ПРЕДРАСУДЕ О ЧИТАОЦУ КАО РАСЕЈАНОМ ИНТЕЛЕКТУАЛЦУ, БЕГУНЦУ ОД СВЕТА, САЊАРУ СА НАОЧАРИМА, КОЈИ ЊУШКА ПО КЊИЗИ У НЕКОМ САМОТНОМ УГЛУ ‒ ПРИКАЗ КЊИГЕ ИСТОРИЈА ЧИТАЊА АЛБЕРТА МАНГЕЛА

Када узмемо књигу или било који текст у шаке са намером да прочитамо и сазнамо шта се крије иза тих редака сазданих од слова, ретко ко би се суштински запитао какав је, колики и одакле потиче процес који се том приликом одвија у нашим главама, телу, па и просторији у којој се налазимо, као и зашто, поред свеколике напредне технологије, ми још увек имамо нераскидиву потребу да држимо у рукама чудесне комаде папира, везујући се за њих као за фантастично биће, и непрекидно читамо? У такав подвиг упустио се Алберто Мангел1, имајући на уму оптимистичну жељу да сагледа читање као феномен и прикаже историју читања. Међутим, већ на почетку књиге, писац се ограђује од дословног и потпуног излагања „историје читања“: И тако амбициозно прелазим са личне читалачке повести на историју чина читања. Или, боље речено, на „једну“ историју читања, пошто свака таква историја (...) мора бити само једна од многих, колико год покушавала да буде безлична. (32‒33) Овом реченицом Алберто Мангел не отвара само дискусију о историји читања ‒ историјском пореклу, хронологији и начинима читања и сл. ‒ већ задире и у проблемско питање тумачења текстова, односно дихотомију коначности/бесконачности интерпретације текста, дајући читаоцу индивидуалност и независност приликом сусрета са текстом и стварања сопствене слике света.

Књигу Историја читања Алберто Мангел започиње својим искуством и реминисценцијама почев од првих сусрета са књигама, преко спознаје о потреби читања, начину читања, избору текстова за читање, повезаности чаталаца са одређеним издањем, са његовим физичким карактеристикама, па све до утицаја свега прочитаног на текст који се у овом тренутку чита. Мангелова спознаја да је читање у себи један од најприватнијих чинова, да нико не може ступити у његов читалачки простор (23), била је главни покретач свих будућих питања и проучавања овог феномена. Говори како је још у младости почео разликовати два начина читања: један начин је следио догађаје и ликове, не заустављајући се на детаљима, док други потенцира брижљиво истраживање, проучавајући текст ради разумевања његовог заплетеног значења (24). Међутим, осим личне повезаности за одређену књигу, писца, Мангел изванредно примећује да се читалац везује и за одређена издања, посебан примерак, препознатљив по глаткоћи или храпавости

1 Алберто Мангел (Буенос Ајрес, 1948), есејиста, романописац, књижевни критичар, антологичар, преводилац и издавач, тренутно живи у средњовековном дворцу у Француској са својих 30000 књига. Школу је завршио у Аргентини, а у Европу долази 1968. где ради повремено као читалац текстова за различите издавачке куће. Касније одлази на Тахити да ради као помоћник уредника тамошње издавачке куће, затим се сели у Канаду, остављајући дело Речник измишљених места објављено 1982. Приређивач је десетак антологија кратких прича са разноврсним темама. Као писац стручних књига оставио је за собом дела Историја читања (1996; преведена на 32 језика и награђивана), У шуми иза огледала: Есеји о речима и свету (1998), Са Борхесом (2004), Библиотека ноћу (2006), Град речи (2007), Читалац на читању (2010) и Путник, кула и црв: Читалац као метафора (2013), а од романа Вести из иностранства (1991), Стивенсон под палмама (2003), Повратак (2005), Наддискриминирајући љубавник (2005) и Сви мушкарци су лажљивци (2008). Пише за новине и часописе и добитник је више награда и признања.

