Житије Теодора Печерског

Настаје 80-их година 11. века, аутор је Нестор, Житије није сачувано, али постоји споменик Кијевско – печерски патерик, где се позивају на житије Антонија Преподбног.  Летопису Повесть временных лет се говори о постању манастира Кијево – печерска лавра (1051. – печина Антоније дошао из Свете горе), Теодосије је засенио Антонија подвизима,

Како је настао манастир?

1051. у ову пећину, коју је ископао Иларион (свестеник у Берестову – тамо долаи кијевски кнез јаросла, и много воли Илариона, Иларион је ископао малиу пецину и осамљивао се) Говори се о њему, његовом избору за митрополита. У ту пећину се населио монах Антоније (доселио се са Свете горе), иначе је Рус, рамо се замонашио, али су му рекли да се врати. Почињу да му се приближавају други монаси (нпр, Никон(, током времена и Теодосије. Када се скупила група, Антоније их напушта. Сви су живели под земљом (две пећине, она прва и још једна у којој се осамио Антоније; затворништво – посебан подвиг изолације од људи, овај подвиг постоји чак до 18. века), зову се ближняя (Антонијева) и дальняя (она прва).

Око Антонија се окупљају монаси, овај манастир ће бити расадник руског монаштва, епископа. Пећине су сачуване до данас. Одакле тај тип подвига? Неки сматрају да је то са Крима, неки повезују са палестинском традицијом. Антоније се смтра родоначелником монаштва, Баца га у засенак његов ученик Теодосије Печерски. Манастир се сада налази у Граду. Парк око манастира је један од највећих паркова у Европи. Антоније Печерски умире 1073. Теодосије 1074. Прво нама познато житије било је житије Антонија Преподобног (монах који се посветио).

 Святитель – светац који је био епископ

Преподобный – монах који се посветио

Најстарије житије једног преподобног, помиње се у Кијево- печерском патерику (битан споменик), позива се на житије Антонија. У 16. веку га већ нема. !7 век – пољски краљ их шаље у Москву по житије 17. век – ослобађање дела Украјине.

Нема житија, не могу да се пронађу. Неки нестанак житија везују се са његовим подвигом. Али оно што је постојало 90-их година 11. века (било би важно да се нађе, јер би се доста сазнало о манастиру. Житије Теодора Печерског је написао Нестор (његово друго житије). Несторове мошти у Лаври у 17.веку се помиње као светац, у Кијево-печерској лаври налази се 118 мошти (први руски иконопица, Иья Муромец и други)

Житије Теодосија Печерског

Био је уленик Антонија, од 1062. је игуман манастира, па све до смрти 03.05.1074., Већ 1108. године по истраживању историчара руске цркве, већ је светитељ. Пре њега је игуман био Варлаам. Нису све време остали у пећини, већ граде дрвену црквицу, па почињу да

граде и манастир . за време Теодосија почињу да граде камену Успенску цркву (разрушена је за време Другог светског рата) .

„Успение“ од корена сопн значи уснуће – уснула Богородица.

Нестор каже да је претходно написао Житије Бориса и Глеба, према једном мишљењу настало је 80-их годиа, јер су 1091. пронађене мошти, а Нестор у житију то не помиње, па се мисли да је написано раније. Други став је да је настало почетком 12. века у време канонизације -  најранији запис се проналази у Јатенском зборнику 12. или 13. века.

Ово је најстарије житије једног преподобног. Образац каснијим житијима. Велики несторов подухват (морао је да пие цео живот СВетог), јесте канонско, али не само канонско, већ и веома живописно, има доста реалистично описаних догађаја. Нестор је имао прилике да од савременика, очевидаца много чује (помиње нпр. „о томе је причао Калејн Теодор, који је то чуо од Теодосијеве мајке). На Нестора утичу преводна житија (нпр. Саве Освећеног, Евтинија Великог, Антонија Великог, Јована Златоустог). Нема преузимања, шаблона, веома се живо приповеда. Запажа се сличност неких епизода, приповедање је живо, излази из стандардних житијских оквира. Теме: сабраћа, манастир, свет (мир, миряне – људи ван манастира), кнежеви, живот на двору, ходочасници, сељаци, занатлије, разбојници. Веома конкретно, занимљиво приповедање, богато чињеницама, спој свештеног и профаног, света и манастира, духовног и свакодневног, што није лесто за житија. Теодосијеодлази на двор, учествује у дијаозима са Јеврејима, иноверциа, активан је, усмерен ка свету, бави се добротворном делатношћу, гради цркву Светог Стефана, прихватилиште за убоге.

