Еп о Гилгамешу је сумерско–вавилонски еп који је, скривен толико година, чувао тешке и значајне мисли за човечанство чекајући тихо своје откриће. Он представља дело месопотамске књижевности у коме савременост и универзалност мисли фасцинира и показује да се неки човекови страхови рађају са њим и исто тако са њим замру. Еп о Гилгамешу, представник месопотамске књижевности, састављен је од 12 плоча и уједно је најобимније, најцеловитије и најзначајније дело дате књижевности. Ово дело састављено је око 1700. године пре нове ере, међутим, верује се да је настало много раније као део народног предања.

На самом почетку дела сазнајемо укратко каквог је карактера био Гилгамеш, шта је све постигао и како је наводно ово дело састављено по његовом налогу. Ту је приказан човек који је видео све и хоће да пренесе потомцима све што му се догодило. Његова жеља за сазнањем га је довела до тога да је до те мере упознао свет око себе, свуда је путовао и разговарао са људима и створењима, тако је сазнавао и стекао дубоку мудрост, тако је сазнао и о Великом потопу. Гилгамеш је једном трећином човек, а двема трећинама бог и то га чини надмоћним над свима из своје околине (његова реч и говор у граду су закон). Радња започиње тиме што се народ града Урука, у коме Гилгамеш заповеда, жали боговима на његову силничку владавину и моли за некога њему равног, некога ко би га смирио, надјачао. Народу се жеља испуњава и бог неба Ану наређује богињи обликовања Аруру да направи таквог јунака какав би својом снагом могао да парира Гилгамешу. Она прави Енкидуа од блата које је навлажила својом божанском пљувачком и обликовала га. Енкиду је био диваљ, сав у длакама, дане је проводио са пољским животињама.

Са газелама једе траву по пољу. Са стоком пије на заједничком појилу.

Тако би и наставио да није засметао једном ловцу који се стога пожалио Гилгамешу. Он је вешто осмислио и претпоставио да ће пожуда одвојити Енкидуа од стоке и зато рекао да му пошаљу жену која би га завела. Тако је и било, послали су му учитељицу љубави и он се одвојио од стоке која га после није више препознавала и yзмицала је пред њим. Та иста жена позива Енкидуа у Урук и прича му о силном Гилгамешу са којим он одлучује да се ухвати у коштац. Енкиду има самопоуздања и уверен је да је дорастао Гилгамешу, за кога му та жена говори да је племенитог духа и тела и да има благослове богова. Гилгамеш наслућује долазак Енкидуа – он сања један сан који му мајка Ришат тумачи и говори му да ће након победе над једним јунаком стећи пријатеља и брата у њему, а приказано у сновима мора да се оваплоти. Овде уочавамо и мотив пријатељства који ће бити од изузетне важности у наставку дела. Гилгамешов сан се остварује и одвија се ритуални двобој – они улазе у борбу као непријатељи, а излазе из ње као браћа. Гилгамеш се видно променио, он се преобразио – од охолог апсолутисте и суровог владара постао је племенит јунак способан да након сопственог преображаја, након тога што је сам себе укротио, припитоми другог човека. Гилгамеш позива Енкидуа да пођу у Кедрову шуму, шуму богова, где ће по захтеву бога сунца Шамаша убити Хумбабу, чувара те шуме који је увредио Шамаша. За њих је предвиђен један срећан даљи заједнички живот у коме се они заједно боре и доживљавају пустоловине, међутим, Енкиду се у једном моменту сећа дивљине из које је потекао и за њом пати. Он бежи назад у природу и проклиње ловца и жену која га је завела. Њега смирују речи бога Шамаша и Гилгамеш долази по њега да се врате у Урук. Његове муке, наиме, ипак тиме не престају јер је уснио сан у коме бива бачен у Подземље где Ерешкигал, краљица подземног света, наређује писарици да упише Енкидуово име у глину. Та глина у коју је било уписано Енкидуово име јесте заправо бележница у коју заводе имена мртвих, што напослетку сазнајемо. Сан је очигледно злослутан и Гилгамеш то увиђа, стога саветује Енкидуу да принесе жртву боговима као што то и он сам чини. Сам чин приношења жртве је изузетно софистициран, да би удобровољили богове, морају да се потруде. Коначно, Гилгамеш и Енкиду крећу да изврше Шамашову жељу, а Ришат моли за помоћ богова и моли Енкидуа да чува Гилгамеша на њиховом путу подвига. Кад је човек сам не може много да постигне, али они заједно све успевају да преброде. Најпре, они наилазе на Хумбабиног чувара кога убијају. Енкиду након тога застаје и одбија да пође даље, опет испољава отпор као када је желео назад у дивљину, међутим, Гилгамеш га бодри и каже:

Сви ће крајеви земље славити наша имена!

