога му рече како сама жели да иде на годишњи одмор. Шта је могао друго учинити? Дао јој је новац и ауто. После тога, она је изнајмила стан за себе како би могла сама да живи и угошћава своје пријатеље. Он је покушавао да разговара са њом и саветовао је шта ће њихова деца рећи. Она ништа није одговарала. На крају је узела велику количину новца и отишла, а он је остао. После неколико година, чуо је да је она постала проститутка у пирејској луци. Био је потпуно поражен. Плакао је. Размишљао је да оде тамо да је пронађе. Али шта да јој каже? Пао је на колена да се моли Богу: «Боже, просветли ме шта да јој кажем и шта да чиним како би њена душа била спашена?» Видите, он је веома патио због ње. Желео је да јој душа буде спасена. Није показивао никакав људски егоизам, освету или љутњу. Болно је осећао њено стање у којем је завршила и чезнуо је за њеним спасењем. Због тога је Бог њему отворио небо и погрузио га у светлост лица свога. Видите ли, он у Америци, у каквом је окружењу он живео? Многи од нас на Светој Гори, где живимо међу светитељима и у милости Пресвете
старац Пајсије Светогорац
112
Богородице и не достижемо такав напредак. Слава Теби Боже, слава Теби Боже, слава Теби Боже!», биле су речи старца Пајсија.
О сексуалности
Често су старца питали и о сексуалности. Једни су износили једно мишљење, други друго, а једни шта о томе каже модерна психологија. «Шта причаш, дете моје?», рекао је старац. «Овде је недавно био један светски познат лекар, који је рекао да је уздржање нешто најздравије за људско тело. Људи који живе у свету у телесном греху и разузданости, њихове кости омекшавају и постају као вода. Долазили су неки младићи који живе таквим животом. Видео сам да су им очи потпуно водене, а памћење веома слабо, чак лошије од старих људи. Могло се приметити да им је дух потпуно руиниран.»
«Старче, да није ова телесна страст слична глади или жеђи или је она само страст?»
«То је једна страст и она происходи из телесног мудровања. Ако је неко духован човек, нема такве прохтеве. Сви људи имају неко телесно мишљење. То се рођењем наслеђује. Видиш, ако се неко дете роди од грешних родитеља, оно још као дете наследи ове страсти.
УСКИ ПУТ
113
То ипак још није ништа, јер може да се исцели. Док није дубоко пустило корене у души, њему добар духовник може помоћи да све то превазиђе.
Сви људи у мањој или већој мери, размишљају телесно. Једни људи су, да кажемо тридесет посто духовни, једни четрдесет, опет други шездесет посто. Сусретао сам чак и људе који су седамдесет пет посто духовни. Само Јоаким и Ана су били потпуно духовни људи, као што је било и бестрасно мало дете Пресвета Богородица, која је рођена после многих молитви. Ово сам осетио док сам био на Синају.»
«Старче, у једној визији?»Он је ћутао.«Другим речима, да ли су они постали ду
ховни кроз аскезу или су то били од самог почетка?»
«Мени изгледа да су били то од самог почетка», закључио је старац Пајсије.
Брак породица и васпитање деце
«Добро је ако се човек млад ожени. Тада се ствари природније развијају и људи се лакше навикуну једни на друге. Види се то код оних бракова где су се супружници млади оженили.
старац Пајсије Светогорац
114
У њиховом животу се осећа једноставност, као код деце. То се исто може приметити код монаха који су млади дошли на Свету Гору.
Постоји пословица која каже: Или се жени или постани монах још док си млад. Када човек постане старији, све зависи од његовог
разума. Он све мери и премерава, а карактер му јача. Због тога се касније он тешко прилагођава. Када човек достигне тридесет година морају га тридесет људи наговарати за женидбу, а ако достигне четрдесет треба му већ шездесет људи за то. За њега је веома тешко да се одлучи да узме овај јарам на себе. Човек се већ навикао да живи без обавеза према другима. Тако се постаје као дивљи коњ коме је веома тешко ставити узде, јер почиње да скаче и да удара и бежи даље. Један ожењени пар треба да има истог духовника и око тога морају одмах на почетку бити сагласни како касније не би имали проблема. Видиш, духовни отац
УСКИ ПУТ
11�
много помаже. Духовник види слабости и одлике супружника и помаже да се они навикну једно на друго.
