МИЛАН РАКИЋ

Основни мотив Ракићеве поетске философије

Милан Ракић је изузетна појава у историји српске поезије. Он се појавио одједном, скоро неочекивано различит од својих претходника. Ракић је једини од песника свог времена који није претрпео утицај Војислава Илића, имао је своју одређену физиономију и у српску поезију уносио је нешто ново и више.1 Чињеница да Ракић није претрпео утицај Војислава Илића нити иједног нашег песника, говори доста о његовој песничкој појави. Иако је волео француску поезију, и у његовим се песмама могу наћи Бодлерови, де Лилови и де Вињијеви утицаји, они се ту налазе у траговима и не представљају основни чинилац те поезије. Ракић је у основи битно другачији и интересантно је оно што му даје ту различитост, што га чини оним што јесте. За историју наше поезије је од пресудне важности да мали Ракићев опус представља велики и значајни преокрет у песништву српског народа.2 Тај преокрет који је Ракић извршио, обимом малим својим делом, није преокрет са далекосежним последицама. То је преокрет у односу на оно што му претходи. Ракић је пре свега нов по својим основним расположењима и то је његова највећа вредност. Та Ракићева расположења ''одређена су његовом способношћу да и у најгорчим својим песмама задржи дистанцу и меру''.3

Дакле, дистанца и мера давали су нови и различит тон његовој поезији. Код њега нема романтичарске патетике и претеривања, али нема ни безнадежног јецаја који ће се појавити у поезији песника који стварају после њега. Његов очај није катастрофа. То је стање са којим се песник помирио, и изнад кога се издиже свешћу да иако ништа не може да промени, може да сачува достојанство људске личности која има разум да схвати и прихвати своју позицију. Јест, мисли он са

1 Јован Скерлић, Критике,Серија Српска књижевност у сто књига, Нови Сад, Београд,1971,књ.68, стр.2 Милан Ракић, Песме, Серија Српска књижевност у сто књига, Нови Сад, Београд,1971,књ3 Исто

Паскалом, човек је слаба трска, али трска која мисли, која разуме, и судбини насупрот као протест, као пркос, истиче ту душевну мирноћу, ту поноситу резигнацију пред оним што је неизбежно.4 Та резигнација и свест о узвишеном у страдању, на најбољи начин се виде у песми У квргама. Без обзира на страдање у лирском субјекту се јавља инат који га уздиже изнад самог себе, изнад сопствене снаге, којим се он моћан у својој немоћи супротставља свом страдању:

''Стежи, о стежи, невидљива сило!И немилосно кости моје мрви,

Док најзад моје не престане било,И не исцури кап последње крви!

Стежи, о стежи, невидљива сило.''

Међутим, ни само изазивање невидљиве силе, која је узрок страдања, не задовољава лирског субјекта. Он има потребу да покаже да га сопствена немоћ не уништава, него, напротив, даје му узвишеност, јер се он упркос својој немоћи, смеје свом стрдању у лице:

''О, како ти се слатко смејем сада!Жртва се руга џелату што коље.Зар то врхунац мучења и јада?

Зар ништа ниси измислила боље?О, како ти се слатко смејем сада!

Оно што уздиже песничког субјекта изнад сопственог страдања није инат, који је више нагон и рефлекс, него разум којим човек схвата безизлазност своје позиције и немогућност да било шта промени.

''Ал докле редом деца, људи, жене,Плачу и пиште, бедни покрај мене,

И ропски клече,пред скривеним створем,Врх писке, клетве, и вапаја њини'Летеће мирно дух мој у висини,

Ко морска ласта над широким морем.''

Када се питамо о разлозима Ракићеве дистанцираности, из свега наведеног намеће се закључак да је Ракић био дистанциран захваљујући свом разуму. Дакле, чини се да је основни мотив- изворна 4 Јован Скерлић, Критике,Серија Српска књижевност у сто књига, Нови Сад, Београд,1971,књ.68