Почиње молитвом Нестора, саопштава да је написао житије Бориса и Глеба, самоунижење, одважује се, па се колеба, разапет између жеље и свести да је грешан, недостојан. Храбри се и крепи цитатима о злом слуги, који је таленте закопао у земљу, уместо да их умножава. Треба да разглашава по домовима.

Теодосије је рођен у васиљеву код Кијева, имао је брата, родитељи су му хришћани, побожно – што одговара канону. Осмог дана по рођењу детета га носе да добије име, свештеник је видео да ће бити подвижник и дао му је име Теодосије – Богом дан.

Детињство – клони се шала и ихара, од детињства му је својствено да не мари о одевању и биће такав цео живот – ово је својствено и светом Сергију Радоњешком. Одлази често у цркву, лако и брзо учи да чита и пише, не слуша родитеље, одећа му је у закрпама, читао је Свето писмо и књиге. Селе се у Крус, са 13 година му умире отац. Мајци се не допада такво одевање. Наилазе ходочасници, он има жељу да обиђе света места. У Русији ходочасници рано стижу до Јерусалима, дела у којима се о томе говори зову се хожденија. нМајка је против да он иде са њима. Он бежи, она га туче (много га воли, а ли не може да се помири са тим да је он подвижник)  тражи га и уиспева да га нађе; ухватила га за косу и довукла везаног кући , истукла и везала.

Ходочасници – паломники

Бежи још једном од куће. Властелин га је приметио у цркви и дао му фину пдећу, а он је набавио вериге (ланце које имају монаси), замолио да да послужује на некој забави и дао му неку одечу, мајка је видела вериге и он је и ту добио батине, наставио је као да се ништа није десило. „ко не остави мајку и оца ради мене, није ме достојан“, „ приђите ми сви који страдате, ја ћу вас успокојити“ – чуо је те речи јеванђеља и решио да иде, клиснуо је у Кијев (имао је минимум 25 годуна, 12 година је у једној цркви у Курску се бавио прављењем просфора – хлепчићи за причест. Мајка се љутила, били су племићког рода; он каже да је сам христос показао велико смирење, шамарају га људи које је он створио – а удостојио га је да својим рукама прави просфору – то је Христово тело – ово је оригинално место за које није пронађен узор за ово. Готов пада у очајање и одлази, среће трговце који иду у Кијев, прати их из прикрајка до Кијева, обилази манастире, али нико неће да га прими због одеће. Чуо је за Антонија, одједном му је ум добио криула, похрлио је ка њему, упозорава га да је то тежак живот. Мајка кука за њим, свуда разглашава да је нестао. После 4 године долази пред пећину. Антоније зове Теодосија који се већ замонашио, а Теодосије неће да изађе, мајка прети да ће се убити, ако овај не изађе. Ркао јој је да ако хоће да га виђа, нека се замонаши у женски манастир и она то и уради. Један руски научник је за мајку рекао да је он најупечатљивији књижевни лик тог доба. Делатни живот у хармонији са молитвом (то је подвиг Теодосија). Друге недеље пред пост се затвара у пећину до празника Цвети (вербное воскресенье). Затворен је у пећино, борбе са демонима (свирају иснтрументе), чује се бука, непрестано се моли, није легао, само би присео. Моли се. Иде да ослушне да ли се сваки монах моли, кад чује неки разговор, куцне их на врата и сутра их зове, прича им причу, ко се не препозна и не покаје добије епитимију – дужи пост. Студетски типик тако налаже – правилник Студет је грчки манастир, Теодосије забрањује бригу за оно насушно (храну, новац), само се треба уздати у Бога и он га некако увек пошаље. Уме да буде строг ако се не поштује његов благослов, једном су добили неки укусан хлеб и он наређује да се послужи то вече, економ решава да то уради сутра и теодосије наређује да се хлеб баци.

