Bunjevački jezik

Kako pisat bunjevački?

Već duglje vrime se bavim bunjevačkim divanom, doduše nako i naliko kaliko mi sposobnosti, učevnost, izobraženost, znanje i pamta dopušćaje. Pročito sam dosta tog šta je, još prija, poodavno napisato i od bunjevačkog divana a i bunjevačkom ikavicom, a pratim, mož kast s velikim guštom, šta se i sad piše. Vidim, redovno objavljivaje napise ikavicom nikalko listova u Subatici: „Subotičke novine”, „Žig”, „Glas ravnice”, „Zvonik”, a pojavile se, jeto, i „Bunjevačke novine”, imademo i „Bunjevački kalendar”, pa kalendar „Subotička danica”, di isto tako ima napisa na ikavici, ponda, i u Somboru izlazi list „Miroljub” di su, maltene, svi napisi na ikavici, pa i u Madžarskoj se podigod piše bunjevački. To je dobro i sve nas mož samo radovat, jel će, zacigurno, dobrim asnit, kako bi nam, šta mož duglje, opstalo bunjevačko ime, bunjevački divan s bunjevačkom ikavicom. Ednovrimeno to bi moglo bit i posticaj onim malodušnim šta držidu kako je bakćanje bunjevačkim divanom i pisanje ikavicom jalov, zaludan i nepotriban poso, jel to više nikog ne zanima i unaprid je osuđeno na propast, poklem će i Bunjevaca ufriško nestat, kako oni kažedu. Jezik prigrizli dabogda! Kako meni još i dandanas zvonidu u ušima divani šta sam ji još ko mali deran slušo med našim starijim svitom, šta su rođeni još u prijašnjim viku (devetnajstom), pa imadu i od mene dobrim više godina, a i ja već dosta pamtim, ondak sam, kod bavljenja sotim štivenjom, malo većom pažljivošćom i budnijim gledanjom, zapazijo tušta kojičeg drugačijeg med onim kako je taj stariji svit divanijo i onim kako se bunjevački piše. Svi pisatelji bunjevačkom ikavicom i oni stariji, davnašnji i sridnjaci, sridnje dobi, pa i ovi mlađi, današnji, iznim ikavice, ščim su svi doslidni i dobro je se držidu, u tušta drugim kojičim razlikujedu se s pisanjom od divana. Drugačije se divani, a drugačije se piše. Istini za volju, makar samo nuzgred, moram napominit kako se i kod ikavice mož nać podikoja pogriška, al to je sasvim ritko, možbit i slučajno, pa se mož i zanemarit, a mogla bi bit i pogriška od oni šta trukujedu te napise. Bilo bi zdravo dobro, kad bi se našo kogod, šta bi sve te razlike med divanom i pisanjom kod Bunjevaca skupijo i sredijo, kako edno učenjačko dilo zaktiva, pa tako sređeno otrukovo u kakom listu, el možbit knjižici, kako bi se sav naš svit mogo sotim upoznat. U ovom napisu ja bi tijo pokast samo nikalko slučajova od ti razlika med divanom i pisanjom, i to one šta su najčešće i najuočljivije.

1. Kod bunjevačkog divana se zdravo čuje glas ,,j” med glasovima ,,i” i „o” kad se nađe. Tako čujemo divanit radijo, biblijoteka, mislijo, vidijo, al samo edan el dvojca tako i pišedu, a svi drugi slovo J u takom položaju izostavljaje i pišedu radio, biblioteka, mislio, vidio.

Glas ,,h” i na početku riči i u riči i na kraju riči Bunjevci, kad divanidu, el ne kazivaje el ga zaminjivaje glasovima J, K, V; ajdara, ajduk, pra, ple, grij, smij, grijota, zadijat, zaktiv, zadakćat, kruv, dav, plav. Mora se kast kako podiko pokatkad ovo H ne piše, izostavi ga, al najviše i najčešće se piše, makar se ne divani: Učevan svit, oni šta su s jezikom većma izobraženi, dobro znadu kako je još Vuk Karadžić, u početku njegovog rada na jeziku, slovo J u takom položaju piso, a slovo H izostavijo, pa je posli, čerez određeni razloga, od tog odusto i J izostavijo a H piso. Bunjevci taki razloga nemaje i ne vidim čerez čega bi morali drugačije pisat neg šta divanidu.

Zaminicu „ŠTO” Bunjevci nikako ne divanidu, već je zaminjivaje u divanu sa „ŠTA”, al je zato svi odreda pišedu. Za ovo mož nać potvrdu u svakim napisu bunjevačkom ikavicom, a evo nikalko:

… samo ŠTO ne pukne od smija; ŠTO je bijo ječam; ŠTO i te kako utiče na rod; ŠTO led pada samo mistimično.

Svud bi tute Bunjevac kazo ŠTA misto ŠTO. I ne samo to, već Bunjevci i odnosnu zaminicu KOJI zaminjivaje u divanu sa ŠTA, al u pisanjima naši pisatelja tog ne vidimo, već se piše:

oni KOJI nisu mogli doć u crkvu; jedan od taki događaja KOJEG ne možem zaboravit; novac KOJI su dobili; njivu KOJU je kupijo.

I tute bi Bunjevac misto KOJI, KOJEG, KOJU uvik kazo ŠTA.

Instrumental jednine s nastavkom -EM kod bunjevačkog divana se ne mož čut, pa bilo kojim suglasnikom nek se svršava osnova riči, makar i pridnjonepčanim, uvik se čuje samo nastavak -OM, al zato naši pisatelji pišedu: vlatanjem, padanjem, zavaljivanjem, maljem, mužem, ključem, mišem, carem, abanjem, akanjem, stocem, kako Bunjevac nikad ne bi kazo, već samo sa svršetkom na -OM.

Evo štogod šta se asnira kod pisanja, al Bunjevci ni blizo tako ne divanidu, a to je, kako ja to zovem – „dakanje”, šta bi se učevno kazalo – korišćenje prezenta sa svezom DA ko dopunu nepotpunim glagolima. Ima više načina kako Bunjevci zaobilazidu, izbigavaje ovo „dakanje”. Pokašću sad odekar samo tri, poklem to pomalo zadire i u sintaksu, pa ćemo se sotim drukput pozabavit:

Čikerijanci su imali namiru DA SAZIDAJU; Bunjevac bi kazo: … imali namiru SAZIĐAT; … čuo sam DA majka SPOMINJE, kazo bi Bunjevac: … čuvo sam majku KAKO spominje; … kazo sam mu DA i on ZNA, „bunjevačkije” bi bilo kast: … kazo sam mu NEK i on zna.

Sad bi tijo još samo par riči kast od padežova. Bunjevci, barem oni kadgodašnji, stariji, s njevim divanom drugačije su asnirali padežove neg šta zvanični jezik propisiva, al u napisima naši pisatelja zdravo malo tog se mož nać. Evo nikalko slučajova, kako bi se vidilo na šta mislim:

1. Lokativ s pridlogom O zaminjivaje genitivom s pridlogom OD;

Opet divanidu OD VAS paora, misto O VAMA paori-ma; Samo se mislidu OD TOG šta će kaliko rodit, misto 0 TIM;

2. Lokativ s pridlogima U i PRI zaminjivaje genitivom s pridlogom KOD; - Bunjevci KOD njevog divana ne koristidu padežove i njeve pridloge baš sasvim kako se zaktiva KOD književnog jezika;

Tute je KOD s GENITIVOM misto U s LOKATIVOM.

Baš smo bili KOD užne, kad su pretelji došli; Prikinili su nas, kad smo bili KOD zdravo važnog divana;

Ode je opet KOD s GENITIVOM misto PRI s LOKATIVOM.

3. Lokativ s pridlogom U zaminjivaje instrumentalom s pridlogom S, SA;

SA znanjom njev deran ne mož ni blizo našoj curi; Mi se zdravo razlikujemo S mišljenjima; S loptanjom ste iza nas dvi lige;

Svud je ode lokativ s pridlogom U zaminjen instrumentalom s pridlogom SA i S.

Slučajove pod brojom 1. našo sam u „Subotičkim novinama” u rubriki „Moje ćoše”, al na slučajove pod brojovima 2. i 3. nisam natrevijo nigdi, a to je velika šteta, jel vakim pisanjom bi se većma oživijo pravi bunjevački divan, šta se kadgod divanijo, pa kad bi se još i sve razlike šta postojidu med bunjevačkim divanom i književnim jezikom skupile, sredile i trukovane objavile, upozno bi se šnjima i naš mlađi svit, pa bi i oni znali i mogli pravo bunjevački divanit, jel moramo priznat kako se danas med našim svitom pravo i čisto bunjevački baš zdravo ni ne divani. Posli sveg do sad napisatog sasvim se prirodno nameće pitanje – kako pisat bunjevački? Zapravo pitanje je od ovog, dal triba pisat nako kako se divani, el se izjednačivat pisanjom sa zvaničnim jezikom svačim drugim osim ikavicom? Mnim, triba se držat prvog – nek se piše ko šta se divani, šta je bilo geslo i motiv Vuku Karadžiću i njegovim suradnicima, prvim stvaraocima i našeg zvaničnog jezika, jel ako bi se osim ikavicom svačim drugim izjednačivali sa zvaničnim jezikom, ondak to više ne bi bilo bunjevački. Kako učenjak, šta je naviko, baveć se poslom učenjački, za sve šta kaže imat potvrdu i dokaz, pitat će, možbit, ščim možmo potvrdit i dokast kako je bunjevački divan baš taki kakim se ode pritstavlja. Nažalost, zdravo je teško danas tako štogod potvrdit i dokast, kako se to zaktiva kod učenjački radova, barem iz dva razloga. Prvo, danas više skoro ni nema starog svita med Bunjevcima šta su tako divanili, a sridovični su ga možbit i znali, al su pod jakim dugogodišnjim uticajom zvaničnog jezika, u tušta kojičemu, izjednačili ga šnjim. Mladi ga nisu zdravo ni slušali, ne znadu ga, pa ga ni ne divanidu. Bilo je dosta i taki, a imade ji i sad, šta se stididu divanit bunjevački, pa su ga čerez tog zanemarili i napustili. Drugo, svi šta su pisali bunjevačkom ikavicom, oni stariji, kadgodašnji, a i ovi sadašnji, šta danas pišedu, nisu pisali i ne pišedu nako kako se divanilo, neg i jedni i drugi nastojidu kod pisanja približit bunjevački divan zvaničnom jeziku i sotim su doprinosili i doprinosidu nestajanju i umiranju pravog bunjevačkog divana. Čak i bunjevačke narodne pripovitke, šta ji je sakupljo naš dobro poznat i zdravo cinjen skupljač i zapisivač narodni pripovidaka Balint Vujkov, nisu, nažalost, zapisivate nako kako su mu pripovidači kazivali, već ji je on, po vlastitom priznanju obrađivo, prirađivo i dotiravo, kako bi ji šta više približijo zvaničnom jeziku i šnjim izjednačijo sa svačim drugim iznim ikavicom. Velika je to bila nesmotrenost, jel takim postupanjom on je dobrim naudijo bunjevačkom divanu, makar

mu je bila namira nigovat ga, zapravo ovikovičit ga, jel te pripovitke su mogle, tribale, morale bit najveća riznica i najbogatiji izvor za izučavanje bunjevačkog divana, a vako zapisate one to teško možedu bit. Al vrag nije taki crn ko šta izgleda, zna kast naš svit. Još uvik se mož nać starog svita šta, ako i ne divani baš sasvim tako, a ono je zdravo blizo tom divanu. Ponuda ima i svita sridnje dobi šta je slušo taki divan i zapantijo ga. Pa i one narodne pripovitke šta su ranije, med prvima sakupite, zapisivate su skorom kako su i kazivate, skupljač te još nije zdravo obradivo, pa se i tute mož nać pravog bunjevačkog divana. I naposlitku, triba kast i to, šta svaki učevan čovik, a obaško učenjak zna, kako se sličnošćom i uspoređivanjom te sličnošće mož nadoć na to kako bi moglo i tribalo štogod bit. Tako štogod se učenjakima zdravo često trevlja, jel učenjaštvu, šta bi se kazlo nauki je to poznato. Naće se, cigurno, kogod šta će kast zašto sam se baš ja, sotim pitanjima neškulovan čovik, latijo bakćanja takim poslom. Na to možem takim dat odvit, jel to radim sasvim otimičnim naumom i izazovnim zaktivom. Ostim, krajnje je vrime priduzet štogod, kako bi se sačuvalo ono šta nas pravi tim šta jesmo, a vidim, naši sotim izučeni i iškulovani ljudi nimalo ne ajidu šta se mož trevit našim divanu i našim rodu, pa ji oću žagnit, nek se probudidu, pa nek i oni, ko učenjaki, štogod kažedu učevno od svega šta se radi, divani i piše, jel to dobro tako, jel nije dobro, ako nije, zašto nije i kako bi tribalo bit. Edan bi, kažimo, imo kazat ovo, drugi ono, i tako bi se, možbit, mogla, nebil bog davo, rasplamsat kakagod rasprava, šta bi ednovrimeno pripomoglo i oživljavanju, a možbit i zašto ne, unapriđivanju i razvijanju već dobrim dilom zanemaritog i zapuštitog bunjevačkog divana, kojeg pušćamo nek sasvim nestane prid našim očima i mož kast našom pomoćom. Ako kod Bunjevaca imade i trunke rodoljublja, ondak se tako štogod ne srni dopuštit, jel zna se dobro, falaj dragom bogu, nikakog roda brez svog divana nema. Nikad i nigdi ga nije ni bilo, a nit će ga bit. Al ko zna? Možbit bi kogod volijo i želijo nek nam se tako štogod i zbidne. Čerez tog se moramo svi uprit, nek uvik budne koga šta će punim srcom zapivat „Nek se znade da Bunjevac živi”.

Čerez tog bi bilo od neprocinjive važnosti i na nezamislivu i neopisivu dobrobit cilom bunjevačkom rodu, kad bi svi naši učeni i škulovani bunjevački ljudi i sav ostali bunjevački svit, bilo kojeg ponika se držo, el bilo koje osićanje imo, samo bunjevačko, bunjevačko-rvacko, bunjevačko-srpsko, el bunjevačko jugoslavensko, ne mareć za te razlike, poradili cilim svojim bićom na tim kako nam se ne bi zdesilo šta nam podikoji pakosnici želidu, već kad bi se okupili i udružili snage za ovo šta nam je svima isto i ednako važno po život i opstanak, za očuvanje bunjevštine, za održanje bunjevačkog pridanja, za oživljavanje, unapriđivanje i obogaćivanje našeg milozvučno raspivanog bunjevačkog divana i pravog bunjevačkog pisma s našom lipom bunjevačkom ikavicom, šta bi ednovrimeno značilo, misto sramotnog nestajanja i nepovratne propasti vikovično opstajanje u truc svim našim zlotvorima i pakosnicima. U prijašnjim napisu šta je bijo od tog kako pisat bunjevački, navo sam u nikalko slučajova, kako Bunjevci ne divanidu zaminicu ŠTO. U ovom napisu ću probat pokast kako Bunjevci u njevom divanu zaminjivaje sa ŠTA nuz zaminicu ŠTO i druge fele zaminica još i druge vrste riči ko šta su prilogi, pridivi i veznici.

1. Misto zaminica: a) misto upitne zaminice ŠTO - Šta je danas? - Šta si mu davo? - Šta nas još čeka?

- Šta oš? b) misto odnosne zaminice koji, -ja, -je

To su moji pajtaši šta su samnom išli u škulu.

Di ste metli šećer šta sam ga danas kupila?

c) misto uzročno upitne zaminice ZAŠTO

Šta ćutiš?

Šta i ti ne kažeš koju?

Šta si stavo sa svirkom?

(1) zaminicu ZAŠTO Bunjevci zaminjavaje još i pridlogom ČEREZ i genitivom zaminice ŠTO: ČEREZ ČEGA, ČEREZ ČEG

Čerez čega nisi juče došo?

