Zvanje vojvode ludmerskog tada je imao Pero Đukanović (AVII, reg. br. 43/2,

Перо ЂукановићИз Википедије, слободне енциклопедијеСкочи на: навигација, претрага

Перо Ђукановић

Датум рођења: 12. јули 1892.

Место рођења: Доња Кравица (Аустроугарска)

Датум смрти: 20. јануар 1986.

Место смрти: Београд (СФРЈ)

Перо Ђукановић (Доња Кравица код Братунца, Срез сребренички, 12. јули 1892 — Београд, 20. јануар 1986) је био један од вођа српског устанка на подручју Братунца, Сребренице, Зворника и Власенице, односно дијела Подриња и Бирча током Другог свјетског рата.[1]

Садржај

1 Живот 2 Литература

3 Извори

4 Спољашње везе

Живот

Рођен је у Доњој Кравици поред Братунца. За вријеме Првог свјетског рата је био Солунски добровољац. У Краљевини Југославији је био активиста Земљорадничке странке.[1] Био је дугогодишњи председник Среског одбора Удружења добровољаца Балканског и Првог свјетског рата све до 1941. године. У прољеће 1941. у Дрињачу је из Власенице дошао усташа Мутавелић и сазвао скуп муслимана како би их регрутовао у усташе. На скупу је позвао муслимане да се придруже усташком покрету, да хапсе и одводе Србе у логоре, и обећао да ће сва српска имовина да припадне муслиманима.[2] На Видовдан 28. јуна 1941. године усташе су дошле у Кравицу и ухапсиле Перу Ђукановића и потом одвеле у жандармеријску касарну у Дрињачи. У Дрињачи су га усташе мучиле осам дана након чега је успио да побјегне назад у Кравицу.[1] Заједно са синовима, Павлом и Ђоком, затим рођацима и другим Србима је 8. августа 1941. године подигао српски народни устанак коме је циљ био одбрана физичког опстанка српског народа. Устанак се разбуктао на простору од Дрињаче, преко Братунца, Осату до Скелана, уз ријеку Дрину до Вишеграда, затим на простору Власенице, Хан Пијеска, Рогатице, па до Средњег на Палама.[2] На дан 15. августа 1941. око 1.500 наоружаних и ненаоружаних српских устаника су под вођством Пере Ђукановића ослободили Дрињачу од усташа, а након тога Сребреницу и Братунац. Дрињача је у међувремену пала у руке Нијемаца, да би је српски ослободилачки одреди поново ослободили 24. августа 1941. када су заробили два пољска топа, седам митраљеза, неколико стотина пушака итд.[1] Након ове акције, Перо Ђукановић као вођа српског устанка се повезује са устаницима у Србији, након чега Дража Михаиловић шаље у Подриње свог изасланика Јездимира Дангића, који је иначе био родом из Братунца. Том приликом је Перо Ђукановић предао команаду над устаничким одредима Јездимиру Дангићу, као искусном официру Војске Краљевине Југославије која је 1941. била нападнута. У овом периоду је Дража Михаиловић именовао Перу Ђукановића за четничког војводу, и назвао га „Војвода од Лудмера“.[1] Лудмер је назив за ужу област око Братунца која обухвата 19 насеља. Убрзо након јачих непријатељских напада српски устаници под командом Јездимира Дангића губе Дрињачу, а Дангић се ваћа у Србију, што ће довести до погоршања односа између Ђукановића и Дангића. Перо Ђукановић поново постаје устанички командант те у акцијама поново ослобађа Сребреницу, Братунац и Дрињачу и повезује се са српским устаницима који су ослободили Шековиће, Милиће, Хан-Пијесак и Власеницу.[1] Крајем септембра на ослобођену територију у Дрињачу стижу Светозар Вукмановић Темпо и Родољуб Чолаковић као повјериоци Главног штаба НОВЈ који су донијели нова идеолошка и политичка схватања. До тада српски устанак у Подрињу није имао идеолошки и политички правац, а Перо Ђукановић као вођа устанка није био политички оприједјељен, него је циљ борбе био спасавање српског народа од геноцида који су вршиле усташе.[1] До доласка Темпа и Родољуба Чолаковића у Дрињачу, српски устаници се нису дијелили на партизане и четнике. Међутим њихов циљ је био да започну преговоре са представницима ЈВУО, те да се на тај начин направи подјела међу устаницима на партизане и четнике. Овакву врсту ситуације је описао Бранко Ћопић у свом дјелу „Глуви барут“. Тако је у Дрињачи 1. октобра 1941. године основан заједнички штаб „Команда босанских војних и партизанских одреда“ а Перо Ђукановић је био један од укупно шест потписника тога споразума.[1] У Власеници је 16. новембра 1941. године одржана устаничка конференција на којој је дошло до идеолошког разлаза између српски устаника, а који се од тада дијеле на партизане и четнике. Тада долази и до распада заједничког штаба. Према записима Пере Ђукановићша, за идеолошки разлаз између устаника је крива КПЈ која је

