1

Сања Лазаревић - Радак (Балканолошки институт,САНУ)

ХИБРИДНОСТ И ИСТОРИЈСКА ИМАГИНАЦИЈА:

МОТИВ РЕВЕРЗИБИЛНЕ КОЛОНИЗАЦИЈЕ У РОМАНИМА САЛМАНА

РУШДИЈА

Апстракт: Издвајајући два романа Салмана Рушдија: Тло под

њеним ногама (1999) и Чаробница из Фиренце, (2008) указујем

на мотив реверзибилне колонизације – оне у којој Оријент

колонизује Окцидент, мешајући се и стапајући са њим. Реч

је о Рушдијевом експерименталном ре-креирању прошлости и

могућностима њеног поновног читања које открива две

упоредне Ренесансе, две цивилизације, два Златна Доба, и

најзад, два компатибилна света. Оријент осваја Окцидент и

намеће му своје институције; Окцидент чини исто на

Оријенту креирајући јединствени хибридни свет. Реч је о

неминовној двостраној хибридизацији, која указује на

порозност физичке географије, потрошност линија које деле

„нас“ и „друге“, те перцепцију културног плурализма у

Рушдијевом тексту. Интерпретација романа се креће у

оквирима постколонијалне критике задржавајући уобичајена

кроскултурна, те постколонијална значења реверзибилне

колонизације као културног „бумеранга“ који помера или

проширује устаљене вредности и стандарде.

2

Кључне речи: Салман Рушди, Оријент/Окцидент,

постколонијализам, хибридност, измештеност.

САЛМАН РУШДИ И ПОСТКОЛОНИЈАЛНА КЊИЖЕВНОСТ

Постколонијална књижевност је сведок неједнаких снага

културне репрезентације укључених у борбу за ауторитет унутар

модерног светског поретка. (Baba 2004:314). У последњих

двадесетпет година њен теоријски продужетак доживео је врхунац

популарности, био је третиран као идеолошки ангажован и

еластичан приступ, али је истрајао као релевантан теоријски

оквир у који се смештају проблеми измештености субјекта и кризе

идентитета као последице колонијалног стања и хибридизације

света ( Spivak 2003, 72-74). Управо је дело једног од

најпознатијих савремених писаца, Салмана Рушдија, привучено

центрипеталном силом, за постколонијалну теорију уобичајених

мотива: миграције, адаптације, акултурације и најзад

мултикултурализма или да се послужим Рушдијевом формулацијом,

„чатнификације историје“ (Jang 2013: 13). Рушди је високо место

у савременој књижевности заузео објавивши свој луцидни и

фантастични роман Деца поноћи (1980) у којем нови политички

живот Индије започиње рађањем деце на дан њеног ослобођења од

британске колонијалне власти. Надарена телепатијом и магијским

моћима, „деца поноћи“ комуницирају покушавајући да коригују

друштвену ситуацију, али не одолевају поделама унутар властите

организације. Поигравајући се сећањима и историјом, у овом

роману, Рушди уводи митолошке заплете, открива психолошке

3

истине и портретише Индију као парадигматични постколонијални

простор. Наредни роман, Сатански стихови (1988) је његово

најпознаије и најконтроверзније дело у којем критикује

религијски фанатизам, али и исламску традицију, што га доводи у

центар медијске пажње када је Ајатолах Хомеини - вођа Ирана

прогласио фатву над њим. И најзад, Imaginary Homelands (1992),

збирка критика и есеја који обухватају књижевне и политолошке

огледе; филмске критике и рефлексије о искуству измештености,

постала је инспирација генерацијама постколонијалних критичара

и узор писцима Трећег света. Од Едварда Саида који први чита

рукопис Сатански стихови до савремених критичара колонијализма

попут Роберта Јанга и Хомија Бабе, интерпретација Рушдијевог

дела заузима базична поглавља постколонијалне литературе.

У Рушдијевом тексту централно место заузима естетизација

сусрета различитости, где се измештеност и нестабилност

идентитета препознају као резултати континуираног присуства

„старог“ (матичног) само-идентификовања и вредносних мерила

метрополе у коју је оно измештено. У том смислу, његови

карактери су „културни хибриди“ - њихов идентитет се нашао у

процепу, на границама културних утицаја. (Marcez 2007 172-194).

Стога пролазе кроз осећање културне дислокације и еквилибрирају

између култура, изложени психолошким и социјалним опасностима

чине експлицитном политику културних идентитета. Рушди

тематизује међуповезаност људи који живе између Истока и Запада

док се једновремено заузима за идеју да сваки културни хибрид

мора да се помири са имигрантнском свешћу путем транзиције од

неприпадања до реализације новог идентитета.1 Амбивалентна

15. S obzirom da Rušdi odbacuje termin „emigrant“ kao rasistički, u daljem tekstu ću izbegavati njihovu upotrebu, zamenjujući ih pojmom „hibrid“za

4

територија коју хибрид напушта не нестаје након физичког

измештања, већ га прати на његовом путовању – док пролази кроз

градове, земље и хемисфере, он носи замрзнуте оквире

конструисане меморије – имагинарне домове насељене својим

страховима и жељама. Стога Рушдијеви хибриди живе у фантазији

којом компензују празнине у сећањима. Њихова фантазија је део

стварности. Она им помаже да ослободе креативни потенцијал

комбинујући сећања, машту, стварност, властите и колективне

портрете у будућности. Управо је хибрид онај субјект који свет

треба да научи прилагођавању, прихватању разноликости јер га

сагледава на начин на који не-хибрид не може ( Nierste 2010:

5). Ова врста текста се назива и магијским реализмом. Он

извире из евроцентричног покушаја да се у оквирима западног

критицизма и западне онтологије интерпретира тело текста које

Окицденту упорно измиче. Магијски реализам је европски

означитељ за „не-европску“ књижевност – ону која је упркос

ефектима асимилације задржала статус књижевности Трећег света

обухватајући оригиналне ауторе, ознаке радикалног алтеритета, а

која услед неминовности именовања и категоризације сачињава

предмет западне критике. За Рушдија је магијски реализам као

потомак надреализма, израз свести „Трећег света“. Он преноси

слике и утиске из „полу-формираних“ друштава у којима трају

борбе између наизглед старог/традиционалног са наизглед

новим/модерним; у којима су јавна корупција и лични бол

видљивији, снажнији и вулгарнији него у земљама такозваног

„Севера“/“Запада“ за који везујемо периоде економске и

социјалне стабилности. Овде се „немогуће“. „магичне“ ствари

дешавају стварно, у свакодневици, под светлошћу дана (Rushdiekoji se on opredeljuje.

