42belgrade.icro.ir/pages/41792/nur42_001-020.pdf · Proces unapređenja odnosa između Islamske Republike Irana i Državne Za- jednice Srbĳa i Crna Gora ukazuje na sveobuhvatno širenje

Ličnost i delo dr Jašara Redžepagića

Periodizacĳ a persi-jske književnosti

Verovanja, običaji i društvene norme

Iran sa pozicĳ a orĳ entalizma

ČASOPIS ZA KULTURU I ISLAMSKE TEMEVOL 12 • NO. 42

JESEN 2004

UDC 008+297 ISSN 1450-555X

www.nur.org.yu

Glavni i odgovorni urednikGholam Vafaei

UrednikAleksandar Dragović

Lektura i korekturaMirjana Abdoli

Dizajn i likovna opremaAleksandar Dragović

Časopis izlazi tromesečnou izdanju Kulturnog centraIslamske Republike Irana.

Mišljenja i gledišta iznetau objavljenim člancima

ovog časopisa ne morajuda predstavljaju gledišta

Kulturnog centraIslamske Republike Irana.

Objavljivanje članaka iilustracĳ a dozvoljeno je sa obaveznim navođenjem

izvora. NUR toplo dočekuje mišljenja i gledišta svojih

čitalaca.

Adresa redakcĳ eČasopis NUR

Poštanski fah 43111001 Beograd,

Srbĳ a i Crna GoraTel: 011/367-1416 011/367-2564Fax: 011/2666-980

E-mail: [email protected]

UVOD Časopis Nur - staza svetlosti KULTURA I DRUŠTVO5 Kultura i religĳ e u službi

zbližavanja narodaZoran Jevtović

16 Pravoslavlje i moderna racionalnostprof. dr Gordana Živković

22 Patronimik - rodovsko ime - prezimeOlga Zirojević

32 Islam, naš svakodnevni izazovMarko P. Đurić

FILOZOFĲ A I GNOZA45 Ptičĳ i let u sjedinjenje

S.H. Nasr56 Govor ptica

Feriduddin ‘A� arKNJIŽEVNOST63 O sličnostima persĳ skog

i srpskohrvatskog jezikadr Mahmud FotuhiŽana Akopdžanjan

73 Lejla i Madžnun Nizami

79 Priče iz Mesnevĳ e85 Tražeći Q-a

Nikola MalovićUMETNOST93 Intervju: Madžid MadžidiVERSKE TEME97 Fatima je Fatima

Ali Šariati107 Tračak tajni namaza

Mohsen Ghera’ati111 Čovek i njegova sudbina

Morteza MotahariS ČITAOCIMA117 Sa bošnjačkog horizonta

Ljilja IlićAKTIVNOSTI IKC/ VESTI123 Iranska Nova godina obeležena na

Filološkom fakultetu124 Gran pri 51. beogradskog

festivala dokumentarnog i kratkometražnog fi lma pripao iranskom fi lmu “Nojeva barka”

126 Madžidi u BeograduNOVA IZDANJA KC IRANA Persĳ a - Putovanje u istorĳ u

SADRŽAJSADRŽAJSADRŽAJSADRŽAJSADRŽAJSADRŽAJSADRŽAJSADRŽAJSADRŽAJ

42

U ime Boga, Milosnog, Samilosnog

Zapažena uloga kulture u širenju odnosa između Irana i Srbĳe

Proces unapređenja odnosa između Islamske Republike Irana i Državne Za-jednice Srbĳa i Crna Gora ukazuje na sveobuhvatno širenje veza između ove dve države, a u tom procesu kultura igra veoma značajnu i istaknutu ulogu. U proteklom periodu, Beograd je posetio gospodin Muhamedi Araki, predsed-nik Organizacĳe za kulturu i islamske veze, koji je zadužen za sve kulturne aktivnosti izvan Irana. Tokom ove posete, g. Araki je obavio niz razgovora sa srpskim zvaničnicima. On se, između ostalih, susreo i sa gospodinom Kojadinovićem, ministrom za kulturu u Vladi Republike Srbĳe, koga je tom prilikom pozvao da dođe u I. R. Iran radi potpisivanja sporazuma o kulturnoj saradnji između dve zemlje, što je srpski ministar kulture sa zadovoljstvom prihvatio.Etnička mešovitost i kulturna raznolikost predstavlja jednu od karakteristika iranskog i srpskog društva. Dragoceno iskustvo Irana u donošenju široke kulturne politike u svrhu uspostavljanja mirnog suživota među pripadnicima različitih naroda je tema koja može poslužiti kao platforma zajedničkog delovanja. U odvojenim susretima sa ministrom za ljudska i manjinska prava, odnosno ministrom vera, predsednik Organizacĳe za kulturu i islamske veze je nagla-sio spremnost kulturnih zvaničnika I.R. Irana za produbljivanje saradnje u oblasti religĳe i visokog obrazovanja. Postojanje snažnih umetničkih korena u Srbĳi je ovu zemlju oduvek činilo vrednom u očima drugih naroda. S druge strane, Iranci su kao narod oduvek cenili i cene vrednost umetnosti, prateći sa velikim interesovanjem i pažnjom istaknuta dela srpskih stvaralaca. Primera radi, poznati komad uglednog srp-skog dramskog pisca, Dušana Kovačevića, “Profesionalac”, nakon prevoda na persĳski jezik je uvršten na repertoar Teheranskog teatra i za mesec dana izvođenja ostvario odličan uspeh. Osim toga, kao odgovor na uvećano interesovanje ljudi u Srbĳi za upozna-vanje različitih aspekata iranske kulture, pored organizovanja kurseva za učenje persĳskog jezika, za koji se prilikom poslednjeg upisa prĳavilo preko 350 polaznika, Iranski kulturni centar će u u februaru ove godine u znak obeležavanja godišnjice trĳumfa Islamske revolucĳe, u Narodnom muzeju prirediti skup pod nazivom “Umetnost kod Iranaca” i koncert iranske etno muzike. Nadamo se da će ove aktivnosti doprineti boljem upoznavanju dvaju naroda i obogatiti međusobnu saradnju u svim aspektima.