инсистирала на наметању социјалистичког и комунистишког програма свим српским устаницима. Већина српских устаника није придавала пажњу програму КПЈ, јер је основни разлог подизања устанка био заштита од усташких злочина. Овај идеолошки раздор који је наметнула КПЈ је довео до братоубилачког рата између српских устаника и до подјела.[1] Након пропасти Ужичке републике, у Подриње пред крај 1941. године се повлачи велики број партизански јединица које нису улазиле у сукобе са усташама и Нијемцима. Ове јединице су се повукле ка Фочи и Чајничу. По наређењу Јосипа Броза, Прва пролетерска бригада под командом Коче Поповића је од 4. до 25. марта 1942. извршила напад на српске устанике у Подрињу и Бирчу, у правцу Романије, Власенице, Милића, Братунца и Сребренице. По наређењу Јосипа Броза Прва пролетерска бригада је у овој акцији поубијала скоро све српске устаничке команданте и дио устаника, од чега само на Борикама сто и тридесет.[2] Истог мјесеца марта 1942. Независна Држава Хрватска је организовала велику усташку офанзиву на подручју Олова, Сарајева, Кладња, Калиновика, Фоче, Хан Пијеска, Романије, Сокоца, Рогатице и Борика, са намјером да помјери границе Независне Државе Хрватске до Дрине, те масовним геноцидим уништи српско становништво на овом подручју.[3] Пошто су напад на српске устанике водиле усташе и партизани из два правца, устанички покрет је скоро потпуно сломљен у овом крају а незаштићени збјегови цивилног становништва су се кретали према ријеци Дрини. Три дана пред крај офанзиве коју је наредио Јосип Броз, десио се масован покољ српског становништва које се налазило у усташком обручу. Покољ у Старом Броду и Милошевићима се десио 22. марта 1942. године. Према записима Пере Ђукановића, наређење за напад на устанике које је издао Јосип Броз је омогућило усташама, односно Црној легији за изврши масовне покоље српског становништва. Ђукановић је записао да је тако на подручју Сребренице од Срба остала жива само једна дјевојчица.[2]

- Прочитао сам рукопис-сећање Пере Ђукановића, сељака из Доње Кравице код Братунаца, нашег ратног друга и личног пријатеља. Писао сам о њему у „Записима“. Своја сећања Перо је написао поштено, без улепшавања ... Он је аутентично вођа сељачке устаничке масе, која се дигла против усташке страховладе - храбар и поштен патриота, без шовинистичких натруха...

  — Родољуб Чолаковић[1]

Перо Ђукановић је након Другог свјетског рата по сјећањима направио записе о устаничком времену. Своје рукописе је предао Родољубу Чолаковићу 27. децембра 1971. године. Родољуб Чолаковић је те рукописе предао листу Политика како би били објављени, а Миодраг Максимовић је 20. марта 1974. писао Пери Ђукановићу да је рукописе послао главном уреднику Политике Војиславу Ђурићу.[1] Рукописи нису објављени све до времена када је српски историчар Здравко Антонић током рада на необјављеним дневницима Родољуба Чолаковића пронашао записе Пере Ђукановића. Перо Ђукановић је преминуо у Београду 1986, а рукописи су објављени у књизи тек 1994. године након распада СФРЈ.[1]

Литература

Записи Пере Ђукановића: Устанак на Дрини, Здравко Антонић, Балканолошки институт САНУ, Београд, (1994)

Извори

1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Митар Пејић (27. 1. 2011.). „Истина о Србима - Перо Ђукановић: Легенда у сјенци идеологије“. Борачка организација Републике Српске: Српски борац - лист бораца Републике Српске бр. 126/127, стр. 58, 59, јануар/фербуар 2010 ((sr))