5

1991: 302). Иако њени представници указују на парадоксалну

формулацију, на оксиморон који се супротставља картезијанској

логици од које именовања и почињу, она се задржала у речницима

књижевности изазивајући неке од првих асоцијација на Хорхеа

Луиса Борхеса, Гинтера Граса, Салмана Рушдија и Габријела

Гарсију Маркеса (Lopez, 2010: 143).

Рушдијеви „магијско-реални“ карактери се, сасвим у складу

са постколонијалним стањима, суочавају са дестабилизацијом

личности представљеном удвостручавањем стварности и

имагинације. Личности имају своје парове и контрапарове. Оваква

стања удвостручености остају ознаке психолошког здравља, а не

схизоидне подвојености јер личности задржавају емоционалност,

капацитет за давање и безусловно вољење. Једновремено стања у

којима се налазе постају метафоре последица са којима се Индија

суочава по окончању колонизације или кроз која пролази

самостални Пакистан. Други, уобичајени постколонијални мотив је

супротстављање бинарним опозицијама поступком креирања парова

карактера чију суштину и значење проблематизује. У овом

поступку он се супротставља једнозначности позитивистичког

центризма, али и сажима логику Упанишада док се ослања на

богате карактере хиндуистичких божанстава састављене од тежњи

за стварањем колико и уништењем; мотиве испуњене љубављу и

мржњом. На тај начин отвара универзални свет којим се

супротставља картезијанској логици добро/зло; бело/црно;

пријатељ/непријатељ, избегавајући поларизације и осуде. Као што

ћемо видети, он овде имагинативно проширује трендове који

јачају по окончању колонизације, педесетих и шездесетих година

двадесетог века. Ова концепција настаје из епистемолошког

6

заокрета насталог у првој половини двадесетог века као реакција

на позитивизам, рационализам и детерминизам и јача у правцу

релативизације рационалистичког детерминизма. Радикална критика

дуалистичких и реалистичких парадигми, карактеристична за

постколонијална разумевања политичког, код Рушдија се

препознаје у мешању стварности и имагинације - конструисање

реалности испуњене парадоксима, амбиваленцијом и иронијом

( Semprini 204: 71).

Трећа постколонијална особеност његовог текста јесте

својеврсна интерпретација историје, или пак ширење

историографске перспективе која за полазиште има увид у

разнолике аспекте феномена глобализације. Мноштво историјских

догађаја може се анализирати сукцесивно и праволинијски како то

чини западна историографија, али их Рушди радије интерпретира

као фантастичне наративе и алегорије, тражећи њихово

универзално митско разрешење откривајући да је историја увек

фикционална онолико колико је документарна. Историја је

заснована на претпоставкама, она је наратив као и сваки други и

може се кретати у различитим правцима, разрешавати се на више

начина. Рушдијева историја није оптерећена симетријом

дијалектике и еволуционистичким конотацијама. У том смислу,

„историја“ којом се служи производи, ако не обрнуту, онда

другачију перспективу од очекиване.

ПОВРАТНА КОЛОНИЗАЦИЈА И БУДУЋНОСТ ХИБРИДНОГ СВЕТА

7

Формулацијом „реверзибилна колонизација“, постколонијални

критичари означавају два феномена. Најпре, латентни страх од

могућности да је колонизатор или путник, кроз егзотизам,

заражен културом Истока коју ће даље преносити и репродуковати

на Окцидент. Овакви мотиви су популарни у касној готској

књижевности деветнаестог века када је империјализам био на

врхунцу и када се масовније упознају други. Насупрот томе,

двадесетовековна реверзибилна колонизација је парадоксални

страх од глобализације која омогућује најпре насељавање

бројних, скоро неименованих народа и успостављање њихових

културних модела у земљама Центра, а потом слободно

практиковање устаљеног начина живота. Обрнуто освајање отпочиње

насељавањем, наставља се зближавањем, уједначавањем света и

настанком својеврсне културе метрополе. Наиме, од средине

деветнаестог века, наступа један је од најдужих периода

масовних миграција на Запад и колонијалне експанзије на Истоку.

Постколонијализам указује на стрепњу Окцидента од овог процеса,

на пригушени страх да за уједначавањем следи доминација

некадашње периферије над центром. Упркос сегрегацији, обрнута

колонизација се почиње читати као глобализација. Она означава

све гушћу повезаност технолошке структуре, компресије времена и

простора; стварање глобалног тржишта и распростирање истоветних

форми институција на целокупан простор света ( Štrbac 2008:

41).

ПОВРАТНА КОЛОНИЗАЦИЈА И ГЛОБАЛИЗАЦИЈА

8

Мотив реверзибилне колонизације и глобализације је све

изразитији у Рушдијевим романима - претходни идентитет његових

ликова није обрисан, нити уништен дислокацијом, већ само

привременом и несвесном опресијом властите културе од стране

„супериорног“ културног модела. Културна алијенација и криза

ауто-имиџа хибрида рефлектују се у језичкој алијенацији, у

расцепу који се отвара између искуства места и језика

(Ashcroft, Grifiths, Tiffin 2009: 8) Културна алијенација и

криза ауто-имиџа хибрида рефлектују се у језичкој алијенацији,

у расцепу који се отвара између искуства места и језика.

Рушдијеви карактери су изложени погледима оних који не могу

одредити јесу ли Индијци заправо Италијани, Румуни или Шпанци

(Rušdi, 2003).

