I / 2013

БРОЈ 3

БЕСПЛАТНИ ЕЛЕКТРОНСКИ МАГАЗИН

СТУДЕНАТА ЖУРНАЛИСТИКЕ

ЈАНУАР 2013.

БРОЈ 3 / ГОДИНА II

ИЗЛАЗИ ЈЕДАНПУТ МЕСЕЧНО

facebook.com/zurnalisti

Главни и одговорни уредник

Стефан Јањић

[stefan.janjic@gmail.com]

Заменици главног уредника

Борис Џинић

[boris.dzinic8@gmail.com]

Наташа Шару

[saru@zrlocal.net]

Дизајн и лектура

Стефан Јањић

Фандрејзинг

Мирјана Спремо

Арт директор

Горан Јеросимовић

Редакција

Софија Борковић

Милутин Вујичић

Милош Вукајловић

Милица Ђилас

Александра Живковић

Оља Јојкић

Душан Ковачевић

Тајана Пијановић

Виктор Скоко

Милош Стојановић

Исидора Филипов

Последње две цифре у броју 2013 не треба да плаше сујеверне. Више

од симболике броја 13 треба да их брине чињеница да се он симбо-

лично поклапа са годишњом стопом инфлације у Србији. Јавни дуг је

достигао 60% националног БДП-а, а незапосленост критичних 22,4%.

Задужујемо се 140 евра у секунди, и то под каматним стопама какве

би банка понудила човеку на самрти, у страху да никада неће успети

да врати дуг.

Ипак, оптимизам и даље живи. Захваљујући новогодишњим жељама,

патетичним, наивним, али и довољно слатким да се прогутају. Захва-

љујући Балашевићевим стиховима, декорацији свих празника, у којима

осмех постаје лајтмотив. Захваљујући шљаштећим украсима који се

због два празника не скидају ни по два месеца. Захваљујући „Кока

колиној“ реклами као веснику свега наведеног. Захваљујући серијама

идиличних назива: „Породично благо“, „Срећни људи“, „Бољи живот“...

Све док те одјавна шпица ове последње не отрезни оним хладним

„али шипак!“: „нешто ипак ту не штима - живот није лото...“

^

(лат. praemium) - награда; у спољној трговинској политици помоћ коју

држава даје у облику увозних и извозних премија; главни згодитак у

лутријским вучењима.

Према подацима социјалних служби, најмање хиљаду деце у Србији

преживљава захваљујући испруженој руци и самилости пролазника.

Девојчица са слике вероватно не би знала да прочита слоган са

рекламе. И да зна, вероватно га не би разумела. А кад би га разумела,

вероватно би се само насмејала... С.Ј.

фотографија // Јелена Пајић

02. Објектив / Уводник

Импресум

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

03. Излог

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

04. Међувреме

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

06. Други о нама

24. 10 завршница за

памћење

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

26. Највећи изазов је

хомогенизација тима

16. Стране инвестиције:

оправдања и заблуде

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

18. Дурљива ћуд размажене

миражџике

08. Nomen est omen (Име је

предзнак)

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

10. Амбасадори на

неодређено време

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

12. Када кажем Србија, чујем

добру музику

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

14. Споља јадац, изнутра

гладац

20. Дуги тајм-аут пред друго

полувреме

21. Који новогодишњи

програм?

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

22. Твитер и медији: профит

на рачун поузданости

28. Прича може да промени

живот, не и планету

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

31. „Кад сване дан“ је шамар

равнодушнима

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

34. Минути за памћење: 5

најбољих метал албума 2012.

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

36. Рецензије

38. Човек који је спасао свет

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

39. Осамдесете из нафталина

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

40. Суочавање

41. Пустаре

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

41. Не псујем

Нова већина у Скупштини општи-

не Бач формирана је преласком

једне одборнице из СНС у ДС.

Међутим, напредњаци нису до-

зволили новој већини да одржи

састанак у згради Општине, те су

ови били приморани да први део

седнице одрже на тргу, а да

напослетку затраже и помоћ је-

дне приватне агенције за обез-

беђење како би ушли у зграду.

/////////////

58.914

4

просечна зарада у Србији у динарима ”

Ако народ не може да живи боље, неће моћи ни влада.

Ивица Дачић председник Владе Србије

04 /

У општини Пландиште ће поред

постојећа четири службена језика

(српски, мађарски, румунски и

словачки) бити уведен још један -

македонски. У овој општини живи

око 900 Македонаца, што их чини

најбројнијом националном ма-

њином у Пландишту.

Омладински пројекат „Лучани у

срцу“ посвећен деци оболелој од

дијабетеса проглашен је најбо-

љим волонтерским пројектом у

Србији за 2012. годину. Награда

се додељује поводом Међународ-

ног дана волонтера.

Сви смештајни капацитети надо-

мак планине Ртањ били су попу-

њени уочи смака света који је био

предвиђен за 21. децембар. За

Ртањ се везују бројне легенде о

мистичној енергији и ванземаљ-

цима, те је било много туриста

који су веровали да ће их ова

планина заштитити од апокалип-

се. Странаца није било, ако се

изузму бројне новинарске екипе.

Према истраживањима компаније

„Дунав минералс“, у околини Ме-

двеђе утврђене су минералне ре-

зерве бакра од 800 хиљада тона и

злата од 78 тона. У наредне две

до три године вршиће се додатна

истраживања, након чега је могу-

ће отварање рудника.

///////////////////////////////////////

//////////////////////////

////////////////////////////////

////////////////////////////////

Гран при 18. Фестивала ауторског

филма припао је Мигуелу Гомешу

за остварење „Табу“. „Као комби-

нација естетике немих филмова,

документарних филмова и бајки,

ово је дубоко личан, смео, дир-

љив и, коначно, јединствен филм“

писало је у образложењу одлуке.

////////////////////////////

Данска је најскупља земља за жи-

вот у оквиру Европске уније. Ис-

траживање Статистичког бироа

ЕУ показало је да су цене произ-

вода и услуга у Данској 44% веће

од европског просека. Са друге

стране, Бугарска је најјефтинија.

//////////////////////////

31.544 погинулих цивила

у сукобима у Сирији ” Сирија је годину почела са сукобом, завршава је у рату.

Бан Ки Мун генерални секретар УН

Некадашњи бразилски и фран-

цуски репрезентативци у фудбалу

Роналдо и Зидан одиграли су у

бразилском Порто Алегреу тради-

ционални меч против сиромаш-

тва. Зидан је том приликом про-

гнозирао да ће управо Бразил

освојити наредни Мундијал. Своје

предвиђање заснива на, како ка-

же, дугој традицији, индивидуал-

ном квалитету и младим надама

попут Нејмара и Лукаса Моуре.

Председник Јужноафричке репу-

блике Џејкоб Зума критиковао је

своје сународнике који покушава-

ју да опонашају белце - не само

посветљивањем боје коже, већ и

бољим односном према животи-

њама него према људима. Зума

сматра да је поседовање кућних

љубимаца део белачке културе.

Разорни тајфун Бофа однео је жи-

воте 620 становника Филипина.

Повређено је 1.500 људи, а пет

милиона је расељено. Недељу да-

на касније, исту групу острва на

„Пацифичком ватреном прстену“

погодио је и земљотрес јачине 5,6

степени по Рихтеру.

//////////////////////////

/////////////////////////////////////////////////////

/////// ////////////////////////////////////

„САД се противе свакој измени

граница на Балкану“, рекао је

амерички амбасадор у Тирани

Александер Арвизу. Он је осудио

националистичку реторику ал-

банских политичара којом се на-

говештава стварање такозване

„Велике Албаније“.

/////////////

Северна Кореја лансирала је ра-

кету са метеоролошким сатели-

том, што САД, Јужна Кореја и Ја-

пан тумаче као испробавање ба-

листичке технологије којом би ус-

коро могли да буду погођени ци-

љеви у континенталном делу САД.

Лансирање ракете осудио је и Бан

Ки Мун.

//////////////////////////////////////////////////////////

05 /

и их једеш, а они те гледају - тако се у Русији

шале на рачун генетски модификоване хране.

Србији, ипак, није до шале: забрана ГМО која је

тренутно на снази може да поквари односе са

САД, а такође да доведе и до затварања врата СТО

(Светске трговинске организације). Поборници приро-

дне хране из Србије на сва звона проклињу етапе које

је Србија прошла на путу ка СТО и прихватању Codex

Alimentarius. То је списак прехрамбених стандарда који

подразумева, између осталог, и високи ниво хормона

раста у месу. Еколози наводе случај осмогодишње

девојчице из Београда код које је управо због тих

хормона прерано почело полно сазревање и јавила се

превелика маљавост. Низ стручњака тврди да се, осим

оваквих проблема, могу очекивати и рак груди или

простате (зависно од пола и узраста).

У Србији постоји јак отпор према ГМО. „Овом храном

желе да стерилишу нашу нацију“, говори за „Глас Ру-

сије“ извршни директор „Еколошког покрета Новог

Сада“ Никола Алексић: „Србија већ сада има проблема

због илегалног увоза генетски модификованих органи-

зама. 350 хиљада брачних парова већ овог тренутка

има проблема са зачећем. То је монструозно! О броју

пораста малигних обољења нико у Србији не сме ни

да говори. Тај податак се крије као најстрожа тајна.“

Већ две деценије научници широм света говоре о ште-

тности ГМО. Русија у том смислу није изузетак. Доктор-

ка биолошких наука, међународни стручњак за еколо-

шку и прехрамбену сигурност Ирина Јермакова сматра

да се при стварању ГМО користе технологије које нису

до краја проучене, те због тога таква производња не

може бити безбедна: „У својим истраживањима сам

додавала генетски модификовану соју у храну лабора-

торијским мишевима. Занимало ме је шта ће се дого-

дити са потомством. Више до 50% мишева је умирало

током прве две-три недеље, а остали се нису развијали

и многи нису могли имати потомство. Потом су слична

истраживања била спровођена и на другим институти-

ма Русије на мишевима и хрчцима, а резултат је био

исти: неплодност.“ По мишљењу Ирине Јермакове,

можда ће бити могуће користити ГМ храну у будућно-

сти, када се развију софистициране технологије. За

сада је то обични експеримент на људима - примећује

експерт.

„Око ГМ хрене се води и трговачки рат, а ту се сред-

ства не бирају - од полуистина до превара“, сматра

Вадим Лебедев. И заиста, данашња тема не тиче се

само екологије, већ и економије. Један од главних

лобиста ГМ хране у Србији је МК Група, која представ-

ља компанију Monsanto, највећег произвођача ГМ

семена на свету. Извршни директор „Еколошког по-

крета Новог Сада“ Никола Алексић сматра да је уво-

жење ГМ семена у Србију својеврсни вид стварања

економског ропства: „Ми имамо семенске куће које су

познате и руском тржишту, попут Научног института за

ратарство и повртарство и института Земун поље. Уко-

лико би се дозволио увоз генетски модификованих се-

мена, ова два института би се затворила. Преко пет

хиљада људи би изгубило радно место. Ми бисмо по-

стали економски зависни од Монсантовог семена. Мо-

рали бисмо Монсанту да издвајамо најмање 180 мили-

она евра годишње, и још да будемо зависни од њих.

Само је у Индији преко 200.000 фармера (од 530 ми-

лиона, колико их има), извршило самоубиство, јер их

је Монсанто увео у дужничко ропство“

Као што је познато, укидање забране генетски моди-

фиковане хране један је од услова за учлањење у

Светску трговинску организацију. Београд је одавно

навикао на бескрајне „мораш“ и „дужани си“. У Србији

се већ шале да смак света овде није наступио јер

држава није испунила услове за Апокалипсу. Како је

недавно приметио Константин Арсеновић, заменик

председника ПУПС: „Постоји могућност да се држава

заштити од ГМ хране онако како су то урадиле неке

земље чланице ЕУ. За ово је неопходно изабрати

јединствену националну стратегију, која у Србији, за

сада, очигледно не постоји. ■

ТЕКСТ: ТИМУР БЛОХИН (ГЛАС РУСИЈЕ)

06 /

фо

то: је

лен

а п

аји

ћ

рема глобалној студији „Кантри бренд индекс“ консултантске куће „Фјучр

бренд“ Србија је као бренд на 108. месту од укупно 118 држава које су уче-

ствовале у истраживању. Наша земља је пре годину дана била 97, док је

2010. године била на 84. позицији. Поред бројних параметара који се узимају у

обзир, најважнији фактори који од државе стварају бренд јесу вредносни систем у

земљи, квалитет живота, пословно окружење, културно наслеђе и туризам.

Пројекат брендирања једне државе засигурно је дуготрајан и скуп процес. Међутим,

такво промовисање је од кључног значаја за спољнотрговинске односе, за туризам,

за инвестирање и, на крају, за комплетан развој.

Када је 2006. године Србија постала самостална држава, на Си-Eн-Eну се појавио спот

у ком је Србија представљена кроз најобичније ствари, које има свака друга држава.

У један се кадар сместила чак и црква из Румуније, а порука која се нашла на крају

гласила је ,,Моменти за памћење''. На сајму земаља у Шангају, Србија је представ-

љена симболима са белоруске заставе. У великом музеју новинарства ,,Њузијум’’ у

Вашингтону где су изложене знаменитости из свих земаља, тик уз српску заставу

налази се саобраћајни знак избушен мецима и врата старог полуексплодираног

„Југа“ као сувенир америчког новинара ,,на стражарске дане'' из времена рата у

Босни. Зато слика крви и масакра из тих дана, као и спомен имена Србије у истој

секвенци, остају у вечитој вези. Иста је ствар са призорима у Сребреници и Вуковару.

Без обзира на потенцијално објављивање различитих гледишта на то је ко крив у тим

ратовима, асоцијативна спона „Србија - рат“ се не мења.

Међутим, рат није једина ставка из модерне историје Србије коју су пратили страни

новинари. Коментарисале су се и чувене окто-

барске промене 2000. године, убиство

премијера, пут ка евроинтеграцијама, тра-

гање за хашким оптуженицима, испоручи-

вање Милошевића, Шешеља, Караџића и

Младића, смене власти, неизбежна тема

Косова.

Аутор рада „Анализа основних димензија

имиџа Србије“ Предраг Радојевић каже да

Као држава која нема море, задивљујуће водопаде нити пустиње,

јасно је да Србија туристе привлачи више културним него природним

богатством. Уз то, њу и даље мучи терет асоцијативне споне

„Србија - рат“, као и немило наслеђе прошлости

08 /

СРПСКИ „ЗЛОЧИНЦИ“

У ХОЛИВУДУ

Филмови у којима су Срби

представљени као

негативци

▼

Миротворац

(The Peacemaker)

Филм у коме експерт за

нуклеарно наоружање и

пуковник по Њујорку јуре

босанског Србина Душана

Гаврића, који жели да у

зграду УН подметне атомску

бомбу сакривену у ранцу.

▼

Лов у Босни

(The Hunting Party)

Овај филм режирао је

Ричард Шепар, а главни

глумци, Ричард Гир и

Теренс Хауард, тумарају

Босном у потрази за ратним

злочинцем, Србином

Радославом Богдановићем,

познатијим као Лисица.