Gholam Vafaei ataše za kulturu I.R. Irana u Beogradu

42ČASOPIS ZA KULTURU I

ISLAMSKE TEMEVOL 12 • NO. 42

JESEN 2004

UDC 008+297 ISSN 1450-555X

www.nur.org.yu

KULTURA I DRUŠTVO

No 42 • JESEN 2004 5

»Svako želi da zna šta kritičari govore o njemu.«

Predgovor

Pregled stavova kritičara i neisto-mišljenika orĳentalista kroz is-torĳu otkriva samo sagledavanje

jedne civilizacĳe od strane druge. Te kritike iznose jednostrane stavove koji se u zapadnjačkim tekstovima sma-traju nametanjem ideja jedne civilizacĳe drugoj. Govoreći sa pozicĳa metafizike, oni označavaju: »Znaci orobljavajućeg kolonĳalizma su jasno vidljivi u tra-govima orĳentalizma«. Drugim rečima, orĳentalizam je simbol političkog, kulturološkog i naučnog prisustva i nadmoćnosti Zapada u istočnjačkim zemljama. Ideja je bila da se jasno predoči imperĳalistički stav da je Zapad nadmoćan u odnosu na Istok, sa gledišta mudrosti i znanja.

Zato ukalupljavanje gledišta proi-zilazi iz takvog stava u slučaju suprot-stavljenih civilizacĳa. Ne začuđuje što izučavanje zapadnjačkih ili istočnjačkih spisa ne ide za tim da ostvari pozitivne rezultate. Pisac ovog članka se u kratkim crtama osvrće na orĳentalizam u njego-vom uobičajenom značenju. On teži da sagleda Iran iz ugla novog intersub-jektivnog orĳentalizma i ispita njegov uticaj.

Uvod

Persĳa je ime knjige objavljene 1835. u izdanju Čarls Najt Ltd., izdavača za mlade u Londonu. Knjiga je pre-tendovala da zapadnjacima predstavi orĳentalne zemlje. U knjizi, čĳi je origi-nalni naslov Zapisi ujka Olivera sa puto-vanja, Oliver, bezbrižan kućni učitelj, ispreda egzotične priče o neistraženom i legendarnom Iranu za tri deteta sa Zapda, Henrĳa, Frenka i Žana. Kada je Oliver opisivao vađenje bisera u Hor-mozganu, citirao je rimskog istoričara Plinĳa, koji je rekao: »Biseri su načinjeni od kapi kiše. Svakog jutra, kada ostrige izlaze na površinu iz dubina, otvaraju se kako bi progutale kapljice rose«. Henri je uzbuđeno uskliknuo: »Kakva prediv-na misao«. Čika Oliver je odgovorio: »To jeste upečatljiva misao, ali u prirodnim naukama uvažavao samo dokazane činjenice, a ne privlačna poetska zavara-vanja!« (1)

Ovaj članak nudi kritičko sagle-davanje složenog pitanja orĳentalizma, suočavajući se sa onim što je široko poznato kao orĳentalizam. U svakom slučaju, ukoliko je naša namera bila da prikažemo zanosno iransko nasleđe, posežući za smislom orĳentalizma, prednost bismo dali intersubjektivnom orĳentalizmu. Pre toga, biće određen orĳentalizam u uobičajenom smislu, i pro-komentarisano njegovo gledanje na Iran.

Iran sa pozicija orijentalizmaMohamad Tagi Gezelsofla(Mohammad Taghi Ghezelsofla)

KULTURA I DRUŠTVO6 No 42 • JESEN 2004 7

Orĳentalizam se po prvi put pojavio u Oksfordskom rečniku, 1769, a kasnĳe 1839. u Francuskoj naučnoj enciklope-dĳi. U početku, definisan je kao skup svih nauka koje se bave istraživanjem i analizom jezika, religĳa, nauka i kultura orĳentalnih zemalja. Na prekretnici 18. veka, ova akademska definicĳa se izme-nila da bi označila sistematsko poroblja-vanje islamskih zemalja, od Egipta do Irana. Službenici informativnih službi ministarstava inostranih poslova Fran-cuske i Britanĳe bili su, u stvari, maski-rani u orĳentaliste, a turisti, političari i pesnici su bili ili politički ili vojni atašei svojih vlada.

Edvard V. Said (Edward W. Said), palestinsko-američki mislilac, koji se saglašava sa kritikama modernizma, poput Antonĳa Gramšĳa (Antonio Gramshi) i Mišela Fukoa (Michael Foucault), teži da ideje zapadnjaka o istočnjačkim narodima prikaže i oceni u svom delu Orĳentalizam (1978). Opisu-je orĳentalizam kao različite napore u paradigmi zapadnjačke eksploatacĳe drugih svetova. Said ovo ponavlja i u svom drugom delu Kultura i imperĳal-izam (1993).