Čerez čeg mu neš dat novce?

d) zaminicu NEŠTO Bunjevci, pogotovo stariji, zaminjivaje sa NIŠTA, brez naglaska, brez akcenta, el sa ŠTAGOD sa kratkouzlaznim akcentom na A sa drugačijom i drugačijom službom u ričenici; (1) u službi imenice:

NIŠTA (ŠTAGOD) veliko je pri-letilo priko naše kuće;

NIŠTA (ŠTAGOD) me steglo u grlu;

(2) u službi priloga:

NIŠTA (ŠTAGOD) sam bengav ovi dana;

NIŠTA (ŠTAGOD) si mi se zdravo pokunjijo;

Davo sam mu NIŠTA (ŠTAGOD) sitniža, nek nije baš brez šućke;

Da mi sad NIŠTA (ŠTAGOD) moć uradit, šta bi tijo, vidli bi oni njevog;

Kazo sam kako ovo NIŠTA nema naglaska ni akcenta, al prid enklitikama (kraćim formama lični zaminica i pomoćni glagola bit i tit) imade dužina na A. Vako NIŠTA se još i danas mož i čut u divanu i, doduše riđe, nać napisato, dok ŠTAGOD danas već teško mož čut u divanu, a još teže nać napisato. Današnji bunjevački pisatelji pišedu samo ŠTOGOD. Al tute imade sastavnica ŠTO, za šta smo već kazli kako Bunjevci zaminjivaje sa ŠTA, pa mi se ondak narodckije čini

ŠTAGOD neg ŠTOGOD. Šta se jopet piše ŠTOGOD, to su, zacilo, uticaji književnog jezika, pa je to sad već sasvim privladalo. Naposlitku, svaki jezik ima i svoj razvojni put. Uticaj književnog jezika još je vidljiviji kad se ŠTAGOD uzme ko prilog sa značenjom IZUZETNO, JAKO, VEOMA. U takim slučajovima danas se i divani i piše samo ŠTOGOD. Makar bi tribalo, al danas već ne mož ni čut kogagod kast, a ne mož ni vidit napisato:

ŠTAGOD šta je velik;

ŠTAGOD šta sam mu se nakazivo;

- ŠTAGOD šta sam ga ošinijo. Tute se sad već uvik i kaže i piše samo ŠTOGOD. I u Balintovim pripovitkama nalazimo: „Krava je bila ŠTOGOD lipa, mlikulja za pripovitku, al … se ona oma vući čim osti pod sobom punu kravljaču, pa sve mliko privali.” Ovu ŠTAGOD vako sastavljeno napisat, s kratkouzlaznim akcentom na A kazato i sa značenjom NEŠTO, ne triba poistovećivat sa ŠTA GOD vako rastavljeno napisato, s kratkosilaznim akcentom na O kazato i sa značenjom BILO ŠTA, MAKAR ŠTA, IŠTA. Slično imademo i kod KOGOD, napisato sastavljeno, kazato s kratkouzlaznim akcentom na prvom O i sa značenjom NEKO, nuz KOGOD, rastavljeno napisato, s kratkosilaznim akcentom na drugom O kazato i sa značenjom BILO KO, MAKAR KO, IKO.

2. Misto priloga: a) koliko

Šta ji je bilo danas na večernju!

Šta je svita na vašaru!

b) kako - Pritiso ga šta je samo mogo. 3. Misto pridiva: a) kakav

Šta je to bijo konj, nikoji ga nije mogo obać.

Šta ti je lipa marama. Di si je kupila?

4. Misto veznika: a) čim - Samo šta je ušo, pavo je u nesvist. b) otkad - Već ima miseci šta nam pretelj nije dolazijo. c) jer

- Misliš moram ga trpit šta mu otac gospodar. d) da

- Dobro je šta sam imo vratit novce, pa me neće tužit. 5. U izrekama: Nek bidne šta bidne; Šta (mu) je, tu (mu) je; Nije ni za šta; Šta prija manje grija; Makar šta; Šta kupijo, to prodo.

Iz ovog šta je naprid napisato izdođe kako bi za divan bački Bunjevaca bilo, možbit, bolje el tačnije kast kako je ogranak novoštokavskog naričja ikavskog izgovora s divanjenjom zaminice ŠTA misto zaminice ŠTO, neg kako ga učenjaki mećedu u novoštokavsko naričje ikavskog izgovora brez ovog dodatka o zaminici ŠTO. Taj divan este sa svačim drugim izravnat s novoštokavsko ikavskim, samo šta zaminicu ŠTO divanidu ŠTA, a to je čerez tog važno šta je po toj zaminici divan i dobijo ime. Šta je to i kaliko je tog šta se mož kod bunjevačkog divana prominit, izjednačit s književnim divanom, a da bi i dalje osto bunjevački divan? Zdravo teško i dozlaboga složeno pitanje za dat na to odvita. Velika sumnja me spopada kad pomislim, jel je to, u ovaj ma, i mogućno. Triba tušta kojišta uradit i o svim šta je u dodiru sotim saznat, da bi se moglo to ozbiljno i sustavno izložit. Zato, prija sveg, triba od tog i fajin raspravljat. Danas Bunjevci, i oni stariji, i oni mlađi, ni izblizo ne divanidu bunjevački kako se kadgod divanilo. Ovi najmlađi, amade, već ni ne znadu divanit bunjevački. Maltene, svakim današnjim bunjevačkim čeljadetu, najblagije reknito, čudno, el rogobatno, nek ne reknemo, smišno el luckasto, el posprnđivački se čini kad čuje kogagod kast štagod starinski, nako kako se kadgod divanilo. To nije u redu i nije na mistu i ne bi tribalo take svaćat i primat, već baš sproću tog, šta većma asnirat taj starinski, pravi bunjevački divan, obaško kod pisanja. Jel, ako ćemo pravo kast, koji neknjiževan divan, šta bi se reklo dijalekat, ne samo kod nas, već u cilim svitu, spram književnog divana nije rogobatan, čudan i smišan. Samo i to triba kast, svakoj skupini naroda, šta imade svoj divan, šta ga na materinim prsima uči, taj divan je lip i drag, pa ga čuva i održava. I ne samo zato šta ga voli, već šta znade, ako nestane tog divana, nestaće i oni šta ga divanidu. U staro, davno vrime Bunjevci su, ako ne baš svi, al ono u gromornoj većini, radili zemlju i od tog živili; šta bi se reklo, bili su salašari, paori, zemljodilnici. I oni šta su posidovali zemlju i živili na salašama, i oni šta nisu imali zemlje, a živili po selama i varošima, svi su oni zarađivali i ociguravali potribe za život obrađivanjom zemlje. Posidnici su, s pomoćom rabadžija, radili svoju zemlju, a i išli u mobu rodovima, komšijama i poznatima, a brezemIjaši su radili kod gazda ko bireši el rabadžije, napolčari i nadničari. Taki način života i rada držo ji je zajedno, pa je i čuvo i održavo i divan i običaje. Kako i kaliko su Bunjevci stali napušćat salaše i sela i doseljivat se u varoš, pa se, nuz zemljodilstvo, stali zapošljavat i s drugim poslovima, tako i taliko se počo minjat i njev stari način života, a š njim i bunjevački divan i običaji i navike. Najvećma tako šta se trevilo i najveće promine kod njevog načina života zdesile su se u nareknitom „socijalističkom razdoblju”, štaje trajo pedeset godina, po vika. Kad je napravita nacijonalizacija, kad je zemlja i druga imovina proglasita za narodnu i uzeta posidnicima, jel nije više moglo bit vlastitog posidništva, zdravo tušta nji je napuštilo salaše i sela, nastanilo se u varoši i stalo radit i svakake drugačije poslove. U tim mišanju i dodirivanju s varošanima, radnim povezivanjom, druženjom i zbližavanjom š njima, doondašnji salašari, paori, zemljodilnici stali su poprimat nove, varoške navike, običaje, nošnju, pa i minjat divan. Svim tim je, dobrim dilom, pripomogo i nagli, veliki cilokupni teknički napridak s avtovima, radijovima, televizijama i drugim pronalaskima, ponda

još i zvanija, škula, novine, skratito kazato, cilokupna Ijucka dilatnost. Sve se riđe vididu sonca, pa se sve manje i divanidu. Sve se manje DEKA, a sve više VOZI, pa nam sve manje tribaje i riči kajase i uzde, već upravljači i volani. Kola se utiravaje u garažu, a ne pod naslam; kokošinjce zaminjivaje inkubatori, parasničke peći radijatori, šporelje štednjaci i još tušta kojičeg drugog se minja u životu, pa i u divanu. Ko šta i sami vidimo, a i učenjaki su nam to već odavno pokazali i dokazali, kako se sve na ovom svitu minja, razvija, unapriđiva i usavršava. Podištagod nestaje, podištagod nastaje. Svaki razgaljen čovik tako šta mora pripoznat i privatit, jel to je vikovno Ijucko iskustvo pokazalo i dokazalo, a i stari pisnik nam lipo piva: „stalna na tom svitu samo mina est”. Učevan svit, šta se učenjački bakće svakakim prominama šta se trevljaje oko čovika, sa čovikom i u čoviku, uči nas, nek se u ednim čemugod zbidne makar samo edna, al važna, šta bi se reklo, bitna, suštinska promina, šta je kadra to, na šta diluje, prominit, ondak će se to i zdesit pa će to, na šta ona diluje, postat sasvim drugo neg staje dotleg bilo. A i s druge strane, isto tako, nek se u čemugod zbidne tušta manji, ne tako važni, promina, ondak se i to mož pritvorit u čegagod sasvim drugo neg štaje dotleg bilo. Nek sad mi ova znanja, el učenja, probamo nakalamit na bunjevački divan i pisanje, vidićemo kako i tute sve to sasvim važi. Prvo ćemo napravit samo ednu, al važnu, značajnu, bitnu prominu, pa ćemo vidit šta će se trevit.

DA BI DIVAN OSTO BUNJEVAČKI

Bunjevci divanidu pisma i mliko, a tako i pišedu. Sotim su oni ikavičari, jel divanidu i pišedu ikavicom, šta će kast, kako oni edno staroslavensko slovo šta se zove JAT kod divana i pisanja zaminjivaje slovom I. Kad bi se to slovo JAT za-minilo slovom E, jel dvoslovom JE, kad je kratko, el troslovom IJE, kad je dugačko, ko šta to i radidu druge skupine svita, ondak to više ne bi bijo bunjevački divan, već bi se prometnijo u ništa sasvim drugo. Oni, šta to slovo JAT zaminjivaje slovom E, pa divanidu i pišedu PESMA i MLEKO, oni su sotim ekavičari, a divan i pismo njim se zove ekavica. Oni, opet, šta slovo JAT zaminjivaje slovima JE, kad je kratko i slovima IJE, kad je dugačko, pa pišedu PJESMA i MLIJEKO, oni su sotim jekavičari i ijekavičari, a divan i pismo njim se zove ijekavica. Vidimo, daklem, dosta je i samo edna promina pa da od ednog divana postane sasvim drugi. To će kast, kako se ikavica ne mož minjat, ona mora ostat, da bi divan osto bunjevački. Al šta će se trevit kad ikavica ostane, a zbidne se tušta manji i ne taliko važni promina, pa se stane, na priliku:

misto – kazivat i pisat:

arkivar, zaktiv, dava – arhivar, zahtev, daha oraj, oras, snaja, ajduk – orah, snaha, hajduk svaćat, falit – shvatati, hvaliti mačom, nožom, konjom – mačem, nožem, konjem panjovi, papki, đakovi - panjevi, papci, đaci na nogi, u ruki – na nozi, u ruci vidim ji, rad nje – vidim ih, po nju u ovim gradu, na tim konju – u ovom gradu, na tom konju bradama, s braćama – braći, s braćom gospođama, o gospođama – gospodi, o gospodi dubji, dugji, tupji – dublji, duži, tuplji

sa stvaram, spamećom – sa stvari, s pameću od dragošće, s radošćom – od dragosti, s radošću kokošivi, kostivi, nogivi - kokošiju, kostiju, nogu u svakim polju – u svakom polju dobrim čoviku – dobrom čoviku trinajst, trinest – trinaest na dvanajstim drvetu – na dvanaestom drvetu pivaje, pivadu, pivo – pivaju, pivao vidu, vididu, vidijo – vide, vidio lupu, lupidu, lupijo – lupe, lupio puknit, puknedu, puknijo – puknuti, puknu, puknuo zvavo,čuvo,mevo – zvao, čuo, meo možedu, btdnem, budnem – mogu, budem radiću, poslaću, doću – radit ću, poslat ću, doći ću daš jim, njim – daćeš im kaš, saš, tuš – kada ćeš, sada ćeš, tu ćeš esam, este, esu – jesam, jeste, jesu oskočit, ostranit – odskočiti, odstraniti ljucki, gracki, tavankucki – ljudski, gradski, tavankutski ocić, ocičem, ociko – odsić, odsičem, odsikao šta je s baće – šta je s baćom divani od nogivi – divani o nogama s loptanjom smo bolji – u loptanju smo bolji

DRUGAČIJI NEG KNJIŽEVNI JEZIK

Našo sam i vako napisato: „Želiš da odeš, mene da napustiš, tute da ostanem, da trunem sama, a ti da možeš bolje da se švaleraš”. Talikog kako ja to zovem „dakanja”, taliko puti asniranja sveze DA sa prezentom, ko dopune nepotpunim glagolu bilo bi pritušta i za ednog okorilog ekavca, a kamol za Bunjevca. Pravi Bunjevac bi to, zacigurno, drugačije sročijo. Na priliku ovako: Želiš otić, mene napuštit, tute nek ostanem, nek trunem sama, kako bi se ti mogo bolje švalerat. Ko šta se vidi, nema ni ednog DA. Mora se kast kako naši bunjevački pisatelji zdravo često pravidu take sklopove ričenica. Pa i u svakidašnjim divanu se mož tako šta čut na svakom koraku: neću da dođem, misto neću doć; ne moraš da kažeš misto ne moraš kast; volijo bi da te čujem misto volijo bi te čut; tijo bi da donesem misto tijo bi donet; oš da se vratiš misto oš se vratit. Sovim smo se, možbit, malkoc udaljili od pravog divana, al sve se to dodiriva sovim od čeg mi raspravljamo. Vidimo kako imade šurnajst kojičeg šta Bunjevci drugačije divanidu neg šta propisiva književni jezik. A postavljeno je pitanje šta se zbiva s bunjevačkim divanom kad se tusta tog kod njega promini. U takim slučajovima mogućno je troje. Prvo je, kad se osim ikavice sve drugo divani i piše književno. Tako šta nalazimo kod ednog našeg vrlo poznatog Bunjevca, sakupljača bunjevački narodni pisama, Ive Prćića u „Pridgovoru” njegovoj knjigi „Bunjevačke narodne pisme”, šta je izdata 1939. godine, i u „Kratkim razjašnjenjima” u toj knjigi nuz svaku felu pisama. On tute, osim ikavice, sve druge oblike riči piše književno. Nabrojiću samo nikaliko: asnira zaminicu ŠTO; piše slovo H; ne piše slovo J u radnim pridivu muškog roda kod glagola; infinitive glagola ne piše brez skrajnjeg slova -I; 3. lice množine prezenta piše književno; nastavki u instrumentalu jednine imenica muškog roda su mu književni -OM i -EM, kod Bunjevaca je samo -OM; ednačenje i razednačivanje slova je isto tako književno, pa i sve drugo

šta Bunjevci neknjiževno divanidu. Ne bi navodijo poedinačne slučajove, jel se u to mož svaki i sam uvirit. Ode bi tijo samo još spomenit njegovu „Napomenu” u toj knjigi posli prvog dila „Groktilica”. U njoj piše: „Sabrane pisme u ovoj knjizi zapisane su točno onako kako su ih kazivači recitovali, nikakve promine ni ispravke, ni jezične ni gramatičke, nisu učinjene. Zapisane su, dakle, točno onako, kako narod govori, ili kako je govorio, kada je pisma nastala, pa su je i kazivači tako naučili. Nije ispravljeno niti „JEL” u „JER”, premda su mi nekoji jezikoslovci govorili da barem to ispravim”.Zdravo pošti vam ovog poznatog Bunjevca i vrlo cinim njegov neprocinjiv doprinos bunjevštini, žavo mi je šta je pokojni, al i tamo nek mi ne zamiri i nek mi ne zamire ni svi njegovi poštivaoci, šta ne možem povirovat, kako je zapiso sve „točno onako, kako narod govori”. Ne možem povirovat kako su mu „kazivači” divanili: „Senjani hajduci; – brez vakih junaka’ – prokletih Turaka, već su, cigurno, to kazli brez slova H, ko šta kazivaje i svaku drugu rič u kojoj ima slovo H, el ga zaminjivaje sa J, K, V i S. Isto tako, ne možem povirovat kako nisu u ričima, na priliku, opazio i besidio, pa i u svim drugim radnim pridivima glagola u muškom rodu, divanili J med slovima I i O, jel je to nemoguće, mora se kast i čuje se, ne samo kod Bunjevca, već kod svakog, i Rvata, i Bošnjaka, i Crnogorca, i Srbina. Samo šta se to slovo J ko neknjiževno, ne piše, od Vuka Karadžića pa na ovamo, makar ga je i Vuk u početku piso, pa posli izbacijo. Sad, kad bi uzeli kako svaka rič sa slovom ,,l” na mistu slova ,,JAT”, mož bit bunjevačka, a i svaka druga rič, brez slova „JAT”, isto tako, mož bit i bunjevačka, ondak bi izgledalo kako je divan sa ikavicom nuz sve drugo književno i bunjevački divan. Samo šta nije tako. Divan je ondak bunjevački kad je oblik i riči sa slovom ,,l” na mistu slova „JAT” daklem, oblik ikavske riči, ko i oblik svake druge riči taki kako ga Bunjevci divanidu. Makar šta je ikavica, kad se oblik i te ikavske riči i oblik svake druge riči divani i piše književno, a ne kako to Bunjevci divanidu, ondak to nije i ne mož bit bunjevački divan. Drugo mogućno je to da se svi divani bunjevački, kako svit divani i da se piše ko šta se divani. To bi bilo zapravo bunjevački. Samo šta se to, nažalost, ne mož sasvim doslidno sprovest. Tute postojidu bar dvi poteškoće. Prva je, doduše manja i ne taliko važna, šta sad već zdravo malo bunjevačkog svita znade pravo bunjevački divanit. Druga poteškoća je ta šta, kad bi se pisalo tačno nako kako se divani, tusta puti bi se napisato moglo svatit na više načina, sa više značenja i ne bi se tačno znalo šta je zapravo pisatelj mislijo kast sotim šta je napiso. Na priliku, kogod bi tijo kast kako prid kime, el čime, kleči. On će to kast, izdivanit, možbit, vako: PRITIM KLEČIM. Kad se divani, kad se kaziva, to se tako čuje, bilo ko to kazo, a ne samo Bunjevac. Nek se sad to i napiše tako kako je kazato. Kad tok, tako napisato kako je kazato, kogod drugi prostije, on neće iz napisatog znat jel to znači baš to šta je kazivač mislijo kast, el, možbit, to znači, dok kleči štagod drugo radi, el se, čak, možbit, priti kome dok kleči. Da bi se take nejasnoće izbigle, postojidu kod književni jezika pravopisna pravila, šta propisivaje kako šta triba pisat. Za bunjevački divan nema ni gramatike ni pravopisni pravila, pa mož svaki pisat kako oće. To se i radi. Kad bi se, u našim slučaju, poštivalo pravilo kako ne triba ednačit suglasnike na rubovima riči, ko i pravilo sastavitog i rastavitog pisanja riči, ondak bi moglo bit napisato samo vako: PRID TIM KLEČIM, makar šta se drugačije čuje kad se kaže. Pa, kad se, ondak, od PRID TIM dobilo PRITIM. Dobilo se po pravilu o ednačenju suglasnika, a niše vodilo računa di se ti suglasnici nalazidu, pa je tako slovo D u riči PRID isprid slova T u riči TIM ednačenjom prominilo se u slovo T i dobili smo PRIT TIM. Dva ista slova, ode dva T, kad su edan do drugog, mora edan ispast i dobije se PRI TIM. A kad se ne vodi računa o pravilu sastavitog i rastavitog pisanja riči, mož se dobit i PRITIM. Al u ovim slučaju, već sam kazo, to ne bi moglo bit, jel je slovo D na kraju riči PRID, a slovo T na početku riči TIM, daklem nalazidu se na rubovima riči i u takim slučajovima ne triba ednačit suglasnike,već triba pisat, ne kako se divani, neg kako pravilo propisiva, pa napisato triba ostat PRID TIM. Vaki ednačenja, baš fajin, mož nać i u pokaznim

