Identitet sefardske žene u delima Rose Nisan

Sanja MaričićUniverzitet u Novom Sadu UDC 821.134(7/8).09 Nissán Filozofski fakultet originalni naučni rad

IdenTITeT seFArdsKe Žene u delImA rOse nIsAn1

APSTRAKTOvaj rad predstavlja pokušaj da se istraži moć ladina, jezika koji izumire, u delima meksičke

spisateljice Rose Nisan, polazeći od činjnice da taj jezik upotrebljavaju prvenstveno ženski likovi starije generacije (majke i bake).Istražićemo u kojoj meri autorka pokušava da se distancira od jevrejske zajednice kojoj pripada i da li ovi romani predstavljaju pobunu ženskog roda protiv patrijarhalne tradicije Sefarda. Čitajući romane ove autorke, imamo privilegiju da upoznamo narod koji, dok govori, meša svoj jezik - ladino sa savremenim španskim jezikom, isto kao što se i u životima njegovih pripadnika tradicija jevrejskog nasleđa prepliće sa elementima savremenog meksičkog društva.

Ključne reči: sefardska kultura, ladino, identitet sefardske žene, ženski diskurs, Rosa Nisan

UVOdOvaj rad predstavlja pokušaj da se istraži moć ladina u diskursu sefardske žene u delima

meksičke spisateljice Rose Nisan (Rosa Nissán) polazeći od činjenice da se tim jezikom koriste prvenstveno ženski likovi, pri čemu se uočava da su pretežno u pitanju starije osobe (majke i bake) koje su u sefardskoj zajednici zadužene za držanje porodice na okupu, očuvanje njenog ugleda, negovanje usmene tradicije, kao i običaja zajednice.

“La mujer funge como pilar del hogar, es ella la transmisora de los valores y las tradiciones judías.” (Hisho que te nazca 2005:31) [Žena predstavlja stub-temeljac doma, upravo je ona prenosilac jevrejskih vrednosti i tradicije.]

Korpus obuhvata prva dva romana ove autorke Novia que te vea (1992) i Hisho que te nazca (1996), oba napisana na španskom jeziku, uz umetnute rečenice i pasuse na književnom jeziku Sefarda - ladinu. S obzirom na to da su u pitanju autobiografije, sama autorka, koja u prvom romanu iz devojčice stasava u mladu ženu, gotovo nikada ne koristi ladino. Ona je ta koja odlučuje da se distancira od svoje zajednice ne bi li uspela kritički da je sagleda. Iako autorka iskazuje svoj bunt protiv patrijarhalne tradicije Sefarda, upravo je taj svet onaj koji daje smisao i posebnu čar njenom delu. Zahvaljujući jeziku koji 1 Ovaj rad je nastao u okviru projekta MNTR RS br. 178002 „Jezici i kulture u vremenu i prostoru“.

1100 Sanja Maričić

upotrebljava, običajima koje oslikava i načinu života koji prikazuje u svojim romanima, Rosa Nisan daje svoj doprinos boljem razumevanju multikulturnog Meksika.

bItI jeVrejKa U meKSIKU danaSDanas u Meksiku žive tri etničke grupe u okviru jevrejske zajednice: Aškenazi (nemački

Jevreji), Sefardi (španski Jevreji) i Mizrahi (arapski Jevreji).Mali je broj Jevrejki u Meksiku koje se bave književnošću. Među retke pored Rose

Nisan (Rosa Nissán), Sefami (2002) ubrajaViki Nizri (Vicky Nizri), Anhelinu Munjis (Angelina Muñiz), Ester Koen (Esther Cohen) i Mirijam Moskonu (Myriam Moscona).

Čitajući dela Rose Nisan, imamo priliku da upoznamo narod koji, dok govori, meša svoj ladino sa savremenim španskim jezikom, isto kao što se i u životima njegovih pripadnika tradicija jevrejskog nasleđa prepliće sa elementima savremenog meksičkog društva.

aUtObIOgrafSKI element: OŠInIKa je rOSa nISanOno što je od ključne važnosti za analizu dela Rose Nisan jeste njegov autobiografski

element. Rosa Nisan je rođena 1939. godine u Meksiku, od oca Persijanca i majke Sefartkinje. Zbog činjenice da je rođena u jevrejskoj porodici, sama kaže da je odrasla u nekoj vrsti mehura, da se osećala poput stranca, zatvorena i sputana. Oduvek je osećala potrebu da se otvori prema zemlji u kojoj je živela, kao i njenim stanovnicima (Garsija: 1997-98). Ona je morala da se izoluje i distancira od zajednice kojoj pripada kako bi uspela kritički da je sagleda. U njenom slučaju, jasno je da pobuna jedne žene Jevrejke-Meksikanke predstavlja njenu reakciju na patrijarhalno uređenje sefardske zajednice.

¿No te da coraje que sólo seamos visibles para tener sus hijos y la casa en orden? (Hisho 2005: 117) [Zar te ne ljuti to što za njih postojimo samo da bismo im rađale decu i održavale kuću?]

Iako to nije želela, Rosa Nisan se udala veoma rano. S obzirom na to da je njena želja bila da nastavi školovanje, za brak je odabrala mladića koji je obećao da se neće protiviti toj njenoj odluci. Kasnije, kada se ostvarila kao majka, zaboravila je na tu svoju želju, budući da je podizanje četvoro dece veoma zahtevan posao.

¿Te acodras, preciada, que queríash estudiar? Mira, chula, a los hombres no les place sentirse menos que su musher. (Hisho 2005: 46) [Sećaš li se, draga, da si želela da studiraš? Vidi, lepa, muškarci ne vole da se osećaju manje vrednim od svoje žene.]