Епизода: одевање у грубу тканину, преко носи нешто да прикрије овај подвиг. Ишао је код кнеза, овај му дао кола, кочијаш му рекао да он вози, успут му се људи клањају, кочијаш пада пред њим. Епизода о нападу разбојника и дизању цркве. Јатенска црква се гради неки људи видели огањ.

Теодосије се успротивио Свјатославу кад је отерао свог брата, није чак дао да се Свјатослав помиње у манастиру (умолио их да их помиње обојицу). Умире за владавине Свјатослаца. Био је духовник многих велможа. Теодосије је засенио Антонија. Остаје као оснивач монаштва (иако није) и пример за углед.

Утицај на северноруска, московска житија. Ово дело помало наликује споменику: Кијевопечерски патерик. (Патерик – Патир – отац на грчком – отачник).

Жанр патерика – посебан зборник краћих прича о монасима, кратки чланци о њиховом животу, односу са спољним светом, о животу мирјана из угла монаха Често се чланак назива „Слово“.

Патериковые жития – када прича буде шира и подсећају на житија. Ава на арамејском значи отац, помиње се у песми „Хамлет“, на руском је то „авва“, Методије преводи и неке отачке књиге (неки у том виде патерике).

Примери: Азбучно – јерусалимски патерик, Египатски патерик, Синајски патерик (лимонар – луг духовни као да је затвореник духовних цветова), Скитски патерик, Римски патерик.

Римски – бави се италским оцима и светитељима преведен са грчког; сви су рано познати у руској писмености, видимо их у паралелама са житијем Теодосија Печерског.

Кијево – печерски патерик – зборник прича о монасима Кијево – печерским монасима. Како настаје? У првој половини 13. века на основу преписа два монаха, она потекла из Кијево - печерског манастира, један је Симон (епископ Владимирско – Суздаљске кнежевине) у он пише монаху Кијево – печерског манастира Поликарпу. Писмо није сачувано, али се види шта жели (жели да постане игуман: самолюбие – жели вичи чин), успео је да се домогне игуманског места у манастиру Козме и Дамјана. Види се у писму да се знају. Симон му пише потресно писмо („брука га, тражи везе да постане епископ, Симон му говори да мора монашки да живи и прилаже му 11 прича о првим  монасима овог манастура на крају сваке му даје конкретне поуке да се угледа на њихи 1 чудесну повест о изградњи Успенске цркве. Ова преписка доводи до настанка зборника 20-их година 13. века. Поликарп се надовезује на то, пише кратко писмо Акиндину (игуман Кијево – печерске лавре, шаље му 13 прича о монасима и оставља то и будужим поколењима „да не падне у заборав“. То је зачетак патерика: слово о Успенској цркви, посланица, 11 прича, после и 13 Поликарпових прича.

До 14. века већ има две обраде – убацује се житије Теодосија Печерског, Похвала њему, летописис, прича о манастиру, касније то улази у само дело, наставља се обрађивање још у 15. веку, ајзначаније су прва и друга редакција (1462.)

У 27. веку је објављен 1635. (још није дошло до уједињењња), 1661. Тада је митрополит Петар Мофила (борник против протестантизма и католика) канонизује велики број људи, тада настаје проширена редакција.

Оригиналан руски патерик који се угледа на преводне (неке приче су чак ушле и у пролог), Узор каснијим патерицима.

Руски патерици су још и : Волоколамси и Соловецки

Прича о Герасиму и лаву је такође из Патерика. Лаву се забио трн у шаоу, монах га је спасао и лав је кренуо за њим у манастир. Лав је напасао магарца, магарац је отишао и покупио га неки трговац, а они су оптужили лава да га је појео, на крају се показало да није. Орича о неком старцу и младићу који је имао неплодну жену.

На српски су преведене изреке и Слово из азбучног патерија.

