1

www.skripta.info

2

www.skripta.info

August Strindberg

Inferno

3

Pogni glavu, ponosni viteže, moli se onom što si spalio, spali ono čemu si se molio! I okrenuću lice svoje od tog čoveka, i učiniću od njega poslovičan primer i iskoreniću ga iz naroda svojega. (Ezekijel XIV, 8) Među njima su Himenej i Aleksandar, koje predadoh sotoni da nauče više ne huliti. (I. Timotej I, 20)

4

OSOBE BOG, večan, nevidljiv BOG, zao duh, uzurpator, knez ovoga sveta LUCIFER, lučonoša, svrgnut ARHANĐELI ANĐELI ADAM i EVA

5

PRVI ČIN

NA NEBU

Bog i Lucifer, svaki na svom prestolu, okruženi anđelima. Bog, starac stroga gotovo opaka izraza lica, duge bele brade i s malim rogovima kao Mikelanđelov Mojsije. Lucifer je mlad i lep, sa crtama Prometeja, Apolona i Hrista; lice mu je belo i svetlo; oči blistaju, zubi se cakle, a nad glavom mu oreol.

BOG Neka se pokrene svemir dosta je mirovanja! Pokušaću još jedno otkrivanje, ne misleći na opasnost da utonem i izgubim se u bezimenom mnoštvu. Gledajte, tamo dole između Marsa i Venere još je nekoliko hiljada kilometara mog carstva. Tamo ću stvoriti novi svet; neka nastane iz Ništa i neka se opet vrati u Ništa. Stvorenja koja će živeti tamo neka se smatraju bogovima, kao mi, a mi ćemo gledati kako se bore i ohole. Neka se taj svet naziva svetom ludosti. Šta o tome misli moj brat Lucifer, koji deli sa mnom to carstvo južno od Mlečne staze?

LUCIFER

Gospode i brate, tvoje zlo srce traži jad i propast; gnušam se tvoga plana.

BOG Šta anđeli kažu o mom predlogu?

LUCIFER

Neka se vrši volja gospodnja!

BOG Amen! I jao onima koji razjasne ludama poreklo i zadatke njihove.

LUCIFER

Jao onima koji zlo dobrim, a dobro zlim nazivaju; koji iz tame svetlost, a iz svetla tamu stvaraju; iz gorkog slatko, a iz slatkog gorko prave! Pozivam te pred sud Večnoga!

BOG

Toga ću se načekati! Zar susrećeš Večitoga češće od jednom kad svakih deset puta hiljada godina pohodi ove širine?

LUCIFER

Reći ću ljudima istinu i tvoje će namere propasti.

BOG Proklet bio, Lucifere! Neka ti mesto bude u svetu ludosti, da gledaš muke njihove, a ljudi neka te

nazivaju Nečastivim.

6

LUCIFER

Ti ćeš pobediti, jer si moćan kao zlo! Ljudima ćeš bogom postati, ti, klevetniče, sotono!

BOG Dole s buntovnikom! Napred, Napred, Mihajlo, Rafaele, Gabrijele, Urijele! Bacite ga dole, Samaele,

Azarele, Azaele, Mehazaele! Puhnite, Orieuse, Paymone, Egyne, Amaimone! (Lucifer povučen vrtlogom stropošta se u ponor.)

DRUGI ČIN

NA ZEMLJI

Adam i Eva pod drvetom spoznaje. Zatim Lucifer u liku zmije.

EVA To drvo još nisam videla.

ADAM

To je drvo za nas zabranjeno.

EVA

Ko je to rekao?

ADAM Bog.

LUCIFER

(pojavi se). Koji bog? Ima ih više!

ADAM Ko to zbori?

LUCIFER

Ja Lucifer, lučonoša, koji vam sreću želim i patim zbog vaših patnji. Pogledajte onu mladu jutarnju zvezdu što nagoveštava povratak sunca! To je moja zvezda a nad njom je ogledalo što ogleda svetlošću istine. Kad dođe vreme, zvezda će iz pustinje dovesti pastire do jasala u kojima će se roditi moj sin, spasitelj sveta. Čim okusite plod s ovog drveta saznaćete šta je dobro a šta zlo. Spoznaćete da je život zlo i da vi niste bogovi, da vas je zaslepio sotona i da živite samo za podsmeh bogovima. Jedite od ovoga, oslobodićete se bola, spoznaćete radost smrti!

EVA Ja bih htela znati i spasiti se! Jedi, Adame!

/Jedu zabranjeno voće./

7

TREĆI ČIN

NEBO Bog i Urijel

URIJEL

Jao nama, našoj radosti je kraj.

BOG Šta se dogodilo?

URIJEL

Lucifer je otkrio stanovnicima zemlje našu rabotu; oni sve znaju i srećni su.

BOG Srećni! Teško njima!

URIJEL

Još više, poklonio im je slobodu, tako da se mogu vratiti u Ništa.

BOG Umreti!,.. Dobro! Ali neka se množe pre nego što umru. Neka bude ljubav!

ČETVRTI ČIN

U PAKLU

LUCIFER

(svezan). Otkad je ljubav došla na svet, mrtva je moja moć. Kain je spasio Abela, ali tek kad je oplodio njegovu sestru. Sve vas želim spasiti! Vode, mora, izvori, reke, vi znate ugasiti plamen života, izađite iz svojih korita i razlijte se! Uništite!

PETI ČIN

NEBO Bog i Urijel

URIJEL

Jao nama, našoj radosti je kraj.

BOG Šta se dogodilo?

URIJEL

Lucifer je uzbunio vodu; ona raste i oslobađa smrtnike.

8

BOG

Znam! Ali ja sam spasio dvoje najneupućenijih, koji nikad neće otkriti rešenje zagonetke. Lađa im je već pristala na brdo i već su prineli žrtvu zahvalnicu.

URIJEL

Ali Lucifer im je dao neku biljku, koje sokovi leče od gluposti — vinovu lozu. Kapljica vina i oni će progledati.

BOG Lude! Zar ne znaju da sam biljku podario čudesnim svojstvima: ludilom, snom, zaboravom. Oni se više neće sećati šta su im oči videle.

URIJEL Jao nama! Šta rade tamo dole smušeni stanovnici Zemlje?

BOG

Grade kulu i žele srušiti nebo. Ha, Luifer ih je naučio da pitaju! Dobro; zamrsiću njihove jezike, da pitaju a pitanja ostaju bez odgovora; da umukne moj brat Lucifer!

ŠESTI ČIN

NEBO Bog i Urijel

URIJEL

Jao nama! Lucifer je poslao svog jedinog sina da ljudima nagovesti istinu.

BOG Šta zbori?

URIJEL

Doći će taj sin, rođen od device, da spasi ljude i vlastitom smrću odagnaće strah od smrti.

BOG Šta govore ljudi?

URIJEL

Jedni kažu da je bog, a drugi da je đavo.

BOG Šta podrazumevaju pod đavolom?

URIJEL

Lucifera!

9

BOG (ljutito). Kajem se što sam na zemlji stvorio čoveka; postao je jači od mene. Ne znam kako da vladam tom masom luda i glupana. Amaimone, Egyne, Paymone, Orieuse, oslobodite me tog tereta; gurnite zemljinu kuglu u ponor! Kletva na glavu buntovnika! Na čelo proklete planete stavite vešala kao znak zločina, kazne i jada. (Pojavljuju se Egyn i Amaimon).

EGYN O, Gospode! Izvršena je strašna volja i navještena reč vaša; Zemlja besni na svom putu; ruše se brda, vode poplavljuju kopno; kuga i glad pustoše narode, ljubav se pretvorila u smrtnu mržnju, a dečje poštovanje u ubistvo roditelja. Ljudi misle da su u paklu, a vi, Gospode, vi ste svrgnuti!

BOG U pomoć! Kajem se zbog svog kajanja!

AMAIMON

Prekasno! Sve ide svojim tokom otkako ste razuzdali sile...

BOG Kajem se što sam iskre svoje duše stavio u nečiste stvorove, kojih me poganstvo ponizuje.

EGYN /Amaimonu/ Šta to zbori Stari?

BOG

Moja se moć smanjuje ako se i vi udaljite od mene; njihova me pokvarenost muči; glupost moga potomstva sveti se meni samom; O, Večiti, šta sam počinio! Smiluj mi se!... Jer on je voleo kletvu, neka kletva padne na njega; nije se radovao blagoslovu, skini blagoslov s njega!

EGYN Šta mu je?

BOG

Gospode, Večni, ni jedan bog nije nalik na tebe. Neuporediva su dela tvoja. Jer ti si velik i činiš čuda; ti si Bog, ti jedini!

AMAIMON

On bunca. Ludilo!

EGYN Tako je moralo biti; ako se bogovi hoće zabavljati, smrtnici ih zato varaju.

10

I

RUKA NEVIDLJIVOG

Vratio sam se sa severne stanice s osećajem divlje radosti; jer upravo je sada voz odveo u daljinu moju dragu ženicu. Otputovala je našoj iznenada oboleloj kćerkici. I tako je prinešena žrtva moga srca! »Dakle, do skorog viđenja«, zvonilo mi je još u ušima poput laži, a slutnja je govorila: »Nikada više«. I zaista, od tada — novembra 1894, do danas, maja 1897, nisam više nikada video svoju ljubljenu suprugu. Došavši uskoro zatim u kafanu »De la Regence«, seo sam za sto, za kojim sam obično znao sediti sa svojom ženom, svojom lepom tamničarkom koja je dan i noć vrebala moju dušu da bi otkrila moje tajne misli pa je ljubomorno bdela nad letom tih misli u istraživanju Nepoznatog. Ponovo stečena sloboda uzdizala je moje Ja, pomlađivala ga i širila, pa sam se tako uzdigao iznad malih briga velikoga grada. Šta mi je sada značila pobeda koju sam izvojevao na poprištu duha; moje je delo izvođeno na pariškoj pozornici! Zar je to samo ispunjenje mladalačkih snova, kakve su sanjali svi savremeni pisci moje zemlje? Ali svejedno! Pozorište me je odbijalo, kao i sve što se jednom postigne, a nauka privlačila. Prisiljen da biram između ljubavi i nauke, izabrao sam poslednju i pri tom potpuno zaboravio na nevinu žrtvu koju sam prineo na oltar svog častoljublja i poziva. Te sam večeri prekopao ormar u svojoj siromašnoj studentskoj sobici u Latinskoj četvrti i izvukao iz skrovišta šest posudica od finog porculana. Kupio sam ih već davno, otkidajući za njih potajno od usta. Svetiljka i šipka čistog sumpora upotpunile su laboratoriju. U kaminu sam potpalio vatru za toljenje, vrata zaključao, zavese spustio. Jer, prošla su tek tri meseca odkako je pogubljen Cesario, a Pariz još uvek nije bio toliko miran da bi se bez opasnosti moglo baviti hemijskim eksperimentima. Noć se spustila, sumpor je goreo poput paklenih plamenova i pred jutro sam otkrio ugljenik u tom jednostavnom spoju. Verovao sam da sam time rešio veliki problem, opovrgao savremenu hemiju i stekao besmrtnost. Koža ruku opečena na jakoj vatri ljuštila se i bol koju sam osećao pri svlačenju, podsećala me na to koliku sam cenu platio za svoj podvig. Ipak, dok sam ležao u postelji, u kojoj me sve još podsećalo na ženu, obuzeo me dubok osećaj sreće. S osećajem duševne čistoće, muževnog devičanstva, mislio sam na protekli brak kao na nešto nečisto i samo sam žalio da nije bilo nikoga kome bih mogao zahvaliti za oslobođenje iz sumornih okova, raskinutih bez mnogo reči. Postao sam, naime, tokom godina ateist, jer su nepoznate Sile prepustile svet samome sebi i dugo nisu davale nikakav znak da ipak postoje. O, da postoji neko kome bih mogao zahvaliti! Bilo ko! Tištila me ta prisilna nezahvalnost! Ljubomoran na svoje otkriće, nisam poduzimao ništa da bih ga popularizirao. Plašljiv kakav sam obično u takvim prilikama, pustio sam autoritetima da i dalje budu autoriteti, a akademije akademije i mirno nastavio eksperimentima. Ali rane su se na mojim rukama pogoršavale, koža je pucala sve više i punila se ugljenom prašinom. Krv je probijala pa su rane postajale nepodnošljive, tako da više nisam mogao ništa ni dodirivati, a da pri tom ne osetim užasne bolove. Pun optužbi pripisivao sam te muke nepoznatim Silama, koje me već godinama progone i osujećuju moja nastojanja. Klonio sam se ljudi, zanemarivao društvo, odbijao pozive i otuđivao se od prijatelja. Oko mene su se širile tišina i osama, svečana i strašna tišina u kojoj sam se ogledao s Nepoznatim, prsa o prsa, dušu o dušu. Dokazao sam da sumpor sadrži ugljenik, sada ću još otkriti vodonik i kiseonik. Ali moje sprave nisu bile dovoljne za to, a nisam ni imao novaca. Ruke su mi bile crne i krvave, crne poput bede, a krvave kao moje srce. Za sve to vreme pisali smo žena i ja jedno drugom ljubavna pisma. Pričao sam joj o svojim uspesima u hemiji, a ona je odgovarala dugim izveštajima o bolesti deteta, dajući mi prilično jasno na znanje da je moji uspesi kao hemičara ostavljaju hladnom i da je ludost na tako nešto rasipati novac.

11

Odjednom me opseo đavo i u nastupu oholosti, u želji da sam sebi zadam bol, počinio sam samoubistvo, odbivši naime od sebe ženu i dete nedostojnim, neoprostivim pismom, izigravajući da je moj duh zaokupljen jednom novom ljubavlju. Udarac je pogodio. Žena mi je odgovorila tužbom za razvod. Kakve brige, kakav se jad svalio na mene ubicu i samoubicu! Niko nije delio sa mnom samoću, a bio sam preponosan da bilo koga potražim. Plovio sam morskom pučinom sam, podigao sam sidro, ali jedra nisam imao. Usred mojih naučnih radova i metafizičkih spekulacija iskrsla je sablast neplaćenih računa i vratila me opet na zemlju. Tako se približio i Božić. Odlučno sam odbio poziv neke skandinavske porodice, koje mi se atmosfera zbog neprijatnih neurednosti nikako nije sviđala. Ali kad je došlo veče i bejah sam, pokajao sam se i ipak otišao tamo. Odmah smo seli za sto i večera je počela uz veliku graju i razuzdano veselje, jer su se mladi umetnici tu osećali kao kod svoje kuće. Odvratna poverljivost, ponašanje i kretnje, ton koji nije porodični, tištio me da to nisam mogao iskazati. Usred saturnalija iskrsla je predu mnom u mojoj tuzi mirna kuća moje žene. Iznenada mi je vizija dočarala salon, božićnu jelku, bele imele, moju kćerkicu i njenu napuštenu majku... Obuzela me grižnja savesti, ustao sam prikrivajući neraspoloženje i — otišao. Strašnom Rue de la Gaite, gde me je vređala usiljena veselost gužve i mračnom i tihom Rue Delambre žurio sam prema bulevaru Montparnasse i na terasi ispred »Brasserie des Lilas« bacio sam se na stolicu. Dobar me pelinkovac utešio tek na nekoliko trenutaka, jer odjednom me je napala horda kokota i studenata. Udarali su me šibama po licu, pa sam kao teran furijama ostavio svoj pelinkovac i požurio u kavanu »Frangois Premier« na bulevaru Saint-Michel da bih tamo popio drugi. Ali jao, od zla gore! Nova mi se grupa cerila u lice svojim: »Stoj, pustinjače«! Izbičevan Eumenidama pobegao sam kući uz pratnju piskavih fanfara, koje su mi užasno smetale. Nije mi pala na pamet pomisao da je to možda kazna, posledica nekog mog zločina. Osećao sam se sam pred sobom nevinim i žrtvom nepravednog proganjanja. Nepoznate su me Sile sprečile da nastavim veliko delo. Ali da bih mogao odneti pobedničku krunu, morao sam srušiti te prepreke. Nisam imao pravo, a istovremeno sam imao pravo i to pravo ću i pridržati! Tog Božića sam loše spavao. Hladan vetar mi je više puta udario lice, a s vremena na vreme budio me zvuk neke gitare. Obuzimala me sve više slabost. Crne i krvave ruke smetale su mi pri uređivanju toaleta i pri svlačenju. Strah od hotelskog računa nije mi dao više mira ni trenutka. Hodao sam po sobi gore-dole poput divlje zveri u kavezu. Nisam više mogao spavati, a gostioničar mi je savetovao bolnicu. Međutim, to je preskupo i mora se unapred platiti, dakle ništa od toga. Odjednom su mi počele oticati vene na rukama; loš znak, trovanje krvi. Bio je to poslednji udarac. Glas o mojoj bolesti proširio se među mojim zemljacima i jedne je večeri došla milosrdna gospođa, s čije sam večere pobegao, ona koja mi je bila mrska i koju sam gotovo prezirao — tražila me, raspitivala se za mene, uvidela moj bedni položaj i preporučila mi bolnicu kao jedini spas. Razumljivo je da sam bespomoćno i skrušeno stajao pred njom dok joj je moje ćutanje jasno govorilo da sam potpuno bez sredstava. Glasno je zaplakala shvativši da sam tako nisko pao. I sama siromašna i pretrpana brigama svakidašnjeg života, ona će odmah među skandinavcima organizirati sakupljanje milostinje i potražiće opšinskog sveštenika. Grešnica je imala samilost prema čoveku koji je tako nemilosrdno odbacio zakonitu ženu. Prosjak kakav sam bio, dvostruki prosjak jer sam molio za ljubav bližnjega posredstvom žene, počeo sam naslućivati da postoji neka nevidljiva ruka koja upravlja neizbežnom logikom događaja. Sagnuo sam glavu prod olujom, spreman da je prvom prilikom opet ponovo podignem. Kolima su me odvezli u bolnicu sv. Louisa. Usput smo se zaustavili u Rue de Rennes da bih kupio nekoliko belih košulja.

12

Mrtvačka košulja za poslednje trenutke! Zašto se moje misli tako često bave mislima na smrt! I tako sam bio sretno interniran, nisam smio izlaziti bez dozvole i sedeo sam poput zarobljenika. Osim toga ruke su mi bile omotane pa mi je bio onemogućen svaki rad. Soba mi je bila pusta i prazna, opremljena samo najnužnijim, bez i tračka lepote, a ležala je kraj društvene dvorane u kojoj se od zore do mraka pušilo i kartalo. Zvonilo je za doručak. Nalazio sam se za stolom u strahovitom društvu. Kud god bih pogledao, glave mrtvaca ili umirućih; onome nedostaje nos, onome uho, jednom se obesila usnica, a drugome istrgnuo obraz. Dvojica od njih nisu izgledali kao bolesnici, ali im je na licu bila tuga i očajanje. To su bili veliki lopovi iz otmenog društva, koje su putem dobrih veza spasili od zatvora »zbog bolesti«. Odvratni mi je zadah jodoforma oduzimao apetit, a povezi na rukama silili su me da zatražim pomoć suseda kad bih rezao hleb ili točio piće. A oko te gozbe zločinaca i na smrt osuđenih obilazila je dobra majka, nadstojnica, ozbiljno odevena u crno i belo, i davala svakome od nas njegov otrovni lek. Čašom arsena nazdravio sam mrtvačkoj glavi, a ona mi je uzvratiia zdravicu digitalinom. To je strašno, a ipak moramo biti zahvalni za to. To me razbešnjavalo. Za takvo Ništa moraš još biti i zahvalan! Oblačili su me, svlačili, njegovali poput deteta. Milosrdna me sestra zavolela i ophodila se sa mnom kao s detetom, zvala me »dete moje«, a ja sam je kao i svi ostali zvao majkom. Kako slatko zvuči ta reč »majka«, koju nisam izgovorio već punih trideset godina! Neka stara augustinka, obučena poput mrtvaca — pa ionako nikada nije živela život — slatka kao rezignacija, podučavala nas je da sa smeškom jednako podnosimo patnje kao i radosti — jer ona poznaje blagoslov bola. Ni reči prebacivanja, prigovora ili opomene. Njeno mesto joj je dopuštalo da na vlastitu ruku daje bolesnicima neke sitne slobode, ali ne i sebi samoj. Tako mi je dopuštala pušiti u sobi, nudila mi čak da će mi sama smotati cigarete, što sam ipak odbio. Izvadila mi je dozvolu za povremene izlaske, a kad je saznala da se bavim hemijom, odvela me učenom bolničkom apotekaru. On mi je pozamljivao knjige, a kad je čuo za moju teoriju o sastavu jednostavnih tela, pozvao me da radim u njegovoj laboratoriji. Ta je sestra odigrala određenu ulogu u mom životu. Počeo sam se ponovo miriti sa sudbinom i svoju nesreću što sam doveden pod taj blagoslovljeni krov počeo sam ceniti kao sreću. Prva se knjiga koju sam doneo iz apotekarove biblioteke rastvorila sama i pogled mi se okomio poput jastreba na jedan redak u poglavlju o fosforu. Autor je tu sažeto govorio da je hemičar Lockyer pomoću spektralne analize dokazao da fosfor nije jednostavno telo. Lockyer je izveštaj o tim eksperimentima podneo pariškoj akademiji nauke, pa ni ona nije mogla demantovati istinitost njegovih dokaza. Ta neočekivana pomoć dala mi je novu snagu. Uzeo sam posude s ostacima sumpora, koji još nije sasvim izgoreo, i predao ih zavodu za hemijske analize. Tamo su mi obećali certifikat do sledećeg jutra. Bio mi je baš rođendan. Kad sam se vratio u bolnicu našao sam ženino pismo. Oplakivala je moju sudbinu, želela me ponovo videti, negovati me i voleti. Sreća — da sam usprkos svemu ljubljen — pobudila je u meni potrebu da se zahvalim. Ali kome? Zar nepoznatom koji se toliko godina nije brinuo za mene? Srce mi je počelo udarati i istog sam trenutka pisao poput nežnog ljubavnika svojoj vlastitoj ženi. Ispovedio sam joj kako je moja tobožnja nevera bila samo nedostojna laž, molio je za oproštaj. Ipak naš sam susret odložio za povoljnije vreme. Sledećeg sam dana odjurio hemičaru na bulevar Magenta. Doneo sam u zatvorenom omotu u bolnicu izveštaj o analizi. Na prolazu kroz dvorište kraj spomenika sv. Louisa pala su mi na pamet tri velika dela svečeva! Quinz -Vingt, bolnica za slepe, Sorbona i sveta kapela. Simbolički bi to značilo: »Od patnje znanjem do kajanja«. Zaključao sam se u sobi i konačno otvorio omot koji će odlučiti o mojoj budućnosti. Čitao sam:

13

»Prašak koji nam je poveren za istraživanje ima sledeća svojstva: Boja: sivocrna; ostavlja tragove na papiru. Gustina: vrlo velika, veća od srednje gustine grafita; izgleda kao vrlo tvrd grafit. Hemijsko istraživanje: taj prah lako gori i pri tom stvara ugljenični oksid i ugljenične kiseline. On dakle sadrži ugljenik!« Čisti sumpor sadrži ugljenik! Spašen sam. Od danas mogu prijateljima i rođacima dokazati da nisam ludak, mogu opravdati teorije koje sam pre godinu dana naveo u »Antibarbarusu«. Kad sam ih objavio pre godinu dana, štampa ih je ocenila kao delo šarlatana ili budale, pa me je porodica oterala od sebe kao dangubu, kao neku vrstu Cagliostra. A sada ste srušeni, neprijatelji! Krv mi je vrela od opravdanog ponosa, hteo sam napustiti bolnicu, vikati ulicama, urlati ispred instituta, srušiti Sorbonu... ali ruke su mi bile zavijene, i kad sam izašao na dvorište, visoki mi je bedem savetovao: strpljenje! Kad sam apotekaru saopštio rezultat analize, predložio mi je da se sastane komisija pred kojom bih eksperimentima dokazao svoje tvrdnje. Ali ja sam zbog svoje treme pred javnošću radije napisao članak i poslao ga u »Temps«, gde je nakon dva dana izašao. Lozinka je izrečena. Odgovorili su mi sa svih strana. Mora se priznati da sam stekao dosta pristalica, postao saradnik jednog lista s područja hemije i započeo korespondenciju koja je požurivala moja daljnja istraživanja. Poslednje nedelje koju sam proveo u čistilištu sv. Louisa, sedeo sam kraj prozora i posmatrao šta se zbiva u dvorištu. Oba su lopova šetala sa svojim ženama i decom gore-dole, s vremena na vreme bi se zagrlili i poljubili lica blistava od sreće, poput ljudi koje nesreća veže još čvršćom ljubavlju jedno uz drugo. Tištila me usamljenost, proklinjao sam sudbinu, zaboravljajući pritom svoj zločin koji je sigurno nadmašivao njihov greh. Donijeli su mi pismo od žene. Pismo hladno kao led. Moj uspjeh ju je povredio, pa je navela da sumnja u mišljenje hemičara, dodavši da se čuvam svih iluzija koje mogu samo dovesti do krize uma. Šta sam konačno svim tim postigao? Da li bih mogao hemijom prehraniti porodicu? Još jednom alternativa: ljubav ili nauka! Zadovoljan sam sobom kao ubica nakon izvršenog čina, uništio sam je bez oklevanja poslednjim pismom. Uveče sam tumarao kroz mračnu četvrt. Prolazio sam kanal sv. Martina, crn kao grob, koji kao da je upravo i stvoren zbog toga da se u njemu utopimo. Zaustavio sam se na uglu Rue Alibert. Zašto Alibert? Ko je to? Ne zove li se grafit što ga je hemičar našao u mom sumporu alibert-grafit? I sada, što sada? To je glupost, ipak u meni je ostao dojam nečeg nepojmljivog. Zatim Rue Dieu. Zašto Dieu, kad je republika ukinula boga? Rue Beaurepaire. »Lepo skrovište« za zločince ... Rue de Baudry. Vodi li me demon? Nisam više čitao imena ulica, hodao sam kao lud, ne snalazeći se, te sam zalutao. Odjednom sam se našao ispred goleme barake koja je zaudarala na suvo meso i trulo povrće, naročito na kiselo zelje... Sumnjive prilike šunjale su se oko mene i dobacivale nepristojne reči... Bojao sam se Nepoznatog; skrenuo sam desno, pa levo i upao u neku prljavu slepu ulicu u kojoj su vladala nedela, poroci i zločin. Bludnice su mi poprečile put a uličari mi se cerili i rugali... Ponovila se scena od Božića: Vae soli1! Ko mi to lukavo priprema zasedu kad god se odreknem sveta i ljudi? Neko mi je postavio tu zamku! Gde je taj, hteo bih se boriti s njim! U trenutku kad sam počeo bežati, spustila se kiša pomešana sa snegom... 1 Teško samome!

14

U pozadini neke male ulice ocrtavala se na nebeskom svodu velika, kao ugalj crna kapija, delo kiklopa — kapija bez palate, koja se otvarala put mora svetlosti. Upitao sam stražara gde se nalazim. — Na kapiji sv. Martina, gospodine! Svega nekoliko koraka i bio sam na velikom bulevaru. Sat na kazalištu pokazivao je sedam i četvrt. Upravo je sada bilo vreme prestanka dnevnog rada, i prijatelji su me kao obično očekivali u kafani »Napolitain«. Požurio sam dalje i zaboravio na bolnicu, brigu i siromaštvo. Prolazeći pokraj kafane »Du Cardinal« nabasao sam na sto za kojim je sedio neki gospodin. Znao sam ga samo po imenu, ali on je mene prepoznao i istog su me trena upitale njegove oči: Zar vi ovde? Niste dakle u bolnici? Ono sakupljanje milostinje bila je, dakle, prevara! Osećao sam da je taj čovek jedan od mojih nepoznatih dobročinitelja, da mi je udelio milostinju, smatrao me prosjakom koji nema prava ići u kafanu. Prosjak! To je prava reč, koja mi je zvonila u ušima i terala mi na obraze goruće rumenilo stida, poniženja i besa. Sedio sam ovde pre šest meseci, častio direktora pozorišta, on me oslovljavao sa »dragi majstore«; novinari su me obletali i molili za intervju, a fotograf za dopuštenje da može prodavati moje slike... A sada, šta sam sada? Prosjak, žigosan i oteran iz društva! Išiban, razdražen, doteran do očaja, požurio sam bulevarom poput noćne skitnice i uvukao se u svoje skrovište kod okuženih. Tamo, zatvoren u svojoj sobi, tamo sam bio kod kuće. Kad sam razmišljao o sudbini, prepoznao sam opet onu nevidljivu ruku što me kažnjavala i terala izvesnom cilju, koji još nisam mogao naslutiti. Pružala mi slavu, i istovremeno uskraćivala časti sveta, ponižavala me i uzvisivala, spuštala, da bi me nanovo podigla. Ponovo mi se nametnula misao da me je Providnost možda odredila za neku određenu misiju i da je to početak mog odgoja. U februaru sam napustio bolnicu neizlečen, ali ozdravljen od napasti ovoga sveta. Na rastanku sam dobroj majci, koja mi je bez mnogo propovedi pokazala put Golgote, hteo poljubiti ruku, ali me u tome sprečio osećaj strahopoštovanja, kao pred nečim svetim. Kad bi barem u duhu primila tu zahvalnost od zalutalog tuđinca, kojeg se trag zameo i izgubio negde u dalekoj tuđoj zemlji.

15

II

SVETI ME LOUIS VODI K BLAŽENOM ORFILU U iznajmljenoj, skromno nameštenoj sobici nastavio sam hemijske radove čitavu zimu. Ostajao sam kod kuće sve do pred veče, a tada bih odlazio jesti u obližnju gostionicu, u kojoj su se sakupljali umetnici iz raznih zemalja. Posle jela posećivao bih porodicu koju sam napustio u trenutku neopravdane bezobzirnosti. Tu je bilo čitavo društvo anarhističkih umetnika i bio sam prisiljen podnositi ono što bih rado izbegao: proste navike, slab moral i pomanjkanje pijeteta. Ipak ti su ljudi imali mnogo talenta, vrlo mnogo duha i neke divlje genijalnosti. Nalazio sam se u porodici, voleli su me i dugovao sam im neku zahvalnost. Zbog toga sam se pravio slepim i gluvim za njihove male stvari koje me se u krajnjoj liniji ništa i nisu ticale. Da sam te ljude izbegavao iz neopravdanog ponosa, tada bi kazna bila logična; ali budući da je razlog tog izbegavanja bila moja želja da oplemenim svoje Ja i razveselim dušu živeći u osami — onda ne shvatam metodu providnosti, jer sam, naime, tako mekog karaktera da se lako prilagođavam svakoj okolini iz čiste društvenosti i straha da ne budem nezahvalan. Proteran iz društva zbog kukavnog i nesrećnog siromaštva, bio sam radostan da za vreme dugih zimskih večeri nađem krov nad glavom, iako sam mnogo patio u besramnom i varljivom zabavljanju. Kad sam postao svestan postojanja nevidljive ruke koja je upravljala mojim hodom po trnovitoj stazi, nisam se više osećao usamljenim i strogo sam nadzirao svoje reči i postupke, iako mi to, dakako, uvek nije najbolje uspevalo. Čim bih pogrešio, odmah bi me nekom tačnošću i domišljatošću stigla zaslužena kazna, tako da nije bilo sumnje da se tu uplitala neka Sila. Nepoznati je postao moj lični poznanik s kojim sam razgovarao, kojem sam zahvaljivao, kojeg sam molio za savet. Ponekad bih ga u mašti uspoređivao sa Sokratovim Demonom, a svest o tome da mi Nepoznati pomaže davala mi je odlučnost i sigurnost koja me terala na neobične napore. Budući da sam se posvađao s ljudima, krenuo sam u jodan drugi svet, u koji me niko ne može slediti. Nekad beznačajni događaji sad su privlačili moju pažnju, noćni su snovi postali slutnjama, činilo mi se kao da sam umro, a život da mi protiče u jednoj drugoj sferi. Nakon što sam dokazao da sumpor sadrži ugljenik, trebao sam još otkriti vodonik i kiseonik, koje sam u sumporu naslućivao po analogiji. Dva su meseca prošla u izračunavanju i zaključivanju, a nisam ni imao potrebnih sprava za eksperimente. Neki mi je prijatelj savetovao da odem u laboratoriju Sorbonne, pristupačnu i strancima. Budući da sam bio plah i da sam se bojao sveta, nisam se usuđivao poduzeti taj korak i moji su radovi mirovali. Nastupilo je vreme malaksalosti. Jednog sam se lepog prolećnog jutra probudio u najboljem raspoloženju, krenuo niz Ttue de la Grande Chaumiere prema Rue de Fleurus koja vodi u Luksemburški park. To je lepa, mirna ulica s alejom zelenih kestenova, široka i ravna poput staze trkališta. Sasvim u pozadini uzdiže se Davidov stub poput kamena međaša, a u daljini iznad svega kupola Pantheona, čiji se zlatni krst gotovo gubi u oblacima. Zastao sam zapanjen tim simboličnim prizorom. Iznenada sam desno od sebe ugledao natpis »Farbara«. I što to vidim! Vizija koje se istinitost ne da opodvrgnuti. Na prozorskom staklu radionice nad srebrnastobelim oblakom bila su naslikana početna slova mojeg imena: A. S, nadsvođena dugom. Omen accipio!1 Smatrao sam to predznakom, sećajući se »Geneze«: »Luk sam svoj stavio u oblake da bude znakom veze između mene i zemlje«. 1 Primam predskazanje!

16

Više nisam doticao tlo, lebdio sam u etaru, i kao krilima nošen stupio sam u park koji je u to doba bio potpuno pust. U te rane jutarnje sate vrt je bio moj, moje su bile sve njegove cvetne raskoši. Poznavao sam svo cveće na njegovim uskim lejama: hrizanteme, sporiše, begonije. Stigao sam stazom do kamena međaša, prošao kroz gvozdena vrata prema Rue Soufflot i krenuo prema bulevaru Saint-Michel, gde je moju pažnju privukao izlog Blanchardove knjižare. Uzeo sam u ruke bez razmišljanja neki stari svezak Orfilove hemije, otvorio ga i pročitao na sreću: »Sumpor je uvršten među jednostavna tela. Oštroumna istraživanja H. Davyja i Bertholleta mlađeg nastojala su dokazati da sumpor sadrži vodonik i kiseonik i neku posebnu alkaliju, koju još do danas nije uspelo izlučiti«. Može se zamisliti moj gotovo religiozni zanos zbog tog otkrića koje je maltene graničilo s čudom. Davy i Berthollet su otkrili kiseonik i vodonik, a ja ugljenik. Meni, dakle, pripada pravo da postavim formulu sumpora. Dva dana kasnije upisao sam se na prirodno-naučni fakultet na Sorbonni (sv. Louisa!) i dobio pravo da radim u tamošnjoj laboratoriji. Dan kad sam pošao na Sorbonnu bio je za mene velika svečanost. lako nisam pretpostavljao da ću profesore, koji su me primili s hladnom uljudnošću s kakvom se prima nametljivi stranac, uspeti uveriti u svoje navode, ipak sam s nekom blagom i mirnom radošću osećao hrabrost mučenika koji se suprotstavlja neprijatelju. Jer u mojoj je dobi mladost bila prirodni neprijatelj. Kad sam došao do trga gde leži mala crkva Sorbonne, našao sam vrata otvorena i ušao bez nekog pravog razloga. Majka božja i dete su me pozdravili blagim osmehom. Raspeće me, kao i uvek, ostavilo hladnim. Pred svetim Louisom mojim novim poznanikom, prijateljem bednih i odbačenih — skupljali su se mladi teolozi. Zar je sv. Louis, moj zaštitnik, moj anđeo čuvar, koji me odveo u bolnicu da okušam teret najveće bede pre nego što ponovo steknem slavu, zar je on taj koji vodi do nepoštenja i preziranja? Je li me on poslao u Blanchardovu knjižaru, je li me on doveo ovamo? Pogledajte ateistu kako je postao praznoveran! Kad sam posmatrao zavetne slike za srećno položene ispite, zavetovao sam se da u slučaju uspeha nikad neću prihvatiti svetovnih znakova časti. Sat je otkucao i ja sam potrčao kroz redove i uvrede mladih ljudi; oni su znali kakav sam zadatak sebi postavio, pa su mi se podsmehivali. Nakon dve nedelje dobio sam nepobitne dokaze da se sumpor sastoji od tri materije: ugljenika, kiseonika i vodonika. Zahvalio sam upravniku laboratorije, koji nije imao nikakva udela u mojim poslovima i napustio sam to novo čistilište pun duboke, neizrecive radosti. Jutrom, kad ne bih odlazio u Luksemburški park, šetao bih monparnaskim grobljem. Nekoliko dana nakon odlaska iz Sorbonne, otkrio sam na groblju jedan nadgrobni spomenik klasične lepote. Medaljon od belog mramora pokazivao je plemenite crte nekog starog učenjaka, a natpis na postolju otkrio mi je da je to hemičar i fiziolog Orfila. Bio je to moj prijatelj i zaštitnik, koji me posle toliko puta vodio kroz lavirint hemijskih ekperimenata. Nedelju dana kasnije, kad sam silazio niz Rue d’Assas zaustavio sam se pred kućom sličnom na samostan. Velika ploča objasnila mi je njenu svrhu: hotel »Orfila«. Uvek Orfila, kud god krenem! U sledećim poglavljima ispričaću šta se sve dogodilo u staroj kući u koju me dovela nevidljiva ruka, da bih tamo bio kažnjavan, poučen, a možda i — prosvetljen!

