Милош С. ЈОЦИЋФилозофски факултетНови Сад, АП ВојводинаРепублика Србија

Банатски чудовишторијум капетанаДеспотофа

(о фоклористичко-постмодерним

варијацијама Војислава Деспотова у

Андрацима, јепурима и осталим чудовиштима

Петровграда и средњег Баната)

САЖЕТАК:У фокусу овог рада, подељеног на два дела, налазе се – условно

речено – и два дела Деспотовљевог романа Андраци, јепури и остала чудовишта

Петровграда и средњег Баната. У првом, покушава се указати на формалне

сличности између Деспотовљевог наратива о Петровграду и жанра предања, које

аутор у овом делу трансформише на иновативан и изразито постмодернистички

начин. Други део овог текста такође се бави Деспотовљевим формалистичким

инвенцијама, овога пута у делу романа који се, услед иновативне употребе

визуелних елемената (скица и тарот карата) и фрагментарног приповедања

може, опет у изразито постмодернистичком кључу, назвати неком врстом

фолклорне псеудо-енциклопедије необичних створења, бића и чудовишта.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Војислав Деспотов, фоклор, предање, енциклопедија,

постмодерна, Taрот, визуелни елемнти.

I

(о Зиду, Јунаку и новинама што причају предања)

Колико текстова у торби држи стари продавац новина З.

Јованоф, који се појављује на првим страницама Андрака, јепура и

осталих чудовишта Петровграда и средњег Баната?

Ако бисмо буквално схватили пишчеву метафору о „свим

могућим датумима из прошлости“1 можда их има бесконачно – можда

је Јованофова врећа мининијатурна и портабилна бескрајна

библиотека, попут оних што су их замишљали Борхес или Прачет2 –

што ће рећи да тај продавац старих новина није ништа мање

чудотворан од доктора-алхемичара, мађионичарских кројача и

врач-пекара из Петровградске прашине, прве књиге Војислава

Деспотова о измаштано-стварносном банатском граду Петровграду.

Мала је разлика (можда величине омаленог андрака) у томе што

је већ само занимање господина Јованофа необично, за разлику од1 „Продавац старих новина био је извесни З. Јованоф. У великој,

излизаној торби (и лети и зими ишао је у старом, дебелом кафтану, савуненом капом на глави) он је по граду вукао новине, магазине, цајтшрифте ивохенблате, са свим могућим датумима из прошлости“ (Деспотов 2004: 275).

2 У случају првог говоримо о математичкој заврзлами теорије скуповалитераризованој у облику Вавилонске библиотеке; у случају другог, осупермагијској, мултидимензионалној библитеци чаробњачког Невидљивогуниверзитета.

2

доктора Витмана или кројача Боргмана који се иначе обичним

професијама баве на чудан и вештичји начин. Новине се, наиме,

обично не продају у реликтном стању. Већ се у њиховом имену

имплицира да су оне медијум намењен преношењу нових и свежих

информација (новине, novice, news). Старе се новине обично

купују за потпалу а стари магазини ради колекционарства, али

приповедач Андрака и јепура текстове купљене од продавца Јованофа

не користи за грејање већ их, напротив, изузетно радо чита, и

то као какву историографију, или енциклопедију, или штогод

слично3. Читалац таквих антикварних новина тако би у продавцу

Јованофу видео пре библиотекара и архиватора него путујућег

трговца и колпортера! Таква слика не мора бити само

претпоставка. Сам З. Јованоф говори – као да је свестан своје

улоге архиватора прошлости – попут чувара минулог времена и

прошлог знања:

Знамо врло добро шта ће се десити, пошто имамо моћ предвиђања ибујну машту али само из новина можемо сазнати све оно што је било јербрзо заборављамо. (Деспотов 2005: 275).

3 „.(...) Ја сам их радо куповао, највише да бих читао давнеизвештаје Наполеоновим походима, венчању руског цара и сличне ствари. Имапсам утисак да сам, заправо, једини купац“; Деспотов (2004: 275).

3

Из торбе тог шаманског продавца релиткне периодике4

приповедач ове књиге ће одабрати извештај о једном старијем

Петровграду каквог Деспотов раније није описивао: о Перовграду

немагијском, лишеном чуда и чудовишта. У питању је новинска

прича о томе како се обична варош у средњем Банату претворила

у онај метрополис веселог кафкијанства у којем је одрастао

Воја Деспотов:

У том су граду већ одавно живела разна ситна и крупна чудовишта,узроци свих градских чуда: одомаћила су се у Петровграду као у рођеној кући.

Али, није убек било тако: чуда и чудовишта некада нису могла да уђу уград јер им је, као смртоносна препрека, то пре свега забрањивао високи зид.Од тог старог зида спаса остао је само кажипрст у ваздуху и упозоравајућеречи петровградског историчара (...). (Деспотов 2004: 273).

