ИСТОРИЈА ФРАНЦУСКЕ

– од Хлодовека до Филипа Капета –

Меровинзи

У лингвистичком смислу Франци би требали да припадају западногерманској групи народа. Били су на веома ниском културном нивоу, са обзиром да су живели око границе Римског царства ( додуше на Германе много већи цивилизаторски утицај имају Готи него Римљани). Франке, за разлику од Гота ( Вандала, Бургунда итд) није дотакло аријанство. Они су остали многобожсци све до краја V века.

Јако рано, већ у II веку извори нас обавештавају да поједини франачки ратници приступају римској војсци. После службе ( ако преживе) добијају статус ветерана – комад земље и римско грађанство. Са тим и обавезу плаћања пореза која је несносљива за једног Германа. Ти Германи који су били оптерећени плаћањем пореза Риму на своје саплеменике преко Рајне гледали су као слободне. Франци су тако и добили име, од искварене латинске речи francus – слободни.

Племенски савези су врло лабаве организације, које укључују конгломерат народа. И Салијски и Рипуарски Франци нису германски термини. Салијски Франци су добили име због близине мора – salis – слани, слани Франци. Рипуарски Франци су добили име по томе што станују на обали Рајне – обалски Франци. Оба савеза су била лабаве конфедерације разних племена. Једно од конститутивних племена били су и Хати који су доста рано ушли у франачки племенски савез ( по њима носи име једна од регија у Немачкој – Хесен). Они су сачували током целог средњег века своје име. Франци се под својим именом појављују у III веку. Заједно са другим племенима притискали су римски лимес на северу. Царство је морало да им дозволи насељавање на левој обали Рајне – у Токсандрији. Учествовали су у победи Јулијана Отпадника над Аламанима ( 357), те су добили поједина територијална проширења. Следећих 200 година Франци ће користити федератски статус за пљачку , харање али и субвенције. Тада су покорили Холандију, Белгију, северну Галију а Рипуарци велики део данашње Немачке са центром у Келну.

Салијски Франци су били подељени на родовске краљеве које не знамо по именима. Заправо, они су пре били поглавице него краљеви. Тек 2 групе краљевских породица можемо да индентификујемо. Једна од њих била је меровиншка.

Име Меровинг је изведено од првог познатог члана породице. Гргур Турски пренео је легенду да је први познати члан зачет од једне франачке принцезе и монструма из мора ( са телом човека и главом бика). Из тог одоса родио се Меровех. Траг легенде се појављује и касније.

Меровинзима је преписано да је сваки краљ морао имати харем. Њихова главна карактеристика је њихова дугачка коса и брада. Она је на неки начин и краљевска инсигнија. Добољно је било обријати и ошишати краља да би га свргнули. Било је доста важно бити космат и брадат ( зато жена никада није могла да влада). Бик је био тотемски знак који је задржан до 8 века.

Из Гргура Турског и римских извора мало се зна о прецима Хлодовека. Познат је само његов отац – Хилдерик I , краљ у Турнеу ( 461-481 оквирно). Из римских извора се сазнаје да се 463 борио заједно са Егидијем, римским намесником Галије против Визигота које је предводио Еурик. Уз Хилдерикову помоћ напад је одбијен. Такође Хилдерик је учествовао у одбијању Одоакара у Анжеру 464-465 године. Он је био једини франачки ( и француски) краљ чији је гроб остао нетакнут. Откривен је сасвим случајно у Турнеу 1653 године у цркви, иако је био паганин. У гробу је откривен његов печатни прстен – једини икад сачувани оригинални. У руци је носио копље, прву краљевску инсигнију. Друга краљевска инсигнија је сандук са златом и богатствима. Харем је трећи знак краљевског достојанства. Он је на печату приказан у римском оклопу, што је доказ његовог федератског статуса ( Карло Велики је на свом печату користио Октавијанов лик а не свој).

Хилдерика је 481 наследио 15-огодишњи син Хлодовек који је престоницу преместио у Камбре. Одатле је ковао планове за уједињење Франака. Највише проблема у овом плану задавао му је Сијагрије ( Егидијев син). Он је у име ИРЦ владао последњим остатком ЗРЦ. Он је контролисао северну Галију из Соасона. Хлодовек се одлучио да сломи тај последњи остатак римске власти у западној Европи и 486 поразио је Сијагрија ( тада се одиграла и кључна битка код Соасона). Сијагрије је побегао код визиготског краља Аларика II , који је свог госта због несигурности невољно моао да преда Францима који су га убили.

Сијагријева земља припојена је Францима, али је припадала лично Хлодовеку. Формално прикључена држави, а фактички приватни посед. Он се населио северно од обале Сене, а једна јака струја Франака потекла је у Паризу и Орлеану. Земља је остала насељена углавном Галоримљанима. У том периоду одиграо се чувени догађај који је био прекретица у развоју франачког и германског друштва, а означио је и крај Сеобе народа. Међу пленом који је освојен у том походу нашла се једна ваза, право уметичко дело које је вероватно припадало неком епископу ( можда Ремигију из Ремса). Прелат је послао молбу да се та ваза врати, Хлодовек је изашао у сусрет и наредио својим војницима да је предају. Један од њих је то одбио. Плен се до тада делио подједнако међу Францима и Франак који је својатао вазу је тврдио да краљ не треба да добије ништа више него што му по праву припада и своје неслагање изразио разбијањем вазе. Хлодовек ништа није могао да учини поводом тога, тај Франак није прекршио закон. Ипак, сачекао је скуп следеће године. Са образложењем да том Франку нешто није у реду са опремом извео га је и разбио му главу секиром и тада изјавио : „ Исто је учинио мојој вази у Соасону “. Соасонска ваза преставља прекид германске традиције и крај Сеобе народа.

Верује се да се 493 Хлодовек оженио бургундском принцезом Клотилдом, ћерком једног од удеоних бургундских краљева.Она је припадала правоверној грани породице која је била у мањини али утицајна. Бургунди су већином били аријанци, као и сам краљ Гундобад. У верским сукобима у земљи отац и брат Клотилдин су убијени. Краљица Клотилда је зато према тврдњи Гргура Турског 500 године покушала да успела да наговори Хлодовека да нападне Бургунде. Он је на њену жалост изгубио први и једини пут на отвореном пољу. Гундобад се склонио у Лион где су Бургунди напали из града Франке ( које је у то време ударила епидемија). Гундобад је онда свестан франачке моћи затражио примирије.

