`

FREE WEB MAGAZINE

ДЕЦЕМБАР 2011 | 3

impressum

МИ, ЖУРНАЛИСТИ

бесплатни web магазин

децембар 2011.

број 3, година I

излази месечно

Уредник / Дизајн: Стефан Јањић

Подршка: www.kszimpressum.com

садржај

Српски фудбал у офсајду Милена Вилотијевић

3

Прајд поноса Леа Радловачки

4

Скокови у неизвесност Иван Ковачевић

6

Још увек волим Милица Савић

7

Скакавци на шаховској табли Милена Бига

8

Женска интуиција никад не греши Нина Пећинар

11

Саздан од светлости Виктор Скоко

12

Разоружана сила Стефан Јањић

13

Летопис из „осмице“ Јелена Мрђа

14

Пламен равнице Бојана Делић

16

Од Сомбора до Новог Сада Бојан Петровић

17

Клавир у Брижу Борис Џинић

18

Може ли се журналистика студирати без такмичарског духа? Током

претходних месец дана вежбање новинарских жанрова показало нам је да

смо окружени сјајним и креативним људима, занимљивим идејама,

замислима... Много је добре енергије. Али - много је и људи. Шездесет!

Помножите то са четири студијске године. Онда додајте генерације које су

већ завршиле факултете. Не заборавите и колеге са Београдског и Нишког

универзитета. Ту су и приватни факултети, разне новинарске школе, али и

студенти српског језика, књижевности, страних језика... Сви они

представљају реалну конкуренцију у послу који је данас толико популаран.

Нема места за седење. Нема времена за губљење. Морамо пронаћи своје

место. Зато БРАВО за све колеге које ажурирају, анализирају, бележе,

беседе, блогују, бришу, вежбају, вичу, говоре, желе, записују, знају, зову,

интервјуишу, испробавају, истражују, коментаришу, контактирају,

концентришу се, купују, куцају, лекторишу, маштају, могу, напредују,

насловљавају, објављују, памте, питају, пишу, планирају, подвлаче, позивају,

помажу, понављају, превазилазе, преправљају, проналазе, раде, разговарају,

размишљају, растављају, скитају, скицирају, склапају, смеју, снимају,

стилизују, траже, труде се, трче, упоређују, уређују, уче, хоће, читају...

Померањем једног камена можете покренути лавину.

Нека децембар испуни ваша очекивања.

МИЛЕНА ВИЛОТИЈЕВИЋ

Поразом против Хондураса, фудбалска репрезентација Србије окончала

је лошу 2011. годину, у којој смо имали прилике да гледамо све, осим

правог фудбала. Било, не поновило се.

После доброг почетка квалификација за Европско првенство 2012,

уследила је серија неуспеха која је кулминирала у мечу против

Словеније. Недостатак воље, жеље, снаге, једном речју срамота, а

толико смо веровали. Свако ко је бар пет минута гледао ту утакмицу

могао је да види да нам ништа није ишло за ногом. Бесмислено је

истицати кривце понаособ, криви су сви: од савеза, преко тренера, па

све до последњег резервног играча на клупи. Пораз као пораз и не би

толико болео да су фудбалери Србије оставили срце на терену, дали све

од себе. Сасвим супротно томе, имали смо утисак да они не знају ни

зашто су тамо, да једва чекају да судија одсвира крај да се агонија

прекине. Међутим, испоставило се да је крајем тог меча права агонија

тек почињала. Она и даље траје, а крај јој се ни не назире. Највећа

срамота је то што су Словенци у меч ушли мотивисанији, иако нису

имали ни шта да изгубе, а ни шта да добију. Тужно, јако тужно. Не

можеш да дочекаш почетак утакмице, бескрајно верујеш у чудо, у

пролазак, као да ти од тога зависи живот и на крају једно велико

ништа.

Да све то буде још горе репрезентацију напусте два играча од којих се

то најмање очекивало. Дејан Станковић, капитен, стуб тима, велико

име српског фудбала, да оде на овакав начин и онда када је

репрезентацији најгоре. То се не ради тако. Немања Видић, ко би рекао..

После трагично промашеног пенала и критика, само тихо „довиђења“.

Можда смо веровали у празно, можда је ово њихов максимум, можда од

овога даље ни не желе. После свега то је једини закључак који се сам

намеће.

Овакав исход је мало ко очекивао, али, ето, ту смо где смо, повратка

нема. Фудбалској сцени у Србији су потребни људи који ће бити у

стању да носе терет грба репрезентације. У овом периоду такав је био

тек по који. До краја 2011. године остаје нам да се надамо да ће на чело

репрезентације доћи човек који зна шта му је чинити како би ствари у

нашем националном тиму кренуле на боље, мада након свега овога,

имамо право да сумњамо у то...

То је управо онај осећај када те у истом тренутку бомбар-

дује више емоција – бес, туга, страх, смех. Када поново по-

станеш свестан сурове стварности и оног трачка шаренила

које је довољно да помислиш да није све тако црно.