Многи парови који су се узели из љубави, развели су се јер нису имали помоћи од доброг духовног оца. Понекад се дешава да се парови који на почетку нису могли заједно, одрже јер су имали истог духовника, који им је помогао.
У браку супружници морају да живе у уздржању и не смеју да се предају безумним страстима. Морају да се уздржавају од страсти да би задобили љубав.
Деца од својих родитеља не наслеђују само куће и поља него и страсти и врлине. То је слично као код људи који су богати или сиромашни и сходно томе остаје после њих много или мало богатство. Постоје деца која су наследила велико духовно богатство од родитеља и деца са многим врлинама. Оваква деца могу, ако још придодају свој подвиг и труд, достићи веома високо духовно стање. То се дешава јер они имају јако добру стартну позицију. Из овога разлога је Пресвета Богородица била тако чиста. Ниједном јој се није могла приближити никаква греховна помисао, јер је њено порекло било свето. Јоаким и Ана су били свети. Бог никако није неправедан. Оно што се узима у обзир то је мера уздржања за свакога. Чове
старац Пајсије Светогорац
11�
ков труд и његова борба за држање заповести Христових, како би тиме угодио Богу, имају велику вредност пред Богом. Ако је нека жена трудна она треба да буде мирна, да чита Свето Јеванђеље и да се моли Исусовом молитвом. Кроз то ће и њено дете бити освећено. Васпитање детета почиње у мајчиној утроби. Због тога треба бити веома опрезан и трудну жену никако не би требало узнемиравати.»
«Старче, неки супружници не могу да имају деце иако они то желе. Зашто се то догађа?»
Старац је рекао: «Понекад да би они усвојили неко сирото дете и узели га у своју кућу. Дешавало се да неки супружници пошто су усвојили дете, од Бога добију и своје сопствено. Ђаво данас покушава све да растури, како нове генерације не би имале порода. Морамо свој живот поједноставити. Луксуз нас чини уморнима. Постоје људи који непрестано бирају нови намештај. Они непрестано јуре тамоамо да би зарадили што више новца, а када се то деси још су већом бригом испуњени. Људи су данас постали непостојани. Сирота деца су презасићена различитим теоријама, па касније постају страшљива, немирна и посежу за опијатима и разним задовољствима. Ова световна задовољства још више доприносе њиховом немиру. Оваквим животом се у извесној мери доживљава
УСКИ ПУТ
11�
пакао, или са друге стране рај, ако човек живи у Цркви, следујући вољи Божијој.»
Старац је сматрао да кроз лепе песмице децу треба учити да воле своју отаџбину.
«Моја дивна отаџбинаЛежи у хладном плаветнилуИспод сребрених облакаВидиш шта говори ова песмица. На овај на
чин се дете васпитава. Данас се деци на жалост такве ставри не дају и она остају празна. Код куће су родитељи најчешће нечим заузети и нигде нема љубави за дете. Деца остају празна и пате због тога. Знам за дете које је више пута покушало да се убије пре него што је код мене дошло и пало пред моје ноге. Сада је он завршио школу и постао је војник. Као одрастао пише ми писмо. «Мој драги и слатки оче», пише он. Шта може једно дете да учини? На првом месту треба се трудити да се дете васпита, а касније ће доћи друге ствари његово образовање, итд.