Овде се показују Гилгамешове тенденције, он жели да учини дела по којима ће бити дуго памћен, жели да га величају, док насупрот томе Енкиду жели само мир и своју дивљину. Сапутници различитих амбиција настављају пут током ког Енкиду у више наврата сања за њихове пустоловине добре, позитивне снове. Најзад наилазе на Хумбабу, изгледом страшно химерично створење – има шапе као лав, тело му је прекривено бронзаним љускама, на ногама има јастребове канџе, на глави рогове дивљег бика, реп и уд расплођавања завршавају му се змијском главом. Одуран је, шкргуће зубима, од самог његовог даха повија се дрвеће, урла. Будући да су заједно снажнији, они успевају да га савладају. Након победе они крећу даље на Брег богова када богиња чуварица Брега богова Ирнини повиче да не смеју тамо да се попну и да се врате Уруку речима:

На Свето брдо где станују богови,не може се успети ниједан смртник.

Овде по први пут видимо наглашену разлику између богова и њихових могућности, способности и привилегија наспрам људи, смртника којима су оне ускраћене. Након одбијања Иринини да их пусти на Брег богова, јунаци се враћају кући носећи главу Хумбабе на копљу и тамо глорификују себе и победу. Следи опис Гилгамешовог припремања, сређивања по доласку у Урук. Гилгамеш је препорођен, леп, народ је поносан на свог владара. Управо због тога је кобна богиња Иштар и бацила око на Гилгамеша, желела је да га заведе, међутим, он је грубо одбија знајући каква је и каже:

Презирем плод твог бестидног, заводљивог тела.

Он јој чак наводи разлоге из којих не жели никакве односе с њом, наводи све њене љубавнике које је она обманула, оштетила па чак и убила.

Моју љубав желиш,а поступаћеш са мном као и с њима.

Иштар се жали својим родитељима на Гилгамешове речи, она тражи чаробног бика да убије Гилгамеша. У супротном прети да ће разбити врата пакла (и биће тада више мртвих него живих). Енкиду и Гилгамеш успешно савладавају и бика, те Иштар гневно проклиње Гилгамеша. Енкиду опет сања али овај пут злослутни сан – орао га носи у висину, пушта га и он се размрскава о тле. Крај његовог сна наговештава несрећу, Енкидуу се не пише добро, он запада у грозницу. Гилгамеш зна да се судбина не може зауставити пошто је Енкидуово име већ записано у књизи смрти. Енкиду умире и Гилгамеш пати због Енкидуове несреће. Од овог догађаја, па надаље Гилгамеш је измењен. До овог догађаја он је човек радости, a одавде је човек бола. Када Енкиду умире, Гилгамеш као да је претворен у сенку, ништа га не занима. Он је чупао косу, подерао одећу – то је као својеврстан ритуал, исказивање бола и патње, он осећа ужасан духовни бол па наноси себи физички бол да га надјача. Гилгамеш после седам дана оплакивања сахрањује Енкидуа и напушта Урук. Он једном ловцу кога среће успут за Енкидуа каже како га је стигла људска судбина – смртност се и овде истиче као људима намењена и за њих неизбежна. Тада Гилгамеш отворено исказује страх за себе и своју судбину да не буде иста као Енкидуова:

Зар нећу и ја морати да се смирим као они да не устанем довека?

Уплашио сам се смрти и зато јурим преко степе.

Гилгамеш је утучен до безнађа, осећа се немоћно и с циљем да сазна како се Утнапиштим домогао вечног живота, креће к њему. Изменио се Гилгамеш, плаши се свега што би могло да му нашкоди, да му одузме драгоцени живот, он осећа егзистенцијални страх. Гилгамеш на свом путу наилази на Скорпиона човека који га, увидевши његову храброст и чврсту намеру, пушта да прође. Дуго је Гилгамеш ишао и већ је

кренуо да клоне када је угледао трачак сунца као трачак наде. Гилгамеш се обраћа Шамашу који му сад готово на почетку пута говори како неће наћи то што тражи. Без обзира на то, Гилгамеш не одустаје, он истрајава у својој намери. Видевши да не вреди одговарати га, шаље га Сидури Сабиту, мудрој жени са Брега богова. Сидури Сабиту му саветује да ужива у животу хедонистички јер узалуд тражи вечни живот, но он се тиме не задовољава, он не жели живот обичног човека, он не признаје клетву пролазности, ограничености и зато захтева пут до Утнапиштима. Сидури Сабиту саветује Гилгамешу да проба да пређе Воде смрти са Утнапиштимовим лађаром, Ур–Шанабијем. Гилгамеш се разгневио јер се лађар није одазивао и у бесу разбија неке сандуке на које је наишао. Када Ур–Шанаби коначно наиђе, говори Гилгамешу како је сам себи онемогућио пут до Утнапиштима разбивши сандуке. Опет се судбина поиграва са Гилгамешом, опет све указује на то да му је пут узалудан и да би требало да одустане али он то и даље не чини. Ур–Шанаби налази начин, Гилгамеш мора да обори 120 стабала како би обезбедио свој пут. Овај задатак видимо као неку врсту иницијације, теста спремности и истрајности за Гилгамеша. Он обавља задатак и они стижу до Утнапиштима. Гилгамеш се чуди како му је он сличан, није ништа другачији. Гилгамеш очекује да је Утнапиштим другачији, посебнији чим је заслужио бесмртност. За себе Гилгамеш каже да се није могао задовољити сретним животом и захтева од Утнапиштима да му открије тајну бесмртности. Утнапиштим му говори како он без обзира на две трећине божанске има ону једну трећину људску, која га је осудила на људску судбину, на смрт.