496. Рипуарски Франци су нападнути од стране Аламана. Аламани су им нанели тешки пораз што је приморало Хлодовека да интервенише. Он је по Гргуру затражио помоћ од „Клотилдиног бога“ и заклео се да ће се покрстити ако победи Аламане. У бици код Толбијаха ( дан Цилпах) Хлодовек је успео да порази Аламане. Постигнуто је примирије. У гозби после битке, Хлодовек је убио аламанског краља. Аламани су били приморани да падну под Франке, а уместо краља добили су војводу. У Ремсу је после свој обећања, од стране епискома Ремигија Хлодовек крштен са још 3000 својих ратника. Хлодовеков ратни успех је био преовлађујући да се Франци крсте ( и уђу у воду што је за њих било незамисливо). Хлодовек је био први германски краљ крштен у правоверју. Франачка је постала прва правоверна земља. Зато је и постала ослонац Рима ( папинства). Хлодовек је тако отпочео савез круне и олтара . Хлодовек је градио државу по римском моделу , где се заштита цркве подразумевала.

507. на редовној смотри Хлодовек се појавио пред ратницима са речима да више не може ни да спава зато што аријанци муче правоверне хришћане у јужној Галији. То је означило почетак првог верског рата у Европи. У бици код Вујеа (507) Хлодовек је поразио и убио визиготског краља Аларика II. Франци су успели да заузму јужну Галију и привремено Септиманију. Ипак она није дуго остала у њиховој власти због реакције остроготског краља Теодорика ( Теодорик је имао намеру да се умеша у сукоб, али није могао због византијске флоте која шуњала око Италије). Гундобад се прикључио Францима у нападу на Визиготе, јер је тежио ка томе да освоји Провансу. Једно одељење остроготске војске их је поразило, те су и један део своје старе земље морали да предају. Ту је обновљена префектура Галија ( префект Либерије). Главнина остроготске војске је приморала Франке да се повуку из Септиманије. Тако су две готске државе имале заједничку границу на Рони. Ова и друге акције Теодорика Великог спасле су Визиготе.

508. због савеза са Византијом против Гота дошли су посланици који су Хлодовека окитили титулом конзула, дали су му гримизно одело и скиптар. ( у списку конзула нема Хлодовековог имена, он је добио титулу consul suffectus – допунски конзул). Иако политички безначајан, конзул представља атрактивну титулу из прошлости.

Хлодовек се у свој пурпурном оделу појавио пред својим народом, да демонстрира да је у савезу са Римским царством. Он је добио и титулу патриција.

Освајање јужне Галије било је последњи велики освајачки подухват крања Хлодовека. Последње године живота провео је у учвршћивању своје власти и базирању на сакралном елементу. Посветио се учвршћивању веза са римском црквом, коа је узор за будући савез круне и олтара.

У јулу 511. године у Орлеану је одржан помесни сабор галске цркве међу којима се налазе и епископи новооснованих дијацеза ( барем 3). То је учињено искључиво по налогу и одобрењу Хлодовека. Једна од најзначајнијих одлука сабора је да не могу бити примани Франци у свештенство ( беу дозволе краља). Краљ не може да дозволи одливање војске.

Установљава се црквени имунитет. Поједине цркве добијају право азила ( онај који би побегао у цркву био би заштићен). Имунитет је проширен на одређен број црквених јединица који су изузети од мешања државе. Изузети су од давања помоћних одреда и хране војсци. Први пут је

споментуа и судска власт. Грофови који су имали одређена судска овлашћења нису могли да утичу на манастире. Утврђено је и да опати морају да се потчине епископима. Већ у наредним деценијама дошло је до масовних кршења одредби сабора у Орлеану. Одлуке сабора су биле донете, али да би биле правоснажне краљ је морао да их потпише иако је био неписмен.

Хлодовек је умро 27. новембра 511. године у Паризу. Према обичајном ( салијском ) праву наследила су га четири сина. Вероватно је деобу имања спровео Хлодовек лично, највероватније тестаментом. Хлодовек се постарао да ће братска љубав одржати државу на окупу. Хлодовек се постарао да њихови главни градови буду близу једни другима – Париз, Соасон, Ремс и Орлеан. Имовина је подељена на подједнаке делове.

- Теодорик I, Ремс ( 511-533)- Хлодомер I, Oрлеан ( 511-524)- Хилдеберт I, Париз ( 511-558)- Клотар I, Соасон ( 511-561)

Браћа су живела у хладним односима, али су сарађивали на важним спољнополитичким питањима. Теодорик је после смрти његовог имењака краља Острогота успео да им отме Провансу. Браћа су 532-534. покорили Бургунђане, а заједнички су сломили и тириншки племенски савез. За време похода Францима су пришли Баварци. Они су као вазали Франака имали право на војводу из породице Агилофинга. На тај начин и Баварска је припојена Франачкој.

Најважнију улогу међу браћом имао је Теодорик који је 515 одбио први забележени напад Нормана. Теодорика је наследио син Теудеберт ( 533-548) који је наследио и политичку снагу свога оца. Ипак Теудеберт није био окићен војничким победама. Њему је била потребна слава. Он се зато одазвао походу Острогота против Византије. Ништа велико није постигао, али се зато бар фино напљачкао. Теудеберт је од тог злата дао да се искује први франачки златник. Теудебертов златник први пут носи лик једног германског владара – самог Теудеберта. Не само што је у место цара стављен његов лик, него му је стављена и прва позната круна германског владара. Као врхунац исковао је да је цар. То је изазвало бурну реакцију у Цариграду. Теудеберта је наследио син Теудебалд 548. године. Он је био неспособан, вероватно и душевно болестан. Када је умро, без наследника његову земљу су изделили стричеви. Клотар I је преузео Аквитанију. Он је после смрти свога брата Хилдеберта постао једини франачки краљ. Међитим то није дуго трајало пошто је и сам умро 561. године.

Према одредбама салијског закона и њега су наследила четири сина. Хариберт који је добио Неустрију убрзо умро, те су остала тројица синова који су поделили његову земљу. За разлику од 511. овде је подела следила интересе појединаца и етничке границе у Франачкој.

- Сигисберт I , најстарији Клотаров син добио је источне области – Аустразију. То је област која садржи историјско исходиште Франака, уз додатак романског становништва

- Хилперик I, претежно господари романским становништвом у Неустрији- Гунтрам, влада готово потпуно романизованим становништвом у Бургундији

Приватна свађа краљевских супруга довела је и до првог франачког грађанског рата – рата двеју краљица.