Данас постоји велики јаз између родитеља и деце. Деца не разумеју родитеље, ни родитељи децу. Човек се мора поставити на место другога да би се међусобно разумели. Сирота деца уопште нису крива, јер су са свих страна бомбардована разним теоријама – ова, она те
старац Пајсије Светогорац
11�
орија, ово је тачно, оно је тачно... Тиме деца постају непостојана и збуњена. Треба да контролишемо децу, али благо. Гледај, везујем свој парадајз високо са узицом. Ако га чврсто уз штап притегнем, шта ће се десити? Неће ли се он повредити? Данас постоји кривица чак и хришћанских породица. Они кажу: «Ја сам у реду. Држим дете под контролом, другачије него деца у свету и ја сам миран.» Овде уопште није питање да ли они држе децу под контролом или не, него је питање шта су мотиви те контроле. Ако они то чине из страха од греха и из страха Божијег, тада им Бог помаже и деца неће имати неке штете. Али ако то чине из егоизма? Понеки родитељи тако чине, јер кажу: «Моје дете не може тако нешто учинити.» Тада Бог не помаже, како би се сами родитељи кориговали и постали смирени. Понекад родитељи повређују децу из претеране љубави. Видите, ако је љубав претерана, она штети деци. Она их гуши. То је једна врста болести. На сву срећу понека деца су добра и примерна, а друга су на жалост растројена. Љубав, као што видиш, треба једну кочницу, једну меру. Чини ми се да не бих био добар родитељ, јер не могу сам себе да контролишем (ограничим).
Родитељи треба да пазе какве књиге код куће имају, јер оне могу доћи до руку њихове де
УСКИ ПУТ
11�
це, те могу имати штете од њих. У кући треба имати само хришћанске књиге. Ако дете од ране младости приђе Христу и Цркви и живи у љубави са својим родитељима, када одрасте и напусти родитељски дом, па иако западне у тешке животне услове, оно ће то издржати. Оно је као дрво које се храни својим соковима. Чак иако нема кише, оно не трпи, јер је заштићено својим унутрашњим уљем и неће увенути.»
Из једног разговора
Питање: Ако се дете нађе у лошем друштву и заувек напусти родитељски дом без да је имало осетило благодат Божију, да ли постоји нада за повратак таквог детета на пут Божији и ка његовој породици?
Одговор: То зависи од тога да ли је то дете код куће имало осећај љубави. Ако му је у родитељском дому пружена љубав, оно ће лако разумети да у томе лошем друштву у којем се нашло, нема љубави. Моћи ће да примети да је тамо само зло и разбојништво и вратиће се кући.
Међутим, ако је оно код куће васпитано у непријатељству и мржњи, његово срце га неће подстаћи да се врати назад.
старац Пајсије Светогорац
120
Питање: Ако смо сами касно открили Христа, када су нам деца већ одрасла, шта можемо чинити да и њих упутимо на пут Божији?
Одговор: У том случају, молитва може много помоћи. Треба да се молимо Богу са много вере да Он буде милостив према нашој деци, која нису крива што су тренутно неверујућа. Треба сматрати да је одговорност на нама и треба сами да се смиримо и покајемо. Онда ће Бог и деци помоћи. Бог ће упркос свему даровати њима један простор спасења у коме они могу да се спасу.
Многи родитељи који воле своју децу, чине им духовну штету. Нпр, једна мајка која је руковођена екстремном земаљском љубављу према своме детету, непрестано га држи у загрљају, љуби и говори: «Какво чудесно и дивно дете! Ти си најбоље дете на свету!»
На овај начин се код детета развија једна безмерна гордост, да је оно најбоље и најпаметније. Из тога разлога оно и не осећа потребу за божанском милошћу и не жели ни молити Бога за помоћ. Тако се ово дете од своје ране младости ослања само на помрачени део своје душе. Такво стање се често уопште не може превазићи и биће однесено у гроб.
УСКИ ПУТ
121
У наше време се много говори о магији. Постоји једна врло интересантна старчева прича о томе.
