Историјске стазе Шекулара - Шекулар

24.3.13. Историјске стазе Шекулара - Шекулар

https://sites.google.com/site/selosekular/o-sekularu/istorijske-staze-sekulara 1/126

ШекуларПочетна

Борци за Краља иОтаџбину-фотографије

"Пу цај, рат језавршен''

Епске пјесме

Бал АлијаРу говац

Борбени пу тШеку ларско-трепачкогбатаљ она 1 91 2-1 91 8

Бој на Мокрипланини

Даша Шеку лараци Омер Ву ча

Декламација

Кариман паша иВу к Љевак

Напад Рму ша накарау лу

О Милу Кењићу

Удар Шеку ларацана Ру гову

Чобанско гробљ ена планиниМокри-Бећировић

Ју начка осветаРиста Поповића-Шеку ларца

О Шекулару

Историјске стазеШекулара

Мапа сајта

Навигација

О Шеку лару >

Историјске стазе Шекулара

O ОНОМЕ ЛОМНОМ

ШЕКУЛАРУ*

Из многих извора, мада доста оскудних, а нарочито из Светостефанске

повеље и Дечанске хрисовуље где се по први пут помиње име Шекулар, може

се закључити да су Срби тај простор населили као пусту земљу »res nulius«

много векова пре овог помена. На ову тврдњу наводи писање Олге Луковић-

Пјановић-Срби...народ најстарји и Доброслав Јевђевић у делу Од Индије до

Србије-прастари почеци српске историје, у ком каже: «Огранак српски који се

доселио на Балкан пре више од три хиљаде година и о ком говоре стари грчки

и римски писци, како рекосмо по хроникама је директни праотац нас

данашњих Срба». Хрватски историчар Свер, а на основу Херодотовог

сведочанства, констатује да су Срби још пре три хиљаде година населили

садању Боку, Венецију, Црну Гору, Далмацију, Босну и Херцеговину. Шест

стотина година после тројанског рата, у којем су и Срби учествовали. Цар

Александар даје им повељом огромне земље од Јадранског до Балтичког мора

за њихову храброст и верност. Свер тврди да је Александар по мајци био

Србин и то поткрепљује стиховима из Гундулићевог спева ''Осман'' :

Од Лесандра Србљанина од свјех цара,

цара славна

Александро то свидочи краљ велики свега свита.

У историји славног Орфелина о руском цару Петру Великом цитира се

историјски тачна оригинална грамата-повеља упућена Србима 3. марта

1711.године, где он позива Србе на устанак против Турака, па их опомиње да

се сете ''својих славних и јуначких предака, а у првом реду српског цара

Александра Великог''.

Руски историчар Велтман у делу ''Атила и Руси'':''...Име Србин од

Претра жи ова ј са јт

https://sites.google.com/site/selosekular/

https://sites.google.com/site/selosekular/home

https://sites.google.com/site/selosekular/borci-za-krala-i-otadbinu

https://sites.google.com/site/selosekular/borci-za-krala-i-otadbinu/pucaj-rat-je-zavrsen

https://sites.google.com/site/selosekular/epske-pjesme

https://sites.google.com/site/selosekular/epske-pjesme/bal-alija-rugovac

https://sites.google.com/site/selosekular/epske-pjesme/borbeni-rut-sekularsko-trepackog-batalona-1912-1918

https://sites.google.com/site/selosekular/epske-pjesme/boj-na-mokri-planini

https://sites.google.com/site/selosekular/epske-pjesme/dasa-sekularac-i-omer-vuca

https://sites.google.com/site/selosekular/epske-pjesme/deklamacija

https://sites.google.com/site/selosekular/epske-pjesme/kariman-pasa-i-vuk-levak

https://sites.google.com/site/selosekular/epske-pjesme/napad-rmusa-na-karaulu

https://sites.google.com/site/selosekular/epske-pjesme/o-milu-kenicu

https://sites.google.com/site/selosekular/epske-pjesme/udar-sekularaca-na-rugovu

https://sites.google.com/site/selosekular/epske-pjesme/cobansko-groble-na-planini-mokri-becirovic

https://sites.google.com/site/selosekular/epske-pjesme/junacka-osveta-rista-popovica-sekularca

https://sites.google.com/site/selosekular/o-sekularu

https://sites.google.com/site/selosekular/system/app/pages/sitemap/hierarchy

https://sites.google.com/site/selosekular/o-sekularu



старине се односило на војнички ратнички сталеж у Русији и то име СРБ

значи војника, храбра човека, који се вечно бори и од ког су постали сви

данашњи Козаци у Русији...''И дан данас у Русији око реке Волге реч СЕРБО

значи род, својту, породицу, а код Бјелоруса САРБ или СЈАРБ значи силу,

множину великог народа исте крви и језика. Код Великоруса реч СЕРБИ значи

здрав, јуначан, силан сој људи, а у Рјазанској губернији значи доброг комшију,

рођака. Код Лужичких Срба реч СОРАБ значи човека најбиранијег,

најразборитијег, најлепшег у том роду. Код Украјинаца реч СИРБИН значи

господство. Код нашег народа реч Србин има значење узвишености, јер кад

хоће да неког похвале после смрти кажу: Бјеше прави Србин био и српски

живио, или Велики Србине...итд. У Турској све до њене пропасти у Европи

било је забрањено Србе називати Србима, јер турска реч »sirb« и »serb« значи

народ једног колена, храбар, убојит и непокоран, значи диндушмана,

горопадно чељаде које треба убити. Код Арабљана, Халдејаца и Јевреја реч

СРБ значи слободна човека, јунака, дива непокорна. У старом санскритском,

праоцу свих индоевропских језика, реч СЕБХ значи семе, колено,

род...Можемо слободно рећи, а из цитата Шафарика и Колара, да је реч

СРБИН постала од старе српске речи СОРАБИ, што значи рођаци или својта.

Да не би остала недоумица да се осврнем и на реч ВЛАХ која се била

одомаћила у Турској. Влах је старо име и значи човека туђинца. То име

припадало је Келтима или Власима са којима су Срби дошли у додир 400

година пре Христа и ти су Келти давно изумрли. Касније се Влах звао сваки

ратар и пастир. Кад су Турци покорили српску државу, Срби су се повукли у

планине и дубраве где су се бавили сточарством тако су им и дали име влах,

које значи занимање, а не народност. Данас се Румуни зову Власима, а и

православни српски живаљ муслимани подругљиво називају Власима.

Интересантно је да босански краљ Нинослав у својим повељама, где утврђује

пословне односе својих грађана Босанаца са Дубровчанима, Босанце назива

Србима, а за Дубровчане каже да су Власи. Реч Срби помињу још пре Христа

Птоломеј и Плиније.

Овај кратки историјски осврт на порекло српског имена и српског

језика, да макар као мрвицу у мору чињеница и писаних доказа, покажем свим

оним, који су мрзели српско име, отимали нам и отимају језик, јер свог

немају, да су српски корени дубокии да су ти жалосни «Срби», који су

променили веру за вечеру, српског рода и порода. Име СРБ и СОРАБ је

пореклом из српског језика и значи огромност, силу, множину једног народа,

једне крви и једног колена. Пошто многи од тих србождера тежи према

Европи препоручујем им да сврате и до «Минкена» да прочитају оригиналну

немачку кронику, писану пре хиљаду и двеста лета, у којој дословно пише:

''СРБИ су тако велико царство да су из њих произишли сви словенски народи,

као што ти сами Словени тврде да воде порекло од Срба.'' Изгледа да су све

тајне српске историјске судбине закључане у једној јединој речи, у ознаци

српског имена. Када се смирено и разборито прочита српска историјска

читанка, када се пажљиво сагледају сва народна страдања, небројене невоље,

ратови, прогони, масовна злодела и геноциди над Србима, откривамо узроке

вековних искушења и патњи српског племена. Први узрок је сигурно реч

СРБИН. Та реч доводи непријатеље у стање помаме и беса. Као што Сотона

бежи од крста, а демони и утваре од Небеске светлости, тако непријатеље



Српства избезумљује звучни склад надмоћног српског имена. Није лако бити

Србин. Не може се свако одупрети демонима и искушењима и сачувати част и

образ. Реч Србин је одличје за честитост и њоме се изражава поштовање

према човеку који својим ставом и моралом, ведра чела и образа чиста,

оличава врлине што смо их наследили од предака. Управо онолико колико је

тешко бити човек, толико је и тешко бити Србин. Речи човек и Србин

обележавају идентичан појам, а у сфери означавања етичких особина,

представљају синониме, јер се често код нашег народа чује «куд си навро,

Србине».

Невољници српског порекла који су, из страха или малодушности,

мењали веру или нацију, губили су национални идентитет. Нису се више

називали Србима. У свету и међу народима, вероватно је јединствена појава

да се изласком из вере излази из нације, остаје без народног имена и прекида

етничка веза са прецима. Одроди су се сврставали у најљуће антисрбе и

отпадничком мржњом појачавали злобу према својим дојучерашњим сунаро-

дницима. Одрођавање је нанело више бола српском имену него многе

неправедне и демонске пресуде које су изрицане. Србима и потресале њихово

народно биће. Српско име је било и биће залога опстанка на раскрсницама где

се сучељавају велике цивилизације и сударају интереси моћних, цена опстанка

је била одвише висока. Место српског народа међу другим народима, а у кући

саграђеној насред пута-како примети Јован Цвијић, Срби су обезбедили на

једини могући начин-историјом и културом.

Борба непрестана за опстанак и за очување српског имена и индетитета,

нормално, није могла да заобиђе ни најстарије српско племе Шекуларско које

је населило просторе од Паклена више Пећи до Вјетерника према Зети, са

Лимском долином од Гусиња до Бијелог Поља. По споменицима из доба

Немањића Горње Полимље било је подељено на две жупе, Будимљанску и

Плавску. Чинећи једну административну и војну јединицу и једно војводство

названо по војводи Петру Шекуларцу, који се помиње у народној

песми-Маргита девојка и Рајко војвода-као један од дванаест српских

војвода.

«На ономе ломном Шекулару

Онђе бјеше Петар Шекуларац

А на Скадру на реци Бојани

Онђе бјеше Вукашине краљу»

Марко П. Цемовић у књизи «Васојевићи» примећује «У свести писца, као

одражају традиције овога краја, угнездило се веровање, да је не Васојевић

Стево но Петар Шекуларац предводио Горњополимљане, дакле и Васојевиће,

у боју на Косову. Имају примесе осећања завада најдоцнијих времена између

Васојевића и Ашана (Невасојевића) у Горњем Полимљу што Васојевићима не

иде никако да признаду Петра Шекуларца за свога војсковођу на

Косову.»

Да ли су Васојевићи могли да учествују у Боју на Косову? Како их је

Петар Шекуларац могао предводити ако они у том периоду нису живели на

овим просторима?

Хрисовуљом из 1339. краљ Стефан Урош III Дечански својој

задужбини је дао многа имања и повластице на територији Шекуларског

војводства. Mнога села носе и данас иста имена која се помињу у дечанским



хрисовуљама. Из свих података можемо слободно рећи да је Плавска жупа

била већа од данашње општине Плав. Знатан део поседа у Горњем и Доњем

Полимљу припадао је манастирима које су подигли Немањићи (Плавска и

Будимљанска жупа).

''Краљ Милутин је Светостефанском повељом (хрисовуљом 1314-1318)

даровао мана-стиру Дечани неке планине око Шекулара. «Шекулар је тада

први пут споменут у писаним изворима у категорији планина. Али је

очигледно да је Шекулар био већ насеље, катун или село. Љ.Ковачевић, као

приређивач за штампу Дечанске хрисовуље, први је изнио мишљење да је

Шекулар и онда био село. И ми смо анализом података из каснијег времена

дошли до закључка да је Шекулар, без обзира што је споменут међу месним

планинама, био стално насељено мјесто, а да ли је овдје ријеч о селу или

катуну који је израстао у село-питање остаје још отворено. У прилог овом

мишљењу иде и чињеница да је у реду планина поменуто Селче

гладе(гладе=сточарски стан, колиба), гдје је очигледно ријеч о катуну, летњем

сточарском насељу. Модрич (данас Модрец, између Шекулара и Велике)

такође треба узети као катун, и то понајприје шекуларски. Топоним Барица,

која се спомиње иза Шекулара и Модрича, такође се може довести у везу са

катуном у данашњој планини Шекулара-Шекуларској ријеци која чини

изворишни дио Пећке Бистрице. Планине са катунима имали су и манастири

Ђурђеви Ступови и Шудиково. На подручју Горњег Полимља црква је, иначе,

имала великог удјела у планини. Академик Милисав Лутовац пише да су

Црквице у подножју планине Цмиљевице «биле последњи остаци тог поседа''.

Он сматра да је српском краљу ''без сваке сумње припадала и петњичка

планина Плијеше, јер у њој један крај, где се виде трагови старих насеља, носи

назив Краљанке. Те остатке народ везује за краљевски катун''. Ово предање

има извесног ослонца и у изворној грађи, јер краљ Стефан Дечански у

Дечанској хрисовуљи у низу сусједних планина помиње и Плијеш.

Може се рећи да је ова област већ на почетку епохе Немањића

представљала једну од развијених области српске феудалне државе. Њен

политички, привредни, културни и вјерски значај нагло је порастао послије

Немањине успјешне борбе против византијске власти у Зети, када је запосео

«ђедину своју». Укључивањем Зете и приморских градова у састав српске

феудалне државе, области Потарја и Полимља су постале средишне и у много

чему су играле посредничку улогу у цјелокупним, а прије свега у привредним

и културним везама између старе Рашке и Зете.

Манастир Ђурђеви ступови, настао концем XII или почетком XIII вијека

имао је велики значај као вјерско и културно средиште Горњег Полимља, па и

много ширег простора данашње сјеверне Црне Горе, како у доба Немањића

тако и касније. Очигледно не дуго послије настанка, манастир је постао

сједиште и Будимљанске епископије, коју је Св. Сава основао када је Српска

црква стекла своју самосталност (аутокефалност) 1219. године. Будимљанска

епископија је у XV вијку подигнута на степен митрополије, одржавши се све

до половине XVII вијека.

Из времена када се ствара и развија српска феудална држава потиче и

назив СРБЉАК, који се у средњем веку употребљавао за ознаку народа и за

земљу. Именом Србљак најпре је називано старосрпско становништво овога

поднебља које су ту затекли Васојевићи, када су током XVIII и XIX вијека



населили Лимску долину. Васојевићи су Србљацима називали сва

невасојевичка племена.'' 1

О Горњем Полимљу у време Kосовске битке 1389. нема писаних

података. Пошто је ова територија чинила територију једног од српских

војвода-Шекуларско војводство, нормално је да је и војска предвођена

војводом Петром Шекулацем учествовала у бици на Косову. Косовска

традиција деловала је током неколико векова на генерације и доприносила

стварању култа Косова и слављењу његових јунака и тиме јачала историјску

свест народа. И за народ овога краја Косовска битка је била кључни,

најсудбоноснији догађај, који је довео до далекосежних последица за цео

српски народ. Овим просторима и после Косовске битке упрaвљали су Вук

Бранковић, а после њега Деспот Стефан Лазаревић. Деспотовина се четврт

века мирно развијала.

По храмовима радило се на подизању више хришћанске културе.

Богомоље, манастири и цркве, били су школе у најширем и најлепшем смислу

речи. У њима се није учило само о бољем и савршенијем духовно-моралном

животу, већ и о свима странама живота до практичних детаља. На то упућује и

Библија, где у законима пророка Мојсија има препорука чак о одржавању

чистоће тела при вршењу физиолошких потреба. О практичној страни црквене

просвете говори безброј легенди о Светом Сави. Он је учио народ како треба

живети и радити, како треба орати, прести, ткати, како треба земљу орати и

другим практичном саветима. Колико је који крај имао манастира и цркава

толико је био културнији и просвећенији.

Сав Хас, и Горњи и Доњи (од Гусиња до Увца), био је начичкан црквама

и манастирима. Сматрају да је на тој територији било више од 70 манастира и

цркава. На територији данашњег Шекулара биле су три цркве од којих је једна,

како говори предање, била Петра Шекуларца. Остаци тих цркава и данас су

видљиви, али до дана данашњег нису вршена никаква археолошка

истраживања. Сматрамо да би био веома интересантан локалитет у Ћелијама

и да би се ту могли пронаћи предмети који би бацили трачак светлости на

прошлост Војводства Шекуларског.

После смрти Балше III (1421.) Зету је наследио Деспот Стефан Лазаревић.

Уједињене су земље Лазаревића, Бранковића и Балшића. Границе

Деспотовине су проширене до Јадранског мора. На тај начин Полимље се

поново нашло у средишњем делу српске државе.

Деспотовина се четврт века мирно развијала, што је веома позитивно

утицало на развој Полимља, односно Војводине Шекуларске. Централна власт

је пуно учинила да се нестабилно и анархично стање, које је владало после

Косовске битке, замени правним поретком. О том поретку Константин

Филозоф пише: «Одсекоше се руке оних који су чинили неправду и које се

простиру на зло, а правда је процветала и плод носила (рађала). Ни брзи

спорог, нити убоги убогога, нити је моћни узимаo пределе ближњих, нити је

вађен мач силних, нити се крв праведника проливала, нити је постојао зли и

глупи говор, нити лагање против начелника, нити презирање преславних по

чину, нити друго слично».Такво стање је трајало све до пада Деспотовине

1439.

Према писању Радоја Кастратовића, а на основу усменог предања и

документације коју је поседовао као благајник црквене Општине: «војводство

https://sites.google.com/site/selosekular/o-sekularu/istorijske-staze-sekulara#_ftn1



Шекулар простирало се од Паклене код Патријаршије до Вјетерника, од Биоче

у Бихору до Албаније захватајући Плавско-гусињску котлину. Пошто је

постављен за војводу по угледу на раније властодршце који су управљали

овим крајевима из Будимља, где је била и Српска еписко-

Шекуларевина- данашња циглана-ту је негде био дворац Петра

Шекуларца

пија, Петар направи војводски дворац у Будимљи, близу Рудеша, одакле је

управљао својом војводином. И данас тај предео се назива Шекуларевина.

Године 1448. приликом похода Јанка Хуњадија против цара Мурата

Другог, војвода Петар окупи у својој војводини око 3000 људи и пође на

Косово, да помогне Јанку у борби. Могао је сакупити још толико, али није

било оружја за њу, а није га имао ко дати, јер је у то вријеме оружје посједовао

само онај који га је могао купити за сопствени новац: Војвода Петар је рачунао

да ће то урадити и друге српске војводе, како би након побједе над турским

царем засновали српску државу. За храну војсци потјерао је 1000 овнова и 100

волова. Пут низ Ругову није се могао користити, јер га готово није ни било, те

је војска путовала горњим дијелом Ругове, па се преко Штедима спустио код

села Сиге у Метохији, одакле је пошла пут Косова. Али како није било

никаквог средства за обавјештавање, они су дошли до у само Косово, па су тек

ту сазнали да је битка завршена, а да је Јанкова војска разбијена».2

Даље Радоје прича да је Петар испричао цару да је он војвода из

једног краја близу Пећи, па да је чуо за његов долазак и да је дошао да му

изјави покорност, дотјерао је само 100 волова, јер због удаљености није могао

више. За такав поступак цар је хтио да награди Петра. Пошто је Петар дошао

да се бори, а да се не би прочуло да је примио дарове од турскога цара, па да

буде прекорен, одбије да било шта прими, под изговором да не би био

задовољан кад би му цар ма чиме платио ову маленкост. Цару је било, изгледа,

много стало да га дарује, чиме би придобио једног српског војводу. Војвода

Петар, пошто увиди да мора нешто да прими, рече цару да ништа не тражи

сем да му цар да ферман - да у његову војводину турска нога не улази без

поновног царског фермана. Цар му да ферман, али је ферман имао и

недостатак, јер у њему нијесу биле назначене границе Војводства Шекулар,

што ће касније Турци често злоупотребљавати. Послије смрти војводе Петра,

Турци разруше његов дворац, те мјештани рушевине назову Шекуларевине.

Топоним Шекуларевине и дан-данас постоји ту негде где је данашња циглана.

Породица је живела у Шекулару и били војводе само села Шекулар, за које је

важио и даље царски ферман. Да ово предање има основа сведочи нам и то

да и село Азане није плаћало данак зато што су се доселили из Шекулара

(данас тамо живе Поповићи који су из Шекулара и славе св.Јована

Крститеља). Вуле Поповић у родослову суводолских Поповића пише: ''Једни су

своје корене везивали за стару Црну Гору, а други за брђане''3... Но, на супрот

оваквим прилозима, многа историјска документа, публикације и научне мисли

са академског трона истински осветљавају трновите стазе давних предака.

Академик, Милисав Лутовац у својим делима указује да суводолски Поповићи

воде порекло од Шекулара и касније мигрцијом из Азана где су од давнина

живели, а и данас живе Поповићи-племе које је континуално у десет

генерација давало православне свештенике Будимљанској и Призренској





епархији, пре свега за парохијску службу у народу. Књижевник и публициста

Милован Ђилас, академик, пишући о проти Милошу Поповићу из Азана

каже:...»потицао је из породице која је три стотине година давала

свештенике...Он није био придошлица из црногорских племена, него од

српских старинаца, Србљака, који обитавају у питоминама око Лима и на

околним пасиштима-како се каже «од Немањића», јер се од тада памти у

народу, а историчари знају да су обитавали и прије тога».

Овде се поставља једна дилема, како је могуће да Петар учествује и у

Косовској бици 1389. и у бици 1448-9(?) Јанка Хуњадија? По нашем мишљењу

вероватније да је у другој бици учествовао Петров син, мада је могуће да и

Петар лично учествује, јер су људи у том времену живели доста дуго. Војводе

и кнежеви шекуларски, како и наша традиција говори, у односу према

Турцима, служили су се оружјем лукавства и својом вештином задобијали

привилегије које други крајеви нису имали. Били су сачувани за дуго од

турских насртаја. После XVII века Војводина Шекулар снижена је на ниво

кнежевства и границе сведене на данашње Ријеку Марсенића, Калудру, Ровца

и Шекулар. Ово се десило после 1660. године када су се Турци окомили на

шекуларску аутономију због учешћа главара на збору црквених старешина у

Будимљи у циљу зближавања са Римом и добијањем помоћи од западних

држава ради подизања устанка и ослобођења од Турака. Ранија шекуларска

права обновљена су након покрета и умирења после аустријских ратова новим

царским ферманима. Рачуна се да је то могло бити због неутралности

Шекулара у устанцима приликом поменутих ратова.

Према писању академика др Миомира Дашића ''продори Турака у Зету од

краја XIV и током XV века изазвали су дубоке демографске и друштвене

промене у овој у овој земљи. У том периоду долази до јачања сточарских

катуна, тог најподеснијег облика ситних самоуправних организација света

ратничких дружина. Катун као сточарску организацију, засновану на

заједници слободних људи међусобно повезаних крвним сродством, ни

феудална држава није успела сасвим да расточи. У измијењеним друштвено-

геополитичким и економским условима, катуни, појачани приливом

становништва из Хума, односно, Херцеговине, и постепеним спуштањем

Арбанаса у скадарску и зетску равницу, постаће језгра из којих ће настати и

велике племенске заједнице у Брдима и Црној Гори. Те друштвене промјене,

праћене сталном покретљивошћу становништва, мијешањем етнички

разнородних група и њиховим претапањем, прожимањем катуна и села,

односно стапањем многобројних ратничких «дружина» или «општина»,

претходиле су (и условиле) и стварању племена Васојевића».

Због пренасељености Шекуларци су се селили према југо-западу и то у

неколико праваца: према приморју све до Крајине, где су основали манастир

Крку 1361.

У манастиру постоји документ у којем пише да су га сагардили Мацуре из

Шекулара (Нажалост до тог документа, због познатих разлога нисам могао да

дођем). Једна друга групација је ишла према Босни, тачније преко Змијања,

што нам сведочи да су наши преци зимовали са стоком код рођака. Отуда и

нека тумачења да су се Шекуларци доселили из Босне и из приморја у

Шекулар. Ово последње тумачење прихватио је, а на основу прича старих

шекулараца, и Павле Ровински, наводећи да у Љешанској нахији постоји место



Шекулари. И на основу тога изводи закључак да су се Шекуларци отуда

доселили, што је посве нетачно. Управо нам и тај податак говори да су се

Шекуларци миграцијом ту зауставили и дали име по свом старом завичају.

Трећа групација је ишла према старој Србији, а одатле према Бугарској. О овој

сеоби у Бугарску ђакон у Дечанима Саво Поповић је причао када је доспио у

Бугарску, купећи прилоге за изградњу цркве, заноћио је код неког домаћина,

који му је испричао да му је сутрадан слава и да се нада гостима. Пошто у

Бугарској нема славе, Саво га је упитао како он то слави, нашто му је домаћин

одговорио да је он Србин родом из Шекулара. Саво му је испричао да је и сам

из Шекулара и да слави Светог Јована после чега је настало велико весеље.

Домаћин му је испричао да у Бугарској има 16 села Шекулараца. Месец дана је

Саво провео у тим селима и прикупио велики прилог, јер су се утркивали ко

ће више да да. Касније је Саво постао свештеник и о том догаћају је причао.

Саво је умро у Шекулару 1903.год. Шекуларци су најмасовније насељавали

Метохију тако да их тамо има велики број. Миграциони процеси су

настављени и у новије време особито после Другог светског рата. Тако нпр. од

великог братства Јашовићи, од којег су Шарићи, Божовићи и Матовићи, није

остало ниједно домаћинство у Шекулару, а нема ни Шарића. Значајан број

Шекулараца живи у Београду, Савином Селу, Смедереву, Краљеву.

Крагујевцу, у новије време у Подгорици и другим местима бивше Југославије.

Исељавања с подручја Горњег Полимља, отпочета још од средине XVII

века када су Турци владику Пајсија жива одрали због његових веза са Римом и

учинили погроме над српским становништвом и свештенством будимљанског

краја и спаљивљњем манастира и цркава, појачана сеобом из доба патријарха

Арсенија III и другим бурним збивањима из онога доба, настављена су током

читавог XVIII века па и даље, тако да је ова област захваћена сменом

становништва. Академик др М.Дашић каже: «Преко ове области, као и преко

сусједне колашинске и Бихора отицао је и демографски вишак са простора

Брда и старе Црне Горе према Србији односно Шумадији, а дијелом и према

Босни, па и Метохији». Сви ови подаци потврђују да је и судбина Шекулараца

била иста и да су се и они селили овим путевима.

Пошто су Турци ојачали и заузели део Војводства шекуларског, а све под

изговором да нису одређене границе војводства ферманом, Турци су га свели

на степен кнежевине па Радоје Кастратовић сматра да је задњи војвода, а

први кнез у Шекулару био Даша Шекуларац. После смрти Дашине Шекуларом

су владали Вук Љевак, Арсо Вуков Дашић, којег је у Гусињу обесио Мехмед-

паша Шабанагић, Лабуд Рмуш-отровали га Турци (сипали му отров у кафу).

После њега кнез у Шекулару је био Радоња Дашић.

Оснивањем турске власти у Беранама и Шекулар је потпао под њихову

власт и тиме је укинута и кнежевина, али је имао по једног меџлиса који их је

заступао при ућумату (суд). Први меџлис из Шекулара био је Радојко Булић-

Дашић, а после њега Богдан Шутов Радевић. Шекулар и у овом времену није

плаћао никакве порезе и намете.

Турски повремени продори у Горње Полимље, који су трајали око 70

година морали су изазвати одређене демографске промене и на овом подручју.

Но до неких значајнијих промена ипак није дошло. Турци су, ипак, успели да

пољуљају жупску организацију, да разбију поједине феудалне установе и

поремете феудалну структуру друштва. Ако се сравне подаци из Дечанских



хрисовуља и турског пописа из 1458. можемо запазити да се српско

становништво не само задржало, већ се бројчано знатно увећало током тих 150

година. Старо српско становништво није било изложено уништавању и

расељавању у разним метежима током XV века. Евентуална бежања од

Турака нису узимала масовне размере. Географски положај и удаљеност од

главних праваца турских освајања према Босни учинили су да његово

становништво буде поштеђено и одвођења у турско ропство, чега је у другим

областима оновремене Србије и Зете било и много више.

У појединим регијама живот се одвијао потпуно самостално, такав

случај је био са Шекуларом-војводином. Уживање широких повластица

оставило је дубоки траг и на свест народа у овој области, што је дошло до

изражаја и у очувању назива Хас као имена за ранију Будимљанску жупу. То

потврђује молба српских калуђера Павла и Дамњана коју су упутили 10.

априла 1597. у име пећког патријарха Јована, никшићког војводе Грдана, и

осталих српских старешина, папи Клименту VIII у којој је тражено да се папа

заложи да хришћански владари западних држава пошаљу војну помоћ, ради

ослобођења од Турака.

У тој молби се наводе крајеви и области који су спремни за устанак,

почев од Новог преко Оногошта до Сјенице и Новог Пазара и даље до Скопља

и Софије, укључујући и области «Хас горњи и доњи и Штавицу и Пећ и Фосно

(Хвосно) и Дечани и Плав». У том документу име Хас се први пут помиње

уместо старог назива Будимљанска жупа, односно Будимља, а појам «Хас

горњи» могао би се разумети и као замена за име нахије Зла Ријека-данашњи

андријевички крај, који ће се од међународног разграничења Црне Горе и

Турске 1858-59 називати Горњи Васојевићи.

Oвде треба напоменути, а то је веома важно, да је ХАС, назив за Горње

Полимље, постојао пре доласка Турака у ове крајеве.

Вучић Губеринић у својој књизи «Бихор и Билећа» (изд.Пегаз-Бијело

Поље 2002.) пише: «Сво становништво , поготово у Доњој Нахији, звало се

Ашанима. Ашана има у селу Берама у Дробњацима, у Шаховићима код Бијелог

Поља, на Коврену и другде по српским крајевима. Пада у очи да се место у

коме живе Ашани у Дробњацима зове Бери. Пошто је Хас око данашњих

Берана, изгледа да су Ашани дали име Берама по месту из кога потичу. У

Горњим Васојевићима, старо српско становништво у Шекулару и Велици

називано је Ашанима. Јован Цвијић је писао: «Може бити да се Горње

Полимље пре досељавња Срба у њега називало Хасом» (24.Књ II стр.53).

Погрешно је Цвијићево веровање да су се Срби доселили у ове крајеве. Они су

ту живели одвајкада, још у Неолиту. Лаж о сеоби Словена први је унео у

српску историографију Стојан Новаковић, који је неспорно велики историчар,

под утицајем Њемачке историографске школе. У средњовековној немањићкој

Србији о овоме нема ни помена. А Срби су у оно време били писмен народ,

са једном од најнапреднијих држава Европе. Ова злонамерна по Србе, и

свесно исфабрикована теза, која нема никакве научне потпоре, нарочито је

форсирана после стварања Југославије. Она је данас, нажалост, преовлађујућа

међу српским историчарима. Ова књига на најупечатљивији начин оповргава

ову тезу. У прилог ове тврдње наводимо чињеницу, да готово да нема

топонима на Балкану, а да није на српском језику. Ваљда би народ који је ту

раније живео оставио помен о себи.



Ми смо мишљења да се Горње Полимље одвајкада звало Хас, а

становништво у њему Хасојевићи, а не Васојевићи...Назив Васојевићи за ове

крајеве, нарочито је исфорсиран после присаједињења ових крајева Црној

Гори. Измишљотина о некаквом родоначелнику Васу је у најмању руку

смешна. Такође су и родоначелници осталих црногорских братстава нпр.: Ото,

Пипо, Озро, Хасо и други, напросто измишљени...Ово што смо навели горе,

односи се на гро становништва долине Лима. Не искључујемо могућност да се

можда један део брђанског становништва Лијеве Ријеке називао Васојевићима,

као и они у околини Сјенице. Међутим, мишљења смо да су Васојевићи

добили име по вес, а никако по некаквом Васу за кога нико никада није

оставио никакав помен. Наиме, вес на санскриту и на старосрпском значи

брдо. Вес значи исто што и холм (холм на руском значи брдо, прим. Б.Ш.). Од

холм постало је Ком, тј. Комови, назив за планину која је симбол овога краја.

Да само напоменемо да хас значи управо супротно: долину, низину, равницу.

Исто то значи и Ниш који означава низину. Например, небо се на старом

санскриту зове набхас, дакле , небеска равница или небески хас».

На челу нахије стајале су старешине зване војводе. Познато је да су

шекуларском војводином управљале војводе све до прве половине XVIII века.

Од краја XVIII века до 1857.год.

Турска власт је у Васојевићкој нахији (у долини Лима) признавала за

старешине војводе из Васојевића.

Извори упућују на закључак да пореска задужења током XVI века још

нису представљала велико оптерећење за становнике Хаса. Санџак-бегови као

држаоци земље нису имали право власништва над њом, јер је она припадала

држави, односно султану. Према томе, током првог века турске владавине на

овом простору, сељаци филурџије су били слободни држаоци земље, лично

нису били зависни од спахије, односно феудалних господара. Према неким

подацима из турских пописа из XVI века произилази да су нахије Плав и Зла

Ријека биле ослобођене давања и мушке деце у јаничаре. Порта је настојала да

знатан део брдских области лиши Филурџијског статуса. Становници

појединих области добили су статус дербанџија (чувари путева). Ближих

података о томе која су села добила тај статус нема.

М. Бајактаревић сматра да је Шекулар добио повластице и привилегије

по основу дербанџијске службе. Он је уверења да је Шекулар био '' нечији хас''

у турско доба, у чему је сагласан и М. Дашић и наводи да су Шекуларци имали

филурџијски статус од почетка турске владавине. Изгледа да су Шекуларци на

основу војничке службе, будући да су имали најмање двије војничке јединице

копља, што је био већи степен друштвених повластица, стечене повластице

успешно касније бранили и, углавном, одбранили и тако измакли чивчијском

феудалном систему.

Приличну слободу и самоуправне повластице становништво овог

подручја сачувало је у прва два века турске владавине захваљујући и томе што

је Будимљанска митрополија вршила велики духовни утицај на српски народ,

па се исламизација овде све до друге половине XVII века ограничила само на

појединачне случајеве. Примера ради, кадилук Бихор (обухватао је нахије

Бихор, Будимљу, Злу Ријеку и Плав), према сумарном прегледу становништва

из 1530/31. год. имао је укупно: 181 село, 7 мезри (селишта), 3.785 аварилских

домаћинстава (оних која су била подложна ванредним државним наметима и



низу феудалних обавеза), од чега је само 19 кућа било муслиманских, а све

остале (3.766) хришћанске. Муслиманске куће су, углавном, биле куће носилаца

административних функција, турских официра и других цивилних и верских

лица, јер муслиманског домаћег живља овде још није било. Надмоћ српског

етничког елемента у Бихору и Горњем Полимљу илуструју и други подаци из

XV и XVI века.

И подаци из опширног пописног дефтера за Скадарски санџак из

1582/83. год. јасно указују да је подручје Горњег Полимља било недирнуто

исламизацијом. На основу броја уписаних кућа за свако село, може се

закључити о стању насељености и структури становништва у Горњем

Полимљу. У етничком погледу на целом овом подручју живи српски елемент,

а у верском погледу то су православни хришћани. У социјалном погледу то је

раја која ужива влашки статус и плаћа филурију, порез по кући у константном

годишњем износу.

Нахија Будимља је по турском попису из 1582/83. год. имала 32 села где

се убраја и Шекулар са 51 кућом, а село Будимља 55 кућа. (Опширни пописни

дефтер Скадарског санџака бр.416 из 1582/83. године). У попису М. Болице

село Васојевићи лоцирано је на данашњу Лијеву Ријеку и 1614. год. имало је

85 кућа и 280 војника. Боличини подаци јасно говоре да су насеља у долини

Лима била у етничком погледу насељена само српским становништвом и да

није било начето исламизацијом. Овим пописом није обухваћена

Будимљанска нахија, односно област Хаса, како се она назива другим именом

од краја XVI века.

Слабљењем централне власти у Цариграду долази до снажења власти

скадарских и босанских паша као и локалних ага. То ће учинити да локалне

власти током XVII века појачају притисак на рају укидајући повластице које

им је османска држава дала. Тако је и Шекулар плаћао по кући 100 акчи.

Шекулар је онда био уписан као тимар Мехмеда сина Јусуфова.

Имена свих домаћина су српска. О исламизацији у области Шекулара

није било ни помена, а није ни могло бити. Становништво Шекулара је

плаћало само влашки порез. На погоршање положаја српског живља у долини

Лима знатно су утицала и поједина северноалбанска племена која су

подстицали околни паше. Особито су жестоко насртали на Шекулар

Клименти.

О формирању племена Вассојевића има неколико верзија. Јован Цвијић

пише: «најмногобројније племе, Васојевићи, врло је сложеног порекла. Старо

становништво, племенско језгро, настањено у Лијевој Ријеци, појачано је

сјеничким ускоцима. Освајањем су проширили своју територију, и тако

асимиловали старо српско племе Лужане, затим становништво Лима,

архаично становништво које се бавило земљорадњом и себе звало Србљаци.

Најзад, Васојевићи су обухватили старо српско племе Шекуларце, настањено у

долини једне Лимове притоке. Ово мало племе, иако добро заклоњено

рељефом, почело се стапати с Васојевићима». Први писани документ о

Васојевићима датира од 29.октобра 1444.год. У том документу се каже да су

Васојевићи, који станују недалеко од Медуна, односно Рикавца, заједно са

Бјелопавловићима и Пиперима, напали дубровачке трговце и нанијели им

материјалну штету. На основу тог извештаја Константин Јиричек је извео

закључак: «Васојевићи од 1444.г. још нису седели на горњем Лиму, него код



тврђаве Медун». Тада су Васојевићи живели у границама Зете. Од марта

1445. год. Стефан Вукчић је Васојевиће и Пипере, као и читаву област Горње

Зете, вратио деспоту Ђурђу Бранковићу, који је тада обновио Деспотовину.

Васојевићи су тако, наредних десет година, као и њима суседни Пипери

живели под непосредном влашћу деспотовoг војводе, чије је седиште било у

Подгорици. Пошто се Васојевићи у дубровачком извештају третирају као

нападачи, заједно са Пиперима и Бјелопавлићима, вероватно се радило о

некој ратничкој дружини која је деловала и даље од свог станишта. Васојевиће

је Болица видео као посебно «село» (племе) одвојено од Пипера који су и по

броју домова и по војничкој снази били три пута јачи. Васојевићи су по

Болици почетком XVII века били једно од најмањих племена у Брдима.

Историјски извори несумњиво потврђују народно предање о томе да је за

Васојевиће, као и за друга брдска племена, читав XVII век био период

немирног живота, честих буна против Турака, масовније хајдучије и четовања,

па и честих спорова и размирица са суседним племенима. Прота Милош

Велимировић у књизи ''Племе васојевичко'' (изд. кућа Комови, Андријевица

2003.) каже: «Док је Ђека носио назив племенског војводе, Кучи, Клименти и

Колашинци држали су све комске планине, па да би и Васојевићи коју

планину добили то на Кротиче нападну љеворечки Васојевићи на Клименте

ђе их побију, стоку плијене, катун опљачкају и све посуђе катунско понесу које

се и данас налази у кућу Риста Попова на Лопате...Пошто су тако Васојевићи

отели дио планина отпочели су јачу сеобу у Полимље. У вријеме војводства

Ивановог млоги су се Васојевићи истурчили, због тога је он и штитио

Васојевиће више од осталих Срба полимских која су у томе тврђа били и док су

тако Васојевићи заузимали већи дио земље по нахији, Асу и уопште око Лима

дотле су остали Срби-Србљаци-као старосједиоци, притијешњени с једне

стране од Турака и Арнаута, а с друге од Васојевића морали се расељавати и

напуштати своја стара огњишта...Васојевићи борили су се често и са

Колашинцима, а Љеворечани са Брато-ножићима и Морачанима и то вријеме

, било је вријеме праве анархије, која је захватила сва сусједна племена око

Комова».

Академик Милисав В. Лутовац у делу ''Иванградска (Берансака)

котлина'', у одељку становништво пише: «Горње Полимље, у којем је

будимљанска жупа, била је све до краја прве половине XVII века густо

насељена српским становништвом. То потврђује опис Скадарског Санџака од

Маријана Болице 1614. године. Истина, Боличини подаци се односе на

Плавско-гусињску котлину и околину Андријевице, али се разуме да је такво

стање морало бити и у суседној котлини-Хасу, која није обухваћена

поменутим описом. Други непосреднији доказ насељености је постојање у то

доба Будимљанске митрополије, а сем тога и шудиковски поменик из XVII

века, у коме се помињу сва данашња насеља и приложници Срби из ових

села. Тек 1651. године нагло је расељен овај крај. Те године је код манастира

Ђурђевих Ступова одржан збор православних достојанственика, коме је

присуствовао и папски изасланик. На том збору се већало како да се приступи

папи ради спаса хришћанског, односно, православног света. Изабран је

Пајсије, епископ будимљански, да оде у Рим и преговара о томе с папом. Али

је то открио један Пајсијев калуђер, те Турци том приликом ухвате владику и

жива одеру. Сем тога, Турци ударе на народ намет и насиље. Особито су



искалили свој гнев на становништву, свештенству и манастирима.

Будимљанска епископија «остала је тада празна, а свештенство разјурено» те је

народ «умиро не опојан». Православни су напуштали своје домове и бежали у

друге крајеве. Даље се у извештају каже да су за православни свет тога краја

била тада права невољна времена, у којима је хришћански народ да се спасе од

намета и насиља прибегавао примању ислама (26,34-5). Али је ипак остало

народа, што се види из извештаја почетком XVIII века (Шекулар је тада остао

читав, врло мало људи се иселило, прим. Б. Ш.). У то доба су Кучи,

проширујући свој утицај и на овај крај, дозидали манастир Ђурђеве Ступове.

Приликом похода Брђана у помоћ Аустријској војсци под вођством кучког

војводе Радоње 1738. године, зборно место је био Хас, односно Ђурђеви

ступови (Шекуларци су учествовали на том збору, али не и у том походу,

прим. Б. Ш.). У једном извештају се каже и ово, да је та војска при повратку

узгред опљачкала Хас иако је он био насељен само Србима. После повлачења

Брђана Турци су извршили притисак на преостало становништво: Спаљен је

манастир Шудикова, а Ђурђеви ступови, како се прича у народу «нису певали

скоро тридесет година». Ово не значи да је Будимљанска жупа тада запустела.

Остало је по крајевима нешто старог становништва, а сем тога брзо су

приспевали нови досељеници из разних крајева Брда и Црне Горе. Као први

досељеници после 1651.године помињу се Цеклињани у Лушцу, Рамусовићи

(Груде) у Ржаници, Букумири из Братоножића, Шћекићи и Обрадовићи у

Горњим Селима, Кучи на Заграђу и други разни родови брдских племена. Ови

су се делом насељавали на запустелој земљи, а делом силом потискивали

заостале строседиоце.* Букумири су тада били најмногобројнији. Колико су

били силни, богати и самовољни, види се из тога што су чобанима из Горњих

Васојевића и Хаса, који су преко Будимље прејављивали стоку на зимовник у

Босну и Шумадију, препречивали пут и чибуцима (27, 175). Из њихове

средине су били поглавито кнезови.

Састав и снага становништва у Хасу види се из тога што је оно као целина

учествовало с Васојевићима у борби против Климената на Крчеву

(учествовали и Шекуларци. прим. Б.Ш.). Ашани се такође помињу као посебна

заједница и у Првом устанку 1809. године. О томе се говори у једном

савременом запису: (запис је писан старословенским писмом, па због

техничких недостатака нисам могао да га у оргиналу напишем. Запис у мом

преводу гласи: Године (1806 односно 1809) у Васојевиће и Хас дођоше

Шичаци и заједно са Васојевићима и Хашанима похараше и Попалише Бихор

(28) ; Том приликом су један Барјактаревић из Петњика и Томашевић из Лушца

добили барјак од Карађорђа. Ашки главари су учествовали и у другим

подухватима против Турака због чега су неки платили главом. У једном запису

цркве Никољац у Бијелом Пољу стоји ово: «Знато буди када се разури братија

у Ђурђеве ступове и запалише се куће и побјегоше калуђери од Турака и

погибоше хашки главари Радован Богавац и поп Вукашин и Милован из

Будимље и Ладо слуга на 1825 марта 12» (29,241). Поменуте прваке попа

Вукашина из Заграђа, Милована Букумиру из Будимље и Радована Богавца из

Берана обесио је Ђулбег Шабанагић код Ђурђевих ступова да обезглави

становништво и учини га још покорнијом рајом.

Ти политички догођаји, који су компромитовали главаре и народ код

Турака, имали су и реперкусија на исељавање с једне и насељавање с друге




стране. Особито велики број становника се иселио из овога краја после

ослобођења Србије у Шумадију и у Стари Влах и Пештер, који остаде пуст

после повлачења народа с Карађорђевом војском.

И каснији догађаји су утицали на исељавање становништва из Хаса.

Најмногобројније братство Букумири протерани су из овога краја 1826.

године. То се догодило на овај начин: да би осветио свог брата поменутог

Милована Букумиру, кога је Ђулбег обесио, Милутин Букумира убије

Бајрамбега Шабанагића. Ђулбег тада покупи војску коју су чинили Васојевићи

и други Срби чифчије, с њом нападне Букумире и растерају их на све стране*.

Дакле, сеобу су изазвали политички догађаји и покрети за ослобођење.

На место старих становника и старијих досељеника долазе нови. Насељавање

није било у маси него појединачно и постепено, јер овај крај постаје у то доба

нека врста вратнице кроз коју се креће становништво из Брда и Црне Горе да

се преко Пештера и Старог Влаха разграна по Западном Поморављу и

Шумадији. При пролазу кроз ову област једне су се породице стално

настаниле а друге краће задржале, па затим ишле даље. С овима су се кретали

и остаци старог, односно раније досељеног становништва. То досељавање и

исељавање није престало све до средине прошлог века. До XVIII века

досељеници су поглавито разна братства брђанских племена, а отада се овамо

почињу спуштати и Васојевићи, који су после 1700. године почели у маси

прелазити преко комског развођа из Лијеве Ријеке и насељавати се на

агаларским имањима као чифчије. Племенски организовани Васојевићи су

потискивали слабије другоплеменичке родове исто онако као раније други

Брђани староседеоце Србљаке. Крајем XVIII и у првој половини XIX века

иселили су се, сем поменутих Букумира, ови староседелачки родови:

Каличани, Миличићи из Петњика, Ашани, (Матијашевићи), Пејчиновићи с

Горажда, Карличићи из Дапсића и други . Остала су само најјача такође

досељена, братства која су се могла снагом одржати. Интересантно је овде

изнети састав становништва по племенима и крајевима из којих је оно дошло.

На Васојевиће долази 40 а на остала племена око 60%. Васојевићи су ова

братства: Јоксимовићи, Делевићи-Цемовићи, Ћеранићи, Голубовићи, Чукићи,

Бојовићи, Миковићи, Дабетићи, Губеринићи, Кастратовићи, Ђукићи,

Ђуришићи, Пантовићи, Ву-кићевићи, Лабовићи, Ћорци, Стијовићи, Боричићи,

Дубаци, Јованчевићи, Тодоровићи-Ненадовићи, Бајићи, Ааковићи, Осмајлићи,

Малевићи, Нерадовићи, Киковићи, Орови-ћи и др.

Кучи: Заграђани (Трифуновићи, Секулићи, Цикићи, Мијајловићи, Јеври-

ћи Шћеповићи), Митровићи-Бирови, Коматине, Анђићи, Божовићи, Кучи,

Савовићи, Лајновићи, Поповићи у Заостру и др.

Пипери: Лутовци (Ђурковићи из Лутова), Шћекићи-Ојданићи, Цимбаље-

вићи и Пипери у доцу.

Братоножићи: Букумире, Вељићи, Кораћи, Вујовићи, Гудовићи-Јелићи,

Барјактаровићи, Премовићи, Бисмиљаци (Добрашиновићи, Вуковићи, Јанићи

и др.).

Дробњаци: Бућковићи, Тмушићи, Бабићи, Томовићи, Асовићи, Девићи,

Ивовићи и Шекуларци у Горњим Селима.

Бјелопавловићи: Пешићи, Симоновић, Кљајићи и Багаши.

Ровчани: Богавци, Мердовићи, Дошљаци и Пођани.

Морачани: Дуловићи и Радовићи.




Стара Црна Гора: Цеклињани (Поповићи, Томашевићи, Пајковићи, Ради-

чевићи, Весковићи, Ђокићи, Лабудовићи, Ђурашковићи, Ралевићи),

Обрадовићи, Кне-жевићи, Поповићи у Будимљи и Сенићи.

Шекуларци: Дашићи, Бошковићи и Рмуши. Из Груда су само

Рамхусовићи.

Сем тога, после оснивања Берана су се доселили у овај град многи

родови из разних крајева и вароши: Пећи, Призрена, Бијелог Поља, Плава,

Гусиња и Подгорице.

Као што се види из овог прегледа, сва братства (сем Шекулараца из

Шекулара, прим. Б.Ш.) ове области су досељена из Црногорских Брда и Црне

Горе. Она се групишу у две веће заједнице: Васојевића и Србљака. Васојевићи

у ужем смислу речи су родови који своје порекло везују за родоначелника

Васа, а Србљаци готово сва братства ма одакле била досељена. Изузетно,

Васојевићи не убрајају у праве Србљаке оне родове за које се сигурно зна

одакле су досељени и који одржавају везу са својом матицом.

Без сваке сумње и једна и друга група асимиловала је неке мање старе

родове. Овде треба бар укратко рећи како су извршена изједначења и стапања

у једну етничку целину. Какви су били ранији односи између старог

становништва у Горњем Полимљу и Васојевића, не може се сигурно утврдити,

јер о томе нема писаних података, а традиција није баш сигурна, уколико се

још одржава у народу. Тек откако су Васојевићи прешли преко комског развођа

из Лијеве Ријеке у слив Лима, зна се нешто поузданије о додирима и

односима између њих и Србљака. Сигурно је то да су Васојевићи у Лијевој

Ријеци и подножју Комова називали становнике Хаса Хашанима по имену

области у којој су живели. Али је био у употреби и назив Србљаци за сва

невасојевићка братства. Несумњиво је овај назив дошао по старом полимском

становништву које није имало племенску организацију, него само општи

најстарији облик српскога имена Срьбљи, док су Васојевићи и остали Брђани,

иако Срби, доскора претпостављали племенско име српском. У прилог овоме

говоре и неки историчари. В. Ћоровић каже, да иако су Васојевићи српско

племе и по предању и по осећањима, они су тек по доласку у ближи додир са

Србљацима, који су себе називали само Србима, почели чешће употребљавати

тај општи назив као заједнички и за себе и за Србљаке (30, 24-5). Дакле, то

име старог становништва пренели су доцније Васојевићи и на овај мозаик

српских братстава племенски неорганизованих и насељених баш у оној

области где су пре њих живели стари Србљи-Србљаци. Овај наметнути

назив који је у почетку био стран и погрдан за невасојевићка братства касније

је примљен као нешто заједничко што их је чвршће везивало у једну целину.

Из овога се јасно види да се племе може организовати под извесним

околностима и око неког наметнутог имена (31, 108-15).

Природно је што су у то доба Васојевићи као и сва друга планинска

племена гледали с висине на равничарско становништво. Племенски

организовани, они су се утолико лакше ширили што нису кидали везу са

својом матицом. Настањивали су се на агаларској земљи потискујући слабије

србљачке родове не толико грубом силом колико рђавим поступцима. Неки од

њих употребљавали су разне поступке да се створи какав повода за напуштање

земље*.

Причао ми је стари и врло угледни Милета Коматина из Ржанице на који су начин



сељени неки родови из ове околине. Чукићи (Тигањи) су «дигли» Радованиће из Ржанице; ови

су се прво отселили у Метохију, отуда се вратили, дали Тигањима кумство и добили половину

своје пређашње земље. На исти начин су Јолићи «дигли» Дашиће из Ржанице који су се после

настанили у суседном селу Ровцима. Чукићи су заузели и један део земље Асовића; отуда и

њиве у Чукића Махали носе назив «Асоваче». Бојовићи у Загорју отерали су са земље Дашиће

који су се населили у Брезојевицама код Плава. Осмајлићи и Аковићи отерали су из Луга

Попадиће који су се иселили у Буђево (Пештер).