Сигисберт је био ожењен Брунхилдом, ћерком визиготског краља Атанагилда. Да би парирао брату Хилперик се ожеио другом Атанагилдовом ћерком Галесвинтом. Фредегунда, његова љубавинца и робиња издејствовала је убиство Галесвинте да би могла да постане његов легитимни супружник. Према прадревном германском обичајном праву обавеза члана породице је да освети свога убијеног сродника. Краљица Брунхилда је тражила освету за своју сестру. Сигисберт је оклевао због војне моћи брата. Брунхилда је зато узела ствар у своје руке те је непосредно убила барем 13 чланова породице Меровинг. Рат је отпочео 573. године нападом на Тур ( који је држао Сигисберт, тада је епископ у Туру био Гргур ). Пошто се ради о евидентном грађанском рату било је потребно „прикупити“ војску. То су чинили делећи земљу војницима, који су поприлично користили ову ситуацију. Дељење земље је слабило моћ породице Меровинг. Сигисберт је убијен 575. године. Пошто му је син Хилдеберт II био малолетан Брунхилда је контролисала ствари. Хилперик је убијен 584. те га је наследио син Клотар II. Гргур Турски је после освајања Тура запао у проблеме, пошто је оптужен да је увредио краљицу Фредегунду. Ипак на суђењу је успео да се одбрани. У својим текстовима Гргур није крио антипатије према Хилперику, те га је назвао Нероном и Иродом његовог времена.

Гунтрам је покушао да се држи по страни. Он није имао потомство и први је светац међу Меровинзима. Брунхилда је издејствовала споразумом у Аделоту 587. да га наследи синовац Хилдеберт.

Хилдеберта су наслеила двојица синова Теодорик II и Теудеберт II. Они су умрли један за другим. Теодорик је имао два малолетна сина. Брухилда је опет ступила на сцену, желећи да обезбеди престо њеном праунуку Сигисберту II. То је жестоко засметало аустразијској аристократији те су против Брунхилде устали Арнулф еписком Меца и Пипин I Ланденски, управник краљевског двора – мајордом. Они су је 613. у завери погубили и мучки убили. Оптужена је за убиства 13 Меровинга. Убијен је и њен праукук , те су Пипин и Арнулф на власт у Аустразији поставили неустријског краља Клотара II који је на тај начин постао владар уједињене франачке државе. Он је морао да се одужи аустразијској аристократији издавањем Париског едикта 614. године. У низу одлука одлучено је да гроф у провинцији потиче из локалне лозе. Пре тога краљеви су именовали грофове ( некад чак и робове). Париски едикт укида верност локалне аристократије краљу. Уведен је и широк црквени имунитет. Црква добија имунитет од локалних грофова. Није добијен генерални црквени имунитет, већ су то добили само поједини манастири и цркве.

616. Клотар даје уступке бургундској аристократији. У Аустразији већ наредне деценије почињу да дижу главе. Арнулф је био незадовољан што га је Клотар поставио за саветника. Пипин и Арнулф су изнудили Клотара да за поткраља Аустразије прогласи свог малолетног сина Дагоберта. Пипин је именован за мајордома Аустразије. Он је од дворског слуге, роба, постао најутицајнија политичка фигура у Франачкој. Веома брзо мајордом ће да засени краља.

Арнулф је дао оставку на катедру Меца ( због неког наводног убиства), те се повукао у манастир. Умро је око 640. године. Арнулф је најстарији предак породице Каролинга. Његов син Ансегисил се оженио Пипиновом ћерком Бегом који ће постати родоначелници породице Арнулфинга, која ће се касније преименовати у Каролинге. Пипин Ланденски је остао мајордом до 629. када је у преломним тренутцима због смрти Клотара II ,морао да поднесе оставку и повуче се на своје имање. После смрти Дагоберта 639. Вратио се на положај мајордома под његовим сином Сигисбертом III. Умро је 640. Наследио га је син Гримоалд. И Гримоалд I се наметнуо као мајордом Сигисберту. Он је контролисао државу у потпуности. Гримоалд је бездетном краљу наметнуо свог сина као наследника. Сину је дао меровиншко име Хилдеберт (III). Међутим краљ је успео пред смрт да добије сина Дагоберта II којег је Гримоалд послао у прогонство на британска острва. То је довело до устанка међу Неустријцима. Отац и син су били поражени и погубљени 657. године. После њихове смрти јача моћ неустријског мајордома Еброина. Еброин је збачен 673. Године акцијом великаша са краљом Хилдериком II. Хилдерик је безуспешно покушавао да се одупре контроли великаша , убијен је у лову две године касније. Тада се вратио и Еброин који је постао мајордом у Неустрији и Бургундији. У Аустразији мајордом је био Пипин II Херисталски, син Ансегисила и Беге. Он је дошао у сукоб са Еброином. Еброин је био успешнији али је тек после његове смрти 683. Пипин могао да покаже своју моћ. Он се добро слагао са следећим неустријским мајордомом Варатоном, али не и са његовим наследиком Бертаром. У бици код Тертрија 687. мајордом Аустразије Пипин Херисталски је нанео пораз Бертару и краљу Теодорику III. Пипин после ове победе постаје фактички господар целе Франачке.

Пипин је себи узео нову титулу dux et princeps Frankorum ( војвода Франачке). При крају живота потписивао се само као војвода Франачке. Велики успеси у ратовим апротив Аламана, Фриза и Саксонаца (покоравање Фриза ће се завршити знатно касније) донели су војводи огроман утицај. То му је дало за слободу да именује двојицу синова за наследнике. Дрогон је именован за мајордома Бургундије, а Гримоалд II за мајордома Неустрије.

Дрогонови синови су изашли из политичког живота, повукли су се у мамастие. Гримоалд II је умро пар месеци пре оца , вероватно од неке болести. То је наводно убрзало Пипинову смрт. Мешутим, он је имао харем и незаконите синове. Његова законита жена Плектруда му је донела велики мираз. Гримоалд је имао двојицу синова. Плектруда је саветовала Пипину да остави све законитмо наследнику Теудебалду, Гримоалдовом сину. Пипин је са једном од својих љубавница Алпаидом имао два сина Карла Мартела и Хилдебранда који су добили мања имања и никакав битни положај.

Карло Мартел

Када је Пипин умро 714. године планули су устанци широм Франачке. Побунили су се Фризи, Баварци и Аламани. Од државе се одвојио и Од, војвода Аквитаније. Изгледало је да ће Франачка пропасти. 715. Неустријци су изабрали Раганфреда за мајордома. Раганфред је тежио ка потпуној власти у Франачкој те је кренуо на Келн, где је столовала Плектруда са унуком. Предходно Плектруда је дала да се Карло заточи. Плектруда је остала усамљена. Када је Раганфред кренуо, Карло је уз помоћ мале групе људи побегао и почео да спрема одбрану од Раганфреда. У бици

код Келна 715. Карло је претрпео свој једини пораз. Његове снаге су биле многоструко мање. Рагангред је направио огромну грешку, уместо да јури Карла он је ударио на келн и краљевске инсигније у њему.