Кијево – печерски патерик говори о подвизима, љубави, молитви, аскетским подвизима, животу у затворништву, завету ћутања. Бог људе који овако живе удостојава великих дарова /прозорљивост, јављање светитеља, чуда). Једни од извора су и манастирска предања. Дат је живот манастира на фону живота свакодневице Кијева 11, 12, 13. века. Као учесници догађаја се помињу и кнежеви (Мономах, Долгорукиј). Говори се и о разним историјским догађајима: чињенице из црквеног живота, реално се приказују психолошки профили монаха (све људске особине). Упечатљива је прича о Естртију (ту причу приповеда Симон), продали су га неком Јеврејину у Херсонесу, доста људи из манастира је било, умирали су од глади. Јеврејин га на Пасху разапео на крст, а он је био жив још 15 дана , на крају је бачен у море. Када је издахнуо, сви су видели како му се душа узнела на небо. После је цар протерао све Јевреје, а мучитеља убио. Естратијево тело у мору није порнађено, али су се десила нека чуда. Никон (монах, али не онај) – око вали су га Половци и мучили, он се све време молио Богу, а мучили су да би га људи откупили, он све време говори да ће га Христос избавити, чудом се  нашао у манастиру сав у ранама (невидљиво пренет), половац се крстио и дошао у тај манастир.

Атанасије затворник био умро и сутра се појавио жив, говорио „кајте се, молите и један другом праштајте“, исцељивао.

Никола Свјатоша – први кнез који се замонашио.

Свјатоша – побожан, црквени човек, али и лицемер.

Прохор Лободни – јео је само хлеб од лободе и живео у крајњем уздржању (као птица), У време глади људима даје тај горки хлеб, који чудом постаје сладак , осим за оне који га украду. Просфорни Сприридон – није умео лепо да говори, али је био разуман, знао је псалтир напамет.Агапин – бесплатни лекар молитвом и поврћем са лекаром Јерменином који лечи световном медицином. Григорије чудотворац – ученик Теодосија Печерског може да изгони демоне.

Усмерени су на свет. Постоји и група строго аскетског типа: Исакије затворник (облачи се у кострет, Антонијев ученик, живи у пећини од 4 лакта), једе сваког другог даа једе једну просфору, обмањују га демони (губи разум и снагу), кад се опоравио напустио је овај подвиг и преуима подвиг јуродивости.

Јован Многотрпељиви – страда од телесних искушења затвара се, јер је чуо глас Антонија Печерског.

Пимен Многоболесни – болестан од рођења, али није желео да се исцели, већ је хтео још болести, анђео га је замонашио, 20 година лежи у тешкој болести и немоћи. Последњи дан је устао, поклонио се свим, нарочито Антонију, да покаже ко му је узор.

Алимпије први руски иконописац, склон раздавању убогима, његове чудесне боје исцељују губаве).

Марко Пештерник (гробар, тежак аскета, може да васкрсне мртваца на пар сати).

 

Слово Симоново о Успенској цркви

Варјаг из своје земље доноси појас и венац, који су били на крсту. Имао је виђења цркве. Звао се шимон. Видео је цркву на небу, чуо је Божји глас који му је дао мере цркве по том појасу. Тим истим појасом исцељен Владимир Мономах. Богородица је послала мајсторе из Цариграда.

 

 

 

БЕСЕДНИШТВО КИЈЕВСКЕ РУСИЈЕ

            Залтни период руског беседништва. А. Шмелан – руски теолог, богослов, познавалац књижевности – назива овај период златним веком руске историје у свом делу Исторический путь православия.

 

Лука Жидята

Не ора да има везе са Јеврејима, иако их има доста у Кијевској Русији (трговци).

Постоје различити покушаји објашњења имена. Време Јарослава Мудрог, Новгородски епископ (Господин Новгород Великий), постгавио га је кнез 1036. године, јако мало података је сачувано, био је 1055. оклеветан од стране слуге Дудике (Летопис) – озбиљна клевета, митрополит га зове у Кијев, провео 3 године у тамници, до 1058. Оправдан је и пуштен, али је умро на путу до свог града, слуги је одсечен нос и руке за казну, побегао је код Немаца. Сурови обичаји до 17. века (такви закони су били и у Византији).

Како је грађена црква Свете Софије у Новгороду (сачувана је и у Кијеву и у Новгороду – цар је имао посебно место, звоно које је скинуо Иван Грозни). Пиликом осликавања видео је да је Христос приказан са затвореном шаком (три пута је ресликавано док се није чуо глас да ако се отвори шака – пропашће град):

 

„Поуак браћи“ – проповед, слово, беседа је јако кратка и једноставна, пише да се обраћа полупаганској пастви, неукрепљеној у ери, поучава их основним заповестима и врлинама (милостивост, молитва, богослужења...). Даје сам почетак Символа вере, излаже читав низ цитара из Светог писма и 10 Божјих заповесту не клети се, не лагати, не красти, не јестио

скврно – постојале су разне забране у вези са исхраном). Ово је дидактичка беседа, поучна, за разлику од Иларионове беседе, која је сложена.