Široka upotreba orĳentalizma uka-zuje da je čovek sa Zapada, izvan pri-kaza kojima teži, razvio istini okrenut logocentrizam u samom sebi. Sporedni proizvod takvog mišljenja, kao što to Fuko predstavlja, bio je kolonĳalizam. Ono što je bilo označeno kao drugo, pripadalo je nestvarnom svetu koji je postojao daleko od Zapada i bio nje-gov oponent u svakom pogledu.(2) Said, u Kulturi i orĳentalizmu (1993), piše: »Promišljanje o istočnjačko-zapadnjačkoj dominacĳi i kulturološkoj razmeni dovelo je do novog koncepta dominacĳe koja smatra da jedna strana

pobeđuje, a druga gubi, obzirom da po-bednik poseduje kulturološku i moralnu nadmoćnost.« (3)

Ono što je postalo poznato kao orĳentalizam nakon 18. veka i sledilo poznatu Dekartovu izreku: »Mislim, dakle postojim«, može se otuda pos-matrati kao zapadni metod hegemonĳe nad Istokom. Ta dominacĳa čini distink-cĳu poput Fukoove, koja mudre ljude odvaja od slaboumnih. U tako opširnom razgraničenju postoje različite klase radi svrstavanja pesnika, pisaca, filozofa, političkih analitičara, ekonomista, ad-ministratora i osoba kraljevskog porek-la. U svom najširem značenju, ova vrsta orĳentalizma je začeta sa Eshilom(4), a nastavljena sa Danteom(5), Igoom(6) i Marksom(7,8).

Said smatra da istorĳski odnosi Zapada sa zamršenim svetom Istoka, uključujući Iran, oličavaju složenu he-gemonĳu, kao što se jasno uočava i u klasičnom delu T. M. Panikara (T. M. Panikar), Azĳa i zapadna dominacĳa(9). U takvom odnosu, orĳentalizam je aka-demski predstavljen kao izraz moći Ev-rope i Atlantika u odnosu na Istok(10), uz činjenje napora u orĳentalizacĳi Istoka. »Istok nĳe orĳentalizovan samo kroz ono što je naslikano u glavi prosečnog Evropljanina kao tipično orĳentalno, već što je imalo sposobnost da to i bude.« Said tumači stav Gistava Flobera (Gus-tav Flaubert)(11) (1821-1880) u odnosu na egipatsku kurtizanu, koja o sebi nikada ne govori, niti se izjašnjava u pogledu svoga porekla. Flober je taj koji o njoj govori i oslikava njen portret u svojoj knjizi.(12)

Džejms Murĳe (James Murrieh) stavlja reči u usta iranskog travara i kaže: »Stranci se razlikuju od nas po delanju i ophođenju. Umesto da brĳu


kosu sa vrha kao mi, vernici prave re-ligĳe, oni brĳu svoja lica. Zato su golo-bradi. Umesto toga, puštaju kosu da im raste, kao da su položili svečani zavet. Stranci sede na drvetu, a mi na podu... Stranci jedu sa nožem i viljuškom, dok mi jedemo rukama.«(14) Orĳentalizacĳa započinje u srednjem veku i nastavlja se do sredine 19. veka. Prvi likovi javljaju se u Danteovoj Božanstvenoj komedĳi, a kasnĳe u nepriličnim delima viktori-janske epohe, poput Bludnog Turčina Stivena Markosa (Steven Marcos), Male dame, Maksa Flobera (Max Flober), Pesmi Kubla Kana, Semjuela Koleridža (Samuel Coleridge)(15), Priči o Vateku

od Bekforda (Beckford), Persĳskim pismima, od Monteskjea(16), koja sadrže erotske i bestidne prikaze kako bi zado-voljila zapadne čitaoce. U poznatom Derboltovom (Dherbolt) delu, Orĳen-talna biblioteka, 1697, čitalac se suočava za nizom nadnaravnih bića tokom cele priče. Romantičarska beletristika, poput Hiljadu i jedne noći, postavlja se na scenu u Bagdadu, Basri, Severnoj Africi,

Persĳskom carstvu i Kini. U ovoj fazi orĳentalizam ne stvara rasnu ni jezičku diskriminacĳu; Persĳanci i Arapi su bili isto, kao i Turci i Tatari. Iran je prikazan tako enigmatski da je Denis Rajt (Den-nis Right) napisao da čak i oni koji ga nisu posetili, počinju da ga opisuju. Na primer, Aizek (Isaac), koji nikada nĳe video Iran, u svojoj knjizi je naveo pri-kaze razuzdanog ponašanja pohotnih Persĳanaca.(17)

Ime Irana je u Evropi od srednjeg do sredine devetnaestog veka vezivano je za ljubav, luksuz, razuzdanost i leg-ende; imao je značenje zbirke priča koje su mogle da ugase žeđ zapadnjaka.