Признајем, велики сам скептик када су у питању наши,

домаћи филмови, али сам решила да одгледам нови филм

Срђана Драгојевића, „Парада“, и просто сам остала без

текста! Толико сам била одушевљена, пре свега темати-

ком, начином на који је све представљено, дозом реалнос-

ти и искрености, начином (не)прихватања дате ситуације,

глумцима и глумом, да сам морала да сачекам да ми се

утисци слегну. И сад кад се сетим одређених сцена, наје-

жим се као да сам поново пред огромним филмским плат-

ном одличног сценарија. Једноставно – фантастично!

Пре него што сам преломила и отишла у биоскоп да

одгледам поменути филм, чула сам свакакве критике. Али,

нико није конкретно аргументовао зашто му се „Парада“

свидела или не. Е, а онда сам ја села у „врућу столицу“

сметнувши с ума да ипак могу бити и разочарана.

Међутим, срећа је била на мојој страни, а ја сам била на

страни дргжкжх блја, љрдж злјж ог влиг бге лбежна ка овг.

Како и зашто може некоме да смета нечија љубав?! Мис-

ле да је другачија од „нормалне“? Воде се клишеом да је

„Бог створио Адама и Еву, а не Адама и Стеву“?! Окачите

Библију мачку о реп! То што је та књига више читана од

неке историјске у којој се спомиње да је хомосексуалност

била нормална појава, чак и пожељна, да ли то значи да

она треба да нам представља прави пут у животу, а не то-

леранција, љубав, срећа и мир? Људски морал је отишао

дођавола!

Наравно, не морате се сложити са мном. Само, знајте да

моје мишљење није проистекло након што сам одгледа-

ла филм. И, без обзира на то на чијој сте страни, топло

(што би се каз'ло) вам препоручујем да га погледате.

Филм не пропагира ни једну страну; чиста слика и при-

лика нашег друштва, нашег искривљеног менталитета и

изопаченог ега. Сами смо лешинари своје „судбе“.

Не дајем ни ја претерану подршку хомосексуалцима за

такво окупљање, мада их донекле разумем и зато, могло

би се рећи – подржавам. Мжнзл, иницијатор шетње хомо-

сексуалаца Београдом (кога одлично глуми Горан Јев-

тић) је рекао битну ствар. Парафразираћу у облику

цитата: „Зар не могу ни један дан поносно да прошетам

својим градом?“ И заиста. Зар сви противници ЛГБТ по-

пулације (лезбејке, гејеви, бисексуалци и трансродне

особе) не могу бар тај један дан да „искулирају“ и пусте

блигокг мгдгнчжкг (како их најчешће описују погрдним

именима) да мирно и с млклолй прошетају улицама Бео-

града? Зар јавна окупљања нису дозвољена?! У нечијим

главама је само насиље дозвољено... Пљачкају Најкову

продавницу у центру јер им баш смета што се вијају

дугине заставе улицом! ►

Лепо је приказано у филму како противници могу постати до-

бри пријатељи. Упркос ратовима и мржњи која је раздвајала

четнике од усташа, балија и шиптара, људскост је преовладала.

То је било немогуће схватити и прихватити... Али, Лжйрк (лик

којег је представљао феноменални Никола Којо), учесник рата

деведесетих, вођа клуба борилачких вештина, велики онбгкда

и мапнжлпа који „мрзи“ све оне који нису као он, тј. нису

онакви какви би „требали“ да буду – успео је да надмаши

границе и прихвати све што није нормално. Он је слика и

прилика праведног и моралног понашања без обзира на слику

коју на почетку филма даје о себи. Има пријатеља и усташу и

балију и шиптара. На крају се спријатељио и са хомосексуал-

цима. Прихватио је разлике. Опет парафразирам: „Па, ви сте

скроз нормални. Јест' да волите да имате односе са особом ис-

тог пола, али сте добри људи“, рекао је Лимун Радйжир (Милош

Самолов), Мирковом дечку.

Наравно, не би све тако бајно било да жена није умешала прсте!

Наиме, Лимун треба да се ожени Бжогнзлй (Христина Попо-

вић), али жели „сељачку“ свадбу док његова вереница жели не-

што отменије и, наравно, много скупље. Како то и у америчким

филмовима бива, организатор венчања је геј; у нашој холивуд-

ској верзији, то је Мирко. Биса, жена и по, истерује своје жеље до

краја и тиме има велики удео у Лимуновом толерисању раз-

личитости.

Али, да вам ја не бих препричавала филм, надам се

да сам рекла довољно толико да вас заинтригирам

и наведем да погледате „Параду“ и сами донесете

свој суд о истој.

Само, запамтите да смо сви различити али ипак

људи. И, докле год нам не ради неко нешто лоше,

немамо ни разлога да било кога мрзимо.

Ширите љубав и мир!

Не стварајте две Србије које се мрзе (-Мирко пред

првим покушајем одржавања „Параде поноса“,

2009. године.)

Будите толерантни и поносни због тога!

ЛЕА РАДЛОВАЧКИ

mojtakozvanisvet.blogspot.com

Парада

Филм „Парада“ говори о групи геј активиста који по-

кушавају да организују параду поноса у Београду.