2. ^ а б в г Слободан Н. Ристић (27. 1. 2011.). „Оклеветани рат, Последице прећутаних узрока“. Српски лист: Гласник Српског клуба бр 5, стр. 147-149, Београд, март 2004. ((sr))

3. ̂ СПЦ (27. 1. 2011.). „Освештан споменик жртвама усташке Црне легије“. Српска православна црква, Митрополија дабробосанска ((sr))

Спољашње везе

Борачка организација Републике Српске: Српски борац - лист бораца Републике Српске бр. 126/127: Истина о Србима - Перо Ђукановић: Легенда у сјенци идеологије стр. 58, 59, јануар/фербуар 2010. ((sr))

Српски лист: Гласник Српског клуба бр 5, Оклеветани рат, пише Слободан Н. Ристић: Последице прећутаних узрока стр. 147-149, Београд, март 2004. ((sr))

Освештан споменик жртвама усташке Црне легије21. Јул 2008 - 8:40

Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански Г. Николај и Његово Преосвештенство Епископ милешевски Г. Филарет су у недељу, 20. јула, у селу Стари Брод, на левој обали Дрине, двадесетак километара низводно од Вишеграда, освештали споменик подигнут у помен више од 6 000 српских цивила, које су у пролеће 1942. године у овом и селу Милошевићи побили припадници злогласне усташке Црне легије, под командом Јуре Францетића. Након освећења споменика одржан је парастос настрадалим.

У бесједи после освећења споменика Митрополит Николај је рекао да се „овдје на Дрини прије више од 60 година десио неописив злочин" када је у Старом Броду страдало 4 000, а недалеко низ Дрину у Милошевићима још 2 000 невиних стараца, жена и деце. „И ова два мјеста придружују се Јасеновцу, Доњој Градини, Гаравици код Бихаћа, Шушњару код Санског Моста, Госпићу, Јадовну у Лици, Крагујевцу, Краљеву, Ливну, острву Пагу, Косову и Метохији и многим другим стратиштима и мучилиштима српског народа" - рекао је Г. Николај, нагласивши да народ са оваквим стратиштима не може бити називан геноцидним како то неки чине. Митрополит Николај је нагласио да су они који су чинили злочин, ма из ког народа били, па и из српског, оставили трагове безумља, нечовештва, мржње, прогона, погрома, дивљачких убијања, оргијања, освета, помрачених умова, и да су то људи духовне, моралне и физичке декаденције и пустоши. Господин Николај је указао да се злочин понављао забраном да се о овом догађају говори и да је тако убијана истина о страдању Срба, подсетивши да је слично рађено и кад је реч о догађају у Миљевини 1945. године када су комунисти и припадници Ханџар дивизије убили 21.000 младића из Шумадије. „Та истина се убија и сада, омаловажавањем и потцјењивањем историјских чињеница и узрока због којих је до оваквог злочина дошло. Убија се истина, јер и даље треба српски народ проглашавати геноцидним" - упозорио је Митрополит Николај и подсетио да су истраживања показала да је у Другом светском рату нестало, односно поубијано милион и 824 хиљаде Срба, да су уништена читава села и насеља, спаљене и уништене куће и цркве и гробља. Митрополит Николај позвао је присутне да се помоле, не само за страдале невине српске жртве, него и за оне који су зло починили. „Нека им Господ даде по дјелима њиховим. Ми да им опростимо, али овај злочин не смијемо заборавити, јер оно што се заборави не улази у историју нашег народа" - поручио је митрополит Николај.

Вијенце на споменик положиле су делегације општина Вишеград, Рогатица и Хан Пијесак. Признања и захвалнице приложницима за изградњу споменика уручио је председник Организационог одбора за изградњу споменика Драго Гавриловић.

Прије 66 година, у марту 1942. године, у оквиру усташке офанзиве чија је намера била освајање границе на Дрини, из Сарајева, под командом Јуре Францетића, кренуло је око десет хиљада усташа који су пред собом терали непрегледне збегове српских цивила са подручја Олова, Сарајева, Кладња, Хан Пијеска, Романије, Сокоца, Рогатице и Борика.