Tajanstveni Istok bio je uglavnom, sa jedne strane, delo franjevačkih i domini-kanskih misionara koji su hrišćanstvo doneli u Kinu i Zapadnu Indĳu, a sa druge, putnika i istraživača poput Hig-dena (Higden) i sera Dž. Mendevila (J. Mandeville), koji su isključivo pisali o čudima istočne Persĳe. Mendevil u svojim zapisima sa putovanja, koji su se prvo pojavili na francuskom, a po-

Palata Četrdeset stubova (Čehel sotun), Isfahan.


tom na latinskom i engleskom, koristi Orĳent kao alternativu za izbegavanje problema na Zapadu. Iran je predstavl-jao kao Kataj (stari naziv za Kinu - prim. prev.), koji je ponekad smešten u Sever-noj Africi, a ponekad uz samu Indĳu.

»Iran koji je Mendevil oslikao na Zapadu bio je raj na zemlji i kolevka nekolicine biblĳskih priča; četiri rajske reke plovile su kroz ovu prosvećenu i otmenu zemlju, voćnjaka obasjanih suncem.«(18) Ne čudi što je godinama kasnĳe, gospodin Kokston (Cockstone) u svojoj knjizi Svetsko ogledalo pisao o maštanjima zapadnjaka o zemljama pod iranskim protektoratom.

Sada je moguće razumeti da nĳe postojala jasna indikacĳa kakav bi Iran zaista mogao biti. Mohamad Dasugi (Mohammad Dasooghi) to potvrđuje, nazivajući orĳentalizam poluakdem-skom pojavom, koja je imala svog sopstvenog adresata i bila ostatak nadmoćnosti Zapada u odnosu na Istok. On orĳentalizam deli na četiri faze. Prva započinje porazom Andola od strane muslimana u Španĳi i procvatom nauke u toj zemlji, praćenim osvajanjem med-iteranskih ostrva i delova južne Italĳe. Druga faza je obeležena krstaškim ra-tom i trajala je do sredine 18. veka, dok se treća i nova era orĳentalizma pojavila sledeći Drugi svetski rat, nastavlja se i dalje, i možda će se nastaviti zauvek.(19) Takva podela prihvaćena je od strane jednog broja iranskih naučnika.(20)

Orĳentalizam kao takav ne može iznedriti velika dostignuća, do stvaranja zakletih neprĳatelja među dve strane. Dasugi i drugi optužuju orĳentalizam za iskrivljenu sliku o islamu i muslim-anima na Zapadu. U svakom slučaju, prestali su da kao svoju grešku priznaju da »Mi prekrivamo islam sopstvenim

predrasudama i, otuda, stvaramo laž-nu sliku koju koriste kolonĳalistička i ateistička gledišta orĳentalizma. To je nevezano za prosvetljavajuću istinu is-lama.«(21)

U ovoj formi orĳentalizma, čak ni jedan pojedinac ni tekst nisu ni pokušali da predstave kulturološko ili civilizacĳ-sko nasleđe druge strane, kao da su svi bili glavni neprĳatelji, uključujući Eshila, Herodota, Homera, velikog vojvodu Langleja (Langley)(22), Širlĳa (Sherley)(23), Monteskjea, Denisa Rajta (Dennis Wright), Luja Masinjona (Louis Massignon)(24), Kloda Anea (Claude Anet)(25), Viktorĳu V. Skvilvest (Victo-ria V. Squilwest)(26), pa čak i Edvarda Brauna (Edward Brown).

Ahil i Aleksandar Veliki su bili među onima koji su uspeli da obezbede zavidno mesto u političkoj literaturi Zapada. Otuda, Ernest Džozef Renan (Ernest Joseph Renan)(27) istorĳu istočne civilizacĳe naziva mitom. Žak Beninj Bosĳe (Jacque Benigne Bossuet)(28) slika Veneru, grčku mitološku boginju ljubavi, strasti i lepote, okrenutu ka Is-toku, a Junonu, boginju ponosa i braka, okrenutu ka Zapadu i Grčkoj. Jupiter je simbol političke logike, a Mars, bog neposlušnosti i nasilja, takođe, je okre-nut Istoku.

Ukratko, rezultat nekoliko vekova istočnjačko-zapadnjačkih odnosa, za-snovanih na orĳentalizmu, nĳe drugo do »Preterivanje, prevara, pogrešno tumačenje, iskrivljenje, pozivanje na nepouzdane izvore, mitove, praznover-ja, izmišljotine i glasine širene od strane mnogobožaca, rabina i crkvenih po-glavara i drugih vekovima starih pret-erivanja i maštarĳa«.(29)

Kada se odnosi na Iran, Farugi (Farooghi) piše: »...ukoliko zapisi sa


putovanja daju detaljnu analizu, otkriće se da su sva putovanja u Iran sledila određene ciljeve poput propovedanja njihove vere, traganja za političkim ili ekonomskim koristima, i važnĳe, u želji za pogodnim tlom za izvoz njihove kul-ture.«(30)

Intersubjektivni orĳentalizam i iransko nasleđe

»Iran je doprineo ljudskoj civi-lizacĳi da napreduje sa svim svojim dostignućima i svim onim što nĳe us-peo da dostigne. Ideali koji su ostali nedostupni ostavljeni su Rimljanima i Makedoncima da ih slede.«(31)

Ovakva upotreba izraza intersub-jektivnosti, od Perikla do Filipa, u okviru domena orĳentalizma može izgledati donekle irelevantna i neodgovarajuća. U svakom slučaju, pisac ovog članka sma-tra da se intersubjektivni koncept javlja kao recipročni odnos između istočne i zapadne civilizacĳe, iniciran u mračnoj i dubioznoj atmosferi, mitološka osnova koja se na kraju pretvorila u istinitost. Posledica početnog zatamnjenja jeste ra-zumevanje drugih kultura i civilizacĳa stvaranjem novog koncepta »intersub-jektivne civilizacĳe«.