17

III

NAPASTI NEČASTIVOG Rastava se vukla polagano. S vremena na vreme još poneko ljubavno pismo, povik čežnje i žaljenja, obećanje pomirenja. I konačno jedno hladno zbogom zauvek. Ja je volim, ona voli mene, mi mrzimo jedno drugo mržnjom divlje ljubavi još jače zbog rastanka. Da bih konačno raskidao te žalosne okove, žudio sam za prilikom da svoju ljubav zamenim nekom drugom ljubavlju i moje su se nečiste želje uskoro ispunile. U gostionicu gde sam ručao došla je neka engleska dama, vajarka. Prva me oslovila i smesta mi se svidela. Bila je lepa, dražesna, otmena, ukusno obučena i zavodljiva zbog neke posebne ležernosti, svojstvene umetnicima. Sve u svemu, luksuzno izdanje moje žene, njena uvećana, oplemenjena slika. Da bi mi nekako ugodio, pozvao je ugledni umetnik doajen kuće tu damu na večeru koju je priređivao u četvrtak u svom atelijeru. Otišao sam tamo, ali sam se držao po strani, jer se protivilo mom shvatanju da pokazujem svoje osećaje pred publikom, koja se može čoveku samo narugati. Oko jedanaest sati dama je ustala i dala mi potajni znak sporazumevanja. Ustao sam dosta nespretno, oprostio se, ponudio mladoj ženi pratnju i izveo je napolje uz bestidan smeh mladih ljudi. Koračali smo bez reči, osećajući se pomalo smešno i puni stida, kao da smo se pred zajedljivim društvom svukli goli. Morali smo još proći kroz Rue de la Gaite, gde su nas svodnici i bludnice susretali vulgarnim rečima, kao da smo bili uljezi u njihovu poslu. Ne možemo biti ljubazni ako poraženi i pobeđeni slojimo uz sramotni stub. Pogrbljen od udaraca bičem nisam se mogao ponovo uspraviti. Konačno smo stigli do bulevara de Raspail, kad nas odjednom iznenadi kiša, udarajući po nama kao tankim šibama. I što bi bilo prirodnije u takvom slučaju — budući da nismo imali kišobran — nego potražiti zaklon u prvoj toploj maloj kafani. S gestom velikog gospodina pokazao sam na raskošan restoran. Prešli smo ulicu laganim korakom i mirne duše... Ali jao, pomisao da kod sebe nemam ni novčića, presekla me odjednom poput giljotine. Zaboravio sam kasnije kako sam se izvukao iz te neprilike, ali nikada neću zaboraviti osećaje one noći kad sam damu ostavio pred njenom kućom. Međutim, ta mi kazna, premda stroga i neposredna, udeljena od poznate vešte ruke, još nije bila dovoljna. Prosjak, koji nije ispunjavao dužnosti prema vlastitoj porodici, hteo je započeti vezu, koja bi mogla samo osramotiti pristojnu i poštenu devojku. To je naprosto bio zločin, i zato sam sebi opravdano zadao kaznu. Odrekao sam se društva u gostionici, izbegavao sam sve što bi ponovo moglo izazvati tu kobnu strast u meni. Ali đavo nije dao mira! Jednog četvrtka uveče ponovo sam u atelijeru sreo lepoticu, odevenu u istočnjačko ruho, koje je toliko isticalo njenu lepotu da sam gotovo pomahnitao. Ponašao sam se nespretno i nisam govorio ni reči. Naslućivao sam da bih toj ženi sasvim jasno i otvoreno mogao reći: »Ja ginem za vama«, ali sam ćutao i išao svojim putem, do kostiju izgrizan tom nečistom požudom. Sledećeg sam dana opet otišao u gostionicu. Ona je sedela tu, bila je dražesna, milovala me svojim umiljatim glasom i uzbuđivala mačjim očima. Malo-pomalo razgovor je započinjao i sve je išlo u najboljem redu, dok odjednom nije u kritičnom trenutku bučno uletela mlada Mina. Mina je bila umetničko dete, pola model pola ljubavnica, živo zainteresovana za književnost, dobra devojka, svuda rado viđena. I ja sam je poznavao, jedne smo večeri postali dobri prijatelji, ne prekoračivši dopuštene granice. Tek što je ušla, bacila mi se u naručje — bila je malo pijana — ljubila me po obrazima i govorila mi »ti«. Engleskinja je ustala, platila i izašla. I time je bilo sve završeno. Nije došla nikada više zahvaljujući Mini, koja me uostalom odgovarala od te dame iz razloga koji zadžavam za sebe.

18

Ništa više od ljubavi! Tako su mi govorile Sile i ja sam rezignirao u čvrstom uverenju da se i tu, kao i drugde, skriva neki viši cilj. Ohrabren uspehom što sam ga postigao sa sumporom, radio sam dalje na jodu. Tek što sam u »Tempsu« objavio analizu o sintezi joda, potražio me u hotelu neki nepoznati gospodin. Predstavio mi se kao zastupnik svih evropskih fabrika joda. Upravo je čitao moj članak i smatra da bismo mogli, čim se pretpostavka potvrdi, dovesti do sloma na berzi, što bi nam donelo milione, samo kad bismo imali patent u rukama. Odgovorio sam mu da se ne radi ni o kakvom industrijskom pronalasku, već o potpuno naučnom otkriću i da me trgovačka strana vrlo malo zanima a da bih eksperimente nastavio u tom smislu. Gospodin je otišao. Vlasnica hotela, koja je nekad pre imala neke veze s njim, čula je od njega veliku novost i dva me je duga dana smatrala milionerom. Trgovac je došao opet, taj puta još oduševljeniji. Sakupio je nakon raspitivanja podatke, da je pronalazak probitatan, pozvao me da bez oklevanja krenem s njim u Berlin, gde bismo poduzeli daljnje potrebne korake. Zahvalio sam mu i savetovao ga da najpre poduzme potrebne analize, a tek onda će se sve dalje urediti. Još pre večere mi je hteo isplatiti sto hiljada franaka, ukoliko bih odmah pošao s njim. Rekao sam mu neka ode, jer sam naslućivao neku prevaru. Dole kod vlasnice je izjavio da sam budala! Sledeći su dani bili mirni i imao sam vremena za razmišljanje. Preteća oskudica, neplaćeni dugovi, nesigurna budućnost na jednoj strani — nezavisnost, sloboda da nastavim studije, bezbrižan život — na drugoj strani. I konačno — ideja je hvale vredna. Pokajao sam se, ali opet nisam imao hrabrosti za nove obaveze. Tada sam saznao da se za moj problem joda zanima neki hemičar, asistent na medicinskoj školi i već tada poznati poslanik. I tako sam započeo ponovo nizom redovitih eksperimenata, s ciljem da dokažem mogućnost dobivanja joda iz benzina. U međuvremenu sam razgovarao s hemičarem i dogovorili smo dan kad bismo mogli izvršiti odlučujuće eksperimente. Tog jutra, kad se sve trebalo odlučiti uzeo sam kola i poneo retorte i reagense trgovcu nastanjenom u četvrti Marat. Trgovca sam zatekao, ali hemičar se izvinio saznavši da je taj dan praznik i odložio naš sastanak za sledeći dan. Nisam imao pojma o tome da su taj dan Duhovi. Prljava pisarna s pogledom na mračnu i nečistu ulicu parala mi je srce. Budile su se uspomene na detinjstvo. Duhovi, blažena svetkovina, kad je mala crkvica ukrašena zelenilom, lalama, ljiljanima i đurđicama u počast dece za prvu pričest! Devojčice u belini poput anđela... orgulje... zvona... Dušu mi je obuzeo osećaj stida i duboko ganut vraćao sam se kući čvrsto odlučivši da ću se odupreti svakoj napasti koja bi od moje nauke htela napraviti trgovinu. Čistio sam sobu od naokolo smeštenih sprava i reagensa, pomeo, obrisao prašinu, pospremio; zatim sam otišao naručiti cveće, pre svega narcise. Nakon što sam se okupao i promenio košulju, osećao sam se očišćen i slobodan od svih prljavština. Zatim sam vedre duše krenuo u šetnju na groblje Montparnasse, gde su me obuzele nežne misli i neka neobična skrušenost. O crux, ave spes unica!1 Tako su mi grobni humci proricali sudbinu. Ništa više od ljubavi! Ništa više od novaca! Ništa više od Časti! Put golgote, jedini je koji vodi mudrosti. 1 Zdravo, o krstu, jedina nado!

19

IV

OPET STEČENI RAJ

Leto i jesen godine 1895. ubrajam — uprkos svemu — u najsrećnije doba svog burnog života. Uspevalo mi je sve čega bih se god latio. Hranu su mi donosili nepoznati prijatelji, kao gavranovi Iliji. Novac mi je stizao, pa sam mogao kupovati knjige, prirodno-naučne sprave, među njima i mikroskop, koji mi je razotkrivao tajne života. Ostao sam u svojoj četvrti mrtav za svet, odrekavši se ispraznih radosti Pariza. Svakog sam jutra obilazio mrtve na groblju Montparnasse, a zatim odlazio ka svom cveću u Luksemburški park. Ponekad bi me na prolazu posetio po koji zemljak i pozvao me na drugu obalu Seine da tamo doručkujemo i odemo u pozorište. Odbijao sam, jer desna mi je obala bila zabranjena; tamo je takozvani »svet«, svet gotovana i taštine. U meni se stvorila neka vrsta religije, ne bih je mogao tačno odrediti; možda pre izvesno duševno stanje nego određeno mišljenje temeljeno na nauci. Zbrka osećanja, zgusnutih više ili manje u pojmove. Kupio sam katolički molitvenik i pažljivo ga čitao. Stari me zavet tešio i odgajao na ponešto taman način, dok me Novi naprotiv ostavljao hladnim. Ali to me nije sprečilo da na mene nije uticala više od ostalih poneka budistička knjiga, jer ona stavlja pozitivnu patnju iznad uzdržljivosti. Buda pokazuje srčanost i dovoljno hrabrosti da se u punoj životnoj snazi i usred bračne sreće odrekne žene i deteta, dok Hrist samo izbegava svaku zajednicu s dopuštenim radostima ovoga sveta. Uostalom, više nisam razmišljao o čuvstvima koja su se u meni rađala. Držao sam se ravnodušnim i prisvajao sebi istu slobodu koju dugujem drugima. Veliki događaj pariške sezone bila je Brunettiereova parola o značaju nauke. Još sam od detinjstva bio upućen u prirodne nauke, kasnije pristalica Darwina, otkrio sam nepotpunost one naučne metode koja ispoveda mehanizam sveta i svemira, a ne priznaje mehaničara. Slabost sistema pokazala se u opštoj zaostalosti nauke; ona je odredila granice preko kojih se ne sme preći. Mi smo rešili sve probleme; svet nema više nijedne zagonetke. Ta tašta laž kosnula me već oko 1880, i za sledećih petnaest godina poduzeo sam reviziju prirodnih nauka. Tako sam 1884. posumnjao u sastav atmosfere i u identitet azota; azot iz vazduha naime nije istovetan s azotom koji nastaje rastvaranjem izvesne soli zasićene azotom. Godine 1891. posetio sam fizički institut u Lundu da bih uporedio spektre tih dvu vrsta azota, čiju sam različitost otkrio. Trebam li opisivati doček koji su mi spremili učeni »mehaničari«? I tada, u godini 1895, potvrdilo je Aragonovo otkriće pređašnja naslućivanja i moje pretpostavke i dalo mojim istraživanjima — koja su bila prekinuta nesmotrenom ženidbom — novi polet. Nauka nije bankrotirala, bankrotirala je samo zastarela, zaostala nauka i Brunettiere je istovremeno imao pravo i nije imao pravo. Dok su svi priznavali jedinstvo materije i nazivali se monistima, iako to nisu bili, ja sam pošao dalje i povukao poslednje konsekvence nauke, time što sam ukinuo granice između materije i takozvanog duha. Tako sam 1894. u »Antibarbarusu« obradio psihologiju sumpora, rastumačivši je ontogenijom ili embrionalnim razvojem sumpora. U leto i jesen 1895. sastavio sam rad »Sylva Sylvarum«, u kojem sam objasnio tajne stvaranja, naročito što se tiče biljnog i životinjskog carstva. Dalje upozoravam na »Studije s groblja«, koje pokazuju kako sam se u osami i jadima vratio nesigurnom pojmu boga i besmrtnosti.

20

SYLVA SYLVARUM

Uvod Usred svog životnog puta zaustavio sam se, da bih se malko odmorio i razmislio. Imao sam ono što sam najviše želio i o čemu sam najrađe sanjao. Sit sramota kao i časti, užitaka kao i patnji upitao sam se: A što sada? Sve se ponavljalo u zaglušnoj jednozvučnosti, sve je bilo nalik jedno na drugo, sve se vraćalo. Stari su rekli: svet nema više tajni; našli smo rešenje svih zagonetaka, rešili sve probleme. Pomoću spektroskopa videli smo da sunce nema kiseonika. Nacrtali smo Marsove kanale koji na fatalan način nalikuju na Widmanstetske figure, ali smo tek u najnovije vreme proučili unutrašnjost Afrike, a još uvek ne poznajemo ni Borneo ni polarna mora. Generacija koja je imala hrabrosti ukinuti Boga, rušiti državu, crkvu, društvo, moral, potčinjavala se još jedino nauci. I tu, upravo u nauci, gde bi morala vladati potpuna sloboda, sada glasi parola: Veruj autoritetu ili umri! Dakle, na tom se svetu nema više što činiti i ja sam zaključio da kao nekoristan odstupim s pozornice. Već je pod retortom gorio špiritus, a gvozdeni cijankalijum destiliran iz krvi i gvožđa, zlatnožut, ugrejan, s mirisom kao žuto ivanjsko cveće, bio spreman primiti sumpornu kiselinu koja koncentrirana uzrokuje smrt dok razređena putem vrenja stvara život. Ovaj put je trebala biti razređena, a prouzročiti smrt. Kakva sićušna razlika! A kakva zastrašujuća suprotnost! Uglječni azot koji daje plavu so, kao što i nastaje od žute soli, počeo se razvijati i nastajala je najnedužnija od svih kombinacija — u kojoj se čisti ugljenik veže s neutralnim azotom u nov, strašan spoj, čudo od spoja, gde nauka mora priznati svoju (ne)nauku. Pare su se dizale iz recipienata, a grlo mi se odmah počelo stezati kao od difterije ili beskiselog lešinskog otrova. Počela se javljati uzetost ručnih mišića, a probadalo me i u kičmenoj moždini. Prekinuo sam eksperiment, kad se odjednom počeo širiti miris kao od gorkih badema; učinilo mi se da na nekoj vrtnoj stazi vidim badem u cvatu i kao da čujem glas neke stare žene. Ali glas je rekao: »Ne veruj u to, dete moje«. I ja više nisam verovao u to. Nisam verovao da je s tajne sveta skinut veo, već sam ponekad sam, a ponekad zajedno s drugima, počeo razmišljati o velikom haosu, da bih na kraju u njemu otkrio veliku beskonačnu vezu. Ta je knjiga knjiga o velikom haosu i o beskonačnoj povezanosti. Sledi me, putniče, ako te put vodi kraj mene, i slobodnije ćeš disati; jer u mome svetu vlada haos, a to ne znači ništa drugo nego — sloboda.

21

CIKLAMA

Primer velikog haosa i beskonačne povezanosti Tumarao sam pokraj Dunava gde su pre mene tumarale tolike rase, a poneki trag još je upućivao na Atilin pohod. Uz tu golemu reku koja izvire u Schwarzwaldu a utiče u Rumuniji, raste najraznovrsnije cveće. Naviknut da se sve stvari u životu večno ponavljaju, osećao sam tim veću radost što sam našao biljku koju nikad pre nisam video — klobučac Cyclamen Europaeum. Ukrasnu vrstu te biljke, perzikum, možemo već desecima godina naći u svim cvećarama. Obuzela me stara pasija klasificiranja i sređivanja, iščupao sam biljku, odrezao joj cvetove i nabrojio pet prašnika i jedan tučak. To me međutim nije dovelo mnogo napred, jer toj kategoriji biljaka pripada još mnogo različitih vrsta kao naprstak, pomoćnica, gomoljasta kestogubica i druge. Prvi je dojam bio da je ta biljka ljubičica. Listovi, cvetovi, miris, vrsta i način kako izrasta iz tla, sve je to govorilo u prilog ljubičice, ali ljubica ipak nije bila. Koren je na iznenađujući način podsećao na Aristolachia Rotunda, ali nije bila ni to. Jedan sam je tren nameravao zbog njene njene spoljašnosti i velikih cvetova koji podsećaju na leptira, ubrojiti među orhideje. Ali kad sam među leskovim grmovima pogledao lesku, bio sam uveren da je i moja ciklama leska, tim više, što se i ona ubraja istoj porodici kao i aristolochia, a osim toga poseduje istu lekovitost kao i ciklama; koren jedne i druge biljke izaziva povraćanje i služi kao sredstvo za čišćenje. Biljka ima čak nešto od žilavosti lista ljiljana, jednostavnost u rasporedu i sjaju boje, a ka tome i lukovica korena podseća na luk. Kod kuće sam biljku položio na tanjurić. I što mi se učinilo da pliva na površini vode? List dlakavice! Ne znam da li me je u tom radu vodila neka posebna namera, vrteli su mi se, naime, u glavi čitavi nizovi slika biljaka spremnih da ih upoređujem i svrstavam i bio sam svaki put čim bih našao neku sličnost doista na pravom putu. Poznato mi je da su psiholozi skloni da u svemu vide analogiju, čega se ja ne bojim jer dobro znam da svuda postoje sličnosti: sve je svuda i u svemu. Da moja ciklama nalikuje na vučju stopu, lesku ili ljubičicu, to još ide, iako bi neki koji prave razliku između spoljašnjeg i unutašnjeg, bitnog i nebitnog mogli smatrati sličnosti koje sam ja pronašao nebitnima; ali bi svaki botaničar teško priznao, da ta biljka ne podseća na ljiljan ili orhideju. Ciklama je bitno slična orhideji ili ljiljanu u tome što izbija s jednom supkom, iako je botaničari ubrajaju u primule koje imaju dve supke. Da ciklama ima samo jednu supku, to doduše nije posve egzaktno; ali što je u prirodi uopšte egzaktno? Ako semenku ciklame stavimo pod mikroskop, vidimo u sredini belančevine malu ravnu klicu nalik na klicu četinara. Ostavimo li klicu da tera ona se nadima i pojavljuje se jedan jedini list istog svojstva kao i list same biljke. To dakle nije supka, čak ni klični listak zametka. Ciklama dakle tera bez supke, isto kao i orah koji odmah tera dva potpuno oblikovana listića, nalik lišću orahova drveta. Razlog leži bez sumnje u tome, što brojne belančevine služe ispod zemlje za ishranu ili pak služe kao supka. Međutim, cikalama sadrži još neke tajne, kao na primer sledeću: Ako koso prerežemo nezreli tobolac, onda je taj poprečni presek nalik preseku mladog štica iste biljke. Treba li dakle tobolac biti samo oponašanje a klica samo mali pupoljak ili čak samo kriptogamska prokličnica? Imao sam naime neobičnu ideju, da između ciklame i dlakavice mora postojati nešto zajedničko. To se zajedničko temeljiio sanio na površnom spoljašnjem dojmu.

22

Ali moje je istraživanje pokazalo da nisam bio baš tako nerazuman. Botaničari su dugo vremena smatrali da dlakavica stoji jednom nogom u monokotiledonima1, iako je dikotiledonska2, jer njena peteljka nije centralno cilindrična a prevlaka korena nalik je na ljiljanovu ili orhidejinu. I osim toga ima još apsolutne podudarnosti između ciklame i dlakavice; one su sledeće: dlakavica uzdiže svoju peteljku iz vode i povlači je nakon oplodnje opet na dno. Isto tako i ciklama; ona okreće peteljku u obliku spirale da bi plod povukla natrag pod zemlju. Nije lako ustanoviti razlog koji tera ciklamu, taj šumski cvet, na takav postupak, ali može se pretpostaviti da je zbog svog čudnog načina rasplodnje prisiljena da tako sačuva plod od hladnoće. Stojimo pred čisto mehaničkim postupkom, jer kad sam peteljke oplođenih cvetova izložio nekoj mešavini, one nisu pokazivale nikakve sklonosti da se okrenu u obliku spirale. Kad sam jednog dana tumarao visokim šumama uz Dunav, skrenuo je moju pažnju sag bršljana, kojeg su se listovi okrenuli prema suncu, jer su sunčevi zraci teškom mukom probijali kroz lišće. Kad sam malo dalje posmatrao bršljan koji inače raste svuda po šumi, ugledao sam iznenada među njima jednu ciklamu. Zatim još jednu, pa još jednu i konačno isto toliko ciklamnih listova koliko i bršljanovih. Tu ciklamu nisam pre otkrio. Na listu te vrste, cyclamen europaeum, nalazi se tamnozelena šara pomešana s belkastim sivilom, a tamnozeleni deo dočarava oblik bršljanova lista. Odmah sam pomislio na mimikriju, sposobnost nekih životinja da mogu poprimiti izgled svoje okoline. Dvoumio sam da li da uzmem u razmatranje tu teoriju — jer tako dugo dok botaničari osporavaju biljkama nervni sistem i razum, mogu tu teoriju odbaciti — naročito ako osećam da me privlači drugi slobodniji i smisleniji smer. Proučavajući biljni svet imao sam često priliku pratiti kako priroda pre nego nešto izvede, to i skicira. Sad sam primetio u ciklame da je crvenilo cveta već pripremljeno u peteljci lista, da bi zatim bilo položeno na njegovu površinu. Sedimo li na balkonu na koji sunčevi zraci padaju kroz gustu krošnju okolnog drveća, videćemo kako se na tlu ocrtavaju brojne elipse koje probijaju kroz krošnju. To su, dakle, rezovi stošca. Šta se može dogoditi u šumi pod gustim lišćem? Teško je to odrediti, ali ipak možemo predočiti igru linija koje nastaju iz svih tih rezova stošca kojima se priključuju parabole i hiperbole u uskoj vezi s kaustičnim i cisodičnim linijama. Jednostavnije rečeno: da li je list bršljana time što je pokrio zelenilo ciklaminog lista koje je tako osetljivo na svetlost, stvorio određenu sliku? Pogledajmo unutrašnjost ruže koja putem svog konkavnog ogledala projektuje žute zrake u kaustične oblike na prašniku. Posmatrajmo šaru na listu deteline i pokušajmo otkriti može li ona biti konstruisana elipsasto. Setimo se i leđiju skuše, gde su na srebrnoj podlozi fotografisani zeleni morski valovi. Konačno, ne možemo se ništa manje čuditi ni slaku, čiji cvetni pupoljci toliko podsećaju na žito, naročito na pokrovni list zobi, da kad ih zajedno nacrtamo uopšte ne postoji nikakva razlika. Francis Bacon kaže sledeće: ako je bazilika izložena prejakom sunčevom svetlu ona se preobrazi u thymus serpyllum. A osim toga; treba pomešati semenke tučka i loćike i videti da li ćemo zameniti miris i ukus jedne i druge biljke. De Candolle upozorava na to, da ruža jače miriše, u koliko kraj nje raste luk; proces, koji možemo protumačiti organskom hemijom, tako da propilen C3H4 luka silazi na etilen ruže C2H4. Ali ako želimo verovati Bernardinu de Saint-Pierreu, da je suncokret dostigao najviši stupanj biljnih vrsta, jer putem kruga svojih zraka i njenih pega odražava sliku sunca, onda je to, ako se pre fizički ne protumači, misticizam. Mala ciklama ima, dakle, svoje male tajne; a koliko tek velikih tajni skriva beskonačni svemir. 1 jednosupnice 2 dvosupnice

23

MRTVAČKA GLAVA (ACHERONTIA ATROPOS)

Pokušaj naučnog misticizma Belica koja se zadržava na površini vode, gotovo u vazduhu, sa strane je srebrnasto-bele boje, a samo na leđima plava. Crvenperka koja traži plitke vode poprima zelenu boju mora. Grgeč koji se zadržava u srednjim dubinama već je potamnio, a njegove pruge sa strane odražavaju valove tamnih boja. Šaran i iverak imaju maslinasto zelenu boju od mulja u koji se uvlače. Skuša koja živi u višim regijama odražava na svojim leđima linije valova kao da ih je naslikao neki marist. I konačno, zlatna skuša koja se bacaka po uzburkanim valovima, dok kiša lomi sunčeve zrake, poprimila je čak dugine boje na srebrnoj i zlatnoj podlozi. Šta je to drugo nego fotografija? Na svakoj bromnoj, hlornoj ili srebrno-jodnoj ploči — jer morska voda sadrži te soli — ili na svojoj belančevini zasićenoj srebrom, ili još bolje želatinskoj ploči, riba skuplja boje koje se lome preko vode. Ako ribu uronimo u razvijač sumporastokiselog magnezijuma, onda je u »statu nascenti« delovanje tako jako, da nastaje heliografija. Fiksator od sumporasto-kiselog natrona ne mora biti širok, jer se riba zadržava u hlornatrijuma i sumporasto-kiselim solima, a k tome donosi sa sobom i dobar deo sumpora. To je bez sumnje više nego gola poredba. Trebamo još dodati da srebro ribljih ljusaka nije srebro, a morska voda ipak sadrži srebrne hlorate; riba je, dakle, samo jedna jedina želatinska ploča. Naravno da za tu grafičku reprodukciju prirode postoje i drugi razlozi osim hemijskih. Tako je leopardovo krzno puno pega koje izgledaju poput tragova prednjih kandži mačke ili psa. Možda je nekada u pradavno doba neka ženka psa ili mačke koja je očekivala mladunčad bila napadnuta, a maleni su od majke nasledili te pege kao »mladeže«, poznate u embriologiji? Haeckel pripoveda o tome kako je bik, jednom kad su se srušila stajska vrata, ostao pri tom bez repa i tako postao stvaralac nove vrste goveda bez repa. Slučajnost kod nastanka novih vrsta... Kad sam kod trgovca kupio mrtvačku glavu ili Acherontia Atropos, leptira koji na prsima ima sliku ljudske lobanje, tada sam to prvi put tačno uočio. Iznenađen da se ta glava vidi mnogo jasnije nego što sam to zamišljao, počeo sam ga izučavati. Čitao sam: u Bretagni mu se pripisuje da nagoveštava smrt. Ako ga uznemirimo on ispušta tugaljiv glas; gusenica se hrani pomoćnicom, jasminom, kužnjakom, datura stramoniumom i začahuri se duboko u zemlji. I eto nekih odnosa prema smrti: nagoveštaj umiranja tugaljiv pjev, smrtonosni sok stramoniuma, uzemljenje gusenice. Čitaoče nisam praznoveran, ali kad mi je poznati fizičar i poznavalac insekata Reaumur pripovedao o mrtvačkoj glavi, kako se ona pojavljuje periodički i pre svega u doba velikih epidemija, onda ćeš razumeti da sam morao razmišljati o prirodi tog leptira — o vezi njegovog izgleda i smrti. Pre svega gusenica se hrani alkaloidima pomoćnice i kužnjaka, dvoma alkaloidima koji su srodni alkaloidu opijuma, ali i otrovu leša, kao i alkaloidu raspadanja truleži i otrovu u ljudskom tkivu koji pak nalikuju biljnima alkaloidima. Te otrove među ostalima sadrže mirisi jasmina, ruže i moškovice. Postoje tzv. »strvinaste biljke« (arum, stapelia, orhis) koje vonjaju na leševe, imaju boju leša i privlače insekte koji se hrane strvinama. Zar ne bi, dakle, po logici mrtvačka glava mogla potražiti mesta gde besne epidemije, a tela se počinju raspadati? Treba k tome još i dodati da je alkaloid pomoćnice narkotični otrov. Da li možda zbog toga leptir danju i noću spava, a samo u suton oživi i rasplođuje se! Drugi alkaloid kužnjaka sastoji se od obaju alkaloida beladone i crne bunike; alkaloid beladone proširuje zenicu ili, u najmanju ruku, čini dnevnu svetlost nepodnošljivom. Dolazi li možda sumračna priroda mrtvačke glave odatle što se plaši sunca i prisiljena je, zbog uspavljujućeg delovanja hiosciamina i otrova bunike, da spava noću? Čini se da je tako. Osim toga hiosciamin

24

izaziva neugodne popratne pojave, tako na primer njegova žrtva vidi sve predmete uvećane. (Megalopsija). Zamislimo mrtvačku glavu kako je vođena njuhom zalutala na groblja, strvodernicu, stratišta i vešala, gde je svuda ugledala samo ljudske lobanje u strašno uvećanoj slici i upitajmo se, da li je to moglo delovati na živce leptira koji je tako primenljiv na dojmove, da ispušta tugaljive tonove ako ga sledimo, leptira koji se nalazi u dvostrukoj omami unutrašnje vatre i opojnosti bunike, u dvostrukoj opitosti ravnoj najvišoj histeriji. Priznajem, korak je smeo, ali veliki istraživač koji je dokazivao sličnost između leptira i cveća i koji je verovao u međusobnu sličnost biljaka ne može naočigled visokog psihičkog i moralnog razvitka insekata odstupiti pred jednim isto tako prirodnim kao i logičkim zaključkom. Upravo kad sam napisao te redove, pročitao sam kod Bernardina de Saint-Pierrea, da mrtvačku glavu zbog njenog bolnog pjeva nazivaju »Haie«. Kakav glas, taj »Haie«! Uzvik bola svih naroda sveta, uzvik jada kojim se žalimo nad gorčinom života, bolni uzvik Apolona nad mrtvim prijateljem Hijacintom, koga je nacrtao u čašku cveta koji nosi njegovo ime. Uostalom, postoji još jedna biljka u čijoj čaški se nalazi onaj »Haie« i mi smo je svi čitali još i pre nego što smo znali čitati. Mislim da vrtni kokotić delphinium ajacis o kome tvrdi veliki evolucionista Ovid, da je iznikao iz tla kojeg je Ovid natopio svojom krvlju. Cijanidna kiselina plavog kokotića, produkt krvi i gvožđa ajacisa: vivijanitska kiselina! Moglo bi se pomisliti da je Ovid bio hemičar. Ali Bernardin dodaje: prah s leptirovog krila je vrlo škodljiv za oči. Ja sam pod mikroskopom pomešao taj prah s reagensima i dobio sam biljni alkaloid, dakle alkaloid poput atropina, strihnina itd., što nije nimalo čudnovato ako znamo da španske mušice proizvode kantaridin, srodan digitalinu. Ako sam sumnjičav prema zaključku da između konstitucije mrtvačke glave i načina njena života postoji veza, onda odmah lako raspoznajemo metodu kojom sam se već i pre poslužio Pre svega kažem, to je beznačajni hir prirode. Dobro. A zašto bi prirodi osporavali pravo na hirovitost kad je dopustila da nastane nova vrsta goveda bez repa, zato što je neki nepažljivi pastir spustio stajska vrata i tako je bik ostao bez repa? Dobro: uzmimo da je to hir, ali ni u kom slučaju nije nikakvo čudo, što insekt prilagođuje svoj izgled okolini, kao što je slučaj s leptirom »hrastov list« koji je poprimio izgled suvog lista, da bi se lakše sakrio. To nije ni u kom slučaju nikakvo čudo, ali preobražaj gusenice u larvu, neosporno, nalik je na uskrsnuće mrtvih. Tako kod insekata podleže tkivo larve za vreme latentnog stanja nastajanju tkiva tj. filogenetskoj nekrobiozi. Dakle: gusenica u čauri podleže istom procesu kome i leš u grobu, gde se pretvara u mast koja sadrži amonijak. Nekrobiozan znači smrt-život, a fiziolozi kažu o njoj: nekrobioza je oblik smrti koji prethodi formiranju tuberkula. Kako dakle? Gusenica je u svojoj čauri mrtva, pretvorena u bezličnu masu, a uprkos tome živi i slavi u jednom višem, slobodnijem i lepšem obliku svoje uskrsnuće. Šta je, dakle, život i smrt? Jedno te isto. Zamislite kad mrtvaci ne bi bili mrtvi a nerazorivost snage i besmrtnost bili jedno! Da bih upotpunio haotično stanje vlastite duše, dajem ovde »Studije s groblja«, gde se moj patnjom i osamom izmučeni Ja vratio neodređenim pojmovima boga i besmrtnosti.

25

STUDIJE S GROBLJA

1 Proteklo je godinu dana od prve jutarnje šetnje grobljem Montparnasse. Video sam kako je padalo lišće s lipa i brestova, kako je sve opet zazelenelo i kako su na grobu Theodora de Banvilla cvetale glicinije i ruže; osluškivao sam zavodnički pjev kosa pod čempresima i posmatrao golubove kako nad grobnim spomenicima slave dobra parenja. Sad su lipe ponovo požutele, ruže uvele, a kos više ne peva; od ljubavi i proleća ostao je samo prkosni smeh. Naravno, i to će se vratiti. Jer proći će i blatnjava jesen i prljava zima, kao što prolazi sve. Došao sam na groblje, a bučna je svakidašnjica montparnaske četvrti ležala iza mene. Još me progone nezdravi noćni sni, ali zaboravljam na njih. Ulična buka zamire a ustupa joj mesto samrtni mir. Uvek sam u te rane jutarnje sate, već sam naviknuo groblje smatrati svojim perivojem, tako da sam — poput mrtvih — slučajnog posetnika smatrao uljezom. Čitave te godine nisam ovamo dovodio ni prijatelja, ni prijateljice, pa se u moje lične dojmove nisu mogla umešati sećanja na bilo koga. Uspinjem se alejom Lenoir u kojoj su kao i u aleji Raffet zasađeni čempresi i pozdravljam svoje ljubimce Orfila, Thierryja i Dumonta d’Urvilla. Obuzeo me snažan osećaj nadmoći, dok sam prolazio tim ravnim nizovima drveća koje me pozdravljalo poput grenadira u zelenim krznenim kapama. Kad bi pirio vetar oni bi se naklonili i pozdravljali, dok bih ja ponosno poput maršala koračao alejom sve do kraja. Dan za danom čitam na jednom grobnom spomeniku: »Boulay je jamačno bio čestit i častan čovek.« (Napoleon) Ne poznajem Boulaya i neću ga nikad poznavati, ali veselilo me, da mi se Napoleon svakog jutra obraćao s onog sveta. Osećao sam se njegovim prisnim prijateljem. Te hiljade grobova među čempresima, pokrivenih cvećem koje je niklo na tvrdom kamenu, hranilo se lešinama a zalevalo iskrenim ili licemernim suzama! Te male kapelice ukrašene poput kućica iz priče u velikim vrtovima, među njima bezbroj krstova koji kao da pružaju ruke prema nebu, kao da glasno uzvikuju: O crux, ave spes unica! Čini se, kao da je to sveopšta ispoved čovečanstva koje pati. Usred krošnja, ovde, tamo, svuda samo kratko: Spes unica! I uzalud nastoje poprsja sitnih rentijera sa ili bez krsta legije časti dokazati kako postoji nada u nadgrobni život! Savjetovali su me da se odreknem tih čestih poseta groblju, jer da je to opasno zbog zagađenosti vazduha. Mogu reći da sam uistinu još nekoliko sati nakon povratka kući imao na jeziku izvestan ukus po zelenoj rđi. Duše ili bolje rečeno oduhovljena tela zadržavala su se lebdeći u vazduhu; tako sam i došao u iskušenje da ih hvatam i analiziram. Opremljen bočicom napunjenom tekućom olovnom soli započeo sam zaista lov na duše ili bolje rečeno tela. Držeći grčevito u ruci otčepljenu bočicu hvatao sam svoj plen poput nekog bezbrižnog ptičara. Kod kuće sam filtrirao bogati talog i stavio ga pod mikroskop. Jadni Gringoire! Da li se možda i mehanizam mozga sastojao od tih sitnih kristalića, taj mehanizam koji me još u mladosti oduševio za siromašnog pesnika, je li on bio taj koji je mogao privući ljubav jedne lepe mlade devojke? Čestiti i časni Boulaye, (sada sam znao da si ti uredio kodeks), je si li i ti taj, kog sam ulovio muholovkom? Ili ti d’Urville, koji me nisi priječio da daleko odavde, za dugih zimskih večeri pod severnim svetlom u Švedskoj krenem na svoj prvi put oko sveta između stroge stege i školske klupe? Budući da nisu ništa odgovarali, kapnuo sam na mikroskop kap kiseline. Mrtva se materija nadula, nemirno se pokretala amo-tamo, počela je živeti, ispuštala vonj truleži, ponovo se umirila i umrla. Bez sumnje, mogu probuditi mrtve, ali neću to ponoviti još jednom, jer mrtvi imaju neugodan zadah poput bludnika nakon probančene noći. Zar ne spavaju čvrsto tu dole čekajući uskrsnuće? Već sam deset godina ateista! Zapravo ni sam ne znam zašto! Život mi je bio dosadan i morao sam se priključiti Novome. Sada, kad je Novo postalo staro, najrađe ne bih više ništa znao o tom, rado bih sve odgovore ostavio nerešenima i čekao.

26

Već osam meseci posmatram na groblju neki lep spomenik. Sarkofag, grob, svod, mauzolej, urna, sve u najlepšem starorimskom stilu, izvedeno u crvenom granitu i bez ikakva natpisa. Dalje vreme sam ga zamenjivao sa »spomenikom svih onih koji nemaju svog vlastitog spomenika«. Kakva se tu skriva tajna? Drugog sam se dana zaustavio u aleji Chaveau-Lagarde gde se nalazi spomenik nepoznatom junaku. Sinula mi je poput munje jedna misao, a odmah zatim spustila se noć zaborava. Ugledao sam leš crven i žut od prolivene krvi i ponovio »Chaveau-Lagarde« glasom kakvim se izgovara ime neke poznate ličnosti. Aleja treba zahvaliti naziv verojatno tom Chaveau-Lagarde... Rue Chaveau-Lagarde, iza crkve sv. Magdalene, stoj! Tajanstveno ubistvo neke starice, 1893. Rue Chaveau-Lagarde... crvena od prolivene krvi... ubica je ostao neotkriven! Naviknut da uvijek razmišljam o svim događajima, sećam se, da me je obuzela neka neobična jeza, dok su mi se slike u šarenom slijedu pojavljivale poput predodžaba nekog ludaka. Video sam Louisa XVI, a u pozadini giljotinu; video sam veliku reku okruženu zelenim brežuljcima i mladu majku kako duž vode vodi malu devojčicu; zatim samostan i u njemu oltar sa slikom od Velasqueza; sad sam u Sarzeau u hotelu Le Sage; zatim iza crkve sv. Magdalene, Rue Chaveau-Lagarde... Šta je to bilo? Ne znam! Navala sećanja i snova oslobođena pogledom na nadgrobni spomenik! U toj se sredini smrti ništa ne događa, jedan dan teče poput drugoga, tišinu razbija samo ptičji pjev. Poput cvetnog ostrva usred mora; izdaleka se razabire samo šum valova. Ostrvo blaženih, veliko igralište, gde su deca donela i sakupila mnoštvo cveća i svojih igračaka i složila vence od bisera s morskog žala... a između gore sveće ukrašene hiljadama šljokica... Ali, čini se, kao da su pobegla s tog mesta i igralište je prazno... Jednog lepog junskog jutra otkrio sam neku mlađu ženu kako šeće velikom alejom gore-dole. Nije žalila za nekim, već kao da je nekoga očekivala. Nemirni su joj se pogledi prikovali na glavni ulaz koji je već tolike primio, a da ih više nikada ne otpusti. Valjda promašeni sastanak, ali na vrlo nezgodnu mestu, pomislio sam, i napustio groblje. Sledećeg sam je jutra opet sreo. Bilo je tužno! Pogledavala je na ulicu, šetala gore-dole, zaustavljala se, osluškivala, vrebala. Sretao sam je svakog jutra, bila je sve bleđa; bol joj je oplemenila lice. I tako je čekala uzalud, a nitko nije dolazio. Otputovao sam na pet tjedana u neku udaljenu zemlju. Kad sam se vratio, zaboravio sam na sve. No došavši opet na groblje, ugledao sam usred velike aleje napuštenu ženu. Njeno omršavelo telo isticalo se prema krstu kao da je i ono raspeto a nad njime kao da stoji napisano ono poznato: O Crux, aves pes unica! Približivši se primetio sam kako je kroz kratko vreme što je nisam video njeno lice bilo izmenjeno. Činilo se, kao da ispod belog platna vidim leš upravo spaljen u krematoriju. Sve je još tu i đoimlje se kao ljudski lik, ali sve je pepeo i bez života. O, verujte mi, bila je uzvišena u svojoj velikoj boli! Boje kaputa izbledele su od sunca i kiše a cveće na šeširu požutelo je kad i lipe; čak joj je i kosa posvetlila... I tako ona čeka iz dana u dan! Je li možda duševno bolesna? Da, ona je žrtva one velike bolesti koju nazivamo »ljubav«! Uzalud čeka na zagrljaj koji bi u njoj probudio novi život a s njim i — nove patnje. I tako polako umire. Ustupak doživotnosti? A zašto ne večnosti, ako je materija besmrtna? Ja bih rado bio opet pobožan, ali kako to mogu, a da se pre ne dogodi neko čudo. Doduše pre nekoliko dana čudo se skoro dogodilo. Spremala se oluja, oblaci su se nagomilavali, čempresi su preteći tresli glavama, nisu bili umorni da mi se i dalje klanjaju. Napoleon je još uvek izjavljivao da je Boulay častan i čestit čovek; golubovi su se parili na obližnjem kamenom krstu; mrtvaci su širili sumporni zadah a isparenja su imala ukus bakra. Odjednom oblaci promeniše vodoravan položaj i poprimiše lik Lava od Belforta. Zatim se okrenuše i uspraviše okomito u visinu poput životinje na stražnjim nogama. Nikada nisam video nešto tome slično osim na slikama Novog zaveta. Zatim su se crni oblaci raspali a na obzorju se pojavila jasno ocrtana golema Mojsijeva ploča sa zakonikom. Na toj je gvozdeno-sivoj ploči bljesak urezao jasno čitljivo ime Jahveh — bog osvete!