Архетип града опасаног зидом који га штити од спољних

чудовишта није редак чак ни у дечијој (и мало одраслијој)

књижевности. Скоро деценију након Андрака и јепура, Нил Гејмен

(Neil Gaiman) ће у својој Звезданој прашини замислити Зид,

енглеско сеоце које, попут Петровграда, од навале вила, духова

4 Који је волео пушити лулу и посматрати облаке, и који је на тарот-илустрацији Војислава Деспотова (Андраци и јепури су, као и Петровградскапрашина, делом сликовница, само што је у овом случају писац, у сврхуосликавања текста, користио тарот карте и личне скице а не фотографије,графике и колаже) представљен Пустињаком, седобрадим мудрацом са лампом уруци. Тумачење ове карте од стране А. Е. Вејта (Аrthur Edward Waite) тананокарактерише Јованофа/Пустињака ка неког ко преноси поруке из прошлости усадашњост: „Његова светиљка је симбол поруке: 'Где сам ја, можеш бити ити'“. Пустињак је неко ко поседује знање, и ко се не либи да комуникацијом– усменом или, у овом случају, путем мас-медија – ту то знање пренеседругима. Пустињаково/Јованофово гледање уназад можемо прочитати и изсинхроницитетне чињенице да је L'Hermite девета карта Велике аркане уМарсељском тароту; на почетку књиге Деспотов открива, одмах након наслова апре првих реченица у којима описује садашњи Петровград, карту Точкасудбине, који је десета карта Велике аркане. Како фабула иде у прошлост,тако се пред читаоца из шпила извлаче карте које иду унатраг, и ово нећебити последњи пут када ће систем Тарота кореспондирати са устројствомДеспотовљевог текста.

4

и баука чува – зид, по којем је место и добило име. Прича ће

се, међутим, одвијати у сасвим супротном смеру, па ће тако

Гејменов јунак Тристран Трн искористити пукотину у бедему да

оде у бајковиту земљу Иза, док ће оно Иза, у случају

Петровграда, Петровграђана и капетана петровградске страже

Деспотофа, продрети у град преко тајновито отворене капије.

Али, задржимо се на необичном извештају који је из торбе

продавца старих новина З. Јованофа извукао приповедач ове

приче. Новински чланак преузет из једног новембарског издања

„Петровградског гласника“ (наравно, фиктивних новина – или

савршено стварних, у зависности како се гледа на читаво

замешатељство) из 1793. може се читати, дакле, као предање. У

питању је фантазијски наратив који говори о оној ноћи када је

Петровград престао бити град изолован од чудовишта и када је

постао простор редовно и уредно насељен свакаквим фантастичним

створовима, уходама и ђаволима. Излагање предања које је

потекло из архиве З. Јованофа, старог преносиоца мудрости, у

облику штампаног новинског извештаја оригинални је

(пост)модерни поступак аутора Војислава Деспотова, и савршено

подобан, јер Деспотов никада не прави експеримент ради

експримента. Имајући у виду фасцинацју многих аутора каснијег

ХХ века феноменом и поетиком мас-медија, као и феноменом

Текста и његове истинитости и мистификације, дискурс

новинарског текста заиста лепо и тачно одговара начелима жанра

предања: такве приче морају бити написане/испричане

једноставним језиком, морају описивати пре свега истините

догађаје (то је, ваљда, најважнији задатак сваког новинара) и

морају публици бити изложени кратко, јасно и објективно. Истим

5

начином су браћа Грим разграничавала предања од бајки,

дефинишући предања као наратив који је пре свега веродостојан

и у који се не сумња, и чији доказ представља материјално

постојање појаве или предмета о којој се казује.5 Будући да

читав буљук створења и баука Андрака и јепура потврђује да је,

некада давно, пао зид који им је бранио приступ граду и да је

„данас“ Петровград простор насељен подједнако и акрепима и

људима, архиватор-библиотекар З. Јованоф би чланак из трећег

новембра 1793. по имену „Петровград није одолео!“6 могао

завести под категорију историјских, а можда и есхатолошких

предања. Са једне стране, прича у којој су се неименована

чудовишта инфилтрирала у Петровград јесте нека врста историје

о јунацима и догађајима будући да пред собом читамо загонетну

и фантастичну причу у којој се казује о једном догађају у

оквиру неке историјске концепције; са друге стране, текст

5 Нада Милошевић-Ђорђевић запажа и да су предања „често стравична“,што потпуно одговара тону ноћне градске приче, која се дешава иза поноћногчаса, на усамљеном зиду којим патролира капетан страже Деспотоф.