U okviru takvog mišljenja, Monteskje, Morie (Morier), Gobino (Gobineau), Vamberi (Vambery)(32) su zbunjeni iranskom kulturom koliko i nji-hovi iranski »duplikati«, poput Nadžd Ali Bejka (Naghd Ali Beyk)(33), Mirze Abolhasana Hana Ilčĳa (Mirza Abol-hasan Khan Ilchi) ili čak Nasredin-šaha (Nasereddin)(34), kada su po prvi put boravili na Zapadu. Svi su započinjali sa naglašenim zamerkama i okončavali u verbalnom razmimoilaženju, a da bi stigli dotle, mogli su se susretati sa

izvesnim nevažnostima. U svakom slučaju, u intersubjektivnom orĳen-talizmu, dva kulture su neuporedive, udaljene, i nemaju zajednička polazišta za dĳalog. Mogućnost jedne rezultira u nemogućnost druge. Said se osvrće na scenu iz Persĳanaca, Eshilovu dramu, u kojoj se iranski vojnici osećaju jadno nakon poraz Kserksove vojske od strane Grka. Oplakivanje iranskih vojnika je shvaćeno kao znak jada istočnih civili-zacĳa.(35) Od Eshila, ova slabost je ostaja-la kao jak utisak na Zapadu, ali u okviru podesnĳeg konteksta, ranĳe objašnjenog kao intersubjektivnost. Druga scena u komadu prikazuje persĳski kraljevski dvor, u trenutku kada kraljica majka Atusa i drugi članovi kraljevske poro-dice saznaju vest o porazu Iranaca. Lica Iranaca prekrivaju senke. Možda Eshil ne bi smeo biti optužen za preterivanje u vezi bola Persĳanaca, obzirom da on, možda slučajno, iranske ratnike opisuje kao »hrabre ljude« u salaminskoj bici. Poraz nĳe bila večna sudbina Persĳana-ca u sukobljavanju sa Grcima, i u mnogo slučajeva, zapadnjaci su priznali sopst-veno suočavanje sa porazima. Kada je u drevnoj Grčkoj, dramatičar Frunĳe stvo-rio tragičan osvrt na pad grčkog grada Melta, atinski gledaoci su bili toliko preplavljeni tugom, da su pisca kaznili na sudu. To što se desilo Frunĳeu opo-menulo je Eshila, koji je i sam bio prisu-tan u bici kod Salamine. Zato je opisao samo poraz Persĳanaca i ništa više.

Drugi grčki pisci su pokušali da pruže uravnoteženĳu sliku Persĳanaca, koja je obuhvatala i njihove slabe i jake strane. U svakom slučaju, u inersub-jektivnom orĳentalizmu, sva gledišta su jednostrana. Ne smemo zaboraviti da je Homer osvetlio pozitivnu stranu Persĳanaca, ističući da oni svoju decu


u uzrastu od pet do dvadeset godina podučavaju jahanju, streličarstvu i ka-zivanju istine. Herodot je tvrdio da su Iranci naklonjenĳi drugim kulturama od drugih naroda.

Istina je da orĳentalizam prikazan od strane Saida, Dasugĳa i drugih ne dozvoljava bilo kakav dĳalektički uticaj na međucivilizacĳske odnose između Istoka i Zapada. Kritikujući Saidove stavove, B. S. Tarner (B. S. Turner) se osvrće na činjenicu vrednu pažnje. Upravo iste godine, 1978, kada je Said objavio svoj Orĳentalizam, izašla je Tarnerova knjiga Marks i kraj orĳental-izma. U svakom slučaju, Saidova knjiga je ocenjena više obavezujućom obzirom da su njen postmodernizam i Fukoove pretpostavke postavile njegove temelje.

Tarner je tvrdio da je njegova namera bila otkrivanje jednostrane prirode opšteg orĳentalizma. Tarner je primetio da Saidova knjiga ne sadrži ništa više od gledišta koje je ranĳe izneo V. Dž. Kiernen (V. G. Kiernen), Gospodari ljudske vrste.(36)

Tarner, takođe, osvetljava skorĳe razvoje tokom ere globalizacĳe u svojoj knjizi Orĳentalizam i problem civil-nog društva u islamu. On nastoji da jasno predoči ideju da je era orĳental-izma, zahvaljujući postojanju brojnih kultura i civilizacĳa, okončana, mada ne zaključuje opovrgavanjem orĳental-izma. Suprotno, problem sagledava iz akademskog ugla koji uzima u obzir istorĳske činjenice i naglašava pozitivne aspekte orĳentalizma. Takvo stanovište je bilo od velike pomoći u prenošenju iranskog nasleđa.

Istina je da se Iran, u toku svog kulturološkog i civilizacĳskog trajanja, suočio sa mnogim »strancima« koji su njime bilo duboko opčinjeni i izabirali ga za svoju luku. Ovi nedržavljani su bili različitih životnih poziva i posma-trali su ovu drevnu zemlju sa različitim interesovanjima. Pojedini su mislili kao orĳentalisti, nadajući se u ostvarenje ko-risnih trgovačkih veza; drugi su stizali kao misionari radi širenja katolicizma. Ipak, bilo je onih koji su Iran videli kao pogodnog neprĳatelja protiv Otoman-skog carstva.