Мартел се повукао у једну безљудну област око града Ајфела где је почео да прикупља присталице. Веч 717. године у бици код Амблева потукао је Неустријце. По први пут је применио нов начин ратовања, изненадивши противника. Мартел је дарио на њих када су се повлачили ка Неустрији. Мартел их је такође напао у неуобичајно време. Он иј је ударио у подне. После мањег окршаја Карло је применио тактику лажног повлачења, својственог Азијатима. Не знамо одакле је добио ту идеју. По први пут у историји ратовања у европи у средњем веку Мартел је увео опсадне справе. После битака код Амблева и Винија Плектруда је морала да се сложи са новонасталом ситуацијум. 718. сломљен је последњи отпор Неустијаца. Исте године Арапи су завршили покоравање Иберијског полуострва. Визиготи су сломљени, изузев мањег отпора полулегендарног Пелагија.

После покоравања Визигота Арапи су почели да гледају преко Пиринеја. Од Велики, војвода Аквитаније је сматра да може сам да се носи са Арапима. Своју ћерку удао је за Абдулрахмана ал Гафикија угледног арапског гувернера. Ипак Арапи одолевају, те ударају на Одонову територију. Заузели су Нарбону и спалили су Бордо. Абдулрахман се упутио ка Неустрији са пљачкашким намерама. Карло није могао да трпи арапска дивљања је те одлучио да жустро реагује. У бици код Поатјеа 732. Карло је тешко поразио Арапе. Абдулрахман је погунуо. Ова битка је била кључна за целокупну европску историју. Први пут је заустављена арапска војска. Мартел је показао своју војничку генијалност. Он је увидео да су Арапи били у предности. Имали су више коња него цела Франачка. Арапски коњи су били и бољи од европских. Арапска коњица је била знатно бројнија али лако наоружана. То је Карло желео да искористи. Он није располагао средствима да увози коње, морао је да оспособи већ постојеће животиње. Увидео је да су европски коњи мањи, сталоженији, ближи земљи. Схватио је да могу више да понесу. Зато је коње опремио оклопом. По први пут у Европи. Да би се обезбедио такав коњаник била су потребна огромна средства. Коњи су сами по себи били скупи, а тек са додатном опремом.

Мартел је зато одлучио да црквена имања додели својим ратницима. Мартел није одузео цркви имања ( он је био јако побожан човек) она су дата на коришћење војницима. Било је потребно пронаћи извор прихода ради опремања коњаника. Тако су настали прекаријуми у Франачкој. Имање које се узима цркви и даје на коришћење. Црква остаје номинални власник имања. Други тип имања били су бенефицијуми који су добијани од других имања ( нецрквених, углавном конфискованих од непријатеља). Корисник земље је морао да се закуне владару, што је и зачетак феудалних одоса.

Мартелова победа из 732. била је толико значајна да је његов ауторитет остао неупитан. Када је 737. Теодорик IV ( небитан меровиншки краљ који је припадао оболелој грани Меовинга која је трована тешким металима) умро Мартел је „заборавио“ да именује новог краља. Нико у Франачкој се томе није противио. Овакво стање остало је на снази до 741. када је умро Карло Мартел. Касније генерације су га сматрале родоначеликом породице Каролинг.

Пипин Млађи

Мартела су наследила двојица синова – Пипин ( Пипин Мали, Пипин III или Пипин Млађи) и Карломан. Пипин је био мајордом у Неустрији и Бургундији а Карломан у Аустразији. Иако је тестамент био јасан, син из другог брака Грифон побунио се укупно чак 3 пута. У два наврата полубраћа су му поштедела живот, али у трећем нису. Поред Грифона буне се Аквитанци, Баварци, Аламани а Саси угрожавају пограничне територије. Грифон је 743. побегао на двор Одилона III из лозе Агилуфинга војводе Баварске ( 736-748).

Само уз крајње напоре обојице браће Одилон је морао поново да положи вазалну заклетву и преда Грифона. Грифон се правдао да не може да буде покоран браћи зато што нема законитог краља. Тиме су се правдали и остали устаници. Зато су Пипин и Карломан 743. из манастира извукли Хилдерика III и прогласили га за краља. Он је био последњи Меровинг, жив само због воље Каролинга. Покушао је да изда неке повеље.

Највише проблема Каролинзи су имали са Аламанима и Аквитанцима. Зато су одлучили да их сломе у два одвојена похода. Пипин се обрачунао са Аквитанцима а Карломан са Аламанима.

746. Карломан је уз доста напора успео да угуши попуну у Алеманији.У Канштату је сазвао сабор међу властелом, у циљу да угуши крвну освету која је владала међу великашима. Међутим из потпуно неразјашњених околности десио се покољ аламанског племства. Потпуно неразјапшњена ситуација, која изгледа ни Карломану није била најјаснија. Он се као побожни хришћанин јако покајао због тога. Зато је одлучио да се повуче у Монте Касино Пипин је тако остао једини мајордом у Франачкој. Тако је могао да убрза рат са Аквитанијом. 760. Вајфард V последњи аквитански војвода конфисковао је нека црквена имања што је дало Пипину повод за рат против њега (casus belli). Пипин је као римски патриције био „обавезан“ да стане у одбрану цркве. Почео је дуготрајан рат који се са обе стране водио крајње сурово. Франачка војска је палила градове, села, имања, нападала становништво па чак и монахе верне аквитанском војводи. Пипин је наредио вешање племића верних Вајфарду. Племићи су требали да буду убијани мачем, а не вешањем као ситни разбојници и лопови. То је уплашило и поразило дух аквитанских побуњеника. 762. Пипин је освојио бројна аквитанска утврђења. Међу последњима предао се Бордо. Вајфар је избегао заробљење и побегао је Баскима. Међутим неко од његових присталица га је издао и убио.

Пипин је систематски сламао отпор племенских вођа и подупирао је мислију покиштавања коју је водио Бонифације. Лагана христијанизација источно од Рајне почела је под Карлом Мартелом. Свети Виливалд је углавном завшио христијанизацију Фриза. Он је био први епископ Утрехта. Пипин је подржавао мисију британских свештеника. Бонифације је именован за папског легата источно од Рајне. Папа га је уздигао на позицију архиепископа Мајнца који је касније постао најбитнија црквена фигура у Немачкој ( и данас је).

Пипин је до 751 уклонио сваку претњу по његову власт. Зато је од папе Захарија изашао са захтевом да постане лично краљ. Упитао је папу Захарија – Ко треба да влада, онај који има

стварну власт или онај који је само симбол власти. Папа му је одговорио да краљ треба да буде онај који стварно влада. У октобру 751 у Соасону је одржан сабор који је Пипина прогласио за краља и наложио да Хилдерик III буде ошишан и обријан и враћен у манастир. Његов син Теодорик V је затворен у други манастир. У наредне четири године о њему се губи сваки траг. Тако је завршено раздобље Меровинга.

