Mirjana Radosavljevic <mirarad@gmail.com>

СРБски ФБРепортер Екуменисти нису довољно “опустили” Србију – “Долазак папеу Србију није могућ”

СРБски ФБРепортер <redakcija@facebookreporter.org> 01. фебруар 2013. 15.03Коме: mirarad@gmail.com

СРБски ФБРепортер Екуменисти нису довољно“опустили” Србију – “Долазак папе у Србију није могућ”

Link toСРБскиФБРепортер

Екуменисти нису довољно “опустили” Србију – “Долазак папе у Србију није могућ”Ноам ЧОМСКИ: Седам брилијантних примера ироније америчке политикеМомчило Селић: ЗНАЧАЈ ШТИВА И ГРАДИВАФБР, 01.02.2013- Преглед најважнијих догађаја из света у последњих 24 сата …Миодраг Новаковић: Коментар на коментар…Драган Симовић: ЈЕДАН БОЖАНСКИ НАРОДРусија и Србија – једна вера, једно срце! Данас у 18:00 – трибина у Руском дому, улаз слободан!Слободан Самарџић: Нoвa Влaдa ниje у зaблуди o Eврoпскoj униjи, нeгo свeснo вoди пoлитикупрeвaрe!ХЕРМАН: „Покољ у Сребреници“ – велика политичка обмана (Глас Русије)

Екуменисти нису довољно “опустили” Србију – “Долазак папе у Србију нијемогућ”Posted: 01 Feb 2013 05:21 AM PST

„Долазак папе у Србију није могућ”1. фебруар 2013.

Посета папе Бенедикта Шеснаестог Нишу, поводом обележавања 1.700 годишњицеМиланског едикта, “није могућа, имајући у виду одређене историјске проблеме”.

Апостолски нунције у Београду, надбискуп Орландо Антонини изјавио је у интервјуу заиталијанску католичку новинску агенцију СИР да по питању екуменизма, стање у Србији “нијејош довољно опуштено”.

“Међутим, постављени су први кораци помирења. У то треба убројати и именовање београдскогнадбискупа Станислава Хочевара у организациони комитет за обележавање јубилеја”, сматраАнтонини.

Он је указао да се ради о “дуготрајном историјском процесу”.

“Мора се успоставити поверење, створити предуслови, различите позиције се морају разјаснити.

СРБски ФБРепортер - дневни журнал 01.02.2013.

Пре свега потребно је понашати се у складу са љубављу према ближњем и сестринскимодносима”, поручио је надбискуп.

(Бета)

Ноам ЧОМСКИ: Седам брилијантних примера ироније америчке политикеPosted: 01 Feb 2013 03:56 AM PST

НОАМ ЧОМСКИ: СЕДАМ БРИЛИЈАНТНИХ ПРИМЕРА ИРОНИЈЕ АМЕРИЧКЕПОЛИТИКЕ

САД називају хеликоптере по жртвама геноцида, нико не трепне на име „Apache“.Замислите да Luftwaffe хеликоптерима да име „Jew“ (Јеврејин)

01.02.2013. Нови Стандард, за ФБР приредила Биљана Диковић

1.

Године 2007. се у америчкој штампи појавио немали број чланака и написа о „војном јачањуНародне Републике Кине“. Пентагон је потврдио да је Кина ојачала свој потенцијал са 400 новихпројектила, који би могли носити нуклеарне бојеве главе. Дошло је до расправе како би сеутврдило да ли Кина жели да завлада целим светом, ради ли се можда о погрешним цифрама илије по среди нешто треће?

Нешто ипак треба објаснити. Колико нуклеарних пројектила поседују САД? Отприлике 10.000.Кина их има 400 ако ћемо веровати милитаристима. То дакле доказује да Кинези желе да освојесвет? Ако се пажљиво чита страна штампа, разлог због којег Кина јача своје одбрамбене снагеније толико позната агресивност Пентагона, већ то што је Америка сваким даном способнија дасве софистикованијом технологијом лоцира и уништи циљеве које жели, ма где се они налазили(чак и оне покретне). Ко дакле у овом случају жели да освоји свет? Наравно, Кинези! Јер од оногтренутка када смо ми завладали њиме, они га покушавају освојити. Принцип „ми поседујемосвет“ је једноставан и може објаснити све расправе о спољној политици САД.

(Ми поседујемо свет 01. јануара 2008)

2.

Можемо ли зауставити милитаризацију свемира? Изгледа да можемо. И то само зато јер су САДједине које инсистирају на томе. Цели свет се противи, првенствено зато што је уплашен. САД сувећ далеко одмакле у том послу. Иако остале земље и не сањају о апсолутној надмоћи и надзорунад целим светом и заостају за Америком, без сумње ће реаговати.

Постоје многи међународни уговори који регулишу свемирска истраживања и које подржава цеосвет, а које САД покушавају оспорити. Као, на пример, Уговор о надатмосферским простором(Outer Space Treaty), који забрањује распоређивање оружја у свемиру. Тај уговор су потписале

све земље света, па и САД. Још нико није покушао да постави било какву врсту наоружања упростор изнад атмосфере. Сви су поштовали уговор јер, кад би га неко прекршио, то би се одмахоткрило. Усвојен је 1999. у Генералној скупштини УН са 163 гласа за, ниједним против и двасуздржана – САД и Израел.

(Милитаризација свемира штити интересе и улагања САД, 19. јул 2001)

3.

Глобализацију проводе моћне владе, посебно она у САД. Она је присилила мање народе дапотпишу трговинске и друге споразуме који ће их дословно угушити а великим корпорацијамаолакшати доминацију над привредама земаља широм света, и то без икаквих обавеза илиодговорности према њиховим народима.

(Профит изнад људи – Неолиберализам и свјетски поредак)

4.

САД још увек називају војне хеликоптере по жртвама геноцида. Нико ни да трепне на именапопут: „Blackhawk“, „Apache“, или „Comanche“. Замислите каква би реакција била да је, например, Luftwaffe својим хеликоптерима додељивала имена попут „Gipsy“ (Циганин) или „Jew“(Јеврејин). Мислим да би то људи итекако приметили.

(Propaganda and the Public Mind: Conversations with Noam Chomsky and David Barsamian)

5.

Ако је нешто лоше или добро за нас, онда је то лоше или добро и за друге. Из те премисе следида, ако је бомбардовати Вашингтон или Њујорк за Кубу, Никарагву, Хаити и дуги списак осталихземаља погрешно, онда је погрешно и кад Вашингтон и Рамсфелд бомбардују Авганистан (подопаском апсурдних изговора). Све би их требало извести пред међународни суд за ратнезлочине…

(О тероризму, Ноам Чомски у интервјуу са Јоном Болендером за „Jump Arts Journal“, јули, 2004)

6.

Претпоставимо да је, на пример, Кина – која има велики проблем са пороком пушења –изградила војне базе у Колумбији како би из ње лакше војно деловала и надзирала поља дуванау Кентакију и Северној Каролини са намером да хемијским оружјем уништи америчке засаде,који су смртоносни за бројни кинески народ…

(Н. Чомски иронизује тему рата против дроге, који САД воде у Централној и Јужној Америци.)

7.

За САД су, наравно, највећа брига Иран и његов недвосмислени утицај у Централној Азији. То јеједини разлог зашто су САД директно помагале Ирак у последњој фази ирачко-иранског рата, ашто је имало утицај и на сам исход рата.

Вашингтон је наставио да се активно додворава Садаму Хусеину, све док се уклапао у његовепланове. Љубав између САД и Садама је пукла у августу 1990. Амерички страх од Ирана јеутицао на одлуку да се подржи Садамов напад на шиитско становништво у јужном Ираку у марту1991. године. САД одувек страхују од утицаја Ирана као шиитске државе на ирачке шиите. А то

је за њих – речником који се често користи у последње време у успешним револуцијама –„претња стабилности у региону“.

Истина је нешто сасвим друго: Иран би могао да подстакне процес демократизације, који биподривао диктатуре на које се САД увелико ослањају и које држе у покорности становништвоцелог Блиског Истока. Подсетимо колико је Вашингтон у подршци свом бившем пријатељу био„експлицитан“. Америчка војна команда је ирачким побуњеним официрима забранила приступзаробљеној ирачкој војној опреми и оружју, док се под леденим погледом Нормана Шварцкофа(генерал, командант америчке армије у „Пустињској олуји; прим прир.) одвијао покољ шиитскогстановништва.

(Стабилност – Судбоносни троугао – The Fateful Triangle,1999)

Alternet/Advance

Момчило Селић: ЗНАЧАЈ ШТИВА И ГРАДИВАPosted: 01 Feb 2013 12:40 AM PST

ЗНАЧАЈ ШТИВА И ГРАДИВАМомчило Селић

Још се ратовало, када ме је Драгош Калајић позвао на београдску ТВ Палму, радиинтервјуа. Тема двочасовног разговора те 1995. године, важна и Владимиру Вујићу 1938,пресудна је нажалост и данас:

Шта чинити, питао ме је Калајић, да Срби изађу из кризе сопства?

Syllabus, и Curriculum, одговорио сам.

Посматрао ме је.

Штиво и градиво, казао сам. Латинским сам се послужио због оних који све српско сматрајунижим и назадним.

Из неког разлога, тај разговор у два наставка никад није емитован на телевизији чији се“власник” дичио родољубљем. Комунистима и социјалистима задирање у штиво и градиво нијеодговарало, изгледа, колико ни “грађанским” странкама. Десет година потом, и моја најмлађаћерка за гимназијску лектиру још има Прежихова Воранца, Густава Крклеца, Оноре де Балзака,и Добрицу Ћосића.