Postepeno su učinci intersubjek-tivnog orĳentalizma izbili na površinu a istine o iranskoj civilizacĳi i kulturi postale poznate, zahvaljujući napori-ma mnogih orĳentalista iranologa, uključujući francuskog orĳental-istu, Šardena (Chardin). On je učinio ogromne napore tokom 17. veka da napravi nepristrasno predstavljanje

Naslovna strana rukopisa „Maqamat hariri“, Narodna biblioteka u Beču


Irana na Zapadu. Šarden je stigao u Iran kao kalvinistički draguljar, ali se u zemlji zadržao deset godina kako bi je istražio. Uz pomoć podataka koje je već prikupio njegov prethodnik, Rafael(37), i zahvaljujući svojoj upornosti, Šardin je uspeo da prikupi vredne činjenice o svim vidovima života Iranaca. On piše o Isfahanu u vreme kada je ovaj iran-ski grad bio na svom vrhuncu. Prevod Šardenovih istraživanja u Iranu na nekoliko evropskih jezika uzdigao je ra-zumevanje persĳske kulture na Zapadu. On piše: »Iranci su lepi u telu i mišljenju, a njihove zamisli su žive i lako preno-sive. Imaju dobro pamćenje, talenat za ovladavanje naukama i veštine vezane za mašine, industrĳu i naoružanje. Vole obraćanje koje iskazuje lažnu počast...«(38)

Orĳentalista Saiks (Sykes) je put-ovao mnogo po Iranu i napisao Deset hiljada milja kroz Iran.(39) Možda su izazovi sa kojima se susreo na svom putu stvorili osnovu za njegovu drugu knjigu, Ekspedicĳe lažnog derviša. U svakom slučaju, duhovna i finansĳska slava Irana je toliko narasla da je na-terala mnoge – uključujući Šardena, Tavernĳea (Tavernier) i druge – da po-sete, a mnoge druge – uključujući Getea, Voltera i druge – da veličaju zemlju i deo svojih pisanja posvete Iranu.

Henri Rolinsn (Henry Rawlin-son)(40) je jedan od tih entuzĳasta, čĳi primerni napori su doveli do dešifrovanja Darĳevih natpisa u Bis-tunu, što je pomoglo utoljavanju žeđi za kulturom i mudrošću Iranaca. Od-gonetanjem i prevođenjem persĳskog kunealnog sistema u pisanju natpisa i dostavljanjem rezultata Kraljevskom veću za azĳske studĳe u Londonu, on je utro put odgonetanju drugih

drevnih jezika poput vavilonskog, hĳe-roglifskog, ilamistkog, etc. Tada, kada je lažnost tvrdnji poput »Laganje je iranski običaj«, raširena na osnovu opšteg ori-jentalizma, iz rukopisa se moglo razu-meti da su Iranci na laž oduvek gledali kao na neprihvatljiv čin. U Darĳevom natpisu je navedeno: »Bože, učini moj narod nesklon lažima«. Kasnĳe, islam opisuje laž kao nedostojan čin. Otuda su i persĳska i islamska kultura odbranile iransku uspešnost.

Dalje, preko poznatih orĳentalista poput Ričarda Forda (Richard Ford), Vilsona (Wilson) i drugih, prikazani su istorĳski dokazi o iranskoj kulturi. Vil-son eksplicitno Iran naziva kolevkom civilizacĳe. On beleži: »Iran je bio kolevka civilizacĳe i kulture, a njegova veličanstvenost je stigla i do udaljenih zemalja. Kada su Iranci imali sjajnu kulturu i civilizacĳu, Evropljani su bili daleko od nje i živeli su u varvarskim skupinama.«(41)

Zbog toga shvatamo da slava iranske kulture i civilizacĳe nĳe ostala neprimećena. Pitanje je šta se u istorĳi desilo što nas je udaljilo od naših slavnih dana. Možda naše vlastito oform-ljene ličnosti, drugim rečima, svaki pojedinačni Iranac je za to odgovoran. I od strane orĳentalizma je potvrđeno da se, u slučaju istraživanja iranske zaos-talosti, uzrok traži u Iranu. Kao što je Hedin (Hedin) rekao: »Iran je bio zemlja koja je samoj sebi bila neprĳatelj«. Zato bi bilo prilično prihvatljivo da se prestane sa opovrgavanjima prilikom suočavanja sa kritikom. Pesnik Sa’di kaže:

Znam da je dobronameran onaj ko kažegde se na mom putu nalaze duboke jame


Onaj koji nĳe svestan svojih loših postupakaMože smatrati svoje greške za izuzetna dela

Poslušaj na šta tvoj protivnik ukazujePošto prĳatelj govori samo o dobrim delima.

Sada kada su milost i pobožnost Iranaca pomenuti, sasvim prikladno iz-gleda zaključiti ovaj članak podsećanjem na iranologa koji je ostao verni pristalica Saida, Edvarda Brauna. U odnosu na svoje prethodnike – Flandena (Flanden), Kurzena (Curzen), Džeksona (Jackson) i Gobinoa, on je relativno bolje prepoznao iranske vrednosti. Braun je stigao u Iran novembra 1887, da bi bio jedan od En-gleza među Irancima, a kada je savladao persĳski jezik, napisao je Godinu među Irancima. Edvard Denisn Ros (Edward Dennison Ross) je Braunovu knjigu nazvao najneverovatnĳim, i sa najviše podataka, ikada napisanim putopisom. Iran je istinski opčinio i duhovno uz-digao Brauna.