се о Србији као о антибренду могло говорити током задње деценије XX века на

Западу, када су њени становници и тада актуелни државни врх сатанизовани на

дневној бази у западним медијима. „Данас ехо те пропаганде још увек струји кроз

покушаје да се Србији и њеним становнцима припише лош имиџ кроз поједине

квазинаучне радове, публицистику, и карактеризацију Срба у неким холивудским

филмовима“, рекао је наш саговорник и додао да постоји и друга страна тог имиџа,

односно да постоји велики број држава које Србију доживљавају као пријтељску

земљу и самим тим на њу пројектују позитивне асоцијације. Посебан „плус“ имиџу

наше државе донео је Вук Јеремић, који је изабран за председника Генералне

скупштине Уједињених Нација. На питање какав имиџ Србија има у иностранству,

Јеремић је за ,,Журнаlист’’ изјавио: „Један од одговора је можда и гласање 8. јуна за

то која ће земља бити на челу Уједињених Нација у 2012/13”.

Иако је кандидатура Ђавоље вароши за једно од нових седам светских чуда 2009.

послужила као одлична промоција наше државе, оно што туристе више фасцинира

јесте културна понуда Србије: „Гуча“, „Егзит“, Кустуричин Дрвенград...

Члан сектора за међународну сарадњу Етнографског Института САНУ, мр Бранислав

Пантовић, објаснио је да је за дефинисање концепта репутације неопходно, пре

свега, дефинисати циљну групу, а затим и жељену слику земље. „Србији је потребна

кампања која не подразумева парцијалност у краткорочним, практичним циљевима,

и због тога не би требало да буде остављена искључиво у рукама владе, већ је нужно

укључити, у зависности од значаја, поједине агенције, организације и институције

науке и културе“, истакао је Пантовић. Како наш саговорник наводи у свом тексту

,,Препознатљивост као добробит у глобализацији'', објављеном у ,,Гласнику Етно-

графског института“ САНУ, битно је да се дефинише стратегија комуницирања, што

може да донесе промену не само слике Србије, већ и промену става саме државе у

односу према питањима глобализације и комуникације на међународном нивоу.

Јасно је да су светски путници којима се Србија ,,нашла на путу'' у мањини у односу

на медије који o њој извештавају широм света. Тако је најједноставније протумачити

пормовисање Србије као (анти)бренда. Колико год странац од пријатеља путника

чуо да је храна у Србији изврсна, а пиво јефтино, због слика насиља и дивљаштва

које је видео путем медија, стрепеће да крочи унутар наших граница. Наравно,

истинита су оба укуса - фантастичан укус сарме, али и опор и горак укус незапосле-

ности, сиромаштва, криминала ■

Дипломатска опсада

(Diplomatic Siege)

Српски терористи заузимају

америчку амбасаду у

Букурешту и траже од НАТО-а

да пусти на слободу извесног

пуковника Петра Војновића.

▼

Анђео освете

(The Fourth Angel)

Главни лик овог филма одлази

у Индију да интервјуише

председника те државе. Због

квара у авиону слетели су на

Кипар, где авион опседају

српски теористи.

▼

У земљи крви и меда

(In the Land of Blood and

Honey)

09 /

ренд. Можда и пречесто употребљавана реч у последњих двадесетак година.

Више није битно да ли је нешто корисно, квалитетно или заиста лепо; битно је

да је „најк“, „ролекс“ или „версаче“. Поставља се питање могу ли и личности

бити бренд. Не као статусни симбол, већ као заштитни знак своје земље и народа.

Есенција успеха, квалитета и вредности.

Тесла, Миланковић, Цвијић, Пупин - незаобилазна су имена у свету науке. Син

православног свештеника Милутина из Лике Никола Тесла, могао је да живот

проведе у благостању, али је изабрао пут усамљеног посвећеника науци.

Међународна јединица за магнетну индукцију названа је његовим именом. Попут

Тесле, и Михајло Пупин је био научник и проналазач у САД, али и професор на

Универзитету Колумбија. Највећи допринос дао је на пољу вишеструке телеграфије,

бежичне телеграфије и телефоније те рендгенологије и елетротехнике. Његово

најважније откриће су били Пупинови калемови за потребе телефоније. Добио је

одликовање Бели орао Првог реда и био почасни

конзул Србије у САД. Једини је Србин који је

добио Пулицерову награду, и то за аутобио-

графско дело „Од пашњака до научењака".

Највећи допринос теоријској науци од Срба

дао је Милутин Миланковић - геофизичар,

грађевински инжењер, климатолог, астроном,

оснивач катедре за небеску механику на Бео-

градском универзитету и светски уважаван науч-

ник. Његова теорија ледених доба, која повезује

варијације земљине орбите и дугорочне климатске

промене математички објашњава ове појмове, а у

науци је позната под називом Миланковићеви

циклуси.

Уредница научних емисија Радио Новог

Сада Дренка Добросављевић сматра да

се брендирањем и брендовима стра-

ховито утиче на осећања људи: „Не

Поставља се питање могу ли и личности бити бренд. Не као статусни

симбол, већ као заштитни знак своје земље и народа. Уредница

научне емисије „Дијалог култура“ Дренка Добросављевић, сматра да

брендирање умова не само да није могуће, већ није ни етички

10 /

АНКЕТА

Мирослав Крстонишић (82),

архитекта

Архитекта сам по струци и

окренут сам природним наукама,

па је зато за мене на првом

месту Никола Тесла. Без његових

изума, цео свет би тренутно стао

и вратио се у 19. век. Читав век је

испред свих других научника.

Рано је отишао у Америку али

сви треба да будемо поносни на

њега, поготово што је увек

истицао своје српско порекло.

Дејан Цветковић (28),

тениски тренер

Можда ћете се изненадити, али

ипак ћу се одлучити за неког ко

није спортиста. Србија има

толико тениских величина

познатих у сваком кутку

човечанстава, да би било

неправедно издвојити само

једно име. Зато мој одговор

гласи - Емир Кустурица. Кад

нечије филмове виде милиони

гледалаца широм света, кад се

престижни фестивали утркују да

он председава жиријем, онда се

име аутора култних филмова

"Сјећаш ли се, Доли бел" и "Отац

на службеном путу" и победника

Канског фестивала само намеће

у вашој анкети.

Татјана Савковић (46),

др пољопривредних наука

Као жена, ипак ћу се одлучити за

припадницу лепшег пола. А онда,

без конкуренције то је - Милева

Марић Анштајн. Наша

Тителчанка и Новосађанка

учинила је да име Србије

постане познато у целом свету

још пре сто година. И не само по

томе колику људску и породичну

жртву је поднела да би Алберт

Ајнштајн достигао звездане

висине, већ првенствено по томе

што је заједно са њим радила на

првим значајним радовима из

теоријске физике.

знам ко би могао да прихвати да живот и дело

Николе Тесле, Михајла Пупина и Милутина Миланко-

вића буду, као што стручњаци за бренд кажу, „део

промишљеног плана“. Осим тога, намеће се питање

да ли они репрезентују сам бренд који ће неко мимо

њих створити или „бренд“ треба да репрезентује

њих?“, упитала је Добросављевићева. „Мислим

да брендирање умова не само да није мо-

гуће, него да није ни етички. Требало би

да се континуирано бавимо наслеђем, да

се о умовима прошлих времена више учи

у школама, да њихова дела буду дигитали-

зована, да она која су на српском буду пре-

ведена на стране језике и обрнуто.“ Она

сматра да ова тема доноси безброј питања:

„Ако је реч о неговању наслеђа, брендирањем

научних великана нећемо надокнадити про-

пуштено. Више бих волела да на новосадској

Градској кући стоји табла о томе кад је и како

Никола Тесла постао наш почасни грађанин,

да на кући у Кисачкој 20 видим натпис о Ми-

леви и Алберту Ајнштајну и потомцима који

су наслеђену кућу поклонили граду, али и

табла на свим објектима које је Михајло Пу-

пин даривао или донацијама помага. Више од брендирања Милутина Миланковића,

волела бих да његове 'Успомене' постану обавезна школска литература, као што је

'Аутобиографија' Михајла Пупина дуго била у САД, а код нас, нажалост, никад.“

Добар глас о Србији светом шири редитељ Емир Кустурица, добитник најпрестиж-

нијих награда из области кинематографије и највишег француског признања у обла-

сти културе - Ордена витеза реда уметности и књижевности. Име Желимира

Жилника везује се за документарни филм и зачетак жанра доку-драме, а често је

награђиван на домаћим и међународним филмским фестивалима. Ако се окренемо

музичком свету, име Горана Бреговића не можемо прескочити. Када је почео да

ствара у етно-духу, ширећи такву музику изван граница Балкана, нико није ни

замишљао да ће пунити хале и стадионе од Русије до Бразила.

Српски спорт и те како може да се подичи светским величинама. Синиша Михај-

ловић свакако је један од њих. Актуелни селектор фудбалске репрезентације Србије

сматра се једним од најбољих извођача слободних удараца на свету. Његов савршен

пун замах и измах левицом школски пример је не само деци него и стасалим

фудбалерима. Раме уз раме са њим је и Немања Видић, популарни капитен

„Манчестер јунајтеда“ и члан идеалног тима света према мишљењу француског

спортског листа „Екип“. Владе Дивац је један од 50 најзаслужнијих људи за развој

кошарке у Европи и члан Куће славних НБА. Кошаркаш је који је као члан

репрезентације освојио многобројне титуле, а након завршетка играчке каријере

постао је скаут Лос Анђелес Лејкерса и спортски директор кошаркашке секције Реал

Мадрида. Активно се бави хуманитарним радом и постао постао амбасадор добре

воље Уједињених нација. А ту су још и Милорад Чавић, Ана Ивановић, Јелена

Јанковић, Драган Стојановић Пикси... али и победник наше анкете (чије сегменте

можете прочитати на маргини), Новак Ђоковић. Најбољи тенисер и спортиста света

у Србији се сматра великим добротвором и патриотом. ■

АНКЕТА

Габриела Живоин (35),

магистар фармације

За мене је Ана Ивановић

препознатљиво лице Србије у

свету. Не само да је сјајна

тенисерка, некадашња број један

на ВТА листи и победница Ролан

Гароса, него је годинама у самом

врху избора за најлепшу

спортисткињу на планети и уз то

амбасадор Уницефа. Где год се

појави шармира држањем и

осмехом, а увек на првом месту

истиче из које земље долази и за

Србију редовна наступа на свим

великим екипним такмичењима.

Жељко Ченгија (56),

таксиста

Конкурениција је велика, али ако

ћемо право - издваја се Новак

Ђоковић. Људи моји, па он је

прошле година званично

проглашен за најбољег

спортисту на свету! Док ви и ја

живимо, вероватно се неће

догодити да неки Србин добије

такво признање. Мој син је лекар

у Норвешкој и чим чују да је

дошао из Србије, одмах му кажу

- Ноле. И стари и млади, за

Новака свако зна.

Зоран Сурла (52),

новинар

Иза бренда стоји назив, успех и

углед. Све те особине могу да се

вежу уз име - Владе Дивац.

Врхуски спортиста, кошаркаш

који је утро пут Европљанима у

најјачкој кошаркашкој лиги на

свету, човек због кога су

амерички телевизијски

коментатори научили Вуково

правило - читај како је написано.

Уз све то, током агресије НАТО

пакта на Србију, без резерве је

стао уз свој народ, кад то уопште

није било популарно. И данас у

целом свету знају за тог

доброћудног дива из Пријепоља.

11 /

ко је бренд нешто што државу чини препознатљивом и другачијом од оста-

лих, онда су српски бренд свакако и фестивали. Они се одржавају широм

земље, а њихова разноврсност одговара поетичној одредници „за свачију ду-

шу“. Број фестивала је тешко утврдити, али је Завод за проучавање културног разви-

тка мапирао 800 најзначајнијих културних манифестација, од чега их је највише у

Војводини.

_ЕГЗИТ_ Егзит је летњи музички фестивал који се одржава од 2000. године на Петро-

варадинској тврђави у Новом Саду. Настао је као револт студената против Милоше-

вићевог режима, а данас понудом добре музике, пропратних културних дешавања и

забаве привлачи велики број домаћих и страних туриста. Егзит је током 12 година

постао један од најпрепознатљивијих брендова Србије, познат широм Европе.

„Ново издање 'Егзита' имаће у потпуности другачији концепт“, истакла је у разговору

за „Журналист“ ПР овог фестивала Јелена Галетин. Промене укључују ћириличну ре-

кламу и „пети дан“ у центру града, јер је примећено да се фестивал отуђио од својих

највернијих посетилаца, тј. Новосађана и других грађана Србије.

На питање о овогодишњем финансирању „Егзита“ нисмо добили одговор. Нису га

пронашли ни многи други, те се овај фестивал нашао на мети напада оних који тврде

да су му финансије нетранспарентне. Потпредседник Владе Србије Александар Вучић

изјавио је да из буџета треба издвојити новчана средства за потребе „Егзита“, буду-

ћи да је он битан за међународну репутацију Србије, али је истовремено истакао да

се мора знати како се новац распоређује.

Туристички потенцијал Србије у великој мери се заснива на музичким

фестивалима. Они не доприносе само бољем имиџу државе, већ и

њеној економији. Кроз музику се посетиоцима приближавају српски

обичаји, ритуали и традиција.

12 /

ЕГЗИТ У БРОЈКАМА

. .људи прошло је кроз капије

Егзита од 2000. године

, километара просечно

препешачи посетилац Егзита

током четири дана фестивала

.метара електричног кабла

користи се за време фестивала

. фанова има Егзит на Фејсбуку

шлепера пуних опреме

потребно је да би се

организовао фестивал

године стар је просечан

посетилац Егзита

.сати траје програм једног

фестивала

.километара прешла је хостинг

служба фестивала превозећи

извођаче 2011. године.

_ФЕСТИВАЛ УЛИЧНИХ СВИРАЧА_ По обичају који у континуитету траје од 2000.

године, Новосађане и њихове госте крајем лета обрадује Фестивал уличних свирача,

који на улице града доводи најразноврсније уметнике са интернационалне и домаће

сцене. Њима је улично свирање и наступање на трговима стил живота. „Прошло-

годишњи фестивал, 12. по реду, посетило је преко 80.000 људи“, са задовољством

истиче Натали Бељански, извршна директорка „Уличних свирача“.

Прошле године, „Свирачи“ су имали хуманитарни карактер. Уобичајени део сцено-

графије уличног свирања је преврнут шешир у који пролазници остављају новчане

прилоге уметницима, те је прошле године сав новац који је био сакупљен на тај

начин, уз дату сагласност свих извођача, био уплаћен у хуманитарне сврхе.

_ГУЧА_ Драгачевски сабор трубача у Гучи јединствено је такмичење трубачких орке-

стара и једна од најзначајнијих манифестација свеукупног народног стваралаштва и

културног аматеризма у Србији. Трубачи из целе земље надмећу се за звање најбо-

љег окрестра и солисте, и то у три категорије: пионирској, омладинској и сениорској.

Јована Милојковић, студенткиња четврте године биохемије на ПМФ-у у Новом Саду,

досад је три пута ишла на Драгачевски сабор и утисци су јој углавном позитивни:

„Много волим трубе и хтела сам да видим како то све изгледа. У току дана људи пеку

роштиљ и упознају се, иду на базен или на поток, а од осам увече креће 'лудница'.

Трубачи иду по улицама, сви певају, скачу, разгледају тезге, купују сувенире... Има и

кафића за свачији укус - негде буде и стране музике, за оне који неће да случају

трубе целу ноћ.“

_НИШВИЛ_ Ниш има три деценије дугу традицију организовања џез фестивала, а

фестивал Нишвил организује се већ 18 година. Траје четири дана, а наступе имају око

50 бендова и око 500 солиста. Сваког лета фестивал посети око 100.000 људи који

желе да уживају како у традиционалној форми џеза, тако и у миксу џеза и етно

традиције из целог света, а посебно балканске традиције.