6 „Петровград није одолео“, односно, у преводу са новинарског језика:„Петровград је пао“. У питању је једно од синтаксичких лукавстава којима сеновинари служе да би истину представили у истом облику али различитојтипографији, као што је Хорхе Луис Борхес уочио у есеју „Две књиге“: „Свипокушаји агресора да напредује даље од тачке Б доживели су крвави неуспех, јесте пукиеуфемизам којим се саопштева губитак тачке Б“ (Борхес 2008: 101). Понекадће, дакле, новинарски чланак говорити о истини саасвим објективно, али ћеје исказати на малко лажовски начин. Војислав Деспотов ће се, изузимајућиову прилику, на још неколико места у Андрацима и јепурима играти узусимановинарског стила. Имена старог продавца новина и писца дотичног извештајао паду бедема представљени су новинарским полуиницијалима (З. Јованов и М.Мартиноф), али ће сам извештај-предање бити написан исувише раскошно затекст писан економичним новинарским стилом: „Хладан, готово мрзлиновембарски ветар, изрешетан јаким кишним даждом из најнискијих те најцрњихоблака, разносио је пожутело листје петровградских багремова и дудева посвим улицама и сокацима“ (Деспотов 2004: 277). Ова прва реченица извештајаМ. Мартинофа, више подсећа на почетак готске приповести него на реферисањеједног страшног догађаја, чиме се, можда, јаче алудира да овај новинарскичланак није само Извештај, већ једна митска Прича.

6

такође говори о постанку и пореклу једног света7, односно, о

новом, магијском Петровграду који је нов и магијски постао тек

након догађаја који су се одиграли на градским зидинама једне

новембарске ноћи 1793. године.

У причи о зидинама и чудовиштима може се, можда, ишчитати

и једно демонолошко предање, односно она врста наратива у

којој је основа магијски поглед на свет (Петровград, иако те

1793. још немагичан, дефинитивно постоји у магијском свету, или

макар на његовој граници, будући да се колосалном утврдом мора

бранити од караконџула са друге стране; удаљеност од чудовишта

је, дакле, чисто географска, што ће рећи да су се град и

чудовишта одувек налазили на истој равни постојања) и она

врста приче којој намера није потврђивање постојања

надприродног бића или предмета, већ описивање занимљивог

фантастичног догађаја и дочаравање психолошке напетости и

живописних ликова.8. Погледајмо онда капетана Деспотофа, јунака

ове приповести. „Стари и одважни капетан“, каквим га Војислав

Деспотов описује, предводник је градске страже која „тако

устрајно одолеваше чудовиштима и другим ситним зверовима

Средњег и Северног Баната“. Како се овај стражар не бори7 Иако, додуше, овде мало натежемо дефиницију етиолошког предања,

које би су „обично сажета, уопштена, безлична једноепизодична казивања безознаке времена и места догађања“. Приповест о капетану Деспотофу и потоњемуласку чудовишта у град, иако кратко, никако није једноепизодично, безличнои лишено просторновременских маркера; али ипак, то јесте прича чија јеједина улога да растумачи долазак натприродних бића у Петровград.

8 Овом приликом сам се послужио двема дефиницијама демонолошкогпредања Наде Милошевић-Ђорђевић: широм, у којом описује опште особине свихпредања тог типа („Врста предања коме је основа магијски, митолошки погледана свет, веровање у натприродне појаве и бића. (...) Притом се служидоживљајем и збивањем, уноси низ других елемената из свакодевног живота“),и нешто ужом која се искључиво бави такозваном „трећом групом“ демоношкихпредања: „Вишеепизодична казивања, у чијем центру збивања остаје демонско-митско биће, али поента није на потврђивању веровања у његово постојање,већ на занимљивости догађаја“ (Нада Милошевић-Ђорђевић 2006: 174, 176).

7

против сецикеса и убица већ против фантомских монструма с оне

стране зида, Деспотоф је онда још један у низу оних

Петровграђана који се баве необичним и чаробњачким професијама

и, попут тих Петровграђана, више подсећа на јунаке из бајке

(или неке друге фантастичне приповести) него на „обичног“

стражара. Штавише, будући да се његова прича одвија

(непосредно) пре него што је остатак Петровграда постао

заражен магијом, капетан Деспотоф је можда и први у низу

хтонских грађана овог банатског града. Он је, дакле, старешина

и заповедник стражара, што упућује на његов узвишен и

заштитнички положај9 у хијерархији друштва-грађанства, а доба

његовог деловања је тама, „вештичји сат“, односно време иза

поноћи, што имплицира његову улогу у комуникацији са Оним

светом10:

Непријатни дажд стао је негде иза поноћног сата. Капетан

Деспотоф, заповедник свих петровградских стража које тако устрајно

одолеваху чудовиштима и другим ситним зверовима Средњег и Северног

Баната, скинуо је своју зелену кожну кабаницу и запалио лулу од ружиног

дрвета. (Деспотов 2004: 278)

9 Ако пратимо тумачење које зид посматра као мајчински симбол заштите(а које наводи Х. Е. Сирло у свом Речнику симбола), Деспотоф би можда онда,као мушки додатак том женском принципу, био не само демонско биће, него ивеома узвишен митолошки ентитет који је стуб постојања и одбране читавеједне заједнице!