27

Dakle, atmosferski me je pritisak naterao da pokleknem! Ali nije se čuo nikakav drugi nebeski glas osim tutnjave grmljavine i tako sam se vratio kući.

2 Ponovo je stigla jesen; lipe su ogolele, njeni srcoliki listovi padaju na tlo i šušte pod nogama koje nose moj ponosni korak preko suvih polomljenih grančica. U oblacima iznad mene odzvanja nešto stranim a ipak poverljivim tonovima. Pomišljam na lovački rog, jer zvuk buja, plače i slabi. U meni iskrsava neka nevina zgodna švedska pesmica poput dečje bajke. Šušti li još moja lipa? Peva li još moj slavuj? Plače li moja kćerkica tužno? Smeje li se još moja žena? Lipa tvoja više ne šušti, Tvoj slavuj više ne pjeva, Kćerkica ti plače dan i noć Dok se žena neće smejati više nikad, nikad više. Divlje me guske sa sjevera pozdravljaju na svom putu u toplije krajeve i daleka neba. Noćni vetrić piri između lipa i — o čudesa! — pupoljci se rastvaraju. Dakle, lipe s groblja počinju bivati besmrtne poput večnosti, »semper vivens«, zahvaljujući mrtvima koji ih hrane svojim telom i dušama. »Organizirano biće uzima iz svoje okoline neprestano nove molekule i time one prelaze iz stanja smrti u stanje života. Kad bi nam jedna od tih molekula mogla ispričati svoju istoriju... Možda bi rekla: otkad postoji svijet doživjela sam značajna putovanja. Najprije sam bila vlat trave, zatim me je usisalo korjenje nekog snažnog hrasta; zatim sam postala žir, i jao! Ko me je to pojeo? Nakon toga su me nasolili, te da bih učinila dugačak put, probavio me neki mornar, pa sam postala lav, tigar, kit; konačno sam dospela u neke mlade bolesne grudi itd«. Tako piše J. Rambosson i na taj mi način daje pravo u mojim transmutatorskim razmišljanjima. Prolazeći pokraj Banvilleova groba upitao sam se, zašto su prijatelji na grob umrlog zasadili ruže i jasmin. Ako je to učinjeno po želji umrlog, onda je on zacijelo znao da lešinski otrovi vonjaju na ruže, jasmin i mošak. Ne verujem, ali gotovo da bih poverovao, da smo najmudriji bar u trenucima kad najmanje znamo. Zašto uostalom sve to cveće na grobovima? Cveće, ta živo-mrtva tvar sa svojim ustaljenim životom, množi se bez borbe a umire bez suza. To su viša bića koja su ostvarila Budin san, da ništa ne žele, da sve podnose i da se u svojoj samoodabranoj skučenosti povuku sama u sebe. Možda se zbog toga mudri Hindusi ugledavaju u pasivni život biljaka i suzdržavaju se da bilo kakvim znakom, pogledom ili rečju stupe u vezu s spoljašnjim svetom. Jednom me upitalo neko dete: »Zašto i lepo cveće ne peva kao što pevaju ptice?« »Ono peva«, odgovorio sam, »ali mi ga ne možemo čuti.« Zaustavio sam se pred Banvilleovim reljefom. Možemo li na tom rentijerskom licu nadutih obraza, mesnatih gurmanskih usana i očima škrca otkriti bilo kakav trag ruža i jasmina? Ne, to ne može biti pesnik Gringoire! To mora biti neko drugi! Ali ko? Setio sam se Boulayova poprsja. Taj patuljasti nos, ta usta zlobna kao u nekog starog čarobnjaka, taj himbeni seljački izraz lica — ne, to ne može biti častan i čestit Boulay! A Dumont d’Urville, učeni prirodoslovac i jezikoslovac, odvažan i mudar pronalazač! Ono što je umetnik tu stvorio, to je pre lice nekog običnog trgovačkog putnika. Šta je to? Nosi li svaki čovek masku? Prisetio sam se slika velikih savremenika: Darwin — orangutan, Dostojevski — galeot, Tolstoj — drumski razbojnik, Taine berzanski mešetar... zaista dosta...

28

Dakle oni svi imaju ispod dva lica, najmanje dva lica svoje manje ili više dlakave kože! Jedna nam rimska legenda priča o tome, kako je izvanjska lepota Isusa Hrista bez premca, ali u trenucima srdžbe poprimala je zastrašujuću, da, gotovo bestijalnu nakaznost. Sokrat je, s licem na kome su se odražavali svi poroci i zločinstva, živeo poput sveca, a umro kao junak. Otkuda te maske? Je li to nasleđe nekog ranijeg zemaljskog ili nadzemaljskog života? Možda je Sokrat našao rešenje u svom poznatom odgovoru klevetnicima, kad su mu predbacivali izgled nalik onom kod zločinaca: »Kako je, dakle, zamislite, morala biti velika moja vrlina, kad se morala boriti s toliko mnogo loših svojstava!« Slobodno rečeno: zemlja je naselje kajanja, a mi trpimo kazne za zločinstva koja smo počinili u jednom ranijem životu. Sećanja na njih opominju našu savest i bude u nama nastojanje da budemo što plemenitiji. Proizlazi da smo svi zločinci, a pesimista je dakle koji uvek misli i govori zlo o svom bližnjem, po svoj prilici u pravu. Danas ujutro je u aleji Lenoir neka sitnica povredila moj osećaj za lepo. Ravan niz čempresa bio je poremećen vrhom nekog stabla koje se srušilo na put. Vetar ga njiše i on mi domahuje da se zaustavim, usporavam tada korake i stanem. Odjednom poleti crni kos do tada sakriven među krošnjama i spusti se na kameni krst na putu. Posmatramo jedan drugoga. Kos kljuca po kamenom krstu da bi privukao moju pažnju, i ja tada čitam nadgrobni natpis: »Ko me bude sledio, taj neće lutati mrakom«. Crna ptica se podiže i poletje između grobova, a ja ništa ne misleći pođem za njom. Ptica sedne na krov male kapele iznad kojeg ulaza stoje reči: »Vaša će se tuga preobratiti u radost«. Moj 'vođa polete dalje vodeći me lavirintom grobova. Kad je konačno nestao iza bazgova cveta, našao sam se ispred mauzoleja kojeg nisam nikad pre video. To je umetnički san, pesnička vizija, ili još više, napola zaboravljeno a suzama ljubavi ponovo oživelo sećanje! Reljef prikazuje na zlatnoj podlozi šestogodišnje dete koje anđeo oblacima vodi u nebo. Ni tračka zla na tom dečjem licu i izrazom vedrine i velikim očima koje kao da su stvorene da zrače lepotu i dobro, a ne da gledaju taj nečisti svet. Nosić je zbog navike da dete glavicu sakriva u majčino krilo, na vrhu malo utisnut. Sedi na svojim školjkastim krilima poput dražesnog ornamenta iznad srcolikih ustašca i ne služi za mirisanje, a njuh, da, to čak i nije organ; to je zaista lepota zbog lepote. Dete je u dobi pre ispadanja zubi, tih bisera bez neke druge vidljive koristi, osim da ulepšaju smeh. I da to potiče od majmuna! Doduše, priznajmo, ostareli je čovek kosmata tela, naborana lica, izbočenih zubi, povijenih leđa, klecavih kolena, izgledom blizak rodu majmuna, ali ta spoljašnost je samo maska. Napredak u suprotnom smislu? Ili kako? Je li postojao zlatni vek Saturna i da li smo mi degenerirani od tih blaženih stvorova koje ne možemo nikada zaboraviti i zbog čijeg gubitka dete plače prilikom dolaska na svet, jer će ostati bez domovine. Znamo li što činimo kad dete hranimo mlekom, medom, a kasnije više ili manje zlatnim plodovima? Kad ih se podseća na vek, gde: Flumina jam lactis, jam flumina nectaris ibant Flavaque đe viridi stillabant ilice mella. Zašto deci pričamo te priče o dokongradu, vilovnjacima, patuljcima i divovima, a ne kažemo im da je sve to laž? Zašto predstavljati te igračke, nemani i anđele, pretpotopne životinje i izobličene biljke koje ne postoje? Kad bi nauka bila iskrena, ona bi odgovorila na pitanje kako da detetu pomognemo da prođe svoju filogeniju, to jest ponavljanje svojih prošlih stanja, kakva se prolaze pre rođenja u vreme razvitka. Kos me, vrativši se sa svog bega, mami jasnim poklikom. Sa gvozdene rešetke pokazuje mi kljunom neki predmet kojeg boju i oblik nisam mogao dobro razlikovati. Kad sani se približio, ptica je poletela i ispustila svoj plijen na ogradu. Bila je to leptirova larva, jedina prirodna tvorevina koja u čitavom životinjskom carstvu nema analogije. Strašilo, čudovište, čarobni plašt koji čini nevidljivim; ni životinja, ni biljka, niti kamen; mrtvački pokrovac, grob, mumija, ne da je po stala, već je očevidno stvorena.

29

Veliki stvaralac-umetnik jednom je u svom osjećaju majstorstva dopustio da stvori nešto besmisleno, l’art pour l’art, možda je želio stvoriti simbol. Dobro znam, da ta mumija ne sadrži ništa drugo nego sluz izlučenu iz sluznice u kojoj ne nalazimo ni najmanju strukturu i koja miriše na svežu lešinu. Živa lešina koja će sigurno uskrsnuti. A oni drugi tu dole, koji se preobražavaju u larve, koji prolaze istu nekrobiozu, oni se prema mudrosti akademije neće ponovno probuditi, taj plod vlastitog majstora stvaraoca?! Zaboravljamo što je Voltaire priznao o poslednjim stvarima! I sada se ja, pristalica Voltairea, zabavljam time da ponovo dižem i postavljam kamen smutnje i navodim kako je taj skeptik sve dopuštao i sve poricao: »Uskrsnuće je nešto potpuno prirodno; nije ništa čudnovatije roditi se dva puta nego jedanput«.

30

V

PAD I IZGUBLJENI RAJ Uveden u taj novi svet, gde me niko ne može slediti, osetio sam odvratnost prema drugima i silno želeo da se oslobodim svoje okoline. Obavestio sam zbog toga svoje prijatelje da ću otputovati u Meudon s namerom da tamo pišem knjigu. A za to mi je potrebna samoća i mir. Istovremeno je u krugu umetnika u gostionici gde sam se hranio izbila neka svađa, tako da se društvo raspalo i ja sam ostao potpuno sam i odvojen. Prva posledica je bila nečuveni polet mojih životnih instinkata, stvaralačka duševna snaga. Verovao sam da posedujem bezgraničnu snagu, a oholost mi je ulila ludu ideju da pokušam jesam li kadar izvesti kakvo čudo. Jednom pre, u velikim krizama svog života, primetio sam da posedujem telepatsku moć nad odsutnim prijateljima. Iz narodnih su nam legendi poznati tajanstveni telepatski odnosi, bilo u snovima, bilo na javi, među ljudima koji žive na udaljenosti. Ne želim se optuživati, ali niti opravdavati za neki zločinački čin, ali mislim da moja namera nije bila ni izdaleka tako opaka kao udarac koji mi je bio vraćen. Neka bolesna radoznalost, provala neke naopake ljubavi, koja je proizašla iz strahovite usamljenosti, ulivala mi je bezgraničnu čežnju da se opet sastajem sa svojom ženom i detetom, jer ja sam ih oboje još voleo. Ali kako, kad je parnica za razvod već bila u toku? Neki izvanredni događaj, sveopšta nesreća, munja, požar, poplava... kratko rečeno katastrofa koja ponovo sjedinjuje dva srca, kao što se u romanima dve neprijateljske ruke susretnu na bolesničkom krevetu!... Da, to je to! Bolesnička postelja! Deca uvek poboljevaju a majčinski osećaji tako rado preteraju i vide u svemu veliku opasnost; jedan telegram i — sve je rečeno. Nisam poznavao pravila magije, ali mi je instinkt došapnuo šta da učinim sa slikom svoje ljubljene kćerkice, koja mi je u mom prokletom životu trebala biti jedina uteha. Ispričaću dalje posledice mog čina, u kome je, čini se, moja zla namera delovala simbolički. Istina, posledice nisu odmah bile vidljive i ja sam nastavio svoj posao s osećajem neobjašnjive disharmonije i slutnjom nove nesreće. Kad sam uveče sedeo sam za mikroskopom, dogodilo se nešto što tada nisam razumeo, ali što mi se duboko useklo u pamćenje. Ostavio sam orah da četiri dana klija, zatim sam otkinuo klicu i primetio da ima oblik srca i da nije veća od kruškine koštice; smeštena je između dva semena listića i nalik na čovečiji mozak. Bio sam užasnut kad sam na ploči mikroskopa ugledao dve ručice, bele poput alabastera, izdignute i sklopljene kao na molitvu. Je li to vizija? Halucinacija? O, ne! Porazna zbilja od koje me obuzela jeza. Nepomično su uzdignute prema meni, kao da me zaklinju; mogu tačno prebrojiti pet prstiju, palac je kraći od ostalih, prave pravcate ženske ili dečje ruke! Prijatelj koji me je zatekao kod tog prizora morao je potvrditi taj fenomen. Nije trebao biti vidovnjak da dobro raspozna dve sklopljene ruke, kako posmatrača mole za milosrđe. Šta je to bilo? Ništa do dva nerazvijena orahova lista, juglans regia, Jupiterov orah; ništa drugo! A ipak neoporeciva činjenica; deset ljudskih prstiju sklopljenih na molitvu: de profundis clamavi ad te!1 Ali kao suviše sumnjičavi empiričar, prešao sam preko tog slučaja. Posrnuo sam! Osećao sam kako me tišti nemilost nepoznatih sila. Podigla se ruka Nevidljivog i njeni su udarci padali tačno na moju glavu. Prvo se povukao moj anonimni prijatelj, koji me do sada potpomagao, jer sam ga uvredio jednim drskim pismom; ostao sam sam i potpuno bez sredstava. Kad sam primio korekturu »Sylve sylvarum« video sam da je tekst potpuno izmešan poput dobro promašanih karata. 1 Iz dubine vapim k tebi!

31

Ne samo da su stranice bile ispremeštane i pogrešno numerisane već su pojedini delovi bili toliko zbrkani da su na ironičan način tačno simbolizirale moju teoriju o »velikom haosu« koji vlada u prirodi. Nakon beskonačnih otezanja i odlaganja brošura je konačno štampana. Kad sam dobio račun za štampu, ispostavilo se da svota dvaput prekoračuje ugovorenu. S tugom u srcu odneo sam u zalagaonicu mikroskop, crno odelo i još neke vrednosti, ali, moje je delo konačno odštampano i prvi put sam u životu bio uveren da sam rekao nešto novo, veliko i lepo. Kad sam se vratio u hotel, prenerazio me račun koji mi je bio uručen. Razjaren tim neočekivanim udarcem — jer tu sam stanovao već punu godinu dana — počeo sam zapažati sitnice preko kojih sam pre ćutke prelazio. Tako se, na primer, u tri susedne sobe sviralo na klaviru. Uveren sam da je to bila intriga izvesnih skandinavskih dama, čije sam društvo izbegavao. Tri klavira! A ja nisam mogao napustiti hotel jer nisam imao novaca! Zaspao sam proklinjući nebo, skandinavske dame i svoju sudbinu. Sledećeg me jutra probudila neka nesnosna buka. U susednoj su sobi zabijali ekser upravo na mestu gde je bio smešten moj krevet; zatim opet zakucavanje na drugoj strani. Spletka isto tako glupa kao i ove umetnice, šta drugo! Posle ručka, kad sam hteo po običaju malo odspavati, zatutnjila je iznad mojih vrata tolika lupa da mi je sa plafona pao malter na glavu. Otišao sam vlasnici i požalio se na ponašanje gostiju. Ona je tvrdila — uostalom vrlo pristojno — kako ništa nije čula i obećala da će svakoga ko se usudi uznemiravati me — isterati iz kuće, jer joj je, naime, bilo stalo da ostanem u hotelu koji nije poslovao baš najbolje. Iako nisam potpuno poverovao rečima žene, verovao sam da će dobro postupati sa mnom iz čistog interesa da me zadrži. Ali buka nije prestajala, kao da su me dame htele uveriti da u kući ima duhova. Kakve gluposti! Istovremeno su i drugovi iz gostionice promenili svoje ponašanje prema meni, pa sam u njihovim prikrivenim pogledima i podmuklim rečima naslućivao potajno neprijateljstvo. Umoran od borbe, ostavio sam hotel i gostionicu potpuno opljačkan, bez knjiga, i prtljaga, go golcat. 24. februara 1896. odselio sam u hotel »Orfila«.

32

VI

ČISTILIŠTE Hotel »Orfila« je izgledao poput samostana, a služio je kao pansion studentima iz katoličkih krugova. Nadzirao ga je mirni, ljubazni opat. Tu je vladao mir, red i pristojnost. Ali ono što me najviše tešilo posle tolikih neugocnosti, bio je da žene ovamo nisu imale pristupa. Kuća je bila stara, sobe niske, hodnici tamni, a drvene stepenice vijugale su kao u kakvom lavirintu. U čitavoj je zgradi vladala neka mistična atmosfera, koja me već odavno privlačila. Moja je soba gledala na malu slepu ulicu, a iz sredine se tamno nazirao samo zid obrastao mahovinom i dva mala okrugla prozorčića. Ali ako bih seo za sto ispred prozora, video sam neobičnu, divnu okolinu., Iza bedema pokrivenog bršljanom nalazilo se dvorište nekog devojačkog samostana. Dražesna kapela u gotskom stilu. Nešto podalje bili su visoki zidovi s bezbroj prozorčića s rešetkama, koji su me podsećali na samostan. Tamo dole u dolini nadvisivalo je čitavo more dimnjaka napola prikrivene stare kuće, a iz daljine nas je pozdravljao zvonik crkve Notre-Dame-des-Champs s krstom i limenim petlom na samom vrhu. U mojoj je sobi visio bakrorez svetog Vinka Paulskog, a drugi sa svetim Petrom bio je obešen iznad mog kreveta. Nebeski vratar! Kakva ironija! Pre nekoliko godina ismejao sam tog apostola u jednoj svojoj drami! Zadovoljan sobom, spavao sam prve noći vrlo dobro. Idućeg sam dana otkrio da se u ulićici ispod mog prozora nalazio nužnik i to tako blizu da se svaki puta čulo dizanje i spuštanje poklopca. Posle sam saznao da su dva mala prozorčića nasuprot mom prozoru bila takođe zahodska. Ali zar i stotine drugih malih prozorčića dole u dolini nije pripadalo nužnicima, a ležalo je na dvorišnoj strani svih tih nizova kuća? Isprva sam gotovo pobesneo, ali kako nisam imao nikakve mogućnosti da bilo što izmenim, umirio sam se proklinjući sudbinu. Oko jedan sat doneo mi je poslužitelj jelo i budući da sam želeo da mi pisaći sto bude uredan, stavio je jelo na noćni ormarić u kojem se nalazila noćna posuda. Upozorio sam ga na to, ali se izvinio da nema drugog stola na raspolaganju. Izgleda da je bio pošten i nije bio zao pa sam mu oprostio, na šta je on izneo noćnu posudu iz sobe i postavio jelo. Da sam tada već poznavao Svedenborga, razumeo bih, da su me Sile osudile na prljavi pakao. Kako sam samo besneo na neprekidnu nesreću što me pratila već toliko godina! Konačno sam se ipak smirio u mračnoj rezignaciji i prepustio se svome udesu. Čitajući Jobovu knjigu uverio sam se da me je Večiti predao Sotoni na iskušenje. Ta pomisao me je tešila, a bol sam osećao kao dokaz poverenja od strane Svemogućega. Od tada se dogodio čitav niz događaja koji se ne mogu tumačiti bez sudelovanja nepoznatih Sila i od ovog trenutka uzimam beleške iz svog dnevnika, koje su se s vremenom nagomilale, i predajem ih ovde javnosti. Na moja se istraživanja s područja hemije spustila neugodna tišina. Da bih se ponovo podigao i poduzeo odlučan udarac, pokušavao sam napraviti zlato. Polazna tačka bilo je pitanje: zašto gvožđe sulfat u rastopini zlatne soli daje kovano zlato? Odgovor je: zbog toga što su gvožđe i sumpor bitni sastavni elementi zlata. Dokaz za to bio je da u prirodi svi gvozdeni sulfati sadrže manje ili više zlata. Tako sam počeo raditi s otopinom gvožđe sulfata. Jednog sam se jutra probudio s neobičnom željom da odem na izlet u selo, iako se to protivilo mom ukusu i mojim običajima. Kad sam više slučajno nego namjerno stigao na stanicu Montparnasse, seo sam u voz za Meudon. Došao sam prvi put u to selo, popeo se glavnom ulicom i zatim skrenuo desno u ulicu koja je ležala između dva zida. Na dvadeset koraka preda mnom ugledao sam kako se diže rimski vitez u sivoj gvozdenoj opremi, napola ukopan u zemlju; bio je modeliran vrlo čisto, ali kad sam se približio, ustanovio sam da je izrađen od grubog kamena.

33

Zastao sam nakratko, da bi iluzija potrajala još neko vreme, jer me to radovalo. Vitez je posmatrao obližnji zid, a ja sam prateći njegov pogled ugledao na malteru ugljem ispisani natpis. Zamršena slova F i S podsetila su me na inicijale imena moje žene. — Ona me još uvek ljubi! Trenutak nakon toga padoše mi na pamet hemijski simboli za gvožđe i sumpor Fe i S: Otvorena je tajna zlata! Naišao sam pretražujući tlo na dva koncem svezana olovna pečata. Na jednom su bila urezana slova V. P. a na drugom kraljevska kruna. Vratio sam se u Pariz ne upuštajući se dalje u tumačenje tog događaja, već samo sa živim dojmom da sam doživio nešto čudnovato. Ložio sam u peći ugalj kojeg radi okruglih i jednoličnih oblika nazivaju monaškim glavama. Jednog dana kad se vatra bila skoro ugasila, izvukao sam ugljeni konglomerat fantastična oblika. Bila je to petlova glava s divnom krestom na gotovo ljudskom trupu, sa zapletenim udovima. Izgledao je poput demona iz srednjovekovnih vrzinih kola. Drugi sam dan ponovo izvadio divnu grupu gnoma ili pijanih patuljčića koji se grle, dok im odeća leprša na vetru. Bilo je to majstorsko delo primitivne skulpture. Treći dan bejaše to madona s detetom u vizantskom stilu, neuporedive lepote crta. Označio sam sva tri komada crnom kredom i položio ih na sto. Posetio me tih dana slikar s kojim sam se bio sprijateljio. Posmatrao je tri statue sa sve većom radoznalošću i upitao me nakraju ko ih je izradio. — Izradio? Hteo sam ga iskušati i naveo sam ime nekog norveškog vajara. — Doista? A ja sam mislio da je to delo Kittelsena, poznatog ilustratora skandinavskih saga. Ne verujem u demone, ali sam bio radoznao kakav će dojam učiniti moje statue na vrapce, koji obično dobijaju mrvice hleba s mog prozora. Postavio sam figure na prozorsku dasku. Vrapci su se plašili i nisu se približavali. Mora, dakle, ipak postojati neka sličnost koju primećuju čak i životinje. Zacelo, iza te igre mrtve materije i vatre ipak se krila i živela neka stvarnost. Sunce je grejalo moje figurice, i pomalo je nestajao demon s petlovom krestom; to me podsetilo na narodnu priču u kojoj se pripovijeda o patuljcima koji umiru ako ih zatekne izlaz sunca. U hotelu su se događale uzbudljive stvari. Dan iza mog dolaska našao sam na daski na kojoj vise ključevi od soba pismo naslovljeno na nekog gospodina X, studenta, koji ima isto ime kao i moja žena. Na marki je bio žig Dornacha, austrijskog sela u kojem je tada boravila moja žena i dete. Ali kako sam bio siguran da Dornach nema pošte, događaj je ostao zagonetan. Za tim su pismom, koje je tu ostavljeno na tako napadan i upadljiv način — sledila i druga. Drugo je bilo naslovljeno na nekog gospodina dra Bittera, a žig je bio iz Beča; treće je bilo poljsko ime Šmulahovski. Tu je đavo imao svoje prste, jer to je bilo iskrivljeno ime a ja sam znao na koga se mislilo. Naime, na mog smrtnog neprijatelja koji je živio u Berlinu. Sledeći me je put jedno švedsko prezime podsetilo na neprijatelja iz moje zemlje. Konačno je stiglo i pismo sa žigom iz Beča: Biro za hemijsku analizu dra Edera. Želeli su, dakle uhoditi moje radove o sintezi zlata. Nema više sumnje, tu postoji neka spletka, samo što je đavo tim lupežima pobrkao račune. Tim glupanima nije padalo na pamet da sam budno gledao na sve četiri strane sveta. Kad sam se kod vratara raspitao za gospodina X saznao sam jedino da je Elzašanin; i to je bilo sve. Jednog sam jutra kad sam se bio vratio sa šetnje, našao u pretincu pokraj mog ključa neku dopisnicu. Samo me na tren obuzela napast da jednim pogledom na kartu rešim zagonetku, ali me od toga sačuvao moj anđeo čuvar i to upravo u trenutku kad je iz svog skrovišta iza vrata izašao mlađi čovek. Pogledao sam ga u lice i iznenadio se; bio je nalik na moju ženu. Ćutke smo se pozdravili i svaki je pošao svojim putem.

34

Nikad nisam mogao razjasniti tu spletku i otkriti njene sudionike, jer moja žena nije imala ni braće ni bratance. Ta neizvesnost i stalna pretnja osvete progonila me i mučila punih šest meseci. Podnosio sam sve, kao kaznu za poznate i nepoznate grehe. Iza Nove godine pojavio se u gostionici neki strani čovek. Bio je to američki slikar, a došao je u pravo vreme da unese malo života u naše potišteno društvo. lako je bio živahna duha, kosmopolita, odlučan i društven, ipak mi je ulevao neko nepoverenje. Uprkos samopouzdanju i sigurnom nastupu, ubrzo sam otkrio njegov pravi položaj. Do loma je došlo i pre nego što se moglo očekivati. Jedne je večeri nesretnik banuo u moju sobu i zamolio za dopuštenje da za trenutak ostane kod mene. Izgledao je kao izgubljen čovek, a uistinu je to i bio. Vlasnik kuće ga je isterao iz ateljea, devojka ga je napustila, bio je do grla u dugovima, poverioci su ga opsedali; na ulici su ga napadali svodnici njegovih modela-devojaka. Više od svega ga je porazila gostioničareva okrutnost, jer mu je zaplenio sliku koja je bila određena za izložbu u poznatom salonu; računao je, naime, na uspeh, jer je sadržaj slike bio snažan i originalan. Slika je prikazivala noseću emancipiranu ženu koju je rulja proklela i dala zakucati na krst. Kako je u gostionici imao samo dugove, našao se sada prazna želuca na ulici. Nakon prve ispovedi,. priznao je da je uzeo dvostruku dozu morfijuma, ali smrt ga za sada još nije htela. Nakon ozbiljnog razmišljanja dogovorili smo da odseli u neku drugu četvrt. Ja ga neću napustiti, pa će on ponovo steći snagu da izradi novu sliku za Salon nezavisnih umetnika. Nesreća tog čoveka koji mi je postao jedini drug uvećala mi je bol, jer sam se saživio s njegovim patnjama. Postao sam bogatiji za jedno vredno iskustvo. On mi je otkrio svu svoju prošlost; po rođenju Nemac, živeo je, delimično zbog neke nesreće koja je zadesila njegovu porodicu, a delimično zbog nekog mladićkog ispada, pre sedam godina u Americi. Otkrio sam u njemu neobičnu inteligenciju, melanholični temperament i neobuzdanu osećajnost. Ali iza te maske kosmopolite, naslućivao sam i drugi karakter koji me uznemiravao i koji ću otkriti možda jednom kasnije u povoljnijem trenutku. Tako su protekla dva meseca i sjedinila moj život s životom tog tuđinca. Proživljavao sam zajedno s njim svu bedu neuspelog umetnika, zaboravljajući pri tom da ja već imam umetničku karijeru za sobom i da moje ime u Parizu među dramatičarima nešto znači, iako me to kao hemičara više nije toliko oduševljavalo. Uostalom, drug me je voleo samo tako dugo dok sam mu skrivao svoje stvarne uspehe. Kad bi ih samo uzgred spomenuo, bio je povređen, igrao nesrećnika i neshvaćenog, tako da sam se još samo iz čiste samilosti prema njemu pričinjao starim, propalim genijem. To me malo-pomalo počelo ponižavati, a on se, imajući pred sobom još budućnost, počeo uzdizati na moj račun. Stvarao sam od sebe leš koji je pokopan ležao među korenjem stabala, dok je to stablo upijajući hranu iz života koji se raspadao visoko širilo grane i raslo u vis. U to sam vreme studirao budističke knjige i divio se svojoj samozataji kojom sam se negirao za drugoga. Ali dobra dela se nagrađuju, pa ću valjda i ja jednom doći na red. Jednog sam dana ugledao u Revue des Revues sliku američkog proroka i lekara Francisa Schlattera, koji je 1896. izlečio pet hiljada bolesnika, a zatim zauvek nestao s lica zemlje. Crte tog čoveka ličile su na čudnovat način crtama moga druga. Da bih se uverio, pokazao sam sliku nekom švedskom vajaru koji me čekao u kafani »Versailles«. On je odmah primetio sličnost i podsetio me na čudnovatu podudarnost okolnosti; naime, obojica su nemačkog porekla, a radili su u Americi. Da, još i više, Schlatter je nestao tačno u isto vreme kad se u Parizu pojavio naš prijatelj. Budući da sam se sada već ponešto razumeo u okultističke izraze, nazvao sam ga »dvojnikom« našeg poznanika. Čim sam izgovorio reč »dvojnik«, vajar je izbuljio oči i upozorio me na činjenicu da dotični čovek uvek ima dva stana, jedan na levoj, a drugi na desnoj obali reke. Osim toga sam saznao da moj tajanstveni prijatelj zaista vodi dvostruki život, jer večeri provodi sa mnom u religioznim i filozofskim razgovorima, a noću se viđa u Bullierovom baru.

35

Postojalo je sigurno sredstvo kojim bi se dokazao identitet oba »dvojnika«, jer je revija donela kopiju zadnjeg pisma Francisa Schlattera. — Dođite danas na večeru — predložio sam — diktiraću mu Schlatterovo pismo. Budu li oba rukopisa ista, a naročito potpisi, dokaz je tu. Prilikom večere istoga dana sve se potvrdilo; rukopis je isti, potpis, potezi, sve je tu. Slikar se podvrgnuo našem ispitu i malo iznenađen konačno upitao: — I što hoćete s tim? — Poznate li Francisa Schlattera? — Nisam za njega nikada čuo. — Sećate li se onog lekara iz Amerike, od prošle godine? — A, da, onaj šarlatan! Seća se; pokazao sam mu sliku i kopiju.pisma Smeškao se skeptički, ostao miran i ravnodušan. I to je bilo sve. Nekoliko dana nakon toga sedeo sam sa svojim tajanstvenim prijateljem na terasi kafane »Versailles« uz konjak, kad se neki čovek u radnom odelu i neprijatog izgleda zaustavio ispred našeg stola, progurao se bez izvinjenja između gostiju i počeo da se dere na sav glas: — Ipak sam vas ulovio, vi, varalice, prevarantu! Šta to znači? Naručujete kod mene krst za trideset franaka, a kad vam ga donesem, nestanete! Do đavola, valjda ne mislite da se takav krst pravi sam od sebe? ... I tako bez prestanka. Uzalud su ga konobari pokušavali udaljiti; pretio je da će pozvati policiju. Za sve to vreme sedeo je siromašni okrivljenik tupo i nepomično, uništen poput osuđenika, izložen pogledima manje ili više poznatih umetnika. Kad je scena bila gotova, upitao sam ga potpuno smeten: — Krst? Kakav krst za trideset franaka? Ne razumijem ni reči od svega toga! — To je bio krst za trideset franaka? Ne razumem ni reči od svega toga! — To je bio krst Jeanne d’Arc, model, znate za moju sliku »raspeta žena«. — Ali taj radnik je sam vrag! Nakon trenutka ćutnje nastavio sam: — Čudno, ali ne bi se smelo nekažnjeno igrati ni s krstom, ni s Jeannom d’Arc. — Verujete u to? — Ne znam ništa. Više ne znam ništa! — Ali onih trideset srebrnjaka! — Dosta! Dosta! — uskliknuo je uvređeno. Kad sam na Veliki petak došao u gostionicu, našao sam svoga suputnika kako spava za stolom. Razdragan, probudio sam ga s uzvikom: — Vi ste ovde? — Kako to mislite? — Mislio sam da na Veliki petak barem do šest sati ostajete pred raspećem. — Šest sati? Stvarno, večeras sam spavao čitav dan do šest sati, a da ni sam ne znam zašto. — Možda bih ja znao zašto? — Naravno: nebesko telo ide u šetnju, zar ne? — U Americi.. itd. Od te večeri zavladala je među nama izvesna hladnoća. Naše je poznanstvo trajalo još četiri strašna meseca. Moj drug je imao dovoljno vremena da u svojoj umetnosti krene novim putem, tako da se na kraju mogao odreći svoje »raspete žene« kao kakve stare igračke. Prihvatio je patnju kao jedinu istinsku životnu radost i iz toga je proizašla rezignacija. Bio je junak u svojoj bedi! Divio sam mu se kad bi izlizanih potpetica i bez jela prevaljivao dva puta dnevno peške put od Montrougea do Hallesa i natrag. Nakon što je sedamnaest puta obišao redakcije raznih časopisa i uspeo prodati tri crteža, a nije odmah za to primio novac, večerao bi hleb za dva novčića i žurio potom k Bullieru.

36

Naposletku smo bez reči prekinuli tu vezu koja je bila sklopljena zbog uzajamnog potpomaganja. Neki čudan osećaj govorio nam je da je našeg prijateljstva dosta i da se naše sudbine odsada dele. Rekosmo jedan drugome poslednje zbogom. Nikad ga više nisam video, niti bilo što čuo o njegovoj sudbini. U proleće sam potišten vlastitom i prijateljevom nemilom sudbinom primio pismo od dece iz prvoga braka u kojem mi javljaju da su bili u bolnici teško bolesni. Preplašio sam se kad sam uporedio vreme toga događaja s vremenom mog kobnog eksperimenta jer se to vreme poklapalo. Lakomisleno sam se poigravao tajnim Silama, dok me nevidljiva ruka nije pogodila tačno u srce. Ne izvinjavam se, već samo molim čitaoca da upamti tu činjenicu, u slučaju da se bavi magijom, posebno da upamti delovanje koje se u pravom smislu reči naziva čaranjem ili urokom, a čije je postojanje utvrdio de Rochas u svom delu »Exteriorisation de la sensibilite«. U nedelju pre Uskrsa pošao sam rano ujutro u Luksemburški park na šetnju. Prešao sam ulicu i kad sam stigao ispod arkade Odeona, zaustavio sam se pred Balzakovim plavo uvezenim izdanjima i slučajno izvukao »Seraphitu«. Zašto upravo tu knjigu? Možda je to podsvesno sećanje na »Initiation«, gde su me u jednoj oceni »Sylve Sylvarum« nazvali Svedenborgovim zemljakom. Kod kuće sam odmah otvorio gotovo nepoznatu knjigu, jer je između prve njegove knjige koju sam pročitao i ove sada prošlo toliko godina. Knjiga je za mene bila nova, a duh mi je bio spreman »progutati« njen izvanredan sadržaj. Od Svedenborga nisam još čitao ništa, jer su ga u mojoj i njegovoj zemlji smatrali šarlatanom, ludom i pokvarenjakom. Silno me je oduševilo, kad sam čuo da taj božanski gigant prošlog stoleća govori kroz usta najgenijalnijeg francuskog duha. Čitajući s religioznom pobožnošću naišao sam na šesnaestoj strani na podatak da je Svedenborg rođen 29. marta. Odjednom sam zastao, razmislio i otvorio kalendar; bio je 29. mart, a osim toga i Cvetna nedelja. Tako je Svedenborg ušao u moj život, u kome je odigrao veliku ulogu i trebao mi je na dan smrti doneti palmu pobednika ili mučenika — ko bi to unapred znao? »Seraphita« mi posta evanđeljem i stavi me opet u tako blisku vezu s onim svetom da mi se život zgadio, a neodoljiva me nostalgija vukla k nebu. Nema sumnje, spremam se za neki uzvišeniji život! Prezirem zemlju, nečisti svet, ove ljude i dela njihova. Ja sam bezgrešni pravednik, koga Večiti stavlja na iskušenje i koga će čistilište ovoga sveta uskoro spasiti. Ta oholost je kao posledica poverljivog odnosa prema silama, uvek rasla uporedno s mojim uspesima na naučnom polju. Tako sam uspeo po svojim proračunima i zapažanjima metalurga praviti zlato, a smatram da ću to moći i dokazati. On je dokazivao upravo suprotno od mojih tvrdnji a ja nisam mogao prvih osam dana staviti nikakav prigovor na to. I tada sam slučajno, listajući po hemiji svog zaštitnika Orfile, otkrio tajnu postupka. Ta stara, zaboravljena i prezrena knjiga iz godine 1830. postala je moje proročanstvo i pomagala mi u teškim trenucima. Moji su me prijatelji Orfila i Svedenborg štitili, hrabrili i kažnjavali; nisam ih video, ali sam osećao njihovu prisutnost. Nisu se pojavljivali u vizijama ili halucinacijama, ali mali su mi svakodnevni događaji dokazivali da me oni ne napuštaju u odlučnim trenucima mog života. Duhovi su postali naturalistički kao i savremena epoha koja se više nije zadovoljavala vizijama. Kao primer za to navodim slučaj koji se ne može protumačiti rečju koincidencija. Uspelo mi je da na papiru proizvedem mrlje zlata, a sada sam hteo postići isto to suvim putem i pomoću vatre. Nekoliko stotina eksperimenta nije mi uspelo. Očajan, bacio sam cevčicu na stranu. Jednog sam jutra šetao ulicom gde se nalazila opservatorija i zastao pred spomenikom na trgu. Na podnožju spomenika našao sam dve ovalne izrezane čestitke; na jednoj je bio utisnut broj 207, a na drugoj 28. To šu atomske težine olova (207) i silicijuma (28). Uzeo sam toj nalaz sa sobom, da ga vratim u svoje hemijske beleške.