Старац Пајсије је писао једном оцу који га је посетио: «Дете може пасти под демонски утицај, али ако је чисто ђаво га не може увести у искушење. Када дете престане да слуша своје родитеље и почиње да лаже, тада га напушта божанска благодат. Морате знати да демони људе и у сну окрећу ка злу, али да би некога опсели, мора постојати велики разлог. Другачије то не могу учинити. Да бих вам ово што боље објаснио испричаћу вам један карактеристичан случај о једној четрдесетогодишњој учитељици и њеном петнаестогодишњем ученику. Она ми је писала о томе. Није била удата и у њој се појавила страст према овом ученику у гимназији. Она је отишла код једног мага да би јој у томе помогао. Пошто је дете било чисто, чаробњак није могао ништа да учини, већ јој је саветовао да мора да наведе дете да учини неки грех и онда ће овај чаробњак помоћи. То значи да ће маг тек тако наћи отворена врата душе и моћи ће да учини шта хоће са њим. Зато је она позвала дечака кући, покушавајући да учини грех са њим. Ђаво је у том тренутку покушао да обузме дечака. Одједном је он по
старац Пајсије Светогорац
122
чео да се тресе опседнут од демона и његово здравље се толико погоршало као да ће умрети. После тога више није хтео нити да учи нити да иде у школу. Изгубио је интерес за све. Сада мени пише учитељица, ова ђаволска жена, да је врло забринута што се младић налази у таквом стању и моли мене да се молим за њега. Наравно да ћу то чинити, јер не желим да та душа пропадне. Да је та жена неким случајем овде, упркос томе што ни на кога нисам дигао руку, почупао бих је за косу због зла које је учинила овом детету.»
Љубав према Богу и ближњима
«Главна одговорност људи се састоји у томе да љубе Бога и ближњега и пре свега своје непријатеље. Ако почнемо да Бога волимо као што треба, све остале Његове заповести ћемо сачувати. Међутим, ми нити волимо Бога, нити наше ближње. Ко се данас уопште интересује за другог човека? Сви се интересују само за себе, а не за друге и у томе је наша велика одговорност. Бог Који је љубав неће опростити нашу равнодушност према ближњима. Добар хришћанин на првом месту воли Бога, а потом и људе. Преосталу љубав усмерава на
УСКИ ПУТ
123
животиње и природу. Данашњи човек разара природу која га окружује, што показује да он нема љубави.»
Старац у својој књизи о светом Арсенију Кападокијском, који је био познат по својој љубави према ближњима, пише: «Свети Арсеније је био човек светога живота. Он је био сличан једном великом генератору кроз који струји свеобухватна љубав Божија. Та Божанска љубав струјала је не само према хришћанима, него и према Турцима. Била је упућена како верујућим, тако и неверницима.»
Старац је говорио: «Онај ко се руководи љубављу угађа ближњем и налази покоја чак и у творевини. Онај пак ко воли само себе остварује се кроз своју лењост. Морамо пазити из којег разлога чинимо дела љубави. Ми можемо из чисте љубави нешто да радимо и без икакве задње помисли желети ближњем да помогнемо. Многи своју љубав показују само према одређеним људима и тиме их поробљују (користе своју љубав као својевсртан притисак и моћ).
У љубави према ближњима се крије љубав према Христу. У нашем поштовању Пресвете Богородице и светих крије се наше велико поштовање према Христу. Треба да чувамо своју хришћанску љубав, која се по квалитету разликује од љубави световних људи.
старац Пајсије Светогорац
124
Милостиња је израз љубави. Данашњи хришћани су ову врлину скоро потпуно заборавили. Старац подсећа не само на потребу милостиње, него указује и на њене духовне плодове. Духовну промену која се дешава у души и радост у срцу коју добијамо кроз милостињу или неко добро дело према ближњем, не може нам ниједан лекар даровати, чак и да му за то дамо врећу долара. Ако човек на добар начин користи своје духовне дарове, он ће покушавати да то дарује и ближњем. Тако велику благодат дарује души човековој милостиња.»
Врлински човек
Старац је писао: «Кад сам дошао на Свету Гору, шетао сам баштом Пресвете Богородице. То чине сви искушеници, како бих пронашли мирисно цвеће Пресвете Богородице (Свете Оце) и како би мало духовног нектара од њих задобили. Треба да благодаримо Богу што данас многи хришћани траже тај нектар. Наравно постоје и они који нити су религиозни нити ка томе стреме, јер је њихов идеал спољашње хришћанство. Они теже обожавању и развоју свога ума, а не свога срца.»
УСКИ ПУТ
12�
Старац је говорио: «Врлина не може остати скривена, као што ни сунце не може бити заустављено од једног решета, јер његови зраци продиру кроз рупе.»
У једном разговору са богословима појавило се питање: «Оче, сада свуда влада криза и наш се живот критикује са свих страна. Ви нама говорите о духовноаскетском животу који би требало да испуњавамо?»