особина његове поезије, мисаони аристократизам. Уколико је ово тачно онда његова поезија није спиритуална како су мислили Скерлић и Војислав Ђурић. Онда код њега нема метафизичке потке у поезији. Она је онда рационална, разумна, одмерена, уравнотежена и укалупљена у систем људске рационалности. Да ли је то баш све стварно тако?Зоран Гавриловић, у анализи Ракићеве поезије не креће од његовог песимизма. Он креће од Ракићеве ''жудње за животом- који се код Ракића увек идентификовао са младошћу, са способношћу уживљавања, вољења, са страшћу и радошћу.'' 5 Истина је да у Ракићевој поезији имамо славоспеве младости и младалачкој љубави и такве песме показују одређену Ракићеву доследност. Увек када говори о љубави и младости Ракић је страсан, импулсиван, покренут нагонима, и мисаоног аристократизма ту нема ни у траговима. Узмимо само Очајну песму:

''Кад помислим, драга, да ће доћи времеКад за мене неће постојати жена,Кад ће чула моја редом да занеме, и страсти да прођу као дим и пена.

А да ће, још увек, покрај мене свуда,Бити месечине под којом се жуди,

И младих срдаца што стварају чуда,И жена што воле, и вољених људи...

Вриснуо бих, драга, рикнуо бих тадаКао бик погођен зрном посред челаШто у напорима узалудним пада,

Док из њега бије крв црна и врела...'''

Поставља се питање колико је Ракић конкретно у овој песми сачувао своју основну особину дистанцираности и осећаја мере, и није ли он овде сувише разуздан? Одговор је веома интересантан. Ракић сигурно сачувао дистанцираност у овој песми, али је истовремено и субјективан. Како је то могуће? Веома лако. Он је дистанциран јер не опева садашњу немоћ, изнемоглост и не јадикује због изгубљене младости која је прошла. Лирски субјекат је у овој песми још увек млад, пун страсти и љубави, и његов очај због пролазности младости 5 Милан Ракић, Песме, Српска књижевност у сто књига, Предговор, стр11, Нови Сад, Београд, 1970

није патетична јадиковка, него хипотетичко осећање. Јасно је да је дистанцираност сачувана, јер је цела ситуација модална и хипотетичка. С друге стране стих Вриснуо бих драга, рикнуо бих тада показује сав темперамент лирског субјекта и његову субјективност. Ова субјективност, пре свега, проистиче из недостатка било каквог мисаоног аристократизма или рационалне стеге која као брана не дозвољава поплаву емоција. У песми се види конкретна, жива и топла чулност, врло обична и врло наглашена. Јасно је да извор Ракићеве инспирације и разлог његове дистанцираности и мере није хладна, разумска страна његове песничке личности, није , дакле, тај мисони аристократизам. То нам не казује само Очајна песма него и свака друга Ракићева љубавна песма у којој се осећа страст, лепота младости и снага нагона:

''О шта је то што мене веже садаЗа једну пут, за један облик тела''

(Чекање)

''Па што се плашиш и устежеш? Знам те!Царуј ко увек, царуј према себи;

Ти, деспотице, што те вечно памте;Да ниси таква- волео те не би'! ''

(Далида)

''Па кад на мене падну усне твојеДа ишчезнемо и ми обадвоје...''

(Као бајка)

Љубав као спајање, као страст и жудња- дотле непозната нашем романтизну- права а не дучићевска, свилена, жена гордо стоји у центру; око ње се вије Ракић, час отворен и насмејан, час помало збуњен као да оклева, час дубоко страсан, час опет тужан и горак, али увек стваран, увек везан за животне манифестације ма каква расположења оне у њему изазивале.6 Потврду о томе да врело Ракићевог стваралаштва није мисаони аристократизам, налазимо и у песмама које су јако еротично 6 Исто

наглашене. И у оваквим песмама дистанцираност је изражена. Не постоји поништавање песничког бића у страсти и осећају, али осећаји, посебно они еротично наглашени, постоје и поништавају разум.

''Јер нема на теби ниједнога делаДа се моме оку могао да скрије,

Ниједног превоја блиставог ти телаДа се мој пољубац на њ спустио није.''

(Лепота)''И ја сам господар твој и твога тела

Као деспоти стари владам тобом сада,Сам напајам усне са свих твојих врела,И сва нежност твоја само на ме пада.''

(Поносна песма)Исидора Секулић се једном лако намрштила што је Ракић за месец употребио слијку ''пуног, сјајног, меког колена које из црне чарапе провири'', не увиђајући да је еротика била потка песниковог схватања љубави.7

''И месечина и природа целаСтопи се намах, за минуту једну

У једноставну, непрегледну чедну,Белину слатку још слађег ти тела.''

