Велибор Видаковић

БЕКСТВО ИЗОБИЧНОГ

Избор из дела Велибора ВидаковићаИзабрао и предговор написао

Милосав Буца Мирковић

Београд, 2011

СРБИУ 100 ЛЕКЦИЈА

Језик и обичаји мојих земљака

СРБИН КАО СВЕТСКИ ПРВАК У СЕКСУ

Наравно да сваки народ за себе мисли да је од свихна свету најбољи у сексу. То мисле чак и Ескими! Међу-тим, што се тиче свих тих других народа, то је пука само-обмана: једино Србин може с правом да каже да је светскипрвак у сексу.

По чему се то види? Прво, Србин обично свимањима тамо мајку, а то, богме, није мало. Па ти онда Србин,и за најмању ситницу, тамо нечију сестру; није то шала!Даље, Србин, бар једном дневно, неопозиво осваја титулупрвака наговештавајући:

– Ја ћу њима све по списку!Дабоме, такав списак је увек велики: ту је цела род-

бина дотичних, а прећутно се подразумева и све остало:преци; кумови; комшилук; крупна и ситна стока; имање;покућство; пољопривредни инвентар. Тако нешто можесамо светски првак у сексу!

Занимљиво је да и српске жене, кад је овакав сексу питању, не заостају за мушкарцима. У датој прилици, онесе заборављају те за тренутак прелазе у други род, да бина себе преузеле ако треба и најодговорнију мушку улогу.Природно је да оне са годинама полако губе ту своју муш-кост, па ће, на пример, баба-Милева из Опанковаца, кадгодсе наљути, рећи још само:

40

– Бем ти сунце жарко!Да би очувао титулу првака, Србин из једне у другу

генерацију проширује и продубљује своје умеће. Он својеопаке спискове допуњује све сложенијим блудним рад-њама два или више лица истог или супротног пола, наовом или оном свету, у блиским рођачким везама или ванњих. Овакав развој поприма све озбиљнији ток. Тако јеједно одељење при Академији наука, задужено да све топрати и бележи, претрпано послом те је стално у заостатку.У међувремену, Србин је пробио границе. Северни суседи– Мађари – шаљу овамо све веће групе својих, да се до-школују; кочијаши са блиског Истока преузимају ова бо-гата искуства; морнари из свих крајева света узимајуСрбина као пример; пешадијски каплари под разним за-ставама равнају се све више по Србину.

Србин је тако по својим работама заиста на свет-ском гласу. Истина, од толиког силног секса по васцелидан, српски муж и жена једва и стигну да се пред спавањеу кревету дотакну. Недавно се једно високо свештено лице,забринуто за будућност овог све малобројнијег народа, об-ратило својим верницима са поруком, да се својски заузмуза повећање стопе рађања. Изгледа да је куцнуо час, даСрбин пређе са речи на дело.

41

БЕЗ ИНАТА НЕМА ЗАНАТА

Ако има нешто што Србин заиста воли безгра-нично, срцем, душом и целим својим бићем, онда је то датера инат. Првобитно споредна и малтене безазлена турскареч, инат је тек у посрбљеном виду добио своју правувредност: инат је Србину што и занат.

Смисао ината је да увек радиш супротно од оногшто ти се каже, нареди, саветује или предложи; да увек свечиниш супротно од онога што се од тебе очекује. Србинсе још од малена развија у инаџију. Са својих три или че-тири године, он већ зна сасвим сам, без ичије помоћи, даизрази своје доследно противљење свему. Ако му мајка увозу каже да се не нагиње кроз прозор, он ће одмах да из-баци кроз прозор највећи део тела, уз узвик:

– Е, баш хоћу!Сматра се иначе да је Србин тек онда одрастао и

зрео, када у потпуности овлада умећем ината. Прави,добар инаџија у свакој ситуацији и без трунке размиш-љања зна шта му ваља радити. Довољно је само да му сенешто каже у пар речи, на шта он има већ спреман одго-вор:

– ‘Ајде, седи!– Е, вала нећу!

52

– Немој да једеш љуто!– Хоћу, у инат!– Пусти човека да прође!– Уз инат нећу!– Зашто радиш све супротно?– Хоће ми се!Прави инаџија користи сваку прилику да истера

свој инат. Он редовно прелази улицу ван зебре, уз инаткоси траву по киши, из ината се не вакцинише противгрипа, у инат не чита новине, инати се на послу и у кући,те тера инат комшилуку као и сваком другом ко му наиђе.

Србин, међутим, није само међу својима инаџија:он је своје умеће проширио и далеко изван граница. Изу-зетно обдарен и увек са пуно жара, Србин у ствари тераинат целом свету. Преводиоци широм земљине кугле уза-луд покушавају да за свој телевизијски и новински народреч инат преведу на енглески, шпански, јапански или тамонеки језик. Инат је, јасно, непреводив, те се тамо негде унајбољем случају појављује као тхе инат, ел инато или ина-тацхи-ња.

Захваљујући свом инату, Србин током живота ус-пева да преброди све тешкоће и искушења. Сам бог знашта би га у животу снашло кад не би стално терао инат!Има, додуше и случајева када се тај његов инат њему по-мало свети. Тако, на пример, једна домишљата удавачабаци око на одређеног Србина, па замоли све около да мупо цео дан пуне уши саветом:

– Немој њоме да се жениш!Будући инаџија како ваља, тај одређени Србин се,

дабоме, опасно заинати те се хитно дотичном удавачоможени. Масовне женидбе из ината, тако својствене Србину,навеле су и друге друштвене кругове на идеју како да

53

уносно искористе Србинов инат. Србину треба једно-ставно поднети под нос овакве рекламе и пароле:

НЕ КУПУЈ ОДЕЛА КРПОТЕКСНЕ ГЛАСАЈ ЗА МЕНЕНе путуј са Малотуром

У међувремену, посебно Одељење при АкадемијиНаука проучава још неке могућности које пружа Србиновдар за инат. Сарадници тог Одељења, инатолози, највишенаде улажу у коришћење ината као основне покретачкесиле за савладавање економских препрека ка путу за изјед-начење са шајцарским и шведским стандардом живота.Само још да се Србин ваљано заинати!

54

ХОЛАНДСКАМУЋКАЛИЦА

Белешке госта из Бестрагије

ОПИС ЗЕМЉЕ И КЛИМЕ

Зашто су се Холанђани баш ту населили, велика језагонетка. Мора да су били у некој великој стисци. На при-мер, насукао им се брод, а они до најближег копна па штабуде. Јер, тле на којем они живе било је по свим природнимзаконима предвиђено искључиво за неке изузетне нижеврсте као што су краткодлаке жабе крекетуше, жутооке во-доземне кртице, лептирице-пескоједи, подмуљне глисто-рибе, једнокрилне ветробубе, бели барски мрави и кишнестоноге-пливачице.

Већи део холандског тла налази се на пет до шестметара од нивоа мора, рачунајући у правцу земљине ут-робе. Холандско тле у пресеку показује једну систематскуградњу. Најгорњи слој састоји се из крава, аутомобила илала за америчко тржиште. Испод тога је Први слој песка.У трећем слоју је прва прљава вода (ППВ). Затом долазиДруги слој песка. Па Друга прљава вода (ДПВ). Испод њеТрећи слој песка. И тако даље. Иначе, нешто драгоценогмуља што долази реком из Немачке, расподељује се хо-ландским општинама по кључу, сразмерно броју станов-ника и друштвеном бруто производу.

Пошто се холандско тле практично налази наокеану, то је и свака временска прогноза излишна. Па ипак,

83

по угледу на друге земље, на холандској телевизији сесвако вече у осам и четврт појављује момак широких ра-мена у шареном џемперу и са диригентским штапићем уруци и показује велику карту Европе, на којој Холандијаодскаче по томе што је под кишом, вејавицом или маглом.Ако је данас била вејавица, сутра ће бити магла, и обратно;и свака полуписмена домаћица може да састави прогнозу.Једино што притом треба да користи такозвану Таблицу заВетар. Ова таблица, коју сваке године издаје ХоландскиИнститут за Ветар, и која личи на џепни црквени календар,садржи потпуни преглед количине ветрова, са ознакомсмера. Ветрова има укупно шездесет три врсте, од којихсу четири врсте познате и другде у свету. Ипак, многимаза утеху, Холандија– за разлику од Венеције - не тоне негорасте, брзином од скоро један сантиметар годишње. И ве-роватно ће доћи дан, када, захваљујући самлевеним ауто-мобилима и другом отпаду који се равномерно разастирепо Холандији, неће више морати сваке ноћи да се транс-портује силна количина воде шлеповима далеко у море.

84

КАКО ОД ХОЛАНЂАНИНА

ПОЗАЈМИТИ ПАРЕ?

Проблем позајмице пара није свуда на свету исти.Тако, на пример, у Бестрагији из које сам ја дошао људису познати по томе што стално један од другог позајмљују:

– Дај ми двадесет великих, тражио ми Мика назајам а ја немам да му дам.

– Немам ни ја, али позајмићу од Пере па ћу ти датида даш Мики.

– Добро, али пошто је Мики Јоца дужан двадесет,рећи ћу нека ти Јоца врати.

– Не треба, нека врати Лази коме сам ја дужан та-кође двадесет.

– Знам, али Лаза је још од раније Пери дужан два-десет.

– Онда је све у реду.Овакав оптицај новца је у Холандији непознат. У

ствари, добро васпитани холанђанин никад ти неће ни тра-жити, ни дати новац. Ја пак, једном приликом нисам могаода одолим. После десет година друговања на радном месту,тражио сам од Јана неку цркавицу на зајам, да платим хе-мијско чишћење панталона.

– Јан, дај ми десет гулдена на зајам.

105

– Не зајам? Десет гулдена? Дати? Теби? Ја?– Враћам у понедељак.– У понедељак нећу бити ту.– Враћам у уторак.– Далеко. Можеш дотле да отпутујеш и здраво моје

паре.– Дај осам.– Бих до суботе, али у суботу се не ради.– Дај седам и по до недеље. Доносим ти кући.– Дам ти пет али да ми вратиш одмах.– Како одмах?– Па ево сад овде, изруке у руку. Ја теби ти мени.

106

О ЧЕМУ СЕ ГОВОРИ У

ХОЛАНДСКОЈ ПОРОДИЦИ?

Холанђани радо разговарају за време јела. Најоми-љенија тема је смрт мајке или оца, или обоје. Више путасам био гост у тим разговорима. Пошто се поједе супа, Јанобично почиње:

– Знаш, Ада, кад умре мајка, онај њен старинскиорман ћемо поставити овде, преко пута стола.