Na polju politike, Braun je održao mnoge govore i napisao brojne članke i komentare, neprestano podržavajući reformistički pokret Iranaca i legitimne zahteve konstitucionalista. On je objavio kolonĳalistički ugovor nametnut Iranu od strane Rusĳe i Britanĳe 1907. Čak i u Londonu, Braun je imao konstruktivnu

ulogu u Iranskom odboru, u kome su, u cilju razvĳanja razumevanja između dve zemlje, učestovali uvaženi članovi oba doma Parlamenta. U svojim knjigama on često spominje duhovno nadahnuće koje mu je pružio Iran. Kada stiže u Širaz, preplavljen je osećanjima poput zane-senog mladića u susretu sa voljenom. U predgovoru knjige Godina među Iran-cima, koji je napisao za iranske čitaoce, navodi: »Vredan je obožavanja Onaj Ko je stvorio zemlju i more i sposoban je da uništi univerzum. Bog Koji je učinio da napustim domovinu i Koji mi je, sa-glasno Svojoj Božanskoj zapovedi ‘Zato putujte zemljom’, pomogao da putujem po svetu.«(42) Izražavajući zahvalnost za sve što je on učinio, Vatan daily je 1964. napisao: «Hvala Vam na svemu što ste učinili za nas i našu zemlju. Bićemo Vam duboko zahvalni zauvek.«(43)

Saglasno, ostajemo zahvalni svim orĳentalistima koju su pokušali da naše kulturološke vrednosti prenesu na Za-pad, stvarajući pravu sliku o Iranu, čak i ako su u ovu zemlju došli kao nepri-jatelji. Vita Skvilvest (Vita Squillwest) ističe: »Tako je u ovu zemlju stigao Aleksandar, kao i Marko Polo, Djlafoj, Gobino, čak i Gospod«.(44)

Sada smo na pragu novog mileni-juma, koji ističe dĳalog i saradnju. Da bi se napustile ukalupljene reforme poput


postkolonĳalizma, opravdano se može tvrditi da je novi razvoj doneo bliskost u životu svih ljudi. Ono što se, otuda, zapaža u svim aspektima ljudskog života jeste univerzalnost koja ne može biti određena samo po pripadnosti jednom narodu ili kulturi. U suštini, ni jedan narod ne može da tvrdi da ima kulturu ili civilizacĳu koje su apsolutne. Ljudski rod nastoji da pronađe zajednički jezik da bi opštio među sobom. Prirodne pre-preke poput visokih planina, pustinja, dolina, reka, čak džungle, ne uspevaju više da razdvoje narode i nacĳe. Ne us-pevaju ni da zadrže moćne nacĳe u os-vajanju zemalja slabĳih nacĳa, širenju i razvĳanju svog civilnog i kulturološkog uticaja na poražene narode.(45)

Fusnote

1. Hezeltine, 1957, str. 516.2. Videti, Said, 1972.3. Said, 1993.4. Eshil (456-525 pre n.e.), jedan od tri najznačajnĳa

dramatičara drevne Grčke.5. Dante Aligĳeri (1321-1265), italĳanski pesnik koji je

napisao Božanstvenu komedĳu.6. Viktor Igo (1802-1855), francuski pesnik, dramski

pisac i novelista. Said smatra da njegovi stavovi u Jadnicima i drugim delima prikazuju neku vrstu zapadnjačke nadmoćnosti u odnosu na istočnjake.

7. Karl Marks (1813-1883) se pominje u Saidovom Orĳentalizmu, a prema navodu koji se odnosi na orĳentalce i uzet je iz njegove knjige o Bonaparti: »Oni ne mogu da predstavljaju sebe, drugi bi morali da ih vode«.

8. Said, 1993, str.15-16.9. Said, 1997, str. 262.10. Navedeno delo, str.263.11. Gistav Flober (1821-1880), francuski novelista poznat

po remek-delima poput Madam De Bovari, Salam-bo, etc.

12. Said, 1993.13. Džejms Morĳe, engleski pisac koji je u Iran stigao

sa britanskim ambasadorom, i koji je, u svojoj knjizi Hadži Baba Isfahani, opisao život Mirze Firuza Ilčĳa, verovatno želeći da prikaže mentalitet Iranaca. Na dan 21. maja 1826, Ilči je odreagovao na ovu knjigu na svom lošem engleskom jeziku: »Zašto na-pisali Hadži Baba, gospodine? Svaki ljut. Vaša knjiga je vrlo loše. Sve laži...« (navedeno prema Rajtu, str.139).

14. Ensafpur (Ensafpoor), 1922, str. 137.15. Semjuel Koleridž (1772-1843), engleski pesnik i

kritičar. Napisao je Kubla Kan, fantazĳu o orĳen-talnim privlačnostima radi zabavljanja zapadnih čitalaca.

16. Monteskje (1689-1755), francuski pisac i filozof, koji je napisao Persĳska pisma, u kojima je opisao živote dva Iranca, Uzbaka i Rika, koji su bili zaneti onim što su videli u Parizu. Uzbak je bogataš, a Rika je njegov pratilac. Njihov cilj je sticanje većeg naučnog znanja. Nakon što su se susreli sa civilizacĳom potpuno različitom od njihove, postaju kritični. Knjiga sadrži 160 pisama koja izražavaju njihove misli i osećanja.