Старац је одговорио: «Чујте, људи који данас аскетски живе, духовни људи, сигурно ће задобити велику награду. У наше време се грех свуда проширио и сматра се нечим добрим и чак га многи предлажу. Аскетски живот и тежња ка њему данас се много више цени него у било ком другом времену.»
Покајање једног анархисте
Једном смо седели испред старчеве келије слушајући његове поуке. Тада се појави један младић дуге косе и шалом око врата. Обраћајући нам се одмах је, без икаквог устезања, питао: «Где је овај Пајсије?» Старац је устао, приближио му се и рекао: «Шта ти од њега хоћеш, дете?» «Њега», рекао је младић. У левом џепу кошуље је имао цигарете. Старац је показао на
старац Пајсије Светогорац
12�
џеп и рекао: «Шта то имаш? Јеванђеље?» «Не, цигарете», одговорио је. Извадио их је напоље и понудио старцу: «Хоћеш и ти једну?» «Не», одговорио је старац. Пошто су сви гледали према старцу и смејали се, младић је разумео да је ово Пајсије, којег је он желео видети. Када се уверио да се неће преварити, окренуо се младић према старцу, упитавши га: «Желим да ми кажеш како се зовем.» Старац се куцнуо по глави и рекао: «Како се зовеш? Твоје име је... Тако се зову они који регулишу саобраћај на улицама и пуштају аута да пролазе.» Ми смо устали и рекли старцу: «Старче хоћете рећи Стаматис или Григорис (мислио је семафор)?» Црвено светло за аута и црвено за пешаке на грчком се каже хумористично Стаматис (заустављач). Стаматис је такође име. Зелено светло за аута и зелено за пешаке има надимак Григорис (убрзање). Григорис је такође име. «А да тако се ти зовеш.» Име овог човека је било Григориос. Када је он чуо своје име замолио је старца да са њим лично разговара.
Ушли су и разговарали, након чега је овај младић отишао.
После шест месеци поново је дошао на Свету Гору, где сам га сусрео у манастиру Кутлумушу. Уопште више није личио на оног младог анархисту којег сам сусрео у старчевој келији.
УСКИ ПУТ
12�
Чудио сам се да ли је то уопште он. Да бих разрешио сумњу, пришао сам му и питао: «Опростите јесте ли ви пре шест месеци тражили старца Пајсија?» «Да», рекао је. «Оче, ја сам био тај који је тако бесрамно говорио са старцем. Тада сам био као једна животиња. Молите се за мене оче да се старчевим молитвама поправим.»
Спасење самоубице
Старац је био навикао да се по читаве много моли. Једном када се молио око један сат ноћу, божанска благодат му је открила да је неки човек по имену Јован у великој опасности. После тога старац је упалио свећу и почео да се моли за тога Јована. После пола сата старац је у души осетио да овај Јован више није у животној опасности. Старац је истог тренутка схватио шта се десило.
Следећег дана дошли су код старца неки млади људи, известивши га да је један млади човек желео да се убије. Он је изашао у град око пола један на своме бициклу и ушао у један мрачни део града, где је желео да слети са бицикла и да се убије. Негде око десет до један, када је тако јурио улицом, дошла му је помисао да многи причају о оном Пајсију на Светој Гори.
старац Пајсије Светогорац
12�
Можда треба прво њега да посетим, па ако то ништа не помогне, онда ћу се убити. Био је то управо онај Јован за кога се старац молио док је овај младић размишљао о самоубиству. Наравно, када се вратио кући, било му је боље и није више размишљао о смрти, него је отишао код једног духовника да се исповеди.
Посета свете Ефимије
Старац је све горуће проблеме Цркве веома узимао к срцу. Због тога се молио блаженој великомученици Ефимији, говорећи. «Света Ефимијо, која си са Томосом велике проблеме Цркве решила, помози нам сада.» (Године 451. света Ефимија је својим моштима учинила велико чудо у Халкидону где се одржавао Четврти васељенски сабор. Подигла је руку у којој је био постављен Томос са православним исповедањем вере и дала га Патријарху.)