10 „Ноћ је неповољно доба, везана са тамом, мраком, невидљивимприсуством предака и демона (...). У одређене периоде ноћи, опасне почовека, препоручује се будност ради заштите животног простора или својихближњих од нечистих сила. (...) Ноћу се обавља читав низ магијских радњи,што је везано за представе о могућности да се ноћу контактира с оностранимсилама“ (Tолстој – Раденковић 2001: 389-380).

8

Делић слагалице коју представља Деспотофова демонолошка

природа је и његова згодна лула направљена од биљке која је у

фолклору позната као заштитно средство против демона, и која

је, по веровању, расла управо између овог и туђег света

(Tолстој, Раденковић 2001: 590), као што је и петровграски зид

на коме је капетан страже служио представљао границу (боље

речено: баријеру) између Овог и Оног света. Такав noir-војвода,

комадант градских бедема и последња линија ноћне одбране од

натприродних напасти, грађанима Петровграда морао је

наликовати на каквог бајковитог, полу-демонског Јунака, не на

обичног варошког пандура!

Али како је тај Јунак на крају завршио, када се зна да

Петровград није одолео? „Пропаст“ некад мирног Петровграда је

у предању-извештају З. Јованофа повезана је нераскидиво са

пропашћу Војисл- пардон, капетана Деспотофа. Те кобне ноћи,

створења су први пут прошла кроз мистериозно отворену градску

капију, а капетан Деспотоф није знао како се то згодило, нити

где је нестало шесторо најбољих припадника градске страже који

су ту дежурали. Предање из „Петровграског гласника“ остаје

недовршено и, заправо, разконструисано: новински чланак о паду

Петровграда нам, на крају, не говори како је Петровград пао,

не описује нам тренутак доласка „пошљедњег времена“ у

Петровград, и не разрешава нам судбину доброг капетана

Деспотофа. Уместо конклузије, приповест нам на крају доноси

злокобну и тајновиту слутњу:

Његове се црне слутње обистинише, на општу жалост.Петровград није одолео.Даљих извештаја о уласку чудовишта у Петровград није било.

9

Али зна се – ушли су. (Деспотов 2004: 281)

Доказе, материјалне и нематеријалне, о уласку монструма у

град, Војислав Деспотов ће пружити у виду каснијег пописа

чудовишта на који одлази већи део Андрака и јепура. Новински

чланак, дакле, јесте био нека врста предања, будући да се

„данас“ живи у свету чији је постанак у њему испричан – или,

макар, делимично испричан, пошто сам чин уласка створова у

Петровград никад не бива скроз расветљен па тако текст под

називом „Петровград није одолео!“ представља, радије, крње

предање, као што истовремено представља крњи новински чланак.

Окрњеност ових наратива, заправо, јесте још једна играрија

Војислава Деспотова. Жанрови предања и новинских чланака

свакако не познају концепт отвореног краја (као што га познају

серијски петпарачки романи или холивудски филмови у

наставцима), будући да они постоје искључиво као средства

преношења истинитих, дефинитивних информација о неком догађају

или појави. Аутор овога пута њихову комуникациону улогу ставља

у запећак како би, пре свега, од пада Петровграда створио

добру причу, занемарујући веродостојност у корист наративно

изазовног. Можда зато, уосталом, и цео тај новински чланак

делује стилски богато и јединствено, написан динамично као

какав филмски сценарио, а не као штури и новинарским стилом

укалупљени извештај.11 У питању је ипак Приповест, а не

11 Чак и прва реченица извештаја: „Хладан, готово мрзли новембарскиветар, изрешетан јаким кишним даждом (...)“ подсећа на ону „It was a darkand stormy night“, која се у енглеској књижевности сматра клишеизиранимпочетком причања. Стрипски јунак Снупи, на пример, сваку од својих никададовршених књига започињаће управо том реченицом, ваљда као мали чинпародије у режији његовог творца, Чарлса Шулца (Charles Shultz).

10

Извештај, а предања су ипак митолошки наративи, а не скуп

хладних историографских података!