Б. Лалевић и Иван Протић на једном месту кажу: « Бивало је случајева да

Васојевић узме Ашанину и жену и овај није смео ништа предузети. А већ коња

и вола ништа није било природније него их Ашанину отети» (32, 701). Други

тврде да је Ашанима јунаштво одузимано и поједини њихови подвизи

Васојевићима приписивани (33, 87). Овакви поступци навели су Ашане,

односно Србљаке, да се жале против Васојевића у Београду и на Цетињу. У

писму које је кнез Александар Карађорђевић упутио владици Раду 28. октобра

1850. године каже се, између осталог: «Два Србина из Хаса код предела

Васојевића дошли су ми овог дана с молбом и јадиковањем против Васојевића.

Они чуда противу ти људи приповедају. Кажу да им они не дају мира, да ји

сваки час напаствују, глобе и убијају. Жене им отимају и небројено число

други још зала чине»... и да је кнез био «тронут јадиковањима» (34, 172-3). Без

сваке сумње могло је бити оваквих случајева, као и у другим крајевима Брда,

Црне Горе и Херцеговине, али су се и те изузетне крајности завршавале

крвљу* . Много чешћи случајеви су били, као што је поменуто, отимање стоке

и жита и принудна удаја васојевићких девојака за неког слабог али богатог

Србљака. Ти напади на слабија србљачка братства долазили су поглавито од

неких Васојевића из Лијеве Ријеке, који су под видом четовања у турским

крајевима при повратку крали и пљачкали кад су могли. Напротив, Васојевићи

настањени међу Србљацима и орођени с њима супростављали су се таквим

«армијама» макар били и њихови рођаци.**

Дакле, разлог за рђаво поступање неких Васојевића према Србљацима у

прошлости не потиче из неке особите племенске мржње али каквих других

разлика. Ти су односи верни израз друштвено-привредних прилика тога доба,

кад су сва брдска и црногорска племена водила међусобну борбу око планина

и у њима отсецали главе једни другима као да су били највећи непријатељи.

Штавише, сличне су се размирице догађале и између појединих грана истог

племена. Сем тога је познато да су у свим племенима радо скупљане чете на

плен у турске крајеве, али се при том није много гледало да ли је неко

Муслиман или Србин. Ако се не може уграбити турско, узме се српско-само да

се празних руку не врати. Истина, тога су се ''правила'' држали више они који

су били мање храбри и човечни. Укратко речено, могао је бити нападнут и

опљачкан свако ко је био слаб. За ово тврђење довољан је доказ што ниједном

јачем или борбенијем србљачком братству није учињено какво насиље. Према

томе, поједини Васојевићи су у то доба рђаво поступали само према онима

који су били бројно слабији или неотпорнији. С јачим и борбенијим

другоплеменским братствима они су се радо орођавали, узајамно помагали и

ишли заједно у четовања у Колашин, Бихор, Пештер и Ругову». Такав случај је

био са племеном Шекуларским, где су се радо удавале васојевићке одиве.

«И однос према слабијим родовима постепено се мењао под утицајем

заједничког живота и интереса у борби против Турака. На томе су радили под

утицајем средине и државне мисли из Црне Горе и Србије и знаменити





Васојевићи овога краја, најпре, архимандрит Мојсије Зечевић и војвода Симо

Кастратовић, а после Миљан Вуков и други људи широких схватања, који су

осећали потребу да цело племе и Васојевићи и Србљаци буду што

солидарнији. Они су уз помоћ својих сарадника завели ред и правду, уколико

се у то доба могло учинити. У заједници са сердаром Јолем Пилетићем,

изаслаником кнеза Данила, организовано је правосуђе: постављени су

капетани који су судили сваки у своме крају, а сви заједно заједничке

међусобне послове. Капетан поп Јосиф Мијаиловић из Заграђа био је

надлежан у суђењу за све Србљаке, а капетан Цемо Делевић и Радуле

Јоксимовић из Буча за Васојевиће (За Шекулар је био Лабуд Рмуш, прим. Б.Ш.).

Почев од XIX века није се могло решавати ниједно питање које се тицало

Србљака да у њему не учествује и њихов претставник***.

За два века заједничког живота Србљаци и Васојевићи су се изједначили

и физички и психички под утицајем средине и заједничких родбинских веза,

које су премрежиле цело становништво овога краја. Створен је тип људи који

се у многоме разликује од својих племеника у Лијевој Ријеци. Тако Васојевићи

из Лијеве Ријеке сад имају више заједничких црта са суседним Кучима и

Братоножићима него са својим исељеним рођацима у Беранској котлини (ово

се може слободно рећи и за читаво Горње Полимље, прм. Б.Ш.). То исто важи

и за друге досељенике из Брда. И поред тога се доскоро осећао антагонизам

између Васојевића и Србљака. Истина, он је слабио као и племенско уређење

под утицајем времена и нових нараштаја, али су га с времена на време

подгревали појединци, најчешће због личних и ситних политичких циљева.

Разуме се, најновије друштвено-политичке прилике утицале су да и томе дође

крај (нажалост то се у данашње време још више осећа и продубљује, прим.

Б.Ш.).

Трећи период из кога има много више остатака, јесте доба српске

средњовековне државе. Будимљанска жупа, како су тада називали ову

котлину, била је једно од главних средишта старе Рашке. Колики је значај

имала у старој српској држави, види се из овога: у њој је Првослав, син

великог жупана Тихомира, најстаријег брата Немањина, подигао у XII веку

манастир Ђурђеви Ступови, при коме је св. Сава основао 1219. године једну

од првих седам епископија, која је касније подигнута на степен митрополије.

Сем тога, један део жупе Будимље био је дао краљ Милутин на управу своме

сину Стефану Дечанском по његову повратку из заточења у Цариграду»*

После оснивања града Беране 1862.год. новооснована беранска нахија је

издвојена у посебан мудирлук (срез). У саставу мудирлука Беране, поред

околних села улазио је и Шекулар, односно сва територија оног дела Горњег

Полимља, до реке Љешнице на северу, која се од 1878. године назива Доњи

Васојевићи.

До великих промена изазваних устанком 1875-1878.године, односно до

новог територијалног проширења Црне Горе на овој страни, према одредбама

Берлинског конгреса 1878. год. каза Беране је захватила територију старе

српске жупе Будимља и нахије која се под тим истим именом јавља до краја

XVII века. Беранској кази, чији је политичко-адмнистративно и привредно

седиште било у новоформираној вароши Беране, припадала су 32 села.

Шекулар као највеће српско племе после Васојевића,у овом крају, био је од

1862. до1878. године у саставу беранске казе, али је по одредбама Берлинског





конгреса присаједињен Црној Гори. Беранска каза је била насељена углавном

српским живљем. Исламизираних Срба у околним селима било је веома мало,

имало их је после 1862.године само у Беранама, Д.Ржаници, у Пепићу и

Црном Врху. Исламизирани знају, каже Милан Ђ.Милићевић- «од кога су

племена српскога и рођакају се са њим.» Године 1737. Шекуларци се заједно са

Васојевићима, Кучима, Братоножићима као и са албанским племенима Хоти,

Груде и Клименти, дижу на устанак и боре на страни Аустрије и Русије

против Турака.

Синђел Партеније Павловић, који је био у пратњи патријарха Арсенија

IV Јовановића Шакабенде за време бекства из Пећи у лето 1737.год. бележи да

је патријарх са пратњом дошао преко Ругове у Шекулар и задржао се три дана.

Са Васојевићима се састао у Хасу да би заједно са Васојевићима и осталим

Брђанима наставили пут према Новом Пазару.

Ово експанзивно племе временом је успело да захвати староседелачка

племена Шекулар и Велику као и простор испражњен миграцијом старог

српског становништва. На овом простору текао је сложен процес њиховог

мешања c другим племенима, родбинског повезивања и саплемењивања.

Сретен Вукосављевић (Историја сељачког друштва-Бгд.1953.) каже да су

Васојевићи релативно брзо образовали»..друго племенско језгро и то много

јаче него у матици».

На путу брзе експанзије Васојевића од краја XVII века и кроз читав XVIII

век стајала су и нека северноалбанска племена, прије свих Клименти, једно од

најснажнијих и најекспанзивнијих, који су тежили да, из својих планина,

запоседну плодна пространства Лима и Ибра. У одбрани горњег тока Лима-

Шекуларци, Србљаци, односно Ашани, како се заједничким именом називало

невасојевићко становништво, у првом реду стариначко, и Васојевићи

солидарно су наступали против Климента и др. Северноалбанских племена,

што је такође јачало ово племенско језгро. М.Дашић каже: «У тој заједничкој

борби против албанских племена Васојевићи са Шекуларцима и осталим

Србљацима су успјели да затворе Лимску долину». То је било од великог

значаја за даљи развитак васојевићког племена.

Чобанско гробље-Мраморје на Мокри планини (снимци Б.Шарић 2003).

О борбама Шекулараца са Климентима, Руговцима и др. арбанашким

племенима, до писаних докумената нисам могао да дођем сем до предања и

народне песме. Једини споменик из тог периода је Мраморје на Мокри где су

изгинули 30 шекуларских чобана од Климената. Тај догађај опевала је народна

песма» Даша Шекуларац и Омер Вуча», »Бој на Мокру широку», коју је записао

Томаш Катанић-1912.год. О јунацима ових двеју песама он пише: «Око 1730.

год. једна чета Климената, која је бројала преко 60 друга, напала је ноћу на

шекуларске сточаре на планини Мокри, удаљеној три часа од Шекулара, све их

поубијала и пленила њихова стада. Том приликом погинуо је Дашин син

Милан са 30 друга, а Јосиф, син Вука Љевака, успео је да се спасе и јави у

Шекулар о нападу. Даша, Вук Љевак, Комнен Барјактар пођу са Шекуларцима у

потеру и пристигну нападаче у Велици испод Чакора, све их до једнога посеку

и поврате плен, а на Мокри поставише 31 киљан, мрамор, који и данас стоји

на месту шекуларске погибије. Овај догођај оставио је дубока трага и спомена



у овим крајевима и опеван је у народној песми. Даша је директни потомак

војводе Петра, па отуда му и презиме Војводић; он је био врло угледан човек и

кнез Шекулара. Кнез Даша Шекуларац, како га и Васојевићи називају кнезом

становао је у селу Улици, где се и сад налази једно камено седиште које се

зове «Дашина столица». Сачуван је у братству Дашића и његов мач и топуз.

Дашина столица на Улици. Братственици Дашин мач и топуз налазе

се код

су подигли постамент и плочу са натписом. братства Дашића

(снимио Б.Ш.)

Радоје Кастратовић о овм догађају пише: «Послије друге сеобе Срба ова је

област остала пуста, без иједног становника, те су Шекуларци остали сами у

овом крају. То су Арнаути искористили за напад на Шекулар, који је увијек био

богат испашом и стоком.Тако неки Климент, звани Омер Вуча, дође из

Албаније око 1740. године да плијени шекуларске овце. Тако је дошло до

првог напада на Шекулар, који тада није имао више од 40 кућа. Како су

Шекуларци били изненађени, Омер Вуча несметано нападне шекуларске

чобане на планини Мокри. Чобани су били растурени, сваки код својих оваца,

те они нијесу били спремни да поведу борбу. Тако Омер Вуча успије да

поубија свих 30 чобана и да заплијени око 6.000 оваца. Јосиф, син Вуков, кад

види како Омерова чета убија чобане, остави своје овце и потрчи у Шекулар,

те обавијести о томе Дашу. Даша позове Вука те на брзу руку заједнички

сакупе око 40 људи, Даша нареди те осим оружја узму и сјекире, па пођу пут

Приједола, куда су Клименти морали да прођу. Ту посијеку неколико крупних

јела и смрча, те тако заломе гором и пут и по неколико метара са обје стране,

како нападачи не би могли протјерати и плијенити овце. А Клименти-пошто

су били поубијали све чобане-нијесу очекивали никакв напад, те су се, гонећи

овце, кретали растурени и неспремни за борбу. Даша и Вук, чим су наступили

први Клименти, почели су да их убијају из засједе. Кад видјеше то, Клименти

се искупе , те се поведе борба на смрт и живот. Клименте је донекле

изненадила и омела посјечена гора, али неки ипак успију да се пробију и утеку

низ Велику. Шекуларци су их гонили и убијали све док су и последњега

стигли-на дно Велике-па и њега убију (неколико топонима носи име

погинулих Климената-Цикуше, Иван-поље и др.). Пошто поубијају све

Клименте, врате се и нађу све овце на Приједолу, гдје су их били и оставили,

па их опет појаве у катун. Мртве чобане искупе на једно место и укопају.-

Њихови се гробови и данас добро распознају. Ту је погинуо и Дашин син

Милан. Песма –Бој на Мокру широку и Даша Шекуларац и Омер Вуча.

Послије овог догађаја, како је познато, наступила је велика најезда Климената

у Метохију, Лимску долину, па и у шекуларске планине, те су Шекуларци

стално са њима водили борбу, бранећи своје планине и овце. Клименти су

једно вријеме били запосјели велики дио шекуларских планина. Били су се

спустили до данашњег села Спалевића, које онда није постојало, и ту је неки

њихов барјактар подигао чардак, те се то мјесто и данас зове Диклин чардак.

Шекуларци су их одатле протјерали у Враћево, али су наставили борбу све док

су ослободили своје планине. Иако су се у свом ужем крају сами борили са

непријатељем, у општим борбама били су заједно са Васојевићима и другим



Србима. Тако се зна да је у борби на Крчеву 1751. године (која је била и

посљедња борба са Климентима) Комнен Барјактар носио барјак пред свом

војском и да је у свој тој војсци-у којој је било и Турака, јер су и они били

против најезде Климената-по храбрости и јунаштву био запажен он и Вук

Лабан.-Том су приликом Турци за Вука питали ко је, па је неко од њих тада

рекао: «Вала је прави делија». Од тада су Вука назвали Вук Делија, па по томе

и његове потомке Вук- Делићи, а касније једноставно Вукделићи (а не , како

наводи др Вешовић, по љепоти).

И поред готово сталне борбе с Руговцима, Шекуларци су свагда

учествовали у општим борбама. Тако су и године 1737. заједно са

Васојевићима и Кучима, допирали у Србију, до Јелице планине. Шекулараца и

Ашана било је око 1.000, а предводио их је Даша Шекуларац. Васојевића је

било такође око 1.000, а предводио их је Вуксан Бојовић. И једни и други

налазили су се под командом кучког војводе Радоње.

И Шекуларци су ишли, као и други становници Лимске долине, да сретну

Карађорђа. Радота Лекић из Шекулара обојио је 10 овнова па их затим

потјерао Карађорђу на дар. А Карађорђе му је – на Суводолу, између

васојевићких и других барјактара-дао сердарство, па иако то звање у Србији

није било познато (што је учинио по угледу на црногорске сердаре). Осим

Радоте Лекића, у сретање је ишао и Дмитар Новов Шарић, чувени јунак не

само у Шекулару него и много даље. Прота Милош Велимировић о овом

догођају пише: «На Суводолу васојевичкој чети дао је Кара Ђорђије шест

барјака, и то један барјак Јеремији Барјактаровићу из Петњика, други Угрену

Поповићу из Лушца, трећи Илији Грујићу из Шекулара, четврти Урошу

Чукићу из Трешњева, пети Драговићу из Ђулића и шести Нешку Мрки из

Пипера.

Доцније, од ових шест барјака пет су покупљени у времену књаза Данила

и замијењени његовим, а шести, кад су се Грујићи одселили, понијели су са

собом у Пећку нахију, у село Гораждевац, где сам га ја и видио као ђак

Дечански. Ова се фамилија и од тада доселила у Топлички округ и барјак тај,

са собом донијела, али им овај барјак одузме начелник топлички Урош

Кнежевић».

Заједно са Васојевићима, Ашанима и др. племенима Шекуларци су

ратовали против Ћехаје-паше и Асан Хота, када су ови долазили да умирују

ове крајеве четрдесетих година XIX века, против Али-бега гусињског и Асан-

ефендије Ћоровића, 1854. године на Бијелом потоку. Шекуларске чете

предводио је стотинаш Милета Кењић.

Учествовали су Шекуларци и у нападу на Бихор 1859. године. Најжешћи

окршај одиграо се на чардаку Адровића где је погинуло 12 Васојевића, међу

којима и барјактар Томо Кастратовић с Полице. Пале Раичев Рмуш, из

Шекулара, помоћу снопа сламе запалио је чардак, а када су Срби навалили да

секу турске главе несрећним случајем је страдао и Ђека Негојев Маслар, из

Шекулара, а Турци, да им Срби не би секли главе, затворе се у чардак и сви

изгоре.

Други јунак песме, Вук Љевак, веома је популарна личност, а особито

код Васојевића. Вук је, кажу, био необично развијен човек, права грдосија

људска. Благодарећи томе и својој снажној левој руци, «љевајици», по чему је

и прозван Љеваком, Вук Љевак ће једног дана од роба постати прослављени



јунак града Цариграда. Како је Вук Љевак доспео у турско ропство има

неколико опречних мишљења, а ја ћу овде навести писање Томаша Кн.

Катанића где одлучно побија нека друга тумачења.

«Када је оно Махмуд паша из Пећи ударио на Васојевиће(1738.), поробио

их и прогнао у Метохију, он је тада послао у Цариград 42 Васојевића, међу

којима је био и Вук Љевак из Шекулара. Стога је посве нетачно, како једни

пишу, да је Кариман паша Махмудбеговић заробио Вука Љевака у пећини

Жољевици, изнад села Слатине, и са 60 друга послао у Цариград, и то у XVI

веку. Исто је тако нетачно, како други пишу, да је исти паша заробио Вука

Љевака у Жољевици са 40 или у исто време у некој непознатој планини са сто

друга и да је то било за време појаве Шћепана Малога (1767-1774). Уствари

Кариман паша је нападао на Васојевиће средином XVIII века (1756) због данка

и тада је у данашњој Куштримовој Пећини изнад Трепче поробио и бацио

«под гомилу» Фату Шемовића и Куштрима Васојевића, а затим је бомбардовао

пећину Жољевицу, где су се склонили житељи села Слатине и Забрђа, који су

страдали, били поробљени и отерани у Пећ. Тада је рањен и поробљен у

пећини Жољевици и Вук Радојев Рачић из Слатине, звани Вук Рача, и са

женом Јелом и децом поведен у Пећ, где је наскоро умро. Овај Вук Рача

особито је био запажен по томе што је, за време бомбардовања Жољевице,

кликовао из пећине: «Спушти, Турчине, спушти, пребачио си! Дигни, Турчине,

дигни, подбачио си! «док једно ђуле није погодило усред пећине и направило

лом, што предање увек с иронијом подвлачи. Дакле, овога Вука Рачу из

Слатине поробио је Кариман паша у пећини Жољевици (1756), а не Вука

Љевака, кога је поробио Махмуд паша у Шекулару (1738) и отерао у Пећ, а

затим послао у Цариград. Вук Љевак је с дружином провео у цариградској

тамници три године. У Цариграду се био појавио неки чувени рвач, звани

Арап Силеџија, који је на пеливан-мегдану пообарао све своје такмаце, па је

од силе и обести почео да буче као во и тако дође пред царев двор, што је био

знак да и самога султана позива на мегдан. Када је то чуо султан (Махмуд I,

1730-1754), он је изјавио да ће онога који победи Арапа добро наградити. То

чује Вук Љевак у тамници и он се одмах пријавио да иде Арапу на мегдан.

На пеливан-мегдану среле су се две мегданџије: Вук Љевак и Арап

силеџија, и по обичају се руковали. Видевши пред собом «једнога Влаха

косматога и у свему понизна», Арап је одмах помислио да Вук није од своје

воље дошао, него да су га нашли и силом дотерали да се бори с њиме, па га је

упитао:»А је ли, емшерија, јеси ли ти вољџија или нагонџија?», а Вук му је на

то одговорио: «Вала, емшерија, право ћу ти казат» :од онога мога Шекулара, па

до овога твога Стамбола, те још како нагонџија, јер су ме све с ноге на ногу

гонили док су ме довде догнали, а на сваком јуначком мегдану ја сам ти

вољџија, него да не дангубимо: твоје је звање а моје бирање-косускос(кост уз

кост, начин рвања), па што ко понесе». У томе Арап смисли да Вука прво

повреди и збуни, па да га тако дохвати и обори и у моменту га удари

песницом испод вилице (кроше), а Вук не буде лењ него потегне «љевајицом»

и удари Арапа у слепочницу и овај падне мртав. Тако је Вук победио Арапа

Силеџију насред Цариграда.

Кад је султан био о томе обавештен, одмах је наредио да му Вука приведу

да га лично види и награди. Чим је Вук изашао пред султана, овај га је упитао

каквим је оружјем победио Арапина: сабљом или наџаком. Вук је одговорио:



«Не, вала, честити царе, нијесам имао ни пребијене кустуре него сам га ударио

руком, и то лијевом, и Арап је пао ка' свијећа, и ено га на пеливан-мејдану ђе

га ђеца прескачу». На питање каквом нагардом жели да га награди, Вук је

изјавио да ништа друго не тражи него да се Васојевићи ослободе ропства и

поврате на своја огњишта. Султан је похвалио Вука и пружио му пуну шаку

дуката и издао ферман на име пећкога паше, којим Васојевиће ослобађа

ропства и плаћања харача за 12 година. Затим је наредио да се Вуку да одело и

коњ с пусатом и да га капиџије проведу цариградским улицама «да цијели

Стамбол види и поздрави биринџи јунака Вука Љевака.»

Вук је с дружином напустио Цариград и у пратњи царског капиџије

дошао у Пећ, где је пећкоме паши предао ферман о ослобађању Васојевића, а

затим је ферман саопштен и Васојевићима, који се вратише на своја огњишта.

На једном племенском збору на Зборишту на води Краштици-Васојевићи су

дочекали и поздравили Вука Љевака као јунака и ослободиоца и на предлог

кнезова, попа Петра Бојовића и два брата Рајичевића, решили да се Вуку

поклони 100 оваца и свака кућа даје годишње по неку пару, која је позната под

именом «мангура[1] за Вука Љевака».( прота Велимировић)

Вук Љевак је, кажу, после повратка из Цариграда живео још 10 година и,

према томе, умро је око 1751. год. Његови потомци, око 100 кућа у Шекулару,

гранају се на Живковиће, Јашовиће и Бракочевиће. Потомци трећега јунака

песме, Комнен-Барјактара, којих такође има око100 кућа, зову се Лекићи,

Спалевићи и Маслари».(Јунаштво Даше Војводића).

Радоје Кастратовић, међутим, о овом јунаку и догађајима пише: ''Пошто

располажем поузданијим подацима (мада не наводи те изворе), који се

разликују од ових које наводи Катанић, покушаћу да изнесем догођаје оним

редом како су се збивали. Напад на шекуларске чобане био је око1740. године,

послије сеобе Срба из Метохије и ових крајева иза које су Шекуларци остали

сами у овим крајевима, а не раније, како овај писац наводи. Даље, Катанић

каже да Вук Љевак није био жив за вријеме похода Караман-паше на Шћепана

Малога и да није био у пећини Жољевици, него да је то био Вук Рача.Тачно је

да је Вук Рача био затворен у пећини Жољевици, али 1756. године када је

Кариман-паша ударио на Васојевиће ради прикупљања данка, како писац и

сам наводи. Али се и Вук Љевак, пошто је повео борбу и дао нешто отпора

Караман-пашиној војсци испод села Трепчe, повукао и затворио у пећини

Жољевици. То се збило 1768.године...Вук Љевак био је познат као јунак не

само у своме крају него су га добро познавали и сами гусињски и пећки паше,

који су цијенили његову храброст и јунаштво, па се кадшто и прибојавали

њега, што доказује тражење Караман-паше да му Вук дозволи пролазак војсци

преко Шекулара за Црну Гору, против Шћепана Малога, и обавезује се да ће

без штете по Шекулар само пропутовати с војском, о чему ће бити још говора.

Године 1768, када је Караман-паша из Пећи покупио 30.000 војске да са

другим пашама по царском наређењу удари на Црну Гору и цара Шћепана

Малога, пошаље поруку Вуку да му дозволи пролаз војсци, уз обећање да ће

пропутовати без икакве штете по Шекулар. Али, пошто је паша ишао на српску

Црну Гору против Шћепана Малога, Вук му одговори да му пролаз не

дозвољава имајући царско наређење, а пошто другог пута није било осим

преко Шекулара и Полимља, паша раздвоји војску па 15.000 војника пошаље

низ Полимље, а са других 15.000 сам (лично) пође преко Шекулара. Вук је тим




био изненађен, јер је мислио да паша то не смије учинити због царског

фермана. Није се имало када ишта предузети, сем што се народ са стоком

разбјежао по шумама. Војска пашина није залазила да тражи збјегове, само је

попалила куће. А Вук, са оно људства што је имао, измицао је пред пашином

војском пут Лимске долине, у нади да ће тамо наћи помоћ да би дочекао

пашину војску. Али се народ из Лимске долине, нападнут од силне војске са

двије стране, такође разбјегао, те се код Вука искупило једва 600-700 људи.

Вук причека пашину војску и прими борбу, али тако мала снага није могла

одољети турском нападу, па је већ у првом налету побијена и растјерана, те је

са Вуком остало само 150 људи. Вук се тада с тим људима упути преко села

Трепче и преко шума изиђе више села Трешњева и пође у пећину Жољевицу, у

коју се затвори, мислећи да паша нема времена да о њему води рачуна, већ ће

продужити за Црну Гору, а он да се затим врати у Шекулар. Но, паша је Вука

добро познавао, а још озлојеђен његовим поступком, одлучи да га не остави

прије него га ухвати или убије. Зато паша постави јаку стражу на вратима

пећине, и Вук ту остане затворен цијелу недјељу дана. За све то вријеме није

имао хране, воде и уопште ничега, те се даље није могло издржати, а видећи

да паша неће да га се окани, изнесе на врата пећине бијели барјак у знак

предаје. Паша разоружа и Вука и све његове људе и одреди нешто војске да га

спроведе до Пећи и затвори у пашину тамницу. Вук је остао, ту у тамници, око

пола године, до пашина повратка из Црне Горе. Док је паша био у Црној Гори,

неки Арапин, пустахија, дође и разапне шатор више града, код Патријаршије, и

почне да позива на мегдан. Нико му се није смио одазвати, те Арапин наметне

граду разне намете: новац, пиће, јело и све што му је требало. Када је сазнао да

се паша вратио, Арапин позове и њега на мегдан. Но, паши, који је био тек

дошао из борбе, није се ишло да гине од неке скитнице, па почне да тражи

замјеника; али нико од Турака није смио да изађе. Паша се присјети Вука, а

знао је да је велики јунак и да је прије тога имао неколико мегдана, па узме

кључеве од тамнице, отвори је и позове Вука, те му саопшти о Арапу

мегданџији и упита га хоће ли поћи на мегдан Арапу, па да га ослободи

тамнице. Но, Вук, поучен поступком царевим, када му је за исту овакву ствар

ослободио друштво, рече паши да ради себе самога неће то учинити, али ако

му паша ослободи свих 150 људи, и остало васојевићко робље, онда ће и ићи

на мегдан, па ако не погине-нека га паша опет затвори и нека с њим уради што

хоће. Паша одмах пусти Вуково друштво и васојвићко робље, нареди да им се

да храна, ако ко нема опанака или чега другог да му се дадне, а Вука поведе

кући, гдје му донесу храну и пиће и гдје Вук и преноћи. Ујутро паша нареди

слугама да доведу Вуку пашина коња, а сам му донесе своју сабљу. Вук не

хтједе да прими ни једно ни друго, већ затражи да му паша донесе мач, који

му је био одузео. Кад Вук добије свој мач, мало га почисти и наоштри, па

узевши га, онако гола, у руке пође преко града. Кад изађе из града посјече

некакву дрвену тољагу и са њом у десној а мачем у лијевој руци пође Арапову

шатору, позове га на мегдан, а овај кад види Вука са мачем у лијевој руци и

без коња, помисли да га је паша приморао силом, да не би читав град, па и сам

паша остао под срамотом, почне одбијати Вука говорећи да је пашу звао на

мегдан, а не њега. Но кад га Вук поново позове, Арап се наљути, појаше коња

и натјера га на Вука, с намјером да га посијече па да потом иде паши на

дворове да и њега посијече. Вук му под сабљу из десне руке подбаци ону



тољагу, а лијевом замахне и посијече Арапина. Потом му узме коња, сабљу и

главу и све то понесе и преда паши. Паша је на ногама исчекивао исход те

борбе, па кад види Вука са Араповом главом, изађе опет га поведе у своје

дворове, гдје га задржи неколико дана да га угости и да се Вук опорави од

дуготрајног тамновања. Кад паша испрати Вука, дадне му нешто новца и коња,

да би могао доћи до куће. А када Вук дође на Мокру, сврати чобанским стајама,

да види је ли ико остао жив приликом пашина напада. Чобани га сретну

плачући, и кажу му да су већ три мјесеца дошла два брата Климента и да по

Шекулару чине разне зулуме, траже новац и пљачкају све што нађу. Вук их

упита гдје су, а чобани му кажу да ће сјутра да иду у Гусиње. Кад сазна за ово

Вук, остави коња код чобана, па пође планином и дође на Преслапу, куда је

требало да Клименти прођу. Ту Вук направи мало заклона од неког камења и

законачи. Ујутро рано изађе на пут и свеже два букова врха, један с једне а

други с друге стране пута, па се врати у шанац и ту сачека Клименте. Имао је и

џефердар, који му је паша вратио заједно с мачем. Кад Клименте наиђу, један

од њих угледа она два букова врха и рече: «Видиш она два везана врха на

путу? Ту може да је Вук Љевак и можемо погинути». Други рече: «Шта

говориш! Откуд Вук ту, кад га је паша пећки затворио већ пола године?...Ко

зна да ли је и жив!» У том разговору Клименти дођу до мјеста гдје су она два

врха била везана, а Вуку је то била биљега за гађање, па како су они ишли

упоредо, обојицу једним метком убије. Њихови гробови и данас се добро

распознају. Тако је овај легендарни јунак својом храброшћу и ризикујући свој

живот спасао 200 људи турскога ропства, који би били поубијани или би

поумирали по турским тамницама''.*

Велики истраживач и познавалац ових крајева, Андрија Јовићевић, у

свом раду «Насеља српских земаља» (књига XX штмпана У Београду 1921.)

о овом догађају мало другачије пише. ''Вук Љевак је са синовима и сестрићем

пресрео Клименте, двојицу убио (Крку и Кику), а остали су утекли и

плијењену стоку оставили. Ту се и данас налазе два гроба и зову се Кикин и

Кркин гроб. Овде је Вук заробио и једну веома лепу клименташку девојку

којом је касније и оженио свог унука који је умро врло рано оставивши малога

синчића. Његова се мајка доцније преселила у род и повела сина, она се тамо

преудала за једног богатог Клименту, задржавши са собом сина. У другом

браку није имала деце и кад јој умре и други муж његово богатство наследи

син из првога брака и остане у Климентима. Од њега су Лелчани, велико

Клименташко братство.

У предању се сваки важнији догађај доводи у везу са именима Вука

Љевака, Даше и Комнена Барјактара. Како се зна, да је клименташка снага у

овим крајевима знатно опала у првој половини XVIII века, када је, од прилике,

живео Вук Љевач, онда се може с правом мислити, да су се ови догађаји

одиграли раније, на прелому XVII и XVIII века, када је њихова снага била

најјача и у пуном јеку. Ако је, збиља Љевач главни јунак и најистакнутија

личност у овим догађајима, онда је Вук живео раније, а не у доба Шћепана

Малог''.

Шекуларци нису давали четвртину све до 1862. када су Турци подигли

град у Беранама и јаче потчинили све ове крајеве. Бивало је, да су им Турци

силом изнуђивали десетак и четвртину, али су се Шекуларци увек борили

против тога и нису давали агама и беговима, да долазе код њих и утврђују




власт. Даље А. Јовићевић каже: ''Од значаја је изузетност племена Шекулара.

Послије Велике Сеобе Срба, становници у овим крајевма постају чипчије, који

дају агама четвртину, а Шекуларци не само што не дају, него су неким раније

стеченим правом ослобођени тога. Ово изузетно стање Шекулара доводи на

мисао, да су Шекуларци заиста некада учинили Турцима знатних услуга, те су

не само били ослобођени арача, него се Турци никад не уселише међу њих.

Сумњамо, да је таква услуга могла бити учињена за доба Косовске битке или

за доба војевања Јанка Сибињанина; то је морало бити много доцније. Срби

су у овим, и дотичним крајевима највећма страдали у 17. вијеку, када је

Аустрија неколико пута покушавала, да међу хришћанима подигне буну против

Турака и да ослободи Балкан. Сваки је њен покушај пропадао и њена се војска,

претрпевши неуспјех, повраћала натраг, остављајући Србе на милост и

немилост Турцима, а пошто су Срби увијек први и радо пристајали уз

ћесарску војску, то су они били изложени најстрашнијим гоњењима. То је

довело Србе до Велике Сеобе, иза које су ови крајеви опустјели. Чини се, да

услуга Шекулараца, учињена Турцима, пада у XVII веку у доба наступања

аустријске војске и гоњења Срба. Прва услуга, коју су Шекуларци могли

учинити Турцима, била је та да се нијесу удружили с ћесарском војском, него

остали неутрални; друга је услуга могла бити, да су се исправно држали према

Турцима и у покрету хришћана остајали турски пријатељи, и трећа услуга, да

се нијесу иселили у Аустрију са патријархом Чарнојевићем. Све би ово јасно

потврдило пријатељство Шекулараца према Турцима и султану, а на основу

такве доказане вјерности и привржености могли су добити од султана берат, о

коме смо већ говорили: остатак народа у овим крајевима уарачен је одмах

послије Велике Сеобе Срба, а Шекуларци тада добијају право, потврђено

султановим бератом, да су ослобођени тога, и према томе наша претпоставка

добија већу тачност, јер само за те или сличне услуге Шекуларци су могли

добити право на слободно власништво и бити постављени у ред слободних

имаоника, који су право само Турци могли имати. На овакав изузетан полажај

Шекулара могао је утицати и географски положај. Племе је удаљено од лимске

котлине и налази се у планинском њедру, које је споредним планинама

одијељено и одстрњено од осталих насељених крајева. На основу тога

Шекуларци су могли лакше избјећи и одбити сваки покушај, да и они буду

увучени у борбу с Турцима, а и сваки покушај, да се насилно приморају, био је

ризичан и отежан, јер је племе врло неприступачно. Могуће је претпоставити

и то, да су Шекуларци, у оно доба, имали паметне старјешине, војводу Петра

или кога другог који су знали моћ турску, па се приликом упада аустријских

нијесу упуштали у авантуре, нити своје племе излагали опасности. Шекуларци

су, видећи да им нема помоћи ниоткуда , а помоћ, коју им указује Аустрија, да

је недовољна и слаба, приморани били, да воде посебну, себичну политику,

која ће им, по њихову мишљењу, донијети највише користи. Шекулар је имао

и своју самоуправу, која је постојала од постанка племена па до ослобођења.

Осим Петра Шекуларца, који је носио војводску титулу, не помиње се ниједан

војвода. Њему су се Шекуларци покоравали; они су о њему сачували много

лијепих прича , те га и данас с поштовањем спомињу. Петар је унеколико био

независни господар Шекулара, баш као што су то били стари властелини

српски. Петар је имао и своју цркву на Улици, на чијем је темељу подигнута

нова црква од луча, коју су Турци, приликом шекуларског устанка 1862. год.



сагорели. Послије Петра помињу се као истакнуте личности: Вук Љевач, Даша

и Комнен барјактар. Они воде Шекуларце у борбу против Климената, бране и

заступају племе пред турским властима заузимају се за добро опште и истичу

се као храбри и ватрени племеници, који воде бригу о напретку племена,

будно чувајући племенске светиње, Они су радили по угледу на војводу Петра.

За све вријеме Шекулар је имао своје кнежеве; кнежеви су судили и

расправљали све унутрашње размирице и послове. Шекуларци су се увијек

нагађали пред својим кнежевима и никад нијесу потражили турски суд, јер су

знали, да им он не може удијелити правду, нити бити од користи. Који би се

усудио, да потражи код Турака правду, сматран је за издајника и одпадника.

Кнежеви су били народни изабраници; народ је бирао само најбоље људе, да

руководе његовом судбином. Зато су кнежеви сматрали за особиту част, што

их народ истиче, а зато су и судили право, по души и здравом разуму, а никад

пристрасно. Народни суд би непоштеног кнеза осудио и збацио, а то је била

казна над казнама. Од кнежева се и данас спомињу као највиђеније личности:

поп Анто Живковић, Вук Дашић, Велимир Маслар, Лабуд Живковић и др.

Кнежеви су мирили и међусобна убиства и Шекуларци су такав умир свето

поштовали.

Када су Васојевићи подигли устанак 1852. године Шекуларци су се

удружили с њима, да се заједнички ослободе. Тада су с васојевићким

главарима пошли из Шекулара на Цетиње: поп Василије Живковић, Лабуд

Рмуш, Петар Маслар, Радун Дашић, Радојко Дашић и Милош Живковић.

Изасланство је молило књаза Данила, да помогне Шекуларцима у борби за

ослобођење и ставило је племе под његову заштиту. Како је књаз Данило и

сам помагао и потпиривао овакве устанке, то он прими васојевићке и

шекуларске прваке, одушеви их за борбу, обећа им помоћ».* Радоје

Кастратовић каже да је књаз Данило 1855. године послао сердара Јола

Пилетића и друге војводе да у Васојевићима и Шекулару поставе главаре. Том

приликом постављен је за капетана Шекулара, Роваца и Калудре поп Василије

Поповић из Шекулара, а за официре: Милош Лабудов Живковић, Благоје Рмуш,

Стефан Маслар и Јанко Ивов из Роваца, а за барјактаре: Томо Новов Шарић,

Петар Маслар и Зарија Минић Рмуш.То је била осма капетанија мада су неки

писали да их је било седам. Српска влада тајно је помагала Горње Полимље и

постепено их припремала за одсудну битку против Турака. У том циљу српска

влада је и послала изасланика Јована Николића –Тасовца у Горње Полимље

одмах по преласку одреда из Полимља у Србију, да охрабри и пренесе савете

побуњеним племенима у лимској долини. За тај поход Књаз је дао задатак да

га спроведе Миљан Вуков и он је из свих капетанија организовао по 30

најхрабријих бораца. У том одреду су, нормално, учествовали и Шекуларци, а

он је формиран крајем маја 1861. године код манастира Ђурђеви ступови. Због

обрта политичких догађаја и става владе Србије, одред није постигао

политички циљ који му је књаз Никола био одредио. Покушај књаза Николе и

војводе Мирка да слањем одреда из Горњег Полимља на српску границу у

љето 1861. године увуку Србију у сукоб с Турском завршио се без успеха.

После овог догођаја дошло је до погоршања црногорско-српских односа.

Касније ће Горње Полимље још више бити јабука раздора између кућа

Петровића и Обреновића. Но и поред свега тога народ у Горњем Полимљу




диже устанак под вођством Миљана Вукова. Црна Гора није могла да пружи

неку значајнију помоћ устаницима. Војвода Миљн Вуков је направио ратни

распоред како да дочека оба крила ''Лимског корпуса'' под командом Хусеин

Авни-паше. Војска шекуларске капетаније (Шекулар, Ровца, Калудра) имала је

да спречи евентуални продор турске војске из Ругове и Пећи. Становништво

из Велике, Шекулара, Полице и свих села на десној обали Лима, као и из свих

полимских села, је евакуисано у Црну Гору, где се нашло око 15.000-20.000

избеглица. Нападом на Велику, Машницу, Грачаницу и Улотину отпочеле су

опсежне операције турске војске на Горње Полимље. Сналажљивошћу и

храброшћу устаници су успели да поразе многоструко бројнију турску војску на

Превији и Јерињој глави где су се истакли и борци из Шекулара који су се

насекли турских глава. Ове победе су натерале генерала Хусеин Авни-пашу да

пошаље писмо-наредбу Селим-паши у његов логор у Будимљи. У писму га

детаљно обавештава о свему што се десило његовој војсци у Полимљу и на

Превији и наредио му да одмах крене у офанзивну акцију уз лимску долину.

Ово писмо није стигло Селим-паши, јер су курире ухватили шекуларски

устаници и предали га Миљану Вукову. На Трепчи је Миљан Вуков одржао

саветовање са племенским старешинама, међу којим је био и поп Василије

Поповић, и одлуче да се логор Селим-паше изненада нападне и разбије.

Застрашујуће је деловало на турску војску и то што је Миљан Вуков наредио да

се на околним висовима запале ватре што је требало да значи да је

устаницима пристигла помоћ из Црне Горе. Бојећи се тоталног уништења

Селим-паша је наредио повлачење у току ноћи правцем Гроц-Полица-Бихор и

Рожаје. Покрете турске војске први су приметили устанички одреди капетана

Попа Јосифа, Радула Јоксимовића и попа Василија Поповића из Шекулара, па

је одмах извршен напад на турски логор. Турци су били нападнути са севера ,

југа и запада. Повлачење им је било пресечено и према Рожајама тако да је

настала таква паника да су почели да бацају оружје и у паници беже па је и

сам Селим-паша изгубио оријентацију и у Дапсићу га убију. Један део његове

војске је успио да се уз велике губитке пробије према Полици где су им

устаници нанијели огромне губитке.У боју на Рудешу, Полици и Бијелом

потоку извојевана је једна од најславнијих победа горњополимских устаника у

рату против Турака 1862. Устаници су заробили велике количине ратног

материјала (оружја, муниције, хране, одеће, обуће, ћебади, шатора,

санитетског материјала, коња и др.), што ће устаницима бити и те како

потребно у наредним ратовима против турске војске. О губицима на једној и

дргој страни поузданих података нема . Према многим подацима Устаници су

само на Рудешу посекли 600 турских глава, а ако се узме у обзир да су турке

терали и убијали према Полици и Рожајама тај број је морао бити далеко већи.

Дубровачки кореспондент је с позивом на аустријске изворе, турске губитке у

Горњем Полимљу рачунао на око 2.000 људи.Устаници су, на основу писаних

извора и народне традиције, имали око 200 мртвих и рањених.

Хусеин Авни-паша није могао да преболи тешки пораз па је

покренуо нову офанзиву на Полимље крајем маја 1862. Турска војска је

уништавала у Лимској долини све на шта је наишла: воћњаке, усеве, спалила

је и древни манастир Ђурђеве ступове и друге цркве на овом простору. Једина

црква која није спаљена била је у Шекулару, јер су је Шекуларци успели

одбранити. Народ ни овом приликом није страдао, јер је на време евакуисан у



шуме и дубоко у црногорску територију.

У току војевања против Турака устаници на Лиму, без обзира на

племенску припадност испољили су велику солидарност и јединство.

Остварено је јединство између Васојевића, као највећег племена, и осталих

мањих племена Шекулараца, Величана и Србљака (Ашана). Академик М.

Дашић закључује: ''Стварање чврстог јединства на основама заједничке

ослободилачке борбе стајало је у жижи оних импресивних побједа које су

горњополимски устаници извојевали у прољеће 1862. године. Улога војводе

Миљана Вукова у остваривању тог народног јединства била је огромна.

Сламао је он, колико је год могао све покушаје супростављања националној

идеји-племенски сепаратизам, партикуларизам, међусобна надгорњавања у

племену, међуплеменске зађевице и све друге облике племенске

анархичности-изграђујући на овом простору институције државне власти и

повезујући га чврстим нитима са Цетињем''. После сламања

устанка у Горњем Полимљу, наиме шездесетих и седамдесетих година XIX

века, Порта је водила политику завођења централизације у целом турском

царству. То се у Горњем Полимљу испољавало у тежњи да се спречи јачање

племенске аутономије коју су вековима бранили Васојевићи, Шекуларци,

Величани и остали Србљаци (Ашани) и друге мање племенско-братственичке

групације. Султаново власништво-земља такође је нестало у Горњем Полимљу

па су се бегови и аге сматрали законитим поседницима имања на којима су

сељаци обрађивали земљу. Шекулар је једини у Горњем Полимљу остао

султанов хас, где муслиманска аристократија није успела да створи нове

читлучке односе. Разлоге томе што Шекулар није подвргнут рефеудализацији у

периоду турских реформи треба тражити у чињеници да је управо у том

периоду дошло до снажнијих национално-ослободилачких покрета у долини

Лима, у којима су Шекуларци и те како активно учествовали. Та њихова

упорна , жилава и неустрашива борба учинила је да одбране повлашћен

положај, дакле и у вријеме када је султан Азис спроводио акцију да укроти

старе ферманлије међу

Србима''.

Како су српски сељаци Горњег Полимља схватили своје обавезе

према османској држави показује нам податак да на захтев мутасарифа

Новопазарског санџака Мујтефи-паше да предузму мере да српски народ плати

заостали царски данак и агама четвртину поп Јосиф Поповић, Миро Дедовић

с Полице и Лабуд Рмуш из Шекулара, одговорио је: ''По царској заповиједи да

се даје, само казуј колико''. Но пошто је паша захтевао да данак треба

прикупити уназад, за време док нису давали, главари из Горњег Полимља су

категорички одбили. У Турској је 1864. године ступио на снагу закон о

вилајетима. Горње Полимње је подељено на два среза (казе), мундирлука ,

Беране и Гусиње и ушли су у састав Босанског вилајета, односно

новоформираног санџака (округа). Без обзира на те поделе Црна Гора је имала

пуни утицај на део Горњег Полимља у турској граници, остварујући тиме свој

политички национални програм стављајући и Турској до знања да је ова

област Старе Србије природни и историјски део њене територије. Овај крај ће

од оног времена постати један од важних праваца за ширење црногорске

државе у Старој Србији и у правцу Метохије. На овај простор имала је

претензије и кнежевина Србија која је много полагала на борбеност српских



племена у Горњем Полимљу за будуће ослободилачке ратове.

Описујући детаљније Шекулар, академик др Миомир Дашић каже: «У

Горњем Полимљу одраније је постојала и мања племенска заједница Шекулар,

област која се у потпуности успјела одупријети завођењу читлучког система

током борбе за одбрану својих самоуправних племенских права, позивајући се

на познате сточарске повластице добијене још од почетка турске владавине од

друге половине XV вијека. Будући да је Шекулар припадао султановом хасу,

односно хасу санџакбега, послије 1455. године, и да је у њему било и војника

који су, као што је познато, уживали широке повластице и привилегије у

Турској, као некадашпња српска мала властела, ту се и могла оформити мала

племенска заједница са наглашеним аутономним положајем. Пошто

становници Шекулара никада нијесу потпуно напустили своју матицу-

племенску територију, земља није ни могла бити оглашена за читлучку у оно

бесудно вријеме, у XVIII и првих деценија XIX вијека, као што се десило са

запустјелом облашћу лимске долине, послије великих сеоба српског

становништва 1690. и 1737/38. године.

Постепено изграђивање племенске организације у овој географски малој

и планинама заклоњеној области-у којој никада није било више од 300

домова, а прије свега упорност Шекулараца, тог најстаријег слоја српског

елемента на горњем току Лима, у одбрани раније стечених повластица, као

њихово рано укључивање у ослободилачке покрете српског народа и ступање

у племенске савезе са Васојевићима и другим брдским племенима- условили

су да овај крај од десетак племенских села потпуно избјегне читлучке односе и

све оне феудалне изопачености карактеристричне за тај систем у осталим

областима Старе Србије. Становништво Шекулара, за разлику од оног у

осталом дијелу Горњег Полимља, изузев десетине (ашара) и неких пореза који

су директно ишли у државну благајну, као царски приходи, није плаћао остале

дажбине. Дакле, ондје није било установе ни класичног феудализма ни

његовог изопаченог вида који се манифестовао као читлучење. Аграрни

односи у Шекулару се нијесу битније промијенили ни послије прокламованих

реформи у Турској. Такво стање је остало све до Берлинског конгреса, када је

ова област, коначно ослобођена и постала саставни дио и међународно

признате црногорске државе. Једини покушај завођења читлучког система у

Шекулару учињен је, како смо утврдили, тек у првој деценији друге половине

XIX вијека. Тада се уз сагласност плаво-гусињских ага и бегова, населило

неколико љеворечких породица на земљу коју је, због сукоба и убиства једне

хајдучке пљачкашке дружине, било принуђено да напусти 17 старијих

шекуларских братстава и да бјежећи од крвне освете потражи уточиште на

другој страни, у Метохији. Те породице су се деценијама потуцале по

Метохији и упорно доказивале своју невиност црногорском двору. На њихове

оправдане захтјеве да их црногорске власти узму у заштиту и да им дозволе

повратак у Мезгале, књаз Данило и његов насљедник књаз Никола су,

утврдили да одбјегли Шекуларци нијесу били узрочници сукоба с

васојевићком хајдучком дружином, одлучили да се одбјегле фамилије могу

«опет вратити на своју земљу да седе...»Али, због убиства књаза Данила, у

августу 1860. године, и измијењених политичких прилика послије

разграничења Црне Горе и Турске, као и црногорско-турског рата 1862.

године, наредба црногорског владара није могла бити извршена. Али,



получивчијски односи су и у Мезгалима формално постојали само до избијања

васојевићког устанка 1875. године. Васојевићки новодосељеници и ту су

настојали да давања феудалном господару сведу на симболичне износе''. *

У дефтеру Скадарског санџаката из 1485. године село Шекулар је уписано

као хас санџакбегов и имао је 42 куће, давао је царски порез. Уписано је било

10 кућа самачких и 2 удовичке.

У пролеће 1867. године У Полимљу је боравио руски-српски агент

Станко Везе-нков(ић), који је био познат у Турској као човек који где год

стигне диже устанке по окупираним српским територијама. У Полимљу је

успоставио везе са српским првацима, у првом реду са Ашанима (Србљацима)

и Шекуларцима. Придобивши их за акцију против Турака он их наговори да

заједно пођу у Београд ради добијања упустава за припремање устанка. У

Београд су отпутовали поп Василије Поповић из Шекулара, Јанко Павић из

Велике, Милош Павин (Ралевић) из Калудре, Гаљан Шћекић из Горњих Села,

Стефан Радомировић и Милутин Јовановић из Дапсића. Занимљиво је истаћи

да у поменутој делегацији није било ни једног припадника из племена

Васојевића. Српски прваци из Горњег Полимља веома лепо су били

примљени и дочекани у Београду, где их је лично примио председник владе

Илија Гарашанин који им је саветовао да буду спремни на устанак кад им се

поручи. Поменута група првака из Горњег Полимља нешто дуже је боравила у

Београду. Тамо је добила детаљна упутства да по повратку делује и ради у

народу на организовању устанка. Присуствовали су и историјском чину

одласка турске војске из београдске тврђаве маја 1867. године. Коначн одлазак

турске војске из Србије оставио је снажан утисак на прваке из Горњег

Полимља о чему су они са великим одушевљењем причали свом народу. Поп

Василије Живковић из Шекулара је учествовао у самој свечаности и добио

награду подигавши у највећем коњском трку мараму са земље.

Везе између Горњег Полимља и Србије биле су сталне и доста чврсте од

раније, а контакти између првака Горњег Полимља (у црногорској граници) и

Доњег Полимља, посебно Србљака или Ашана са турске територије са

београдском владом, постале су још интензивније после побољшања

политичких односа између Црне Горе и Србије и потписивањем тајних

уговора о савезу ове две српске државе 1866. године. Везе са Србијом су

углавном одржавали људи са десне стране Лима, из Шекулара, Калудре,

Дапсића, и Полице.

Поједини попови као што су: поп Василије Дашић, Василије Живковић и

Поповићи из Шекулара и др. из осталих племена одржавали су везе и

преписку са истакнутим личностима ондашње Црне Горе и Србије па и на

ширем европском простору. Поп Василије Поповић одржавао је везу са

повереницима Илије Гарашанина, а 1867. године лично га је Гарашанин

примио са групом народних првака из долине Лима и дао му упутства за

национално деловање.

Почетком 80-их година XIX века у Брезојевицама је отворена српска

основна школа, а учитељи су били Дмитар Поповић из Шекулара и Милован

Радевић из Велике.

Чете из Шекулара све до коначног слома Турске 1912. године четовале су

по Ругови и у околини Пећи. Оне су се састајале са српским хајдучким

дружинама у шумама Витомирице и Пећи и заједно са њима предузимали




осветничке акције против носилаца турске власти. Шекуларски хајдуци су

пружали оружану заштиту Пећкој Патријаршији, чије је богатство било сталан

мамац за пљачкаше и насилнике које није могла да обузда ни турска власт.

Познати су били хајдуци Дмитар Шарић, којег су и сами Руговци опевали у

својим песмама као веома храброг и одважног јунака. Знао је перфектно

арнаутски и био је страх и трпет не само Руговацима но и другим арбанашким

племенима, звали су га још и Дмитар Шара. Па Божовић Вукадин, Ђоровић

Илија, Николић Илија, Спалевић Лука, Милош Лабудов, Дашић Периша,

Божовић Павић, сви они су опевани у народној песми ''Бал Алија Руговац''.