 

Кирил Туровски

Велики беседник, следи хронолошки. Стари руски писац га назива златоустим, „више је од свих заблистао“Канонизован је најкасније у 13. веку, има и пролошко житије о њему. Познат је као беседник. Умире крајем 12. века, неки мисле да је пре 1182., јер се на његовом месту среће други епископ.

Туров: рођен је у имућној породици, замонашио се, једно време је био затворник, прославио се по излагању Светог писма био је веома учен. Грађани су тражили да он буде епископ.

Из пролошког житија сазнајемо да је он писоа беседе и посланице Андреју Богољупском – син Јурија Долгоруког, веома моћан кнез, који умире 1174. и посвећује се, имао високе јагодице и косе очи Саградио е Успенски сабор за Богородичину икону, хтео је да је однесе у Ростов, али је коњ стао на месту где је резиденција иконе Владимирске – византијска икона, симбол Русије, у Богољубову. Ту је црква и дворац. Његов отац је оснивач Москве. Убио је бојарина Кучку,а за Андреја узео његову кћер, али она није заборавила ни оца, ни њен брат, сковали су заверу. Али Андреј је био снажан, иако се скотрљау низ степенице издахнуо је тек неко време после атентата.

Покрова на Нерлы – налази се близу, саградио ју је Андреј. Покрова - праздник новобрачных. Гради је сину који је издахнуо у борби против неких Бугара.

Владимирска богородица

Она се јавила да хоће ту да остане, ту се налазе и фреске Андреја Рубљова, на луку, икона је често у тешким тренуцима довожена у Москву да избави Русију. Нпадао је кнежеве и Новогород (војска му је ослепела, јер је неправедно напао), канонизован је, био је полубрат Всеволода Большого Гнезда (веома моћан кнез(, канонизован после 12. века.

Кирил је водио преписки са Андрејем (то сазнајемо из пролошког житија) и расправу са епископом из те кнежевине, који је био јеретик; покушао је да их разобличи.

Написао је 8 беседа посвећених празницима – неки од њих су велики (Двунадесятые праздники: Васкрс, Цвети, Вазнесење), остале посвећује недељама између Васкрса и Тројица; Томина, Мироносца, О Одузетом  (расслабленный – анђео се појављује у бањи, а човек који једном уђе ће се спасти – по Јеванђељу( Недеља пред Тројице посвећена прво васељенском сабору (318 отаца/епископа).

Био је проповедни, мајстор.

Саставља и три приче: „О души и телу“, „О мирјнаима и монасма“, „О монаштву“ – једна од њих је сачувана ус рпској псимености. Написоа је 30 молиафва, 2 канона, од којих је један посвећен кнегињи Олгим а други је Молебни канон и 8 беседа.

Начин на који ствара;

Беседе: низ тирада – појам античке реторике, 1 тематска целина, коју обједињује једна идеја. Затворене епизоде, веом ачесто користи амплификацију и тиме гради своје беседе. Амплификација – садржај се варира, док се не исцрпи, паралелизми (синктаксички паралелизми, изоколони), сагледава се са разних аспеката и прелази на другу тираду (нпр, помоћу анафора и / или антитеза обједињује текст садржајно и звуковно), Говори да су Јевреји (Јудеји, Израелци, Јаковљеви синови, Фарисеји..) гневни на БОуга. Користи реторска питања, даје и потврдне и одрчне одговоре, звуковна подударања. Њему је својствено да позива читаоце да буду сведоци Јевађељских догађаја (користи: „данас“, „хајдемо и ми браћо“, и сличне речи). Користи опис природе (обнављање у пролеће на пример) да актуализеује приче на тај начин, да призове слушаоце да учествују у едесу. Користи се алегоријом врло често.

 

Користи описе Григорија Богослова, а примећује се утицај Епифанија Кипарског, Јефрема Сирине, Јована Златоустог....

Обнављање природе, треба да симболизује обнављање човека у Христу – алегорије, симболични приказ природе Месец, Сунце, мотив обнављања пролећа се среће у више беседа.