Уплашени народ кретао се ка Вишеграду, надајући се да ће ту прећи Дрину и склонити се у Србију. Италијански војници у Вишеграду нису дозволили збегу од око десет хиљада цивила да пређе мост, већ су их упутили низводно према селима Милошевићи и Стари Брод, где су биле скеле. Усташе су спречиле српске цивиле да се пребаце на другу обалу Дрине, него су масакрирале и у Дрину побацале више од шест хиљада деце, жена и стараца. Њемачки војници на десној обали Дрине покушали су да

спрече масован покољ Срба, а према сачуваним тадашњим њиховим сведочењима у Дрину се, бежећи пред усташама, бацило 368 српских девојака.

О овом српском страдању, о којем је у бившој СФРЈ било забрањено писати и говорити, одржан је у суботу, 19. јула, у Дому културе у Рогатици научни скуп под називом „Страдање српског народа у Другом светском рату". Учесницима скупа обратио се и Митрополит Никлај. Академик Драган Недељковић рекао је на овом скупу да је циљ усташке офанзиве у пролеће 1942. године био стварање границе независне државе Хрватске на Дрини. „Џелате треба памтити и проклињати, а жртве бранити од заборава. Срби су један од многострадалних народа који нису смогли снаге да створе меморијал за све мученике 20. вијека какве имају Јевреји, Јермени и Руси" - нагласио је Недељковић. Академик Смиља Аврамов истакла је да је усташка влада 1941. године осмислила план за тотално уништење Срба, о чему постоје документи које данас „без стида Хрвати чувају на почасном мјесту у државном музеју". На скупу су још говорили и публициста Слободан Филимоновић, историчар Миливоје Иванишевић, професор Дара Вучинић и књижевници Мишо Спајић и Момир Крсмановић. Приказан је потресни филм „Дрино водо, очи дјевојачке" у коме је кориштен материјал из архиве Немачке војске. У Филму о покољу говоре преживели Срби.

Извор: Митрополија дабробосанска

Епархијске вести

|

Дантеов пакао на Дрини

Пише: Новка Илић

У пролеће 1942.,  усташка “Црна легија” под командом злогласног усташког официра Јуре Францетића, кренула је према Дрини и уз пут на најсуровији начин убила до 4000 српских избеглица из Босне

Пре пет година Историјски архив Ужица потписао је споразум о сарадњи и размени докумената са Архивом Босне и Херцеговине, са седиштем у Сарајеву, и од тада велики број докумената о судбини Срба са обе стране Дрине у последњих сто година доступан је

ужичким архивистима, публицистима, али и грађанима. Ових дана на  седамдесету годишњицу великих зверстава усташке Независне државе Хрватске, историчари су подсетили на страдање мештана дринских села, од Вишеграда до Бајне Баште. На свом крвавом путу од Хан Пјеска, до Скелана, усташка “Црна легија” Јуре Францетића попалила је и опљачкала сва српска села, убила и заклала око 4000 невиних жена и деце. Милан Недић је јавно захваљивао сељацима бајнобаштанског села Заовине на збрињавању српских избеглица из Босне.

“ ”Стигло писмоизБерлина да је сада нашаДрина

У пролеће 1942. године не чекајући да према постигнутом договору почне заједничка операција немачких, италијанских и усташко-домобранских снага у циљу коначног чишћења Независне државе Хрватске од устаника, и без знања Немаца и Италијана, усташка “Црна легија” под командом злогласног усташког официра Јуре Францетића, кренула је најпре према Хан Пјеску и Власеници, а затим према Сребрници, Братунцу, Дрињачи и Скеланима како би избили на Дрину. Забележено је, када је Францетић стигао на Дрину, напунио је флашу дринском водом и послао је у Загреб као поклон Анту Павелићу, а када би Францетићеве усташе виделе на десној обали Дрине српске жандарме, из свег гласа су певали “Стигло писмо из Берлина да је сада наша Дрина”. Тада је у источној Босни, од Вишеграда до Зворника, било четничких и добровољачких јединица које нису могле да пруже озбиљнији отпор усташама, те је незаштићени народ био остављен на милост и немилост подивљалим усташама “Црне легије”. Четнички командант, солунац, носилац Карађорђеве звезде, Перо Ђукановић из села Кравице, после рата је сведочио да су Немци ухватили и разоружали око 900 четника и отерали у шабачки логор, а одатле у разне логоре у Немачкој, или на принудни рад по рудницима у Србији. Ђукановић је на почетку Францетићеве офанзиве са око 2000 људи, жена и деце, и једним бројем четника, почетком априла прешао из Босне, из Факовића у Србију, у бајнобаштанско село Бачевце. Тада је преко 3000 Францетићевих црнокошуљаша из правца Борика кренуло ка Дрини, до села Милошевца, двадесетак километара низводно од Вишеграда, да би стигли збег од 3500 жена и деце и старијих људи, помешаних са коњима, говедима и овцама. Остало је забележено да су усташе клале све пред собом, а у неколико докумената из тог времена писало је: “Народ кољу, а стоку убијају митраљезом. Девојкама претражују недра, тражећи дукате и минђуше, обарају их на земљу и силују, онда кољу. Кољу од најмлађег, до најстаријег, никог не остављају живог. На обали Дрине, у Милошевцу усташе су заклале 3500 жена, деце и стараца, које пре тога Италијани нису пустили да пређу ћуприју у Вишеграду и потраже спас у Србији”.