Ада је управо ставила на сто кувану шаргарепу ићуфтета на маргарину. Она је у ствари само чекала да се отоме почне:

– Да, Јан, али не заборави на мамин секретер! Знашда смо рекли да он треба да стоји у дневној соби. Ево идеца се сећају.

– Да, тата – потврђује старије дете – већ раније јеутврђено да кад баба умре секретер дође овде поред теле-визора, а њен велики орман лево од прозора.

– У, децо, па то је силно – радује се тата - Јан. – Јаскоро да сам и заборавио на тај секретер. Само да умремама, и ево њега овде, на најлепшем месту.

У међувремену, свако је појео по ћуфте и по шар-гарепу. У Холандији се јело не хвали; свако једе шта је из-нето и о томе се даље не прича. Онда ће Ада:

110

– Знаш, ако би се мами десило да умре још пре Бо-жића, ставили бисмо јелку поред секретера. Зар нијеидеја?

Ручак се полако ближи крају. Уз пудинг, да би до-живљај био потпун, Јан још једном мисли на мајчину смрт:

– Адице, сећаш ли се оног маминог кревета? Оногу дуборезу, из Индонезије?

Адица спушта кашику, гледа горе, ка спаваћим со-бама, и светлуца зубима:

– Него шта, баш штета за све ово време откако јетатица умро, мама сама у тако великом кревету.

111

БЕЗБОЖНИЦИ ПРЕУЗИМАЈУ ЦРКВЕ

Бар једном недељно долазе ми на врата по две хо-ландске бабе са библијама у руци и пуном торбом штам-паног материјала. Отворим врата, а оне у глас:

– Хтеле би са вама о нечем веома важном да разго-варамо. Док није касно!

– Знам, сигурно о Христу? – најежим се ја. – Хвала,нисам заинтересован.

Али бабе неће да иду. хоће да ми утрапе брошуру оИсусовом повратку међу људе, кад за то дође тренутак.Брошура је у боји. Одбијам. Бабе ме прекорно гледају иједва се одлучују да оду. Изгледа да сам им ја последњанада.

Од пре неког времена је у Холандији све теже оку-пити вернике. Ко још верује у бога, ради то за свој грош ибез ичије помоћи. Цркве су препуштене саме себи, па какосе снађу. Неке цркве су једноставно замандаљене, а напорти пише:

“Храм је тренутно затворен због реорганизације.Прилоге убаците кроз прорез за писма. Нека вас бог чува.Строго забрањено уринирање по зидовима.”

Неке опустеле цркве пак, из чистог милосрђа, пре-узима општина и тамо смешта своју кабасту робу. У про-

115

сечну амстердамску цркву из средине седамнаестог века,ако се лепо сложи, може да стане двадесет камиона вишкаканцеларијског инвентара. Уколико се ради о електронскојапаратури, упозоравају стручњаци, треба кроз цркву по-времено пуштати промају, да се не нахвата влага.

Има опет цркава које су отишле на добош. У једнојтаквој цркви је продавница бродске и ронилачке опреме.Црква је одлично снабдевена, и у њу залазе како аматери,тако и професионалци. Највише прође име ронилачка гу-мена одећа, а ни савремени навигациони инструменти неиду лоше. Једино се на ванбродским помоћним моторима,због оштре међународне конкуренције, слабо зарађује.

Недавно је у једној повећој амстердамској цркви,која излази на два канала, свечано отворен ексклузивни ре-сторан, за публику са дубљим џепом. За господу је оба-везно црно одело са белом лептир-машном, а за даме дугацрна хаљина са изрезом по нахођењу. Ресторан, јасно,служи само а 1а саrtе. На јеловнику се између осталог могунаћи: crème a la portugaise, fricandeau de veau, haricotspanaches, saumon fume, poulet roti, filets de sole Colbert, fai-son roti, gigot d’agneau, ris de veau a la Toulouse, filet de beufa la jardinière, и још много тога. Црква је понедељком за-творена.

116

ЈАН ПРИЗНАЈЕ

ДА МУ ЈЕ ХОЛАНДИЈЕ ДОСТА

Суморан дан. Облаци се плазе по улицама, птицеполегале на бок, радио обавештава о километарским за-стојима дуж аутопутева, негде из даљине завијају колахитне помоћи, дан је а није дан, тишину пресеца телефон.

– Ја сам – каже Јан. – Овако се више не може.Дотични Јан је, после толико година, једини Јан

веран нашем дружењу. Можда је Јан једном раније биоЈован?

– Зашто? Шта ти је? – питам га.Оданде прво ћутац. Па мало грцање. И најзад:– Не могу. Не могу више да поднесем. Ово сивило.

Кад се небо спусти. Потиштеност. Могу ли да дођем дотебе, на чашицу?

Јан, касни потомак морепловаца, освајача и робо-власника; Јан, који можда и не зна како се плаче; Јан који,кад му је овако тешко, не зове сународнике.

– Дабоме, Јан – кажем. – Дођи одмах! Имам за тебеправу домаћу. Хлађену.

Дође, пијуцкамо, оловни холандски облаци ударајуу окна, усред бела дана палим светла да се видимо, поку-шавамо да останемо на недужној теми, Јан баца око себе

139

мутне погледе, стрепим да ли ће умети да каже оно најваж-није, навијам за њега, доливам му, чекам.

Најзад. Још мутнијих очију, одједном му нараследуге трепавице, гледа мало у облак мало у мене, па ће:

– Ово више не могу да издржим. Доста ми је Хо-ландије.

140

ЖЕНЕОКО МЕНЕ

ЉУБАВНА ЧИТАНКА

ПРВА ЉУБАВ

Имао сам већ четири године, кад сам упознаоБланшу, Јеврејчицу из куће на ћошку. Њој је сигурно билотри, ако не и више. По лицу пеге. Коврџава коса. Крупнецрне очи. Румене, напућене усне. Врцка у ходу. Све усвему, лепотица!

Кад ми брат ујутро оде у школу, ја пред капију, сед-нем на тротоар и чекам. Наиђе Бланша и седне поред мене.После извесног времена, устаје, задиже сукњицу и пока-зује гаћице. Па ме потом зове да трчимо по улици. Трчимоједно време, па се вратимо, и седнемо на тротоар. Онанешто запева. Па онда опет показује гаћице.Прође нам обично тако цело пре подне у трчању, седењуна тротоару и гледању њених гаћица. Бланша би увек од-лазила кући без поздрава, на који часак пре него што би семој брат враћао из школе. А брат је иначе био озбиљан,имао је већ осам година, избијале су му прве боре на челу.

Моја љубав према Бланши бивала је све дубља.Ништа ме друго на свету није занимало. Желео сам да сањом проведем цео живот. Сваког јутра, једва сам чекао дабрат оде у школу па да опет будем с њом. Верујем да мојбрат, увек замишљен, увек у журби, са торбом пуномкњига и свезака, о томе свему ништа није ни знао.

143

Моја срећа је трајала дуго; било је то део мог жи-вота када још нисам морао да мерим време. Бланша и јаникад нисмо пуно разговарали: једно ваљда потпуно разу-мевање, без потребе да се ишта каже. Речи би можда самопоквариле. Бланша је умела да ме опчини, да ми пружи свенајлепше у животу. Откако сам је упознао, никад је нисамтакао. Само сам је гледао са обожавањем. Али једног дана,кад је већ по осми пут тог јутра била показала своје нове,розе гаћице, у мени се изненада пробуди жеља да је пољу-бим.

Тако, док смо седели на тротоару, прво сам јој сепримакао, сасвим близу, била ми је с леве стране, с оберуке је била задигла сукњицу, ја сам пребацио своју левуруку преко њеног врата, ставио шаку преко њеног левогувета, благо јој закренуо главу ка мени, угледао њенекрупне црне очи, спустио поглед на њене румене усне икренуо да је пољубим.

Све се затим одиграло муњевитом брзином. У тре-нутку кад су моје усне већ скоро додиривале Бланшинолице, она се отрже, с обе руке ме одгурну од себе, скочи,потрча ка кући, застаде, окрете се, показа руком низ улицуодакле се мој брат управо враћао из школе, и викну:

– Ја волим оног великог!

144

ЈЕДНОГРБА НАДА

Пре неки дан ја пред касом у самопослузи, кад мененеко прстом по рамену. Окренем се, нека баба се кези.

– Вељо – каже – побогу, јеси то ти?Преврћем по глави: одакле је знам? Да добијем у

времену, питам изненађено:– Гле, откуд ти овде?Баба се смеје, шкљоца вилицама. Само да не ис-

падну, мислим се, па да ја овде морам да их скупљам.– Ја сам увек била овде, него ти ниси – сад ме про-

боде прстом спреда. – Ја сам Нада, твоја Надица, твоја ве-лика љубав из основне школе, Вељице мој!

Брзо окрећем на шалу:– Их, Надо, па ко би те познао у том грао мантилу!

Ја сам навикао да носиш шарени капутић, и машницу укоси.

Прођемо касу, излазимо из самопослуге, Надаспушта корпу на земљу, чупка ме за браду и церека се:

– Јој, какав си, на шта то личиш, са том седом бра-дицом, као матори јарац! Шта ће ти то, бре, одмах да си тообријао!

Левом руком гладим нападнуту брадицу, смешкамсе, смишљам одговор.

164

– Знаш, Надо – кажем, и благо је дотакнем по ле-ђима – овако грбава каква си сад, могла би да наступаш унеком циркусу. Као камила. Не знам само да ли примају саједном грбом, или мора да се има две?

Нада откопчава два горња дугмета на мантилу, дагрба олабави, па ме љубазно пита:

– Шта ти је то са очима? Као да чкиљиш! Да ли дате ја сад лепо преведем преко улице, или можеш још овајједан пут сам?

Ја пожурим да се захвалим:– Нећу да се мучиш. После можда не би могла да

се вратиш, јер би те твоје чачкалице од ножица у међувре-мену коначно издале. Нема смисла да заувек останеш надругој страни улице!

Нада слеже раменима, па вели:– Видим да ти десна рука подрхтава. Је ли то од

неких лекова? Колико десетина разних лекова узимаш?– Ах, – кажем ја. – То је оптичка варка. Сваки пут

кад се твоја глава тресне лево-десно, теби изгледа као дасе мени рука тресе. Зашто главу не вежеш некако, за рамеили грбу, па да се не тресе?

Стојимо тако пред самопослугом, несташна децатек пуштена из школе нас оптрчавају, Надици одједном за-сијају очи, ставља ми руку на мишицу, па пита:

– А сећаш ли се кад нас је учитељ казнио што смосе љубили преко клупе, кроз ваздух?