Но, шта се десило са капетаном Деспотофим? Његова

приповест не пружа никакве доказе о његовој судбини, као што

их пружа предање о уласку чудовишта у Петровград. Читаоци не

знају да ли је он погинуо или преживео, да ли га је акреп

(прво створење које је ушло кроз градске капије) ујео или

савладао, да ли је мртав или је постао бесмртан па и даље лута

својим градом, скривајући се од туђих погледа. Разлог

непознавању судбине капетана страже пружиће нам колпортерски

минстрел З. Јованоф, и управо у том тренутку разрешиће нам се

још понеке ствари:

Даљих извештаја о уласку чудовишта у Петровград није било.(...)Када сам од З. Јованофа затражио да ми, без обзира на цену, пронађе и

прода још неке новине из 1793. године, нарочито оне које су се штампалеодмах сутрадан и прекосутрадан после оних са репортажом о нападучудовишта, рекао ми је да ти примерци више не постоје, да су распродати –да их је, наиме, некада давно – још 1793, чим су се штампали – покуповао самДеспотоф, не би ли спречио ширење новинарских неистина. (Деспотов2004: 275)

Тек сада откривано разлог необичној сличности имена

јунака-Деспотофа и писца-Деспотова! Јер, овај први није само

демонски Јунак петровградског зида, већ и нека врста мета-

јунака Андрака и јепура; то је јунак који се не бори само против

чудовишта, већ и против самог наратива чији је јунак. Док

други хероји убијају змајеве, капетан страже Деспотоф је убио

причу о самом себи, прикривајући се од ока и слуха носиоца

предања попут З. Јованофа. Он, покуповавши сва издања

11

„Петровградског гласника“, постаје митопоетски шум, црна рупа

која једе информације, бајке и предања, чиме – у још једној

постмодернистичкој играрији Војислава Деспотова – постаје чак

и моћнији од Краљевића Марка или Сигфрида који никада нису

имали толико моћи да поломе све гусле на свету или да

пробуразе све дворске бардове. Претпостављамо да се око

традиционалних јунака приче плету, док нешто новији јунаци те

приче расплићу, а капетан Деспотоф на мегдан за превласт у

тексту излази и самом писцу Војиславу Деспотову, јер обојица

учествују у његовом стварању – један покушава да га

реконструише, а други га је већ давно обрисао. Капетан

Деспотоф задржава и ону типску великашку бахатост јунака; он

ће своју причу стопирати нимало деликатно. У стилу модерних

великаша незадовољних сопственом сликом у масовним медијима,

капетан ће покуповати све примерке новина и тиме „спречити

ширење новинарских неистина“. На крају, можемо претпоставити,

Војислав Деспотов исписује и једну фусноту о културно-

историјској децентрираности (пост)модерног,

каснокапиталистичког постојања, односно оног времена у којем

свако штампано издање ствара нове митове и историје, где је

сваки штампар и новинар уједно и рапсод, и где свако, ако се

поседује довољно новца (јер капетан Деспотоф куповином убија

причу о себи, а не мачем или чаролијом), приче може не само

стварати него, што је још важније и страшније, брисати.

12

II

(о андрацима, јепурима, и осталим чудовиштима Петровграда и

средњег Баната)

Описивањем створења званог андрак и причањем о његовој

борби са полу-почившим и полу-бесмртним капетаном Деспотофим

започиње се главница Андрака и јепура коју представља збирка

кратких приповести и дескрипција необичних створова, предмета,

предметостворова и појава у Петровграду: Банатског сунца,

слута, Супрасне Крмаче, Антихриста, Егеде, Змаја Микула,

Крпењаче, Незаситих Врабаца, Деда Митиног Магарца, Четири коња

дебела, Фабрике облака, диња-светљки, вештачког ренесансног

града на обали Бегеја, репаца и безрепаца, Певачице из

„Филипс-овог“ радија, и тако даље. Фрагментарна структура

Андрака и јепура разликује се, међутим, од расцепканог дечијег

дневника Петровградске прашине, духовног и литерарног

претходника ове књиге који је, упркос дисперзивности, ипак

задржавао јасно јединство кратког романа. Осећај

јединствености нешто је другачији у Андрацима и јепурима.

Фрагменти готово никада нису међусобно повезани нити творе

неки вид јединствене фабуле или макар обједињеног низа

дешавања, што је био случај у Петровградској прашини. Сваки од

делова – изузев неколицине нешто пространијих наратива, попут

оног о Фабрици облака или сновитом монструму Егеди – углавном

је посвећен само једном створењу, и свако од чаробних бића

овде заступљених представљено је, уз ретка одступања, физичким

13

описом, причицом у којој се демонстрира начин деловања тог

бића, и пропратним илустрацијама које су дате или у облику

једноставних жврљотина самог Деспотова (те слике најчешће

показују физички изглед створења) или у облику црно-белих

тарот карата из Марсељског шпила (које дочаравају сцене из

оних пропратних наративних цртица). Андраци и јепури могу се

онда, једним делом, читати и као неки Liber Monstrorum, прозна

фолклорна енциклопедија измаштаних створова.