Злочини какве историја не памти

У Архиву Босне и Херцеговине, у Сарајеву, постоји извештај под именом “Злочини Францетићеве ‘Црне руке’ у 1942. години”, који је априла 1947. године сачинила Комисија за утврђивање ратних злочина БИХ, а на почетку извештаја између осталог наводи се:

“ Из Сарајева ова легија убица, паликућа и пљачкаша кренула је ка Соколцу, да би даље прошла кроз источну Босну и избила на Дрину. На цијелом том походу, све до Сребрнице и Рогатице, ова легија је извршила је нечувене злочине над српским живљем. Убијали су

на најгрозније начине, палили читава села, одводили стоку, пљачкали све што су стигли. Испред ових подивљалих звијери народ је бјежао у масама према Дрини, у намјери да се пребаци у Србију и да тако спасу голе животе, али су их усташе “Црне легије” пристигле на обали Дрине, и све што није стигло да се пребаци на другу страну Дрине, ставили су под свој крвави нож…” И на 14 страна овог извештаја наводе се конкретни злочини које су усташе починиле у селима Соколског, Власеничког, Рогатичког, Сребрничког и Бугојнског среза. Забележено је да је велики број жена, деце и стараца изгорело у највећим мукама у запаљеним кућама. У извештају “Масовни покољ на обали Дрине” пише: “ Око 4000 људи слегло се на обали реке, и од тога је само мали број успео да се пребаци у Србију, услед недовољних превозних средстава. Дошавши на обалу Дрине, усташка “Црна легија” јурнула је у ову голоруку масу немилосрдно кољући и убијајући српски живаљ, и рачуна се да је страдало између три, четири хиљаде жена, деце, старих људи…” Документа говоре “да је у овом стравичном злочину страдало 43 члана породице Пушоње из села Џумрије. Неколико дана после покоља наишла је Стана Шарац из Ђедовића да тражи своју кћерку Анђелку која је била удата у фамилију Пушоња. Нашла је мртву кћерку на обали Дрине. Њене груди биле су одсечене, очи извађене, а на њеним одсеченим грудима било је њено дете од пет месеци коме су усташе одсекле главу”. Над оваквим злочинима усташа дуж леве обале Дрине згражавали су се и Немци и Италијани који су наишли неколико дана после ових покоља, јер је то превазилазило и најгоре немачке злочине.

“ ”Дантеов пакао наДрини

Међу избеглицама који су имали срећу да се на Ђурђевдан 1942. године пребаце преко Дрине у Србију био је и данас познати песник, прозни писац, антологичар, Вито Марковић из Београда, рођен 1936. године у селу Подравно код Сребрнице. Као шестогодишњи дечак са старијим братом и мајком која је у наручју носила њихову млађу сестру, бежао је према Дрини. Своје сећање на те трагичне дане овако описује: “ Био је то прави Дантеов пакао на Дрини, који ћу ја, а и сви други спасени Срби, памтити до последњег дана свога живота. Усташе су пристизале наш збег који је бројао преко 3000 људи, и све које су стигли, убијали су, или клали. Тога дана догађале су се страшне ствари пред мојим дечјим очима. Памтим, многи људи, жене, девојке, скакали су у набујалу и крваву Дрину, да не би дочекали смрт под ножевима побеснелих усташа Францетићеве “Црне легије”. Поједине мајке су своју малу децу бацале у Дрину, да их усташе не закољу, потом су и саме мајке скакале и нестајале у таласима реке…” сећање је Вита Марковића.