1

хартије, по мирису, по незнатно поцепаној страници 72 и по прстену од кафе у десном углу задње корице (...), то значи да је сваки нови читалац или нова читатељка под утицајем онога што он или она замишља да је књига била у рукама њихових претходника(26). Ипак, може се закључити да је пресудни тренутак, који је покренуо љубав према читалачкој делатности, за Алберта Мангела био сусрет са Борхесом и читање тада већ готово слепом писцу2, који му је, поред дотадашњег познавања читања у себи, открио тајне и читања на глас и могућности које се том приликом отварају. Поглед на књигу као на засебан организам са неоткривеним светом који носи у себи, без обзира на то колико пута је прочитана, необично је и интригантно виђење читалачког феномена у очима Алберта Мангела и побуђује на даља размишљања, нарочито после прочитаних редова као што су током сарадње са Борхесом: често је од мене тражио да напишем нешто на празним страницама на крају књиге коју смо читали ‒ упућивање на неко поглавље или мисао. Не знам како је то користио, али навика да се о књизи говори иза њених леђа, постала је и моја (29). Мангел закључује да се сам чин читања заправо директно супротставља активном животу, јер за разлику линеарног животног тока, читање нам допушта да прескачемо, да се безброј пута враћамо или да занемаримо нека дела. То је незаменљива предност читања и неисцрпно поље за сваког читаоца.

Започињући причу о самој историји читања, Мангел креће објашњавајући погледе на физички процес читања и о људској способности да обичне знакове у свести декодира у смислену мисао. О томе нису одолели да размишљају ни Аристотел ни Да Винчи нити Бекон, иако се наука процеса читања званично формирала знатно касније. Tакав процес посматрамо као апстрактну појаву која се дешава у свести читаоца, док следи текст, читалац исказује његово значење помоћу врло замршених метода научених значења, друштвених конвенција, ранијих читања, личног искуства и приватног укуса (47). Мaнгел запажа да је читање збуњујући, лавиринтски, општи, а опет лични процес поновног стварања (48‒49), што доводи до закључка да се књижевни текст не може посматрати као ентитет одвојен од света, актуелне стварности и друштва, већ једино у корелацији са читаоцем и то као јединком са његовим искуствима и претходним сазнањима.

Односу гласног и немог читања Алберто Мангел бави се у неколико наврата у овој књизи. Врло је интересантно запажање које наводи да у грчким или римским библиотекама није забележено да се иједан читалац жалио на буку, док је данас чак и у Британској националној библиотеци читање у себи испрекидано шкљоцањем и куцкањем преносивих рачунара (54). Заправо, „писани текст је разговор, стављен на папир, како би одсутни саговорник могао изговарати речи које су му намењене“ (55), што би значило да сваки текст подразумева да мора бити изговорен, било гласно, било у себи. Ипак, постоје докази, како тврди Мангел, да се прво развила пракса гласног читања условљена непостостојањем интерпункције, чиме је читање припадало малом броју читача, који су једино гласним читањем могли да пренесу текст недовољно ученима. Тек крајем деветог века читање у себи постаје уобичајено, када је и интерпункција развијена, као и развајање сваке речи у писању. Нестабилност интерпункцијских правила стога може бити објашњена њеном најкаснијом појавом у односу на остала правила у

2 О томе посебно сведочи Мангелово биографско дело Са Борхесом, у овом случају само напоменуто у краћој секвенци.

2

писању и читању. Читање у себи развија индивидуалност и критичко мишљење, чиме аутор овој врсти читања експлицитнo даје предност.