Славомира Настасијевића, Душана Баранина, Марка Миљанова, Симе Матавуља, немамеђу њеним школским штивом. Од Јована Дучића, нико јој не препоручује Верујем уБога и у Српство. Да је Драгиша Васић био писац, а стрељани Григорије Божовићпишчина, или да је Станислав Краков написао и Живот човека на Балкану сазнала је одмене, не од свог наставника српског.

За мемоаре Војводе Василија Трбића, о ратовању по Старој Србији и Маћедонији, и онаи ја чули смо случајно тек пре неки дан, од једног двадесетогодишњака занетогсрпском историјом. Но набавити ту књигу, наново штампану 1995, показало сенемогућим. Можда и зато што је, судећи по једној овлашној лексикографској белешци,Војвода Трбић био “суров” и истинољубив – те неприкладан за манипулацијуисторијом бар колико Станислав Краков, коме је глава о ратовању 1912. на Косметуизостављена из посмртно објављеног Живота човека на Балкану.

Српском историјом не сме се, изгледа, бавити нико мимо Радоша Љушића, Андреја Митровића,Николе Самарџића (стручњака за шпанску), покојног Ивана Ђурића, који ни византијску нијеваљано познавао, и сличних. Већ шест деценија историја остаје подручје од “посебногдруштвеног интереса”. “Ко контролише прошлост, контролише и будућност” писао је ЏорџОрвел, у 1984. Претпостављам да нам и због тога амерички “историчари” тумаче Сребреницу,или јеврејски публицисти Космет, Босну и Херцеговину. Ваљда је зато историја “наука”, препуна“чињеница” чије је довођење у сумњу кажњиво (до недавно и судски).

Очигледно, градиво јесте од значаја. У канадској и америчкој школи средином прошлога века,запазио сам да се њихово врти око енглеског, англосаксонске историје и популарне, осведоченекњижевности. Књиге по одабиру књижевних критичара и универзитетских професора чекале сумладе Американце, Канађане и Енглезе тек на факултету, као данак академским звањима.Тривијум – Three R’s: Reading, ‘Riting, and ‘Rithmetic – то јест Curriculum, уводио их је у њиховопредање, уздижући национални дух. Зато сам и ја лутао њиховим библиотекама, не бих линашао још неку књигу од Сер Артура Конана Дојла, о Енглезима у наполеонским ратовима, илина Аженкуру или Кресију. Да је Славомир Настасијевић једнако добро писао о витезовима ЦараЛазара, а Баранин о Мехмед-паши Соколовићу, нисам нажалост сазнао док се нисам дао употрагу за правим штивом за своју децу – натерану да “прорађују” Миру Алечковић, ОскараДавича, или Антонија Исаковића.

Наиме, мада је веронаука недавно уведена у државне школе, Библија још није обавезна замладе Србе. У њиховом штиву нема ни Одисеје, Енеиде, Песме о Роланду, исландских сага,Слова о полку Игорову, Прича о витезовима Округлог стола, или Ел Сида. Цела Божанственакомедија учи се тек на Филолошком, а Његош се и у својој Црној Гори већ назива “геноциднимписцем”.

Улазак у Европу средином деветнаестог века коштао нас је националног градива колико икњижевности, која је се почела равнати по француској и немачкој. За невољу, ни немањићкаСрбија није се боље односила наспрам народног наслеђа: мимо Вујићевих похвала нашемсредњевековљу (из незнања о античким Србима – опет последице тадашње као и данашње“српске” просвете), тек нам је открити неки средњевековни спис са епским десетерцем,народном скаском, или записом невезаним за двор или Цркву – каквих су препуне књижевностиЗападне Европе, и турске, муслиманске, хиндуистичке или будистичке Азије. Александридеимамо у неколико редакција јер наше ресавске и друге преписивачке школе српску искон иусмено предање нису, по свему судећи, сматрале вредном пажње. Истина, такав пропуст могућеје објаснити и бојазни – сличној, рецимо, друидској – од излагања најсветијих речибуквалности, својственој духовном животу оних нација које су све побележиле. Али ирскикалуђери, припадници нама сличног народа, поред житија својих краљева и светоотачкелитературе књижили су и народно предање у 9. и 10. веку – мимо црквене анатеме на све“паганско”. Грци се никад нису одрицали хеленске старине, сматрајући је подлогом свог сопстваи вере. На вулканском острву на крај света, чак су и исландски викинзи у време Немањиног оцаписали чудесне романе – саге. Тешко је стога поверавати да, осим позновизантијских житијаСветог Симеона, и Светог Саве, није постојала и истинска старосрпска, предањска књижевност.Јер, прве забележене десeтерачке, или дванаестерачке народне песме, већ у 16. векусавршенством упућују на недогледну старост.

Да ли је Црква побацала, спалила, или забранила све књиге осим хришћанских, не знамо. Да јетаквих било јасно је, као и да је таква културна политика допринела нашим поразима у 14. и 15.веку. Сама вера, наиме, никад није могла одбранити нацију, будући да је нација носилац вере, ане обрнуто. Није Српска православна црква сачувала Српство под Турцима, већ су Србичувањем сопства очували и њу. Иначе, не би се “наши” муслимани толико одродили, нити би се,рецимо, Грци толико држали свога хеленства, током окупације настале с настојања на пукомправослављу и “ромејству”.

Предање о врлим прецима и њиховим делима (chansons de geste, како би рекли средњевековниФранцузи) створило је и одржало све успешне нације Евроазије; његов недостатак, као коднемањићких и данашњих Срба, доводио је до распада и нестанка народа. Наиме, јеврејскатрадиција исказана хришћанским митом није и наша: Пећка патријаршија јесте подржала народ,али би ваљало сагледати и како. Приче о Јову, Јосифу и Давиду, Макавејцима или апостолимахајдуцима, ратарима, и “говедарима” очигледно нису достајале, иначе не би певали о Малом

Радојици, Старини Новаку, Марку Краљевићу или Јанковић Стојану. Да је позивање на крстСрбима било довољно, зар би канонизовали Цара Лазара због оружаног отпора непријатељу,славили војсковођу Светог Петра Цетињског, или мегданџију Игумана Мојсија Зечевића? Зар бии данас на Западу предлагали забрану српских јуначких песама, главног изворишта духа “који јестворио Сребреницу”?

Да је градиво наших школа српско, Марко Миљанов Поповић чинио би једну од главних темапроучавања у основној и средњој школи, као што Американци уче о Патрику Хенрију, ДејвијуКрокету, Џону Полу Џоунсу, а Енглези о Краљу Артуру, Ричарду Лављем Срцу, или ХорацијуНелсону. О Његошу би наши ђаци знали бар колико Англосаси о Шекспиру и Бајрону; РасткоНемањић би историографски био утемљен бар колико Милтон или Едмунд Берк. Шта ми,читајући наше уџбенике, сазнајемо о Цару Душану, краљевима Милутину, Стефану Дечанском,осим којим су пределима владали и како су се односили према Папи и Константинопољу? Каквепредставе имамо о Турцима, осим да су муслимани и окупатори? Турски тимарски и чифчијскисистем значајан је можда марксистичким ауторима наших уџбеника, али нам не објашњавањихову етнопсихолошку константу, како је зове историчар Радомир Дамјановић. Српско сопствои порекло Дамјановић изучава у слободном времену а своје књиге објављује о свом руху икруху, уместо да води државни институт задужен за проучавање порекла и историјског путаХрвата, Мађара, Бугара, Шиптара, те Румуна и Грка.

Зашто ми немамо превод шиптарских песама из Епира, као Американци? Где нам је увид утолико помињани Канон Леке Дукађина, осим хрватског превода из 1980? Мађарску књижевностне чине само Лајош Зилахи и Бела Хамваш, већ и аутори угарског порекла, чијим бипроучавањем боље схватили зашто се, рецимо, Јожеф Каса тако понаша. О бугарскојкњижевности не знамо ништа, румунској још мање, мада имамо дела Нгуги Ва Тионга и другихафричких писаца. О турским народима научио сам највише посредно, преко совјетског КиргизаЧингиза Ајтматова. Књига деде Коркута појавила се само једном, док других турских историјскихепова, а камоли њихових летописа, нема. О кавкаским народима, нашим претечама, немамопојма, мада су косези заправо руско име за Черкезе, “сарби” јерменско за племиће, а “срби”аварско за народ. Да међу кавкаским Аварима – туранске су Ромеји звали псеудо-Аварима – јошима неколико десетина хиљада Анда (Анта), ликом и стасом истоветних Динарцима готово никона “овим просторима” не зна, нити му има ко рећи.

Штиво и градиво, изгледа, јесу значајнији него су и Драгош Калајић и номинални власник ТВПалме имали на уму. Јер, Српство се не може градити само на Еволи, Де Местру, Кодреануу илиПриму де Ривери. Поменути аутори били су национално самосвесни; племство, сој, без тогаопречно је појму, пошто је властела настала бранећи нацију, а не – као ни у случају вере –обрнуто.

Српски лист, стога, покреће установљавање Српског штива, сврстаног у три одељка: Баштину,Текуће, и Непријатељско. Све три групе разврстаћемо даље у пододељке: Изворе, Лепукњижевност, Историју, Етнологију и Антропологију. Читаоцима ћемо се захвалити за свакиобразложени предлог. Јер, одреднице Штива морају бити пропраћене кратким огледом оњиховом значају за Србе; ставке само историјске или контекстуалне вредности морају се иприказати као такве. Наши будући нараштаји, и свет око нас, неће имати разумевања за онајдео досадашње лектире значајан једино савременицима. Сој се одржава једино врлином, што ууметности – па и њеној грани званој књижевност – значи само квалитет, или, српски, каквоћа.