37

Kod kuće sam počeo nizom eksperimenata s olovom, a silicijum sam za sada ostavio po strani. Znajući iz metalurgije, da olovo u posudi ispunjenoj koštanim pepelom uvek daje nešto srebra, a to srebro sadrži uvek malo zlata, zaključio sam da fosforni kiseli kreč, kao glavni sastavni deo koštanog pepela, mora pri dobijanju zlata iz olova predstavljati bitan faktor. Olovo je zapravo na podlozi fosforno-kiselog kreča na donjoj površini poprimilo zlatastu boju. Ali nemilost Sila nije mi dopuštala da završim te eksperimente. Godinu dana kasnije za vreme mog boravka u Lundu, u Švedskoj, poklonio mi je neki vajar koji je radio finom glinom, neku vrstu laka sastavljenu od olova i silicijuma, pomoću koga sam prvi put iz rude dobio zlato savršene lepote. U znak zahvalnosti pokazao sam mu obe kartice s brojevima 207 i 28. Je li to slučajnost ili slučaj neoborive logike? Ponavljam da me vizije nikada nisu mučile, ali ponekad su mi se stvarni predmeti pojavljivali na neki grandiozan način u ljudskom obliku. Tako mi se jednog dana učinio jastuk izgužvan popodnevnim spavanjem poput mramorne glave u Michelangelovu stilu. Jedne večeri, kad sam došao kući s dvojnikom američkog lekara, otkrio sam u polusjeni alkovena kako na mom krevetu leži divovski Zevs. Moj drug zasta pred tim neočekivanim prizorom, obuzet gotovo religioznim čuvstvom. Kao umetnik shvatio je odmah lepotu linija. — Evo ponovo velike, lepe, nestale umetnosti! Čim se više posmatra, prizor je postajao sve življi i strašniji. Očito da su duhovi kao i mi smrtnici postali realisti! — To više nije bio slučaj, jer je jastuk neke dane poprimao najneobičnije oblike: gotske zmajeve, strašne nemani. Jedne večeri, kad sam se vratio kući raspoložen, pozdravio me demon u stilu srednjeg veka, pravi pravcati đavo s jarčevom glavom. Nikada se nisam preplašio takvih slika, ali dugo mi se zadržao u duši osećaj nečeg nakaznog, natprirodnog. Moj prijatelj vajar, koga sam pozvao kao svedoka, nije se ni najmanje iznenadio, zapravo, pozvao me u svoj atelje, u kojem me iznenadila lepotom linija studija obešena na desnome zidu ateljea. — Otkuda vam to? Madona, zar ne? — Da, versajska madona — nacrtana prema lozama iz švajcarskih jezera! Rađanje nove umetnosti po uzoru na prirodu! Naturalistička vidovitost! I zašto osuđivati naturalizam ako on stvara novu umetnost bogatu mladošću i nadom? Bogovi se vraćaju, a uzvik pesnika i umetnika: »K panu!« naišao je na takav odek da se priroda ponovo probudila iz višestoletnog sna! Ništa se ne zbiva na zemlji bez suglasnosti sila; dakle, ako je naturalizam bio, neka opet bude; jer on znači ponovno rađanje harmonije među materijom i duhom. Taj vajar je bio prorok. Pripovedao mi je kako je na jednoj steni u Bretagni video zajedno Orfeja i Hrista; dosta je da se kani vratiti tamo i upotrebiti to kao model za grupnu skulpturu za izložbu u Salonu. Jedne večeri, kad sam s tim prorokom silazio niz Rue de Rennes, zastao je on ispred izloga neke knjižare u kojoj su bile izložene litografije u boji. Bio je to niz scena s ljudskim likovima, koji su umesto glava imali maćuhice. Premda sam se bavio botanikom, nisam još nikada primijetio da su maćuhice nalik na ljudska lica. Moj se prijatelj nije mogao tome načuditi. — Zamislite; sinoć kad sam došao kući posmatrale su me latice sa prozorske daske tako izazovno da sam odjednom u njima video sama ljudska lica. Smatrao sam da je to vizija mojih prenapetih živaca. A danas nalazim to isto na jednom starom bakrorezu; to dakle nije iluzija nego zbilja! Išli smo dalje i ja sam na kupoli Invalidskog doma ugledao Napoleona i njegove maršale. Kad se na bulevar des Invalides dolazi s Montparnassea ukazuje se kupola za zalaska sunca u punom sjaju, a konzole i druge izbočine s katedrale poprimaju ljudske oblike koji se menjaju već prema tome da li ih posmatramo izbliza ili iz daljine. Tamo je Napoleon, Bernadotte, Berthier i moj ih prijatelj crta »po prirodi«.

38

— Kako možete objasniti taj fenomen? — Objasniti? Da li se ikad moglo nešto objasniti time što se morem reči opisivalo isto tako more reči? — Vi, dakle, ne verujete da je graditelj radio po svom podsvesnom planu? — Čujte, dragi prijatelju, Jules Mansard koji je sagradio katedralu 1706. nije mogao predvideti siluetu Napoleona koji se rodio 1769... Je li to dovoljno? Ponekad sam noću snivao snove koji su mi predskazivali budućnost, čuvali me od opasnosti i razotkrivali tajne. Tako mi se u snu ukazao davno umrli prijatelj a držao je u rukama neobično veliku novčanicu. Pitao sam ga za poreklo tog novca, a on je odgovorio »Amerika«, i nestao s blagom. Sledećeg sam dana dobio pismo od prijatelja iz Amerike kojeg nisam video već punih dvadeset godina, s porukom da sam imao neku narudžbu u Čikagu i da je pismo uzalud lutalo čitavom Evropom. Radilo se o honoraru od dvadeset hiljada franaka, golema svota za moje tadašnje jadno stanje. Tih dvadeset hiljada franaka osiguralo bi mi budućnost, ali niko osim mene nije mogao ni slutiti da je taj gubitak bio kazna za nepravdu koju sam učinio u srdžbi, zbog nevernosti jednog svog književnog rivala. Nekom sam drugom prilikom video u snu Jonasa Liea kako nosi neobično ukrašen sat s klatnom od pozlaćene bronze. Nekoliko dana kasnije, spuštajući se bulevarom St. Michel, privukao mi je pašnju izlog nekog časovničara. — To je sat Jonasa Liea — povikao sam glasno. Zaista, sat je bio posve isti. Uređaj je počivao na četiri stupa okrunjen nebeskom kuglom. Pokazivač datuma u kugli pokazuje trinaesti avgust. U jednom od sledećih poglavlja ispričaću o tome kako mi je taj trinaesti avgust postao sudbonosni. Te male zgode i još mnoge druge zbivale su se za vreme mog boravka u hotelu »Orfila« između 6. februara i 19. jula 1896. Istovremeno s tim zgodama dogodila se i pustolovina, koja me isterala iz hotela i uvela u novu epohu mog života. Došlo je proleće. Dolina suza i boli, što se prostirala ispod mog prozora, zelenila se i cvetala. Zeleno je grmlje pokrivalo tlo i krilo blato. Gehenna1 se pretvorila u Saronsku2 dolinu punu ljiljana, jorgovana i robinija u cvatu. Bio sam duboko tužan, ali me veselio smeh mladih devojaka, koje su se igrale tamo dole pod drvećem, dirao me i budio u meni novi život. Život je proticao i približavala se starost; žena, deca, dom, sve je prošlost; u meni jesen, a posvuda proleće. Tešila me Jobova knjiga i Jeremijine jadikovke, jer između mog i Jobovog udesa postoji barem neka mala sličnost. Zar i mene ne progoni zla sudbina, guši siromaštvo, zar nisam napušten od prijatelja! »Crn sam, ali ne od sunca. Ja sam brat zmija i drug sova. Moja koža je postala crna, a udovi su mi žegom izgoreli. Harfa mi se u jauk pretvorila, a flauta u plač.« Tako govori Job. A Jeremija izreče u dve reči sav bezdan moje tuge: »Ja sam gotovo zaboravio što je sreća.« U takvom sam raspoloženju sedeo jednog popodneva sagnut nad poslom, kad odjednom začuh pod prozorom iza krošanja drveća zvukove klavira. Napeo sam uši poput bojnog konja kad čuje zvuk trube, uspravio se i duboko uzdahnuo. To je Schumannov »Zanos«. I još više, svirao je on. On, moj ruski prijatelj moj učenik koji me zvao »ocem«, jer je sve naučio od mene; moj dečak koji me nazivao majstorom i ljubio mi ruke, jer njegov je život počinjao tamo gde je moj završavao. Došao je iz Beča u Pariz s namerom da me upropasti, kao što me je upropastio u Beču — a zašto? ... jer je sudbina tako htela da je njegova sadašnja žena, pre nego što ju je upoznao, bila moja ljubav. Je li moja krivicaa što se tako dogodilo? 1 pakao (hebrejski) 2 pokrajina u Palestini

39

Svakako, nije a ipak, on me ubitačno mrzeo, ogovarao me, sprečavao prikazivanje mojih drama, spletkarao i tako štetio mojoj egzistenciji. U napadu besa udario sam ga jedanput nekom palicom, ali na tako surov i kukavički način da sam zbog toga pretrpio kao da sam učinio ubistvo. Tešilo me što je sada došao da me ubije, jer me samo smrt mogla osloboditi večne grižnje savesti. On se dakle krio iza svih onih pogrešno adresiranih pisama koja sam neprestano gledao dole u loži kod vratara. Neka me uništi! Neću se braniti, jer mi život ionako ništa ne znači. Još uvek sam čuo »Zanos«. Svirao je na način kako to samo on ume, nevidljiv pod zidom zelenila. Samo zašto je svirao? Da mi najavi dolazak ili da me uplaši i natera u beg? Možda ću to saznati u gostionici, gde su Rusi verovatno već razgovarali o dolasku svog zemljaka. Pošao sam na večeru, kada me već na vratima dočekaše neprijateljski pogledi. Saznavši o mojoj svađi s Rusom, čitavo se društvo urotilo protiv mene. Da bi ih razoružao, započeo sam bitku: — Popovski je u Parizu? — upitao sam. — Ne, još nije — odgovorio je jedan. — Jeste, kako da ne — odgovori drugi — videli su ga u »Mercure de Franceu«. Jedan je protivrečio drugome i konačno sam znao koliko i pre, ali sam se pravio kao da verujem sve što mi pripovedaju. Ali i suviše očito neprijateljstvo prisililo me da se zakunem da više neću dolaziti u tu gostionicu. Bilo mi je žao, jer su neki ljudi zaista bili simpatični. Dakle, još me jednom taj prokleti neprijatelj naterao u osamu i zatočeništvo. Obuzela me mržnja prema njemu i nisam više čak želeo smrt! Zar da padam u ruke inferiornijeg čoveka? To bi za mene bilo preveliko poniženje, a za njega prevelika čast. Boriću se i braniti! Da bih se rešio brige, uputio sam se u Rue de la Sante iza Val de Grace u posetu nekom danskom slikaru, inače intimnom prijatelju Popovskog. Taj čovek moj nekadašnji prijatelj, došao je u Pariz pre šest meseci, i kad sam ga na ulici sreo, pozdravio me nekako hladno, gotovo neprijateljski. Sledećeg me dana posetio i pozvao u svoj atelje, a pri tom je izgovorio toliko ljubaznosti da sam iskreno posumnjao u njegovo prijateljstvo. Kad sam ga upitao da li zna nešto novo o Popovskom, izbegavao je odgovor, ali je ipak potvrdio vest da će Popovski verojatno uskoro doći u Pariz. — Da me ubije? — dopunio sam ga. — Zacelo! Čuvajte se! Onog jutra kad sam Dancu hteo uzvratiti posetu, ležala je — kakav slučaj! — pred ulazom na pločniku golema doga i zatvarala mi put. Trenutak sam bio neodlučan, ali odmah zatim odlučio sam da se vratim, i kod kuće sam zahvaljivao silama za njihovu opomenu, jer sam sigurno izbegavao nekoj nepoznatoj opasnosti. Kad sam nekoliko dana nakon toga hteo ponoviti posetu, sedelo je na pragu otvorenih vrata dete i držalo kartu u rukama. Instiniktivno sam bacio pogled na kartu; bila je pikova desetka! Opasna igra u toj kući! I ponovo sam se vratio kući. Ali danas, nakon scene u gostionici čvrsto sam odlučio, da uđem usprkos piku i psu ali sudbina je htela drugačije. Sreo sam ga u Brasserie des Lilas. Bio je uzbuđen što me vidi i seli smo za sto na terasi. Razgovarali smo o zajedničkim uspomenama iz Beča, i u tom je trenutku on opet bio moj stari dobri prijatelj, oduševljavao se vlastitim pričanjem, zaboravio je na male nesuglasice i priznao neke činjenice koje je pre javno negirao. Ali odjednom kao da se setio svoje obaveze ili obećanja; zaćutao je, hladan i neprijateljski, kao da se naljutio sam na sebe što je previše pripovedao. Na moje direktno pitanje da li je Popovski u Parizu, odgovorio je kratkim: »Ne«. Bilo je jasno da je laž. Rastasmo se. Moram napomenuti da je taj Danac bio pre mene ljubavnik gospođe Popovski i da mi je još uvek prebacivao što ga je njegova dragana napustila zbog mene. Sada je u kući Popovskog igrao ulogu

40

kućnog prijatelja, a da Popovski, naravno, nije znao u kakvim je odnosima njegova žena s »lepim Heinrichom«. Schumannov »Zanos« je odzvanjao iznad gustih krošanja drveća, ali svirač se nije video i ja nisam znao gde on stanuje. Muzika je trajala čitav mesec, od četiri do pet sati uveče. Kad sam jednog jutra silazio niz Rue de Fleurs, da se utešim pogledom na dugu iznad mojih inicijala u izlogu farbare, ušao sam u Luksemburški park, lep poput bajke i u punom cvatu, i našao na zemlji dve suve grančice koje je otkinuo vetar. Izgledale su kao dva grčka slova P i Y. Podigao sam ih i setio se da je P — Y kratica od Popovski. Dakle, on me ipak progoni, a Sile me hoće sačuvati od opasnosti. Obuzeo me strašan nemir usprkos tome što mi je Nevidljivi bio sklon, opomenuvši me pre. Prizivao sam u pomoć zaštitu providnosti i čitao Davidove psalme. Mrzeo sam svog neprijatelja starozavetnom mržnjom, ali istovremeno nisam više imao hrabrosti da se poslužim sredstvima crne magije. — O, Večiti, dođi i pomozi mi! Reci duši mojoj: ja sam tvoja pomoć. Neka se stide i srame oni koji me progone, neka iščeznu i postide se oni koji mi žele zlo... Neka se stide svi oni koji se raduju mojoj nesreći. Ta se molitva tada činila pravednom, a milosrđe Novoga zaveta činilo mi se kukavičlukom. Kome Nepoznatom bejaše upravljena moja bezbožna molitva? To nisam znao reći; sam tok te pustolovine pokazaće da se moja molba ipak ispunila.

41

VII

IZVODI IZ MOG DNEVNIKA 1896.

13. maj. Pismo moje žene. Saznala je iz novina da neki gospodin S. namerava balonom otputovati na Severni pol. Očajna je, uzdiše, uverava me o svojoj nepromenjenoj ljubavi te me zaklinje da otkažem tu pustolovinu, koja je isto što i samoubojstvo. Objasnio sam joj zabunu; to je moj bratić, koji stavlja život na kocku za jedno veliko naučno otkriće.

14. maj. Prošle sam noći sanjao sledeće: odsečena glava bila je ponovo nataknuta na trup čoveka koji je bio nalik na propalog glumca. Glava poče govoriti; spopade me strah i odgurnem zastor na krevetu, gurajući pred sobom policajca u nameri da se zaštitim od besnog čoveka. Iste me noći ubo komarac i ja sam ga ubio. Ujutro mi je dlan desne ruke bio poprskan krvlju. Šetajući bulevarom Port-Royal ugledao sam na pločniku mrlje krvi. Vrapci su na dimnjaku sagradili gnezdo. Cvrkutali su tako veselo kao da stanuju u mojoj sobi.

17. maj i sledećeg dana. Konjak u šest sati na terasi Brasserie des Lilas, iza maršala Neya postao je moj jedini greh i jedina životna radost. Nakon dnevnog rada, kad su duša i telo iscrpljeni, odmaram se uz žuto piće, cigaretu, »Temps« i »Journal de Debat«. O, kako je ugodan život kad magla opojnosti prevuče veo preko bede života! Verovatno mi Sile zavide na tom trenutku blaženstva između šest i sedam sati, jer od te mi je večeri srušena sreća nizom neugodnosti, koje nikako ne mogu pripisati slučaju. 17. maj moje je mesto na kome sedim već godinama bilo zauzeto, a isto tako i sva ostala mesta. Duboko ganut otišao sam u drugu kafanu.

18. maj. Moj stari kutak u »Lilasu« opet je slobodan, zadovoljan sam i srećan pod kestenom iza maršala Neya. Dobar konjak je tu, cigareta je zapaljena, »Temps« otvoren... Prolazi neki pijanac; odvratan, ružnog lica, crvenog od vina, s pruskim nosom i zlih očiju. Popio sam gutljaj konjaka sav srećan što ne izgledam kao taj pijanac... Da, ne znam još ni sad kako to da mi je čaša bila iskrenuta i prazna. Nemam novaca da naručim drugu pa platim i odlazim iz kafane u uverenju da je to opet čin zlog duha.

19. maj. Ne usuđujem se otići u kafanu.

20. maj. Šunjao sam se oko terase i primetio da je moj kutak slobodan. Moram se boriti protiv zlih duhova i prihvatam boj. U tom trenutku — veruj mi, čitaoče — bukne požar u kafanskom dimnjaku iznad moje glave. Sveopšta panika. Sedim i dalje, ali neka viša sila vinu oblak čađi i upravi ga tako da dve velike pahuljice upadoše u moju čašu. Preneražen odlazim dalje.

1. jun. Posle dugog suzdržavanja opet me obuze želja da se tešim pod kestenom u svom kutu. Sto mi je zauzet i zato sedam na drugi, usamljen i miran. Moram se boriti protiv zlih duhova... Zatim dolazi neka porodica i seda za susedni sto. Pristiže ih sve više, tako da ih se jedva može prebrojiti. Žene se u prolazu dotiču mog stola, deca se igraju pred mojim očima, mladići mi uzimaju šibice bez izvinjenja. Okružen tom bezobraznom i bučnom ruljom — ipak se neću pomaknuti s mesta. I zatim

42

se dogodi nešto što je bez sumnje opet delo nevidljive ruke, i što ni u kom slučaju ne mogu pripisati tim ljudima koji su mi potpuno nepoznati. Jedan od mladića stavlja potpuno neobjašnjivom kretnjom novčić na moj sto. Tuđ i sam među toliko nepoznatih ljudi, ne osuđujem opirati se. Ipak, razljutivši se zatražim razašnjenje. Dao mi je novčić kao da sam prosjak! Prosjak! Bodež koji sam sebi zabijam u prsa. Prosjak, pa da, jer ti ne zaslužuješ ništa... Konobar dolazi i nudi mi ugodnije mesto. Novčić ostavljam na stolu. Konobar ga odnosi za mnom — o, kakva sramota — i kaže mi učtivo da ga je mladi čovek našao pod mojim stolom i da misli da pripada meni. Stidim se, i da bih sakrio ljutnju, naručujem drugi konjak. Konjak je tu, sve je u redu, kad me odjednom zapahne gadni zadah na sumporni amonijak. Šta ti to opet bi? Ništa, niti neko čudo, niti zla namera... Na rubu se pločnika otvorila odvodna cev, upravo tamo gde je bio moj sto. Počinjem shvaćati da me dobri dusi žele osloboditi uroka koji bi me na koncu mogli dovesti u ludnicu! Neka je blagoslovljena providnost koja me spasila!

25. maj. Iako prema kućnom redu žene nemaju pristup u hotel, uselila se u sobu do moje neka porodica. Dan i noć plače novorođenče, ipak to me raduje jer se sećam dobrih starih vremena između tridesete i četrdesete kad mi je život bio najlepši.

26. maj. Porodica se svađa, dete dreči! A kako je ipak sve to slatko za mene! Te večeri sam ponovo video Engleskinju. Bila je lepuškasta i smejala se dobroćudnim materinskim smeškom. Naslikala je plesačicu koja je poput oraha ili mozga. Slika visi prilično sakrivena u gostionici iza bifea madame Charlotte.

29. maj. Pišu mi deca iz prvog braka da su telegramom pozvana u Stokholm, na oproštajnu svečanost priređenu meni u čast, pre mog leta balonom na Severni pol. Oni ne razumeju ništa od svega toga, kao što ne razumem ni ja. Kakva fatalna zabluda! Novine izveštavuju o nesreći u Saint Louisu (Saint Louis!) u Americi, gde je ciklon usmrtio oko hiljadu ljudi. U ulici gde je opservatatorija našao sam dva šljunka u obliku srca. Iste večeri nađoh u vrtu nekog ruskog slikara i treći šljunak, iste veličine i oblika kao i ona dva prva. Ne čuje se više Schumannov »Zanos« i ja sam opet miran.

4. jun. Posećujem slikara Danca u Rue de la Sante. Veliki pas je nestao i ulaz je slobodan. Jedemo na terasi bulevara Port-Royal. Mom prijatelju je hladno i neudobno, i budući da je zaboravio kaput, ogrnem ga svojim prolećnim kaputom. Najpre ga je to umirilo; pokorio mi se ćutke. Jedinstveni smo u svim tačkama, ne usuđuje usprotiviti mi se. Priznaje da je Popovski zločinac i da njemu imam zahvaliti svoju nesreću. Odjednom postaje nervozan, drhti kao medij pod hipnotizerovim uticajem, uzbudi se, baci kaput, prestane jesti, odbaci viljušku, ustane, pozdravi se i odlazi. Šta je bilo? Zar se moj ogrtač ispunio fluidom koji je prešao na njega i podjarmio ga putem sumpornog polariteta? Zar je ono što Ezekiel kaže u 13. glavi, stihu 18: »Ovako zbori Jahveu Gospod: ,Jao onima koji vezu poveze za svačije ruke i koji prave pokrivala za glave svake veličine, da bi ulovili dušu!... Rastrgat ću sve to na vašim rukama i oslobodiću duše koje hvatate kao ptice’!« Zar sam postao čarobnjak, a da ni sam to ne znam?

43

9. jun. Posetio sam prijatelja Danca u nameri da razgledam slike. Kad sam došao, bio je zdrav i veseo, ali pola sata nakon toga dobio je takav napad da se morao skinuti i leći u krevet. Šta mu je bilo? Možda nečista savest?

14. jun. Nedelja. U Luksemburškom parku našao sam i četvrti šljunak u obliku srca. Na kamenu je bilo nešto zlatnožutog liskuna. To mi je zagonetno i naslučujem neki predznak. Pred otvorenim prozorom upoređujem sva četiri šljunka kad odjednom začujem zvona Saint-Sulpicea, zatim veliko zvono sa tornja Notre-Dame, a kroz tu uobičajenu zvonjavu razleže se neko muklo i svečano brujanje, kao da dolazi iz utrobe zemlje. Upitam slugu koji mi je doneo poštu o čemu se radi. — To je veliko hodočašće Savojaca crkvi Sacre Coeur de Monmartre. — To je, dakle, svetkovina Presvetog srca? Posmatram četiri tvrda kamena srca uzbuđen malo tom nenadanom podudarnošću. Od pravca Notre-Dame-des-Champs čujem kukavicu i mislim kako je to nemoguće; ili zar mi je sluh postao toliko istančan da čujem zvukove iz Meudonske šume!

25. jun. Idem u Pariz da promenim ček u zlato. Na moje veliko iznenađenje Voltaireov kej se ljulja pod mojim nogama; naravno, i most Caroussel se ljulja pod težinom kola. Ali jutros se to gibanje nastavlja od dvora Tuilerien do Hue de l’Opera. Svaki grad uvijek pomalo treperi, samo da bi se to osetilo treba imati istančane živce. Druga obala reke za nas s Montparnassea je — tuđa zemlja. Prošlo je gotovo godinu dana otkad sam poslednji put posetio Credit Lyonnais ili Cafede la Kegenee. Na bulevaru Italie obuze me nostalgija i požurim natrag na drugu obalu, gde me ponovo razbudio pogled na Rue des Saints-Peres. U blizini crkve Saint-Germain-des Pres sretnem mrtvačka kola, zatim dve goleme madone koje prevoze na kolima. Jedna od njih je klečala sklopljenih ruku i očiju uzdignutih prema nebu. Neobično me se jako dojmila.

16. jun. Na bulevaru Saint-Michel kupio sam sličicu ukrašenu staklenom kuglom koja prikazuje Majku božju lurdsku u pećini, a pred njom ženu s velom kako kleči. Kad sam sliku okrenuo prema suncu, bacila je na zid čudnovatu sjenu; na stražnjoj je strani slike bila izrađena Hristova glava iz gipsa. Je li to bilo slučajno ili je umetnik to predvideo?

18. jun. U moju sobu uđe prijatelj Danac, utučen i drhteći čitavim telom. Popovski je u Beču zatvoren pod sumnjom da je ubio jednu ženu i dvoje dece; ljubavnicu i dvoje njene vanbračne dece. Nakon prvog iznenađenja i iskrenog saučešća za prijatelja koji mi je nekada bio tako blizak, mojom dušom, koju su pretnje već mesecima mučile, ovlada duboki mir. Nesposoban da prikrijem svoj opravdani egoizam, dajem maha svojim osećajima: — To je strašno, ali ipak mi je lakše kad pomislim na opasnost kojoj sam, eto, izmakao. — Šta ga je nagnalo na zločin? — Možda je zakonita žena bila ljubomorna na nezakonitu, a možda su tome doprineli i izdaci koji su u vezi s tim. Možda ... — Šta? — Možda su njegovi krvoločni nagoni, koji nedavno nisu mogli naći izlaz ovde u Parizu — našli neki drugi izlaz, svejedno koji.

44

Pitam se: je li moguće da su moje vruće molitve otklonile bodež od mene, usmerivši ga na samog ubicu? Nisam dalje razmišljao o tome, već predlažem velikodušno poput pobednika: — Spasimo našeg prijatelja barem literarno. Ja ću objaviti članak o njegovim zaslugama na književnom polju a vi nacrtajte njegov simpatični portret, pa ćemo to dati u »Revue Blanche«. U ateljeu Danca posmatramo portret Popovskog, naslikan pre dve godine. To je samo glava odsečena oblakom, a pod njom su razbacane mrtvačke kosti, slično kao na nadgrobnim pločama. Ta odsečena glava nas plaši, a moj san od trinaestog maja iskrsava i muči me poput aveti. — Kako ste došli na tu pomisao odrubljenja glave? — To je teško reći; na toj divnoj duši uvek je počivala neka zla kob. Ta je duša pokazivala znakove genijalnosti i težila za najvećom slavom, ne misleći da će za to jednom morati polagati bilo kakav račun. Život nam ostavlja samo dva izbora: ili lovorov venac ili putene užitke. — I vi ste to naposletku spoznali?

23. jun. Našao sam iglu od lažnog zlata s umetnim biserom. U kupatilu zlata ulovio sam zlatno srce. Kad sam uveče prošetao kroz Rue du Luxemburg, desno od prve aleje ugledao sam košutu iznad krošanja drveća, koje se ocrtavalo na nebu. Čudio sam se kako je lepog oblika i boje; dala mi je glavom znak u pravcu jugoistoka. /Dunav!/ Poslednjih dana nakon ruske katastrofe obuzeo me novi nemir. Čini mi se kao da se neko brine o mojoj sudbini i poveravam danskom slikaru da me muči mržnja Rusa koji je u zatvoru poput fluida nekog električnog stroja. Ima trenutaka kad naslućujem da se bliži kraj mom boravku u Parizu i da me očekuju nove neugodnosti. Pričinja mi se da petao na krstu Notre-Dame-des Champs maše krilima, kao da bi hteo poleteti na sever. Predosećaj skorog odlaska iz Pariza naterao me da požurim sa studijama u Jardin des Plantes. U posudi od cinka u kojoj vršim sintezu zlata nazire se na unutrašnjoj strani krajolik, nastao od naslaga gvozdenih soli. Tumačim to kao neki predznak, ali ne mogu doznati gde bi se mogao nalaziti taj kraj. Tu su brežuljci obrasli četinarima, a najviše jelama; među uzvisinama prostiru se doline, voćnjaci i žitna polja, zacelo je u blizini neka reka. Nasip sa slojevitim obroncima okrunjen je ruševinama neke stare tvrđave. Još se ne snalazim, ali neću dugo biti u neizvesnosti. Pozvan sam kod poglavara naučnog okultizma, direktoru »Initiationa«. Kad smo doktor i ja stigli u Marolles en Brie, dočekale su nas tri loše vesti. Lasica je usmrtila patke, služavka se razbolela, a treću novost nisam dobro upamtio. Vrativši se uveče u Pariz, čitao sam u nekim novinama glasovitu priču o avetima u kući u Valence en Brie. Brie? Vrlo sumnjivo. Bojim se da ne pobudim sumnju hotelskih gostiju zbog svog izleta u Brie. Da ne budem još okrivljen da sam svu tu čaroliju priredio ja svojim alhemijskim znanjem? Kupio sam brojanice. A zašto? Lepe su, a nečastivi se boji krsta. Uostalom, više ne razmišljam o povodima svojih poteza. Postupam kako mi padne na pamet, i život je tako puno snošljiviji. U slučaju Popovski dolazi do preokreta. Njegov prijatelj Danac počinje opovrgavati istinitost zločina pod izgovorom da je istraga pokazala da je sumnja lažna. Tako je i objavljivanje mog članka odloženo na neko vreme, a u odnosima je ponovo nastupila stara hladnoća. Istovremeno iskrsava i nakazno pseto, upozorenje da budem na oprezu. Kada sam popodne pisao za stolom pod prozorom, iznenada je počela oluja. Prve kišne kapi pale su na moj rukopis i uprljale ga tako da od slova u reči »alp«1 nasta mrlja nalik na divovsko lice. 1 möra

45

Sačuvao sam taj crtež, jer je sličan japanskom bogu gromovniku kako je prikazan u Flammarionovoj »Atmosferi«.

28. jun. Video sam u snu svoju ženu: nedostajali su joj svi zubi. Dala mi je gitaru koja je ličila na čamac s Dunava. Jutros sam našao u Rue d’Assas komad papira duginih boja. Danas popodne usitnio sam na komadu papira živu, kalaj, sumpor i amonijum hlorid. Kad sam uklonio masu, na kartonu je bio otisak nekog lica, potpuno sličan licu moje žene, kakvu sam prošle noći video u snu.

1. jul. Očekujem erupciju, potres, munju. Naslućujem pogibiju, uzbuđen poput konja kada mu se približava vuk. Spremam kovčeg za beg, ali se još ne odlučujem na odlazak. Rus je zbog nedostatka dokaza pušten iz zatvora; njegov prijatelj Danac postao je moj prijatelj. Društvo u gostionici mi više nije ugodno. Poslednji je ručak zbog žege bio u dvorištu; sto je bio postavljen između posuđa za smeće i nužnika. Nad smetištem je visela slika mog nekadašnjeg prijatelja Amerikanca. Obesili su je tu iz osvete, jer je umetnik pobegao ne plativši dug. Kraj stola su Rusi postavili statuu: ratnika oboružana tradicionalnom kosom. Da me preplaše! Neki mladić iz gostionice išao je u nužnik tačno iza mojih leđa s očitom namerom da me razljuti. Dvorište usko poput rova, ne dopušta suncu da pređe preko visokih zidova. Uličarke nastanjene gotovo u svim spratovima, otvorile su prozore i obasule nas tučom pogrdnih reči; služavke dolaze s posudama za smeće i bacaju njihov sadržaj u smetište. To je pravi pakao! Uz to moja oba suseda, notorni pederi, vode odvratan razgovor u nameri da i mene upletu u svoju svađu. Zašto sam ovde? Jer me usamljenost prisiljava, da potražim ljudska bića i čujem ljudski glas! Da, kad mi je psihička napetost dostigla vrhunac, opazio sam na maloj leji u blizini nekoliko rascvetalih latica. Njišu glavicama kao da bi me htele upozoriti na neku opasnost, a jedna mi od njih, detinja lica i velikih, dubokih, svetlih očiju domahuje: — Odlazi! Ustanem i platim. Kod izlaza me pozdravlja momak i očito mi se ruga. Ljutim se, ali ostajem miran. Žalim samog sebe i stidim se zbog drugih. Opraštam krivcima, jer ih smatram demonima koji vrše svoju dužnost. Čim sam došao kući, počeo sam razmišljati o svojim dobrim i lošim delima. Do sada se — a u tome je bila moja snaga — nisam mogao poniziti da drugima dam pravo, ali sada, kad me je ošinula ruka Nevidljivog, nastojim da nedam pravo samo sebi. Nakon što sam temeljito ispitao svoje ponašanje za vreme poslednjih nedelja spopade me strah. Savest mi bezobzirno i neumoljivo govori istinu. Iz oholosti sam grešio prema hibridi, jedina mana koju bogovi ne opraštaju. Ohrabren prijateljstvom doktora Papusa koji je pohvalio moje studije, uobražavao sam se da sam rešio zagonetku sfinge. Kao Orfejev rival, smatrao sam svojim zadatkom da opet oživim prirodu koja je umrla u rukama učenjaka. Svestan naklonosti Sila, laskao sam samom sebi da me neprijatelj neće moći pobediti i zaboravio na najobičnije osećaje skromnosti. Vreme je da ispričam istorijat svog tajanstvenog prijatelja, koji je u mom životu odigrao važnu ulogu kao mentor, savetnik, tešitelj i sudac, a ponekad mi je u teškim časovima i pomogao. Već 1890. pisao mi je zbog knjige koju sam tada objavio. Pronašao je dodirne tačke između mojih misli i misli teozofa i hteo je čuti moje mišljenje o okultizmu i Izidinoj1 sveštenici, madam Blawatsky. Nije mi se svideo drzak ton njegovog pisma i nisam mu to u odgovoru zatajio. 1 Izida — boginja plodne zemlje (kod starih Egipćana)

46

Nakon četiri godine objavio sam »Antibarbarusa« i u najkritičnijem trenutku svog života primio sam od tog nepoznatog drago pismo u kome mi uzvišenim gotovo proročanskim rečima proriče bolnu i slavnu budućnost. Na isti način razjašnjava zbog čega mi ponovo piše; osetio je da mi je potrebna koja utešna reč. Konačno, nudi mi pomoć, koju ja odbijam. U jesen 1895. ponovo počinjem dopisivanjem s molbom da mi pomogne pri objavljivanju prirodonaučnih spisa. Od tog dana podržavamo vrlo prijateljske, gotovo poverljive pismene odnose, osim kratkotrajnog prekida, koji je on izazvao uvredljivim načinom kad me je hteo podučavati o poznatim stvarima i oholim mi izrazima predbacivao neskromnost. Nakon što smo se ipak opet pomirili, saopštio sam mu rezultate svih svojih posmatranja i otkrio sve svoje tajne, što možda nije bilo baš najrazboritije. Ispovedio sam se tom čoveku koga nikada nisam video, a podnosio sam najstrože opomene od njega, budući da sam ga više smatrao nekom idejom nego živom osobom; on je za mene bio glasnik providnosti. Ipak u nekim su nam se pitanjima mišljenja potpuno razilazila, tako da je često dolazilo do vrlo živih prepirki, ali nikad nije izbila prava svađa. Kao teozof propovedao je karmu1; apstraktni zbroj ljudskih sudbina koje se u izvesnom smislu izjednačuju. On je, dakle, bio epigon takozvane materijalističke škole. Ja sam, naprotiv, u Silama gledao jednu ili više konkretnih, živih, individualiziranih osoba, koje svesno upravljaju tokom sveta i putevima ljudi. Drugo razmimoilaženje u mišljenju odnosilo se na negiranju i zatajivanje svoga Ja, što sam smatrao i pre kao i sada običnom ludošću. Sve što znam, a znam malo, polazi od onoga Ja kao središta. Kultura a ne kult toga Ja jeste dakle najveći i posljednji cilj života. Moj je određeni i stalni odgovor na njegove prigovore bio: uništavanje svoga Ja znači samoubojstvo. Uostalom, kome da se pokorim? Zar teozofima? Nikada! Pred Večitim, Silama i Providnošću ne zatomljujem svoje zle instinkte. Moja je dužnost da se borim za očuvanje svoga Ja protiv svih utecaja bilo kakve sekte ili stranke. To mi govori svest koju mi je podarila milost božanskih zaštitnika. Konačno, za vreme pustolovine Popovskog, govorio mi je tako oholo da je njegova tiranija postala gotovo nepodnosiva, a plašim se da me je počeo smatrati ludim. Nazivao me Simunom Magnusom, crnim vračem, i preporučuje mi gospođu Blawatsky. Odmah mu odgovaram da mi gospođa Blawatsky nije potrebna, i da me niko ništa ne treba učiti. I čime mi on nakon toga preti? Kaže da će me ponovo izvesti na pravi put pomoću Sila, koje su jače od mojih. Molim ga da se okani moje sudbine; ona je dobro zaštićena providnošću koja me uvek vodila. I da bih razjasnio misli primerom, ispričam mu sledeću zgodu, malu pojedinost iz svog života, tako bogatog doživljajima, ali ga unapred upozoravam da se plašim jer ću zbog ispovedi svoje tajne navući na sebe osvetu Nemeze2. Bilo je to pre deset godina, usred moje najbujnije literarne epohe, kad sam istupio protiv ženskog pokreta, kojega je u Skandinaviji podupirao svako osim mene. Tako sam se zaneo u žestinu borbe da sam prekoračio granice svake pristojnosti u tolikoj meri da su me zemljaci proglasili ludim. Bio sam tada u Bavarskoj s prvom ženom i decom, kad me pismom pozva prijatelj iz mladosti da kod njega s decom provedem jednu godinu. O ženi nije bilo ni reči. To mi je pismo bilo sumnjivo, stil usiljen, a precrtavanja i izmene su očito govorile o tome da je njegov pisac bio u neizvesnosti što da navede za razlog. Budući da sam naslutio zamku, otklonio sam ponudu neodređenim, prijateljskim rečima. Posle dve godine, nakon mog prvog razvoda, otišao sam bez poziva prijatelju koji je tada živeo kao carinski inspektor na malom ostrvu u Severnom moru. Doček je bio srdačan ali neiskren, tako da je razgovor nalikovao na policijsko preslušavanje. 1 Samilost 2 U starogrčkoj mitologiji boginja osvete

47

Bilo mi je jasno zbog čega, kad sam o tom jedne noći razmišljao. Uprkos simpatiji koju je gajio za mene, taj se čovek ljutio na mene zato što sam u nekom svom romanu povredio njegovu taštinu. U biti despot želio je uticati na moju sudbinu, ukrotiti mi duh i pokazati svoju premoć time da me podjarmi. Bezobziran u izboru sredstava, mučio me čitavu nedelju, trovao me klevetama, izmišljenim pričama, ali tako nespretno da sam bio sve više uveren da me hoće zatvoriti kao duševnog bolesnika. Nisam mu se naročito opirao i prepustio sam se svojoj dobroj zvezdi da me pravovremeno oslobodi. Prividno potčinjavanje pribavilo mi je njegovu naklonost; živeo je sam na ostrvu posred mora, susedi i potčinjeni su ga mrzeli i osećao je potrebu da mi se ispovedi. Pričao mi je s naivnošću nepojmljivom za pedesetogodišnjaka kako mu je sestra prošle godine poludela i u jednom takvom napadu spalila svu svoju ušteđevinu. Sledećeg dana novo poverljivo saopštenje; saznao sam da mu se i brat nalazi u duševnoj bolnici. Pitam se: je li moguće da se želi osvetiti sudbini na taj način što bi i mene zatvorio? Sažalivši se nad njegovom nesrećom, stekao sam njegovu naklonost u tolikoj meri da sam mogao napustiti ostrvo i iznajmiti stan na nekom susednom ostrvu, gde sam ponovo sreo svoju porodicu. Posle mesec dana pismeno sam pozvan svom »prijatelju«; slomljen je od boli, jer je njegov brat u nastupu ludila smrskao sebi lobanju. Tešio sam ga, njega, svog krvnika, a da nesreća bude još veća, njegova mi žena sa suznim očima poverava kako se već dugo pribojava da će joj supruga zadesiti ista sudbina. Posle godinu dana čitao sam u novinama da se stariji brat mog prijatelja ubio u okolnostima koje govore o duševnom poremećaju. Tri groma uzastopce na glavu tog čoveka, koji se hteo igrati grmljavinom! »Kakav slučaj«, može se reći. I još više. Kakav sudbonosan slučaj! Svaki put kad sam pripovedao taj istorijat bio sam kažnjen za to. Nad gradom je velika julska žega; život je nepodnošljiv; sve smrdi, a onih stotinak nužnika pogotovo. Očekujem neku katastrofu. Na ulici sam našao komad papira, na kome piše reč »kuna«, u drugoj ulici sličan papir na kome je istom rukom napisan »jastreb«. Popovski potpuno liči kuni, a negova žena jastrebu. Da nisu došli u Pariz da me ubiju? On, koji je mogao ubiti ženu i dete, ubica bez predrasuda, sposoban je za sve. Izvanredna knjiga »Radost umiranja« budi u meni želju da ostavim ovaj svet. Da bih spoznao granicu između života i smrti, legao sam na krevet, otvorio bočicu cijanida iz koje se odmah poče širiti samrtnički miris. I evo približava se čovek s kosom, obuzima me neko nežno čulstvo, neka nepoznata slast, ali uvek bi to neko u poslednjem trenutku pomutio; ili dolazi konobar s bilo kakvom izgovorom, ili pak osa uleće kroz otvoren prozor. Sile mi oduzimaju jedinu radost i ja se pokoravam njihovoj volji. Početkom jula studenti odlaze na praznike i hotel ostaje prazan. Zbog toga još više pobuđuje moju radoznalost neki stranac, nastanjen u susednoj sobi. Nepoznati nikad ne govori, mora da nešto piše. Čudnovato, povlači stolicu uvek istog trenutka kad je i ja pomaknem. Uopšte, oponaša sve moje kretnje, kao da me time želi naljutiti. To traje tri dana. Četvrti dan primijetio sam sledeće: kad polazim na spavanje, legne i taj drugi u sobi pokraj moga stola; kad se već smestim u krevet, čujem ga kako se premešta u drugu sobu i namešta svoj krevet uz moj zid. Čujem ga kako se istovremeno sa mnom ispruža, lista po nekoj knjizi, gasi svetiljku, duboko diše, okrene se na stranu i zaspi. Duboka tišina vlada u sobi do moje, on dakle stanuje u obe sobe! Neugodno je biti opsednut s dve strane! Sam; potpuno sad obedujem u svojoj sobi; jedem tako malo da me čak i poslužitelj sažaljeva. Već nedelju dana nisam čuo svoj vlastiti glas i već ga zbog neupotrebe počinjem i gubiti. Nemam više ni novčića, a i duvan i poštanske marke su već pri kraju. Poslednjim naporom sakupljam svu svoju volju; hoću praviti zlato suvim putem pomoću vatre. Novac se mora naći, a isto tako i peć, lončići, ugalj, cevčica i klešta.

