Stražilovo, Miloš Crnjanski

U „sumatraističkom“ raspoloženju Crnjanski je ispevao i svoju najbolju pesmu, poemu „Stražilovo“. Kako je nastala ta poema, pesnik je objasnio u svome putopisu „Ljubav u Toskani“.

„Oronuo i klonuo, u ovom ludom vremenu, kao i drugi, posle tolikih gorkih godina seoba i ratova, izgubio sam svaki smisao onoga čemu me rodiše. Od velike i duboke odanosti nebesnim telima, od drhćuće pripadnosti rascvetanim brdima, od mladosti, šta je moglo i preostati.“

Iz takvih raspoloženja sa puta po Italiji, iz tuge jedne nesrećne mladosti, iz radosti izazvanih ljupkošću toskanskih pejzaža, iz čežnje za domovinom – nastaće jedna od najlepših pesama, poema Stražilovo. Ona je ispevana u kraju Fiezole, na reci Arnu, kraj Firence, gde je Crnjanski stigao na putu za domovinu.

Pesnik je , nalazeći se u tuđini, osetio tamnicu samoće i tešku nostalgiju.U mašti je pomešao i povezao lepote domovine sa lepotama tuđine, i tako našao mir, utehu i sreću.

Kao simbol domovine ne javlja se Banat (zavičaj Crnjanskog), već Brankov Srem, Karlovci, fruška gora, Stražilovo. Neizmerno je bolna njegova čežnja u tuđini za Brankovim grobom na Stražilovu.

I pesnik „Stražilova“ živi „bolesnu neku mladost, bez prestanka“, kao Branko. I on boluje od iste bolesti, grudobolje, tuguje za lepotama sveta, nekadašnjim životom, za prošlošću. I on oseća tugu, setu, melanholiju. Otuda stalno ponavljanje :„Lutam, još, vitak...“

Poemom „Stražilovo“ pesnik je zatvorio jedan krug, vratio se na početak svog odnosa prema otadžbini. vrati se Srbiji koja je za njega bila „obećana zemlja“. porekao je sve ono što je pevao u „Lirici Itake“. Srbija nije više Itaka u koju se vratio iz rata, ali nije ni Sumatra – daleki izmešteni svet. Srbija je zemlja trešanja, Stražilova, pesama, siromašna, ali naša.

„Stražilovo“ je s druge strane, i izraz nemira, izgubljenih ratnika, koji ne mogu povratiti izgubljenu veru i ideale.Izraz je večitog lutanja i beznađa.„A prah, sve je prah, kad dignem ruku i prevučem, nad providnim brdima, i rekom.“

Poema se sastoji iz šest potpuno jednakih delova, jednakih u broju strofa (u prvoj ima pet stihova, u drugoj i trećoj - sedam, četvrtoj, petoj i šestoj - četiri stiha, a poslednja sedma strofa je ponovljena prva), u ritmici i metru svakog stiha.

Dominantni osećanja u pesmi su ljubav prema prirodi, ljubav prema zavičaju, nostalgija, tuga zbog prolaznosti, strah od starenja i smrti, opijenost životom, radostima života (što simbolično prikazuje crvenim trešnjama koje ga mame iz zasede), žuto lišće (kao nagoveštaj skore smrti) i tišina i opšti dubok mir (smrt) koji će na kraju pokoriti i samog pesnika.