Појам ''Васојевићки устанак'' 1875. први је увео у нашу историјску

литературу војвода Гавро Вуковић. Адекватније би било да је остао термин

Горње Полимље, јер обухвата: Плавско-гусињску котлину. Осим тога, племе

Васојевићи не обухвата племе Шекуларце, јер су они на овим просторима

најстарије српско племе, не обухватају ни Горњосељане и Величане, а ни

Ашане (Србљаке). Према томе, појам ''Васојевићки устанак'' не треба схватити

само као устанак племена Васојевића, него као устанак и свих племена на овом

подручју (Горње Полимље).

Положај устаника на Лиму отежавало је у почетку и то што је књаз

Никола, водећи с Портом преговоре о мирном решењу спорних проблема дуж

црногорских граница, строго забрањивао да његови војници прелазе границу

и помажу устаницима у борби. Али нигде у околини Црне Горе није било

толико тешко као у Горњем Полимљу. Овај крај је живео са чврстим

међусобним родбинским, братственичким и пријатељским везама, практично

чинећи јединствену племенску заједницу, па академик М. Дашић закључује: ''У

ранијим ослободилачким покретима, бунама и устанцима изграђивани су

јединство и солидарност између племена Васијевићи и других невасојевићких

социјалних заједница-Шекулараца, Величана и осталих Ашана (Србљака).

Несрећно повучена граница (1859), која је подијелила овај крај, јединствен

географско-историјски и етнички простор, држана је и на једној и на другој

страни за привремену, вјештачку творевину. У црногорским Васојевићима је

сваки човјек сматрао својом дужношћу да притекне у помоћ племеницима с

оне стране границе''.

Књаз Никола је због спољно-политичких и војних разлога дуго

ограничавао ширење устанка у Горњем Полимљу у 1875. години. Шекуларци и

Величани су већ у јануару 1876. године били у жестоком сукобу с Турцима.

Устаници ове две капетаније (капетаније шекуларска и величка помињу се у

доба књаза Данила) водили су борбе против турске војске 12. јануара 1876.

године на Штиту изнад Горње Ржанице. Међутим, на енергичан захтев

Цетиња, ова су се два села поново примирила. Васојевићи су ступили у борбу

тек на Спасовдан 1876. Истакнутим вођама устанка у Горњем Полимљу књаз

Никола је додијелио командирске грбове и именовао их за командире

батаљона. Чинио је то на предлог војводе Гавра Вукова заповедника Горњих

Васојевића и свих устаничких снага на Лиму. Из Шекулара командирски грб је

добио Радојко Булић. Шекуларски батаљон је био састављен од бораца и из

Калудре и Роваца и имао је пет чета, три из Шекулара и по једану из Роваца и

Калудре, са око 700 бораца. Радојко Булић-Дашић је биран за члана меџлиса у

Беранама. Био је веома храбар, уман човек, умешно и мудро је заступао

интересе и права православног српског живља пред турском влашћу. Он је на



дужности командира Шекуларског батаљона био до почетка августа 1878.

године. Заменик му је био Радоња Рмуш, а барјактар Томо Новов Шарић.

Командири чета су били Лабуд Радунов Дашић, Алекса Ћетковић, Петар

Маслар, Јанко Ивовић из Роваца, поп Василије Живковић и др.

После извесног мировања од битке на Штиту јануара 1876. године, овај

батаљон поново ступа у ратна дејства заједно са другим племенима у устанку

на Спасовдан1876. године. Описујући једну од највећих и најкрвавијих битака

на простору Горњег Полимља- Бој на Шекулару-академик др Миомир Дашић

пише: ''После пустошења села на десној обали Лима у беранској нахији, на

реду је био Шекулар, племенска заједница од десетак села, и са око 400 кућа.

Раније смо рекли да се Шекулар развијао под специфичним друштвено-

истријским условима и да се временом организовао као посебно племе. У

ослободилачкој борби (од 1853, а и од раније), Шекуларци су учествовали

заједно са Васојевићима и другим етничким мањим невасојевићким

заједницама, борећи се за прикључење Црној Гори. Црногорска влада је и

послије несрећно завршеног рата с Турском 1862. године, када је Шекулар

остао у турској граници, наставила да одржава тијесне везе с овим племеном

и његовим првацима. Шекуларски прваци, као и остали главари турског

дијела Горњег Полимља, слушали су савјете Цетиња и свој став и однос

према локалној турској власти добрим дијелом изграђивали на темељу

политике цетињског двора према Турској. Друштвено-економски положај

становништва Шекулара био је нешто повољнији у односу на остало

сељаштво Горњег Полимља, јер овдје није било, како смо раније нагласили,

чивчијских односа. Но и поред нешто лакшег положаја , становништво

Шекулара је било спремно да уђе у устанак 1875. године, али је, као и остало

из села с десне стране Лима, задржано од стране Црне Горе, како не би било

изложено жестоким репресалијама турске војске и башибозука, у првом реду

Руговаца. Почетком 1876. године Шекулар се, међутим, латио оружја, па су

његове устаничке чете учествовале у борбама против Турака у Полимљу (у

Горњој Ржаници и на Шћиту). Али, на савјете и наредбе са Цетиња, и они су

се морали умирити. Међутим, црногорску ратну прокламацију шекуларско

становништво је са одушевљењем дочекало-формиран је батаљон устаника

(Шекулар, Ровца, Калудра), који ће се до краја храбро борити у

ослободилачком рату Црне Горе. Турске војне и управне власти одлучиле су

да опустоше и Шекулар, као што су 5. јула 1876. опустошиле напуштена села у

околини Берана. Војводи Миљану Вукову су стизале вијести да му се у ширем

залеђу припрема поход редовне турске војске и башибозука на Шекулар, па је

са црногорске границе будно пратио «варварске поступке Турака».

Напад башибозука из Ругове, Плава и Гусиња (у јачини 4.000 војника)

услиједио је 8/29. јула 1876. године. У Шекулару је дошло до најкрвавијег

сукоба на сјевероисточном дијелу црногорског ратишта у 1876. години. Напад

на Шекулар уследио је из Ругове-преко планине Мокре и из Плава и Гусиња-

преко планинских превоја Приједола и Сјекирице. Турска војска је успјела да

потисне Шекуларце и опустоши села горњег Шекулара, из којих је

становништво на вријеме склоњено у збјегове. Шекуларски батаљон је пружио

снажан отпор, али је пред седмоструко надмоћнијим непријатељем (Миодраг

с. Јоксимовић каже: « није могао да заустави осам пута јачег непријатеља»)

морао да узмиче. Бучички батаљон, на челу с Пантом Цемовим, и Полички



батаљон, под командом Мира Дедовића, добивши вијест да је Турска војска

упала у Шекулар и да га предаје огњу, да јој нико жив не умакне испред пушке

и ножа, усиљеним маршом стигли су у помоћ Шекуларском батаљону и

непријатељске снаге одбацили на планинске превоје између Шекулара и

Роваца-на Сјекирицу и Јанкову Главу.

Црвена стијена-Масларски крш-Овде је погинуо Дмитар Вуков па од тада се назива

Дмитрова стијена

На Сјекирици и око Масларског крша одиграо се чувени Бој на Шекулару. Поводом

смрти краља Александра Карађорђевића у Марсељу 1934. Шекуларци су ставили короту

на ову стену. (сн.Б.Ш.)

У исто вријеме када је на Шекулар напао башибозук, из Берана се преко

Доње Ржанице, према Ровцима и Шекулару кренула и турска регуларна војска

у јачини до 3.000 војника и с батеријом од шест брдских топова. Ова је војска

заузела положаје на бријегу изнад Доње Ржанице, чекајући команду па да у

двије колоне преко села Роваца и Ћетковића удари у леђа устаничким

батаљонима који су се борили у Шекулару. У међувремену су Шекуларски,

Бучички и Полички батаљон сатјерали башибозучке снаге на Масларски крш,

гдје се одиграо завршни, драматични чин овога боја». Бој је био заиста жесток

и крвав. Обје војске су се измешале па је борба вођена изблиза-прса у прса,

што турској војсци уопште није одговарало, јер су они били обучени

фронталном начину вођења рата. У тој општој гужви и метежу највише је

радио ханџар, па и камење. Да чудо буде веће, на борце се сручила и велика

непогода-олуја и киша, а пала је и густа магла да су се могли тешко

распознавати међусобно. Но и поред тога, бој није прекидан све док Турци

нису коначно савладани, поражени и приморани да безглаво беже према

Ругови, Плаву и Гусињу, остављајући мртве и рањене војнике и ратну опрему.

Шекуларци су наставили да гоне непријатеља, а Полички и Бучички батаљон

је похитао да помогне Миљану Вукову у борби на Доњој Ржаници али он је

већ био завршио борбу са Турцима, јер су се они после великих жртава већ

били повукли у Беране.

Бој на Шекулару не само што има велики историјски значај него је

интересантан и са војног становишта. Битка је вођена на релативно уском

простору, каналисаног правца, са малом могућношћу маневра тако бројне

непријатељске војске која је гомилом упала у Шекулар, што су Шекуларске

вође итекако вешто искористиле. На тај начин, Турци су као на тањиру

изложили своје вратове храбрим браниоцима свог огњишта и да их на

стотине исеку уз своје минималне губитке. Према званичним подацима у боју

на Шекулару погинуло је 640 Турака, док рањених било је много више.

Интересантно је поменути да су устаници у овим бојевима први пут

применили књажеву наредбу о забрани одсецања глава турским војницима,

што им је веома тешко пало. Турци у том боју одсекли су 18 српских глава и

однели у Пећ, где су их набили на коље да застраше српски народ. Пећки Срби

су те главе откупили и сахранили код Патријаршије.

Погреб главе Спалевић Вукашиновог Јосипа-Радића

Ову фотографију објавиле су новине у Француској да покажу Европи на

варварске поступке турске војске у поробљеним српским крајевима. Према



писању Александра Башмакова (пропутовао је 1908. Црну Гору и Албанију да

би расчистио колике су могућности за изградњу железничке пруге која би

повезивала Србију с Јадранском морем) ову фотографију снимио је млади и

одважни Србин-фотограф да овековечи трагове страшног догађаја што се збио

у овим крајевима. Прича се да је једна шекуларска чета упала у Ругову и да су

Руговци уграбили једну српску главу и однели је у Пећ, где су се над мртвом

главом иживљавали и најзад је бацили на ђубриште. Срби су ту главу узели и

сахранили је иза зидова манастира. Фотограф (Васо Радуловић) је начинио

снимак те главе и поклонио ми један примерак, која је тада била забрањена од

турских власти. Због тога је осуђен на казну затвора од 15 година, али је после

три месеца на интервенцију руског конзула у Митровици С. В. Тухолке

ослобођен. Убијени је Јосо Вукашинов-Радић Спалевић (Радић по мајци Ради)

из Шекулара.1.

Према казивањима старијих Шекулараца уместо одсецања глава,

устаници су мртвим Турцима одсецали носеве и да су са бојног поља донели

више од 1.000 турских носева. У боју на Шекулару погинуо је и брат Миљана

Вукова па се од тог боја Масларски крш, (Црвена стијена) као спомен на

Дмитра Вукова, зове Дмитрова стијена.

Треба овде истаћи да Радоје Кастратовић у књизи Шекулар и

Шекуларци погрешно долази до закључка да се ова битка уствари одиграла

на Полимљу, што демантују и званични архивски подаци које наводи

академик М.Дашић стр.518-524

Победе на Шекулару и Доњој Ржаници остварене су великим

пожртвовањем устаника на Лиму уз садејство батаљона црногорских

Васојевића. Бој на Шекулару имао је вишеструк значај. Разбијени су и

десетковани у том боју Руговци, Плављани, Гусињани и Арнаути из околине

Пећи и протерани из лимске долине. Тако тежак пораз представљао је велику

опомену, те су касније , нарочито Руговци, нерадо кретали у војне походе

против Шекулара и Полимљана. Бој на Шекулару представљао је почетак

трогодишњег ратовања на горњем току Лима.

«Бој на Шекулару открио је да се и батаљони-Шекуларски и Полички с

десне стране Лима, која је по одредбама тајне војне конвенције спадала у

интересну сферу Србије, боре под командом Миљана Вукова. У саставу одреда

остаће они до краја црногорско-турског рата 1878. године. Занимљиво је

истаћи да С. Гопчевић ни послије боја на Шекулару не спомиње Шекуларски и

Полички батаљон у саставу Васојевићког одреда. По њему, војвода Миљан је

командовао само са 1500 «турских Васојевића», што је одговарало снази

Бучичког, Горњо-селског и Полимског батаљона» *

Шекуларски батаљон имао је пет чета (3 из Шекулара и по једна из

Роваца и Калудре) са око 600 војника. Командант батаљона био је Радојко

Булић (до августа 1878), а поткомандир Радоња Рмуш. Командири чета били

су официри народне војске Лабуд Дашић-Шошанић, Алекса Ћетковић, Петар

Маслар, Јанко Ивовић из Роваца, поп Василије Поповић. Пошто се одлукама

Берлинског конгреса 1878. године села Ровца и Калудра, са повлачењем нове

граничне линије у Горњем Полимљу, одвојена од Шекулара, а Велика од

Полимља, настала је промена у организацијској структури Шекуларског

батаљона. Тада су две чете (из Роваца и Калудре) изашле из овог батаљона, а у

његов састав ушле су две величке чете, па се од августа 1878. назвао





Шекуларско-велички батаљон у коме је Раде Микић био поткомандир.

Под притиском великих сила и посебно ултиматумом Русије Турској,

закључено је примирје 2. новембра 1876. године на два месеца, а затим је

продужено до фебруара 1877. године. Овде се нећу бавити детаљније овим

примирјем него само последицама које је имало на Шекулар. Приликом

ступања на снагу црногорско-турског примирја, ни један турски војник под

оружјем није се налазио на територији Црне Горе. Она је у моменту престанка

непријатељстава држала велики простор преко својих предратних граница.

На територији Горњег Полимља била су под контролом Полимског

одреда сва села на левој обали Лима од Фемића крша до близу Плава и од

Велике до Роваца и Калудре на десној обали. Нејасно је куда је тачно повучена

демаркациона линија од ушћа Шекуларске ријеке према истоку. Марко

Цемовић бележи да је граница ишла ријеком делећи Шекулар и остављајући

две трећине територије Турској. Ово се подудара са причањима Шекулараца о

постојању те границе, али врло кратко. Према писању новосадске «Заставе»,

која је с великом пажњом пратила догађаје на овим просторима, граница је

требала да иде од Лима планинским превојима до Мокре остављајући

Шекулар са Мокром Црној Гори иако је то била интересна зона Србије.

Страним комесарима нису биле познате одредбе тајне војне конвенције па је

комисија ову линију прихватила и уцртала је на карти. Ова ће граница са

мањим исправкама бити прихваћена и на Берлинском конгресу 1878. године

као коначна црногорско-турска граница на овом простору.

Година 1877. је била ''гладна''. Војвода Миљан, преко Радојка Булића и

других шекулар-ских главара, ступио је увезу са Руговцима и уговорио са њима

да они догоне жито из Пећи до Рмуша на Ржану и да га ту народ купује.

Миљан Вуков се договорио са шекуларским главарима да добро чувају и

Руговце и то пазариште (котроман). Народ из Полимља (Васојевића)

свакодневно је долазио и куповао жито, а било га је заиста

доста.

Шекуларци су сазнали преко својих веза да ће турска војска да нападне

Шекулар. Замолили

Ржана-у позадини Жабљак. Овде је био котроман.

су Миљана Вукова да их ослободи чувања пазаришта и Руговаца како би

могли на време да склоне нејач и стоку пред турском најездом. Војвода

Миљан није им то дозволио, знајући да ако Шекуларци напусте чување

пазаришта да ће Руговци престати да догоне жито што би било погубно за

Полимски народ па чак и шире. Он им обећа кад се Шекуларци нађу у

опасности да ће послати људе који ће их обавестити да се испред турске војске

склоне. Ударом Мехмед Али-паше и Али-бега Гусињског био је и сам Миљан

изненађен, те не само што није могао да обавести Шекуларце како је обећао,

него није успео да обезбеди благовремено повлачење читавог становништва.

Турска војска је пресекла одступницу и Шекуларском батаљону и народу, који

се склањао у шуме Баља, Меовим долинама и Метеризу. Турци су тада

попалили и опљачкали сва села. Једино је становништво Мезгала успело да се

евакуише преко Трешњевика у правцу Лијеве Ријеке. Већина шекуларског

становништва крила се у збеговима по шумама, где је била изложена највећим

патњама и страдањима. Према писању Радоја Кастратовића (Шекулар и



Шекуларци у народној причи и традицији), шекуларски збег је поубијао све

своје волове, бикове, коње пастуве, псе и све што је могло да га открије. Било

је чак и говора да се подаве и мала деца, али то мајке нису дозволиле, већ су

својој деци држале мараме на устима да им се не чује плач. Шекулар се нашао

потпуно опкољен те о неком повлачењу није могло бити ни говора. После

неколико дана надљудских патњи, шекуларски главари су се договорили да

затраже од турских власти у Беранама спас за народ од разјареног арнаутског

башибозука. Турска редовна војска је спровела збег до Мршине баре (Петњик)

и ту им импровизовала логор, који је обезбеђивао низам из Берана. У том

логору су остали све до закључења Санстефанског мира 1878. године.

Санстефанским мировним уговором, потписаним 3. марта 1878. године,

Русија је издиктирала Турској услове мира, који су били у супротности с

империјалистичким интересима осталих сила. Она је учинила све да миром

заштити интересе Црне Горе и Србије. Руска дипломатија се није много

обазирала на опомене Беча да неће допустити велико проширење Црне Горе,

већ је наметнула Турској диктат да прихвати проширење Црне Горе према

Албанији и Новопазарском санџаку.

Доцније, у рату 1879. године, на Новшићу, учествовали су и Шекуларци

који су са 100 бораца, заједно са Величанима, први стражама притекли у

помоћ, и ту је погинуо Тодор Петров Делетић. Није било значајније и веће

битке у Горњем Полимљу, а да Шекуларци нису учествовали. У последњем

боју, који је вођен у току црногорске војне експедиције за припајање плавско-

гусињске области Црној Гори, на Мурини и Пепићу, веома су се истакли

борци из Шекулара да им се свак дивио. У овој експедицији је, заједно са

устаницима, учествовао, с пером и пушком у руци, руски научник Павел

Ровински. Он је учествовао и у разграничењу Шекулара са Турском.1. О

борбама за одбрану села Велике и бојевима на Новшићу и Мурини, односно

Пепићу, Ровински је слао за лист «Руски курир» извештаје који имају велики

значај као архивска грађа. Што се погинулих Арнаута тиче он наводи да су

борци «донели свом командиру Тодору Миљанову 221 нос. Носеви су

пребројавани и о њиховом одсецању се прича тако једноставно, као о свакој

обичној ствари». Тако да прича о одсецању носева у бици на Шекулару има

пуно основа.

Извори доста непрецизно исказују број погинулих у рату 1875-1876-1878.

године. Према непотпуним подацима Шекуларски батаљон је имао следеће

погинуле: Раденко и Радосав Андријини, Вукадин Мићин, Радош Радунов,

Шћепан Петров, Илија Бошков, Томица Марков, Еврем Томовић, Бошковићи

Вукале и Новак, Радун Радевић, Зеко Јеремин, Павић Јанковић, Милоња

Евремов, Тодор Петров, Вукашин Гојков, Вуле Антов, Вукадин Негијев, Јован

Алексић, Вучић Величков, Вукашин Бекић, Радуле Андријин, Миро Микић,

Радоје Ђуров, Вучина Чуковић, Милоња Мартинов, Петар Вулетић, Вукајло

Радевић, Перовићи Веко, Марко и Раца, Вукадин Петров, Вуле Рајковић и

Радојко Вукотић. (укупно 35 војника). Подаци о погинулим војницима овог,

као и других батаљона, налазе се у споменицима у цркви у Никшићу.*

Према писању Радоја Кастратовића, пошто су подигнуте куле границом

Руговци су почели да нападају шекуларске чобане, плијене стоку па чак и да

убијају. На то су се осмелили, јер су мислили да Шекуларци не смију од

војника на кулама, да пређу турску границу, јер би тиме направили гранични





инцидент. Руговци су то чинили дању, а Шекуларци су границу прелазили

ноћу и светили се. Због тога су Шекуларци морали стално да чувају стражу на

Јаворку и Мокри. Долазило је и до већих сукоба па би борбе трајале и више

дана и биле јачег интензитета па би се у таквим приликама дигао на оружје

читав Шекулар, а у приправности су били једна чета Трешњеваца и Трепчана.

У таквим борбама, зна се, погинули су Симо Рачов Јашовић, Арсо Ђоровић,

Нико попов Поповић, а теже рањен Милутин Рачић. Интересантно је

напоменути да у таквим борбама турски војници са караула нису узимали

учешћа нити би помагали Руговцима, Шекуларци су увек могли да мобилишу

од 300 до 400 бораца. Овакво стање трајало је све до балканског рата 1912.

Код Голуба Бракочевића у књизи «Девет села међу девет брда-Шекулар и

Шекуларци у новије доба» слика је нешто другачија и вероватнија. Руговци су

упадали на Шекуларску територију под прећутним пристанком и заштитом

турских граничара. Шекуларци нису остајали ником дужни него би то

наплатили многоструко више. Држали су се неписаног закона –паљевина за

паљевину, рана за рану, глава за главу. Тако Руговци убију једног Рмуша, где је

био умешан угледни Руговац Али Мустафа, из Јошанице: Рмуши су се

осветили, убили су Али Мустафу у Ругови четири Рмуша Јаблан, Јеврем,

Милош и Мина и срећно се вратили у Шекулар. Турци из Плава убили су

Радича Рмуша, а осветили га његови синови Павле и Милош. На Влашићу су

опет Руговци убили Драга Рмуша –Осветили га браћа Шћепо и Пуле. Турци из

Полимља убију једног Матовића, а освети га рођак Дмитар Шарић, убивши

притом Турчина званог Арипуља на издигу код стана и поред паса чувара.

Прича се да кад би Дмитар пролазио пси не би ни квикнули. У таквим

сукобима погинуо је Пуниша Рмуш, официр. Руговци су му поставили заседу,

али се он јуначки бранио све док му није пристигла помоћ, смртно рањен

преминуо је на рукама својих рођака. Истог дана пошто су сахранили Пунишу,

као одмазду за ово убиство Рмуши убију два низама са куле на Јанковој Глави,

јер су Руговцима омогућили да убију Пунишу. Убиством турских војника, на

граници постају врло затегнути односи. Турски војници пуцају на све ко им

приђе на домак оружја. Тако је убијен Милован Кењић. У пролеће 1911.

послата је помаћ кули на Ржаној са намером да нападну село Стране-Рмуше, у

контранападу Рмуши запале кулу, која никада више није обновљена. У јесен

1911. злогласни турски официр Мехмед чауш са пратњом покушао је преко

Ржане да прође на Мокру, чобани га примете, пресеку му пут и све их побију.

Учествовали су Рмуши Радосав и Раца. Паљевина карауле и ово убиство

довели су до веома затегнутих односа на шекуларско-турској граници.

Црногорска власт се оградила од оваквих поступака и није хтела да се меша у

те сукобе. Турци су тражили да се друга шекуларска братства не мешају кад

они предузму одмазду према Рмушима, Шекуларци су били јединствени и

енергично су одбили овакав захтев Турака. Видећи одлучност и енергичност

Турци нису смели да изврше одмазду.

Око назива Шекуларско-трепачки или Трепачко-шекуларски има неких

нејасноћа. Писци из Васојевића га називају Трепачко-шекуларски па је тако и

уписано на споменику-обелиску на Књажевцу, подигнутом у спомен палим

борцима у ратовима 1912-1918.године. Међутим, чињенице и документа

казују супротно, да се овај батаљон називао службено Шекуларско-

трепачки.



Декретом књаза Николе од 17. децембра 1903. године бр.3638 за капетана

Шекуларско-трепачке капетаније постављен је Стојан Вулевић из

Трешњева.(сл.декр)

По Закону о административној подели Књажевине Црне Горе од 1910.

године Андријевица је постала обласно место-Васојевићке области. Ова се

област, по члану 2, делила на шест капетанија: Љеворечку-капетанско место

Лијева Ријека, Краљску-Краље, Андријевичку-Ђулиће, Полимску-Крушево,

Величку-Велика и Шекуларско-трепачку-капетанско место Трепча.*

(Фотокопија насловне стране дневника Мила кењића)

У свом ратном дневнику, који се налази у војно-историјском институту у

Београду-16 К 44/2 бр. 9-10, комадант Мило Кењић, употребљава службени

назив Шекуларско-Трепачки батаљон.

Поручник Мило Кењић** преузима овај батаљон од Милије Николића из

Шекулара, а прије њега једно краће време је био Вуксан Раичевић из Трепче,

уочи Првог балканског рата. Батаљон је реорганизован и имао је 6 чета.

Декрет о постављењу Стојана Вулевића за капетана Шекуларско-трепачке

капетаније

Мило

Кењић као млад официр Мило Кењић као командант батаљона

Штаб Шекуларско-трепачког батаљона.Слева у првом реду седе: Андрија Поповић,

Мило Кењић и Рако Марсенић. Стоје: Иван Делетић, Драгиша Марјановић, Велимир

Нововић и Миро Лабудовић.

Прву чету сачињавали су борци из Трепче и бројала је 155 људи. Друга

чета била је састављена из села Ријека Марсенића, Навотине, Лукиног Фира и

Чоече Главе (једног дела Трешњева). Бројала је 147 бораца. Трећу чету

сачињавали су борци Мезгаља, Ћетковића и Улице. Имала је 171 борца.

Предводили су их Богдан Шутов-стотинаш, Милија Николић-командир,

Милован Кастратовић-официр, Саво и Панто Алексић као и раније Алекса

Алексић, Радун Шошанић-Дашић-перјаник, Лабуд Радунов-поткомандир,

Радосав Милисавов, доцније Миро Лабудов-официр, Ото Рмуш, капетан над

Руговом, а од 1912. год. командир чете био је поручник Иван Делетић.

Водници ове чете били су: Новак Радевић, а касније Радоје Радевић, Милутин

и Милан Кастратовић, а у рату Перко Делетић, Панто Алексић, касније Секуле

Бабић, Вука Р. Дашић, Радомир Вукадинов, Вуксан Вукин, Анто Вукин

Дашићи.

За регруте водници су били: Радоје Бабић, Петар Давидовић, Ристо

Ђуров Дашић за артиљерију, а после погибије Вуксана Дашића за водника

постављен је Ђоко Ђуканов Дашић.

Десечари у чети били су: Ђукан Делетић, Радоња Делетић, Михаило





Кастратовић, Милош Портић, Михаило Радевић, Пуниша Бабић, Богдан

Пантовић, Арсеније Бабић, Жујо Пантовић, Гавро Ђоровић, Анто и Милија

Дашић.

Барјактар чете од раније био је Илија Николић, а у рату заменио га је син

Јован.Трубач у чети био је Павле Дујовић, а касније Богдан Мајов Делетић.

Писар и интедант Радоје Миланов Кастратовић.

Чету су сачињавала четири вода.У првом воду били су Радевић Милунов

Радоје, водник; Радевић Стефанов Михаило, десечар; Рачић Милутинов Раде;

Рачић Милутинов Веко; Рачић Милоњин Вуле; Рачић Милоњин Перо; Радевић

Богданов Вуксан; Радевић Богданов Ђуро; Радевић Богданов Вукашин(Мајо);

Радевић Милунов Милија; Радевич Ђоков Драго; Радевић Стефанов Вуко;

Радевић Вукадинов Миљан; Радевић; Радевић Вукадинов Милован; Радевић

Новаков Зарија; Радевић Заријин Радисав; Радевић Стефанов Божина; Радевић

Милунов Милош; Радевић Богданов Миливој; Расевић Новаков Спасоје;

Радевић Новаков Гавро; Радевић Радојев Ристо; Портић Вукотин Милован;

Портић Видојев Радосав; Портић Видојев Милош; Давидовић Ђоков Велиша;

Давидовић Велишин Петар-нареник; Дујовић Радунов Павле-трубач; Дујовић

Павлов Милета; Дујовић Павлов Јован; Дујовић Лабов Мијајло; Љубић

Марков Радуле; Љубић Марков Радомир; Љубић Радомиров Леко; Љубић

Радомиров Дмитар; Даниловић Радивојев Аксо; Даниловић Јованов Дмитар;

Даниловић Дмитров Раде; Николић Илијин Јован-барјактар.

Други вод: Делетић Ђуров Перко-водник; Делетић Петров Ђукан-десечар

Делетић Петров Дмитар; Делетић Перишин Милета; Делетић Перишин

Гавро(Жујо); Делетић Милетин Милун; Делетић Мујов Богдан; Делетић

Мујовн Драго; Делетић Ђуров Радомир; Делетић Станишин Миро; Делетић

Станишин Милисав; Делетић Перишин Илија; Делетић Илијин Миливоје;

Делетић Илијин Јован (Жекан); Делетић Илијин Никола; Делетић Илијин

Радоје; Делетић Радунов Милош; Делетић Радунов Мијаиле; Делетић Пантов

Вуко; Делетић Вуков Томица; Делетић Вуков Панто; Делетић Пантов Миљан;

Делетић Миљанов Мило; Делетић Миљанов Аврам; Делетић Андријин Урош;

Делетић Урошев Новак; Делетић Урошев Новица; Делетић Урошев Вукашин;

Делетић Арсов Радоња; Делетић Арсов Божина; Кастратовић Милутинов

Мијајло; Кастратовић Јованов Илија-десечар; Кастратовић Савов Милосав;

Кастратовић Савов Миле; Кастратовић Савов Миро; Кастратовић Милунов

Милован-официр-водник; Радоје Миланов Кастратовић-писар.

Трећи вод: Бабић Новов Секуле-водник; Бабић Радосавов Пуниша-

десечар;Бабић Минин Илија; Бабић Минин Божина-артиљерац; Бабић

Милисавов Спасоје; Бабић Спасојев Радоје-наредник; Бабић Радошев

Станиша; Бабић Милованов Величко; Бабић Милошев Новак; Бабић Новаков

Арсеније-десечар; Бабић Новов Вукић; Бабић Мијаилов Милија; Бабић

Јованов Милета; Бабић Иванов Раде; Бабић Новов Ђукан; Бабић Новов Симо;

Бабић Новов Ђоко; Пантовић Стефанов Вукић; Пантовић Стефанов Вукашин;

Пантовић Вукићев Миливоје; Пантовић Вукашинов Вукајло; Пантовић

Вукотин Шћепан; Пантовић Вукотин-десечар; Пантовић Вукотин Станоје;

Пантовић Милутинов Радота; Пантовић Радоњин Радоња; Пантовић Лазов

Јован; Пантовић Вуксанов Маријан; Пантовић Вуксанов Милоња; Пантовић

Васов Вукашин; Вучинић Илин Аксо; Вучинић Аксов Вучић; Вучинић Аксов

Милош; Алексић Савов Гавро; Алексић Савов Драго; Ђороић Вучићев Гавро-



десечар; Ђоровић Вучићев Јован; Пантовић Вукотин Дмитар; Пантовић

Вукотин Јеремија; Пантовић Радованов Петар; Пантовић Вуксанов Мато;

Пантовић Жујо; Алексић Милетин Миленко; Алексић Вучков Анто; Ђоровић

Гојков Милутин; Ђоровић Трифуна Милутин; Ђоровић Радојков Вучић;

Ђоровић Радојков Мирко: Ђоровић Мирков Милован; Ђоровић Мирков

Вукосав; Ђоровић Радоте Илија; Ђоровић Илијин Радован; Ђоровић

Мартинов Новак; Ђоровић Мартинов Новак; Ђоровић Мартинов Симо;

Ђоровић Вукотин Иван; Ђоровић Иванов Милун-сан. официр; Ђоровић

Вукотин Ђоле и Алексић Савов Панто-официр(командир Ровачке чете).

Четврти вод: Дашић Вукин Вуксан-водник; Дашић Лабудов Ђукан;

Дашић ђуканов Ђоко-водник; Дашић Милисавов Радосав-официр у батаљону;

Дашић Милисавов Васо; Дашић Милисавов Јован; Дашић Милисавов Јанко;

Дашић Стефанов Јанко; Дашић Стефанов Милија-десечар; Дашић Ђорђијев

Радоје; Дашић Сретков Алекса; Дашић Ђуканов Мило; Дашић Милетин

Милија; Дашић Вукин Вукашин; Даш- ић Вукин Анто-десечар; Дашић Вукин

Перко; Дашић Милунов Миленко; Дашић Јован- ов Раде; Дашић Радивојев

Аксо; Дашић Јосов Машо; Дашић Јосов Миљан; Дашић Николин Павле; Дашић

Николин Периша;Дашић Николин Миро; Дашић Николин Раденко; Дашић

Јованов Андрија; Дашић Вукадинов Јоко; Дашић Вукадинов Иво; Дашић Ђуров

Ристо-Водник артиљерије; Дашић Ђуров Саво; Дашић Павлов Вуксан; Рмуш

Радунов Ото-водник и капетан над Руговом; Рмуш Радунов Новица-десечар;

Рмуш Радунов Милосав; Рмуш Милошев Раде; Рмуш Милошев Новак; Рмуш

Лакићев Заро; Рмуш Милошев Арсо и Љубић Богданов Ђоко.

У жестоким и кравим борбама у Ругови, Пећи, Брегалници, Вихри,

Скадру, Гласинцу и другим местима где је водио борбе овај батаљон из ове

чете храбро су погинули: Дашић Вукин Вуксан-водник; Бабић Новов Симо;

Алексић Савов Панто-командир чете Ровачке сви на Гласинцу, Алексић

Милетин Миленко-стрељан на Ржаној од аустријског окупатора; Делетић

Пантов Вуко, Љубић Марков Радомир, Радевић Богданов Ђуро-на Мокри.

Рањени су били: Пантовић Жујо на Гласинцу, Радевић Новаков Спасоје на

Скадру, Пантовић Вукићев Миливоје на Гласинцу, Даниловић Јованов

Дмитар на Мокри, Ђоровић Мирков Вукосав на Вихри, Дашић Павлов

Раденко на Вихри, Пантовић Вуксанов Марјан погинуо 1913. године-место

непознато.

За исказану храброст и мудро руковођење одликовани су Златном

медаљом Обилића: Радевић Милунов Радоје-водник, Делетић Арсов Радоња,

Бабић Новов Секуле-водник и Дашић Вукин Вукашин.

Сребрном медаљом Обилића одликовани су: Радевић Стефанов

Мијаиле, Радевић Богданов Вуксан, Портић Видојев Радосав, Давидовић

Велишин Петар, Делетић Ђуров Перко, Делетић Урошев Новак, Кастратовић

Милутинов Мијајло, Рачић Милутинов Вуле, Алексић Савов Гавро, Бабић

Минин Илија, Пантовић Вукотин Богдан, Бабић Новов Арсеније, Рмуш

Радунов Новица, Дашић Стефанов Милија, Дашић Лабудов Ђукан, Дашић

Милисавов Радосав. Бабић Спасојев Радоје-наредник одликован је са златном

медаљом за грађанске заслуге и ревносну службу, Ђоровић Иванов Милун-

санитетски официр са више ратних и поратних одликовања.

Пета чета Орашка била је састављена од бораца села Орах, Јашовићи и

једног дела Улице и Булића и бројала је 180 бораца. Главари Шекулара и ове



чете били су: Василије Поповић-свештеник и капетан Шекуларско-трепачке

капетаније, Алекса Поповић-свештеник и обласни посланик. Ову чету у

ранијем периоду предводили су: Милош Лабудовић-стотинаш, његов син

Драго, а у рату Миро Лабудовић-командир чете народне војске.Од 1912-1914.

године овом четом командовао је Михаило Божовић активни поручник.

Пошто је формирана регуларна војска, Михаило Божовић је постављен за

њеног команданта, а на његово место постављен је за командира чете поново

Миро Лабудовић.

Симон Бракочевић Миро Лабудовић Михаило Божовић

Водници чете били су Спасоје Бракочевић, а у рату Симон Бракочевић,

Томица Поповић, касније Милић Лабудовић; Станиша Матовић, касније

Милија Матовић, Илија Дашић, касније Петар Дашић-водник вода Улица и

Булиће. Десечари у чети били су: Бошко Бракочевић до погибије, а онда

Радисав Бракочевић, Радуле Балевић, Јован Јашовић- после погибије, Заменио

га Јово Божовић, Антоније Матовић, Амдрија Матовић, Милија Матовић-

касније постао водник вода, Јеро Јашовић, Радош Дашић, Мирко Булић, Ђуран

Балевић и Јанко Божовић при комори. Трубачи чете били су : Радомир

Болевић, касније Вукола Болевић и Лакић Болевић. Барјактари чете били су

Томо Новов Шарић, а у рату заменио га син Јосо.

У саставу првог вода су били: Бракочевић Спасојев Симо-водник,

Брако-чевић Шаров Бошко-десечар, Бракочевић Шаров Радисав, Бракочевић

Спасојев Симеон, Бракочевић Спасојев Милија, Бракочевић Николин Вучета,

Бракочевић Николин Вучић, Бракочевић Петров Вукота-наредник, Бракочевић

Петров Вукајло, Бракочевић Сретков Вуксан, Бракочевић Сретков Алекса,

Бракочевић Сретков Авро, Бракочевић Спасојев Милета, Бракочевић Дмитров

Саво, Бракочевић Радев Лека, Бракочевић Милутинов Павле, Бракочевић

Видојев Божина, Балевић Миладинов Радуле-десечар, Балевић Миладинов

Раде, Балевић Милисавов Миличко, Балевић Томов Вукић, Балевић Милетин

Радош, Балевић Милетин Раденко, Балевић Милићев Млађен, Балевић

Милићев Милија, Балевић Радомиров Лакић-трубач, Балевић Милутинов

Веко, Балевић, Балевић Радоњин Филип, Балевић Тодор, Балевић Томов Вуко,

Балевић Милованов Ђоко, Балевић Милованов Васо, Балевић Милованов

Арсо, Балевић Васов Мијаиле, Балевић Васов Томица, Балевић Васов Ђуран-

десечар, Ивановић Вукашинов Вукота, Ивановић Спасојев Радосав, Ивановић

Перишин Васо и Ивановић Перишин Иван.

Други вод:-Дашић Радисавов Петар-водник, Дашић Вукосавов Радош-

десечар, Дашић Вукосавов Иван, Дашић Јаковов Мићо, Дашић Павлов

Михаило, Дашић Павлов Вуксан, Дашић Николин Раденко, Дашић Николин

Тодор, Дашић Милутинов Милић, Дашић Милутинов Милосав, Дашић Јефтов

Илија-водник, Дашић Јефтов Милија, Дашић Милошев Шујо, Дашић Шујов

Мило, Дашић Николин Павле, Дашић Николин Миро, Дашић Илијин Милан-

подофицир, Булић Миров Мирко-десечар Булић Радосавов Новица, Булић

Радосавов Новак, Булић Томов Симо, Булић Николин Божо, Булић Николин

Радован, Булић Милосавов Ђоко, Булић Рачин Радоња, Булић Арсов Миљан;

Булић Арсов Арсеније, Булић Радивојев Јевто, Булић Јевтов Вукота, Булић

Милићев Аксо, Булић Милићев Томо, Булић Николин Миљан, Булић



Радивојев Никола, Булић Николин Драгоје.

Трећи вод:- Поповић Ников Томица-водник, Лабудовић Веков Милић,

Заменио га 1912. Лабудовић Веков Аксо-десечар, Лабудовић Веков Арсо-

четни писар, Лабудовић Драгов Јагош, Живковић Миливојев Лука, Живковић

Вучков Радосав, Живковић Вучков Милисав, Живковић Радосавов Ђукан,

Поповић Савов Андрија-свештеник, Поповић Савов Јаков, Поповић Ђоков

Панто, Поповић Ђоков Љубо, Поповић Илијин Гавро-писар, Поповић

Јанићијев Раде, Поповић Јанићијев Радун, Божовић Вукадинов Ново, Божовић

Вукадинов Јован, Божовић Вукадинов Јово-десечар Божовић Вукадинов

Божо-подофицир, Божовић Радев Јанко-десечар коморе, Божовић Радев

Петар, Божовић Лабудов Павић, Божовић Лабудов Урош, Божовић Урошев

Милоња, Божовић Урошев Мираш, Божовић Урошев Ника, Божовић Урошев

Миличко

Божовић Илијин Милутин, Божовић Илијин Милан, Божовић Илијин

Милован, Божовић Милутинов Милија, Божовић Миланов Радован, Божовић

Миланов Радосав, Божовић Лаков Томо, Божовић Милованов Вуксан,

Јашовић Шћепанов Вуксан, Јашовић Шћепанов Вукашин.

Четврти вод:-Матовић Младенов Станиша-водник 1912. заменио га

Матовић Негојев Милија-десечар, касније унапређен у водника, Матовић

Младенов Пуниша,Матовић Младенов Мато-учитељ, Матовић Младенов

Величко, Матовић Антонијев Иван, Матовић Антонијев Петар, Матовић

Антонијев Ђока, Матовић Ђокин Филип, Матовић Петров Марко, Матовић

Негојев Илија, Матовић Миладинов Милоња, Матовић Видојев Лука, Матовић

Видојев Андрија-десечар, Матовић Лукин Зарија-подофицир, Матовић

Максимов Арсо, Матовић Арсов Мијаиле, Матовић Максимов Васо, Матовић

Васов Миленко, Матовић Станојев Бале, Матовић Видојев Урош, Матовић

Видојев Миладин, Матовић Миладинов Мијајло, Матовић Лукин Богић,

Шарић Новов Дмитар, Шарић Новов Томо-барјактар, Шарић Новов

Ђукан(сват краља Николе, рањен на Скадру 1913.), Шарић Томов Јосо-

барјактар, Шарић Томов Секуле, Шарић Томов Љубо, Шарић Ђуканов Ника,

Шарић Ђуканов Богдан, Шарић Дмитров Арсо, Шарић Дмитров Зарија, Шарић

Дмитров Саво, Јашовић Стефанов Јеро-десечар, Јашовић Стефанов Томаш,

Јашовић Вукашинов Илија, Јашовић Миков Вукајло, Јашовић Вукајлов Авро,

Јашовић Машов Вукота, Јашовић Шћепанов Вуксан, Јашовић Радошев Петар,

Јашовић Радошев Радојко, Јашовић Радошев Алекса, Јашовић Симов Зарија,

Јашовић Милисава Јован-десечар, Јашовић Вукин Вулета, Јашовић Вучете

Периша, Јашовић Перишин Новак, Јашовић Перишин-перјаник, Јашовић

Милисавов Богосав, Јашовић Вукајлов Божина и Јашовић Рачин Симо.

Током ратних операција, ова чета, имала је велике губитке. Погинули су

Јашовић Рачин Симо-на Мокри, Јашовић Перишин Новица-приликом убиства

Исе Бољетинца у Подгорици, Ивановић Вукашинов Вукота-на Виситору, на

Скадру су погинули: Балевић Томов Вукола, Божовић Радев Петар, Поповић

Колев Јован, Јашовић Милисавов Јован, Шарић Ђуканов Ника, Матовић

Петров Мирко (сви 1912). Булић Николин Драгоје-на Вихри 1914. године,

Шарић Томов Љубо и Матовић Миладинов Милоња у Стреоцу 1915.

Бракочевић Спасојев Симеон-рањен, а затим стрељан на Ржаној од швабе

1916. Поповић Савов Јаков- као таоца шваба стрљан у селу Стране 1916.

Јашовић Вукајлов Божина-погинуо у Горњој Ржаници 1919. године.



Рањени су:-Балевић Милетин Радош, Поповић Василијев Ђоко,

Живковић Пауна Михаило, Поповић Јаковов Милун, Дашић Радисавов Петар,

Поповић Јанићијев Радун, Јашовић Томов Љубо, Божовић Вукадинов Ново,

Шарић Томов Љубо, Шарић Новов Ђукан (Књижица ратног војног инвалида

бр.268 огласио га инвалидом Подгорички суд бр,3224), сви на Скадру 1912-

1913. Јашовић Вучетин Периша- више пута рањаван у борбама са Руговцима и

Божовић Вукадинов Јован- као комита 1916.год.

За изузетну храброст и велике заслуге борци ове чете одликовани си

највећим војничким одликовањима.

Златном Обилића медаљом: Живковић Радосавов Ђукан, Матовић

Лукин Зарија-произведен у чин наредника, Божовић Вукадинов Божо-

произведен у чин наредника, Бракочевић Петров Вукота-произведен у чин

наредника, Дашић Илијин Милан-у чин поднаредника, Балевић Васов Ђукан-

унапређен у звање водника.

Сребрном медаљом Обилића одликовани су: Бракочевић Видојев

Божина, Бракочевић Николин Вучета, Балевић Миладинов Радуле, Балевић

Милетин Радош, Балевић Радомиров Лакић-бригадни трубач, Лабудовић

Веков Милић-водник, Поповић Јаковов Мушан,Божовић Вукадинов Јово,

Божовић Радев Јанко, Матовић Видојев Андрија, Булић Радосавов Новак,

Дашић Павлов Михаило, Дашић Јефтов Илија,Бракочевић Спасојев Симо,

Мартовић Негојев Милија-водник, Дашић Вукосавов Радош, Поповић Савов

Андрија-свцештеник. Преживели борци за храброст и војничке заслуге

одликовани су крдтом «Освећено Косово»1912. године,Учеснике битке на

Брегалници Медаљом 1913.

Шеста чета Радмужичка : Састав ове чете чинили су борци из села

Радмужевићи, Страна и Спалевиа и имала је 194 борца. Командири чете

били су Пуниша Рмуш-официр, а после његове погибије наследио га је

Вукашин Лекић-официр. Радосав Рмуш је после аустријске окупације побегао

из заробљеништва, прешао у Италију и прикључио се црногорској војсци која

се тамо налазила са владом краља Николе, тамо је и унапређен у чин

поручника.

Водници су били: Зарија Кењић-погинуо на Гласинцу, Заменио га је

Новица Кењић-десечар, Михаило Маслар, Арсо Рмуш, Гавро Рмуш, Драгоје

Спалевић, и Јоле Лекић-полуводник.

Десечари чете били су: Иван Кењић, Милан Кукаљ, Сретко Маслар, Јоле

Лекић, Мирко Рмуш после погибије заменио га је Перко Рмуш, Раден Болевић,

Костадин

Спалевић и Милован Спалевић. Барјактари су били: Вучић Лекић, а у

рату од 1912.

године заменио га је син Пејко.Трубачи су били: Илија Спалевић заменио

га син Никола-Жујо који је погинуо на Гласинцу 1914. године кад га је

заменио Милован И. Спалевић.

Први вод: Лекић Перишин Милосав, Лекић Милосава Видоје, Лекић

вука Миљан, Лекић Милосава Мило, Рмуш Перишин Арсо-водник, Рмуш

Видојев Мирко-десечар, Рмуш Јабланов Вукић-Тошо, Рмуш Јевремов Јеро,

Рмуш Јевремов Станоје, Рмуш Јеров Владо, Рмуш Симов Јешо, Рмуш Мијанов

Шћепо, Рмуш Мијанов Костадин- Пуле, Рмуш Мијанов Драго, Рмуш Лабудов



Благоје, Рмуш Благојев Дмитар, Рмуш Благојев Вукајло, Рмуш Благојев Јоксим,

Рмуш Видојев Перко-десечар, Рмуш Видојев Мијајло, Рмуш Мијајлов Раца,

Рмуш Јанков Анто, Рмуш Павлов Периша, Рмуш Перишин Лазо, Рмуш

Перишин Миливоје, Рмуш Перишин Миладин, Рмуш Перишин Милисав,

Рмуш Перишин Ново-наредник, Рмуш Заријин Миљан, Рмуш Заријин

Милосав, Рмуш Заријин Миленко, Рмуш Заријин Мило, Рмуш Мићин Мијајло,

Рмуш Мијајлов Тодор, Рмуш Мијајлов Томо, Рмуш Милошев Илија, Рмуш

Спасојев Јован, Рмуш Вукашинов Радош, Рмуш Павлов Петар, Рмуш Пунишин

Гавро-водник, Рмуш Вукићев Радосав-официр у избегличкој влади у Италији,

Рмуш Перишин Милутин, Болевић Вучете Радун-десечар, Болевић Тодоров

Анто, Спалевић Вукашинов Миљан, Спалевић Вукашинов Тодор, Спалевић

Миљанов Лука-Лујуо, Спалевић Вукашинов Јован, Спалевић Алексин Гавро,

Спалевић Вучићев Перко, Спалевић Вучићев Милоња, Спалевић Вучићев

Милун.

Други вод:- Кењић Милованов Зарија-водник, Кењић Станојев Новица-

десечар, Кењић Станојев Дмитар, Кењић Дмитров Томица, Кењић

Милутинов Крсто, Кењић Милутинов Миливоје, Кењић Милетин Мирко,

Кењић Милетин Јован, Кењић Милованов Милић, Кењић Заријин Филип,

Кењић Вучићев Филип, Кењић Вучићев Илија, Кењић Вучићев Јован, Кењић

Вучићев Иван-десечар, Кењић Вуков Радуле, Кењић Вуков Радомир, Кењић

Вуков Радош, Кењић Радошев Радосав, Кењић Илијин Божина, Болевић

Радојев Милутин, Болевић Илијин Милосав, Кукаљ Вукадинов Милан-

десечар, Кукаљ Вукадинов Иван, Кукаљ Вукадинов Радоња, Кукаљ Вукадинов

Радун, Кукаљ Радунов Вељо, Кукаљ Стојанив Павле, Кукаљ Лукин Миро,

Кукаљ Станков Радич, Кукаљ Станков Милун, Маслар Милутинов Ђукан,

Маслар Милутинов Милисав, Маслар Радичев Новица, Маслар Николин

Вуко, Маслар Илијин Раде, Маслар Петров Гавро, Маслар Петров Радун,

Маслар Вељов Вукић, Маслар Вукадинов Новак и Маслар Ђокин Вељо.

Трећи вод:- Маслар Алексин Мијаиле-водник, Маслар Алексин Милан,

Маслар Никин Сретко, Маслар-десечар, Маслар Ђолев Милун, Маслар

Делетин Анто, Маслар Ђолев Вуксан, Маслар Минин Мило, Маслар Минин

Вучета, Маслар Тодорев Радомир, Маслар Тодорев Милош, Маслар Радисавов

Максим, Маслар Никин Мирко, Маслар Микин Лакић, Лекић Вукајлов Јован,

Лекић Вукајлов Иван, Лекић Вуксанов Јоле-полу водник, Лекић Вуксанов

Милисав, Лекић Вукин Милија, Лекић Вукин Никола, Лекић Вукашинов

Вукота, Лекић Радојев Обрад, Лекић Радојев Миливоје, Лекић Јосов Томица,

Лекић Јосов Новица, Лекић Јосов Микета, Лекић Јосов Ника, Лекић Пантов

Јеврем, Лекић Пантов Јеремија, Лекић Стефанов Богосав, Лекић Бојов Богдан,

Лекић Бојов Јован, Лекић Бојов Ђорђије, Лекић Бојов Васо, Лекић Дмитров

Милутин, Лекић Дмитров Радош, Лекић Вучићев Пејко-барјактар, Лекић

Вучићев Раденко, Лекић Вучићев Милун, Лекић Вукадинов Димитрије, Лекић

Лалев Лазар, Лекић Јањов Филип и Лекић Вукајлов Мирко.

Четврти вод:- Спалевић Вукајлов Драгоје-водник, Спалевић Вукотин

Вуксан-официр, Спалевић Радота-десечар, Спалевић Вукајлов Лако, Спалевић

Драгојев Милисав, Спалевић Милутинов Радован, Спалевић Вукин Спасоје,

Спалевић Вукин Јеремија, Спалевић Вукашинов Панто, Спалевић Милутинов

Милован, СПалевић Костов Јован, Спалевић Костов Јанко, Спалевић Новов

Вучина, Спалевић Павлов Мијаиле, Спалевић Мијаилов Радота, Спалевић



Мијаилов Радисв, Спалевић Вукин Милета, Спалевић

Јефтов

Милета, Спалевић Иванов Вучета, Спалевић Вучетин Томо, Спалевић

Вучетин Јован, Спалевић Вучетин Љубо, Спалевић Милоњин Томо, Спалевић

Перишин Никола, Спалевић Перишин Јанићије, Спалевић Перишин Гавро,

Спалевић Илијин Милун, Спалевић Николин Лако, Спалевић Илијин Ото,

Спалевић Илијин Миливоје, Спалевић

Бошков Ђоле, Сплевић Ђолев Радосав, Спалевић Ђолев Новица, Спалевић

Бошков Петар, Спалевић Илијин Милован-десечар, Томовић Миљанов

Костадин-десечар, Спалевић Вукадинов Јанко, Спалевић Вукадинов Драго,

Спалевић Милијин Радош, Спалевић Милијин Симо, Спалевић Вулев Васо,

Спалевић Стефана Станко, Спалевић Станков Новица, Спалевић Станков

Ђока, Спалевић Стефанов Богосав, Спалевић Перишин Никола-трубач,

Спалевић Вукашинов Јован, Спалевић Вучићев Перко, Томовић Миљанов

Спасоје, Томовић Миљанов Милован, Томовић Миљанов Милић, Томовић

Миљанов Радован, Томовић Ђорђијев Вучко, Томовић Вучков Секуле,

Томовић Вучков Петар, Томовић Милутинов Станиша, Томовић Констадина

Милош и Томовић Спасојев Миливоје.