Један дан нишког џез фестивала 2013. биће проглашен за „Иствуд деј“, у част великог

глумца и редитеља, али и осведоченог љубитеља, познаваоца и пропагатора џеза –

Клинта Иствуда. Идеја за то наметнула се када је недавно постигнут конкретан дого-

вор о учешћу састава контрабасисте, бас гитаристе и композитора Кајла Иствуда,

иначе сина Клинта Иствуда, на предстојећем издању фестивала.

Нишвил џез фестивал, међутим, не жели више да буде фестивал од националног

значаја, јер помоћ Министарства културе није на нивоу тог статуса. Ове године

Министарство је смањило помоћ Нишвилу на свега два милиона динара, што је

знатно мање него што добила већина других манифестација са националним

статусом. Питање финансија одређиваће и убудуће судбину домаћих фестивала ■

.места капацитет је највећег,

„Мејн“ стејџа

места капацитет је „Лауд енд

квир“ стејџа намењеног ЛГБТ

популацији

.токена (егзитског новца) у

оптицају је сваке године

литара пасте за зубе потроше

кампери у Егзитовом селу

током девет дана

.квадратних метара површина

је Егзитовог села, што одговара

величини петнаест фудбалских

терена

.метара ограде користи се

током сваког Егзита

.сендвича појели су запослени

на Егзиту 2011. године

. + посетилаца из западне Европе

дошло је на Егзит од 2000.

године, махом из Велике

Британије

+ нација посетило је Егзит 2011.

године

13 /

ко поправите паковање, сарадња је извесна“. Овако је један дански

привредник недавно оценио могућност већег извоза српске хране у

Скандинавију. Наши медији су очас посла превели овај еуфемизам на српски:

„Храна вам је одлична, али вам је амбалажа крш“. Производи које извозимо у

ринфузи често се продају у туђој амбалажи и са именом друге земље на „Made in“

налепници. Рецимо: Немцима извеземо смрзнуте малине, a они их препакују и

продају по вишеструко већој цени од оне по којој су купљене.

Храну, дакле, умемо да произведемо, али не умемо да је брендирамо и запакујемо.

Уколико је и запакујемо, амбалажа личи на промотивни материјал школског кроса у

Урошевцу седамдесет седме. Не може се рећи да Србија нема талентоване дизајнере

који паковање могу да учине допадљивим. Проблем је у томе што се амбалажа не

креира за инострано тржиште, већ према филозофији домаћег купца, којег луксузна

амбалажа аутоматски асоцира на скупо. Другим речима: произвођачи намерно желе

да амбалажа изгледа као да је дизајнирана у Paint-у. Трећим речима:

купац ће се радије определити за воћни сок са испраном амбалажом

и сликом трећеразредне јабуке, него за сок на коме све пршти од

ватромета боја и експлозије воћних капи.

Тако долазимо до инверзије познате народне изреке

„Споља гладац - изнутра јадац“. Када „изнутра гладац -

али споља јадац“ стигне до рафова на западу, он крај

осталих ушминканих производа делује попут ратне

резерве. Међутим, ратна резерва се у Србији и даље

добро продаје: све су чешће јефтиније и мање

квалитетне реплике познатих кексова, бисквита,

зачина...

Према подацима Привредне коморе Србије, у прва

четири месеца прошле године извезли смо замрзнуте

малине у вредности од 41,3 милиона долара. Србија је

други произвођач и први извозник малине на свету.

Иако се међу појмовима „Србија“ и „малина“ не јавља

кристално јасна асоцијација као између „Швајцарска“ и

„чоколада“ или „Грчка“ и „фета“, малина се донекле може

Храну умемо да произведемо, али не и да је брендирамо и запакујемо.

Уколико је и запакујемо, амбалажа изгледа као да је дизајнирана у Paint-

у. Она се не креира за страно тржиште, већ према филозофији домаћег

купца, ког луксузна амбалажа аутоматски асоцира на скупо.

14 /

Србија је други произвођач и

први извозник малине у свету.

Свака пета малина је српска.

0% 10% 20% 30%

Остали

Француска

Британија

Мађарска

Канада

Украјина

Немачка

Пољска

САД

СРБИЈА

Русија

сматрати српским брендом. О томе сведоче бројеви из спољнотрговинског биланса

Србије, као и статистика производње у свету. Међутим, много је компликованије

када је (уместо бројева) порекло главни аргумент због ког се један производ сматра

српским брендом. Шљивовица, кајмак и ајвар немају породично стабло, крсну славу,

нити презиме на „-ић“, те се дискусије о томе да ли су српски или комшијски могу

бескорисно растезати у недоглед. По томе, наравно, нисмо једини: покушајте да у

Грчкој поручите „турску“ кафу или да у Турској купите „грчки“ гирос.

Компанија „Супербрендс“ основана је 1994. године у Уједињеном Краљевству. Она

потпомаже промоцију националних брендова у више од 80 земаља света, а од 2007.

године присутна је и у Србији. Сертификат и жута звездаста маркица са ознаком

„Superbrand“ доприносе угледу производа и његовој репутацији на међународном

тржишту. Ову титулу, између осталог, носе вина „Подрума Палић“ и „Вранац“, ликер

„Горки лист“, кафа „Гранд“, минерална вода „Књаз Милош“, сокови „Некст“, воћни

јогурт „Јогуд“, чипс „Чипси“, флипс „Смоки“, бисквит „Јафа кекс“ и Бамбијева „Плаз-

ма“. Међутим, уколико окренете полеђину паковања, видећете колики је заиста

њихов извозни потенцијал: углавном је ограничен на Балкан, а декларација је ради

декорације исписана и на енглеском.

Србија је донедавно имала министарство трговине, туризма и услуга. Уместо мини-

старства, данас бригу о туризму води Туристичка организација Србије. Након по-

кушаја да туристе привучемо промотивним спотом у коме (уз ненамерну симболику

и сурову иронију) и роде одлазе одавде, 2011. је снимљена реклама којој су само

ситничави могли да нађу замерке. Високобуџетни спот „Соулфуд Сербија“ (Храна за

душу) базира се на изједначавању синтагми bon voyage и bon appetite. Сандра Пет-

ковић из ТОС-а каже за „Журналист“ да ова кампања промовише аутентичне га-

строномске производе Србије, са посебним акцентом на оне који имају или треба да

добију ознаку заштићеног географског порекла. „Култ хране и гостопримства је не-

раскидив у животу нашег домаћина и чини му част и задовољство да угости сваког

путника намерника. Причу најбоље знају најстарије, аутохтоне сорте и њих смо

изабрали да нам буду водичи на овом путовању“, каже Петковићева и додаје да ТОС

за 2013. годину припрема кампању посвећену органској храни - „Organicfood Serbia“.

Колико год маркетиншки кораци били правовремени и добро усмерени, без

фундаменталних промена у систему производње читав овај процес личи на учење

азбуке од слова „Ш“. Најпре морамо да научимо да сами запакујемо малине пре него

што их извеземо Немцима. Тада ће и „Made in Serbia“ имати већи углед и већу цену ■

Удео група производа у

укупном извозу

пољопривредних производа

шећер, производи од

шећера и мед (8,1%)

пића (9,9%)

поврће и воће (23,3%)

житарице (24,5%)

Најзначајнији пољопривредни

производи у укупном извозу:

1. шећер

2. малина

3. кукуруз

4. брашно

Најзначајнији пољопривредни

производи у укупном увозу:

1. поврће и воће

2. кафа и зачини

3. дуван

4. риба и прерађевине

15 /

ада се у Србији говори о привлачењу страних

инвестиција с циљем смањења не-

запослености и повећања из-

воза, морамо имати на уму да се ради

о страним директним инвестицијама

(СДИ) које се манифестују кроз купови-

ну или спајање са домаћим фирмама

од стране компаније са седиштем у

другој држави, као што је случај са пре-

узимањем „Максија“ од стране белгијског

„Делеза“, или кроз „гринфилд“ инвести-

ције које подразумевају да компанија почиње са

послом „од нуле“, без претходне инфраструктуре, по-

словних простора и радника, као у случају израелског

„Биг си“ тржног центра.

ПРИВЛАЧЕЊЕ СТРАНИХ ДИРЕКТНИХ ИНВЕСТИЦИЈА

Оно што (према стручњацима из овог подручја) стране

компаније траже када желе да инвестирају у неку др-

жаву, јесу мањи трошкови производње, што између

осталог укључује и ниске плате, велико тржиште и

куповну моћ у одређеној земљи, стабилност институ-

ција, низак ниво корупције, добру повезаност у смислу

путева, телекомуникација и географске позиције држа-

ве, стручност радне снаге, а тиме и већу продуктив-

ност, изостанак бирократских кочница и неолиберал-

ни императив – дерегулисано тржиште.

Србија пак највећи проблем у вези са недостатком

СДИ види у великој бирократији и корупцији. Да ли је

баш тако? Бирократија се у свету, заиста, показала као

велики непријатељ инвестицијама. Нико не жели да

инвестира у државу која функционише по принципу

„фали ти један папир“. Међутим, корупција се, иако је

велики

друштвени проблем, у пракси није показала као оно

што увек кочи СДИ.

СЛУЧАЈ СИМЕНС

Ако изузмемо САД, до 1998. године се подмићивање

страних политичара у свету није сматрало прекршајем.

Немачка је 1999. године, као и већина индустријских

земаља, потписала међународну конвенцију о забрани

мита. До тада се у тој земљи у порезном систему мито

водило као пословни трошак. Велике компаније као

што је „Сименс“ ипак су наставиле да подмићују стране

политичаре - мито се интерно називало „користан но-

вац“. Тако је, како преноси „Танјуг“, „Сименс“ до 2002.

године подмићивањем грчких политичара оштетио

грчке порезне обвезнике за око две милијарде евра,

због чега је ова компанија платила казну од 270 ми-

лиона евра – чини се као добра рачуница. „Сименс“ је

између осталог нечасно пословао и у Норвешкој,

Аргентини, Бангладешу, Венецуели, Ираку, Либији,

Нигерији и Русији. Међу компанијама које су оптужене

Последњих дванаест година стране инвестиције су једна од главних економско–политичких тема у Србији.

Политичари и економисти су, чини се, сагласни око тога да су нам потребне и како их

привући, али колико ми заправо знамо о томе шта страни инвеститори желе и

колико су те инвестиције добре или лоше за нашу државу?

16 /

за подмићивање нашли су се и амерички „Дајмлер“,

француска телекомуникацијска компанија „Алкател-

Луцент“ и јапанска консултантска компанија „ЈГЦ кор-

порејшн“.

ЛОШЕ СТРАНЕ СДИ

Подилажење страним инвеститорима малим порези-

ма, који постају још мањи када се од њих одузму др-

жавне субвенције, лоше је директно за буџет једне

презадужене државе као што је Србија, а самим тим и

за њене грађане. Економиста Александар Стевановић у

изјави за „Блиц“ говори о лошој страни субвенција.

„Субвенције су новчано изражена неспособност наше

земље да буде лепо место за бизнис. Оне су основни

сигнал којим је јасно исказана немоћ власти да при-

вуче страни капитал, па мора да га подмити” обја-

шњава Стевановић.

Наиме, према подацима из Агенције за промоцију

страних улагања, порез на профит од 10 одсто један је

од најнижих у Европи, а субвенције по новозапосле-

ном раднику крећу се између 4.000 и 10.000 евра.

Други проблем може настати приликом страних ди-

ректних инвестиција кроз спајање и аквизицију (преу-

зимање) приликом којих долази до реконструкције

начина пословања која често подразумева укидање

радних места ради повећања профита. У тексту о СДИ

доктор филозофије и главни уредник сајта „Глобал

политишн” Сем Вакнин говори о могућим последи-

цама СДИ кроз спајање и аквизицију.

„Староседеоци ретко профитирају, а када и до-

ђу до посла, он је кратког рока и лоше плаћен.

Преузимање и аквизиције које, како мо-

жете и да претпоставите, чине 60 до 70

одсто свих СДИ, озлоглашене

су због неумољивог укидања

радних места“ обја-

шњава Вакнин.

Један од примера за то је суботичка фабрика електро-

мотора „Север“. Како преноси „Блиц“, ова фабрика је у

шест година од преузимања од стране АТБ „Аустрија“

отпустила око 2.000 радника.

Такође, добар пример је и концерн „Манга“ који је, ка-

ко преноси „Ес медија“, најавио отпуштање 10.500 од

укупно 55 хиљада радника приликом преузимања

„Опела“.

ШТА У СРБИЈИ

МОЖЕ ПРИВУЋИ ИНВЕСТИТОРЕ?

Оно што Србија може понудити светском тржишту

осим завидног географског положаја, јесте смањење

бирократије по узору на Енглеску у којој је могуће

регистровати фирму у свега неколико сати, те даље

водити пословање уз трошкове рачуноводства од око

65 фунти, цену која је блиска трошковима рачуновод-

ства у Србији, која има далеко нижи стандард. Србија

већ нуди ниске трошкове производње, али по којој

цени?

Ниски трошкови производње доносе и проблем мале

куповне моћи. За овај проблем једно од решења је

велико тржиште као што га имају Кина, Индија и

Мексико које се, према ЦИА анализи за 2011, налазе у

првих 18 држава по примању СДИ. Србија је 64. од 101

земље. Дакле, Србија није конкурентна по том питању.

Још један проблем код земаља са ниским трошковима

производње је непродуктивност, као директна после-

дица лошег образовног система. Тако је Немачка, иа-

ко земља са високим платама, шеста по примању СДИ

за 2011 годину. Немачки образовни систем за стру-

ковне школе који готово да се није мењао од 1870.

године, подразумева два до три дана праксе у фирма-

ма где се оспособљава за рад одмах након завр-

шетка школовања. Како преноси „Дојче веле“,

немачки студенти школарину плаћају у

просеку 500 евра, док таксе сту-

дирања за странце износе

само 150 евра, чиме се

повећава могућност шко-

ловања за шире масе, а самим тим и

већи број високообразованих струч-

њака. Улагање у образовање и ре-

форма школства и високообразо-

вних институција можда је једини начин да

Србија у будућности привуче стране, али, још

важније, да произведе домаће инвеститоре. ■

17 /

19. години постојања Међународног кривичног

трибунала за злочине на бившим просторима

СФРЈ, бројне су пресуде узроковале гласно др-

жавно одбацивање кредибилности овог суда.

2012. година ће на пољу међународног права

остати запамћена по ослобођењу бившег вође ОВК

Рамуша Харадинаја због поновног недостатка доказа,

али најпре по ослобађању хрватских генерала Анте

Готовине и Младена Маркача и поништењу првосте-

пене пресуде којом су били осуђени на 24, односно 18

година затвора. Професор др Радивој Степанов, аутор

бројних књига и научних радова из области теорије

права и политике, објашњава откуд супротност ста-

вова судија, као и изрицање различитих пресуда у

првостепеном и другостепеном поступку: „Хашки три-

бунал ради делом по континенталном, а делом по

англосаксонском праву.

Разлика између та два

обрасца права није

мала, а нарочито је

видљива у раду су-

дова тј. доношења

судских одлука.

Пресуде

које

доноси Хашки трибунал нису сумњиве природе, на-

против, оне су несумњиве природе, поготову у за-

вршној инстанци. Принцип прихватања или одбаци-

вања оптужујућих или ослобађајућих доказа релативно

је различит код поступајућих судија, у темељној завис-

ности од правних култура из којих долазе. И сада се

враћамо на причу о острвском и/или континенталном

праву, а то значи да је могућ и страховит раскорак

између пресуде у једном (нижем) степену изрицања и

пресуде у вишој судској инстанци.“

► Шта мислите о одлуци владе да се односи Бео-

града и Хага сведу на технички ниво и да ли ће то

утицати на наш положај као земље кандидата за

улазак у Европску унију?