Tek nakon što je njeno najmlađe dete krenulo u školu, i sama odlučuje da upiše fakultet. ¿Qué quieres ser ahora que tus hijos son mayores? Aduéñate de tus sueños ahora. (Hisho 2005: 160) [Šta želiš da budeš sada kada su ti deca porasla? Sada pretvori svoje snove u

1101IDENTITET SEFARDSKE ŽENE U DELIMA ROSE NISAN

javu.]Prvi roman ove književnice predstavlja autobiografsku priču o detinjstvu i mladosti

jedne Sefartkinje u Meksiko Sitiju šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Govori o tome kako je biti žena, a u liku Ošinike (Oshinica) krije se Rosa Nisan. Elena Poniatovska, u čijoj je književnoj radionici Rosa Nisan počela da piše, u uvodnoj napomeni ukazuje čitaocu na to da pred sobom ima tekst koji je zasnovan na životu same autorke. U svom književnom delu Rosa Nisan kombinuje monologe i dijaloge, piše jednostavnim jezikom. Radnja romana počinje kada glavna junakinja ima osam godina, razvija se linearno, da bi se završila na dan njenog venčanja – u njenoj sedamnaestoj godini (Skot, 1994: 1). Zahvaljujući činjenici da pripoveda u prvom licu jednine, Rosa Nisan uspeva da projektuje svoj specifični položaj i uvuče čitaoca u svoj svet ne bi li ga bolje upoznao. Ošinika sa čitaocem deli svoje strahove, emocije, zapažanja, otkrića. Kako Ošinika odrasta, njen glas, kao naratorke, razvija se u skladu sa time. Rosa Nisan ovo vešto postiže tako što izbegava komentare i opservacije koji bi bili neprikladni imajući u vidu na uzrast svoje glavne junakinje.

ŽIVA BIlA, udAlA se! elementI SefardSKe KUltUre U rOmanIma rOSe nISan

Veliki deo sefardske književnosti odiše nostalgijom, iz njihovih dela izbija snažno osećanje izopšenosti jednog naroda koji je u toku svoje istorije pretrpeo progon iz Španije. To su dela nastala u izgnanstvu, daleko od otadžbine, koja neguju ljubav i lojalnost prema izvornoj kulturi koju pokušavaju da sačuvaju upravo kroz upotrebu jezika, pesama i običaja.

Ono što delo Rose Nisan čini jedinstvenim u meksičkoj književnosti jeste sveprisutnost judaizma i uloga koju ono u njenim romanima zauzima. Većina članaka o delima Rose Nisan bave se elementima sefardske kulture i jezikom koji ona i u svojim romanima upotrebljava. N. Gradner (2003) se, uz sve dužno poštovanje, ne slaže sa idejom R. Skota (René Scott, 1995) da glavna junakinja prvog romana jeste u stanju da se asimiluje u društvo. Dok odrasta kao Jevrejka u maloj zajednici u Meksiko Sitiju, Ošinika je konstantno marginalizovana, upravo zbog toga što njena zajednica nema želju da bude uključena u meksičko društvo. Kako odrasta, ona postaje svesna da se svet u kome živi prilično razlikuje od sveta ostalih Meksikanaca. Pored toga što mora da se izbori sa time da je Jevrejka u meksikčkom društvu, Ošinika ne može da se pomiri i sa činjenicom da žena u jevrejskoj zajednici jednostavno ne uživa ista prava kao i muškarac. Dozvoljeno joj je da obavlja poslove manje važnosti, prikladne za ženu, kao što je posao sekretarice, kasirke i slično, da zaradi koji dinar pre nego što se uda (Halevi-Vajs, 1998: 272).


Strah koji Ošinika oseća sprečava je da se udalji od svoje zajednice, da napusti sistem u kome se na ženu gleda kao na biće nižeg reda. Iako želi da nastavi školovanje, radi i putuje, porodica je gura u brak.

“¡Las mujeres salen de casa con su marido, con él podrás ir a donde quieras!” (Novia 1992: 70) [Žena iz kuće islazi sa mužem, sa njim ćeš moći da ideš kuda god želiš!]

Iako autorka iskazuje svoj bunt protiv patrijarhalne tradicije Sefarda, upravo je taj svet, taj jezik koji upotrebljava, običaji koje oslikava i način života koji prikazuje u svojim romanima, onaj koji daje smisao i poseban šarm njenom delu.

Njeni roditelji ne polažu mnogo na obrazovanje svog ženskog deteta, ali se zato ne mire sa činjenicom da njihov sin ne želi da studira (Gradner, 2003: 74).

“¡La revolución en casa! Mi mama ha llorado toda la tarde; Moshón no quiere seguir estudiando. (…) Quiere trabajar en la tienda y ganar dinero. (…) ¡Qué coraje! Si yo fuera la que no quiere estudiar, harían una fiesta para celebrarlo.” (Novia 1992: 142)

[U kući revolucija! Mama je plakala čitavo poslepodne, Mošon neće da nastavi sa školovanjem. (...) Hoće da radi u radnji i da zarađuje novac. (...) Stašno sam besna! Kad bih ja bila ta koja neće da studira, napravili bi zabavu dato proslave.]

Velika je želja porodica iz sefardskih zajednica da vide svoje kćerke u venčanici, te odatle i naziv prvog romana Novia que te vea [Živa bila, udala se!], izraz kojim se želi najveća sreća jednoj ženi, odnosno njenoj porodici. Kada se uda, govore joj Hisho que te nazca [Živa bila, mušku decu rađala!]u želji da se njena sreća kruniše rađanjem deteta koje će nastaviti porodičnu lozu (Skot: 1994: 3).

“¡Hisho que te nazca! ¡Madre alegre, saludosa!” (Hisho 2005: 33) [Muško dete rodila! Zdrava i vesela majka bila!]

Ovi romani predstavljaju autorkinu pobunuprotiv uređenja sefardskezajednice koja ženi dodeljuje ulogu domaćice i majke, dok je muškarac taj koji ima privilegiju da se kroz radžrtvuje za dobrobit svoje porodice na šta ukazuju reči Ošinikinog supruga, Lala:

“Tú atiende a las niñas. Para ganar el dinero, estoy yo.”[Ti se brini od devojčicama, a što se novca tiče, ja sam tu.] (Hisho 2005:61)

jeZIK SefardaSmatramo da je neophodno posvetiti nekoliko pasusa jeziku kojim su Sefardi govorili.

Muhamed Nezirović (1992: 11) navodi da se reč S’farad (“zapadna zemlja” na hebrejskom) upotrebljavala od VIII veka da označi najzapadnije mesto u Evropi, tj. Iberijsko poluostrvo. Dakle, imenom Sefarad, Jevreji nazivaju Španiju.