Нисам ни ја од камена, па узвраћам истом мером:– Дабоме да се сећам. А да ли се ти сећаш кад смо

побегли са последњег часа, и у парку се играли маме итате? И шишарка нам била беба?

165

СВАКАКАВСВЕТ

Путописи

ДОРУЧАК У ТОКИЈУ

– Изволите ли европски или јапански доручак?То мене углас питају професори Тсуна Коидо и Кат-

сунао Сасаки, моји домаћини у Токију. У ресторану хотела“Империал Палас”, одмах прекопута царске палате, младојапанско сунце милује блиставе столњаке и вазе пуне тек убраног цвећа. Између столова, нечујно плове насмејаникелнери, извађени из кутије. Лево и десно од нас, румена,испавана јапанска лица, из којих вире светлуцаве шифро-ване очи. Један келнер је већ код наших ногу: пресавијеннапола, он одоздо хвата наш поглед.

Професори Кондо и Сасаки очекују мој одговор.Европски или јапански доручак? Немам, такорећи, шта даразмишљам. Европски доручак је иначе слабачак: чај иликафа, путер, мармелада, двопек. И евентуално, на инсисти-рање госта, кувано јаје. Треба са тим издржати све доручка! А да не говорим о томе, да сам сад у Јапану; некакавевропски доручак био би тим више наказан! Те одмах од-лучим.

– Хвала што питате – кажем. – Наравно да желимјапански доручак.

193

Моји домаћини се радосно осмехују, те један одњих, кезећи зубе како ваља, заповеди келнеру нешто штозвучи као:

– Сејђини ва коно нипону теибуру њи икимас куда-саи домо аригато аримасенка!

Келнер у међувремену клечи под столом, машерепом, облизује нас погледом и захвално прима поруџ-бину. Затим се, стално још машући репом, четороношке иунатрашке повлачи да изврши наредбу.

Убрзо пред мене стиже велики послужавник, метарса метар. На послужавнику безброј ђаконија. Са интере-совањем разгледам јапански доручак. На шареном тањиругола риба, прикљештена каменом, још се праћака; у плавојчинијици кост неке животиње, престругана у танке прсте-нове; велика шоља са супом у којој плива лотос, а на ло-тосу мајушна жабица, колута очима; на посебној тацни триџиновска комарца, везана сувом травком у сноп; јабука одкамена, која изгледа као права; ситно исецкана розе сал-вета, а око ње по ивици тањира кликери земљанци обојениу жуто; лонац са свежим морским алгама; исти такавлонац са сушеним морским алгама; природно гњездо, допола пуно птичјег измета; тегла са пекмезом од дугмади;прегорела сијалица, посута коралним песком; чаша пре-пуна коштица од трешања; на тигањчићу се још пушидрвена кутлача, преливена неким сосом који има мирис ко-ришћених пелена.

Не знам одакле да почнем. Утом угледам на десномгорњем углу послужавника коцку белог, рекло би се мла-дог сира. Одлучим се без двоумљења. Окомим се! Зграбимштапиће и преполовим коцку. Принесем устима. Загризем.Загрцнем се. Где да испљунем?

Први пут откако ми је доручак принесен, погледам

194

снуждено и упитно у своје домаћине. Професор Тсуна по-казује из љубазности све зубе, устаје до пола, клања се,клима главом и охрабрује ме.

– Само док се мало навикнете! – каже Тсуна. –То јепрвокласан сир сачињен од претходно укисељене штитнежљезде рано прегинулог мочварног гуштера, наравно садодатком потребне беле боје.

Док ми тако објашњава, професор Тсуна сеуслужно смешка а низ браду му се с обе стране слива маст.У левој руци држи недоједену кобасицу, а десном набадаштапићима кајгану са пилећом џигерицом и много младоглука. На дохват руке му је тегла са киселим млеком, аодмах до тегле и чинијица са ајваром.

195

ТИ ЈЕБЕНО ЉУБАЗНИ АМЕРИКАНЦИ

Америка је земља бескрајне љубазности, још одав -но. С тим што је у последње време тој љубазности придо-дата и присност. А шта је присније од те једне речи, којаје, на неки начин, залога дружења?

Прелазим у подне пешке преко неког моста у ЛосАнгелесу, а људи из аутомобила брижно довикују:

– Еј, да повеземо? Зашто пешке по овом јебеномсунцу?

Зовем телефоном туристичку агенцију, хотел, rent-a-car, аеродром: увек исти цвркутави женски гласић сатраке:

– Хвала што зовете! Хвала што сте нас се сетили!Испред вас је само четворо! Преклињемо вас да причекатекоји јебени часак! Хвала што дозвољавате да вам помог-немо! Ми само на вас мислимо! Остварио нам се најлепшијебени сан, да нас ви зовете! Сад су још само два пре вас!Не прекидајте везу, бићемо јебено тужни! Хвала на јебе-ном позиву! Хвала што сте нас се сетили!

Па онда, кад дођем на ред:– Хоћу да изменим маршруту – кажем. – Летео бих

најпре за Grand Canyon, а затим за Yellowstone Park.

199

– Одлично, господине, баш нам је драго! Него, аковам није тешко да ми кажете, каква вам првобитна јебенамаршрута пише у вашој јебеној карти?

– Пише – кажем ја – да летим директно заYellowstone, Grand Canyon се не помиње.

– Разумем, господине, хвала на информацији.Дакле, ви бисте да додате у ту јебену карту јебени GrandCanyon?

– Да, ако то може, и ако не мора много да се допла-ћује.

– Господине, нема проблема, хвала што сте ми тосве рекли! Све ми је јебено јасно! Али мораћете, ипак, дадоплатите неких јебених 85 долара, за јебено међуслетањекод јебеног Grand Canyona. Таква је наша јебена тарифа.

– У реду – кажем. – А примате ли кредит картице?– Хвала што питате, све јебене кредит картице при-

мамо. За који јебени датум изволите да вас упишем? Ихоћете ли јебену карту да подигнете у нашој јебеној по-словници или на јебеном аеродрому сат и по пре јебеногполетања?

Почињем и ја да прихватам стил разговора. Па кадсам већ све средио за карту, на крају кажем:

– Хвала вам, ви сте јебено љубазни!– О-кеј, господине, нема на чему, зато и примамо

јебену плату, да будемо јебено љубазни према сваком јебе-ном путнику, без обзира каква је јебена услуга у питању!Изволите нас и убудуће звати, ми смо ту сваког јебеногдана, укључујући и јебену недељу!

200

БЕПСКА ПИЈАЦА НА СЕЈШЕЛИМА

Сејшелска острва, тамо негде у Индијском океану,чувена су по мушкој и женској палми, пауцима величинедлана, плажама на којима нема живе душе, француско-ко-лонијалној кујни и врцкавом женскињу. Довољно за двенедеље пустоловина!Ја, међутим, нисам отишао због пустоловина. Отишао сампословно, да проучим сејшелску пијацу Baby Market, илишто би на нашем рекли Бепску Пијацу. Једини сејшелскиград, Victoria Town, није велики; одакле год да долазиш,налетећеш на зграду Бепске Пијаце. Изграђена у касномколонијалном стилу, са зеленим и жутим гредама и црве-ним кровом, пијаца мами широким улазима са све четиристране.

Уђем у пијацу са јужне стране. Запахне ме мирисбебе: млеко и мокре пелене. Тезге у десет редова. Одасвудузвици:

– Госпођо, господине, једно дете за вас?!– Ево, за вас госпођо, већ готово дете!– Изволите, дете ново новцато!– Беба пуначка, окупана!– Узмите сад једно дете, никад није касно!– Близанци, два за цену од једног!

221

– Мешанац за вас, пунокрвни мешанац!– Зрело дете, десет месеци ношено, изволите!– Будућа мис света, само погледајте!– Два му је месеца, а већ боксер!– Беба здрава к’о дрен! Лекарско уверење на увид!– Отац јој плаве крви, часна реч!– Деца лепа, слатка, три комада, снижена цена!– Рођен са шест и по кила, видите га само!– За вас, господине, беба све сам мишић, пипните!Мувам се између тезги и разгледам. Бебе разних

боја и облика. Понегде цена истакнута. Застајем испредједне тезге са повећом мушком бебом. Беба румена,праћака се ножицама и виче “Гу-гу!” Цена 650 фунти.Скоро пола моје плате!

Беба испунила целу плетену корпу, баш ми се до-пада, али нећу то да покажем. Пре него што кренем да сецењкам, кудим робу:

– Хм – мумлам сумњичаво – ко зна каквог је по-рекла. Баш и није нека беба! А има и некакве мале уши, дане буде глуваћ? И што се толико праћака, да не постанејош и балетан?

Власница бебе ме прекорно гледа:– Господине – вели – јел’ вам ја личим на глуваћа?

Дете сам својеручно родила, а за друго порекло не бри-ните, отац му је капетан далеке пловидбе, имали су хава-рију па се мало задржао на Сејшелима. А праћака се штоје живахно, на мајку. Погледајте каква сам!

Гледам једним оком бебу а другим живахну мајку,па крећем:

– Ви сте полудели, каквих 650 фунти! – одмахујеми као хоћу да одем. – За то у тој корпи могу у врх главе давам дам 100 фунти, и ни пени више!

222

Окрећем се и полако одлазим. А за мном глас:– Господине, може! Сто фунти кеш ту одмах, овакво

какво је, али без корпе!

223

ДРВЕЋЕ СЕНОЋУ ШЕТА

Поезија

OUTSTANDING ACHIEVEMENT IN POETRYAWARDED TO

Velibor VidakovicON THIS 17TH DAY OF AUGUST, 2003

BY THE INTERNATIONAL SOCIETY OF POETS

ДРВЕЋЕ У МОЈОЈ БАШТИ

Дрвеће у мојој башти се ноћу шета кестен обилази кућу и гледа је ли све закључано бор оде чак до језера и баца камичке у воду брезе обично чучну у круг и нешто се дошаптавају а млади храст легне под јелу те одоздо хвата њен поглед.

THE TREES IN MY GARDEN

The trees in my gardenwalk at nightthe chestnut makes the rounds of the houseand checks to see if everything is lockedthe pine even goes right up to the lakeand throws pebbles into the waterthe birches usually crouch in a ringand whisper something to each otherand the young oak lies down beneath the firand looking up catches her eye

253

ПОГЛЕДАЈ КРОЗ ПРОЗОР

Ујутрујош у магликад се последњасветла градаугасеи сулуди мракзамиче иза углапогледај крозпрозорможда ћеш видетименекако вучем сунцена канапуи смејем се.