Уверење-указ којим краљ Александар I одликује Ђукана Живковића златном медаљом за

храброст

У бојевима које је водила, на свом борбеном путу, ова чета имала је тешке

губитке.

Погинули су: Рмуш Пуниша на Барицама као официр, Рмуш Пунишин

Гавро на Гласинцу као Водник, Рмуш Видојев Мирко-десечар на Гласинцу,

Рмуш Благојев Дмитар на Штедиму, Спалевић Перошин Никола-Жујо трубач,

на Гласинцу, Спалевић В. Панто на Гласинцу, Болевић Радојев Милутин на

Гласинцу, Болевић Тодорв Анто на Гласинцу, Лекић Перишин Милосав на

Гласинцу, Лекић Вуков Миљан на Гласинцу, Маслар Ђолев Аро на Гласинцу,

Маслар Илијин Раде на Гласинцу, Кењић Милосавов Зарија-водник на

Гласинцу, Лекић Вуко у Босни, Маслар Никин Мирко на Гласинцу, Лекић

Вуков Миљан на Гласинцу, Лекић Јосо на Вихри, Маслар Гавро на Богама,

Кењић Радосав на Планиницама, Рмуш Анто и Милисав ухваћени као комити

и стрељани изнад Машнице, Рмуш Јеро ухваћен као комита стрљан на Ржаној

од швабе, Рмуш Јоксим стрељан од швабе у Странама и Спалевић Новица на

Брегалници.

За изузетну храброст и извршене борбене задатке одликовани су златном

медаљом Обилића :Рмуш Пунишин Арсо-водник, Спалевић Вукајлов Драгоје

водник, Кењић Станојев Дмитар и Маслар Тодоров Радоман.

Сребрном медаљом Обилића:- Маслар Алексин Мијајло, Кењић

Станојев Новица-водник, Кењић Вучетин Иван-десечар, Кукаљ Вукадинов

Дуле, Маслар Милутинов Ђукан, Лекић Бојов Васо, Лекић Вуксанов Милисав,

вођа комита, Маслар Никин Сретко, Рмуш Видојев Перко, Рмуш Миљанов

Костадин, Рмуш Заријин Миљан, Болевић Радун,Томовић Миљанов Милић,

Спалевић Милутинов Радован, Спалевић Вулев Васо и Спалевић Илијин

Милован.

Орденом Светог Саве За изванредне заслуге у грађанству одликовани



су:-Милисав Лекић, Шћепо Рмуш и Милун Спалевић. За грађанске заслуге

златном медаљом одликован је Томица Дмитров Кењић.

Од формирања овај батаљон је часно извршавао све задатке који су му

били постављени. Много бораца је погинуло у борби против било којег

завојевача, особито је заливена крвљу, ових бораца, земља шекуларска.

Сведоче нам о томе и данас постојећи мрамори којих има много по чукама и

планинама . Самостално, кад је то могло бити, или чешће заједно са другим

племенима Васојевићима, Величанима, Ашанима, Србљацима зауставили су

Турке и Арбанасе да потпуно не овладају Полимском долином. У предвечерју

Првог балканског рата Шекуларски батаљон, под вођством команданта Мила

Кењића, предузео је једну акцију према суседном селу Калудри, која се тада

налазила у турској граници.

Када су се Калудрани у јуну месецу 1912. године, због пљачке и

малтретирања мирног становништва, побунили и том приликом убили девет

низама, Турци су имали намеру да, као одмазду за убијене низаме, «огњм и

мачем» униште све живо у Калудри. Опсадирали су село са око 2.500 војника.

Тридесетак слабо наоружаних Калудрана није им се могло супротставити, па

су једини спас потражили од команданта Шекуларско-трепачког батаљона

Мила Кењића и том приликом су му поклонили и најбољег јахаћег коња којег

су имали у селу. Мило Кењић није хтео да остави своје комшије и браћу на

милост и немилост вековном непријатељу, али се прибојавао да не дође до

кршења и онако крхког мира изазивањем граничног сукоба, јер је Калудра тада

била у турским границама, па се послужио лукавством. На своју руку хитно је

сазвао батаљон на зборно место да дуж границе према Калудри запале ватре

и да пуцају из пушака, како би Турци помислили да их је напала црногорска

војска. Тако је и било. Турци су се журно повукли не остваривши своју намеру

и Калудра је спасена.*

О овом догађају М.С.Јоксимовић пише да је једини спас овом селу дошао

од беранског кајмакама Илије Поповића, што не спорим да је и он својим

правничким знањем, дипломатским тактом и понашањем имао одређених

заслуга око смиривања критичне ситуације. Али, снага оружја била је

одлучујући фактор. Сећања на тај догађај су свежа и за то знају и Калудрани и

Шекуларци.

Чете из Шекулара све до коначног слома Турске 1912. године четовале су

по Ругови и у околини Пећи. Оне су се састајале са Косовско-метохијским

хајдучким дружинама у шумама Витомирице и Пећи и заједно предузимали

осветничке акције против носилаца турске власти. Шекуларски хајдуци су

пружали оружану заштиту Пећкој Патријаршији, чије је богатство било стални

мамац за пљачкаше и насилнике које није могла да обузда ни турска власт, која

је чак и благонаклоно гледала на такве акције. Познати су били хајдуци из тог

времена Дмитар Новов Шарић, којег су и сами Руговци опевали у својим

јуначким песмама као веома храброг и одважног јунака. Арнаутски је

перфектно говорио и није му било тешко да се преобуче у арнаутске аљине и

да врши освете неосвећених Шекулараца. Неколико година је провео у

Малесији. Звали су га још и Дмитар-Шара. Па Вукадин Божовић, харамбаша,

Илија Ђоровић, Илија Николић, Лука Спалевић, Милош Лабудов, Периша

Дашић, Павић Божовић, сви они су опевани у народној песми «Бал Алија

Руговац».(прилог ова песма)




Шекуларско-трепачки батаљон заратио је против Турске 15 дана прије

званичне објаве рата Црне Горе Турској.

''Командант Васојевачке бригаде Радомир Вешовић је 13. јула 1912.

године позвао команданта Шекуларско-трпачког батаљона Мила Кењића у

штаб бригаде у Андријевици и саопштио му да има сигурне податке да ће

Руговци и Рожајци напасти српска села на десној обали Лима и да буде

приправан како би им на време притекао у помоћ. Имајући у виду новонасталу

ситуацију и добијене задатке, командант је сматрао да мора прећи турску

границу и што пре пружити помоћ угроженој браћи. Пре тога морао је

уклонити озбиљне препреке које су стајале на том путу, а то су биле карауле

које су се налазиле на граници са знатним појачањем, јер и Турци су

предосећали бурне догађаје. Он на своју личну одговорност одлучује да их

нападне и освоји. Сматрао је да ће лакше поднети казну коју му изрекне војни

суд за самовољни напад , него што би поднио да га гризе савест што својој

браћи није притекао у помоћ, а и надао се да ће га у заштиту узети и командант

Вешовић. Имао је командант Кењић и подршку свог батаљона па га је и то

додатно мотивисало да одмах нападне турске карауле на Јанковој Глави, на

Пештери, Навотини, Виницкој и Горњим селима. Чете Шекуларско-трепачког

батаљона кренуле су у акцију: Орашка командира Михаила Божовића и

Радмужичка командира Вукашина Лекића заузеле су караулу на Јанковој глави,

Мезгаљска Ивана Делетића заузела је караулу Пештер, Ријечка Радосава

Марсенића заузела је караулу на Навотини, а Трепачка Велимира Нововића и

Трешњевачка Драгише Марјановића са Винићанима и Бучичанима (из турске

границе) напале су «велику караулу Виницка» у којој је био смештен штаб чете

турских граничара низама. Опсадом карауле је руководио Велимир Нововић.

Пошто се посада нашла у безнадежном положају, турски официр је затражио

часну предају с молбом да му се дозволи да се са посадом повуче у гарнизон

Беране. Његовом захтеву је удовољено и посада са оружјем је кренула у

правцу Берана. На Градинском пољу су их пресрели Бучичани и Винићани и

све их поубијали. Турци су 2. августа одговорили нападом на устанике на

ширем фронту: Буче-Виницка-Горња Села-Црни Врх и Будимља-Доња

Ржаница и запалили сва села у која су ушли, као и манастир Ђурђеви Ступови

са конаком и школом. Батаљон низама који се из Берана упутио да пружи

помоћ посади караула Пештер и Јанкова глава успутно је спалио село Доња

Ржаница и извршио бруталан покољ над 30 недужних сељака, међу којима је

био и угледни мештанин Суро Чукић.

У таквој, тешкој и критичној, ситуацији брзо и мудро је реаговао

командант Шекуларско-трепачког батаљона поручник Мило Кењић, који је на

своју личну осговорност поделио, из батљонског магацина, по педесет метака

по пушци и с потпоручником Радосавом Дашићем и три чете Шекулараца

напали су низаме у Доњој Ржаници, који су имали артиљеријску подршку са

Јасиковца, али ни то није помогло Турцима, присиљени су на одступницу

према Беранама. Док су вођене борбе око заузимања караула Руговци и

Рожајци су попалили неколико села на Полици. Брзом интервенцијом

Шекуларско-трепачког батаљона, којег су предводили командант Мило Кењић

и чете «поручника Михаила Божовића, потпоручника Ивана Делетића и

Вукашина Лекића прешао је у турску границу и преко села Роваца, Калудре и

превоја Крчева стигао у Тмушиће(заселак села Полице), гдје су се «потукли» с



Арнаутима, Руговцима и Рожајцима. До њиховог доласка Арнаути су већ били

спалили српска села Полицу, Маште и Горажде. Чете Шекуларско-трепачког

батаљона спријечиле су их да спале села Дапсиће, Будимљу, Петњик и Загорје.

У селу Дапсиће Кењићу се придружио командант Будимљанског батаљона

Вуко Дабетић са три чете.

У исто вријеме када су три чете Шекуларско-трепачког батаљона кренуле

у правцу Тмушића, Ријечка чета се прикључила получети Радосава Дашића и у

борби спријечиле низам да стигне у помоћ посади карауле Пештер:

Трешњевачка чета је остала као предстража на Нишовом гробу (пл. Мокра),

док је Трепачка чета била ангажована на лијевој обали Лима и заједно с

Бучичанима и Југовињанима водила тамо борбе''*

Још док су трајале борбе у Д. Ржаници Мило Кењић је добио од

пограничког комесара писмо у коме се тражи да га извести где му се налази

батаљон, а између осталог каже: «Аферим ти га јуначе, кад си без одобрења

Краља објавио рат Турској». Истим тоном командант му одговара: ''Немам

пера ни мастила, а ни времена да пишем, али кад пале српска села даве нејач,

војник не тражи одобрење да им притекне у помоћ. Све што радим, радим на

своју одговорност и сносићу последице''.

Кад је командант бригаде извештен о нападу Руговаца и Рожајаца на

српска села и о одговору српских снага на турске пограничне карауле,

наредио је мобилизацију бригаде концентришући батаљоне-Љеворечки и

Андријевички, у Трепчи, док се батаљон Полимски и Велички концетрисао у

Полимљу, према Плаву и Гусињу. Одлучио је да са својом бригадом нападне

Беране и ослободи Доње Васојевиће. Љеворечки батаљон остао је у Трепчи

као резерва, а остали део бригаде, који је био концентрисан у Трепчи прешао

је турску границу. У самом зачетку остварења овог плана стигао је министар

црногорске војске, сердар Јанко Вукотић и обуставио сваку даљу акцију.

Интервенцијом црногорске владе код Турске обустављена је даља борба.

Турска је обећала да за опљачкана и попаљена села плати одштету према

процени комисије, и да се устаници не узимају на одговорност због рушења

турских караула, за прелаз турске границе и погибију турских војника.

Рушењем турских караула од Шекулара и Виницке до Горњих села,

остала је отворена граница између Горњих и Доњих Васојевића. ''Уклањањем

турске граничне контроле омогућило је да се два мјесеца прије објаве рата

Турској 1912. године слободно, по уредби о формирању и наоружавању

Доњовасојевићке бригаде која ће као таква учествовати с осталим

црногорским бригадама у том рату.''**

ШЕКУЛАРЦИ У ПРВОМ БАЛКАНСКОМ РАТУ

Уочи избијања Првог балканског рата 1912. године Турска је била

захваћена општом анархијом. Економски и политички положај њених

поданика, особито православног живља на Балканском полуострву, био је

веома тежак. Свуда су владали анархија и безакоње.Талас немира и побуна,

који је захватио српске покрајине дуж црногорско-турске границе, преносио се

сваким даном и ширио на друге крајеве. Ослањајући се на неке спољње





чиниоце, у првом реду на Балкански савез држава, ти немири су означили

увод у Први балкански рат, који је довео до слома Отоманског царства у

Европи. Балкански рат припреман је 1912. године уговорима, војним

конвенцијама и споразумима који представљају основу Балканског савеза.

Споразум између Србије и Бугарске потписан је 13. марта 1912. године. Грчко-

бугарски споразум, потписан је 29. маја 1912. године. Србија и Црна Гора су

почетком октобра потписале Политичку и Војну конвенцију о свестраној

сарадњи у рату против Турске. Црна гора је је јуна 1912. године пришла савезу

и обавезала се да прва почне ратне операције против Турске. У то време ратна

дејства у пределу Полимља увелико су текла.Тако је 1912. године био

оформљен Балкански савез, као веома значајна политичка и војна снага

балканских држава. Црна Гора је Турској објавила рат 8. октобра

1912.године. Затим су Србија, Бугарска и Грчка прекинуле с Турском

дипломатске односе и 17. и 18. октобра 1912. објавиле јој рат.

Црна Гора, у свом програму, осим тежњи да се ослободи од вековног

турског ропства, руководила се и економским разлозима да дубље закорачи у

простор негдашње средњовековне српске државе и докопа се њених богатих

предела Полимља, дела Санџака и Метохије па и дела северне Албаније са

Скадром. Ту своју намеру темељила је на историјској традицији и праву из

периода пре доласка Османлија, будући да је ту био и центар средњевековне

српске државе. Но, тај позамашни национални подухват Црна Гора није могла

сама да оствари без ослонца на једну или више балканских држава.

Објави рата Црне Горе претходиле су опсежне припреме. Црногорски

посланик у Цариграду, војвода Пламенац, уручио је 25. септембра 1912.

године отоманској влади ноту следеће садржине: «Жалим што је краљевска

црногорска влада узалуд употријебила сва пријатељска средства да лијепим

начином уреди многобројне неспоразуме и сукобе који се непрестано

понављају. По овлашћењу краља, мог узвишеног суверена, част ми је вашу

преузвишеност-великог везира-обавијестити, да данашњим даном краљевска

црногорска влада прекида све односе према Турској, који бијаху кроз столећа

презирани црногорским оружјем. Ја одлазим из Цариграда. Краљевска влада

издаће путовницу царском отоманском заступнику на Цетињу».

Патриотским прогласима краљ Никола је припремао не само војску но и

народ на велике жртве будућег рата.

Црногорци!

Тужни вапај који допире из старе Србије од тамошње наше потлачене

браће не може се даље подносити.

Онамо немилосрдно кољу не само људе него и жене и нејаку дјецу

српску. Гладно, јадно и плјењено српско особље потуца по горама и око

згаришта својих домова кликујући вас да га заштитите и избавите.

Дужност и љубав рода налажу вам да похитате браћи у помоћ. Знам да би

сте то ви и досад учинили са урођеном вашом обавезом да ме нијесте слушали

и исчекивали мојих мирољубивих напора , за заштиту мученика испреко

границе.

Моје наде, да ће се наћи начин да се без проливања крви Срби у Турској

ослободе мука, не оствари се, те сад колико год је мојем срцу тешко нарушити

тишину европског мира, не остаје ми до латити се сабље-оне сабље коју су

ваши очеви неустрашиво посједовали на Вучјем Долу, Никшићу, Бару и



Улцињу.

Црногорци!

Уз нас је правда, а коцка је бачена па шта бог да и срећа јуначка! Замном

јунаци, да руку пружимо браћи у невољи, као и витешкој Малесији која ево

двије године лавовски се бори за своја права, слободу и сједињење са Црном

Гором.

Нијесмо сами, с нама је и Бог, с нама су балканске хршћанске краљевине,

са којима смо се удружили у заједницу, за којом сам вазда чезнуо и у коју су

све од навале азијатског освајача жељно очекивали толики пасови балканских

народа.

Имам тврду наду у мишице, ред и послушност синова мојих старијих

војника, да ми ништа неће бити немогуће, но да ће сад височије него икад

уздигнути углед драге Домовине и прослављено оружје новим сјајом обасјати.

Смјелост је ухватити се у коштац са једном великом царевином, али то

баш приличи мом витезу, мојем Црногорцу, у толико прије што је најмилије

заложити се за браћу. Пратиће нас симпатије свега образованог свијета, свега

нашег српског рода и осталог словенства, а витешке руке са мачевима пружају

нам краљеви Србије, Бугарске, Грчке, чији су народи у овом своме подузећу с

нама збратимљени. Ни ми ту царевину не затичемо из обијести, већ из

најплеменитијих побуда, да спријечимо коначно уништење своје

прекограничне браће.

Црногорци!

Вашијем мушким кораком похитајте онамо гдје се страда, гдје се мучи,

гдје се плаче. Нека повезана браћа Старосрбијанци час прије угледају ваше

славне барјаке, нека рекну: «Ево браће осветника испод Ловћена, Кома и

Дурмитора, ево синова Црне Горе гдје долијећу у наш загрљај, и сад нијесмо

више ни сираци, ни робови». Тада ћемо се срести са нашом браћом из Србије,

коју предводи њен витешки краљ, мој љубитељни зет, да се са њима жељно

загрлимо носећи потлаченима слободу.

Нека се благословом божјим и светог Петра остваре снови из моје

младости, кад сам пјесмом наговештавао овај знаменити дан и загријевао

српске груди вјером да оружани морамо поћи:

Онамо, онамо, за брда она!

Живјели Црногорци! Живјео Балкански Савез!

На Цетињу 26. септембра 1912. Никола, ср.

Глас Црногораца 26. септембра 1912.

Почетком Првог балканског рата црногорска војска је имала 35.600

војника, 106 топова и 12 митраљеза, а крајем 1912. набавила је у Немачкој још

50 митраљеза. Била је подељена у три одреда: Приморски ( у ширем рејону

Бара), Зетски (око Подгорице) и Источни одред (груписан према Пљевљима,

Мојковцу, Беранама и Плаву).

Турска је на дан објаве рата имала према Црној Гори 24.450 војника, 150



топова и 32 митраљеза.

Као црногорски ратни циљ краљ Никола је истакао ослобођење још

неослобођеног дела српског народа и присаједињење скадарске Малесије

Црној Гори.

Зетски и Приморски одред већ почетком рата постигли су значајне

успехе у борбама на граничном бојишту, али их нису искористили.

Црногорској војсци придружила су се албанска католичка племена Груде,

Хоти и Кастрати. Њен пут до пред сам Скадар био је слободан. Уместо

убрзаног марша на Скадар, напредовало се сувише споро и тако је пропуштена

повољна прилика да се град заузме изненадним снажним нападом.

Ломећи турски отпор, Источни одред је ослободио Мојковац, Бијело

Поље, Пљевља, Беране, Рожаје, Плав, Гусиње, а 4. новембра 1912. и

Ђаковицу. Тиме су била завршена дејства Источног одреда, па су његови

делови пребачени под Скадар. Напад на Скадар почетком фебруара 1913. и

поред великих жртава на његовим утврђењима, није успео али је његова

опсада настављена

''Тешке губитке имале су и српске снаге у сјеверној Албанији, у нападу на

скадарско утврђење Брдицу. Пошто црногорска војска није успјела сама да

заузме Скадар, краљ Никола се обратио за помоћ Србији. Њена влада се

одазвала позиву и одмах наредила да се образује Приморски одред у јачини

30.450 војника , 41 топ,20 митрљеза и 4 авиона . За команданта је одређен

Петар Бојовић, који је примио команду над свим српским и црногорским

трупама под Скадром''.*

Командант Васојевићке бригаде објавио је општу мобилизацију 24.

септембра 1912. године. Шекуларско-трепачки батаљон мобилисан је 25.

септембра 1912. године и окупио се на зборном месту Лукин Вир. После

мобилизације, батаљон је добио задатак и пошао истог дана према Мурини.

Заузео је Виситор и све косе до Гребена близу Гусиња. Десно од Шекуларско-

трепачког батаљона, од реке Лима до Виситора, дејствовао је Полимски

батаљон, док је Велички батаљон дејствовао од Приједола до Ваганице.

Прокламацију краља Николе прочитао је командант Горњовасојевићке

бригаде, Радомир Вешовић. Из разумљивих разлога, она је војсци саопштена

тек у поноћ 8/9. октобар, када су сви одреди запосели прилазе на граничним

линијама. Истог дана борба је отпочела и Шекуларско-трепачки батаљон је

нападао у правцу карауле Крњани. У правцу Гребена дејствовао је Љеворечки

батаљон који се прикључио истог дана. Идућег дана непријатељ је успео да

неутралише један наш топ. Заузврат непријатељу Шекуларско-трепачки

батаљон је успео да зароби два непријатељска топа калибра 155 мм и доста

муниције.У тој борби погинуо је храбри борац Вукота Ивановић. То је

ражалостило све борце, који су још са већим жаром напали непријатеља како

би осветили свог друга и саплеменика, па је барјактар Пејко Лекић успео да

зароби неколико низама, а петнаестак убијено. Тако је достојно освећен Вукота

Ивановић. Љеворечки батаљон напредовао је на свом сектору, заузео караулу

Крњак и заробио 20 низама. После два дана борбе непријатељ у контра

офанзиви је покушао да поврати изгубљене положаје, али без обзира на велике

жртве то му није успело.

Две чете Шекуларско-трепачког батаљона и Краљски батаљон су 15.

октобра пошли у помоћ Величком батаљону, којег је многоструко јачи




непријатељ потиснуо и запалио Велику. Такође је непријатељ заузео и неке

положаје на Мокри које је такође држао Велички батаљон, па је постојала

опасност и за Шекулар. Две чете Шекуларско-трепачког батаљона

потпомогнуте Краљским батаљоном, уз натчовечанске напоре, успели су да

извуку два топа на Сјекирицу и топовском паљбом да одврате непријатеља од

продора преко Мокре и Барица према Шекулару. Велички батаљон појачан

шестом четом Шекуларског батаљона,успео је да поврати изгубљене положаје

и тако потпуно онемогуће непријатељу пролаз према Шекулару.

Наредног дана су Руговци покушали продор преко Барица али их је чета

Вукашина Лекића, потпомогнута артиљеријом са Сјекирице, одвратила од тог

наума

Сјекирица одакле су далекометним топовима Шекуларци тукли турске положаје на

Мокри и зауставили њихово надирање низ Барице.(Снимак са Ржане Б. Шарић)

. Командант Мило Кењић је лично обишао положаје и наредио да се положаји

држе по сваку цену. Наредног дана Краљски и Велички батаљон су заузели

Велику кулу на Кукаљском врху, а шеста чета Вукашина Лекића заузала је кулу

на Јаворку. Након заузимања кула непријатељ се повукао на нове положаје на

Алајковом брду, где су добили и појачање, а операцијама је командовао

Џавид-паша. У овим борбама непријатељ је имао велике губитке како у

људству тако и у ратном материјалу. Наши губици били су у односу на турске

веома мали.

Остаци Мале куле Остаци Велике куле на Кукаљском

врху

Панорама Мокре-снимак са Мале куле-Б. Шарић

Панорама Барица-снимак из Машничког катуна (Б. Ш.)

Освајањем куле на Чакору, од стране бригаде којом је командовао Радомир

Вешовић, и ослобађањем Плава и Гусиња отворен је пут ка продору јединица

према Метохији. У ослобођењу Метохије учествовао је и Мило Кењић са две

чете.*

Успеси балканских држава, присилили су велике силе да признају

територијалне тековине Балканског савеза у борби против Турске. Али, свака

од њих је намеравала да новостворено стање на Балканском полуострву

искористи за очување и учвршћење својих дотадашњих војних, политичких и

економских интереса у европском делу Турске. Новонасталим стањем

најнезадовољнија је била Аустроугарска, која је сматрала да под претњом рата

треба онемогућити Србију да изађе на море. Као и њена савезница Немачка,

Астроугарска је сматрала да би територијално проширена и оснажена Србија

била моћна препрека њеном продору према Солуну и даље према Блиском




истоку. Зато је одлучно захтевала да се Србија повуче са Јадранског мора, да се

напусти опсада Скадра и да се образује аутономна Албанија, преко које би се

спроводила аустроугарска империјалистичка политика на Балканском

полуострву. Као сила Антанте, Русија је подржавала интересе Србије.

Француска је енергичније од Енглеске била на страни Србије и њеног

одупирања Аустро-угарској.

У таквим приликама балканским савезницама је било наметнуто да

мировне преговоре с Турском воде у Лондону. Мировни уговор потписан је

према условима које су утврдиле велике силе 30. маја 1913. године у Лондону.

Овим уговором Турској је остављен узани део територије око Цариграда, јер се

одрекла свих територија на Балканском полуострву. Албанија је, захваљујући

залагању Аустроугарске и Италије, добила аутономију под међународним

покровитељством с тим да јој велике силе касније одреде границе. Србији

није дозвољен излазак на Јадранско море, а Црној Гори је одузет Скадар иако

је био освојен уз огромне жртве, где је изгинуо и велики број Шекулараца.

Њихова имена су исписана на спомен обелиску на Књажњвцу у

Андријевици.

Обелиск на Књажевцу-Андријевица- погинулим у ратовима 1912-1919

«Лондонским уговором нису била решена спорна питања међу

балканским савезницама. Србија је захтевала преиспитивање ранијег уговора

с Бугарском о подјели освојених територија, износећи следеће разлоге: 1.

одлукама великих сила Србији је онемогућен излазак на Јадранско море; 2.

стварањем албанске државе Србија је остала без знатног дијела територије

која је по уговору требало да јој припадне, док је Бугарска у Тракији добила

више но што је било предвиђено и 3. током рата Бугарска није извршила своје

обавезе на вардарском бојишту а, осим тога, Србија јој је послала у помоћ под

Једрене већи војни одред и опсједну артиљерију, што није било предвиђено

војним уговором.

Истовремено је постојао и сукоб између Бугарске и Грчке, такође око

подјеле освојене територије. Бугарска је истицала право на Солун и неке

области у егејском приморју које је освојила грчка војска».*

Такве погоршане односе међу савезницима, Аустроугарска је хтела да

искористи па их је још више потпиривала и продубљивала све у жељи да

разбије Балкански савез, подржавајући територијалне захтеве Бугарске. Због

тога је и дошло до приближавања Србије и Грчке, које су 1. јуна 1913. године

склопиле уговор о пријатељству, а затим и Војну конвенцију. За потрбе српске

спољне трговине обезбеђен је слободан промет за наредних 50 година.

Такође и Румунија, иако није учествовала у овом рату, хтела је да

искористи новонасталу ситуацију па је захтевала да јој Бугарска уступи јужну

Добруџу и да ће се умешати у ратни сукоб ако до њега дође.

Црна Гора се солидарисала са Србијом и мобилисала једну дивизију у

чијем саставу је био и Шекуларско-трепачки батаљон са командантом Милом

Кењићем.

Тежећи да избегне сукоб са Бугарском Србија је прихватила посредовање

руског цара. Међутим, ноћу између 29. и 30. јуна 1913. Бугарска је, као и више




пута пре тога, изненада напала српску и грчку војску, чиме је почео Други

балкански рат. Тим поводом краљ Никола је издао прокламацију.

Црногорци!

Кад сунце избављења и слободе обасја много напаћене хришћане, народе

Балканског полуострва, када с њега исчезну сјенка пророкова барјака, да је

замијени она савезничких, када власт из јаких шака отмановића пређе у руке

балканских савезника, када оглашени народи, жељни правде и културе,

одахнуше душом; отворише врата бољој будућности и нађоше се један другоме

у загрљају. Балкан се натмуши орним облацима и густом тамом, у којој више

брат брата не познаје, већ један на другога трза убитачно оружје. Братска крв

лије се од Дунава до Солуна. Гомилају се нове жртве, као да нам мало бјеше

оних на Скадру, Куманову, Јанини и Једрену жртве које прве падоше, као

последице једног мучког напада. Наше су жртве српске жртве, братоубилачке

руке Бугарске. Од исте руке проливена је крв храбрих Грка, наших вјерних

савезника, који су и на копну и на мору толико задужили Балкански савез.

Црногорци!

Опијен стеченим успјесима и славом савезника , наш четврти друг хтједе

да насилно приграби наше заједничке тековине, не осврћући се на правду

божју, ни на очински суд Цара Покровитеља, који нам га пружаше за добро и

слогу нашу, а радост његову. Бугари, заведени, отргоше се од нашег словенског

јата. Бугари насрнуше на браћу и савезнике. Бугаре треба сузбити и истим

оружјем упутити их на уважавање заједничких интереса и словенске

узајамности. Ова одлука болно је пала на моје срце, јер се руком мора сјећи,

али се иначе није могло. Моју душу туга обузима, што сам принуђен вашу

храброст одобрити да бугарске насртаје оштро одбијете, али наду гајим, да ће,

када једном анђио мира рашири крила своја, над Балканом изнићи свјеже и

јако дрво словенске заједнице.

Црногорци!

И ви сакупљени у Дечанском одреду из редова побједилаца са Лима и

Скадра, који се већ борите долинама Вардара, Брегалнице, раме уз раме са

својом браћом из Србије витезовима од Куманова и Битоља, у одбрани наших

српских интереса, покажите и овом приликом да сте заштитници правде и

слободе, мријет навикнути.

А ви остали моји драги Црногорци, будите спремни да и сада као и вазда

извршите своју дужност према Отаџбини и Српству.

На нашој страни је правда, гдје она ту је и Бог, којем препоручујем нашу

свету заједничку ствар.

Живјела Црна Гора! Живјели моји мили Црногорци!

На Цетињу 27. јула 1913.( по старом календару) Никола,

с.р.

У седмодневним војним сукобима у којима је било великих губитака на

обје стране, српска војска је на Брегалници потпуно поразила бугарску војску.

У тој бици учествовали су Шекуларско-трепачки и Краљски батаљон који су

чинили једну целину тј. Четврти батаљон. На положајима војска је остала до

3. августа 1913. године.

Грци су такође потукли бугарску војску. Тад је Румунија искористила



тежак положај Бугарске и 10. јула 1913. објавила јој рат. Њена војска је

продрла у јужну Добруџу, истовремено прешла Дунав и напредовала према

Софији. Коначно је и Турска 15. јула 1913. напала Бугарску и заузела Једрене.

Суочена са поразима на свим фронтовима , Бугарска је била приморана да

затражи мир. Мир је закључен 10. августа 1913. у Букурешту.

По закључењу мира сердар Јанко Вукотић шаље депешу краљу Николи:

''Њеховом Величанству Краљу Господару

ЦЕТИЊЕ

Потписујући сада сретни између балканских, хришћанских држава, срећно

са најдубљом благодарношћу великих заслуга Вашег Величанства за овај

узвишени час. Скоро пола столећа истакнута спасоносна мисао великог духа

Вашег величанства: Балкан, балканским народима, дошло је до остварења.

Узвишени снови о српству родољубљем опојене младости Ваше Височанство

постали су стварност. Историја ће са захвалношћу причати будућим

покољењима о неуморном труду пожртвованом раду великог краља мале Црне

Горе и његових Црногораца, за постигнућа сјајног и великог дјела.

Честитајући вам најпонизније Господару, молим се Богу да вам да дуг

живот, како би за дуго водили ка срећи и напретку вашу малу Црну Гору у овој

новој периоди њене историје''.

Сердар Вукотић

Мартиновић.

У одговору краљ Никола сердару Вукотићу пише:

Господину Генералу Вукотићу

БУКУРЕШТ

Срдачно вам хвала драги сердаре, на честици приликом потписивања

мира ком освиће срећно доба нашој домовини.

У овим преважним историјским часовима који испуњавају душу моју и

мојега народа радошћу и поносом, ја са признањем истичем твоје велике

трудове у ова два рата.

Родољубивим радом и достојним заступањем Црне Горе, при

преговорима и закљу-чењем мира погодио си моју мисао и одговорио си

надама и жељама Црногораца.

Никола

Краљ Никола је упутио честитку и војводи Путнику:

Господину војводи Путнику – СКОПЈЕ

Улисовом мудрости руководио си храброст Срба кроз тешка два рата,

које је наша нација славно издржала. Захвалан сам ти драги војвода на твојој

ратној вјештини и похвалној хладнокрвности која те никада није издала а којој

у многоме дугујемо успјех српског оружја.

Никола

После закљученог мира Црногорска војска, међу којом је био и

Шекуларско-трпачки батаљон, стиже у Беране 18. августа 1913. године, где им



је приређен свечани дочек. Затим војска одлази у Подгорицу на зборно место

Смаилагића поље где им се обраћа краљ Никола речима:

Храбри моји војници!

Послије срећно закљученог мира, жељно сам исчекивао повратак из

Македоније и мојега дичног Дечанског одреда и да сви заједно подигнемо

хвалу Богу за наше велике успјехе, За освећено Косово и обновљене међе

нашег дивног царства (подвукао Б.Ш.).

Исчекивао сам ову прилику да мир овим радосно поздравимо и

благослови-мо. Исчекивао сам је нестрпљиво да из дубоке благодарности

захвалим још и мојој храброј војсци за њено јуначко држање и у дава

овогодишња рата. Ви горди моји војници, испод ведрог неба драге нам

домовине, побиједисте вјековног непријатеља. Његов је барјак далеко пред

вама узмакао; он захлађује ваше српске земље. Земља је српска на југу

ослобођена од мора до Дунава. Наде живих и умрлих милиона Срба

остварене су... Ви сте пораз косовски осветили, час оружју српском

уздигнули и повратили...

Храбри моји војници!

Пјесму побједничку сада појте и уздигните ваша јуначка чела с поносом и

миром душом да сте вашим прегнућем и храброшћу дужност испунили,

одужили се домовини. Ваше непобједиво оружје повјешајте данас о клину и

одајте се добро заслуженом миру и благотворном реду, и култури; али

свакојако милујте то оружје и држите га свијетло и наредно. Побожно се

сјећајте у љубави и спомену погинуле браће..

Живјели несравњени заштитници, вјере

правде и слободе!

Цетиње 20. августа 1913. године Никола, с.р.

Наредбу о демобилизацији прочитао је његово величанство књаз Петар и

саопштио да се војска распушта својим кућама на неодређено вријеме, до

потребе која би се указала за одбрану независности.*

Црна Гора у балканским ратовима добила је територијално проширење

од око 5.000 км2 у Санџаку, долини Лима, Метохији и на Скадарском језеру. У

тим областима припале су јој вароши: Пљевља, Бијело Поље, Беране,

Мојковац, Рожаје, Пећ, Ђаковица, Плав, Гусиње и Тузи.

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ-Учешће Шекуларско-трепачког

батаљона у њему

Србија и Црна Гора су Аустроугарској сметале не само на стратегијском

но и на политичком плану, јер су биле узор све израженијих ослободилачких

тежњи других народа под Аустроугарском. После победоносних балканских

ратова Србији и Црној Гори је изузетно порастао углед у свету, а нарочито код

поробљене браће преко Дрине. Зато је Аустро-угарска и тражила било какав

повод да нападне Србију. Коначно јој се шанса ''указала'' у Сарајевском

атентату 28. јуна 1914. године, када су на престолонаследника, надвојводу

Фрања Фердинанда, атентат извршили чланови ''Младе Босне'', без знања и

помоћи званичне Србије. Он је Бечу послужио као непосредни повод да се

обрачуна са Србијом. Аустроугарска је 28. јула 1914. године објавила рат




Србији. Црна Гора се солидарисала са Србијом и истог дана донела

декларацију: ''Србија и Црна Гора сачињавају заједнички фронт према

заједничком непријатељу. Оне у овим најтежим данима за српско племе

дијеле исту судбину. Оне ће заједно побиједити или погинути, што се могло и

очекивати''. Црна Гора је 6.августа 1914. године објавила рат Аустругарској.

Када је убијен престолонаследник Франц Фердинанд у Сарајеву, Загреб

је искрено туговао. Католичка црква је подстрекавана Ватиканом, била

неуморна у прогону Срба и српске цркве у Хрватској. Загребачки надбискуп

Анте Бауер пише својим свештеницима: «Сваки дан обављајте молитве за

срећу и успјех аустругарског оружја, јер мира нема са душманом који сведер

злочиначки ровари против Монархије, кује сплетке и уроте». Затим, у говору у

Загребу пред одлазак 13 хрватског збора (корпуса) на српски фронт, поручује:

«Хрвати, јунаци, љубљени наш краљ Фрања зове вас у бој. Домовина вас зове

у бој којој српски душман прети. Будите осветници. Смрт Србима и Србији!»

Католичка црква оправдава све злочине па чак их и подстрекује и води

агресивну пропаганду против Срба и свега српског и православног. Користи

се у те сврхе и језуитски ред. Удружују се Хрвати и мухамеданци против Срба.

Надбискуп Јосип Штадлер и његови бискупи највећи су србофоби у Босни и

Херцеговини. Прогоне се православни свештеници- ако се не покоре и не

прикључе хрватско-муслиманској пропаганди против Србије. Србима се

укидају сва права и слободе- њихова друштва, школе, ћирилица, штампа.

Логори су све пунији Срба.У добојском логору је близу 20.000 Срба. Поред

Арада, где је било близу 10.000 Срба из Босне, Добој постаје велика српска

гробница. Масовно се спроводе убиства и вешања Срба. Муслимани и Хрвати

учествују у великим агресивним демонстрацијама против Срба, палећи и

уништавајући српске радње, куће и читава села. Цела Босна и Херцеговина

била је пуна вешала за Србе.

Аустријанци позирају поред повешаних срба у Босни и Србији

Са Аустроугарском агресијом на Србију и Црну Гору дошло је до сукоба

интереса, прво у Европи, а затим и у свету. Централним силама (Немачка и

Аустроугарска) супроставиле су се силе Антанте (Русија, Енглеска,

Француска). Уласком Јапана у рат 23. августа 1914. на страни Антанте и

Турске 29. септембра 1914. на страни централних сила овај рат се претворио у

светски. Нормално, Србија и Црна Гора су се нашле на страни Антанте.

У овом поглављу нећу се бавити детаљније узроцима рата, него само

борбеним путем Шекуларско-трепачког батаљона, а на основу ратног

дневника Мила Kењића-команданта овог батаљона.

Формацијски батаљон је био у саставу Дечанског одреда па је одмах

после мобилизације кренуо према Дечанима заједно са Краљским, Полимским

и Андријевичким батаљоном.

Шекуларско-трепачки батаљон, заједно са једним батаљоном регрута је

био под командом Мила Кењића. Пошто је он постављен за начелника IV

дивизије, његово место команданта преузима Драгиша Марјановић, командир

Трешњевачке чете. Од два батаљона бораца и једног батаљона регрута у то

време формирана је Ђаковичка бригада, а командант је био Радован Радовић.

Због критичне ситуације на дринском фронту, Шекуларско-трепачки батаљон

на путу према Пљевљима запоседа положаје код Бродарева. По две чете из оба



батаљона упућене су на Метаљку те је непријатељ потиснут према Чајничу,

заузимају Чајниче. Две чете под командом Крста Поповића заузимају

Требишко брдо и заробљавају једног официра и 15 војника. У наредним

борбама, које су биле жестоке и крваве, из мезгаљске чете је било пет

рањених, орашке четири рањена, док је из радмужичке било шест мртвих и

шест рањених.

Још док је трајала борба Санџачке војске против десетоструко јаче

аустроугарске војске, која је настојала да пресече одступницу српским

јединицама, да их натера на капитулацију, или да их на том простору Црне

Горе потпуно уништи, захваљујући великој пожртвованости Санџачке војске,

којом је командовао сердар Јанко Вукотић, то се није десило. Крајем 1915.

врховни командант српске војске одликовао га је истовремено са три највећа

одликовања у српској војсци- Карађорђева звезда са мачевима, Бели орао са

мачевима и Обилићева медаља. То је истовремено признање свим борцима на

Санџачком фронту. Предајући му ова одликовања, лично Краљ му се обратио:

«Војводо! Ви сте се више него одужили Српству! Зато ми је драго, што ми се

пружила прилика да Вам из руку предам ово моје мало признање». А

команданту Васојевићког одреда војводи Лакићу Војводићу краљ Никола је

послао телеграм следеће садржине: «Мојим храбрим Васојевићима изјављујем

моју краљевску благодарност, како на храбром и неустршивом држању у

борбама против надмоћнијег непријатеља, а тако исто на хуманим и братским

поступцима, исхрањујући не само војнике из васојевићких бригада, већ и

остале војнике црногорске и србијанске војске,који дејствују и пролазе преко

ваше територије. Истрај јуначки соју Васојевићки! Велика српска

породицо, да се хвалиш и поносиш међу морем и Дунавом док год буде

Срба и јунака! Истрајте најљепши синови моји!». Ово писмо веома је

обрадовало команданта Санџачке војске Јанка Вукотића те је и он упутио

поздравно писмо у којем искрено поздравља и све храбре официре и војнике,

који су били на висини задатка.

Шекуларско-трепачки батаљон заједно са Санџачком војском одступа

преко Дрине са Гласинца и служи као појачање Бјелопољској бригади.

Непријатељ уводи у борбу одморне јединице и поновним уласком Бугарске на

страни Аустроугарске положај српске војске се погоршао и морала је да се

повлачи (однос снага је теда био 8:1 у корист непријатеља). После

капитулације црногорске војске Шекуларско-трепачки батаљон се вратио у

Краљске Баре. У Барама командант Мило Кењић сазнаје да се Срби туку са

Албанцима код Плава. Одабира једну већу групу бораца и жури у помоћ

српској војсци, а други део шаље у Шекулар да заштити немоћни народ од

арнаутских банди. Мора се напоменути, да и овом приликом као много пута

раније Срби мухамеданске вероисповести стали су на страну непријатеља

чинећи нечувене злочине православном живљу.

Завршавајући свој ратни дневник командант Шекуларско-трепачког

батаљона Мило Кењић о батаљону каже:

''Поред показане храбрости и постигнутих успјеха батаљон је био

примјер реда и дисциплине и као такав стекао повјерење претпостављених и

старијих, да је на оном дијелу куда је учествовао у операцијама, од главних

команданата одређиван у наступању као претходница, а у оступању као

заштитница, и увијек је батаљон остао на висини свога позива.



За доказ навести ћу неколико примјера:

А) Када је Црногорска санџачка војска у борбама на Гласинцу 1914. год.

водила жестоке борбе и када је непријатељ продро на лијевом крилу санџачке

војске на Колашинску бригаду код Сиљеве Главе 8.10. 1914. год. и тиме

створена ситуација таква, да је цијела Санџачка Црногорска војска морала

оступити преко Дрине код Горажда и Фоче, а србијанске трупе код Вишеграда.

За заштитницу трупа, које су се бориле на Гласинцу, лично је одредио

командант Санџачке војске див. сердар Ј. Вукотић Шекуларско-трепачки

батаљон до прелаза преко Дрине.

Б) Послије вођених борби око Вишеграда М. Бијелих Брда, Мацутана и

Добруна за заштитницу трупа које су се бориле на означеним положајима

командант Косовског одреда бригадир Лука Гојнић одредио је 31.10.1915. год.

Шекуларско-трепачки батаљон све до прелаза моста код Пријепоља, борбе на

Циглама, Орлићу и Црном Врху.

В) 25. новембра 1915. год. посље издржатих борби на Суходолу, хитан

одлазак за Руговску клисуру за осигурање оступајућих српских трупа од

побуњеника Арнаута за вријеме оступања. Телеграфским наређењем дивиз.

серд. Ј. Вукотић из Колашина, одредио је Шекуларско-Трепачки батаљон, који

је пошао преко Рожаја, Ајле за Ругову до Кукавице с. Штупеља и ступио у

борбу са побуњеним Арнаутима за заштиту оступајућих трупа и борбу с

непријатељем А.М. уз Ругову

Трепча 5-10. јануара 1916. год. Посље издржатих борби уз Ругову и у

долини Лима наредбом главног команданта трупа црногордке војске које су се

бориле у долини Лима и од Пећи уз Руговску клисуру одређен је био

Шекуларско-Трепачки батаљон и заједно са батаљоном рекрута по добивеном

наређењу као заштитница 8. јануара 1916. године напустили положај са р.

Лима и одмаршовали у оступницу за Подгорицу и даље у потпуном реду по

свим прописима војничким и ратним правилима дошли до Бара Краљских,

где их је застала капитулација црногорске војске

Уласком непријатељске војске у Подгорицу и капитулацијом црногорске

војске, батаљон Шекуларско-Трепачки силом прилика дошао је у безизлазан

положај те је морао да положи оружје заједно са батаљоном рекрута.

Налазећи се у последњим случајевима на таквим мјестима и у онаквим

приликама када је војник морао гледати, не само, појединце већ и читаве

групе војника како клоне духом, забораве на часни позив војнички напусте

своју јединицу, враћају се назад и предају непријатељу, какав је био случај код

Суводола и Трепче.

Но на војнике Шекуларско-Трепачког батаљона и рекрутног батаљона

безохра-брујући случајеви нијесу могли дјеловати на њих, већ су остали

чврсти од почетка до завршетка ратова, како по храбрости тако по чврстини

дисциплине...

У свим овим борбама батаљон је показао: присебност, патриотизам,

храброст и примјерну војничку дисциплину и послушност, тако да у свим

овим ратовима и борбама у батаљону није се догодио ни један случај

колективног одрицања послушности, самовољног напуштања положаја без

команде, као што је бивало случајева код извјесних батаљона црногорске

војске, већ су војници Шекуларско-Трепачког батаљона са свим врлинама

војника били примјер и остали под командом својих старешина до последњег



часа.

У црногорској војсци виши команданти јединица давали су усмене

похвале истакнутим јединицама и појединцима, док писмених ретко је

било...''1.

Насупрот црногорској војсци, србијанска војска није хтела да

капитулира, него одлучује да се повлачи према југу у сусрет савезницима.

Пошто су Бугари затворили Качаничку клисуру, повлачење је изведено преко

Црне Горе (па и преко Шекулара) и Албаније, познато као ''Албанска голгота''.

Ултиматумом руске владе, савезници, прије свих Французи, прихватили су

српску војску, измучену глађу, болестима и нападима албанских банди и

пребацили је на Крф. Током повлачења српска војска је десеткована. Од око

600 хиљада бораца на Крф је стигло око 150 хиљада бораца, који су једва

чекали да крену у ослобађање своје домовине. Реорганизована и опорављена,

пробија Солунски фронт и са великом вољом и жаром журила је да, уз помоћ

савезника, ослободи своју отаџбину2. У јесен 1918. године, када је српска

војска увелико водила борбе за ослобођење Србије , српска Врховна команда

је упутила пуковника Милутиновића са ојачаним Другим југословенским

пуком да ослободи Црну Гору и да што пре, као левокрилна колона, избије на

јадранску обалу. Како се приближавала српска војска, комитске чете су у Црној

Гори појачале своје активности.

Капитулацијом црногорске војске, Аустругарска војска чини невиђени

терор над становништвом. Многе убијају, хватају и одводе у заробљеништво у

Болдогасон и Нађмеђер. Из Шекулара су интернирани: Делетић Арсов Иван,

Кастратовић Јованов Илија, Кастратовић Милутинов Милан, Кастратовић

Савов Миро, Дашић Вукин Перко, Дашић Лазов Раде, Дашић Лазов Аксо,

Бабић Радошев Станиша, Бабић Никин Илија, Бабић Милосавов Спасоје,

Бабић Милошев Ново, Ђоровић Гојков Милутин, Ђоровић Илијин Радован,

Ђоровић Вучићев Јован, Ђоровић Вучићев Гавро, Алексић Вучков Анто,

Алексић Савов Гавро, Радевић Стефанов Михаило, Радевић Богданов Вуксан,

Радевић Богданов Вукашин, Радевић Ђоков Гавро, Радевић Милунов Милош,

Радевић Милунов Милија, Радевић Милунов Радоје, Радевић Вукадинов

Миљан, Даниловић Радивојев Аксо, Даниловић Дмитров Раде, Пантовић

Радотин Радоња, Пантовић Вукотин Богдан, Пантовић Вукотин Јеремија,

Пантовић Лазов Јован, Вучинић Аксов Вучић, Вучинић Илијин Аксо,

Кастратовић Милутинов Мијајло, Рачић Милутинов Вуле, Портић Видојев

Милош, Делетић Вукин Томица, Делетић Петров Ђукан, Делетић Милетин

Милун, Делетић Урошев Новак, Делетић Миљанов Мило, Дашић Стефанов

Милија, Дашић Вукин Анто, Дашић Павлов Миро, Дашић Јефтов Андрија,

Дашић Илијин Милан, Дашић Павлов Михаило, Дашић Вукосавов Иван, Рмуш

Радунов Новица, Поповић Савов Андрија (свештеник), Бракочевић Видојев

Божина, Бракочевић Николин Вучета, Бракочевић Милутинов Павле, Балевић

Милетинов Радош, Балевић Томов Вукић, Балевић Радоњин Филип, Балевић

Радоњин Тодор, Матовић Лукин Зарија, Матовић Максимов Арсо, Матовић

Негојев Милија, Матовић Ђокин Филип, Јашовић Машов Вукота, Јашовић

Вукин Вулета, Живковић Вучков Милисав, Божовић Урошев Нико, Булић

Николин Божо, Булић Милосавов Ђоко, Булић Радосавов Новак, Булић Рачин

Радоња, Булић Николин Миљан, Булић Арсов Арсеније, Булић Радивојев

Јефто, Булић Миров Мирко, Поповић Јаковов Милун (побегао из





заробљеништва), Кењић Станојев Мило (командант батаљона), Кењић

Станојев Дмитар, Кењић Вучићев Илија, Кењић Вучићев Иван, Кењић

Милованов Милић, Кукаљ Радунов Вељо, Кукаљ Лукин Радич, Маслар Никин

Сретко, Маслар Бошков Богдан, Маслар Минин Вучета, Маслар Милутинов

Милисав, Лекић Радивојев Обрад, Лекић Јосов Новица, Лекић Јосов Томица,

Лекић Радичев Панто, Лекић Милосавов Видоје, Лекић Бојов Богдан, Лекић

Стефанов Богосав, Лекић Лалов Лазар, Лекић Јефтов Вукашин, Томовић

Миљанов Милић, Томовић Миљанов Радован, Спалевић Вукајлов Радован,

Спалевић Вукајлов Драгоје, Спалевић Драгојев Милисав, Спалевић Илијин

Милован, Спалевић Илијин Милун, Спалевић Илијин Миливоје, Спалевић

Вулев Спасоје, Спалевић Вулев Васо, Спалевић Вукајлов Драго, Спалевић

Ђолев Радосав, Спалевић Ђолев Новица, Рмуш Заријин Милосав, Рмуш

Заријин Мило, Рмуш Заријин Миљан (побегао из Подгорице), Рмуш Вукићев

Радосав1. Рмуш Видојев Перко, Рмуш Мијајлов Томо, Рмуш Вукашинов Петар.

Умрли у Логорима Болдогасон и Нађмеђер:2. (Надмеђер)

1. Бабић Радосавов Пуниша, стар 65 година, умро 25. маја 1917. г. гроб

бр. ........1559

2. Балевић Милићев

Милија............................................................................................

3. Дашић Раде, стар 50 година, умро 7. окт. 1916. године, гроб бр.

..................... ...865

4. Дашић Јоле (Брезојевице), стар 60 год. умро 12. марта или феб. 1917.

гроб бр. ..1229

5. Дашић Периша, стар 65 година, умро 9. марта 1917. године гроб бр.