Да би узурпацији прибавио јавну сагласност цркве он је морао да примени један поступак који одавно није примењиван. Он је миропомазан из исте бочице као Хлодовек. Пошто је папа био болестан крунисање је извршио Бонифације. Положај новог краља је био јак, али не довољно чврст ( 753 избила је последња Грифонова побуна).

751. Аистулф краљ Лангобарда је успео да освоји византијску Равену. Уништен је равенски егзархат. Папи је постало јасно да је следећи на удару град Рим. Због тога папа Стефан II се упутио у Франачку. Франачка је остала једина земља која је могла да брани интересе папинства ( 739. Карло Мартел је одбио да пружи помоћ папи против Лиутпранда зато што му је тадашњи лангобардски краљ био снажан савезник у борби са Арапима). Папа је 754. прешао Алпе, први пут икада. У граду Понтинону био је одржан сабор франачке властеле када се чуло да папа долази. Пипин се међутим измотавао како је врло изненађен папиним доласком. Нови краљ је изашао са свом свитом у сусрет папи. Пипин је сјахао, пришао папином коњу и водио га следећих 20-ак метара. Каснији извори су тврдили да је Пипин извршио страторску службу. ( стратори су били слуге које су водиле коње). Ипак пошто је довео коња папа Стефан је пао на колена и молио га за помоћ против Лангобарда. Пипин је одлучио да интервеише. Посао је Аистулфу легате са претњама. Лангобардски краљ то није најозбиљније схватио због удаљености Франачке. 754. је издат Promissio Pippini. Сасвим сигурно две повеље. ( 756 друга). Ова овећања су садржала да ле папи предати власт у римском војводству ( дукату). Папи се гарантује световна власт. Обећано му је и петограђе и још 5 градова на Јадрану. Пошто Аистулф за то није желео ни да чује једна мања франачка војска је 754 прешла Алпе. Аистулф је био потпуно неспреман за скуоб. Пристао је да ће папи дати градове. Ипак, чим се франачка војска повукла он је погазио реч. Цела 755 била је у припремама за поход. Следеће године 3 франачке војске су удариле на Италију. Негде у позно пролеће 756 лангобардски краљ је поново морао да потпише споразум, пред Пипином лично. Састављена је комиосија која је спроводила предају. По први пут имамо окупацију у западном ратовању. До краја лета завршено је освајање. На тај начин је створена држава која и данас постоји – Ватикан.

Карло Велики

Карло је наставио програм културне обнове који је започео Пипин Млађи и који је предвиђао васкрсење старе римске културе и његово прилагођавање средњем веку. Оно што је обновио од суштинске је важности за историју Европе. Он је обновио латински језик у Европи ( који је био невероватно искварен). Писмени језик виших слојева се сачувао, тај модел је желео да обнови Карло.

Пипинови синови Карло и Карломан носили су титуле римских патриција. У Liber pontificalis –у стоји напомена да је царска титула много боље означавала владара Франачке.

Тренутак Карловог рођења 2. април није споран, али година рођења јесте. У науци преовлађује 742. Његов отац Пипин Млађи имао је још једног сина – Карломана. По салијском праву државу је поделио на два дела. Они су наследили оца после његове смрти 768. Карло је добио Аустразију и део Неустрије, а Карломан Бургундију и други део Неустрије. Карломан је био ожењен властелинком Гербергом са којом је имао сина Пипина. За разлику од Пипина Млађег и његовог брата, Карло и Карломан су били од самог почетка у латентном сукобу. Карломан и његова супруга су на сваки начин покушали да олабаве тај притисак. Карломан је зато ступио у савез са Дезидеријем, лангобардским краљем којије наследио Аистулфа ( предходно је био тоскански војвода). Да би избалансирао ситуацију Карло је затражио руку једне од Дезидеријевих кћери. У историографији она погрешно је устаљено њено име – Дезидерата. Дезидерије јесте послао ћерку, међутим док је она била на путу Карломан је изненада умро ( 771). Не зна се под којим околностима је он умро, али ни Герберга није тврдила да је он убијен. Герберга и Пипин су због притиска са севера побегли Дезидерију. У току њиховог егзила Карло је анектирао њихове територије.

Папа је одбио да по Дезидеријевом налогу миропомаже Пипина за краља , те је затражио помоћ од Карла. Карло је Дезидерију вратио своју вереницу што је била велика увреда за франачког краља. Франачка војска је одлучила да интервенише по папиној молби, те је 774. Карло прешао Алпе и ударио на Лангобарде. Дезидерије је пружио слаб отпор. Успео је једино сина да пошаље ван Павије. Дезидерије се после дуже опсаде Павије предао под једним условом – да се поштеде његове ћерке. Карло је то прихватио и оне су послате у разне манастире. Те 774. Карло се крунисао лангобардском гвозденом круном ( најстаријим сачуваним крунидбеним предметом у Европи). Карло је тад постао и краљ Лангобарда и припојио Франачкој северну Италију и Тоскану. Војводства Сполето и Беневент били су физички одвојени и имали су своје лангобардске војводе.Карло је хтео да их покори, али они су само морали речима да прихвате оданост. Карло је после два неуспешна похода морао да их остави да би представљали неку тампон зону са Византијом. После покоравања Италије успостављени су лоши односи са Византијом, поготову кад је папа Хадријан дао заклетву Карлу и престао да кује новац са царевим именом. Врхунац сукоба је Карлово царско крунисање.

795. Хадријана је наследио папа Лав III. Он је ћивео животом римског властелина. Имао је јаку опозицију у Риму. Ухваћен је, одсечен му је језик и послат је у манастир. Међутим у том манастиру

су се десила „чудеса“, појавио се Св. Никола и целивао му је ране. Св. Никола му је оставио и отворена врата. Лав је побегао у Франачку где је затражио помоћ од Карла. Тврдио је да није крив и да је спреман да се изложи суђењупрема свим важећим правилима. Карло је пристао на то, Негде почетком 800. осредња франачка војска са Карлом је дошла до Рима. Ту је организован синод да се суди папи. Према важећој судској пракси узета је његова заклетва над јеванђељем као важећи аргумент његове невиности. Он је враћен на папску столицу. Одмах након тога отпочеле су припреме за Божић. Папа је Карлу ставио тада царски венац на главу, док се молио у цркви Св. Петра. Карло је према твђењу његовог биографа Ајнхарда изјавио да не би дошао у цркву да је знао да ће се то десити. Желео је да покаже да је Карло јако побожан и скроман, да не јури за круном. Представа је једно, стварност друго. Одређена мера спонтаности се може приметити, али би се крунисање сигурно догодило коју годину касније.