ričenicama u „Rečniku bačkih Bunjevaca”. Malo bunjevački, malo književno Treće, šta je mogućno kod bunjevačkog divana je to da se divani i piše pomišato, malo bunjevački, malo književno. To je, kaliko ja razbiram, najgori izbor. To nije ni bunjevački ni književno, a naši bunjevački pisatelji, i kadgodašnji i ovi sadašnji, baš tako pišedu. Osim šta sam naprid kazo za Ivu Prčića, nema niedan drugi da bi piso samo kako Bunjevci divanidu, el samo književno, daborme, nuz ikavicu. Svi pišedu pomišato, malo vako, malo nako. Malo bunjevački, kako i divanidu, malo književno, kako ne divanidu. Kako to zapravo izgleda tijo sam p-kast, s nikalko poedinačni slučajova iz nikalko listova od nikalko bunjevački pisatelja, al bi to tribalo zdravo tušta pisat, pa sam odusto, jel u to se mož svaki i sam uvirit, samo nek uzme proštit „Ustav Pučke kasine” iz 1878. godine, šta su ga sročili gospoda Đeno Dulić i Ivan Rožić, list „Neven” iz 1889. godine, iz kojeg izvatke objavljivaje „Subotičke novine”, pripovitke u kalendaru „Danica” iz prošastog vika, pripovitke Blaška Rajića, Bunjevačke narodne pripovitke, šta ji sakupijo Balint Vujkov, pripovitke u knjigi ,,Bać Luka Kerčanin” šta ji napiso Marko Peić, somborski list „Miroljub”, opisi bunjevački običaja od Alojzija Stantića u listovima „ŽIG” i „Zvonik”, pripovitke u listu „Glas ravnice”, šta ji potpisiva bać Štipan, razne napise, šta su pisati od razni pisatelja u listu „Bunjevačke novine”, napise u rubriki „Moje ćoše”, šta ji piše Ladislav Kovačić, a objavljivaje „Subotičke novine”. Ima tog još, al i ovo je dosta. Svud tute imade malo književnog, šta Bunjevci ne divane tako, malo neknjiževnog kako Bunjevci i divanidu. Kod ednog je malo više književnog, kod drugog malo više neknjiževnog, al svud imade i ednog i drugog. Oprostite šta ću malo skrenit s pravog divana, al ne baš sasvim, jel i ovo šta ću kast, dodiriva se malo sovim od čeg mi raspravljamo. Radi se, naime, od ovog: kad sam već spomenijo rubriku „Moje ćoše”, tijo bi je se makar samo žignit i malo štagod natuknit, jel me to muči otkad sam prviput proštijo napis u toj rubriki, pa sad koristim priliku kako bi se tog ratosiljo. Kad, naime, štijem tu rubriku, činimisker, kako se tute najbunjevačkije divani. Nuz to šta u njoj imade manje oblika riči kako Bunjevci ne divanidu, književni oblika, šta imade dosta neknjiževni oblika riči, kako Bunjevci divanidu, imade i zamine padežova, doduše samo edna, lokativ se zaminjiva s genitivom, (kod bunjevačkog divana imade i drugi zaminjivanja padežova), pa divanidu – od iđišta ni klapit, misto o iđištu, al taki zamina, i to sasvim ritko, imade još kod ednog el dvojce bunjevački pisatelja i više ni kod ednog. Možbit, baš čerez otog, zdravo me začudijo, zapripastijo me naziv rubrike „Moje ćoše”. Za cilog mog vika, a fajin dugo već trva, šta sam ga provo, od rođenja do danas, u bunjevačkoj kući, u bunjevačkim kraju, med bunjevačkim svitom, još nikad, ni edared, ni od ednog Bunjevca, ni slučajno, nisam čuvo kast tako nominativ ednine. Tako kazato MOJE ĆOŠE s dugouzlaznim akcentom na slovo O u riči ĆOŠE, mož bit, kod bunjevačkog divana genitiv ednine; na priliku, divani se – od moje ćoše di tvoje ćoše nema ni sto koračaji – el mož bit nominativ i akuzativ množine. Ova dva padeža u množini možedu imat na slovu O u riči ĆOŠE i dugosilazni akcenat, pa se na priliku divani – moje ćoše (ćoše se nećedu odrit, el akuzativ – dođi vidit moje ćoše) ćoše. U tim padežovima mož bit oblik ĆOŠE, al nominativ ednine svaki Bunjevac će uvik kast samo MOJA ĆOŠA i nikako drugačije, pa ga onda tako i triba pisat. Kad sad malo brižljivije pogledamo sve šta je svudan bunjevački napisato, uočićemo kako sa samim ričima, s njevim minjanjom značenja, s njevim nestajanjom i nastajanjom nema veće nevolje. To je u maloj miri i nema većeg uticaja na minjanje bunjevačkog divana, i sote strane nema nikake opasnosti da će bunjevački divan postat kaki drugi. To se zbiva pod uticajom cilokupnog Ijuckog dilovanja, i u skladu sotim, pa je ednako za sve, za cilu skupinu svita, šta se služi sotim divanom. Poteškoća je kod oblika razni vrsta riči. Oni se i više i većma minjaje i možedu dovest dotleg, to smo vidili, kad bi divan posto kaki drugi. Taka minjanja

radidu poedinci, oni koji pišedu, pisatelji, po svojoj volji, znanju i naođenju, obaško, kad nema napismeno odreditog i od svi privatitog pravila, kad nema književnog uzorka, el književnog pridloška, el, kako to najviše kazivadu -književnog standarda. Sad smo stigli do pitanja s počela ovog napisa: šta je to i kaliko je tog šta se mož prominit kod bunjevačkog divana i pisma, da bi oni i dalje ostali bunjevački? Vidili smo kako je mogućno troje. Prvo, da se nuz ikavicu sve drugo divani i piše književno. Kazali smo da to ondak ne bi bilo bunjevački. Drugo, da se sve piše ko šta se i divani. To smo kazali kako ne mož bit, jel ne bi uvik bilo razumljivo, već bi tute tribalo poštivat ponika pravopisna pravila. Treće, da se piše pomišato. Podišta književno, kako se ne divani, podišta neknjiževno, al kako se divani. Zato smo kazali kako nije ni bunjevački ni književno. Kad bi tijo sad, friško, s vrva, nako na sumet, dat odvit, kazo bi, nek budne ono drugo: pisat ko šta se divani s poštivanjom potribiti pravopisni pravila. Al, da bi se na to davo pravi, ozbiljan, potkripit, učevan odvit, činimisker, moro bi se uradit gromorno velik, težak i dugotrajan poso. Skupit i zabilužit sve te razlike med bunjevačkim divanom i bunjevačkim pisanjom, ponda to sagledat, raščlanit, sredit i uporedit s već dosad bunjevački napisatim, pa s književnim pridloškom i posli sveg tog, ozbiljno, s potkripom dat pravi odvit. Zato je potribito i veliko znanje i strpljivost i upornost, a priko sveg brezgranično nesebična i velika ljubav spram svog roda. Naš Subačanin, bunjevački jezikoslovac, magistar Josip Buljovčić, u njegovoj knjigi „Filološki ogledi”, piso je podišta i od ovog. On je, doduše, piso više o sučeljavanjima bunjevačkog divana s materinskim divanom u stranskoj zemlji, al, isto tako i o sučeljavanjima bunjevačkog divana s divanom i prilikama kod nas, obaško, u našim škulama. I makar drži, kako je „dijalekatski idiom u povlačenju i izvan škole i taj… proces povlačenja dijalekta teško se može zaustaviti”, jopet smatra, kako je „koegzistiranje dvaju idioma – moguće”, pa malo dalje piše: „Kod učenika (a ja bi dodo još i – obaško kod učenika Bunjevaca, pa i ne samo učenika) valja izgraditi svest o tome da je koegzistiranje dvaju idioma – dijalekta i standarda – moguće, da nosioci dijalekta imaju i određenih prednosti, jer su u neku ruku dvojezični, a taj njihov „bilingvizam” može postati solidnom bazom za bolje i potpunije shvatanje lingvističkih činjenica, za razvijanje interesovanja za jezik, kao i za učenje drugih jezika”. Daklem, ne samo da je moguće koegzistiranje, istovrimeno postojanje bunjevačkog divana i književnog jezika, već je i potribito, jel taj bilingvizam, ta dvojezičnost imade i stanoviti pridnosti, šta možedu čoviku bit od asne u radu i životu. Čerez tog, vajda, na kraj drugog ednog odiljka knjige, moglo bi se kast zaduživa nas, zavituje nas, barem ja tako svaćam, ednim misijom šta bi ga neizostavno tribalo oživotvorit. Zato ga moram zapisat: „Da bi se sustavno i seriozno radilo na dijalekatskoj problematici, potrebno je izraditi diferencijalnu gramatiku sa opisom najvažnijih osobina mjesnog govora, o čemu je već pisano u stručnoj literaturi”. Moje je mninje, u ovim bi se morali složit s našim učenjakom i njegov mišalj o gramatiki s obadvi ruke privatit i nastojat šta prija ostvarit. Ne znam šta će kogod drugi, al ja ću ga poslušat i probaću na tim radit. Kaliko ću, s mojim znanjom, zdravljom i godinama, to uspit, vidićemo. Al, zdravo bi mi bilo drago i neizmirno bi me obradovalo, kad bi kogod učevniji, kaki bunjevački učenjak, šta je sotim izobraženiji, latijo se tog posla. Još kad bi nam dragi Bog prosvitlijo pamet i pomogo nam ujedinit snage i znanje, šta ji zacigumo imademo, brez obzira na osićanje pripadnosti, možbit bi svi zajedno, složno uspili zaustavit povlačenje i, reko bi, nestajanje bunjevačkog divana. Ko zna, a čerez čega i ne, možbit bi se tako i rodijo kaki bunjevački književni pridložak, pa makar i ne bijo zvaničan, al za Bunjevce, bunjevštinu, bunjevački jezik i bunjevački rod, za njegovo održanje i šta dugji opstanak, imo bi neprocinjiv značaj.

ŠTA SU DRUGI PISALI O DIVANU BAČKIH BUNJEVACA

Prija neg šta stanem bilužit razlike po felama riči med divanom bački Bunjevaca i književnim divanom, tijo bi se malo samo žignit prozodije kod bunjevačkog divana. U prozodiju, ko šta se znade, iđedu akcenat i kvantitet slogova, bolje kast, samoglasnika u slogovima riči, šta bi se bunjevački kazlo, naglašivanje poedini slogova, samoglasnika u slogovima riči i njeva dugljina i kratkoća kazivanja. Bunjevci imadu edan način divanjenja riči, šta je samo njev, šta ga određiva i šta taj divan pravi sasvim obaškim od svi drugi ikavski divana, šta mu daje obašku melodiju i š čim se Bunjevac oma mož poznat, kako kaže naš svit, čim zine. Tog imade kod svi fela riči divana, provlači se kroz cijo divan i rad tog ga želim ode istaknit, zabilužit i objasnit, prija neg šta priđem na razlike po felama riči. To bi moglo bit i, mož se kast, edino Pravilo divana bački Bunjevaca, a mogo bi bit, moždar, i Zakon. Tomo Maretić, naš poznat učenjak, jezikoslovac, u njegovoj Gramatiki, o Zakonu i Pravilu kod ezika, skratito piše: Zakon je pravilo brez izuzetka, a Pravilo je zakon s izuzetkima. To će kast: kad se trevi kaka promina, šta važi za sve slučajove, ondak je to Zakon; ako važi u ponikim slučajovima, s većim el manjim brojom izuzetaka, ondak je to Pravilo. Tako Pravilo, šta ga ja ode, u narednim redovima, imam namiru sročit, kod niednog učenjaka, šta ji ja znam da se bakćedu oko divana bački Bunjevaca, nisam našo iskazato sasvim do kraja doslidno i tačno. Svetozar Georgijević, učenjak, jezikoslovac, šta je proučavo baš bačke bunjevačke divane, možbit je još najbolje to izložijo i bijo je, činimisker, najbliži pravom stanju stvari, al ni on nije uočijo u svim tim određene pravilnošće i nije ji iskazo cilovito, doslidno i sasvim tačno. U njegovim napisu „Bački bunjevački govori”, u Godišnjaku Zadužbine Sare i Vase Stojanović, Beograd, 1939. god., knjiga VI, str. 23-32, u glavi „Akcenat i kvantitet”, piše: Prenos akcenata * (kratkosilaznog – moja opaska) i ‘ (dugosilaznog – moja opaska) na proklitiku se idealno vrši. – Već smo naveli da lične i povratna prisvojna zamenica ima u zav. padežima* (kratkosilazni – moja opaska) akcenat. … Imenice imanje, grobljar (iako groblje), z grozda (g. j.) – čuvaje svoj akcenat, itd.”Ovo su tri ričenice iz prvog odiljka te glave, o kojima bi ja imo šta kast. Prva ričenica je tačna, al ne baš sasvim. Tačna je samo ukaliko uzmemo u obzir kako Bunjevci divanidu. Spram književnog divana kod Bunjevaca i tute imade razlike, jel Bunjevci podikoje riči kazujedu drugačijim akcentom neg šta je književno. Na priliku, književno se kaže u vojsku, s naglaskom, akcentom, na proklitiki U. Tute se akcenat prinosi na proklitiku. Al Bunjevci to kazivaje u vojsku, s naglaskom, na slovu O. Daklem, ne prinosidu naglasak, akcenat, na proklitiku i to čerez tog šta Bunjevci rič vojska kazivaje u akuzativu, četvrtom padežu, s dugouzlaznim akcentom na slovu O -vojska, a ne s dugosilaznim – vojsku, kako je književno, a poznato je da se uzlazni akcenti ne prinosidu na proklitiku. Ni druga ričenica, zabuližita u ovim odiljku, nije baš sasvim tačna. Tačno je da Bunjevci kazivaje mene, tebe, njega s krat-kosilaznim akcentom na prvom slogu, a književno je mene, tebe, njega s kratkouzlaznim akcentom i naglaskom na prvom slogu. Čerez tog Bunjevci prinosidu akcenat i naglasak na proklitiku, pa kazivaje od mene, do tebe, za njega, a književno se ne prinosi, već se kaziva od mene, do tebe, za njega s naglaskom na prvom slogu zaminica, jel, ko šta smo već kazli, uzlazni akcenti se ne prinosidu. Al drugi dijo ove ričenice, kako ja svaćam, nije tačan. Ako ta „povratna prisvojna” zaminica triba bit svoj, svoja, svoje, ondak ona u zavisnim padežovima nema kod bunjevačkog divana kratkosilazni akcenat, kako piše Georgijević, već kratkouzlazni i kaziva se svojeg čovika, diteta i svoje žene, svojim čoviku, ditetu i svojoj ženi s kratkouzlaznim akcentom, a ne svojeg čovika, diteta i svoje žene, svojim čoviku, ditetu i svojoj ženi s kratkosilaznim akcentom, kako bi bilo po