Без потпуног превредновања наше књижевне баштине и школског програма, пролазићемо и горенего досад. Зато, почнимо са огледом заборављеног српског мислиоца између два рата,Владимира Вујића.

Владимир Вујић

ЗА РЕВИЗИЈЕ У ИСТОРИЈИ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИВреме је дошло да се у историји српске књижевности учине потребне ревизије; знаци временасу ту и читају се по чешћим појединачним покушајима да се овај или онај писац, ово или онодоба, сагледају са других становишта и осветле другима низовима мисли, да се осветледругачије но што су се до сада осветљавали, да се уведу у живот друга начела, било психолошка

било идеолошко-социолошка. Ти покушаји јасно показују да се цео комплекс питања из историјенаше књижевности налази пред потребом ревизионизма и да се дуго одржавани начинипосматрања не могу више одржавати. То је знак да се клише излизао и да више не покривапотребе и осећања новијег времена; то је знак да се оно што је било некада дух и садржинасада претворило у слово и облик који је штур; то је знак да је оно што је некада било органскосада постало механичко. А када наиђе то осећање, када се животност осети као клише – знак једа смо пред ревизијом.

Овим разматрањима не иде се на то да се тај потребни ревизионизам некако плански уреди и дапостане на неки начин „диригован”. У области духа нема, нити може, нити сме то бити„дириговање” делатности. Али, оно што се пред знацима времена може учинити, и требаучинити, јесте једно расматрање општег карактера; оно иде за знацима времена и, ослушкујућинове речи и нове тежње и напоре, синтетише ревизионистичке покушаје испитујући истовременооно што се преживело и оно што надолази. Недовољност старијих мерила и жива потреба духаза новијим – већ својим постојањем указују да су таква општа расматрања у духу ревизионизмапотреба данашњице.

Да се одмах отклони могућни неспоразум – ревизија о којој говорим не значи подвргавање свихвредности из области наше прошле књижевности неким „социјално-класним” мерилима. Није речо томе да се примени материјалистичко – дијалектичко гледиште на појаве духа и да севредности о којима је реч утегну у догматику једнога система, који је у области духовнога увек,нужним начином, давао само жалосне резултате. То би била ревизија подложна догмама једне,уосталом застареле, метафизике, којој нема места онде где се баш хоће и жели отресање свакезастарелости. Било је, и има још, таквих покушаја: и наша народна поезија и наши појединиписци били су стављани под мерења и процењивања „класног становништва”; неће битинарочито потребно подвлачити каквим су све жалосним и смешним плодовима уродили таквипокушаји. Наместо какве старе формалистичке естетике и наместо каквог старог мита из временарационалистичко-просветитељског схватања, наше вредности, наши писци, наше епохе ипокрети и струје потпали су под исто толико стару догматику материјалистичке дијалектике и„класних” мерила. Резултати у оба случаја деле исту наивност, исту бесплодност и истунепотребност.

Не мислим, дакле, да једну старину ваља заменити другом. Него мислим, и видим по знацимавремена, и осећам свуда у људима који мисле и раде, да је време дошло – да се отресемо многихзастарелих судова, гледишта и мерила као једне, више немогућне, нагомилане залихеизвешталих клишеа. За епохе, за писце, за покрете духовне и поједине духове, у области нашеисторије књижевности везале су се, као устаљене и „опште признате и познате”, формуле којенапросто значе спречавања и кочнице: спречавања да епохе сагледамо под другимстановиштима, кочнице које онемогућавају слободније психолошко расматрање појединих нашихстваралаца у књижевности.

Таквих „крилатица” има много. Најкобније је што се оне путем школе распрострањују и предају,тако да кажемо, са колена на колено, те се њиховим мандаринским понављањем умртвљујесвако слободно посматрање и могућност других, новијих, аспеката. Наши студенти, наши млађинаставници књижевности, наши читаоци написа, чланака и критика по часописима ипубликацијама понављају готове, примљене формуле о људима, о покретима, о делима из нашекњижевне прошлости; понављају непрекидно, тако да то понављање одиста не заслужује другоиме до једно које можда није баш најкњижевније и најотменије, али које је тачно: то је„преживање” – и још уз то једне рђаве хране. Незнање, кукавичлук, удобност, улагивање,лењост духа, слабост духа и неотпорност, слатка моћ навике и комотни „пут најмањег отпора”,немање свести о последицама, непокренутост и инерција духа, незаинтересованост, сугестијастраних имена и поводљивост духа – како све да назовем сплет оних психолошких чинилацакоји одржавају и омогућавају једно плесниво стање духа, у коме се тако учвршћује залихаклишетираних судова и формулисаних становишта!

Али, не само што то „преживање” не смемо заменити „преживањем”опет старих и отрцанихмерила материјалистичког схватања историје и „класно” тумачити духове и духовне струје изнаше духовне прошлости, него не смемо ни дићи руке са посла ревизионизма из другог једногразлога, коме бих дао име: анти-традиционализам. Наместо старинског „класног” становишта,хоће често да се стави једно друго: није потребно ништа што је старо, што је прошло. Тиме би се

хтела пресећи жива органска веза и непрекидност нашег духовног стваралаштва у областикњижевности. Ми смо тобож „под новим условима и приликама”, те нам проучавање минулоганије уопште потребно: оно је само баласт, једно „антикварство”, љубопитљивост чистоиндивидуална, у најбољем случају ствар извесних стручњака, које ваља оставити да се баве домиле воље старударством. Наравно, онда нема никакве потребе вршити ревизије. Противоваквог радикалног кидања не буне се само стручњаци који живе од прошлости: оно што јеминуло у духу једне заједнице не пропада у неповрат, оно је органски везано за садашњицу, каошто је ова органски везана за будуће. Тај ланац може се само раскинути на вештачки, теоријскиначин: обично га кидају они који неће никаква духовна наслеђа прошлости, зато што онда не бинеодговорно вршљали данас, искорењени, они који су изгубили тле и абдицирали на одређениживот.

Наше прошло књижевно, дакле духовно, стварање укључено је у целокупну нашу духовнупрошлост, а ова је темељ на коме се зида даље. Потреба је духовна и културна да се оноразматра стално, коригујући наша гледишта о њему, не примењујући стара мерила, непримењујући тобожња нова, која су у основи стара, него идући за неодољивошћу времена. Кадасе слобода разматрања загуши теретом старина, онда је најпречи посао рашчишћавање иревизионизам. Наша историја књижевности стоји пред тим задатком.

На прегршти се могу наводити примери. Један од првих случајева јесте онај Лазе Костића.Уобичајено је било да се клишетира тај велики песник и отправи са фразама о „разбарушености,винском расположењу, комичним кованицама” и томе слично. О огромној култури Лазе Костића,о изванредном његовом поетском духу, о језику којим је он као ретко ко располагао, о интимнојдуховности његовој као да се није знало. Међутим, материјал који нам данас стоји нарасположењу даје могућности да се велика вредност песникова утврди; да се изваја његов, датако кажемо, озбиљнији, у сваком случају пунији, лик; да се његово поетско стваралаштвопроучи као необично занимљиво, готово примерно, у духу модерних психолошких схватања. Сабаладом „Самсон и Далила” учинио је правду г. Слободан Јовановић. Али још чека тај песниксвог пуног, савременог приказивача и још стоји задатак да му се ода пуна правда, да се извучеиз клишетираности. Време се променило: некадањи политички разлози и некадањарационалистичка схватања, који су на пример Скерлића навели на оно снижавање вредности иону промашеност, не могу више постојати за модерног истраживача у области наше историјекњижевности. Колико се и изгубило понекад у материјалу, драгоценом по психологију поетскогстварања, види се најбоље из случаја Лазе Костића и судбине његове заоставштине у рукамаљуди који нису знали шта у рукама имају: г. Симоновић је уништио скупоцени психолошкиматеријал, сматрајући да забелешке, маргиналије Лазе Костића које се односе на његове снове,маштања, поетске визије и религиозне проблеме – представљају нешто чега се ваља стидети,што је лудост и глупост! Из материјала пок. М. Савића (књига о Лази Костићу) није извученоскоро ништа – а он представља изванредан рудокоп; но „формуле” о Лази Костићу који је безпоетске вредности стоје још – и уче се по уџбеницима.

Са Бором Станковићем случај је безмало исти. Време је да напустимо формулу о некаквом„секс-епил” схватању његове личности, о месечини, дерту и севдаху као основнимкарактеристикама његовог духа. Исто као што је час дошао да се одбаци клише о његовој„неписмености”, о стилу његовом који је лош и муцав, зато што не одговара конструкцијифранцуске исклишетиране фразе. Данас је модерном истраживачу поетске психологије илитерарне историје неподношљиво једно такво неодговорно и олако фразирање: ми знамо да јестил стваралачког духа и духовни рукопис који издаваја оригиналног ствараоца из гомилесписатеља, а да није примена утврђених правила теорије књижевности, по којима „ваља честитописати”. Пожелети Бори Станковићу да пише углађеним француским шакописом, безличним иклишетираним – какав апсурд! Немамо пуне модерне студије о његовом поетском стварању, накојој бисмо се поучили правој поетици и психологији стварања. У случају Боре Станковићаимамо и још једну поуку: колико се, понекад, директно не знају ствари; Бора Станковић је занаше људе још увек само Коштана и Нечиста крв са јако наглашеним и једнострано подвучениминтересом за љубавне страсти, а слабо је познат, и међу „стручњацима”, по својим изврснимстварима: Газда Младен, Певци и другима. Имао сам прилике да разговарам тим поводом са„људима од књижевности” и нашао да буквално не познају Станковићево стварање. Како дадамо студију о њему кад такорећи ни буквално не располажемо фактуром? Али наши млади уче– и добијају оцене и квалификације – о његовој „неписмености” и о сличним стварима.