Једног јутра чуо је старац некога како необично куца на врата и питао је: «Ко је тамо?» А женски глас му је одговорио: «Ја сам Ефимија, старче!» То се поновило два пута и старац је осетио да је неко ушао кроз затворена врата. Тада је угледао свету Ефимију. Старац јој је рекао: «Реци Слава Оцу и Сину и Светоме Духу.»
УСКИ ПУТ
12�
Светитељка је рекла овај символ и старац се онда поклони пред њом. Светитељка је решила проблем, који је старац очекивао и дала му одговор на три питања за која је молио. Тада ју је упитао: «Како си претрпела страдање?», а светитељка му је одговорила: «Старче, да сам знала шта ће ме дочекати у вечном животу и у небеској лепоти, молила бих се да моје страдање буде бескрајно. Оно би и као такво било ништа, у поређењу са божанском милошћу која ми је указана.»
Пример старчеве прозорљивости
Једном приликом је већа група ходочасника посетила старца Пајсија. Сви су дошли са многим питањима, која су за њих имали велики значај и сви су се надали да ће старац одговорити на њих. Али, када су дошли до келије њега тамо није било, а врата келије су била затворена. Они су тако читав дан чекали пред вратима. Пошто је почело да се смркава, ови људи су помишљали како треба да иду у други манастир на конак. Тако пред сам њихов одлазак, појавио се старац Пајсије и испричао им различите ствари без да га је ико од ових људи било шта питао. После једно петнаест минута,
старац Пајсије Светогорац
130
ова група је кренула из старчеве келије и сви су се успут чудили како је старац свакоме од њих одговорио на питање, које су желели да му поставе.
Француски и немачки начин мишљења
Старац је говорио: «Кад неко Французима проповеда Реч Божију, они је одмах усвајају и кажу: «Да, да...» Зачуђен сам њиховом добром вољом. Они одмах све разумеју и Христа прихватају. Шта се међутим касније дешава? После кратког времена они губе веру у Христа и прихватају другу веру, а потом опет неку трећу и непрестано је мењају. Они нешто лако прихватају а још лакше заборављају.
Са друге стране Немци су веома затворени. Они те доводе до експлозије пре него што било шта прихвате и док не разумеју. Када они једном прихвате хришћанско учење, задржавају га заувек и никад га не напуштају. Такав је немачки начин мишљења.»
+ + +
УСКИ ПУТ
131
«Старче Пајсије, данас у свету постоје милиони људи који не познају Христа. Само је мали број који Га познаје. Шта ће се десити?»
«Догодиће се ствари које ће уздрмати све нације. То неће бити Други долазак Христов, него једно посебно божанско дело. Људи ће те узимати за руку говорећи: Дођи овамо. Седи и испричај нам нешто о Христу.»
132
ЛИТЕРАТУРАКњиге старца Пајсија
Herausgeber: Holy Convent of the Evangelist John the Theologian (Souroti), ��00� Basilika, Thessaloniki, Griechenland. Tel: 0030-23��0-41320, Fax.: 0030-23��0-41��4(Einige dieser Bücher sind schon in Übersetzungen erschienen, während andere in der Vorbereitung sind; Sprachen: albanisch, arabisch, bulgarisch, deutsch, englisch, finnisch, französisch, georgisch, griechisch, italienisch, polnisch, rumänisch, russisch, ser-bisch, ungarisch.): Γέροντος Παϊσίου Αγιορείτου, Λόγοι (Die geistliche Lehre des Al-tvaters Paisios vom Berg Athos), Bände 1-4 (gr., rum., russ.)- Saint Arsenios the Cappadocian- Elder Hatji-Georgis the Athonite- Athonite Fathers and Athonite sayings- Epistles
Књиге о старцу Пајсију