LOOK OUT THE WINDOW

In the morningwhen it is still mistywhen the lastlights of the citygo outand the crazy darknessdisappears behind the comerlook out ofthe windowperhaps you will seemetrailing the sunon a ropeand laughing

254

НОВОРЕЧЈЕувод у речник и граматику

УВОД У ГРАМАТИКУ НОВОРЕЧЈА

Својствено Новоречју је шире искоришћавање мо-гућности које наш језик садржи. Као што су у речник Но-воречја често сврстане речи које је већ чекало њиховопраз но мес то, тако су и у граматику ушле допуне на којесе чекало, како би наш језик боље могао да искаже појавенашег времена. У скромним оквирима овог увода, огра -ничићемо се на кратак преглед неколико основних грама-тичких допуна које Новоречје садржи.

Опште правило лабављења правила

Битно у граматици Новоречја је правило лабав-љења правила: све до границе неспоразума, дозвољена јеупотреба нових облика и састава. Овакво затезање језичкеструне има за циљ, да се из природног богатства тонова унашем језику извуче и оно, што је досад било мукло илинеизражено.

Прекатив (молидбени начин)

Потреба за молидбеним начином настала је у да-нашњим условима, где је веома често неопходно да се под-вуче скромност, подређеност па чак и снисходљивост.

283

Молид бени начин гради се тако, што се глаголу додаје пре-фикс моли. Тако, на пример, ако неко из нижег положајахоће своје мишљење да саопшти некоме на вишем поло-жају, он ће рећи: Ја молимислим. Од скоро свих глаголаможе да се гради молидбени начин (молидисати, молира-дити, молихтети итд.)

Интенционал (наумни начин)

Интенционал је поједностављени начин изража-вања намере, жеље односно радње која је наумљена(а јошније остварена). Потреба за интенционалом у наше времеје врло велика, будући да је све више (неостварених) на-мера. Наумни начин се гради тако, што се испред намера-ване радње (означене именицом или глаголом) стављаслово к (а ако реч почиње са к, слог ка). На пример, некоби ишао на годишњи одмор у Шпанију, али пошто је тојош само намера, он ће рећи: “Прикупио сам проспекте заКшпанију“. Интенционал може да има широку примену:кдобити (на лутрији); кстан; Каканада; кпоправити (кров);квидео-камера, Каустралија итд.

Активно трпно стање

Овом допуном Новоречје испуњава једну упадљивупразнину у постојећој граматици нашег језика. Активнотрпно стање (активни пасив) примењује се у свим онимслучајевима, где је носилац активне радње у пасивној (трп -ној) улози. Ако се од неког, на пример, захтева да клекне,његова одређена активна радња (али не од своје воље, већтрпно) довешће до активног трпног стања: Он је клекнут.Исти смисао имају, на пример, изрази: отрчан, побегнут,борављен, залутан, сиђен, итд.

284

А

акост

именични облик свезе ако; стање услов-љене неизвесности. Стално живимо у акости.

алидба

именични облик свезе али; околност илипоступање у складу са чињеницом дапостоји неко али.алидбено; алидбени начин.Договорили смо се да наступимо алид-

бено.

аликакодакати

стално говорити:” али, како да (...)”; али-какодакањеКроз фабричку халу разлегло се аликако-дакање.

Б

батинаст

налик на батину, у дословном или пре-носном смислуЈуче је у скупштини председник одржаобатинаст говор.

287

безградња

именица која исказује стање /прилике/радње без градњеЈуче је у Дирекцији за Безградњу одр-жана годишња скуиштина, на којој супосебно истакнути врхунски примерибезградње.

безпревозно

без превоза; безпревоз; безпревознициСкуиштина је синоћ разматрала оиштубезпревозну ситуацију у граду. Од куће до посла мењам три безпре-воза.

В

ваздушарина

државна или општинска дажбина/таксана коришћење ваздуха Из посланичких клупа чуло се питање:да ли ће лица са минималним личним до-хотком биши ослобођена ваздушарине?

вишевидац

особа која је више виделаНа захтев јавног тужиоца, вишевици суудаљени из судске дворане.

волуцкати

повремено/помало волети; волуцкање

288

Г

гаженик

гажена особа; гажеништво; гаженичкиСиноћ је у граду одржана годишњаскуиштина Удружења гаженика.

горепотписани

који се потписује (већ) горе; горепотпи-сати сеГорепотписани изјављују да су сагласниса свиме. Наши људи се стално горепотписују.

гробовласник

власник гроба; гробовласништво; гробо-власничко друштвоНашим законима нису јасно утврђенигробовласничкиодноси.

Д

даклетва

свечано изречено “дакле“ Јуче је у Палати Народа нови потпред-седник владе положио даклетву.

289

СНИМАНИСНАЛАЖЉИВЦИ

МАХЕРИНЕВАЉАЛЦИ

ПРОФЕСОР ЛАТИНСКОГ

У ЗООЛОШКОМ ВРТУ

Латин Латиновић, пензионисани професор латин-ског језика, увек белих, нежних руку и вечито глатко об-ријан, реши да више не обилази контејнере. Пре свега, упоследње време је по контејнерима све мање добре хране.У тешкој ситуацији која је погодила цели народ, људи ба-цају све једноличније отпатке. Дошло је дотле, да се поконтејнерима налазе још само љуске од кромпира, а и тотанко љуштеног, и само ту и тамо по која кожица од сла-нине. Професор Латиновић је држао до себе, па се затореши да се пресели у зоолошки врт.

Отишао је тамо под окриљем мрака. Није хтео дага види било ко из комшилука, а морао је да води рачуна ио строгој стражи при улазу у врт. Негде око један ноћу, огр-нут само зимским капутом, а одоздо потпуно го, Латин сеприближи огради зоолошког врта с југа. Одлучио се зајужну страну јер је ветрић пиркао са севера. Морао је дарачуна са њухом звери по кавезима, да га не одају. Изне-надна мајмунска дрека могла би, недај боже, све да по-квари.

307

У тренутку кад је, помало неспретно, прескакаоограду, лавица из оближњег кавеза се огласи. Професор сеследи; међутим, био је то само ноћни, снени мијаук. Пре-скочивши ограду, Латиновић се брзо обазре око себе. Нијесмео да губи време. На пречац се одлучи на тек испраж-њени кавез угинуле хијене. Име хијене је још стајало наулазу; још је мирисало на њу. Професор уђе, и склупча сена хијенином лежају. Ваљало је сачекати јутро, за првиоброк.

Ујутру, негде око пола осам, хранилац звери, јошод два ноћас потпуно пијан, гура испред себе колица надва точка и дели храну. Долази до одељка хијене, гдешћућурен, сада већ сасвим го, седи професор Латиновић.Хранилац на њега баца још један од својих пијаних по-гледа, и кроз решетке баца му левом руком неколико по-лусувих свињских репова. Професор се окоми: најзадздрава храна. Глодао је. Било му је лепо. Око костију тихрепова нашло се и малих, али пријатних залогаја. У заносу,он нешто полугласом изговори и на свом, латинскомјезику. Животиње се огласише.

Испостави се, такорећи одмах, да све звери разу-меју латински. Једна малецка лисица, подигнутих обрва,обрати се професору преко решетака:

– Добро јутро. Темпора мутантур?– Да, и вама добро јутро – рече професор, сада већ

чврстим гласом. – Темпора мутантур. У праву сте, и томного. Темпора се сада много мутантур.

Најзад је опет могао, задовољан и сит, с неким даговори латински.

308

ГРАЂЕВИНСКИ РАДНИК ОЧАЈАНОВИЋ

НОСИ ЉУДЕ

Радомир Очајановић, грађевински радник, отацтроје ђака, већ пола године је без посла. Нудио се по гра-ђевинама да ради и у пола цене, али није вредело. У међу-времену, исцрпљене су и последње резерве његовогдомаћинства. Очајановић је данима и ноћима размишљаошта да ради, и најзад се сетио. Решио је да носи људе.

За свој нови посао Очајановић се припремао добредве недеље. Најпре је обилазио градилишта и уз дозволучувара скупљао одбачене дачшице. Дашчице је код кућерибао, сушио, мазао и гланцао. Затим је силазио до при-станишта и сатима лутао док би нашао који бачени кома-дић бродског ужета. Комадиће је везивао и уплитао у ново,велико уже. Када је припремио сав материјал, прешао јена прављење носиљке. Знао је да носиљка мора да будеудобна, али и да њему буде погодна за рад. Најважније јебило распоредити укупан терет равномерно по телу.

Предвидео је да га путник не јаше, већ да му висинаслоњен леђима на његова леђа. Тако ће терет да распо-реди на рамена, врат, руке, леђа и ноге. А има и другихпредности. Пре свега, путник може лако да се попне и дасиђе; то поготову важи за жене. Друго, путник може у току

309

путовања да пуши или чита новине, а да то Радомиру несмета.

Радомир је решио да почне посао у понедељак, уиме бога. Обукао је чисто радничко одело, за украс везаоцрвену мараму око врата, обуо дубоке ципеле са гуменимђоном, на главу ставио вунено капче што му је још бабаисплела, чврсто привезао носиљку на леђа, закачио запојас чутурицу са водом и изашао на улицу. Сишао је унајнижи крај града, одакле на све стране почиње узбрдица.Рачунао је на муштерије које се брзо уморе кад иду узбрдо,а које ће он са лакоћом да пребаци у горњи део града.

Очајановић заузе место између таксија и аутобускестанице. Смешкао се у себи, јер је знао да је пуно јевти-нији од таксија, и бржи од аутобуса. Било је пуно света.Он се накашља два-три пута да прочисти грло и поче раз-говетно, без дизања гласа, да нуди:

– Да вас понесем? Господине, да вас малко поне-сем? Госпођо, ношење? Изволите, понећу вас! Носим брзои јевтино! Удобно ношење, молићемо! Изволите да вас понесем! Носим скроз до стана! Госпођо,ако лифт не ради, носим вас уз степенице! Господине, засефте, ношење у пола цене! Изволите, понећу вас!

310

РАТНЕ КАЖЕИзвештаји из зоне сумрака

РАТ КОЈИ НЕ РЕМЕТИ

МИРАН ЖИВОТ СТАНОВНИШТВА

Као што се читаоци сећају података из ранијих из-вештаја, две суседне земље о којима је реч одавно се неподносе, па су решиле, договорно, да зарате. Договор је иписмено озваничен пред страним посматрачима и као ос-новну одредбу садржи услов, да се предвиђеним ратом несме ниуколико да ремети миран живот становништва обеземље. Подсетићемо читаоце да је у ту сврху тада образо-ван и заједнички Комитет за Узајамни Рат, у који су ушлиеминентни научници и стручњаци обе земље, из скоросвих области. Комитет је већ после неколико година про-учавања дошао до задовољавајућег заједничког решења,тако да се у догледној будућности може очекивати уза јам -но ратно стање.