Стеван Сремац је можда најтипичнији пример. Откако је због политичке неподношљивостиСкерлић „отаксирао” Сремца онако како је учинио у својој студији о њему – ми смо се слабопомакли напред. Као што нам је, у извесном погледу, Бора Станковић дошао преко одушевљеногпријема у иностранству некако као ојачан и више уважаван назад у отаџбину – и у случајуСремца је г. Герхард Геземан својим карактеролошким проучавањима освежио тог нашег одиставеликог писца. Материјал који о Сремцу имамо довољан је за студију о њему, у којој би седефинитивно избациле старе формуле. Сремац би, опет, као и Лаза Костић, као и БораСтанковић, отворио изврсне могућности за студије, у модерном духу, о хумору и односу његовомпрема трагичноме. Сремац по свом стваралаштву даје одличне основе за студију психехумористе који је под „комплексом тимидитета” и који се хумором брани од спољашњег света.Само један „Чича Јордан”садржи, на пример, ствари којих се не би постиделе антологијенајбољега у књижевности уопште. Г. Геземан је додирнуо велику вредност његових дела закарактеролошка проучавања наших типова; Матош је завирио донекле у психолошку структуруњеговог стварања: но све је то мало према ономе што Сремац нуди и даје модерном литерарномистраживачу. Но „клише” стоји још увек и – учи се…

Јаша Игњатовић – када смо већ међу приповедачима – очекује ревизију исто тако. И тај јенесрећни стваралац остао „аљкав”, „неписмен”, недовршен, неизрађен, наиван, неуметник, ишта све још не. Скерлић га је издигао као „социјалног” донекле; али Јаша Игњатовић чека сасвим својим богатством и психологије и карактерологије, чека на савременог испитивача, који биушао и у психу стваралаштва његовог „филмског” духовног рукописа и у психу средине коју једао и којом улази у карактеролошке вредности. Али, мерен по интерпункцији, упоређиван саизрађеном фактуром француског писања, одмераван по „правилима композиције”, класици идовршености према утврђеној „науци о стилу” – он је зло прошао, али се зато и прошло мимоњегову велику унутарњу поетску вредност, прошло слепимице. И он је добио свој великинегатив у нашим историјама књижевности…

Ја не знам где се све може захватити; сигурно је на реду и Лаза Лазаревић, и ЈанкоВеселиновић, и Матавуљ, и Митров Љубиша, и Милован Глишић, и Светолик Ранковић (особитоон), и још многи приповедачи. Лазу Лазаревића чека модерно испитивање и извлачење изклишетотеке, у многом погледу; Јанко Веселиновић је убачен у „фах”, неомиљен и готовоомрзнут данас, и „идеализацију” села; Митров Љубиша је уздигнут „народњаштвом” и језиком,но не знам докле се може спустити; Светолик Ранковић, нарочито са Порушеним идеалима, дајемогућности за студију о религиозној проблематици, која није ни такнута у нас. Можемо ићи идаље у прошлост и ближе садашњици: свуда је исто. Материјал за Милована Видаковићапостоји, али психолошки и литерарни портре не; он је остао несрећни поета препун маште, намегдану оних испитивача који му траже „угледе” у немачким и европским витешким романима,али је он, судећи нарочито по материјалу г. Павла Поповића, изванредан као тип маште, а и јошпо много којечему. Ја мислим и чврсто сам убеђен у то да и Стерија представља за модерноглитерарног испитивача примамљиву тему, а шта је о њему речено?

Један надасве занимљив дух је Сима Сарајлија – о коме сем „чудњаштва” ништа не знамо; нисмога ни проучили, ни фактуре му не знамо. За велике наше динарске скитаче и немирне духове онје као неки психолошки образац. Уопште та страна, више карактеролошки, нашег динарскогдуха није у историји књижевности ни започета, чак можда ни створена још. Јер, шта значи уисторији књижевности стрпати људе у неко, рецимо, „прелазно доба”, у које је у Скерлићадошао и Његош? И шта, искрено речено, имамо у изради и портретисању одиста великогЊегоша? И у погледу личног стваралаштва и у погледу модерне карактерологије? Исправке су тузапочете и то увелико; али, не чека ли Његош на модерне испитиваче многим и многим странамасвог стваралаштва? Ми дугујемо г. Шмаусу за ваљане почетке и сјајна указивања, но хоће ли сенаћи наш човек који ће Његоша уобличити, ставити му вредност, и личну и општенародну, наместо? И имати храбрости да много штошта каже што још изгледа – бласфематично? Хоће липродубљена студија Луче дати оно што може и треба да пружи? Ми смо изишли из неуког иформалистичког наклапања о њему, то је истина; али смо тек изашли, а пут је пред нама, дуг.

Најзад и Доситеј чека. У просветитељско-рационалистичком дивљењу Скерлићевом, са чувеномфразом о бекству Доситејевом као и Мухамедовом, ухваћени лик тога немирњака нашег још ниједоспео да се изрази и уобличи на савременији начин. Неће бити важна тачна година његовогрођења, али ће, несравњиво, бити важније да се живи рад Доситејев пластично представи у

историји наше културе. Ако има потребе за великом духовном ревизијом, она је ту, на Доситеју,као први задатак. Ја добро знам колико је, рецимо, непогодно дирати у извесна устаљена иквази-званична мишљења. Али, у низу ових размишљања и питалица, које треба да буду самоискре за будући пламен рада и истраживања, буђења и освешћивања, намеће се и великокомплексно питање Вуково. Ми смо у напону великог новог књижевног стваралаштва, и језикакао облика његовог, научили да многе ствари гледамо другим очима. Ми данас не можемоодрећи да смо, у том погледу, били кочени дуго и дуго неизмерним притиском „вуковства”. Вук,и као борац за језик, и као критичар, и као духовни тип са многим концима и везама за туђе,спољње утицаје, стоји као задатак баш пред модерном историјом наше књижевности. Учинићенам се можда убрзо да су многи „противници” имали право, а Вук у многоме имао претераности –које су долазиле од позајмљености, а не од својствености. Ми сигурно идемо путем стварањановог књижевног језика у коме, нужношћу самог тока ствари, идемо и у „архаизме” и у„неологизме”; и у процесу превирања, пред задацима исказивања сложеније, дубље мисли,морамо да се измакнемо оштрој и скученој законодавности прошлог језичког стварања.

Да се вратимо на „мање”: у Јовану Грчићу Миленку г. Кашанин је открио ствари које јаснопоказују како су плодни и како су на месту слободни и љубопитљиви ревизионизам и решеностда ствари поново прегледамо. Питам се – како ће пред модерним истраживањем поетскогстварања изгледати Војислав Илић? Како ће ући у историју књижевности заслужни ДрагутинИлић, кога је Скерлић избацио напросто из историје књижевности из, рецимо, неких„фамилијарних разлога”? Несрећни Дис је рестауриран, али је дуго био жртва. Ја не видимразлог да се Ђура Јакшић не подвргне ревизији као песник – али у вези са његовимсликарством. Није довољно бацити га у „романтичаре” или у „доба романтизма”. Постоји једноинтегрално испитивање у духовној сфери једне личности – у коме се психолошко-карактеролошки истражује личност по њеној духовној типици и где велику улогу играјудиспозиције визије сликарске, аудитивне (речи) и музикалне, где је од великог интересаструктурално посматрање духа, па мислим да би баш Ђура Јакшић у том погледу, као сликар-песник, дао изврсног материјала. На наше песнике ствараоце није још ни покушана применаплодних нових психолошких проучавања; то је једна област у којој ништа није рађено и која каоизванредно плодно поље чека обрађиваче. Али, ми наслеђујемо готове старинске формуле,наслеђујемо и предајемо даље клишетотеку која већ плесниви. Наши људи све до скора, па исада, препричавају „теорије” од пре пола века, па и читавог века, и блажено се држе старихсхватања о рационализму и просветитељству и прогресу; ако наиђе нешто ново, а оно је самопоновљено „светозарство”, опет, авај, старо и потонуло. Са друге стране опет, стари, наивнистрах од „метафизике” одвикао је људе да се поближе упусте у расматрања, основна и од којихмного зависи у области духа, о томе: какво у ствари гледиште на свет има песник, писац,књижевник, како гледа на човека, свет, живот, каква му је у суштини религија и метафизика;какве су му основне диспозиције у томе погледу, шта и како види и гледа у свету око себе, какореагује чулно, како психофизиолошки, како духовно, на све око себе; колико је његоведиспозиције, а колико псеудоморфозе, под притиском „утицаја”. Ја не знам студије те врсте ма оједном нашем песнику, писцу, човеку из историје књижевности. А како би све у историји нашекњижевности изгледало онда, како би се она проветрила, да тако рекнем, колико би нових исвежих осветљења унело у њу шире, слободније, култивисаније најзад, посматрање!