Радмило (35) и Мирко (30) су срећан геј пар, али је

њихов живот у Србији прилично тежак. Свакодневно

се сусрећу са нападима хомофобичне средине. Мир-

ко је, међутим, геј активиста и његов сан је да органи-

зује први Прајд у Београду. То је готово немогућа

мисија. У 2001. години, покушај организовања параде

поноса угушен је у крви. Деценију касније, ситуација

није много боља: националистичке и неонацистичке

организације припремају масакр у случају организо-

вања нове Параде. Када полиција одбије да обезбе-

ђује скуп, они се обраћају групи криминалаца из бив-

ше Југославије, међу којима је и Лимун, власник

агенције за обезбеђење и ратни ветеран.

Филм је сниман у Србији, Хрватској и Македонији, а

неколико кадрова су и оригинални снимци са бео-

градске Параде поноса из 2010. године.

Сценарио и режија: Срђан Драгојевић; Улоге: Никола

Којо (Лимун), Милош Самолов (Радмило), Христина

Поповић (Бисерка), Горан Јевтић (Мирко), Горан На-

војец (Роко), Дејан Аћимовић (Халил), Тони Михај-

ловски (Азем), Наташа Марковић (Ленка), Младен

Андрејевић (Ђорђе), Реља Поповић (Вук)...

ИВАН КОВАЧЕВИЋ

nasavglas.blogspot.com

ричамо о правој музици. Некој

попут блуза. Још боље некој која личи на

џез. О музици где импровизација и ин-

струментално умеће доминирају. Тамо

где глас никако не може да надомести

незнање у вези са инструменталним де-

лом. Ипак, ова музика без гласа уопште

не вреди. И то не било чијег, него гласа

једног јединог слушаоца.

Пошто је јасно о каквој се музици ради,

остаје нам да видимо како се та музика

слуша, и који су услови за то? Пожељан

је мрак, не баш много људи. Ово читајте

само у случају да желите да је разумете.

Може и доста људи да буде укључено у

то, али се онда губи драж, и сва је прили-

ка да ћете погрешно разумети све. Једна

особа је сасвим довољна. Саксофониста,

ни мање ни више.

Једноставно је, не сме се допустити да

било шта или било ко смета и прави

буку. Јер, ако се чује и најмањи шум, та

музика губи свој смисао. Губи га утоли-

ко што онда постаје немогуће демаски-

рати мрак који окружује саксофон, а са-

мим тим видети и израз лица тог саксо-

фонисте као и покрете истог. Анализи-

рање сваког покрета понаособ може до-

принети схватању намере тог музичара,

али и предвиђању даљег тока компози-

ције.

Сигурно делује веома страшно фокуси-

рати се на нечије руке и лице, али се то

исплати. По енергичности затварања

очију се може видети уживање у ствара-

њу те музике, као и емоције које навиру

сваким новим тоном. Та музика неретко

тера на плач, али сваки пут измами ос-

мех. У томе је ваљда и њена лепота.

Дакле, само отворите очи и посматрајте

мрак. Полако ћете почети да назирете

силуету саксофонисте, а убрзо ћете

осетити и његове емоције. Тешко је, али

не и немогуће.

После одређеног времена, када постане-

те сигурни у оно што чујете, видите и

осетите, пустите глас. Учините то дело

савршеним. Наравно, завршавање тог

дела никако не може бити крај, то може

бити само почетак једне савршене жи-

вотне антологије.

Нека неко упали светла,

јер желим да и ти видиш.

Немој да ме жалиш!

Немој да се стидиш!

Проплакала сам више него

када кише падају.

Сада желим да се моје очи

нечему надају.

Мој живот се преокренуо,

али ја и даље живим свој сан.

Да, истина је, прошла сам кроз све,

сваки пут сам чула те речи две,

те речи ВОЛИМ ТЕ.

Сваки пут сам ударила у зид

и болело је јако, али неће више тако.

ДОБРОДОШЛИ У МОЈУ ИСТИНУ!

ЈА ЈОШ УВЕК ВОЛИМ,

ЈОШ УВЕК СЕ НАДАМ!

У тами ове среће помислим на тебе.

Очи те траже...

Покушам да умирим себе и упитам се

да ли све оне лепе речи још увек важе?

Толико сањам, а не би требало.

Срце се у пусте жеље упустило.

Толико патим, а очи ћуте,

у овој бистрини ноћи се муте.

МИЛИЦА САВИЋ

Око мене срећни гласови

стапају се у ову важну ноћ.

Мене срце вуче теби...

Нема те... Зовем у помоћ!

Топлину руке твоје да осетим

продисала бих.

Сваки наш тренутак оживео би...

Тражим те у милионима свих које

и не познајем,

али твоје усне на мојима осећам,

препознајем...

Како је љубав рана која боли!

Како рана дише, како јако воли!

Како рана дише кад ти види лице

суво, страно лице уморне луталице...

Осећам бол, а ипак те волим.

Не питај разлог, јер не знам рећи.

Можда ћу временом...

Ма, ништа од тога!