Проблем који се неизоставно јавља у процесу читања, јесте памћење текстова. Мангел наводи једно Августиново виђење о способности памћења текстова: „присећајући се текста, доводећи у сећање књигу коју је једном држао у рукама, такав читалац може постати књига из које могу читати и он и други“ (67). Међутим, неки су сматрали ту способност благословом, док су други текст посматрали као средство за вежбање несећања3. Савремене тенденције су ипак нешто другачије, „читање, према де Фурнивалу, обогаћује садашњост и актуализује прошлост; памћење та својства продужава у будућност“ (69). Проучаваоци средњег века ослањали су се на сопствено памћење прочитаних књига, док данас постоји помоћ компјутеризованих служби, као што су Гутенберг у САД или Антологија српске књижевности4 у Србији, које омогућавају приступ скоро свим врстама књига. Ипак, не треба занемарити чињеницу да оба ова приступа имају и својих мана. „Никада се не враћамо истој књизи или чак истој страници, јер се под променљивим светлом мењамо и књига и ми, а наше памћење светли и тамни и изнова светли, и никада тачно не знамо шта то учимо и заборављамо, а шта памтимо.“ (74)

Почетак сваког читања је само познавање слова и учење читања. Кроз векове, то учење је еволуирало од строго утврђених метода до интимног искуства, али се свако учење читања може посматрати као иницијација у писменом друштву, како запажа Мангел.

Сваки текст се може читати као алегорија, откривајући елементе самог текста, али и свако читање је само по себи алегорија, предмет других читања (95). Ако у читању не постоји „последња реч“5, онда нам никакав ауторитет не може наметнути „тачно“ читање (96). И за најповршније читање читаоцу је потребно обавештење о стварању текста, историјској позадини, специјализовани речник и ауторовој намери. Мангел у свом раду помиње четири равни читања: дословно, ограничено, рационално и мистично (тајно), а непобитна је чињеница да ће један читалац очајавати, док ће се други смејати над потпуно истом страницом. На то се наставља прича о симболима, који су кључ за разумевање кодова од тридесетак знакова, али и у формирању визуелних медија који су образовани помоћу слика (стрип, телевизија и сл.), што неписменима улива осећај припадности мудрима и моћнима.

У случају читања наглас другим људима, Мангел говори о колективном читању групи људи који су радили као мотачи цигара, што је требало да им омогући „да механички, затупљујућу делатност завијања тамних мирисних листова дувана ублаже пустоловинама које су могли да следе идејама које су могли да разматрају, размишљањима која су постајала њихова сопствена“ (124). Они којима се чита пролазе кроз другачије искуство од читача. С обзиром на то да читање наглас није приватни чин, избор читалачког штива мора бити друштвено прихватљив (132). Међутим, усамљени читалац пролази кроз много сензитивнија искуства у додиру са књигом, те тако Алберто Мангел говори о томе да је у зависности од књиге битно где ћемо читати, у ком ћемо положају бити, а посебну

3 Сократово обраћање Федру причом о понуди бога Тота египатском краљу да научи његов народ писању.

4 Интернет портал: http://www.ask.rs/5 Кафка никада није завршио сопствене текстове (102).

3

пажњу посвећује читању у кревету, за које каже да не спада у древне навике, али је за кратко време постао присан „да је сада свет за себе у којем је све могуће“ (173).

Алберто Мангел покреће тему о метафорама читања посматрајући је кроз биографију Волта Витмена. Читање доводи читаоца у искушење да тражи објашњења. „У складу са тим, читалац одражава писца, књига прожима свет, књига је од крви и меса, свет је књига коју треба одгонетнути“ (180). Метафоре су једна од најстаријих фигура у књижевности и појављују се још у класичној Грчкој, али аутор напомиње да су и људска бића књиге за читање и да на тај начин читалац одгонета значења знакова у другој особи. Читање, дакле, служи као метафоричко средство, пре свега, али да би се разумело као ентитет, мора се препознавати кроз метафоре (182). „Читалац, који је слово у тексту света, прождире књигу која је свет. Тако је створена кружна метафора за бесконачност читања, јер ниједно читање не може никада бити коначно“ (185), закључује на крају првог дела Алберто Мангел.