(Три писма)

Јасно је, дакле, да мисони аристократизам није извор, још једном да поновимо, Ракићеве инспирације, ни његове дистанцираности и мере којима је он нов и непоновљив у српској поезији. Зоран Гавриловић тврди да је извор његовог стваралаштва и дистанцираности чулна љубав, жал за младошћу, страст. ''Истовремено, то је било оно ново и модерно'', каже Гавриловић, ''што је Ракић у српску поезију уносио''. Међутим, ако би прихватили овај Гавриловићев аргумент, и рекли заједно са њим, да Ракић доноси ''преокрет у песништву овог народа због способности да и у најгорчим својим песмама задржи дистанцу и меру '' 8, а у исто време ''да је та конкретна, жива топла и чулност, врло обична и врло наглашена, дубоко врело и мотив Ракићеве инспирације''

7 Исто8 Исто, стр.8

9, да је оно ново што доноси Ракић огољена и чиста страст и еротичност, долазимо до оног математичног reductio ad absurdum, тј. до логичке немогућности. Како је могуће у исто време заговарати дистанцираност и уживљавање; меру и страст; хладноћу и еротичност. Неко ће, ипак, рећи да то заиста све налазимо у Ракићевим песмама и да је вероватно зато песник недоследан. Истина је да развратавајући појединачне мотиве, можемо наћи у Ракићевој поезији све набројано. Међутим, проблем је што је Ракић изузетно доследан песник. Његова цела поезија је својеврстан философски систем без много осцилација, па тврдити у исто време да су осећај мере и страст извори његове поезије, заиста звучи логички неодрживо. Целу ситуацију можемо решити само ако се окренемо на трећу страну, ако загребемо ноктом испод површине, и потражимо прави извор његовог стваралаштва- став из кога у исто време могу извирати: и остварена видљива дистанцираност у његовој поезији, и јак чулни наглашени љубавни нагон. Решење нам пружа песма Орхидеја. Лирски субјекат у парку среће девојку крај мирисних леја. Он гледа у њу, њене витице густе и бели шешир са црном орхидејом. Цела та атмосфера се појачава деловањем природе која наговештава неки посебан тренутак. Тај тренутак је тренутак љубави коју лирски субјекат одавно чека. Међутим, оно што зачуђује у овој песми је непрепуштање лирског субјекта свом осећању кога је жељно ишчекивао. Напротив, он одједном бива савладан песимистичким осећањем урођеног човековог проклетства, који нема права на тренутке среће и безбрижности. Човек није створен за срећу и свако упуштање у срећу је кажњиво и мора да се окаје. Због чега је човек проклет? Управо одговор на ово питање изражава основни Ракићев став и философско опредељење из кога проистичу сви остали мотиви његовог стваралаштва. Ракић верује да је све предодређено, да човек не одлучује о свом животу, да је све унапред ''досуђено''. На почетку песме црна орхидеја је била знакза лирског субјекта да не би смео да се заљуби, јер је већ досуђено од судбине да то не може бити срећа. Последња два стиха у песми нам то и поврђују:

''Предзнак дуге беде, као кобна звездаДизала се злобна, црна орхидеја''

9 Исто

Дакле, Ракић не верује да било шта зависи од наше одлуке, па ни сама љубав ни срећа. Основно Ракићево расположење, из кога проистиче цела његова поезија, је осећање резигнираног песимизма, који је проузрокован судбином. Стари многобожачки философи веровали су да постоји ''фатум'', нека судбина или неко слепо предодређење коме се не могу ни богови одупрети. Муслимани верују у ''кисмет'' судбину коју је Алах свакоме предодредио. Калвинисти верују у ''предестинацију'' безусловно Божје предодређење неких људи за вечно блаженство, а неких за вечну пропаст.10 Иако Ракић није дошао до свога става религијским већ философским путем, тражећи разлоге за пролазност, пре свега, младости и страсти, изражено је његово осећање неминовности судбине и немогућности постојања човекове слободне воље. Јер ако је све судбином предодређено, ако је све писано и суђено, човек мора да се понаша и живи, онако како му је предодређено унапред да се понаша и живи, а не онако како би он својом слободном вољом желео или хтео. Управо је питање слободне човекове воље, уз питање Бога и бесмртности или смртности душе, основно метафизичко питање. Милан Ракић је на метафизичком плану разгранао нашу поезију, обрађујући не толико карактеристичан метафизички мотив, који се до тада у нашој поезији (изузев донекле код Његоша и Стерије) ретко преиспитивао. У скоро свакој Ракићевој песми избија тај резигнирани песимизам метафизички одређен. Метафизичка димензија његове поезије је основна јер из ње све остало извире. Када пева о страсти, љубавима и нагонима, он се увек подсећа да услед неминовности предодређења, над човеком и у највећој љубави и срећи лебди сенка илузије о срећи и љубави. Његово схватање непостојања људске слободне воље изражено је у многим песмама:

''Тврдица је била Васељена за нас,Одмерила тачно уживања наша,

Нама биће увек сутра што и данас,Увек исто пиће, увек иста чаша.''

(Суморни дани)

10 Лазар Милин, разговори о вери- апологетска читанка, стр123, Београд, 1985

Због тога што ништа не зависи од човека, све постаје свеједно, и заборав природно проистиче из таквог стања:

''А после ће тихо, ко лишће са гранаУ заборав пасти спомени по реду,

И заборавићу прохујале данеИ негдашњу срећу и данашњу беду.''

(Једној покојници)

Срећа и беда постају исто. живот нема смисла. Песник је песимиста, али прихвата тај песимизам и мири се са њим, јер ништа не може да промени, и због тога постаје дистанциран. Тежина уживљавања у осећаје, у догађаје, у размишљања се губи, јер ништа не зависи од нас, од наше одлуке и воље, па нема смисла ни да се човек уживљава у живот. Једино што остаје је да човек као разумно биће, својим разумом схвати и прихвати своју ситуацију и да оствари дистанцираност као једино могуће одређење према свему. Веровање у предодређеност повлачи са собом и друга веровања и ставове. Пре свега, ако човеков живот а ни смрт не зависе од човека, онда не зависи ни његово рођење. Оно је такође унапред смишљено и предодређено:

''У такав дан смо некад давноМеђ људе пали пуни јада.Време је било тако тавно,

Мрачно и влажно као сада.''

(Суморни дани)

Интересантан је избор речи које овде Ракић користи. Он за рођење користи глагол пасти. На исти начин ће окарактерисати своје рођење и Дис у својој ''Тамници''. Пад у живот, такође, значи више значења. То значи да је човек постојао и пре живота, јер је пао у живот. Оно што већ не постоји не може нигде ни да падне. Овај мотив предземаљске егзистенције развио је Његош у Лучи микрокозма. Код Ракића је то још један интересантан метафизички мотив, али га он није претерано наглашавао ни развијао, па нећемо ни ми. Друго значење синтагме ''пасти у живот'' говори о вредности живота. Живот је гори вид егзистенције и у њега се пада. Јасно је да је живот у коме човек нема

слободу живљења, одлучивања и воље тамница, како би рекао Дис, и нижи и гори ступањ егзистенције који у себи носи бесмисао и песимизам, кога је Ракић хиперчулно осећао. Мотив предодређеног рођења Ракић је више пута варирао:

''Родисмо се, драга, под суморним небомМрачног зимског јутра кад ветри застуде;

Не дочека нико нас сољу ни хлебом,Ко туђини пасмо међу браћу људе.''

Интересантно је да Ракић не пева издвојено о својој индивидуалности. Он говори у множини и уз себе подразумева ''драгу''. Једино је љубав оно према чему Ракић није потпуно резигниран. Она је веома битна, али не љубав схваћена као, пре свега, пожртвовање за другог, него као нагон, чулност и страст. Лирски субјекат види у жени своју другу половину, када размишља о њој. Али он не види ту своју половину у њој као у бићу. Као да жена у Ракићевој поезији има улогу декора и позорнице, за остваривање могућности његових младалачких нагона. Када о њој размишља као о бићу, он размишља о сопственом бивствовању у њој као личности:

''Ти нећеш знати шта у мени биваДа ја у теби волм себе сама.''