Georgijeviću. Razlike. I treća ričenica u ovim odiljku samo je dilimično tačna. Prve dvi imenice, imanje i grobljar, čuvaje akcenat, jel se kaže imanja, grobljara, imanju, grobljaru itd., i to je tačno kazato; al treća imenica z grozda, šta je tačno zapisata s kratkouzlaznim akcentom u genitivu jednine kako Bunjevci i kazivaje, samo šta ona ne čuva akcenat, jel tu rič Bunjevci kazivaje u nominativu jednine grozd s kratkosilaznim akcentom. Drugi odiljak ove glave glasi: ,,Normalno se vrši prenos akcenata na slog sa dužinom u zav. padežima, ‘poslanik – poslanika, armar, armara itd.” Rič poslanik nije baš najsrićnije izabrata, jel će Bunjevci daleko prija kast poslanik, poslanika jel poslanik, poslanika s naglaskom na prvom slogu, ponda nema prinošenja. Al nek to i zanemarimo, tu je rič armar, armara, a ja bi još dodo i mesar, mesara, pisar, pisara, kovač, kovača i pudar, pudara, di se svud prinosi akcenat na dugljinu, šta pokaziva tačnost ričenice. Al šta ćemo s ričima ko šta su bravar, bravara, pekar, pekara, ribar, ribara, kolar, kolara, frulaš, frulaša itd., di se ne prinosi akcenat; ponda još i radnik, radnika, čelnik, čelnika, bidnik, bidnika, dvojnik, dvojnika, patnik, patnika itd., di se isto tako ne prinosi akcenat na dugljinu u zavisnim padežovima. Po ovim, ondak, ta ričenica nije tačna. Posli sveg šta je ode kazato od prinošenja i neprinošenja akcenta na slog s dugljinom u zavisnim padežovima, ako malo bolje i pažljivije stanemo gledat, zapazićemo kako se akcenat prinosi na dugljinu u zavisnim padežovima samo kad je u nominativu jednine prid dugljinom kratkouzlazni akcenat, a u drugim slučajovima se ne prinosi. Da je tako napisata ričenica bila bi zdravo tačnije odredita i mogla bi postat, možbit, i ko niko Pravilo. No, sve ovo, šta je dosad kazato, nas sad puno ni ne zanima, jel ne obilužava baš tako zdravo divan bački Bunjevaca i rad tog šta tako kojišta sličnog imade i kod drugi divana. Od tog će više bit divana kad raspravljali razlike za svaku felu riči. Nas sad zdravo većma zanima ono šta je napisato u trećim odiljku te glave, jel se to, šta je tute napisato, dodiriva s ovim od čeg raspravljam, a to je uočavanje pravilnošće o tim kad je, na kojim mistu i čerez čega je poniki slog, samoglasnik u njem, dugačak, a poniki kratak, ko i jel je, pa ako jeste, čerez čega je to uvik tako. To će baš i odredit PRAVILO od kojeg se ode divani. U ovim trećim odiljku piše: „Kvantitet je izgubljen u Podunavskih Bunjevaca gotovo potpuno u gen, množine: ovaca, svinja tunja (ali: ora), izreka, pisama, rastova, običaja itd.” U riči rastova izostavljena je, zacigurno u trukovanju, dugljina na slovu O. Drugo je sve tačno, samo je još tribalo dodat: na krajnom slovu A, i kast čerez čega je tako. Tako je rad tog šta je slog prija krajnog dugačak, pa je to tako i u drugim slučajovima i to će se vidit iz Pravila. Dalje piše: „Gubljenje je nastupilo i kod zaminica, prideva u dat. i lok. jd: kratkoj, svojim, našim, brzim; u gen. jd. cilog, ali kravjeg.” Dugljina. Opaska. U riči kratkoj, metnit je akcenat, zacigurno pogriškom na slovo O misto na slovo A. Gubljenje kvantiteta (dugljine) kod ti fela riči i u tim padežovima ne ,,.nastupa redovno”. Edared ima dugljine, drukput je nema. Kako kad. Baš u prva tri zabilužita prideva je imade. U pridivima svojim, našim, bržim, ko i u svim drugim slučajovima kad je prid takim slovom I, na takim mistu, samoglasnik prija njeg kratak, Bunjevci uvik tako slovo I kazivaje dugačko svojimm, našim, bržim, a ne kratko, kako je tute zabilužito. Već sam naprid napiso kako će se iz Pravila vidit kod koji riči, u kojoj formi, na kojim mistu i u kakim slučaju je slog, samoglasnik u njem, kratak el dugačak. I u pridivima cilog i kravjeg iz Pravila će se vidit rad čega je slovo O kratko, a slovo E dugačko. Dalje piše: „Retko se zadržava kvantitet u instr. imenica ž. roda, zato žeđom, mašćom, pamećom

i si., ali posle kratkog akcenta drži se: pećom, ražom, kolibom i si.” Opaska. Ne da se ritko zadržava, već se nikako ne zadržava u instrumentalu jednine i to ne samo imenica ženskog roda, već imenica svi rodova, pa i zaminica i pridiva, al samo kad je prid tim samoglasnikom u nastavku za instrumental samoglasnik, slog, dugačak; al, ko šta i Georgijević piše, i tu je on najbliži Pravilu kojeg nije uočijo, posli kratkog akcenta dugljina se drži. Ovo šta je tute kazato i este edna od tvrdnji Pravila, šta će se vidit kad se Pravilo sroči. Dalje piše: „Pridevski određeni oblik nema u nom. jd.: -’ bili, žuti, jadni, oblačni i si., ali iza “ i ‘ akc. takođe se zadržava: kravja (ž. r.) sebični.” Opaska. I ode je Georgijević dosta blizo pravog stanja stvari. On je uočijo da kod ovi pridiva na krajnom samoglasniku edared imade dugljine, a da edared nema, pa je čak i odredijo kako je nema posli dugačkog akcenta, a imade je posli kratkog akcenta. To je sve tačno. Samo šta nije zapazijo kako i posli kratkog akcenta taj krajni samoglasnik taki pridiva imade dugljinu samo kad je prid enklitikom. I ovo će se moć vidit iz Pravila. I još piše: „Iza drugog akcenta redovno se gubi kvantitet u prezentu: (iako je sekundarna u gl.): predem, štijem, ali iđem, drćem, iđu, dijemo, načmemo.” Opaska. Rič drugog na početku ričenice je, zacigurno, falična i tribala bi glasit dugog, dugačkog. Bilo bi tačnije da je napisato kako se kvantitet gubi na samoglasniku osnove prezenta. Rič štijem Bunjevci kazivaje s kratkosilaznim akcentom na slovu I štijem, a ne kako je tute zapisato s dugouzlaznim. Sve su to falinge šta se možedu zanemarit. U drugim svime ode je Georgijević, moglo bi se kast, najbliži istini, najbliži Pravilu. Edino nije uočijo kako Bunjevci kod glagola koji 3. lice množine prezenta pravidu s nastavkom -U, to U uvik kazivaje kratko, osim kad je prid enklitikom, a samoglasnik prid njim je kratak. On je zapiso iđu s dugljinom na U, al Bunjevci kazivaje ‘iđu gosti, brez dugljine na U, al *iđu mu gosti s dugljinom, jel je prid enklitikom MU, a prijašnji samoglasnik je kratak. I to je edna tvrdnja Pravila. Poslidnja ričenica glasi: ,,l radni pridev pokazuje da je dužina u poslednjem slogu izgubljena, ali se čuva na drugom od kraja: sanjo, stego, streso, Istresla, lago: lagala, držo: držala, itd.” Opaska. I ode nije zapazita pravilnošća. Bilo bi tačnije da je kazato kako je dugljina izgubita na krajnom samoglasniku misto na poslidnjim slogu, ponda kako je taj samoglasnik uvik kratak osim kad je prid enklitikom, a samoglasnik prija njeg je kratak, pa bi, ondak, imali vake slučajove: on je sanjo gadno i sanjo je gadno; on je stego curu i stego je curu; krajno slovo -O u radnom pridivu uvik je kratko; kad kažemo on je lago curi i on je držo curu, tute je krajno slovo -0_u radnom pridivu kratko; al kad kažemo lago je curi i držo je curu, tute je to slovo O dugačko, jel je prid enklitikom JE, a samoglasnik prid njim je kratak. I ovo je dijo Pravila za bunjevački divan, šta ga još niko nije svestrano uočijo i zaokružito zapiso, a koji bunjevački divan pravi obaškim od svi drugi divana. Pravilo. Ko šta vidimo, S. Georgijević je o tim dosta tog kazo. Al, prvo, to nije sve šta se ima kast od dugljine i kratkoće slogova u ričima kod bunjevačkog divana. To ću ja sve poedinačno navest kod svake fele riči, kad se budne o kojoj divanilo. Drugo: imade fajin netačnoće kod njegovog prikazivanja slučajova, kako se iz naprid pokazatog moglo vidit. Treće: fali ono najvažnije, najznačajnije, šta najvećma određiva divan, bolje kast, način, melodiju divana bački Bunjevaca, šta pokaziva kod koji riči, u kojim obliku riči, na kojim mistu riči i u kakim slučajovima je slog, kažimo bolje, samoglasnik u slogu kratak i dugačak. Sve to mož odredit edno pravilo, šta sam ga nazvo Pravilo pridnjeg, el prijašnjeg samoglasnika. To bi Pravilo moglo glasit, na priliku, vako: samoglasnik na kraju imenica, zaminica, pridiva, redni brojova, radni glagolski pridiva, 3. lica jednine prezenta kod glagola, ko i 3. lica množine prezenta, ako nemaje formu šta se svršava na – IDU i priloga, kad je prid enklitikom, a

samoglasnik prid njim (prijašnji samoglasnik) je kratak uvik je dugačak; kad je samoglasnik prid krajnim dugačak, krajni je uvik kratak, pa makar bijo i prid enklitikom. Evo slučajovi za potvrdu: 1. za imenice: a) nek se kaže dida njim kaže ćutite, pa nek se kaže dida kaže ćutite; vidimo krajni samoglasnik -A u imenici dida je dugačak kad je prid enklitikom, a samoglasnik prid njim (prijašnji samoglasnik) je kratak; u drugim slučaju, kad nema enklitike taj samoglasnik je kratak; al nek se kaže baćo njim kaže ćutite, pa nek se kaže baćo kaže ćutite; vidimo krajni samoglasnik -O u imenici baćo i u prvim i u drugim slučaju, prid enklitikom ko i brez enklitike uvik je kratak, jel je samoglasnik prid njim (prijašnji samoglasnik) dugačak. To je uvik tako, pa u narednim slučajovima neću više obrazlagat već samo bilužit slučajove. b) sestra joj rondza i sestra rondza; al nana joj rodza i nana rondza; c) selo je malo i selo malo; al selo je malo, i selo malo; 2. za zaminice: moje su lopte i moje lopte; al njeve su lopte i njeve lopte; svaku ćeš kuću i svaku kuću; al svakaku ćeš kuću i svakaku kuću;

3. za pridive: veliki su kuruzi i veliki kuruzi; al mali su kuruzi i mali kuruzi.; plodna vam zemlja i plodna zemlja; al ravna vamzemlja i ravna zemlja; široko mu polje i široko polje; al pusto mu polje i pusto polje;

4. za redne brojove: prvi je čovik i prvi čovik; al peti je čovik i peti čovik; druga će žena i druga žena; al šesta će žena i šesta žena; treće sam dite i treće dite; al osmo sam dite i osmo dite;

5. za radne glagolske pridive: skočijo sam visoko i skočijo visoko; al skako sam visoko i skako visoko; skinila se cura i skinila cura; al svukla se cura i svukla cura; primilo se drvo i primilo drvo; al savilo se drvo i savilo drvo;

6. za 3. lice jednine prezenta: Tira mu ovce i tira ovce; al čuva mu ovce i čuva ovce; Uzme joj novce i uzme novce; al daje joj novce i daje novce; žali ga cura i žali cura; al fali ga cura i fali i cura; mrzi je baba i mrzi baba; al trpi je baba i trpi baba;

7. za 3. lice množine prezenta: pivaje njim pismu i pivaje pismu; al sjaje njim oči i sjaje oči; trču vam dica i trču dica; al žuru vam dica i žuru dica;

8. za priloge: sutra ga vidi i sutra vidi; aj ujtru ga vidi i ujtru vidi; tamo joj odnesi i tamo odnesi; al vamo joj donesi i vamo donesi.

Ko šta vidimo u prikazatim slučajovima, kod imenica, zaminica, pridiva, redni brojova, radni glagolski pridiva, 3. lica jednine i 3. lica množine prezenta i priloga, krajnji samoglasnik uvik je dugačak kad je prid enklitikom, a samoglasnik prija njeg (prijašnji samoglasnik) je kratak; kad je samoglasnik prid krajnim (prijašnji samoglasnik) dugačak, krajni je uvik kratak, pa makar bijo i prid enklitikom.

Drugačije. Ovo je, miščini, dosad najpotpunije, najsveobuhvatnije Pravilo šta se tiče dugljine i kratkoće (kvantiteta) slogova u ričima, bolje kazato, samoglasnika u njima kod divana bački Bunjevaca, Vako zapisato nisam našo ni kod ednog učenjaka šta se bakće oko bunjevačkog divana, koje ja znam. Ima još fajin kojišta kod divana bački Bunjevaca, šta je drugačije neg kod književnog, a tiče se dugljine i kratkoće slogova u ričima. Navešću samo još par nji. Ovo Pravilo važi i: za samoglasnik u nastavku za instrumental ednine imenica, zaminica i redni brojova; za samoglasnik u nastavku za padežni oblik pridiva u genitivu i instrumentalu ednine i genitivu, dativu, instrumentalu i lokativu množine određenog vida; za samoglasnik isprid nastavka za oblik imperativa kod glagola šta ovaj oblik pravidu sa -J; za samoglasnik osnove prezenta, osim za slučaj trećeg lica ednine iz prijašnjeg dila Pravila, a imade tog još.

Od tog ćemo razglabat kad bilužili razlike od svake fele riči med divanom bački Bunjevaca i književnim divanom. Ode sam se držo samo onog dila Pravila o krajnom samoglasniku. Kad se sve ovo, vako napisato samo gleda i štije u sebi, a ne naglas, da bi se moglo čut kako se divani, pa kad onaj šta štije ne mož ni u sebi pravo čut, jel, možbit, ne zna kako triba štit te znakove, te akcente, ondak to takom mož sve izgledat kako nije ništa, nevažno i nezanimljivo, pa, čak, i dosadna koištarija. Al kad se sluša i čuje kako se divani, pa još kad se sluša kogagod šta kod tog divana dobro, lipo, valjano i potpuno kaziva te dugljine i kratkoće samoglasnika i slogova, ondak se to doživljava ko prava pisma, a ne divan i oma se mož poznat, daj taj, šta divani, ne mož bit drugi, već samo Bunjevac. Ne možem povirovat kako pravom Bunjevcu, obaško takom, šta dugo nije slušo bunjevački divan, ne zasigra se srce kad ga čuje nanovo i ne poželi ga i on šta više i šta češće i slušat i divanit. To bi se moglo trevit samo s takim šta je i spram njegovog materinskog divana i spram njegovog roda posto sasvim ravnodušan, jel posprnđivački, čak, ne davo bog, nepreteljski, pa nimalo ne aji šta će se š njim trevit, ni brigeša ga oćel ga zauvik nestat. Imade i taki šta su se samo ulinili od tog mislit, uspavali se, el, zauzeti drugim brigama i nevoljama, na to zaboravili, el obuzetošćom drugim misijom, el poslom, ovo zanemarili. Gustiraje kako se sotim ne vridi bakćat, jel će svakako nestat i takog divana i ti šta ga divanidu. Zdravo bi mi drago bilo, a gustiram i od višestruke koristi bi bilo, kad bi ovo pisanje postiglo probudit, sitit, opomenit, potaknit i uvirit te ravnodušne, nemarne, zaboravne, zauzete i obuzete drugim kojičim, pa i posprnđivače i, nek budne, a čerez čega i ne bi, i nepretelje, kako samo od nji sami, od njevog misija od tog, a još više od njevog činjenja ovisi šta će bit i š njima i š njevim divanom; nek se zvrcnedu i ne dopuštidu nestat onim šta edan rod najvećma određiva i šta ga od ponika pravi onim šta este.

Autor: Dida Razgala ( “Bunjevačke novine” 26.novembar 1998. do 26. august 1999.)

O bunjevačkom govoru

1. Bunjevciu Dalmaciji, kaže Ljuba Jovanović, „od Raba do Pelješca na cijelom kopnu” govore „zapadnijem, ikavskijem govorom”. „S ovijem govorom ne treba miješati čakavski, koji se govori samo no ostrvima. Kao posebne crte u govoru ovih Bunjevaca ističe LJ. Jovanović: dodavanje glasa j u početku reči i onde gde se po drugim krajevima ne dodaje: jeto (eto), justa (usta); dometanje raznih slogova na kraju zamenica i priloga: menika, namikar, tamokarce, najposlinak i t. d.; svršavanje prošastog prideva na a odnosno ja: doša, reka, čuja, govorija.

Tako i Ardalić navodi primere ikavskog izgovora kod Bunjevaca u dalmatinskom predelu Bukovici kao karakterističnu razliku između njih i tamošnjih pravoslavnih koji su jekavci.