48

Vrućina je nepodnošljiva; go do pojasa, poput kakvog kovčega, znojim se pred otvorenom vatrom. Ali vrapci su u dimnjaku napravili gnezdo i dim se vraća u sobu. Posle prvog eksperimenta hoću iskočiti iz kože, jer me boli glava, eksperimenti ne uspevaju i sve ide naopako. Pošto sam masu tri puta rastalio na otvorenoj vatri, posmatram sadržaj lončića. Boraks je oblikovao mrtvačku glavu svetlećih očiju, koja mi svojom ironijom probada dušu. I opet ni jednog zrnca! Odričem se daljih eksperimenata. Sedim u naslonjaču i čitam iz biblije tamo gse sam je nasumce otvorio: »Niko nema hrabrosti ni znanja da kaže: polovicu sam toga u vatri spalio, pa ipak sam ispekao hleb na uglju, meso sam ispržio i jeo, i zar da od toga pravim strahote, zar da pred drvom klečim? Pepelom se hrani, a zalutalo srce krivim ga putem vodi; i on neće razgaliti dušu svoju i neće kazati šta je u mojoj desnoj ruci, nije li i to laž? ... Tako je govorio Gospod, tvoj spasitelj, koji je stvorio sve, nebo i zemlju, koji uništava uveravanja lažljivaca i vrače čini besmislenima, koji uzdiže duh mudraca i koji radi sve da vaša nauka postane ludost.« Prvi put sam posumnjao u svoja naučna istraživanja. Ako je sve to ludost, jao, tada sam za jednu obmanu žrtvovao sreću svoga života, i sreću svoje žene i dece! Kuku meni ludom! U ovom se trenutku otvara provalija između mene i moje porodice! Godinu i po, tako mnogo dana, i tako mnogo noći, i tako mnogo bolova, ni za što! Ne, to ne može biti! To nije tako! Jesam li zalutao u kakvoj mračnoj šumi? Ne, dobri duh me je odveo na Ostrvo blaženih, ali sada me đavo iskušava ili kažnjava. Spustim se slomljen u fotelju; Duh mi pritiska nešto neobično, neki magnetički fluid, kao da izvire iz zida, a san mi se uvlači u udove. Saberem se i ustanem s namerom da izađem. Kad prolazim hodnikom začujem kako u sobi do moje šapuću dva glasa. Zašto šapuću? Da ih ja ne bih čuo. Idem u Luksemburški park niz Rue d’Assas. Jedva vučem noge, potpuno slomljen, i zavalim se na klupu iza Adama i njegove porodice. Otrovan sam! To mi je prva pomisao. Popovski koji je gasom otrovao ženu i dete, sad je tu. On je taj koji je prema poznatom eksperimentu Pettenkofera sproveo kroz zid otrovni gas. Šta da radim? U policiju! Ne! Nemam dokaza i smatraće me ludakom. Vae soli! Jao usamljenom čoveku, vrapcu na krovu! Nikada moja beda nije bila veća i ja plačem poput napuštenog deteta koje se boji mraka. Više se ne usuđujem uveče sedeti za stolom, već odmah ležem u krevet, ali se bojim zaspati. Već je noć i svetiljka je upaljena. I tada ugledam napolju na zidu nasuprot mome prozoru ljudsku sjenu. Ne znam je li muško ili žensko, mislim da je žensko. Kad sam ustao da pogledam, bučno su spuštene roletne. Zatim začuh kako je nepoznati ušao u sobu koja leži kraj mog alkovena, a potom zavlada tišina. Tri puna sata ležim budan, jer san nikako da dođe. Odjednom mojim telom prostruji neki uznemirujući osećaj; ja sam žrtva električne struje koja teče između dveju susednih soba. Napetost raste i usprkos svom vlastitom otporu ne mogu više izdržati u krevetu, već ustajem, obuzet samo jednom pomišlju: — Hoće me ubiti! Ne dam se ubiti! Izađem da potražim poslužitelja u njegovoj sobi na kraju hodnika. Ali jao, njega nema. Dakle, odstranili su ga, otpremili. On je potajni saučesnik ili su ga potplatili. Silazim stepenicama i žurim da probudim nadstojnika pansiona. Ispričam mu s prisebnošću duha u koju nikada ne bih poverovao, kako mi je iznenada pozlilo od isparivanja prilikom mojih hemijskih eksperimenata i molim za ovu noć drugu sobu. Međutim, slobodna je samo jedna soba i to upravo ona koja leži tačno ispod sobe mog neprijatelja. Čim ostadoh sam, širom sam otvorio prozor da udahnem svež vazduh zvezdane noći. Iznad krovova Rue d’Assas i Rue de Madame svetle Veliki medved i Severna zvezda.

49

— Dakle, prema severu! Omen accipio! Kad sam spustio zavesu alkovena čuh nada mnom neprijatelja kako silazi s kreveta i baca u kovčeg neki teški predmet, zatim zaključava poklopac od kovčega. Nešto sakriva; možda električni stroj! Drugog sam dana, bila je nedelja, spremio svoje stvari pod izgovorom da idem na izlet na more. Naredio sam kočijašu da vozi na stanicu Saint-Lazaire, ali prolazeći pokraj Odeona menjam odluku i naređujem da me vozi u Kue de la Clef u blizini Jardin des Plantes. Tamo ću ostati inkognito da završim studije, pre nego otputujem u Švedsku.

50

VIII

PAKAO Konačno je nastupila pauza u mom kažnjavanju. Satima sam sedeo u stolici na balkonu vile, posmatrao cveće u vrtu i razmišljao o prošlosti. Mir koji sam stekao nakon bega dokazao mi je da nisam bolestan, nego da su me stvarno progonili neprijatelji. Danju sam radio, a noću mirno spavao. Konačno oslobođen svih nečistoća, osećao sam posmatrajući ruže, to najdraže cveće moje mladosti, da opet postajem mlad. Jardin des Plantes — to samim Parižanima nepoznato pariško čudo — postao je moj park. Čitav svet na okupu, Nojeva barka, ponovo stečen raj kojim šetam bez opasnosti među divljim životinjama — to je i previše sreće! Prelazim od kamenog ka biljnom i životinjskom carstvu, zatim čoveku, te da bih iza njega otkrio stvoritelja. Stvoritelj, taj veliki umetnik koji se razvija dok stvara, pravi planove, a obične oblike usavršava i umnogostručuje! Sve je delo njegove ruke. Često čini velike napretke, iznalazi vrste, a zatim dolazi nauka, koja konstatuje praznine i nedostatke i uobražava da su međuvrste iščezle. Smatrajući se sada sigurnim od progonitelja, poslao sam adresu u hotel »Orfila«, kako bih ponovo stupio u vezu s spoljašnjim svetom. Nastavio sam dopisivanje koje sam prekinuo begom. Ali tek što sam otkrio svoj inkognito, mir je bio uništen. Opet se događaju stvari koje uznemiruju, a vratila se i stara nelagodnost. Najpre su u sobu do moje sobe u prizemlju, a koja je sada bila prazna, bile dovučene kojekakve stvari, za koje nemam ni pojma čemu bi mogle služiti. Neki stari gospodin, sa sivim pakosnim očima kao u medveda, unosio je različite prazne kutije, limene ploče i još koješta. Ne možeš prozreti kojoj bi svrsi mogli služiti svi ti predmeti! Istovremeno opet počinje iznad moje sobe ona buka iz Rue de la Grande-Chaumiere; vuku se konopci, čuju se udarci čekićem, upravo kao da se postavlja pakleni stroj! Zatim menja ponašanje i nadstojnica, koju je u početku razveselio moj dolazak; ispituje me koješta, a ljuti me i način na koji me podzdravlja. Nadalje, i prvi sprat nada mnom menja stanare. Stari, tihi gospodin kojeg su mi teški koraci bili već poznati — nije više tu. Devojka koja mi čisti sobu i donosi mi jelo postala je ozbiljna i kradom mi dobacuje poglede pune sažaljenja. A onda se negde nada mnom počeo vrteti neki točak. I vrti se čitave dane. Osuđen sam na smrt! To je moje čvrsto uverenje. Od koga? Od Rusa, katolika, jezuita, teozofa? Zbog čega? Zar kao čarobnjak i vrač? Ili od policije? Kao anarhista? Vrlo dobar izgovor da se odstrani neprijatelj! Ne znam što se desilo te junske noći, kad je smrt navalila na mene, ali nikada neću zaboraviti pouku za život koju sam tada dobio. Pa kada bi i oni koji su poznavali tajnu priznali da je to bila spletka nameštena od ljudskih ruku, ne bih se ljutio na njih, jer sada sam uveren da je to pokrenula neka druga, mnogo jača ruka. Ako pak s druge strane, uzmemo da to nije bila nikakva spletka, onda sam ja sam stvorio u svojoj uobrazilji te duhove da bi me kažnjavali. Videćemo u kolikoj meri bi ta pretpostavka mogla biti tačna. Juče ujutro ustao sam rezigniran; ništa me više ne veže za život; sredio sam spise, napisao najnužnija pisma i spalio sve što je trebalo spaliti. Tada sam pošao u Jardin des Plantes da Prirodi kažem zbogom.

51

Moja domovina me pozdravila švedskim gromadama magnetnog gvožđa postavljenim ispred Mineraloškog muzeja. Pozdravio sam robinije, akacije, Cedrove iz Libanona i spomenike velikih epoha još živih znanosti. Kupio sam hleba i trešanja za svoje stare prijatelje. Moj stari Martin, medved, tačno me prepoznao jer sam ja jedini koji mu pre spavanja i nakon ustajanja daje trešnje. Hleb sam odneo mladom slonu koji mi, nakon što je sve pojeo, pljunuo u lice — nezahvalna i neverna mladost. Zbogom, jastrebi, vi nebeski stanovnici zatvoreni u prljavom kavezu; zbogom, bizone, sputani demone, i ti, nilski konju; zbogom, morski psi, i neka vas bračna ljubav teši zbog gubitka okeana i dalekih horizonata. Zbogom kamenje, biljke, cveće, drveće, leptiri, ptice, zmije, svi vi, božji stvorovi! I vi, veliki ljudi, Bernardin de Saint-Pierre, Linne, Geoffrey Saint-Hilaire, Hauy, zbogom! Vaša su imena zlatnim slovima zapisana na tabli hrama! Ne! Ne, zbogom. Bolje — doviđenja! Opraštam se od tog zemaljskog raja, sećajući se uzvišenih reči Seraphita: »Zbogom, jadna zemljo! Zbogom!« Kad sam ponovo stupio u hotelski vrt, naslutio sam prisutnost nekog čoveka, koji je morao doći ovamo za vreme moje odsutnosti. Nisam ga video, ali sam ga osećao. Očevidna promena u susednoj sobi povećala je moj nemir. Pokrivač prebačen preko konopca očito je nešto skrivao. Na podnožju kamina bile su hrpe metalnih ploča izolirane drvenim prečkama. Na svakoj hrpi ležao je po jedan album slika ili po kakva knjiga s jasnom namerom da bi tom paklenom stroju, kojeg bih ja trebao smatrati akumulatorom, dodele što neviniji izgled. Pri tome sam primetio na jednom krovu u Rue Censier, baš nasuprot sobi u kojoj stanujem, dva radnika. Nisam mogao razabrati što rade tamo gore, rukovali su nekim čudnim predmetima i kao da su smerali prema mojim staklenim vratima. Zašto ne pobegnem? Jer sam preponosan i moram podneti ono što je neizbežno. Spremam se, dakle, za noć. Okupao sam se i posebno brižljivo oprao noge, jer me majka još kao dete učila da su prljave noge nešto ružno. Obrijao sam se i namirisao, obukao rublje koje sam pre tri godine kupio u Beču za svoje venčanje... toaleta na smrt osuđenog! Čitao sam u bibliji psalme kojima David poziva osvetu Večitoga na svoje neprijatelje. Pokajnički psalmi? Ne. Nemam prava na kajanje, jer nisam ja upravljao svojom sudbinom; nikada nisam vraćao zlo zlim osim u samoobrani. Kajati se znači prigovarati Providnosti, koja nam je nametnula greh kao patnju, da bi nas pročistila gnušanjem koje nam ulijeva svako zlodelo. Moji životni računi su položeni. Ako sam grešio, prepatio sam mnogo kazne za to, časti mi! To je sigurno! Bojati se pakla? Čemu to! Ovde na zemlji doživeo sam hiljadu puta pakao i to je u meni probudilo žarku želju da napustim taštinu i lažne radosti ovoga sveta, koje sam uvek prezirao. Rođen s nostalgijom za nebom, plakao sam već kao dete nad prljavošću života, osećao se tuđim i usamljenim u krugu porodice i prijatelja. Od detinjstva sam tražio svog boga, a našao sam đavola. U mladosti sam nosio Hristov krst i poricao takvog boga kojeg može zadovoljiti vlast nad robovima, koji služe svojim mučiteljima. Kad sam spuštao zavese na staklenim vratima, opazio sam u privatnom salonu uz šampanjac neko društvo dama i gospode. Verojatno stranci, koji su večeras prispeli. Ali nije to bilo veselo društvo; sva su lica bila ozbiljna, raspravljalo se, nešto planiralo, govorilo sasvim tiho, kao da se radi o nekoj uroti. Da bi mi uvećali muke, okretali su se sa stolica i pokazivali prstima na moju sobu. U deset sam sati ugasio svetiljku i mirno zaspao, rezigniran poput samrtnika. Probudio sam se: sat je otkucavao dva iza ponoći, jedna su se vrata zatvorila i... bio sam izvan kreveta, kao da su me nekom sisaljkom izvukli. Istovremeno mojim je leđima prošla električna struja i pritisla me ka zemlji. Uspravio sam se, zgrabio odelo i odjurio u vrt, a srce mi je lupalo kao da će iskočiti. Kad sam se obukao, prva mi je pomisao bila da odem na policiju i da tražim pretragu kuće. Ali glavna vrata su bila zaključana, kao i vratareva loža. Tapkao sam po mraku, otvorio neka vrata desno i ušao u kuhinju u kojoj je gorela noćna svetiljka. Prevrnuo sam je i stajao u najdubljoj tami.

52

Strah me ponovo osvestio i mislima sam se vratio natrag u svoju sobu. Ako sam se prevario, biću izgubljen. Jesam li bio bolestan? Nemoguće, ta bio sam potpuno zdrav sve dok nisam otkrio svoj inkognito. Ili sam žrtva atentata? Svakako, jer svojim sam očima video pripreme! Uostalom, ovde sam se u vrtu osećao vrlo dobro, jer sam bio izvan dometa svojih neprijatelja. Dok sam tako razmišljao, čuo sam kako je neko u susednoj sobi kašljao. Odmah zatim odgovorilo je tiho kašljucanje u sobi nad njom. Bez sumnje, bili su to znakovi, potpuno isti, kakve sam poslednje noći čuo u hotelu »Orfila«. Hteo sam otvoriti staklena vrata prizemne sobe, ali su bila zaključana. Umoran beskorisnom borbom protiv Nevidljivih, spustio sam se na stolicu; san mi je bio milostiv i tako sam usnuo pod zvezdanim nebom divne letne noći, dok su se grmovi ruža njihali na blagom junskom vetru. Probudilo me sunce. Zahvalio sam providnosti da me spasila od smrti i odmah spremio stvari da otputujem u Dieppe. Tamo imam prijatelje, koje sam doduše kao i sve ostale zanemario, ali koji su uvek milostivi i velikodušni prema nesrećnicima i brodolomcima. Kad sam pre odlaska hteo govoriti s nadstojnicom kuće, ona se izvinila da se ne oseća dobro. To sam mogao očekivati, jer je sigurno i ona bila upletena u zaveru protiv mene. Ostavio sam hotel proklinjući neprijatelje i prizivao nebeski oganj na tu razbojničku pećinu: ko zna da li s pravom ili ne? Moji prijatelji u Dieppeu su se prenerazili ugledavši me kako se noseći pretrpanu putnu torbu rukopisa penjem uz malu uzbrdicu grada orhideja. — Odakle dolazite, nesrećniče? — Dolazim od smrti. — To sam i naslućivala, jer izgledate poput mrtvaca. Dobra i draga domaćica uzela me za ruku i odvela pred ogledalo da se pogledam. Lice mi je bilo crno od dima lokomotive, obrazi upali, kosa znojna i posedela, pogled zbunjen, a rublje prljavo; morao sam izazivati sažaljenje. Kad me je ljubazna dama, koja je sa mnom postupala kao s kakvim bolesnim i napuštenim detetom, ostavila na trenutak nasamo — malo sam bolje pogledao svoje lice. Bio je neki izraz u crtama koji me užasnuo. To nije bio ni greh ni smrt, bilo je to nešto treće; i da sam već tada poznavao Svedenborga objasnio bi mi trag zlog duha na mom licu stanje moje duše i sve one događaje poslednjih nedelja. Sada sam se, naprotiv, stideo i gnušao samoga sebe i kajao se što sam jednom bio nezahvalan prema toj istoj porodici, koja mi je već jedanput, kao i mnogim drugim brodolomcima, pružila luku spasa. Ali stići će me zato kazna, pa će me i odavde oterati furije. Bio je to lep umetnički dom, sređeno domaćinstvo, bračna sreća, divna dečica, raskoš i čistoća, gostoprimstvo bez granica, velikodušnost u presuđivanju, atmosfera lepote i dobrote što me zaslepljivala. Raj — i ja prokletnik u njemu. Ovde sam spoznao da sam proklet! Spoznao sam što sve srećan čovek može pružiti, i sve što sam izgubio! Stanovao sam u sobi u potkrovlju s pogledom na vrh brda na kome se nalazio starački dom. Uveče sam ugledao dva čoveka, kako su naslonjeni na zid motrili našu vilu i pokazivali rukama na moj prozor. Ponovo me obuzela pomisao da me progone elektrikom. Bila je noć između 25. i 26. jula 1896. Prijatelji su učinili sve što je bilo u njihovoj moći da me umire. Zajednički smo pretražili sve sobe u potkrovlju, čak i tavan, da bih bio siguran kako se tamo niko ne sakriva s nekom zlom namerom. Jedino je učinio na mene porazan dojam neki sam po sebi bezazlen predmet u plakaru. Krzno severnog medveda koje je služilo kao ćilim; iritiralo me njegovo razjapljeno ždrelo, preteći prednji zubi i blistave oči. Zašto je ta životinja morala upravo sada ovde ležati? Legao sam obučen u postelju, odlučivši da pričekam dok otkuca dva sata. Čitao sam do ponoći. Otkucao je jedan sat, sve je mirno spavalo.

53

Napokon dva sata! Ništa se nije dogodilo! Tada sam u napadu drskosti i želji da izazovem Nevidljivog, a možda i u nameri da učinim kakav fizikalni eksperiment, ustao, otvorio oba prozora i zapalio dve sveće. Seo sam za sto iza dva svećnjaka, otvorio košulju da bih prsa izložio nišanu i izazivao Nepoznate: — Napred, ako se usuđujete! I odjednom sam osetio nešto kao neki električni fluid, isprva slab. Pogledao sam na kompas, ali ni traga otklonu. Dakle, nema elektriciteta. Ali napetost je rasla, srce uzbuđeno kucalo, opirao sam se, ali fluid mi je odjednom poput munje prostrujio telom, gušio me i sisao mi krv ... Sjurio sam se niz stepenice do salona u prizemlju, gde me čekao pripremljen krevet u slučaju potrebe. Tu sam ležao pet minuta i razmišljao. Je li to elektricitet koji isijava? Nije, jer magnetska igla nije ništa pokazala. Bolesno stanje, izazvano strahom od dva sata? Ne, jer mi nije nedostajalo srčanosti da prkosim napadajima. Ali zašto sam morao upaliti sveće i time privući nepoznati fluid, da bih zatim postao njegova žrtva? U beskrajnom lavirintu pitanja ostao sam bez odgovora. Prisiljavao sam se na san, ali me poput ciklona opet podigla struja, izvukla me iz kreveta i lov je počeo iznova. Sakrio sam se iza zida, legao pod okvir vrata ispred kamina. Svuda, svuda su me furije pronašle! Savladan duševnim mukama bežao sam u paničnom strahu pred svim i svačim od sobe do sobe; konačno sam pobegao na balkon i tu se slomljen sklupčao. Jutro je bilo sivožuto, a oblaci neodređene boje pokazivali su čudnovate, strašne oblike, koji su samo povećavali moj očaj. Potražio sam atelje svog prijatelja slikara, legao na ćilim i sklopio oči. Nakon pet minuta probudio me neki čudnovat žamor. Jedan me miš posmatrao u jasnoj nameri da mi se približi. Oterao sam ga, a on se vratio s još jednim mišem. O, moj bože, da nisam u delirijumu? Tri sam zadnje godine živeo tako umereno, vino gotovo nisam pio. (Sledeći dan sam se zaista uverio da je u ateljeu bilo miševa. Bio je, dakle, doista slučaj, ali ko ga je tako podesio i u kakvu svrhu?) Promenio sam mesto i legao na ćilim u hodniku. Milostivi se san spustio na moj izmučeni duh i po prilici nakon pola sata nestao je osećaj boli. Iznenada me probudio jasan zvuk: »Alp!« Alp! To je njemački izraz za mučan, težak san. Za moru. Alp! To je ona reč koju su kišne kapljice naslikale na mom papiru u hotelu »Orfila«! Ko je to uzviknuo? Niko, jer su svi ukućani spavali. Igra demona! Popeo sam se stepenicama u svoju sobu u potkrovlju. Sveće su dogorele, vladala je duboka tišina... čula su se zvona. Bio je Dan gospodnji. Otvorio sam katolički molitvenik i čitao: »De profundis clamavi ad te, Domine! To me utešilo i pao sam na krevet kao mrtav. Nedelja, 26. srpnja 1896. Ciklon je poharao Jardin des Plantes. Novine su donele pojedinosti koje su me neobično zanimale. Danas se treba dići balon za put na Severni pol, ali predznaci su loši. Ciklon je srušio više balona koji su se digli na raznim mestima i pri tom je zaglavilo više letelica. Elisee Reclus je slomio nogu. Istovremeno se u Berlinu na neobičan način ubio izvesni Pieska; po japanskom običaju rasparao je trbuh. Krvavi dan. Sledećeg sam dana ostavio Dieppe. Blagoslivljao sam kuću, koje sam zasluženu sreću pomutio svojim mukama. Kako još uvek nisam hteo verovati da nedokučive sile zadiru u moju sudbinu, uobražavao sam da sam oboleo od neke bolesti živaca. Otputovaću u Švedsku i potražiti nekog prijatelja lekara. Za sećanje na Dieppe uzeo sam sa sobom mineral, rudu gvožđa u obliku trolista, sličnu na gotski prozor sa znakom mletačkog krsta. Taj sam kamen dobio od nekog deteta, koje ga je našlo na obali i ispričalo mi da takvo kamenje pada s neba, pa da ga valovi izbacuju na obalu.

54

Rado bih mu poverovao i zato sam zadržao poklon kao talisman, kojeg mi je značenje još bilo nepoznato. (Na obalama Bretagne skupljaju tamošnji stanovnici nakon oluje kamenje u obliku krsta sa zlatnim sjajem. Nazivaju ga staoroliti). Grad u koji sam krenuo ležao je na moru, sasvim na jugu Švedske; to je bilo staro krijumčarsko gusarsko gnezdo u kome su putnici oko sveta ostavili egzotične tragove iz sva četiri dela sveta. Tako je stan mog prijatelja lekara izgledao kao neki budistički samostan. Četiri krila jednospratne zgrade zatvarala su četvorougaono dvorište, a u sredini se nalazila drvena građevina u obliku kupole, koja je podsećala na nadgrobni spomenik Tamerlana u Samarkandu. Struktura i krov pokriven kineskim ciglama podsećali su na krajnji istok. Neka apatična kornjača puzala je pločnikom i sakrila se u travu, u nirvani beskraja. Gusti grm bengalskih ruža ukrašavao je spoljni zid zapadnog krila, gde sam ja stanovao. Između tog dvorišta i oba vrta nalazio se kesten, a okolo su skakutali crni pilići; bila je to neka vrsta tamnog i vlažnog prolaza. U vrtu je bio paviljon u stilu pagode, obrastao četinarima. U čitavom tom samostanu s nebrojeno soba stanovao je jedan jedini čovek, upravitelj okružne bolnice. Udovac, sam i nezavisan, preturio je preko glave gorku školu života i prezirao ljude onim jakim i plemenitim prezirom koji vodi k dubokoj spoznaji relativne ništavnosti svih stvari, uključivši i vlastito Ja. Taj je čovek tako neočekivano »ex machina« stupio na pozornicu mog života. Prilikom našeg susreta pogledao me strogo, znalački i upitao: — Ti si bolestan? Živci? Dobro! Ali tu je i još nešto. Gledaš tako čudnovato da te jedva prepoznajem. Šta si radio? Razvrat, gresi, izgubljene iluzije, religija? Pričaj mi, stari! Ali ja mu nisam mogao pričati ništa, jer mi je prva pomisao blla da je on obavešten o meni i da me hoće zatvoriti. U mojoj mi je sobi odmah upao u oči američki gvozdeni krevet, na čijim su se nogama nalazile kugle nalik na vodiče električne struje. Doda li se tome još elastična strunjača, čija su bakrena pera izgledala kao spirale Rhumkorfovog indukcionog valjka — može se shvatiti moj bes zbog tog đavolskog slučaja. Da bih se uverio kako ništa nije sakriveno nada mnom, popeo sam se na tavan. Na moju najveću nesreću gore se nalazio samo jedan jedini predmet, golema savijena mreža gvozdene žice i to upravo nad mojim krevetom. Bolji akumulator ne bih mogao ni poželeti. U slučaju nevremena, što je ovde vrlo čest slučaj, gvozdena će mreža privući grom i ja ću ležati na konduktoru... Ali nisam se usudio izustiti ni reči. Istovremeno me uznemiravao zvuk neke mašine. Otkako sam napustio hotel »Orfila« progonio me nekakav nesnosan šum u ušima, kao da se stalno vrtio neki vodeni točak. Pitao sam se šta je to, jer sam počeo sumnjati u istinitost tog šuma. U blizini je bila štamparija. Sve je razjašnjeno. Ipak sam bio uzbuđen činjenicom, kakva je sitnica dovoljna da zbuni i smete moj duh. Dolazila je noć koje sam se bojao. Nebo je bilo pokriveno oblacima, vazduh težak; očekivala se oluja. Nisam se usuđivao leći, nego sam puna dva sata pisao pisma. Savladan umorom skinuo sam se i uvukao u krevet. Svetiljka je ugašena. U kući je vladala užasna tišina. Osećao sam kako je u tami neko vrebao na mene, doticao me, pipao mi srce i hteo isisati krv. Bez oklevanja sam skočio iz kreveta, otvorio prozor i skočio na dvorište; zaboravio sam na grmove ruža, pa me je trnje izbolo. Ogreben i krvav tapkao sam po dvorištu. Kamenje mi je ranjavalo bose noge, trnje me bolo, a koprive palile. Posrćući na nepoznate predmete, dospeo sam nekako do kuhinjskih vrata, da bih stigao do lekarovog stana. Zakucao sam. Nije bilo odgovora! Tek sam sada

55

primetio da pada kiša. O, bedo nad bedama! Šta sam učinio da sam zaslužio takve muke? To je pakao! Miserere! Miserere! Zakucao sam ponovo, pa još jednom. Čudnovato da nikad nikoga nije bilo u blizini kad sam bio napadnut. Uvek ta odsutnost! To je, dakle, bila urota svihprotiv mene! Napokon lekarov glas: — Ko je? — Ja sam. Bolestan sam! Otvori ili ću umreti! Lekar je otvorio vrata. — Šta se dogodilo? Počeo sam svoj izveštaj s atentatom u Rue de la Clef, kojeg sam pripisao neprijateljima s električnim strojem. — Ćuti, nesrećniče! Ti si duševno bolestan! — Do vraga! Ispitaj mi razum; čitaj što pišem dan za danom i što se štampa... — Ćuti! Kome ti to pričaš? Podaci iz ludnice govore iscrpno upravo o tim pričama o elektricitetu. — Ali to je baš lepo! Sutra ću otići u Lund i daću se pregledati u tamošnjoj duševnoj bolnici! — Onda si izgubljen! Ni reči više. Lezi tu i spavaj u susednoj sobi. Usprotivio sam se, jer sam želeo da me sasluša. On je to odbio i nije hteo ni da me čuje. Opet sam; upitao sam se; je li moguće da će prijatelj, poštenjačina kojem je prljava trgovina uvek bila strana — završiti svoju časnu karijeru time da će i on podleći napasti? Čijoj napasti? Odgovora nije bilo, ali sumnje su tu. Svako ima svoju cenu! Ipak mora da je bila u pitanju pozamašna svota. Ali zašto? Obična se osveta ne plaća tako visoko. Mora da se radilo o nekom vlastitom značajnom interesu! Stoj! Tu smo! Ja sam pravio zlato; doktor je to znao. Priznao je napola, iako danas to taji, da je ponavljao moje eksperimente koje sam mu pismenim putem opisivao. On je to dođuše poricao ali sam ja, danas, dok sam trčao dvorištem pločnikom, naišao na tragove eksperimenta izvršene njegovom vlastitom rukom. Dakle, lagao je. Uostalom, iste je večeri pričao o tome kakve bi žalosne posledice za čovečanstvo imao izum pravljenja zlata. Sveopšti bankrot, sveopšta zbrka, anarhija, propast sveta. — Izumitelja bi trebalo ubiti — zaključio je on. Nadalje, meni su bili dobro poznati skromni prihodi mog prijatelja. Prenerazio sam se kad mi je rekao da će uskoro kupiti zemlju i dvor u kojem je stanovao. Imao je dugove, morao je štedeti, a hteo je postati veleposednik! Sve je govorilo u prilog tome da sam bio u pravu što sam sumnjao u svog dobrog prijatelja. Manija proganjanja! Može biti; ali gde je umetnik koji stvara delove tih paklenih zaključaka? — Trebalo bi ga ubiti! Moj izmučeni duh zaspao je s pomišlju na te reči tek negde pred izlazak sunca. Počeli smo lečenjem u hladnoj vodi. Promenio sam sobu i noći sam sada provodio dosta mirno, iako bi se nastupi ponekad ponavljali. Jedne večeri opazio je doktor na mom noćnom ormariću molitvenik i povikao besno: — Još uvek ta religija! I to je jedan od simptoma, znaš li? — Ili duhovna potreba, kao i druge. — Dosta! Ja nisam ateista, ali mislim da Svemogući neće više one poverljivosti od nekada. Ne udvara se više Večitome, tome je kraj. Ja sam za načela muhamedanaca koji ne mole ni za što drugo nego da mogu mirno podnositi breme života. Velike reči iz kojih sam izvukao nekoliko zlatnih zrnaca. Oduzeo mi je molitvenik i bibliju.

56

— Čitaj obične stvari sekundarnog značenja, istoriju sveta, mitologiju i ostavi se ništavnog sanjarenja. Pre svega čuvaj se okultizma, te lažne nauke. Zabranjeno nam je uhoditi tajne Stvoritelja, i jao onima koji ih budu otkrivali. Na moj prigovor da se u Parizu osnovala čitava škola okultizma, zaurlao je: — Jao njima! Uveče mi je doneo, uveren sam, bez ikakvih zlih pomisli germansku mitologiju od Viktora Rydberga. — Tu je nešto od čega se može čak stojećki zaspati. To je bolje od sulfonala. Da je moj dobar prijatelj znao kako je time samo dolio benzin na vatru, radije bi... Mitologija u dva dela imala je hiljadu stranica, otvorila se sama od sebe. Pogled mi se zaustavio na recima koji mi se plamenim slovima urezaše u pamćenje: »Po legendi Bhrigu — koga je podučavao njegov otac — uzoholio se toliko da je verovao kako je prestigao svog učitelja. Ovaj ga na to posla u podzemlje, gde je morao na svoje veliko poniženje biti svedok hiljadu strahota o kojima nikada nije ni slutio.« To dakle znači: oholost, taština i drskost kaznio je moj otac učitelj. I ja se nalazim u paklu! Proteran tamo od Sila! A ko je bio moj učitelj? Svedenborg? Listao sam dalje po toj čarobnoj knjizi: »Naka se usporedi s ovim germanski mit o trnovitim poljanama koje bodu noge nepravednika...« Dosta! Dosta! Još i trnje! To je previše! Nema sumnje, ja sam u paklu! I zaista, stvarnost je potvrđivala tu fantaziju na tako očiti način da sam joj konačno morao verovati. Čini se da se doktor kolebao između najrazličitijih osećaja; sad je bio protiv mene, gledao me preko ramena i postupao sa mnom s nekom ponižujućom brutalnošću; sad je opet i on sam bio nesrećan zbog mene, negovao me i tešio poput bolesnog deteta. Drugi ga put veselilo da nogama može gaziti zaslužnog čoveka, kojeg je nekad cenio. Zatim mi je pripovedao poput neumoljivog mučitelja: »Mora se raditi, ali ne zapasti u preteranu ambiciju, mora se ispuniti svoju dužnost prema domovini i porodici. Ostavi hemiju, ona je himera. Ima toliko specijalista, autoriteta, učenjaka, koji svoju materiju izvrsno razumeju...« Jednog mi je dana predložio da pišem za neke stokholmske novine. — Izvrsno! Odgovorio sam da ne trebam pisati za zadnje stokholmske novine, jer da moje rukopise primaju prve pariške i svetske novine. On je izigravao sumnjičavog i postupao sa mnom kao s lažovom, iako je čitao moje članke u »Figaru« i preveo moj uvodnik u »Gilu Blasu«. Nisam se ljutio na njega; on je samo igrao ulogu koju mu je dodelila Providnost. Na silu sam potiskivao mržnju prema tom improviziranom demonu, koja je neprestano rasla i proklinjao sudbinu koja me terala da svoj osećaj zahvalnosti prema velikodušnom prijatelju moram pretvoriti u neprirodnu nezahvalnost. Sitnice su stalno potvrđivale sumnju o doktorovim zlim namerama, koja je ionako neprestano postojala u meni. Danas je stavio na vrtni balkon potpuno nove sekire, testere i čekiće. Šta će mu to? U njegovoj su se spavaćoj sobi nalazile dve puške i revolver, a u jednom od hodnika čitava zbirka sekira, više njih je bilo preteško za upotrebu u domaćinstvu. Kakav đavolski slučaj da su mi baš te krivične sprave bile postavljene pred oči! Jer nisam mogao razumeti zbog čega je to bilo tu i čemu je služilo! Noći su prolazile prilično mirno, ali doktor je započeo noćne pustolovine. Usred sna probudio me odjednom neki pucanj. S puno takta pričinjao sam se kao da nisam ništa čuo. Ujutro mi je doktor objasnio: jato svraka došlo je u vrt i ometalo mu san. Druge sam noći čuo oko dva sata gazdaričin vrisak. Treće noći sam čuo kako je doktor uzdisao i spominjao »gospođa Sabaota«. Ima li u toj kući duhova i ko je dobio nalog da me i tu pronađe? Nisam mogao sakriti smešak zadovoljstva pri pomisli kako mora koja je do sada tištila mene, tišti sada moje tamničare. Ali moja bezbožna radost bi uskoro kažnjena. Savladao me neki strašni napad;

57

srce mi je prestalo kucati i čuh dve reči koje sam zabežio u svom dnevniku; neki je nepoznati glas vikao: »Apotekar Luthardt!« Apotekar! Zar mene polagano truju alkaloidima, koji poput hašiša, digitalina i hiocijamina izazivaju ludilo? Ne znam, ali od toga se trenutka moja sumnja udvostručila. Nisu se usuđivali ubiti me, pa su me hteli prevarom proglasiti ludim i strpati u ludnicu. U meni je sve više rasla sumnja na doktora. Saznao sam da je otkrio moju sintezu zlata, čak da je možda u tome dospeo i dalje od mene. Uostalom, sve što je rekao, bilo je u suprotnosti s onim što bi rekao sledećeg trenutka.