¡Sefarad! España en hebreo. (Hisho 2005: 276) [Sefarad! Španija na hebrejskom.]


Imenica sefradí označava potomka Jevreja koji je živeo na Iberijskom poluostrvu, dok odatle nije prognan Dekretom katoličkih kraljeva, Izabele i Fernanda 1492. godine.

Pridev sefardí odnosi se na jezik, kulturu i književnost potomaka onih Jevreja koji su tokom srednjeg veka živeli na Iberijskom poluostrvu (Šmid, 2002: 113).

Kada se govori o jeziku Sefarda, postoje različiti nazivi, u zavisnosti od toga u kojoj zemlji se ovaj jezik govori i proučava: ladino, romance, judeo-español, español, španjol, đudio, žudio, đidio, džudezmo (Vučina i Filipović 2009: 42).

Naziv ladino vodi poreklo od španske reči latino i u srednjem veku se koristio da imenuje Mavara ili Jevreja koji je govorio vulgarnim latinskim jezikom, jezikom hrišćana. Ladino se smatra književnim, pisanim jezikom Sefarda, pri čemu se prevođenje tekstova sa hebrejskog naziva enladinar (Šmid, 2002: 114. Ladino karakteriše leksičko bogatstvo, prisustvo arhaizama, odsustvo varvarizama i podražavanje hebrejske sintakse. Govorni varijetet ovog jezika jeste jevrejsko-španski (judeo-español) koji je otvoreniji prema uticajima jezika okoline u kojoj Sefardi žive.

mOĆ lAdInA, JezIKA KOJI IzumIre u dIsKursu seFArdsKe ŽeneOd velike je važnosti podatak da je vrlo malo latinoameričkih pisaca koji koriste

jevrejsko-španski, odnosno ladino, njegov pisani varijetet, u svojim delima poput Rose Nisan i tu se krije njegova vrednost. Nisu retki sefardisti koji postavljaju pitanje da li autorka upotrebljava ladino u svojim romanima Novia que te vea (1992) i Hisho que te nazca (1996) samo kao ukras, sa namerom da zabavi svoje čitaoce ili, pak, njegova upotreba igra bitniju ulogu u kompleksnom identitetu glavne junakinje. U današnje vreme skoro svi govornici ladina imaju više od pedeset godina starosti, svi su bilingvalni i sporazumevaju se na zvaničnom jeziku zemlje u kojoj žive, a često i na jeziku zemlje iz koje potiču. Upotreba ladina rezervisana je za domen porodice i za razgovore sa starim prijateljima u sinagogi. Pored bilingvizma, koji je tipičan za pripadnike jevrejske zajednice, u delima Rose Nisan uočava se sinkretizam ladina sa modernim španskim jezikom Meksika. Većinski jezici i kulture kojma su govornici ladina okruženi, infiltriraju se u njihov etnički jezik konstantno ga transformišući. Čak i ladino koji koristi Ošinikina majka, lik koji je najdublje poistovećen sa sefardskom kulturom, pomešan je sa turskim, jezikom njenog detinjstva, uz uticaj modernog španskog koji je naučila u Meksiku (Halevi-Vajs, 1998: 270). Jezička asimilacija Sefarda u zemljama hispanskog govornog područja je izraženija nego njihova asimilacija u drugim zemljama (Marcus 1985: 75). Smatra se da opasnost od potpune asimilacije i te kako postoji jer “pripadnici manjinskih zajednica se ne integrišu već se asimiliraju u većinsku zajednicu, pri čemu zamena jezika utiče na brzinu asimilacije


i obrnuto” (Vučina i Filipović 2009: 168). Zbog upotrebe arhaizama, ladino podseća na pojedine dijalekte latinoameričkih Indijanaca koji su naučili španski jezik od konkistadora, ali nisu imali prilike da ga obnavljaju prateći njegov razvoj. Ilustrujući ovu činjenicu, Ošinika pominje začuđenost radnice u Sportskom centru El Deportivo Israelita, gde je provodila vikende, koja primećuje da se Sefardi, koji su tek došli iz Turske, izražavaju na “čistom ladinu” (Halevi-Vajs, 1998: 270).“Hablan como inditos.” (Hisho 2005: 168) [Govore kao Indijanci.]

U prvom romanu Ošinika, Sefartkinja rođena u Meksiku od majke Turkinje i oca Persijanca, mora naučiti da razlikuje sve svoje identitete ne bi li uspela da ih izbalansira: ona je Jevrejka, Sefartkinja, Meksikanka, Persijka i Turkinja(Halevi-Vajs, 1998: 270). Ošinika sebe smatra Meksikankom s obzirom na to da pripada generaciji koja je rođena u Meksiku. Kada se predstavi kao Euhenija, pitaju je da li je Meksikanka, na šta ona odgovara:

“(…) Mis papás no son, yo sí. Aquí nací.” (Novia 1992: 97) [Moji roditelji nisu, ja jesam. Ovde sam rođena.]. U nastavku dodaje da je svi zovu Oši.

Ladino predstavlja kariku koja je povezuje sa njenim identitetom: podrazumeva se da potomci govornika ladina poznaju jezik svoje etničke grupe. Ipak, u romanima Novia que te vea i Hisho que te nazca ladino se retko čuje iz usta same junakinje. Njegova upotreba kao da je rezervisana, pre svega, za majku, a zatim i tetku, kao i majčine prijateljice. U delima Rose Nisan, u kojima dominira savremeni španski, prodire izumiruće jezičko nasledstvo majke koja prenosi deci živo kulturno svedočanstvo. Jedina situacija u kojoj Lalo, njen suprug, koristi po koju reč na ladinu jeste kada pokušva da sputa intelektualni razvoj svoje životne saputnice i skrene joj pažnju na to da zapostavlja svoje dužnosti u kući jer je zaokupljena učenjem, pisanjem i fotografisanjem.

“¡Cuálo haces ahí pedriendo el tiempo en lugar de arreglar un poco más esos clósets que se están caiendo, señor! (Hisho 2005: 80) [ Šta radiš tu dangubeći umesto da malo pospremiš te ormane koji samo što se nisu srušili, gospode!].

