РЕФЕРАТ О ВУКУ КАРАЏИЋУ , САСТАВ ЂОРЂА ВАСИЋА    Вук Кapaџuћ као сакупљач народних умотворина

Вук Кapaџuћ као сакупљач народних умотворинаВук Кapaџuћ је имао два правца у свом раду:- реформа језика и правописа и- сакупљање и објављивање народних умотворина.Вук је још у детињству одлично познавао народну поезију. 3а

време Првог српског устанка редовно је слушао гусларе. Све до доласка у Беч није сматрао народне песме као уметичка дела изузетне вредности. После сусрета са Јернејом Копитаром 1813. Вук се уверио да свет држи и до наше народне поезије. Вук је пачео да схвата изузетно место и значај српеке народне поезије и на Копитареву иницијативу почиње са записивањем народних песама. 1814. у Бечу излази прва штампана књига српских народних песама „Мала простонародна славеносербска пјеснарица", а следеће године друга „Народна сербска пјеснарица". Прву књигу чипе претежно лирске песме, које је Вук бележио у Бечу што по сећању, што по казивању рођака. Песме у„Малој простонародној славеносербској пјеснарици" изазивају Дивљење многих славних имена оног времена, ипр. Гетеа и Грима који их преводе на немачки. У другу књигу ушле су песме које је Вук бележио 1815. у Cpeму. Лирске , је слушао од народа (на прелима), а епске је записивао непосредно од народних певача - Тешана Подруговића и Филипа Вишњића. У наредним збиркама које ћe објавити у Лајпцигу 1823 - 1824 Вук је поред раније објављених, унео и песме које је чуо од Старца Милије, Старца Рашка, Стојана Хајдука. Ове Вукове књиге су пре антологије, збирке српске народне поезије. Приликом баравка у Црној Гори, Боки Которској у Дубровнику 1823. и 1824. он марљиво записује песме ових крајева. Приликом путовања кроз данашњу Хрватску и Босну и Херцеговину Вук бележи и песме катилика и муслимана. Ове песме биће објављене у „Српским народним пјесмама" које су Излазиле у више наврата (1841,1845,1846,1862). Вук је такође записао неколико албанских и македонеких народних песама. Вук се поред песама, под Гримовим утицајем заинтересовао и за приповетке. Још 1815. Тешан Подруговић му казује приповетку „Међедовић", а у„Српски рјечник" 1818. Вyк уноси многе анегдоте. 1821. Вук објављује дванаест приповедака, а тек 1853. „Српске nародне приповетке". Умотворине које је Вук марљиво сакупљао задивеле су страну интелигенцију. У Француској Вука хвале на универзитетима, наше народне песме објављиване су у најчувенијим часописима, песме су преведене на енглески, немачки, мађарски па чак и на шведски. Пољски, чешки и словеначки слависти виде у Вуку узор. Мађарски писци преводе „Хасанагиницу" пре Гетеа.Рад Вука Караџића на сакупљању и објављивању народних умотворина дипринео је упознавању cа пребогатом културом српског народа и очувању српске националне посебности yпркoc свим искушењима. Оне

су ушле у ризнице светске културе. Ово је само делић Вуковог рада којим нас је све задужио.

oOдвајкада је балканско тло,за свет и за себе рађало даровите људе.Један од таквих био је и Вук Стефановић Караџић, најистакнутија личност српске културе.Родио се након петоро браће и сестара који се нису одржали, на Митровдан, 6. новембра 1787. године у Тршићу, селу у близини Лознице, а преминуо у Бечу 1864.Потекао је из краја где је интензивно живела народна песма и усмени облици народног стваралаштва, а на његово знање из младости касније су се надовезала и сазнања са многих путовања по разним нашим крајевима.Његов највећи значај за српску културу, поред реформе језика и правописа, је сакупљање народних умотворина, које га је пратило кроз читав живот.Радозано и пун маште, Вук је пуно слушао песме и приче које су биле једини вид образовања у његовом крају.Његов дом често су посећивали пријатељи из дедине постојбине, који су при сваком доласку причали занимљиве догађаје и уз гусле певали десетерачке песме које је Вук касније и записивао у току читавог живота.Људи су се у то време нарочито окупљали у летњим и зимским вечерима, када није било других послова.Тада се, са осталим сељацима окупљеним око огњишта, Вук преносио у други далек свет, далеку прошлост јуначких времена, дивећи се јунаштву Краљевића Марка,старца Вујадина и Милоша Обилића,о којима је као одрастао записао велик број песама.Добро је памтио па је често и старијима говорио оно што је научио, а још као мали научио је многе приче као што су о Баш-челику и тамном вилајету. У најранијем детињству заволео је ту приповедачку књижевност која се вековима очувала, преносећи се сколена ан колено.Рођак Јевто Савић научио га је да пише, иако је због недостатка средстава развијао папир од фишека и барута, па на томе, размућеним барутом, писао.Тако је Вук открио примамљиву чаролију писања, па од тада није морао све да памти, што му је олакшало даљи рад са народним умотворинама.Генијално је знао своје време и одлучио да у очекивању новог времена и великих промена,забележава све могуће из неисцрпног богатства народних умотворина како би се сачувале од заборава.У објевљивању и сакупљању народних умотворина Вуку је искуство показало да једну исту песму певачи певају на различите начине и да се песма временом мења и квари, па је почео за сваку песму тражити правог певача, који би ти песму знао ,,као што треба", а приликом штампања песама правио је избор, а не објављивао их све с редом.Тим путем је на терену долазио до најбољих песама, а својој збирци дао карактер антологије.За резлику од народних песама, он је за народне приповетке од својих казивача добијао само податке и грађу, коју је касније сам стилизовао.Заслужан је и као проучавалац усмене књижевности.Вук је у новембру 1813. године дошао у Беч, где је у њему сазрела одлука да објави малу збирку народних песама, којих је имао доста прикупљених још пре доласка.Након охрабривања Јернеја Копитара, он је већ у фебруару 1814. године имао припремљену књижицу, која је садржала стотину лирских, углавном љубавних песама, и осам епских.По тадашњим прописима морао је да преда рукопис цензури, а у јулу је о свом трошку штампао хиљаду и петстотина примерака прве збирке српских народних песама под називом ,,Мала простонародна славено сербска песнарица", коју је посветио својој добротворки Марији от Станисављевић.Прву Вукову књигу, написану реформисаном азбуком Саве Мркаља, Копитар је одмах превео на немачки језик и послао великом немачком песнику Гетеу, који је био одушевљен овим песмама и одмах написао чланак о српској поезији.Књига је добила и симпатије Јакова Грима, који је врло похвално писао о