У тренутку док ово јављам, поменути Комитет заУзајамни Рат излази пред специјални Међународни СаветБанкара, који би требало да размотри, и евентуално одобриратни пројекат. Иако детаљи пројекта нису доступни јав-ности, његова основна замисао је временом допрла до оба-вештених кругова, те смо у могућности да читаоцимаприкажемо пројекат у главним цртама.

375

Држећи се услова да се не ремети миран живот ста-новништва, Комитет је изнашао специјално техничко ре-шење, које се своди на рат под земљом. Да би се такав ратоживотворио, потребно је изградити читав систем подзем-них терена за вођење рата. У тај систем спадају: лифтовиза спуштање војске, ратног материјала, прехрамбених и са-нитетских потрепштина и другог; мрежа подземних саоб-раћајница за развоз људства и материјала на ратнеположаје; разни подземни објекти као што су касарне, бол-нице, складишта, културни центри, ноћни клубови, рачу-нарски центри.

У овдашњим круговима се оцењује да је овај ратнипројекат технички зрела замисао, коју ће Међународни Са -вет Банкара по свој прилици да прихвати. Ово тим пре, штосе ради о новчаном обрту гигантског обима, који много-струко превазилази обрт у обичном, надземном рату. Остајејош, дабоме, да се разради конструкција финансирања. Уве зи са тим, недавно је наведен занимљив податак да су обеземље спремне да за време подземног ратовања тесно сара -ђују на развоју свих привредних грана, а посебно туризма.Сматра се да би већ само туризам могао да покрије добручетвртину ануитета, тојест отплате међународног зајма.

Уколико дође до позитивне одлуке, са пројектом бимогло да се крене већ кроз неколико месеци. Сигурно је даће многи грађевински гиганти широм света бити заинте-ресовани за градњу подземних ратишта.

Стручњаци процењују да би до првих подземнихсукоба могло да дође кроз годину-две, што и није тако да-леко с обзиром на радове и припреме које предстоје. На-равно, у припреме спада и испробавање првих подземнихтерена, највероватније у виду заједничких војних маневараобе земље.

376

РАТ У РАЗРЕДУ

Овог пута се јављам читаоцима из једног света гдеје рат сврха живљења, и највећа светиња. О рату се пишупоеме; музика слави рат; сликари се надахњују бојиштима;научници напрежу умове у корист рата; за свако мушко но-ворођенче, будућег ратника, се мајци додељује одлико-вање.

Кад сам већ ту, користим прилику да проникнем укорен, да обиђем установе у којима се људи, још од раногдетињства, припремају за рат. Тако данас, специјално зачитаоце ових извештаја, свраћам и у једну од овдашњихосновних школа. Управник школе, углађен и у свеже ис-пегланој пешадијској униформи, ме лепо прима, хвата мепод руку, и одводи до једног од одељења другог разреда, уприземљу, трећа врата лево. Улазимо. Запахне ме мирисмокрог сунђера.

Одмах по уласку, обазирем се. По зидовима учио-нице урамљене уметничке фотографије ратних окршаја;неке су у боји. Са плафона, дискретно осветљени, висе раз-новрсни ратни трофеји; делују упечатљиво. Прозори учио-нице су сужени, и подсећају на пушкарнице. У углу десноод табле, малени топ, можда историјски примерак. На ве-ликој школској табли, белом кредом, стоји написано:“Зашто волим рат?”

377

У тројним редовима, иза блиставих дрвених клупа,стоје деца, и слушају глас наставнице. Наставница јемлада, кратко подшишана, ненашминкана, и у маскирнојуниформи. Притајим сам се уз врата, и слушам заједно садецом.

– Децо – говори наставница звонким гласом – вашписмени, од прошлог петка, на тему “Зашто волим рат?”,је више него успео. Нико од вас није добио мање од че-творке. Радосна сам. Поносим се вама! А сада да прочитамко је све добио петицу.И док наставница чита имена петичара, ја у себи замиш-љам њихове срећне родитеље, замишљам како ће им мамаи тата да плачу од среће, и како ће, првом приликом, да ихизведу у неки лунапарк или циркус, крунисан сладоледом.

“А сад је, децо – наставља наставница једнако звон-ким гласом – тренутак да чујемо неколико најуспелијихрадова на тему “Зашто волим рат?”

Подигнута чела, с једном руком у ваздуху, блаженогпогледа, наставница чита, а ја брзо бележим колико могу.Стигнем да прибележим ударне реченице.

“Волим рат зато, што ћу, чим одрастем, моћи дасредим онога из треће клупе.”

“Волим рат зато, што хоћу да ме се боје.”“Волим рат зато, што ћу да добијем орден и да ми

се сви клањају.”“Волим рат зато, што ћу тако лакше да постанем

министар.”“Волим рат зато, што онда не морам више да идем

у школу.”“Волим рат зато, што целог живота нећу морати да

радим.”“Волим рат зато, што га волим.”

378

“Волим рат зато, што ћу, кад постанем писац, иматио чему да пишем.”

Нечујно се искрадам из учионице, из школског дво-ришта се још једном осврћем ка пушкарницама учионице,и хитам да читаоцима донесем извештај.

379

ЈЕБОПЕВЉЕЕротика у стиху

ЗНАМ

Знам да ти је данас млитав ниси ми дош’о читав ко зна где си све био и којој си био мио

А и ја сам килава нешто наш сусед је сасвим вешто средио чесму што цури мајсторе више не јури

СУПУЈЏИЛА РОЊА

Супујџила Роња до мешута у мешута ђуда до бабиђе па се Роњи развоњкала нања нања звоњка а мешут се суњи кад је Роњи до полуђе бутло мешут звацну и полапа стржње Роња зирну пополачи ђуду али ђуде ни кол’ко бажуде

415

ДА БУДЕМО ЈЕДНО

Док ме друга јебе ја затворим очи те замишљам тебе тек онда он скочи

Ти и не знаш душо колико сам голим у све друге уш’о зато што те волим

Дал’ се драга моја и ти јебеш чедно поред свег тог броја да будемо једно

ДРУГО НИЈЕ БИТНО

Једна нека луда отела ми муда па сад стално идем од суда до суда

Те тражим од суда да пресуди хитно да ми врате муда друго није битно

416

ДРУГИСВЕТОВИ

записи са путовања у непознато

ЖИВОТ НА ПОЗОРНИЦИ

– Показаћу ти друштво које живи на сцени – речеСненија. – За сваки случај понеси и позоришни доглед.

Граду смо прилазили с југа. Још на прилазу, са обестране пута огромне плакате оглашавале су мноштвонајразличитијих представа: драма, комедија, трагедија,водвиља, једночинки, опера, оперета, трагикомедија, бур-лески, хорских рецитација, пантомима, игри сенки, моно-драма, драмских читања, јавних аудиција, скечева,имитаторских приредби. Док је на неким сценама најав-љивана тек предпремијера, друге су се хвалиле стотомпредставом, а треће су опет оглашавале повратак старих,некада славних комада.

У међувремену, ушли смо у град: уместо улица, ре-ђали су се тргови један за другим: неки су били отворени,други делом или сасвим покривени; а сви су међусобнобили спојени кратким сокацима и мостићима. Уместо пра-вих зграда, свуда унаоколо уздизале су се кулисе разнихоблика, висина и боја. Застадосмо на једном пространом,шестоугаоном тргу, изнад којег је лебдела огромна куполаод стакла; трг је био оивичен сликама камених средњове-ковних фасада. Насред трга, једна представа је била у току.На пространој округлој сцени кретало се у разним прав-

427

цима неких десетак хиљада глумаца: они су махали ру-кама, вртели главом, сударали се и мимоилазили, седалии устајали, показивали у даљину, мењали израз лица, уда-рали се руком по челу, гурали се и одгуривали, узимали састола по залогај и пили из врча, одмарали се, прали косу,навијали сат, љуштили кромпир, урамљивали слике, шилиодела, кували чорбу, мерили температуру, брисали под,прелиставали књиге, пеглали кошуље, скакаки увис, цеп-кали дрва, исписивали једначине, пребирали пасуљ, пуш-тали плоче, оштрили маказе, читали струјомере, игралишаха, а при свему томе, ко гласно ко шапатом, изговаралисвоје текстове. Масовна и живописна сцена изгледала јекао исечак из живота. Погледах Сненију.

– Па да – рече вила. – То и јесте њихов живот. Знаш,они цели живот проводе на сцени, играјући разне улоге уразним комадима. Ништа се не догађа ван позорнице.

Провлачили смо се кроз сокаке и прелазили прекомостића, с једног на други трг, од једне до друге позор-нице, из једне у другу представу; свуда су се одиграваленајразличитије сцене из живота; свуда су људи игралисвоје улоге; смешне, озбиљне, веселе, тужне, безбрижне,забринуте, напете, опуштене, површне, дубоке, потиш-тене, раздрагане: читав град је био на бини. Упитах вилу:

– А да ли има некога иза кулиса? Ко припрема ко-маде; ко их пише; ко дошаптава; ко режира сцене и увеж-бава глумце?Сненија провуче руком кроз своју дугу, црвену косу, на-смеја се и рече:

– Не, никог нема иза кулиса; све што се догађа, до-гађа се на позорници. А комаде припремају сви, сви уче-ствују у писању, режирању и увежбавању. Они су сеодлучили на један отворени живот, видљив са свих страна,

428

живот са пуно улога, али уједно живот по строгим прави-лима позорнице. Кад једу на сцени, они стварно једу, аликад се у неком комаду убијају, они то чине са мачевима одмеке, савитљиве гуме, којима се ни млади сир не можепресећи.

Дан се ближио крају; кулисе око нас већ су плам-теле под јарким осветљењем; почињале су прве вечерњепредставе. Пролазили смо поред велике ратне сцене, сапуно коњаника у оклопима и уцвељених жена са ситномдецом; болничарке са белом заставицом у руци пузале суизмеђу рањеника; из кулиса је куљао густи дим; текстовиглумаца сударали су се у ваздуху, сваки пут производећисевање и прасак. А негде на левој ивици бине, покупљенирањеници умивали су се, чешљали, пржили јаја за вечеру,подизали тегове, причали вицеве, и штипкали болничарке.

429

РАСПЕВАНИ СВЕТ

– Идемо на једно путовање за које треба да се при-премиш – рече Сненија. – Обиђи библиотеке и прочитајнешто о музици.