Halevi-Vajs (1998: 273) smatra da upotreba ladina u ovom slučaju označava konflikt između tradicionalnih očekivanja i modernih opcija. Upotreba ladina u oba romana, u kombinaciji sa tradicionalnim očekivanjima različitih društvenih grupa koji okružuju glavnu junakinju, ne predstavlja samo ukrasni element njenog pripovedačkog stila. Naime, njegova upotreba, na neki način, oblikuje ova dva dela stavljajući ih u tradicionalni svet Jevreja sa jedne strane, i u savremeni hispanski svet sa druge. Mada pripadnici Ošinikine generacije govore modernim španskim jezikom, nakon njenog razvoda pojavljuju se njene prijateljice iz detinjstva čiji je španski sada začinjen rečima i izrazima na ladinu, sa ciljem da naglase razliku između njih i šireg kruga Ošinikinih poznanika, koji pretežno čine


meksički umetnici i pisci. “¿Sabías que ya casé a mis hishas y que soy abuela? (…) mi nietecita, mira esta foto,

aquí tenía seis meses, aquí un año, aquí dos.¡Preciada de la abuela! Mos tiene locos! (Hisho 2005 : 248) [Jesi li znala da sam udala sve kćri i da sam postala baka? (…) moja unuka, pogledaj ovu fotografiju, na ovoj je imala šest meseci, na ovoj godinu, na ovoj dve. Zlato bakino. Svi je obožavamo!]

Kao što je već pomenuto, ladino, jezik koji izumire, u romanima Rose Nisan pretežno upotrebljavaju starije osobe. Time što u svoja dela umeće reči, fraze, pa i čitave rečenice na ovom jeziku, ona pokazuje da ladino, uprkos sve manjem broju govornika, zauzima svoje mesto u istoriji meksičke književnosti XX veka.

“Por mi madre es que yo amo esa lingua, no es por mi padre (…) si mi pa habla de este modo es por contagio de su musher, de su familya, de la comunidad y porque es una lengua dulce como la miel. Cuando oigo hablar a los extraños en yudesmo, siento que son de mi familya. (Hisho 2005: 275) [Volim ovaj jezik zbog svoje majke, ne zbog oca (…) ako moj tata i govori na ovaj način, to mu je prešlo od žene, porodice i zajednice i zato što je to jezik kao med sladak. Kada čujem nepoznate ljude da govore jevrejsko-španski, osećam kao da su iz moje porodice.]

Nije slučajnost da su osobe koje najčešće govore ladino u ovim romanima upravo ženski likovi. Tabea Linhard (2009: 463) zapaža da su Ošinikine prijateljice zaslužile pravo da govore ovim jezikom time što su izgradile svoje živote u skladu sa očekivanjima zajednice. one su postale dostojne toga da govore jezikom svojih majki. Na kraju svega, ono što u ovim delima ostaje jeste čežnja za maternjim jezikom koji je u isti mah i jezik sećanja i nostalgije sa svim svojim ambivalentnostima. Linhard (2009: 463) tvrdi da je afektivni odnos glavne junakinje prema ladinu prilično jasan, a jasno je, takođe, da joj on ne dozvoljava da se udalji od svoje porodice i zajednice. Skot (1994: 7) zaključuje da se potraga za identitetom naše junakinje ne završava prekidom svih veza sa jevrejskim nasleđem, već nasuprot tome ima pozitivan ishod, tako što ona izgrađuje sopstveni identitet na osnovu veza koje uspostavlja sa meksičkim društvom. Tako se na kraju drugog romana Ošinika izmiruje sa svim demonima koji se pojave kad god prozbori na maternjem jeziku koji je neretko shvatan kao jedina karika sa davno izgubljenom otadžbinom.

zAKlJučAKOvaj rad se bavi položajem sefardske žene u prva dva romana meksičke spisateljice

Rose Nisan, Novia que te vea (1992) i Hisho que te nazca (1996), oba napisana na španskom jeziku uz umetnute rečenice i pasuse na književnom jeziku Sefarda – ladinu.


Nakon analize, uočeno je da se ladinom korste prvenstveno stariji ženski likovi (majke i bake) čija je uloga u sefardskoj zajednici bila predodređena da se uda, rodi decu, brine o porodici i njenom ugledu. Za analizu dela Rose Nisan ključan je autobiografski element. Kroz vizuru prvo devojčice, tinejdžerke, a zatim i žene, ona postaje svesna poteškoća koje donosi njen status nekog ko je drugačiji u tuđoj zemlji. Ovi romani predstavljaju izraz žene Jevrejke i Meksikanke i njen potonji bunt, odnosno pobunu ženskog roda u okviru sefardskezajednice. Autorka pokušava da izmiri svoje dve uloge: Jevrejke u meksičkom modernom društvu, i žene u sefardskoj zajednici. Ošinika oseća potrebu da se bori protiv stereotipa po kom je dobra Jevrejka ona koja vodi računa o svom braku (u prvom romanu) i deci (u drugom romanu). Čini se da su Ošinikine prijateljice zaslužile pravo da govore ladinom time što su izgradile svoje živote u skladu da očekivanjima svoje zajednice. One su postale dostojne toga da govore jezikom svojih majki. Na osnovu njenih razmišljanja, može se zaključiti da Rosa Nisan ne namerava da prekine sve veze sa svojom kulturom, već traga za boljom verzijom iste te kulture koja bi bila zasnovana na rodnoj ravnopravnosti.

LITERATURA

Knjige:Díaz Mas, Paloma (2006). Los Sefardíes. Historia, Lengua y Cultura. Barcelona: Riopierdas

ediciones.Filipović; Jelena (2009). Moć reči. Ogledi iz kritičke sociolingvistike. Beograd: Zadužbina

Andrejević.Marcus, Simon (1965). The Judeo-Spanish Language. Jerusalem: Kiryat Sepher.Nezirović, Muhamed (1992). Jevrejsko-španjolska književnost. Institut za književnost.