Погледајмо неке од трагова који сведоче о томе да су

Деспотовљеви Андраци и јепури текст који је, заправо, притајен али

и необично систематичан лексиконски попис натприродних

створова. У првих неколико фрагмената дешава се један

организациони синхроницитет, па је тако прво описано створење,

оно које јесте/није дошло главе капетану Деспотофу – Андрак.

Неколико следећих упита у овом баук-каталогу наставља

алфабетски ред: Бели пекарски мишеви, Банатско сунце, Деда

Митин магарац, Егеда – после тога, устројство се разбија (следе

Незасити Врапци, Бегејски сом, Змај Микул), као да је аутор

одједном одустао од лексиконског уређивања својих чланака и

окренуо се насумичном извлачењу карата из шпила.

Говорећи о картама, вратимо се опет на Деспотовљеве

пропратне илустрације и колаже. Већина створења у књизи

представљена је, како је споменуто, двема сликама: једном

карикатуром нацртаном од стране самог Деспотова, обично

хумористичном и једноставног облика, и једном картом (понекад

двема) из Марсељског тарота. Поступак Деспотовљеве преправке

сличица на тарот картама – где се наставља његово занимање

фотомонтажом започето у Петровградској прашини – умногоме је

14

занимљивији него његове просте скице. Све карте су овде лишене

боја и дате у јаким контрастима које наглашавају контуре а

неутралишу детаље: „Децу привлаче реалистичке, јасне

илустрације којима се приказује најбитније, с лако уочљивим

контрастима и јасним и једноставним облицима“, као што је о

илустрацијама у дечијим књигама рекао Тихомир Петровић.12

Деспотов је, такође, користио безбојност карата како би на

њима вршио ситне, али значајне интервенције које би уочио само

онај ко у једној руци држи Андраке и јепуре а у другој Марсељски

шпил. Петнаеста карта Велике аркане, „Ђаво“, приложена уз

причање о чудовишту званом Антихрист, у Деспотовљевој верзији,

на пример, има дугачке црне панталоне које прекривају иначе

изузетно уочљив мушки уд који се налази на оригиналној тарот-

слици.13 Писац-монтажер ће „својим“ картама брисати – попут

вештог и искусног лопова – и серијске бројеве, односно њихова

имена и број који заузимају у тарот шпилу, тиме их лишавајући

њихове изворне семиотике (њихове каричности), сводећи их само

на стилизоване, старинске сличице које се визуелно поклапају

са догађајима у тексту, као што илустрације у сликовницама

обично и чине. Причица о кројачу Богнару и његовим брашнастим

мишевима осликана је тако отменом приликом Пажа дискова,

12 Тихомир Петровић, Књижевност за децу и сигнализам, http://signalism1.blogspot.com/2009/08/knjizevnost-za-decu-i-signalizam.html; приступљено 12. VIII 2013.

13 Антихрист је, иначе, једно од ретких створења која су представљенадвема тарот картама, уместо једном картом и једном илустрацијом, а чињеницада се у причи о Антихристу суптилно говори о буђењу сексуалности измеђупишчеве сестре и њеног драгана Фратуца (у које је „ушао антихрист“) говоринам да његово облачење у чакшире није последица Деспотовљеве смерности већмонтажерска одлука која врло довитљиво алудира на „доживљаје“ сестре иФратуца и реакцију (старијих) суграђана који су њихове љубавне авантуретумачили запоседнутошћу Антихристом.

15

картом Мале аркане, док уз причање о Банатском сунцу стоји,

смислено, деветнаеста карта Велике аркане по имену „Сунце“.

Остављајући по страни (још једну!) изврсну игру визуелног

и семантичког коју Деспотов игра са тарот картама у руци и

тексту14, приметити можемо да управо коришћењем тарот-шпила као

једног облика илустровања свог чудовишторијума Деспотов

упућује да ове приче о чудовиштима нису тек произвољни низ

импресија и цртица. Јер, шта је тарот? У самој суштини, то је

шпил, односно скуп карата, односно утврђени систем визуелних

маркера са јасно дефинисаним редом и распоредом. Управо су

варијације између појединих елемената у таквом скупу основа

практично сваке картарошке игре (у таблићу, победник је ко

најуспешније формира микро-скупове засноване на сабирању

„вредности“ које карте носе; у покеру, победник је онај ко

формира микро-скуп карата којима је додељена највећа вредност

у односу на остале микро-скупове). Тарот шпил је утолико

посебан што варијације између његових карата не доносе бодове

или освајају жетоне, већ служе врачању и дивинацији –

варијантност тарот карата је магијска (различите комбинације14 Тајна је, заправо, у томе што се карте не подударају са причама