Иако се ослања на византијске беседнике није компилатор, већ их прилагођава својој стваралачкој замисли.

торжественные слова – свечане беседе.

Имају заједнички композицију;

-          Увод

-          Наративни део

-          Закључак

Посебна пажња, описује Јован Ђ., слободно препричава, уноси детаље, дијалоге, монологе – драматизује, оживљава причу, даје лирско – драмски тон. Често говори у садашњем времену.

„Беседа п Хметовом погребењу“

Јосиф Ариматејски, требало је да сахрани Христа, низ реторских питања, веома потресно.Крили даје допринос развоју стваралачког језика.

Јеврејин: придаје гипкост у језику и способан је све да изрази, срећемо и речи из народног руског језика. Етимолошке фигуре, спој анафоре и антитезе, „како да га додирне, опева /кад га опевају серафими), како га спуштају у гроб,кад је он створио свет.

 

Теодосије Печерски

Сачувана једна молитва за све хришћане и беседе (једноставне, писане једноставним језиком, 8 поуке бразије, 2 посланице кнезу Изјаславу), Кратке и једноставно, подсећају на Теодора Студита из 8. века (по његовом типику је уређен Кијево – печерски манастир)

Васпитава монахе у духу тог типика, усмерава их строгим хришћанским идеалима, али су топле и срдачне, обраћа им се са „децо, браћо, драги моји“, пише у форми личног обраћања, без неких већих лирских украса, свака треба да подсети на једну заповест Забрањена ична имовина у келији, нема кашњења, три велике метаније (поклон до земље), држати се склада и поретка приликом певања, поклон један другом при сусрету, строг је при разобличавањи испразноси, стицања, неуздржаности. Једна од беседа је нађена у нашем манастиру, али не зна се где је.

 

Климент Смољатич

Учен, из Смоленска, напишао једну посланицу, књижевник и беседник. Сав ременик Кирила Туровског, умро после 1164. Први руски митрополит свргнут после неког времена, монах, подвижник, ступа на митрополитски престо кнез инсистирао, епископи се противе. 1147 – 1158. свргнут после смрти Кнеза.

Летопис: „књижевник и филозоф каквог није било у руској земљи“.

Посланица свештенику ми (није сачувано Томино писмо). Тома га прекорева за сујету, горд у свом знању, позива се на Аристотела, Платона, не на светоотачке списе. „Треба детаљно тумачити Свето писмо, подробно темељно, служи се алегоријама; за свете оце се Свето писмо алегоријски, што руски књижевници прихватају. Дело сачувано у тумачењу Атанасија монаха. Сачувана су још нека дела у којима се виде одговори Смољанича свештеницима.

Хожденија – путописи, итинерарији  (са ходочашћа) – поклонички путотписи, као туристички водич, требало да послужи другим Русима који иду.

Најстарије: Игуман руски Данил из 12. века, почетак, стиће у Јерусалим, читава рута се описује, у повратку обилази Цариград и друга света места, латински краљ, описује

поднебља, даје низ апокрифа, веровања, 6 месеци проводи у манастиру Саве Освећеног. Саматра се да је био у кијево – печерско манастиру, па игуман у Чернигову.

 

Хожденије Добриње

Архиепископ, ишао као лаик, 1200, не зна за напад крсташа, оставља податке о светињама које су касније уништене. Ђорђе Трифуновић га преводи као „Паломник“. Долази до Евергетидског манастира у коме борави Св. Сава – најбројија помен веза овог манастира са нама.

 

Татари

Кијевски период је имао само два центра: Кијев и Новгород. Раздробљеност, публицистички тон је изражен, нови центри: Суздаљ, Владимир Волински, Чернигов.

Срећу их 1223. први пут, нису знали за њих, дошли су лап велика несрећа; повезивали их са спокрифним порочанствима о крају света. Јавља се есхатолошка литература. Нико од ранијих народа не може да се пореди са њима.

Формира се пред крај 12. века (монглоска империја) низ племена у Азији (простор од Бајкала до Кинеског зифа, живе као номади).

Темуџин Кан их обједињује, почетак 13.  века, он добија назив велики кан (Џингис кан) у престоници Каракорум.