њој.Након издавања прве књиге и утрошене целокупне уштеђевине, следила је Вукова одлука покушаја пренумерације претплатом и проналажењем спонзора и дародаваца, тј. свих оних који би у претходном откупу књиге хтели да покажу своје родољубље.Почео је и теренско бележење народних песама, у почетку сам, а касније уз помоћ својих многобројних сарадника.Бавећи се тим радом, који му је био ,,најмилији посао", прикупио је огроман број лирских и епских песама, од којих је објавио само мањи део.,,” После путовања по Срему,где се срео са Филипом Вишњићем и Тешаном Подруговићем,народним певачима од којих је забележио већину песама, уследио је повратак у Беч 1815. године и објава друге књиге народних песама под називом ,,Народна српска пјеснарица".Ова књига, посвећена Јернеју Копитару, садр- жала је је већи број песама у односу на прву и била брижљивије припремљена.,,””Исте године, у периоду од 8. новембра до 16. децембра у ,,Новинама сербским" објавио је дванаест приповедака, а поред њих и стотину шездесет загонетки, које су касније изашле и као сепарат.За разлику од неуспешно објављене прве књиге, Вук је успешно објавио 1823. године три књиге ,,Народних пјесама", сваку по хиљаду примерака(III књигу, тзв. лајпцишко издање посвећену Милошу Обреновићу, у лето; II књигу, посвећену меценату, свијетломе и честитоме графу Николи Петровићу Рукјанцову у октобру и I књигу , која је садржала различне женске песме, у децембру).Исте године посетио је Гетеа, коме је предао две књиге, а једну даривао Великој војвоткињи од Саксен-Вајмара, Марији Павловој, сестри руског цара Александра II, којој је та књига и била посвећена.,,” Година 1833. била је значајна за Вуков рад јер је, поред тога што је у Бечу упознао Петра Петровића Његоша, исте године објавио и IV књигу ,,Народних пјесама", а исте године објавио је и књигу ,,Народних пословица".После само три године, 1836. на Цетињу, објавио је још једну књигу пословица под називом ,,Народне српске пословице и друге различне, као оне у обичај узете речи", посвећену П. П. Његошу.,,”Након неколико година, у периоду од 1841. до 1862. године, почео је са објављивањем књига ,,Српских народних пјесама" у четири издања(1841,1845,1846. и 1862) које садрже седам стотина лирских и двеста педесет и две епске песме.Између објављивања ових књига, објавио је и 1844. године ,,Песме Марка Краљевића", као и ,,Српске народне приповетке" у Бечу 1856. год).Историјске околности које су довеле до застоја наше средњовековне културе погодовале су развоју народног усменог стваралаштва.За ову област наше књижевности може се рећи да обухвата народни живот и његове свеукупности.Подела целокупне области извршена је на основу начина казивања језичких елемената, и то на поезију и прозу.Народне песме као најважнији део наше усмене књижевности су најбројнији и најпотпунији начин изражавања духа и карактера народа.Вук их је објавио две хиљаде петнаест у девет књига, тј. записао укупно 150.042 стиха и све песме поделио на три врсте:лирске(женске), епске(мушке) и епско-лирске(песме прелазног карактера).Лирске и епске песме разликују се по односу субјективних и објективних елемената, као и према односу певања.