ВОЛЕЋУ ТЕ И ДАЉЕ

И ТО СРЦЕ НЕ МОЖЕ ПОРЕЋИ

и једно колективно „Уууу(а)“ које је про-

пратило део текста из позоришне пред-

ставе ,,Скакавци“ Биљане Србљановић,

изазвало је полемике између признате

драмске списатељице и оних који су тим

,,Уууу(а)“ дефинисали тренутно стање

ствари у држави са једне, и ђака Карло-

вачке гимназије, из чијих је уста спорно

,,Уууу(а)“ изашло, са друге стране.

Бранећи своју, али и част и углед најста-

рије школе у Србији, поред оних који су

присуствовали извођењу представе ре-

дитеља Дејана Мијача у Југословенском

драмском позоришту, огласио се и вели-

ки број бивших ученика и професора

Карловачке гимназије.

,,Монолог јунакиње коју сматрају глупом

поздравили смо једним, помало навијач-

ким ,,Ууу“ јер је напокон „спустила“ мужу

који је, током читаве представе омалова-

жава.“ рекла је Софија Мерц, матурант-

киња поменуте гимназије и додала да

нема места за погрешно тумачење овог

геста.

Са друге стране, Биљана Србљановић је

нагласила да ,,Уууа“ које се, по њеним

речима, јасно чуло, осликава метастазу

једног друштва, све младе генерације,

,,златна јаја деведесетих“ које су од ро-

ђења учена да мрзе сваког ко није једнак

међу једнакима. ,,Има петнаест година, а

мрзи све: шиптара, педера, курву издај-

ничку. а у ствари, највише себе.” изјави-

ла је она.

Професорка, уједно и бивша ученица ове

установе, Драгана Белегришанин Закић

тврди да ни у једном моменту у току или

после извођења поменутог позоришног

комада нико није причао о слојевима

политичке конотације у склопу пред-

ставе, нити их је примећивао. ,,То су

деца. Нормално је да им у тим годинама

више пажње привуче сцена са помало

непримереним додирима брата и сестре

него прича о Косову, како то тврде они

који су касније уперили прстом у њих.“

,,Ако се узме у обзир просек средњошколаца у Србији, свих оних који

јесу навијачки настројени и држе се приче о Косову о ком не знају

ништа, ова прича, нажалост, има смисла, али у овом контексту не

можемо да причамо о томе, јер није било тако.“ изричита је Закићева

која је напоменула да јој је изузетно жао што је, и након што су се

многи потрудили да разјасне овај неспоразум, све остало погрешно

протумачено.

Полемисање се наставило и у данима који су следили. Док су се Кар-

ловачки ђаци бранили чак и речима да су свесни да нису достојни да

показују непоштовање према великанима наше сцене, да им то и

није била намера и да су пуни утисака на путу до куће причали о

мислима и емоцијама које је у њима сама представа пробудила,

оптужбе које се односе на све средњошколце и малолетнике наста-

виле су да стижу на њихову адресу.

Соња Костић Рамић, професорка српског језика и књижевности која

се, као неутрални посматрач укључила у расправу, истакла је да се

не би усудила да на такву представу води своје ученике, свесна

ситуације у којој се, већ дужи низ година налазимо. „Сви ми знамо

шта Карловачка гимназија представља у нашем народу. Њени ђаци

не шире мржњу, не пропагирају насиље нити било кога вређају. Да је

нека друга школа водила своје ученике на поменуту представу ко

зна какве би њихове реакције биле. Недопустиво је да их неко блати

јавно, а да све притом, заиста делује као неспоразум.“ изјавила је

Рамићева.

Славица Шокица, директорка Карловачке гимназије, није желела да

се изјашњава поводом дешавања које је обележило последње дане

октобра истичући како је све то „врло малициозно.“ ►

На другој страни, подстакнута бројним коментарима, још

једном се огласила Србљановићева: ,,Карловачку гимна-

зију никада нисам именовала, нити сам се обраћала било

којем колективу. Наставак полемике поводом једног очи-

гледног инцидента, који, ма колико се трудили да га пред-

ставите безначајним, а својим изјавама потврђујете су-

протно, видим као сасвим немогућ. Све ово ме потпуно

превазилази!“

Да ли је перцепција на две стране толико различита да би

прича могла да добије епилог на суду, како се спекулише у

оквиру колектива гимназије, или ће се све завршити у

складу са старом народном „тресла се гора, родио се миш“,

остаје да се види.

На крају, ако се занемаре ставови обе стране, остаје пита-

ње- како је уопште дошло до овога? Да ли је у питању

безазлена ствар или је ово проблем, не само Србије, већ и

читавог Балкана? Да ли нам се сервира прича из прошлос-

ти како би се занемарили стварни проблеми данашњице?

Да ли онај иза кога не стоји политичка странка има право

гласа? Да ли заиста живимо у времену кад је херој убица а

кучка издајничка она која нам је то саопштила? Да ли су,

они на којима свет остаје, заиста толико невини? И,

колико су чисти умови малолетника, али и оних који од

њих стварају људе?

У новембру, представа ,, Скакавци“ имаће своје стото

извођење на сцени Југословенског драмског позоришта,

где се, у режији Дејана Миљача изводи од 2005. године.