Svjetlost. Sarajevo.Nissan, Rosa (1992). Novia que te vea. México D.F.: Planeta.---------------- (2005). Hisho que te nazca. México D.F.: Planeta.Trask, Robert Lawrence (2005). Temeljni lingvistički pojmovi. Prevod Benedikt Perak.

Zagreb: Školska knjiga.Vučina Simović, Ivana i Jelena Filipović (2009). Etnički identitet i zamena jezika u

sefardskoj zajednici u Beogradu. Beograd: Zavod za udžbenike.

Članci:Coonrod Martínez, Elizabeth (2001-2002). La identidad mexicana y sefardita en la obra de


Rosa Nissán. Explicación de textos literarios. Vol. 30, nº 1-2.: 82-93.Gardner, Nathanial Eli (2003). Como te ven, te traran: The Projection of Subaltern Character

in Three Contemporary Maxican Novels. Netherlands: Neophilologus 87: 63-78Halevi-Wise, yael (1998). Puente entre naciones: idioma e identidad sefardí en Novia que

te vea e Hisho que te nazca de Rosa Nissán. Hispania, Vol. 81, No. 2.: 269-277. Linhard, Tabea Alexa (2009). Ishica, ¿de quién sos tú?: Nostalgia for a Mother Tongue in

Rosa Nissán’s Novels.Hispania, Vol. 92, No. 3. : 456-464Kershenovich, Paulette (1999). Jewish women in Mexico. Jewish women 2000. Ed. Hellen

Epstein. USA: Hadassah Research Institute on Jewish Women. 97-108Kovačević, Nela (2010). Laura Papo: la evolución de la mujer sefardí de Bosnia a partir de

1878. Los sefardíes ante los retos del mundo contemporáneo. Identidad y mentalidad. Editoras Paloma Díaz-Mas y María Sánchez Pérez. Madrid: Consejo Superior de Investigaciones Científicas.: 283-292.

Sefamí, Jacobo(2002).Memoria e identidad en la literatura sefardí y nazarí en Latinoamérica. Sefarad 62. 143-67.

Scott, Renée (1994). Novia que te vea. La recreación literaria de una infancia en la ciudad de México. Lasa VXIII International Congress.: 387-399.

------------(1998). La experiencia serardí en Latinoamérica: Tres novelas de Teresa Porzecanski y Rosa Nissán. Sefarad. Revista de Estudios Hebraicos, Sefardíes y de Oriente Próximo. God. 58. Madrid.

Šmid, Katja (2002). Los problemas del estudio de la lengua sefardí. Verba Hispanica X. Ljubljana: 113-124.

Elektronski izvori:García, L. Mara. Intervju sa Rosom Nisan. Jul 1997. - oktobar 1998.http://spanport.byu.edu/faculty/GarciaM/new/entrevistas/nissan.html [Poslednji put

posećeno 12. I 2012.]123HelpMe.com. 04 Jul 2011. Analysis of Racism in the Film Novia que te vea.http://www.123HelpMe.com/view.asp?id=131353 [Poslednji put posećeno 12. I 2012.]

http://spanport.byu.edu/faculty/GarciaM/new/entrevistas/nissan.html

http://www.123HelpMe.com/view.asp?id=131353


Sanja Maričić

THE IDENTITy OF A SEPHARDIC WOMAN IN ROSA NISSAN’S NOVELS

Summary

This paper represents an attempt to research the power of ladino, a dying language, in the novels written by a Mexican writer Rosa Nissán based on a fact that this language is used primarily by the female characters of the older generation (mothers and grandmothers). We will investigate how much the author istrying to distance herself from the Jewish community she is a part of and if these novels represent a rebellion of a female gender against the patriarchal tradition of the Sephardi. The ones who read these novels are privileged to get to know the people that while speaking mix their ladino with a contemporary Spanish language just as the tradition of the Jewish heritage in the lives of its members mixes with the elements of Mexican modern society.

Eva ToldiUniverzitet u Novom Sadu UDC 821.511.141.09(497.113)Filozofski fakultet originalni naučni rad

InTerKulTurAlnI AsPeKTI ŽensKOG PIsmA u mAĐArsKOJ KnJIŽeVnOsTI u VOJVOdInI1

APSTRAKTU radu su analizirana dela ženskih pisaca u mađarskoj književnosti u Vojvodini, u kojima

su izraženi doživljaj interkulturalnosti, svest o pripadnosti i pitanjе identiteta. Raznolikost multikulturne sredine suptilno je provučena kroz romaneskno štivo, zajedno sa karakteristikama ženskog pogleda na svet. Poimanje Sopstvenog i Stranog zasniva se na tradicionalnim stavovima i izražava se kroz privlačenje ili odbijanje kulturne različitosti. U analiziranim delima pojavljuju se motivi granice i zida koji oslikavaju istorijska dešavanja, ali i koncipiraju tekst: tragajući za sopstvenim identitetom, akteri dela neprekidno pokušavaju da pomere ili sruše granice sa ciljem da promene svest o svetu zasnovanom na binarnoj opoziciji. Analiza romana Eržebet Berček i Eržebet Juhas omogućava sagledavanje pojava rodnog identiteta, kao i promene ženskog pisma na početku i na kraju 20. veka.

Ključne reči: mađarska književnost u Vojvodini, žensko pismo, forme identiteta, interkulturalnost, kulturni stereotipi.

Prve manifestacije mađarskog ženskog pisma u Vojvodini javljaju se u književnom razdoblju, bučnom od diskusija oko uloge pisca posle Prvog svetskog rata, uloge koja proističe iz promene njihovog društvenog položaja. Regionalni identitet na ovim prostorima nije se stvarao lako, pisci mađarske književnosti doživljavali su marginalizaciju i izolaciju od tadašnjeg književnog centra. U početku su protestovali čak i protiv odrednice „vojvođanski mađarski”. Naime, pridev „vojvođanski” značio je i „palanački”, što se tada smatralo manje vrednim. I danas se često raspiruje rasprava oko toga čime može i treba da se bavi manjinska književnost, da li treba da dočara „lokalni kolorit” ili da prikazuje univerzalne sadržaje.