Идем из једне у другу библиотеку, отварам дебелекњиге и припремам се. Читам како је музика обликовањевремена; како су тонови настали још у прапочетку; како супраљуди, слично животињама, обликовали време и мислизвуцима из грла и ударањем штапићима по свом телу.

После пет дана претурања по књигама, Сненија мирече:

– Немој даље да се мучиш. Оно што ћеш видети утом свету разумећеш и без великог знања. Сутра у праско-зорје крећемо у распевани свет.

Птичји цвркут нас је испраћао на пут. Читав орке-стар славуја, косова и детлића изводио је јутарњу симфо-нију.

Путовали смо далеко брже од звука. Нашли смо сена великом тргу над којим се издизала огромна грађевинаса три златне куполе и мноштвом прозорчића из којих сувириле разнобојне заставе.

– У овој грађевини заседа врховни орган овог света.Зову га Народно Певалиште. – Да уђемо да видимо.

430

Преко мермерних степеница, између скулптураптица, мајмуна и делфина, уђосмо у велику салу Пева-лишта. Полукружни редови били су пуни до последњеклупе. У средини полукруга на елипсастом подијумустајало је више њих, махало рукама, извијало вратове, ипевало. Њихов пој није ми, међутим, личио на певањенеког текста; били су то грлени тонови разних висина, бојаи јачине, слично сазвучју разних инструмената, сличношумском концерту тропских птица.

Сненија ослухну моју мисао па ми шапатом рече:– Добро си погодио, они певају тонове који садрже

мисли. Некад давно, у овом свету говорило се пет хиљадајезика. Постојали су преводици, штампани су речници, ос-нивале се школе за учење језика; векови су пролазили а данико на свету није научио више од пет или највише десетјезика. А онда је дошло до препорода. Један чудак, тако-рећи пустињак, који се целог живота дружио са животи-њама у природи, дође на идеју да свих пет хиљада језиказамени певањем. Тај нови језик, певани језик, је нешто каоцвркутање птица или умилни и скоро дигитални писакделфина у морској дубини.

Покушах да разазнам гласове са подијума НародногПевалишта. Учини ми се да међу њима препознајем инешто из дебелих књига о музици; колоратурни сопран,драмски алт, па онда још карактерни тенор, херојски ба-ритон и озбиљни бас. Повремено, њихово певање бивалоје испрекидано гласовима са клупа. Негде са врха салезачух, рекло би се, младо-драмски сопран, а неколико ре-дова ниже један лирски баритон упаде у певање.

У међувремену промени се певачка сцена. На по-дијуму иступи друга група, од пет посланика Народног Пе-валишта. По гласовима оцених да су тројица каваљер-

431

баритони а двојица карактерни басови. Њихово певање јеубрзо попримило озбиљан тон. Звучало је као мешавинастраха, вапаја и преклињања. Осетих да се пева о нечем одвеликог светског значаја.

Вила ме ухвати за руку и дошапну:– Они сад певају о драматичним променама у при-

роди. Од свих посланика у Певалишту се тражи да се са-гласе са ванредним мерама за очување природе.

Нису каваљер-баритони и карактерни басови ни за-вршили свој драматични пој, а из свих клупа Певалиштазаори се песма из стотине грла, ваљда из свих двадесет ипет гласовних фахова; а затим: громогласни пљесак.

Почех и сам да разазнајем мисли које кроз певањедопиру. Није ли то читав животињски свет од вајкадаумео? Нису ли ни најозбиљније певане мисли још увек да-леко схватљивије од речи било ког језика?

– У праву си – рече вила. Ово Певалиште заседа сапосланицима из пет хиљада језичких подручја. Они севаљда никад не би разумели да се овај свет није распевао.

Заседање Певалишта је завршено и ми пођосмо каизлазу. Напољу нас дочека насмејано поподневно сунцечији су осмех пресецали крици неких чудних кракатихптица које су облетале Народно Певалиште.

Посланици из пет хиљада језичких подручја сила-зили су низ степенице и разилазили се на све стране. .

Одједном, дође и мени да пропевам.Сненија ми стави руку преко рамена, слатко се на-

смеја и рече:– Ако и немаш баш неки глас, није важно – Важне

су жеље и мисли. Како год да отпеваш, па макар и про-мукло, биће боље од било које речи.

432

СМЕЈ СЕ СМРТИШаљиви афоризми

о напуштању живота

001Умирање је лоша навика. Одвикни се!

004Побрини се да не умреш у сну. Пропустио би незаборавни догађај.

006Буди опрезан кад напушташ гроб. Може зачас неко да ти се убаци.

012Немој никако да умреш у петак тринаестог. То је баксузни дан.

013Не живи предуго. Од тога можеш да умреш.

469

016Што даље од гробља! Неки пут им усфали мртвац.

024Изабери себи добар разлог за смрт. Неки су разлози бољи од других.

025Закажи своју смрт. Знај да твој лекар има и свој приватни живот.

028Не умири у јавном превозу. Допусти себи такси.

036Немој да умреш док возиш кола. Кола би могла да се оштете.

039Срамота је што умирање траје тако кратко. После свих тих година чекања!

470

046Немој да умреш прерано. Пропустио би све оне болести.

052Што се толико бринеш за своје здравље?Стварно хоћеш да умреш здрав?

056Ако си сам у гробу, не отварај никоме.Никад не знаш ко то куца и зашто.

059Хоће да те однесу у мртвачницу? Прави се да си жив!

060Буди статиста у ратном филму.Научићеш да лежиш мртав како ваља.

061Дај лични печат свом гробу. Седи горе на плочи за време најгушће посете.

471

БИЗАРЕСКЕДирљиви догађаји

ТЕЖАК ИЗБОР

Дуго очекивано писмо најзад је стигло. Дрхтавимрукама и нестрпљиво Ото отвори плаву коверту. Јутарњакафа се охладила док је читао.

Завод за Лично ПреусмеравањеВаш ЗЛП број: 997645/4531Статус: ограничен избор, 3 категорије

Поштовани господине,

Удовољава се Вашој молби за лично преусмера-вање, под условом да у року од тридесет дана по пријемуовог писма испуните приложени образац и пошаљете гаЗЛП-У, чиме ћете нам ставити до знања у коју од три кате-горије личног преусмеравања желите да вас уврстимо.Ако, међутим, ово не учините у наведеном року, вашамолба за лично преусмеравање биће искључена из даљегпоступка.

С поздравом,Шеф Одељења Ограниченог Избора

Прилог: Изборни образац

483

Ото већ дуже времена није био задовољан са токомсвог живота. У ствари, он је био један од многих хиљадаљуди у земљи који су своје садашње битисање желели дазамене другим. Власти су им прискочиле у помоћ: основанје Завод за Лично Преусмеравање и створене су нове мо-гућности за друкчије битисање. Ствар је тако сређена штопрема Земаљском Правилнику Личног Преусмеравањаособе које се одричу свог ранијег битисања не могу да сепозову на права стечена у том битисању. Била је то добраствар, како за грађанство, тако и за власти: с једне странесе људима помагало да се преусмере, а с друге стране сештедело на фондовима пензија и социјалних давања.

Ото скува свежу кафу и седе да проучава изборниобразац ЗЛП-а. Слова су била мала, те мораде да стави на-очаре без којих је иначе могао да чита новине и телеви-зијски програм.

Завод за Лично ПреусмеравањеИзборни образац, ограничени избор, 3 категоријеВаш ЗЛП број: 997645/4531

Изаберите једну од три наведене категорије ЛичногПреусмеравања и назначите то у кружићу десно

Избор 1: Дрво, посађено у средишту кружне раскрснице у новом насељу недалеко од аутопута

Избор 2: Стуб са знаком забране скретања улево, постављен у центру града

484

Избор 3: Контејнер за нађене ствари, постављен испред железничке станице

Ваш потпис:

Ото већ одавно беше престао да пуши; сад је мораода потражи у кујни начето пакло које је некад за сваки слу-чај сакрио. Мирис дувана, годинама његов најомиљенијимирис, лебдео је сад над изборним обрасцем. Ото се нашаопред избором: дрво, саобраћајни знак или контејнер.

Да буде дрво звучало је дабоме дивно, мислио јеОто: стојиш тамо у свој својој независности, док истовре-мено уживаш у сунцу, освежавајућим ветровима и праз-нично белом снегу. Али у средишту кружне раскрснице инедалеко од аутопута?

Стуб са саобраћајним знаком у центру града? Гдеданоноћно буја живот око тебе, обргљен радошћу без-брижних ноћи, бити сведок првог пољупца још девичан-ског пара, уживати у значајности свог постојања, забранискретања улево. Али сви ти пси које околни житељи трипута на дан изводе? И који кад у центру града нема дрветатраже стуб?

Па онда можда контејнер за нађене ствари; то јестварно нешто, мислио је Ото. Увек дође нешто ново,нешто што ти надражује машту. Чија ли је та црвена таш-ница са мирисом јасмина; ко је могао даље да иде без левеципеле? Јесу ли то кључеви неког који мора у парку дапреноћи? Али с друге стране, замисли да те касне пијаницезлоуопотребљавају и убацују ти смрдљиве пивске флаше!

485

Тежак избор. Ото узе последњи комад дувана. Узмирис минулих година размишљао је о свом садашњемживоту. Поглед му је лутао по соби и зауставио се на ве-ликом прозору. Први пут после много времена уживао јегледајући беле облаке, којима се некад толико дивио.

486

ЛАНАЦ ДОГАЂАЈА

Дирк, млади новинар без икаквог искуства сем јед-ног интервјуа са сопственом бабом, кренуо је први пут уживоту у потрагу за нечим од чега би можда могао да на-стане чланак за новине. Главни уредник листа, ћелав иувек са празном лулом међу зубима, дао је Дирку тог јутраскоро очински савет:

“Младићу, изађи на улицу, гледај око себе, нештоћеш већ наћи. Тако сам и ја почео пре много година. Увеж-бавај своје очи, уши, нос, душу да чак и од свакодневногнаправиш нешто необично. Ми новинари живимо одуличне сцене, и што је још лепше та сцена се често угледана наше извештаје. На тај начин новине пишу живот.”

Са блокчићем у џепу Дирк је пошао на улицу. Од-лучио се на шетњу путем који би многи туриста у градуизабрао: кроз уске мрачне сокаке између тргова пунихцркава; поред важних здања у којима су се уметност инаука угњездиле; преко травњака и паркова украшенихцвећем и дечјом игром; кроз остатке средњевековних град-ских капија које чезну за прошлошћу; дуж кафића где мла-деж бесмисао претвара у смисао; покрај чамчића наћутљивом језеру што сања пловидбу; између столетнихплатана који воде ка краљевској палати.