Ιερομόναχος Ισαάκ, Βίος Γέροντος Παϊσίου του Αγιορείτου. Άγιον Όρος 2004 (Priestermönch Isaak, Das Leben des Altvaters Paisios von Berg Athos), Berg Athos 2004. Vertrieb: HI. Hesychasterion „Heilige Johannesder Vorläufer", �30�� Metamorphosi, Chalkidiki, Griechenland. Tel./Fax. 0030-23��0-�1��2- Priestmonk Chistodoulos of Mount Athos, Elder Paisios of the Holy Mountain. Holy Mountain, Greece 1998. (Ιερομόναχος Χριστόδουλος, Ο Γέρον Παΐσιος, Άγιον Όρος. Vertrieb: Hl. Hesychasterion "Panagia Fovera Prostasia", P.O. Box 1, �30�� Megali Pana-gia, Chalkidiki, Griechenland Tel. / Fax. 0030-23�20-3213�- Rakovalis, Athanasios: Talks with Father Paisios, Thessaloniki, 1. engl. Edition 2000; engl. Obers. Vr. Nicolas Palis. Griechisch: Αθανάσιος Ρακοβαλής, Θεσσαλονίκη, Ο πατήρ Παΐσιος μου είπε ... (Sprachen: arabisch, englisch, griechisch, rumänisch, russisch). Vertrieb: 1) Rakovalis Athanasios, Praidi �, �43�2 Thessaloniki, Greece. 2) Orthodoxos Kipseli, Stilianos Kementsetsidis, Spartakou
133
�, ���2� Thessaloniki, Greece. Tel. 0030-2310-212���, Fax. 0030-2310-20�340. 3) Nektarios Panagopoulos, Kolokotroni �, 10��2 At-hens, Greece. Tel./Fax. 0030-210-3224�1�
Διονύσιος Φαρασιώτης, Οι γκουρού, ο νέος και ο γέροντας Παΐσιος, Θεσσαλονίκη 2002. (Sprachen: albanisch, bulgarisch, englisch, griechisch, rumänisch). Dionisios Farasiotis, The gurus, the young man and the Elder Paisios (im Druck), Thessaloniki, Greece. Griechisch: Vertrieb: 1) Rakovalis Athanasios, Praidi �, �43�2 Thes-saloniki, Greece. 2) Orthodoxos Kipseli, Stilianos Kementsetsidis, Spartakou �, ���2� Thessaloniki, Greece. Tel. 0030-2310-212���, Fax. 0030-2310-20�340. 3) Nektarios Panagopoulos, Kolokotroni �, 10��2 Athens, Greece. Tel. / Fax. 0030-210-3224�1�
Остала литература
Herausgeben: Holy Monastery of Birth of Theotokos, Levadia
Holy Monastery of Birth of Theotokos P.O Box 10�, GR-32100 Le-vadia - Greece Tel: +30 2�10 3�13�, Fax: +30 2�10 3�201
Hierotheos, Metropolitan of Nafpaktos:- Entering the Orthodox Church- A Night in the Desert of the Holy Mountain- Illness and Cure of the Soul in the Orthodox Tradition- Orthodox Spirituality - A brief Introduction (dt. in Ausziigen in: Der Schmale Pfad, Band � (März/April 2004)- Orthodox Psychotherapy - The Science of the Fathers- Life after Death- Saint Gregory Palamas as a Hagiorite- The Mind of the Orthodox Church- The Person in the Orthodox Tradition
Herausgeber: Holy Monastery of Saint Gregory Palamas, Koufalia - Thessaloniki, Greece
134
Holy Monastery of Saint Gregory Palamas GR-��100 Koufalia (Thessaloniki) Greece. Tel.: 30-23�1-�1��3 Archimandrite Ioannikios Kotsonis, Watchfulness and Prayer. The-mes from the Philokalia, Number 1. 2nd Edition 1��� Archimandrite Ioannikios Kotsonis, The Nous. Themes from the Philokalia, Number 2. 2nd Edition 1���
Herausgber Holy Monastery of Saint Gregorios, GR-�30�� Mount Athos, Greece Archimandrite George, Abbot of the Holy Monastery of Saint Gregorios:- The Lords Prayer- Experiences of the Grace of God- The Struggle in Christ in the Apostasy of our Times- The deification as the purpose of man's life (Verf. Hieromonk Hi-erotheos)
Herausgeben The Attendants of Hiermonk Spyridon, Holy Mount Athos, GreeceThe Attendants of Hieromonk Spyridon, New Skiti, Holy Mount Athos, �30�� Greece Tel.:+30-3��0-233�4- Hieromonk Benedict of Holy Mount Athos: The devil and magic - Saint John Chrysostom- Hieromonk Benedict of Holy Mount Athos: Thoughts and how to confront them