само по визуелној репрезентацији, него и по свом магијском значењу.Фрагмент о лепушкастом момку из Панчева који се завлачио дамама под сукње итиме наликовао на створење звано Штрк илустрован је, рецимо, Судњим даном,двадесетом картом Велике аркане на којој се заиста види плавокоса анђеоскафигура, али и чије се значење повезује са преображавањем и уздизањем оног„ниског у нашој природи“; исто тако, ониричка приповест о Егеди осликана јеОбешеним човеком, дванаестом картом Велике аркане која је симбол„утонулости у себе“, „живота у стању мировања“ и, напослетку, „могућностивеликог буђења“. Неке пак сличице, попут оних које се јављају у цртици оСому Бегејском, својом семантиком пружају сасвим ново читање текста који сеналази са њихове леве или десне стране (запетљана приповест о фабрикама,облацима, рекама и рибама испраћена је картарошким илустрацијама које,заправо, говоре о младости, лепоти, страсти и девичанству), па је такојасно да Деспотов са картама у једној а причама у другој руци игра једнузанимљиву и на моменте сложену партију текстопасијанса која би морала битипредмет посебног промишљања.

16

при извлачењу карата значе, у зависности од гатара, и

различито предвиђање судбине), па је стога и погодна једном

рукопису који се, попут Андрака и јепура, бави темом магије и

магијских створења. Није онда случајно што за потребу једног

наоко разбацаног прозног дела Деспотов користи један

детерминисани скуп илустрација који своје магијско такође црпи

из привидне неуређености и насумичности комбинација – тиме нам

се, слободно претпостављамо, тајновито поручује да и ми читамо

једну помешану збрку уноса која, међутим, има неки свој

унутрашњи, фантомски механизам, и да се његова структура (која

брзо напушта онај алфабетски принцип уређења!) не повинује

законима логике него некој заумној, мађијској комбинаторији.

Тако се пише један блесави лексикон блесавих створења!

Војислав Деспотов одлази корак даље (или корак иза, попут мета-

јунака Деспотоф) у односу на Петровградску прашину, где се

митолошка и полуисторијска створења само понекад спомињу у

причама, пружајући у Андрацима и јепурима писац не само

подробније описе дотичних монструма, него цео текст свесно

намењује њиховој вировитој каталогизацији. Деспотов, краће

речено, истовремено и ствара један ауторски folk lore – који

се тиче углавном чудовишта и њихове интеракције са људима – и

заводи га у подједнакој мери ауторски Лексикон.

Неки од тих монструма, међутим, нису сасвим измаштани.

Особине које Деспотов уписује, рецимо, Антихристу и Змају

Микулу поклапају се са ономе што о овим створењима каже

народна традиција. Антихрист је, као што је поменуто, повезан

са „грешном“ љубавничком похотом и младалачком побуном, бежећи

и кревељећи се када га добре бабе Петровграда гађају Светим

17

писмом. Змај Микул, осим тога што је очигледно повезан са

елементом ватре (будући да се рађа у фуруни биоскопа

„Балкан“), прати оно веровање које каже да се аждаје могу

узимати друге облике, па тако Микула видимо и у змајском, и у

обличју ујака Берберца, и при дну малих конзерви из Америке.

Нешто прикривеније повезаности ка елементима традиције видимо

у причама о Егеди (која почиње споменом чудноватог

петровградског обичаја да сви грађани, негде око половине

зиме, сањају исти сан – можда као алузија на културолошко-

психолошки феномен колективног несвесног), или о потопу који

се десио после једне незгоде у Фабрици облака („Потоп је био

тако велик и дубок да су се све банатске реке (...) помешале;

на небу се налазио непрегледни кишни облак а на земљи

бескрајно банатско језеро“ (Деспотов 2005: 309) – тренутак у

коме се опонаша древно веровање да селестијалне прилике

осликавају дешавања на земаљској равни15). Посебно је упечатљив

фрагмент о Банатском Сунцу, који успешно комбинује митолошке

представе о календарским променама са модерном потрошачком

културом (која ће, ако се једно небеско тело поквари, само

купити ново):

15 „У народној космологији, небески свет се замишља или као изоморфни(сличан) земаљском, или као огледалски одраз земаљског света. (...)Земаљски догађаји не само да могу бити аналогон небеских догађаја, већ могуи да се дуплирају на небу (или обратно). Рођењем човека на небу сепојављује његов двојник – пали се његова звезда, смрћу човека она пада инестаје“ (Толстој – Раденковић 2001: 374). Занимљиво је да Деспотов овајнебескоземаљски симулакрум спаја заједничким мотивима воде, која је ународним веровањима и граница између светова и елемент примордијалногхаоса: „Водени простор је осмишљен као граница између земаљског и загробногсвета (...). У космогонијским митовима, вода асоцира на првобитни хаос,када још није било неба ни земље, негу су у васиони једино постојали тама ивода“ (Толстој – Раденковић 2001: 87).