СељациизСлуњапресудили злочинцуФранцетићу

После ових злочина Анте Павелић је Јуру Францетића унапредио у чин пуковника. Францетићев крвави пут завршен је исте године. Због квара на авиону крајем 1942. године спустио се на партизанску територију близу Слуња. Неко од мештана га је препознао, а сељаци су га масакрирали секирама и моткама, и после 4 дана је умро у Слуњу. Сазнавши за његову смрт, Павелић га је прогласио за хрватског витеза, а надбискуп Алојзије Степинац одобрио је да се име Јуре Францетића унесе у молитвеник, величајући тако његове злочине.

Бајнобаштани  1942. 20 000 у пролеће године прихватили избеглица изБосне

У бајнобаштанском селу Заовине, испод планине Таре, било је у време Францетићевих злочина, око 5000 избеглица из Босне. Поред Среског начелства и општинске власти у Бајној Башти, значајну улогу у спасавању и прихватању српских избеглица из Босне, имали су љотићевци из Десетог пука добровољачког одреда на челу са капетаном Милошем Војновићем Лаутнером, који је током априла и почетком маја ангажовао све власнике чамаца, скелеџије и сплаваре, за превоз избеглица преко Дрине. Успели су да спасу око 10 000 избеглица. Неке избеглице су успеле да пре наиласка “Црне легије” пређу суву границу између Вишеграда и Рачанског среза, и да спас траже у селима на подручју Таре. У извештају бригадног генерала Јована Прибића, председника Комисије која је бринула о стању избеглица у појединим прихватним центрима, о посети Бајној Башти половином маја, достављеном председнику Српске владе, Милану Недићу, наводи се: “ Приликом пребацивања избеглица код села Перућац на ову страну Дрине, потребно је истаћи рад Десетог добровољачког одреда на дан 4. и 5. маја. Командант, официри и војници овог одреда руководили су лично пребацивањем преко Дрине, залажући се у потпуности да се ово изврши, иако под тешким приликама, без несрећних случајева, те ми је дужност да ово нарочито истакнем….”

Генерал Прибић између осталог наводи да се “ на простору суве границе до Дрине у области Жљеба налази око 5000 избеглица, међу којима 1500 четника из Босне.

“ …”Сваки спасениСрбин вреди као стотинуживихНемаца

Током тог трагичног пролећа 1942. године када је Дрина данима текла крвава, на подручју Рачанског среза било је и до 20.000 избеглица које су касније организовано одлазиле у друге крајеве широм Србије. Највише избеглица пристизало је у време када су почели злочини “Црне легије”, а прихватане су у бајнонаштанским селима Пилица, Јагоштица, Бачевци, Растиште, Бесеровина, Рогачица, Оклетац, Овчиња, Калуђерске Баре… а избеглица је било и даље ка Ужицу, у Мокрој Гори и Кремнима. Посебна пажња посвећивана је деци. У Ужицу је формиран Окружни одбор за помоћ избеглицама, као и срески одбор у Бајној Башти. У прихватним станицама, карантинима и логорима убрзо су забележени и први случајеви трбушног и пегавог тифуса, који је према неким подацима за кратко време однео 400 избеглица. Тифус је убрзо сузбијен захваљујући медицинским екипама које су стигле из Београда, сачињене од стручњака Медицинског факултета и Централног хигијенског завода. У екипи су били чувени професори, лекари тога доба: др Коста Тодоровић, Матија Амброзић, Боривоје Тасовац, Урош Ружичић, Душан Мицић, Недељко Ерцеговац, Тихомир Станић… Године 1977. забележено је сећање др. Недељка Ерцеговца, који је причао да је у тој екипи био и његов брат Ненад, студент медицине, а ту је био и Ђорђе Давидовић, дезинфектолог, а помагао им је и Јован Шћекић, после рата познати телевизијски новинар који је 1942. године био у Недићевцима у Бајној Башти. Током маја 1942. године избегличке логоре у Бајној Башти и на Калуђерским Барама посетио је и Тома Максимовић, комесар Комесаријата за избеглице, и обраћајући се др Ерцеговцу и његовој екипи, рекао је: “Ако стотину мртвих Срба вреди као један убијени Немац, онда сваки спасени Србин вреди као стотину живих Немаца”.