Карло је приступио обнови царства али се није претерано дичио својом ркуном. Очигледно је сматрао да је Лав III недостојна личност. Карло више никада није дошао у Рим. Следећих 14 година потписивао се као краљ Франака и Лангобарда. Једини његов царски реликвиј је био његов царски печат. Упркос чињеници што није волео Лава морао је са њим да сарађује.

Ратови са Саксонцима су трајали најдуже, од 772. до 804. године. Саксонци су плаћали данак још од времена Пипина, имали обавезу на покорност, као и на примање хришћанских мисионара. Међутим, они су пружали отпор и дизали устанке. Због овога је Карло Велики решио да их покори.

Ратови са Саксонцима

Саксонце су чинила четири мања племена: Вестфалци, Остфалци, Ангаријци и Нордалбинзи. Ова племена су иначе била несложна, али их је франачка претња држала на окупу.Док су се Меровинзи задовољавали откупином, данком, или изјавом покорности, од времена Каролинга у политику је почела активно да се уводи вера. На тај начин је изјаве покорности почела да прати присилна христијанизација. Саксонци су морали да приме хришћанство, али су стално дизали побуне и убијали свештенике, што је довело до почетка рата. Карло Велики је 773. године напао Ангаријце, и том приликом је код Падерборна оборен Ирминсул. У паузи рата са Саксонцима, 774. године, Карло осваја Павију. Затим напада Вестфалце, најистакнутији племенски савез Саксонаца, 775. године. Овом приликом је освојена културна тврђава Саксонаца од дрвета, а освојен је и уништен и Сигибург. Побуна Саксонаца под вођством Видукинда је избила 776. године, и они су том приликом спалили Ересбург, како не би пао у руке Франака. На његовим рушевинама Карло подиже Карлштат. Видукиндов први устанак је угушен 777. године, а он бежи у Данску, одакле му је била жена. Велики црквени и државни сабор у Падерборну је одржан 777. године. На њему је донешена одлука о формирању грофовије на тлу Саксоније, и подела територије на мисије, а Падерборн је проглашен за епископију одакле ће кретати даље мисије за покрштавање Саксонаца.Нови устанак Саксонаца је избио 779. године, јер су они поново убијали свештенике и спаљивали цркве. Устанак је угушен 780. године, али овог пута је дошло до масовног покрштавања, а не проповедања вере. Исте године су уведени нови закони по којима је одбијање хришћанства носило смртну казну. Ови закони су 782. године обједињени у јединствени закон

који је прописивао мере управе у забрањивао све политичке скупове - Capitulare de partibus Saxoniae.

Ратови у Иберији

Два емира на североистоку Хиспаније су одбијала да прихвате политичку власт калифата из Кордобе, и тежили су Карловој власти. Две велике франачке војске су прешке Пиринеје 778. године, Неустријска са запада, и Аустразијска са истока. Војске су се састале код Сарагосе, али град није освојен, и Карло се вратио на север.

Прилике у Саксонији су се искомпликовале, и Карло је морао да се врати на север како би угушио устанак, 779. године. Пиринеји су били у рукама Баска, па је Карло велики морао да заузме Паиплону, а затим се вратио преко Пиринеја. Главнина војске се повукла кроз Баскијску територију, али је одступница коју је водио маркгроф Бретање Роланд настрадала од завере Баскијаца. Јуначка смрт Роланда послужила је за настанак низ сага, приповетки и епских песама. у Дубровнику је познат као Орландо. Франачкој војсци је нанет тежак пораз, али ово није спречило њено даље напредовање. Франци су 801. године основали Шпанску марку.

Ратови у Баварској: Баварски војвода Тасилон III, започео је побуну против Карла Великог са Аварима 788. године. Авари су намерно закаснили у сукоб, јер им није било до борбе са Франачком. Тасилон III је ухваћен, али га је Карло помиловао, и њега и његових 5 ћерки послао у манастире.

Аварска војска је 790. године опустошила Баварску и Швапску, а затим је уследио франачки напад на Аваре 791. Године Први сукоб Авара и Франака се одиграо 782. године, на реци Енс. Аварско посланство је учествовало на франачком државном сабору у Липспрингу. Никакав мир није постигнут.

Баварској је 787. године укинута независност, и исте године је формирана баварска (источна) марка.

Аварска војска је 790. године опустошила Баварску и Швапску, а 791. године је уследио Карлов први поход на Аваре, када су Авари катастрофално поражени. Није дошло до освајања и Франци су се повукли. Карло је 792. године повео други поход на Аваре. Иако су били надмоћнији Франци нису успели да постигну коначан успех, због побуне Саксонаца. Аварски тудун је 795. године прихватио да се покрсти, и потом је убијен. Трећи поход на Аваре је уследио 796. године и њега је водио Карлов син Пипин. Каган је пристао да се покори, али су Франци без обзира на то опустошили западну Панонију, и уништили каганов хринг. Многи Авари су тада побегли источно од Тисе.

Крајем 8. и почетком 9. века избио је велики аварски устанак против Франачке власти. Упркос успесима, Авари су до 803. године морали да положе оружје. Последњи тудун је пристао да се покрсти, а то је учинио и каган који је добио име Аврам. Њега је Карло инвестирао у посед.

Последњи помен кагана је забележен 811. године, и то је био извесни Исак, а 822. је забележено последње аварско посланство на франачком двору.

Лудвиг Побожни

Карло је 806. извршио прву поделу царства међу синовима. Међутим Карло је надживео већину својих синова, осим најмлађег – Лудвига. Пипин је био његов најспособнији син, који је владао као краљ Италије. Он је умро 810. Престолонаследник, најстарији Карлов син умро је наредне године. Ни један ни други нису оставили законито потомство. Пипин је имао незаконитог сина Бернарда кога је Карло јако волео и толерисао. Карлу је остао најмлађи син Лудвиг, краљ Аквитаније. Њему је првобитно било предодређено да се посвети црквеном животу и повуче се у манастир. Послат је Бенедикту из Анијане, угледном пропведнику и великом црквеном реформатору.Његов утицај на дечака био је велики. Већ за очевог времена звали су га Побожни. Карло је поделу из 806. ставио ван снаге, а 813. је по угледу на Византију крунсао Лудвига за сацара. Таква пракса није постојала до тада у Франачкој. Крунисање је обављено у Ахену, папа није био позван а Карло је лично крунисао сина. На тај начин одвојио је службу од папе.