487

Овог тренутка Дирк стоји на раскрсници: црвено запешаке. Не жели да разочара главног уредника. У потразиза догађајима? Скаче дакле, врло умешно, под точковеаутомобила што у пуној брзини пролази. Све се збива такобрзо да он и не осети бол.

Два дана касније, пошто се пробудио из краће коме,најпре је угледао велике очи лекара и црвене усне меди-цинске сестре. А и главни уредник новина, овог пута безлуле у зубима, стајао је поред његовог кревета. Дирк хтеденешто да каже, али не могаде да пусти глас. И опет заспа.

Тад, у свом сну, Дирк угледа више него довољно зачланак у новинама. Он виде како се два морнара у једномсокаку крваво обрачунавају. Поток крви по ивичњаку! Ис-товремено, црква на крају сокака је била у пламену, али суслике светаца већ биле ван опасности, летећи високо изнадцркве. Из једног музеја изненада истрча на улицу потпунонага жена, очигледно рад неког славног сликара. Деца упарку су у том тренутку рукама копала тунел испод град-ске скупштине. Кроз средњевековну градску капију про-лазила је колона мртвих јунака; сви су имали по једнумртву и по једну живу главу. Мало даље, младићи сузаједно са власником кафића мокрили по травњаку и так-мичили се у домету. Дирк угледа и како се чамчићи најезеру сасвим празни отискују са обале. А стари платани,некад тако верни краљевини, чупали су из земље своје ко-рене и кретали ка најближој шуми.

Већ следећег дана појавио се у новинама Дирковпрви чланак, заједно са његовом фотографијом и исечкоминтервјуа са бабом. Сахрани је присуствовао и главниуредник, овог пута са запаљеном лулом у зубима.

488

ЛАБУДОВАПЕСМА

ПОЗНИ СТИХОВИ

МОЈА ЛАБУДОВА ПЕСМА

Ово ми је лабудова песмашто бескрајна поља плави и до свачије куће дођеово ми је лабудова песмашто сањиве звезде будии време меким чиниово ми је лабудова песмашто нерођена срца сламаи највиша дрвета плашиово ми је лабудова песмашто светлост засмејаваи ваздух успављујехоћу да ми лабудова песмас ветровима се усковитлаи негде далекокао киша падне

527

ТРКА БЕЗ КРАЈА

Никад не мирује дух ветраваздушног пустоловау потразиникад не вену чежње ветрада воли и да га волеоблачицеА облачице играчиценалик на овчицебелеод вука бежеи желе и не желепољубац ветраОко свег светаједна утркабез почетка и крајаветар каоловац љубавник вукоблачице каоовчице играчице девицеАл′ ако ветар збиљахоћешчепаће их у тренуи ако облачице збиља нећенестаће каогодсветлосткад се преобраћа у мрак

528

УМЕСТО ЖИВОТОПИСА

За сада не бих волео да ми други пише биографију.Има за то још времена. Осим тога, писци биографија суобично пакосни, па кобајаги забораве оно најзанимљивијеу нечијем животу. Зато сам лепо сео да овде представимсебе у правом, то јест најлепшем светлу.

Рођен сам поред Каленића пијаце у Београду, а тоје већ нешто. Преци су ми још од пећинског доба билиљуди од пера. Можда баш због тога сам својевремено иотишао у саобраћајне инжењере. Ломатао сам се по недо-вршеним пругама, пребројавао пешаке и бициклисте поулицама, цртао градове на точковима и што је најважнијераспитивао се по кућама шта људи раде у оно мало вре-мена кад никуда не иду. Исход свега тога био је више неговеличанствен. Довољно је само распитати се у једном одмоја три града, Београду, Сарајеву или Амстердаму, илипак заћи по универзитетским библиотекама света па да севиди шта сам све постигао. Просто да те ухвати вртогла-вица од свега тога! Али о безбројним детаљима другомприликом.

Кад више није имало шта да се ради у саобраћајномпогледу, латио сам се нечег што ће ме још више овеко-вечити. Почео сам са стиховима, мислећи да у поезији

547

можеш да кажеш штогод ти падне на памет и да не требада се бојиш лоше критике, јер песме иначе нико не чита.Али се сам се у томе грдно преварио! На скупу Међуна-родног Друштва Песника у Вашингтону моја поезија јеипак читана а што је најгоре и награђена! Такве наградете, међутим, малтене обавезују да и даље проводиш бесанепесничке ноћи све до првих петлова. Зато сам се окренуока нечем где ће мом писању само да се смеју.

Присетио сам се давних, студентских времена укојима сам био спољни сарадник хумористичких листова.Оно мало преживелих сигурно се још сећа Јежа, Керем-пуха и Чичка, лака им земља. И тако сам, после прекидаод којих педесет година, наставио тамо где сам стао. Нећуда се хвалим, али кажу да ми хумор и сатира иду од руке.Злобници би додуше могли да примете и да хумор и сатируне пише писац, већ их у ствари пишу саме личности изприча: директори, металостругари, војници, љубавнице,професори, скретничари, министри, свештеници, секрета-рице, сликари и друге феле. Али чак и ако је тако, ваља за-грејати столицу па их ставити на папир. А осим тога, акоти каткад недостају примери из стварности, или кад вишеништа није смешно, мораш да извучеш из малог мозгабило шта, да те читаоци не забораве. Макар било и дир-љиво, тужно, да ти дође да плачеш! Јесте да је то хватањеза сламку, али ми је тешко да замислим да у књижараманема више мог имена:

Велибор Видаковић

548

САДРЖАЈ

КЊИЖЕВНЕ ПУСТОЛОВИНЕ ВЕЛИБОРА

ВИДАКОВИЋА – Милосав Буца Мирковић

СРБИ У 100 ЛЕКЦИЈА

ЗА ШТА СУ СВЕ КРИВИ ТУРЦИ?СРБИН НИ ТАМО НИ ОВАМОБРОЈНО СТАЊЕ СРБАКРАТКО, СРЕДЊЕ И ДУГО “ОВАЈ“СРБИН КАО СВЕТСКИ ПРВАК У СЕКСУСВЕ ЗАРЕДОМ А ИЗ УСХИЋЕЊАИ ЧИСТЕ МИЛОШТЕОБЕЋАЊЕ – СИЛНО РАДОВАЊЕСРБИН ИСПРОБАВА НОВУ НАПРАВУУХ, ШТО МИ ТО ЈУЧЕ НИСИ РЕКАО!БЕЗ ИНАТА НЕМА ЗАНАТАСРБИ У ПОСЕТИ БОЛЕСНИКУСРБИН И ЊЕГОВЕ БОЉКЕСРБИ, ШТО СЕ У ПЕСМАМА ОСТАВЉАЈУИМАШ ЛИ ТАМО НЕКУ ВЕЗУ?СРПСКИ КОМШИЈАПОСЛОВНИ РУЧАК У СРБАКАКО СРБИ ВОДЕ РАЗГОВОР?СРБИ НА ГРОБУ СВОЈИХ МИЛИХУ КОЈОЈ УЛИЦИ СРБИН СТАНУЈЕ?

ХОЛАНДСКА МУЋКАЛИЦА

ПО ЧЕМУ СЕ ПОЗНАЈЕ ХОЛАНЂАНИН?ОПИС ЗЕМЉЕ И КЛИМЕТОК РАЗГОВОРА С ХОЛАНЂАНИНОММОЈ ЗУБАР ПРОШИРУЈЕ ЗНАЊЕ ГЕОГРАФИЈЕОД ЧЕГА ДАНАС ЖИВЕ ХОЛАНЂАНИ?КАКО ХОЛАНЂАНИ РАСПОРЕЂУЈУ СВОЈЕ ВРЕМЕ

5

29

31333537404245475052555861646669727577

79

818385878991

ХОЛАНЂАНИ КАД ИХ ЧАСТИШКАКО ХОЛАНЂАНИНУ ИЗЈАВИТИ САУЧЕШЋЕ?КОЛОНИЈАЛНЕ ПРИЛИКЕ У ХОЛАНДИЈИУМЕТНОСТ КУПОВИНЕ ПОКЛОНА У ХОЛАНДИЈИПСЕЋЕ ПРИЛИКЕ У ХОЛАНДИЈИКАКО ОД ХОЛАНЂАНИНА ПОЗАЈМИТИ ПАРЕ?ЗАШТО ХОЛАНЂАНИ ИДУ НА ГОДИШЊИ ОДМОР?О ЧЕМУ СЕ ГОВОРИ У ХОЛАНДСКОЈ ПОРОДИЦИ?P.C.HOOFT, МОМЧИНА И ПОБЕЗБОЖНИЦИ ПРЕУЗИМАЈУ ЦРКВЕЦВЕТНИ БИЗНИСОГЛАСИ ХОЛАНДСКЕ ПОЛИЦИЈЕМАЈКА ХОЛАНДИЈЕИМА ЛИ КОГА У ХОЛАНДСКОМ СЕЛУ?СЕКСУАЛНА ИСПОМОЋ ПО ХОЛАНДСКИМ КУЋАМАПРАЊЕ ПТИЦА У ХОЛАНДИЈИХОЛАНЂАНИ НА ДВА ТОЧКАКАКО ИЗДРЖАВАЈУ КАЗНУ?НАВАЛА НА АЛАРМНУ ЦЕНТРАЛУЈАН ПРИЗНАЈЕ ДА МУ ЈЕ ХОЛАНДИЈЕ ДОСТА

ЖЕНЕ ОКО МЕНЕ

ПРВА ЉУБАВСЛАТКО ИШЧЕКИВАЊЕЉУБАВ У ЗООЛОШКОМ ВРТУФИНАЛЕ ФИЛМСКОГ ЛУДИЛАПРЕКООКЕАНСКА ЉУБАВСТРАСНО ИЗЛАЈАВАЊЕПРЕДЛОЗИ ЗА ДОПУНУ ЉУБАВНЕ ЧИТАНКЕЧЕРГАРЕЊЕМУКЕ ОКО ЉУБОМОРНОГ МУЖАЈЕДНОГРБА НАДАПЛИК НА ЉУБАВИЉУБАВ НА БРАЗИЛИЈАНСКИ НАЧИНЉУБАВНИ УСЛОВИДОПУЊАВАЊЕ ЖИВОТА