1 * Ovaj rad je proširena i uređena verzija izlaganja na 6. Međunarodnom naučnom simpozijumu „Susret kultura”, održanom 1. 12. 2011. godine na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, i izrađena je u okviru projekta br. 178017 „Diskursi manjinskih jezika, književnosti i kultura u jugoistočnoj i srednjoj Evropi” Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.

1110 Eva Toldi

Govor o rodnim odnosima nije se uklapao u „veliki narativ” o određivanju zadataka književnosti. Marginalizacija govora o suštini ženstvenosti ne krije se samo u priznavanju primata tradicionalnog patrijarhalnog društvenog uređenja, isključivo objašnjenje nije samo to da i manjine, kao i najveći broj društava, dele stav da je muškarac u svakom pogledu iznad žene. U pozadini se ne provlači samo svest da se:

...Dihotomija muškarac/žena izvrsno uklapa u red binarnih opozicija, to jest u red dihotomija koje karakterišu kulturu, odnosno razmišljanje, a ti parovi se najčešće mogu uvrstiti u hijerarhijski red koji se od kulture do kulture menja, odnosno jedan je iznad drugog, a jednima se, u odnosu na druge, pripisuje neki višak, npr: donji/gornji, mali/veliki, slab/jak, pasivan/aktivan, emotivan/racionalan, unutrašnji/spoljašnji itd. (Bán).2

U našem slučaju treba tražiti dublje razloge, čiji su koreni u specifičnim kulturnim prilikama.

Nakon što je dominantna ličnost mađarske književnosti u Vojvodini Kornel Senteleki, na osnovu stvaralaštva Knuta Hamsuna i Đovanija Verge, a poznavajući teoriju o miljeu Hipolita Tena, stvorio teoriju „lokalnog kolorita”, postalo je opšte prihvaćeno da je zadatak ovdašnjih pisaca pronalaženje i oslikavanje „lokalnog kolorita” našeg podneblja. Mađarski pisci u Vojvodini su i do tada pisali romane, međutim, nisu ispunili zahteve koje je postavio Senteleki. Prema Sentelekijevom poimanju pravi vojvođanski roman treba da bude roman Srba i Mađara, roman najnovijih vremena (Szenteleky 1943: 286), ali ne sme da bude roman političke orijentacije, jer bi to okrnjilo njegovu estetsku vrednost.

On je ujedno i realpolitičar, pristalica je istinskog pomirenja Mađara i Srba (Hornyik 1986: 34). Smatra da dvanaest godina posle pomeranja granica ta tema može da bude dotaknuta:

...trezveno i objektivno... Promene nove državne tvorevine, uzavrelo traganje za formom, strastveni izgredi danas su već prošlost, ono što je danas problem i tema romana, već se staložilo i nije izloženo hirovitim promenama... (Szenteleky 1943: 354).

Pisanja romana po Sentelekijevim zahtevima prihvatila se Eržebet Berček. Naravno, prvi čitalac i korektor teksta bio je sam Senteleki koji je, svestan značaja rukopisa, zaneseno objavio: To će da bude prva knjiga koja je istinski vojvođanska, koja obrađuje pravu književnu temu, ima književnu vrednost…(Szenteleky 1943: 286).

Na recepciju je ipak bitno uticala činjenica da ga je napisala žena. I sam Senteleki prihvatanje usmerava ka rodnom tumačenju. Naime, on daje naslov romanu. Dok bi se Eržebet Berček između naslova Banat ili Đavolja kola odlučila za ovo potonje, jer smatra da je to metafora manjinskog bitisanja, Senteleki predlaže da naslov bude:

2 Prevod s mađarskog jezika – Eva Toldi.

1111INTERKULTURALNI ASPEKTI ŽENSKOG PISMA U MAĐARSKOJ KNJIŽEVNOSTI U VOJVODINI

...‘Večiti zidʼ ili ‘Beskrajni zidʼ. Setih se prelepe pesme Ade Negri (‘Il muroʼ) u kojoj se između zaljubljenih nalazi zid, jedan beskrajni zid koji nema nikakav otvor, ni vrata, ali iza kojeg se čuju koraci, uzdisaji, pozivi... (Szenteleky 1943: 286).

Senteleki naslovom insistira na ljubavnoj niti, te umesto nacionalnog i političkog, jača emocionalni karakter dela. Naime, kada je reč o književnoj praksi, on ne može da ispuni sopstvene principe, pa kulturnog političara nadvladava emotivni sentiment.

Glavna junakinja romana A végtelen fal/Beskrajni zid, Margit Kalan, živi u Banatu, u krajevima nastanjenim Rumunima, Srbima, Mađarima i Crnogorcima. Njenom ocu, zemljoposedniku na pustari, konfiskuju veći deo imovine. Na osnovu opisanih događaja, radnju smeštamo u vreme posle Prvog svetskog rata (1918–1920).

Dok Čika Lajoš, prateći vesti iz novina, na karti Mađarske povlači granice, Margit intenzivno doživljava promene u sopstvenom životu. Drug i ljubav iz detinjstva, Emil Bogdan, dobija ministarsko nameštenje u Beogradu. Intrigantne figure iz okruženja mladića Srbina ubeđuju ga da bi to što je blizak sa devojkom Mađaricom nepovoljno uticalo na njegovu karijeru. Novo uređenje podiže zid između njih. Na kraju se ispostavlja da se Emilova osećanja prema Margit nisu promenila, ali njihova ljubav ipak neće biti dugotrajna – mladić dobija tuberkulozu, napušta mesto u ministarstvu i putuje u sanatorijum u Davos, gde će se, setimo se, samo nekoliko godina kasnije lečiti i junaci Čarobnog brega Tomasa Mana.

Glavna junakinja je moderan ženski lik. Najpre je vidimo u Beču u ženskom internatu. Posle majčine prerane smrti na njen način života će uticati očeva velikodušnost. Slobodno se kreće između Pustare, obližnjeg sela Boldur i grada Bečkereka, skoro kao gradske žene lutalice, što pokazuje njenu samostalnost. Nećemo saznati čime se bavi, u njenom životu podizanje dece i vođenje domaćinstva ne igraju nikakvu ulogu. Sama upravlja svojom sudbinom. I upravo tu se ruši stereotip o pasivnosti žena.