МИЛЕНА БИГА

КУЦ-КУЦ Само поштар куца двапут. Питам се шта тражи у

осам ујутро. Устајем из кревета и некако успевам да

допузам до врата. Мамурна од претходне ноћи. Било ми

друштво да прославимо мој нови стан. Нисам се ни

уселила, а већ сам спржила нов тепих жаром из наргиле.

„Видим да ће неко да се весели овог викенда, ево

изволите“, рече поштар и предаје ми бордо коверат са

златном машном и некаквим штрасом. Прва ствар која ми

је прошла кроз главу и пре него што сам помислила да се

неко удаје/жени, а нисам имала представу ни ко би то

могао да буде, била је да онај ко шаље апсол-јебено-лутно

нема укуса.

И била сам у праву. Обоје немају укуса. Мој бивши који

жени дотичну, и она која воли Гранд параду и „црно и

златно“. Морам признати да сам била помало шокирана.

Кад пре? Тек су три месеца заједно. Вероватно је трудна.

Било како било, уследио је шок број два. СМС од Ненада:

„Сутра вече правим момачко вече, волео бих да дођеш“ Ха,

момачко вече код бившег. Мислим да неће моћи. Шта ћу ја

тамо? Можда мисли да ћу да изводим стриптиз за њега и

његово друштво. Како год, ја тамо не идем! Била сам код

фризера, купила сам нову хаљину, урадила нокте и, ево,

управо се шминкам и крећем код Ненада. Било је јаче од

мене. Никад нисам била на момачким забавама, поготово

код бивших момака. Повела сам Ему са собом.

Одушевљено је прихватила позив, јер је знала да ће тамо

бити све сами снобови па да их мало испросипа, у свом

стилу.

ДИНГ-ДОНГ Врата отвара Андреа (Ненадова вереница).

„Муа-муа, драга, добродошла! Изгледаш врхунски, као и

увек.“ Ово је било у фазону „врхунски – али твој бивши

мене жени, изволи седи, једи и пати“. Мислим се – какво је

ово момачко вече? Уопште није као у филмовима, хоћу

кући. Шта ће она ту, требало би да је код куће и држи

краставце на лицу. Долазим и до срећног младожење који

шири руке, грли ме, а потом његова рука завршава испод

мог струка. Благо ужаснута, обраћам му се: „И даље си

свиња. Само овај пут радиш то на шармантан начин.

Срећан брак“. „Још вечерас имам пуну слободу, то ми је

поклон од жене, тако да – ако си заинтересована, можемо

на балкон да попричамо“, рече Ненад уз менидобрознат

осмех. Смркло ми се пред очима. Знала сам да је грешка

што сам дошла.

Балкон. Ненад и ја. Била сам нервозна, нисам желела да

нас Андреа види, примитивна је, помислила би свашта.

Извирујем ка дневној и видим њу и њене френдице како

играју и циче као да их неко плаћа по децибелу. Гледам у

Ненада који ме гледа и не трепће и вероватно мисли о

томе како ће да ме клепи, а да нисам ни свесна: „Знаш,

Андреа је савршена, али фали ту нешто. Није као ти. Ако

бисмо могли само вечерас да будемо заједно. Молим те.“

Мислим. Мислим. Мислим. Нешто ми говори, ајде

пристани, адреналин-авантура. Стара ја би пристала

сигурно. Али нова ја му шапуће: „Какав си ти и шта ти све

фали, Андреа је премија за тебе.“ Пољубац у образ за лаку

ноћ и достојанствен одлазак са забаве. Ко зна зашто је то

добро. Исправка: ја знам. Да је био добар, не би био бивши.

Срећно, младенци!

НИНА ПЕЋИНАР

Плгигдж опнашкж, пгшзж, йрзлй мнжпжокрпж, нгчж пжхг,

кгнаерйкг, же ропа кгкахнањгкжх ж хиадка егйља, цнка ж

пвнда ж вгпан ожикж. Кнвкжз. Ргаиклоп огнвжна бли, гиад

жопжкозр р лчжйа орекжй ж кгрйжвгкжй. Сркцг јг овг, ежйа

рбжца, пад оайл вгнлвапклћа ж ордбжка жознлјг дак.

Седео је на повећем окер картону новог модела LG LCD телеви-

зора. Испод себе имао је и парче стиропора видно одломњеног

од већег парчета. Чинило се да је обучен у 7 или 8 уништених,

прљавих џемпера и дуксева, а од сваког од њих се видео бар сан-

тиметар. Уместо пертлама, ципеле је везао искрзалим и разву-

ченим парчетом најлонског белог канапа. На глави му је била

накриво набачена тегет избраздана капа са наопачке окренутим

знаком мачке у скоку. Била је недеља и продавница покрај које

се налазио била је зарешеткована. Седео је леђима наслоњен на

храпави жути бавалит зид продавнице, испреплетаних кошчатих

прстију шака на стомаку, ногу испружених на тротоар између

којих се налазила пластична чинија ружичасте боје. Пресликане

боје био је и његов последњи и највидљивији џемпер. Био је

чађав у лицу од прљавштине и дугог животарења по улицама.