У погледу тзв. Класификације у нашој историји књижевности, један коренити ревизионизампотребан је такође. Ми стојимо и данас, мање-више, на истом месту где смо стајали одавна.Главни посао наше старије историје књижевности састојао се у томе да се готове поделе померилима једног западњачког схватања примене на ток и развој нашег духовног живота. Готовесхеме, које су тамо проистекле делимично из стварног развоја, делимично из једног нарочитог,просветитељског схватања историје, пресађене су у нас дословце, и не запитавши се: има ликакве разлике у животним токовима, у културама, у историјском развоју, условљеном на другиначин, јер на другом тлу и под другим приликама и околностима. Ако би нека „епоха” изостала,ми бисмо је „направили”; ако би нас подела онаква какву нађемо у туђој историји женирала, мибисмо створили „прелазна доба” која су потпуно произвољна и растегљива и у која можемострпати личности које су нам исувише комплексне и неугодне за „разврставање”. Главно је даподела „одговара” и да се нипошто не испушта нешто „што тамо постоји”. Неизмерно једнопокоравање и неизмерно једно неосећање нашега духа и наше историје, неизмерна једнаслабост према Западу, једна забленутост и бедно једно неверовање у наше тле! Резултати су нампред очима: једна клишетирана историја књижевности са једном крутом, предодређеном

поделом у којој се копрцају духовне тежње и стваралачки наши духови, трпани силом и милом уодређене категорије. Ми морамо имати и „средњи век” и „ренесанс” и „хуманизам” и„просвећење” и „романтизам” и уопште све „изме” Запада, који тамо могу и одговарати стварномразвоју и неком одређеном гледишту, а за које се и не пита имају ли у нас смисла и примене: јерједном слободнијом поделом, која би одговарала нашем тлу и развоју, ми бисмо „заостали засрећнијим цивилизованим Западом”, а то је „срамота”. Отуда су, наравно, проистекле безбројнесметње, поремећаји, тешкоће, немогућности и компликације, нетачна процењивања и наопачкепостављене вредности.

У томе погледу посао ревизије је огроман и иде упоредо са ревизијом нужном уопште у областинаше историје. Ми се осврћемо на нашу прошлост под притиском некритички примљенихзападњачких схема, а не слободним духом који верује у своје и воли своје. Наш дојучерашњи,наш данашњи још, тип посматраоца прошлости отприлике личи на колонијалца који је отишао нашколовање на Запад, па се вратио да проматра своју заједницу у прошлости као „занимљивфолклор” на који ваља применити мерила и гледишта примљена и научена на другом тлу.

Неоспорни су „утицаји” духовних струја Запада; додири су неизбежни нарочито на нашем тлукоје је вечна „граница” и „друм”; путовање наших људи, читања и примања идеја, дотицајиполитички и историјски – непрекидно доносе „утицаје”. Питање је само о отпорности и опреобличавању, о снази отпора и снази преиначавања утицаја, и све наше испитивање треба даиде тим путем. Између савршене „абдикације”, тј. савршеног одрицања унутарње снагеобликовања и безусловног примања само туђег, и савршене „оригиналности”, тј. вере да имамопуну и изражену културну самосвојност, између та два екстрема стоји посреди критичко,слободно, знанствено процењивање историје родног духа. Јесмо ли ми, уопште и скроз, самодуховна и књижевна „колонија” која има за мисију културну једино „примање”, или смо, уопштеи скроз, оригинал духовни који је потпуно свој и коме ништа не треба? Ни једно, ни друго;задатак нашег историјског истраживања није у примању ни једног ни другог екстремногстановишта, који су овде само назначени као „гранични случајеви”, „горња и доња граница”. Усваком духовном покрету, у свакој делатности снажних и изразитих појединаца ваља уочитичиниоце отпора, примања, преобличавања према тлу, времену, средини у којој се дешавају иделају. Само тако можемо добити потребну и слободу и критичност, те да уобличимо наш развоји створимо нашу „поделу”.

Историја књижевности уклопљена је у нашу општу и духовну културу историје и све ревизије упогледу „епоха” и „одељака” и „класификације” покрета и струја заједничко су питање историјеуопште. Рад је тај готово неизмеран. Прва потреба је скидање готове клишетиране мреже којапокрива наша општа историјска схватања, па и схватања у историји наше књижевности. Великброј питања, сумњи, одрицања, испитивања обима и граница, варијација и диференцирања стојепред посматрачем на рашчишћеном земљишту.

Општи уобичајени историјски поредак епоха на Западу (који, уосталом, данас и тамо подлежекритици) на стари – средњи – нови век као једну линију, губи свој смисао када се примени нанаш историјски живот. Ако претпоставимо (јер је то само једна претпоставка) да антика ипредставља „стари” век за Европу, па онда означимо прво доба праве европске културе као„средњи” век, каква значења за нас има „стари” век и шта значи за нас „средњи”?… Једна уоснови хипотетична конструкција европске историје не може се некритички пренети на нашразвој; каква онда смисла у историји наше књижевности има поглавље са насловом „средњивек” или „средњовековна књижевност”? Средњи претпоставља неку духовну епоху која јепретходила као стари; а у нас је питање о почетку не само књижевности него и културе уопште;пре дела св. Саве, шта је било у нас – као култура, као књижевност? Има ли неког значаја за насантика и шта смо од ње затекли када смо дошли, сирова словенска племена? Почеци нашекњижевности падају уједно са нашом христијанизацијом, са нашом првом културом уопште. Алина Западу је уобичајена формула „средњи век од те и те године до те и те године”, па мора битии у нас. Гледајући очима каснијих просветитељских идеолога, наши људи често говоре о„мрачном средњовековном духу” и са иронијом о „црквеној” књижевности: они онда имају у видузападњачки средњи век, западњачку цркву са свима негативима, а заборављају да суодговарајућа времена у нас светли почеци велике културне активности, стварања државе,почетка књижевности која је одговарала времену и стварним потребама његовим. Нема„средњовековности” него има прва епоха српске књижевности која траје упоредо са државом, па

онда са патријаршијом, па онда са емиграцијом у Панонску низију, и која је своју мисију обавилакако ваља, све до краја. Процењујући ту прву епоху морамо уочавати црте које у њој показујуотпор према византијској књижевности, црте које уносе нечег новијег, књижевнијег,самосталнијег; а тих црта, по признању истраживача, има. Морамо, исто тако, имати у видуфункцију те књижевности, коју је она имала као национални и консервативни чинилац,функцију коју је она вршила сјајно. Виталност њену можемо ценити и по манастирскимштампаријама у првој половини 16. века. Потребно је напоменути овом приликом још један нашнедостатак, врло чест у историјском посматрању. Дух те прве епохе наше књижевности носи свеодлике једног религиозног схватања света и живота које је владало људима; не можемо ми сада,из перспективе „новијег” времена, говорити о том животу и схватању на један омаловажавајућиначин. Ако је спасење душе било прва брига оних људи, а наша није, то не значи да се ми као„модерне” судије морамо односити према оном духу. Према томе, не може бити речи о „мрачномсредњовековљу”, него једну епоху треба сагледати у оном што је она духовно стварно и била.Не може бити речи о томе још и зато што та епоха не одговара ни духовно оној епохи у Европи окојој се говори као „мрачном средњем веку” (уосталом та фраза је и у објективној историјиЗапада изгубила свој смисао). Ова прва епоха наше књижевности протеже се преко Пајсија ињеговог плодног рада све до у 18. век (она улази у Скерлићево поглавље „Рационализам” и уњегову „Нову књижевност”!).

У западњачком историјском развитку, имена „ренесанс”, „хуманизам”, „реформација”,„контрареформација”, означавају епоху која долази као реакција на „средњовековље” и која јеобележена развитком слободног, материјално богатог грађанства. Град је носилац књижевностиу правом смислу те речи. Исувише је очигледно да у нас не може бити говора о таквој епохи.Паралеле су повлачене само у покушајима конструкција југословенске књижевности, па и тамоне увек на срећан начин. Прва епоха наше књижевности не обухвата ничега што би било сличнодуховним покретима под горњим именима: ни града, ни грађанства, ни реакције на црквеност,ни световне грађанске књижевности, ни „ослобођавања” духа; потреба националног одржањаишла је са црквом, не против ње, и кроз њу нарочито. Нешто од духа тих покрета као да је ушлоу Доситеја, да се у њему, заједно са „просвећењем” и „рационализмом”, обелодани као неко„кидање са средњим веком”.

У „новом веку” српске књижевности, који као треба да дође за „старим” и „средњим”, које нисмони имали, тј. у књижевности која се развила у емиграната српских у Панонској низији, основастварања је град и грађанство. Епоха, друга, може носити име „градска књижевност у почетку” иса правом почети радом Доситеја Обрадовића. Што се тиче имена „рационализам”, или бољеречено „доба просвећења”, оно у западњачком развоју значи епоху чија су духовна обележја:губљење вере, уверење у разум човеков који све може и који ће васпоставити „златни вексрећног човечанства”, полет науке и технике, вера да ће разум и наука преобразити човека,вера у „прогрес” и у једно човечанство, уједињено у култу људског разума. Структура привредеиде ка индустријализацији и машинској техници. Насупрот томе, у нас је стање овакво: Срби уУгарској доспевају до првог боље ситуираног грађанства и књига почиње да се јавља у првим,скромним, зачецима. Доносилац књиге и вере у благи разум је Доситеј. Јужни српски делови јошсу увек под првом епохом. Динарци и Балканци живе у свом поетском стваралаштву, подпатријархалним режимом, са неразвијеним, управо туђинским, градом. Вера, успомена напрошлост, фреске и гусле и песме одржавају живот, тумаче га, казују и објашњавају. Ова епоха„градске књижевности у зачецима” није у ствари ни „рационализам” ни „просвећење” уевропском смислу: она означава „прве књиге”, прве грађане, прве почетке живота градског, и тоса уским територијалним ограничењем. И прве почетке „утицаја” Европе. Од сада ће се свакњижевност развијати у двоструком знаку: као псеудоморфоза, тј. примање туђих облика, и каовеза са народним поетским стваралаштвом. Најчистији тип прве је Доситеј, најчистији тип другеврсте је Његош.