Istovremeno, koliko god da je samostalna i moderna, junakinja potpuno prihvata primat muškog društva, prilagođava se njemu i unutar njega traži svoju samostalnost. Istrajavanje uz bolesnog muškarca, uz umirućeg Emila takođe je jedan od oblika ženskog angažovanja: učvršćuje žensku ulogu u nezi i brizi. Takva je i u interkulturalnim vezama, prilagođava se i običajima svog ljubljenog, za nju to nije strano. Ni jezičke barijere ne komplikuju njihov posvećeni odnos.

Između dva svetska rata kritička recepcija ne smatra rodno tumačenje dela potpuno spoljašnjom činjenicom koja se nalazi izvan književnosti i dela. Prilikom čitanja estetskih kvalifikacija nalazimo mnoštvo prideva koji ukazuju na rodne specifičnosti. U recenziji Beskrajnog zida Karolj Sirmai spisateljicu hvali što skoro muškom objektivnošću opisuje

1112 Eva Toldi

situaciju između dva rata. [U] ...sigurnosti noveliste Eržebet Berček bilo je neke muškosti koja ipak nije slabila

ženstvenu finoću strukture, nikada nije zalutala u usitnjavanje, karakteristično za ženske autore (Szirmai 1933: 409).

U tom diskursu muškost je polazna tačka, osnov za upoređivanje, paradigma u koju žene pokušavaju da uguraju.

Istovremeno, Sirmai priznaje da ljubavlju kao temom vladaju žene. Opisivanje društvenih događaja vređa nacionalnu osetljivost, zbog čega piscu ne ostaje tematski prostor da o tome govori. Ljubav i brak su čvorište koje dozvoljava diskurs o komunikaciji među narodima: Berčekova... je u svom romanu iskoristila potonje pitanje kao pokretačku snagu događaja (Szirmai 1933: 414), te smatra da je zbog toga mogla da prevaziđe muške pisce u opisivanju važnih društvenih pitanja. Time joj je priznao primat u kanonu muškaraca, barem kada je reč o angažovanju.

Sirmai formuliše i svoju rezervisanost prema romanu. Kritičaru koji zagovara primat estetskih vrednosti, u ovom slučaju nedostaje verodostojno prikazivanje nacionalnog karaktera likova, a iz obrazloženja se da zaključiti da mu zapravo najviše smeta nedostatak nacionalnih i kulturnih stereotipa.

U mentalitetu Srbina – Emila malo je rasnih odlika. Ono što je u njemu slovensko, više je blago, neodlučno, rusko. A Srbi su najtvrđi slovenski rod. Njihova ljubav ne poznaje granice. Samo ih molba i reči roditelja mogu zaustaviti (Szirmai 1933: 416).

Nije bolja, međutim, ni ocena nacionalnog karaktera Mađara: Nisam siguran da bi se Kalan usudio odbiti pruženu ruku kapetana Čovića, koliko god da je bio hrabar momak (Szirmai 1933: 417). A ni policajac Crnogorac ne odgovara stereotipima: nezamislivo je da ga ponosni Crnogorac zbog ove uvrede ne bi upucao na licu mesta (Szirmai 1933: 417).

Beskrajni zid objavljen je 1933. godine. Dvanaest godina nakon promena granica, međutim, tema i roman još uvek izazivaju veliko uzbuđenje. Tužilaštvo je zaplenilo sve primerke knjige (Hornyik 1986: 36). To je onemogućilo da se o njemu govori pa su roman Eržebet Berček, „prvi pravi vojvođanski roman“, koji je zaslužio bolju sudbinu, dugo prekrivali pomrčina i zaborav.

Eržebet Juhas se u posthumno objavljenom delu Határregény/Granični roman (2001), bavi sličnim temama. Autorka druge generacije neoavangardnog časopisa Új Symposion, pokrenutog šezdesetih godina, kao i drugi predstavnici njene generacije, potpuno se prilagođava „muškom književnom kanonu”. Ilejn Šovolter (1994) razlikuje više faza dijaloga s muškim kanonom, među kojima je prvi prilagođavanje književnice muškom načinu govora. Ovo je naročito uočljivo u ranim delima Eržebet Juhas. Druga faza, prema


mišljenju Šovolterove, jeste pobuna i protest protiv muškog kanona, što kod Eržebet Juhas nedostaje. Vrlo rano se, međutim, uočava treća faza koja se odnosi na prikaz ženstvenosti i usmerena je na istraživanje suštine ženskog identiteta.

U mađarskim literarnim raspravama... književnice su godinama bile prilično nisko u tradicionalnoj književnoj hierarhiji, nisu predstavljale vrednost, čak suprotno (Bán). Eržebet Juhas stiže do te treće faze uprkos tome što nije mogla da se osamostali od ovog suda književnih rasprava i verovatno bi se bunila kada bi je nazvali književnicom, a ne jednostavno književnikom. U njenim novelama i romanima, međutim, zatičemo formulisanje izrazito ženskih odlika i iskustava. Njeni ženski likovi su figure palanačkog miljea, produhovljene, bez ikakvog praktičnog osećaja, često su neurotične, rastrojene. Kao da stalno lebde iznad zemlje, vođene emocijama i intuicijom, njihov unutrašnji svet je odraz njihove posebne čulnosti.

Naracija poslednjeg romana Eržebet Juhas ukazuje na promene: ona horizonte tumačenja teksta otvara prema šire shvaćenom zajedničkom prostoru, prikazivanju suštine intelektualnosti istočne i srednje Evrope. Pažnju ne usmerava samo na varijabilni identitet, već istovremeno ukazuje i na dodirne tačke ličnog i kolektivnog identiteta.