18

У међувремену су стигли ватрогасци и полицајци, на челу саинжењером Шајтинцем који је полицији увек добровољно помагао.

После више часова и много ископане земље, на дубини од неколикометара пронашли су искрзану сферу, лопту која је још увек била млака израчила меком светлошћу.

Било је то старо банатско сунце које је своје одслужило још прерата и било замењено новим. (Деспотов 2004: 291)

Деспотов ће још много пута спајати чудовишта и елементе

модерне технологије! Када се Ујаку Берберцу (потајно змају)

буде покварио мотор на којем је планирао ићи на свадбу у

Перлез, он ће позајмити Деда Митиног магарца који се, као

чаробни помоћник у бајкама, ноћу претвара у опасног белог коња

– остаје непознато да ли је Деда Митин љубимац магарац који се

ноћу претвара у ата или ат који се изјутра претвара у магарца;

тек, његова обликом нестална природа подсећаће и на самог

Берберца који је, као што смо видели, поседовао неколико

облика. Упознаћемо се, даље, и са већ поменутим биоскопом који

је удомљавао једног змаја, са светлећим дуњама које су

Петровграђанима служиле као улична расвета, и са певачицом

која је за прст угризла морнара који ју је претходно извукао

из „Филипс-овог“ радио-апарата. Долазећи иза зида, из гробова,

из ноћи, из река, из шума, из конзерви, из хаљина, са бандера

и са тавана, Деспотовљева чудовишта не разликују се толико од

оних бајковитих, будући да и једна и друга долазе из странских

предела како би наносили штету заједници; иако та штета, чини

се, никада није већа од ситних уједа, угриза и ситних

незгодација16. Чудовишторијум Војислава Деспотова је, дакле,16 Чиме су Андраци, јепури о остала чудовишта Петровграда и средњег Баната

слични, по питању плишаности својих монструма, Деспотовљевој Петровградскојпрашини. Може се приметити, додуше, да неколико створења – Незасити Врапци,Супрасна Крмача, Дебела Кума, Егеда – деле исти начин наношења штете,прождрљивост, која је у неким моментима готово раблезијанска и заиста

19

галиматијас бајковитих, модерних, машинских, меснатих,

предметних, животињских и историјских чудовишта која сва

обитавају у једном магијско-енциклопедијском рукопису и једном

средњебанатском метрополису који је, како се чини, чаролијски

имигрантски melting pot чудовишта и чудовишних грађана –

толико да се, као у правој хибридној заједници, не може знати

ко је ко и, што је можда важније, ко је шта.

Литература:

Вејт, Артур Едвард, Сликовни кључ за тарот, Београд:

Metaphysica, 2008.

Деспотов, Војислав, Романи, Зрењанин: Градска библиотека „ЖаркоЗрењанин“, 2008.

Петровић, Тихомир, „Књижевност за децу и сигнализам“, http://signalism1.blogspot.com/2009/08/knjizevnost-za-decu-i-signalizam.html, приступљено 29. VII 2013.

Толстој, Светлана М. и Раденковић, Љубинко, Словенска

митологија: енциклопедијски речник, Београд: Zepter Book World,

2001.

наноси озбиљније проблеме заједници

20

REZIME:

Miloš Jocić

Captain Despotof’s Banatian Monstrorum (On folkloristic postmodern variations in Vojislav

Despotov’s „Andraci, jepuri i ostala čudovišta Petrovgrada i srednjeg Banata“()

Summary:

This two-part article deals with – tentatively speaking – two parts

of Vojislav Despotof’s short novel Andraci, jepuri i ostala čudovišta Petrovgrada i

srednjeg Banata. In first part, we try to point out the formal simmilarities

between Despotof’s narrative about the city of Petrovgrad and the

traditional genre of folk tale, the latter which the author transforms in

an inovative and postmodern way. The second part also analyzes Despotof’s

formal inventions which this time rely on use of visual elements (tarot

cards and hand drawn sketches) mixed with fragmented storytelling, leading

us to read the second part of the novel as a kind of

folkloristic/postmodern pseudo-encyclopedia of monsters and strange beings.

КЕY WORDS: Vojislav Despotov, folklore, folk tale, encyclopedia,

postmodernism, Tarot, visual elements.

21