Недићево признање селу ЗаовинеМештани бајнобаштанских села поред Дрине где су се налазили избеглички логори, бринули су о избеглицама, и пружали су сваку могућу помоћ, и на тај начин показали да су Срби увек у данима страдања били велики народ. Посебно су се истакли сељаци из села Заовина. Њима је крајем 1942. године, а то је објавила ондашња штампа, председник Српске владе Милан Недић упутио јавно признање и захвалност “ у име Отаџбине за доброчинства која су сељаци учинили великом броју избеглица смештеним по њиховим домовима…” Недићев лист “Ново време” писао је да је “ село Заовине најсиромашније у Ужичком округу, али је богато душом и хуманим осећајем, примило раширених руку око 5000 избеглица.

...

Остатак текста у Слободи.

SPORAZUM IZMEĐU GLAVNOG ŠTABA NOPO BOSNE I HERCEGOVINE I ŠTABA BOSANSKIH ČETNIČKIH ODREDA OD 1. OKTOBRA 1941. O FORMIRANJU

ZAJEDNIČKOG OPERATIVNOG ŠTABA I ZAJEDNIČKIH ORGANA VLASTI NA OSLOBOĐENOJ TERITORIJI1

ZAKLJUČAK

Sa sastanka prestavnika četničkih i partizanskih odreda na dan 1. oktobra 1941. godine u Gori2 na kojima je došlo do sledećeg sporazuma:

1. Formira se zajednički privremeni operacioni štab između vojnih i partizanskih odreda na teritoriji Bosne sa nazivom: »Komanda bosanskih vojnih i partizanskih odreda«.

2. Štab biće formiran od tri člana vojno četničkih odreda sa ove teritorije i tri člana iz partizanskih odreda.

3. Mesto operacionoga štaba zajedničke Komande menja se po potrebi.

4. Funkcionisanje štaba počinje 1. oktobra. Štab imade odmah da prouči sva vojna pitanja o prestojećim operacijama, radi njihovoga brzoga sprovođenja u delo.

5. Štabovi vojnih i partizanskih odreda uputiće lica-članove — za ovaj štab na dan 2. X. 1941. godine snabdevene potrebnim dokumentima da su za to upućeni.3

6. Pri svakome odredu formiraće se pokretni preki sudovi, koji će izricati smrtne kazne za dela: pljačku, begstvo iz borbe — položaja — špijunažu, izdaju, paljevine i zločinstva kako za one na položaju tako i za one u pozadinskoj službi.

7. Izvršiti mobilizaciju svega ljudstva od 19 do 50 godina starosti, tako da se za operativnu službu — na položaju — mobilišu ljudi od 19 do 40 godina starosti, a od 40 pa naviše za sve pozadinske službe.

8. Prilikom zauzimanja novih mesta postaviće se zajednička vlast.

9. U svima oslobođenim krajevima: selima, opštinama i srezovima izabrati narodne odbore, koji će vršiti svu vlast u pozadini. Sve dosadašnje vlasti prestaju dejstvovati. Predsednik odbora u sreskom mestu biće ujedno i starešina sreza.

10. Pozadina mora biti tako uređena od strane odbora, da odgovara punim zahtevima fronta.

11. Odbor će izdavati potpore u naturi i novcu svima porodicama poginulih, ranjenih ili zarobljenih četnika—partizana.

Dostavljeno:

Svima sreskim, opštinskim, seoskim vlastima. Komandantima odreda, bataljona na položaju.

Za vojno četnički odred:

1. major Jezdimir S. Dangić4

2. kap. Sergije G. Mihajlović5

3. Pero Đukanović6

Za štab narodno oslobodilačkih (partizanskih) odreda Bosne i Hercegovine:

1. Rodoljub Čolaković7

2. Slobodan Princip8

3. Svetozar Vukmanović9

1 Original (pisan na mašini, ćirilicom) u Arhivu VII, fond Arhiva narodnooslobodilačkog rata (dalje: ANOR), k. 1701, reg. br. 13/1.

2 Sastanak je održan u Drinjači (Zvornik). Opširnije, vidi Oslobodilački rat, knj. 1, str. 144; R. Colaković, Zapisi, II, str. 32—37; dr Zdrav-ko Antonić, Ustanak u istočnoj i centralnoj Bosni 1941, Vojnoizdavački zavod, Beograd 1973 (dalje: Z. Antonić, n.d.), str. 417—457. Posle potpisivanja sporazuma izdat je zajednički proglas narodima Bosne i Hercegovine (Zbornik NOR-a, tom IV, knj. 2, dok. br. 1).