Жмурио је и нешто мумлао или шапутао себи у проседу коврџаву

браду. Нехајно би отварао крваве очи фиксиране на масу пролаз-

ника. Био је у некаквом трансу и бунилу полусна. Сањао је...

Овдг јг плижзл игмшг. Бли лдагкап кггдг даигзл. Иеа. У

мнлшилопж. Бге млгигда оадаљгња ж гадлопж љрдж лдглнг

шпл мнлблдр члвгза ж млкло њгглв зал ојајкж овжнгмж блдгд

рбжцг. Джвка ижца бгиа злја лмгп гниг ж мнрдајр лойгх. Нж

пайкжцг, кж ќгиапа. Нж джвлпа, кж гиадж. Чжопжх шаза ж

жебнжјакг бнадг. Очжјр пайкжх, вапнгкжх шжнлй лпвлнг-

кжх. Плклвл джвжх. Гигда ж вждж. Пнжйгћрјг ж влиж. Пнжча

гиаокл ж љрдж га чрјр. Сйгјг ог. Бгиж ербж окадкж ж ожпж. Кал

да кгбл кжзад пайкл кжпж ожвл кжјг кж бжил. Иджижчак

пнаг евгедаклг йлйгкпа ж оркчгвлй блјлй йгда лзрмак дак..

ачуо се гласан, вазудхопарајући удар метала о

метал, као какав чекић о наковањ. Човек се прену.

Снажно отвори влажне очи и угледа човека у са-

тенском капуту који је спустио кованицу у розу

зделу. Очију црвених од беса и згађених од живо-

та, кроз распарене зубе промумла: 'Хвала сине'. Из

дна преостале душе, сваком сузом непримећеном

и свом својом проклетом прљавом кожом, тајно и

срамотно, зрачио је вапајном мржњом према чове-

ку који му даје хлеб за још један дан у тамници.

Тад промумла нешто, уз гримасу зажмури и поно-

во пође у лов на светлост...

ВИКТОР СКОКО

Свакодневни манифести новинарског непознавања

правописа и стилистике јасан су доказ да је "седма

сила" доспела у стадијум разоружавања. Медији ства-

рају нови језик: анархичан, бирократски, англохоли-

чарски, лишен укуса и мере.

Неписменост не зна за границе: јавља се у свим меди-

јима и шири се као епидемија. Телевизија "Хепи" еми-

тује вести чији кајрон не познаје дијакритичке зна-

кове. Тако станица са националном фреквенцијом даје

себи за право да редукује број графема и да ствара

нови, СМС језик. Посмртне почасти треба одати и слову

"Đ", од ког су се бројни новинари опростили и замени-

ли га диграфом, те се презиме најбољег тенисера света

све чешће пише "Djoković".

Одбору за скрнављење језика прикључује се и колум-

ниста "НИН"-а који доследно замењује јгн и јг и’, али и

"Политика" која има сопствене методе транслитера-

ције. Неретко се у нашим најстаријим дневним нови-

нама појављују енглеске речи исписане чистом ћири-

лицом.

Када се појави нова телевизијска емисија, најважнији

задатак је набавка довољне количине плексигласа. Ка-

да се тај сложени задатак обави, преостаје да се у сту-

дио постави полугола водитељка која, упркос годи-

нама рада, није одмакла даље од питања "Шта нам

ново спремате?"

(Писац Зоран Живковић дао је веома духовиту

опаску на тај рачун: Питање "Зоране, шта нам

ново спремате?" најчешће чујем од оних који још

ништа старо од мене нису стигли да прочитају).

Суфицит плексигласа на телевизији "Пинк"

изнедрио је и емисију "Добро вече Србијо", чија

ауторка има звање новинара, бестселер-писца и

професора књижевности. Једино јој недостаје

зарез испред вокатива у називу емисије.

Савремени језик медија служи се правилом по

коме је важније како нешто звучи него шта

значи. У жељи да импресионирају, новинари по-

стају покретни аутомати страних речи и израза.

Тако неретко настају бомбастичне конструкције

без икаквог смисла, помпезне небулозе које

имају улогу да "ништа" заодену у "нешто". Јасно

је да се без страних израза не може, али треба

имати осећај за меру и знати границу изнад које

њихова употреба постаје неоправдана и смешна.

Новинари треба да буду познаваоци и чувари

језика и доброг стила. У противном су исто што

и пекар без брашна, рудар без крампа, хирург

без скалпела. Разоружана сила.