Rešetar smatra severnu i srednju Dalmaciju kao predele najčistijeg ikavskog govora i kaže, da mu iz govora tamošnjih ikavaca nije poznat nijedan primer jekavskog izgovora i samo mali broj ekavizama (koje i navodi). „Koliko znam, veli on, kod katolika u srednjoj i severnoj Dalmaciji, kao i u Lici, redovno dolaze kraći svršeci im i am”.

Prema podacima do kojih sam došao prilikom svojih ispitivanja u severnoj i srednjoj Dalmaciji i na osnovm saopštenja koja sam dobio sa raznih strana mogu o govoru dalmatinskih Bunjevaca reći uglavnom ovo:

Svi dalmatinski Bunjevci zaista govore štokavsko-ikavskim narečjem, ali ni u jednom delu severne i srednje Dalmacije koji sam ja prošao (bio sam u Kotarima, Bukovici, Kninskoj, Vrličkoj i Sinjskoj Krajini i u okolini Skradina, a razgovarao sam i sa ljudima iz Promine) nije njihov govor tako čisto ikavski, kao što misli Rešetar: ja sam svuda kod njih zapazio i poneku primesu jekavskih oblika, negde veću negde manju. Isto tako nije kod njih ni upotreba kraćih nastavaka im i am redovnom i opštom osobinom: oni se tako retko čuju, da se gotovo i ne zapažaju. Takođe im nisu zajedničke ni sve tri posebne crte, koje je naveo LJ. Jovanović. Te tri govorne osobine vrede možda potpuno za govor dalmatinskih Bunjevaca oko manastira Visovca, koji je na jednom ostrvu u donjem toku reke Krke, i za okolinu Šibenika, Skradina i Drniša. Govor tih Bunjevaca uneo je S. Matavulj u svoga „Bakonju Fra Brne”, te ga prema njemu LJ. Jovanović prikazao.

Kod ostalih dalmatinskih Bunjevaca nije mi poznato dodavanje glasa j kao u navedenim primerima jevo i justa. A kod sviju se dodaju razni slogovi na kraju zamenica i priloga: tuteka, tutekare, tutekane, njemukara i sl., u Imotskoj Krajini: ondekarem, tutekarem, amoker, tamoker i sl.

Kod mnogih dalmatinskih Bunjevaca se takođe prošasti pridev govori sa završetkom a i ja, ali se najčešće mešaju oblici sa takim završetkom i oni sa završetkom o, a ima krajeva u kojima završetak o prevlađuje ili se gotovo samo takav završetak čuje. Primere sa češćim završetkom a ija zabeležio sam i u delovima Dalmacije u kojima Bunjevci žive kao neznatna manjina među ogromnom većinom pravoslavnih: u Bukovici (u Kruševcu kod Obrovca) i u Kotarima (u Grčkom Islamu i u Novigradu, a tvrdili su mi sa više strana, da je tako i u Posedariji). M. Zorić navodi primere narodnog govora kod Bunjevaca u Visočanima u Kotarima (štokavsko-ikavski karakter sa nešto jekavske primese) i tu samo oblike: došao, primio i sl. U Kninskoj Krajini

nisam zabeležio takve primere iz razgovora sa Bunjevcima, ali sam kod pravoslavnih zabeležio osim primera na o i primere na a. U Vrličkoj Krajini Bunjevci sa kojima sam razgovarao (iz Vinalića, Kijeva i Ježevića) govore isto onako kao oni u Matavuljevu „Bakonji Fra Brne”, samo što nisam čuo primere kao jevo i justa i što se kod njih govori i „došao”, „pozdravio” i sl.; i pravoslavni u toj Krajini govore većinom ikavski i na isti način kao i katolici samo što se kod njih češće čuje i prošasti pridev na o (došo,. reko). U zbirci „Čobanske pjesme” ima poveliki broj bunjevačkih narodnih lirskih pesama iz opština benkovačke, skradinske i tiješanjske i u njima sam našao samo četiri primera prošastog prideva na a (u pesmi br. 24 putova i kupova i u pesmi 88 poša i doša) a u svima se ostalim taj pridev svršava samo na o). Prema dosad objavljenim narodnim pesmama iz Sinjske Krajine moglo bi se misliti, da se kod tamošnjeg naroda prošasti pridev svršava sama na o; ali sam ja kod Bunjevaca u Turjacima južno od Sinja čuo i zabeležio prošasti pridev većinom na a i ja. Prema tome dakle ima izuzetaka od toga pravila. Inače se svakako može smatrati, da bar kod većine Bunjevaca u Sinjskoj Krajini ima i završetka o, odnosno da se i samo takav završetak čuje. Za Imotsku Krajinu nam g. M. Trišić saopštava: „kod rimokatolika prevlađuju oblici: doša, reka, a kod pravoslavnih: došo, reko, govorio”. J. Ujević.opisujući božićne običaje kod katolika u „Vrhgoračko-imotskoj Krajini” navodi i priličan broj tamošnjih stereotipnih narodnih izraza i u njima samo prošasti pridev na o: došao (triput), čuo.

Prilikom svojih razgovora sa Bunjevcima u Dalmaciji ja nisam zapazio nikakve razlike između akcentuacije kod njih i kod tamošnjih pravoslavnih Srba jekavaca. Ako možda i ima kakih otstupanja u ovom pogledu, ona svakako nisu tako znatna, da bi izazvala naročitu pažnju.

T. Maretić je detaljno prikazao jezične osobine dalmatinskih pisaca 18. veka a koristeći se njegovim spisom A. Belić je izneo svoja razmatranja o jeziku tih pisaca. Oba pisca ukazuju na štokavsko-ikavski karakter toga dalmatinskog književnog jezika, a Belić još naročito ističe i prevlađivanje novijih glasovnih i morfoloških osobina u njemu. Ali književni jezik ovih dalmatinskih štokavsko-ikavskih pisaca iz 18, veka ne može nam poslužiti za osnovu prema kojoj bismo mogli stvoriti pretstavu o narodnom govoru tadašnjih Bunjevaca u severnoj i srednjoj Dalmaciji, i to iz ovih razloga: 1.) Većina (8) su od tih pisaca rodom iz primorja — iz Splita, Makarske, Gornjeg Primorja i Neretve (J. Filipović, P. Macukat, P. Marki, M. Pavišić, A. Kačić, A. Katčić, I. J. P. Lučić, L. Vladimirović) — te se ne može pretpostavljati, da su uopšte znali narodni jezik dalmatinskih Bunjevaca (koji sede na dalmatinskom kopnu) a kamo li da su njime govorili i pisali. Ovo se u toliko manje može pretpostavljati, kad vidimo, da jedan pisac (L. Terzić), koji je bio rodom Bunjevac, iz Biska u Sinjskoj Krajini, izrikom kaže: „govorim u ovih knjigah po oni način, kako se govori u državi splitskoj”. Od ostale šestorice samo se za jednog može verovati, da je bio Bunjevac i da je mogao znati narodni govor svoga rodnog mesta, jer je rodom iz čisto katoličkog, bunjevačkog, sela (F. Matić, iz Čavoglava kod Drniša), a za ostalu se petoricu to ne može verovati, jer su rodom iz mesta ili predela s izmešanim pravoslavnim i katoličkim (bunjevačkim) stanovništvom, te su mogli biti po maternjem jeziku i jekavci ili znati samo mešavinu jekavsko-ikavskog govora svojih mesta, odnosno predela (treba imati u vidu, da je katoličenje pravoslavnih jekavaca po Dalmaciji izvršeno poglavito u 17. i 18. veku — u 18. veku je još uveliko vršeno — te je naravno masa tadašnjih novih katolika mogla govoriti jekavski. — 2.) Kao što Maretić izrikom naglašava, književni jezik tih pisaca ne odgovara narodnom govoru njihovih zavičaja. Oni su se po svom književnom jeziku ugledali jedni na druge i na dubrovačke pisce. — 3.) Narodni govor dalmatinskih Bunjevaca nije ni do danas proučavan, te ne samo što ne znamo, kakav je mogao biti taj narodni govor u 17. veku, nego nam

je on još i danas najvećim delom (u pravom naučnom smislu) sasvim nepoznat. Prema tome je nemogućno znati, u koliko je taj narodni govor zastupljen kod ovih dalmatinskih pisaca 18. veka i u koliko su oni u svome pisanju od njega otstupali.

Osobine toga štokavko-ikavskog književnog jezika iz 18. veka, po kojima se on razlikuje od mnogih ostalih štokavsko-ikavskih govora, a naročito što nema čakavizama i što je razvio sve nove i najnovije ili najmlađe i glasovne i morfološke osobine (na pr. najmlađe jotovanje) zajednički sa jekavskim i ekavskim govorima, imaju se — u koliko pripadaju narodnom govoru a nisu primljene iz dubrovačkog književnog jezika — svakako smatrati posledicom vrlo jakog priliva bosansko-hercegovačkih jekavaca i hercegovačkih i susednih zapadno-bosanskih ikavaca (štokavskih ikavaca sa govorom mlađega ili novijega tipa) u primorje i u primorske gradove. Taj je priliv počeo još u 14., ponegde još i u 13., veku, pa se nastavio kroza sve docnije vekove. Ti su jekavci i štokavski ikavci imali vrlo znatnog udela u etničkom sastavu mnogih delova primorskog stanovništva, pa čak i u nekim naseljima na jadranskom ostrvlju. Primeri jekavizma u Zadru a verovatno i u Omišu poznati su nam još iz 1243, odnosno 1235. god., premda nije pouzdano, da je to bila osobina narodnog govora (ma i nekog dela narodnog) u tim mestima.

2. I za primorsko-ličke Bunjevce znamo na osnovi svedodžbi mnogih pisaca, da govore štokavsko-ikavskim narečjem našega jezika. I primeri narodnoga bunjevačkog govora iz tih krajeva, koje ti pisci navode, jasno pokazuju takav jezični karakter.

Iz podataka koje navodi Murgić izlazi, da se kod ovih Bunjevaca, gde god nisu pomešani s pravoslavnim Srbima i sa Hrvatima, prošasti pridev svršava na a odnosno ja (Murgić navodi primere: bija, radija, zablištija, pogradija i još izrikom naglašava: „Kod njih izlazi sve na „ja”.”);, kod Murgića ima i primer: Jandrija mesto Andrija za stavljanje glasa jna početku reči. Kod njega nema primera za dometanje raznih slogova na kraju reči, ali vidimo tu osobinu na pr. kod „Bunijevaca”, preseljenih iz Hrvatskog Primorja u Mrkopalj. „U drugih mjestih u Liki i gornjih krajevih, gdje su plemena pomiješana”, veli Murgić, Bunjevci se izražavaju „ovako: otišo, došo, vrto, koto, bio, radio, pošo i t. d. Sve im se svršuje na o”.

B. Lastavica kaže, da u Lici „štokavci pravoslavne vjere i jedan dio katolika govore južnim govorom, a najveći dio katolika govori zapadnim (to su u prvom redu tzv. Bunjevci, na pr. u Boričevcu, kotar lapački, onda u gračačkom kotaru i dr.). Korenički katolici govore doduše južnim govorom, ali se i kod njih vrlo često čuje na pr. lipo, dite, sino, žežu… To sam opazio i kod onih ličkih katolika, koji su u velikoj manjini pomiješani s pravoslavnim svijetom (na pr. u D. Lalcu, gdje ih nema do 2, 3 kuće).”

Po Strohalu, koji govori o dijalekatskim razlikama u Lici i Krbavi, „glavne su razlike između grčko-istočnjačkih štokavaca i rimokatoličkih [koje on označava kao „Bunjevce"]; da mj. što vele šta rimokatolici, da na kraju riječi imadu glas n mj. m kao u primjeru: Nisan proša ovin putićen… i da mj. glasa „jat“ imaju redovno glas i”.

Gr. Tomljenović je dosta potanko proučio glasovne osobine, oblike i naglasak kod Bunjevaca „u zaleđu senjskom, u župama: krivoputskoj i krmpotskoj”. „Ovaj dio našeg naroda, veli on, govori čisto štokavsko-ikavski. S istoka je opkoljen ijekavcima (pravoslavnim), sa zapada čakavcima, sa sjevera brdima i šumom, a s juga čakavcima (Senjanima) iJadranskim Morem… Narod se sam zove Bunjevci. Isto ga zovu tako i drugi susjedi. Živi razasut u više od 60 malih sela, i živo drži u

uspomeni, da ima najbližih srodnika oko Lovinca u Lici i oko Subotice u Ugarskoj.” Pisac ističe, da govor ovih Bunjevaca „ima noviju akcenjtuaciju”(str. 337) i sva četiri naglaska koje poznaje književni jezik; inače navodi i priličan broj primera sa starijim akcentima i mnogobrojna otstupanja od novije akcentuacije koju ima književni jezik. Pored redovne zamene „jat“ s i ima i izuzetaka, u kojima se „jat“ zamenjuje s e. Taj pojav nije, veli, dosad pouzdano objašnjen. Prošasti pridev ima redovno završetak a i ja (opeka, zaša, bija, pija), ali je ranije bilo i o i a, kao što pokazuju primeri kod starijih pisaca (s. 339 i 342). I kod drugih reči a+o = a: ža, ka. Glagoli sa ???? počeli su u neodređenom načinu i u drugim oblicima mesto u dobivati i: splasnit, venit; tonen, toneš i t. d. i tonin, toniš i t. d.; potonija, protrnija. Grupa glasova šć se održala, ređe se mesto nje čuje št: kršćanin i krštanin; namišćat i namištat. Na kraju reči ili sloga mesto m redovno dolazi n: služin, bacan, prenda, sedandeset, tobon i sl. Ina kraju načina neodređenog i priloga sadašnjeg vremena redovno otpada, a katkad i na kraju zapovednog načina. Mesto dž se uvek govori đ: Mađar, ođa (odža). Još se govori i l na kraju reči ili sloga: krilce, selce, pepel (i pepeja), cil i cija, bil i bija i sl. H se nigde ne izgovara ni u domaćim ni u tuđim rečima. Otud na pr. oblici: gra (= graha), gri (grija) oraj, kruva, siromak. Kod imenica na a 3., 6. i 7. pad. mn. glasi na n ili na mi: ženan i ženami, rukan i rukami. A kod imenica na isamo na n: kostin, stvarin. Od Stana, Mara i sl. 5. p. j. glasi Stane, Mare; ali od Mara, Luka i sl. 5. p. j. je ravan 1. p.j. U običaju je dodavanje rečce ka i re, koja se govori cela ili okrnjena: kada i kadaka ili kadak, kadare ili kadar; svagda i svagdare ili svagdar; samore ili samor i t. d. „Od čakavskog utjecaja”, veli pisac, biće oblici: resti; jadro, najat, jatra i sl.; meju, Jure; stariji 2. p. mn. sudac, crikav, pet godin, 6 baril i sl.; osim toga se, kaže pisac, doba kao imenica ženskog roda menja isto onako kao u čakavskom, t. j. kao žena (i češća je nego doba, bez promene). Ja bih rekao, da čakavskih osobina ima u govoru ovih Bunjevaca još više, da na pr. tu spadaju i njegovi ekavizmi, pomenuto l na kraju sloga i reči, pomenuta zamena glasa m sa n, šć mesto št, i oblici: mejaš (344), lebro (mesto rebro), crikva (mesto crkva), greb, teplo, verovatno i vrebac, raženj, badenj, tutenj i sl.

Zaslužuje osobitu pažnju, što govor ovih Bunjevaca u vrlo mnogobrojnim slučajevima ima za iste reči po dva oblika i po dve razne akcentuacije (mislim na slučajeve, koji se ne daju pouzdano objasniti ni jezičnim razvitkom ni analogijom) i uopšte mnogobrojne nedoslednosti u oba ova pravca. Ovaki su pojavi navek pouzdan dokaz, da je etnička grupa, u kojoj se oni u velikom broju javljaju, postala mešanjem raznih etničkih elemenata, od kojih je svaki održao i uspeo da nametne i ostalima veći ili manji broj od svojih posebnih jezičnih osobina. Kao što nam i istoriski izvori pokazuju, u mnogim delovima Like je bilo znatnog mešanja štokavskih ikavaca sa pokatoličenim pravoslavnim jekavcima i sa ponešto čakavaca. A za Krmpoćane pouzdani podaci svedoče, da su najpre bili pravoslavni Srbi, i bez sumnje jekavci, u Hercegovini ili u za-padnoj Bosni (gde su i sad njihovi pravoslavni rođaci istog prezimena), na tek po svom doseljenju u Hrvatsko Primorje i u Liku primili u 18. veku katoličanstvo. I karakter govora kod ovih Bunjevaca upućuje na njihovo po-reklo od mešavine takih etničkih elemenata: u njihovu govoru ima elemenata, koji su karakteristični za štokavsko-ikavski i za štokavsko-jekavski govor, a uz to i prilično čakavske primese.

I Bunjevci u južnom delu Like, u Gračacu i u Štikadi, kod kojih sam vršio etnološka ispitivanja, govore štokavsko-ikavskim narečjem a u prošastom pridevu često mešaju završetke a i ja sa završetkom o (doša i došao i t. d.). Oblike kao jevo i justa nisam kod njih nigde čuo. Za njihovu akcentuaciju vredi ono isto što sam kazao napred o akcentuaciji dalmatinskih Bunjevaca.