(Искрена песма)

То је још један метафизички мотив, који Ракић није много обрађивао, али га је најјезгровитије формулисао. Трагичност човекове позиције, није само у томе што нема контролу над својим животом, него и у томе што без другог бића нема у потпуности ни себе оствареног и дефинисаног. Због тога, један од могућих начина да се лакше поднесе јесте, управо, прожимање са другим бићима: у чулној љубави са женом, али и у пантеистичком прожимању са целим човечанством.

''Јест, душа је моја ко кутије старе,Што у светом храму на довратку стоје,

Где пролазник сваки спушта скромне дареЗа смирене свеце и за ближње своје.

Очајање, туга, беда? Празне речи!Кад на земљи нема моћи те

Да у мојој души помути ил спречиСилно задовољство, осећати све.

(Силно задовољство)

''Ја плачем и кад други страдаКад туђа срећа ко цвет вене.

За мене нема туђих јада:Што боли другог, боли мене.''

(Туга)

Ипак све то треба схватити и мудро се издићи изнад трагичног потенцијала кога човек носи у себи. То издизање изнад трагичности једна је од основних Ракићевих особина. Он не игнорише трагичност али је изузетно дистанциран према њој. Међутим, када анализирамо форму Ракићевих песама доћи ћемо до веома интересантног закључка. Ниједан наш песник не води толико рачуна о форми као Милан Ракић. Ни за једну његову песму се не може рећи да није брижљиво негована, да није до детаља извајана и да са њом није дат максимум версификације који се може дати с нашим језиком. 11 Ракићева поезија није полиметрична. Сваки стих у свакој строфи има подједнак број слогова (најчешће 11 или 12). Исту брижљивост и пажњу налазимо и у грађењу сваког осталог уметничког средства које је Ракић употребљавао. То се најпре односи на риму која је раскошно богата (фреска-франческа-пљеска; скаска-ласка; љуска-пљуска) али и на високу стилизацију која је омогућила извесну благу иронију у Ракићевим стиховима. Треба поменути и прстенасту строфу коју је у нашој књижевности афирмисао, управо, овај песник, угледајући се на неке француске узоре из 17. века. Јасно је да дистанцираност која код Ракића постоји према животу, осећањима, песимизму, не постоји према форми. Иако, је можда било за очекивати, да ће такав песник, фаталиста, који у себи има развијену мирноћу и неку врсту апатије, писати поезију у слободном стиху, не обазирући се на такве ''ситне'' детаље у односу на бол и песимизам, као што је форма, такво очекивање се ни најмање не остварује. Напротив,

11 Бранко Лазаревић, Критички радови стр.53, Београд,1975

Ракић је песник најпрецизније, најчистије, парнасофске форме. Код њега не постоји ни најмања грешка када је форма у питању. Разлог због чега је то тако треба тражити, не у оном смеру који је омогућио дистанцираност и уздржаност према песимизму, а то је фаталистичко схватање живота, него, напротив, у ономе што је олакшавало и омогућавало да се такав, унапред предодређени живот издржи, а то је за овог песника, као што је поменуто, страст, чулна љубав, постојање жене. Другим речима, као изразити парнасовац, у схватању форме у поезији Ракић је проналазио свој ослонац у култу Лепоте. Лепота је за њега она могућност која даје живљењу било какав смисао. То се види у песми ЖељаГде песнички субјекат сједињује мотив смрти, мотив лепоте природе и мотив женске лепоте. Због тога постоји толика тежња ка Лепоти у форми. Ка Лепоти, схваћеној у парнасовском смислу, одмереној, уравнотеженој, правилној и чистој. Ослањајући се на такво схватање форме Ракић је основао читаву једну песничку школу коју су чинили песници који су писали после њега, угледајући се на његов стил писања. Такав утицај овог песника осећа се кроз целу српску модерну. Када у авангардном стваралаштву тај утицај нестаје, Ракић и даље остаје неисцрпљен. Он наставља да врши утицај, али не више формом, него схватањем живота и својим песимизмом, који ће заузети веома битно место у епоси авангарде. Ипак, Ракићев фатализам, који није у довољној мери био осветљен, који га је довео до једне врсте мистицизма, даје овом песнику аутентичан идентитет и препознатљиво место у историји српске књижевности, које је високо и са аспекта утицаја који је извршио на своје књижевне наследнике и са аспекта вредности његове поезије.

Професор српског језика и књижевностиНенад Гугл