Откада су дани започели, ништа није трајно.Не личи ли једно другом

новорођено дете и смрт?

Ове Утнапиштимове речи изречене су у смислу да је и том детету смрт крајњи циљ и да је она једина сигурна у његовом животу. Он још каже да богови одреде судбину новорођених, трајање њиховог живота чим угледају светлост дана и то је нешто против чега нико ништа не може. Овде се на судбину гледа као на финитну, као на нешто на шта човек сам нема никакав утицај јер је већ предодређено.

Једанаесту плочу заузима Утнапиштимова прича о Великом потопу. Утнапиштим, Гилгамешов предак, праотац, каже како су богови послали потоп на његов град, Шурипак. Бог Еа се, будући наклоњен људима, јавио Утнапиштиму у сну и наговестио му катаклизму, рекао му је да сагради лађу у коју ће сместити животно семе сваке врсте. Потоп је био застрашујући, чак су и богови заборавили на своју бесмртност и побегли на Ануов Брег богова (Шћућурени као пси гураху се међу собом). Овде Утнапиштим говори с унижењем о боговима, видимо да и они греше, да имају карактеристике људи. Пошто је преживео потоп, бог Еа се заузима да Утнапиштим добије бесмртност. Он дарује бесмртност и његовој жени.Да би богови обратили пажњу на њега, Утнапиштим Гилгамешу саветује да не спава шест дана и ноћи, али му то не полази за руком ма колико се трудио. Гилгамеша већ хвата паничан страх (у мом сну седи смрт) али нема изласка из ове ситуације и он потиштен креће кући када Утнапиштим ипак одлучује да му помогне на наговор жене – он му одаје тајну, говори му за једну чудотворну траву. До те траве је тешко доћи, она се налази на дну мора, има трње по себи, у сваком случају је тешко доступна, што видимо и на основу њеног изгледа, али Гилгамеш успева да је се домогне. Гилгамеш сада показује своју суштину, свој прометејски дух – он није себичан за разлику од Утнапиштима, он када дође до траве не једе од ње јер хоће да је сачува да би је поделио са многима и ту видимо да индивидуална бесмртност не вреди. Ипак, након што су приспели на копно, Гилгамеш се одмара, он одлази на језеро да се окупа и тад му змија отима траву. Тада Гилгамеш очајнички, безнадно плаче полако увиђајући како је његова замисао немогућа, како му се жеља неће испунити јер судбина није на његовој страни. Све указује на то да му је смрт неминовна. Он у очају пати над својом судбином, над неправдом, несрећом и каже:

Радио сам, али мени самом то није донелоништа добро.

За црва који гмиже у земљидобро сам учинио!

Гилгамеш не може да се смири, неспокојан је и жели да говори са Енкидуом, да га пита за судбину мртвих када му је већ суђена и готово сасвим извесна, и зато мора да сиђе у Подземни свет.

Ишао је путем, путем без повратка.

Ова реченица нам опет назначава да је смрт сигурни одлазак у неповрат. Такође, у епу о Гилгамешу има живота после смрти али су представе о томе крајње песимистичке. Ерешкигал му не дâ да разговара с Енкидуом али му Еа то омогућује. Енкиду, тачније његов дух, сенка, не може да му ода тајне посмртног живота као што он то тражи али говори му довољно да Гилгамеш схвата како је био у праву што се тако дуго борио и тако истрајно тражио бесмртност.

Енкиду, пријатељ,кога је твоја рука додиривала,постао је блато земље,пун је прашине,потонуо је у прах,прах је постао.

Након што се вратио у Урук, Гилгамеш у сну умире и тако доживљује оно чега се највише плашио.

Ово дело није класичан национални еп, оно осим тога садржи и ток живота једног легендарног, па и трагичког јунака који у сусрету са судбином губи. Са овим ликом се и данас идентификујемо јер нам он путем својих доживљаја предочава неке универзалне животне истине и страхове као што је та, на пример, да је бол због губитка пријатеља, себи драге особе неизмерна, да човек није створен да живи сам, да сваки човек у себи има страх од смрти и жељу за што дужим или чак вечним животом. Такође, оно нам приказује и да се у свету вечито одвија борба између добра и зла, да јак и племенит дух може много тога да учини и да треба да се бори између осталог и за сазнање, да не треба да се задовољава свакодневним и пролазним ужицима. Човек као Гилгамеш је редак и треба да буде тачка стремљења људи јер осликава један квалитетан и продуктиван карактер који будући такав и остаје запамћен миленијумима касније.