I za iseljenike od primorsko-ličkih Bunjevaca, npr. za one u Hrvatskoj i u Bosanskoj Krajini, saopštava se, da im je govor čisto štokavsko-ikavski.

Kod „Bunijevaca”, preseljenih iz Hrvatskog Primorja u Mrkopalj (između Senja i Karlovca), koji takođe govore štokavsko-ikavski, vidimo u prošastom pridevu stalno samo završetke aija. U govoru tih „Bunijevaca” u Mrkoplju zapažene su neke, i to vrlo malobrojne, primese iz čakavskog narečja. R. Strohal koji je taj govor opisao misli, da su doseljenici iz Hrvatskog Primorja primili u Mrkoplju štokavsko narečje od starijeg štokavsko-ikavskog (prvobitno pravoslavnog) stanovništva koje se doselilo iz Bosne. Ali se može smatrati kao nesumnjivo, da su i ti doseljenici iz Hrvatskog Primorja morali biti ili svi ili velikom većinom štokavci, jer inače ne bi bilo mogućno, da ono srazmerno malobrojno starije stanovništvo nametne štokavsko-ikavski govor i njima i doseljenicima iz okolnih sela i još doseljenim Česima i Slovencima. Uz to je još osobito znatno, što Mrkopaljce obično nazivaju „Bunijevcima”, a to je najčešći naziv za primorsko-ličke katolike štokavsko-ikavskog narečja.

3. I za jezik bačkih Bunjevaca svi pisci izrikom tvrde, da je pravi štokavsko-ikavski. Đorđe Popović-Munjatović, jedan od najboljih poznavalaca bačkih Bunjevaca, štaviše naročito naglašava, da im je govor „štokavsko-ikavski, bez čakavskih ostataka, sa čistim novim naglaskom, sa mnogo izraza zajedničkih sa dalmatinskim”. I Đ. Popović-Daničar koji je očevidno takođe vrlo dobar poznavalac Bunjevaca kaže, da je njihov akcenat isti onakav kao „u Hercegovini i Bosni, u Dalmaciji i hrvatskoj bivšoj Vojničkoj Krajini, u Raškoj i Šumadiji”.

O takvom karakteru njihova govora svedoči i svekolika pisana građa koju imamo i pojedini bunjevački izrazi ili reči i prezimena što ih razni, osobito stariji, pisci saopštavaju. Znatnim su dokumentima u ovom pogledu tri akta iz „Gradskog Arhiva” u Subotici, što ih je objavio A. Ivić — sva tri iz druge polovine 18. veka, i poznati spev Grge Peštalića iz 1790. god.

Takođe i sve narodne bunjevačke pesme u zbirci Blaža Rajića „Narodno blago” imaju potpuno štokavsko-ikavski jezični karakter sa po kojim, srazmerno retkim, jekavskim oblikom.

I prema obaveštenjima koja sam ja sa raznih strana dobio, a osobito od g. Vase Stajića, direktora gimnazije u Subotici, bački Bunjevci govore štokavsko-ikavskim narečjem novijega tipa kako u pogledu na oblike tako i u pogledu na akcentuaciju.

4. Što je rečeno za bačke, vredi i za ostale podunavske Bunjevce, dakle i za one što su nastanjeni oko Budimpešte i dalje po peštanskoj i feherskoj (beogradskoj) županiji. Za njih se na pr. u njihovu kalendaru Danici za 1925. god. kaže: „U Ugarskoj živeći Bunjevci, Šokci, Bošnjaci, Raci i Dalmatinci govore ikavsko-štokavskim, jedan dio Bošnjaka ijekavskim, a Hrvati ikavsko-čakavskim i kajkavskim naričjem”.

I jezik u svima knjigama te Danice i u „Bunjevačkim i Šokačkim Novinama” za 1924. god., koje je izdavao Ivan Petreš, takođe je čist štokavsko-ikavski. A obe su publikacije namenjene tamošnjim Bunjevcima (i Šokcima), te i pisane njihovim narodnim govorom. I narodne pesme, izrazi i reči, koje se navode u njima i npr. u knjižici Pavla Sofrića „Praznovanje Badnjeg Večera i Božića u Sent-Andreji” (Niš, 1903, s. 28—31), takođe jasno svedoče o takvom karakteru bunjevačkog govora u tim predelima.

5. Prema svekolikoj jezičnoj građi koja mi je došla do ruku, a ukoliko se u njoj pokazuje pravi govor samoga naroda, nesumnjivo je, da se govor podunavskih Bunjevaca gotovo ni u čemu ne razlikuje od srpsko-hrvatskog književnog jezika (izuzevši naravno njegovu ikavsku zamenu staroga jat). I glasovne i morfološke osobine su mu — izuzevši neka manja i ređa otstupanja — istovetne s onima u književnom jeziku. I prošasti se pridev redovno svršava na o; u tom pogledu nisam našao ni jednog jedinog izuzetka. Naglasak je prema svima podacima koje imamo bez sumnje novijega tipa, onakav kao u književnom jeziku (bar po svome opštem karakteru).

Od pomenutih manjih i ređih otstupanja neka su ostaci iz starijega govora (delom svakako čakavizmi) ili postala po ugledu na njegove oblike, onako kao i kod dalmatinskih i primorsko-ličkih Bunjevaca, druga su bez sumnje primljena od pravoslavnih Srba u Podunavlju, sa kojima su Bunjevci u neprekidnom dodiru, a ima i takih koja su se samostalno razvila u govoru ovih Bunjevaca. Ovde ću navesti glavnije primere takih otstupanja, ukoliko sam ih mogao zapaziti.

U glasovnom pogledu su znatnija ovaka otstupanja od književnog jezika: divjakinja (Ilovac, 111); vrebaca (danica za 1920 g., s. 79); prija (= prije, pre; svuda i redovno); kod glagola s osnovom na nu često dolazi ni mesto nu: kreniti, da se manim, metnio, osvanila (Ilovac 110, 113; Bunj. i šok Kalend. za 1870, s. 58; Subotič. Danica za 1927, 102; Nar. Blago 18; itd.); esmol, esul, el (= jesmo li, jesu li, je li; Malagurska, 20,21,22, 37); jevo (= evo, Malagurska, 35); menekar, kudgodir i sl., ali dosta retko; divojki (Nar. blago, 13); prolićom, konjom (Nar. blago, 11, 13), brojom, danjom, noćom (Ilovac, 113); njevi mesto njihovi, pretelj i nepretelj mesto prijatelj i neprijatelj, užna mesto užina i slična skraći-vanja (Nouas, 110 i 111).

Oblike koji su drukčiji nego u književnom jeziku nalazimo velikom većinom u narodnim pesmama, te je vrlo verovatno, da se bar neki od njih više ne upotrebljavaju u današnjem narodnom govoru. Ovo je utoliko verovatnije što mesto njih još češće nalazimo u narodnim pesmama i novije oblike (npr. mesto „Turkom” i „Turkam” mnogo je češće „Turcima”). Imenski oblici: krvljom (Nar. blago, 11), jednom ričom (Danica za 1920, 90); kao 2. pad. množ. roditeljah, upraviteljah, sirotah (A. Ivić: molba iz 1780 g. u označenoj svesci Knjiž. Severa za 1927 g., 167); kao 3. p. mn. Turkom, prsam, vojakom, plemićem (sve u Peštalića, 24, 26, 35), svojim ujkom (dvaput, Nar. blago 11), Turkam (Nar. blago 54); 6. p. mn. kolani (Peštalić, 34); sa predlogom 6. p. mn.: s tioci (triput, u testamentu iz 1779 g.; A. Ivić na označ. mestu, 166), „s mojim domorodcem” (u pismu iz 1779 g., A. Ivić, 166), s Turcih, s krilih, s janičarih (Peštalić, 22, 24, 27), za vrati (Danica 1920, 79), za ženam (Subotička Danica 1927,102), „međ svojim junakom” (Peštalić, 31) sa predlogom 7. p. mn.: na pendžeri (Subotič. Danica 1927, 102; Nar. blago, 15, 27,28 i dr.), na konjicih (Peštalić, 24 i 34), na konjih (Peštalić, 35), na prsih (Peštalić, 35), „po rukavih i po svi pešovih”, „po nožni petama” (Peštalić, 33); itd. — Glagolski oblici: 3. l. mn. sadašnjeg vremena pitaje i sl. uvek završetak je meto ju (Ilovac, 113), stupu (mesto stupe) i sl. (Nar. blago, 49 i dr.); 1. l. j. pređašnjeg svršenog vremena „zatrče se”, „razabre se” i sl. (dakle mesto zatrčah se, razabrah se; Bunjev-šokač Kalendar 1881, 36).

6. I. Ivanić i R. Simonović misle, da su podunavski Bunjevci bili prvobitno jekavci, pa da su docnije postali ikavcima — po Ivaniću zato što su „ocepljeni od svoje braće ijekavaca” a po Simonoviću „kad su se pokatoličili pa im franjevci ikavci dalmatinci bili sveštenici”.

Ovo se mišljenje ne može primiti: na prvom mestu zato, što bi kod nekog prvobitno jekavskog stanovništva kraj svih uticaja ikavskog sveštenstva moralo ostati dosta, i to znatnijih, tragova od

toga ranijeg jekavizma. A kao što smo videli, jekavizama u narodnim pesmama podunavskih Bunjevaca ima srazmerno malo, a u njihovu govoru će ih bez sumnje biti još manje. Drugo, valja osobito imati u vidu, da su ovi Bunjevci sve do najnovijeg vremena imali veoma malo škola sa svojim narodnim jezikom i da su bili ogromnom većinom nepismeni, te prema tome nisu ništa ni čitali. A samo se preko škole i knjige može jače uticati na izmene u narodnom govoru. Tome valja još dodati, da je u ranije vreme, naročito pod turskom vladavinom, npr. još u 17. i zatim i u 18. veku, kod podunavskih Bunjevaca bilo vrlo malo sveštenika. O tome ćemo u daljim odeljcima izneti i pouzdane istoriske podatke.

Da se vidi, kako se uticajem sveštenstva ne mogu da postignu neke osobito znatne promene u narodnom govoru, dovoljno će biti da ukažemo na primer sa Krašovanima u istočnom Banatu. I kod njih su zbog njihove katoličke vere sveštenici već toliko vekova ikavski fratri dalmatinski i bosanski, koji su im ujedno i učitelji u školi, pa je ipak narodni govor krašovanski sačuvao i do danas sve svoje karakteristične osobine i samo ovde-onde, u sasvim retkim primerima, poprimao ikavske oblike.

7. Vredno je pomenuti, da svi podunavski Bunjevci označavaju svoj govor kao „racki”. Antunović npr. kaže, kako je on u Aljmašu uvek objavljivao, da će reč božju govoriti „racki” (i ako se tome protivio tamošnji knez Bunjevac), jer je, veli, „znao, da i Bunjevac o navadnu svom govoru veli: „divanili smo racki”. U Danici za 1926. god. se kaže, da Bunjevci u osam mesta peštanske i feherske županije zovu sebe Raci a u Sent-Andreji Dalmatinci i Brđani. „Ima se još zabiližiti, veli pisac, da i ostali Bunjevci na svim -krajevima još i sad tuštaputi kažu, da su Raci, a kad-kad i to, da ou Dalmatinci i kad ih pitaju kako govore, više puti odgovore, da „racki”". Bunjevci su, kaže Lazar Ćurčić, „svuda i svagda govorili samo „racki”, zbog čega su ih Mađari često puta ismevali i popreko gledali”.

Naravno da je ovo nazivanje svog jezika „rackim” nastalo kod Bunjevaca pod uticajem mađarskog označenja za jezik pravoslavnih Srba. To su označenje, kao što je poznato, primili od Mađara i Nemci. Dakle Mađarima i Nemcima je bunjevački govor činio utisak srpskog jezika, pa su ga tako i nazvali, a zatim su to označenje primili od njih i sami Bunjevci.

8. Kao što se iz prethodnih izlaganja vidi, narodni govor ni kod jedne bunjevačke grupe nije dovoljno naučno ispitan. Podaci koje smo izneli daju često samo najopštija obaveštenja u tom pogledu.

Ipak se i na osnovi tih podataka mogu izvesti neki zaključci opštijega karaktera. Na prvom mestu nesumnjivo je, da sve tri bunjevačke grupe po jeziku pripadaju štokavsko-ikavskoj grupi našeg naroda. — Drugo: podunavski Bunjevci prema svemu što o njihovu narodnom jeziku znamo govore štokavsko-ikavskim govorom novijega tipa sa veoma malo čakavskih primesa. Ali se isto tako može prema svemu napred izloženom reći, da su i dalmatinski i primorsko-lički Bunjevci (bar ogromnom većinom) bez sumnje prvobitno govorili mlađim ikavskim govorom štokavskoga porekla (dakle govorom novijega tipa, sa novijom akcentuacijom i novijim oblicima deklinacije), u kome je bilo vrlo malo čakavskih primesa, i da su tek u Dalmaciji i u Hrvatskom Primorju usled mešanja sa tamošnjim čakavcima poprimali negde više negde manje čakavskih jezičnih osobina (vidi o tome malo dalje, u 6. tački ovih razlaganja). — Treće: za sve tri bunjevačke grupe su takođe karakteristični jekavizmi, koji su nesumnjivo dokaz nekog ranijeg tesnog dodira i mešanja sa jekavcima. Osobito je znatno njihovo javljanje u govoru podunavskih Bunjevaca, koji u svojim

današnjim sedištima nemaju nigde dodira sa jekavcima nego samo sa ikavcima (Šokcima) i ekavcima (pravoslavnim Srbima). — Četvrto: nijedna od jezičiih osobina kojima se dalmatinski i primorsko-lički Bunjevci razlikuju od podunavskih Bunjevaca nije postala njihovom opštom svojinom, nego je zastupljena samo u pojedinim njihovim delovima. Najbolji primer za to imamo u završetku prošastog prideva muškog roda: dok je kod nekih dalmatinskih i primorsko-ličkih Bunjevaca već prevladao (ili postao gotovo opštim) završetak a i ja, dotle se kod najvećeg dela tih Bunjevaca još neprestano mešaju završeci a, ja i o, a u nekim se njihovim krajevima štaviše čuje samo o.— Peto: U nekim govorima dadmatinskih i primorsko-ličkih Bunjevaca zapaža se znatna primesa štokavsko-jekavskih elemenata. Objašnjenje imamo u tome, što je u mnogim delovima dalmatinskih i primorsko-ličkih Bunjevaca bilo novijega mešanja sa pravoslavnim jekavcima koji su primili katoličanstvo krajem 17. i u toku 18. veka. Ti su novi katolici usled ženidbenih i mnogobrojnih drugih veza sa starijim štokavsko-ikavskim katolicima i usled hotimičnog podražavanja njihovu govoru, u težnji da se sa njima što više izjednače, zaista postali ikavcima (manje ili više); ali je u njihovu govoru preostalo mnoštvo ostataka od negdašnjeg jekavskog govora. Otuda i njihove narodne pesme često kipte jekavizmima.—Šesto: dalmatinski i primorsko-lički Bunjevci su u nekim krajevima usled mešanja sa primorskim čakavcima i vrlo tesnog dodira sa njima, a bez sumnje i pod jakim uticajima inteligencije i građanstva-. iz Primorja (taj je uticaj nesumnjiv) poprimali i neke jezične osobine iz primorskih čakavskih govora. Te su se osobine, odnosno neke od njih, postupno širile i među ostale dalmatinske i primorsko-ličke Bunjevce, ali je njihovo širenje usled raznih uzroka (jak dodir sa pravoslavnim jekavcima, u novije vreme i uticaj škole i književnog jezika i dr.) išao vrlo sporo, tako da se u nekim bunjevačkim krajevima samo ovde-onde može čuti po koja od tih osobina, a ima Bunjevaca do kojih one uopšte nisu ni doprle.

Prema svemu se dakle strogo naučno uzevši ne može istina govoriti o nekom „bunjevačkom govoru” kao jednostavnoj celini, ali se on ipak ima smatrati kao govorna grupa kojoj su mnoge osnovne osobine zajedničke i koja je ujedno deo šire jezične grupe, u koju pored Bunjevaca spadaju i štokavski ikavci zapadne Bosne i zapadne Hercegovine. Prema ispitivanjima Rešetarovim i Milasovim znamo, da štokavsko-ikavski govor kod katolika i muslimana u Hercegovini ima noviju akcentuaciju i uopšte osobine mlađih ikavskih govora (dakle sve crte zajedničke sa mlađim jekavskim govorima), a to je isto, naročito u pogledu na akcentuaciju i na oblike, konstatovao i D-r Mil. Pavlović za govor katoličkog stanovništva: u Jajcu i u okolini. Poređenje tih govora i napred opisanih bunjevačkih govora pokazuje, da se jedni sa drugima u svima glavnijim osobinama (u onima koje su im prvobitne ili osnovne); potpuno slažu i da su to sve govori nesumnjivo štokavskoga porekla, koji su već odavno i dugo bili pod jakim uticajima jekavskoga, (hercegovačkog) dijalekta.