8. avgust. Pošao sam u šetnju do grada. Na cesti je zujio telegrafski stub; primaknuo sam se, prislonio uho i prisluškivao kao očaran. Ispod stupa na zemlji slučajno je ležala potkovica. Podigao sam je kao znak sreće i poneo.

10. avgust. Doktorovo me ponašanje zadnjih dana više nego uznemirilo. Na njegovom tajanstvenom licu čitao sam da se u poslednje vreme borio sam sa sobom; lice mu je bilo bledo, oči ugasle. Čitav dan ili je pevao ili zviždao; dobio je neko pismo koje ga je uzrujalo. Po podne je došao kući s operacije, ruku poprskanih krvlju, i doneo embrion star dva meseca. Izgledao je poput mesara i govorio o majci koju je na odvratan način oslobodio ploda. — Slabiće treba ubiti, a jake štititi! Dole sa sažaljenjem, ono upropaštava čovečanstvo! Slušao sam ga, pun zgražanja, i posmatrao ga i dalje, nakon što smo jedan drugome na vratima što dele naše dve sobe zaželeli laku noć. Prvo je otišao u vrt, ali nisam mogao čuti što tamo radi. Zatim je krenuo na balkon koji je ležao pokraj moje spavaće sobe i tamo se zadržao. Rukovao je nekim prilično teškim predmetom i navijao nekakav stroj od sata, koji ne pripada nikakvu satu. Sve se događalo gotovo nečujno i time još više upozoravalo na tajanstvenost i sumnjiva posla. Napola svučen, stojeći nepomično i sustežući dah, očekivao sam rezultat tih naučnih priprema. I tada je kroz zid što se dotiče moj krevet prostrujio već poznati fluid, tražeći moje grudi a zatim srce. Napetost je rasla... Dohvatio sam odelo, provukao se kroz prozor i obukao se tek kad sam bio vani. Opet na ulici, na pločniku, a iza mene moje poslednje skrovište, moj jedini prijatelj. Lutao sam bez cilja; kad sam ponovo došao ka sebi, krenuo sam ravno k gradskom lekaru. Morao sam zvoniti, čekati i spremiti se što ću reći, da ne bih optužio svog prijatelja. Napokon se pojavio doktor. Izvinio sam se zbog noćne posete, ali... nesanica i lupanje srca kod bolesnika koji je izgubio poverenje u svog lekara itd. .. . Moj dobri prijatelj, kojeg sam gostoprimstvo prihvatio postupa sa mnom kao sa umišljenim bolesnikom i neće me saslušati. Doktor, kao da je očekivao moju posetu, ponudio mi stolicu, cigaretu i čašu vina. Odahnuo sam, jer je konačno neko postupao sa mnom kao s poštenim čovekom, a ne više kao s bednim idiotom. Časkali smo dva sata. Lekar je bio teozof kome sam mogao sve ispričati, a da se ne kompromitujem. Po ponoći sam konačno ustao da potražim neki hotel. Lekar mi je savetovao da se vratim kući. — Nikada! On bi bio u stanju da me ubije! — Ako vas ja otpratim? — Onda će nas oba progutati neprijateljska vatra. Ali on mi nikada neće oprostiti! — Hajdemo ipak! I tako sam se vratio kući. Vrata su bila zaključana i ja sam zakucao. Kad je nakon jedne minute prijatelj otvorio vrata i kad sam ga ugledao, obuzela me samilost. On, hirurg, naviknut da bez sažaljenja prouzrokuje bolove, prorok ubistva s predumišljanjem — izgledao je kukavno! Bio je bled kao krpa, drhtao i mucao. Kad je iza mene ugledao doktora ukočio se od straha, što me zgrozilo više od svih pređašnjih užasa.

58

Je li taj čovek možda nameravao počiniti neko ubistvo i sada se plaši otkrića? Ne, to je nemoguće, odbacio sam tu misao. Ona je bezbožna. Nakon što smo izmenili nekoliko beznačajnih reči, rastasmo se i odosmo na spavanje. U životu ima tako strašnih događaja, da se duša ponekad bori kako bi izbrisala trag o njima; ali dojam ipak ostaje i ponovo oživljava nesavladivom snagom. Tako sam se iznenada setio prizora koji se zbio u doktorovom salonu one noći kad sam ga iznenada potražio. Ostao sam sam. Doktor je otišao da donese vino. Posmatrao sam ormar s fiokama od orahovog ili jovorovog furnira (ne znam više tačno). Kao i obično šare drva stvarale su određene figure. Bila je tu glava s jarčevom bradom u majstorskoj izvedbi. Odmah sam joj okrenuo leđa. To je Pan onako kako ga prikazuju stari, a kasnije, u srednjem veku, preobrazio se u vraga. Da, to je bio on! Ograničujem se ovde samo na činjenice. Lekar bi kao vlasnik ormara učinio veliku uslugu tajnovitim naukama, kad bi slikao tu fioku. Dr Mac Haven bavio se tim fenomenom uobičajenim u carstvu prirode u svom delu »Initiation« (novembar 1896). Preporučujem čitaocu da tačno razgleda lice na leđima morskog raka. Nakon te pustolovine izbilo je između doktora i mene očito neprijateljstvo. Dao mi je do znanja da sam lenština i da mu je moja prisutnost suvišna. Odgovorio sam da sam spreman otići u svako doba u hotel, samo moram pričekati još neka važna pisma. Tada je opet on izigravao uvređenog. Zapravo se zbog oskudice novca nisam mogao ni maknuti s mesta. Uostalom, slutio sam da mojoj sudbini predstoji neka promena. Zdravlje mi je opet bilo dobro. Noću sam mirno spavao, a danju radio. Kao da se srdžba Providnosti povukla na neko vreme, jer moji su eksperimenti bili krunisani uspehom. Kad bih potražio neku knjigu iz doktorove biblioteke, uvek bih u njoj našao razjašnjenje za sve ono što sam tražio. Tako sam našao u nekoj staroj hemiji tajnu pravljenja zlata; sad mogu putem proračuna, metalurgije i analogije dokazati da sam pravio zlato i da se zlato može praviti iz rude. Francuski mi je dnevnik odmah štampao članak koji sam napisao o toj temi. Pokazao sam članak doktoru, on se naljutio na mene, ali ipak nije mogao negirati činjenice. Pitao sam sebe: Kako mi može biti prijatelj neko ko je zlovoljan zbog mojih uspeha?

12. avgust. Kupio sam u knjižari album. To je neka vrsta notesa divno uvezena u prerađenu i pozlaćenu kožu. Crtež mi je pobudio pažnju i — čudnovato — to je predznak značenja kojeg ću kasnije objasniti. Umetnički izrađena kompozicija pokazuje: levo mladi mesec u prvoj četvrti, okružen granom u cvatu; iz jeseca izlaze tri konjske glave /trijugum/; nad tim lovorova grana; dole tri stupa /tri puta tri/; desno je zvono iz kojeg izvire cveće; točak u obliku sunca itd ...

13. avgust. Došao je dan koji je sat na bulevaru Saint-Michel navestio. Očekivao sam neki događaj, ali uzalud. Bez obzira na to, siguran sam da će se negde nešto dogoditi i da ću i ja uskoro biti obavešten o tome.

14. avgust. Našao sam na ulici istrgnuti list iz nekog starog kalendara; masnim slovima piše; 13 avgusta /datum sa sata/. Ispod toga sitnije: »Ne čini nikad potajno ono što ne bi smeo učiniti i javno«.

15. avgust. Pismo od žene. Oplakuje moju sudbinu; ljubi me još uvek i nada se da će se zbog našeg deteta i naši odnosi popraviti. Njeni roditelji koji su me pre mrzeli, puni su sažaljenja za moje patnje; još više, pozvan sam da posetim kćerkicu, tog anđelka koji stanuje kod bake na selu.

59

To me vraća u život! Moje dete, moja kći, volim je čak više od žene. O, kad bih mogao zagrliti i moliti za oproštenje to jadno, nevino biće, kome sam hteo naneti zlo; o, kad bih mu mogao razvedriti život sitnim pažnjama oca koji čezne da rasipa kroz toliko godina skupljenu nežnost. Ponovo počinjem živeti, budim se napokon iz dugog, teškog sna i cenim strogu volju Gospoda, koji me kaznio čvrstom ali mudrom rukom. Sad shvatam tamne i uzvišene Jobove reči: »Gledajte, blago onome koga bog kažnjava!« Blago onome; jer se ne brine o »drugima«. Ne znam da li ću tamo dole na Dunavu, sresti i ženu, što mi je gotovo svejedno. Spremam se na hodočašće, svestan da je to put pokajnika i da me očekuje nova golgota. Nakon trideset dana muka, konačno napuštam mučilište. Bez gorčine sam se rastao s prijateljem i krvnikom.. On je za mene bio samo bič Providnosti. Blago onome, koga bog kažnjava!

60

IX

BEATRICE Polusatna vožnja Berlinom od štetinske stanice bila je za mene pravi trnoviti put, jer je u meni oživelo toliko bolnih uspomena. Najpre smo prolazili ulicom u kojoj je sa svojom prvom ženom stanovao moj prijatelj Popovski, tada još nepoznat, neshvaćen, boreći se s bedom i neimaštinom. Sad je žena mrtva, mrtvo je i dete, tu u ovoj kući nalevo umrlo je oboje, a naše se prijateljstvo pretvorilo u divlju mržnju. Tu desno je pivnica u kojoj su se sakupljali umetnici i književnici — pozornica tolikih duhovnih ljubavnih orgija. Tamo »Cantina italiana«, gde sam se pre tri godine uobičavao sretati sa svojom verenicom. Tu smo pretvorili u kjanti i prvi honorar, koji sam primio iz Italije. Malo dalje pansion Fulda u kojem smo stanovali kao mladi bračni par. Zatim moje pozorište, moj knjižar, moj krojač, moj apotekar. Kakav to prokleti instinkt tera kočijaša da me vozi tom »viom dolorosom« punom pokopanih uspomena što u sumraku oživljavaju kao aveti. Zašto je izabrao baš tu ulicu u kojoj leži naša krčma »Ka crnom odojku«, nekada slavna kao omiljeno sastajalište Heinea i E. T. Hoffmanna? Gostioničar je stajao na pragu gostionice uprvo ispod znaka s velikom nemani. Pogledao me, ali me nije prepoznao! Za trenutak osvetlio je svećnjak iznutra stotinjak boca u izlogu i oživio u meni opet godinu dana života, najbogatiju brigom i radošću, prijateljstvom i ljubavlju. Istovremeno sam živo osećao da je svemu kraj, da to mora ostati pokopano duboko u meni i ustupiti mesto Novome. Prespavao sam u Berlinu. Sutra ujutro pozdravio me s istoka preko krovova ružičasti, žarkocrveni sjaj. Sećam se da sam tu ružičastu boju video u Malmou uveče nakon mog dolaska. Ostavljao sam Berlin, svoju drugu domovinu, u kojoj sam proživeo svoju secondu primaveru1 — istovremeno i svoje poslednje proleće. Stigavši na stanicu, gubio sam s tim uspomenama i svaku nadu u novo proleće i novu ljubav, koja se nikada, nikada više neće vratiti. Posle noći provedene u Taboru, gde me pratio ružičasti sjaj, vozio sam se češkom šumom prema Dunavu. Železnice dalje nije bilo i ja sam uzeo kola da bih stigao do Greina. Kretao sam se između stabala jabuka i krušaka, žitnih polja i zelenih livada. Konačno sam opazio na vrhu brežuljka s onu stranu reke crkvicu u kojoj, istina, nikad nisam bio, ali sam je još od detinjstva upamtio kao najvišu i središnu tačku krajolika. Tek su dve godine od onog nezaboravnog maja kad je rođena moja kćerkica. Vozio sam se kroz sela, prolazio kroz trgovišta i pokraj samostana; uzduž puta dizale su se zavetne kapele, uzvisine za kružni put, svete slike; uspomene na nesreće, gromove i nenadane smrti. I na kraju mog hodočašća, tamo dole u daljini, sigurno me čekalo dvanaest postaja kružnog puta. Na svakih sto koraka pozdravljao me Raspeti s trnovim vencem, hrabrio me i pozivao da uzmem na sebe krst i patnju. Mučio sam sebe, govoreći unapred da ONA, kao što sam i mogao slutiti, zacelo neće biti ovde. Budući da mi ženu sada više nisu odbijale od mene porodične razmirice, morao sam se promeniti prema starim roditeljima koje sam duboko uvredio, jer se nisam hteo oprostiti od njih kad sam odlazio. Pristigao sam pomirivši se s time da budem kažnjen, kako bih ponovo stekao mir; prešavši poslednje selo i poslednje raspelo, naslućivao sam nešto kao smrtne muke osuđenika. Ostavio sam dojenče od šest nedelja, a našao sam devojčicu od dve i po godine. Kod prvog me susreta ispitivala pogledom, kao da njeno malo srce želi saznati da li sam došao zbog nje ili zbog njene majke. Kad se uverila u prvo, dopustila mi je da je zagrlim i savila je svoje ručice oko moga vrata. 1 Drugo proleće (tal.)

61

To je Faustov povratak zemaljskom životu, samo slađi i čistiji; uzeo sam malu na ruke i osetio kako joj srce tuče pokraj moga. Ljubiti dete znači za muškarca postati ženom, odbaciti muževnost, osetiti bespolnu nebesku ljubav, kako što kaže Svedenborg. To je početak mog pripremanja za nebo. Ali, kazna još nije bila dovoljno teška! Stanje je, u nekoliko reči bilo ovakvo: moja žena je kod svoje udate sestre, jer se njena baka — naslednica poseda — zaklela da će raskinuti naš brak; toliko me naime mrzela zbog nezahvalnosti i još koječeg. Tako sam postao dobrodošao gost kod svoje tašte i ostao kod svog deteta, koje će uvek biti i ostati moje. Mirio sam se sa situacijom onakvom kakva jeste, i to sa zadovoljstvom. Tašta mi je sve oprostila pomirljivim i odanim srcem duboko religiozne žene.

1. septembar 1896. Stanovao sam u sobi u kojoj je moja žena provela dve godine dok smo bili rastavljeni. Ona je patila tu, a ja istovremeno u Parizu. O, jadna, jadna žena! Zar smo morali biti tako kažnjeni, jer smo se šalili s ljubavlju? Prilikom večere dogodilo se ovo. Da bih pomogao kćerkici, koja se još nije mogla sama poslužiti, dotaknuh joj ruku lagano i s najnežnijom namerom. Ona je vrisnula, povukla ruku natrag i pogledala me preplašeno. Kad ju je baka upitala što joj je, odgovorila je: »Boli me!« Slomljen, nisam mogao progovoriti ni reči. Mnogima sam namerno nanosio bol, ali zar sam to činio i sada, kad to nikako nisam hteo? Noću sam sanjao orla kako mi kljuca ruku za kaznu zbog nekog nepoznatog zločina. Ujutro mi je došla kćerka; bila je nežna, ljubazna i prijatna. Pila je sa mnom kavu, sedila za pisaćim stolom, a ja sam joj pokazivao slikovnice. Postali smo dobri prijatelji i tašta je bila sva srećna da će joj neko pomoći u odgajanju male. Uveče sam morao biti prisutan kad bi mala legala na počinak i slušati je kako šapće molitve. Ona je bila katolikinja, i kad mi je rekla da se i ja molim i prekrstim, nisam znao kako, jer ja sam bio protestant.

2. septembar. Opšta uzrujanost. Taština majka, koja je stanovala nekoliko kilometara daleko od reke, želela je zatražiti moje izgnanstvo. Zahtevala je da odmah otputujem, s pretnjom da će razbaštiniti kćerku u slučaju da je ne bi poslušala. Taština sestra, dobra žena koja je takođe živela rastavljeno od muža, pozvala me da stanujem kod nje u susednom selu dok se prilike ne smire. Došla je čak po mene da me odvede. Penjali smo se dva kilometra uz brežuljak; s vrha brda videla se dole okrugla kotlina iz koje su se dizala nebrojna brda poput vulkanskih kratera, obrasli jelama. U sredini tog levka ležalo je selo s crkvom, a na uzvisini strmog brda dvorac u stilu srednjovekovnih gradova; tu i tamo bila su razbacana polja i livade, a natapao ih je potok, koji se zatim rušio u ponor ispod grada. Iznenadio me izgled tog čudnovatog i jedinstvenog krajolika i setio sam se da sam ga već jednom video. Ali gde? Gde? U posudi u hotelu »Orfila«! Ucrtana u nom gvozdenom oksidu. Bez sumnje, bio je to taj isti kraj! Teta se sa mnom spustila u selo u kojem je imala stan s tri sobe u velikoj zgradi. U istoj zgradi bila je i pekara, mesara i krčma. Na kući se nalazio gromobran, jer je pre godinu dana grom udario u tavan, pa je tavan izgoreo. Kad me teta, isto tako iskrena i pobožna kao i njena sestra, povela u sobu određenu za mene, zaustavio sam se na pragu, preplašen kao pred kakvom vizijom. Zidovi su bili ružičasto obojeni, ružičasto poput jutarnje rumeni što me pratila putem. Zavese su takođe bile ružičaste, a prozori s toliko cveća da su jedva propuštali unutra samo prigušenu svetlost. Tu je vladala uzorna čistoća, a staromodni krevet s nebom na četiri stupa bio je pravi ležaj device. Čitava soba i nameštaj bila je pesma i otkrivala je dušu koja je samo napola živela na zemlji. Raspela nije bilo, ali je zato tu sveta Marija, a posuda sa svetom vodom je čuvala ulaz od zlih duhova.

62

Obuzeo me osećaj stida, plašio sam se da ne okaljam maštu tog čistog srca koje je udesilo taj hram na grobu svoje jedine pre više od deset godina pokopane ljubavi. Zbog toga sam neprestanim izvinjenjima pokušavao odbiti tu velikodušnu ponudu. Ali dobra starica nije popuštala. — Činiće ti dobro ako svoju zemaljsku ljubav žrtvuješ ljubavi prema Bogu i prema svom detetu. Veruj mi, ova ljubav bez trnja donijeće ti opet srcu mir, vedrinu duši, a pod okriljem Device noću ćeš mirno spavati. Poljubio sam joj ruku u znak zahvalnosti za žrtvu koju mi doprinosi i ozbiljno prihvatio ponudu sa skrušenošću, za koju se nisam smatrao sposobnim. Sile kao da su mi bile sklone pa su obustavile kazne koje su me trebale popraviti. Ipak sam pod nekim izgovorom želeo prespavati još jednu noć u Saxenu i zato sam odložio selidbu za sledeću nedelju. Vratio sam se, dakle, u pratnji tete natrag svome detetu. Sa seoske sam ceste primetio da su gromobran i žica pričvršćeni iznad mog kreveta. Kakav đavolji slučaj! Opet moram pomišljati na proganjanje! Primetio sam osim toga da mi prozor gleda na neko sirotište, nastanjeno otpuštenim zločincima, bolesnicima i umirućima. Žalosno društvo i mračna budućnost je preda mnom. U Saxenu sam pokupio svoje stvari i spremio se za odlazak. S tugom sam napustio boravište svog deteta koje sam tako zavoleo. Okrutnost stare dame, koja me htela rastaviti od žene i deteta, raspalila je opravdanu srdžbu; u nastupu besa podigao sam ruku prema njenom portretu u ulju nad mojim krevetom. Mukla kletva popratila je kretnju. Dva sata nakon toga spustila se na selo strašna oluja. Sevale su munje, kiša je lila, a nebo je bilo mračno. Drugi sam dan stigao u Klam, gde me čekala ružičasta soba. Nad kuću moje tete nadvio se oblak u obliku zmaja. Pričali su mi posle da je grom udario u neku susednu kuću, a prolom oblaka opustošio našu opštinu, uništio plastove sena i razneo mostove. 10. septembra ciklon je opustošio Pariz i to pod vrlo čudnim okolnostima! Počeo je usred najvećeg mira u Luksemburškom parku iza Saint Suplicea, prošao preko pozorišta »Chatelet« i policijske stanice i nestao kod bolnice svetog Louisa nakon što je iza sebe ostavio pedeset metara slomljenih gvozdenih rešetaka. Taj ciklon kao i još jedan u Jardin des Plantesu podstakao je mog prijatelja teozofa da me zapita: — Šta je ciklon? Je li to izliv mržnje, titraj strasti ili strujanje nekog duha? Zatim je dodao: Jesu li pristalice Papusa1 svesni svojih otkrivanja? Slučaj koji je više nego slučaj: u pismu što se mimoišlo s pismom mog prijatelja, koji je bio dobro upućen u misterije Hindusa — postavio sam ovo direktno i određeno pitanje: — Mogu li hinduski mudraci izazvati ciklone? Tada sam počeo sumnjati da me progone alhemičari i to zbog toga što sam hteo praviti zlato ili zato što sam tvrdokorno odbijao da se pod bilo kojim uslovom pridružim njihovom društvu. Rydbergova »Germanska mitologija«, kao i Hylten-Cavalliusova »Warend och Wirdarne« podučili su me da se veštice najčešće pojavljuju za vreme oluje ili kratkog snažnog udara vetra. Opisujem to zato da bih osvetlio svoje duševno stanje pre nego što sam prihvatio Svedenborgovu nauku. Svetište je pripremljeno, belo i ružičasto, i svetac će stanovati kod svog učenika. On je dužan da svom zemljaku ponovo oživi uspomenu na najdarovitijeg čoveka kojeg je u poslednje vreme rodila žena. Francuska je poslala Ansgara da pokrsti Švedsku; hiljadu godina kasnije Švedska je poslala Svedenborga da posredstvom svog učenika svetog Martina, ponovo pokrsti Francusku. Red sv. Martina, koji zna kakvu je ulogu odigrao u osnivanju nove Francuske, neće poreći snagu tih reči, a još manje će potceniti značenje ovog milenijuma.

1 Papus: Magie Science occulte

63

X

SVEDENBORG Moja tašta i teta bile su bliznakinje savršene sličnosti; istog karaktera, istog ukusa i svaka je videla u drugoj samu sebe. Kad bih govorio jednoj u odsutnosti druge, odsutna bi odmah shvatala o čemu je reč, tako da bih mogao nastaviti poverljive razgovore bez ikakvog uvoda. Zbog toga ih tako često stavljam zajedno u ovu pripovetku, koja nije nikakav roman sa stilističkim pretenzijama ili literarnom kompozicijom. Prve sam im večeri iskreno ispovedio svoje neobašnjive pustolovine, sumnje i muke. Tada povikaše obe s izvesnim zadovoljstvom u izrazu lica: — Ti si dospeo do tačke koju smo mi već prebrodile. Polazeći od iste ravnodušnosti prema religiji, proučavale su okultizam; besane noći, tajanstveni događaji praćeni strahom od smrti, konačno noćne krize i napadi ludila. Nevidljive furije love vas sve do luke spasa: vere. Ali pre nego što stignu tako daleko, javlja se anđeo čuvar, a to nije niko drugi — nego Svedenborg. Pogrešno se smatra, da ja temeljito poznajem svog zemljaka. Iznenađene mojim neznanjem dobre su mi dame dale, ali ne bez oklevanja, neku staru nemačku knjigu. — Uzmi je, čitaj i ništa se ne boj! — Da se bojim? Čega? Sam u svojoj ružičastoj sobi otvorio sam knjigu nasumce i čitao. Prepuštam čitaocu da sam otkrije moje osećaje kad mi se pogled zaustavio na opisu pakla, gde ponovo prepoznah Klam, krajolik iz posude ucrtan gvozdenim sulfatom. Kotlinska dolina, brda pokrivena jelama, mračne šume, ponor s potokom, selo, crkva, sirotište, smetište, svinjac, sve, sve je bilo tu! Pakao? Ali ja sam odgajen u najdubljem preziru prema paklu; naučio sam da ga smatram samo maštom, kao i ostale predrasude koje sam odbacio, A ipak ne mogu poreći činjenicu, samo s razlikom — i to je novo u tumačenju takozvanih večnih kazni — da mi već jesmo u paklu. Zemlja, zemlja je pakao, tamnica koju je osnovao jedan viši razum. Ne mogu učiniti ni jedan korak a da ne povredim sreću drugih, a drugi ne mogu ostati; srećni a da meni ne nanose bol. Tako Svedenborg prikazuje pakao, dok opisuje, a da možda i sam to ne zna, ovozemaljski život. Pakleni oganj je želja da se uzdignemo; Sile bude tu želju i dopuštaju prokletnicima da postignu ono za čim teže. Ali čim je cilj postignut, a želje ispunjene, razotkriva se da je sve bezvredno, a pobeda ništavna! O, taštino, taštino nad taštinama! Nakon prvog razočaranja Sile ponovo raspiruju oganj požuda, želja i častoljublja, i vise nije najveća muka nezasićena glad, već prezasićena lakomost, gađenje nad svim. Tako đavo podnosi beskrajnu kaznu, jer on sve što želi odmah i dobija, i zbog toga se više ničemu ne može radovati. Ako usporedim opis Svedenborgovog pakla s kaznama iz germanske mitologije, nailazim na očevidno podudaranje, ali za mene je najbitnija činjenica da su mi obe te knjige došle u ruke u pravom trenutku. Ja sam u paklu i na meni leži prokletstvo. Kad razmišljam o prošlosti, pričinjava mi se već i detinjstvo kao tamnica i mučilište. I da bismo razjasnili muke nametnute nevinom detetu, ne preostaje nam ništa drugo nego da pretpostavimo neki pređašnji život, iz kojeg smo ponovo bačeni na zemlju, da ispaštamo posledice već zaboravljenih greha. Poniznog duha potiskivao sam u dubinu duše neugodne dojmove Svedenborgove lektire. Ali Sile više ne miruju. Šetajući okolinom sela, dospeo sam u klanac između dva brda nazvan »podzemni put«. Ulaz kojem izrovane pećine daju zaista uzvišen izgled, privlačio me na neki osobit način. Brdo na kojem se nalazio napušteni dvor, strmelo je dole okomito i predstavljalo vrata ponora, gde je potok terao vodenicu. Igra prirode dala je pećini oblik turske glave. (Niko od stanovnika nije pobijao tu sličnost).

64

Dole je uz stenu bila prislonjena mlinareva kućica. Na kvaki je visio kozji rog u kojem se nalazila tovatna mast, a odmah pokraj bila je prislonjena i metla. Iako je sve to potpuno prirodno i obično, ipak sam se pitao koji je đavo postavio upravo tamo ta dva znaka veštica i to baš danas na mom putu. Išao sam dalje vlažnim i tamnim putem. Odjednom sam stao. Drvena kućica neobičnog oblika. Dugačak niski ormar sa šest vrata od peći; vrata peći! — Za ime božje, gde sam? Preda mnom je iskrsla slika iz Danteovog »Pakla«, užareni kovčezi s grešnicima... i šest vrata na peći! Mora? Ne, nego gadna zbilja u koju me uverio strašan smrad, bujica blata i hor roktave prasadi. Put se sužavao u uski prolaz između brda i mlinareve kuće upravo ispod »turske glave«. Išao sam dalje i ugledao kako iza leži velika danska doga s vučjom dlakom, sasvim slična onoj nemani koja je čuvala atelje u Rue de la Sante u Parizu. Ustuknuo sam dva koraka, ali sam se setio izreke Jacquesa Coeura: »Junačkom srcu ništa nije nemoguće« i ušao u jarugu. Kerber se pravio kao da me ne vidi, i ja sam krenuo dalje između dva reda niskih i tamnih kuća. Tu je bilo i pile s petlovom krestom, ali žgoljavo i bez repića; iz neke je kuće izašla žena, iz daljine se činila lepom, ia imala je krvavocrveni polumesec na čelu; kad se približila, video sam da je krezuba i ružna. Vodopad i mlin su stvarali šum sličan na ono zujanje u ušima koje me progonilo od mojih prvih nemira u Parizu. Mlinarski su pomoćnici, beli poput anđela, okretali kolo mašine kao krvnici, a veliki točak sa lopatama radio je Sizifov posao puštajući vodu da teče i teče. Zatim je sledila kovačnica s golim i crnim kovačima, naoružanim kleštima, sekirama i čekićima, koji su radili posred vatre i varnica užarenim gvožđem i rastopljenim olovom. To lupanje potresalo je mozak i srce u grudima. Potom strugara i velika testerea. Škripela je zupcima kad je na mučeničkoj klupi mučila golema stabla, a iz njih je na lepljivo tlo curila prozirna krv. Klanac se pružao dalje uzduž potoka razrovanog provalom oblaka i orkanom; poplava je prelila oštro kamenje naslagom sivozelenog gliba, tako da su noge po njemu klizile. Hteo sam preći na drugu stranu potoka, ali je voda odnela prelaz. Zaustavio sam se pod obronkom; nadvijena pećina ugrožavala je devicu Mariju, koja je slabim i božanskim leđima pridržavala izrovano brdo. Razmišljajući o povezanosti slučaja koji obrazuju veliku celovitost čudnovatu a ipak prirodnu, vratio sam se natrag kući. U ružičastoj sam sobi proveo osam dana i osam noći. Duševno spokojstvo vratilo mi se opet za svakodnevnih poseta moje kćerke, koja me volela i koju sam ja voleo. Ta mi je ljubav bila dragocena. Rođaci su me negovali kao siromašno, izgubljeno dete. Danju sam čitao Svedenborga i duboko me doimao naturalizam njegovih opisa. Tu sam opet našao sva svoja opažanja, osećanja, misli, a sve njegove vizije bile su doživljene kao istinski ljudski dokumenti. Ne radi se o slepom verovanju, dovoljno je da pročitano uporedimo s vlastitim doživljenim iskustvima. Knjiga kojom sam raspolagao bila je samo izvod; glavna zagonetka duhovnog života bila je rešena tek kasnije kad sam se domogao knjige »Arcana Coelestia«. Svojim sam razmišljanjima stekao uverenje da postoji Bog i kazna, a neki su me Svedenborgovi redovi tešili i tako sam opet popustio svojoj staroj oholosti. Uveče sam se poverio tašti i upitao je: — Smatraš li me prokletnikom? — Ne, iako još nikad nisam videla ljudsku sudbinu poput tvoje; ali ti još nisi našao pravi put koji će te odvesti do Gospoda. — Sećaš li se Svedenborga i njegovih načela o nebu? Prvo želja za vladanjem s nekim višim ciljem. Ali moj duh nije nikada težio svetskim častima, niti sam želeo društvu nametnuti svoju moć. Zatim ljubav prema zemaljskim dobrima — sreći i novcu — za volju opšteg dobra. Ti znaš da ne tražim nikakve dobitke i da prezirem novac. Kad bih pravio zlato i da sam ga mogao praviti — zakleo sam

65

se silama da će svi dobici, ukoliko bi ih bilo, služiti humanim, naučnim, i verskim ciljevima. I konačno, bračna ljubav. Moram li posebno napomenuti da sam već od mladosti ljubav prema ženi poistovetio s idejom braka, supruge i porodice? A što mi je život dosudio da se oženim udovicom još živog muža — to je ironija koju ne mogu razjasniti; mislim da neurednosti momačkog života tu ne bi došle u obzir. Nakon kratkog razmišljanja izustila je: — Ne mogu pobiti ono što kažeš. Iz tvojih se spisa razabire da je tvoj duh uvek težio za nečim višim, ali usprkos svim nastojanjima nije u tome uspeo. Sigurno ispaštaš grehe koji su počinjeni pre tvog rođenja još u nekom drugom svetu. Mora da si u pređašnjem životu bio krvnik; zbog toga ćeš morati hiljadu puta pretrpeti strah od smrti, ali nećeš smeti umreti sve dok potpuno ne okaješ svoje grehe. Sad budi pobožan i radi tako! — Misliš da trebam primiti katoličku veru? — Bez sumnje. — Svedenborg smatra da nije dopušteno napustiti veru svojih otaca, jer svako pripada duhovnom području svog naroda. — Katolička crkva prima milostivo u svoje krilo svakoga ko je traži. — Ja sam zadovoljan i s manjim i u najgorem slučaju prikloniću se jevrejima ili muslimanima koji su mi takođe dostupni. Ja sam skroman! — Milost ti je ponuđena, a ti odbijaš pravo prvorođenog! — Pravo prvorođenog za sina jedne služavke? To je previše! Mnogo previše! Ponovo utešen Svedenborgom, umišljao sam da sam Job, pravedan i bezgrešan čovek, kojeg Večiti iskušava do bi pokazao zlim ljudima kako pošten čovek mora podnositi patnje. Moja mi je pobožna taština ispunila duh. Ponosio sam se svojom nesrećnom sudbinom i nisam prestajao ponavljati: »Gledajte, kako sam patio!« Tužio sam se nad blagostanjem koje sam uživao kod rođaka, a ružičasta je soba bila gorka ironija. Zameravali su mi zbog mog iskrenog kajanja i pretrpavali me dobročinstvima i sitnim nasladama života. Sve u svemu; bio sam odabranik, Svedenborg je to rekao, i budući da sam bio siguran u zaštitu Večitoga, izazivam demone... Nakon osam dana provedenih u ružičastoj sobi stigla je vest da je obolela baka koja stanuje na obali Dunava. Obolela je na plućima i ta je bolest bila popraćena povraćanjem, nesanicom i lupanjem srca. Teta kod koje sam se sada nalazio, bila je pozvana k njoj, a ja sam se trebao vratiti svojoj tašti u Saxen. Prigovorio sam da mi je stara to zabranila, ali čini se da je ona povukla molbu za izgon i da sam mogao slobodno birati gde ću biti. Čudio sam se da je uvređena žena tako naglo promenila odluku i pomišljao sam da je do te srećne promene došlo možda zbog njene bolesti. Sledeći se dan pripovedalo da se stanje bolesnice pogoršalo. Taštaa mi je u znak pomirenja donela od svoje majke kitu cveća i poverila mi, da je stara, osim nekih drugih fantazija, uvrtela u glavu da u sebi nosi zmiju. Dalje se pričalo kako je starici ukradeno hiljadu guldena, te da ona sumnja na svoju poverljivu gazdaricu. Ta se naljutila zbog nepravedne sumnje i želi staricu tužiti sudu zbog klevete. U kući slabe žene koja se povukla od sveta da bi mogla u miru umreti, mira više nije bilo. Svaki nam je glasnik donosio ponešto od nje: cveće, voće, divljač, fazane, kokoši, štuke. Je li to možda božja pravda? Seća li se kako me jednom izbacila na ulicu, pa sam kasnije morao otići u bolnicu? Ili je praznoverna? Možda misli da sam je ja urekao? Tada bi ponuđeni darovi bili samo dobačene mrvice koje žele umiriti i stišati čarobnjakovu želju za osvetom. Na nesreću sam upravo tada dobio iz Pariza neku knjigu o magiji koja poučava o vračanju, tj. uroku. Posledice tog poučavanja bile su dvostruke. S jedne strane sam osećao grižnju savesti, jer sam u

66

napadu ljutnje digao ruku na staričinu sliku i prokleo je. S druge strane budila se moja stara sumnja da sam ja sam objekt potajnih zločina sa strane okultista ili teozofa. Grižnja savesti na jednoj strani, a strah na drugoj. I počela su me mleti ta dva mlinska kamena. Svedenborg opisuje pakao ovako: prokletnik stanuje u divnoj palati, život mu je lep i smatra se odabranikom. Malo-pomalo iščezavaju i gube se lepote i nesrećnik uviđa da je zatvoren u bednu daščaru okruženu prljavštinom. /Vidi sledeće./ Ružičasta soba iščezava, selim u sobu pokraj taštine i slutim da u mojoj neću dugo boraviti. U stvari, hiljadu sitnica što život čine nesnosnim, sjedinjuju se, i oduzimaju mi mir toliko potreban za daljnji rad. Daske na podu se ljuljaju pod mojim koracima, stol se klima, stolica njiše, posuđe zvecka, krevet škripi, a i sav drugi nameštaj se miče dok prolazim sobom. Svetiljka se dimi, mastionica je tako uska da mi se držalja uvek uprlja. Osim toga, oko kuće se isparava đubrište i zaudara na amonijak i sumpornu kiselinu. Po celi se dan čuju krave, svinje, telad, pilići, ćurke i golubovi. Muve i ose ne daju mira danju, a komarci noću. Kod seoskog trgovca se ne može kupiti gotovo ništa. Nemam bolje, pa moram čak upotrebljavati njegovu ružičastocrvenu tintu! Čudnovato! U sveščiću papira za cigarete, među stotinjak belih papira našao sam i jedan ružičasti(!) listić. To je pakao u minijaturi, a ja, naviknut da podnosim velike patnje, još više patim od tih sitnih uboda, tim više što tašta smatra da sam nezadovoljan njenom brižljivom negom.