Њихове животе одређује тачка гледишта трећег лица (Third

person Point Of View). Обликована у правилу огледала Окцидента,

тачка гледишта трећег лица допушта да хибрид (емигрант) о себи

мисли као о предмету и себе посматра као објект (Petković 2010:

34). Они који напуштају Индију и одлазе на Запад постају

субјекти прилагођени жељама метрополе, али и амбивалентни

субјекти свесни моћи нове културе и њених опасности. Хибрид

стиче способност дистанцирања и постајања двоструким критичарем

– друштвеног контекста из којег долази и друштвеног стања у ком

се нашао. Одавде и потиче његов „магијски“ таленат, његова

„аутохтона“ могућност комуникације са два света. У тој вези

између скривене, мистичне могућности критике и односа између

погледа и објекта посматрања; између представе о метрополи,

стварности метрополе / представе о Индијцу и унутрашњег живота

9

Индијца јесте централна тачка колонијалног идентитета која

траје дуго после деколонизације и који је полазиште Рушдијевог

индивидуалног искуства и његова креативна мотивација. Латентно

или манифестно, проблем смештања и измештања, искуство

суочавања са трећим простором присутно је у свим Рушдијевим

делима, док је оно несумњива потка „Деце поноћи“ и „Тла под

њеним ногама“. У оба романа динамика миграције, онемогућава

субјекту Трећег света да се устали, а у Првом свету његово биће

је предмет фасцинације и жудње. Покушај да се обимно и сложено

Рушдијево дело синтетизује и интерпретира своди се на пуку

симплификацију, изналажење оквира и груби инструмент који тек

треба да омогући надовезивање на његов роман „Тло под њеним

ногама“, у којем ћемо најпре пратити први модел реверзибилне

колонизације – оне коју хибридни субјект перцептивно и

симболички врши када стигне у метрополу.

„TЛО ПОД ЊЕНИМ НОГАМА“ ЕЛЕКТРИЧНА ГИТАРА И СИТАР ЗА ОРФЕЈА И

ЕУРИДИКУ

Они који напуштају Индију и одлазе на Запад постају

субјекти прилагођени жељама метрополе, али и амбивалентни

субјекти свесни моћи нове културе и њених опасности. Хибрид

стиче способност дистанцирања и постајања двоструким критичарем

– друштвеног контекста из којег долази и друштвеног стања у ком

се нашао. Одавде и потиче његов „магијски“ таленат, његова

„аутохтона“ могућност комуникације са два света. У тој вези

између скривене, мистичне могућности критике и односа између

10

погледа и објекта посматрања; између представе о метрополи,

стварности метрополе / представе о Индијцу и унутрашњег живота

Индијца јесте централна тачка колонијалног идентитета која

траје дуго после деколонизације и који је полазиште Рушдијевог

индивидуалног искуства и његова креативна мотивација. Латентно

или манифестно, проблем смештања и измештања, искуство

суочавања са трећим простором присутно је у свим Рушдијевим

делима, док је оно несумњива потка „Деце поноћи“ и „Тла под

њеним ногама“. У оба романа динамика миграције, онемогућава

субјекту Трећег света да се устали, а у Првом свету његово биће

је предмет фасцинације и жудње. Покушај да се обимно и сложено

Рушдијево дело синтетизује и интерпретира своди се на пуку

симплификацију, изналажење оквира и груби инструмент који тек

треба да омогући надовезивање на његов роман „Тло под њеним

ногама“, у којем ћемо најпре пратити први модел реверзибилне

колонизације – оне коју хибридни субјект перцептивно и

симболички врши када стигне у метрополу.

„Тло под њеним ногама“ је како запажа Тони Морисон

„глобални роман“. Но, његов први слој је заправо митски јер

оживљава архетипски мотив савршенства неостварене љубави

повезујући супротстављене светове и прекорачујући границе

култура. Истовремено, овај роман је оригинална историја

рокенрола и субкултура које је овај музички правац произвео.

Умед Мерчент је уметнички фотограф који нам приповеда о

необичној љубави између Ормуса Каме и Вине Апсаре - савремених

Орфеја и Еуридике у свету рок музике. Сећања на ово двоје људи,

заправо су Умедове изоштрене фотографије, а свако поглавље

јесте један низ Умедових слика које творе јединствени наратив.

11

Фотографије су мешавина стварности, сећања, и Умедовог угла

гледања (перцепције, фокуса и фотографисања). Сликање почиње у

детињствима троје људи, која су, свако на свој начин, несрећна.

Троје деце остају психолошки погођени породичним трагедијама.

Вина је једина преживела кћер жене која ја масакрирала своју

децу, супруга и стотине животиња. Вина их затиче мртве што се

као прогањајућа, трауматична слика (ментална фотографија)

понавља у њеним сећањима и начину на који интерпретира свет.

Ормус Кама долази из породице угледног оца, за кога се доцније

испоставља да је каријеру изградио на фалсификовној дипломи, и

побожне мајке тешког карактера. Он живи са аутистичним братом и

братом – серијским убицом у снажној, наткриљујућој сенци

мртворођеног брата близанца са којим комуницира стварајући

музику. Вину и Ормуса повезују личне трагедије, породичне

патологије и из њих рођена уметност. Попут универзума, њихова

љубав настаје из звука, из вибрације. У том смислу, они су две

Индије - располућене, политички и идеолошки, културно рањене

Индије која из политичких и економских разлога постаје

егзотична атракција, нешто попут факира, попут левитирајућег

мајмуна, увек радикално другачија, увек радикално атрактивна.

Наратор Умед остаје негде између Вине и Ормуса као повремени

Винин љубавник и повремени Ормусов пријатељ. Узајамно тражење

Вине и Ормуса након напуштања Индије и одласка на Запад није

само тражење целовитости и задовољење емоционалних тежњи и

еротских жеља, већ парадигма повратка у свирепи и несигурни

„загрљај“ Индије коју погађају политичке поделе а уситњавају

земљотреси. Компас не налази ону другу половину, ону другу

Индију, већ је она колумбовски, веспучијевски замењена за

12

Америку – парадигму измештености, миграција, хибридни простор у

којем свако може имати жељени идентитет, или мешавине

идентитета:

Amerikanac postaješ prosto tako što to poželiš, a

time što postaneš Amerikanac uvećavaš broj raznih

vrsta Amerikanaca koji se mogu postati, to sad,

pričam uopšte? O.K:?, a posebno u Njujorku.(...)

Nepripadanje, to ti je vidiš jedna stara američka

tradicija (Rušdi 2003: 409).

Вина и Ормус – емигранти, хибриди, поставши рок звезде,

освајају Окцидент који жуди да буде освојен јер и сам пати од

нестабилности идентиета. Он прижељкује сексуалност Истока, тежи

да буде јоги, да постане трансценденталан, и очаран је сваком

вибрацијом Оријента. Младићи и девојке дуге косе налазе гуруе,

налазе алтернативне путеве живљења и имитирају нове рок звезде

Ормуса и Вину:

V-D-Ohh! Amerika je dezorijentisana, u potrazi za novim

glasom, i priklanja se njihovom. Mladi Amerikanci

ukrcavaju se u Orijent ekspres VDO benda u potrazi za

novim granicama (Rušdi 2003: 468) .