Herausgeber: Community of St. John the Baptist, Essex, Great Bri-tainCommunity of St. John the Baptist, Tolleshunt Knights, Maldon, Essex CM� �EZ, G.B.- Archimandrite Sophrony, Saint Silouan the Athonite (hbk)- Ders., The Monk of Mount Athos. St. Silouan (1���-1�3�)- Ders., Wisdom from Mount Athos. Writings of St. Silouan (Diese beiden Titel bilden zusammen ungefähr die Hälfte des Materials in "Saint Silouan the Athonite")- Ders., On Prayer (hbk)- Ders., His Life is Mine- Ders., Words of Life
13�
- Ders., We shall see Him as He is- Archimandrite Zacharias, Christ, our Way and our Life (The Theo-logy of A. Sophrony)- Hieromonk N. Sakharov, I love, therefore I am (The theology of A. Sophrony)
Von anderen Herausgebern:- Sofronij, Archimandrit, Worte des Geistes - Worte des Lebens. Ver-lag Fluhegg, CH-40�� Basel, 2004.- Starez Siluan, Mystische Schriften, Patmos Verlag Dilsseldorf 1���- St. Siluan the Athonite, His Life, teaching and Writings, St. Vladi-mir Press, New York 1���
Литература других издавача
Erzpriester Michael Pomazanskij: Orthodoxe Dogmatische Theolo-gie, München 2000. Hg.: Kloster des hi. Hiob von Pocaev, Hofbau-ernstr. 2�, �124� München. Tel. (0��) �34 �� ��, Fax: (0��) �� �� ��Erzpriester Sergius Heitz: Christus in euch: Hoffnung auf Herrlic-hkeit. Ein orthodoxes Glaubensbuch. Göttingen 1994Giorgios I. Mantzarides: Orthodox Spiritual Life, 1��4, Hg.: Holy Cross Orthodox Press, �0 Goddard Avenue, Brookline, Massachu-setts 0244�.
13�
САДРЖАЈ
УВОД ...............................................................................�СТАРЧЕВ ЖИВОТ .................................................. 10ОПРОШТАЈНО ПИСМО МАЈЦИ ..................... 23ПОКЛОНИШТВО У ФАРАСУ И КОНСТАНТИНОПОЉ ..........................................30ДУХОВНИ ТЕСТАМЕНТ СТАРЦА ПАЈСИЈА ...............................................�0ДУХОВНО ВАСКРСЕЊЕ ..................................... �1ДУХОВНЕ ПОУКЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА.......... �4
Чему треба да стремимо? ....................54Старчеве поуке ......................................55Људска и божанска праведност ...........56Божанско провиђење ..............................59Примери чудесне помоћи ......................60Чудесно утољење глади ..........................66О молитви .............................................68О болу срца ............................................72Аскетска борба у духовном животу .....73Како ђаво обмањује људе .......................80
13�
О смирењу и трпљењу ...........................81Како се побеђују страсти .....................85Дух овога света ......................................89Потреба исповести ...............................92О послушању и трпљењу .......................92Борба са лошим помислима ..................94Примери из светог писма о добрим помислима ..............................97Муве и пчеле ..........................................99Примери лоших и добрих помисли .....101Не веровати сопственим помислима .104Нестворена светлост .........................107О сексуалности ...................................112Брак породица и васпитање деце .......113Из једног разговора ..............................119Љубав према Богу и ближњима ...........122Врлински човек ....................................124Покајање једног анархисте .................125Спасење самоубице ..............................127Посета свете Ефимије ........................128Пример старчеве прозорљивости .......129Француски и немачки начин мишљења ....130
ЛИТЕРАТУРА ..........................................................132
Уредник
Епископ далматински Фотије
Издаје
ИСТИНА
Издавачка установа
Епархије далматинске
Штампа
ФинеГраф, Београд
Тираж 1 000
Recommended