● То је беспоговорно лоша одлука! Сарадња Београда

са Хашким трибуналом не може се једнострано, са

наше стране, сводити на „технички ниво“. До прес-

танка рада трибунала ми смо морали одржати висок,

највиши ниво сарадње. Не можемо се понашати као

„увређена“, дурљива и размажена миражџика. Ми

никад нисмо били у тој позицији и то треба да буде

савршено јасно. Не могу се усред игре мењати њена

правила. Сели сте за карташки сто, губите, али ви не

можете мењати правила игре да бисте поврaтили но-

вац. Посебно лоша ствар је што кроз спуштања са-

радње на „технички ниво“ демонстрирамо своје „лич-

не политике“, а не политику и интерес државе (интерес

народа) и што дајемо свету јасне доказе о својој

државној незрелости. Сетите се само како смо, често и

врло неукусно, бацали на хашког тужиоца Карлу Дел

Понте „дрвље и камење“, а онда смо после ослобађа-

јуће пресуде Рамушу Харадинају напрасно почели да

се позивамо на њене изјаве као на правну библију.

Заправо показујемо да Србија не постоји као држава,

већ као колхоз новополитичара верско-национа-

„Не могу се усред игре мењати њена правила. Сели сте за карташки сто, губите, али ви не можете мењати

правила игре да бисте поврaтили новац. Спуштањем сарадње са Хашким трибуналом на „технички ниво“

демонстрирамо своје личне политике, а не политику и интерес државе. Тиме свету дајемо јасне доказе о

својој државној незрелости“, каже у интервјуу за „Журналист“ др Радивој Степанов.

18 /

► Има ли истине у афоризму који се често може

чути ових дана, а гласи „Свако је невин док се не

докаже да је Србин?“

● Не знам за тај афоризам, али оно што знам је да

се „претпоставка невиности“ ни у нашем правосуђу

не поштује. Погледајте само ту некултуру (наших)

медија према „презумцији невиности“. Страшнија

је оптужба наших медија пре осуде него осуђујућа

судска пресуда.

листичке идеологије. То ће, наравно, утицати на наш

статус кандидата; то ће утицати на све наше позиције.

► Који су кораци које ове две земље треба да

предузму како би поправиле односе?

● Кораци које треба предузети не могу се таксативно

навести, јер то треба да буде читав низ уљуђених,

искрених, малих корака који милиметарски воде ка

поверењу и истинском приближавању. Ти кораци нису

само они од врха, већ пре они од „обичног света“ и

локалних култура. И уместо да кренемо тим путем, сад

је држава Србија проследила хрватској држави налоге

за хапшење ратних злочинаца у „Олуји“, да им се код

нас суди, па су Хрвати такве налоге одбили. Па ће онда

Хрвати можда нешто слично нама испоставити... И

тако то може ићи у недоглед до неког сукоба. Јер „није

мала, није мала, трипут ратовала, и опет ће, ако Бог да

среће“... Пре свега би са српске политичке сцене тре-

бало уклонити неколицину агилних јахача апокалипсе.

► На који се све начин (не само у Хагу, већ и иначе)

остварује непристрасност при одабиру судија? Да ли

се може манипулисати избором на основу расе, пола

или нације?

● „Непристрасност“ излази из сфере права, она је пре

психолошки, антрополошки, културолошки појам.

Непристрасан судија нам не мора својом непристрас-

ношћу у одлучивању увек и „погодовати“. Ми у нашој

правној и општој култури нисмо навикли на „фило-

зофију непристрасности“. Она је неподложност ути-

цајима било које врсте. Другим речима, „ништа и

нико“ не може да утиче на емотивну беспредрасуд-

ност судије кад одлучује. Ми чак и не знамо да је сен-

тенца sine ira et studio (без мржње и наклоности)

потекла из римског права, из римске правне културе.

Још више заборављамо да је у Европи и једном делу

света постојала у XVIII и XIX веку школа „слободног

тумачења права“ (Freirechtsschulle) која је потекла из

покрета слободног схватања права (Freirechts-

bewegung), где судија није био дужан да се слепо држи

права као догме, јер је живот увек раскошнији од

сваке правне норме. Судија и његова „слободна

тумачења“ стоје између закона и одлуке. Било би

страшно за право и цивилизацију да судије Хашког

трибунала своје одлуке доносе из опције расних,

верских, полних, етничких и других разлога. Одбаците

ту помисао. Проблем је код нас и само код нас. Нисмо

ми навикли на слободно судијско убеђење, а нарочито

ако то убеђење не кореспондира са нашим.

► Шешељ ће следеће године „прославити“ деценију

проведену у Хагу. Постоји ли икакво оправдање за

тако дуго суђење?

● Тешко да се може рећи да Шешељ „слави“ десе-

тогодишњицу боравка у Хагу, али не верујем ни да је

Хашки трибунал у славском расположењу. Шешељ је

посебна, али баш посебна прича, јер је он отишао

добровољно у Хаг, колико се сећам, са намером да

„сломи“ ову институцију. Мислим да им је задао много

муке, у процедуралном и материјалном праву, у аргу-

ментацији и правној логици (свакако и финансијски),

али тешко да ће овој међународној судској институци-

ји он доћи главе. Својим намерним пркосним понаша-

њем Шешељ је натоварио себи неколико година ро-

бије због непослушности, али како год да се ствар

заврши, Хашки трибунал Шешеља неће заборавити,

нити ће пожелeти неком таквом сличном да суди. У

више својих књига које је у затвору написао, Шешељ је

са своје стране донео том суду и тужилаштву своју

пресуду. Да ли смо ми ту нешто могли да учинимо да

помогнемо Шешељеву одбрану - тешко је одговорити

без одговарајућих података о његовом нетранспарент-

ном односу са нашим државним властима.

► Како тумачити појам „етика ратовања“? Којим се

прописима утврђује ово правило?

● То је contradictio in adjecto. Рат поништава етику. Рат

поништава право. Римско право познаје израз arma

silent muse (док оружје грми, поезија ћути), inter arma

silen leges (док оружје влада, закони се не примењују).

Нема етике ратовања, никад је није ни било. На својој

кожи смо доживели ужас „хуманитарног бомбардо-

вања“. Али било је залагања против суровости рата и

нечовечности које он доноси. Што се окрутности

ратовања тиче, ми смо се у томе у недавној прошлости

„завидно“ показали. Зато нас је пун Хашки трибунал. ■

19 /

а Филозофском факултету ове године празни-

ци су почели одмах после предавања 21. де-

цембра, док су студенти на осталим факулте-

тима Новосадског универзитета морали да чекају на

одмор чак недељу дана.

С обзиром на то да је Филозофски факултет мулти-

културални факултет и званично престаје са радом пре

Бадње вечери по грегоријанском календару, студенти

овог факултета су на распусту чак две недеље. После

тога полако крећу са обавезама - како са пре-

давањима, студијском недељом резерви-

саном за колоквијуме и семинарске

радове, док на крају обавезе кул-

минирају испитним роком.

Овом начину рада подлеже

само овај факултет, док сви

остали раде скоро до краја

године, односно до 28. де-

цембра. Може се поставити

питање колико су због про-

дуженог распуста студенти

Филозофског факултета у бо-

љем положају од студената

осталих факултета.

„Организација нерадних дана држав-

них факултета, поготово Филозофког фа-

култета, заиста ствара велики број слобод-

них дана. Уколико је непостојање наставе за студенте

бољи положај, тада су они свакако у предности у

односу на остале студенте. Међутим, мањак наставе

никако не би требало да буде у интересу студената“,

каже асистент на одсеку за социологију на Фило-

зофском факултету Алексеј Кишјухас.

Док су студенти овог факултета ослобођени наставе и

у могућности су да празнике прославе са својим ближ-

њима, студентима осталих факултета празнични дани

који нису у склопу распуста рачунају се као оправдани

изостанци, каже студент продекан на Факултету тенич-

ких наука Горан Марковић.

„Распуст на Факултету техничких наука почиње у по-

следњој недељи децембра, јер је тако предвиђено

радним календаром. Студенти који славе Божић по

грегоријанском календару нису оштећени

зато што су им ти изостанци оправдани и

то не утиче на њихове предиспитне

обавезе, а са тиме ни на стицање

услова за испит“, објашњава

Марковић и додаје да се по

овом принципу ради дуги низ

година, па нема несугласица

приликом његовог усваја-

ња.

Студенти који студирају на

Филозофском факултету ипак

су задовољни оваквим радом

јер им, како каже студенткиња

Одсека за русински језик и књи-

жевност Хелена Папуга, омогућава да на

миру дочекају празнике и да полако почну са припре-

мама за испите. „Студирам већ четврту годину и одго-

вара ми овај начин рада. Тако могу да будем са

породицом за божићне и новогодишње празнике, а

већ почетком јануара без проблема могу да спремам

испите“, рекла је Папугова ■

Док су студенти Филозофског факултета ослобођени наставе и у

могућности су да празнике прославе код куће, студентима

осталих факултета празнични дани који нису у склопу распуста

рачунају се као оправдани изостанци

20 /

s

а не живите у Србији, и да повремено не

упалите оно сокоћало које стоји на посебном

месту у дневној соби, још би неко могао да вас

убеди да имамо најбољи ТВ програм на Балкану. За

време новогодишњих и божићних празника

телевизије имају сву моћ да нас заокупирају својим

програмом јер смо некако навикли да се у то доба

године само излежавамо у кревету, док нам је

даљински управљач дражи и од бакиних ситних

колача. Лош начин на који телевизијe користе ту

пажњу довешће до тога да нам и пре Божића нестану

све залихе слатких враголија.

Најављена апокалипса за 21. децембар ипак је само

пролонгирана за десет дана касније. Они који су били

осуђени да улазак у нову годину дочекају пред ТВ

екраном, могли су да виде оно што и претходну деце-

нију и по. Без обзира на то што су се сутрадан хвалили

гледаношћу, нико се од њих и не запита да ли су те

бројке продукт чисте досаде и уверења да телевизор

мора бити упаљен, а не фантастичног и револуцио-

нарног ТВ програма?

Поноћ се на Пинку већ традиционално дочекује уз на-

родњаке. Једино што се можда мења су хаљине на пе-

вачицама, јер је можда баш тих дана нека модна креа-

торка, попут Маријане Матеус, избацила неку нову

колекцију. А пре „Гранд шоуа“, можете бескрајно да

уживате и дивите се хумору Курсаџија, који су за вас

спремили нову серију вицева из прошлог века. Поноћ

се чека уз пиротехнику и Џеја који изводи песму „Ка-

лашњиков“ на само њему познатом језику.

Друга комерцијална телевизија по гледаности у Срби-

ји, Прва, у нову годину нас је увела уз серијски про-

грам. Иако јој у самом имену стоји „српска“, ова теле-

визија је најпознатија по серијама из Турске, тако да

нису пропустили да дочек отпочне са „Сулејманом

Величанственим“, да бисмо после тога уживали у новој

српској серији „Дама без блама“ (откуд није Фолк по-

ново?) и филму „Друг Црни у НОБ-у“.

Радио телевизија Србије вече уочи преласка из старе у

нову годину почела је серијом „Монтевидео, Бог те

видео“, а потом је уследио трочасовни „Новогодишњи

програм“ у коме су учествовали великани српске на-

родне музике. ТВ „Б92“ се као и „Прва“ одлучила за

филмове и серије, наравно оне које су приказивали

целе протекле године. Да утврдимо градиво.

Многе телевизије су одлучиле да репризирају филмове

и серије које просечан становник Србије зна напамет.

Тако смо били у прилици да поново погледамо све де-

лове „Жикине династије“, „Лајање на звезде“, „Поли-

цајца са Петловог брда“ итд. На срећу, била је и понека

премијера попут „Црне Зорице“, филма „Златна леви-

ца: Прича о Радивоју Кораћу“, „Краљев говор“...

Новогодишњи програм је обиловао и концертима по-

пут Чолићевог, Дина Мерлина, Продиџија, Тонија Це-

тинског и других. Недостајала је разноврсност и пре

свега оригиналност емисија, а последња таква која се

десила на овим просторима била је још за нову годину

1995 године. Тада је на Трећем каналу емитован филм

„Два сата квалитетног програма" у режији Срђана

Драгојевића. Дочек нове године у рокерској дискоте-

ци је био пун погодак, а можда не би било лоше да га

погледате и ових дана. Када нема ништа боље. ■

Ако при руци немате онај специјал са новогодишњим

ТВ програмом, не будите лењи, попните се на таван и

потражите неки старији. Није битно да ли је из 2003.

или 2001. - потпуно је исти.

21 /

ве чешће у медијима можемо прочитати вести

које као извор наводе неку од друштвених

мрежа. Медији су одлучили да у борбу са

налетом брзинских информација преко Tвитера и

Фејсбука уђу тако што ће

твитове и статусе веома

често објављивати без

претходне провере и са

тежњом ка сензациона-

лизму.

Друштвена мрежа Тви-

тер постаје све популар-

нија у медијском свету, а

брзина нових информа-

ција у предности је над

осталим медијима за чак

неколико сати. Са друге

стране, неправилно ко-

ришћење и непровере-

ност информација са

Твитера угрожава кредибилитет свих медија, који на

тај начин траже профит у ексклузивности вести.

У складу са тим, чешће ћемо прочитати шта је неки по-

литичар најавио преко 'твита' и 'поста', него што је то

заиста информација која је јављена традиционалним

медијима. Тако је лидер СПО Вук Драшковић честитао

Светог Николу на 'лајни' уз пошалицу, а Блиц то

објавио као 'ударну вест'. Не узимајући у обзир да је

Блиц само преузео твит са популарног тајмлајна на

Твитеру, ово је знак да је озбиљно новинарство за-

ражено све већом мером таблоидизације кроз преузи-

мање непроверених и сензационалистчких инфор-

мација са друштвених мрежа.

Новинар дневних новина „24 сата“ Жарко Богосавље-

вић који је уједно и активан твитераш, каже за „Жур-

налист“ да се наши медији по питању објављивања

твитова јавних личности уопште не разликују од свет-

ских медија, јер је запра-

во од њих преузета та

пракса, и додаје да што је

медиј 'жући', то је већи

број твитова који ће обја-

вити. Новине „Политика“

и „Данас“, на пример, не-

мају рубрику која се за-

снива на твитовима. „Је-

дино новосадски 'Днев-

ник', који је такође важио

за озбиљне новине, има

чак посебну рубрику где

се објављује 10 до 20 тви-

това политичара и других

јавних личности, непо-

знатих широј јавности“, изјавио је Богосављевић.

Велика доступност друштвених мрежа допринела је

томе да се појам грађанског новинарства широко

уведе у медијски свет, што је неизбежна последица

тренда у информационим технологијама. Све је више

људи на Твитеру, па и самих новинара који за тили час

могу пустити сасвим нетачну информацију, која тако

непроверена врло често оде у етар.

Твитером је тако пуштена вест да фестивал „Егзит“

2013. неће бити организован, а повезана је са линком

који води ка вести старој 10 година. Међутим, твитера-

ши су убрзо открили да је вест лажна. Али шта је са

онима медијима који конкуренцију побеђују тако што

ће први објавити информацију, била она чак и непро-

Поједини медији се без превише обзира служе спасоносним речима „како

сазнајемо“, при чему се често не може наслутити ко је извор информације и да ли

уопште постоји. Твитови, постови и статуси су револуционарна иновација у свету

комуникација, али треба посветити велику пажњу провери аутентичности

22 /

Попут својих колега из других земаља, и председник

Србије има профил на Твитеру. Покренуо га је 14.