Уједначени свет метрополе сада је све мање место прецизно

постављених граница између раса и нација. Оне се растачу у

новим идентитетима, у протестима за мир, у идеологији

заједништва. Када Окцидент улази у Оријент са рокенролом, са

13

бит фризурама, са боливудским имитацијама рок хитова, Оријент

улази у Окцидент са својим гуруима, мирисним нотама, са

одуховљеним или секуларизованим Гандијем, Бхагавад – Гитом.

Винин живот у Њујорку је испуњен практиковањем ајурведе,

медитацијама, јогом, проповедањем начина живота у доба

Калијуге, колико и сексуалним авантурама, дрогом, испадима на

поп сцени коју је освојила за само неколико година од свог

доласка у Америку. Она држи предавања о ајурведским принципима

живота, али прихвата концепт слободне љубави који затиче у

Њујорку. Њен политички концепт је мешавина гандијевског

ненасиља, латиноамеричког триконтинентализма, она је

парадоксална, неспојива, попут слике Индије у колонијалној

машти. Ормусов лик је изграђен на биографијама Елвиса Прислија

и Џона Ленона. Ормус композитор, жртва, он је сексуални магнет.

Сви га желе:

Saleću ga na ulicama, zbunjene njegovom lepotom i

otmenim držanjem. Vrata usamljenog grada širom se

otvaraju. Ponekad bi priznao da je mlada nada stanice

Radio Fredi, i iskusio prve proždrljive poglede na

sebi, opojne darove zapadnjačke slave. Ubrzo su mu

indijsko poreklo, porodične veze i koreni izgledali kao

daleka prošlost. Na bleštavoj svetlosti sadašnjeg

trenutka smanjuju se i nestaju. Čak ni rasa mu više ne

izgleda kao čvrsto utemeljena činjenica. Shvati da ovi

novi ljudi ne primećuju njegove rasne odlike ( Rušdi

2003: 360).

14

Метропола гута разлике, свет се уједначује, а значења расе

и нације се преплићу. Но, она не нестају, камуфлирано се увлаче

у подозриве погледе, користе се по инерцији и смештају у питања

припадања и континуитета. Ормус у својим размишљањима полази од

наметнутог британског деветнаестовековног концепта расе која

подразумева читав комплекс физичких и психолошких

карактеристика. Та раса, иако „аријевска“, иако „етнички

древна“ и „дравидска“, у британским извештајима и колонијалним

енциклопедијама постала је „индијска раса“. Она је употребљена

најпре као реторичко, потом, практично средство деструкције

(Veler 2002:7). Ормус више не осећа да је припадник „друге

расе“. Али, почиње осећати да је сада камуфлирани освајач.

„Већ су га били сврстали међу Јевреје, а сад, кад би запао

за око некој девојци на „веспи“ или мотору, буби или „минију“,

са вештачким трепавицама и у чизмама са високим потпетицама,

кад би зауставила кола уз шкрипу кочница и понудила му превоз,

открио би да је девојка у недоумици да ли је Италијан, Шпанац,

Румун, Француз, Латиноамериканац, „црвенокожац“, или Грк. Иако

ништа од свега овога није тачно, не би је разуверавао; при овим

кратким сусретима заклонио би се под плашт туђих представа о

себи. Кад га директно упита, одговара искрено, али све више га

чуди што људи, посебно младе жене сматрају његову праву расну

припадност толико привлачном, из

tako plitkoumnih razloga, koji su u osnovi rasistički.

O, to je tako duhovno, govorile bi dok bi im je odeća

klizila niz telo. Tako, duhovno, jašući ga poput

pastuva. Duhovno, mrdajući zadnjicom, poput kuje. Iako

15

ponižen, ne može da odoli ovom izazovu. Duhovi Indijac

se diže i telesno osvaja Zapad (Rušdi 2003:360)

Рушди се везом између колонизације и сексуалности бави још

у роману Срамота. Омар Хајам Шакил, син три жене, хипнотизер и

представник корупције и лицемерства који господаре политичком

сценом Пакистана и Индије, привлачан је „белим женама“:

Претерана ружноћа Омара Хајама, у комбинацији с очима

и гласом, чини га привлачним за неке белкиње. Подлежу

његовим кокетним понудама хипнозе, његовим прећутним

обећањима мистерија Истока: одводи их у унајмљени

хотелски апартман и потчињава. Ослобођене, по општем

признању, од ситних инхибиција, оне Искија и Омара

часте жестоким сексом (Rušdi 2013:20).

Доцније у роману Кловн Шалимар, Индија, кћер бившег

америчког амбасадора, среће Шалимара становника Кашмира –

границе, егзотике која јој, упркос имену, тамној пути и црној

коси, недостаје да би била целовита, први пут желећи да се

преда, да буде заведена и потчињена:

Šalimar iz Kašmira ju je pratio do prizemlja. Da li je

legalno došao? Da li ima isprave? Da li uopšte ima

vozačku dozvolu? Zašto je dobio zaposlenje? Da li ima

veliki penis, penis koji vredi gledati kasno noću u

hotelu? Otac ju je pitao šta želi za rođendan.

Pogledala je u vozača i na tren poželela da bude od

16

onih žena koje bi mogle da mu postave pornografska

pitanja, baš tu usred lifta...“ (Rušdi 2013 20)

У овом роману, реверзибилност колонизације добија шира

значења. Шалимар је попут Ормуса и Вине човек са границе, човек

чије се постојање не може потврдити, онај о чијем онтолошком

присуству и одсуству сведоче „исправе“. Но, овде постаје јасно

да како Рушди пише, „Транзитне зоне традиционално повезујемо са

сексом“ Rušdi 2013: 20-21). Тако је и са граничним

идентитетима. Гранично је привлачно јер на њему можемо дати

одушка недозвољеном, табуисаном, оно подстиче на уживање о

којем се гласно не говори. Сексуални чин се може интерпретирати

као форма освајања. Чин телесног спајања постаје парадигма

културног спајања или уколико је насилан – колонизације. Овде

као да препознајемо трагове идеја Франца Фанона који тврди да

је мушкарац који жели белу жену, онај који тежи да постане

Белац. Но, у овом случају и бела жена жели Индијца (Fanon,

1981:77). Другост привлачи и када није физички манифестована.