................1211

6. Дашић Вуков Перко, стар 50 година, умро 26. или 21. 1917. гроб бр.

................1755

7. Дашић Радоња, стар 28 година, умро 25. јануара 1918. гроб бр.

.........................1873

8. Дашић Радисавов Петар,

..................................................................................................

9. Дујовић Лабов Михаило (или Мијајло), стар 35 год. умро 6.(20) 12. 1916.

гроб бр.963

10. Делетић Савов

Драго......................................................................................................

11. Делетић Радунов

Мијаиле.............................................................................................

12. Делетић Урошев Новица,

............................................................................................

13. Ђоровић Мирков

Милован...........................................................................................

14. Ђоровић Мартинов Симо

.............................................................................................

15. Ђоровић Симов Лука, стар 26 година, умро 11. фебр. 1917. год. гроб

бр. ......1104

16. Ђоровић Вукотин Ђоле, стар 18 година, умро 28. дец. 1916. год. гроб





бр. ......713

17. Ђоровић Зола, стар 18 година, умро 28. дец. 1916. год. гроб бр.

......................968

(Овде као да се ради о једној те истој личности, међутим бр. гробова су

различити)

18. Кукаљ Станков Радош, стар 50 година, умро 10. априла 1917. гроб бр.

.1390-1388

19. Лабудовић Милошев Миро, ком.

Чете........................................................................

20. Лекић Лакић, стар 28 година, умро 30. јула 1917. год. гроб

бр..........................165

21. Лекић Максимов Милош, стар 28 година, умро 30. јула 1917. год. гроб

бр. ...1645

22. Лекић Вучићев

Пејко.....................................................................................................

23. Маслар Делетин

Антоније...........................................................................................

24. Маслар Милутинов

Ђукан...........................................................................................

25. Маслар Николин Вуко, стар 20 година, умро 5. маја 1917. год. гроб бр.

.........1489

26. Маслар Никин Миро, стар 50 година, умро 11. дец. 1916. год. гроб

бр.............926

27. Маслар Минин

Мило....................................................................................................

28. Маслар Вељов

Радун....................................................................................................

29. Маслар Вукадинов

Новак.............................................................................................

30. Матовић Арсов Мијаиле или Михаило, стар 22 год. умро 10.јуна

1918. гроб бр.

2041

31. Матовић Антонијев

Иван.............................................................................................

32. Пантовић Вуксанов

Панто............................................................................................

33. Радевић Новаков Зарија, стар60 година, умро 7. феб. 1917. год. гроб

бр. ......1060

34. Радуловић Милојко, стар 52 године, умро 7. окт. 1916. год. гроб

бр..................949

35. Спалевић Новов Вучина (негде пише Ново), стар15 год. умро 4.1.1917.

гроб бр. 985

36. Спалевић Илијин

Ото.....................................................................................

37.Спалевић Перишин

Гавро............................................................................................

39.Спалевић Жујов

Перко.................................................................................................



40.Спалевић Стефанов Богосав, стар 51 годину, умро 1.12.1916. год. гроб

бр.910-911

41.Спалевић Вукашинов

Јован..............................................................................

42.Томовић Миљанов Констадин, стар 65 година, умро 6. јан.1917. год.

гроб бр. 999

Капитулацијом војске у Црној Гори није капитулирао народ. Да би

избегли масовну интернацију, људи су бежали из својих села и затварали се у

колибе, пећине, организовали се у комитске и четничке чете у планинама.

Комите и четници непрестано нападају непријатеља наносећи му озбиљне

губитке и сејући страх у њиховим редовима као и код њихових домаћих

помагача. Комите су се немилосрдно обрачунавали са таквим људима, који су

свом породу оставили веома ружан печат, оставши неизбрисан све до

данашњих дана (швапски жбири). Комити у Шекулару били су веома бројни и

организовани. Тесно су сарађивали са комитима поручника Бошка

Ђуричанина, најистакнутијег комитског вође на горњем току Лима.

Дејствовали су не само у Шекулару него и шире, у Полимљу, Велици па чак су

залазили и у Бихорски крај. Познате комите су Милисав Лекић, војвода

комитски1.-старешина шекуларских комита, Рмуш Шћепо, Анто и Милисав,

Јанко Спалевић, Божина Делетић, Раденко Лекић, Лекић Јеврем и Вукота,

Раденко Балевић, Кењић Радосав, Кењић Новица, Маслар Милун, Маслар

Милан, Маслар Вуксан и Маслар Мијаиле. На Ржаној су ухваћени и стрељани

Миленко Алексић, Симон Бракочевић и Јеро Рмуш. У свим селима Шекулара

били су организовани комити и нису падали у ропство. Сматра се да их је

било више од стотине.

Комити из Шекулара. Седе, слева, Маслари: Мило, Анто, Мијаиле и Сретко. Стоје, слева,

Маслари:

Вучета, Вуксан, Милан-Мане и Вукота Лекић.

Шекуларски комити Вукашин и Милисав Лекић- војвода

комитски

Највише успеха комите су оствариле у Полимљу и у Шекулару.

«Устаници су уз помоћ комита из Шекулара 1. октобра 1918. године у

Беранама разоружали 1.000 непријатељских војника»*. Комите су 13. октобра

у Горњим Лугама под командом Бошка Ђуричанина заробили и разоружали

цео један батаљон од око 800 војника, а потом у Андријевици је заробљено

700 војника.** Разоружане су и све жандармеријске станице, тако да је Горње

Полимље било ослобођено, а око 3.000 војника заробљеника пуштено је на

слободу. У Горњем Полимљу број добровољаца стално је растао, па се

приступило формирању батаљона устаничке војске у који су ушли и борци из

Шекуларског батаљона, команда је поверена старом војводи Лакићу

Војводићу. Тако је формирана Васојевићка бригада са пет батаљона. То је била






добровољачка јединица, са више од 2.000 бораца. Устаницима су се

придружили и браћа Влаховић и Јован Радовић са својим четницима, који су

четовали по Србији.

У време док су полимски устаници ослобађали своју територију од

аустроугарских окупатора, српске трупе одређене да ослободе Црну Гору

журиле су према циљу.

Ослобођењем Полимља у тим крајевима развила се жива активност за

уједињење са Србијом.

''Бивши министар Милосав Раичевић је још 10. октобра 1918. године сам

преузео дужност окружног начелника у Беранама и сазвао збор на којем је

народ изгласао присаједињење Доњих Васојевића Србији и писмену одлуку о

томе послао, по учитељу Томи Јоксимовићу, команданту српске 2. армије

Степи Степановићу. Агитација о уједињењу Црне Горе са Србијом добила је

24. октобра своју пуну потврду на великом народном збору у Андријевици на

којем се Васојевићки народ изјаснио за проглашење уједињења Црне Горе и

Србије».*** Напомињем да у овим активностима није само учествовао, и

одлуке доносио васојевићки народ, но и народ Шекулара и Велике, јер они не

припадају ни племену ни територији племена Васојевића, већ у ширем смислу

припадају територији Горњег Полимља.

Централни извршни одбор прешао је из Андријевице у Беране, где

доноси одлуку о расписивању избора за Велику скупштину у Црној Гори. По

капетанијама су изабрани повереници 17. новембра. Шекуларску капетанију

представљали су: Саво Спасојевић, секретар министарства спољних послова

и Радоје Николић, геометар. За капетанију Величку: Новица Поповић, учитељ

и Љубомир Вуксановић, адвокат. Они су се састали са осталим повереницима

из Црне Горе 26. новембра у Подгорици, где је Велика народна скупштина

донела одлуку о уједињењу Црне Горе и Србије. Тиме су створени услови за

проглашење југословенске заједнице Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца 1.

децембра 1918.године.

Уједињење Црне Горе и Србије омогућило је свестрани развитак, пре

свега на привредном, културном, а онда и на свим осталим пољима.

Уједињењу је много допринео осећај блискости и једнородности ова два

народа, јер се огроман број Црногораца осећао саставним делом истог стабла.

Треба подсетити да су се Његош, па и сам краљ Никола, осећали Србима и

били Срби, и да су кроз најлепше стихове изражавали своју љубав Српству и

великанима српске историје, сматрајући их и својим великанима. Црногорци

су се у великом броју, услед економских и других разлога селили у Србију и

тамо примани ништа мање него као браћа. Овоме треба да додамо и да су

многи владари били пореклом из Зете (Немања), Карађорђе из Полимља итд.

Много интелектуалаца је добило академска звања управо на високошколским

установама у Србији. Било је природно да се браћа уједине и саграде јаку

заједничку кућу на овом неуралгичном балканском простору, како би се могли

лакше бранити од разних лешинара и непријатеља и успешније изграђивати

своју будућност.

Али, нису сви били одушевљени уједињењем и одласком краља Николе у

Француску у град Лион. (Французима је то било сумњиво па су му одредили

град Бордо, а касније у Неји крај Париза). Савезници су према краљу Николи

заузели хладан став. Влада Лазара Мијушковића се нашла у безизлазном




положају па је био принуђен да се повуче. За новог председника владе краљ

Никола је именовао дотадашњег министра финансија Андрију Радовића. Овај

потез Краљ је повукао из политичких разлога, јер је Радовић сматран вођом

Народне странке, ''Клубаша'', па је чак и више година провео у затвору, а

савезници су једино у њега имали поверења, јер није био компромитоваан у

догађајима око капитулације црногорске војске.

У новој влади испољавају се старе тежње ка уједињењу Црне Горе и

Србије. Радовићева влада је, наиме, поднела краљу програм у три тачке. У

другој тачки Програма се каже: «У спољној политици придржавати се

националних принципа радећи у братском јединству са Србијанском владом

и уклањајући сметње које стоје на путу споразума са Србијом». Програм владе

краљ Никола је одобрио.

Наредних месеци Радовић је наставио да припрема програм за

уједињење, па је 19. јула 1916. године краљу Николи поднео меморандум о

начину уједињења Црне Горе и Србије. У меморандуму се, такође, указује на

немогућност даљег опстанка Црне Горе, јер не би било услова за бржи

економски и културни развитак. Због тога влада апелује на краља Николу да

буде поборник ''једне јаке и компактне југословенске државе''. Радовић је у

меморандуму предложио да краљ Никола абдицира у корист регента

Александра, а да наследник потом буде најстарији син краља Николе Данило.

Краљ Никола је званично прихватио предлоге о уједињењу, чак је о томе

разговарао са представницима савезничких влада, па и српске, али је

одуговлачио да меморандум потпише. Због тога Радовић подноси оставку,

након чега долази до контаката председника владе Србије Николе Пашића и

њега. Постиже се договор о формирању Централног црногорског одбора за

народно уједињење на чијем челу је био Радовић.

''Потпуно солидаран са Крфском Декларацијом, а увјерен да изражава

жеље српског народа у Црној Гори, Црногорски одбор за Народно Уједињење

продужиће рад на уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца».

И нова влада је увидела да не постоје могућности за поновно

успостављање Црне Горе као самосталне државе. Због тога је у мају 1917.

године Мило Матановић са својим министрима поднео краљу Николи

предлог о уједињењу. У овом предлогу се, између ос-талог, каже:

“Status quo ante није више на Балкану могућ. Национална свијест је у

свима дјеловима нашега народа будна, експанзивна. Идеја уједињења постала

је вјера, религија маса. Ту вјеру створише кроз вјекове хиљаде мученика и

ријеке наше крви проливене на бојним пољима.

О способности и вјештини наших народних представника зависи хоће

ли се наши народни проблеми ријешити путем нормалним и легалним.

Сепаратизам било ма кога дијела нашега народа- као директно

антинационлна реакција-морао би довести до преврата, који би могао

брисати многе трагове прошлости...

Црна Гора нити може остати пасивни посматрач нити може ударити у

антинационални сепаратизам, и то баш данас, када се велико дјело народног

уједињења извршује..''

Краљ Никола није прихватио овакву оријентацију своје владе, па је и ова

влада поднела оставку. После ове оставке краљ Никола је за председника

владе именовао свог школског друга (који није био држављанин Црне Горе)



Бокеља Евгенија Поповића. Поповић је био почасни конзул у Риму. Владу је

образовао од чиновника у појединим министарствима.

Нова влада је ушла у жесток обрачун са Црногорским одбором за

народно уједињење, па је министар унутрашњих дела црногорске владе Нико

Хајдуковић покренуо кривични поступак против чланова одбора. Он је донео

решење да се код надлежног обласног суда, по обнављању Црне Горе, подигне

тужба за кривично дело велеиздаје против Андрије Радовића, Данила Гатала,

Јована Ђурашковића и Милоша Ивановића.

До оштрих подела и сукоба око уједињења дошло је и у Аустругарским

логорима у којима су били смештени црногорски официри и војници. (У

Мађарској су познати логори били: Болдогасон, Нађмеђер, Нежиред и Солнак).

Политичка активност у логорима почела је, практично, одмах по њиховом

оснивању. Главне теме биле су капитулација црногорске војске и окупација.

Дошло је до поларизације на присталице и противнике уједињења. До

најоштријих сукоба дошло је у Карлштајну. Од укупно 123 интернирца у овом

логору 62 су потписали телеграм краљу Николи поводом смрти његовог

сина Мирка- то се сматрало и као подршка краљу, док 61 није хтео да

потпише.

После овога, помирења између присталица краља Николе и присталица

уједињења у логорима није било. Аустриугарске власти су средином 1918.

године пустиле из логора присталице краља Николе, како би се у Црној Гори

супротставили тежњама ка уједињењу, пошто се рат ближио крају''.*

У логорима је било много више присталица него противника уједињења,

поготово у логору Болдогасон где је била већина црногорских официра. Међу

њима су били и официри из Шекулара. Официри из овог логора су на крају

рата упутили црногорском народу резолуцију која гласи: «Сакупљени на

другарском састанку дана 4. новембра 1918. године да међусобно измијењају

мисли, да један другом искажу своје болове и радости у овим великим данима

слободе и уједињења, -Црногорски официри у заробљеничком логору

Болдогасон са поносом сећају се својих гордих и славних предака, који су се

кроз вјекове борили за заједничку ствар и никада ничијој сили подлегли

нијесу.

Наше покољење, вјерно традицији својих предака, показало је у

безбројним бојевима три последња рата у мукама и патњама, које је наш народ

као дио Српског народа претрпио шта може да уради Србин Црногорац за

велике народне циљеве. Гладан, го, бос и ненаружан, неснабдјевен, голим

прсима и снажном десницом рушио је Скадарске бедеме, разбијао на

Гласинцу, страшну организовану непријатељску премоћ и сваки кланац, сваки

врх од Љеша до Ужица, од Брегалнице до Сарајева својом крвљу облио је.

У потоњим судбоносним тренуцима жртвовао је све. Признања српских

војсковођа најјаче сведоче јуначку заштиту њиховог тешког одступања. Када су

наступили тешки Божићни дани год.1915. када је стохиљадна војска ударила

на шаку у три рата измучених Срба у Црној Гори, уморених глађу и свим

невољама, које рат може наметнути једној сиромашној земљи, они су тада

вршили своју дужност

Лим, Тара, Мојковац, Граховска пећина, Вучји до и Троглав прогутали су

хиљаде несретника. Црногорац се очајно борио, са надом да ће до краја бити

поведен часним путем.-Али он је заведен! –Њега напуштају Врховне вође и




створивши му безизлазан положај, неки се склањају, а неки руке перу, а он...

Он бива предан на милост и немилост непријатељу, и настаде голгота српског

народа у Црној Гори.

Десетине хиљада његових синова бивају отјерани да нађу своје гробове

по Мађарској и Тиролским Урвинама, други да се никад не поврати као

богаљи на згариште својих домова и гробовима своје уморене нејачи, остатак

одбјеже у шуму и три године ту се борио и чекао да обнови свету борбу.

За све то једини кривци, једини творци капитулације јесу: Врховни

војнички и по-литичке вође нашега народа, а не народ и војска, који су до

краја са пожртвовањем вршили своју дужност према домовини, српству и

савезницима.

Ми као највјернији тумачи осећаја црногорске војске и народа, да би смо

отворена чела могли ући у велику заједницу Срба, Хрвата и Словенаца

обавезујемо се и заклињемо крвљу наших другова палих на безбројним

српским пољима части, заклињемо се сузама мајки самораница, сјенима и

завјетима наших предака, заклињемо се до сада неокаљаном чашћу

Црногорског оружја да га нећемо носити под том управом и да нећемо

мировати све дотле, док кривци народне катастрофе не претрпе заслужену

народну казну за атентат противу народне части

Остајући чврсто при горњој одлуци потписујемо се.»1.

Ову декларацију потписала су 263 официра. Став официра из

Болдогасона прихватили су и официри из осталих логора. При повратку у

Домовину црногорски официри су се састали у Сарајеву одакле су упутили

изјаву црногорском народу. Изјава је писана у духу резолуције из Болдогасона,

а у име 450 интернираних официра потписали су је: командири Јован Жижић,

Блажо Божовић, Ново Гилић, Јован Вуксановић и Спасоје Лазаревић, капетан

Мило Кењић и Љубо Новаковић и поручник Љубо Полексић.

До деоба је дошло и у окупираној Црној Гори. После масовног одвођења

у логоре официра и војника, неки су успели да побегну у шуме и формирају

комитске чете. Поред борбе против окупатора комите су имале и одређену

политичку активност. На свом збору у Добриловини 10. јула 1918. године

комите су усвојиле резолуцију у којој се, између осталог, каже:

''1. Да се продужи борба против окупатора до коначног истјеривања из

земље и ује-дињења Црне Горе и Србије под династијом Карађорђевића.

2. Да се не дозволи повратак краљу Николи и његовој породици у Црну

Гору.

3. Да се комитске групе појачају новим комитама и у датом моменту

дигне општи народни устанак у Црној Гори.

4. Да се спријечи свака даља пропаганда враћених интернираца за рачун

краља Николе.

5. Да се настоји свим средствима на придобијању интернираца за наш

покрет, а предо-чити им да облик државе и њеног уређења оставља се по

завршетку рата народу на опредељење.''

Само незнатан број црногорских комита изјаснио се против уједињења,

па су у неким крајевима Црне Горе комите наилазиле на отпор присталица

краља Николе.

Када су се Јадранске трупе, преко Скопља и Метохије, приближиле

Црној Гори, комите су у готово свим крајевима подигле народ на устанак.




Полимље је чак било ослобођено. За кратко време , уз помоћ Јадранских трупа,

окупатор је био истеран из Црне Горе.

Још док су се у неким градовима водиле борбе, почело је изјашњавање

народа за уједињење. Први збор одржан је у Андријевици, одакле је упућен

проглас црногорском народу:

''Метохија и обадвије Васојевићке нахије прихватиле се браћу

ослободиоце као своју дјецу, придружиле се њима, помогле им да ослободе

овај крај од непријатеља, примиле идеју општега нашега уједињења и већ

прогласиле уједињење Србије и Црне Горе.

Браћо Црногорци,

Позивамо вас као своје саотачаственике да прихватите идеју народног

уједињења као што су то већ учинили сви Срби, Хрвати и Словенци, и да

прокламујете уједињење Србије и Црне Горе као што смо то ми учинили и

тиме испунимо давнашњу српску жељу и завјетни сан наших предака.''**

Највећа политичка активност око избора осетила се на Цетињу. Већ у

припремама јасно су се раздвојила два табора – присталице и противници

уједињења. Приликом избора повереника за окружни скуп дошло је до

потпуне деобе: присталице уједињења имале су своје, а противници своје

кандидатске листе. Листе кандидата присталица уједињења била је на белом,

а противника на зеленом папиру. На основу ових листи су касније настали

називи «бјелаши» и «зеленаши». Присталица уједињења било је много

више.

За Велику Подгоричку скупштину из Шекуларске капетаније били су Саво

Спасојевић, секретар министарства спољних послова и Радоје Николић,

геометар.*

Одметнули се из Шекулара Гавро П. Јашовић, тежак из Шекулара, стар 22

године , раста средњег-развијеног, очију смеђих, лица дугог, косе смеђе,

бркова смеђих великих, носа великог, уста обичних, одметнутог 5. децембра

1919. године, одговара за дјело из члана 223 и 237. Кривичног Законика.

Вукота В. Лекић, тежак, стар 25 година, раста малог, очију зелених, лица

дугог, косе смеђе, бркова жутих-малих, носа правилног, уста обичних,

одметнутог 15. фебруара1921. године, одговара за кривично дјело из члана 155

и члана 223 Кривичног Законика.

Да се у року од двадесет (20) дана, од дана када овај позив изађе

оштампан у «Службеним новинама», пријаве најближој полицијској власти

или првостепеном Окружном суду, што ако у остављеном року не учине,

Начелство ће их на основу чл. 10 Закона о јавној безбједности огласити за

хајдуке и биће слободно сваком убити их, пошто у њиховој радњи стоји дјело

хајдуковања, горњим ријешењем утврђено.

У многим местима Црне Горе било је одметника, који су тежили да

изазову несигурност и страх код грађана. Међу њима највише је било

криминалаца који су једино ту могли да се сакрију. Они нису имали никакву

идеолошку припадност. Веома мали број таквих одметника, који су били

против уједињења, било је у Полимљу.

Број официра и војника у логорима црногорске војске у изгнанству

растао је све до краја 1920. године. Према Кордићу тај број је био 1.512

војника. Повратак ових људи у домовину био је много тежи него одлазак из

ње. За одлазак је било довољно да се пријаве италијанским властима у





Албанији, па да стигну до црногорских логора, или да имају нешто новца да

плате превоз од Медове до Бриндизија. У повратку их је, међутим, чекало

много препрека . Ваљало је, пре свега, наћи новац, а у логорима га готово

нико није имао, а потом избећи црногорске патроле и италијанске жандарме

који су трагали за њима. Морал војске је непрестано падао, тако да се о некој

организованој војсци у правом смислу речи не може говорити.

Тако се настављала бесмислена драма једног дела народа Црне Горе: док

су једни бежали из логора покушавајући да се домогну домовине, други су из

домовине бежали према Италији.1.

У процесима против одметника у Црној Гори смртне казне биле су прави

изузетак. Изрицане су, уствари, само оним одметницима чија дела нису имала

ничег заједничког са политичком борбом, а који су починили страшне

злочине. И док су чамили у тамницама , људи којима су они слепо веровали,

због којих су у многим обрачунима по црногорским врлетима убијали

дојучерашње суседе, рођаке, пријатеље, кумове, примали су високе пензије

или плате.

БОРБА ЗА КРАЉА И

ОТАЏБИНУ

СПОРАЗУМ

КОМУНИСТА И УСТАША О УНИШТЕЊУ СРПСТВА

«Свјесни тешкоће у борби, без обзира на подвојеност у погледима на

друштвени поредак, вођство Хрватског народног Усташког покрета и вођство

Комунистичке странке у Краљевини Југославији, овлашћено и споразумно са

свима Хрватима легалних и илегалних формација склапа слиједећи

С П О Р А З У М

1. Вођство Хрватског народног ослободилачког усташког покрета с једне

стране и вођство Комунистичке странке с друге стране, свесни су тежине свог

положаја, који долази од заједничког непријатеља: сваке Југословенске владе и

Српског народа, као носиоца српске хегемоније (надмоћности) и подржаваоца

свакога режима, који спутава, смета и тупи народ:

а) Код Хрватског народа да ће икада доћи час ослобођења испод српског

јарма.

б) Код Комунистичких маса да траже савезнике у рушењу постојећег

стања ма какве погледе тај савезник имао на поредак и форму по

постигнутом успеху.

2. Вођство Комунистичке странке свесно своје улоге признаје, да

комунизирање Балканског полуострва не може доћи док се не сломи кичма

Српства и православља, јер је познато да су то два фактора која су омела

продирање Османлија на запад и Аустрије на исток, споразумни су да

уништавањем свега што је српско и православно утире се терен за

комунизирање Југославије и Балканског полуострва.

Вођство Хрватског ослободилачког усташког покрета предосећа да ће без




промене постојећег стања Хрватски народ подлећи Југословенској лукавости и

српској хегемонији и нуди сарадњу свима поробљенима Југославије и

Комунистичкој странци посебно, да убрзају ток догађаја сретствима и

начелима према упуствима свога вођства.

3. Вођство усташког ослободилачког хрватског покрета обавезује се да ће

све штрајкачке демонстрације, манифестације и све разне изгреде, које изводе

комунистичке формације потпомагати и у њима учествовати.

Вођство Комунистичке партије, сматрајући Хрватски усташки покрет

јаким чиниоцем и помогачем у рушењу постојећег стања, обећава сваку

подршку и потпору у остварењу усташког идеала.

Вођство и једне и друге стране обавезује се да ће избегавати све свађе и

зађевице између једних и других: у натписима, личне и разговоре и т.д. У

случају демонстрација, револуција и ратова и једне и друге без приговора

потпомагати нарочито уништењем свега што је Српско и православно, како је

истакнуто у тачци 2 овога споразума.

4. У случају локалних неспоразума дужност је локалног вођства усташког

покрета и комунистичке странке да све сукобе одмах ликвидирају, а свака

формација о томе своје старије јединице обавијести. Нескладност начелне

нарави решава вођство Хрватског покрета и вођство Комунистичке партије.

Ц И Љ:

Југословенска Комунистичка странка, којој је Законом о заштити државе

од 1922. године онемогућена акција слободног кретања и рада, с једне стране,

и вођство Хрватског ослободилачког усташког покрета с друге стране,примају

на себе заједнички и споразумно дужност заједничке борбе и међусобно

помагање у сваком случају потребе до постигнутог циља: Распадање

Југословенске државе и свега што је српско и православно.

Сремска Митровица, јун-липањ, 1935 г.

За комунистичку странку, За усташки

ослободилачки покрет

Моша Пијаде с. р. новинар Др. Миле Будак с. р.

адвокат

До овог споразума довеле су многе одлуке Коминтерне и Комунистичке

партије.

1924. година: Одржан V конгрес Коминтерне. ''Захтијевамо издвајање

Хрватске, Словеније и Македоније из састава Краљевине Срба, Хрвата,

Словенаца''.

КПЈ донијела је резолуцију о националном питању, са сљедећом тезом:

Југославија је продукт свјетског империјализма, у којој се као владајућа нација

јавља српска, која угњетава све остале народе у Југославији». Значи, српска

нација, а не «српска буржоазија»! Тако говоре комунисти. Ова се теза

провлачи кроз наредни период комунистичке владавине, а што ће довести до

веома трагичних последица како за српски народ тако и за остале народе на

овим просторима.



1928. година: Четврти конгрес КПЈ позвао је радничку класу да

«свестрано помаже борбу раскомаданог и угњетаваног албанског народа за

независну и уједињену Албанију». Албански комунисти и албански народ

доследно су следили ове ставове КПЈ.

1932. година: У прогласу Централног комитета за помоћ усташком

устанку у Ли-ци стоји ово:

«Комунистичка партија се обраћа цијелом хрватском народу са позивом

да свим снагама помогне борбу усташа и да се у томе не ослања само на

усташке терористичке акције, него да се ослања на најшире масе хрватског

народа против великосрпских господских угњетача...Комунисти у крајевима

гдје је букнуо усташки покрет дужни су да се повежу са усташама, да у ту

акцију увлаче широке слојеве народа...да усташком покрету осигурају

руководећу улогу радника и сељака... да организују акције солидарности са

усташким покретом...»

1934. година: На четвртој конференцији комунисти су осудили

''окупацију Хрватске, Далмације, Словеније, Црне Горе, Македоније, Косова,

Босне и Херцеговине и Војводине од стране српских трупа». Овом не треба

никакав коментар. Зар тај проглас није и дан-данас актуелан?

Лист ''Пролетер'' објављује: ''Усташки покрет у хрватским крајевима''. У

том тексту пише: ''У посљедње вријеме почиње да се шири, особито у Лици и

Сјеверној Далмацији усташки покрет против српских окупаторских

власти...Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и

далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих

комуниста да тај покрет потпомогну, организују и предводе''.

1939.година: На основу уговора Рибентроп-Молотов комунисти су

послије 6. априла 1941. године (значи после бомбардовања Београда) масовно

ступили у службу Њемцима. Спроводећи тиме директиве Коминтерне,

односно советских комуниста, што није било ништа необично, јер су то они

доследно чинили.

Вековима је Балкан био важан геополитички, економски и стратегијски

фактор. Балкан су вериге које повезују Европу с Азијом. Југославија, главна

балканска држава, формирана је 1918. године на пепелу Турске и

Аустроугарске империје. Србија, иако исцрпљена у ослободилачким ратовима

1912-1913. и 1914-1918. г. Остала је главна стратегијска артерија у новој

југословенској држави, богата у природним ресурсима и храни као битног

елемента за развој народа. Кроз њу пролази главна саобраћајна артерија са

запада на исток.

Фашистичке силе, Немачка, Италија, и Јапан изазвале су Други светски

рат. Силама осовине, Немачкој и Италији, била је потребна Југославија. Прво

су дипломатски покушале да је уведу у своју сферу утицаја, или да је

неутралишу, па када им то није успело, онда су је напале.

Француска, Енглеска и Америка све до напада Немачке на Пољску 1939.

године, водиле су политику попуштања према силама Осовине уверене да ће

оне усмерити свој главни напад на СССР. Августа 1939. склопљен је пакт о

ненападању између Немачке и СССР, чиме је Хитлер одложио сукоб са СССР

а тежиште агресије пренео у Европу. Југословенска влада Цветковић-Мачек

склапа пакт 25.марта 1941. с Немачком, али 27. марта 1941. народ одбацује

пакт и Хитлер 6. априла 1941.напада Југославију, тј. Србију. Хитлер је



одлучио да уништи југославенску државу у немилосрдном жестоком походу;

разбеснело га је што се једна мала земља усудила да покаже своју независност,

посебно због тога што је сметала његовим плановима за напад на Русију. Тај је

Хитлеров поход, типично нацистички, добио име «Операција Казна», а

бомбардовање Београда је било њен почетак. Хитлер је побеснео. Мађарској и

Бугарској је обећао делове Србије, а Хрватима независну државу. Италијани ће

добити Црну Гору и Јадранску обалу. Последице операције ''Казна'' биле су

катастрфалне по српски народ. На улицама и под рушевинама лежало је мртво

више од 17.000 цивилних жртава. Те године почео је пут српске Голготе, да би

се завршио 1945. успостављањем комунистичке диктатуре, особито над

Србима, а и над другим народима Југославије. У том периоду више од милион

Срба је убијено.

Након бомбардовања, немачке, талијанске, мађарске и бугарске трупе

нападају и за две недеље потпуно сламају отпор српских снага, које су се

једине и супротставиле овој силној војној армади. Сламањем грчког отпора

читава Европа је била под фашистичком чизмом.

Због напада на Србију (Југославију) Хитлер је одложио операцију

»Barbarossa« против СССР-а до 22. јуна. Планирали су били да нападну Русију

средином маја, чим путеви буду суви да би се могло превозити њемачко тешко

наоружање. «Уместо да се Југославија мирно укључи у нови европски

поредак, нацисти су приморали Југославију да је третирају као непријатељску

земљу. Немци су победили Југословенску армију за 12 дана. Међутим, пуч од

27. марта коштао их је рата.»1

Брза капитулација југословенске војске сведочи не само да су Немци

били надмоћнији и у људстви и наоружању, већ и да је била саботажа и

велика унутрашња издаја земље ( од ''братских народа и народности'' па и

комуниста који су се слепо придржавали Коминтернине директиве, тј. Пакта о

ненападању Русије и Немачке, Рибентроп-Молотов). Угледни француски

историчар Edmond Paris описао је капитулацију Хрватске бановине овако:

Године 1941.10. априла др Влатко Мачек, потпредседник бивше

југословенске владе, представио је нови режим на следећи начин:

''Хрватски народе! Пуковник, вођа националног покрета у земљи, данас

је прогласио слободну и независну државу Храватску. Апелујем на цио

хрватски народ да се потчини новој влади. Апелујем на све чланове Хрватске

сељачке странке који држе владине положаје да искрено сарађују са новом

владом''.

Како Југославија није капитулирала до 16. априла, поступак

потпредседника био је чисто издајство. Овај апел, који је дошао од кукавице

министра, издајника, погодио је циљ. Многи Хрвати, заслепљени

шовинизмом, следили су доследно његове инструкције и ступили у службу

непријатеља''2.

И заиста историја се понавља само што ми Срби никада да се

опаметимо. Зар нас ово не подсећа на изјаву председника председништва

СФРЈ, када је изјавио у хрватском Сабору, господо, ја сам извршио задатак.

Југославије више нема! А после тога настаје пакао на простору Хрватске и

Босне и Херцеговине, опет се понавља 1941.

Aмерички историчар Л.С.Ставрианос коментарише: ''Мачек се повукао

из политике пошто је саветовао својим следбеницима да се покоравају





усташком режиму. Тако је Југославија постала пакао крви, агонија и

деструктивна мржња''.

Капетан Павле Мијушковић сведочи о хрватском понашању за време

овог кратког рата. Хрватски војници су одбијали да пуцају на немачке војнике

говорећи: ''Њемци нијесу наши непријатељи. Они су увијек били наши

пријатељи. Наши стварни непријатељи су Срби''.

У извештају опуномоћеног амбасадора Вермајера министру спољних

послова Рајха од 11. априла 1941, за време уласка немачких јединица у Загреб

стоји: ''Одушевљење је достигло кулминацију за време уласка немачких трупа

које су биле примљене као да се догодило неко чудо''. И заиста, жене и деца су

бацали цвеће, а одушевљена маса је клицала и повицима поздрављала

нацистичке војнике као ослободиоце.

Комадањем Југославије настали су тешки дани за њен народ, особито

српски. Једна од метода за успостављање апсолутне послушности на читавој

окупираној територији било је оснивање затвора, где је огромну већину

''непоћудних'' сужања, после свих страхота, глади и мучења, очекивала смрт.

Осим тога, на територији Павелићеве НДХ формирају се логори смрти и

затвори који су имали и додатну функцију: решавање питања Срба, Јевреја и

Рома. Тако је нпр. средином 1943, из разних логора доведено у Стару

Градишку 12.623 деце углавном српске националности, старости до 10 година.

Само у том логору убијено је око 75.000 људи, жена и деце. Од свих логора, не

само на територији читаве Југославије, био је најстрвичнији концентрациони

логор Јасеновац, који је по методама убијања надмашио многе нацистичке

логоре. У том логору је ликвидирано око 700.000 особа. Све у свему, са

територије НДХ (Хрватска, Босна и Херцеговина и Срем) у току рата у разним

логорима, бацањем у јаме и на друге начине побијених-ликвидирано је око

800.000 људи, од којих су 90% били Срби. Извршен је прави геноцид над

Србима, а затим над Јеврејима и Ромима. Циљ је био да се успостави

Хрватска као чиста етничка држава са једном религијом (римокатоличком) и

оствари «вјековни сан» Анте Старчевића и Јосипа Франка. Да би се

придобило, за овај монструозни злочин, муслиманско становништво Босне

усташе су прогласиле чистим Хрватима, одређујући му улогу страже на

Дрини.3 Ученици су у појединим злочинима надмашили своје учитеље.

Особито су се дивљачки односили према српској нејачи-деци, женама и

старцима,

Да би избегао потпуно уништење народ је бежао у шуме и врлети где су

га дочекивали ''спасиоци'' комунисти и Тито, исти онај Броз који се борио у

аустроугарској војсци у Првом светском рату, против Срба.

Каплар Јосип Броз је на Церу и Дрини био командир извиђачког

оделења, а у Колубарској бици командир извиђачког вода.4

У Павелићевој Хрватској рат за истребљење Срба, Јевреја и Цигана

(Рома) био је већ прокламован. Павелићев министар унутрашњих дела,

Андрија Артуковић, забранио је улаз у загребачке паркове, ресторане и

коришћење јавног саобраћаја ''псима, Србима, Јеврејима и Циганима''.

Варварски фанатизам вођен је масовним убијањима и интернирањима у

концентрационе логоре, што је изазвало масовно подизање устанка у Босни и

Херцеговини, у јуну 1941. године.

Јула 1941. године немачки генерал у свом извештају вишој команди





запажа: ''Српско расељавање извођено је брутално и дивљачки које може да

акумулира огромне количине експлозивног материјала где год Срби живе и

створиће у блиској будућности центар отпора које ће бити тешко

контролисати''.5. Немачки извештај од 19. новембра 1941. каже да

''Михаиловић има много више присталица него партизани, који су покушали

да остану на власти примењујући репресалије у Ужицу и Пожеги''.6. Такође,

њемачки генерал Pemgel свједочи да народ ''помаже четнике свим средствима,

а да партизани чине већином сеоски расипници и робијаши.'' 7.

Генерал Михаиловић је имао велику одговорност у веома компликованој

и сложеној ситуацији. Непријатељи су имали модерно наоружање, све што је

потребно за вођење рата, док Дражини герилци имали су доста оскудно

наоружање (о тенковима, авионима, тешкој артиљерији и др.није било ни

говора), помоћ савезника је била сомболична. Герилски рат је био могућ, али

не и веће војне операције. Па и у таквој ситуацији, многи градови, варошице,

села и комуникациони центри били су ослобођени, али их је немогуће било

задржати дуже у својим рукама. Михаиловић је био свестан војних потешкоћа.

Приоритет му је био да помогне бескућнике широм своје земље, којих је било

велики број, особито из Хрватске и Босне и Херцеговине. Подигла се

дивљачка хајка са свију страна против Срба. Због бруталне одмазде окупатора

за оружане нападе, Михаиловић је био приморан да обустави акције.

Albert Seitz, Американац који је био у мисији код Михаиловића, био је

близак са њим и коментарисао је одлуку четничког вође да смањи нападе као

последицу репресалија против цивилног становништва. ''Он је осећао да

мора, иако нија била стратегијска неминовност, да се уздржи од операција

које би изазвале велико проливање српске крви због немачких репресалија.

Михиловић треба да се уздржава док његови људи не добију потребно оружје

за извођење ратних операција да би објавио устанак целокупног народа када и

ако би савезници отпочели своју инвазију на Балкан или Западну Европу''2.

И остали притисци и потешкоће утицали су на Михаиловићеву одлуку да

смањи фронталне и герилске нападе. Партизани су нападали четнике из

позадине када су четници били ангажовани у борби противу Немаца, што је

стварало директну дуплу конфронтацију врло опасном. Окупатор је уништавао

жаришта отпора, све пљачкао а затим спаљивао. Претварали су скоро све у

прах и пепео. Обећана помоћ савезника пристизала је споро и у минималним

количинама. Пуковник Albert Seitz наводи Михаиловићево разочарење

исказано према британском официру:

''Нисам добио помоћ чак ни од моје владе у зиму 1941-1942. зато што

Британци нису дали на располагање своје авионе. Оптужујете ме да нећу да се

борим. Да ли је интелигентна борба довољна голим рукама? Нисте ми

пружили помоћ, јер кажете да се не борим. Кажем вам: борба мора бити

вредна жртава у крви мога народа. Ви већ дајете помоћ Титу који тежи победи

нада мном. Ја вам кажем: прво морам имати оружје да бих се успешно борио,

али бих могао рескирати све што ми је нужно имати када савезници буду

захтевали моју помоћ да на крају победимо Немце''.

Енглези су признавали и симболично помагали у Србији герилски

покрет Драже Михаиловића, а што нам сведочи и писање Басила Давидсона

енглеског обавештајца у С.О.Е: ''Черчил је позвао бригадира Кеблеа, који му је

уручио један подсетник. Као што се може видети из ФО 371/37579 у







Државном архиву код Кју Гарднеса, то није био јако алармантан документ; али

је био мудро састављен. У њему је речено да треба да наставимо да

подржавамо Михаиловића и четнике у Србији. Али се такође објашњавало да

у другим крајевима Југославије, особито у Словенији и Хрватској, постоје и

друге снаге отпора, које треба подржати''.3. Значи, тамо где су живели Срби,

Енглези су помагали и признавали четнички покрет отпора , а у Словенији и

Хрватској Титов партизански герилски покрет

Титова тзв. борба за ослобођење вођена је само тамо где су Срби живели,

јер је он знао да Немци за једног убијеног Немца убијају стотину Срба, а за

рањеног педесет. Тито се трудио да нестане што више Срба на српским

територијама. Броз није подигао устанак у својој Хрватској, нити је изводио

било какве герилске акције, саботаже на комуникацијама или било шта друго

што би могло да узнемири окупатора. Тито је углавном био мотивисан борбом

за преузимање власти, у чему су му Срби као целина били највећа препрека, а

не његови српски комунистички сеизи.

Михаиловићеви људи били су прогањани, хапшени, убијани и слати у

затворе и радне логоре. Немачки извештај, направљен 7. априла 1945. наводи

да је на Балкану 20.276 немачких официра и војника погинуло а 21.848

нестало. Само за време немачке операције ''Шварц'' против четника убијено је

или нестало 1.008 немачких војника.4. Према немачким и италијанским

документима, Дража Михиловић био је њихов непријатељ бр.један, па су

његову главу уценили на 100.000 марака у злату. Колико су активности

четника под вођством Драже Михаиловића забрињавале Немце, може се

видети из писма злогласног Химлера упућеног Милеру, главном шефу

Гестапоа у Србији: ''Основни успех у Србији и читавој југоисточној Европи

лежи у уништењу Михаиловића. Концентришите све снаге у проналажењу

Михаиловића и његових штабова и да се униште...Извештавајте ме седмично о

напредовању ове акције''

Давид Мартин рекао је да је Михаиловићев покрет био покрет отпора, не

колаборациони, као што су агенти Коминтерне прогласили у мају-јуну 1942.

године на Пансловенском конгресу одржаном у Москви. После одржаног

Конгреса оптужбе су биле оркестриране од свих Коминтерниних центара и

њихових симпатизера целог света. Коминтерна се плашила Михаиловићеве

популарности која се касније можда не би могла контролисати, зато је био

унапред жигосан као ''издајник'' и ''колаборационист''.

Доктор Веселин Ђуретић каже: ''Генерала Михаиловића покрет...никао је

против окупатора и против квислиншке организације''. Немци у свом

просуђивању јасно су препознали два различита антифашистичка покрета:

''један комунистички инспирисан од Москве, а други национални, четнички,

инспирисан из Лондона'' (цитат-Ђуретић).

Када је Тито придобијао западне савезнике на своју страну,

комунистичка пропаганда планирала је паклену идеју о Михаиловићевој

колаборацији са окупаторима земље.

Године 1942. Михаиловић је био присиљен да смањи фронтални отпор

против окупатора из следећих разлога:

''1.Комунистичка партија Југославије почела је бруталан, братоубилачки

класни рат, ометајући отпор против окупатора. Амерички научник, др Алекс

Драгнић, каже: ''Тито је признао да је партизански удар био први у грађанском





рату под наводном информацијом да су Михаиловићеве јединице намеравале

да га нападну следећег дана». КПЈ је инсценирала грађански рат у Србији, 7.

јула 1941. године, у селу Бела Црква. Жикица Јовановић-Шпанац, бивши

добровољац у Шпанском грађанском рату, био је први партизан који је

испалио метке ''на жандарме али не на Немце''. Према Paul Hehn, за Немце

српски жандарми су били ''неповерљиви, непоуздани или су се владали

потпуно пасивно''. КПЈ у Србији је зато почела класну борбу пре него је

почела борбу против окупатора. Михаиловић је радио управо обрнуто;

2.Тешке непријатељске репресалије, у људству, према Дедијеру

''Партизанске вође (такође) су аритметички калкулисали убиства као нацисти-

десет ''издајника'' (анти-комуниста) стрељало се за једног изгубљеног

партизана''.

3. У Независној држави Хрватској (НДХ) усташе су спроводиле геноцид

над Србима, Јеврејима и Циганима. Неки који су преживјели такве грозоте

успјели су да пребјегну у Србију. Они су створили огромне тешкоће за

Михаиловића, као и за Недића, јер их је требало хранити и одијевати у

времену када је Србија стењала под немачком окупаторском чизмом;

4. Савезничка помоћ Михаиловићу била је минимална. James Klugman,

члан комунистичке партије и агент Коминтерне у SOE1. Каиро, контролисао

је сву помоћ ( у људству и материјалу) што је улазило и излазило из

Југославије;

5. Недостатак у оружју, муницији и ефективна средства комуникације,

плус недостатак у храни, одјећи и обући за борце и избјеглице-отежавали су

Михаиловићу положај;

6. Михаиловић се морао супротстављати петорици страних окупатора на

Југо-словенском тлу;

7. Окупација Михаиловићу била је тајно оркестрирана Стаљином кроз

инострано министарство, Коминтерну и симпатизере у SOE и OSS. Противу

Михаиловића били су такође ватрени хрватски министри у југословенској

избјегличкој влади у Лондону и екстремисти с обје стране спектрума:

екстремна усташка десница и југословенске мањине као и екстремна љевица

комуниста, Титовог убјеђења. (Неки југословенски комунисти били су против

класног грађанског рата. На српској страни већина од њих је ликвидирана-

већина од стране комуниста).

C.L. Sulzberger каже: ''Југославија је била изрешетана петом колоном

покрета између Хрвата, Албанаца и њемачких Volksdentsch (фолксдојчери)

мањина. Дезертирања међу не-Србима била су многострука, а југословенска

војска била се распала прије него је била распоређена на фронту''.

Михаиловићев главни противник на југословенској сцени био је Ј. Б.

Тито, марксист са револуционарном праксом. Сваки марксистички покрет, бар

у принципу, укључујући и Титов, морао је водити класни рат између свога

народа. Заиста, и једно одступање од принципа, изузев из тактичких разлога,

значило би да марксистички покрет мора престати да функционише. Међутим,

Титов покрет био је камуфлиран као покрет отпора у циљу да обмане народ,

нарочито борце који су били спремни да се боре против окупатора као

патриоти, не као марксисти (изузев чланова КПЈ). Милован Ђилас, први

послије Тита у комунистричкој хијерархији, рекао је да је НОП био

националан по форми, али револуционаран по суштини. Званични




југословенски историчари и неки западни либерали бранили су (као што и

данас бране) апсурдност да је Титов НОП био патриотски, национални.

Међутим, 12. маја 1972. године Тито је лично изјавио: ''У ствари, Други

свјетски рат у Југославији био је грађански рат, мада партизани нијесу били

вољни да то признају, јер би то шкодило њиховој борби''. Тито је овом изјавом

доказао парадоксну политичку заблуду, чиме му је успјело да многе заведе за

''Голеш планину''. Без сумње, комунистичко вођство Југославије, изузев у

већини хрватског, није било ни почему национално. Млађи Југословени

данас, без обзира на њихове политичке погледе, траже истину. А истина руши

Титов мит који остаје као расперушана кокош.

КПЈ, с Титом као својим првим секретаром, наређивала је извршење

''друге фазе'' рево-луције. Овај и остали фактори помогли су партији да

преузме кормило југословенског брода:

1. Масовне ликвидације «народнох непријатеља» у Црној Гори и

Херцеговини касне 1941. и ране 1942. године. Ликвидације четника и

њихових породица, с једне стране, Титовим наређењима, с друге стране,

окупаторским егзекуцијама као репресалије против народа, потврдили су

H.Bailey (Deakin in Brutal Friendschip), Ђилас (Wartime), Дедијер (Нови прилози)

и други;

2. У бруталној егзекуцији ''друге фазе'' револуције која се такође називала

''црвени терор'' (др Бранко Петрановић), КПЈ је намјеравала да ликвидира ''све

агенте'' и присталице ''британског империјализма и америчког капитализма'' ;

3. Коминтерна преко својих агената и симпатизера у СОЕ, нарочито у

Каиру, и преко чланова британске мисије код Тита (Brgadier Maklean i Мajor

Farish i Major Weigh of the OSS), који су успјели да наговоре британску владу да

напусти Михаиловића и помаже КПЈ на челу са Титом;

4. Нетачне информације савезничких мисија код Тита са њиховим

респективним владама имале су огромни утицај на будућу политичку судбину

југословенског народа. Черчилово лично мијешање у југословенске послове

довело је до огромних грешака и његових личних заблуда које су доказане онда

кад је било касно. Титове праве намјере увидјели су интернационални лидери,

када је трагична судбина југословенског народа већ била запечаћена;

5. У Лондону хрватски министри ширили су клеветничку пропаганду

против својих српских колега, а нарочито против Михаиловића, за њихову

''хегемонистичку политику'', у циљу да сакрију усташки геноцид и да држе

свјетско истраживање што даље од фокуса усташког варварства. Илија Јукић,

Хрват, рекао је: Крњевић ''сматра својом дужношћу да се наставља српско-

хрватско трвење у влади''. Јукић је такође навео што је рекао Шутај, министар

финансија у избјегличкој влади: ''Нећу радити за рестаурацију Југославије. Ја

сам овдје да то саботирам''. Хрватски министри су намјеравали да кроз

српско-хрватске препирке обесхрабре британску владу у погледу даљег

промишљања о рестаурацији југословенске државе;

6. Такође, хрватски клеро-фашисти ојачали су усташтво у НДХ. Послије

италијанске капитулације, нарочито су ојачали партизански редови са

усташама, да би касније избјегли казне за почињене злочине које су извршили

у својој неофашистичкој и нацистичкој Хрватској;

7. Комунистичке вође, супротно Михаиловићу, није бринуло да умање

непријатељске репресалије против свога народа. Напротив, њима су биле



добродошле такве репресалије на српском геополитичком простору, у намјери

да истријебе своје политичке противнике. Мислили су једино да заштите

животе чланова Партије за касније преузимање власти. Дана 23. октобра 1941.

године, Sharles de Gaulle(Шарл Де Гол), (like general Eisenhower a month before the

Allied Lending on French soil), упозорио је француски народ да не излаже себе

репресалијама од њемачког непријатеља. За Михаиловића вођење рачуна о

таквом савјету није била колаборација, већ здраво и логично расуђивање и

сажаљење за животе невиних жртава;

8. Тито је одржавао тајне везе с Њемцима у ''независној'' Хрватској преко

Хебранга (познат код окупатора под именом конспиратора '' Иван Јуришић''),

Велебита, Ханс От-а и других;

9. Совјетски тактички маневри да продубе личне интересе у Југославији

били су узети олако и није то могао разумјети Запад ( Британски

представници, изузев Коминтерниних агената), па ни рзумјети узроке

југословенског грађанског рата који је био заснован на идеолошким

супротностима. Совјети су вјешто чекали да британски «плутократи» обаве за

њих посао, наиме да елиминишу западне присталице у Југославији.

Професор Роберт Ј. Кернер каже: ''Отворени сукоб избио је између

четничких снага генерала Михаиловића који је водио покрет отпора од 6.

априла 1941. г. и партизанских снага под вођством маршала Тита. Почеле су

разлике између двије групе у вођству и тактици, базирано на конфликту

социјалне, економске и политичке природе''.

На несрећу, западне владе савезника, као експерти у марксизму, нијесу

интуитивно примијетили опасност и несвјесно су помогли комунисте да

добију класни рат у Југославији. Тито је зграбио власт под плаштом

патриотског покрета. Његове присталице- преговарале су са Њемцима 1943.

Потврдили су то када су изјавили ''да су се борили противу Њемаца једино

када су морали у-самоодбрани».

За комунисте Михаиловић и његови људи били су непријатељ бр.1-

упркос Титовим прокламацијама да се залаже за национално ослобођење и

социјалну правду. Михаиловић је ишао са својим народом, дијелио заједно и

њихова страдања и водио их у борбу против тираније. Он је био оличење

српског идеала-хероизма и личног пожртвовања. Гусле ће га уздићи и

величати као што су Марка, Милоша и Карађорђа, поета ће га глорификовати

као бесмртника, историја ће се учити на његовом примјеру људског

достојанства и пожртвовања; народ ће, га прослављати и носити у својим

срцима, зато што је радио оно што је његов народ желио. Први њихов задатак

је био да ослободе земљу од страних завојевача, онда да влада буде изабрана

слободним, демократским изборима. То је био Михаиловић. А Тито?''1.

Др Фуш, на његовом суђењу после рата, у својству шефа Гестапоа

одговорио је на питање комунистичког јавног тужиоца: ''Гестапо, којег сам ја

лично водио за време рата није одржавао никаквог контакта са

Михаиловићем. Напротив, ми смо увек сматрали Михаиловића за

непријатеља број један немачког народа: Зато су чланови Михаиловићевог

покрета били прогањани без милости од Гестапоа. Немци су били сложни у

мишљењу да је национални покрет у Србији под Михаиловићевом командом

представљао највећу опасност за безбедност немачких трупа на Балкану.