Неколико месеци после Лудиговог крунисања Карло је умро ( 814). Бернардово присуство се и даље толерисало. Међутим када је затражио краљевску круну он је убијен ужареним гвожђем. Лудвиг није имао намеру да га убије, него да га ослепи, али је извршитељ те наредбе био неспособан, те је убио Бернарда. То је тешко пало побожном цари он он се 822. јавно покајао. Ово покајање му је драстично срозало углед у земљи. Франачка властела је у духовно-менталном смислу била и даље у сеоби народа где се цене снага, храброст, оданост, посвећеност једном циљу. Ратничи морал тог доба се мало или ни мало дотиче јеванђеља. И пре свог јавног покајања , лудвиг је направио поделу царства међу синовима Odrdinatio imperri. На то га је навео један несрећни случај. 817. на Велики четвртак срушила се једна пасарела која је спајала двор и капелу у Ахену. Цар се само угрувао, али је одређен број људи у његовој пратњи погинуло. То га је подсетило ја краткотрајност живота. Подела је извршена по следећем принципу:

- Лотар, најстарији син је крунисан царском круном- Пипин је добио Аквитанију ( често у историографији познат као Пипин I Аквитански)- Лудвиг је добио Баварску и суседне макгрофовије.- Бернард је управљао као намесник Италијом, до његовог погубљења

Галија и Италија остале су царевима.

Лудвиг је направио грешку што је синовима дозволио да се рашире по терену. 818. пошто је постао удовац оженио се Јудитом, ћерком грофа Велфа. Она му је 823. родила четвртог сина, Карла Ћелавог. Отац је желео најмлађем сину да обезбеди сличне услове као старијим. Изнудио је од сацара Лотара Алеманију 829. Због тога је избио грађански рат који је кулминирао 833. Старији синови удрућили су се против оцаи полубрата. Две војске су се састале после краће чарке са мало жртава. Цареви вазали су масовно прелазили код Лотара и браће. Лудвиг је заробљен и одведен у Соасон где је Лотар исценирао абдикацију свог оца. Франци нису познавали такав обред. Лотар је

зато наложио оцу да свој мач спусти на олтар Соасонске катедрале. Убрзо после тога одведен је у манастир. Лудвиг по цену живота није желео да се замонаши. Добро је познавао синове, знао је да ће се завадити међусобом. Лотар је засметао млађој браћи. Сукоб је и избио, те су млађи синови ослободили оца и притисли Лотара. Престо и слободу Лудвиг је дуговао млађим синовима. Умро је 840. у Ингелхајму. Његова смрт отворила је нову фазу грађанских ратова у Франачкој. Недуго после оца умро је и Пипин Аквитански. Тада су се Лудвиг ( касније назван Немачки) и Карло Ћелави ујединили против брата и цара Лотара. Дошло је до битке код Фонтеноа 841. једној од најрвавијих битака после које су обе стране изашле ослабљене чак и када су се ујединиле против Лотара. Следеће године, како нам је пренео историчар Нитард Лудвиг и Карло су се споразумели у Стразбуру и положили заклетву један другоме. Карло је заклетву положио на старонемачком да би га разумели Лудвигови војници, а Лудвиг на романском да би га разумели Карлови.

Следеће године (843) ипак је дошло до споразума међу завађеном браћом у лотариншком градићу Вердену. Царство је подељено на три дела. Подела је била направљена по салијском праву. Пазило се да свака страна добије приближно једнак број њива, пашњака, шума и вода при чему су млађа браћа признала Лотарево старешинство. Лудвиг Баварски је већ 844. назван Germanicus – Немачки. Карло Ћелави је добио остатке Неустрије, делове Аустразије и право да из Аквитаније избаци Пипина II Аквитанског, сина преминулог Пипина I Аквитанског

Лотар је добио узану територију од Фригије до Провансе ( која ће се по његовом сину Лотару II назвати Лотарингија) , Бургундију и Италију. У његовој држави били су Рим и Ахен. Он је тим областима владао до 854. године , када се повукао у манастир Прим и власт оставио тројици синова. Лудвиг II је добио царско достојанство и Италију, Лотар II је владао Лотарингијом која је по њему добила име, а Карло Провансу и Бургундију. Сва три сина били су болесни ( епилептичари). Цар Лудвиг је показивао најмање знаке болести од остале браће. Карло је умро 862. те је Лудвиг II преузео његове територије. Лотар II је умро 869. Овог пута Карло Ћелави је био бржи и припојио је највећи део Лотарингије заједно са Ахеном. То је довело до сукоба са Лудвигом II. Међутим цар је имао проблема са Арапима и Византинцима на југу Италије те није могао да одговори.

Лудвиг умире 875. без наследника. Судбина царске круне остављена је папи. Веровало се да је Лудвиг II на самрти круну оставио старијем стрицу Лудвигу Немачком. Међутим брзом акцијом Карло Ћелави је стигао до Рима и успео да издејствује царску круну. Лудвиг Немачки је убрзо умро, те је сукоб привремено одложен.

Лудвига Немачког су наследила три сина:

- Карломан у Баварској- Лудвиг III Млађи ( негде Лудвиг II Немачки) у Саксонији, Франконији, Тирингији- Карло Дебели

Пошто је источна Франачка остала без краља Карло Ћелави је да себи за право да нападне синовце. У бици код Андернаха 876. Ћелави је страховито поражен. Са бојишта је морао да

побегне пешке у присуству жене. Ускоро, следеће године умро је и Ћелави. Њега је у западној Франачкој наследио син Луј II Муцавац. 877. умро је Карло Ћелави, владар западнофраначког краљевства ( од 875. носио је титулу цара). После две године умро је и његов наследник Луј II Муцави. Недуго затим умиру и његова два старија сина, Луј и Карломан. Једини жив син Луја Муцавог је био Карло Безазлени, који је у том тренутку био дете. На западнофраначки престо је 885. доведен Карло Дебели, источнофраначки владар који је 881. крунисан у Риму царском круном. Он је од тог тренутка владао целокупном франачком државом коју је успоставио Карло Велики. Карло Дебели је био болестан ( водена болест) и неспособан владар. Нормани су харали по Франачкој. Пустошили су важне франачке луке, градове, манастире. Карло је био неспособан и недорастао да им се супростави. У таквим тешким временима посебно се истакао Одон ( Еудес, Од ), гроф од Париза и војвода Франције. Он је 885-886 одбио велики нормански напад на Париз. 887. источнофраначка властела збацује Карла Дебелог са престола и поставља његовог синовца ( незаконитог сина његовог брата Карломана) Арнулфа Карантинског. 888. Умире болесни Карло Дебели, те је западнофраначки престо остао упражњен. За краља је изабран Одон који се са успесима борио против норманских завојевача.

