Елементи нонсенса у

роману

"Алиса у Земљи Чуда"

Луиса Керола

Елементи нонсенса, заправо нонсенс у свим својим облицима свеприсутан је у

овом роману. Нонсенс, дакле, представља неку врсту бесмисла, игре, на шта указује и

буквалан превод ове речи - "без разума". То су бесмислене, апсурдне, јаке слике које

почивају на дечјој неизвесности, опажања света која се претварају у нонсенсну

конструкцију, у забавне приче; изокренуте слике света забављају децу, а ово дело

управо њима и обилује.

"Алиса у Земљи Чуда" је и чудно и фантастично дело у коме је енглески писац

Чарлс Латвиџ Доџсон, или познатији под псеудонимом – Луис Керол, успео да споји

очекивано и природно са неочекиваним и натприродним. Готово сваки лик, свака

ситуација и сваки обрт прожети су и условљени неким обликом, тј. неким начином

обликовања нонсенса. Све ово не значи да су дати феномени бесмислени, напротив, за

сваки или бар већину постоји савршено разрешење и логичко објашњење.

Нонсенс се у овом делу остварује на различите начине, а сваки од поступака

обликовања делује јединствено, непоновљиво и, изнад свега, занимљиво и забавно. Да

би створио изванредне нонсенсне слике, ликове, Луис Керол се послужио логиком сна,

дечјом логиком, врло често деметафоризацијама1, поигравањем формалном логиком,

силогизмима, игром речи, хомофонијом, али и у неколико наврата правим нонсенсним

детаљима за које не постоји, а и није потребно логичко објашњење.

Разлог тако бројним елементима нонсенса можемо наћи у чињеници која нам је

на самом почетку романа предочена, а то је да Алиса заправо сања и тако нам постаје

јасно зашто су у овом роману прожети елементи чудног2 и фантастичног3.

Ликови које Алиса среће током своје авантуре, свог путовања кроз Земљу Чуда,

углавном су персонификоване, очовечене животиње, а један од њих је и Бели Зец.

Најпре он не делује уопште необично све док не проговори, па чак ни тада у први мах

Алиса не делује зачуђено, већ се препушта даљем току радње и следи необичног зеца

који касни. Овај Бели Зец је лик на кога је примењена персонификација особином коју

1 Деметафоризација – буквално схватање пренесеног значења, метафоре; обрнут поступак од стварања метафора или метафоризације.2 Код чудног несклад се објашњава логичким разлозима, испоставља се да је фантастично само заблуда или као у овом роману – сан.3 Фантастично ми доживљавамо као неприродно, нелогично, двосмислено, постављамо питање у вези са појавама и феноменима.

деца најпре запажају, а то је наизглед ужурбаност и она се налази у основи изградње

овог лика.

Кроз даљи ток романа можемо да приметимо како Алиса помиње књиге,

географске мере и појмове, таблицу множења и томе слично и стално се преслишава и

плаши да ће нешто заборавити. Све то може на први поглед да делује неповезано и

бесмислено, али објашњење налазимо у чињеници да је Алиса дете које је већ кренуло у

школу и које је обузето школским активностима, знањима и искуствима, а с обзиром на

то да је све што се налази у централном делу романа заправо сан, увиђамо да је ту

изражен снажан утицај подсвести. Уочавањем утицаја и значаја подсвести Керол је

отишао корак испред свог времена.

Нонсенс реализован путем логике сна остварен у овом роману познат нам је

свима и то су све оне ситуације у сну у којима смо спутани, онемогућени да нешто

кажемо, урадимо или дохватимо. Тако се и Алиса нашла тој ситуацији када је

покушавала да откључа и да прође кроз вратанца. Што је више то желела и што се више

трудила све више јој је циљ измицао и овде се низ хуморних, комичних сцена остварује

управо елементима нонсенса – најпре је превелика да прође кроз врата када их откључа,

затим је премала да дохвати кључ када је у могућности да прође кроз врата, онда

порасте до те мере да може да дохвати кључ, али опет не може да прође кроз вратанца и

напослетку се умало удави у сопственом потоку, језеру суза које је исплакала пре но

што се опет смањила. И у даљем развитку романа мењање величине Алису доводи у

бескрајно комичне ситуације. У овој слици можемо да уочимо и деметафоризацију која

се јавља и у оригиналу (“drown in tears” или “удавити се у сузама”), али и у нашем

преводу романа (исплакати реку, језеро суза). Деметафоризација је, наиме, условљена

дечјом логиком, деца не схватају метафоре, пренесено значење, она пренесени говор

схватају буквално, дословно.