17. septembar. Ove me noći probudilo zvono seoske crkve. Odbilo je tačno trinaest udaraca. Odmah zatim osetio sam delovanje elektrike i začuo neke šumove na tavanu iznad mene.

19. septembar. Kad sam pretražio tavan, našao sam tuce preslica čiji su me točkovi podsećali na električne strojeve. Otvorio sam neku staru škrinju; bila je gotovo prazna, jedino je u njoj ležalo pet crno obojenih štapova složenih u obliku pentagrama; ne znam čemu mogu služiti. Ko mi je opet to priredio i šta to treba značiti? Nisam se usuđivao upitati i stvar je ostala zagonetna. Između ponoći i dva sata besnela je strašna oluja. Obično takva oluja prestaje vrlo brzo, međutim ovaj put je trajala puna dva sata. Osetio sam to kao napad na mene; svaki je grom smerao na mene, ali me nijedan nije pogodio. Uveče mi je tašta pripovedala hroniku tog kraja i okoline. Kakva golema zbirka porodičnih i drugih tragedija! Tu su se odigravala brakolomstva, rastave, porodični procesi, ubistva, krađe, nasilja, oskvrnuća, kletve. Dvorovi, vile, kolibe skrivaju nesrećnike svih vrsta i ja nisam mogao prolaziti selom a da ne mislim na Svedenborgov pakao. Prosjaci, lude, bolesnici i bogalji /muški i ženski/ načičkali su jarke uz cestu i klečali pred raspećem, Majkom božjom ili slikom kakvog mučenika. Ti nesrećnici, koji pate od nesanice i more, blude noću livadama i šumama, ne bi li se umorili i našli sna! Među tim osuđenicima nalazili su se i ljudi iz boljih krugova, dobro odgajene dame, čak i jedan sveštenik. Nedaleko od nas nalazio se samostan koji je služio kao kazninica za propale devojke. To je bila prava tamnica gde su vladali najstroži propisi. Zimi, pri dvadeset stepeni hladnoće, morale su pokajnice spavati u svojim ćelijama na ledenim kamenim pločicama. Loženje je bilo zabranjeno, pa su im ruke i noge bile pune dubokih ispucalih ozeblina. Među njima tamo je bila: žena koja je zgrešila s jednim sveštenikom, a to je smrtni greh. Izmučena grižnjom savesti, doterana do očaja, utekla se svom ispovedniku, ali on joj je uskratio ispoved i pričest. Neka je prokleta zbog svog smrtnog greha! Nesretnica je potom izgubila razum, lutala od sela do sela, umišljala da je mrtva i molila milost sveštenika da je zakopa u osveštenoj zemlji. Prokleta i proterana lutala je tamo-amo, urlajući poput divlje zveri, a narod koji bi je susretao vikao

67

je: »Evo prokletnice!« Niko nije ni slutio da je njena duša već u večnom ognju, a da ovuda luta samo njena sjena; leš koji putuje da pruži zastrašujući primer. Pričali su mi takođe kako je đavo opseo nekog čoveka, te je nesrećnik potpuno promenio ličnost; zao duh ga je prisilio da huli na Boga. Dugo su tražili čoveka koji bi isterao đavola iz njega i konačno nađoše nekog mladog franjevca, nevina i čista srca, On se dugo pripremao postom i kajanjem na taj čin. Na određeni dan odvedoše nesrećnika u crkvu, te ga ispovediše coram populo.1 Zatim je mladi franjevac prešao na delo. Nakon što je molio i zaklinjao od jutra do mraka, uspelo mu je isterati đavola. Međutim o pojedinostima se niko od gledalaca nije usuđivao pričati. Godinu dana posle toga događaja mladi je franjevac umro. Takve i još gore istoriji samo su me potkrepljivale u uverenju da je to mesto predodređeno za ispaštanja i da postoji neka tajanstvena podudarnost između tog kraja i onih mesta koje Svedenborg prikazuje kao pakao. Je li on možda posetio ovaj deo Donje Austrije i opisao pakao verno prirodi, kao što Dante opisuje kraj južno od Napulja? Nakon četrnaest dana rada i napora ponovo su započela uznemiravanja. Primicala se naime jesen, pa su teta i tašta nameravale otići zajedno i smestiti se u Klam. Trebali smo dakle, menjati boravište. Da bih sačuvao nezavisnost, iznajmio sam kućicu s dve sobe i kuhinjom, nedaleko od boravišta moje kćerke. Već prve večeri nakon što sam uselio u novi stan obuzeo me nejasan strah da je tu vazduh otrovan. Otišao sam majci: — Ako budem spavao gore, sutra ćete me zacelo naći mrtvog u krevetu. Dobra majko, primi na konak za jednu noć beskućnika! Odmah mi je ponuđena ružičasta soba, ali bože moj, kako se promenila od tetinog odlaska! Crni nameštaj, polica za knjige s praznim pregracima što zevaju na mene poput ždrela. Nestalo je cveća s prozora. Peć od livenog gvožđa, visoka, suva, crna kao avet, ukrašena daždevnjacima i zmajevima. Jednom rečju, disharmonija od koje mi je bilo zlo. Osim toga smetao me i nered, jer ja sam čovek s ustaljenim navikama i obavljam sve u određeno vreme. Uprkos nastojanju da sakrijem nezadovoljstvo, majka je pročitala moju tajnu: — Uvek nezadovoljan, dete moje! Radila je sve moguće da bi me nekako zadovoljila, ali gde se umešaju duhovi nesloge, tu više ništa ne pomaže. Sećala se jela koja sam najradije jeo, ali sve je išlo naopako. Postoji malo jela koja su mi tako odvratna kao mozak na maslacu. — Danas je nešto dobro, baš za tebe — rekla je, i stavila ispred mene teleći mozak na maslacu. Možda je bio nesporazum, ali jedva sam prikrio gađenje i glumio dobar apetit. — Ta ti ništa ne jedeš! I napunila mi tanjur po drugi put. To je već previše! Pre sam sve te muke pripisivao ženskoj pakosti; uvideo sam međutim da su one nevine i zaključio: to je sam đavo! Još od mladosti uobičavao sam pripremati se za vreme jutarnjih šetnji za dnevni rad. Nisam nikada nikome dopustio da me na tim šetnjama prati, čak ni svojoj ženi. I stvarno, ujutro mi je duh ispunjen nekom divnom harmonijom i uzvišenošću što graniči s ekstazom; ja ne hodam; letim; sve telesno kao da se izgubi, tuga nestaje; sav sam Duša. To je moja svest, molitveni satovi, služba božja. Sad sam morao sve žrtvovati, odreći se svih sitnih, opravdanih radosti. Sile su me naterale da se odreknem i tog poslednjeg zadovoljstva, koje je ujedno bilo i najveće. Na svim me šetnjama želela pratiti kćerka. Nježno sam je zagrlio i objasnio joj zašto ne želim da me prati, ali ona nije razumela ništa od svega toga. Plakala je. Nisam se više mogao opirati, pa sam je poveo sa sobom u šetnju, ali s čvrstom odlukom da više neću dopustiti zloupotrebu svojih prava. 1 Javno, pred narodom

68

Da, kako je dete dražesno, zanosno svojom naivnošću, nestašnošću, svojom zahvalnošću ni za što, naravno, ako imate vremena da se detetom bavite! Ali ako je čovek zadubljen u svoje misli, odsutnog duha, onda nas to malo stvorenje svojim beskrajnim pitanjima i hirovima može i te kako mučiti! Moja je kćerka bila poput ljubavnice ljubomorna na moje misli; vrebala je na trenutak kada će mi svojim čavrljanjem prekinuti povezanu nit misli... ipak, to nije bila njena namera, ona to ne čini, ona je samo oruđe, takođe žrtva. Hodao sam laganim koracima, više nisam leteo, duša mi je bila okovana, a mozak prazan, jer sam se morao naprezati da bih se spustio na nivo deteta. Ono što me najviše mučilo bili su njeni duboki pogledi puni prebacivanja kad bi si uobrazila da mi je na teret i da je više ne volim. Tada bi se naoblačilo njeno jasno, iskreno, svetlo lice, pogledi bi joj ugasli, a srce se zatvorilo a ja sam osećao kao da mi je oteto svetlo koje je to dete bacilo u moju sumornu dušu. Poljubio sam je, uzeo je na ruke, tražio cveće i kamenčiće; otkinuo sam šibu i poigrali smo se kao da sam ja krava koju ona tera na pašu. Bila je srećna i zadovoljna i život mi se ponovo smešio. Žrtvovao sam svoje jutarnje sate! Tako ispaštam zlo koje sam u jednom ludom trenutku hteo navući na glavu tog anđelka. Kazna za zločin: biti ljubljen! Zaista, Sile nisu tako okrutne kao mi!

69

XI

IZVODI IZ DNEVNIKA JEDNOG PROKLETNIKA Oktobar, novembar 1896.

Braman ispunjava dužnost prema životu time što rađa dete. Zatim ide u pustinju da se posveti usamljenosti i odricanju. Moja majka: Šta si učinio, nesrećniče, u svojoj ranijoj inkarnaciji da te sudbina sada tako kažnjava? Ja: Pogodi! Seti se čoveka koji se najpre oženio ženom drugoga, kao ja, koji se zatim od nje rastavio, da bi oženio neku Austrijanku, kao što sam to i ja učinio! I tada su mu oteli njegovu malu Austrijanku, kao što su meni oteli moju, i njihovo jedino dete uhvaćeno je na obroncima Češke šume, kao što je moje. Sećaš li se junaka mog romana »Na otvorenome moru«, koji bedno pogiba na nekom ostrvu usred mora? Moja majka: Dosta! Dosta! Ja: Ti ne znaš da se majka moga oca zvala Neipperg... Moja majka: Ćuti, nesretniče! Ja:... i da moja mala Kristina potpuno liči najvećem krvniku ovog stoleća; pogledaj je samo, despotkinja koja već sa dve i po godine kroti ljude. .. Moja majka: Ti si lud! Ja: Da! A šta ste tek vi žene morale grešiti, jer vaša je sudbina još okrutnija od naše! Vidiš kako sam imao pravo nazvavši ženu našim zlim demonom! Svakome prema njegovoj zasluzi! Moja majka: Da, biti žena dvostruki je pakao! Ja:... i žena je dvostruki demon. Uostalom, reinkarnacija je hršćanska nauka koju je odbacilo samo sveštenstvo. Isus Hrist tvrdi da je Ivan Krstitelj reinkarnacija svetog Ilije. Je li on autoritet ili nije? Moja majka: Svakako. Ali rimska crkva zabranjuje istraživanje tajni. Ja: A okultizam to dopušta. Time je i nauka uopšte dopuštena. Duhovi nesloge su besnili. Iako tačno poznajemo njihovu igru i premda smo uvereni u našu međusobnu nevinost, ipak ponovni nesporazumi ostavljaju gorak ukus. Osim toga obe sestre sumnjaju da sam i ja krivac za bolest njihove majke. One obe se ne mogu oteti inače sasvim prirodnoj pomisli da bi me staričina smrt mogla razveseliti. Mrska mi je i sama pomisao na to, pa se više i ne usuđujem ispitivati za stanje bolesnice, jer se bojim da me ne bi smatrale licemerom. Situacija je napeta i moje stare prijateljice se umaraju beskrajnim raspravama o meni, o mom karakteru, o mojim osećajima, kao i o tome koliko je i da li je iskrena moja ljubav prema detetu. Jednog me dana smatraju svecem, a brazgotine na mojim rukama ranama. I zaista, znakovi na mojim dlanovima nalik su na rane od eksera. Ali da bih odbio svaku pomisao o tome da želim biti svet, govorim da sam razbojnik koji je sišao s krsta i sad se nalazi na hodočašću, da bi prispio u raj. Drugi se put mudrovalo o mojoj zagonetnosti i ustanovilo da bih mogao biti Robert Đavo. Sakupilo se toliko toga da sam se bojao kako će me stanovnici naposletku kamenovati. Evo činjenica: moja mala Kristina se preterano boji dimnjačara. Jedne večeri kod jela povikala je iznenada pokazujući prstom iza mojih leđa: — Dimnjačar! Moja majka, koja veruje u vidovitost dece i životinja, probledila je kao krpa; a ja sam pobesneo, posebno kad sam opazio da nad glavom deteta pravi znak krsta. Taj događaj popratila je mrtva tišina, koja me ražalostila i potresla. Došla je olujna, kišna i sumorna jesen. U selu i u sirotištu neprestano je rastao broj bolesnih, umirućih i mrtvih. Noću se čulo zvonce ministranta koji je išao ispred hostije. Danju su mrtvima zvonila crkvena zvona, a sprovodi su išli jedni za drugim. I život i smrt su jednaki užas. A moji su noćni napadi počeli iznova.

70

Da bi mi pomogli, čitali su za mene molitve, molili brojanice, a u spavaćoj se sobi nalazila posuda sa svetom vodom koju je blagoslovio paroh. — Ruka Gospodnja teško počiva na tebi! — tim mi se rečima obratila majka. Ali polako sam opet skupljao nove snage. Gipkost mog duha i urođena sumnjičavost oslobađale su me crnih misli. Nakon što sam čitao izvesne okultističke spise, počeo sam umišljati da me progone elementarni duhovi, inkubi i lamije1 i hoće me sprečiti da dovršim svoje veliko alhemijsko delo. Podučen od upućenih, nabavio sam bodež iz Dalmacije i smatrao da sam sada dobro naružan protiv zlih duhova. Umro je seoski obućar, ateista i bogohulnik. Imao je čavku koja je bila prepuštena vlastitoj sudbini, pa se udomila na susedovom krovu. Odjednom se uz odar pokojnika u sobi pojavila čavka. Niko od prisutnih nije mogao objasniti otkud ona ovde. Na dan sprovoda pratila je crna ptica pogrebnu povorku i sela na groblju za vreme obreda na pokrov sanduka. Svakog me jutra ptica pratila duž puta i to me uznemiravalo zbog praznoverja stanovništva. Jednog dana — bio joj je to poslednji — pratila me čavka duž seoske ceste i odvratno kreštala; povremeno bi dobacila i poneku bezobraznu reč, koju je naučila od bogohulnika. Odjednom se pojaviše dve male ptice, crvendać i pliska pa počnu proterivati čavku od krova do krova. Čavka je utekla iz sela i sakrila se u dimnjak neke kolibe. Istog trenutka skočio je ispred kuće crni kunić i pobegao u travu. Posle nekoliko dana ustanovilo se da je čavka mrtva. Ubili su je dečaci, jer im je smetalo što je krala. Po čitav sam dan radio u svojoj kućici, ali čini se da su mi Sile uskratile naklonost. Često puta, kad bih ušao, vazduh je bio zagušljiv kao da je otrovan i tako sam morao raditi uz otvorena vrata i prozore. Oblačio bih tada topao ogrtač i krznenu kapu, sedio za stolom i pisao, boreći se protiv takozvanog električnog udara koji mi je stezao prsa i probadao leđa. Često mi se činilo da neko stoji iza mene. Udario bih bodežom iza svojih leđa kao da se borim s neprijateljem. To je trajalo do pet sati uveče. Ako bih sedeo i dalje, borba bi postajala užasna; potpuno iscrpljen palio bih svetiljku i otišao dole majci i detetu. Jedan jedini put nastavio sam borbu do šest sati, da bih dovršio neki članak iz hemije, sedeći na promaji zbog teškog i zagušljivog vazduha. Buba-mara s crnim i žutim pjegama — dakle austrijske boje — penjala se uz kitu cveća, pipala i tražila izlaz. Konačno je pala na papir i razmahivala se krilima baš kao petao na crkvi Notre-Dame-des-Champs u Parizu, a zatim je puzila po mom rukopisu i prešla dalje na moju ruku. Pogledala me i zatim poletela prozoru; na kompasu, koji je stajao na stolu, video sam da je odletela prema severu. Dobro, dakle prema severu! Ali tek onda kad to budem hteo i kad mi se to svidi. Do novog izazova ostajem tu! Otkucavalo je šest sati i više nisam mogao ostati u toj kući punoj aveti. Nepoznate su me Sile podigle sa stolice i morao sam napustiti kuću. Lep je dan, oko tri sata posle podne, sunce sja, a vazduh je čist. Procesija ljudi, ispred njih sveštenstvo, zastave i muzika, kreću se put groblja da pozdrave mrtve. Crkvena zvona počinju zvoniti. Odjednom bez bilo kakvih priprema ili predznaka, bez ijednog oblačka na sivoplavom nebu, izbi strašna oluja. Zastava udara o stubove, vetar vije odeću ljudi i žena, oblaci prašine dižu se u vrtlozima, drveće se povija... To je pravo čudo! Plašim se sledeće noći, a i majka je spremna. Poklonila mi je amulet, da ga nosim oko vrata. To je majka božja i krst od svetog drveta. To je drvo delić balvana neke crkve stare više od hiljadu godina, Primio sam to kao kakav skupoceni dar dobra srca, ali mi ostatak religije mojih otaca, sačuvan u meni, brani da ga nosim oko vrata. Kod večere oko osam sati sveća je bila upaljena i u našem je malom krugu vladala zloslutna tišina. Napolju je tama, a drveće miruje. Svuda tišina. 1 Zli dusi

71

Odjednom kroz pukotine prozora zazviždi jedan jedini fijuk vetra i zaurla kao drombulja. Zatim opet tišina. Majka mi dobaci užasnuti pogled i čvršće privije dete u naručje. Istog trenutka shvatim šta mi taj pogled govori: »Beži od nas, prokletniče, ne navlači osvetničke demone na nevine ljude!« Sve se srušilo; oteta mi je jedina sreća da budem sa svojom kćerkom. Tužnom ćutnjom opraštam se u mislima od života. Nakon večere povukao sam se u svoju ružičastu — sada crnu — sobu i spremio se na noćni boj, jer mislim da sam ugrožen. Od koga? Ne znam, all izazivam nevidljivog, pa bio on đavo ili bog, boriću se s njime! Neko kuca na vrata! Moja majka; naslućuje tešku noć za mene i poziva me da spavam na divanu u salonu. — Spasiće te prisutnost deteta! Zahvaljujem joj i uveravam je da nema nikakve opasnosti i da me ništa ne plaši, jer mi je savest čista. S osmehom mi je zaželela laku noć. Obukao sam ponovo bojni ograč, stavio kapu na glavu, navukao čizme, čvrsto odlučivši da ću leći tako obučen, spreman da umrem kao hrabar ratnik koji prkosi smrti, nakon što je prozreo život. Oko jedanaest sati vazduh u sobi postaje gušći, a smrtni mi strah oduze hrabrost. Otvorim prozor, ali promaja bi mogla da ugasi sveću. Zatvorim prozor. Svetiljka počinje pevati, uzdisati, cvileti; zatim opet tišina. Seosko pseto tužno zavija. Po narodnom verovanju nagoveštava smrt. Pogledam kroz prozor, vidi se samo Veliki medved. Dole u sirotištu gori svetlo, neka starica sedi pognuta nad ručnim radom kao da čeka spasenje; možda se plaši sna i snova. Umoran legnem ponovo na krevet i pokušam zaspati. Ali odmah se ponavlja stara igra. Električna struja mi traži srce, pluća prestaju raditi, moram ustati ili ću umreti. Sednem na stolicu, ali sam previše iscrpljen da bih mogao čitati i tako ukočeno sedim čekajući pola sata. Odlučim da ću prošetati dok ne svane. Napuštam kuću. Noć je tamna i selo spava; ali psi ne spavaju i čim me napao jedan, opkolila me čitava banda; razjapljena čeljust i sjajne oči prisilile su me na povratak. Kad sam opet otvorio vrata svoje sobe, osetio sam da je soba puna neprijateljskih bića i činilo mi se, kao da sam se prilazeći krevetu, morao probiti kroz mnoštvo. Rezigniran i pomiren sa smrću bacio sam se na krevet. Ali zadnjeg trenutka, kad me nevidljivi jastreb hteo ugušiti krilima, povukao me je neko iz kreveta i ponovo je počeo lov furija. Pobeđen, oboren na tlo, razderan ostavio sam poprište neravnopravne borbe i povukao se. Pokucao sam na vrata salona na drugoj strani hodnika. Majka je bila budna jer je molila, došla je i otvorila mi. Izraz njena lica kad me ugledala preplašio me užasno. — Šta želiš, dete? — Želim umreti, a onda biti spaljen; ili me radije spalite živa! Ni reči. Razumela me je, jedva svladavala svoj užas; ipak pobedilo je saosećanje i milosrđe religiozne žene i spremila mi je svojom vlastitom rukom divan, a zatim otišla u sobu gde je spavala s detetom. Slučajno — uvek taj đavolski slučaj! — divan je bio smešten nasuprot prozoru, slučajno na njemu nije bilo zavesa, tako da je zjapio crn otvor. I još ka tome, bio je to upravo onaj prozor kroz koji je danas uveče zazviždao vetar. Iscrpljen do krajnosti pao sam na divan, proklinjući taj svakodnevni i neminovni slučaj koji me prati u očitoj nameri da u meni izazove strah od proganjanja. Pogled mi pet minuta miruje na crnom četverokutu; tada mi niz telo klizne nevidljiva avet i ja ustajem. Satima stojim usred sobe poput statue... ne znam više ... kao kamen... spavam li ili ne. Ko mi daje snage za toliku patnju? Ko mi uskraćuje smrt, a obdaruje me mukama?

72

Je li to on, gospodar nad životom i smrću, koga sam naljutio kad sam čitajući »Radost umiranja« pokušao samoubojstvo, smatrajući da sam već zreo za večni život? Jesam li Flegija ili Prometej; kažnjen zato što je smrtnicima otkrio tajnu Sila? (Dok to pišem pomišljam na scenu iz »Muka Hristovih«; vojnici mu pljuju u lice, jedni ga ćuškaju, a drugi šibaju govoreći mu: »Hriste, pogodi ko te je udario!«) A ko je tebe udario? Pitanje bez odgovora, sumnja, neizvesnost, tajna — to je moj pakao. Da se bar pokaže, da se mogu boriti s njime, da mu prkosim! Ali on izbegava upravo to, hoće da poludim, muči me nečistom savešću, ne otkriva neprijatelje. Kad me sutra ujutro probudilo čavrljanje male Krirstine, zaboravio sam na sve i posvetio se svakodnevnim poslovima, koji su mi uspevali. Sve što sam napisao uskoro se i štampalo, dokaz da još imam zdrav razum i inteligenciju. Novine izveštavaju da je neki američki naučnik pronašao metodu pretvaranja srebra u zlato. To me oslobađa sumnje da sam čarobnjak, luda i šarlatan. Moj prijatelj teozof, koji me do sada podupirao, želi me pridobiti za svoju sektu. Šalje mi »Tajnu nauku« gospođe Blawatsky i nespretno prikriva svoj nemir, jer želi saznati moje mišljenje o tome. I ja sam nemiran, jer sumnjam da naši prijateljski odnosi zavise od mog odgovora. Ova »Tajna nauka« — zbir svih takozvanih okultnih nauka, ragu svih starih i novih naučnih krivoverstava, ništavna i bezvredna kao dama, iznosi svoje glupo mišljenje — zanimljiva je zbog citata slabo poznatih pisaca, a zaslužuje gnušanje zbog svesnog ili nesvesnog varanja, te zbog priča o postojanju mahatme. To je delo muškarače koja je zato da bi potukla prednost muškaraca nastojala srušiti nauku, religiju i filozofiju i izdigla Izidinu sveštenicu na oltar Razapetoga. Saopštio sam mu svoje mišljenje sa ustezanjem i obzirnošću dužnom jednom prijatelju. Ne sviđa mi se skupni bog Karma i zbog toga ne mogu pristupiti sekti koja negira ličnog boga, jer samo on može zadovoljiti moje religiozne potrebe. Od mene se traži iskreno mišljenje i ja ga iznosim, iako znam da će to dovesti do loma između nas i da mi on više neće pomagati. I tada se moj iskreni i srdačni prijatelj pretvorio u osvetnika, proklinje me i preti mi okultnim silama, zastrašuje me nagoveštajem kazne, proriče kao kakav paganski vrač. Konačno me poziva pred okultistički sud i kune se da nikada neću zaboraviti 13. novembar. Situacija je neugodna. Izgubio sam prijatelja, nevolja je sve bliže. Nekim đavolskim slučajem događa se za vreme naše pismene prepirke i ovo: list »Initiation« objavljuje moj članak u kome kritikujem savremeni astronomski sistem. Nekoliko dana nakon toga umre Tisserand, upravnik pariške opservatorije. Misleći na taj slučaj, prisećam se da je Pasteur umro dan nakon objavljivanja »Sylve Sylvarum«. Prijatelj teozof ne razume nikakvu šalu, lakoveran kao malo ko, upućen u magiju možda i više od mene, sumnja da sam veštac. Bio sam užasnut kad je nakon našeg poslednjeg pi ma umro od kapi najslavniji švedski astronom. Bojao sam se, i to s pravom. Strahote bez kraja! U toku mesec dana umire jedan za drugim pet ili više poznatih astronoma. Novi pakao straha! I od toga dana zaboravljam demone i sve svoje misli upravljam na kobne napade teozofa i njihovih magičara, koji su obdareni nečuvenim silama. Osećao sam se osuđen na smrt. Za slučaj nenadane smrti ispišem imena svojih ubica i zapečatim papir. I zatim čekam. Deset kilometara dalje istočno na Dunavu leži gradić Grein, glavno mesto okruga. Priča se da se tamo sada nalazi kao turista neki stranac iz Zanzibara. To je dovoljno da se razbude sumnje i crne misli bolesnog čoveka. Raspitujem se za njega da bih saznao da li je Afrikanac, kakve ima namere i odakle dolazi.

73

Ne saznajem ništa, tajanstveni veo i dalje prekriva neznanca, kojeg mi pojava stalno lebdi pred očima. Najbolja mi je uteha još uvek Stari zavet, prizivam zaštitu Večitoga i osvetu nad svojim neprijateljima. Davidovi psalmi najbolje izražavaju želje i težnje, a stari Jehova je moj bog. Naročito mi se usekao u dušu 86. psalam, te ga, eto, i ovde ponavljam: »Bože, oholi ustaše na mene, i gomila nasilnika traži dušu moju, i nemaju tebe pred sobom. Učini sa mnom čudo dobrote. Neka vide oni koji mi zavide i neka se postide; jer si mi ti, Gospodine, pomogao i utešio me.« Prizivam čudo, i videćete i vi, čitaoci, da će moja molitva uskoro biti uslišana.

74

XII

VEČITI JE PROGOVORIO Došla je zima sa sivim tmurim nebom; sunce se nije pokazalo već nekoliko nedelja. Blatnjavi putevi nisu pogodni za šetnju; lišće s drveća trune i čitava se priroda promenila. Započela su zimska umorstva; čitavog dana se dižu povici žrtava put sumornog nebeskog svoda. Krv i patnje na svakom koraku. Tužno je do umiranja i moja tuga prelazi na obe dobre sestre koje me neguju kao svoje bolesno dete. Najviše me tištilo siromaštvo koje moram prikrivati, i uzaludni pokušaji da izbegnem skoroj bedi. Uostalom, za moje dobro žele da otputujem, jer ovakav samotnički život ne vodi ničemu; suglasne su takođe da mi treba lekar. Uzalud čekam novac iz svoje domovine. »Postao sam nalik na pelikana u pustinji; čini mi se kao da sam sova u svom skrovištu.« Moja prisutnost muči rođake i da nije u pitanju moja ljubav prema detetu, već bi me i proterali. Sada kad je blato i sneg i nemoguće je šetati, nosim malu u naručju, penjem se na brežuljke i pećine, tako da mi stare prigovaraju: — Ti ćeš oboleti, dobićeš sušicu, ubijaš se! — O, lepa smrti! Sedimo kod ručka, 20. je novembar, dan siv, tmuran i žalostan. Užaren kao u groznici od nemirne noći u kojoj sam se bez prestanka borio s nevidljivim, proklinjem život i čeznem za suncem. Majka mi je prorekla da ću ozdraviti tek za Sretenje, kad opet zasja sunce. — To je moja jedini sunčana vazduh — kažem joj, pokazujući na malu Kristinu koja sedi preko puta. Istog se trenutka raziđoše već nedeljama navučeni oblaci i jedan se zrak probije u sobu, rasvetli mi lice, stolnjak, posuđe ... — Pogledaj sunce, tata! Evo sunca! — poviče dete, pljeskajući ručicama. Ustajem zbunjen, pun najrazličitijih osećanja. Slučaj? Ne, odgovaram. Čudo, znak? Ne, to bi bilo previše za nekog, ko je pao u nemilost kao ja. Večiti se ne meša u sitne stvari nas zemaljskih crva. A ipak ostao mi u srcu taj sunčev zrak poput utešnog smeška. Za vreme od dve minute, koliko mi je potrebno da stignem do svoje kućice, oblaci su se navukli u gomile čudnovatih oblika, a na istoku gde se podigao veo, nebo je bilo zeleno poput smaragda, poput livade usred leta. Stojim u sobi i očekujem nešto nejasno, skrhan i tužan. Tada zagrmi grom nad mojom glavom, jedan jedini, a da mu nije predhodio bljesak. Osetim strah i čekam, kao što je prirodno, kišu i oluju. Ali ne događa se ništa; vlada potpuni mir i sve je već prošlo. — Zašto — pitam se — nisam pao ničice pred glasom Večitoga? Ako se Svemogući udostoji da veličanstvenom intonacijom govori jednom običnom insektu, onda je to velika čast za insekta, on se uzdigne i uzoholi, a oholost mu šapće da je on zaista dostojno biće. Potpuno iskreno; osećao sam se na istome rangu s Gospodom, sastavni deo njega samoga, produktom njegovog bića, organom njegovog organizma. On mi je trebao, da bih posvedočio sebe. Otkuda ta silna oholost u običnom smrtniku? Zar potičem iz onog vremena kad su se pobunjeni anđeli ujedinili u zaveri protiv Gospodara, koji je bio zadovoljan da vlada nad carstvom robova? Je li zbog toga moj život bio trnovit put po kome su me šibali, vređali, kaljali? Nema poniženja koje ne bih mogao podneti; pa ipak moja oholost raste usporedo s poniženjima! Šta je to? Jakob, koji se borio s Večitim i časno se povukao iz borbe, makar i ranjen. Ili Job stavljan na iskušenje, u borbi da dokaže nepravednost kažnjavanja, strpljiv do kraja? S navalom toliko nepovezanih misli, umoran, prisiljen sam spustiti se iz svoje oholosti natrag na zemlju i postati malen. A i tek protekla scena, svodi se na jedno obično ništa; na grom krajem novembra meseca!

75

Ali jeka groma se ponovo budi, i ja u ekstazi otvaram nasumce bibliju i molim Gospoda da glasnije govori, kako bih ga mogao razumeti! Uskoro mi pogled padne na ovaj Jobov stih: »Hoćeš li ti uništiti moj razum? Hoćeš li me prokleti da bi sebe opravdao? Je li u tebe mišica kao u jakog boga? Grmiš li glasom kao on?« Nema više sumnje! Večiti je progovorio! — Večiti, šta tražiš od mene? Govori, tvoj sluga te sluša. Nema odgovora. — Dobro! Ponizujem se pred Večitim, koji se udostojio poniziti pred svojim slugom. Ali pasti na kolena pred pukom i moćnima? Nikada. Navečer me tašta dočekala za mene još uvek zagonetnim načinom. Posmatrala me ispitujućim pogledom kao da bi htela videti kakav je dojam ostavio na mene taj veličanstveni prizor. — Čuo si? — Da, čudnovato, grom u novembru! Barem me više ne smatra prokletnikom.

76

XIII

RAZULARENI PAKAO Da bi se do kraja zamrsila mišljenja o mojoj bolesti, proširio je jedan broj »Evenementa« ovu vest: »Nesrećni Strindberg koji je došao u Pariz kao ženomrzac, bio je uskoro prisiljen na beg. I od tog vremena ćute svi njemu slični, preplašeni osvetom žena. Ne bi hteli da ih stigne Orfejeva sudbina, kome su tračke bakantkinje otkinule glavu ... « Dakle, uistinu mi je u Rue de la Clef bila postavljena zamka! Bolesne pojave kojih se simptomi još uvek pokazuju, posledica su, dakle, pokušaja ubistva! O, te žene! Naravno, nije im se svideo moj članak o feminističkim slikama mog prijatelja Danca, inače obožavaoca žena. Napokon jedna činjenica, nešto opipljivo, što me oslobađa strašne sumnje da sam duševno bolestan. Žurim se s dobrom vešću majci. — Pogledaj, nisam lud. — Ne ti nisi lud, ti si samo bolestan, i lekar će ti savetovati fizički rad, da cepaš drva, na primer... — Pomaže li to i protiv žena, ili ne? Nepromišljeni odgovor nas rastavlja. Ja sam naime zaboravio da i svetica uvek ostaje samo žena, a to znači neprijateljica muškaraca. Sve je zaboravljeno, Rusi, Rotšildi, čarobnjaci, teozofi pa i sam Večiti. Ja sam nedužna žrtva, Job, Orfej koga su žene htele ubiti, a i njega, autora »Sylve Sylvarum« preporoditelja mrtvih prirodnih nauka. Zbunjen sumnjama, napuštam novorođenu misao o natprirodnom uplitanju Sila zbog nekog višeg duhovnog cilja, zaboravljam na gole činjenice o atentatu i tražim onoga ko ga je organizovao. Goreći od želje za osvetom, sastavljam pismo pariškoj policijskoj prefekturi, zatim jedno pariškim novinama, ali iznenadni preokret učini kraj toj dosadnoj drami, koja je maltene postala lakrdija. Jednog sumornog zimskog dana, nakon ručka, oko jedan sat, reče mala Kristina da bi rado pošla sa mnom u kućicu, gde sam običavao popodne malo odspavati. Nisam joj mogao odoleti i uslišio sam joj molbu. Kad smo stigli, zatražila je Kristina pero i papir. Zatim je htela slikovnice, i ja joj moradoh tumačiti i još i o tome crtati. — Nemoj spavati, tata! Umoran, iscrpljen, ne znam zašto sam slušao to dete, ali u njenu glasu je nešto čemu se nisam mogao odupreti. Napolju ispred vrata orguljar je svirao valcer. Predložio sam maloj da pleše s devojkom koja ga prati. Privučena muzikom, došla su i komšijina deca, svirača su pozvali u kuhinju, a u mome su hodniku improvizovali pravi ples. To je trajalo čitav sat, a moje tuge je nestalo. Da bih se rastresao i ublažio želju za spavanjem, uzimam bibliju, svoje proročanstvo, otvaram nasumce i čitam: »A duh Gospodinov otiđe od Saula i uznemirivaše ga zao duh od Gospodina. I rekoše Saulu sluge njegove: gle, sada te uznemiruje zao duh božji. Neka gospodar naš zapovedi slugama svojim koje stoje pred tobom, da potraže čoveka, koji zna svirati gusle, pa kad te napadne zli duh božji, neka udara rukom svojom i olakšaće ti.« Zao duh, da to je ono što sam uvek naslućivao. I dok su se deca tako igrala, došla je tašta po malu, ali kad je ugledala ples, stala je kao ukopana. Priča mi kako je upravo sada dole u selu neka dama iz dobre porodice imala napad ludila. — A šta joj je? — Pleše, ta stara žena pleše bez prestanka, obučena u venčano odelo i zamišlja da je Burgerova Leonora.