Жена коју Ормус среће жели да постане као он, она жели да буде

„духовна“, „трансцендентална“– све оно што се на основу

генерализација везује за Индију. У складу са духом шездесетих и

раних седамдесетих она жели да њена пут буде тамна, да буде

„продуховљена“. Ормус је са, друге стране, „понижен“, али не

може да одоли искушењу. У култури метрополе, раса се не

поништава, она се жели. Но, све ово се чини на површан начин.

За белу Американку, ово је вештачко и „инстант“ духовно

искуство – пенетрација Оријента у тело Окцидента. Нешто попут

брзоделујуће медитације, скраћеног курса јоге, или можда

17

врхунца њеног духовног искуства и искуства повезивања са

Другошћу. Оријент је ушао у Окцидент. Оријент га осваја.

Фантазија о сексуалном односу са Другим открива жељу да се он

поседује. Све што је у вези са њим сугерише виталност, снагу,

али он остаје објект. Дистанца између њих, онај изостанак

„духовности“ постаје елемент који приказује јасну одвојеност

двоје људи где се границе и чистоћа контролишу и чувају (Hard,

Negri 2005: 14). Ова жеља је обострана, премда је једна страна

„плиткоумна“, а друга „понижена“. Њихов физички контакт

означава све израженију хибридност, све учесталију миграцију,

све присутнији синкретизам. Винин и Ормусов долазак у Америку

није значио само њихово прилагођавање Америци, већ и

прилагођавање Америке њима. Но, имплицирано остаје

најзначајније питање: јесу ли заправо Вина и Ормус стварајући

музику, Окциденту пренели и део своје личне патологије. Да ли

је она постала део њихових песама и уткала се у текстове којима

су генерације младих биле „заражене“. Трауматична детињства,

искуства бола, растављености, култ смрти, сталне немогућности

да се буде једно са вољеним, најзад њихове преране, трагичне

смрти почињу да се славе међу младим Американцима. Они који

нису искусили трауму коју су Индији нанели колонизација,

земљотреси, унутрашње поделе и као последица економско

сиромаштво, сада, када су Вина и Ормус мртви осећају њихово

„пост-колонијално“ стање. Оно се слави кроз трибјут бендове,

упорну репродукцију њихових спотова и снимака концерата.

Остајући обележје једне генерације, њихово искуство се преноси

на другу. Уосталом, наратор Умер Мерчент нас тако подсећа на

неуништивност оне фотографије на којој је приказана веза између

18

Индије, антиколонијализма и рок музике. Једно од великих

уметничких достигнућа Запада, један од највећих покрета средње

класе био је подупрт, ојачан идејама и концептима са оне „друге

стране“, друге „културне хемисфере“. Осећање без искуства

остаје тамни траге Винине и Ормусове музичке заоставштине, оне

којом су „освојили Запад“.

ЕВРОПА И АЗИЈА: МОСТ ИЗМЕЂУ ЗАЧАРАНИХ КОНТИНЕНАТА

Манифестно, Тло под њеним ногама и Чаробницу из Фиренце

дели непробојна тематска и стилска граница. Но, централно место

оба романа заузима мешање наизглед супротстављених светова и

производи које оно даје.

Роман Чаробница из Фиренце утемељен“ је у богатој

историографској грађи, но Рушди се у њему ослања на својеврсни

поступак поигравања историјом, указујући на могућност грађења

фикционалног на увек несигурним основама фактографског. Шест

страница коришћене литературе свакако сведоче о

документованости догађаја о којима приповеда. Полазећи од

претпоставке да је сирову историографску грађу и животе милиона

људи могуће оживети само кроз фантазију, поиграва се стварним и

измишљеним карактерима; алузијама на стварне историјске

догађаје и њиховим преплитањем са документованим догађајима.

Како тврди, овај роман је његово најчињеничније дело,

истраживачки рад заснован на годинама прикупљања података.

19

Одсуство универзалних истина у постмодерној књижевности,

доводи се у везу са концептом „нарцистичког наратива“.

Ауторефлексивна структура присутна је у бројним модерним

романима како би пародирала, поткопала „темеље“ нефункционалних

конвенција „законом огледала“ или обрнуте перспективе. Док

нарцистички наратив открива увереност наратора да читаоца уводи

у конвенционалну историју, савремени поглед на историју се

мења. И сам, по образовању историчар, Рушди ствара у време када

се јављају нови приступи историографији, када настаје Нова

историја Колингвуда и Фукоа што се уочава већ у роману Деца

поноћи. Салем Синај, Рушдијев наратор поједностављује

нарцистички наратив, позивајући читаоца да учествује у креирању

и откривању „историјских истина“ и „алтернативних традиција“.

Сећања се преплићу и преклапају, она нестају и поново се

јављају, повремено се поклапајући са историографијом,

политичком историјом која нам је позната из уџбеника, новинских

чланака, која је званична и представља се „објективном“, док

једновремено остаје јединствена и индивидуална историја. У том

смислу, док повремено преноси „конвенционалну историју“,

производи умножене историје које су чатнификована верзија

сећања и забележене прошлости.

Већ овде, у његовом првом значајном роману, до изражаја

долази поигравање са историографијом и меморијом, са

могућностима креирања новог приступа прошлости и могућности да

искривљења која производи сећање јесу пуноправна са

документованим верзијама догађаја. У књизи есеја Imaginary

Homelands, овакав приступ доминира док приказује сударе личне и

забележене историје Бомбаја у којем је одрастао.