августа 2012. године, а од тад је 116 пута „твитнуо“

(искључиво ћирилицом) и стекао више од 3.500 пра-

тилаца. Николић је, међутим, недавно признао да не

пише твитове који се објављују на његовом профилу,

већ да то уместо њега чине одабрани сарадници.

Уједно је истакао да је веома задовољан њиховим ра-

дом.

На Твитеру је изузетно популаран и бивши пред-

седник Милошевић. Афористичке твитове објављује

постхумно, лежећи „под липом, где му је помало до-

садно“. Има више од 30.000 пратилаца. (С.Ј)

верена? Јавност, међутим, више верује „филтрираним

вестима“ својих „пријатеља“ са било које од друштве-

них мрежа, него што верују традиционалним медији-

ма, пише новински блог „Пискарало“.

Новинар и председник Независног друштва новинара

Војводине Динко Грухоњић каже да је сасвим легитим-

но користити информације са Твитера, докле год се

оне третирају као и сваки други извор. Међутим,

суштински је неопходно проверити аутентичност изво-

ра, наглашава Грухоњић. Он указује на пример самог

„Блица“ који је такође познат по чувеној синтагми

„сазнаје Блиц“, где се често не може наслутити ко је

извор и да ли уопште постоји.

,,Самим тим, они се доследно држе своје недослед-

ности, да тако то формулишемо. Али, има и много

горих од 'Блица', нажалост. Ваља се држати онога да

позуданост никада не треба жртвовати на рачун

брзине и кад су у питању Твитер и Фејсбук”, рекао је

Грухоњић.

Ипак, грађанско новинарство удружено са друштве-

ним мрежама омогућава да неки догађај снимком или

реченицом буде јављен целом свету, јер су управо

очевици најбољи извори информација. Тако су Тви-

терову лајну узбунили и председнички избори у

Ирану, што је привукло много пажње, будући да

је та земља оличење тешке медијске цензуре.

Богосављевић још каже да то што медији об-

јављују твитове познатих не значи да новинар-

ство губи, јер су ти твитови често саопштења

или информације које би те особе свакако

рекле медијима, и примећује да поједине јавне

личности Твитер све више користе за јавна

обраћања, па је чак и Обама је своју победу

прво огласио на Твитеру (што је убедљиво

најретвитованији и фејвовани твит до сада).

Очигледан је доказ да друштвене мреже ипак не могу

угрозити класично новинарство само уколико се пра-

вилно користе. Медији не треба да гледају на то као

опасност, већ као на идеалан алат преко којег брже

могу долазити до информација, па чак и темā о којима

могу писати. Твитер представља идеалан канал кому-

никације, али да би се информације са њега просле-

ђивале, потребно је време за изградњу кредибилитета

самих тих извора, па и темељна провера извора. У су-

протном, медији ће даље тонути у жутило, које само

тежи ка сензационалистичким насловима, кон-

стантно јурећи за временским профитом. ■

23 /

СРБИЈА - ШПАНИЈА ► 92:89

Истанбул, 8. септембар 2010.

Први од два спектакуларна меча које су репрезента-

тивци Србије одиграли на Светском првенству у Тур-

ској 2010. године. Утакмице са Шпанијом увек су по-

себне, па су тако два најбоља европска тима одмерила

снаге у четвртфиналу. Победу нашима је донео фено-

менални Милош Теодосић који је читав напад имао

лопту и онда са девет метара преко Гарбахосе погодио

за три поена. Колико је Милош био хладне главе све-

дочи и податак да је до тада погодио тек једну тројку

из седам покушаја.

ЈУГОСЛАВИЈА - ШПАНИЈА ► 3:4

Бриж, 21. јун 2000.

Болан и пре свега невероватан пораз су нам Шпанци

нанели на Европском првенству у Белгији и Холандији.

Легендарна утакмица улази у ред најбољих свих вре-

мена на Европским првенствима. Југославија је водила

са 3:2 головима Милошевића, Говедарице и Комљено-

вића и тако имала обезбеђено прво место у групи.

Изједначење је Шпанцима донео Мендиета у 94. мину-

ту из помало сумњивог пенала, да би невероватну по-

беду Шпанији у 96. минуту донео Алфонсо својим дру-

гим голом на мечу. Тај пораз је психички утицао на ре-

презентативце Југославије, па су следећи меч изгубили

са 6:1 од Холандије.

ЈУГОСЛАВИЈА - ХРВАТСКА ► 64:62

Барселона, 30. јун 1997.

Мање битна, али једнако спектакуларна тројка Салета

Ђорђевића десила се пет година после Истанбула. На

Европском првенству Југославија је овом победом

обезбедила пласман у други круг такмичења, а касније

и освојила злато. Хрватска је повела са 62:61 четири

секунде до краја, а онда - ко други него Саша Ђорђе-

вић - добија лопту и спушта се сам ка кошу и уз ова-

ције са трибина погађа за три поена. Он је касније

проглашен и за МВП овог такмичења.

СРБИЈА - ТУРСКА ► 82:83

Истанбул, 11. септембар 2010.

Једна од најконтроверзнијих кошаркашких утакмица и

ускраћено финале од стране судија, оставило је дубок

траг на наше кошаркаше. Није много вредело извиње-

ње ФИБЕ због тога, штета је већ била начињена. Свега

4,3 секунде делиле су кошаркаше Душана Ивковића од

великог финала са САД, али је славље покварио Керем

Тунчери који је полагањем довео Турску у вођство по-

ла секунде до краја. Без обзира што су сви указивали

да је овај кошаркаш био у ауту када је прихватио лоп-

ту, тешко да би иједан судија исправио одлуку у тако

битном тренутку пред пуном истанбулском двораном.

Драгоцени спортски тренуци увек су пропраћени епском драмом, а мноштво их је продефиловало кроз

историју српског спортa. Било је оних позитивних секунди, када би се често чуло „И Бог је Србин!“, али се

дешавало се да Свевишњи понекад буде и неке друге националности. Фортуна нам је окретала и леђа и

лице: издвајамо 10 најспектакуларнијих завршница. Било их је тешко одабрати, али још теже поређати.

24 /

ЈУГОСЛАВИЈА - БУГАРСКА ► 3:2

Сплит, 21. децембар 1983.

Југославија је на Пољуду играла кључни меч против

источних комшија за пласман на Европско првенство

1984. Победа је била неопходна како бисмо били уче-

сници првенства у Француској. Резултат је у 90. минуту

био 2:2, а Бугари су лако могли и да победе јер је у

контри голман Симовић одбранио два зицера. Међу-

тим, Радановић је на центаршут Вујовића постигао гол,

и тако успео да разувери и чувеног коментатора Мла-

дена Делића који је у току те акције узвикивао „Нема

више времена за било шта“, да би се то на крају про-

менило у „Је ли то могуће, људи моји, каква срећа!"

ЈУГОСЛАВИЈА - ИТАЛИЈА ► 12:11

Мадрид, 22. август 1986.

Прву титулу светског шампиона Југославија је понела

1986. године у Шпанији, када је после чак три проду-

жетка савладала велике фаворите Италију. Игор Мила-

новић је био стрелац гола у последњој секунди меча и

тако је донео друго узастопно злато за репрезентацију

Југославије у ватерполу. Свега две године раније,

освојили смо и златну медаљу на Олимпијским играма

у Лос Анђелесу. „Милановић, Милановић, Милановић!

ГОЛ! Југославија је првак света!“, биле су речи комен-

татора Милорада Ђурковића.

ПАРТИЗАН - ХУВЕНТУД ► 71:70

Истанбул, 16. април 1992.

Дворана „Абди Ипекчи“ остаће заувек посебно место

за навијаче Партизана, јер је баш у њој освојио прву и

за сада једину титулу европског првака у кошарци. На

осам секунди до краја, при резултату 68:68, Виљакампа

из Хувентуда постиже кош и доводи свој тим на корак

од титуле. Међутим, Копривица је извео лопту до Саше

Ђорђевића који је сам кренуо и погодио тројку за

велико славље навијача Партизана. Ђорђевић је иден-

тичан шут погодио на свом опроштају у Пиониру.

ЧАВИЋ - ФЕЛПС ► финале, 100 м лептир стилом

Пекинг, 16. август 2008.

Од свих наведених догађаја који су одлучени у фото-

финишу, овај је најближи тој речи. Златна медаља је

Милораду Чавићу на Олимпијским играма измакла за

само једну стотинку. Иако смо сви видели Милорада

као човека који ће понети златну медаљу јер је водио

целу трку и стигао први на циљ, он није довољно

снажно притиснуо електронску направу, тако да је

Фелпс ни крив ни дужан победио са временом 50,59.

ПАРТИЗАН - ЦИБОНА ► 75:74

Загреб, 25. април 2010.

Довољно је рећи Душан Кецман да бисте имали пред-

ставу о чему се ради. Финале НЛБ лиге (и можда нај-

спектакуларнија победа у новијој историји кошарке),

могло је лако да се пише и са победом Цибоне. Богда-

новић је из угла погодио тројку за вођство домаћих на

свега 0,6 до краја. Сви су мислили да је Цибона шам-

пион, а славље је и на терену а и на трибинама увели-

ко почело када Кецман добија лопту и погађа за титулу

са свог терена.

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА - БАЈЕРН МИНХЕН ► 2:2

Београд, 24. април 1991.

Тренутак који се ипак не може поредити ни са једним

другим, како по драматичности, препричавању, самом

начину на који је до њега дошло, ипак је из оне ча-

робне априлске вечери који је урезан у памћење сва-

ког навијача Црвене звезде. Милојко Пантић је те ве-

чери изговарао, сада већ антологијске реченице,

„Просинечки је ту, Михајловић у средину... 2:2! ГОЛ

ГОЛ ГОЛ, НЕБО СЕ ОТВОРИЛО, СТАДИОН ЈЕ ЕКСПЛО-

ДИРАО". Аутогол Аугенталера у последњем минуту

утакмице Звезду је одвео у финале Купа европских

шампиона, који је и освојила те године ■

25 /

ада бисмо под једно име хтели

да ставимо успехе српских ру-

кометаша на последњем евро-

пском првенству, последње успехе ру-

кометашица и „Звездино“ освајање

дупле круне, првенство и куп Србије,

2006. године, то име би свакако било

Бојана Јеличић. Наиме, она је као

психолог радила са сва три тима пре

него што су остварили успехе на које

су чекали и по 16 година. Начин на

који Јеличићева примењује психоло-

гију у спорту у последњих осам година

свакако је пионирски код нас. Иако је

спортска психологија у Србији још

увек у повојима, резултати су више

него очигледни.

Бојана Јеличић још увек није толико

позната српској јавности јер је радила,

како каже једна од рукометашица, као

„човек из сенке“. Ова млада психоло-

шкиња је по завршетку стажирања

2005. године добила посао у фудбал-

ском клубу „Црвена звезда“ и тако

ушла у свет спорта. У „Звезди“ је про-

вела седам месеци. Недуго затим,

2008. године добија позив да ради на

организацији „Универзијаде“ у Бео-

граду, који је био домаћин те мани-

фестације 2009. године. Поучен успе-

хом који је остварила са „Звездом“, те

додатно охрабрен добрим препору-

кама, селектор мушке рукометне ре-

презентације Веселин Вуковић по-

звао ју је 2011 године да буде део

тима с којим је за само седам дана

успела да направи резултате на које

су чекали 16 година. После рукоме-

таша, било је готово неупитно да ли

ће Јелачићева сарађивати и са руко-

меташицама. У само четири дана

пред прву званичну утакмицу, Јела-

чићева их је припремила да постигну

најбољи резултат у последњој деце-

нији.

► Који су главни циљеви спортског

психолога када је у питању групни

спорт?

● Када бих хтела једном реченицом

да објасним шта то заправо спортски

психолог ради, рекла бих да помаже

спортисти да максимизира свој по-

тенцијал. Помажем им да спознају

себе да бих им омогућила да врше

интроспекцију себе, како би боље

увиђали своје потезе, вербализовали

мисли и дефинисали емоције које су

свакако неизбежни део доношења

одлука у свакодневном животу, а по-

готово у професионалном спорту.

Сваки спортиста је прво човек. Тако

да је потребан и рад на приватном

животу из којег се прелази у про-

К

„Проблем је у томе што код нас не постоји заједништво. Народ је већ дуго времена разочаран, а из

тог разочарања не излазимо него тонемо све дубље. Људи се у разочарању изолују и од њих се не

може очекивати максимум када дођу у групу. Тако је у сваком сегмент нашег друштва, па и у спорту“,

каже у интервјуу за „Журналист“ спортска психолошкиња Бојана Јеличић

26 /

фесионални да би негативне аспекте

личног и професионалног функциони-

сања преформулисао у позитивне. То

је суштина.

► Са којим проблемима се најчешће

сусрећете када радите са спортисти-

ма и како се носите са тим пробле-

мима?

● Када говоримо о екипном спорту,

најчешће се ради на хомогенизацији

групе. Да би група могла да да свој

максиму мора бити хомогена. Како

групу чине појединци мора се радити

и индивидуално да би се радило груп-

но. Потребно их је усмерити да сви

иду у истом правцу, ка истом циљу.

Проблем је у томе што код нас не по-

стоји заједништво. Народ је већ дуго

времена разочаран, а из тог разоча-

рања не излазимо него тонемо све

дубље. Људи се у разочарању изолују

и од њих се не може очекивати макси-

мум када дођу у групу. Тако је у сва-

ком сегмент нашег друштва па и у

спорту. Управо овај резон ремети и

приступ спортиста репрезентацији, а

на Савезима је да редефинишу свој

приступ да би се спортисти могли аде-

кватно идентификовати са улогом ре-

презентативца. То је битна ставка, ка-

да је у питању заједништво. Морамо

им дати максимум ако од њих очеку-

јемо да дају свој.

► Колика је разлика у спортској пси-

хологији у Србији насупрот ино-

странству?

● Небо и земља. У иностранству је

спортска психологија заживела одав-

но, а код нас је још у повојима.

Профилисање спортиста се ради већ

деценијама, али начин на који ја по-

следњих осам година радим код нас

може сматрати пионирским. У спорт-

ски развијеним земљама то је на ни-

воу научно–практчног. На пример,

Реал Мадрид при свом клубу има

медицински центар који укључује и

психологе. Центар је затвореног ти-

па, долазе само фудбалери и на њи-

ма се ради са свих аспеката. Нај-

важније је што се ради у контину-

итету. Код нас континуитета нема,

све се ради на брзину. Ми можда ни-

када нећемо имати тако нешто. По-

стоје људи који би могли да оснују

такав центар, нашао би се и новац за

то, али је потребан велики труд да се

тако нешто изнегује, потребна је ве-

лика истрајност, а наша земља још

увек није спремна за то. Не могу чак

ни од прилике рећи за колико годи-

на би могли имати нешто такво.

► Која је разлика у раду са великим

спортским звездама у односу на

оне спортисте кој су мало мање

познати?

● Суштински разлике готово да и

нема. Ипак, лепше је радити са зве-

здама којима слава није ударила у

главу, јер код њих нема комплекса и

фрустрација као код „великих“ зве-

зда, али и њих је лако врати на

земљу, „ударац“ на право место у

право време и проблем је решен.