9. Na osnovi naučnih ispitivanja znamo,, da se štokavsko-ikavski govor kod našeg naroda prostire na istoku uglavnom do linije, koja ide od ušća Neretvina rekom Neretvom do ušća reke Trstenice u Neretvu, pa dalje pravcem: planine Bjelašnica i Igman — Sarajevo — Olovo — Donja Tuzla — tok reke Brčke — Brčka na Savi. Zapadno i severozapadno od te linije štokavsko-ikavskim narečjem govori poglavito katolički i muslimanski deo našeg naroda u Bosni i Hercegovini, katolici u srednjoj i u severnoj Dalmaciji i u delu Hrvatske do blizu Senja, Karlovca i Kupe (izuzevši uzano primorje između Senja i dalmatinske granice, gde se govori čakavski) i još katolici u Slavoniji, Bačkoj i Baranji (i možda u Rekašu u Banatu.

Ali je u vremenu pre turskih osvojenja na zapadu i na severozapadu štokavski govor bio na toj strani ograničen samo na Bosnu i Hercegovinu i na južni deo Dalmacije do reke Cetine. Štaviše je po Rešetaru verovatno i deo severozapadne Bosne a po Beliću i neki veći deo na zapadu ne samo Bosne nego i Hercegovine bio najpre čakavski, pa da je tek sa uzmicanjem čakavaca i doseljavanjem štokavaca usled turske najezde u tim predelima raširen štokavski govor. Rešetar kaže, da se je vrlo verovatno još i u 15. i u 16. veku u celoj severnoj Dalmaciji (na severu od Cetine) govorilo čisto čakavski; Poljica su, veli, bila najpre čisto čakavska i tek je docnije u gornja Poljica prodrla štokavska primesa; takođe je vrlo verovatno, da je i srednja Dalmacija između Cetine i Neretve pre više stotina godina govorila čakavski; i najzad: može se smatrati, da je još u 15. i u 16. veku čakavski dijalekat obuhvatao ne samo celo Hrvatsko Primorje od Jadranskog Mora do Kupe i Korane, nego i ceo sliv Kupin (do reke Gline).

Širenje štokavskoga govora po tim prvobitno čakavskim predelima išlo je naporedo sa turskim osvajanjima na zapadu i na severozapadu. Namesto izbeglih čakavaca Turci su dovodili u te predele štokavce iz unutrašnjosti i su-sednih krajeva Bosne i Hercegovine koji su zatim u njima i ostali. Osim toga i mnogobrojni bosanski uskoci na mletačkom i hrvatsko-slavonskom zemljištu jako su doprineli širenju štokavizma na tim stranama.

Da je takvog, i to vrlo mnogobrojnog, doseljavanja bosansko-hercegovačkih štokavaca zaista i bilo, o tome svedoče pouzdani istoriski podaci, od kojih ćemo glavnije izneti u daljim odeljcima, osobito u odeljku koji je na redu.

Autor: Jovan Erdeljanović (O poreklu Bunjevaca, Beograd, 1930.)

Govor u XVIII viku

Kako su govorili i pisali Bunjevci u XVIII veku?

U Gradskom Arhivu u Subotici nalazi se velika množina spisa iz osamnaestog stoleća pisana latinicom, a našim jezikom. Sve su to podnesci subotičkih građana gradskom magistratu sa najrazličitijom sadržinom. Većina spisa su testamenti. Jezik ovik spisa je neobično lep i u njemu je mnogo karakterističnih reći. Tako na pr. Dominika Vojnić u svom testamentu od 19. juna 1776. ostavlja za svoj ukop „na noszak” 300 forinti, a svome „polyublyenome sinu Albertu Vojnityu” ostavlja 200 forinti i svojoj „netyacsiczi Marii Paulovics” takođe 200 forinti. Za proučavanje kulturnog života pružaju ovi testamenti neiscrpnu građu. Ali i ostali dokumenti ne zaostaju za testamentima po važnosti i zanimljivosti svojoj. Za ovaj mah iznosim tri dokumenta kao primer jezika i pravopisa Bunjevaca pre sto pedeset godina.

I. Subotica, 26. februara 1779. — Testament Fabijana Galoša: „Nixe imenovati xivota moga najposlidnye stanye videchi, dok sam josc u pameti, xelio sam prid zdol imenovatim gospodarom megyu gazdariczom, privodkom i sinovim moyim uredbu ucsiniti slidechim načinom: 1. Priporucsivsci dussu moju gospodinu boghu, od koga sam primio, a tilo moje od kud pocsetak uzima, cernoy zemlyi. 2. Pria 14. godina za pravog druga uze sadasnyu domatyiczu s troma xenske i jednim muske dicze, to jest Josip Hatvan iz Topolae; pak recsena domatyicza u vrime zarucsenya meni pridade dva vola od male czine, 3 krave s tioczi (ma) i u novczu 10 fl. po ti nacsin, da ja imam datti istoj mojoi domatyiczi od vinograda risz, kakav sam onda imao, id est, donyi prigon, tako pak, da dite Josip Hatvan uvik moxe od mene illiti sinova moy 2 vola i jednu kravu s telettom pritti, ako hottio budne imati od ondasnyeg stanya vinograda risz, a dvi krave s tioczi da sse zajedno i s nyezinom i s mojom diczom od priplodka podpomaxemo, na ovi nacsin, ako bi sse privodak moy od sinova moy oddiliti hotio, duxni che mu bitti datti sinovi moy sve ocsinstvo nyegovo, te jest 2 vola, 3 krave s tioczi (ma) i 10 fl. novacza, a recseni privodak u vinogradu da nikakva risza ne ima. 3. Sadasnyeg imanszva imadem 2 juncza dvogocza, 1 kravu s teletom, 1 juniczu po tretyoj, 2 kobile i jedno ssisse, kutyu s pokutystvom i vinograd sad dobar. 4. Sinovi moy Gyuka, Stipan i Mate ako me po obicsaju sva tri sarane, sva tri podjednako u vinogradu risz hoche imatti. 5. Isti imenovati sinovi moy sadasnyu domatyiczu moju duxni su kao i mene saraniti, ako li ne bi mogla zajedno sa sinovi moy stati, a oni che bitti duxni na ukop datti 5 akova vina, sestri pak Anki od 10 godina duxni che bitti do udadbe nyezine svake godine davati po 5 akova vina. — Fabian Gallos, Actum. Sz. Mariae, die 26. Febr. 1779. Coram nobis Stephano Kuluncsich, senatore, Elias Bacsich, juratus et borbirov”.

II. Futog, 3. decembra 1779. — Pismo Adalberta Vojnića: „Futtak, die 3. decembris anno 1779. — Plemenito-rodni gospodaru birove i dragi brate Luka! Lyubav, koja me vexe prama moje plemenito-rodne domorodcze jeste neiskazana. Zato dajem na znanje, da szam nassao jedno petnaest illiti sesnaest hiljada forinti za plemenitu vaross Maria-Theresiopolitansku kod jednog postenog gospodara, koji jurve meni rich svoju dao i obityao, da tye dati. Indi drugo nista nie potribito, vety da dva plemenita gospodara deputircza ssto berxe k meni posaljete, koji tye sa mnom onome gospodaru otityi i vas posao urediti. Ako je dakle vami potribito taku summu uzdignuti, nemojte se nimalo zadoczniti, jerbot onai gospodar do deset illiti dvanaest dana hotye u Becs krenuti i tako netyete motyi one novcze dobiti. Po mojem missljenu

nahodim, da su novcze vami potribite, zato s mlogih gospodari rich po rich govoretyi i to se objavilo. Ako pak s drugim mojim domorodczem ne mogu sluxiti, barem da moja ljubav prama njima ukaxem i tako s njom ostajem do smerti Vama plemenito-rodnom gospodaru, a tebi bratu dragome uvik sluxitelj Adalbertus Vojnics, parochus futtakiensis”.

III. Subotica, 6 marta 1780. — Molba Antuna Pukla: „Poscteni i plemeniti Magistrat i u sboru skupljeno viche, gospodo meni vele posctovana. Opcheno uregjenje jest na svitu u svakome stanju Ijudskomu, da se pervo gospodinu bogu i svoim po naredbi i vichu boxjemu stariim svaki imade podloxiti, posli toga da se u domu i dobarcu svojemu, koga je od gospodina boga milostivo primio illi od roditeljah svoih ostavljeno skerbljivo sacsuvao, illi napridno mukom i trudom stekao, sigurno brez svake brige, starosti i protivsctine mogao bude vladati. Buduchi pak da sam i ja jedan izmegju takvih u istomu stanju csovik postavljen, koi nikakve sigurnosti niti u domu niti u dobarcu mojemu imadem, toga radi usilujem se, da pod obrambom i smilovanjem posctenog i plemenitog magistrata, kakono kod mojih za bogom stariih i upraviteljah utocsiscte nagjem i moju ne toliko tuxbu, koliko potribu prikaxem. Istina jest, da je za mojim pokojnim otcem i machuom ostalo troje sirocsadi, alli i to je istina, da sam i ja sirota ostao za mojim otcem takvi, koi josc nikakvu kuchevnu uredbu nisam znao upraviti. Zato ja najmanji sluxbenik vasc padam ponizito prid noge posctenog i plemenitog magistrata s mojom moljbom, prosechi i molechi milosergje vasce, da se ne samo sverhu mene nego i sverhu recsenih sirotah miloserdna serca vasca krenu i da po pravdi, ne gledajuchi ni na moje ni na njiovo sirotinstvo, dobarce ovo, koje se josc sada nahodi i nalazi, megju nami po nuternjem stanju dusce podilite i nas raskerstite. Za koje dobrocinstvo i sverhu nas milosergje boga svemoguchega, koy e nadaritelj sviuh miloserdnih, za dulje uxivanje ove plemenite varosci upravljuenje i sverhu sirotah smilovanje moliti i vazda uspomenu imati, Ijubechi ruke i noge posctovanoga i plemenitoga magistrata temeljito obechajem. Posctovanoga i plemenitoga magistrata. najmanji shixbenik Antonius Puki. Maria Theresiopoli, die 6-ta martii 1780.”

Autor: dr Aleksa Ivić ( Književni sever, Knjiga III, Sveska 3-4, mart-april 1927.)

Jezik zvaničenja

Bunjevački govor kao jezik zvaničenja u Bačkoj

Svako od nas koji zagledamo u arhivske spise 18 stoleća nalazi na akta sastavljena ilirski, tj. srpskohrvatski, jezikom koji nije ni jezik dubrovačkih političara i književnika, niti jezik čakavaca i kajkavaca, a nije ni jezik slavenosrpskih književnika kakvim se pisalo pre Dositeja i Vuka, i pre Gajevih Ilira. Taj ilirski jezik pre Vuka i Gaja trebaće proučiti naročito se interesujući za pitanje, gde je on postao. Nama se čini da ni Ugarska pridvorna kancelarija, ni Namesničko veće nisu imali koncipista ni prevodilaca za svoje iliričke uredbe, nego su ove tražili od županija. Ako bi to tako bilo, onda bi trebalo proučiti pitanje: ukoliko je postojao kancelarijski ilirski jezik, podjednak u raznim županijama Hrvatske, Slavonije, Bačke i Banata, i ukoliko su u tom kancelarijskom jeziku dolazili do upotrebe razni dijalekti spomenutih pokrajina. To je krupno jedno pitanje koje mi ovde samo pokrećemo, bez pretenzija da ga i rešavamo. Prepuštajući pozvanijima da proučavaju pitanje jezika na kojem su se državne vlasti sporazumevale sa širokim masama jugoslovenskim u Vojvodini, mi ćemo ovde dati nekoliko primeraka tog ilirskog jezika birajući one primerke za koje možemo misliti da su nastali u Vojvodini, da su ih radili činovnici Bunjevci, bilo da su služili u županiji (u Bačkoj su Bunjevci činili većinu županijskog činovništva), bilo kod Komore koja je u Somboru imala svoju administraciju. Prilikom konskripcije radi nove regulacije urbarialnih odnosa imalo je svako naselje odgovoriti na devet urbarialnih tačaka, na devet pitanja. Ta ćemo pitanja ovde saopštiti u onovremenom »ilirskom« prevodu, s odgovorima koje su konskriptori dobili u Petrovu selu bačkom.

In negotio urbariaii novem puncta examinis I. Comitatui Batsiensi incorporato Camerali tybiscano districtui ingremiatae cameraiis possessionis Petrovoszello.

1° Imade li zaszada kakova szpainszka uredba (:ili urbqrium:) zaradi daczie, iliti duxnoszti podajnika, i od kojeg vrimena?

Ad. 1 mum ovo miszto Petrovoszello budutyi da prosasztog vrimena oruxiem szlavnom domu ausztrianszkom u sztanyu militarszkom szluxilo jeszte; poszli pak godine 1751-e po miloszti caesaro-kralvevszkog velicsasztva za zaszluge didova, otacza i pak naše koi jos xivemo, iz sztanya voinicssztva u provincialszku uredbu pored izdatih szvoi voinicskoi potiszkoi kraini privilegiah nazvat jeszte Potiszkij District, i tako za urbarium nikakvu szpomenu neimamo.

2 do Gdi pak zaszad nikakove uredbe nie megyu podloxnikom i szpaijom dohodki goszpodszki zaktivaju li se po pogodbi ili contractu ili po obicsaju primlyenom? od kog pak vrimena obicsaj ovi primlyen jeszt. niszu li prie szadasnye pogodbe uregyena, druga uregyenya bila, i kakva, i od kad je szadasnye uregyenye duxnoszti pocsélo?

Ad 2 dum Niti za urbarium ni za kakov contract znamo.

3 tio Gdi niti uregyena urbaria, niti sze pogodbe nahode, iziskivanya szpainszka, po szadasnyem obicsaju, u csemu sztoie kada pak i kakvim nacsinom posztala ieszu?

Ad 3 tium Za Petrovoszelacskij grunt k nyemu pripoivsi i szkupa ujedinivsi osztalih pusztára i szelistanacza hatare tojeszt Paracsik Dolity imenovate zemlye, koi prisztoisze Vizesa Pusztari, takogyer od czile Vizesa Pusztare i od tala Pusztare Obornyacse i szelistancza Szijanica imenovatog, budutyi da czili Potiszki District koliko u ime Kontributiae platya od onog polu za grunt pored privilegiah platyati ima, i tako okrom 6 miszta, koja szu u pocsetak izdatih privilegiah za Sajkase zaderxata tojeszt: Sabaly, Mosorin, Titel, Lok, Villovo i Gardinovacz, osztala u privilegiah imenovata miszta u provincialszko sztanye uregyena imencze: Martonos, Kanischa, Szenta, Ada, Mohol, Petrovoszello, Becsei, Szenttamás, Turia, Földvár, Csurog, Goszpodincze. Gornyi Kovill, Dolnyi Kovill i iz ovog naszelyeno Kovill-Szent-Ivan imenovato szelo szkupa platyalo jeszt 20.000 f. i pram tim u ime arendae 10.000 forinti, posli pak od Districta izsztavlyena i vojnicssztvu megy Sajkase 1769 lita dometnuta miszta tojeszt: Csurog, Goszpodincze, obadva Kovillya i Szent-Ivan sza szvojom u sztanyu provincialskom datiom odlucsena jeszu, i tako osztala miszta Potiszkog districta Contributiu po repartitii magisztratszkoi ove godine 1771-e ucsinyenoi platyaju 18.565 f. arende pak 9282 f. za koju iszpuniti po repartitii imenovatog magistrata potiszkoga Petrovo-Szello platya u ime arendae 569 f 50 d. od litine, tojeszt: xita, ecsma, ovsza, proje, vina, pcsela iliti kosnicza davamo oszmiczu, za koju po ucsinyenom szvega Potiszkog districta contractu, okrom imenovatih Sajkasem pridatih mista, u provincialskom sztanyu obderxata miszta platyaju 6000 f. koju sumu za isplatiti Districta potiszkog magisztrat, tojeszt senatori litinu pribroivsi i popiszavsi na kersztine poriz iliti raszpisz ucsinivsi (:k tomu dometnuvsi po szaglasenyu privilegija od szvakog jagnyeta 3 kr.:) ovom misztu dopadlojeszt platiti 400 f. 81 1/2 d. godine 1770.

4° Koja i kakva dobrocsinsztva szvako oszobito miszto imade, ili pak zlocsinsztva?

Ad 4 tum Stosze dobrocsinsztva doticse ovo jeszu. Hatar Petrovoszellszkoj sza ujedinyeni szelisti i szelisztanczi iliti paracsiczi szvake sztruke litinom kad je obilata godina rodi, i u tri verszte iliti cseszti (:tojeszt calcaturae:) xiteiyom moxe dopadnuti. Koszatye livade valyano szino daju marvi probitacsno. Marvenu pasu za tegletyu marvu, krave i ovcze muzare imamo. Marveno poiste kadsze bare nepriszuse imamo podobno. Vinograde novoposzagyene imamo, na koi lose vincze ragya. Terscsarinu zadovolyno imamo kad voda ne topi. Vode za kiszeliti tyeten i kudelyu probitacsne imamo. U misztu imamo szuvacsa No. 6. Imamo zaszad natrosak szelszkij od mehane fajdu 310 f. Halaszinom kad vrime szluxi pomaxemosze. Sto sze pak zlocsinsztva ticse ili ??????????? ova jeszu. Budutyi da ubakad (de raro) turszke lagye dohode, tako kad nam litina rodi, sto od domatye potribe pritecse, za dobiti novacz voziti u Szegedin na 8, u Baju na 11 mira zemlye moramo. Sumu nit u hataru nit u komsiluku imamo; nego od Dunava na 10 mira zemlye szkupim novczem (:i to ne szvagda:) dobavlyamo. Niti s-kiriom (vecturis) nit rucsnim poszlom (:okrom podobnim vrimenom u hataru szebi radetyi:) pomaxemosze. Za poiste marve okrom Tisze i bare u szelisti bunare na 4 i 5 fati duboke kopati, i szekom uczigurati moramo.