На деметафоризацији почива читав низ јунака у овом роману, а међу њима је и

Лажна Корњача. Алиса је чула за лажну корњачу, али она не зна да је то заправо једно

јело, тачније, говедина припремљена као корњача. Јело од корњаче је било господско

јело, јело племства, а грађанство које то себи није могло да приушти, импровизовало је

на овај начин. Да оно што за одрасле има симболичко значење, за Алису има буквално

видимо и у томе што она племство види као шпил карата и то стога што су јој краљеви

и краљице нацртани на картама најближи. Такође, Мартовски Кунић није ништа друго

до обичан кунић, али они у марту "полуде" пошто се тад терају и понашају се другачије,

сасвим супротно од оног како се иначе понашају (не плаше се, нападају, насрћу), па су

зато добили тај назив који је Алиса исто схватила дословно.

Луис Керол се као математичар, језичар и логичар у више наврата поиграва са

језиком, тј. са дечјим поимањем језика. Један од разговора при сусрету са Лудим

Шеширџијом ради се о Времену о коме он говори као о бићу у мушком роду »Кад би ти

знала Време тако добро као ја – рече Шеширџија – не би рекла да оно улудо прође ...

рекла би он.« Отуда се и овде метафоре као што су "ударати такт" (а што Алиса каже

"такт је време") и "убијати време" схватају дословно и чајанка зато траје бескрајно, што

се Време наљутио и неће да тече даље.

Важан моменат у роману је и онај када карте – баштовани фарбају руже. Овде је

уобличен историјски тренутак за који је Алиса чула, али није знала шта тачно

представља – "Рат Ружа", а заправо то је био рат Тјудора и Лорка чију је разлику у

грбовима Алиса схватила дословно (Тјудори – црвена ружа ↔ Лорци – бела ружа).

Веома интересантан лик у роману је Чеширска мачка или мачак Кезало. То је

мачка која се кези, има способност нестајања и своју особену логику (свеједно је којим

путем ћеш да кренеш ако не знаш куда хоћеш да одеш). Керол се поиграва формалном

логиком, силогизмима, нарочито у делу у коме доводећи себе у везу са псом објашњава

зашто сматра за себе да је луд. Још једно поигравање силогизмом имамо када Грлица

закључује да је Алиса змија, тј. нека врста змија на основу тога што има дугачак врат и

што воли да једе јаја. Наиме, читав низ силогизама Керол даје у функцији постизања

комичности, нонсенса.

Још један начин обликовања нонсенса су игре речима које нам је, додуше, лакше

да уочимо у оригиналу. Игру речима имамо, на пример, у сусрету Алисе са мишем када

миш за своју причу каже да је дуга и тужна, а Алиса не схвата зашто он то каже пошто

она мисли на његов реп (чија карактеристика по логици не може бити да је тужан), јер у

енглеском језику речи које означавају причу и реп звуче исто, хомофони су (tail – реп,

tale - прича). Интересантно је како Алиса ову причу уображава, па се овде јавља

графичка поезија – мишева песма је исписана у облику репа.

Кроз читав роман Керол се игра, не циља на неку нарочиту поуку својим

елементима нонсенса, он чак у неким деловима поставља загонетке које се не могу

решити. Сличну ситуацију имамо када Војвоткиња Алиси даје апсолутно апсурдне и

бесмислене поуке као што је ова "Никад не замишљај да ниси друкчија него што би

другима могло да изгледа да оно што си била или могла да будеш није било друкчије

него што би им оно што си била друкчије изгледало." Оно што бисмо могли можда да

претпоставимо као објашњење овим "поукама" је да деца управо овако схватају старе

пословице које им одрасли упућују.

Најпосле, и сама Алиса може да буде пример за нонсенс по начину на који она

схвата догодовштине око себе – у појединим моментима се препушта свету у коме се

нашла и прати ток збивања, док у другим доводи у питање ситуације, ликове које среће,

па и саму себе ("Дакле, ко сам ја?").

С обзиром на то да је роман "Алиса у Земљи Чуда" саткан од елемената нонсенса

њихово побројавање овде никако није завршено, али није потребно много да бисмо

уочили како је ово дело изузетно сложено, притом забавно и, на крају, свакако вредно

читања и истраживања. "Алиса" нас изненађује и зачуђава, она нас учи да посматрамо

свет из различитих перспектива, да се играмо, препустимо машти, сањамо и повратимо

бар делић оног детета које имамо у себи препуштајући се управо поменутим (и

непоменутим) елементима нонсенса овог ремек-дела намењеног и деци и одраслима.