77

— Pleše? I onda? — I pleše od straha pred smrću koja je hoće ugrabiti. Najstrašnije od svega bilo je saznanje da je ta dama stanovala u ovoj kući i da joj je muž umro upravo na tom mestu gde sada plešu deca. Objasnite mi to, lekari, psihijatri, psiholozi, ili priznajte da je nauka bankrotirala! Moja kćerkica je svojom čistoćom i nevinošću oterala sotonu, pa se on preselio u staru ženu koja se smatrala slobodoumnom. Mrtvački je ples trajao čitavu noć. Čuvale su je njene prijateljice i želele je spasiti od smrti. Ona je to nazivala »smrt« jer nije verovala u postojanje demona. Ali ponekad bi ipak tvrdila da je muči duh njenog pokojnog muža. Moj je odlazak odložen, ali da bih nakon toliko besanih noći ponovo stekao snagu, selim u tetin stan na drugoj strani ulice. Napuštam, dakle, ružičastu sobu. (Kakav čudnovat slučaj da se u stara dobra vremena u Stokholmu soba za mučenje nazivala »ružičastom sobom«). Konačno jedna mirna noć. Soba je belo okrečena, a zidovi pretrpani svetim slikama. Nad mojim je krevetom visilo raspeće. Ali već sledeće noći počela je ponovo igra duhova. Upalio sam sveće da bih skratio vreme čitanjem. Vladala je neka kobna tišina, tako da sam čuo kucaj vlastitog srca. Tada me odjednom trgnuo slabi šum, nešto kao električna iskra. Šta je to? Veliki komad voska pao je sa sveće na zemlju. Ništa više, ali u nas je to predznak smrti! Nakon četvrt sata čitanja hteo sam ispod jastuka dohvatiti maramicu. Nije je bilo, tražio sam je i našao na podu. Sagnuo sam se da je podignem. Nešto mi je palo na glavu, prošao sam prstima kroz kosu i otkrio opet komad voska. Umesto da sam se uplašio, nisam mogao savladati smešak, toliko mi je bila šaljiva ta pustolovina. Smeškati se smrti! Kako bi to bilo moguće, da život sam po sebi nije smešan. Tako mnogo vike nizašta! Možda se čak na dnu naše duše krije nejasna sumnja da je sve to dole na zemlji pretvaranje, licemerstvo, i obmana i da se bogovi izruguju našim patnjama. Visoko nad vrhuncem brda na kome je sagrađen dvorac, dizalo se drugo brdo i nadvisivalo sva ostala. Do njega je vodio lug obrastao možda hiljadugodišnjim hrastovima. Taj lug je prema legendi trebao biti lug druida1 jer u okolini ima na lipama i jabukama vrlo mnogo imela. Povrh te šume vodio je gore strmi put kroz niske omorike. Više sam puta pokušavao stići do vrha, ali me uvek nešto nepredviđeno teralo natrag. Jednom je to bio srndać koji je neočekivanim skokom prekinuo tišinu, drugi put zec koji baš nije nalikovao na zeca, a zatim opet šojka sa svojim zaglušnim vriskom. Poslednjeg dana pre mog odlaska, prošao sam kroz tamnu, jednoličnu borovu šumu prkoseći svim preprekama i popeo se na vrh. Odatle se pružao divan vidik na dolinu Dunava i štajerske Alpe. Prvi put sam slobodno odahnuo, jer su mračna kotlina i paklenski kraj ostali dole iza mene. Sunce je obasjavalo okolinu s beskrajnim vidicima, a beli vrhovi Alpa spajali su se tamo daleko s oblacima. Bilo je divno kao na nebu! Je li zemlja istovremeno i nebo i pakao? Zar nema nikakvih drugih mesta za kaznu i nagradu? Možda! Da, zacelo, jer kad se sećam najlepših trenutaka života oni mi se čine nebeskim, a najgori paklenim. Nisam se radovao povratku u dolinu bola, pa sam šetao platoom diveći se lepoti zemlje. Čudnovata stena, koja je zapravo vrh, prirodom je oblikovana kao egipatska sfinga. Na golemoj glavi ležala je hrpa kamenja, a u njoj zabodena mala palica sa zastavom od belog platna. Nisam razmišljao o značenju te pojave, jer me mučila samo jedna pomisao; da uzmem zastavu. 1 Keltski svećenici (vrači)

78

Ne misleći na opasnost, srušio sam strmi obronak i digao zastavu. Istog trenutka odjeknuo je dole s dunavske obale svečani marš popraćen trijumfirajućim glasovima. To je bila svadbena povorka, nisam je video, ali sam je prepoznao po mecima iz pušaka. Dovoljno naivan i dovoljno nesrećan da u najobičnijim i svakidašnjim događajima vidim poeziju, primio sam to kao dobar znak. I sa žaljenjem sišao sam laganim korakom opet dole u dolinu bola, smrti, nesanice i demona, jer tamo me čekala moja mala Beatrice. Nosio sam joj obećanu imelu, zelenu granu usred snega, odsečenu za nju zlatnim srpom. Baka je već pre dugo vremena izrazila želju da bi me rado videla, bilo zbog pomirenja, ili iz okultnih razloga, jer ona je vizionarka a bavila se i gatanjem. Odložio sam posetu, izgovarajući se svakako; ali moj je odlazak dogovoren i majka me nagovarala da posetim baku i kažem joj zbogom sa ove strane groba. 26. novembra hladnog i vedrog dana, uputismo se ja, majka i dete prema Dunavu, odakle potiče naša porodica. Odseli smo u gostionici, a tašta je otišla svojoj majci najaviti moj dolazak. Za to sam vreme prošetao livadama i šumama koje nisam video već dve godine. More me uspomene i svuda se uvlači slika moje žene. Zimski je mraz već sve opustošio; nigde ni cvetka, ni trave, ništa; ni tamo gde smo nekad zajedno brali cveće, s proleća, leta i jeseni. Posle ručka me odvedoše baki koja stanuje u paviljonu vile, u kućici gde se rodilo moje dete. Susret je bio konvencionalan i hladan; kao da se očekivao prizor o izgubljenom sinu; ali ja nisam imao želje da se tako ponašam. Bilo mi je dovoljno da ponovo oživim uspomene na izgubljeni raj. Ona i ja smo farbali te prozore i vrata u čast dolaska male Kristine na ovaj svet. Ruže i loza na fasadi zasađene su mojom rukom. Ja sam grabuljao prolaz što vodi kroz vrt. Ali je orah, koga sam posadio dan nakon Kristininog rođenja — iščezao. »Stablo života«, tako smo ga zvali — sad je mrtvo. Dve godine, dve večnosti su prošle od našeg oproštaja; ona je bila na obali, a ja na brodu za Linz, a zatim na putu za Pariz. Ko je skrivio prekid? Ja, ja sam ubio i njenu i svoju ljubav. Zbogom, bela kućo u Dornachu, zbogom, livado trnja i ruža! Zbogom, Dunave! Tešim se mišlju: ta bili ste samo san, kratak letni san, slađi od zbilje... Došla je noć. Na moj nagovor spavali su u gostionici i mati i dete, da bi me zaštitili od smrti koju sam naslućivao šestim čulom koje se razvilo u meni za vreme šestomesečnih proganjanja i muka. Oko deset sati uveče počeo je vetar drmati vrata koja vode na hodnik. Pričvrstio sam ih drvenim klinovima. Ali nije pomoglo ništa; treperila su i dalje. Prozori su zveketali, peć zavijala poput psa i cela se kuća ljuljala kao lađa na moru. Nisam mogao da spavam. Sad je stenjala majka, sad opet plakalo dete. Sutra ujutro tašta je ustala iscrpljena od nesanice i drugih razloga koje mi je krila i rekla je: — Otputuj, dete moje! Dosta mi je tog mirisa pakla! I ja sam otputovao prema severu, ja — nemiran hodočasnik, otputovao sam u susret neprijateljskoj vatri nove pokajničke postaje.

79

XIV

HODOČAŠĆE I KAJANJE U Švedskoj ima dvadeset gradova, a Sile su me proklele i osudile baš na onaj koji sam najviše mrzeo. Otišao sam najpre lekarima. Prvi je to nazvao neurastenijom, drugi anginom pektoris, treći ludilom, četvrti paranojom ... To mi je bilo dovoljno da budem siguran kako će me strpati u ludnicu. Prisiljen sam pisati članke za novine da bih si osigurao sredstva za život. Ali uvek kad god bih seo za sto da pišem, razulario bi se pakao. Poludeću zbog jednog novog otkrića. Čim sam ušao u hotel, digla se paklenska lupa slična onoj u Rue de la Grande-Chaumiere u Parizu; čuo sam korake i premeštanje nameštaja. Promenio sam sobu, otišao u drugi hotel, ali uvek isto; zvukovi nad mojom glavom. Odlazio sam u lokale, ali čim bih seo za sto u trpezariji, započinjala je lupa. Napominjem; uvek kad bih upitao prisutne da li i oni isto čuju, potvrđivali bi i dali čak isti opis. Dakle, nije halucinacija sluha; svuda intrige, kažem sam sebi. Kad sam jednog dana iznenada ušao u obućarsku radnju, istog je trena počela lupa. Dakle ipak nije spletka! To je sam đavo! Teran od hotela do hotela, progonjen svada od električnih žica što vode sve do moje postelje, napadan od električne struje koja me tera sa stolice ili diže iz kreveta, potpuno mirno spremam samoubistvo. Vremenske su se prilike pogoršale, i da bih razbio tugu, pijančio sam s prijateljima. Jednog sam strašnog dana ujutro posle gozbe, upravo u sobi završavao s doručkom. Poslužavnik s posuđem ostao je na stolu a ja sam se okrenuo prema stolu na kome je bilo suđe. Neki mi je kratki šum pobudio pažnju, i opazio sam da je nož pao na pod. Digao sam ga i položio tako oprezno da nikako ne bi mogao ponovo pasti. Nož se pomaknuo i pao. Dakle, elektricitet! Istog sam jutra pisao tašti pismo i žalio se zbog lošeg vremena i života uopšte. Kod rečenice: »Zemlja je prljava, more je prljavo i s neba pada prljavština...« — pala je kapljica bistre vode na papir, na moje silno iznenađenje. Nije elektricitet! To je čudo! Uveče, dok sam još radio za stolom, preplašio me šum umivaonika. Ustao sam i video da je pao peškir koji upotrebljavam kod jutarnjeg umivanja. Da bih to ispitao, obesio sam pe poškir ponovo, ali da ovaj puta ne može više pasti. On padne još jednom! Šta je to? Sad sam opet pomislio na okultiste i njihove tajne moći. Sastavio sam prijavu, stavio je u tašnu i ostavio grad. Idem u Lund, tamo su moji stari prijatelji, lekari, psihijatri, pa i teozofi kojih mi je pomoć sada potrebna. Zašto i kako sam došao na to da se nastanim u tom malom univerzitetskom gradu, u tom pograničnom i pokorničkom mestu studenata iz Upsale, kuda oni dolaze nakon što su ludo proživeli na račun zdravlja i džepa! Je li tu moj Canossa1 gde se moram odreći svojih ekstremnih nazora pred istom onom omladinom koja me je nekad između 1880. i 1890. učinila svojim barjaktarem? Znam dobro svoj položaj, znam dobro da me većina profesora preklinje kao zavodnika omladine, a da su me se i roditelji studenata plašili kao samog sotone. 1 Zamak u severnoj Italiji

80

Osim toga ovde sam stekao i lične neprijatelje, pravio dugove pod okolnostima koje su bacile rđavo svetlo na moj karakter; tu stanuje svastika Popovskog sa suprugom i oboje su bili spremni da mi ugledom koji uživaju u društvu stvore još više neprijatelja. Osim toga tu stanuju i rođaci koji su me se odrekli, zatim prijatelji koji su me u nevolji napustili i postali mi neprijatelji. Ukratko, to je najgore izabrano mesto, to je pakao, sazidan umetničkom logikom i božanskom oštroumnošću. Ovde moram isprazniti čašu do dna i sediniti omladinu s razljućenim Silama. Pukim slučajem kupio sam moderan ogrtač s pelerinom i kapuljačom — mrkosmeđe boje — što naliči na mantiju franjevaca. Dakle, vraćam se u Švedsku nakon šest godina progonstva u pokajničkom ruhu. Oko 1885. bio je u Lundu osnovan studentski savez nazvan »Stari mladići«, a njihovi su literarni, naučni i socijalni interesi dolazili do izražaja zbog svog »radikalizma«. Njegov se program priključivao modernim idejama, bio je prvo socijalistički, zatim nihilistički, da konačno završio s idealom sveopšteg satanizma i dekadencije. Iznenada me potražio njihov vođa, najhrabriji od svih, koji je više godina bio moj prijatelj i kojeg nisam video već tri godine. Odeven kao i ja u mantiju, samo sive boje, ostareo, omršavio, kukavnog izgleda, ispričao mi je svoju istoriju. — I ti dakle? — Da! Gotovo je! Kad mu ponudih čašu vina odbio je, jer je postao umeren i vise ne pije vino. — A »stari mladići«? — Pomrli, propali; filistri primljeni u prokleto dobro društvo. — Canossa? — Canossa na čitavoj liniji! — Mene je, dakle, Providnost ovamo dovela! — Providnost! To je prava reč! — Jesu li u Lundu Sile priznate? — Sile spremaju svoj povratak. — Spava li se noću u Sonenu? — Ne mnogo! Svi se ljudi žale na möru, na stezanje u prsima i lupanje srca. — Onda sam baš na pravom mestu. Upravo to je i moj slučaj! Nekoliko smo sati razgovarali o neobičnom vremenu i prijatelj mi je ispričao nekoliko izvanredno zanimljivih događaja. Na kraju je opisao raspoloženje današnje omladine koja očekuje nešto novo. »Žele neku religiju; pomirenje sa Silama, (to je prava reč) ponovo približavanje svetu nevidljivog. Naturalistička epoha, koja je bila snažna i plodonosna, proživela je svoje vreme. Ne treba je ni kuditi, niti sažaljevati, jer Sile su tako htele. To je bila eksperimentalna epoha, nastojanja koja su dokazala taštinu izvesnih teorija. Bog, nepoznat, razvija se i raste i pravovremeno otkriva. U međuvremenu on prepušta svest samome sebi, kao što ratar prepušta da rastu zajedno kukolj i pšenica dok ne dođe žetva. Svako objavljenje pokazuje ga u drugom svetlu i on svaki put u svom vladanju uvodi ponešto novo, bolju novinu. Religija će se, dakle, vratiti, ali u drugim oblicima, jer je kompromis sa starim religijama nemoguć. Ne očekuje nas epoha reakcije niti povratak ka preživelom, nego povratak ka nečemu novom. — Ka čemu novome? Čekajmo! Na kraju mi je razgovora izletelo pitanje poput strele s neba: — Poznaješ li Svedenborga? — Ne, ali moja majka ima njegova dela, a dogodilo joj se čak i štošta neobično. Od ateizma do Svedenborga samo je jedan korak! Zamolio sam prijatelja da mi pozajmi Svedenborgova dela i on mi je doneo »Arcana Coelestia«.

81

Osim toga predstavio mi je nekog mladog čoveka kojeg su Sile bogato obdarile. On mi je ispričao pustolovine svog života potpuno slične mojima. Uporedivši naše patnje, spoznali smo da ćemo pomoću Svedenborga biti oslobođeni. Zahvaljujem Providnosti koja me poslala u ovaj mali perverzni grad da se tu pokajem i nađem konačni spas.

82

XV

SPASITELJ Kad mi je Balzak u svojoj »Seraphiti« predstavio mog uzvišenog zemljaka Emanuela Svedenborga, »severnog Budu«, naučio me da upoznam evangeličku stranu tog proroka. Sad je to zakon koji me pogađa, mrvi i oslobađa. Jednom jedinom rečju oslobađa se moja duša, nestaju sumnje, nekorisna mudrovanja o umišljenim neprijateljima, »električarima« i vračima... a ta mala reč je: devastatio.1 Sve što mi se dogodilo ponovo nalazim kod Svedenborga: osećaj straha, strepnju, lupanje srca, pojas koji sam nazivao »električnim«, sve je tu. Sveukupnost tih fenomena tvori duhovno »očišćenje« koje je bilo poznato već sv. Pavlu, kao što je to vidljivo iz njegovih pisama Korinćanima i Timoteju: »Ja osudih da se onaj koji je tako činio preda sotoni na mučenje tela, da bi se spasio duh na dan gospodina Isusa« — i »među njima su Himenej i Aleksandar, koje predadoh sotoni da nauče više ne huliti«. Kad sam čitao Svedenborgove snove iz 1744. tj. godinu dana pre njegovih veza s nevidljivim svetom, otkrio sam da je prorok noću trpeo iste muke kao i ja. Ipak najviše me iznenađuje što se simptomi toliko podudaraju da više ne može biti nikakve sumnje o mojoj bolesti. U »Arcana Coelestia« objašnjavaju se zagonetke poslednjih dveju godina s takvom tačnošću da sam ja, dete devetnaestog veka, stekao nepokolebljivo uverenje da pakao postoji, ali ovde na zemlji i da sam ga već i proživeo. Svedenborg mi tumači moj boravak u bolnici sv. Louisa i to ovako; alhemičari su oboleli od gube i grebu sa sebe kraste nalik na riblje krljušti. To je neizlečiva kožna bolest. Dalje Svedenborg objašnjava zašto je u hotelu »Orfila« bilo stotinjak nužnika; oni stvaraju pakao blata. Nalazim tu i dimničara kojeg je videla i moja kćerka u Austriji. »Među duhovima ima i takvih koji se nazivaju dimničari, jer im je lice zaista pocrnelo od dima, a odelo im je mrke, čađave boje... Takav dimničar-duh došao je meni i navaljivao na mene neka molim za njega da bude primljen na nebo; ne verujem, reče, da sam išta počinio, što bi se moglo otuda isključiti. Ja sam poučavao zemaljske stanovnike, ali je pouku uvek sledio ukor i kazna...« Duhovi koji prekoravaju, popravljaju ili poučavaju, pristupaju čoveku uvek s leve strane, idu prema leđima, zatim otvaraju knjigu njegovog pamćenja i čitaju njegova dela, da, čak i njegove misli; jer kad u čoveka prodre neki duh onda prvo zavlada njegovim pamćenjem. Ako duh vidi neko zlo ili nameru da se učini nešto zla, onda ga kažnjava tako da mu zadaje bol u nogu ili ruku (!) ili u blizini želuca, a čini to besprekorno vešto. Neka drhtavica i neka čudna jeza najavljuju njihovo približavanje. »Osim bolova u udovima služe se oni i bolnim pritiskom oko pupka, kao da smo se opasali bodljikavim opasačem, zatim čudnim stezanjem u grudima, koje raste sve do smrtnoga straha; i konačno dugotrajno gađanje prema jelu osim prema hlebu.« Drugi nas duhovi nastoje uveriti upravo protivno od onoga što su kazali duhovi koji poučavaju. Ti duhovi koji se protive, bili su na zemlji ljudi koji su zbog svojih nedela proterani iz društva. Njihovo se približavanje poznaje po buktećem plamenu koji kao da klizi preko lica; njihovo je područje kičma, odakle se šire na sve ostale delove tela. /Taj leteći plamen video sam dva puta i to uvek u trenucima besa, kad sam sve prikaze smatrao samo snovima./ »Oni pripovedaju da ne veruju duhovima koji navodno poučavaju u skladu s anđelima; da ne podešavamo ponašanje prema nauci dobrih duhova, već da živimo u potpunoj slobodi i razuzdanosti, za vlastito zadovoljstvo. Oni se obično pojavljuju čim drugi nestanu. Ljudi znaju koliko oni vrede i slabo vode brigu o njima, ali ipak uz njihovu pomoć uče šta je dobro a šta zlo. Jer do spoznaje dobroga dolazi se upravo putem njegove suprotnosti tj. putem zla. 1 Pustošenje

83

Pojam o nečemu stiče se na taj način da se dobro razmisli s raznih stajališta i na razne načine koliko i kako se to razlikuje od svoje suprotnosti. Čitalac će se setiti ljudskih lica, nalik na antikne mramorne skulpture, koja su se ocrtavala na beloj navlaci mog jastuka u hotelu »Orfila«. O tome kaže Svedenborg: »Dva su znaka po kojima se raspoznaje da su oni /duhovi/ uz čoveka: jedan je starac s belim licem; taj znak govori čoveku neka radi samo dobra dela i neka uvek govori istinu... Ja sam video takvo antičko ljudsko lice... To su lica blistave beline i velike lepote iz kojih istovremeno sjaju iskrenost i skromnost«. /Da ne preplašim čitaoca, namerno sam prećutao da se sve što sam ovde gore citirao odnosi na stanovnike Jupitera. Zamislite moje iznenađenje kad su mi jednog prolećnog dana doneli neku reviju u kojoj se nalazila Svedenborgova kuća na planeti Jupiteru, naslikana od Victoriena Sardoua, Prvo, zašto Jupiter? Kakav čudnovat slučaj! Da li je majstor francuske komedije opazio da leva strana fasade predstavlja staračko lice, ako se posmatra iz dovoljne udaljenosti? To lice nalikuje na onog s mog jastuka! Ali u Sardouovom crtežu ima više takvih slika ljudi nastalih igrom linija. Je li majstorovu ruku vodila neka druga ruka, tako da je stvorio čak i više nego što je i sam znao? Gde je Svedenborg video ta nebesa i paklove? Jesu li to vizije, intuicija, inspiracije? Ne bih to znao reći, ali sličnost njegovog pakla s Danteovim paklom, s grčkom, rimskom i germanskom mitologijom dovodi do pomisli da su se Sile za ostvarenje svojih namera služile uvek sličnim sredstvima. A koje su to namere bile? Usavršivanje čoveka, stvaranje jednog višeg čoveka, »natčoveka« kakvog je nagovestio Niče. Tako se ponovo pojavljuje problem dobra i zla i Taineova moralna ravnodušnost pada pred novim zahtevima. Posledica toga je prihvaćanje demona. Šta su demoni? Čim smo priznali besmrtnost duše, priznali smo i nastavak života mrtvih, koji nastavljaju svoju vezu sa živim. Zli dusi nisu dakle zli, jer im je cilj dobar, i bilo bi bolje da se služimo Svedenborgovim nazivom »duhovi koji popravljaju« nego što se podajemo strahu i očaju. Đavo dakle kao samostalna i bogu jednaka sila ne postoji, a neposredna pojava zla u tradicionalnom obliku mora biti samo zastrašujući znak izazvan Providnošću. Tešite se, dakle, i budite ponosni na milost koja vam je dodeljena, svi vi koje muči nesanica, mora, prikaze, strah od smrti i lupanje srca! Numen adest.1 Bog vas traži! 1 Božanski znak postoji

84

XVI

SETA Zatvoren u malom gradu muza, bez nade da ću otuda izaći, vodio sam strašnu bitku protiv svog najvećeg neprijatelja, sebe samoga. Svakog jutra dok bih šetao nasipom u senci platana, podsećala bi me velika crvena zgrada ludnice na opasnost kojoj sam izbegao i na budućnost koja bi me mogla zadesiti kad bih ponovo oboleo. Svedenborg me je oslobodio od vrača, čarobnjaka, »električara« alhemičara, zavidnika i ludila, razjasnivši mi prirodu straha. On mi je pokazao jedini put ozdravljenja; potražiti demone u njihovom skrovištu, u sebi samome, i tako ih ubiti... kajanjem. Balzak, prorokov pomoćnik, pokazao mi je da je »grižnja savesti slabost onoga koji će opet ponoviti pogrešku, a kajanje je jedina snaga koja završava sve«. Dakle, kajanje! Ali zar to ne znači potceniti Providnost koja me je izabrala za svoj bič; zar to ne znači reći Silama: vi ste loše upravljale mojom sudbinom; vi ste me stvorile da kažnjavam, da rušim slike idola, da budim na pobunu, a tada ste povukle svoju zaštitu i odričete me se na smešan način. Puzati ka krstu i kajati se! Taj neobični circulus vitiosus predvideo sam s dvadeset godina kada sam napisao dramu »Majstor Olaf«, koja je posle postala tragedija mog života. Čemu bedno živeti trideset godina da bismo konačno spoznali ono što smo već pre slutili? Kao mlad bejah iskreno pobožan, a vi ste od mene učinili slobodoumnika. Od slobodnog mislioca načinili ste ateistu, a od ateiste religioznog čoveka. Oduševljen humanitarnim idejama, postao sam glasnik socijalizma. Nakon pet godina doveli ste socijalizam ad absurdum. Sve što me oduševljavalo proglasili ste ništavnim! I pretpostavimo da se posvetim religiji, uveren sam da biste i nju za desetak godina oporekli! O, kako se bogovi šale i igraju s nama smrtnicima! I zato se i mi, svesni podrugljivci, možemo ponekad u najcrnjim trenucima našeg života smejati! Kako možete zahtevati da se uzima ozbiljno ono što je zapravo samo velika loša šala? Isus Hrist, spasitelj, pa koga je on spasio? Pogledajte najhrišćanskije od svih hrišćana, naše skandinavske pijetiste, te blede, bedne, zastrašene ljude koji se ne mogu smeškati; izgledaju poput opsednutih. Kao da u srcu nose demona. I gledajte kako su im vođe kao zločinci završili u tamnici. Zašto ih je njihov Gospod izručio neprijatelju? Je li religija kazna, a Hrist duh osvete? Svi stari bogovi postaju u kasnijim epohama svoje vladavine demoni. Bogovi s Olimpa su postali demoni: Odin, Thor utelovljeni đavo, Prometej-Lucifer lučonoša izopačen je u sotonu. Zar se je — oprosti mi, bože — i Hrist preobrazio u demona? Jer on ubija razum, telo, lepotu, radost najčistije strasti čovečanstva. Ubija vrline: iskrenost, hrabrost, slavu, ljubav, milosrđe! Sunce sja, svakodnevni život teče svojim tokom, buka rada osvežuje duh. I tada se budi hrabrost pobune, izazivajući upućujemo sumnje prema nebu. A kad padne noć, nastupe tišina i usamljenost, tada oholost prolazi, srce jače lupa, a prsa se stežu! Skačemo kroz prozor, sakrivamo se u živici, tražimo lekara i nekog ko će deliti postelju s nama! Uđite noću ponovo u svoju sobu i tamo ćete naći nekoga; on je nevidljiv, ali vi osećate njegovu prisutnost. Idite tada u duševnu bolnicu, potražite lekara. On će vam govoriti nešto o neurasteniji, paranoji, strepnji i sličnom, ali vas nikada, nikada neće izlečiti! Kuda dakle, da krenete svi vi koji noću lutate ulicama i željno čekate da opet grane sunce? Mlin svemira, božji mlin, postali su poslovični. Jeste li čuli zujanje u ušima slično šumu vodenice? Jeste li u noćnoj samoći ili čak na dnevnom svetlu opazili kako uskrsavaju jedna za drugom uspomene prohujalog života? Sve greške, svi prestupi, sve ludosti teraju vam krv u glavu, znoj na čelo i jezu u kostima. Još jednom proživljavate svoj život od rođenja do dana današnjeg; još jednom

85

patite sve ispaćene jade, ispijate još jednom sve gorke čaše koje ste tako često ispijali; raspinjete svoj kostur, jer mesa više nema da biste ga ubili; spaljujete dušu, jer vam je srce već opepeljeno. Vi to znate! To je mlin Gospodnji što lagano melje — ali sitno i okrutno. Smleveni ste u prah i smatrate da je to kraj. Ali ne — sve počinje iznova, morate još jednom proći kroz mlin! Budite srećni! To je pakao ovde na zemlji, kakav je spoznao Luter, koji smatra posebnom milošću biti samleven na ovoj strani neba. Budite srećni i zahvalni! Šta da se radi? Poniziti se? Ali ako se ponizite pred ljudima, probudićete njihovu oholost; smatraće se boljim od vas, bez obzira na to kako veliko bilo njihovo bezakonje! Dakle, poniziti se pred bogom! Ali zar nije uvreda poniziti Najvišeg od običnog posednika plantaže koji vlada svojim robovima? Moliti se! Kako? Prisvajati sebi pravo da ulagivanjem i puzanjem utičete na volju i sud Gospodnji! Tražim boga, a nalazim đavola! To je moja sudba. Ja sam se kajao i postao bolji. Prestajem piti i dolazim uveče oko devet sati kući da bih popio čašu mleka. Soba je puna sa hiljadu demona koji me vuku s kreveta i guše pod pokrivačem. Ako pak dolazim kući pijan iza ponoći, spavam kao anđeo i budim se ujutro jak poput mladog boga i spreman da radim kao kažnjenik na galijama. Izbegavam žene, a nezdravi me snovi noću uznemiruju. Prikrivam se da o prijateljima mislim samo dobro, poveravam im tajne i novac; uskoro me izdaju. Otmem li se nekom izdajstvu, uvek sam ja onaj koji strada. Nastojim voleti ljude, zatvaram oči pred njihovim manama i s bezgraničnom strpljivošću prelazim preko njihovih kleveta i prostota; jednog dana postajem njihov saučesnik. Ako se povučem iz nekog lošeg drustva, odmah me spopadnu demoni usamljenosti. Tražim li bolje prijatelje, nalazim najgore. Pobedim li svoje zle strasti i dostignem li izdržljivošću do izvesnog spokojstva, osećam neko samozadovoljstvo koje me uzdiže iznad mojih bližnjih. A to je smrtni greh, to samoljublje, koje se odmah sveti i kažnjava. Kako objasniti činjenicu da svako vežbanje vrline rađa neki novi porok? Svedenborg to pitanje rešava navodom da su poroci kazne nametnute čoveku po nekoj višoj zapovedi za njegove grehe. Tako su, na primer, vlastoljubivi osuđeni na sodomski pakao. Pretpostavimo li da je ta teorija istinita, onda mi moramo podnositi naše poroke, a isto tako i grižnju savesti, i radovati se tome kao što se radujemo kad na blagajni platimo svoje dugove. Dakle, tražiti vrlinu, znači tražiti beg iz tamnice i njenih kazni. To je hteo reći Luter u 39. članku svog spisa protiv rimske bule, u kome objavljuje »da duše u čistilištu greše bez prestanka, jer traže pokoj i žele izbeći muke«. Isto tako u članku 34: »Boriti se protiv Turaka nije ništa drugo nego opirati se Bogu, koji nas Turcima kažnjava za naše grehe«. Jasno je, dakle, da su »sva naša dobra dela smrtni gresi« i da »svet mora biti kriv pred Bogom i da niko ne može biti pravedan bez milosti«. Patimo, dakle, braćo, ne nadajući se od života ni jednoj jedinoj istinskoj životnoj radosti, jer mi smo u paklu. I ne optužujmo Gospoda kad vidimo da pate naša mala, nevina deca. Niko ne zna zašto pate, ali Božja nam pravednost daje naslutiti da ispaštaju grehe pre svog dolaska na svet. Radujmo se našim mukama kao naplaćenim dugovima i smatrajmo da je milosrđe što ne znamo iskonske uzroke našim kaznama.

86

XVII

KUDA IDEMO? Šest meseci je prošlo, a ja još uvek šetam gradskim nasipom, bacam pogled prema zgradi ludnice i motrim plave linije dalekog mora. Otuda iz daljine, doći će novo doba, nova vera o kojoj sanja svet. Sumorna je zima pokopana, polja se zelene, drveće cvate, a u vrtu opservatorije peva slavuj. Zimska tuga još uvek nam tišti duše, jer smo doživeli toliko kobnih događaja, toliko nerazjašnjivih doživljaja da su čak i najneverniji postali nemirni. Nesanica je sve veća i veća, duševne bolesti sve češće, vizije gotovo svakodnevne, zbivaju se prava čuda. Nešto se očekuje. Posetio me neki mladi čovek. — Šta da učinim da bih noću mirao spavao? — Zašto? — Zaista ne znam reći, ali spavaća soba mi je leglo groze i sutra ću iseliti. — Mladi čoveče, ateisto i realisto, ali zašto? — Kad sam juče noću otvorio vrata svoje sobe i ušao neko me uhvatio za ruku i tresao me. — Neko je, dakle, u vašoj sobi? — Ma ne! Kad upalim svetlo, nema nikoga. — Mladi čoveče, postoji neko ko se ne vidi pri svetlosti sveća! — Ko je to? — Nevidljivi, mladi čoveče! Jeste li uzeli sulfonal, bromkalijum, morfijum, kloral? — Već sam sve iskušao. — I nevidljivi se ne povlači? Ali, dobro, vi biste hteli noću da mirno spavate i tražite od mene sredstvo za to. Čujte, mladi čoveče, ja nisam ni lekar, ni prorok, ja sam stari grešnik koji okajava svoje grehe. Ne tražite, dakle, ni propovedi ni proricanja od ubogog grešnika, koji jedva ima dosta vremena da sam sebi propoveda. I ja sam patio od nesanice i proganjanja; borio sam se ukoštac s nevidljivim i konačno opet stekao i san i zdravlje. Znate li kako? Pogodite! Mladi je čovek pogodio i oborio oči. — Pogodili ste! Idite u miru i spavajte dobro!

Da, ja moram ćutati i pustiti da pogađaju, jer onog trenutka kad bih počeo propovedati, okrenuli bi mi leđa. Neki me prijatelj upita: — Kuda idemo? — Ne bih znao reći. Mene, čini mi se, put krsta void natrag ka veri mojih otaca. — Katolicizmu? — Mislim da je tako! Okultizam je odigrao svoju ulogu utoliko što je naučno tumačio čuda i demonologiju. Teozofija, preteča religije, preživela je nakon što je ponovo uspostavila poredak sveta. Karma će postati bog, a mahatme će se razotkriti kao pomlađene Sile, kao duhovi koji popravljaju (demoni) i kao demoni koji podučavaju (inspiriraju). Budizam, koji ceni mlada Francuska, proklamirao je odricanje od sveta i provodio kult patnji koji vodi ravnim putem golgoti. Što se tiče nostalgije koju osećam za majku crkvu, to je dugačka priča koju bih rado ukratko ispričao. Kad je Svedenborg učio da nije dopušteno napustiti veru otaca, mislio je na protestantizam, koji znači izdaju majke crkve. Ili bolje rečeno, protestantizam je kazna nametnuta varbarima sa severa, protestantizam je progonstvo, vavilonsko ropstvo. Ali čini se da je blizu povratak u obećanu zemlju. Veliki napreci koje katolicizam čini u Americi, Engleskoj i Skandinaviji, naveštavaju sveošte imenovanje, pri čemu ne smemo zaboraviti grčku crkvu koja je već pružila ruku Zapadu. San socijalista o ponovnom stvaranju ujedinjene države Zapada, ali obuhvaćene u jednom duhovnom smislu! Molim vas samo, nemojte pomisliti da me političke ideje vuku natrag ka rimskoj crkvi; ne, ja nisam tražio katolicizam, on se uvukao u mene nakon što me godinama progonio. Moje

87

dete, koje je protiv moje volje prešlo na katoličku veru, pokazalo mi je lepotu kulta koji je od samih svojih početaka bio i ostao čist, a ja sam uvek više cenio kopiju a ne original. Dalji boravak u zemlji mog deteta pružio mi je prilike da se divim velikoj iskrenosti religioznog života. Dodajmo još moj boravak u bolnici sv. Louisa i konačno moje doživljaje poslednjih meseci. Nakon što sam ispitao svoj život, koji me je kovitlao poput nekog prokletnika iz Danteovog pakla, otkrio sam da moje postojanje nije imalo nikakve druge svrhe nego da budem ponižavan i okaljan. Odlučio sam da sam istupim pred svog krvnika i da sam započnem sa svojim mučenjem. Hteo sam živeti usred patnji, nečistoće i smrtnog straha i spremao se zatražiti posao bolničara u pariškoj bolnici Freres Saint-Jean-de-Dieu. Ta mi je pomisao pala na pamet 29. aprila, posle susreta s nekom staricom u koje je glava ličila na mrtvačku lobanju. Kad sam došao kući, našao sam na stolu otvorenu »Seraphitu«, a na desnoj je strani drvena treska pokazivala ovu rečenicu: »Činite za Boga ono što biste hteli činiti za svoje častoljubive namere; ono šta biste činili kad biste se posvetili nekoj umetnosti; šta ste učinili za nekoga koga ste voleli više nego njega; ili ako ste išli za kakvom tajnom ljudske nauke! Nije li Bog nauka sama...« Posle podne su stigle novine »L’Eclair« i — kakav slučaj! — u tekstu je dva puta spomenuta bolnica Freres Saint-Jean-de-Dieu. 1.maja prvi put sam čitao Peladanovo jelo »Kako se postaje čarobnjak«. Peladan, meni do tog dana potpuno nepoznat, svladao me poput oluje, i u moj je život svečano i pobedonosno ušla objava višeg čoveka, ničeovog natčoveka, s njime i katolicizam. Da li je taj »koji treba doći« došao u liku Peladana? Je li on pesnik, mislilac, prorok, ili moramo još čekati nekog trećeg? Ne znam, ali kad sam kroz ta predvorja stupio u novi život, počeo sam 3. maja pisati ovu knjigu. 5. maja posetio me jedan katolički sveštenik, konvertit. 9. maja video sam u pepelu kamina Gustava Adolfa. 17. maja sam čitao u Paladanu: »Oko hiljadite godine bilo je dobro verovati čarolijama; danas, na domaku dvadesetog stoleća, posmatrač dolazi do zaključka kako neke individue imaju neku fatalnu sposobnost da onome ko ih vređa nanesu nesreću. Uskratite li mu molbu, prevariće vas ljubavnica; naneseš li mu zlo, razbolećeš se: sve zlo koje mu hoćeš učiniti vraća ti se dvostruko. Ali, slučaj će razjasniti tu neobjašnjivu povezanost; slučaj je dovoljan za determinaciju modernoga.

18. maja Čitao sam spis o samostanu Beuron od Danca Jörgensena, koji je prešao na katolicizam.

20. maja Došao je u Lund neki prijatelj kojeg nisam video već šest godina i nastanio se u istoj kući gde i ja stanujem. Kako sam samo bio uzbuđen kad sam saznao da je i on upravo prešao na katolicizam! Pozajmio mi je katolički molitvenik (svoj sam izgubio pre godinu dana), i kad sam ponovo čitao himne i latinske crkvene pesme, opet sam se ugodno osećao.

27. maja Nakon niza razgovora o majci crkvi napisao je moj prijatelj pismo u neki belgijski samostan i zamolio mirno utočište za pisca ove knjige.

28. maja Šire se glasine da je Anniet Besan prešla na katolicizam. Još čekam odgovor belgijskog samostana. Kad bude štampana ova knjiga, morao bi stići i odgovor. A onda? Šta onda? — Nova igra bogova koji se glasno smeju dok mi lijemo vruće suze?

Lund, 3. maj — 25. jun 1897.

88

EPILOG

Dovršio sam ovu knjigu uzvikom: »Kakva obmana, kakva je žalosna obmana taj život!« Zatim sam nakon daljeg razmišljanja uvideo da je ta rečenica nedostojna i precrtao sam je. Međutim, neodlučnost nije prestajala i ja sam se utehu našao u Bibliji, da bih došao do žuđenog razjašnjenja. I tako mi je dala odgovor sveta knjiga ukrašena proročanskim vrlinama više od ijedne druge: »I okrenuću lice svoje od tog čoveka, i učiniću od njega poslovičan primer i iskoreniću ga iz naroda svojega, te ćete saznati da sam ja gospodin.« »I ako bi se prorok prevario, te rekao što ja gospodin prevarih onoga proroka, dići ću svoju ruku na njega i istrebiću ga iz naroda svojega Izraela«. To je, dakle, moj život: znak, primer, drugima služi za uzor; priča koja treba pokazati ništavnost slave i časti; priča koja treba objasniti omladini kako se ne sme živeti; priča kako sam se smatrao prorokom, a sada sam razotkriven kao hvalisavac. I sada je Večiti zaveo tog lažnog proroka, da istupi i govori, i lažni se prorok ne oseća odgovornim, jer je igrao ulogu koja mu je bila nametnuta. Ovde je, braćo, jedna ljudska sudbina među tolikim drugima, i priznajte mi sada, braćo, da život čoveka može zaista biti — velika obmana! Zašto je pisac ove knjige bio kažnjen na tako izuzetan način? Pročitajte Mysterium koji prethodi tekstu knjige. Taj je Mysterium napisan pre trideset godina, pre nego što su pisci bili poznati heretici nazvani »Stedingh«. Papa Grgur IX ekskomunicirao ih je 1223. zbog njihove sotonističke nauke. »Lucifer, dobri bog, prognan i svrgnut od drugih vratiće se kad uzurpator, nazvan Bog, svojim bednim vladanjem, svojom okrutnošću i zbog svoje nepravednosti — bude prezren od ljudi i kad se sam uveri u svoju vlastitu nesposobnost.« Ko je knez ovoga sveta kad je osudio smrtnike da greše, a vrline kažnjava krstom, lomačom, nesanicom i morom? Osvetnik kome smo predani zbog naših nepoznatih ili zaboravljenih zločina koje smo počinili na nekom drugom svetu! A ko su ti Svedenborgovi duhovi kojima je svrha da ljude čine boljima? Anđeli čuvari koji nas čuvaju od zlih duhova? O, kakva vavilonska zbrka! Sveti Avgustin je izjavio da nije mudro sumnjati u postojanje demona. Toma Akvinski je navestio da demoni prouzrokuju oluje i gromove i da bi ti duhovi mogli poveriti svoju moć rukama smrtnika. Papa Ivan XXII žali se na nedopuštene zahvate svojih neprijatelja, koji su ga tako mučili da su iglama probadali njegove portrete. (Urok). Luter misli da sve nesreće, kao što su prelomi kostiju, provale, izbijanje požara, kao i većina bolesti, potiču od đavola koji se na taj način zabavljaju. Nadalje Luter iznosi mišljenje da su izvesni ljudi već na ovome svetu našli svoj pakao. Nisam li dakle, smišljeno okrstio svoju knjigu »Inferno«? Ukoliko čitalac posumnja u iskrenost mog pesimizma, neka pročita moju autobiografiju »Sin služavke« i »Ispovest jednog ludaka«. Čitalac koji bi ovu knjigu smatrao izmišljenom, neka uporedi moj dnevnik koji sam vodio dan za danom od 1895. A ova je knjiga samo prerađeni i sređeni izvod iz tog dnevnika.

www.skripta.info