Најзад, тај је покрет дао највише потешкоћа Немцима и који...''( др Фушу није




било дозвољено да заврши реченицу). На суђењу немачком министру за

економију Србије у Београду, тужилац Милош Минић похвалио се да

''немачки Рајх није могао да извезе храну из Србије због партизанских

саботажа и операција партизана у Србији''. Министар Neuhasen је на то

узвратио: ''Ми нисмо осећали ма какву присутност партизана или комуниста у

Србији. Ако су наша складишта била стално нападана, пљачкана и

уништавана, то је било дело Михаиловићевих људи. Они су били ти који су

ометали прилаз у села и складиштима хране и тако осујетили немачки извоз из

Србије, а ни у ком случају партизани».

Антони Идн 24. септембра 1942. године, тада секретар британског

министарства спољних послова, изјавио је: ''Регуларне Југословенске снаге

под командом галантног ратника Михаиловића се боре против непријатеља на

својој територији. Она има велику војну важност. Сада је веома важно, када је

непријатељ под притиском за ангажовањем свих дивизија на руском фронту

или у Египту, тако је прикован у борбама и обавезан да их држи у

Југославији''.

На сличан начин су сепаратисти на Цетињу, као Хрвати у Загребу,

дочекали италијанску војску, која је покушавала да формира марионетску

сепаратистичку владу. ''У почетку (Италијани) изгледали су мирни и благи,

пролазе неосјетно. Војници су се понашали безазлено са зебњом као да смо

ми, а не они, били окупатори. Покушали су да све избјегну да не би

повриједили нашу осјетљивост'', коментарисаће новинар долазак италијанских

војника.1

Италијани су почели окупацију рушењем споменика на Цетињу

омладини палој на Бадње вече 1918. Овај споменик открио је председник

Велике Народне Скупштине у Подгорици г. С. Церовић овим речима: ''У име

Велике Народне Скупштине, као њен предсједник откривам данас овај

споменик борцима, палим за слободу и јединство народа и државе, и предајем

га народу и омладини у свети аманет: да се млади нараштаји васпитавају

примјерима борбе, љубави и пожртвовања за срећу и благостање свог

витешког народа и своје велике и уједињене отаџбине. Предајем споменик

славном Цетињу као национални украс и као успомену на славну прошлост и

борбу српског рода. Храбрим борцима вјечита слава и хвала!''

У име Кр. Владе говирио је Г. Џаковић:

''Сматрам за особиту част што ми је пало у дио, да у име Краљевске

владе, као њен представник могу поздравити откривање овог значајног

споменика херојима, који узидаше своје јуначке кости у темеље наше велике,

уједињене Домовине.

Судбини је угодно било да на дограђену зграду, коју наши велики

неимари мачем и крвљу градише и изградише за 500 година, пане и још која

жртва као вјесник доврше-ња великог народног дјела. И пред сјенима

Ловћенског Генија, бесмртног Српског и Југословенског месије Владике Рада,

и наши хероји, на чијим се гробовима диже овај знак признања, свјесно,

мушки, достојни својих предака, положише своје животе као последњу жртву

мајци Домовини.

Потомци ''заточника мријет навикнутих'', ношени великом мишљу својих

предака, који уписаше најдивније странице у историју српскога народа на

крвавим пољанама Царева Лаза и Чева, Круса и Мартинића, Каруча, Трњина




и Граховца, Подгорице и Никшића, Бара и Острога, славног Вучјег Дола и

Фундине, Скадра и Брегалнице, Грахова и Романије, који светише и осветише

јуначко Косово,-задојени великом ослободилачком мишљу не устезаше се да

положе своје јуначке главе као последњу жртву велике будућности Уједињене

нације.

Нека се поколења диве и уче њиховим примјером прегалаштву и

пожртвова-ности за општенародну зграду, која се Домовином зове.

Нека бијела мраморна пирамида са ловоровом гранчицом буде знак

братског измирења, последњи камен дограђене заједничке куће, и јуначки

споменик оних, који овдје почивају, и свих знаних и незнаних хероја, који

својима костима изградише уједињену Домовину нашу.

Нека ово буде споменик последњих напора, завршетак крваве али славне

прошлости, а праг за улазак у свијетлу будућност велике наше нације.

Слава и част овим и свим другим свијетлим жртвама слободе и

јединства!'' Тако су говорили и творили тада. А данас?!

Већина Црногораца третирала је Италијане као окупаторе, без обзира на

њихово благо поступање. Таква осећања мотивисао је општи устанак у Црној

Гори 13. јула 1941. године, први свеопшти устанак народа у поробљеној

Европи против Окупатора.

Када су Срби Црне Горе устали против окупатора- Италијана, јула 1941.

године, онда је и пуковник Дража Михаиловић (12. маја 1941.) подигао

заставу отпора против Немаца на Равној гори у Србији. Њихове акције

пружиле су олакшице Западу инспиришући друге покрете отпора у покореној

Европи. У исто време, не може се заборавити да су међусобни рат и

револуција били велика трагедија српског народа. Само неколико села и

заселака је избегло неописиве ужасе.

Стаљин је преко Коминтерне наредио европским комунистичким

партијама да обуставе антифашистичку пропаганду, али да воде ''пропагандни

рат против англо-француског империјализма''. То је изазавало конфузију и

збунило већину комунистичких партија у Европи. Морали су узети позиције

да су Француска и Британија агресори, док Немачка жели мир.1.

Због тога ни југословенски комунисти нису нападали немачку армију

нити изводили било какве саботаже против ње, како су то касније

приказивали да су они инспиратори отпора у Југославији.

Југословенски комунисти су у пропаганди надмашили и самог Гебелса.

Фабриковали су лажи о успесима Црвене армије, колико је заробила или

уништила немачке војне опреме, укључујући авионе, тенкове и тешку

артиљерију. Истина је била другачија. Тих ужасних дана, Радио-Лондон је

јављао о дубоком продору немачких јединица у совјетску територију и о

великим губицима Црвене армије.

''Сличан случај пропаганде догодио се у селу Лубнице у Васојевићима.

Комунисти су наводно инсталирали пошиљно-пријемну радио-станицу и

онда интонирали глас свемогућег Стаљина из Москве. Сваку вече ''друг

Стаљин'' је апеловао поименично на угледне сељаке, позивајући их да приђу

НОФ. Међутим Стаљин се налазио у сусједној соби (кућа Ојданић Павла),

употребљавао микрофон окачен о ''радио'' говорник. Он је говорио јаким

гласом, понављајући два пута: ''Говори Москва'', на почетку сваке емисије.

Послије новости, политички комесар их је прокометарисао. Сељаци су се




враћали својим кућама вјерујући да су стварно слушали Стаљина из Москве и

ласкала им је директна комуникација са Стаљином. Тако 24. јануара 1942.

године Ђуришићеви четници напали су Лубнице одакле су комунисти

одступили у паничном бјекству. Нијесу имали времена ни да искључе своју

''радио станицу''. Најзад се народ убедио да је преварен''.1.

Комунистичка герила примењивала је тактику: пресвлачећи се у

четничку одећу, нападни и повлачи се да би руководство имало што мање

губитака. Тито је вешто одржавао равнотежу између Коминтерне и КПЈ. Тиме

је постизао два циља: да Немци оптуже четнике за тероризам и да је четнички

покрет крив за одмазде које су Немци спроводили против српског народа за

једног Немца 100 Срба, а за рањеног 50. Такав најмонструознији случај у

Европи, десио се у Крагујевцу где је стрељано око 7.000 житеља Крагујевца,

међу којима је било 300 ђака и професора крагујевачке Гиманазије. Комунисти

су извршили деверзију на воз који је превозио жене, децу и старије особе на

грчко море на опоравак. Прича се да су тела летела стотине метара около. То је

згрануло нацисте, чак ни они нису веровали да се то може десити са

немоћним особама. Узели су таоце тражећи да се починиоци предају, а да

таоце пусте, међутим ''храбри'' комунисти су побегли у шуму. Епилог је познат.

Тито је послао поруку Коминтерни: ''У случају напада фашистичких снага

на Совјетски Савез (ми) намеравамо да организујемо устанак''.2. Јуна 1942.

године када је већ Хитлер напао Совјете, Коминтерна је тек тада наредила

устанак у циљу ''да тиме помаже и олакша борбу совјетском народу''3.. Пеко

Дапчевић у књизи ''Како смо водили рат'' на неколико места понавља да је

Тито директно наређивао: ''да избјегавају фронталне нападе на окупатора ...

сукобе са окупатором треба избјегавати док се потпуно не организујемо и

обезбиједимо нашу позадину од противника''.

ПК за Црну Гору, у прогласу који је издат пре напада Немачке на

Совјетски Савез, наглашава да се «једино треба борити за уништење

капиталистичког система и успостављање совјетског модела власти...Ми

позивамо (чланови Покрајинског комитета) под заставом Маркса, Енгелса,

Лењина и Стаљина да следи пут Совјетског Савеза. Једино совјетске власти и

социјализам могу елиминисати незапосленост и глад заувијек и остварити

братство и јединство, окончати експлоатацију човјека, очувати мир и

успоставити срећан живот за сво човјечанство».

После 22. јуна 1941, када је Немачка напала Совјетски Савез, совјетска

политика је преко ноћи промењена.Совјети су апеловали за ангажовање

гериле, како би се умањио притисак на Источни фронт. Коминтерна је је

позвала све комунистичке партије света да се мобилишу и боре против

фашистичког агресора прије него би се изводили циљеви социјалне

револуције. Коминтерна је дала инструкције Титу да су на првом месту

интереси- совјетски интереси. За југословенске комунисте, њемачки напад на

Југославију био је мање значајан него што је био нацистички напад на мајку

Русију. Југословенско комунистичко руководство морало је да промени

мишљење о рату (према Дедијеру, пре рата комунисти су били и против

делимичне мобилизације југословенске војске, веровали су у пакт о

ненападању између Немачке и Совјетског Савеза потписаног 23. августа 1939).

Упркос челичној дисциплини, Комунистичка партија није била

монолитна, ни раније ни за време рата. О томе нам говоре подаци, само






колико је Тито преко Коминтерне ликвидирао секретара КПЈ. Неки комунисти

из разних разлога нису следили директиве партије. Неки од њих једино су

фаворизовали Коминтернине позиције-вођење герилског рата и не изводити

социјалну револуцију у то време.

Унутрашња политика југословенских комуниста кретала се од крајње

левице у Црној Гори до крајње деснице у Хрватској, где је Андрија Хебранг,

секретар Центрлног комитета Комунистичке партије Хрватске, активно

сарађивао са усташама и Немцима.

Оба покрета, Михаиловићев и Титов, били су антифашистички, оба су

били русофили и пансловенски оријентисани.

На догађаје у Југославији имао је велики утицај Стаљинов говор одржан

у новембру 1941. године, у коме се наглашава да ће се рат завршити за две

недеље или најкасније за неколико месеци. Када су Титови комунисти чули за

тај говор видели су шансу да се ликвидирају присталице капитализма. Рат,

према комунистичком концепту, био је ''конфликт пре свега, између

капиталистичког и социјалистичког света, односно система; класни прорачун

потрошње и идеолошких односа према стварности. Зато, пре појаве герилске

фазе инициране из Москве, од краја јуна до почетка јула означава офанзиву''.1.

То ће рећи да после колапса фашизма, почиње фаза социјалне револуције.

Стаљинов говор је био кључ догматских марксистичких идеолога да отворе

врата кланица, почевши са ''другом фазом'' револуције. Као резултат тога Црна

Гора и Херцеговина биле су окупане крвљу угледних патриота, побијених не

зато што су били кривци, већ зато што су били угледни и утицајни. А ево како

пише један од комунистичких вођа Ђоко Пајковић у Ратним сјећањима:

''Наши другови су прешли на другу етапу борбе, на борбу за пролетерску

револуцију. Они то, истина, нису учинили отворено него прикривено на један

дволичан начин (Извештај М. Ђиласа Врховном штабу). Врховни штаб НОПО и ДВЈ

у писменој инструкцији даје Главном штабу конкретнија упутства у борби

против четника на сљедећи начин: ''Ви морате прибјећи и репресалијама

против четника. Морате палити извјесне куће окорелих зликоваца и

разбојника а обавезно све куће четниких вођа и коловођа. Док не ликвидирате

четнике борбу с Талијанима избјегавати, а примити је само онда кад је не

можете избјећи или кад сте сигурни да ћете доћи до плијена у оружју и

материјалу''...Поменута ситуација имала је битан утицај на ПК и Главни штаб

у давању погрешне политичке процјене, да се физичким уништавањем

појединаца може ограничити и потпуно онемогућити непријатељска

активност и да се на тај начин унутрашњи непријатељи могу потпуно

побиједити.

На темељу ове процјене извршена је потпуна преоријентација у борби

комуниста и партизана, тако да су ови задаци избили у први план њиховог

дјеловања...

Према томе, грађански, или како се тада говорило братоубилачки, рат у

Црној Гори и Боки није се могао избјећи...Самим тим, појединачно

оцјењивање кажњених, односно убијених, непријатеља (читај бораца за Краља и

отаџбину-четника, прим. Б.Ш.) са становишта-да ли су имали мање или веће

кривице, да ли су ''правилно'' или ''неправилно'' осуђени, сматрамо

беспредметним и некорисним...

Међутим, ова застрањивања у политици организације КПЈ на подручју




Црне Горе и Боке, под лијевим револуционарним паролама о ''новој етапи''

борбе, често су, стварно и практично, давале подршку четничкој пропаганди

која је тврдила да је за комунисте главно и основно питање борба за власт, а

не ослобођење земље. Она су даље, објективно политички, погодовала

четницима, јер су проширивањем борбе комуниста против колебљиваца и

неутралаца давале основа да се они означе и окриве као изазивачи грађанског

рата, и на тај начин олакшало остваривање њихових војно-политичких

успјеха...

То је изазвало збуњеност и заплашеност становништва опасношћу скорог

избијања грађанског рата и велика политичка превирања у масама народа.

Ово утолико више што у то вријеме сарадња прочетничких елемената са

окупатором још није била јавна. Разумљиво је онда што је у тако погрешним

војно-политичким условима, крајем 1941. и почетком 1942. године, број људи

који су долазили под најтежу оцјену и осуду наведених партијских ставова био

доста велики и што се он из дана у дан све више повећавао. Насталу ситуацију

компликовала је и чињеница што су се најважнији идејно-политички

организатори издаје, уплашени борбом комуниста, убрзо склонили у

окупаторске гарнизоне и прве четничке јединице.

У таквим општим условима, војно-политичко руководство за Црну Гору

и Боку упорно инсистира на остварењу што већих квантитативних резултата у

борби против домаћих непријатеља. У том смислу Главни штаб НОПО за

Црну Гору и Боку, у својим саопштењима, у врло конкретном виду објављује

податке о постигнутим успјесима у физичком уништавању непријатеља по

појединим подручјима. Кад се све то има у виду, онда је сасвим јасно до

каквих је, и коликих, грешака у спровођењу предњих ставова

долазило...Кажњавање појединаца , само зато да би се спровела директива и

остварили задовољавајући квантитативни резултати у тој борби каквих смо

примјера имали почетком 1942. године, напротив, за КПЈ и НОБ, било је

политички неповољно и штетно...

Начин доношења одлука о кажњавању појединаца-као противника НОБ,

и пракса њиховог извршавања, а посебно однос према посмртним остацима

убијених, били су у суштини противуречни са моралом, традицијом и

обичајима становништва. Све је то, у доста случајева, изазвало велико

неразумијевање, нерасположење и незадовољство у широким народним

масама па и код самих припадника НОП. Иако су све одлуке о кажњавању

појединаца доносила партијска, а прије свега мјесна партијска руководства, а

понекад и партијске ћелије, оне су доношене на ужим, затвореним

састанцима. Због тога, оне су, све до њиховог извршења, за јавност остајале

тајна прекривена велом непробојне партијске конспирације...Посебно

неповољно реаговање становништва изазвала је пракса необичног и

игнорантског односа партизана према посмртним остацима кажњених,

односно убијених, који су,било гдје, и било како закопавани и уклањани на

разне начине. У Колашину су посмртни остаци стријељаних од стране

партизана сахрањивани на посебном простору. Из мржње и презира према

издаји и четништву, партизани су ово мјесто назвали ''пасјим гробљем''.

Све надмоћнији притисак удружених снага непријатеља на партизане,

који су због тога били присиљени на повлачење, и све већи полет четничке

организације на читавом простору Црне Горе и Боке, изазвао је збуњеност,



нервозу и замрачивање перспективе код великог броја руководећих кадрова у

саставу војно-политичког руководства за Црну Гору и Боку, па и шире. То је

условило даље, још екстремније, спровођење политике преласка на ''нову

етапу''...Као израз тога, почетком априла 1942. године, по одлуци ОК КПЈ

Колашин, сакупљени су сви чланови породица одбјеглих четника из

Колашинских Поља, тј.њих неколико стотина и без игдје ичега, под стражом,

спроведени у Колашин и предати четницима. Четници су протјераном

становништву приредили велики и свечани дочек у Колашину. У говорима

које су овом приликом одржали, они су посебно истицали партизанску

суровост, нетрпељивост и непријатељство према недужном становништву, и

њихову ријешеност да униште све оне који их политички не слиједе, а посебно

четничке породице и да присвоје њихову имовину''.1.

Миљан Спалевић показује где су му убили стричеве-. Потомци су достојно-

хришћански сахранили

Мираша и Маријана-сл. горе, а доле где су сахрањени храбре претке Маријана и

Мираша

Милорад Рмуш показује где су му сахрањени ''Батрићев-Бајов мост'' –Овде су

комунисти по-

ујаци-Ралевић Милић и Данило-горе Зли поток ставили заседу и убили Батрић

Божовића.

где су убијени (према милорадовом казивању)

Такозваних ''левих скретања'' било је подоста и у Шекулару. Навешћу

само неколико. Смишљено, и да би заплашили народ, комунисти су почели са

убиствима виђенијих људи. Поставили су заседу на путу према Ријеци

Марсенића и убили председника Шекуларске општине Батрића Божовића код

моста, којег од тада народ назива ''Бајов мост''

Ралевић Петров Милић и Ралевић Миленков Данило-браћа од стричева ,

из Калу-дре, склонили су се од прогона комуниста код своје сестре, у

Рмушима. Домаћи комунисти, уз помоћ комуниста из Виницке, зверски су их

убили и бацили у Зли поток. Комунисти су забранили да их хришћански

сахране, па их је сестра тајно сахранили покрај пута, којег називају

''Вешовићев пут''. Мираш Лукин Спалевић -поручник и Маријан Милованов

Спалевић -заменик командира чете, на Видовдан су у Кутловцу убијени уз

помоћ комуниста из Виницке. Посебна прича је велики злочин недужних

људи на Ријеци Марсенића. Априла 1944. године у ''акцији чишћења'' (читај:

терористичкој акцији комуниста) терена од ''антикомунистичких елемената''

киднаповани су: Ново Јеремијин Киковић, Вељко Вукајлов Киковић, Панто

Мирков Киковић (сви из Роваца), Томовић Костадинов Милош и син му

Владимир од непуних 16 година, Давид Петров Давидовић, Комнен-Којо

Дујовић (сви из Шекулара). Овој групи људи у селу Доња Ржаница судио је

комунистички тзв. ''преки суд'', председавао Мило Боричић, у кући Ксеније

Чукић (сестра Батрића и Бранка Божовића), кућа је привремено одузета за

потребе овог ''суда''. Као члан тог ''суда'' био је и Чедо Вулевић, сада члан тзв.

Дукљанске академије. Сем Нова Јеремијиног Киковића, ''суд'' је све осудио на

смрт стрељањем:

1.Вељко Вукајлов Киковић, због ''дезертерства'';




2.Панто Мирков Киковић, одборник и финанс зато што није хтео да се

прикључи партизанима приликом повлачења из ових крајева;

3.Милош Костадинов Томовић и син му Владимир, побегли са Косова и

Метохије од шиптарског зулума. Задесили су се код Милошевог шурака

Мираша Милошевог

Киковића. Разлози стрељања непознати, вероватно што су се задесили у кући

четника.

4. Давид Петров Давидовић-одмазда за смрт Васа Радевића, учитеља и

партизанског командира. Убијен у пушкарању са шекуларским

четницима,

5. Комнен-Којо Јованов Дујовић, одмазда за смрт Васа Радевића.

Сви ови људи нису имали, ама баш никакве везе са смрћу Васа Радевића.

Овом екзекуцијом руководили су Вукајло Кукаљ и Вукајло Нововић.

Стрељао их је

пушкомитраљезом Пеко Губеринић

Вељко Вукајлов Киковић (18 година), Панто Мирков Киковић (35

година), Милош Костадинов Томовић и син Владимир (15 година) избеглице

из Захаћа код Пећи, сахрањени су у Ровцима, док су Комнен-Којо Јованов

Дујовић и Давид Петров Давидовић бачени у импровизовану јаму покрај

ријечког гробља и затрпани, Вукајло Кукаљ није дозволио да се хришћански

сахране.

Убиством Вељка и Панта Киковића куће су им затворене , јер нису били

ожењени. Панто је био сестрић ''чувеног'' Титовог револуционара, а касније и

амбасадора Миљана Коматине.

Стрељању је присуствовала и Вељкова сестра Драгиња, која је молила и

кумила човека у ''црним чизмама'' да јој поштеди брата али све је било узалуд.

Такође је стрељању присуствовала и мајка Владимирова, која се бацила пред

ноге човеку у ''црним чизмама'' учитеља и хуманисте, са скинутом шамијом,

љубећи му чизме, молила га и преклињала да јој бар малољетњег сина

поштеди, говорећи: ''ето и метак га неће''.Чак је и џелатова рука задрхтала и

Владимир је рањен пао. Човек у ''црним чизмама'' није се на све то обазирао,

одгурнуо је несрећну мајку, извадио револвер говорећи: ''ево да ти докажем да

хоће'' и пуцао му у потиљак.

''Ово стријељање није допринијело јачању наших снага , напротив

заплашило је колебљивце, а с друге стране омогућило четничкој пропаганди

да извјесне снаге привуче на своју страну''.2..

Како се ближио расплет рата и кад је постало извесно да се савезници

неће искрцати на црногорско приморје, а Црвена армија наноси пораз за

поразом Немцима, шекуларски комунисти још жешће и безобзирније ''скрећу

улево''. На Васкрс 1944. године из куће одводе угледног грађанина и учитеља

Милана Радосавовог Живковића и спроводе га у Андријевицу на саслушање.

Међутим неко мења ту одлуку те га, заједно са Новом Перишиним Рмушем и

Драгутином Петровим Спалевићем одводе у Беране, и без било каквог суђења

или саслушања стрељају их на Талуму.. Као круну њиховог ''јунаштва и

хуманизма'', којег су они називали ''левим скретањем'' навешћу зверство које су

направили у Краљима. На подмукао и крајње безобзиран начин, на превару, а

они и нису знали другачије, похватали су групу Шекулараца, међу којима је

била и Милица Бранкова Божовић, и спровели их према Колашинуу. На




ноћењу у Краљима Милица је дотурила бритвицу свом мужу Бранку, а он је

пресекао жицу ослободио себе и своје комшије. Милица није могла, а није ни

хтела да бежи, јер је сматрала да јој комунисти неће ништа урадити, пошто је

била у 6-7 месецу трудноће. Када су ујутро приметили да заробљеника нема,

своје јунаштво су искалили на храброј Милици и на нерођеном детету,

пуцајући јој у стомак.

Да ли су ово ''лева скретања'' или злочини, уперени да униште све што је

српско, нека сами читаоци закључе? А ево како исти аутор описије ''зверства

четника''. Да би читаоцу било јасније навешћу догађај који је узроковао ова

зверства. Навешћу, дословце, како тај догађај описује Ђоко Пајковић у књизи

''Ратна свједочења''-Историјски институт, Титоград 1992.

''У вријеме док се партизански батаљон налазио у катунима у подножју

планине Смиљевице, организација СКОЈ-а са подручја Калудре и Роваца

обавијестила је свог руководиоца Радомира Коматину, односно руководство

батаљона , да у селу Ровцима извјесно вријеме борави група страних четника

која по свему судећи жели да остане неоткривена.

На примљене информације Штабу батаљона је било сасвим јасно, да се

ради о групи четничких официра. Зато је тражио нове и конкретније податке о

њима. Скојевци су врло брзо и тачно одговорили да се у групи налазе 4

мушкарца и једна жена, да су мушкарци наоружани и да живе у кући Милована

Ивовића, учитеља, односно у шуми у непосредној близини његове куће.

Батаљон је одмах послије тога, у току наредне ноћи, извршио блокаду

куће и шуме у којој је ова група живјела. Четници су се после краће борбе

предали.(Из поузданих извора и сведочења ова група се није предала и није било борбе, него

је на превару ухваћена. Милисав Дабетић је поверовао свом пријатељу Радомиру Коматини.

Примедба Б.Ш.) У овој групи су се налазила три брата Кадер, Албанаца, који су

као официри бивше албанске војске емигрирали из Албаније у Југославију, још

у вријеме краља Зогуа, а у току НОБ били су у Штабу Драже Михаиловића.

Најстарији од њих био је потпуковник, средњи мајор, а најмлађи капетан. Са

њима је био и Милисав Дабетић, четнички официр из Виницке (Који је требао да

као веза проведе ову групу преко Васојевића у Албанију нап.Б.Ш.).Ту је такође била и

жена најстаријег брата Кадер, такође Албанка, која је у току краткотрајне борбе

погинула.

Њих четворицау, заједно са домаћином куће Ивовићем, партизани су

заробили и одвели са собом (према планини Сјекирици к Шекулару).

Код Албанаца, браће Кадер, нађене су специјалне четничке, италијанске

и њемачке легитимације, као и упутства, скице и разрађени планови за

организовање оружане активности по њиховом доласку у Албанију, односно

кад за то ''буде вријеме''. Ови планови су представљали саставни дио

стратегије четничког вођства са хегемонистичким претензијама у односу на

Албанију, и са циљем гушења НОБ албанског народа. Код њих је нађено

релативно доста новца у злату и папиру.

У току испитивања, они су признали да су још као официри Албанске

војске радили за војну обавјештајну службу старе Југославије, да су у току рата

били у Штабу Драже Михаиловића, и да су као његови делегати (агенти)

упућени у Албанију. Пошто се рат ближио крају, они су добили задатак да по

доласку окупљају своје присталице и да стално, а нарочито кад то догађаји

буду тражили, дјелују одлучно за реализацију четничке политике и њихових



планова. Дабетић им је, како су рекли, додијељен од четничке Врховне

команде са улогом да им помогне у организовању преласка у Албанију, и да на

путу заједно са њима изграђује и утврђује канале и везе, које ће им поред

осталог користити за одржавање међусобних контаката.

Знајући да Ивовић одржава везе са људима у Метохији, они су, кажу,

били упућени на њега да им помогне да се тамо пребаце.

Оцјењујући да су они сва четворица организатори и функционери

четничке организације, Штаб батаљона их је казнио смрћу и они су одмах

стријељани''1.

Овде морам додати, да их комунисти нису само стрељали , него су их у

току испитивања мучили, палећи им бркове, вадећи очи, ломећи и ноге и руке,

све у свему подвргавајући их најсуровијим мукама и кад су их опљачкали и

измучили тада су их тек побили и тако масакриране оставили на ледини на

обронцима Сјекирице, где су их нашли борци Шекуларског батаљона који су

пошли за убицама протеравши их према Грачаници.

Као одговор на овакав комунистички злочин, како каже Голуб

Бракочевић ''Лукачевић је са својом пратњом дошао на заказани збор око 13

часова. Са њим су били четничке вође Шекулара. На збор је дошао мали број

грађана, углавном припадници четничке организације и чланови њихових

породица (тада у Шекулару скоро и да није било комуниста. Према писању

Радована Лекића-Андријевички срез 1941-1944, Обод-Цетиње, 1961. на збор

је дошло преко 350 особа). Збору је приведен мали број симпатизера и то они

које су четници похватали, јер се већина склонила у планину. Када је

Лукачевић погледао лешеве који су били поређани испред цркве отпочео је са

говором: ''Видите ли Шекуларци, шта раде партизани, ваде очи и срца

људима, уништавају их. Они ово сами не раде већ им помажу и лица која се

налазе међу нама. Хране их и обавештавају''. Затим је извадио списак који је

добио од четничке команде Шекулара и почео да прозива. Првог је прозвао

Арса Кукаља и рекао му. ''Какав си ти водник кад скриваш партизане, среташ

се са њима и обавештаваш их. Помажеш Вукајла и његову групу која убија

велике људе, велике Србе''. На то му је Арсо рекао: ''Нијесам ја такав човјек

каквог ме ви карактеришете. Немам никакве везе са партизанима и са

Вукајлом. Не могу се Вукајла одрећи јер ми је ближи рођак. Моја је борба за

одржавање голог живота, мог и моје породице као и да останем честит и

поштен грађанин''. Лукачевић је осуо на њега грдњу и псовку, а онда су

притрчали рогљаши оборили га на земљу и ставили рогљу за врат и отпочели

са батинама. То су исто урадили и са Вељом Кукаљем и Драгињом

Балевић...Када је требало да се батина Јана Болевић устали су њени рођаци

говорећи: ''Господине команданте, то је наша стрина и не дозвољавамо да је

стављате под рогљу, јер је немоћна и није ништа крива''. У том тренутку устаје

Богдан Поповић, учитељ, прикључује му се Бранко Божовић, предсједник

општине и скупа се нађоше пред Лукачевићем говорећи: ''Сви су ови невини и

немоћни ма кога да помажу или нашкоде нашој организацији. Сва ова лица

страдају невина а кривци нијесу данас овдје». Устају још неколицина и

подржавају их. На то Лукачевић, бијесан и разјарен љутито им одговари: ''На

вашу душу Шекуларци. Ја прозивам по списку којег сам добио од ваших људи

и команде, а ви ћете се стиђети што сте дозволили да на вашој територији

погину наши сарадници. Овим завршавам с тим да се договоримо над ким




треба да се изврше репресалије и коме куће да се попале''. Договорили су се о

паљевини. Одмах је запаљена кућа Вукајла Кукаља...Штале Радисава Радевића

и Јеремије Пантовића, а када су почели да пале кућу Голуба Бракочевића стали

су испред њих браћа Шарић, Миличко и Милорад, и нијесу дозволили

паљење...

Ликовали су и наслађивали своја издајничка срца командант батаљона

Александар-Лешо Дашић, Новица Поповић и његови тјелохранитљи

Живковићи...

Ова звјерства, батинање и паљевине огорчиле су Шекуларце...'' Тако

комуниста Голуб Бракочевић описује ''зверства Четника'' у књизи Шекулар и

Шекуларци у новије доба.

Саво Бурић, командант 2. Далматинске бригаде у извештају о ситуацији

на положајима 17. октобра 1943. године извештава: ''Недалеко од нас у селу

Шекулар око Новице Поповића1. има око 600-700 четника како причају

позадинци, који нијесу ништа предузели против нас, али није искључено да

неће».2.

Не само они (Шекуларци) већ и Полимљани (Грачаничани су тада

највише роварили на сектору 2. далматинске, примједба Р.Л.), роваре како смо

дошли да их попалимо.

A ево како исти аутор (Р.Л.) пише о почетку општенародног устанка у

Црној Гори 13. јула 1941. године: '' У Шекулару, на вијест о устанку, сазвали су

чланови партије (какав само фалсификат и лаж, прим. Б.Ш., дотле их је у

Шекулару било 3) народни збор на Јанковом Мосту и обавијестили народ о

ситуацији у Црној Гори, посебно о томе да су у Андријевици и Беранама

нападнути италијански гарнизони, и позвали Шекуларце да ступе у

шекуларски батаљон како би и они дали свој удио у борби за слободу.

Батаљон, састављен од три чете, формиран је на лицу мјеста. За команданта је

изабран учитељ Александар Дашић. Једна чета добила је задатак да се пребаци

најкраћим путем, преко Баља, у правцу Андријевице, друга је послата у правцу

Берана, а трећа преко планине Мокре у правцу Чакора, да би обезбиједила

Шекулар од упада плаћеничких банди из Ругове и, евентуално, Космета''3.

Свеопшти устанак у Црној Гори изненадио је и саме Талијане. Већи део

је ослобођен, но после консолидације Талијана у Црној Гори настаје пакао.

Устанак је био неприпремљен. Устаници нису имали добро наоружање, а што

је најглавније долази до размимоилажења међу устаницима. Комунисти су

хтели пошто-пото да ову ерупцију спонтаног отпора искористе и ставе се са

црвеним знамењем на чело устанка. Све то Талијани користе и са далеко

јачим снагама врше одмазду и народна војска се повлачи по брдима и

планинама. За неколико дана устанак је разбијен и угушен у крви и пожару.

Тек тада су видели да су упали у комунистичку клопку. Овај устанак кошта

народ у Црној Гори 5.000 мртвих, 7.000 рањених, 10.000 интернираних и

6.000 попаљених и уништених домова. ''Вођа'' сепаратиста ликује, од

задовољства изјављује: ''Кад нисам успео створити самосталну црногорску

државу, успео сам поклати Црногорце''. Италијанска војска стиже као казнена

експедиција и зато је немилосрдна и рушилачка, али тај њен бес сплашњава

интервенцијом италијанске Краљице Јелене. Народ се враћа својим

порушеним домовима, а преко својих првака успостављају какве-такве односе.

За то време комунисти су пострељали већину заробљених војника и официра






и беже у шуме, остављајући народ да се сналази како зна и уме. Италијанска

војска успоставља ред и поредак, али само по градовима док су села поново

препуштена сама себи. Комунисти по пећинама кују паклене планове.

Тринаестојулски устанак у Црној Гори је нешто веома специфично у

поробљеној Европи, и по масовности, и по површини територије коју су у

односу на број становника устаници ослободили за кратко време.Узроци

устанка су многобројни. Срби су родољубив народ и не пристају ни на какву

окупацију па и на италијанску, која је била веома блага, због утицаја Краљице

Јелене, а и због тога што је Пирцио Бироли учествовао на страни Срба у

пробијању Солунског фронта у Првом светском рату. Нападнута је Русија

(СССР) што је код Црногораца, који су били традиционално везани за Русију,

био знак да јој треба притећи у помоћ, јер кад је Русија нападнута, ни Црна

Гора не може седети скрштених руку. То је уједно уверило црногорце да је

победа савезнака у рату неминовна, чим је уз Британију и Француску и Русија.

Свакако је значајан фактор устанка и противљење формирање тобожње

независне црногорске државе, што је схваћено као антисрпски потез. Народ

није хтео повратак на старо и разбијање јединствене српске државе, као и

разбијање јединственог српског националног бића, и то под патронатом

државе која је у рату са Русијом, што су констатовали и Италијани у својим

документима.

''Основно дискутабилно питање је како је избио 13-јулски устанак, и ко

га је организовао и водио? Током деценија, режимски комунистички

историчари настојали су да прикажу, да су устанак организовали, и то

систематски и синхронизовано, да су га водили, и да су устаничке формације

од почетка били партизани. Како се ближио распад комунистичког система,

бар оног у класичној форми, и почетком вишестраначја 1990. године, ти

стереотипи су постепено разбијени у српској и југословенској историографији.

Још 17. маја 1941. године, четници Драже Михаиловића извршили су прву

акцију против њемачког окупатора у Србији. У Херцеговини је већ у другој

половини јуна избио спонтани народни устанак против усташког терора и

покоља. Индикативно је да су комунисти од 22. јуна, односно од напада

Њемачке на СССР, а који су до тада били потпуно пасивни, за 20 дана могли

припремити устанак. Свакако да је КПЈ у организацији и вођењу устанка у

Црној Гори имала значајног удела, али не пресудног и незаобилазног. Зашто

баш устанак избија послије Петровског сабора 12. јула, а не прије њега?

Одговор на то питање режимски комунистички историчари упорно су

заобилазили''.1.

Пошто је устанак брзо разбијен, и отпочеле репресалије, устаници су

схватили да рат није играрија. Већ у току првих устаничких акција, неки

интелектуалци, и људи који су до капитулације били у државним органима, а

били су пасивни, и одбили сарадњу са окупатором, као и неки официри који

су учествовали у устанку, поставили су питања: чему устанак води, каква је

његова сврха, и шта ће се њиме стратегијски постићи? Они су наглашавали да

исход Другог светског рата неће бити решен у Југославији, а камоли у Црној

Гори, а да је сразмера учињене штете окупатору у устанку, у односу на

репресалије које је он извршио, далеко мања. Народни прваци, официри,

интелигенција, па и сам народ, увиђа да су комунисти обични авантуристи,

који су ради својих идеолошких предрасуда спремни да жртвују све.




Додатна чињеница, која је постепено навела већину народних маса са

својим првацима на отклон од таквог типа устанка и борбе било је то што су

комунисти, од првих дана устанка, жељели да устаничку војску претворе у

идеолошко-партијску војску, и да створе нове идеолошко партијске органе

власти, који ће и у једном и у другом случају, са њиховим кадровским

решењима, остварити њихове интересе и потребе. У истом смислу су била

окупљања народа по селима и племенима, на којима су комунисти вршили

своју идеолошко- партијску агитацију, настојећи да народу наметну свој

програм. Временом, такав њихов рад и поступци наилазе на отпор најпре

појединаца, а онда група, и на крају- већег дела народа. Као што је већ речено,

италијанском контраофанзивом онако бројне устаничке формације биле су

разбијене, а већина територије стављена под контролом. Комунисти се брзо

прилагођавају новонасталој ситуацији. Они формирају мање војне одреде од

партијаца, скојеваца и симпатизера. Раскол је постао евидентан и неминован.

Демократски опредељени интелектуалци, огромна већина официрског кадра,

свештенства и сељаштва дистанцира се од комуниста и почиње са

формирањем своје организације по угледу на четничку организацију Драже

Михаиловића у Србији, њихову борбу против окупатора, али и сарадњи са

партизанима. Донекле, та их сарадња дезоријентише и буни. Четничка

организација у Шекулару била је веома јака. И, као што наводе комунистички

извори, бројала је од 600 до 700 бораца. Комунисти су ову бројку

преувеличали, макар два пута, да би својој борби дали што већи значај и како

су они својом храброшћу потукли тако бројну организацију. Шекуларски

четници, према многим изјавама и према расположивој документацији, нису

никог ликвидирали у Шекулару, а могли су све чланове партије и њихове

симпатизере да веома лако ликвидирају. Али, борцима за Краља и Отаџбину

они су били браћа и комшије. Као што сам и навео, чланова партије у

Шекулару било је свега тројица.1.

''Четнички покрет у Црној Гори до почетка Другог свјетског рата, није

имао дугу традицију у класичном смислу, за разлику од Србије. Четничка

организација и начин ратовања, произашли су из вишевјековне хајдучке

организације и начина борбе у српском народу. Заправо, четничка

организација је надградња и систематизација хајдучке, која је у свим српским

крајевима, а нарочито у Црној Гори, имала дугу традицију четовања. Под

четом, односно одласком у четовање, у Црној Гори се подразумијевало

упадање на територију под турском контролом, убиства значајнијих Турака и

турских зулумћара, и отимање њихове имовине. Тако је четовање поред

патриотско-ослободилачког, у Црној Гори имало и егзистенцијални карактер,

због њене природне пасивности, и сиромаштва становништва''.2.

Поставља се логично питање, како је било могуће да таква једна

организација са дугом традицијом и великим искуством које је вековома

наталожено код народа, поклекне пред једном новом организацијом? На ово

питање одговор је, углавном дат, али ћу, из мог угла, покушати да га још неким

фактима допуним.

Силином и масовношћу 13-јулски устанак Италијанима је показао да

опција васпоставе независне црногорске државе, са династијом Петровић-

Његош, коју су они до тада здушно подржавали, огромна већина српског

народа не подржава. Ову идеју, на почетку је компромитовала чињеница да је





принц Михаило Петровић, унук краља Николе, одбио да прихвати краљевску

круну и тиме им недвосмислено ставио до знања да је на антифашистичкој

страни, да је Србин и да није за растурање српског националног бића за које

су његови преци животе дали. И по италијанским изворима, које је слао

италијански цивилни комесар за Црну Гору, гроф Серафино Мацолини,

италијанском министарству спољних послова, види се по оцени његовој, и

његових сарадника, и података добијених са терена, да је за ову опцију био

само мали део народа. По његовој оцени, то је углавном шачица стараца,

бивших црногорских чиновника и великодостојника, огорчених на Србију

због одузетих привилегија, или недовољно указане пажње, коју су имали у

некадашњој црногорској држави.

Свестан чињенице да огромна већина неће формирање самосталне

суверене црногорске државе и одвајање од Србије, Бироли је уверио

италијанско руководство да ја та идеја погрешна и неостварива. По његовој

процени сепаратисти нису се могли значајније одупрети устаницима. И у

новонасталој ситуацији своју политику је базирао на што крвавијој и оштријој

конфронтацији комуниста и српских националиста, односно партизана и

четника, како би што више њихове акције биле усмерене једне против других,

а не против Италијана. Бироли је прецизно и паметно уочио да се у

устаничком покрету, већ са првим поразима уочила пукотина раскола на

идеолошкој основи и да ће она неминовно довести до сукоба, нарочито од

када су комунисти прво ограничено, а потом све масовније, отпочели са

ликвидацијама својих идеолошких противника. Од напада Немачке на СССР

22. јуна 1941. године, догађаји су се у Југославији , а нарочито у Црној Гори,

одвијали великом брзином. До тада су југословенски комунисти били потпуно

пасивни, или углавном наклоњени фашистичким окупаторима. Броз је, нпр.

слободно шетао по Загребу и поседовао је немачка документа. До тада је био

на снази пакт о ненападању и пријатељству између Немачке и СССР-а

потписан 1939. године. Као експозитура СССР-а и Коминтерне,

југословенски комунисти су поштовали тај пакт. Па како су смели комунисти

да подижу било какав устанак?! Од напада, сходно Стаљиновој директиви да

је нападнута земља бољшевика, југословенски комунисти почињу припреме за

оружани устанак. Процес братоубилачког рата, уосталом, већ је увелико

захватио Србију. Биролију је, по узору на Србију, било стало да се у

устаничком табору отвори сукоб на идеолошкој основи, који ће прерасти у

грађански рат, да би његове снаге биле што безбедније, и имале што мање

губитака, на основу старе латинске пословице ''завади па владај''. Ову

политику водили су и Немци и Италијани. Почели су је прво Њемци у Србији

у јесен 1941. године када су напустили Ужице и намерно у предратној

фабрици оружја оставили нетакнуте магацине муниције и неколико хиљада

несклопљених пушака, партизанима, који оснивају тзв.''Ужичку републику''.

То ће им и те како послужити за борбу против четника Драже Михаиловића.

По угледу на ''Ужичку републику'' и терор који су комунисти завели над

тамошњим становништвом и комунисти у Црној Гори, у Колашину и

Жабљаку, стварају неке минијатурне ''републике'' и, такође немилосрдно,

ликвидирају идеолошке противнике. Пошто су комунисти потпуно разбијени

и протерани из Црне Горе, Србије и Херцеговине, концентришу се, у пролеће

1942. године, у Санџаку. И, поново у договору, Немци и Италијани евакуишу



Фочу (Србиње), и упадају партизани, и ту опет формирају тзв. ''Фочанску

републику''. Италијани напуштају Колашин и остављају да се комунисти и

четници директно сукобе, и после крваве борбе њега заузимају четници, да би

у јуну 1942. године дошао Дража Михаиловић, како би осигурао искрцавање

савезника на приморју. Ту долази са истим задатком и британска војна мисија,

коју предводи пуковник Бејли. Ту је он пренео Михаиловићу планове

савезника, да се по коначном разбијању немачко-италијанских снага у

Африци, које је било у току, и ликвидирања тог фронта, отвори нови фронт на

Балкану у првој половини 1943. године, са великим изгледима да управо

искрцавање англоамеричких снага буде на црногорској обали, те да

Михаиловић изврши све припреме са својим четницима да то искрцавање

подржи и учини сигурним. У току неколико наредних месеци Михаиловић и

четници су то учинили. Доласком Михаиловића у Црну Гору у јуну 1942.

године, она постаје центар четничког покрета. Од тада до пролећа 1943.

године, он је не само у Црној Гори, него уопште у Југославији био у највећој

снази. Изузимајући градове, четници су контролисали велики простор Црне

Горе, источне Херцеговине, српског дела Далмације и Книнске Крајине, села

у Србији и део Босне. Партизани, односно њихови разбијени остаци из

Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине, били су концентрисани у

планинским забитима Босне и изоловани. Михаиловићев штаб био је у селу

Горње Липово код Колашина, где је дошла и британска војна мисија, што је

била потврда више потпуне савезничке подршке Михаиловићу. Немци и

Италијани нису били наивни, знали су они за те планове и нису седели

скрштених руку. Повели су неколико офанзива да би уништили и четнике и

партизане. Офанзивом ''Вајс 2'' (што значи ''Бело 2''), познатој као Битка на

Неретви, у којој су наместили директан сукоб четника и партизана, где су

помогли партизанима. Нормално, четници су били потучени и разбијени. Па,

да би дотукли четнике и уништили Михаиловићев штаб и ликвидирали

Ђуришићеве снаге у Колашину, уследила је офанзива ''Шварц'' ( у преводу са

немачког ''Црно''). Први део плана није остварен, Михаиловић је успео да се

пробије кроз обруч, док су четници Павла Ђуришића потучени од далеко

надмоћнијег и боље наоружаног непријатеља. Заробљен је лично Павле

Ђуришић са око 2.000 четника и сви су одведени у заробљеништво. Поставља

се питање: да ли би четници били тако потучени и заједно са Павлом

одведени у заробљеништво да су били савезници са Немцима и

Италијанима?! И, на крају је следила офанзива ''Вајс 3'', познатија као Битка на

Сутјесци, у којој су Немци потпуно разбили партизанске снаге, али је Титу са

његовим штабом успело да се извуче из обруча. Тако су до половине 1943.

године оба покрета била стратегијски потучена.

Коначно, у јуну 1943. године, англоамеричке снаге извршиле су десант

на Сицилију, а не дуго потом на копнени део Италије, што је проузроковало

капитулацију Италије почетком септембра. Овакав обрт неминовно је довео и

до сламања четничког покрета и у Црној Гори и у Србији. ''Но варљива, не

ратна, него политичка срећа, означиће велике преокрете у току 1943. године, у

којој ће почети савезничка издаја четничког покрета, чији ће иницијатор бити

Винстон Черчил, из које ће проистећи са временом коначан пораз

Михаиловићевог покрета на крају рата и револуције 1945. године, и голгота

црногорских четника приликом одступања ка Словенији!''1.




Италијанском капитулацијом, 8. септембра 1943. године, потпуно се

преокреће ситуа-ција и настају веома тешки дани за становнике овога краја ,

јер Немци са балистима са Косо-ва, 23. октобра 1943. године, хитају да попуне

празнину која је настала италијанском капитулацијом. Наступају у две веома

јаке колоне, преко Чакора и преко Ругове и Мокре ка Шекулару и Лимској

долини. У Шекулару је тада била присутна Друга далматинска бригада која

није пружила практично ни најмањи отпор непријатељској најезди. Том

приликом народ се повлачи према Јеловици или се пак крије у дубоким

шумама Шекулара. Према писању Голуба Бракочевића2 ''....скоро све куће,

помоћне колибе и све што се могло запалити је спаљено. Он наводи да је

запаљено 311 кућа, 570 штала, 722 летња стана-колибе, опљачкано 12.000

оваца, 357 крава, 843 вола, уништено 350 пчелињих друштава, опљачкано173

коња. Читаво покућанство је опљачкано или уништено, тако да је народ остао

без ичега, а посебно без хране и крова над главом. Ухваћени и стрељани:

Михаило, Стефан, Стојан, Миљан, Милован, Гавро и Божина Радевић, Бабићи

Илија, Љубомир, Крсто и Алекса, Спалевићи Драгоје, Радош, Анђа, Стана и

Јанићије, Лакић Ђоровић, Рмуши Новак и Радош, Арсеније Дашић, Балевић

Никола, Кукаљ Павле, Маслар Михаило, Лекић Стефан, Булић Иконија,

Болевић Радосав и Реља Пантовић, а рањене Јелица Лабудовић и Илинка

Бабић''.

Приликом повлачења ''Принц Еуген'' дивизије у љето 1944. године једна

колона се повлачи преко Шекулара пали поново све што се могло запалити,

пљачка и оно мало што је у међувремену стечено. Све становнике које су

затекли код својих кућа одводи на стрелишта. Том приликом су затекли код

куће Шарић Ђуканову Милену, Јелицу Миличкову са аутором ове књиге од

годину дана, Крстињу Милорадову у деветом месецу трудноће, одводе их до

Гувна Матовића, али на тражење Крстињино, пошто је била пред порођајем,

немачки официр-фолксдојчер их ослобађа. На том гумну стрељано је више

лица: Стана Јерова Јашовић, рођена Матовић; Драгица Марковић, сестричина

Станина из Рудог Поља стара око 13 година, Бранка и Ранка Раичковић деца,

ћерке Илијине, жандармеријског наредника који је, оженивши се Милицом

Јашовић (Јеровом и Станином ћерком) остао да живи у Шекулару; Матовић,

рођена Јашовић Стојанова Лабуда, ћерке: Даница, рођена 1939. године и

Драгиња, рођена 1941. године; Матовић, рођ. Ћулафић Филипова Рада-била је

у другом стању и њихова ћерка Пољка (у неким документима Славка) и Арсо

Матовић. Јела-Најка Јерова Јашовић удата за Радовић Машаном

жандармеријским наредником, који је погинуо као четник 1943. године у

Веруши, побегла је са стрелишта. После рата удала се за Матовић Драгомиром.

Њена сестра Милица доста тешко рањена нађена је после неколико дана иза

неке кладе недалеко од стрелишта, пребачена је на лечење у Италију. После

рата удала се за Шарић Радивојем. Милић Спалевић, стрељан на неком

другом месту. Јеремија Лекић, да не би пао непријатељу жив у руке, активира

бомбу и убија се. Голуб Бракочевић наводи да су приликом повлачења према

Јеловици од бомбардовања погинули: Лекићи Ђорђије и Видра, Влајко

Поповић, Милосава Балевић, Радоња Делетић и Данило Спалевић, а рањени

су Јелена Дашић, Маргита Спалевић, Милица, рођена Јашовић Раичковић ( као

што сам напоменуо овај по-

датак није тачан, Милица је рањена на гувну) и Кона Маслар. Њих четворо је




пребачено авионом у Италију на лечење, ранама је подлегла Кона Маслар.

Комунисти су за прву паљевину Шекулара, 23. октобра 1943. године,

оптужили Новицу Поповића и четнике, док за другу, 18. јуна 1944. године,

нису имали кога да оптуже, јер четници уопште нису били у Шекулару.

Комунисти су дозволили и да дође до масовног стрељања и у Шекулару и у

Велици. ''У немогућности да у току толиких својих налета задају смртоносне

ударце јединицама Народноослободилачке војске, они су, као и свуда у нашој

земљи, убијали голоруке старце, жене и дјецу, остављајући за собом страхотне,

у људској историји незапамћене трагове- згаришта, згаришта, згаришта... и

стотине, стотине недужних жртава, које су нестајале у ватри и неповрату, чији

су једини остаци били-црне мрље крви на преосталом стаблу и бијели

костури у пепелишту негдашњих кућа.

У тих петнаест варварских налета поубијали су помамни фашистички

разбојници око 800 лица, од којих само у Велици и Горњој Ржаници преко

400 стараца, жена, дјечака и дјевојчица. Да су их бар убијали војнички,

пушком или вјешањем! Не, убијали су звјерски, садистички на

најпримитивнији начин.''1.. Овде постављам питање, па кога су штитили

комунисти-партизани и где су били? Зашто нису заштитили немоћни народ?!

Како су комунистички историчари прекрајали и фалсификовали

чињенице навешћу још један случај, а који се тиче Шекулара. Ради се о

погибији Васа Радевића, који је погинуо у пушкарању између четника и

партизана у Калудри. То је познато свима у Шекулару, међутим, Радован

Лекић пише: ''Послије два дана , у ноћи 4/5 маја, Беране је било ослобођено. У

борби за ослобођење Берана, из Андријевичког батаљина народних

одборника, у јуришу на четничке ровове погинули су Милан Перовић,-члан

Среског

комитета КПЈ за Андријевицу и замјеник команданта мјеста у Андријевици,

Васо Радевић, члан Општинског одбора-Шекулар''... Хвалећи се како је народ

са одушевљењем примио партизане исти аутор пише: ''О тој повезаности и

узајамној љубави народа и његове војске могло би се поменути пуно примера.