939698

100103105107110112115117120123126128131134136139

141

143145148150152154156159161164166168171173

ФЛАМЕНКО ПО ФРОЈДУВИРТУЕЛНА ПРЕЉУБАОПАСНО ПОСРБЉИВАЊЕ

СВАКАКАВ СВЕТ

ЛОНДОНСКИ АЕРОДРОМАЛФАМА, ДА СЕ УПИШКИШ ОД СМЕХА!ДОРУЧАК У ТОКИЈУЈАПАН ПОД ЗЕМЉОМТИ ЈЕБЕНО ЉУБАЗНИ АМЕРИКАНЦИЛОС АНЂЕЛЕС, ГРАД АНЂЕЛАБРАЗИЛ, ЗЕМЉА СТРАЖАРАЏИЛИТАЊЕ У РИЈУСИДНЕЈ: ЖИВОТ НА ТОЧКОВИМАСИНГАПУРСКА ТАРИФАКРАВЉА КРИЗА У НАЈРОБИЈУСА ХОТЕЛСКИМ КРОКОДИЛИМАБЕПСКА ПИЈАЦА НА СЕЈШЕЛИМАМЕЂУ НАСРТЉИВИМ ДАНЦИМАМАЛДИВИ, ГДЕ РИБА СКАЧЕ У ТИГАЊБОРНЕО, ГДЕ СЕ ЈОШ ЦЕНИ ЉУДСКА ГЛАВАХОНГ-КОНГ: ЖИВОТ У ТРИ СМЕНЕБАЛИ: СПАЉИВАЊЕ У 36 СЛИКАВОО ЈЕШ ЈАНГ ШИЕШИ ЧАНГВЕН, ЊИ НАН ПАНГЧУ...КИНЕСКА АПОТЕКАБЕЖИМ ОД КИНЕСКЕ ПАТКЕКАЂУРАХО: ВОЂЕЊЕ ЉУБАВИ У ЧИСТО ДУХОВНУ СВРХУ

ДРВЕЋЕ СЕ НОЋУ ШЕТА

ДРВЕЋЕ У МОЈОЈ БАШТИ / THE TREES IN MY GARDENПОГЛЕДАЈ КРОЗ ПРОЗОР / LOOK OUT THE WINDOWА МОЈ ПАС / BUT MY DOGЖИВОТИМА НАСМАГЛА СЕ ПОДИГЛАМИРИС СЕНАKАД СЕ ОПЕТ РОДИМ

176179182

185

187190193196199201203205208211216218221224227232235237240242245247

251

253254255256257258259260

У МУЗЕЈУУ ТРАМВАЈУТИШИНА ОБИЛАЗИ КРАЈДРУГИ ЖИВОТСМРТ ГРАДАСТАРАЦ ИГРАДДА НАЂЕМ МРАВАВЕЗЕНЕ СПАВАЋИЦЕПАЊ НАЂИМО СЕБЕПЛАЧЕШ ЛИ ТИМЕСЕЧИНА ШУШКА ПО КУЋИРАШИРИ РУКЕТУГИНА РАДОСТРЕЧИ У ПРИКРАЈКУПУСТИТЕВАШ СМЕШАКНИСАМ ЈА САМО ЈАЖЕНСКИ ТОПОТКАД ЈЕДНОМ РАТ ПРОЂЕПЕСМА ПЕВАНА УНАЗАДКО ЋЕ ТО СВЕ ДА СРЕДИОДАКЛЕ САМ И КО СУ МИ ПРЕЦИ

НОВОРЕЧЈЕ

СНИМАНИ

ПРОФЕСОР ЛАТИНСКОГ У ЗООЛОШКОМ ВРТУГРАЂЕВИНСКИ РАДНИК ОЧАЈАНОВИЋ НОСИ ЉУДЕПРЕДРАГ БЕСВЕСТИЋ ЖИВИ ОД ДАНАС ДО СУТРАБЕСКРОВИЋ СЕ НАЈЗАД УСЕЉАВАМЕХАНИЧАР БЕСПАРИЋ НУДИ СЕ ДА ГА ТУКУЖИВОРАД ПЕШАКОВИЋ ОСНИВА КОЛОНИЈУ ПОРОДИЦА ГЛЕДИЋ ДУБИ НА ГЛАВИЛЕПОСАВА НОГАТИЋ НУДИ СЕ ЗА РАД У ИЗЛОГУМЕТАЛСКИ РАДНИК ПОДЗЕМЉИЋ МЕЊА НАЧИН ПРЕВОЗАЂОРЂЕ СЛИКИЋ ЦРТА ЛЕП ЖИВОТ

261262263264265266266267267268268269270271272273273274275276277278279

281

305

307309311314316318321323325328

МИЛАН РУЧКОВИЋ ОБИЛАЗИ СТАРЕ ШКОЛСКЕ ДРУГОВЕПОРОДИЦА БЕСАНИЋ ЧУВА МЕСТО ЗА ПАРКИРАЊЕМИРКО НЕБИЋ ПРАШТА ГРЕХЕОБРАД ПИЈУКОВИЋ ЗАТРПАВА РУПЕБОГДАН ОШТРИЋ ТУМАЧИ БАЛЕТСКИ ОДСКОКИНЖЕЊЕР РАКОЊИЋ ИЗЛАЗИ У СУСРЕТ УЦВЕЉЕНИМАРАДНИКА ПЕРИЋА ПРИПРЕМАЈУ ЗА НАСТУП ДУШИЦА МОТРИЋ БДИ НАД КУЋОМДОКТОР БРИГИЋ ГРЛИ ПАЦИЈЕНТАПРОФЕСОР АЗОТИЋ И СТУДЕНТКИЊА ЖИВКА

РАТНЕ КАЖЕ

РАТ КОЈИ НЕ РЕМЕТИ МИРАН ЖИВОТ СТАНОВНИШТВАРАТ У РАЗРЕДУСВЕТ ОПШТЕ МОБИЛИЗАЦИЈЕСТВАРАЊЕ ПОВОЉНИХ РАТНИХ ПРИЛИКАПРИВАТИЗАЦИЈА РАТАРАТНО – ПОСЛОВНИ ЦЕНТАРБЕЗРАТНА КРИЗАРАТ БЕЗ ВОЈСКЕРАСПОРЕД ОБУСТАВЕ ВАТРЕРАТ ВАН ДОМАКАСУЂЕЊЕ ПОРТИРИМА МЕЂУНАРОДНЕ РАТНЕ БАНКЕРАТНИ ТУРИЗАМИСТРАЖИВАЊЕ УЗРОКА РАТАРАТ У ЗНАКУ ЗАШТИТЕ ПРИРОДЕ

ЈЕБОПЕВЉЕ

ЗНАМСУПУЈЏИЛА РОЊАДА БУДЕМО ЈЕДНОДРУГО НИЈЕ БИТНОВИ МУШКАРЦИВРЕМЕ ЈЕКОПАМ ОРЕМЧУХ О ВАМАГЛАС

330333338342345350354360364368

373

375377380383386389391394397399402405407410

413

415415416416417418418419419

У ВРБАКУШТО ГОД КАЖУРАЗЛОГА ЈЕ ДЕВЕТГЛЕДАМ КРОЗ ПРОЗОРИ ЈА САМПОКАЖИ КУРОМБОНАМОЈ ТЕ ШЕВИ У ЖЕНЕВИВАС

ДРУГИ СВЕТОВИ

ЖИВОТ НА ПОЗОРНИЦИРАСПЕВАНИ СВЕТСПАС У БОЛЕСТИПАНТАЛОНЕ ОД МЕСЕЧИНЕДРУШТВО КРИВИХ ОГЛЕДАЛАХРАЊЕЊЕ ВЕСТИМАПРАЋЕЊЕ СНОВАРАСАДНИК ЉУБАВИЉУДИ – ДРВЕТАЗЕМЉА ПОЉУБАЦАРАДЊА ЗА МУЧЕЊЕ ЖИВОТИЊАКРУЖНО ДРУШТВОРУДНИК ПЕСАМАМОСТ ИЗМЕЂУ РАЗУМА И ОСЕЋАЊАПЕТА ДИМЕНЗИЈА

СМЕЈ СЕ СМРТИ

БИЗАРЕСКЕ

ТЕЖАК ИЗБОРЛАНАЦ ДОГАЂАЈАБОГАТСТВА СМЕТЛИШТАИСТОРИЈА ЈЕДНЕ ЕЛЕКТРОНСКЕ ЉУБАВИДЕДА-СИМОН ИМА ПУНЕ РУКЕ ПОСЛАБОЉЕ ИМЕКРАЈ ТРАЖИ ПОЧЕТАКВИНСЕНТОВА ГЛУМАЧКА КАРИЈЕРА

554

420420421421422422423424

425

427430433437440443445447450452454457459462465

467

481

483487489492495498502505

У БЕКСТВУ ОД СМРТИВРАТА ТРАЖЕ КУЋУТОМ И ВУДИХЕРМАН И ЈОКАПРОВАЛА У МИНИСТАРСТВО СЛОВА

ЛАБУДОВА ПЕСМА

МОЈА ЛАБУДОВА ПЕСМАТРКА БЕЗ КРАЈАШТА ЈЕ СТАРАЦ ИМ’О КОД СЕБЕПРИЧА СЕ ДА СТАРЦИЗАВИРУЈЕМ У ОЧИКАКО БЕЗ МЕНЕКАД СЕ СТАРАЦ СМЕЈЕДА ЛИ ДА ОДРАСТЕМКАД ОДЕМГДЕ ЈЕПРОЧИТАВАЊЕ ЉУБАВИОШТРО ОКОУГОВОРЖИВОТ ИЗ ОРМАНАКАП ЖИВОТАСТАР МЛАДСВЕ НЕСТАЈЕЛЕКЗАВИДИТЕ МИУ СИТНЕ САТЕ

УМЕСТО ЖИВОТОПИСА

508512515518521

525

527528529530531532533534535536537537538539540541542543544545

547

Велибор ВидаковићБЕКСТВО ИЗ ОБИЧНОГ

Изабрана дела

Ауторско издање

УредникМилосав Буца Мирковић

ИлустрацијеДимитријевић Арт, све књиге осим

Бизареске, Hieronymus Bosch

На корицама коришћена сликаПад анђела-побуњеника, Pieter Bruеgel

Издавач књига из којих је сачињен овај избор је ИП Лута, осим Жене око мене - ПроБел

Технички уредникОливер Кнежевић

ШтампаDraslar partner, Београд

Тираж500

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

821.163.41-82821.163.41.09 Видаковић В.

ВИДАКОВИЋ, ВелиборБекство из обичног : избор из дела Велибора Видаковића / Велибор Ви-

даковић ; изабрао и предговор написао Милосав Буца Мирковић. - Бео-град : В. Видаковић, 2011 (Београд : Draslar partner). - 554 стр. : илустр. ;22 cm

Тираж 500. - Књижевне пустоловине Велибора Видаковића: стр. 5-27.

ISBN 978-86-914815-0-6

a) Видаковић, Велибор (1932)

COBISS.SR-ID 185416716