20

Роман „Чаробница из Фиренце“ отпочиње посетом Европљанина

могулском императору Великом Акбару. Плавокоси путник – Могул

Љубави стиже у велико могулско царство тврдећи да је потомак

отете чаробнице-принцезе, изгубљене сестре Акбаровог деде и

Фирентинца, те сродник племените могулске лозе. Странац долази

из Фиренце, сања на седам језика, носи невидљиви плашт, тргује

у фантазији и изасланик је енглеске краљице. Рушди овде

антиципира дубоку повезаност Истока и Запада, заједништво,

могућност да „Исток није само Исток, као што Запад није само

Запад, те да нема њиховог сусрета, већ континуиране

повезаности. Уколико је млади Фирентинац у сродству са Великим

Акбаром, тада су, бар по, монотеистичким основама, ислам и

хришћанство једнако сродни. Но петнаести и шеснаести век се у

историографији сматрају добом када је поларизација света била

најизоштренија. Рушди овде даје скицу две дијаспоричне

перспективе: емигрантске и имигрантске. Европски младић, бели

имигрант стиже у окружење које га испрва не прихвата. Стога

показује две стране патње коју доноси измештеност и две

потенцијалне стране хибридности. Протагониста пати од кризе

идентитета и показује да њој не морају бити изложени само

колонизовани народи, већ и Окцидент. Када странчев идентитет

најзад буде потврђен, Акбар ће закључити да Европа нема

будућност, да јој припада прошлост и да долази време нових

империја.

Млади Могул Љубави, у односу на кога је читаво могулско,

парадигматично Оријентално царство, сумњичаво, Великом Акбару

приповеда о прошлости својих родитеља, час оберучке прихваћених

у царству, час одбачених, кажњених и прогнаних. Тако приказује

21

две стране хибридности: ону која изазива стрепњу колико и ону

која може симболизовати јединствени свет Истока и Запада у

којем се сусреће и стапа, „оно најбоље“. Пишући о пријатељству

тројице младића који се прекорачујући границе опипљивог света

крећу између Фиренце која је у то доба у процвату и Истока који

се развија на свој начин, Рушди указује на присуство две

Ренесансе, два Златна доба и две цивилизације. У петнаестом и

шеснаестом веку, Исток је доживео врхунац кроз развитак

уметности, нарочито сликарства и архитектуре и произвео своје

културне центре као што је то на Западу била Фиренца. Премда

онај други свет није знао за први и обратно, њихови културни

успони текли су паралелно. Исток и Запад имали су сличне

врхунце, сличне падове, суочавали се са сличним проблемима и

препрекама.

Један од младића чија путовања о овоме сведоче је Аргалија

кога је, после ратног похода, отета и заробљена могулска

принцеза Каракез, исцелила својим магијским моћима и траварским

знањима. Каракез постаје метафора Истока, а љубав између ње и

Фирентинца парадигма могућности љубави између Истока и Запада.

Ово је љубав заснована на заједничкој мудрости, на акумулирању

знања и вештина колико и на природној привлачности два пола –

две хемисфере.

У другом делу романа, Црноока или Каракез, како је у

Фиренци зову, Анђелика – отета могулска принцеза налази се у

центру пажње. Прича о скривеној принцези почела се ширити од

племићких вила до колиба. Људи су почели да сањају о њој – како

мушкарци тако жене. Представа о Каракез, феминизованом,

„оријентализованом Оријенту“ (Said 2009: 17). је својеврсно

22

слављење женске лепоте и интелигенције праћено архетипским

страхом од њене скривене, деструктивне моћи. Нестала могулска

чаробница из далеког Херата, који је њен љубавник Аргалија

касније назвао „Фиренца Истока“ доказала је да њене моћи нису

ослабиле проласком година и њеном вероватном смрћу. Зачарала је

чак и краљицу мајку Хамиду Бано која обично није имала времена

за сањарење (Рушди 2009: 154).

У историјској чаролији се срећу породица Медичи,

Макијавели, Ил Маћија, Аго Веспучи, Нино Аргалија, Каракез

(Анђелика) чија имена већ алудирају на мешавине Истока и

Запада. Ренесанса, свила јарких боја, мириси истока и ратови на

Западу; Срби и Сарацени; Шкоти и Италијани; Индијци и

Швајцарци, срећу се у амбијенту фазана и паунова, персијских

башти, укључујући потрагу за мандрагором колико и сусрете са

вампирима. Свакодневице, љубави, мржње, материјална, социјална

култура и фолклори, складно се преплићу и хармонично стапају.

Венецијанци склапају споразуме са Турцима, а Немци са

Хиндустанцима, док редове и странице повезују мотиви „обнове,

регенерације и препорода“( Rušdi 2009: 157). Милан, Аго, Џода,

Мир Саид Алија, Алесандра, Ђовано и Дашвант; Грци и Албанци,

Босанци, Хрвати, Срби, бело робље из Кавказа, Грузије, Черкези

и Абхази, Јермени и Сиријци, део су једног света. Рушди се и

овде супротставља бинарној логици градећи парове куртизана

Скелета и Душека које јесу и нису једно, Црнооке чаробнице

(Каракез) која лепотом и префињеношћу препорађа ратнике и њене

верне слушкиње Огледала која је њена идентична физичка копија,

но без ње не може деловати као чаробница. Они су, по правилу,

23

аспекти једне личности, могућности да се у исто време буде на

два места и чини супротно од очекиваног. Стицајем фантастично –

историјских и реално-магијских околности, заносна и префињена

Могулка Црноока постаје господарица Фиренце.

Но, у ово време Европа је паганска, она је испуњена

магијским ритуалима и многобожачким религијама. Али, европска

умећа остају далеко испод индијских. Док Европа врача

кромпиром, Индија је способна за удвостручавање, утростручавање

људи, управљање на даљину, левитацију, препознавање душе у

предметима, читање историја у погледу, њихово интерпретирање,

„премотавање“ догађаја; она познаје дуге епове и вековима пре

Европе негује филозофију. Примењене технике остају неупоредиве:

још увек нерафинирана и са друге стране, чаробњачки

софистицирана Индија, потврђује да је знање које Европа користи

у својим „религијским системима“ младо и једноставно. „Њено

чаробњаштво. Њему чак ни он, цар, није могао да одоли. Тако

могулска чаробница и принцеза постаје опсесија на онај начин,

на који је Индија постала опсесија деветнаестовековне

Британије. На начин на који су машту младих Американаца

населили Ормус и Вина Ово је још један вид обрнуте

колонизације. Фиренцом – центром Европе, овладала је нова

опсесија, нова фасцинација.

