1. суд увод

С У ДШТА ЈЕ СУД?ЛОГИЧКИ И ГРАМАТИЧКИ ИСКАЗ

Шта је суд?Психички акт - СУЂЕЊЕСУЂЕЊЕ. Резултат– СУД– СУД (СТАВ, ИСКАЗ).(СТАВ, ИСКАЗ). Суд се изриче у реченицама.Али, није свака реченица суд:-Погледај тај филм, обавезно! -Ког је жанра? -То је један класичан енглески кримић.

Прва је препорукапрепорука, друга је питањепитање, а трећа је судсуд.Све три реченице задовољавају услов смислености и синтаксичкекоректности. Због чега нису све судови?

Само реченице за које је смислено поставити питање њихове Само реченице за које је смислено поставити питање њихове истинитости могу бити судови у логичком смислу. Пошто не истинитости могу бити судови у логичком смислу. Пошто не могу имати истиносну вредност, искључене су наредбе, могу имати истиносну вредност, искључене су наредбе, питања, поетски искази и сл. питања, поетски искази и сл.

Класична логика приказује суд следећом формулом:

Судом се тврди веза између појмова којом се у највећем броју случајева једном појму, логичком субјекту приписује (пририче) или одриче појам о неком квалитету, тј. логички предикат. У нашем примеру:

То је један класичан енглески кримић. (С) је (П)

Према томеПрема томе, судом се нешто , судом се нешто тврди или поричетврди или пориче о о некоменекоме или нечемуили нечему..

Ова тврдња (или порицање) може бити Ова тврдња (или порицање) може бити истинита и истинита и неистинитанеистинита. .

С је П

С јесте П С није П

ПП

С С

У питању је најстарија интерпретација форме и смисла свих судова, коју дугујемо Аристотелу. О субјекту се тврди или пориче оно што се исказује предикатом.

Предикативна теорија суда

садржај

обим

с п

Предикативна теорија суда

Логика је корисна.Логика није досадна.

Ова два суда о својствима логике формално се поједностављују на: С јеје П.

С нијеније ПНа овај начин, логичка анализа занемарује

садржај исказа и прати само његову форму, која је за све судове јединствена.

Предикативна теорија суда

Заправо, ова теорија посматра суд као везу Заправо, ова теорија посматра суд као везу (придруживања или одвајања) садржаја, па (придруживања или одвајања) садржаја, па тиме и обима појмова у њему, тиме и обима појмова у њему,

Садржају субјекта се придружује (или не Садржају субјекта се придружује (или не придружује) садржај предиката, док је однос придружује) садржај предиката, док је однос њихових обима обрнут: обим субјекта се њихових обима обрнут: обим субјекта се укључује или искључује из обима предиката.укључује или искључује из обима предиката.

Релациона теорија суда

Суд изражава неку релацију, а појмови у њему су елементи тог односа (колико појмова учествује, толика је и релација: дијадичка, тријадичка…).

Ова теорија себе сматра обухватнијом, јер је предикација само једна од релација (укључивање класе у класу), док су друге, непредикативне релације нпр. просторна, временска, каузална итд.

Формални приказ: Р(x) (а,б)Наочаре су на књизи поред глобуса.

Егзистенцијална теорија суда

Сваки суд је у основи изрицање постојања или непостојања нечега.

Јер, уколико се суд односи на предмете чију егзистенцију не можемо утврдити, тада он губи основно својство које га чини судом: истинитост/лажност.

Према овом становишту, предикативна теорија омогућава да се прокријумчаре псеудо (тобожњи) искази, попут:

Садашњи краљ Француске је ћелав. Пегаз је крилати коњ.

Теорије суда и врсте судова

Свака од ове три теорије налази своје упориште у некој врсти судова (предикативним, релационим, егзистенцијалним) које најбоље успева да опише и анализира, али ниједна нема универзални домет.

Овде су поменуте зато што указују на различите типове исказа, о чему ће бити речи кад будемо излагали њихову поделу.

Разлика сазнајних и вредносних судова

Питање истинитости судова је уско повезано и са питањем њиховог сазнајног карактера.

Насупрот сазнајним судовима, чија се чињеничка истинитост утврђује искуственим или логичким путем, налазе се вредносни судови.

Њихов циљ је да изразе процену датог предмета с аспекта прихваћених или предложених вредности, као што су логичке вредности (истина, доследност, правилност, логичка ваљаност), моралне (добро, искрено, храбро), или естетске (лепо, хармонично).

Прихватање сазнајних и вредносних судова

1.Истинитост сазнајних судова је: апостериорна (искуствено заснована) и често

посредна (зависна од опажања, туђих сведочанстава и језичких значења): А.А. је професор логике.

априорна (неискуствена, чисто рационална), зависна од прихваћених значења и претпоставки: 200 гр. је петина 1 кг.

Прихватање сазнајних и вредносних судова

2. У случају вредносних судова, прихватање њиховог важења зависи од опште прихваћености вредности и норми на које се позивају, а не од нечег опажљивог (лепота се не опажа, већ процењује). Овде не можемо захтевати да се утврди чињеничка истинитост, поготово што се вредности и норме цивилизацијски и епохално мењају. У расправи, ако смо логички култивисани, можемо само захтевати да неко образложи вредносни систем на који се позива, а онда да његова аргументација буде доследно изведена на позадини тог система. И наравно, сложити се или не сложити са почетним претпоставкама, опет на основу аргумената сличног типа, које смо дужни да и сами логички заснујемо и доследно изводимо.

Врсте сазнајних судова Непосредног опажања или искуствених чињеница:“Вода је безбојна, безмирисна текућина…”Суд непосредног опажања којим се утврђује постојање неког

непосредно уочљивог својства. Увиђања веза и односа (што су такође чињенице, попут закона):“Вода сачињава велики део нашег ткива.”Напушта се појавна димензија и изражавају узрочне и друге

(невидљиве) везе. Утврђивања суштине предмета (чињенице највишег реда):“Вода је хемијско једињење 2 атома водоника и једног атома

кисеоника, које пребива у три агрегатна стања, са тачком мржњења…”

Утврђују се непроменљиве, суштинске карактеристике нечега, што одговара есенцијалној дефиницији.