3 Na sastanku zajedničkog Operativnog štaba 6. oktobra 1941. u s. Milici (Vlasenica) detaljnije su razrađene tačke sporazuma (Arhiv VII, mf. Lok. muz. br. 2, sn. br. 710 i 711). Međutim, do akcionog jedinstva između partizanskih i četničkih jedinica u istočnoj Bosni

na osnovu tog sporazuma nije došlo, borbena saradnja se odvijala samo na nivou partizanskih jedinica i lokalnih četničkih, odnosno ustaničkih jedinica.

4 Jezdimir Dangić (1897, Bratunac, Srebrenica — 1945, Sarajevo), žand. major, 1941. komandir Dvorske žandarmerije (posle I svetskog rata policijski činovnik u Beogradu, Subotici, Kratovu i Vlasenici; od 1926. do 1940. žandarmerijski oficir u Skoplju, Tuzli, Virovitici i Zagrebu). Kao komandir Dvorske žandarmerije obezbeđivao bekstvo vlade Kraljevine Jugoslavije i kraljeve porodice do Nikšića (vidi dok. br. 6, nap. 5). Po dolasku u Beograd u leto 1941 (sa oko 50 žandarma) povezao se sa kvislinškom upravom Milana Nedića i, u dogovoru sa njima, stavio se pod komandu Draže Mihailovića. U istočnu Bosnu došao 16. avgusta sa ovlaštenjem Draže Mihailovića da organizuje četničke jedinice radi borbe protiv NOP-a. U svim pregovorima sa rukovodstvom NOP-a na tom području do kraja 1941. deklarativno bio za saradnju i sklapao sporazume o borbenoj saradnji, a istovremeno se dogovarao sa ustaško-domobranskim jedinicama NDH i nemačkim okupatorom o zajedničkoj borbi protiv NOP-a. Direktne pregovore sa nemačkim okupatorom o oružanoj saradnji protiv NOP-a poveo decembra 1941. i vodio do aprila 1942. godine. Tada je uhapšen i upućen u zarobljeništvo, gde je bio do kraja 1943. Iz zarobljeništva pobegao u Poljsku, gde se (u Kra-kovu) predao sovjetskim jedinicama koje su ga predale vlastima DFJ. Kao ratnog zločinca i izdajnika, Vojni sud u Sarajevu ga osudio na smrt streljanjem i streljan je avgusta 1945. O njegovoj saradnji sa neprijateljem, vidi Zbornik NOR-a, tom XII, knj. 2.

5 Kapetan vojske Kraljevine Jugoslavije, u istočnu Bosnu došao sa majorom J. Dangićem i sa njim objedinjavao akcije četničkog pokreta DM protiv NOP-a na tom području. U svojstvu predstavnika četničkog štaba istočne Bosne (novembra-decembra 1941) vodio pregovore sa ita-lijanskim okupatorom o saradnji u borbi protiv NOP-a u istočnoj Bosni, a po predaji Goražda i Foče četnicima od strane i talijanskog okupatora počinio masovna ubistava i zločine nad muslimanskim stanovništvom u Foči i okolini.

6 Seljak iz Kravice (Han-Pijesak); u I svetskom ratu iz austrougarske vojske prebegao u Rusiju i kao dobrovoljac učestvovao u borbama na Solunskom frontu. Jula 1941. organizator oružane borbe srpskog stanovništva protiv ustaškog terora u srebreničkom srezu, sarađivao sa partizanskim jedinicama. NOP-u pristupio 1943. godine. Bio je većnik II zasedanja AVNOJ-a. O njegovom učešću u četničkom pokretu DM do kraja septembra 1942, vidi Arhiv VII, Ča, k. 165, reg. br. 15/2.

7 Tada je bio politički komesar Glavnog štaba NOPO Bosne i Hercegovine.

8 Imao nadimak Seljo; tada je bio član Glavnog štaba NOPO Bosne i Hercegovine. Umro od tifusa maja 1942.

9 U NOR-u i kasnije poznat kao Tempo, u to vreme je bio: član VŠ NOPOJ, delegat CK KPJ u Bosni i Hercegovini i komandant Glavnog štaba NOPO Bosne i Hercegovine.