Илустрације ради, ево једнога: у вријеме када је њемачко-четничка

пропаганда, поред осталих оптужби против јединица Народноослободилачке

војске, редовно понављала своју паролу ''партизани ће вас опљачкати и

појести, па ће вас онда напустити'', која је била усмјерена на деморализацију

црногорског народа и сламање његове борбене воље, народ ослобођене

територије Андријевичког среза, и поред тога што је готово једна његова

трећина доживјела скоро тоталну паљевину, преко својих сеоских

народноослободилачких одбора дао је на име реквизиције (реквизиција-

значи насилно одузимање имовине, па какво је то давање?! којим се поноси

аутор, прим. Б.Ш.) за војску од половине октобра 1943. до половине марта

1944. године: жита-180.572 кг., меса-109.004 кг, кромпира-143.194 кг,

пасуља-8.062 кг, мрса-9.150 кг, купуса- 7.192 кг, сијена-230.188 кг, оваца-

2.027 ком.,говеда-397 ком., лира-444.143, динара-49.305. Наведене бројке




говоре о томе да се залихе којима је народ располагао и поред тога што је више

пута био прегажен, опљачкан, два пута попаљен и неколико пута напуштао

своја огњишта испред непријатељског ножа и огња никада нијесу могле

исцрпсти». Не могу, а да не поставим питање: па где су били толики

комунисти и партизани да то спрече?! Почели су са «ослобађањем» тек

доласком Црвене армије и повлачењем немачке војске.

Сличних ''давања'' било је и у Шекулару, с тим што су и приде палили и

оно мало колиба и кућа што је у међувремену обновљено. Попаљене су скоро

све четничке куће, а њих је било подоста. Према причању моје мајке Јелице

када су партизани дошли да нам пале кућу однели су све што су нашли,

одузели тридесетак оваца, али је ту између њих дошло до жучне препирке , јер

је неки Коматина из Д. Ржанице хтео и да побије четничку децу, мене и мог

брата. У заштиту је стао неки Ђукић, говорећи да деца нису крива и на његово

инсистирање оставили су нам шест оваца. Нажалост, до дана данашњег нисам

успео да му сазнам име.

''Спалевић Л. Мирашу, одузето је: сухог меса кгр. 15, сланине 20, масти

50, кајмака 5, кромпира 50, купуса 30, вина 15 литара, ракије 10 литара, јаја 40

комада. Разне кућне ствари. Приближна вриједност лира 80.000.

Булић А. Неђељку, запаљене двије куће и 5 стаја. Одузето: 2 вола, 1 коњ,

3 краве, 12 свиња, 30 оваца, 10 коза, 4 кокошке, кукуруза кгр.500, пшенице 200,

ражи 200, јечма 100, зоби 300, елде 100, сланине 50, масти 25, кајмака 70, сира

70, масла 10, вуне 50, кромпира 3.000, купуса 500, пасуља 100, сијена 15.000,

сламе 1.000.Приближна вриједност лира 200.000.

Булић Р. Новаку, запаљена кућа и двије стаје. Одузето: 4 вола, 1 коњ, 1

теле, 5 свиња, 25 оваца, 30 кошница пчела, 15 кокошака, кукуруза кгр.500,

ражи 300, јечма 400, зоби 1.500, елде 100, масти 20, кајмака 100, сира 150,

меда 150, масла 50, вуне 70, кромпира 2000, купуса 70, пасуља 20, сијена

10.000, сламе 200, медовине 500 литара, јаја 90 комада. Разне кућне ствари.

Приближна вриједност лира 300.000.

Булић Б. Миљи, запаљене двије стаје. Одузето: једна крава, једно теле,

једна свиња, шест оваца, двије козе, 4 кошнице пчела, 3 кокошке, кукуруза кгр.

200, пшенице 100, ражи150, јечма 100, зоби 200, елде 100, сланине 20, кајмака

30, сира 40, меда 30, масла 10, вуне 20, кромпира 300, купуса 100, пасуља 30,

сијена 8000, сламе 100, ракије 20 литара, медовине 25 литара, јаја 30 комада.

Приближна вриједност лира 110.000.

Булућ Р. Новици, запаљена кућа и 6 стаја. Одузето: 1 во, 1 крава, 1 коњ,

1 теле, 9 свиња, 30 оваца, 8 коза, 10 кошница пчела, 6 кокошака, кукуруза

кгр.400, пшенице 150, ражи 100, јечма 100, зоби 300, елде 100, сланине 15,

масти 15, кајмака 40, сира 70, меда 30, масла 15, вуне 40, кромпира 400, купуса

150, пасуља 40, сијена 8.000, сламе 1.000, ракије 40 литара, медовине 15

литара, јаја 30 комада. Разне кућне ствари. Приближна вриједност лира

160.000.

Спалевић В. Милуну, запаљена кућа и двије стаје.Одузето: 1 во, 1 крава,

једно теле, двије свиње, 20 оваца, 10 кошница пчела, кукуруза кгр.300,

пшенице 100, ражи 100, јечма 200, зоби 300, елде 100, сланине 15, масти 10,

кајмака 30, сира 60, меда 20, масла 10, вуне 40, кромпира 400, купуса 200,

пасуља 20, сијена 6.000, сламе 600, медовине 10 литара, јаја 30 комада.

Приближна вриједност лира 120.000».1.




КАКО ЈЕ ''ОСЛОБАЂАНА'' ЈУГОСЛАВИЈА

ОПЕРАЦИЈЕ СОВЈЕТСКЕ И БУГАСРСКЕ

ВОЈСКЕ У СРБИЈИ*

Од 22. септембра 1944, 57. армија надирала је од бугарске границе,

између Цариброда и Дунава, ка Великој Морави са три корпуса у правој

линији: Од Кладова ка Пожаревцу 75. стрљачки корпус, од Неготина ка

Петровцу 68. стрељачки корпус и од Књажевца ка Параћину 64. стрљачки

корпус. Од 27. септембра 46. армија од Дунава до Темишвара, надирала је са

10. стрељачким корпусом ка Београду, 31. стрељачким корпусом ка

Петроварадину и 37. стрељачким корпусом ка Сенти. Укупно 18 дивизија у

првој линији. Главни циљ је био овлађивање Београдом и Западном Србијом

од Запдне Мораве до Дунава. Бугарска војска, са три армије, надирала је од 19.

септембра1. ка Нишу, Врању, Скопљу и Велесу: II Армија од Цариброда ка

Нишу, I Армија од Ћустендила ка Скопљу и IV Aрмија од Горње Џумаје ка

Велесу. Укупно 13 дивизија, од којих 8 ка Нишу.

По Условима за предају Бугарске, војска Бугарске није могла ни под

којим условима да уђе у Југославију ''без претходног одобрења савезничке

владе'', у овом случају Краљевске владе у Лондону. Стаљин је и овде преварио

своје савезнике. То одобрење даће му шеф КПЈ Јосип Броз Тито, после бекства

са Виса и после упада милион трупа Совјетске војске и Бугара у

Југославију. Стаљин је игнорисао не само Југословенску владу у Лондону,

признату од свих Уједињених народа, него је потпуно игнорисао и саму

Британску владу и Услове, које је био примио и потписао.

Радио у Москви објавио је ово саопштење 28. септембра:

''Пре неколико дана, Совјетска команда, имајући у виду интересе

развијања борбених операција против немачких и маџарских снага у

Маџарској, обратила се Националном комитету народног ослобођења

Југославије и Врховном штабу НОВ и ПОЈ с молбом: да даду пристанак на

привремени улазак совјетских трупа на југословенску територију која се

граничи са Маџарском. Совјетска команда саопштила је том приликом да ће

совјетске трупе, пошто изврше своје оперативне, бити повучене из

Југославије. Национални комитет и Врховни штаб Југославије пристали су

да задовоље молбу Совјетске команде. Совјетска команда примила је услов

који је постављен с југословенске стране: да ће на територији Југославије, у

областима где ће се налазити јединице совјетске армије, деловати

администрација Националног комитета ослобођења Југославије''.2.

Дао се утисак да је реч само о Банату, који је био јужно од граница

Маџарске. Међутим, Трећи украјински фронт под маршалом Толбухином упао

је у Југославију и јужно од Дунава све до Грчке са 57. совјетском и три

бугарске армије. Врање, Скопље, Битољ, Косово и Метохија свакако нису

били територија која се граничи са Маџарском. Стаљин је овде преварио

Савезнике.

Главни разлог упада совјетских снага био је: да се униште снаге ђенерала

Михаиловића у Србији, да се иза трупа совјетске војске и Бугара заведе власт

комуниста и да се у Србији изврши физичко уништење свих потенцијалних

непријатеља бољшевизације Југославије, - да се изврши револуција као она






1917. у Совјетском Савезу, тако да Тито могне да се одржи на власти и без

присуства совјетске војске и Бугара.

...Пре него што је упао у Србију, Толбухин је тражио од партизана да

јужно и западно од Београда ''привежу Михаиловићеве снаге''.4. Tреба још

истаћи да је при освајању Беогрда учествовала и Прва југословенска

самостална бригада под пуковником Марком Месићем састављена од усташа

који су били заробљени под Стаљинградом. Нема сумње да су војници те

усташке бригаде нашли у Титовим партизанима велики број својих

сународника и велики број усташа, који су уз помоћ Савезника и Италије

надирали ка Београду и у сусрет совјетској војсци.

Тито је у штабу маршала Толбухина у Вршцу непрекидно молио да у

Београд уђу прво партизани, због велике националне и међународне

важности. Пошто је 4. гардијски механизовани корпус заузео Тополу и

Младеновац, партизани су се жалили Титу да је ђенерал Жданов, командант

овог корпуса, ''игнорисао наше главне снаге и чињеницу да је нама био

поверен задатак да освојимо Београд. ''Жданов им је одговорио: ''Ја надирем

према моме плану, а ви напредујте према вашем плану ако можете. Дођите

сутра на чај код мене у Београд.'' Партизани су сматрали Жданова

''бруталним, уображеним и арогантним јер није осећао потребу за било каквим

плановима и заједничким операцијама''.5 Да би ипак извршио наредбу

маршала Толбухина, Жданов је ''издао заповест посадама тенкова да допусте

југословенским партизанима да поседају на тенкове и на тај начин совјетске и

партизанске снаге уђу једноставно у Београд''.6.

Освајање Београда од стране совјетских снага поздрављено је у Москви

са 24 плотуна из 324 топа.7. Како су Срби у Београду дочекали ''ослободиоце''

јавио је амерички дописник Стојан Прибићевић (новинар наклоњен Титу и

партизанима, нап. Б.Ш.): ''После ослобођења, у Београду 80% становништва

било је антипартизанско. Читаву недељу дана цивили се нису усуђивали да

изађу на улицу''.8.

Четници напуштају Србију, покољ српске омладине на

Сремском фронту

И партизанско-британска офанзива са запада и упад совјетске војске и

Бугара са истока имали су као главни циљ уништење легалне војске

Краљевине Југославије под командом ђенерала Михаиловића, истребљење

националиста у Србији и устоличење шефа КПЈ Јосипа Броза Тита у Београду,

као господара Југославије. Без физичког уништења Михаиловићевих снага и

Срба националиста у Србији, није се могло замислити да Тито са

комунистима и усташама може да се одржи на власти, чак и кад би успео да се

привремено дочепа ње. Ни Балканско ваздухопловство, ни совјетска војска и

Бугари нису могли да продуже помагање шефа КПЈ и после повлачења Немаца

из Југаславије. Стога је требало истребити и уништити Србе под

Михаиловићем, јер су они били бедем против бољшевизације Југославије. И

налет партизана, и усташа са запада, и упад совјетске војске и Бугара са

усташама који су били заробљени код Стаљинграда били су, уствари,

бруталнији но што је била инвазија Југославије од стране нацистичке Немачке

и њених сателита после одбацивања Тројног пакта 27. марта 1941. Овај налет








на Србију највећих непријатеља Срба и Југославије, био је изведен са запада

под маском «Операција Ratweek«, а са истока под изговором да се олакшају

операције совјетске војске против Немаца у Маџарској. И са једне и са друге

стране, то су биле срачунате обмане Уједињених народа, који су се борили за

слободу и демократију. Нацистичка окупација имала је да се замени

комунистичком, методима бољшевичке револуције у Русији 1917. године.

Чим су трупе совјетске војске стигле на границу Југославије 6. септембра

према Турн Северину, Михаиловић је упутио 10. септембра делегацију да

понуди Совјетском Савезу сарадњу Југословенске војске у отаџбини противу

Немаца у Србији. У делегацији су били командант Источне Србије пуковник

Велимир Ј. Пилетић, потпуковник Миодраг С. Ратковић, командант

Крајинског корпуса и адвокат Александар Трифунац. Делегација се пребацила

преко Дунава у Турн Северин. Није се вратила. Сва три њена члана ухапшена

су и упућена у Москву на саслушање у злогласној Лубјанци, као енглески

шпијуни. Шта се десило, даље, у Источној Србији приликом упада трију

корпуса 57. армије, види се из Михаиловићевих депеша:

Бр. 60, 4 априла 1945. По донетом објављеном решењу да се у пресудном

часу употребе све снаге за протеривање окупатора, 1. септембра оглашена

је општа мобилизација и наређена акција. Комунисти су нападали с леђа и

спречавали сваку озбиљну акцију против окупатора...остављајући Немце да

се на миру повлаче из Србије. И овај покушај да се дочепају Србије...претрпео

би неуспех да се нису умешале трупе Совјетског Савеза. Трупама ЈВО било је

наређено да совјетске трупе на својим територијама дочекају као савезнике,

да их помогну у акцији против окупатора и да се за акцију ставе под команду

совјетских команданата. Народ је био позван да совјетске трупе прими

најпријатељскије. Командант трупа у Србији (дивизијски ђенерал Мирослав

Трифуновић) послао је своју делегацију совјетском главном команданту с

изјавом да се са свим трупама ставља под његову команду. После свега овога

дешава се следеће:

1.При уласку у Свилајнац и Деспотовац (75. стрљачки корпус), где су

совјетске трупе сачекали старешине и војници Ресавског корпуса ЈВО,

совјетски командант разоружава и хапси старешине и војнике који су му

приредили дочек. Успео је да се спасе командант са снагама које нису

учествовале у дочеку.

2. Потпуковник Властимир Васић, командант Делиградског корпуса и

мајор Радосављевић, командант Варваринског корпуса, у области Параћина

и Ћуприје, (68. стрељачки корпус) ставили су се на располагање совјетским

трупама у борби против окупатора. Они су им предали ослобођена места

Ражањ, Варварин и кренули су ка Крушевцу. По предаји Крушевца, обадва

команданта са војницима који су били с њима били су разоружани, ухапшени

и упућени у концетрациони логор у Параћину. Потпуковник Васић успео је да

побегне из логора и саопштио нам је нечувена малтретирања похапшених

старешина и војника ЈВО.

3. Командант Расинско-топличке групе корпуса, пуковник Драгутин

Кесеровић, извршио је напад на гарнизон окупатора у Крушевцу, ослободио

га, а затим је са поручником америчке војске Крамером, делегатом Америчке

војне мисије, дочекао сов-јетске трупе и увео их у варош окићену државним

заставама. Међутим, после овација приређених од грађана и Југословенске



војске совјетским трупама, совјетски командант позвао је Кесеровића и

америчког поручника Крамера да се одмах разозужају са свима

тупама.Поручник Крамер био је одмах разоружан и ухапшен, а пуковник

Кесеровић пуштен је да саопшти официрима и војницима наредбу совјетског

команданта. Он је наредио свим својим корпусима да иду у одређеном правцу,

да се извуку од совјетских трупа. Један део војника похватали су совјетски

војници и спровели их у концетрациони логор у Параћину.

4.Командант Првог и Другог равногорског корпуса, мајор Предраг

Раковић, био је блокирао градски гарнизон окупатора у Чачку, а командант

групе Шумадијских корпуса Душан Смиљанић у Краљеву. Кад су совјетске

трупе приспеле у Љубић, сазнавши за случај Кесеровићев, приликом

приближавања совјетских трупа с партизанима, -Смиљанић је напустио

опсаду Краљева и одвео трупе у планину. Мајор Предраг Раковић, у уверењу

да је прогон ЈВО од стране трупа совјетске војске дело појединих совјетских

команданата, а не генерално наређење, ухватио је везу са совјетским

командантом у Љубићу. Споразумели су се да заједнички изврше напад на оба

немачка гарнизона. Измењеним официрима за везу команда совјетских трупа

давала је утисак несумњиве сарадње дужег века. Међутим, заједничка акција

трајала је само до уништења окупаторских гарнизона. Потом је доведен

одред од 2.500 партизана под командом усташе Месића и постављен захтев

Раковићу да се са корпусом стави под команду Тита. Кад је Раковић одбио

ово наређење, наредили су да положи оружје. ( По доцнијим обавештењима

Раковић се убио да не би пао у руке партизанима).

Да би се избегли сукоби са совјетским трупама, до којих би неминовно

дошло због оваквих поступака Врховна команда ЈВО наредила је повлачење

борбених снага из Србије. То је омогућило партизанима да наметну своју

власт у Србији по одласку окупатора из Србије.

Над становништвом Србије партизани су, у позадини трупа Совјетске

војске и Бугара, вршили истребљење националиста и убијали све оне који су

имали и најмању везу са Михаиловићевим снагама. По тој основи побили су

не само најугледније људе но и омладину Србије, која је листом одушевљено

била уз Михаиловића. Михаиловић је о томе обавештавао Југословенску владу:

''Бр. 62, 4 априла 1945: Тачан број стрељаних и ухапшених у Београду

немогуће је утврдити. Рачуна се да је у прво време било ухапшено 30.000

људи... Стрељања су вршена масовно где су и Немци стрељали. (По

обавештењима Министарства војске у Вашингтону стрељано је ''између

13.000 и 30.000 људи у Београду''. Убијали су често и на улицама на обичну

денунцијацију (клевета, достава, потказивање)...Ликвидирање врши

ОЗНА...Затвореници су мучени на најзверскији начин. Ђенералштабни

пуковник Милош Радојловић формално је претучен у затвору. Хапшења се

врше ноћу, а ликвидација исто тако, најчешће метком у потиљак. Западна

Србија... показала је највећу отпорност према партизанској управи, те су

стога извршена стрељања и ликвидирања. Кроз логор интернираних грађана

и сељака до средине децембра 1944. године прошло је 15.000 људи.

(Михаиловић даје листу најугледнијих припадника Равногорског покрета који

су побијени). Раде Новаковић, председник општине у Клењу, после мучења

заклан и бачен у Саву... Стево Дабић, општински службеник у Богатићу жив

одран (наставља списак великог броја побијених свештеника)... Источна



Србија подноси највеће жртве, јер показује највећи отпор. Међу

стрељанима је капетан Мирко Ћирковић, командант Чегарског корпуса

ЈВО... Пљачкају имовину појединаца, а имовина припадника ДМ конфискује

се.Србе шаљу на најопасније делове фронта, где због недостатка војне обуке

бивају потпуно уништени... Непослушни шаљу се у казненичке јединице које

имају да изврше најопасније задатке. Бегунци се стрељају пред стројем.

Лица која се сама рањавају, одмах убијају. Наређено је обавезно убијање свих

официра , подофицира и жандарма... око 10.000 српске деце, према листу

''Борба'', треба да је послато у Бугарску на васпитање у комунистичком духу.

Бр. 26, 11. новембра 1944: Ситуација у земљи врло тешка. Краљеви

говори преко радија поразно деловали на народ и борце. Комунисти са помоћу

и наслоном на Русе овладали скоро целом Србијом. Пад Београда и Србије

тешко је деловао на остали народ у покрајинама, а комунистима је то дало

јачи замах и снагу да у целој земљи предузму акције и то поглавито према

нашим одредима, а према окупатору само форме ради. Покушали смо да

ступимо у додир с Русима. Нису прихватили. Напротив, разоружали су све

наше одреде. Један концетрациони логор је у Параћину. Не знамо за судбину

ових људи. По некима предали су их комунистима, док други тврде да су их

одвели на рад у Русију. Руси су сурово и непријатељски поступали са нашим

људима. Руске трупе пљачкају и рђаво поступају према народу. Има много

случајева силовања жена и девојака. Комунисти у маси убијају наше људе и

одводе их некуда. У Крагујевцу само једном приликом убили су 200. У

војнотехничком заводу има много затворених. Прети опасност свима

националистима који су и најмање виђени и сарађивали са нама. Развили су

пропаганду, пљачкају и терор сваке врсте... Били смо принуђени да повучемо

наше снаге из Србије према Санџаку. Доста смо снага изгубили, али још

имамо из Србије 20.000... Снаге у Србији доста деморалисане. Онамо је

ђенерал Трифуновић који им командује. Тежимо да све своје снаге доведемо у

везу са Ђуришићем у Црној Гори, са Остојићем у Босни, а затим ћемо

радити према ситуацији...Павле Ђуришић има 7.000. На њега комунисти

врше притисак из Херцеговине... У Херцеговини је био пре месец и по

Лукачевић са 6 -7.000 и напао је Немце...Комунисти су га напали с леђа и

имао је тешке губитке...Домаће снаге у Босни броје 30.000 и држе се још

врло добро...У Далмацији Ђујић у тешкој ситуацији... Комунисти, усташе,

домобрани... све више стежу обруч око Дрине. Ђујић има преко 50.000

избеглица из Далмације, Лике и Кордуна. Већ има преко 3.000 погинулих и

заробљених...Војници су нам голи и боси, а наступили су хладни јесењи дани.

Нигде пријатеља, нигде помоћи, нигде заштите. За све народе нађе се излаз,

сем за несрећни српски народ! Њему као да је судбина да буде уништен, и то

највише од савезника! Никад тежа страдања у историји није имао српски

народ...Чак се и наш Краљ окренуо против нас!...Решеност је да идемо до

краја, па макар сви изгинули... Народ у огромној већини неће комунизам.

Народ очекује једину заштиту од Енглеза и Американаца.

Бр. 85, 5. децембра 1944: Комунисти су помоћу совјетских и бугарских

трупа овладали целом Србијом и Јужном Србијом...На територији којом су

овладали примењују јак терор...Образовали су концетрационе логоре и

хапсане.Побили су много националиста. У Крагујевцу стрељани су 200; у

Мачви преко 200; Горњем Милановцу око 100; више стотина у Београду. Има



стрељаних у свим крајевима Србије. Комунистичка власт је страшнија од

окупаторске...Олош је дошао до пуног изражаја. Нико није сигуран за живот.

Комунисти журе...да комунизирају народ и да уклоне све људе који би им ма и

најмање могли сметати. Пљачкају и одузимају од народа немилосрдно. Наше

старешине и војнике одмах убијају...Спремају 20.000 омладине да пошаљу у

Русију на «идеолошко васпитање». Тито са штабом сместио се у краљевом

двору на Дедињу...Комунисти и бугарске трупе ушли су скоро без икаквих

борби позади Немаца...Ми сада имамо на расположењу 80.000 бораца, али

смо много оскудни у свим средствима, нарочито у муницији. Упутили смо

предлог Команданту савезничких трупа у Средоземљу да се ставимо под

његову команду и укључимо у њихов операциски план. Од тога још нема

резултата.

Бр. 101, 26. децембра 1944: Једном представком обратили смо се

ђенералу Александру. У њој смо се позвали на Меморандум поднет ђенералу

Вилсону, и ставили му на расположење наше снаге за сваки задатак који нам

буде дао. Још нема одговора. Сада у Санџаку и источној Босни имамо 40.000

бораца...Ђујић се повукао у Лику са око 8.000 бораца. Остале снаге у Босни

налазе се на својим теренима. Немци држе линију Мостар-Невесиње-

Колашин-Лим-Дрина. Комунисти врше мобилизацију рођених 1916 до 1926.

године. Имају велики број, скоро половину без оружја, које терају у борбу.

Приликом преласка у Босну извршили су претходно по неколико стрељања у

свакој јединици. Мобилисани, чим су у могућности, пребегавају нама. По

такозваном ослобођењу Краљева, комунисти су стрељали 250 наших

присталица.

Бр. 110, 3. јануара 1945: Има незадовољства у редовима партизанске

војске. Главни мотив: хрватско-словеначко доминирање на свим местима и

положајима. Велики број жртава у борби против Немаца је чисто српски.

Хрвати и Словенци су у позадини

Бр. 21, 28. фебруара 1945: У Сенти затворени су сви Срби у

концетрациони логор с мотивацијом да су пријатељи Краља и противници

садашњег режима. Маџари имају пуну власт у Сенти...У Србији хапшења и

стрељања су многобројна и стална... У Босни има домаћих снага 35.000

бораца; поред тога, има још 20.000 из Србије и Црне Горе. Поп Ђујић у

Словеначкој располаже са 11.000. Словеначко домобранство је цело уз нас и

броји 15.000 бораца. Укупно имамо око 100.000 бораца.

Бр. 31, 24 марта 1945: Телеграм ''Отсека за област трећег корпуса

одељења заштите народа Босне и Херцеговине'' гласи: ''Наређује се

опуномоћенику ОЗНЕ за срез Рогатички какав се став треба да заузме према

србијанским четницима: жандарме, официре и подофицире ликвидиратри

свакако. Остале предати ОЗНИ''.

Бр. 45, 28 марта 1945: Од уласка партизана у Шабац па до средине

децембра 1944 године, кроз логор сумњивих у Шапцу прошло је око 15.000

лица, од којих су многи побијени.14.

Још у току масовних убијања националиста и угледних људи у Србији,

Тито је извршио насилну мобилизацију свих мушкараца од 14 до 60 година.

Формирао је 1. јануара1945, Прву, Другу и Трећу армију, а 1. марта и

Четврту армију са 800.000 мо-билисаних Срба. Целу ову масу ставио је под

окрутну власт комесара.15.Главни циљ мобилисања целокупне омладине





Србије био је да је необучену, босу и голу, без потребног наоружања, баце на

немачка минска поља на Сремском фронту, где су партизани били задржани

после одласка Црвене армије и Бугара у Маџарску и нису могли да макну даље.

Омладина Србије, као и омладина свих других српских покрајина била је

скоро листом уз Југословенску војску под Михаиловићевом командом. Она је

сва била против-комунистичка. Стога је Тито хтео да је казни истребљењем,

које се граничило са геноцидом. Титове партизанско-усташке снаге,

потпомогнуте из Италије оружјем и ''балканским ваздухопловством'', као и

упадом Стаљинових трупа са истока, могле су да изврше џелатску улогу

против Срба у Србији под заштитом туђинских трупа. Србија је преживела

руску револуцију типа 1917. године. Осакаћена је за више деценија у

будућности.

Није било ниједне српске куће у Србији и Црној Гори у којој бар један

члан није био убијен било од Немаца било од комуниста. Црне шамије

преплавиле су Србију и српске земље широм Југославије, у часу кад су

Савезници славили победу у Европи. Заробљеници, све сами Срби, нису

хтели да се враћају из немачког у комунистичко ропство. Они су се из

заробљеничких логора расули по свету, остављајући привремено своје

породице у Југославији. Оне који су били у слободи, Шубашићева влада

потрпала је у избегличке логоре Италије и Египта, - одакле ће , скоро сви,

отићи у доживотно изгнанство и полако изумирати на туђем тлу.

Краљ и Влада, који су 1941. године, после 27. марта, били дочекани у

Лондону као хероји, остали су изван земље и помрли у изгнанству. Остала је

неизвесном још судбина неустрашивих четника који су се испред усташо-

комуниста и трупа совјетске војске и Бугара повукли у непроходне планине

Босне под легендарним херојем ђенералом Михаиловићем.

КАКО ЈЕ ОСЛОБОЂЕНА ЈУГОСЛАВИЈА2.

Када је пуковник Роберт Мекдуел стигао на челу своје мисије у Прањане,

крајем августа 1944. Михаиловић их је упознао са плановима за дуго

обећавани устанак. Општа мобилизација биће знак за серију напада на мање

гарнизонске градове на северу и североистоку Србије, да би се дошло до

оружја. Када се до тог оружја дође, највећи део трупа биће усмерен према

кључним центрима као што су Крушевац, Чачак, Краљево и Ваљево, а

започеће се са општим нападом на железничку мрежу. Најзад ће Београд бити

изолован и освојен нападом споља и изнутра. Неопходан распоред трупа био

је готово завршен.

Наравно, било је и непредвидљивих фактора. Михаиловић је сматрао да

неће бити проблема око сарадње с британским и америчким снагама за које је

држао да ће се ускоро искрцати. Али, улазак Црвене армије неминовно је

очекиван, и нико није знао како ће се они понашати. Михаиловић се надао,

штавише, изгледало је да у то дубоко верује-да ће Руси прихватити активну

сарадњу његових снага. Али колико год он био оптимиста, држање Руса према

Варшавском устанку није обећавало ништа добро. Црвена армија зауставила се

била у предграђу Варшаве и тамо остала недељама, док је нацистичка

артиљерија немилосрдно касапила пољску Домовинску војску. Руси су одбили

да устаницима пруже било какву помоћ, па чак су одбили да одобре слетање

авионима РАФ-а на своје аеродроме, што је захтевала британска влада како би




могла да шаље оружје У Варшаву. Или, како је то Черчил рекао у говору пред

парламентом, Руси су желели да ''Домовинска војска буде уништена до

последњег човека''.

Највећи проблем, ипак, представљали су партизани. Тито је изнад свега

желео да уништи Михаиловићев покрети што се тога тиче Михаиловић није

гајио никакве илузије. Од немачког десанта на Дрвар, 25. маја 1944, када је

уништен Титов штаб, партизани су успели да се донекле опораве и да , уз

помоћ Американаца и Британаца, стекну предност над Михаиловићевим

снагама. Крајем августа успело им је, опет уз помоћ коју су им дотурили

Американци и Британци да истерају Кесеровића из његове тврђаве на

Копаонику. Уз помоћ америчких и британских официра за регрутацију,

успели су да скупе и неких 10.000 људи на југоистоку Србије. Копаоник је

постао база из које су се убацивале нове трупе.

Било је сасвим јасно да је ова концентрација на југоистоку извршена у

циљу спајања са Црвеном армијом. Михаиловићеви обавештајци извештавали

су о даљој концетрацији партизанских јединица, што је наговештавало општи

напад са запада и југозапада. Упркос томе што се тиме излагао партизанском

нападу са минималним изгледима на одбрану, Михаиловић је највећи део

својих трупа распоредио за општи напад на немачке положаје- на северу и

североистоку Србије.

''Када је доле потписани у августу 1944. године стигао до

Михаиловићевог штаба, знак за општу мобилизацију националиста већ је био

дат'', речи су пуковника Мекдуела из изјаве коју је службено дао Истражној

комисији Комитета за поштено суђење Дражи Михаиловићу. У тој његовој

изјави (која је претходно морала бити поднета Пентагону на одобрење) даље

стоји:

Доле потписаном су показани планови и наређења издата за општи

напад на снаге осо-вине и он је, заједно са осталим официрима војске

Сједињених Држава, лично видио диспозицију трупа спремљену за ову

офанзиву. Било је без икакве сумње јасно да је генерал Михаиловић

распоредио своје трупе за напад огромних размера на немачке гарнизоне,

складишта и линије комуникација, и да је, да би то постигао, своју позадину и

лево крило оставио небрањене насупрот великим концентрацијама

партизанских јединица, које су одскора нападале националисте.

Колико је мала група америчких официра била у могућности да у току

септембра покрива фронт и посматра развој ситуације, снаге националиста

нападале су Немце и Бугаре највише што су могле, сходно могућностима и

количини опреме којом су располагале. Покрети снага осовине потпуно су

блокирани, заробљене су велике количине муниције и мноштво људи.

Првог септембра Михаиловић је издао наређење за општу мобилизацију.

''У име Петра Другог'', писало је у прогласу чији је превод прослеђен бившем

амбасадору Фотићу у Вашингтон, ''у складу са великим савезом чији смо део, и

на основу датих ми овлашћења, проглашавам општу мобилизацију целе нације

против свих непријатеља, која има започети 1. септембра у 0 часова.

(Очигледно је да је Михаиловић позивао на мобилизацију и против нациста и

против комуниста.) Наређењем да се акције изведу по директивама штаба

Југословенске војске у отаџбини и под претњом смрти.''1.

У поноћ 31. августа дат је раније уговорени знак. Зазвонила су црквена




звона у сваком селу у Србији.

Када је тог 1. септембра 1944, свануло, у српским селима могли су се

видети само старци, жене и деца. Сви они који су имали оружје или били

способни да га носе јавили су се најближем Михаиловићевом командиру.

Укупан број људи који су се одазвали био је близу 150.000, с тим што је само

половина била наоружана. На странама које следе чланови Мекдауелове

мисије описују многе војне акције којима су били сведоци, а један

Михаиловићев официр, капетан Војислав Илић, извештава о неколико акција у

којима је учествовао у околини Чачка.

Другог септембра поручник Мајк Рајачић из Мекдауелове мисије стигао

је у село Кадина Лука, које се налазило на железничкој раскрсници близу

Лазаревца. Рајачић, син усељеника , био је дипломирао на Универзитету у

Београду. У Југославију је стигао као члан јединице за спасавање посада

авиона, али је пребачен код Мекдауела пошто је ова обавештајна мисија била

падобранима спуштена у Прањане. Када је Рајачић стигао у Кадину Луку,

битка је била у пуном јеку. Око 3.000 бораца Југословенске војске у отаџбини

из Колубарског корпуса, под командом Гаге Топаловића, опколило је село.

Пошто су уништили два километра пруге са сваке раскрснице и пресекли све

телефонске и телеграфске везе, послали су команданту немачког гарнизона

ултиматум да се у року од петнаест минута преда. Командант је то одбио, па

су четири сата и тридесет минута по подне испаљени први пуцњи.2.

Војници Отаџбинске војске били су јадно наоружани. Тек је сваки трећи

имао пушку. Неки су носили ручне бомбе домаће израде: остали су кренули у

битку без икаквог оружја, намерни да узму оружје од својих палих другова, или

да га отму непријатељу. Од аутоматског наоружања имали су само топ

калибра 20 мм, скинут са америчког бомбардера који се срушио недалеко од

Љига, који су са пуно љубави назвали ''Свети Илија'', по српском свецу Илији

Громовнику.

Немци су располагали са око 350 људи, концентрисаних око железничке

станице, коју је бранило шест бетонских бункера. Одабрана група војника

Отаџбинске војске прикрала се бункерима. Пре него што су Немци схватили

шта се дешава, ''Свети Илија'' постављен је на врх зграде железничке станице,

одакле је доминирао целим бојиштем. Док су се Немци бавили ''Светим

Илијом'', Михаиловићеви бомбаши привукли су се бункерима и уништили их.

Воз из Сарајева, који је журио у помоћ опседнутима, избачен је из шина,

а неколико стотина Немаца, колико их је у њему било, просто је збрисано. Око

поноћи из Београда је стигао оклопни воз, стао код прекинутих шина, неких

три километра од села, и из топова отворио ватру у узалудном покушају да

помогне немачком гарнизону. До један сат и тридесет минута иза поноћи

битка је била добијена.

У том сукобу, Југословенска војска у отаџбини заробила је 150 Немаца.

У самој Кадиној Луци поручник Рајачић је избројао осамдесет шест мртвих

Немаца. Отаџбинска војска имала је дванаест рањених и једног погинулог-био

је то члан послуге ''Светог Илије''. ''Да нисам својим очима видео'', рекао је

касније поручник Рајачић, ''не бих веровао да је тако нешто могуће.''3.

Сутрадан је Колубарски корпус кренуо према Лазаревцу, граду у коме се

налазила посада по броју слична оној у Кадиној Луци. Напали су у сутон,

изненадивши Немце. Једна група Немаца пробила се до православне цркве и





успела да на њеном торњу постави митраљез. Друга се забарикадирала у

градској болници. Али после три сата жестоке борбе, Лазаревац је био У

Михаиловићевим рукама. Убијено је девет, а заробљено две стотине Немаца.

Отаџбинска војска изгубила је при томе четири борца. Заробљени у обе борбе

прикупљени су у селу Белановица, где су држани под стражом у школској

згради.

Ујутро су победничке Михаиловићеве јединице приредиле параду

улицама Лазаревца. Људи су били у делиријуму-дошао је дан ослобођеља!

Врхунац је представљала вечера, приређена у част победе у кући локалног

свештеника, попа Петровића, који је, пре него су сели за сто, изговорио

молитву за савезнике.

Радио апарат је био подешен на Би-Би-Си. Спикер је почео да чита

партизански коминике. ''Партизани су'', рекао је ''управо ослободили град

Лазаревац''. Један Михаиловићев официр у бесу је ударио по радио-апарату

тако јако да се, секунду или две, чинило да ће пасти са сточића на коме је

стајао. Поручник Рајачић је погнуо главу...

После заузимања Лазаревца, Колубарски корпус окренуо се према Љигу.

Ту се Рајачић растао са њим. На растанку, капетан Топаловић био је пун

оптимизма. «Ускоро ћемо ослободити Београд», рекао је.

Првих дана септембра партизани су започели дуго очекивану инвазију

западне Србије. Једини непријатељ за кога су показивали интересовање биле

су Михаиловићеве јединице. Нису ни покушали да се супротставе Немцима,

нити да прекину њихове комуникације. Мекдауел и други амерички официри

видели су својим очима како су партизани хладнокрвно заобишли немачке

гарнизоне у Ужицу и Чачку и напали Михаиловићево крило. Такође су видели

како се немачки саобраћај између Чачка, Краљева и Ужица поново несметано

обавља, пошто су партизани одбацили Михаиловићеве јединице које су до

тада држале под блокадом.

До 9. септембра партизани су избили на линију Пожега-Косјерић-Ражањ.

Да би им се супротставиле, Рачићева церска група и Калабићева опленачка

напустиле су првобитни правац надирања. До првих судара Калабићевих

трупа с партизанима дошло је 10. септембра. За неколико дана Калабић их је

истерао из Пожеге и одбацио готово четрдесет километара уназад, чак до

обала Дрине.4

Савезнички официри посведочиће да су, у борби када је однос људства

био подједнак, под условом да су и наоружање и опрема били отприлике

једнаки, Михаиловићеви војници били увек бољи од партизана, особито када

су се водиле борбе на блиској удаљености. У томе нема ничег изненађујућег.

Као што је већ раније истакнуто, војници Отаџбинске војске борили су се на

свом тлу, где су сваку стопу познавали. Што је најважније, борили су се да би

одбранили своје породице и домове. Са друге стране, партизанска војска била

је номадска армада састављена од тврдог језгра окорелих комунистичких трупа

и масе Бугара, Мађара, Албанаца, Италијана, бивших усташа и силом

мобилисаних српских сељака, који су имали мало воље за борбу против

Михаиловићевих људи.

Али оно што људска храброст, без муниције и модерног наоружања,

може да учини, има своје границе. Калабићеве и Рачићеве трупе ушле су у

битку са не више од петнаест метака по човеку. Неке Михаиловићеве јединице




бориле су се чак и са по два метка по човеку. Аутоматског оружја било је

смешно мало, тек нешто више од митраљеза и минобацача. (Сигурно нико не

би ''сарађивао'' са Немцима а да за узврат добије-ништа!) Отимање од Немаца

и партизана био је једини начин на који су се снабдевали.

... Михаиловићевим људима довољно је брига задавала чињеница да су

морали да се боре против непријатеља кога су Американци и Британци

стално снабдевали муницијом и материјалом, за шта је била оформљена

такозвана «Балканска ваздушна команда». А сада су се суочили са још једном

тешком невољом-чули су свога краља како отворено подржава Титов покрет и

прети да ће сви који одбију да му се придруже бити жигосан као издајници.

После вишемесечних притисака које је на њега вршио Черчил, и упркос

интензивним злим слутњама, краљ Петар је 12. септембра преко радија

прочитао поруку «свим Србима, Хрватима и Словенцима «, саветујући их да

се «придруже снагама народноослободилачке војске под вођством маршала

Тита». Додао је да ће сви који се оглуше о овај позив заслужити ''жиг

издајника'' пред својим народом и историјом. Порука се завршавала овим

речима:

''Овом поруком ја осуђујем злоупотребу краљевог имена и ауторитета

круне чиме су неки желели да оправдају сарадњу с непријатељем и изазову

неслогу између наших народа у најтежим данима њихове историје, од чега је

користи имао само непријатељ''.6

Тешка срца наставили су српски сељаци и војници , који су остали уз

Михаиловића, своју борбу против Немаца, партизана и разних квислиншких

формација не верујући да је то од њих краљ Петар захтевао.(Та сумња постоји

и дан данас код преживелих четника и код многих објективних историчара.

Под којим условима је ова порука дата?! пр. Б.Ш.)

Упркос борби с партизанима, Михаиловић се и даље надао да ће моћи да

се споразуме са Црвеном армијом. У ту сврху послао је једну мисију, на чијем

је челу био мајор Пилетић, која је првих дана октобра прешла Дунав код

Кладова и успоставила додир с претходницом Црвене армије. Мајор Пилетић

показао је Русима мапу на којој је била уцртана ситуација на бојишту у

источној Србији и план заједничких операција који је разрадио Михаиловић.

Они су га , међутим, ухапсили ( у партизанској верзији он се ''предао''), али је

успео да побегне и касније стигне у Париз.

И истакнути Михаиловићеви команданти покушали су да сарађују са

Русима : Пуниша Васовић, судија из Београда, преузео је на себе преговоре

после Пилетићевог неуспеха. Разоружан је, предан најближој партизанској

јединици и погубљен истог дана. И мајор Весић, командант Делиградског

корпуса, покушао је да ступи у додир с Русима. Разоружан је и стављен под

стражу, али је успео да побегне.

Црвена армија избила је на југословенску границу код Турн Северина 28.

септембра. Њени заповедници су затражили од Тита , који се тада налазио у

штабу маршала Толбухина, дозволу да уђу на југословенску територију,

обећавајући да ће цивилну власт у потпуности предати партизанима. Тито је

удовољио овом ''захтеву'', што, дабоме, није никога изненадило.

Офанзива Црвене армије одвијала се у три главна правца. Први је био

румунска граница-Панчево. Други, из Бугарске ка Зајечару и Књажевцу. Трећи

крак офанзиве, у коме је своје место имао и један број бугарских дивизија, био




је усмерен према Нишу. Да је намера Црвене армије била да уништи немачку

војску на Балкану, она би напредовала знатно северније. Њен циљ је, међутим,

био пре политички него војни: требало је заузети Београд и устоличити Тита.

Пошто су крајем августа одбачени са Копаоника, мајор Кесеровић и

његов Топлички корпус и даље су пружали отпор партизанским армијама, које

су оружјем и ратним материјалом снабдевали Савезници путем ваздушног

моста. Кад год би савезнички авиони током ноћи испоручили нову пошиљку,

следећег јутра би партизани навалили на положаје Михаиловићевих људи.

Скоро два месеца водила се битка на обалама Западне Мораве са

променљивом срећом. Обе стране толико су се удубиле у узајамно сатирање,

да је мало времена преостајало за борбу против Немаца. И заиста, Немци су се

понекад ноншалантно возили путевима на пушкомет између две завађене

југословенске фракције. Најпре су партизани протерали Кесеровића преко реке

чак до Баћина и Белушића, а потом је он извршио противнапад и одбацио их

поново преко реке, до Александровца и Бруса.

Када је поручник Елзворт (''Боб'') Крамер, члан Мекдауелове мисије, који

се тада налазио уз Кесеровића, послао партизанском команданту предлог за

сарадњу против заједничког непријатеља, његов курир је био убијен. Други

курир је био шиканиран и послат натраг с увредљивом поруком.7.

У првој недељи октобра стигла је вест да се Руси приближавају

Крушевцу, важном упоришту на једном од главних праваца повлачења. Мајор

Кесеровић је, поред тога што је задржавао партизанску офанзиву у долини

Западне Мораве, имао концетрисане јаке снаге и у близини Крушевца.

Поручник Крамер се суочио са низом осетљивих проблема. Неки од официра

Отаџбинске војске били су узнемирени. ''Руси ће нас све предати

партизанима, који ће нас побити'', говорили су. Крамер их је уверавао да су

Руси савезници и да ће им бити драго да сарађују са њима. Упркос личним

сумњама које је имао у том погледу, Кесеровић се ипак изјаснио за покушај

успостављања сарадње.

У међувремену су Немци, који су били у Крушевцу, послали Кесеровићу

и Крамеру преговарача, нудећи предају. Као и други широм Европе, и

крушевачки Немци желели су да се предају Британцима и Американцима, а не

Русима. Немачки преговарач наговестио је да би био у могућности да, буде ли

му се гарантовало америчко заробљеништво за све војнике, уговори предају

немачких гарнизона у Краљеву, Крагујевцу и Крушевцу, а можда и свих

немачких снага на простору до границе са Грчком. Али Крамер није могао да

гарантује Немцима да ће отићи у америчке заробљеничке логоре, па од понуде

није било ништа.

У Крушевцу је било 700 Немаца и око 1.000 белих Руса. Гарнизон је

појачан са тринаест тенкова. Када је чуо да се чело руске колоне примакло на

неких двадесет километара од Крушевца, Кесеровић им је у сусрет послао свог

човека. У зору следећег дана Кесеровићев изасланик вратио се у пратњи

једног руског поручника. У Крамеровом присуству Кесеровић и поручник

пали су један другом у загрљај, као што то Словени обичавају, назвали један

другог «брате мој» и испили по једну у здравље. Кесеровић је потом објаснио

како би он могао да заузме град уз најмању опасност по цивиле. Рус је

прихватио тај план. Кесеровић је сместа наредио својим људима да пређу у

напад. Борци Отаџбинске војске борили су се као и у Лазаревцу, застарелим




пушкама и ручним бомбама домаће израде. Немци су пружили слаб отпор, али

је беле Русе било теже савладати. За три сата борба је била готова и

југословенска застава завијорила се на градској већници.

У том тренутку чело руске колоне ушло је у град. Мајор који је

командовао претходницом дошао је код Кесеровића и Крамера и честитао им

на победи. Опет је било ''брате мој'' и падања у загрљај. У име Краљевске

југословенске војске Кесеровић је град и заробљенике предао Црвеној армији.

Тада су се њих тројица- руски мајор, Кесеровић и Крамер, испели на балкон

градске већнице који је гледао на трг. Одатле су поздравили одушевљено

грађанство које се тамо окупило.

«Живела наша руска браћа», викала је маса. Руски мајор је отпоздрављао

и узвикнуо: «Живео Рузвелт!»

«Живео!» узвратила је маса.

«Живео Черчил!»

«Живео!»

«Живео Стаљин!»

«Живео!»

«Живео краљ Пера!»

«Живео! Живео!» гомила је полудела од одушевљења. Чинило се

очигледним да ће Руси бити добра браћа.

У верзији немачког радија, Кесеровић је прешао Русима, који су за

награду унапредили у мајора. На жалост, његова судбина није била тако

ружичаста.

Пола сата после заједничке прославе, поручник Крамер је био разоружан,

а започело се и са разоружавањем војника Отаџбинске војске. Крамер је

ослобођен после кратког заробљеништва у Бугарској.8

Сам Кесеровић успео је да побегне из Крушевца са већим делом својих

трупа. Касније је заробљен и суђено му је за издају заједно са још пет

Михаиловићевих команданата. У једној од оних мртвачких оргија

самооптуживања уприличаваних свуда где је харала јуриспруденција,

Кесеровић је, на том суђењу, док су му сузе текле низ лице, сломљеним гласом

говорио о својим «злочинима». Заузимање Крушевца није поменуо ниједном

речју.

Чачак

Главнина немачких трупа повлачила се из јужних области Балкана

пругом и путевима преко долине Мораве. На том путу Чачак је био један од

главних комуникацијских центара.

Четвртог октобра, на састанку команданата Михаиловићевих корпуса,

одржаном на Умци, одлучено је да се предузме општи напад на Чачак. Главни

заповедници били су мајори Смиљанић, Пеливановић, Рачић и капетан

Раковић. Напад је започео 6. октобра. Четири пута у наредне две недеље

војници Отаџбинске војске пробили су се у град и четири пута су оданде у

последњи час истерани , захваљујући доласцима великих немачких конвоја.

Крајем октобра Црвена армија и партизанске јединице стигле су у

близину Чачка. Први сусрет између Руса и Михаиловићевих људи описао је

капетан Војислав Илић, командант Прве љубичке бригаде, задужене за

освајање Прељине, села на железничкој раскрсници.




«Дана 24. октобра 1944. борио сам се са Немцима не бих ли их истерао

из Прељине. Под мојом командом имао сам две бригаде са око 1.100 људи.

Успели смо да заузмемо место, пресецајући тако Немцима одступницу. Док је

наш напад трајао, Руси и Партизани који су надирали из правца Горњег

Милановца обасули су нас артиљеријском ватром. Одмах сам им послао

курира како бих им објаснио шта се догађа и затражио да се одмах прекине с

артиљеријском ватром. Руси су уважили наш захтев, у ствари, чак су нам и

помогли, пославши две ракете «Каћуша» право у немачке редове. Када смо се

најзад састали, били су врло изненађени видевши да се четници боре против

Немаца: партизани су очигледно успели да их убеде да смо сви ми издајници.

Још више су се изненадили када сам им предао око 700 заробљених Немаца

(међу њима је било и нешто белих Руса), окупљених у селу Брђани. Руси су

мом човеку издали писмену потврду о примопредаји».9.

Договорен је састанак између Михаиловићевих и руских команданата, у

Прељини. Разрађен је план заједничких операција. По том плану требало је да

Руси нападну Чачак са леве обале Мораве, поставивши своју артиљерију на

линији Брђани-Прељина- Коњевић. Две Михаиловићеве бригаде остале су са

њима под директном командом руских официра како би им помогле у нападу.

Остатак Михаиловићевих јединица требало је да нападне град са десне обале

Мораве. Тим јединицама придружило се пет руских официра за везу, док је

капетан Цековић био наименован официром за везу у руском штабу у Горњем

Милановцу. Договорено је да Отаџбинска војска све заробљенике и

заплењени ратни материјал преда Русима, који ће је за узврат снабдети

пушкама и муницијом.

Напад је започео одмах пошто је постигнут споразум. Захваљујући

сталном приливу трупа у повлачењу, гарнизон у Чачку нарастао је на 20.000

људи. Борба је била жестока и потрајала је. Само у редовима Југословенске

војске у отаџбини било је 2.500 мртвих и рањених. Док су Михаиловићеве

јединице нападале Немце, партизани су их нападали с леђа пет пута, долазећи

из правца Ивањице, Ариља и Пожеге. Руски официри за везу видели су шта се

дешава, али нису учинили ништа да то спрече.

Пошто је битка завршена, Отаџбинска војска је предала Русима 4.500

заробљених Немаца, 200 возила и веће количине другог плена.

Сутрадан су Руси почели да разоружавају војнике Отаџбинске војске.

Неки су успели да побегну, неки нису. Почетком децембра партизани су

открили скровиште капетана Раковића и опколили га. Не зна се јесу ли га они

погубили или је извршио самоубиство. У сваком случају, његово тело

изложено је на пијаци у Чачку.

Добој

Када су снаге које су се налазиле у пратњи Михаиловићевог штаба, уз

који се кретала и Јединица за спасавање посада авиона, стигле у Источну

Босну, почетком 1944, прионуле су на уништавање железничких шина, можда

највећих размера у читавом рату. Крај пруге у Добоју је покидан, а шине су

повезане у спиралу и помоћу једне шине, коришћене као полуга, цела пруга је

извијена у дужини од тридесет километара, све до Тузле. Али главна Немачка

линија повлачења- а та је пролазила петнаест километара јужно, преко

територије коју су наводно држали партизани-остала је нетакнута и у




несметаној употреби. То није спречило Би-Би-Си да објави како су пругу

Добој-Тузла уништили партизани.

Најважније градове у ужој Србији ослободиле су Михаиловићеве

јединице, саме или уз помоћ Црвене армије. Али свет о томе није имао појма.

Судећи по савезничкој штампи, присталице ђенерала Михаиловића били су

издајници и колаборанти.

«Изгледа да је изненадно напредовање и партизана», писао је Стојан

Прибићевић у листу Њу Стејтмен енд Нејшн од 27. јануара 1945.