●●●●●●●●●●●●●●●●●●●●●●●●●

●

●●●●●●●●●●●●●●●●●●●●●●●●●●

●

СТЕФАН ЈАЊИЋ

stefanjanjic.blogspot.com

Седим у „осмици“, срце ми поскакује, колико због тога

што ћу га видети, толико и због турбуленција кроз

које пролазимо, а канда ми и се и желудац узјогунио,

али то највише од глади. Гледам кроз прозор, напољу

сивило, људи привијају јакне уз себе како би се

одбранили од упорног ветра који им вијори косе, и

већ замишљам мирис хране која ме чека у мензи. Из

доколице, радозналости, или чега већ проучавам

своје сапутнике... Поглед ми пада на жену до мене и

посматрам је: Црне чизме са „пачијим кљуном“,

кариране звонцаре од неког грубог штофа, какве се

не носе ваћ једно пола века, наранџасти капут,

излизана ташна, шарена марама на глави... И мислим

у себи: „Господе, да ли ова види на шта личи... Па како

може то да навуче на себе?! Све јој боје лепо стоје... И

која је фора са марамом?!“...

А онда, као да ми је прочитала мисли, иако сам се

трудила да је што неупадљивије посматрам, окренула

се ка мени... Боже, како ме је погледала! Огромним

плавим очима, пуним неке сете и туге, као да на њој

лежи неко тешко, претешко бреме.. Као да су се све

бриге света свалиле на њена крхка плећа... И схватам

да има свега тридесетак година... И схватам да је лепа,

да је јако лепа, и тако тужна, и тако детиње тужна, а

опет тако стара... Срећа, па је „осмица“ напокон

пристала на стајалиште... Да су нам погледи били

спојени још који тренутак, пропала бих у земљу од

срамоте. Идем полако ка мензи и не осећам ништа. Ни

ветар, ни хладноћу. У том тренутку, гадим се људи, а

највише себе. И схватам како смо ужасни. Халапљива,

егоистична, себична ђубрад. Сви, у неком тренутку,

без изузетака.

Убијамо своје комплексе и досаду коментарисањем

других људи, о којима ама баш ништа на знамо.

„Хахаха, види ова што је упарила боје..“, „А види ову

што фура кинеску копију Луј Витона“... „Или ова што

носи јакну какву сам ја носила у трећем основне!“...

Да, признајем, прва сам од свих то помишљала,

делила са другарицама, бедно, себично, непромиш-

љено коментарисала, поредећи себе са њима, поди-

жући своје самопоуздање... Ма, врага! Које самопоуз-

дање?! Тиме што ћу се смејати некоме о коме не знам

ништа! Па можда њени или његови родитељи немају

новца да јој купе ишта боље! Можда и нема родитеље!

Као да тај неко није свестан у каквом времену

живимо, да смо робови трендова, неке квази моде,

западњачких норми... Побогу, можда је она жена из

аутобуса нечија мајка, која се одриче свега да њена

деца не би била предмет таквог исмевања! Како само

умемо да будемо плитки...

И не верујем кад ми неко каже да никада није помис-

лио на тако нешто! Да никада није уздизао себе туђом

бедом! Да му никада највећи животни проблем није

био то што ће куповина осмог пара чизама бити

одложена за следећу недељу, или што је баш јуче

купио нове фармерке, па сад нема новца да купи нови

модел! А нека самохрана мајка тамо ради преподне

као нечија кућна помоћница, а увече чува туђу децу

док њена сопствена седе у трошној собици, ишчеки-

вајући читав дан своју преморену мајку, која ће их и

поред целодневног ринтања загрлити пуна љубави и

нежности, и похвалити их што су били добри у шко-

ли. И онда ће та иста мајка лећи у кревет, мислећи о

томе како да преживе наредни дан, и онај тамо, и онај

тамо...

И срце јој буде пуно кад помисли како ће на крају

месеца своје малишане да обрадује прекопотребним

ципелицама, а ако нешто претекне, можда успе да им

купи и нове торбе за школу... Нема везе, њена јакна

коју је купила још док је ишла на факултет, издржаће

и ову зиму, иако је цибзар покварен, а џепови

исцепани.. Нема везе њој је добра... Њој је најбоља

докле год су њени мали анђели срећни и докле год

имају све што им треба, ако већ не све што желе...

Људи умиру од глади! Сваки дан, сваки минут... А ми

размишљамо о томе како морамо под хитно да наба-

вимо нови телефон, или да купимо трећу јакну иако

смо једну набавили прошле године... Нема везе, сад су

другачије у моди... А морамо бити боље од других...

Морамо увек бити проклето бољи! И не помишљамо

да наши родитељи можда лежу у кревет са истим

мисима као та сирота, замишљена мајка... Замишљена

сад, у овом тексту, али сигурно веома реална негде

тамо...

Морала сам да напишем ово, да поделим са неким...

Тешко ми је, осећам се као последњи скот, и питам се

„Када смо изгубили душу? Када смо постали такви

нељуди?“... Кажу, Бог је велики, све види и све пра-

шта... Јесте, велики је и верујем да ће се све то врати-

ти... Што смо посејали, пожњећемо једном... Али, бра-

ћо драга, у нашем себичлуку нам ни Бог не може

помоћи... Сами смо на свету у тој борби... Борби про-

тив неког исконског семена зла које је посејано изгле-

да у сваком човеку...

ЈЕЛЕНА МРЂА

БОЈАНА ДЕЛИЋ

Аутобус се кретао према Новом Саду. Кроз главу су ми пролазила разна сећања и маштања, али

и озбиљни планови. Одсутно сам гледала кроз прозор како бих бар на трен изгубила из мисли

које су ме мучиле тада. То се до сада увек показало као добра тактика. Мирна равница, поља

сунцокрета, кукуруза или жита и залазак сунца, призор који смирује.