Напад: први сусрет 1223. пре него што је постао Џингис кан.

Монголи освајају део Кине, овладавају новим оружјима (катапулти), а руски градови су од дрвета; Пекинг, Средња Азија (Узбекистан), део сибирских племена, Северни Иран, преко Кавказа, наносе пораз неким кавкаским народима, гоне Половце до Дњепра, траже помоћ Руса (кан је таст кнеза Мстислава) – окупљају се и крећу по летописној повести, говори о томе да су Татари послали изасланике да кажу да не улазе у рат, јер њих нису напали већ половци, Руси га убијају, татри опет говоре. Руси прелазе Дњепар, ујединили се кнежеви, побеђују претходницу татарску, гоне их до реке Калке (улива се у Азовско море).

31.06.1223. – битка на реци Калки, нема слоге међу кнежевима. Зет Половца креће сам на Татаре, док су остали улогорени, Татари га потули 9 кнежева погинуло (само он успео да се спасе) Такав пораз да се сваки десети Рус вратио кући. Наседају на обећање да ће их пустити уз откуп и добили их врло потресно. Татари се не појављују. Проглашен је за џингис кана 1206. године у Монголији. 

1235. – смрт џингис кана, Каракорум, донета је одлука на сабор да се крене у поход на запад. 1223. 30 000 Татара се обрушило на Половце и на Русе.

Други поход, огрона војска, више од 500 000 војника, на челу је би Бату Хан – унук Џингис кана, јесен 1237. – прилазе Североисточној Русији. Рјазански кнежеви су први на удару – понуђено им да се откупе дајући десетак, одбијају и обраћају се Владимирском кнезу, а он им не пружа помоћ, неће ни черниговски.

Зима 1238. страшна битка, окршај, продиру у рјазанску земљу, 6 дана се брани пред, кнежеви поражени, описано у Ипатијевском летопису, главног кнеза Јурија и кнегињу ау на превару измамили из тврђаве, дали обећања, које нису испунили. Попаљени градови, становништво побијено, поробљено

Татарис у вешто на коњима, од 2./3. године, јако сурови, државна организација, заснована поделом на 1000/10/десетине, ако побегне 1 војник од 10 убијали су све,а ако побегне цела десетице – убијау свих 100, убијани ломљењем кичмњ или чупањем срца.

Први познати Европљанин који је боравио у Монголији католички монах – Планокарпини је написао Историју Монгола. После пада Рјазања пада Коломна, па Москва (поб или све) Владимирска кнежевина, кнеза Јурија Всеволодича, стриц Александра Невског. У фебруару, одсутан, одлази у Јарославску област да сакупи војску на реку Сить и ту чека помоћ других кнежева . У фебруару 1238. у његовом одсуству пада и Владимир (03.02. долазе до града, кроз 4 дана је и град пао). У Успенском сабору у пламену страдају породица кнеза и свештество, иконе су опљачканем све је срушено и растурен, 2 монаха долазе у Костромску област северо-источно од Москве.  Током фебруара 1238. разорили су и спалили 14 градова. На реци Сить у марту 1238 године је у бици погинуо кнез Јурис. Крећу ка Новгороду у марту освајају Горжак, пролеће их спречава да доспеју до Новгорода, враћају се, али крећући се ка југу разорили су поједине делове  Смоленске и Черниговске кнежевине, отпор града Козељска код Калуге  - манастир у који су одлазили Гогољ и Достојевски, отпор траје 7 недеља, води се борба ножевима прса у прса,

1239. долазе до руске границе, освајају мордовску земљу (угрофински народ на граници са Русима, источно), крећу ка Јужној Русији и пада Перејаслављ (срушена црква, убијен епископ...), пада Чернигов, у јесен 1240. пада Кијев.

Монголски војсковођа који је раније послат да извиди ситуацију је био одушевљен градом. Грађани не прихватају нагодбу, супротстављају се, немајукнеза, пада на Никољдан /страшна битка, грађани су се бранили са зидина града, зидине су срушене, а грађани су поставили нови град поред Десятинной церкви, међутим црква се срушила и сви су погинули.

Крећу на Галицко – Волињску област, Галич освајају, 1241. у пролеће крећу на Пољску, Мађарску, Балкан, Бату стиже чак до Далмације, а 1242. се враћа на исток.