године...затекло Михаиловића неспремног. У октобру је са малом пратњом

побегао у Босну, а одатле у Северну Далмацију...остављајући за собом

пометене јединице у Србији. Неки од његових тамошњих команданата

(Кесеровић, Калабић и др.) наставили су да се боре против партизана , па чак

и против Руса. Други се, као на пример Пилетић и Станковић, предали

Русима, како би избегли да их заробе партизани. Један део Михаиловићевих

јединица лутао је шумама не знајући куда да се запути, ни с ким да се бори;

други део се распао и људи су се пробили до својих домова. Срео сам

Михаиловићеве официре који су прошлог августа и септембра извештавали

како се боре против Немаца, после чега су се потајно вратили у Београд,

јадикујући; док су се Немци повлачили из Србије, њих су послали да се боре

против партизана. У бици за ослобођење Србије ниједна Михаиловићева

јединица није напала Немце. (Ауторов курзив)

У време када се овај чланак појавио, био сам у Лондону, а тамо се

налазио и његов аутор, Прибићевић. Капетан Отаџбинске војске Војислав

Илић такође је недавно стигао из Југославије. Његов опис борби за Прељину и

Чачак оставио је на мене тако дубок утисак да сам одлучио да капетана и

Прибићевића позовем на ручак. Као дописника листа Тајм, Лајф и Форчен,

Прибићевић је играо главну улогу у подметању Тита британској и америчкој

јавности и описивању Михаиловића као издајника. Од самог почетка ручка

било је да је приповест капетана Илића на Прибићевића оставила подједнако

дубок утисак као на мене. Капетан је своју причу поткрепио низом мапа грубо

скицираних на салветама хотела «Дорчестер». Прибићевић је запањено ћутао,

пушио цигарету за цигаретом, не постављајући ниједно питање Илићу о ономе

што је овај говорио.

Важност улоге коју је Прибићевић одиграо у обликовању британског и

аме-ричког јавног мнења по питању сукоба Тито-Михаиловић не може се

пренебрегнути. Историја ће, наравно, пре прихватити извештаје пуковника

Мекдауела и осталих америчких официра, који су својим очима видели како су

Михаиловићеве јединице нападале једно за другим немачка упоришта у бици

за ослобођење Србије.

Састанак са Немцима

Средином септембра 1944. немачки командант у Београду успоставио је

преко неког емисара, Србина, контакт са пуковником Мекдауелом, који се

налазио у Михаиловићевом штабу, предлажући предају. Дошло је до два

састанка пуковника Мекдауела са господином Штеркером, који је представљао

Нојбахера, Рибентроповог изасланика у Београду. Немци су желели да се

предају Американцима и Михаиловићевим људима, а не Русима и

партизанима.( ово потврђује и чињеница да су Немци шест дана касније



потписали капитулацију у Југославији, пошто се главнина немачких снага

предала Енглезима и Американцима курзив Б.Ш ) Сматрали су да би под

условом да Американци са хиљаду падобранаца гарантују да ће их задржати у

заробљеништву, било могуће извести предају већег дела немачке војске на

Балкану. О овим преговорима извештен је савезнички генералштаб. Из

очигледних разлога одлучено је да се не може ништа учинити поводом овог

немачког предлога, премда нам је, после несумњиве совјетске издаје

варшавских устаника, морало постати јасно да стара правила игре више не

важе. А да је ова понуда била прихваћена, рат би био завршен у октобру 1944.

и неколико стотина хиљада живота било би спасено.

Партизани су некако сазнали за неке појединости ових преговора.

«Поседујем сведочење очевидаца, високих четничких официра», писао је

Стојан Прибићевић, «да се 16. септембра, у време када су совјетске трупе већ

биле у Србији, Михаиловић састао са Штеркером, главним саветником

Нојбахера, Рибентроповог посланика у Београду, у селу Бадовинци, близу

Шапца, западно од Београда, и да су исте недеље Немци испоручили

Михаиловићевом штебу 5.500 пушака. Према тврдњама партизана,

Михаиловић је издајник и непријатељ народа...'' 10.

Улога партизана

Тешко је рећи колико је била важна улога партизанске војске у

ослобађању Србије. У неколико наврата они су нападали Немце, нарочито

после спајања са Црвеном армијом, до чега је дошло око 10. октобра. Али,

тврдње изнете у њиховим коминикеима толико су надуване и тако често у

супротности са извештајима њихових руских и бугарских савезника да је

заиста тешко одвојити стварност од маште. Тај посао отежава и чињеница да

су савезнички официри за везу присуствовали тек малом броју акција за које су

партизани тврдили да су их извели. После уласка Црвене армије у Србију,

према њима се поступало пре као према непријатељима него према

савезницима који су партизанску војску снабдели највећим делом наоружања

и материјала, који су обучавали њене војнике и лечили њене рањенике.

И најповршније проучавање дало би основа здравој сумњи у наводе из

парти комунистичких ''кухиња''. Лист Дејли Воркер од 15. септембра пренео је

Титов коминике: «Спајање Црвене армије и Народноослободилачке војске

објављено је јуче у специјалном коминикеу маршала Тита. Његове трупе

заузеле су Неготин, град који се налази двадесет осам миља јужно од Турн

Северина и њихово лево крило дошло је у додир са совјетским јединицама.»

У коминикеу који је две недеље касније, 30. септембра, издао совјетски

Биро за информације стајало је: «Следећи извиђачке јединице убачене пре

неколико дана, совјетске једнице су јуче прешле југословенску границу јужно

од румунског града Турн Северина и већ у првом сукобу натерале немачке

јединице на повлачење, заузевши следеће градове: Текију, Кладово... и

Неготин!» (Ауторов курзив)

Још неки градови помињани су истовремено у коминикеима руске,

бугарске и Народноослободилачке војске. Поменућемо само два од многих

примера.




Бугари су 14. новембра објавили како је Друга тракијска пешадијска

дивизија под командом генерала Стојчева ослободила важну железничку

раскрсницу у Скопљу. Петнаестог новембра Радио-Слободна Југославија

обзнанила је свету да су Скопље ослободиле јединице Четрдесетдруге и

Педесете дивизије Народноослободилачке војске. Иста радио-станица

објавила је истог дана како су «партизанске јединице опколиле Урошевац и

потом га заузеле на јуриш». Истовремено су и Бугари, преко Радио-Софије,

објавили да су Урошевац заузеле Бугарске јединице под командом генерала

Станчева и генерала Атанасова.

Свим тим нејасноћама ваља додати бројне случајеве, о којима сведоче

амерички официри, у којима су партизани тврдили да држе градове које су у

ствари држали Михаиловићеви људи- па да се човек запита колико, у ствари,

треба веровати у целу ту партизанску бајку?

Од две партизанске армије, које су продрле у Србију са запада и

југозапада, са сигурношћу се може рећи да су учиниле мало, или ништа, да би

се сукобиле са Немцима, све док се нису састале са Црвеном армијом испред

Београда.

Од новопечених партизана, заробљених у борбама с Михиловићевим

јединицама у околини Ужица, пуковник Мекдауел је сазнао да се ни један

једини пут нису борили против Немаца. Нападали су само четнике.

Ни подаци о броју партизана нису ништа конкретнији од података о

њиховим наводним активностима. Током припрема за одбрану,

Михаиловићев штаб је проценио снагу партизанске армије на неких 65.000

људи. Од тог броја најмање 10.000- могуће да их је било и 15.000- отпало је на

бивше усташе, који су партизанима пришли после пада Италије. Следећих

10.000 отпало је на Мађаре, Бугаре, Румуне и Албанце. А било је и 10.000-

неки кажу 20.000- Италијана. У сваком случају, у партизанској војсци било је

толико Италијана да је Михаиловић одлучио да организује посебан

италијански биро за пропаганду, који је водио један симпатични италијански

социјалиста. После једног сукоба са «српском» Личком бригадом

Народноослободилачке војске, Михаиловићеве јединице вратиле су тридесет

заробљеника, које су показали америчким официрима. Сви до једног били су

Италијани.11.

Према Михаиловићевима, од 50.000 до 60.000 Југословена који су

следили маршала Тита тек је неких 15.000 било правих партизана-окорелих

комуниста и фанатика. Остало су били једноставни сељаци које су партизани

мобилисали или на неки други начин регрутовали, користећи се присуством

англо-америчких мисија. Међу тим сељацима и сељацима који су припадали

Михаиловићевом покрету није било идеолошког сукоба. И једни и други били

су дубоко привржени својим кућама, и стадима; то су били срдачни,

богобојажљиви индивидуалисти, жељни бољег живота и боље владе од оне

коју су имали пре рата, али и противници радикалних промена и, у сваком

погледу, совјетског комунизма. Сада су се нашли ухваћени између двеју сила

над којима нису могли да успоставе контролу, приморани да се до смрти боре

једни против других.

«Ослобађају нас», говорили су српски сељаци, «комунисти заједно са

усташама, Бугарима, Албанцима, Мађарима, Италијанима. Укратко,

«ослобађају» нас сви они који су нас за време рата клали.»




Ослобођење Београда

Црвена армија је почетком октобра напредовала ка Београду. На челу

помоћног контигента у њеној пратњи био је бивши квислинг Марко Месић.

Кратак осврт на каријеру пуковника Месића биће врло користан за

расветљавање чињеница из историје овог периода. Најбољи наслов за ту

причу био би «Апотеоза једног квислинга».

Московски дописник листа Совјетске ратне новости написао је у броју

од 10. јануара 1944. о Месићу следеће: «један од најактивнијих организатора

Независног југословенског добровољачког одреда у СССР-у је искусни

официр Југословенске војске, потпуковник Марко Месић. И њега су Немци

силом мобилисали. Док је још био ратни заробљеник, окупљао је око себе

југословенске официре и војнике у логору, изражавајући жељу да се бори

против Немаца онако како се борио 1941. у Југославији, када је командовао

артиљеријским пуком. Када се поставило питање ко ће бити командант овог

одреда, официри су једнодушно изабрали потпуковника Марка Месића».

У писму датованом 18. марта 1944, упућеном лондонском Тајмсу, два

официра Краљевске југословенске војске, пуковник Драгутин Савић и мајор

Владета Богдановић, који су играли истакнуту улогу у преврату изведеном 27.

марта 1941, изнели су неке податке из Месићеве биографије, које нико није

демантовао. У њиховом писму стоји да је Месић, који је уочи рата имао чин

мајора, дезертирао у току немачког напада и придружио се хрватском

квислингу Анти Павелићу. Према писању хрватског листа Хрватски народ (у

броју од 27. јуна 1943), Месић је био један од хрватских официра који је «иако

се налазио на српско-бугарској граници, не устукнувши ни пред највећим

опасностима, успео да се пробије до територије ослобођене Хрватске, да би се

међу првима ставио на располагање хрватским оружаним снагама».

У знак захвалности због услуга учињених «ослобођеној» домовини,

Месић је унапређен у чин пуковника и одликован Хрватском гвозденом

детелином II реда и немачким Гвозденим крстом II реда.

«У септембру 1941», писало је даље у писму, «Месић је наименован за

команданта артиљеријске секције хрватске добровољачке легије, послате на

руски фронт. Јануара 1943. постављен је за команданта свих хрватских снага

код Стаљинграда; у том својству је био и када су га, 2. фебруара 1943, Руси

заробили. За храброст...показану у борби против Руса, добио је Гвоздену

детелину I реда и Гвоздени крст, такође I реда.»

Током последњих дана у Стаљинграду, Месић је послао поруку Павелићу

поруку у којој га је уверавао да ће припадници хрватске легије извршити своју

дужност према поглавнику (што је хрватска верзија немачког »Firer«), хрватској

држави и Хитлеру. Доспевши у заробљеништво, добро је промислио, увидео

своју заблуду и постао- одани комуниста.

И какав се закључак,онда, може донети о природи Титовог режима када

је тај «искусни официр», који је већину свог «искуства» борећи се против Руса,

који се «борио против Немаца 1941», тако што је дезертирао и придружио се

Павелићевој квислиншкој армади, који се, мада «насилно мобилисан», борио

тако добро да је заслужио највиша немачка одликовања, и то се борио до

самог краја, када је тај «демократа» ушао у Југославију са Црвеном армијом да

би потом постао командант Гарде шефа државе, заузевши некада високи



положај команданта Краљеве гарде?

Црвена армија пробила се у предграђе Београда 14. октобра. Ту се

зауставила на неких пет дана, како би партизанска армија- чији су

заповедници износили најекстравагантнија предвиђања- успела да утврди

свој престиж «ослобађајући» главни град Југославије. Схвативши најзад да

партизани нису у стању да се супротставе Немцима у сукобу таквих размера,

Црвена армија је поново кренула.

У Паризу, Антверпену, Бриселу, Риму, Фиренци, у готово сваком већем

граду који су Савезници ослободили у току рата, у томе им је у мањој или

већој мери помогло становништво. Иако су борбе за Београд трајале скоро две

недеље, ни у Титовим коминикеима, ни у руским извештајима са фронта, нема

ни помена о помоћи грађана. Познајући Србе, човек би очекивао другу

Варшаву у Београду. Уместо тога, ни флашица мастила није бачена на

непријатеља како би се помогло «ослободиоцима». Моћна београдска илегала

била би мобилисана до последњег човека да су град ослобађали Британци,

Американци или Михаиловићеви људи. Овако му није преостало ништа друго

него да остане неактиво. Варшава и Крушевац научили су их да помагати

«црвенима» значи само се излагати партизанским џелатима. Недељама после

ослобођења, када је страним дописницима најзад допуштено да баце површан

поглед на Београд, чак је и Хјуберт Харисон из агенције Ројтер, задужен и за

радио- емисије Би-Би-Си-ја са тог подручја, иначе увек склон партизанима,

признао да становништво изгледа ошамућено и незаинтересовано. Према

Стојану Прибићевићу, у тренутку када су партизани ушли у град 80%

становника било је против Тита.12. Да би некако контролисали ситуацију ,

партизани су били приморани да уведу полицијски час, који је почињао у 8

сати увече-што није примењивано ни за време немачке окупације.

Тако је 20. октобра 1944, ослобођен Београд.

Британска бригада у Дубровнику

Дана 28. октобра 1944. године обзнањено је да се једна британска

артиљеријска бригада на захтев маршала Тита искрцала на далматинској обали

код Дубровника. Бригадом је заповедао бригадир сер Хенри Флојд, па је ова

јединица била позната под називом «Флојдов одред». Ова вест је протумачена

као наговештај да се Британци спремају да искрцају знатне снаге које би

кренуле ка северу заједно са партизанима. Договор, међутим, није ишао тако

далеко.

Иако је помоћ британске артиљеријске бригаде захтевао сам маршал Тито,

већ сутрадан, пошто се за искрцавање сазнало из британске штампе,

партизански штаб издао је саопштење у коме је стајало да је нетачна вест да се

британске трупе боре у Југославији.13.

Партизани су испоставили свој захтев стога што им је непосредна

артиљеријска помоћ била неопходна. Немачки гарнизон из Дубровника био се

повукао у Котор. У региону Котора, Цетиња и Подгорице тако су се

концентрисасле знатне немачке снаге, очигледно намерне да се пробијају

према северу преко Никшића. Партизани су се управо тога бојали, знајући да

немају довољно артиљерије да их спрече. Иначе, чим су Немци напустили

Дубровник, партизани су га заузели.

Без подршке британске артиљеријске бригаде и РАФ-а, партизани нису





били у стању било шта да учине, а да су и у пркос тога покушали да изведу

напад, претрпели би озбиљан пораз. Артиљерија се сјајно показала,

истеравши најпре Немце из Котора, Подгорице и са Цетиња, а онда их

присиливши да напусте план повлачења главним путем преко Грахова. Немци

су у очајању кренули споредним путевима, који су били тек нешто шири од

обичних стаза, и на којима су их десетковали авиони РАФ-а и америчке

Петнаесте ваздухопловне команде.

Уз приличан број детаља, ова операција описана је у делу Велика

стратегија, службеној британској историји Другог светског рата. Тамо стоји

да су Британци, који су претходне године могли да рачунају на сарадњу

партизана, овог пута били «разочарани» и изненађени начином на који се

према њима поступало новембра 1944. «Разочарење је било тим веће што је до

свега тога дошло приликом првих операција британских копнених снага на

југословенском тлу. Подршка из ваздуха партизанима пружана је стално од

лета 1944, да би се од септембра знатно појачала.»14.

Савезничке ваздухопловне операције у Југославији биле су огромних

размера и имале су апсолутни приоритет. Како би пружили Титу подршку из

ваздуха, Савезници су јуна 1944. уложили велике напоре да би оформили

«Балканску ваздухопловну команду». Апарати «Мичел», «Мастанг», «Харикен»

уништили су, заједно са «Тајфунима», који су били наоружани ракетама,

стотине локомотива и вагона и десетине мостова. Обрушавали су се на

непријатељске колоне, дизали у ваздух његова складишта муниције и

непрекидно га узнемиравали. По мишљењу савезничких официра, «Балканска

ваздухопловна команда», коју су формирали америчка Петнаеста

ваздухопловна команда и РАФ, била је далеко највећа снага са којом су се

Немци на Балкану сукобили. Јер, ако изузмемо нападе савезничке авијације,

повлачење Вермахта са Балкана одвијало се у реду и без других озбиљнијих

потешкоћа.

Окупиравши Котор, Подгорицу и Цетиње уз незнатне губитке, партизани

су уз трештање фанфара обзнанили своје победе. У својим коминикеима све

заслуге су приписивали себи, игноришући улогу британске артиљеријске

бригаде, зато што би то могло угрозити њихов престиж код куће.

Партизани су у толикој мери били решени да спрече Британце да у

борбама око Дубровника одиграју истакнуту улогу, да су строго контролисали

све покрете британске артиљерије, у неким случајевима чак и оне вршене због

заузимања положаја за отварање ватре. Партизани, једноставно, нису могли да

схвате компликоване послове повезане са усмеравањем индиректне ватре. Из

оно мало топова које су имали, они су пуцали на непријатеља кога су могли да

виде голим оком, па када су Британци почели да шетају своје топове овамо-

онамо, партизани су постали врло сумњичави.

Партизани су се на разне начине мешали у британске операције. Тако су,

например, по заузимању Котора, Британци предложили да се Бококоторски

залив очисти од мина како би се олакшало дотурање намирница и материјала.

Партизани су се са тим наоко слагали. Чистачима мина, којих није било

довољно у то доба, наређено је да се упуте у Боку, а два британска возила са

сигналном опремом упућена су да их са обале спроведу. Та два возила задржао

је локални партизански командант, правдајући се да их не може ослободити

без наређење «друга Тита». Британски официри су протестовали, али без




успеха. Чистачи мина мували су се испред обале два дана, а потом су морали

да оду, јер су били неопходни на другом месту. Неких месец дана касније

партизански брод налетео је у заливу на мину. Том приликом је око стотину

људи изгубило животе.

Британски официри били су запањени колико су Михаиловићеве

присталице биле бројне у Црној Гори, упркос репресија које су спроводили

партизани. Сељаци у чијим су кућама становали-преко дана сматрани оданим

партизанским присталицама- често би им се прикрадали ноћу да би их

известили о некој Михаиловићевој јединици која се налазила у близини или

да би им пренели поруку од локалног Михаиловићевог командира. У већини

порука је стајало: «Ми знамо да сте приморани да сарађујете с партизанима из

политичких разлога, али знамо да сте засигурно идеолошки ближи нама него

комунистима, и да су на крају крајева они ваши непријатељи колико и наши.

Преклињемо вас да потражите начин на који би било могуће успоставити

нашу сарадњу.»

Односи између британских снага у Дубровнику и партизанских јединица

били су лоши од врха хијерархије до последњег војника. По наређењу

партизанске команде, британским војницима и официрима било је забрањено

да разговарају са становништвом и партизанима. Само то је већ било довољно

да се створи велико незадовољство. Британски официри из састава бригаде

послали су штабу многе жалбе због начина на који су партизани поступали са

њима, због њихове дволичности, ограничавања кретања Британаца и

нескривеног непријатељског расположења.

У другој половини новембра, стоји даље у књизи Велика стратегија,

атмосфера се изменила:

''Британска артиљерија, која је до тада оперисала у унутрашњости копна,

изненада је добила наређење да се повуче у околину Дубровника, под

очигледно лажним изговором да граду прети немачки напад. А на дан 25.

новембра партизани су преко радија изјавили да није потписан никакав

уговор који би дозволио улазак британских и америчких трупа у Југославију

«сличан споразум измеђи Југославије и совјетске Врховне команде». Тако се

«Флојдов одред» нашао у незавидној позицији. Сем повремених наговештаја

да ће његове услуге бити поново потребне, одред више није ступао у борбу. И

тако је, после кратког раздобља неизвесности, обележеног сталним жалбама

због понашања његових припадника и његовог присуства уопште, одреду

наређено да се повуче, средином јануара 1945''.15.

Приспевши у Дубровник, фелдмаршал Александер добио је од маршала

Тита дозволу да искрца веће снаге због заједничког напада на немачке армије у

повлачењу. Када су Британци покушали да се понашају сходно датом

допуштењу, партизани им то нису дозволили. Будући да су Руси већ увели

обичај да се делује само са «дозволом» партизана, Британци нису могли да

учине ништа поводом тога.

Завршна фаза

Чим је Тито био чврсто устоличен у Београду, Црвена армија прекинула

је офанзиву и послала вишак својих трупа на друга ратишта у Европи, тамо где

су јој трупе биле неопходне.

Чињеница да је Тито, упркос 400.000 бораца, колико га је наводно




следило, био приморан да позове Црвену армију да ослобађа Србију, већ је

сама по себи компро-митујућа, и на националном и на интернационалном

плану. Знајући то, Тито је настојао да се што пре ослободи Црвене армије.

Оно што се десило после тога нешто је о чему страни историчар мора да

пабирчи информације. Убрзо после пада Београда, Стојану Прибићевићу,

Хјуберту Харисону и још неколицини партизанима наклоњених новинара

допуштено је да посете Југославију уз велика ограничења. Али крајем

новембра уведена је потпуна забрана извештавања, која је остала на сназу

наредних неколико месеци упркос енергичним протестима влада Велике

Британије и Сједињених Америчких Држава. Зашто је страним новинарима у

том периоду био забрањен приступ у Југославију? Тита је очекивао један од

оних послова које је најбоље обављати без сведока. Стотине и хиљаде

«непријатеља радничке класе», читави водови и чете људи, одведени су из

Београда. Никада их нико више није видео. По општем уверењу на овај начин

је свој живот завршило између 50.000 и 60.000 становника главног града.

Што се тиче британских и америчких војних мисија које су остале у

земљи (од већине је затражено да напусте земљу пре или одмах по уласку

Црвене армије), њима је било дозвољено да виде још мање него пре. Односи

између партизанских и британских војника били су толико затегнути да су у

неким случајевима британски официри само уз крајње напоре успевали да

спрече своје људе да отворе ватру.

Потврда Веселина Ђуретића

Пре неколико година, основне тезе из Мекдауеловог извештаја добиле су

неочекивану подршку из једног југословенског академског извора. Веселин

Ђуретић, истраживач у Балканолошком институту у Београду, објавио је, јуна

1985, књигу Савезници и југословенска ратна драма, проширивши своју

првобитну докторску дисертацију. У свом истраживању Ђуретић је имао

приступ архивима југословенске владе, Државном архиву у Лондону и неким

совјетским изворима. Између осталог, он је истакао да у партизанским

извештајима о ситуацији слатим у Москву нису помињани напади Немаца на

Михаиловићеве снаге, нарочито на његове јединице у Црној Гори крајем

пролећа и почетком лета 1943. Ђуретић износи масу чињеница у прилог својој

тврдњи да су у завршној фази рата партизани извршили инвазију Србије из

више правца, заобилазећи јака немачка упоришта зато што су њихови главни

непријатељи били Михаиловићеви људи, и да су имали стриктна наређења да

избегавају сукобе с Немцима.

Према Фицроју Меклејну операцију «Ретвик» испланирали су партизани

како би ометали немачко повлачење кроз Србију. Читаве две главе своје књиге

Приступ Истоку Меклејн је посветио приказивању ове операције у том

светлу. У ствари, тврди Ђуретић, њен циљ је био да омогући општи

партизански напад на Михаиловићеве формације у Србији. И заиста, и само

име «Ретвик» сугерише да је циљ операције био уништење домаћих војних

формација које су комунисти сматрали издајничким.16.

Говорећи о мотивима који су га навели да напише ову књугу, Ђуретић је

рекао: «Историјске чињенице нису утврђене једном и заувек. У суштини

научног истраживања лежи стална сумња и преиспитивање. Када говорим у

прилог мојој књизи, ја говорим у име достојанства професије и људске части.»




Захваљујући помоћи коју су му слале Британија и Америка и живе силе

Црвене армије, Тито је успео да задржи контролу над Југославијом упркос

противљењу већине народа. У областима које су заузели партизани одмах је

проглашена мобилизација. Тако је Тито био у стању да до краја 1944. окупи

200.000 људи. До априла 1945. тај број је нарастао на 350.000 до 400.000

људи. Службено навођена бројка била је –500.000 људи.

Партизани нису понудили никакво службено објашњење неуспеха те у

великој мери преувеличане армије да и после шест месеци од пада Београда

нанесе Немцима неки значајнији пораз. У том периоду није ослобођен

ниједан већи центар, нити је било икаквих наговештаја о партизанском

устанку на територијама које су и дање држали Немци. Када је Црвена армија

окружила Берлин, и када је капитулација Немачке била питање недеља,

партизани су најзад објавили «заузимање» Сарајева. У ствари, немачка војска

је у склопу свог плана евакуације напустила Сарајево. После Сарајева дошло је

до неколико оштрих окршаја између партизана и Немаца, али је сам чин

ослобођења био тек једва нешто више од наступања по трагу деморалисане

непријатељске војске која се налазила у пуном повлачењу.

Један од аспеката партизанског «ослобођења» Југославије, који су пажљиво

заобилазили сви они који су пузили пред Титом за време рата и чије је писање

било меродавно и за време и после рата, јесте масакр Југословена који су

извршиле Титове снаге.

На самом крају рата, десетине хиљада Југословена-људи, жена и деце,

усташе, хрватски и словеначки домобрани, Михаиловићеве присталице и

антикомунистички настројени Руси-закрчиле су путеве на северу Југославије

бежећи испред комунистичких хорди које су их пратиле у стопу. Неки од њих

допрли су до Италије; већина их је стигла у Аустрију, где им је пружено

уточиште близу Клагенфурта у Корушкој. Ову епизоду забележио је, у

поглављу са адекватним именом «Бег нације», у својој књизи Министар и

масакри гроф Николај Толстој.

Због бирократске незаинтересованости, заплашености и чисте глупости,

већина тих избеглица натерана је назад, преко југословенске границе, право у

руке Титових снага, и то упркос свечаним обећањима да неће бити враћени и

симпатија многих Британаца и Американаца који су заузимаѕли високе

положаје. А онда се одиграо један од најстрашнијих покоља у Другом

светском рату: 26.000 Југословена погинуло је од Титових «ослободилаца».

Упитан о томе током једног интервјуа са Џорџом Урбаном за магазин

Enkaunter, Милован Ђилас је рекао:

''У највећем броју случајева људи које су Британци силом вратили преко

границе били су обични сељаци. Они нису руке упрљали крвљу. Они нису

били усташе ни словеначки белогардејци. Њихов једини злочин састојао се у

томе што су се бојали комунизма и репутације коју су комунисти имали. Да

напусте земљу нагнала их је једино паника. Да су вратили «квислиншке» вође

какав је био Недић, и полицијске агенте који су заједно са Немцима мучили

људе и убијали их, или да су им они сами судили, не би се постављало

питање колико је британска одлука морална. Али то није било оно што су они

учинили. Они су натерали назад мноштво- и то је било врло погрешно.17.

Начин на који је покољ изведен описао је гроф Толстој у језивом поглављу

своје књиге, названом «Кочевска јама». Оно што је у том поглављу изнесено




засновано је на сведочењу Милана Зајца, словеначког домобрана. Према

Зајцу, жртве су одвођене до јаме на ободу Љубљане. У ту јаму бацане су пошто

би им најпре испалили метак у потиљак, или би их бацали живе, убацивши

потом динамит у јаму. Пет дана су «снопови тела» вриштећи падали у понор.

«Затим је уследило убацивање динамита...»18.

Oрганизовани су и масакри мањег обима. Постоје извештаји да је неколико

хиљада антикомуниста, Словенаца али и Италијана, побијено и бачено у једну

јаму близу Трста, за време краткотрајне окупације овог града крајем маја 1945.

И у сваком ослобођеном југословенском граду, баш као и у Београду, читави

водови и чете људи осумњичених за антикомунизам одвођени су у

непознатом правцу, да их нико никада више не би видео. Закључује свој

чланак Дејвид Мартин.

Фотографије са подацима о четницима

ПОГОВОР

Мотивисан стицањем користи, снагом уверења или учињен присилно,

сваки поступак којим се изневеравају и крше утврђена правила и наноси штета

сопственој заједници, а супарнику или непријатељу омогућује стицање

добити, квалификује се као издајство и, зависно од учињене штете,

одговарајуће и кажњава. Међутим, за разлику од реалног издајства, познато је

олако приписано, произведено издајство којим се без основа и аргумената

жигошу појединци.

Са становишта заједнице и њених интереса, оличених у потребама и

мотивима оних који је представљају, разлика између наведених типова

издајства поништава срамни жиг којим се појединац осуђује и кажњава

независно од његових стварних поступака. Осуђени за издајство, носиће то

одређење све до промене власти, успостављене на моћи да означава издајнике

и јунаке. Феномен издајства у реалном и произведеном облику, последица је

дубљих одредница којима се, зависно од одређених политичких, социјалних и

културних услова, овакво означавање примењује.

Повремена тежња да се издајство схвати на непрепознат митски начин,

само је продужетак историјске реалности прожете митом. Како свака

заједница не одгаја своје чланове тако што би је они својим потоњим

понашањем угрозили, њени принципи јасно истичу непожељност издајства

као екстремно негативно моралног чина.

Одолети искушењу издајства значи изложити се опасности иприхватити

изазов јунаштва. Непожељност једног, издајничког, а пожељности другог,

херојског понашања, исказује се дуалистичким обрасцем чији корени сежу до

најранијег социо-психолошког искуства. Везан за најранији период

задовољења и незадовољења човекових елементарних потреба, овај образац

остаје неприметно присутан и у каснијим животним фазама, да би до

посебног изражаја дошао у кризним периодима принудне регресије на




дуалистичко схватање света.

Овај заштитни и одбрамбени механизам активира се приликом сваког

дубљег осећања животне угрожености. Провоцирањем те угрожености

узбуркавају се анималне страсти које се лако испољавају примарним

механизмом одбране. Сугерисан осећај угрожености и страх од другог, повод

је идејној фанатизацији и изражавању екстремне нетрпељивости. Криза

колектива потенцира потребу за јасним профилисањем сопствених интереса

кроз дуалистичку поларизацију. Механизам тог подвајања и одстрањивања

другог као непожељног је његово жигосање издајништвом. На делу је, дакле,

искуством проверен и ефектан социо-психолошки инструмент превазилажења

кризе регресивном архаичном поларизацијом. Уколико је страх од другог

исказан као животна угроженост која доводи у питање опстанак колектива,

механизам одбране актуализује архаично искуство засновано на паганском

менталитету и логици примитивне племенске партиципације. Доведени у

питање несигурни носиоци власти настоје се тада потврдити победом над

произведеним издајником као својим

непријатељем.

Издајство оличава слом морала, а митским обрасцем утврђују се моралне

норме са циљем заштите заједнице од таквог понашања. Жигосањем издајства

утиче се на формирање морално чврстог, храброг и колективу оданог

појединца. У време вековног турског ропства, у чијој је тами сањано

ослобођење, створен је и карактеристичан модел епског хероизма. У оквиру

тог модела који је оличавао морална начела, према колаборацији и издајству,

учињеним под присилом и у циљу животног опстанка, заузимао се веома

строг однос осуде и казне. Одатле у нас и склоност ка вербалној идеализацији

предвиђених или учињених поступака који у реалности имају потпуно

супротно значење. Једна од битних одлика таквог понашања изражена је

склоношћу ка хвалисању и преувеличавању јунаштва којим је појединачна и

колективна неактуализованост настојала да историјски али и митски буде

потврђена.

Митско утемељење хероизма посебно је изражено истицањем и

жигосањем издајничког понашања као његове супротности. У тами ропства,

као у каквој camera ob-scura, дошло је до преокретања реалности и

преобликовања историјских личности према дуалистичкој матрици хероја и

издајника. Историјски јунак, као што је био Вук Бранковић, постаје издајник, а

национални издајник, као Краљевић Марко, митски јунак.

Очуван до данас у свести данашњег човека, типу културе и карактерним

особинама, овај образац и у битно промењеним условима омогућује

разумевање појаве издајства. Неодељива од живе митологије херојства,

митска аура издајства назире се у политичким замагљењима брзих промена.

Медијски увеличан, дисквалификатив «издајник» честим одзвањањем постаје

карактеристичан у кризном времену.

За разлику од стварног издајника, честа и не адекватна употрба овог

термина указује на дубљу потребу за примарним одређењем и јасном

поларизацијом. Критеријум базичног дуализма поништава нијансе и уводи

принцип «или...или» којим се замагљује или релативизује прецизно значење

термина издајник. Могућност његове произвољне употребе исказује се тиме

што свако ко није у једном табору, нужно постаје припадник оне друге,



супарничке и непријатељске стране.

Дуалистичко слављење јунаштва и кажњавање издајства начин је

моралног вредновања чије идеализовање доводи до уплива страсти и

релативизовања важећих начела и историјске истине. Примери из наше

новије историје показују како су брзо избледеле ознаке којима су у време

црвеног терора и насилног успостављања комунистичке власти означавани

јунаци и издајници.

Наиме, већ непосредно након ослобођења 1945. године, комунистички

обрачун са идеолошким противницима добио је значење окрутне ликвидације

читавог слоја тадашњих угледних људи жигосаних као народни издајници.

Према унапред направљеним списковима, масовно су стрељани трговци,

професори, инжењери, чиновници, свештеници, имућни сељаци.

Стављајући интерес партије изнад националних интереса, српски

комунисти су се у тој фази своје револуције окрутно обрачунали са

припадницима грађанске класе како би уклонили главну препреку

успостављању свог режима. Та злодела су остала дуго скривана, али је коначан

исход комунистичког експеримента отворио и питање значења дотадашњих

јунака и иаздајника. Да ли су издајници они који су се из најдубљих

патриотских мотива борили против непријатеља, или су то, можда, они који

су ту борбу, а нарочито њен исход, злоупотребили да би се као ратни

победници крваво обрачунали и са својим идеолошким противницима?

Утемељена на ликвидацији својих противника, једнопартијска власт их је

жигосала као народне издајнике и убијала као непријатеље.

После полувековног комунистичког тумарања у слепом сокаку историје,

поставља се питање дотадашњих значења националних јунака и издајника. Са

становишта националних интереса, српски комунисти биће за свој народ они

који су уништили његову грађанску класу и сељаштво, разградили дотадашњу

традицију, разорили постојеће културне и духовне вредности и искоренили

нацију. Национално обезличавање је био први корак ка пролетаризацији и

формирању полутанске радничке класе, подложне идеолошкој

индоктринацији и манипулацији. Посткомунистички режими у Србији и

Црној Гори су само последњи чин наше националне црвене тргедије. Да ли ће

се она поновити и у виду неке друге боје зависи првенствено од односа према

нашем негативном историјском наслеђу. Последице деструкције националног

постале су реална основа и критеријум преиспитивање донедавних одређења

јунака и издајника у прекретном периоду наше историје.



ЕПСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ ИЗ ШЕКУЛАРА И О ШЕКУЛАРУ

1 Академик др Миомир Дашић, Васојевићи од помена до 1860. Народна књига 1986. Београд.

2 Радоје Кастратовић, Шекулар и Шекуларци- Цетиње, 1966.

3 Вуле Поповић, Родослов Суводолских Поповића,

* Јелићи у Д. Ржаници населили су се на овај начин. У Ржаници су живели Палаврти. Неки

Јелићи су дошли из Полимља код Плава на гумно Палаврта и узели им жито. Један Палаврт је

изненада убио два Јелића а друге отерао. Не смејући чекати освету, Палаврти су преко ноћи

побегли у Метохију, а Јелићи се настане на њиховој земљи.

* У народу се прича да су Букумири, отступајући преко Полице према Пештеру, у одбрани

убили и 17 Васојевића и других Срба који су учествовали у турској војсци. Прелаз на Брњици где

је погинуо Бајрам-бег и данас носи назив Бајровац.

* Неки Љеворечани су дошли на гумно Славковића-Ђурашковића у Дапсићу и ''узајмили жито''.

Кад су ови кренули са натовареним коњима изненада је стигао један Славковић који је чувао

стоку и убио два Љеворечанина. Не смејући чекати освету Славковићи су преко ноћи побегли на

разне стране : једни су се населили код Плава, други у Љевоши код Пећи, а трећи у Врбици.

Доцније су се ови из Бихора вратили на своје старо кућиште.

** Дујко и Сиџо Ћорци из Дапсића, отерали су своје саплеменике Васојевиће кад су ови хтели да

опља-чкају неке Цимбаље. Сдруге стране и Невасојевић Милутин Лутовац исто је тако отерао

неке такве насилнике из куће Циковића у Будимљи. Старешина те куће га је том приликом

окумио да би га овај и убудуће штитио.

*** И поред антагонизама било је једнодушности, особито када се радило о општој ствари. У тим

приликама народ су претстављали угледни Србљаци и Васојевићи: поп Јосиф Мијајловић, Ново

Пантовић, Панто Цемов, Миро Дедовић, Лабуд Рмуш, Никола Иванов Делевић, Голуб

Добрашинов, Авро Цемовић и многи други из млађег нараштаја. Мудрост попа Јосифа

Мијајловића и Голуба Добрашинова, а јунаштво Николе Шљакића, Мирка Трифунова, Лабуда

Рмуша и других Србљака истицали су и Васојевићи. Сем тога, претставници цркве која је у оно

време имала велику улогу, били су поглавито Србљаци, изузев Мојсија Зечевића и познате

свештеничке породице Бојовића.

* Академик др Милисав В. Лутовац, Иванградска (беранска ) котлина, регионално-географска

испитивања, Беране, 2000.

[1] Турска пара.

* Радоје Кастратовић, Шекулар и Шекуларци у народној причи и традицији, Цетиње, 1966.

* Андрија Јовићевић, плавско-гусињска област, Шекулар ; Насеља српских земаља, књига X –

Београд 1921. (Српски етнографски зборник-књига двадесет прва- уредник Јован Цвијић).

* Миомир Дашић, Васојевићи од помена до 1860. Народна књига-Београд 1986.

1. Александръ Башмаковъ, Черезъ Черногорiю въ страну дикихъ Геговъ- С. Петербургъ,

1913.(Александaр Башмаков, Преко Црне Горе у земљу дивљих Гега, С. Петербург 1913).

https://sites.google.com/site/selosekular/o-sekularu/istorijske-staze-sekulara#_ftnref1
















* Др Миомир Дашић, Васојевићи у устанцима 1860-1878. године- Подгорица, 1992-прво издање,

518 стр.

1. Павел Ровински два пута је боравио у Шекулару, приликом разграничења Шекулара са

Турском. Оба пута је комисија била смештена више дана у кући Милоша Лабудовића, што

Лабудовићи с поносом и данас истичу.

* Миодраг С. Јоксимовић- Народна војска Васојевића (1858-1918); Ступови, 1997.

* М.С.Јоксимоић, Народна војска Васојевића (1858-1918), ''Ступови'' 1997.

** Мило Кењић рођен је у Шекулару 1882.Подофицирску и официрску школу завршио је на

Цетињу 1906. Две године је провео на краљевом двору на Цетињу. Био је командир, а потом

командант Шекуларско-Трепачког батаљона. Био је веома вешт ратник.Уживао је велико

поверење својих војника. Захваљујући тим и другим људским особинама овај батаљон, иако је

био у најтежим окршајима у наступању-предходница, а у одступници заштитница, имао је

минималне губитке. Срамном капитулацијом црногорске војске 1916. Мило Кењић је

интерниран у Балдогасон. Био је велики заговорник уједињења.После уједињења са Србијом

унапређен у чин мајора, а доцније у чин потпуковника. Обављао је разне дужности у

Андријевици, Плаву, Колашину, Подгорици, Вараждину и Крушевцу.Пензионисан је 1939. После

слома Југославије бива заробљен

и одведен у логор Оснаберг у Немачкој. По свршетку рата живи у Београду где сређује свој

ратни дневник (чију фотокопију поседујем). За ратне заслуге одликован је Обилића златном

медаљом, Крстом освећено Косово, Орденом белог орла, Даниловом звездом, Орденом књаза

Данила IV степена, Краљевским орденом IV степена са мачевима, Југословенском круном IV,

Орденом Његоша, Медаљом са Брегалнице, као и више медаља из доба краља Николе. Умро је у

Београду 1962. године. Нажалост, таквом човеку и јунаку завичај се није достојно одужио било

каквим обележјем.

* Ово ми је испричао покојни Божо Кењић, учитељ и директор школе у Шекулару. Једно време је

учитељовао у Калудри.

* АВИИ, п. 16, к. 44, ф.2, број рег. 9, лист 6, Ратни дневник команданта Шекуларско-трепачког

батаљона капетана Мила Кењића о борбама прије објаве рата Турској 1912, у Првом и Другом

балканском рату 1912-1913, и у Првом свјетском рату 1914-1916. године (убудуће: М.Кењић,

Ратни дневник).

** М. С. Јоксимовић-Народна војска Васојевића, 19158-1918. Ступови 1997.

* Историја за III разред гимназије природно-математичког смјера и IV разред гимназије општег и

друштвено-језичког смјера. Никола Гаћеша, Душан Живковић, Љубица Радовић- Завод за

школство Подгорица, 1993.

**Подаци коришћени из ратног дневника Мила Кењића који се налази у војно-истријском

институту у Београду,

* Историја за III и IV разред гимназије општег и друштвено-језичког смјера- Никола Гаћеша,

Душан Живковић, Љубиша Радовић, Завод за школство,Подгорица 1992.

* Подаци коришћени из ратног дневника Мила Кењића. Говор краља Николе наведен уз извесна

скраћења.

1.Мило Кењић, Дневник, рат с Аустроугарском, свеска II, (од стр. 327. до 333). Навод је дослован

и извршене су минималне правописне исправке.

2 У току Првог светског рата Србија је мобилисала 700.000 војника и старешина. Изгубила је

1.247.000 људи, или 28% од укупног становништва. Из Србије је током рата одведено или

протерано преко 250.000 људи, од чега се половина никада није вратила.

1. Радосав Рмуш успео је да побегне из логора. Прикључио се тзв. избегличкој војсци краља

Николе. Министарство војно 5.јула 1920. године својом наредбом бр. 120 унапређује 13 официра,

међу којима је био и Радосав- добио је чин потпоручника. Радосав Рмуш није био наклоњен

сепаратистима, али га је сплет околности довео код њих. Касније је доказао да је велики Србин и

париота. У тој војсци били су сви главари, а нико војник.( Црногорска буна 1919-1024, Миле

Кордић, РО ''Нова књига'' Београд 1986.)

2. У Нађмеђеру су сахрањени људи са бројевима гробова.

1. Према казивању Божине Лекића из Шекулара.

* Народна војска Васојевића: (1858-1918), Миодраг С. Јоксимовић- Андријевица:Ступови,1997.

** Добровољачки гласник, јун 2003. свечани број.

*** Народна војска Васојевића:(1858-1918)/ Миодраг С. Јоксимовић-Андријевица: Ступови,1997.

* Миле Кордић, Црногорска буна 1919-1924. РО ''Нова књига'' Београд,1986.






















1. Миле кордић, Црногорска буна 1919-1924, РО ''Нова књига'' Београд 1986.

** Исто

* Миле Кордић ,Црногорска буна,1919-1924. –РО ''Нова књига'', Београд

1. Миле Кордић, Црногорска буна 1919-1924. РО ''Нова књига'' Београд 1986.

1 Давид Мартин, Издајник или савезник, New York 1946,стр.17-18.

2 Edmond Paris, Genocide in satellite Croatia 1941-1945, Chicago: American Institute for Balkan

Affairs,1961, стр. 48

3 Историја за III разред гимназије природно-математичког смјера и IV разред гимназије општег и

друштвено-језичког смјера, Никола Гаћеша, Душан Живковић, Љубица Радовић, Завод за

школство, подгорица1993.

4 Добровољачки гласник бр. 20, година 12, новембар 2002.

5. Бошко С.Вукчевић, Идеолошки, вјерски и етнички сукоби у Југославији (1941-1945) Подгорица

1996.

6. Исто

7. Исто

1. Бошко С.Вукчевић, Идеолошки, вјерски и етнички сукоби у Југославији (1941-1945). Цитат из

књиге Михиловић-обмана или херој, Albert Seitz, Columbus, Ohio: Leigh House,1953, str.12

2. Басил Давидсон, С.О.Е између четника и партизана, Загреб 1983.

3. German militari report T-78-330-6287112 .

1. SOE- тајна енглеска служба (специјална егзекутивна операција).

1. Бошко С. Вукчевић, Идеолошки, вјерски и етнички сукоби у Југославији (1941-1945),

Подгорица 1996.

1 Стеван Вучетић, Грађански рат у Црној Гори, 1941-1945. Detroit Mich: Црногорски просвјетни

клуб, 1947

1. Владимир Дедијер, Нови прилози за биографију Ј.Б. Тита, Либурнија, Ријека, Загреб:

Младост,1981.

1. Милорад Јоксимовић, Напад на Лубнице и уништење комунистичке тачке отпора, Чикаго:

Гласник, јун 1959. Ово је типична махинација комунистичке пропагандне машине, званичне

историје, да покаже тобожњи партизански почетак отпора против освајача. Ђилас (Ратно доба

Њујорк иЛондон, 1977. пише: ''Године 1945. било је одлучено да 7. јул 1941, дан на којему је у селу

Бела Црква, Жикица Јовановић-Шпанац испалио два револверска метка на жандарме (не на

Њемце) треба прослављати као национални устанак у Србији. Ја сам поменуо Ранковићу, да

треба одабрати неки важнији догађај да се означи почетак устанка. Он је одговорио: ''Добро, ви

знате, Врховни штаб налазио се у Србији, било је погодније да се означи да је устанак почео ту''.

2. Мишо Лековић, Ослободилачка борба југословенског народа као рат за ослобођење и

социјалну револуцију, Београд,1977.

3. В.Дедијер, исто.

1. Декларација Комунистичке интернационале, 29. јун 1941.

1. Ђоко Пајковић, Ратна свједочења, Титоград, 1992.

1..Голуб Бракочевић, Шекулар и Шекуларци у новије доба, Београд 1971

1. Ђоко Пајковић, Ратна свједочења, Титоград, 1992.

1.Новица Поповић је рођен 1886. у Велици од оца Зарије, рођеног у Шекулару. Основну школу је

завршио у Велици. Четири разреда ниже гимназије завршио је у Солуну, где се тада школовала

одабрана српска омладина. Српску богословско-учитељску школу у Призрену. Новица је у

својој чиновничкој каријери био учитељ, административни секретар Народне скупштине на

Цетињу, члан кварта, секретар обласне скупштине у Пећи и Андријевици, начелник срески, шеф

рачуноводства и благајне Народне скупштине у Београду. Учествујући у политици , био је биран

за председника општине у Плаву 1926. године, за обласног посланика 1927. године, за народног

посланика 1935 и 1938. У Обласној скупштини био је прво секретар, а потом потпредседник. У

Народној скупштини у Београду, Новица је био секретар и члан Финансијског одбора.

Испред племена Шекулараца и Величана, као народни посланик, изнео је хлеб и со

Краљу Александру I . У свом поздраву рекао је, између осталог, ово:

''Добро нам дошао Господару!

Дочекујући Вас данас овдје, гдје су кроз вјекове звиждали куршуми и сијевали

ханџари, у љутим бојевима са отоманским и шиптарским најездивачима, бранећи Српство, ми

поносно завршавамо последње странице наше старе историје и отварамо нову историјску књигу

на чијим корицама пише:

-Живјело слободно српство! Живио наш Краљ Александар I.

-Слава палим за крст часни и слободу златну, во вјеки вјеков!''






























Новица је , иако у сталној борби, стар и слабог здравља-преживео све борбе са

Турцима и Арнаутима, Бугарима, Аустријанцима, који су га на превару заробили и одвели у

логор смрти у Нађмеђеру, Немцима, Италијанима и на крају са комунистима. Био је командант

Шекуларског батаљона са њим је поделио све патње до логора у Старој Градишки, где је на

превару ухваћен, али самим чудом бежи из логора и пешке прелази преко Словеније у Аустрију,

а затим емигрира у Америку, где и умире 1965. у Либертвилу.

2.Р. Лекић, Андријевички срез 1941-1944. (прилог историји НОБ Црне Горе), Обод-Цетиње 1961.

год. (Извјештај Штаба II далматинске бригаде од 17. октобра 1943. год. Док. Бр. 39/4, 391-Војно-

историјски институт, Београд.

3. Р. Лекић, Андријевички срез 1941-1944.

1. Др Александар Стаматовић, Четнички покрет у Црној Гори 1941-1942.( збирка докумената)


1. Радован Лекић, Андријевички срез, 1941-1944. Обод-Цетиње, 1961. (прилог историји НОБ Црне

Горе)

2. Др Александар Стаматовић, Четнички покрет у Црној Гори, 1941-1942. Подгорица 2003.

1. Др Александар Стаматовић, Четнички покрет у Црној Гори-збирка докумената, 1941-1942.


2. Голуб Бракочевић, Шекулар и Шекуларци у новије доба, Београд,1971. године.

1. Радован Лекић, Андријевички срез 1941-1944. Обод-Цетиње, 1961.

1. Пакао или комунизам у Црној Гори, свеске 1-8, Издање ''Гласа Црногораца''- Цетиње, штампа

''Обод'' Цетиње.

* Чланак преузет из Равногорске историје- аутори Радоје и Живан Л. Кнежевић

1. Бугарска радничка партија (Комуниста) и македонско национално питање. Борба, Београд,

1948. с.204.

2. Информативни приручник Југославије, Књига I, св. 16-19, с. 689

4. Review № 8 The Study Centre of Yugoslav Affaris, London, 1969. F8 s. 702.

5 Иста књига,с. 703.

6. Иста књига, с.704.

7. Колектив совјетских и југословенских аутора: Београдска операција. Војноисторијски институт

Југословенске народне армије, Београд, 1964. с. 255.

8. New Statement and Nation, London, 27. januar 1945.

14. Депеше ђенерала Михаиловића бр. 60, 62, 85 и 101 из 1944. и депеше бр. 21, 26, 31, 45 и 110 из

1945. Објављене су у целости у ''Његошу'' бр. 3, јуни 1959.

15. Књига као под 3, с. 255-256

2. Чланак Дејвида Мартина преузет из Равногорске историје, приређивач мр. Радован Калабић,

(1. издање). Београд: ЕВРО, 1992.

1. Документација амбасадора Фотића и југословенске амбасаде у Вашингтону Д.Ц. доступна је

јавности у Архиву института Станфордског универзитета.

2. Интервју с поручником Мајклом Рајачићем, јануара 1946. године у Вашингтону Д.Ц.

3. Интервју с поручником Рајачићем, јануара 1946. у Вашингтону Д.Ц.

4 Интервју с капетаном Џоном Милодраговичем, чланом Мекдауелове мисије у Југославији,

фебруара 1946. у Вашингтону Д.Ц.

6 Фотић, нав. Дело,стр.227

7. Интервју с поручником Елзвортом Крамером, фебруара 1946. у Вашингтону Д.Ц.

8 Исто

9. Писмена изјава коју је капетан Војислав Илић, фебруара 1944. лично предао аутору.

10/ Stojan Pribićević, članak u The New Statesman and Nation, od 27. 1. 1945.

11. McDovell, ''Report on Mission to Yugoslavia''.

12. Стојан Прибићевић, чланак у The New Statesman and Nation од 27. јануара 1945.

13. Интервју са мајором Дејвидсоном, јануара 1945. Дејвидсон је налетео на нагазну мину и

тешко озледио кук.

14. John Ehrman, Grand Strategy, у шест томова, (London, Her Majesty's Stationery Offis, 1956), tom

VI, октобар 1944-август 1945. стр.53.

15. Erman, nav. Delo, str. 54

16. Stevan K. Pavlowitch, ''London-Moscow through the Fog of Yugoslavia's Wartime Drama:

Djuretić's Controversal Histori '', чланакиз два дела у Storia delle relazione internationali, Италија,

бр. 2 и бр. 3, 1987.

17. Џорџ Урбан, интервју са Милованом Ђиласом, часопис Enkounter, Лондон, децембар 1979.

18. Nikolai Tolstoy, The Minister and the Masacres ( London, Century Hutchinson, 1986), str. 184







































Прија ви м е | Прија ви зл оу п отребу | Одшта м п а ј стра ниц у | У кл они п ристу п | Обезбеђују Google са јтови

Коментари

Немате дозволу да додајете коментаре.

https://www.google.com/a/UniversalLogin?service=jotspot&continue=https://sites.google.com/site/selosekular/o-sekularu/istorijske-staze-sekulara

https://sites.google.com/site/selosekular/system/app/pages/reportAbuse

https://sites.google.com/site/selosekular/system/app/pages/removeAccess

http://sites.google.com/

Documents

Историјске стазе Шекулара - Шекулар