Granični roman počinje od doživljaja raspada Monarhije i dospeva do opisa traumatičnih iskustava najnovijeg rata. Scena je nedvosmisleno interkulturalna, radnja počinje u Novom Sadu, dok sećanja vraćaju glavnog junaka na godine provedene u Beču, Budimpešti, Pragu i Bratislavi (vidi: Toldi 2010). Jaka metafora naslova Granični roman omogućuje mnogostrano tumačenje. Sa ispraznošću pojma domovina uvek se suočavaju oni govornici koji su u poziciji da žive životom manjine. Otvara se i perspektiva današnjice u kojoj ni osećaj nepripadanja, ni poziciju života manjine nije moguće ukinuti. ...U pričama roditelja... postojala je jedna druga Mađarska... (Juhász 2001: 16), koja je postala stvarnost jedino u doživljaju maternjeg jezika, u svim drugim domenima ostala je strana, nestvarna (Juhász 2001: 16).

Gubljenje jezika i zabrana upotrebe jezika javljaju se kao trauma. Kćerka se buni zbog toga što se njen otac obraća unucima na mađarskom jeziku, ne dozvoljava da se govori mađarski. Ali identitet interkulturalnog takođe se može zateći upravo u upotrebi jezika, u besmislenom mešanju mađarskog i nemačkog jezika (Juhász 2001: 61). U romanu se ocrtavaju zapleteni rodbinski odnosi i nacionalna pripadnost unutar porodice, haotičan spoj osećaja simpatije i antipatije. Povezanost nacionalnog i rodnog identiteta konačno se prepliće u liku Mikloša Patarčića. Glavni junak smatra da bi postao „pravi muškarac” kada bi se iskristalisao njegov nacionalni identitet.

U romanu se javlja i preobražaj tradicionalnog modela porodice: ženski likovi su

1114 Eva Toldi

dominantniji, preduzimljiviji, muškarci su u porodici mlakonje, drugorazredni. Žene iniciraju razmišljanje o nacionalnoj naraciji, čak i provociraju prilikom porodičnih poseta. Suprotne su tradicionalnim obrascima ženskih likova, a pošto im je kompletna ličnost subverzivna, takva je i njihova ženstvenost.

Ova dva primera iz književnosti ukazuju na razlike i paralele u shvatanju rodnog identiteta: autorka s početka 20. veka ima stabilan nacionalni i ženski identitet, dok ona s kraja veka neprestano traga za njima. Rezultat traganja, međutim, nije nalaženje stabilnog identiteta, već još nesigurniji identitet koji vodi do njegovog potpunog gubljenja. Dok književnica s početka veka u svim kritikama dobija povratne informacije za način opisivanja ženskog identiteta, na kraju istog veka ove informacije izostaju. Dok je u razmišljanju o književnosti na početku veka upisano reflektovanje na ženstvenost, rodni aspekti se nisu smatrali ne-književnim, na kraju veka vlada mišljenje da je takvo razmišljanje strano u književnosti.

Razloge za to svakako treba tražiti u društvenim promenama. Na našim prostorima je početak veka vreme buđenja samosvesti kod žena, diskurs o ženstvenosti je istovremeno i diskurs o ravnopravnosti. Posle Drugog svetskog rata se, međutim, zahvaljujući socijalističkom idealu ravnopravnosti, prava žena premeštaju među rešena pitanja, pa nestaju i sigurne odrednice ženskog identiteta. Ali, nesigurnosti načina prikazivanja doprinosi i promena pojma književnosti: postmoderne procedure krajem veka deluju u pravcu fragmentacije.

Moramo dodati i to da o položaju žena koje žive u manjinskim zajednicama postoji veoma malo naučnih radova, pa na ovom mestu ne možemo dati utemeljeniju analizu. Pojava koju smo registrovali je, međutim, i u nedostatku potkrepljujućih studija, veoma rečita: usmerava pažnju na pitanja ženske književnosti i pomera istu sa njene marginalizovane pozicije. Jer i ova dva primera ukazuju na to da su književnice značajno doprinele u ispunjenju zahteva o „velikom narativu” koji se bavi širokim spektrom teme interkulturalnosti. Njihovo ponovno čitanje s rodnog aspekta dovelo bi do novih spoznaja, pa i do redefinisanja njihovog mesta u književnom kanonu.

Literatura

Bán Zsófia. Van-e az irodalomnak neme? Retrieved 10th Nov. 2010, URL: <http://mindentudas.hu/elodasok-cikkek/item/5-van-e-az-irodalomnak-neme?.html>

Börcsök, Erzsébet [1933]. A végtelen fal. Szubotica : Jugoszláviai Magyar Könyvtár


Hornyik, Miklós (1986). A Mi Irodalmunk története és repertóriuma (1930–1933). Újvidék: A Magyar Nyelv, Irodalom és Hungarológiai Kutatások Intézete.

Juhász, Erzsébet (2001). Határregény. Újvidék: Forum.Showalter, Elaine (1994). A feminista irodalomtudomány a vadonban: A pluralizmus és a

feminista irodalomtudomány. Helikon, 4: 417–442.Szenteleky, Kornél (1931). Hol késik a vajdasági regény?, in Új lehetőségek – új

kötelességek (Újvidék: Forum Könyvkiadó): 76–78.Szirmai Károly (1933). Börcsök Erzsébet, a vajdasági regény problémája és A végtelen fal.

Kalangya, 6: 409–417.Toldi, Eva (2010). Interkulturalnost, interpersonalne i narativne strategije u savremenoj

mađarskoj književnosti u Vojvodini, in: Susret kultura. Zbornik radova (Novi Sad: Filozofski fakultet): 1225–1230.

Éva Toldi

INTERCULTURAL ASPECTS OF WOMEN’S WRITING IN HUNGARIAN LITERATURE IN VoJVoDINA

Summary

The study analyses works of women writers of Hungarian literature in Vojvodina which portray intercultural experience, and examines the forms in which the sense of belonging and questions of identity are expressed. These novels express in a subtle way the variedness of a multicultural environment while articulating the characteristics of the women’s worldview. The understanding of one’s Own and that of the Foreign is based on a traditional mindset, and is expressed through attraction to or rejection of cultural differences. The traditional motifs in these works are borders and walls which depict historical events yet also conceptualize the text: in trying to find an identity of their own, the characters constantly trespass borders with the aim of changing their awareness of a world based on binary opposition. Analysis of the novels makes it possible for us to consider what women’s literature and the roles of women characters were like at the beginning, and how they changed by the end of the twentieth century.

Documents

Identitet sefardske žene u delima Rose Nisan