► Сложићемо се да је коришћење

услуга које пружају психолози у

Србији још увек табу-тема. Који је

разлог таквог односа према овој

науци?

● Проблем је у нивоу образовања и

писмености народа. Што нам је више

нешто непознато то се више тога

плашимо. Ми смо више на нивоу

„тражим снагу у бројаници“. Ипак,

народ се полако буди. Буде их пси-

холози, зато је важна промоција

овог занимања. Делимично, про-

блем је и у банално поједностав-

љеном погледу на психологију који

се често као такав приказује у ме-

дијима и филму ■

27 /

а овогодишњем, 57. по реду Међународном

београдском сајму књига, Марко Шелић Мар-

чело представио је своју трећу књигу, под на-

зивом „Малтерего - књига прва: Рубикова столица“.

Колико је књига тражена говори и податак да је први

тираж већ распродат, а средином децембра овај аутор

је одржао промоцију књиге у Карловачкој гимназији у

Сремским Карловцима.

Несвршеног студента Филолошког факултета у Београ-

ду народ на овим просторима зна под псеудонимом

Марчело, који користи од 2003. када објављује свој

први студијски албум под називом „Де факто“. Од тада

овај репер објављује још три албума,

„Пазл шок!“ (2005),

„Трећа страна ме-

даље“ (2008) и

„Деца и сунце“

(у сарадњи са

групом Филте-

ри 2010). Ње-

гови тексто-

ви су препо-

знатљиви и

врло често у

својим пе-

смама крити-

кује систем. Први албум био је најпродаваније издање

године на листи ИПС-а, најрелевантнијег у категорији

алтернативне музике.

Марко Шелић је 2008. издао први роман „Заједно са-

ми“, за који је добио и Попбоксову награду публике за

најбољу књигу, потом збирку разноврсних текстова „О

људима, псима и мишима“ (2009) и стотинак колумни

за разне новине, али су најпознатије оне из „Поли-

тике“. Књига „Малтерего: Рубикова столица“ први је

део трилогије. Иако је музичар, писац и колумниста,

опет је скроман и не воли када га називају свестраном

особом:

● Не ради се ту ипак о некој скромности, ради се о

реалности. Све то што си побројао из мог угла је бав-

љење писањем.

► Али мало је таквих особа?

● Добро, можда... Ја само кажем да титула музичара не

припада мени као некоме ко не свира ниједан инстру-

мент и ко звиждуће меодију која му је пала на памет,

када хоћу да објасним колегама из бенда који свирају.

Што се тиче титуле писца, не знам колико је још време

за то, када иза себе имаш тек два романа. Али да

вежем колумнисање за то - једноставно, оно што спаја

све те три активности је бављење писањем. Могу за

себе да кажем да сам неко ко је одувек фасциниран

речима и ко покушава да се тиме бави.

► Можеш ли да нам објасниш ко је или шта је у

ствари Малтерего?

„До пре пет година сам живео у илузији да је врхунски револт написати нешто предивно, нешто

што ће оплеменити неку накарадну душу. Данас верујем да је могуће написати причу која ће

некоме променити живот, али је немогуће написати причу која ће променити државу или

планету“, каже у интервјуу за „Журналист“ Марко Шелић, познатији као Марчело

28 /

● Не, не могу, зато што је Малтерего у трилогији сто-

жерна тема. Могу једино да кажем оно што сазнајемо

из прве главе (то ваљда не открива превише), а то је да

је Малтерего измишљени јунак, осветник. Главни јунак

романа, Лео, води један помало необичан дневник,

дневник бесова, фрустрација, и има тог свог јунака

осветника, Малтерега, који служи да измасакрира оно-

га ко је њему био иритантан тог дана. Малтерего би,

дакле, могао да буде некакав персонификовани бес,

односно то је тачка одакле крећемо ту причу. У на-

ставку ћемо се нарочито бавити питањем да ли сам ја

- ја, а мој бес - бес, или да ли смо ја и бес потпуно ис-

то. Дакле, да ли је то један ентитет који те потпуно

осваја и немоћан си да постојиш као особа са сопстве-

ном вољом или то нису сасвим синонимне ствари. Све

у свему, први део Малтерега се у суштини бави наси-

љем, инфицирањем насиљем, и тиме како живот из-

гледа кад ти насиље на неки начин уђе у причу, како

тај социјални и социолошки феномен који постоји

одвајкада утиче на човека. Ми смо сви огуглали на то,

али дефинитивно јесмо подложни трауми; ми који

нисмо бирали да нам насиље у том смислу буде сва-

кодневица. Како се човек носи са тиме, какве моралне

дилеме себи поставља једном кад буде натеран да раз-

мишља о насиљу и одговору на насиље. То је терен по

ком се у овом делу књиге крећемо.

► Делиш ли мишљење са главним јунаком романа

Леом, када каже да уметност не може да мења свет?

● Имаш оно „деца су украс света“; е, па ја верујем да је

„уметност украс света“ и да није фер, ма колико бих ја

то волео, тражити од уметности да има моћи које за-

право нема. Редитељ

Ђорђе Кадијевић кога врло радо цитирам, рекао је на

једној својој трибини: „Људи, о чему ми причамо? Кад

античка култура није могла да спречи све оно што се у

оно време дешавало, не можемо ми довека да

причамо да ће уметност да спречи човека да пуца на

неког”. До пре пет година сам живео у илузији да је

врхунски револт написати нешто тако предивно, да то

оплемени неку накарадну душу и да он, кад то прочи-

та, увиди како је грешио и постане добар човек.

► Мислиш ли да је то због година или?

● Апсолутно мислим да има везе са годинама и одра-

стањем. Желео сам да пренесем ту поруку, да то нема

везе са одустајањем од идеала, него са дистинкцијом

реално - нереално. Ја данас верујем да је могуће напи-

сати причу која ће некоме променити живот, али је

немогуће написати причу која ће променити државу

или планету. Али треба покушавати - неком човеку то

сигурно утиче на обликовање свести или живота. То-

лики филмови, представе и стрипови обликовали су

мене као особу, тако да немам никаквог разлога да не

верујем да уколико оно што ја радим вреди нечему

може да има исти утицај на некога. И то је заправо нај-

лепша награда за аутора. ►

► У роману су врло честе појаве и референце данашњег

стања у Србији које главног јунака веома бесне. Постоји

ли шанса да се ситуација у земљи промени до изласка

треће књиге?

● Нажалост, не. То је једноставно питање амбијента. Ако

хоћемо да сместимо причу у овај амбијент онда просто

морамо да се понашамо као сценограф, реквизитер, како

бисмо имали утисак да је то стварност. Не тражимо

анализу онога што се дешава у друштву, него нас занима

појединац и како ће он да изађе на крај са тешком

ситуацијом, шта ће остати од њега кад прође кроз то сито

и на који начин он то проживљава. Волео бих да је

атмосфера у Србији другачија, али…

29 /

► Оно што овај роман разликује од осталих су и

феноменална графичка решења у виду дневни-

ка, односно „опсенаријума“ који води главни ју-

нак. Колико те илустрације помажу да се боље

доживи сам роман?

● Ја мислим да је то изузетно сврсисходно. Од

почетка смо желели да на неким страницама књи-

ге имамо и јунаков дневник. Одлучили смо да ја

те странице ручно испишем. Направили смо но-

винске чланке да изгледају и звуче као чланци да-

нашњих новина. Ивица Стевановић, који је радио

илустрације, и ја, имали смо сарадњу сценаристе

и цртача. Ја сам му давао скицу и објашњавао му

шта треба да се догоди. Тражио сам да Малтерего

изгледа узнемирујуће, али не и одбојно, гадњика-

во, али допадљиво. Он је то урадио у свом пре-

познатљивом стилу.

► Твоје песме врло често обрађују различите друш-

твенополитичке проблеме и на неки начин терају

људе „да отворе очи и укључе мозак“, да ли се таква

порука провлачи и кроз сам „Малтерего“?

● Анализирамо различите

ствари из свакодневице.

Оно што је Албахари напи-

сао за задње корице је ве-

лики комплимент и једна од

могућих реалних слика дру-

штва, и људи сада покуша-

вају да, како он каже, осми-

слотворе, односно дају сми-

сао ситуацији која није њи-

хова. Ово што се дешава

около нема везе са мном и

са тобом, али нама је та

стварност дата на старање.

Ми морамо нешто да уради-

мо са њом. Све ово што ју-

наци књиге раде, а највише

психолог Лео, јесте улажење

и анализирање људи, али

баш онаквих какви живе у

Србији. Намештено је да

имамо човека који улази у

људе и објашњава зашто су

такви. Отуд и мали Светозар,

весело и безбрижно дете,

који бира да буде члан ул-

традесничарске организације

и живи за то да некога исту-

че. Такве ствари се провлаче

кроз књигу.

► Како је дошло до сарад-

ање са невладином органи-

зацијом „Астра“, која се бо-

ри против трговине људима,

за чију си кампању снимио

песму и спот?

● Тражили су ме са идејом да

сам одговарајући за оно што

желе да постигну овом акци-

јом. Радо сам се одазвао ка-

да ми је предочено о чему се

ту ради. Драго је и мени и

Радету, композитору песме „Чеп“, што смо могли да

допринесемо томе. Песма је приступачнији медиј,

омогућава да за три минута сазнате можда и више, а и

лакше, него што бисте сазнали у једном документарцу.

Углавном, информације брже стижу до људи и могу да

упозоре потенцијалне жртве. Мени је било доста по-

тресно радити, јер то може да буде било ко од нас ко

остане без посла, а као што песма каже „једне вечери

ти дође човек што ти звучи као спас, одеш у још гори

пакао”. То је тема којом се

тек морамо бавити. Сама та

идеја да је мушкарац жртва

трговине људима је помало

непозната, јер су углавном

жене и деца прва асоцијација

на трговину људима. Нећемо

да вагамо шта је страшније,

али ти говорим да је најмање

познато то на који начин

мушкарци могу да буду жрт-

ве трговине људима. Можемо

ми да тражимо лепу реч, али

оно што се тим људима деси-

ло, то је класично робовлас-

ништво. Почетком 21. века, и

то је невероватно поражава-

јуће.

► Представља ли књига је-

дан збир бунтовности који

ће потпуну кулминацију до-

живети новим албумом?

● Нови албум се зове „Напет

шоу“, то ваљда иде са том

идејом када се ближиш три-

десетој. Не знам да ли ће бити

напет или помирљив, али нај-

вероватније ће та два тона да

се туку на тој плочи. То ћемо

видети тек 2013; тек смо кре-

нули да му тражимо штимунг.

Највише времена проводимо

да сазнамо шта у ствари хо-

ћемо да направимо. Кад то

сазнамо, онда овај „физички“

рад на песмама није тако дра-

матичан. Али наћи пети пут,

нешто што нам звучи добро и

довољно ново, тешка је ствар.

Сваки пут је све теже. Сећам

се дивних времена прве или

друге плоче, када је све што

кажеш могло некоме да се допадне или не допадне,

али ће рећи „о овоме нико никад није говорио“. А већ

пети пут извући штимунг који треба да звучи свеже и

који људе неће да одбије озбиљна је главобоља, али

боримо се са тим, шта да се ради... ■

30 /

еко напише есеј или десет књига и тако се

изрази, а он има много филмова помоћу којих

је причавао приче у којима чак и само једна

сцена има одређену тежину и отвара неку игру асоци-

јација, суштинску игру живота и истину коју препознаш

у једном тренутку. По његовом признању, на популар-

ност никада није гледао као на нешто специјално, нити

је желео да постане звезда. Хтео је само да му људи

кажу: „Допада ми се“ или „Не допада ми се твој филм“.

И ништа друго. То би му, каже, било сасвим довољно.

Горан Паскаљевић је дипломирао филмску режију на

Прашкој академији. Режирао је многе документарне

филмове и ТВ драме за ТВ Београд, а први филм „Чу-

вар плаже у зимском периоду“, снимио је давне 1976.

године. Мало касније, у уверењу да уметност мора да

иде испред религије и политике, због које су га нерет-

ко и нападали, Паскаљевић је стварао, био упоран,

што је врло често било и препознато, па самим тим

признања нису изостајала. Између осталог, добитник је

награде за најбољи европски филм 1998. године, за

остварење „Буре барута“. После низа успеха, 2001.

године, часопис „Варајети“, сврстао га је у 5 најбољих

режисера године, а први је филмски режисер који је

2002. године у Минхену добио награду „Мост“ за

хуманизам у својим делима. У Новембру 2007. године

одликован је и француским Орденом уметности и

књижевности. Најновија признања су награда коју је

добио за допринос светској филмској уметности у

Братислави, те избор за кандидата за награду Оскар

коју додељује Америчка филмска академија за филм

ван енглеског говорног подручја („Кад сване дан“), који

је често био на мети критика појединих људи. Одго-

воре је давао у виду награда које је добио у Шпанији,

Француској, Словачкој, Италији, итд...

► Појединци

су износили

тезе по којима је „Кад сване дане“ антисрпски филм.

Шта Ви мислите о томе и који је Ваш одговор њима?

● Када неко говори да је ово антисрпски филм, а да га

није видео, то више говори о њима него о мени и том

филму. Мислим да је филм сам по себи најбољи одго-

вор, јер свакако није реч о антисрпском филму. После

оптужби на фестивалу у Торонту, када сам их питао

зашто мисле да је ово антисрпски филм, рекли су -

зато што сам правио филм о Јеврејима, а не о Србима.

То је јасни антисемитски став и ту нема шта да се одго-

вори. На то сам им рекао да је лепо што србују, али

ајде пробајте да србујете у Србији и вратите се из

Канаде, коју као мрзите, али зато користите све бене-

Горан Паскаљевић под српским и светским филмским небом годинама успешно

гради каријеру филмског редитеља и сценаристе. На том небу одавно је почео

тискати свој печат, а својим филмовима остављао би записе кроз сцене које

одражавају његова осећања према времену у коме живимо.

31 /

фиције овог друштва овде, и то им се није допало.

Када немају шта да вам кажу и када завист прерасте у

мржњу и када хоће да вас руше и када не могу да нађу

нешто лоше у филму, онда вам каче разне епитете.

Многи такозвани критичари живе од тога, и додварају

се неком делу политичара који у основама својих иде-

ологија имају доста изражен национализам.

► Коју поруку сте желели гледаоцима да пошаљете

овим филмом?

● Филм изгледа крајње једноставан, али у бити је

доста слојевит, а ако бих то могао да саберем у једну

једину поруку, било би ми тешко, али просто желим да

филм „Кад сване дан“ кроз ту своју јаку емоцију коју

носи, делује на гледаоца, да га учини бољим, да

гледаоци када одгледају филм поставе себи нека

питања, која сам постављао, између осталог и ја себи.

► Да ли сте имали неку посебну инспирацију на

чијим сте темељима желели да снимите овај филм?

● Да, јесам. То је животна прича мога пријатеља

Филипа Давида, писца, са којим сарађујем већ 10

година. Он је имао годину дана када је почео 2 светски

рат, њему су оба родитеља били Јевреји, а да га би га у

то време заштитили, дали су га српској породици на

чување, и променили му име. Тако је Филип преживео

док је већи део његове породице убијено. У почетку је

био у плану високобуџетни филм, ал због недостатка

средстава, решио сам да снимим један крајње

једноставан филм у којем се радња одвија на Старом

сајмишту у Београду, за које је и мене срамота колико

је запуштено и остављено забораву.

► Ко је крив за такво стање Старог сајмишта, коме

придајете кривицу?