Одон је био у врло тешком положају. Нормани су константно угрожавали Франачку, а осилила се и крупна властела. Аквитанија је практично била независна, Северном Бургундијом је владао Рудолф из куће Велфа, јужна Бургундија и Прованса биле су уједињене у независно краљевство Арелат, првобитно под Босоном од Вијене, касније под његовим сином Луисом од Провансе (Луисом Слепим). Бургундско војводство је контролисао Ричард Правдољубљиви. Септиманија и шпанска марка су практично живеле без контакта са краљем, а Бретања је стандардно била самостална.

Одон је првобитно био успешан у борбама са Норманима и победио их је код Вердуна. Ипак идућих година инвазија није јењавала, те је западну Франачку практично спасио Арнулф Карантински када је тешко поразио Нормане код Лувена 891. године. Због тих неуспеха, и тешкоћа да консолидује владавину великаши су се 893. окупили око Карла Безазленог, најмлађег сина Луја Муцавог. У грађанском рату Одон је имао више успеха, али су нове провале Нормана 896. спречиле његову коначну победу. Он је умро 898 те је цела Западна Франачка признала Карла Безазленог са свог владара.

Нормани су и даље правили проблеме Франачкој. Борбе су се отегле, и обе су стране биле исцрпљене. Зато је 911 постигнут споразум у Сент Клеру којим је Карло Безазлени препустио норманском вођи Ролону подручије Горње Нормандије ( север Француске) као феуд, уз вазалну заклетву и захтев да Нормани пређу у хришћанство ( из овог центра они ће касније освојити и Енглеску).

Карло Безазлени је водио борбе око Лотарингије са немачким владарима. Он је после смрти последњег источнофраначког Каролинга, сина Арнулфа Карантинског Лудвига Детета припојио ту област својој држави 911 године. То је довело до спорова међу француским феудалцима, те је

Карло пао у заробљеништво, а за краља је проглашен бургундски војвода Раул. Такву ситуацију истористио је немачки владар Хенрик Птичар , те је 925 вратио Лотарингију својој држави. Када је Карло Безазлени умро 929 његов син Луј IV побегао је у Енглеску а власт је припала Раулу. Његова владавина је обележена унутрашњим сукобима. 935 је успео да победи непријатеље и консолидује власт у држави ( осим у Арелату који је 933 укључивао и Северну Бургундију). Следеће године Раул је умро што опед доводи до сукоба међу властелом. Најистакнутији од њих био је Хуго Велики, Одонов нећак. Он је више волео да влада из сенке, те је позвао Луја IV Прекоморског ( тако је назван због егзила у Енглеској) и дозволио његово крунисање. Ипак Луј IV је за разлику од оца и сина био стабилна личност, те се одупирао контроли. У новом сукобу Хуго је на своју страну придобио немачког владара Отона I, али то је само изазвало контраефекат, јер су лотариншки великаши пришли Лују IV и отцепили ту регију од Немачке. Отон I је успео да је врати, али је због папске интервенције обуставио поход на Француску. Луј IV је био признат за легитимног краља. И он је имао проблеме са Норманима, који су се побунили после смрти њиховог војводе Вилијама Дугог мача. Они су чак заробили Луја и предали га Хугу. Хуго га је пустио уз велике концесије.

948 – општи скуп у Ингелхајму на Рајни , Луј IV и Отон I су забранили збацивање краљева и такво дело осудили црквеним прогонством

954 – умире Луј IV Прекоморски. Те године збила се и огромна провала Мађара. Луја IV је без противљења властеле наследио син Лотар III ( 954-986). Он је био под покровитељством Бруна, келнског надбискупа и брата Отона I. Бруно је радио на слабљењу краљевске власти.

Такво стање одржано је до Отонове смрти 973 године, када је избио нови рат око Лотарингије. Завршен је 980 без територијалних промена. 983 умире и Отон II, кога је наследио трогодишњи син Отон III. Такво стање одговарало је Лотару III који је желео да освоји Лотарингију. Ипак 986 смрт га је спречила. Наследио га је син Луј V Лењи који је преминуо већ наредне године. Луј V је био последњи каролиншки владар. Једини преостали живи Каролинг био је други син Луј IV , стриц последњег владара Луја Лењог Карло. Ипак он је био вазал немачког краља ( био је војвода у доњој Лотарингији) те је био неприхватљив кандидат за краљевски трон. Нови владар постао је Хуго Капет, син Хуга Великог.

КАПЕТИ

987. престала је власт славне европске породице Каролинга. После смрти Луја V Лењог за краља је изабран Хуго Капет, први владар Француске из династије Капета. Он је био син Хуга Великог те и

рођак бившег краља Одона. Његова краљевска круна била је готово симболична. Његова територија састојала се од Париза и још 15-ак феудалних домена.

Од почетка владавине Хуго је морао да води борбу за француски престо са Карлом, каролиншким претендентом , војводом доње Лотарингије. После 4 године сукоба Хуго је изашао као победник, али је све до смрти 996 морао ратовати са надбискупом Ремса који је био каролиншки савезник. За живота Хуго је одредио сина Роберта за савладара.

Роберт II Побожни ( 996-1031) посветио је доста пажње дисциплиновању феудалаца. Он је успео да припоји Бургундију свом домену после смрти његовог ујака Хенрика Бургундског 1002 године ( умро је без наследника). Роберт Побожни је имао доста проблема са феудалцима који су се константно борили између себе за превласт. У сукобима су тешко страдали манастири и околно становништво.

Роберт се оженио удовицом фландријског грофа која му је у мираз донела Монтреј. Међутим она је била стара и неплодна. Потом се оженио кумицом Бертом која му такође није дала порода. Са својом трећом женом Констанцом од Арла имао је више среће, те му је она родила бар 4 сина. Роберт Побожни борио се 13 година против узурпатора бургундског војводства Ота Гијома и на крају је успео да га уклони. После његове смрти на престо долази његов син Анри ( Хенри) I 1031 године. Свом бунтовном млађем брату Роберту дао је Бургундско војводство. Имао је проблема са другим великашима те је затражио помоћ од Роберта Ђавола , норманског војводе, који је то искористио да ширење сопствене територије. Син Роберта Ђавола, Вилијам Копиле Освајач водио није водио политику свога оца. Она је била непријатељска према француском владару. Два војна похода Анрија против њега завршиола су се француским поразима. Након Анријеве смрти на власт долази његов син Филип I. Он је био малолетан, те је као регент у његово име владао фландријски гроф Балдуин V. У том периоду његове малолетности ( 1060-1067) Вилијам Копиле Освајач је остватио знатне успехе. 1063 освојио је Мејн, а 1066 је извршио инвазију на Енглеску и окитио се енглеском краљевском круном.