Све што би даље следовало предмет је засебне студије, којој овде не може бити места. У томновом осветљењу и „романтизам” добија у нас сасвим друго значење, а не оно европско. И„класицизам” и „реализам” и она сумњива „прелазна доба”, која су испомагала у невољи и којаличе на оне „претпостављене а изгубљене прстенове” у ланцу биолошке еволуције, и тзв.народна књижевност, са којом наши историчари књижевности обично не знају шта ће, и свеформуле које су некритички и неисторијски биле преношене са Запада – разрешавајући се својевештачке улоге. И поједини писци и песници добијају свој значај и своја места на потпунији и

правичнији начин.

Колико се из ових, само подстицајних и у главним цртама овлаш извучених расматрања види, уисторији српске књижевности постоји голема потреба за ревизијама. Општи и битни разлог зањих лежи у томе што се налазимо у времену чија битна обележја нису више несамосталност ипасивност, незнање и ропство, обожавање свега што је западњачко. Време дозвољава Србима дасе осврну на своју прошлост мирније, слободније, објективније. Са осећањем потребе да се запрошлост вежемо и са осећањем о будућем стваралаштву које не може постојати без живепрошлости, оживљене на слободан начин и растерећене свега што је спутавало наш бистри,непомућени, родни поглед. Ревизије о којима сам овде говорио захтевају много знања, многотруда, много студије, познавање духовне историје уопште. Али, још много више, оне захтевајуљубави, вере, поноса: љубави према тлу и предању и прошлости, вере у тле и роднину, поносакоји неће дозволити више слепу некритичност.

(првобитно објављено у: ХХ век, 1938, књ. I, св. V; преузето из: Критичка мисао философа инаучника, приредио Милан Радуловић, изд. Матица српска и Институт за књижевност и уметност,1995.)

Владимир Вујић, рођен 1886. у Београду. Гимназију и Универзитет завршио у Београду.Студирао математику и философију. Године 1921. радио као суплент Гимназије у Скопљу, а1923. код Геце Кона објавио са Првошем Сланкаменцем књигу Нови хуманизам. Од 1928. до1935. предавао по београдским гимназијама, а од 1935. до 1938. био професор философије,математике и немачког језика у Гимназији у Сремским Карловцима.Године 1931, опет код Геце Кона, објавио књигу огледа Спутана и ослобођена мисао, за коју јеВладимир Дворниковић казао да је “најборбенија књига која је по рату (Првом светском)објављена у нас”. Године 1936-37. објављује превод Пропасти Запада од Освалда Шпенглера. Завреме немачке окупације од 1941. до 1944. делује у Српској књижевној задрузи, за коју 1943.приређује Лимунација у селу Стевана Сремца.

Заједно са Светиславом Стефановићем сматран представником српске књижевне деснице тогадоба.

Објавио многобројне чланке и студије у Просветном гласнику, Српском књижевном гласнику,Летопису Матице српске, Народној одбрани, Времену и Правди. Упоредо са философијом бавиосе превођењем (Герхард Геземан, Српскохрватска књижевност и Културне зоне и племенаБалкана), књижевном критиком и уобличавањем националне идеологије (пред Други светскират, православне хришћанске идеологије).

Уочи “ослобођења” 1944. напустио Београд. Других података о Вујићу после 1944. нема. Иманазнака да је је једно време провео у САД, а умро у Бразилу.

1) Критичка мисао философа и научника, приредио Милан Радуловић, изд. Матица српска иИнститут за књижевност и уметност Београд, 1995;

2) Каталог Издавачке књижарнице Геца Кон из 1935., поводом 35-годишњице рада.)

_______Извор: Српски листТекст је на СРБском ФБРепортеру први пут објављен 9.3.2012.

ФБР, 01.02.2013- Преглед најважнијих догађаја из света у последњих 24 сата …Posted: 31 Jan 2013 09:02 PM PST

“РАТНО СТАЊЕ” У С. КОРЕЈИ… “БОМБАШКИ НАПАД ” У ГЛАВНОМ ГРАДУ МЕКСИКА… ИРАН ПРЕТИОДМАЗДОМ ЗБОГ ВАЗДУШНОГ НАПАДА ИЗРАЕЛА НА СИРИЈУ… ДЕПОРТУЈУ ОБАМИНОГ УЈКУ ИЗ АМЕРИКЕ…АТЕНТАТ НА ЈЕРМЕНСКОГ ПРЕДСЕДНИЧКОГ КАНДИДАТА… ПОНОВО ПУЦЊАВА И РАЊАВАЊЕ У АМЕРИЧКОЈШКОЛИ… У ЕНГЛЕСКОЈ И АМЕРИЦИ “ПОРЕСКИ УДАР” НА НАЈСИРОМАШНИЈЕ… АЛ КАИДА ПРЕТИРАЗОРНИМ НАПАДОМ АМЕРИЦИ И ЕВРОПИ… У АРКАНЗАСУ ЛЕГАЛИЗОВАНО НОШЕЊЕ ОРУЖЈА У ЦРКВАМА

ЗА ВРЕМЕ СЛУЖБЕ… У ИРАНУ ПОД ЕУ САНКЦИЈАМА – НИКАД БОЉА ПРОДАЈА НАФТЕ… И МНОГЕ ДРУГЕВЕСТИ (ваш и наш фбр)

————————————————————–

15 мртвих и велики број повређених у експлозији која је погодила главно седиштемексичке нафтне корпорације… January-31-13 11:55 PM

15 погинулих и преко сто рањених је биланс експлозије која је у четвртак погодилавишеспратницу- главно седиште мексичке државне нафтне компаније “Пемекс” у главном градуМексико Ситију…

————————————————————————–

Покушај убиства председничког кандидата у Јерменији може да одложи изборе…January-31-13 11:02 PM

Јерменски председнички кандидат Парур Хејрикајан из “Савеза за националну аутономију” јеупуцан и рањен у самом центру Јеревана, главног јерменијског града…

————————————————————————

Илегални кенијски имигрант, ујак америчког председника Обаме, треба да будепротеран из Америке!? January-31-13 10:25 PM

Ујак америчког председника Обаме, иначе кенијац, живи у Америци илегално деценијама, одсвог доласка као тинејџер. Али се сада “неко” намерачио да га депортује из Америке (“покваренамерички народ”)…

—————————————————————-

Опет пуцњава у америчкој школи у Атланти- тинејџер упуцан у главу, наставникрањен… January-31-13 9:12 PM

14годишњи ученик и наставник су рањени током пуцњаве у средњој школи “Прајс” ујугоисточној Атланти. Дечак је устрељен отпозади у пределу врата, али му живот није уопасности…

——————————————————————

Најсиромашнијим енглезима прете додатни порески намети… January-31-13 9:03 PM

У оквиру најновијег “програма штедње” британске владе, милиони најсиромашнијих породицамогу да очекују пораст њихових редовних пореских обавеза за чак 333 посто годишње….

—————————————————————————————–

Северна Кореја увела “ратно стање”, ставила војску у степен највеће приправности January-31-13 8:37 PM

Према јужнокорејским изворима Северна Кореја је увела “ратно стање”, а председник Ким Јонгје наредио армији да буде спремна за рат- преноси “Јужнокорејски Дневник”…

———————————————————————————–

Нови Обамин закон о здравству погађа најсиромашније американце January-31-13 8:15PM

Око пола милиона деце у Америци ће вероватно остати без здравственог осигурања, анајсиромашнији американци ризикују, не само ускраћивање здравствене бриге, већ и новчанеказне, ако нису (а очигледно да нису кад су најсиромашнији) у стању да купе “обавезно”здравствено осигурање, по контраверзном Обамином закону!?——————————————————————

Бугарска “референдумска апатија” лишила бугаре нуклеарне будућности January-31-132:26 PM

У Бугарској је пропао референдум о будућности нуклеарне енергије због неизласка гласача,након чега је владајућа партија изјавила да ће обуставити планове о изградњи новихнуклеарних електрана…

————————————————————————

Сирија је поднела званичан протест у УН поводом израелских ваздушних напада, Иранупозорио на озбиљне последице… January-31-13 2:12 PM

Сирија је поднела званичну жалбу Уједињеним нацијама због израелско ваздушног напада на“војно-истраживачки” комплекс у близини Дамаска. Тај сиријски потез се поклапа са претњомИрана да ће Израел сносити озбиљне последице због те акције…

————————————————————–

Ал Каида прети Америци и европским земљама “разарајућим нападом” January-31-131:46 PM

Порука која је постављена на једном џихадистичком веб сајту у недељу, најавила је “страшне”нападе који ће ускоро снаћи Америку, Француску, Данску и остале европске земље…

———————————————————————–

Нагли политички заокрет? Кандидат за америчког министра одбране прети ратомИрану January-31-13 1:12 PM

Обамин кандидат за Секретара одбране је изјавио пред конгресом да ће се он потрудити даАмерика буде спремна за војни удар на Иран, ако то буде било потребно. Бивши сенатор ЧакХагел, који је раније био предмет критике због свог “меког става” према Ирану, сад се одједном“разгоропадио”….—————————————————————

Одбрана Виктора Баута уложила жалбу на казну од 25 година робије January-31-13 12:22PM

Адвокат руског бизнисмена Виктора Баута је изјавио да је његова казна обична освета изполитичких и личних разлога и да је без преседана у америчкој историји….

—————————————————————————

Руси шаљу “дадиље” у Америку? Москва спрема програм надзора над усвојеномруском децом у САД January-31-13 10:59 AM

Русија ради на томе да успостави амерички базирану не-владину организацију која би се бавиланадзором и бригом о руској деци која су усвојена од стране америчких породица…

———————————————————————–

“Крезубе санкције”? Иран никад није боље продавао нафту- Кина највећи купац! January-31-13 10:20 AM

Иран је брзо пронашао начин да заобиђе ЕУ санкције на извоз иранске нафте, из јула прошлегодине. Иако је у почетку, током лета 2012 дошло до пада извоза нафте, већ крајем године једошло до наглог скока трговине нафте са “не-западним” земљама….