● Мислим да је после окупације, комунистичка власт,

тј Титова власт, једноставно правила споменике и

уређивала просторе где су биле велике партизанске

победе, затим Сутјеске, Неретве итд, али су потпуно

запостављене цивилне жртве и њихови остаци.

Касније, а ни дан-данас нисмо ништа урадили, после

јесте дошло време немаштине, али то није оправдање.

Мада, највише је крив немар, српски немар, уопште.

► Да ли сте желели овим филмом на неки начин

да отворите очи људима, поготово онима који су

их затварали пред злочинима који су се одигра-

вали тада?

● Они ће и даље затварати очи, то дефинитивно не

може један филм да промени, али може да проме-

ни свест о томе да не заборавимо злочине, ни ове

скоре, ни оне раније. Мој задатак као уметника је

да истражујем оно што не ваља, нешто што је зло у

оквиру мог народа, који није ни само зао, ни само

добар, ни само најбољи, ни бесмртни, већ као и

сваки други народ. Али шта се деси у том једном

делу народа да цела група почиње бити опчињена

злом, то је нешто што ме интересује. Најлакше је

гледати у туђем дворишту, ја мислим да је задатак

уметника да гледа шта не ваља у свом дворишту,

да то покаже, да то открије и да самим тим под-

стакне људе на размишљање.

32 /

► Како су се снашли глумци у вашем филму, да ли су пре-

нели емоцију коју сте желели да публика осети?

● Глумци су ти који носе емоцију, и ја стварно волим

глумце и увек им отворим простор. Кадрови су дужи управо

због тога да не би кидали ту емоцију и да бих створио ути-

сак реалности. Глумцима у почетку треба мало времена да

уђу у то, али кад уђу, то их обузме. Барем се мени тако чини.

Глумци су стварно ти који носе тај глумачки амаблем емо-

ција које се преносе на гледаоца. Не уживате ви само у ле-

пим кадровима, и у некој формалној играрији, већ гледате и

читате неке судбине са екрана.

► После премијере, филм је оставио јак утисак

на публику. Видите ли овај филм на неки

начин као казну за све оне који су себич-

ни, тј. равнодушни према злочинима?

● Мало сте употребили јаку реч.

Казну не, али шамар да.

► Недавно сте освојили

бројне награде за овај

филм. Које су Ваше им-

пресије поводом тога?

● Ја сам се у животу ствар-

но надобијао награда, и на

великим фестивалима као што

су Кан, Венеција , Берлин, и на

мањим, тако да мене награде

уопште не импресионирају.

Десе се или се не десе. Некад

ме и врло неправедно заоби-

ђу. Мада, награде као награде

веома пријају сујети, а и пома-

жу да се обрати пажња на тај

филм и да тај неко баш због те

награде оде и погледа га.

► Режирали сте 16 играних

филмова и 30 документараца

и један сте од аутора који нај-

више раде. Којим сте Вашим

филмом најзадовољнији и на који сте филм посебно

поносни?

● Мени је тешко да издвојим један филм. Наравно,

неке у одређеном тренутку више волим, а неке мање.

Овај филм „Кад сване дан“ спада у филмове на које

сам веома поносан, јер сам постигао једноставност и

јаку емоцију, као и у филму „Земаљски дани“, који

можда и највише волим.

► Када сте почињали каријеру, да ли сте очекивали

да ћете постићи велики успех у наредним пројектима

и постати веома признати у послу којим се бавите?

● Ако будем крајње искрен, да нисам у то веровао, не

бих се тиме ни бавио. Ја то увек младима кажем: ако

свим бићем желите само то да радите и ништа друго,

али не радите то да би сте добили разне награде и

славу, онда сте на правом путу да постигнете ово што

сам и ја.

► Како вршите одабир глумаца за ваша остварења?

Да ли знате отприлике кога бисте одабрали већ док

пишете сценарио?

● Да, наравно. Рецимо, у овом филму, за уло-

гу прoфесора музике видео сам једино Му-

стафу Надаревића и, чини ми се, да је он

био спречен или да није могао да игра, не

бих ни снимио овај филм. А ове друге,

мање улоге, бирам по онима који ми се

чине најбољим за то.

► Која је Ваша лична улога у свету,

шта желите да им представите

једним српским филмом?

● Ја не мислим да је

битно што су моји

филмови српски,

али је лепо кад у

свету добијем не-

ку награду или

остварим неки ус-

пех па онда они

кажу „српски ре-

дитељ“. Мени је

лично драго јер

смо сведоци раз-

них предрасуда о

нашем народу у

свету, па је лепо

када виде да има

људи који поправ-

љају имиџ, и када

виде да није цео народ крив због лоших ствари које су

се десиле, већ политика и политичари.

► Да ли мислите да су људи презасићени сликама из

домаћих, па и страних филмова у којима су главни

мотиви слике страдања и злочини који су се до-

гађали, поготово на нашим просторима?

● Када су ме у музеју толеранције људи питали да ли су

филмови о холокаусту можда већ мало уморили пу-

блику, ја сам тада одговорио да су мене уморили

акциони филмови и добио сам велики аплауз од при-

сутних. Свестан сам увек када радим филм као што је

овај, да нећу имати пола милиона гледалаца у Србији,

већ ћу имати сто хиљада, али мени је свеједно. Битно

ми је да та публика која је дошла изађе промењена из

биоскопа, племенитија. Када бисмо на основу гледа-

лаца и читалаца судили о једном уметничком делу,

онда би Мир Јам била далеко бољи писац од Андрића.

Морамо искрено да погледамо истини у очи: ми ни-

смо нарочито образован народ. Један врло мали про-

ценат људи у Србији има високу школску спрему, ве-

ћина народа је доста примитивна, па самим тим фил-

мове таквог садржаја и пратимо ■

33 /

к

с

Ко се вратио на стазе старе славе, а у чијој ћемо музици још дуго уживати? „Журналист“

вам препоручује пет метал албума по којима ће се памтити 2012. година: од религијских

и митолошких мотива, преко револта и беса због неправде, па све до нежних емоција -

ова музика говори о животу без сувишне козметике

Ово је бенд о коме ће се тек причати. Иако постоји пуних 16 година, изгледа

да се Гожира до сада само залетала како би освојила срца многих љубитеља

тврдог звука. Много тврдог звука! Четворочлана екипа чије су главне карике

гитариста и певач Џо и бубњар Марио Дуплантијер, издала ја свој пети албум

„L'Enfant Sauvage“. Албум почиње правом експлозијом! Од самог почетка

песме „Explosia“ чује се интелигентна свирка прожета чврстином и жаром који

бенд гаји више од деценије и по. Она се завршава дугим, дивним инструмен-

талним делом који зрачи генијалношћу. Комплексност ритмова се јасно чује и

осети у насловној нумери. Песма тече ослобађајући више енергије него

супернова. Мешавину чисте брзине, бруталности и тежине са смиреношћу и

лепотом мелодија тешко je замислити, а ови дивљи дечаци (L'Enfant Sauvage)

од свега тога су излили једно дивно уметничко дело од метала. На албуму се

налази још девет изузетних песама од којих се издвајају „Mouth of Kala“ и

„Planned Obsolescence“. Текстови са претходних албума су се углавном вези-

вали за еколошке и егзистенцијалне проблеме, док се сада бенд окреће

личним проблемима, слободи... Гожира је један од ретких бендова којима су

идеја и емоција најважнији. Колико год да је сама музика комплексна, она не

гуши и не нарушава основни циљ, а то је да се пренесе одређена порука.

Gojira

L' Enfant Sauvage

Deftones

Koi No Yokan

Јак почетак албума који се убрзо смирује, у рифовима песме „Swerve City“,

подсећа нас на класичан Дефтонс звук и наслућује да се нешто занимљиво

спрема. А онда крећу да нас „шамарају“, и то каквим песмама: „Romantic

Dreams“, „Poltergeist“, „Entomed“, „Tempest“, „Rosemary“, да до краја албума

осећамо ошамућеност сваког рецептора задовољства. Сваки инструмент, а и

глас Чина Морена (Chino Moreno) одрадио је феноменалан посао. Ритам сек-

ција креира одличну подлогу за гитарске деонице, док су вокали можда нај-

бољи досад. Продукција албума је фантастична. Чист звук, на тренутке помало

храпав, даје изузетно добар резултат. Додајући на то њима типичну атмосферу

која их је увек истицала, на тренутке интимна, а већ у следећим експлозивна,

доприноси квалитету овог албума. Само име албума, које описује онај трену-

так кад схватите да сте заљубљени у неког, неко предосећање љубави, пока-

зује колико је интиман, посвећен љубави, али нас и наводи да се у њега заљу-

бимо, и то на прво слушање. Драго ми је кад видим да бенд у поодмаклом

стадијуму каријере и даље показује толику страст и снима тако снажне песме

које имају много личног у себи. Једноставно имају душу.

34 /

Калифорнијски треш метал титани настављају тамо где су стали 2008. године,

када су издали плочу „The Formation of Damnation“ која их је вратила на

велика врата метал сцене, после скоро 10 година. Албум „Dark Roots of Earth“

квалитетом се не разликује много од свог претходника. Девет бруталних

песама шаље Тестамент назад у своју златну еру осамдесетих. Пошто је успео

да се опорави од тешке болести, Чак Били изгледа неуморно док својим

моћним демонским гласом пева о социјалној неправди, мржњи и смрти, иако

тај глас режи већ четврт века. Цењени гитарски дуо који чине Ерик Питерсон

и Алекс Сколник је одличан, као и увек. Свестрани Сколник виртуозним

солажама само потврђује да је један од најбољих у томе што ради. Грег

Кришћан не привлачи пажњу на себе, већ својом бас гитаром даје потпору и

чврстину целој екипи. Див за бубњевима, бивши члан легендарног бенда Дет

(Death) Џин Хоглан дошао је да замени Пола Бостафа. Прецизним, брзим,

немилосрдним закуцавањем бубњева ствара још бруталнију и монструознију

атмосферу. Песме „True American Hate“, „Rise Up“ и „Native Blood“ можда ће

најбоље приказати како треш метал треба да звучи. Брзо, агресивно, снажно!

После „шамарчине“ са почетка албума, ту је балада „Cold Embrace“ која

смирује страсти. Ветерани су својим младалачким духом још једном успели да

ураде одличан албум којим могу да се поносе.

Testament

Dark Roots of Earth

Добро нам позната љута петорка из Вирџиније наставља свој пут који су утрли

претходним одличним албумима као што су „Sacrament“ и „Wrath“, а да и не

говорим о оним старијим. Остају при свом ставу и критиковању друштва и по-

литике које се преплићу са библијском тематиком и прожимају причом о пат-

њама и болу. Од агресивних почетака када су били познати као Burn the Priest

разликује их само име, а агресија остаје и даље присутна. Одмах на почетку

албума добијате звучни ударац у главу моћном песмом под називом „Straight

for the Sun“, уживате у 14 одличних композиција које се завршавају мело-

дичним и занимљивим експериментом „King Me“. Успевши да се држе својих

корена, они истовремено доносе и много тога новог кроз своју музику, и све

звучи ново и модерно али са оним „old school“ осећајем који је константно

присутан. Гитарске деонице Марка Мортона и Вилија Адлера, кроз луде мело-

дије доминирају албумом, Крис Адлер за бубњевима је фантастичан као и

увек, и уз бас Џона Мортона држи ритмове на нивоу, док вокали Рендија Блај-

та напредују сваким албумом и шире свој израз. Овај албум ме је напросто

одувао и препоручујем га свим љубитељима метала, а ако до сад нисте дали

прилику „Божјим јагањцима“, чините велики грех.

Амерички квартет је ове године новим бојама украсио и оживео своју до сада

двобојну дискографију. Дупли албум „Yellow & Green“ уноси нешто нежније

шаре, једноставије контуре као одраз очигледног сазревања и иновативности.

Жути део трећег студијског албума почиње темом исте боје која се лагано раз-

лива у први сингл „Take My Bones Away“ који одише стонер/слаџ духом. Јасна

продукција омогућава да сваки инструмент дође до изражаја. Хипнотишући

тонови и мелодичност песама попут „March To The Sea“ голицају машту и

урезују се дубоко у памћење. Мале ствари враћају овај бенд тамо где припада,

на сам музички врх као један од најинтересантнијих бендова са почетка овог

миленијума. Зелени део ове приче даје потпуно нови поглед, и не само да се

враћа на корене правог слаџа, неко много, много даље. Овде су мелодије

веома благе (изузев „The Line Between“) и зреле, те се осети уплив старог,

класичног прог рока. Не остаје нам толико у памћењу колико жута страна ове

приче, али је свакако вредан слушања и показује колики је контраст овај бенд

у стању да направи. Баронс се неће зауставити на ове четири основне боје

које им красе дискографију, и једва чекамо следећу разнобојну понуду овог

фантастичног бенда.

Lamb of god resolution

Baroness Yellow and green

35 /

серија

Серија почива на класичној идеји из „Хамлета“, где се

колебљиви принц (у овом случају заменик председни-

ка мото клуба) бори са тим да изабере прави пут. Нај-

већа дилема са којом се носи је да ли је прави пут за

„Синове анархије“ онај за који се залагао његов покој-

ни отац, који је обојен поетским сањарењима, или

онај којим тренутно иду, пут његовог очуха (тренутног

председника клуба) који има окорели гангстерски

приступ. Упознајете се са свим деловима једног клуба

бајкера, за које нисам ни био свестан да их толико

има, сагледате све аспекте, хијерархију, поштовање,

личности, и шта су све они спремни да ураде једни за

друге. Сваки лик у серији је одлично дефинисан, док

прича има добро осмишљене заплете и држи вас у

неизвесности од епизоде до епизоде. Глумачка екипа

је, иако слабије позната, одлично састављена. Главног

лика тумачи помало потцењен глумац Чарли Ханам,

познат нам из филма „Green Street Hooligans“. Ту је и

вечити „споредни глумац“ Рон Перлман у улози очуха,

и феноменална Кејти Сагал, која је право изненађење

јер је успела да збаци са себе одавно нам познат лик

жене Ала Бандија и покупи све похвале критичара.

Иако је серија већ у поодмаклом стадијуму с обзиром

на то да је пета сезона завршена пре месец дана,

имате временена да се прикључите овом феноменал-

ном путовању, нећете се покајати.

Оцена: 10/10

Једна од четири премијере постављене на сцени Срп-

ског народног позоришта, „Слуга двају господара“,

представља комедију дел арте, намењену најширој

публици са циљем да забави и насмеје. Међутим, све

оно што предствља хумор у представи засновано је на

лажима, спекулацијама и интригама. Док слуга Тру-

фалдино покушава да дође до вечере, на било које

начине, његови господари покушавају да сузбију апе-

тит за преварама све до самог краја.

Оно што ову представу и данас чини занимљивом и

широм света извођеном јесте то да свако на различи-

том нивоу, али на исти начин, сплеткама и обманама

жели да дође до циља по сваку цену. Чак и они који

се томе одупиру бивају увучени у такве животе и

самим тим попримају особине свега лошег. Управо

због тога, представа по тексту Карла Голдонија, а у

режији Бориса Лијешевића, покушава да на хумори-

стичан начин подучи да се, иако је свет заснован на

погрешним начелима, треба одупрети и остати свој,

макар то значило остати без свега.

Стога, није нимало случајно што се радња одиграва у

Венецији, месту које је почело да „заудара“ од свих ис-

парења погрешних. И зато, ако се не може прекинути

смрад, онда треба барем учинити да Венеција и свет

не потону од такве врсте депоније.