Сам чин писања подразумева и чин читања, да би се текст прочитао, писац се морао повући, чиме је писац морао „умрети“. Мангел истиче значај писма на људско друштво и говори о развоју истог. Писмо је допринело безграничној раздвојености, просторној и временској, писца од слушаоца, односно читаоца. Да би постао аутор, исти претходно мора бити читалац, а сваки читалац је аутор текста за себе. То је та уска повезаност на којој инсистира аутор током читаве књиге „Историја читања“.

Само постојање књига као физичке материје подразумевало је и њихово складиштење, јер с временом тај број се неодређено повећавао, поготову са изумом штампарије. Аутор каталогизацију књига описује као логички свемир, свемир-расадник и дефинише их као искључиве, за разлику од читања. Поседовање књига подразумева друштвени статус и извесно интелектуално богатство. (226)

Такође се не може заобићи ни чињеница да су поједине књиге писане за одређену групацију публике, односно читалаца. Сетимо се само епске поезије, коју још називамо и јуначком, чиме се оређује њена адресација на мушку популацију, или постмодернистичке феминистичке књижевности. Мангел закључује да у издвојеним групама могу постојати две врсте читања: они који траже себи сличне, изоловане ликове, и оне који у таквим текстовима траже инспирацију за нова стварања. На крају Мангел отвара проблемско питање: да ли свако може читати било коју књигу? Чин читања успоставља присан, физички однос у којем учествују сва чула(...) (256).

Интересантно је осврнути се на податак који напомиње Мангел, како се пре двадесет векова од слушалаца очекивало да критички учествују у јавном читању текста. Тиме слушалац постаје не само критичар, већ и нови аутор тог текста. А са друге стране, феномен јавног читања био је зачетак издаваштва, закључује Алберто Мангел. На овакав начин, текст пролази један циклични процес: од аутора иде ка публици, а затим се, читањем на глас, враћа самом аутору, који га интерпретацијом обликује и дорађује. Аутор нас проводи кроз историју јавног читања, предочавајући нам тиме опште стање публике одређеног доба.

Оно што је од круцијалног значаја за проучаваоце књижевности јесте Мангелов текст о преводиоцу као писцу, говорећи како је изузетно битно како ће се одређени текст превести са изворног језика на неки други. Сваки преводилац је

4

нови аутор, јер мора карактер текста приближити не само другом језику, већ и читавој култури и семантици. Превођење је изузетан начин тумачења текста, јер преводилац, исто као и читалац, по себи имплицира књиге које је претходно прочитао. Сваки успешан превод је неминовно различит од изворника (...) превођење предлаже неку врсту упоредног света (285 и 288). С тим у вези, можемо се само сагласити са аутором да је и преводилац својствена врста аутора.

На крају, аутор својим читаоцима указује на значај књиге, односно речи. Стога су књиге, као ниједан људски изум, биле узрок уништења диктатора (293), каже Мангел и у везу са тим доводи и цензуру као врсту физичког контранапада на јаку реч, као „пратиоца сваке моћи“, наводећи интересантне примере из историје. Међутим, моћ књиге кроз историју никада није оспорен и књиге, ма колико биле забрањиване и цензурисане, на готово чудесан начин пронађу свог читаоца, који ће у неком кутку, у интимном тренутку или друштвеном скупу поново пробудити сва значења успаване речи.

На концу, ми пред собом имамо преглед свих елемената читања и читаоца као феномен кроз историјски пресек, са задржавањима на интересантним и провокативним детаљима познатих научника, писаца, владара, који су завештали икакве историографске доказе о темама и конструктивним решењима за читање, памћење, подучавање, стварање. По прочитаној последњој страници не можемо се одупрети утиску да нас ова књига не приближава само читаоцу као општем појму у коегзистенцији са текстом, већ свим читаоцима од самих почетака да данашњег дана у коегзистенцији са свим прочитаним текстовима онога ко чита Историју читања Алберта Мангела.

студент: Милица Динићбр. идекса 21

Извор:Алберто Мангел, Историја читања, Светови, Нови Сад, 2005.

5