———————————————————————————-

Израелски напад на Сирију је неиспровоцирани напад на једну суверену земљу-Русија January-31-13 9:14 AM

Руско министарство иностраних послова је издало саопштење изражавајући дубоку забринутост

због израелског напада на Сирију, наглашавајући да тај поступак грубо крши УН чартер…

—————————————————————–

Израелски ваздушнИ напад је имао за циљ да спречи научни развој Сиријске војнетехнологије January-31-13 8:38 AM

Иако Израел није формално признао ваздуши напад на сиријску војну базу код Дамаска,експерти се слажу да је циљ Тел Авива био да дестабилизује Сирију, и онеспособи њенеодбрамбене капацитете….

———————————————————————

Од престанка “хладног рата” Америка константно користи војну силу да би “изнудила”политичка решења на Блиском истоку January-31-13 7:06 AM

Упркос хроничној и насилној америчкој политици на Блиском Истоку, Иран није ниједномпопустио пред америчким претњама, и за такав став заслужује поштовање, кажу блискоисточниексперти Хилари и Флинт Леверет….

————————————————————

САД- уместо забране оружја, у Арканзасу легализовано ношење оружја чак и уцрквама за време верских обрада… January-31-13 4:27 AM

Законодавно тело америчке државе Арканазас је “озаконило” у понедељак огромном већиномпропис по коме ће верници имати право да носе (сакривено) оружје у цркви. Као разлог заовакву либерализацију закона о оружју наводи се лична безбедност верника…

————————————-

Извор: “Русија Данас” ( www.rt.com )

ФБР обрада и превод- М. Новаковић

Миодраг Новаковић: Коментар на коментар…Posted: 31 Jan 2013 06:08 PM PST

Миодраг Новаковић

МОЈ КОМЕНТАР НА КОМЕНТАР..

Читалац СРБског ФБРепортера под именом “Војвођанин” поставио је коментар на текст:“Вести са КосМета: ПРЕДСЕДНИЦИ ОПШТИНА ОЧЕКУЈУ ГАРАНЦИЈУ МИРА У ПОКРАЈИНИ И УСВАЈАЊЕПЛАТФОРМЕ КОЈА ЋЕ ГАРАНТОВАТИ СИГУРНОСТ ЗА СРБЕ“

у коме се обраћа Србима са Косова и Метохије:

“Mađar iz Vojvodine (VOJVOĐANIN):31. јануар 2013. у 22:55

Pa,kad je tako,što ne poštujete državu Srbiju i njene vlasti,ili da raspustimo i vladu i predsednika pavi vodite politiku Srbije!Da li mislite da ste samo vi bitni?Šta je sa ostalim narodom u Srbiji?Šta je sanarodom u Vojvodini,odatle sam i ja.Da li znate da lošije živimo nego vi?Ja ne radim nigde,a moram

da platim i struju i vodu i ogrev i porez na kuću itd,a vi ništa ne plaćate,a dobijate novac izSrbije.Sram vas bilo.Ne pravite Vi barikade zbog Kosova,pravite ih da bi nastavili da živite na grbačiostalog naroda Srbije!Vas boli što neće više biti švercovanja,što će se postepeno uvoditi red,a vremeje,boli vas što ćete najzad i vi morati da plaćate ono što trošite!Znam da nećete objaviti komentar,ali dovoljno mi je da ga pročita i samo administrator!”

————————–

Одговор:

Миодраг Новаковић1. фебруар 2013. у 00:13

Нема разлога да не објавимо Ваш коментар господине “Мађар”, пошто Ваш текст (осимпредрасуда према нашим грађанима на југу Србије и непознавања ситуације у том делу државеСрбије, и рекао бих одређене политичке “некоректности”) не садржи отворене увреде,вулгарност нити директне претње (што су једини критеријуми које користимо за филтрирањекоментара).

Дакле у том контексту, Ваш коментар је добро дошао- јер наши читаоци треба да виде подкаквом медијском индоктринацијом и са каквим предрасудама живе наши грађани на северуСрбије. Такође ми је драго да себе идентификујете као “србијанца”, односно грађанина Србије.Иначе отпор наших сународника на југу Србије према покушају отмице њихових живота,имовине, и државе од стране сепаратиста и издајничких “српских” режимских елемената- управои произилази из поштовања према држави Србији и њеном уставном поретку, који нашисуграђани са југа Србије безрезервно подржавају, док га истовремено они који су тренутно навласти (нажалост) бездушно газе.

Иначе наши грађани и држављани на југу Србије управо и подижу барикаде да би спречилиуспостављање “међународне границе” у сред Србије, да због исте не били присиљени дапреживљавају (како Ви кажете) “шверцовањем”- јер кад ставите скоро сто хиљада људи у гето и“(и)легални вакум”, онда је на жалост један од начина преживљавања “сива економија и шверц”.

Што се тиче Ваше лоше економске ситуације на северу (и широм целе Србије) за то треба“захвалити” Вашем лоповском војвођанском режиму, али и корумпираној власти у Београду, закоје сте правилно уочили да се трудимо да их “распустимо” и на власт доведемо националноодговорну владу која ће пре свега поштовати властити устав и водити ову земљу домаћински и ускладу са интересима свих њених грађана, а не само у интересу недобронамерних Западнихсила, корумпиране режимско-тајкунске “елите”, и грађана Србије који активно раде на стварањунових сепаратистичких ентитета и разбијању уставног поретка земље у којој живе…

Пошто се Ви очигледно (дез)информишете из режимских и “петооктобарских” (западноконтролисаних) медија, ја бих Вам препоручио да посетите наш главни сајт СРБски ФБРепортер (http://www.facebookreporter.org/ ) и детаљније (нецензурисано) се информишете о војвођанском(и другим) сепаратизму, корупцији, економији, заштити животне средине и многим другимпитањима која су иначе “табу” тема на “водећим” медијима.

Ако сте, као што ја верујем да јесте, добронамеран грађанин Србије (Србијанац), онда ћете такосазнати и другу страну “приче”, поред оне коју сте нам Ви понудили у Вашем коментару.Једино истина ће нас ослободити…

Уредник (“администратор”) М. Новаковић

Драган Симовић: ЈЕДАН БОЖАНСКИ НАРОДPosted: 31 Jan 2013 06:01 PM PST

(Песма посвећена свим Белим Србима!)

Један древан народ, народ од којега су постали сви потоњи народи, никада не моженестати.

Један словестан и самобитан народ, народ који је свим потоњим народима подариојезик и писмо, уметност и знање, никада не може нестати.

Један освешћен и самосвестан народ, народ од којега су сви потоњи народи учили даслове и мисле, да сневају и стварају, никада нестати не може.

Један господствен и племенит народ, народ који је помогао свим иним народима да сеод животиње уздигну до човека, и од човека до Бога, никада нестати не може.

Један божански народ, народ који није од овога света (народ који је мимо све иненароде!), који се сећа својих Богова и памти своје Велике Претке, никада не може

нестати.

Тај народ, о којему певам и словим, који увек изнова побеђује свет и који вазда сноваиз пепела васкрсава, јесте народ који је Богу мио.

Упркос клеветама и лажима света, упркос мржњи и прогонима света, тај народНебесима бива све дражи.

Русија и Србија – једна вера, једно срце! Данас у 18:00 – трибина у Рускомдому, улаз слободан!Posted: 31 Jan 2013 03:50 PM PST

СРБски ФБРепортер подржва иницијативу братског сајта Србин.инфо заподизање споменика цару Николају Другом Романову у Београду

***

Петак 18:00 Трибина у Руском домуОкругли сто посвећен културно-историјским везама Русије и Србије, „Кроз векове”петак 01.фебруар 2013 у 18:00 сати – Руски дом, (улаз слободан)

Свечана академија поводом грађанске инцијативе:Подигнимо споменик српском добротворуСветом руском цару Николају II Романову

На свечаној академији учествују:

др Драган ПетровићСрпска држава и Русија као најближи савезник

проф. др Слободан Комазец,Светска криза и руско тржиште као подршка економском развоју Србије

Жељко Цвијановић,Како Срби виде Русију и како би волели да их види Русија

Дејан Петар ЗлатановићЗашто треба подићи споменик Светом цару Николају Романовуи како ће бити организована акција потписивања петицијеза подизање споменика

Музички програм:Хорско извођење српских и руских песама

(улаз слободан)

***

Русија и Србија – једна вера, једно срце: Трибина уРуском дому, улаз слободан!

Кроз историју, судбина Србије и Русије је увек била уско повезана. Да бисмо у будућностизаиста разумели повезаност два словенска и православна народа, потребно је и да погледамо упрошлост и одамо признање људима који су створили нераскидиву везу између две државе.

Редакција Србин.инфо вас зато позива да у петак од 18 часова будете наши гости уРуском дому у Београду, где ће се одржати прва у низу трибина о српско-рускимодносима, али и о иницијативи за подизање споменика цару Николају ДругомРоманову у Београду. Улаз за све посетиоце је слободан, а на трибини ће бити одржани прикладни концерт са руско-српским песмама.

Иницијативом за подизање споменика, желимо да пробудимо свест српског народа, којинажалост у великој мери не зна колико је последњи руски цар задужио Србију у Првом светскомрату.

Држава Србија би зато на најбољи начин обележила стогодишњицу почетка Великог рата,

управо подизањем споменик Николају Романову у Београду до 2014. године!