Оцена: 9/10

представа

Борис Лијешевић, Српско народно позориште Kurt Sutter

36 /

Претходна три сусрета Џексона (Peter Jackson) са

Толкином (Ј. R. R. Tolkien) донела су нам прегршт

задовољства, дивљења и авантура. Већ навикнути на

тај фамозни децембар, сви су чекали њихов нови

сусрет, а протекло је дугих девет година од „Повратка

краља“.

Ова авантура окрепљује нас на самом почетку и у

светлим тоновима нас упознаје са светом Билба Ба-

гинса. Он нас одмах осваја, јер представља прототип

обичног човека (читај: хобита), и није јунаштво то што

га чини надреалним, него управо његова рањивост.

У филму се преплићу приче љубави, вере, снаге и

доброте, зачињене сложеним емотивним дубинама

које сваком од нас значе нешто друго, а употпуњене

су споредним причама које нам појашњавају све не-

познате детаље. Живахност боја истиче овај филм, а

3Д пројекција га поставља на потпуно нови ниво и

представља невероватан доживљај, док је Мартин

Фримен (Martin Freeman) право откриће и савршен

погодак за главну улогу.

Свакако један од најбољих филмова ове године, а и

мора да се допуни оних 17 Оскара освојених претход-

ном трилогијом. Наставак ове авантуре је већ заказан

за следећу годину (да, у питању је децембар).

Оцена: 10/10

филм

Два припадника витешког Реда Змаја, војводе Топли-

ца и Косанчић и млади својеглави витез Милош Оби-

лић чине окосницу радње Стојиљковићевог новог

романа. С обзиром на то да је дошло време када љу-

битељи националне историје постају окарактерисани

као десничари, појединци би и овај роман окарак-

терисали као такав. Све што су нас учили на часовима

историје и књижевности о догађајима непосредно и

уочи Косовске битке, из оквира народног предања

стављено је у оквире епске фантастике. У овом рома-

ну коначно се напушта романтичарска традиција и

идеја о витезовима побратимима, а средњи век нам је

ближи и представљен са свим његовим врлинама и

манама. Живописан стил и много акције којима се

описују подвизи тројице витезова у потрази за кнеже-

вим изгубљеним благом, преплиће се са рефлексив-

ним приказима несигурности и моралним дилемама

кнеза Лазара и емира Мурата. Оно што овој епској

теми даје чар фантастичног јесу виле, приказе, демони

и мноштво других мистичних елемената. Роман се

због динамичне радње веома брзо чита, па би љуби-

тељи епске фантастике, навикнути на „Господаре пр-

стенова“, „Игре престола“ и „Стубове земље“ писцу

могли да замере на обиму дела. Са друге стране, кон-

зервативнијим читаоцима засметало би „скрнављење“

историје и Косовске легенде. И једни и дрги могу да

одахну: у плану су су још четири наставка, а за ове

друге увек постоји уџбеник историје.

Оцена: 9/10

Дејан Стојиљковић, Лагуна, 2012. New Line Cinema, MGM, Peter Jackson, 2012.

37 /

књига

ладни рат између Совјетског савеза и САД

нагло се загрејао 31. октобра 1962. године.

Сједињене Америчке Државе су под вођством

председника Џона Кенедија планирале напад на ново-

ослобођену Кубу. У исто време у кубанским водама

нашли су се и Руси као природни, комунистички саве-

зници Фидела Кастра. Кубанска ракетна криза била је

на врхунцу, а Трећи светски рат у најави. Василиј

Александрович Архипов спречио је катастрофу.

Подморницу б59 у којој је био и Архипов окружила је

америчка морнарица. Американци су за циљ имали да

уморе и уплаше Русе у подморници, како би их

натерали да изроне. Међутим, нису знали да б59 носи

торпеда са нуклеарним главама снаге коју су имале

бомбе које су бачене на Хирошиму и Нагасаки пре

само 17 година. Морнарица америчке војске бацала је

у близини подморнице гранате упозорења, не би ли

повећали ниво стреса код руских часника и натерали

их да изроне. Контакт са Москвом није се могао успо-

ставити већ данима, капетан руске подморнице Вален-

тин Савицки подлегао је притиску и параноји, која је у

време хладног рата владала на обе стране, и закључио

да је трећи светски рат почео, те је одлучио да сачува

понос и са собом у смрт поведе и Американце. Страх

који је уливало нуклеарно наоружање био је толики да

се тај назив чак није ни изговарао: нуклеарне ракете су

називане „специјално наоружање“. Па ипак, дани про-

ведени у врелој утроби подморнице, са само чашом

воде на дан, окружени непријатељском војском и

експлозијама које су одјекивале у подморници - учи-

нили су своје. Капетан Савицки одлучио је да испали

нуклеарне ракете на америчке бродове. „Сад ћемо их

уништити! Умрећемо, али ћемо их све потопити! Не-

ћемо осрамотити нашу морнарицу!“ – викао је Са-

вицки. Свет никада није био ближи уништењу.

Ипак, за овако радикалан чин била је потребна саглас-

ност тројице највиших часника у подморници, Капе-

тана Савицког, политичког комесара Ивана Масле-

никова и другокомандујућег Архипова. Иако је био

другокомадујући у овој подморници, Архипов је био

капетан флоте у рангу са Савицким. Међу тројицом

часника избила је свађа око лансирања нуклеарне

ракете. Савицки и Масленик били су сагласни око тога

да је Трећи светски рат већ почео и да морају да

реагују, док је Архипов, иначе од раније познат као

човек хладне главе, био против лансирања. Архипов је

уложио вето, иако су се морнари противили тој

одлуци. Расправа је била готова, а подморница б59

морала је да се врати у Русију. Архипов у Русији није

дочекан као херој, био је понижен. А понижен је и

умро 1998. године, само четири година пре него што

су појавили, некада тајни, руски и амерички документи

о кубанској ракетној кризи.

Те 2002. године, поводом 40 година од кризе и декла-

сификације докумената, одржан је скуп на Куби у орга-

низацији владе те земље и „Архиве националне сигур-

ности“, невладине организације која се бави истра-

живачким новинарством и сакупљањем и архивира-

њем документације са које је скинута ознака „тајно“.

Председник „Архиве националне сигурности“ Томас

Блантон тада је рекао: „Лекција изведена из свега

овога је та да је човек по иману Василиј Архипов

спасао свет.“ ■

Кубанска ракетна криза била је на врхунцу, а Трећи

светски рат у најави. Свет никада није био ближи

уништењу. Василиј Александрович Архипов спречио је

катастрофу. Био је то човек који је спасао свет.

38 /

Мандић се сматра једним од зачетника новог таласа. Био је

контроверзан и провоцирао је јавност својим

транссексуалним имиџом. Иако је његов дискографски

опус скроман, обиловао је хитовима. Његов први сингл

„Љуљај ме нежно“ издат је 1978. године.

Овај мање познат црногорски музичар почео је да се

бави музиком 1975. године када је издао сингл „То сам

ја“. Међутим, постаје популаран тек 1981. првим

албумом „Ожиљак“. Снимљен су и албуми „Умјесто

глупости“, као и „Барутана љубави“ који никад није

издат.

Бобан Петровић је познат као некрунисани краљ

београдских журки. Како је сам изјавио, песма „Препад“ је

производ личног искуства када је пред тадашњом

девојком, као велики мангуп и шмекер, пришао другој

девојци која је завредила његову пажњу.

Групу Азра основао је Бранимир Џони Штулић 1977. док

је седео за шанком са осталим локалним анархистима,

славећи рођење ћерке свога друга. Тражећи адекватно

име за његову ћерку, Штулић је изрецитовао песму „Азра“

Хајнриха Хајнеа. Тако су те јануарске вечери, свеже

основана група и ћерка Ђоке анархиста добиле име Азра.

Ова загребачка група развила се из састава Корени, који су

основали Дарко Рундек и Срђан Сахер 1977. године. Две

године потом основан је Хаустор (немачка реч за главни

улаз у кућу). Занимљиво је то да су, због унутрашњих

сукоба у групи албуми били подељени на „А“ Сахерову и

„Б“ Рундекову страну плоче.

Групу Катарина II основали су Милан Младеновић и

Драгомир Гаги Михаиловић 1982. године, након распада

групе Шарло акробата, чији су обојица били чланови. ЕКВ

је са многим изменама у саставу трајао до

Младеновићеве смрти 1994. године.

Забрањено пушење је сарајевски рок бенд настао 1981.

године, а формирала га је група пријатеља која је радила

на раној радио верзији култне емисије „Топ листа

надреалиста“. Фронтмен оригиналног састава био је Ненад

Јанковић, познатији као др Неле Карајлић.

Иако је ова група данашњој омладини позната само из

Штулићеве песме: „...бријем браду, бркове, да личим на

Панкрте...“, то је један од бендова са ових простора који је

најбоље схватио и „упио“ панк музику са запада.

Основани су 1977. године у Љубљани.

Електрични оргазам основан је 1980. године. Први наступ

одржали су исте године када су били предгрупа сами себи

(звезда вечери била је група Хипнотисано пиле). Након

распада групе 1989, са радом настављају 1991. године, а

трају и данас. Певач ове групе је Срђан Гојковић Гиле.

„Журколомци“ су основани 1982. године, а за фронтмена

групе одабрали су Зорана Костића Цанета. Уочи рата у

Босни настаје ад хок састав Римтутитуку (ЕКВ, Електрични

оргазам, Партибрејкерс) који снима антиратну песму

„Слушај 'вам“. Партибрејкерси су 2012. године прославили

30 година постојања.

Последњи део мале трилогије „Музика из нафталина“ завршавамо нотама које су обележиле

осамдесете године. Нашу тадашњу државу запљуснуо је „нови талас“ који је настао као реакција

на музику претходне деценије. Сматра се да је „нови талас“ проистекао из панк рока, али у себи

садржи и примесе попа, регеа, електронске музике, фанки и диско звука.

39 /

СУОЧАВАЊЕ

► Све више упознајем људе са изрази-

тим начелима, и све више почињем да

волим оне без. Војвођанство, снажан

појам коме се припусују речи које

почињу са мулти, јер сама културал-

ност, националност или сам конфеси-

онализам без префикса нису довољни.

Међутим, не треба узимати ове речи

без упутства за употребу. Прво: то што

је неко рођен на територији на којој

живе различите нације, он сам не

представља продукт мултинационал-

ности, нити себе увек таквим може

називати. Друго: неко је мултинацио-

налиста ако има све особине садржане

у самој речи, не само према другим

нацијама, већ и према својој. Када се

говори на начин на који се умеће вез-

ник „и” (пример: Војвођани и Срби-

јанци), или се за територију ван Војво-

дине говори „доле у Србији“, реч

„мулти“, са којом год главном речју

желите, постаје контрадикторна. Треће:

док год се буду истицале врлине једне

заједнице, а не појединачних људи,

именом и презименом, неће се знати

ко је стварно човек међу људима. Че-

тврто: патриотизам је диван, али мора

имати и наставак. Он се може дефи-

нисати као убеђење да је територија на

којој су народи рођени најбоља, али

ако се такво мишљење усади, онда

треба имати на уму да је оно што

никне из њега плод којим ће се моћи

служити читава земља, а не само њен

део. Шесто и најважније: аутономију,

која води ка отцепљењу, не само од

речи мулти, већ и од свега оног што је

српско, чувати на хладном и ван до-

машаја непромишљених. ■

► Констатно преиспитивање аутономије Војводине и њене легитим-

ности, достиже свој врхунац реципрочним испадима које ултраде-

сничарске струје упорно подмећу српској јавности. Потенцирање

сепаратизма у облику аутономије вишедеценијско је оружје национа-

листичких струја које теже стварању „великосрпске државе“. Јачање

ултрадесничарских струја након избора 6. маја довело је до безобзир-

ног фаворизовања ћириличног писма као оружја у борби против тзв.

„наказне војвођанске аутономије“, а чија је „жртва“ био Културни

центар у Новом Саду.

Изопаченост и тежња за ексклузивом медије је увукла у промовисање

људи који своју популарност, новац и бираче скупљају преко скандал-

истичких изјава и појединачних интерпретација историјских догађаја.

Ти исти политичко-историјски зналци стварају непостојеће границе, а

оличење мултикултуралности и националних различитости у Војво-

дини претварају полигон за одмеравање политичких снага и бизар-

ности.

Својатање Војводине и њено искоришћавање у различите потребе

користило је политичким врховима у ојачавању граница и повећању

људства потребног за ратовање и производњу хране. Данас је то

терен за националистичка превирања, буђења духова фашистичке

прошлости и непостојећих кукастих крстова.

Са мало познатих чињеница о правом географском и историјском

пореклу Војводине, њена аутономија се интерпретира у складу са

погрешним политичким тежњама и економским малверзацијама.

Тренд мултикултуралности и различитости који су симбол ове покра-

јине, неистомишљеници користе за промовисање слабопотврђених

националистичких тежњи мањина које у Војводини живе. Притом

гурају фантомски сепаратизам и „независну Војводину“ у медијски

етар не узимајући у обзир статистичке податке где се према послед-

њем попису налази највећи проценат српског становништва, ова

теорија добија адекватан медијски простор који својим превирачким

призвуком скупља поклонике ових закључака.

Војводину је потребно посматрати као противтежу централизма и

борбе против једноличности и националистичких тежњи. Тежњи које

су се показале као погрешне у већ одиграним сценаријима деведе-

сетих година са истим актерима, који и данас гурају Војводину и

Србију у већ виђени, узгред непостојећи, територијални јаз ■

СУОЧАВАЊЕ

40 /

Оставите солитере где јесу,

посивеле, распаднуте, бескорисне.

Оставите поља где јесу,

осамљена, пуста и трула.

Оставите путеве саме,

заувек саме.

Многи стреме ка томе,

многи ово несвесно и желе,

многи неће ни видети такво сутра,

а најмање их изгара у танком пламену бобре.

Десиће се пустаре, доћи ће магле,

уз потамнео видик, какво јутро ће да сване?

Биће спремна ордења за постхумну доделу,

њих неће имати ко на прса да стави.

Победнички пехари излиће се спремни,

неће бити руку да их дижу.

Птице су завршиле свој лет.

Лавови више не ричу.

Ловци више немају свој плен.

Ни ловци више нису ту.

Само један трептај довољан је,

да не постоји више овај свет.

Не псујем

ни сунце, ни кишу,

ни тврд хлеб, ни тврду воду,

ни Бога кад ми скриви.

Не псујем

псоваче,

нељубазну жену у пекари,

возача смрдљивог аутобуса

када застане у њиви.

Не псујем

граматичке грешке

у читуљама и неону,

ни Србију, ни комшије,

ни поцепану новчаницу

кад ми највише вреди.

Не псујем

када испаднем глуп,

кад проспем, поломим

или покварим толико

да не може да се среди.

Не псујем досадне људе

који ми личе на тетрапак,

ни недељу

за литургију и летаргију

у вечном костиму статичара.

Не псујем

лоше насловне стране

ни дане када је Исланд

предалеко

ни погрешне задатке

лоших енигматичара.

Не псујем

никад

и можда би требало

да за тај грех оптужим

срамоту.

Јер, чини ми се,

кад бих отерао све у...

можда бих био

мало

срећнији у животу.

41 /

Потражите „Журналист“

на страници

facebook.com/zurnalisti

twitter.com/mzurnalist

На ФБ страници налази се и

шест бројева тест-магазина

„Ми журналисти“ који је излазио

током 2011. и 2012. године.

164 свиђања

471 пратилац