Jednostavno rečeno, Gospa Crnooka postala je sve

svima: uzor, ljubavnica, suprotnost, muza; u njenom

odsustvu koristili su je kao jednu od onih posuda u

koje su ljudska bića ulivala sopstvene preferencije,

gnušanje, predrasude, idiosinkrazije, tajne,

24

nesigurnosti i radosti, svoja neostvarena ja, svoje

senke, nevinost i krivicu, svoje sumnje i sigurnosti,

svoju najdarežljiviju, ali i najnedragovoljniju

reakciju na spostveni prolazak kroz svet ( Rušdi 2009:

206).

Али како велику љубав по правилу смењује велика мржња.

Чаробница ће бити приморана да побегне из света који јој се до

јуче дивио, а онда је после довољно ужитка почео оптуживати као

опасну вештицу.

Али граница између чаробнице и вештице ипак је била

прилично танка. И даље су се могли чути гласови који су

говорили да је ова инкарнације жене чаробњака, кроз коју су

ослобођене окултне моћи свих жена била само маска, а да су

права лица таквих жена и даље била застрађујућа лица старица,

демонки, бабускара (Rušdi 2009: 288).

Уметност ренесансе је успоставила везу између еротске и

магијске моћи. По први пут у доба Ренесансе, вештица је физичко

оличење савршенства. Лепота има моћ, способна је да овлада,

зачара. Лепота је попут ивице ножа по којем се жена креће, она

је њена архетипска предност колико и архетипско проклетство јер

је савршена лепота осуђена на фасцинацију. Жена која је могла

бити обожавана због лепоте и способности, могла би убрзо бити

омражена из истих разлога. Но, не заборавимо да је

Каракез/Анђелика/Огледало била Други/Друга. Она је после

егзотичне фасцинације морала навући гнев, најпре због

25

немогућности налажења људског у њој – несавршенства. Временом

је почела да љути своје обожаваоце. У тој непогрешивости је

морало бити нечега демонског. Могули се шире светом, стари

европски центри губе свој значај пред снагом нове војске, пред

новом, сумњивом религијом. Овакви успеси се морају наплатити.

Прогањање Каракез постаје симболичко прогањање свега што има

везе са Могулима са стварном и замишљеном свирепошћу Сарацена.

Она је нешто попут скупа против-мера. Путника заправо рађа

физичка копија Каракез - слушкиња Огледало, удвостручени

магијом произведени, али немагијски део саме принцезе, а његов

отац уместо Аргалије, постао је наратор Николо Веспучи. Уколико

је Каракез метафора Оријента, млади Фирентинац је метафора

могућности мешавине Истока и Запада.

Могућност повратне колонизације вреба у заводљивости

Каракез. Овладавши магијом и искористивши своје „женске чари“,

Каракез постаје принцеза Фиренце – западног центра у доба

Ренесансе. Но, значи ли то да је и Индија била робиња -

принцеза Велике Британије? Принцеза коју је други део старог

света фасциниран открио и сместа се предао њеној егзотичности?

Али, као и у доба Ренесансе и у време када се од женске моћи

зачаравања стрепело, она је претрпела казну колонизације.

Премда „драгуљ у круни“, она је постала прогнана принцеза. Па,

иако су магијске моћи помогле да њеног сина роди удвостручена

верзија „Огледало“, она је ипак мајка Фирентинца – можда мајка

једног великог центра уметности који ће се тек доцније

именовати Западом. Она је мајка и принцеза из времена пре но

што је наступила данашња поларизација света која и саму Европу

дели на Исток и Запад. Присетимо се како су бројна открића

26

Едварда Саида помогла да боље проникнемо у оно што треба да

буде мета постколонијалне критике. Ово је дуга хегемонија

једног дела над другим делом света која се шири кроз знање

(Anidžar 2010: 10). Али, Рушди нам нуди и другу перспективу.

Ону из које нам указује на обострано знање, како Истока, тако

Запада, на једнаку могућност да се они узајамно освајају и кроз

мешавину постају јединствени свет. Можда је то имплицитно и

несвесно понуђено решење. У доба заоштравања односа између два

дела света, а са традицијом ратова и сукоба од седам векова,

Исток открива да је Запад део њега самог и обратно. Он открива

да су можда одувек били једно и да су њихови преци заједнички

као што је то случај са Могулом Љубави. Можда се ова идеја у

форми огољене критике стрепење од реверзибилне колонизације

рађа још у Рушдијевим есејима и критикама обједињеним у књизи

„Imaginary Homelands“, када нас подсећа на амбивалентне

дискурсе Р. Киплинга. „Западна цивилизација“, пише Рушди, је по

Киплингу тек оно појавно; домородац остаје домородац испод европског сакоа

и кравате... Киплинг пропушта да примети да међу свим овим

Џавлахалал Нехруима и Мохандас Гандијима и индијским

револуционарима постоји нешто што може асимиловати Западну

културу, без да дотакне њену расу и да тада своје знање окрене

против Британаца, да победи (Rushdie 1991: 79). Ипак Киплингова

перспектива није једнака оној која ће се отворити седамдесетак

година касније. Стрепњу замењују егзотизам и фасцинација да би

се најзад и они претопили у хибридни свет.

27

ЗАВРШНА РАЗМАТРАЊА

Постколонијална књижевност и њена веза са постколонијалном

теоријом интерпретира потребу за одговором империји. „Империја

отписује“, било да је ово компулсивно, било садржајно и

емоцијама испуњено отписивање / одговарање, оно траје од

педесетих година двадесетог века када су се земље Азије и

Африке ослободиле колонијалне власти. Ратови и револуције за

ослобођење довели су до уништења материјалне културе, разарања

и коначног раздвајања читавих породица, губљења у новим,

непознатим световима, у непознатим језицима и културама. Но од

ране трговине зачинима и дијамантима, од мапирања света и првих

авантуристичких романа; још од античких похода, један свет је

знао за други. У том смислу, један свет није открио други у

осамнаестом веку, нити се по окончању колонијалних власти ови

светови по први пут упознају у авантури мешања, хибридизације и

чатнификације. Светови који се узајамно освајају, морају се

мешати. Овде не говорим о класичној, административној и

политичкој колонизацији, већ о културама које једне друге

освајају захваљујући магнетској привлачности различитих полова.