Шта је Русија икада учинила за нас – најчешћи је коментар једног дела Србије, којем јекомунистичка, другосрбијанска и западна пропаганда, годинама испирала мозак лажима обратском руском народу. А Николај је у Први светски рат ушао чим је Аустроугарска објавиларат Србији (иако Русима он ни најмање није био потребан), нашој војсци слао помоћ и муницијуи што је најважније – запретио да ће Русија да иступи из рата уколико савезници не помогнусрпској војсци у избеглиштву.

Французи (којима смо подигли споменик захвалности) и Енглези су били спремни да српскувојске и цивилне избеглице после Албанске Голготе мирне душе оставе да умру од глади, зиме инапада шиптарских банди на обалама Албаније. Да није било руског цара, од српске војскеништа не би остало. Не би било ни Солунског фронта, ни ослобођења свих српских земаља.

Наша редакција је основала и Фејсбук групу (Подигнимо споменик српском добротвору рускомцару Николају II Романову) на којој сви заинтересовани могу да пруже подршку овој идеји.

Алексеј Димитријевић______Србин.инфо

Слободан Самарџић: Нoвa Влaдa ниje у зaблуди o Eврoпскoj униjи, нeгo свeснoвoди пoлитику прeвaрe!Posted: 31 Jan 2013 02:43 PM PST

САМАРЏИЋ: Дачићева влада води политику преваре народа, а Србију – усуноврат

14:11 30.01.2013.

ДСС: НOВA ВЛAСТ НИJE ПРOМEНИЛA ОДНОС ПРЕМА EУ И НАСТАВЉА КУРСЕМПРЕТХОДНЕ

Рaди интeрсa Влaдe и пoлитичкe клaсe Србиja идe у сунoврaт. Члaнствo уEврoпскoj униjи никaдa нeћe бити oствaрeнo, упозориo пoтпрeдсeдник ДСССлoбoдaн Сaмaрџић и указао да чак и Влaдинa кaнцeлaриja зa Eврпскeинтeгрaциje признаје да везивање за ЕУ има нajмaњу пoдршку грађана упрoтeклoj дeцeниjи oд свeгa 41 oдстo

ДЕМОКРАТСКА стрaнкa Србиje oцeнилa je дaнaс дa сe пoлитикa aктуeлнe Влaдe прeмa Eврoпскojуниjи нe рaзликуje oд прeтхoднe Влaдe и дa сe свeснo нaстaвљa прeвaрa нaрoдa.

„Нoвa Влaдa ниje у зaблуди o Eврoпскoj униjи, нeгo свeснo вoди пoлитику прeвaрe,кao штo су тo чинили и прeтхoдници. Рaди интeрсa Влaдe и пoлитичкe клaсe Србиja идeу сунoврaт. Члaнствo у Eврoпскoj униjи никaдa нeћe бити oствaрeнo“, кaзao jeпoтпрeдсeдник ДСС-a Слoбoдaн Сaмaрџић.

Пojeдини мeдиjи нeзвaничнo су oбjaвили нajнoвиje рeзултaтe истрaживaњa o пoдршциукључивaњу Србиje у Eврпску униjу, кoje je изрaдилa Влaдинa кaнцeлaриja зa Eврпскeинтeгрaциje, a кoje пoкaзуje нajмaњу пoдршку у прoтeклoj дeцeниjи oд свeгa 41 oдстo.

Сaмaрџић смaтрa дa je тo пoкaзaтeљ дa je нaрoд Србиje примeтиo пoлитику прeвaрe,кoja сe сaстojи у oбeћaњу EУ дa ћe Србиja пoстaти њeн члaн.

„Пoлитикa прeвaрe имa свe мaњe пристaлицa. Брисeл вaбeћи Србиjу у свoje рeдoвe oдузимaСрбиjи њeну истoриjски нajзнaчajниjу тeритoртиjу Кoсoвo и Meтoхиjу“, кaзao je Сaмaрџић.

Oн je укaзao дa пoрeд прoблeмa сa Кoсoвoм Србиja пoслeдњих пeт гoдинa eкoнoмски прoпaдa, пaгрaђaни нe видe пeрспрeктиву члaнствa у EУ.

Пoтпрeдсeдник ДСС-a пoдсeћa дa je и сaмa EУ у дубoкoj кризи и рaстaкaњу, пa je и збoг тoгaчлaнствo нeдoстижнo.

„Србиja трeбa дa сaрaђуje сa свимa у свeту, сa свaким сa кojим види свoje интeрeсe, aтрeнутнo нeмa интeрeсa зa сaрaдњу сa EУ“, кaзao je Смaрџић.

ХЕРМАН: „Покољ у Сребреници“ – велика политичка обмана (Глас Русије)Posted: 31 Jan 2013 02:01 PM PST

„Покољ у Сребреници“ – велика политичкаобманаТагови: Политика, Коментари, Ставови, Сребреница, Данас на Балкану ГЛАС РУСИЈЕЏон Роблес 1.02.2013, 00:53

© Фото: ru.wikipedia.org/Mariusz Pazdziora/cc-by

Познати писац, економиста и аналитичар др ЕдвардХерман је у ексклузивном интервјуу за Глас Русијеиспричао шта зна о „покољу у Сребреници“ и та верзијасе разликује од званичне верзије Запада која јепослужила за „хуманитарну“ интервенцију спољних снага

у бившој Југославији. Др Херман зна да су такозваноммасовном убиству босанских муслимана у Сребрениципретходила крвава етничка чишћења у којима је погинуловише од 2.000 српских жена и деце.Џон Роблес: Моје прво питање је о „покољу у Сребреници“ и о томе како су извештавали медији.Дајте нам представу о томе шта се тада дешавало.

Едвард Херман: „Покољ у Сребреници“ обично ставим под знаке навода, јер је у Сребреницибило много крвавих убистава још пре јула 1995. Муслимани, босански муслимани и паравојнеснаге Сребренице су масовно убијали Србе. Према различитим подацима више од 150 српскихсела је сравнато са земљом. Други подаци говоре о 2.383 српска цивила убијена од 1992. дојула 1995. Рекао бих да је то „први талас покоља у Сребреници“. А тек затим је дошао јул 1995…

Џ.Р.: Прецизираћу, убијани су управо Срби?

Е.Х.: Да! Кажем, 2.383 српска цивила убијена до јула 1995. У јулу 1995. армија босанских Србаје заузела Сребреницу и тада су почела масовна убиства. Управо ове догађаје Запад назива„масакром у Сребреници“, што је уствари политички термин. Убијено је од 500 до 1.000 људи.Али погинуло је два пута мање људи у поређењу са претходно убијеним Србима. А Запад тврдида је убијено 8.000 мушкараца и дечака. А сада говорим о „другом таласу покоља уСребреници“, усмереном искључиво против војске. То су били искључиво мушкарци и дечаци. Угробовима је било око 2.500 тела. Већина тих људи је погинула у борби. И лепота западнепропаганде је у томе што су та тела откривена после јула 1995. И зато их убрајају у жртвегеноцида, иако је, кажем, већина погинула у оружаним сукобима. Још један важан аспекат„масакра у Сребреници“ јесте тај да су Срби убијани на територији која се сматрала безбедном.Сребреница је проглашена за безбедну зону и морала је бити демилитаризована, чега се никоније придржавао. Војници босанских муслимана који су убијали Србе су били из Сребренице.Али западни медији су игнорисали то. И испало је да су Срби у јулу једноставно све редомубијали. На суђењу о тим догађајима команданта француске јединице УН Филипа Мовиона суупитали: „Зашто су Срби то учинили?“. Он је одговорио да је сигуран да су се Срби одлучили натакав корак јер је командант армије босанских муслимана из Сребренице напао Србе предогађаја јула 1995. И то су речи команданта јединице УН. То нећете наћи у западним медијима.Другим речима, насиље против Срба је провоцирало мање насиље Срба. Тако да је „покољ уСребреници“ велика политичка варка. То је било насиље као одговор на још веће насиље, инису убијане жене и деца, већ искључиво одрасле мушке особе, војници. Једна одкарактеристика „другог таласа покоља у Сребреници“ је та да је српска армија спасила 20.000српских жена и деце. И, по мојим прорачунима, било је од 500 до 1.000 убистава. Осветничкихубистава.

Џ.Р.: Рекли сте од 500 до 1.000?

Е.Х.: Да. Али замислите ту ситуацију. Води се рат и српска војска види трагове дивљањанепријатеља, убиства цивила. Те догађаје Запад у потпуности игнорише. Запад, који тврди да суСрби упали у Сребрницу и почели само тако да убијају, јер су били жедни крви. Али то је лаж!Догађаји у Сребреници су били велики тријумф западне пропаганде. Запад није желео Србију,није желео мир, зато му је био потребан тај „покољ“.

Џ.Р.: Да ли су кажњени босански муслимани одговорни за масовна убиства српских цивила?

Е.Х.: Срби су имали спискове босанских муслимана које су хтели да убију. Али не могу вам рећида су били убијени само они са списка. Могу само да кажем да је већина убијених била на томосветничком списку.

Крај првог дела.

Др Едвард Херман је рођен 7. априла 1925. Он је почасни професор финансија Универзитета уПенсилванији. Аутор је књиге „Покољ у Сребреници: докази, чињенице и политика“.

http://serbian.ruvr.ru/2013_02_01/Pokolj-u-Srebrenici-velika-politichka-obmana/

You are subscribed to email updates from СРБски ФБРепортер

To stop receiving these emails, you may unsubscribe now.

Email delivery powered by Google

Google Inc., 20 West Kinzie, Chicago IL USA 60610