Новгорос никада нису освојили Татари, али су га у време Александра Невског.

Следе страшна разарања, замире градитељство, књижевност до периода Сергија Радоњешког.Руси су вазали Монгола, Русија прва улази у састав кна Батија његовог поседа (посед – улус). Бату је подчињен главном кану, од 60-их година 13. века тај посед је посебна драва – Златна хорда, са центро у граду Сарај на Волги – огромна тгериторија, од Дунава, преко обале Иртиша, од Крима до Кавказа, а обухвата и део Средње Азије. Постоји ривалитет између те две монголске земље. Зову их татарима (монголо - татарское нашествие). Обавезе кнежева: мора да иде у поклоњење кажу да Велики кнез владимирски (сада је главни владимирски кнез, пошто више нема Кијева), тек када татарски кнез потврди да је неко кнез, он то и јесте. Један кнез је страдаи тамо – Михаил Черниговски са својим бољарем Фјодором – јер је одбио да прође кроз огањ, први мученик кнез тога времена. Док нису примили ислам Татари су били толерантни према другим верама.

Ярлык – тада збачи потврду кана да је неко велики кнез, а данас етикета и пречица на рачунару.

Морају да дају војску, данак (десетак од свега), ко не миже – иде у ропство.

1380 се одиграла прва велика битка.

 

 

 

31.05.1223. – бизка на реци калки. У зиму 1237. отпочиње најезда Татара, а Кијев пада 1240, када Татари настављају на Галицки и Волињску област.

Летописна сведочанства;

Повест о битки на Калки – неколико верзија (у Новгородском, Ипатијевском и Лаврентијевом летопису), кратко, штуро набрајање догађаја. Од 15. века се појављује прва редакција, где се среће уметнути део о погибији на реци Калки (поред свих тих кнежева) и 70 Храбра на челу са Аљошом Поповичем. Храбр је назив за јунака у народној књижевности. Први назив за јунака био је храбр, касније се у билинама појављује и назив богатир.

Лихачпв посебно проучава летописне записе о Аљоши поповићу. Сматра се да је јунак билина име добио по њему.Реч былина се први пут помиње у Слову о Игоревом походу у стиху „но, по бзлинам этого времени“ – одатле је узет назив за руски народни еп. Народни назив за то је био старина, старинка. Није једини жанр, постоје и историјске песме (нпр. о Ивану грозном). Владимир Пропп, фолклориста, мисли да је А. Попович подарио име јунаку билине, старије од свих, најстарији јунаци јос из времена лова и риболова. Био је проучавалац бајки и написао је књигу „Морфологија бајки“. Уметнути део је веома подробна прича о Аљоши Поповичу и Храбриа, пораз на Калки објашњава гордошћу и

надменоћу руских кнежева, Унето у 15. веку, потиче из усмене књижевности, постоји и једна веоа слична билина „како су нестали богатири у Русији?“.

Лаврентијев летопис: сазнајемо подробоности о догађајима. У летопису се пажња посвећује и најзеди Татара (1237-40) и та повест има различите верзије.

Ипатијевски летопис (јужноруски) – фокус на југ.

Лаврентијев (Владимирски) – фокус на страдање и пад Владимира и Суздаља- Владимир: Кнегиња, деца и епископ су изгорели у цркви – Татаир их побили, оне који нису изгорели). Први подаци драгоцен извор сазнања о овом догађају. У летописима се овај догађај објашњава као казна за грехове (а и битка и најезда), за нејединство, сукобе кнежева.

Сусрет са Татарима изазива језу међу Русима, повезују их са народом „који ће покорити читав свет“ из апокрифа. Есхатолошки тонови (слутње, страховања) присутни у руској и византијској историји.

1472. се веровало да ће бити крај света (једно веровање да ће 7 000 година по стварању света доћи до његовог краја: сваки дан стварања света је као 1 000 година), чврсто уверење. Есхатолошки тон је карактеристичан за руска дела с краја 15. века.

Повесть о разорении русской земли

Говори о томе како је Бату разорио Рјазањ, кнежевину која је била прва на удару, долазе са југа. Главни кнез је Игор Ингваријевич (Игорјевич) одлучује да пошаље сина Фјодора са даровима да би умилостивио кана.