Рушди није једини савремени писац чији се романи крећу у правцу

замишљања хибридне будућности. Тамо где су хибридност и

културна мешавина већ прихваћене као стварност, као чињенице

ова будућност је почела. Рушдијев плурализам и афирмишући

постколонијализам може се читати као облик реверзибилне

колонизације. Освајање је двострани процес, колико и његово

окончање које оставља последице како на колонизованог тако на

колонизатора. Авантуре поновног и другачијег читања историје,

28

подсећање на глобални али шаролики свет шездесетих и

седамдесетих година двадесетог века када је слављење разлике

попримило карактеристике моћне субкултуре, можда и култа управо

је био бременит потенцијалом да такав свет створи. Упоредо, ово

време у којем Рушди говори у Тлу под њеним ногама, и јесте дало

постколонијализам и прве генерације постколонијалних писаца и

критичара. Али у „Чаробници из Фиренце“, такав свет је

наговештен кроз љубав, кроз чин вођења љубави који дарује

„Могула Љубави“. У том смислу, свет који Рушди гради своја два

романа, премда указује на стрепње од расизма, на

реверзибилност, на болност акултурације и социјалне адаптације

слави моћ љубави. Ово је постколонијална и надколонијална љубав

неминовног праштања и прихватања; то је љубав сусрета и

проналажења, љубав која настаје у измешаности и измештености

субјеката. Лукавства, патње, преваре, капацитет за љубав и

праштање, тежња за хармонијом и помирењем, лажи, свирепост или

ситне слабости јесу универзалне људске особине. Оне живе на

Истоку колико и на Западу подсећајући на могућност јединствено

људског. У том смислу кроз два интерпретирана романа, Рушди

приступа повратној колонизацији хуманистички – кроз веру у

човеков универзални капацитет за разумевање Другога, враћајући

се идеји да Бити значи разумети Другост.

29

ЛИТЕРАТУРА

1. Ashcroft, B, G. Griffiths and H. Tiffin, 2009: The Empire

Writes Back,(London and New York: Routledge.

2. Anidžar, Gil: 2006:Jevrejin, Arapin: istorija neprijatelja,Beograd:

Beogradski krug.

3. Baba, Homi, Smeštanje kultura, (Beograd: Beogradski krug,

2004).

4.Fanon, Frantz, 1981:Black Skin, White Mask, London: Pluto Press.

6. Hard Majkl, Antonio Negri, 2005: Imperija, (Beograd:

Izdavački grafički atelje „M“, 2005.

7. Jang, Robert, 2013:Postkolonijalizam: sasvim kratak uvod, (Beograd:

Službeni glasnik.

8. Lopez, Alfred, Posts and Pasts 2010: A theory of postcolonialism,

(New York:State University of New York Press.

9. Marzec, Robert, 2007: An Ecological and Postcolonial Study of Literature

From Daniel Defoe to Salman Rushdie, (London: Palgrave Macmillan.

10. Nierste, Lieslie, 2010: From Cultural Purism to Cultural Pluralism:

Salman Rushdie and the hybrid, (Appalachian: State University,

Department for English.

11. Petković, Nikola, Identitet i granica, 2010: Zagreb: Naklada

Jesenski i Turk, 2010.

12. Rushdie, Salman, Imaginary Homelands, 1991: London: Granta

Books and Penguin Books.

13. Ruždi Salman 2003: Tlo pod njenim nogama, Beograd: Plato.

14. Ruždi, Salman, 2009:Čarobnica iz Firence, Beograd: Alnari.

15. Ruždi Salman, 2002: Sramota, Beograd: Narodna knjiga.

16. Ruždi Salman, 2013:Klovn Šalimar,Beograd: Vulkan.

30

17. Spivak, Gajatri, 2005: Kritika postkolonijalnog uma,Beograd,

Beogradski krug.

18. Santos, Jennifer, 2003: Historical Truth In Salman Rushdie’s Midnight

Children: A Question of Perspective, Arizona: Arizona State University.

19. Semprini, Andrea, 2004:Beograd: Clio.

20. Said, Edvard, 2009:Orijentalizam, Beograd: Prosveta, XX

vek.

21. Ulrih Veler, Hans, 2002: Nacionalizam: istorija, forme, posledice,

Novi Sad: Svetovi.

22. Štrbac, Lorna, 2008: Globalizacija i nacionalna kultura, Šid: Kost.

Sanja Lazarević-Radak

HYBRID IDENTITIES AND HISTORICAL IMAGINATION:

REVERSIBLE COLONIZATION IN SALMAN RUSHDIE’S NOVELS

Summary

In this paper the author selects two Salman Rushdie’s

novels to point out the narrative process of reverse

colonization. Novels as „The Enchantress of Florence“ (2008)

and „The Ground Beneath Her Feet“( 1999), reveal the narrators

intention to present cultural pluralism as a form of

reversibile colonization. Known for his novels, essays and

critics on liminal and hybrid identities, multiculturalism or

chatnification of history and contemporary political problems

31

of the „First“ and the „Third World“, Salman Rushdie speaks of

mixed cultures, mixed identities and at last, a mixed world in

which East and West are not opposite worlds, but cultural

spaces with unique continuity and historical bounds. Although

these histories mix factography and imagination and despite of

his magical-realism-grounds, he manages to find the connecting

thread between Orient and Occident and to harmonize their

diversities. In the novel „The Ground Beneath Her Feet“, his

protagonist/protagonist are immigrants/hybrids, displaced

subjects who face their tradition with values and ideas of

West. They have to adapt existing values and ideas from their

cultural baggage with the cultural paterns found in new

homelands. Through this process they create the sound which

connects two worlds Orient and Occident. But, as hybrids they

are brittle and unstable entities They disappear, die, but

their cultural products prolong their life, spreading symbols

of East along the shores of West. In the novel „The Enchantess

of Florence“, Rushdie, uses historical facts and imagination to

recreate history of East and West in which Oriental princeses

rule the Western Centers while Western travelers seek for the

wisdom of Orient.

Both novels are representative as postcolonial. They are a

reminder of the possibilities that liminal spaces and hybrid

identitites spread. They are both attempts to connect two

manifestly distinct and different worlds and to harmonize

cultures in order to show how the world would be like without

the division on East and West. In the meant time, they

represent cultural pluralism and hybrid identities as a

32

potential to spread Orient in the Occident. In this sense, they

speak about reversible colonization – the possibility that

Orient is infiltrated in Occident which could be easily

transformed into the first one. In the age of mass media,

globalization and equallization of the world Salman Rushdie

point out that mixing cultures can be both understood as

reversible colonization as much as plural identities.