5. Koliko, i kakove oratye zemlye i koszatye jedan podloxnik czile sessie imade? i koliko pak szvako jutro oszobito posunskij mirova szemena prima? Na livada pak moxelisze i otava kosziti.

Ad 5 tum Ovdi sessia neima; snaxnij pak gazda proeszapivsi szvetri verszte oranya tojeszt calcaturae, ore jutara iliti danah 50, ukoszi pak kad je godina burna (humidus) vozova szina 35, otava sze pak kosziti nemoxe, szvako jutro potribuje 3 posunszka mirova szimena.

6° Kako szvakij podloxnik, i koliko dana i sz-koliko tegletye marve do szada kulukovao jeszt, igyenye pak na kuluk, i povratyenye jeli primano u kuluk ili nie?

Ad 6 tum Na goszpodszku sztranu orali nismo niti pak kulukovali; okrom kad i to dosad ritko komorszko vino na District razpiszano jeszt bilo, stonam je repartirato dovozilismo, i prazne szudove natrag odvozili.

7 mo Od kojega je vrimena devetak pocset, i od kakovi verszta davan jeszt, jeli pak devetak i u osztali ove varmegye szpailuczi obicsajan? Sto szu jost podloxniczi u drugi sztvari goszpodaru, ili szpaii preko godine davali?

Ad 7 mum Ni devetka ni deszetka ne dajemo, nego od litine u cslanku 3mu szpomenutu oszmiczu izplatyuemo.

8° Koliko imade u kojem szelu puszti sessia, ili podloxnicskij miszta? kroz koi uzrok, i tko takova miszta uxiva?

Ad 8 um Ovdi sessia jos nie bilo. zato pusti neima.

9° Xitelyi jeszuli szlobodna odlaza, ili szu vikoviti podloxnici?

Ad 9 num Kako u prvom punctu javili jeszmo; dugo vrimena oruxiem szvetli dom ausztrianszkij szluxiliszmo, poszli pak za zaszluge milosztivna privilegia dobili, temelyito ufamo, da pored privilegiah u szlobostini osztanemo.

Jovan Letity judex Josim Gagity Tessa Goloigrity Stephan Zavissin Petar Korov Jovan Paity

Stephanus Kernajacz notarius.

U devet punktova i odgovora na njih varošice Sente (oppidi Szenta) koje su 23 februara 1771 stilizovali Nikola Latinović de Borsod, sreski sudac, i Lovra Matoš (Mattos), jurasor Bačke županije, nalazimo drugi prevod latinskih pitanja koji dokazuje bar toliko da ta pitanja nisu jedanput prevedena za sve konskriptore, nego ih je svaki konskriptor prevodio po svom znanju i umenju. Tekst o Senti kao da je preveo pismeniji čovek koji se nije ropski držao latinskog originala, nego je dao slobodniji i razumljiviji prevod. Radi poređenja, saopštićemo neka od njegovih pitanja i odgovora:

mo Ima li ovo miszto za szada kakvi urbarium? Ako ima, kakvije? i od kojega vrimena pocseo, i uneszen jeszt?

do Ako li nejma urbarioma, podlozsnicsku duzsnoszt csineli podlozsnici i ukutyani po contractu ili po obicsaju kakvome? od kojega pak vrimena takovi obicsaj pocseo, illi contract ucsinyen jeszt szgoszpodarom zemalyszkim, a pria szadasnyega urbariuma i contracta nije li bio urbárium ili contract kakvi? i kada je pocseo szadasnyi obicsajni danak?

4 to Kakvu koriszt imadu sziditelyi od ovoga miszta i hatara, i kakve sze kvarnoszti nahode u ovome hataru?

Ad 4tum: Sto sze oratye zemlye doticse, od Brda do Tisze dva tala dobra jeszu, a po tretyem szlatine jeszu. Koszatya zemlya na vlazsnoj godini dobra je. Tersku za nassu potribu, kad rodi, zadoszta imamo, ali evo tretya godina kako netye da rodi. Zaradi lana i kudelye, vode zadoszta imamo. Dva vassara priko godine imamo, auguszta i novembra miszecza; ali od nyi szlabu pomoty imamo. E converso. Kako szmo gori kazali pod Brdom oratye zemlye tretyi tal pod szlatinama sze nahodi, sto pak na Brdu oremo, zenilve szu divije i zsedne, i zato malo kad od oranya na Brdu fajdu imamo, budutyi da od szusse izgori, illi prpa (certa insecta, kaže latinski tekst) popije, takogyer ako sze dve godine szije, tretye ništa ne rodi. Na koszatyoj zemlyi szusni godina szva trava izgori, i kosziti ništa ne mozsemo; passu malenu i tisznu imamo tako, da ni oratyi volova na-paszti ne mozsemo, nego kad oremo, dosztakrat raniti imamo; iz duboki takogyer bunara illi iz ardova pojimo. Nikakve surame kod nasz ni na blizu nije. Novacz niti Tiszom, nit kiriom, nit kopanyem dobávit moxemo. U szuvacsa sz-konyszkim pogibelom (cum equorum ruina) mliti imamo. Buduty da sume nemamo, tako ni zsirovine imati mozsemo.

…Ad 5tum: jedan gazda, koji szvoj plug imade, mozse imati zemlye oratye po 25 dana, a koszatye po 10 koszacza. Jedno pak jutro zemlye oratye po 3 mirova szimena prima, a otava sze nigda ne koszi, jerbo ne rodi, ako bi pak i mogla roditi, ne bi sze koszila, zašto marvi passe nemamo.

Toliko iz pitanja i odgovora o varošici Senti. dok je ona još bila gotovo čisto srpsko naselje. Jer, te su odgovore, 25 febr. 1771, potpisali ovi poglavari Sente:

Meleta Peičić birov Duka Zubanov tanačnik Krsta Slavnić eškut Petar Branovački Nikola Branovački Gaja Bajac Mihailo Barjaktarov Živan Obradov Joan Vukov

Dmitar Pavkov Rácz János Mélykúthi Nagy János

Ovamo spada i »pravi pcselah tirnarenja nacsin« koji je, najpre Namistnomu vichu, a potom i celoj »pridragoj domovini« štampom uputio njen »priponizan sluxbenik, Josip Toldy, kameralni inspektor«, iz Sombora, 12 svibnja 1789. U Toldyevu spisu koji obuhvata nešto preko 6 strana folija, govori se najpre o nezgodama za pčele koje su nastale izoravanjem pustara za nove kolonije i konstatuje se

da u Macxarskoj malo troshka potribujuche timarenje pcselah na toliko dan na dan gorje postaje, da oni, koji su do sada 50—60 koshnicah illiti ternkih pokazati mogli, vech mucs-no 4—5 imadu; i zato se kod nas meda i voska teshko samo toliko dobiva, koliko samima likarnicama za njihovu potribu zadovoljno bilo; a kamo da se tko uffati moxe, u takvima prigodama, shtogod od ovoga dohodka u inostranske vilaete prodati,, shto do sada mloge hiljade donashalo je.

Pored »csestih potopa, uzmloxanog naselenja i zlih vremena«, pomalaksanje pčela po Tholdyju ima još jedan uzrok: »tako kod pcselah, kako i u drugomu gospodarstvu smotreno jest, da je 6ta 7ma godina opchinito neplodna: dakle umloxane pcsele opet pomalaksaju.« Da bi se to izbeglo, Tholdy predlaže dve mere:

»1vo, kada je potop, kada su zla vrimena, i druge ovim spodobne prigode, da bi se rojenje pcselah pripricsilo; 2go da se pcsele ne potuku«.

U duhu onog vremena, Tholdy i za pčelarstvo predlaže reforme i trudi se »iskoreniti duboko zakorenite pridsude«.

»Vrime je, da se onoga neutemeljitoga izgovora: ovako je i moj otac csinio, okane, i da se staroga timarenja nacsina vech nederxe. Zashtobo da mojemu ocu njegove njive gju-briti nije potribno bilo, ne slidi, da ni meni ne valja, ako drugacsie korist od njih imati xelim«.

A onda, u 13 tačaka, daje Tholdy savete pčelarima, kako da povećaju broj svojih košnica i korist od pčela.

1. Trnke neka se, u vrimenu rojenja ne postavljaju na blizu, pošto matica, kad izleti da se zaplodi, lasno može zabluditi i od drugih pčela ubijena biti.

2. Trnke kad roj puštaju treba »na dvi. tri strane razdiliti, i nato-liko mistah postaviti«, da se rojevi ne pomešaiu i medu sobom ne satiru.

3. »Ternku u kojoj malo pcselah imade, nikada ne valja roiti pustiti«.

4. Ako iz slabe trnke ipak izleti roj, treba ga u matičinu trnku vratiti, da bar ova bude »brez pogibelji«.

5. Isto treba činiti i ako trnka pusti drugi ili čak treći roj. pošto »trnke koje malo pcselah imadu. skoro svaki put poginu, jerbo njiov broj veoma slab jest, zabranu sebi na čilu zimu pripraviti«.

6. »Kasno rojechu ternku niposhto ne valja roiti pustiti, akochemo da roj, zajedno s maticsinom ternkom ne pogine*.

7. »Maleni rojevi ne imadu se sami po sebi ostavljati, nego dva tri ujedno sloxiti, da iz njih jaka ternka iziđe«.

8. ».Maleni rojklii, koji straxnji izlete, imadu se s takvima ternke,

9. Kada se sjedinjuie više nevaljanih rojeva, »pervi roichi imadu koje su po dobromu promotrenju slabe i brez matice najdene, popraviti i objacsiti«. se s pervima, drugi s drugima, a trechi s trechima sloxiti«, itd.

To su jedini načini na koje se mogu košnice ojačati, a ima i drugih. Najglavniji od ovih jeste: da se pcsele pri oduzimanju meda ne potuku, nego sačuvaju. Tako se već radi, kaže Tholdy, u trenčinskoj, turčanskoj, oravskoj i liptovskoj županiji, ali, o tom načinu se u ovom uputstvu Tholdyja ne govori. Svakako je ostavljeno za kasnija uputstva koja on obećava. I dotle pak, Tholdy je pozvao pčelare da sve svoje primedbe na njegova uputstva dostave »na slavnu bacsku Kameralnu Ad-ministraciu«, a on se »iz serdca rad zavezuje i.obechaje takvomu na pitanje njegovo odgovoriti«.

Kao što se iz citiranih tekstova vidi, ovo je uputstvo prevedeno vrlo dobrom štokavskom ikavkaštinom, a i pravopis je manje mađarski, a više pravopis slavonskih pisaca 18 sto-leća (nj kao i danas, a ne ??; eh, a ne ty za č; ?, a ne zs za ž; sh za š”, itd.).

Štokavskom ikavštinom štampan je oko godine 1772 Urbarium Marije Terezije koji smo mi videli onakav, kakav je 11 avgusta 1772, Andrej Sučić, sreski sudac bačke županije, regulisao u Begeču, selu futoškog spahiluka, u prisustvu spahijskog inspektora, Nikole Latinovića, i podložnika, samih Srba, stanovnika Begeča. Kod ovog urbariuma je najinteresantnije to, što znamo da je njegov srpsko-hrvatski tekst izrađen u Bačkoj. Naime, Namesničko veće je 1 decembra 1769 poslalo primerak novog urbariuma i naredilo Bačkoj županiji da ga prevede na ilirski jezik.

Tekst ovog urbáriuma je, rekosmo, štampan; ali mu je štampan samo onaj deo, čije su odredbe obavezne za sve spahije i za sve podložnike; a ostalo je prazno mesto za lokalne, običajem utvrđene odredbe. Ovo spominjemo zato što dokazuje da je i izvršilac nove urbarialne regulacije u srpskim, bunjevačkim i šokačkim selima morao znati srpsko-hrvatski, da bi štampane odredbe urbariuma mogao dopuniti upisanim odredbama lokalnoga karaktera. Ko je dopunio urbarium sela Begeča, da li sreski sudac, Andrija Sučić, ili njegov pristav, Emerik Vály, ne znamo. Možemo samo konstatovati da je pravopis i u štampanom i u dopisanom tekstu isto onako mađarski, kao i u navedenim odgovorima na devet urbarialnih pitanja.

Ali, da vidimo tekst novog urbariuma u »ilirskom« prevodu.

Na pitanje: šta je »podloxnik i!i pođajnik duxan davati svojemu zemalvskomu gospodinu«, odgovara novi urbárium da čitavoga kućišta podložnik (a za ?????, kao za selo prve klase, to znači podložnik koji od spahije ima 32 jutra oranice po 1100 kv. hvatova jutro) »svake ne-dihe jedan dan. od izhoda do zapada szuneza (eszapecs hod ovamo i onamo, takogver vrime od poehinka, i rane) zavoje marve i szvoi koli u vrime ??????, pak sza esetvero marve szvojom hranom i plugom szpa-iluki, poszlovati tJusantye biti; ako pak koi podajnik zaradi ??????????? esetvero marve szpomenutim naesinom oranye szversivati ne bi mogao, ooaki podajnik zdrugim szpregnuvssi jedan dan ??????, dva dana poszlom mora izversiti, ništa ??????? onaki teretan posztó szvakog oranya szamo jedan put duxan je uesiniti… Svaki podloxnik, ne manye sztanovnik svoju vlasztitu kuchju ima-juchi arendu iliti bir priko godine neraziucsno zemalyszkomu goszpodinu forintu jednu u dvaput. Svaki csitavoga kuchischa podloxnik goszpochini preko godine datiche: dva pileta, dva kopuna, dvanajszt jaja, maszla raztoplvenog jedan polics. Visse ova szád izmetnuta davanya u skupa trideszet csitavoga kuchischa podloxniczi, jedan put u godini jedno tele ili miszto teleta gotove novce 1 forint 30 krajczara datichen. Od szvake fele ploda zemlye (izvan od kuttyne bastye sijanya i roda) tako iz ptsela, jagancza, kozlicsa. koje one godine jeszu sze na-plodile duxni jeszu iztiniti devetak podloxniczi zemalyszkomu gospodinu dati.

Najzad, spomenućemo još jedan akt iz godine 1813, iako nas njegov sadržaj vrlo malo interesuje. To je naredba o lutriji koju je car Franjo izdao dvadeset i drage godine svoje vladavine, u Beču, a koja ima in fracto dva teksta, nemački i, recimo, bunjevački; nesumnjivo, poslednji tekst je namenjen svim Ilirima, tj. Jugoslovenima. Isto je tako nesumnjivo da je ovaj prevod nastao u Beču, a ipak je i štokavski i ikavski. Po tome i jest interesantan, jer dokazuje da ta štokavska ikavština nije uvek bunjevačkog porekla, nego je, može biti, postala kancelarijski jezik za sve Jugoslovene Austrije. Evo ulomka iz ove naredbe.

»Buducsi da smo spoznali, da dosadashnyega vrimena u Igri Lotterie obstojeni baratanya i obavlanya nacsin dostaputi uzrok biashe da se igrajucsoj obcsini s urednimah Originalcedulamih nije moglo svakiput zadovoliti… jesmo za dobro iznashli drugoga, za igrajucsu obcsinu prostiega, prilicsniega i sigumiega nacsina urediti… Iz ovoga indi uzroka ocsitujemo, i svimah na znanje dajemo, da sve pervashnye koje su obstajale Lotterije Naredbe jesu ukinute, i odregyujemo da bi u poslidnye nadospiucse vrime tako Derxanstva Lotterie kako i isti igracsi na slidecse naredbe pazili, ove obderxavali, i sebe polak oviuh Pripisa ravnali.«

Bečki ovaj pravopis, naravno, manje je mađarski (jedino cs = č i ny=nj), a više je jednak s pravopisom slavonskih pisaca 18 stoleća. Toliko, zasad, o gornjem pitanju. Znamo za mogućnost da su zagrebački filolozi već pisali o kancelariskom jeziku namenjenom svim Jugoslovenima Austrije 18 stoleća, o njegovu poreklu i razvoju. Ali slutimo da upotrebu tog jezika u Vojvodini nisu proučavali, a naročito da nisu proučavali susret tog jezika sa govorom bačkih Bunjevaca. Zato smo i pokrenuli napred istaknuto pitanje bunjevačkoga govora u zvaničnim spisima Bačke županije; pokrenuli smo to pitanje, iako njegovo rešavanje zahteva mnogo obimnija proučavanja.

Autor: Vasa Stajić ( Glasnik Istoriskog društva u Novom Sadu. – ISSN 1451-2688. – 13, 1-2 (39-40) (1940), str. 162-168.)