Овог поподнева залазак је више изледао као пламен који продире кроз облаке. Пробала сам да замислим

како Сунце сада изгледа. Из тог маштања препао ме је густ облак дима који се протезао пред нама.

Равница је горела. Већина стрњишта и кукурузишта била су у разузданом пламену. Иако је закон

пољопривредницима забранио паљење стрњике и предвидео вишемилионску казну за такав прекршај,

бачки атар је горео и то без једне једине особе која би контролисала ватру. Мада, као да би неко могао да

контролише пожар који би се ширио по остатку атара или оближњем шумарку.

Осећала сам се као у средњем веку када су освајачи палили села, куће, поседе и имања како би

покорили сељане. А сада човек то ради свесно. И то зашто? Зато што му је тешко да истањира или

преоре или на било који други начин обради земљу и спреми је за следећу сетву. Како неко то

може да уради природи од које, очигледно, живи и он, али и већина наше земље.

И као да ужаса није доста, као да слика није довољно страшна, ватра се ширила на суву траву дуж пута.

Из пламена истрча нешто малено сиво. Зечић је спас од ватре потражио на друму. И не знајући да јури у

сигурну смрт, излетео је пред камион. Бришући рубом рукава сузе, трудила сам се да останем прибрана и

скренувши поглед на своје дланове, вратила сам се својим мислима, сећањима и сањарењима.

Кад се човек одлучи да крене на пут из Сомбора према Новом Саду, може да

изабере да ли ће ићи аутобусом или возом. Воз је, наравно, јефтинији, али да ли је

бржи и тачнији? Са сигурношћу могу да тврдим да није.

Железнице Србије су чудо? Код њих, како кажу, ништа није сигурно.

Наравно, ако се ипак одлучимо да кренемо возом, можемо уколико имамо среће да

су неки од малобројних возова у функицији. И ако јесу, кренете тако од Сомбора

према Врбасу, наравно поподне нема дирекне линије него се мора преседати.

Следи вам „труцкање” у народу познат по имену „сиви метак” (шинобус) или се

мање труцкате „Лепом Бреном“ (у моторном возу), али у сваком случају вам

треба сат и по времена до Врбаса.

Када стигнете тамо, имате шта и да чујете: „Путнички воз из Суботице, Бачке

Тополе, Врбаса за Змајево, Степановићево, Кисач и Нови Сад, касни у поласку 60

минута!” Гле, које изненађење, зар је то уопште чудно? Они који иду овом

релацијом, већ су навикли на то.

И тако, не преостаје вам ништа друго или да уђете у

полухладну чекаоницу, седнете и радите бог зна шта како

бисте прекратили време. Или да останете напољу, по

хладноћи, стојите и цупкате како бисте се угрејали и на

станици нешто „паметно” видели. Срећа ваша је ако наиђете

на познаника и тако у причи скратите време.

Но, након тих 60 минута стигне воз, ви уђете, а оно

места нема. Ништа, сада следи стајање до Новог Сада,

а то је само 45 минута мало бржег труцкања. Јер

пруге су у Републици Србији толико дотрајале, да

возови иду највише, ако имате среће, 100 километара

на сат.

И када стигнете на крајње одредиште, запитате се,

„Мени је од Сомбора до Новог Сада требало три и по

сата за непуних 100 километра. Па колико би ми

требало да сам ишао негде даље? Да ли бих у Јапану

толико путовао да сам исао на исту раздаљину?”

БОЈАН ПЕТРОВИЋ

Не умем да свирам, а волео бих.

Не умем ни да гледам како бих желео.

Дирке клавира су тако мистичне, једноставне, пуне дима.

Зашто желимо тугу?

Она нас спаја овакве какви смо?

Идемо сами далеко, а ни једно познато лице не сретнемо.

Где су боје сиве, блатњаве и умазане. Слуђене.

Као и ми сами, ако се нађемо случајно у Брижу.

Свет је бео освануо јутрос.

Таквог сам га видео кроз ролетне.

Биле су тако обојене, тако беле, моје руке у маглу пружене.

Стари мост само је седео над каналом, гледао ме,

само гледао. А није могао ни реч да изрекне.

Кад ће нас однети ове боје?

Кад ће доћи тренутак да их стварно видимо,

само онакве какве постоје?

Нема ли у томе неке поезије?

Кад је Сунце нестало?

Убио га јесам, али мој бол само магла гута.

Немир осваја моје стегнуто грло.

А кад ће све време да пусти на видело?

Да заборави на кулу у центру Брижа?

Где сам ја остао, и стојим још, сам.

Дирке и даље плутају горе-доле,

течно.

Привлачно. Знају како да опију.

Да убеде.

Да си ти тај кога оне траже.

Дивно је слушати их,

тако мистичне, једноставне, пуне дима.

БОРИС ЏИНИЋ

UTORKOM OD 18.00 DO 19.30