17. Rajt, 1978, str.148.18. Lorens Lokhart (Lawrence Lockheart), 1957, str. 518.19. Videti Dasugi Šeta, 1997, str. 62.20. Na primer, Davari, 1994, str 5.21. E�ekharzare, Dasugi Šeta, 1997, str. 14.22. Denis Rajt Lenglej je prvi britanski putnik koji je

u Iran stigao po zapovesti Edvarda I da bi primio pomoć mongolskog vojskovođe, Arghu Kana, za napad na Sirĳu i Egipat (Rajt, 1978, str. 10).

23. Braća Širli su stigla u Iran tri stotine godina nakon Rajta. Robert Širli je bio primljen na iranski kraljevski dvor, oženio se Irankom i postavljen je za izaslanika šaha Abasa na Čarlsovom dvoru.

24. Luj Masinjon (!883-1962), znameniti francuski ori-jentalista, poznat po svojoj knjizi o životu Mansura Haladža (Mansoor Hallaj).

25. Klod Ane, francuski pisac i putnik sa početka dvade-setog veka. Njegova knjiga, Iranski spisi, sadrži zapise o njegovim putovanjima u Iran u 1909. i 1910.

26. Viktrorĳa Skilvest (1892-1962), engleski pisac i istraživač. Bila je supruga britanskog diplomate, sera Harda Nikolsona. Njena knjiga Teheranski putnik, 1926, bila je objavljena kratko nakon njenog povratka iz Irana (videti Silkvest, 1966).

27. Ernest Renan (1892.1923), poznati francuski istoričar i orĳentalista.

28. Žak Bosĳe (1627-1704), francuski govornik i pisac Spisa o smrti, Govora o opštoj istorĳi i zbirke religi-jskih elegĳa i beseda.

29. Dasugi Šeta, str. 46.30. Fuad Farugi (Foad Farooghi) 1982, str.12.31. T. R. Glover, Od Priklea do Pariza.32. Arminius Vamberi je bio mađarski orĳentalista.

Knjiga Ekspedicĳe lažnog derviša je zbirka njegovih sećanja i pronalazaka. Bio je vrlo talentovan u ovla-davanju azĳskim i evropskim jezicima. Napisao je: »Proučavajući akcente i dĳalekte mađarskog, tur-skog i tatarskog, zaključio sam da među tim jezicima mora postojati izvesna povezanost. Zato sam odlučio da naučno istražim ovaj fenomen i otkrĳem stepen njihove povezanosti.« (Vamberi, 1995, str. 12)

33. Nadžd Ali Bejk se smatra prvim iranskim ambasa-dorom u Londonu. Stigao je u Portsmut u februaru 1626, po zapovedi šaha Abasa, u nameri trgovanja. U to vreme, Širli je bio carev izaslanik u Britanĳi. Kada su se sreli, zabeleženo je da Nadžd Ali Bejk ošamario Širlĳa i pocepao njegovo akreditivno pismo. Priča o Englezu koji je predstavljao Iran ponovila se mnogo

godina kasnĳe, 1798, kada je, ovoga puta Iranac, Mehdi Ali Kan Behador Džang (Mehdi Ali Khan Behador Jang) od strane britanske vlade određen da predstavlja tu zemlju (Rajt, 1989, str. 31).

34. Pojava orĳentalnog vladara, Nasredina šaha, je u Evropi izazvala veliko interesovanje. Preko Irana, Evropljani su želeli da otkrĳu detalje o istočnjačkom ophođenju i naravima. Naravno, izvesni problemi u držanju šaha Nasredina doveli su problem do usĳanja. Izraz: »Da li ste videli kralja?«, odnosio se na istočnjačkog vladara crne kose i tamnog tena, sa dĳamantskom krunom. To je možda bio simbol istočnjaka.

35. Said, 1992, str. 106.36. Tarner, 1996, str. 4.37. Rafael de Man (1624-1696), Francuz koji je pristi-

gao u Isfahan i tamo ostao do kraja svog života. On je ovladao persĳskim jezikom i vrlo uporno pokušavao da iransku kulturu predstavi Zapadu. Kasnĳi putnici, Tavernĳe, Šarden i drugi, duguju mnoge informacĳe o Iranu ocu Rafaelu.

38. Orberi (Arburry), 1957, str. 506.39. Saiks, 1957.40. Prema Denisu Rajtu, od svih vojnih atašea koji

su došli u Iran, Henri Rolinsn je uspeo da ostvari određene naučne zadatke. On je u Iran putovao mnogo puta, zahvaljujući svojim vojnim misĳama. Proučavao je kunealne napise u blizini Hamadana i Kermašaha. Zajedno sa vojnicima, dvaput je pro-putovao zemlju i detaljno pisao o svom iskustvu. Za svoj prvi putopis, primio je zlatnu medalju. Njegov najveći doprinos je dešifrovanje jednog dela nat-pisa iz Bistuna, zbog čega je dobio titulu redovnika klinastog pisanja. Mnogo puta je rizikovao svoj život kako bi se popeo i izbliza pogledao natpise (Rajt, 1979, str. 149)

41. Ensafpur, 1992, str. 29.42. Braun, 1992, str. 40.43. Rajt, 1979, str. 157.44. Skilvest, 1996, str. 70.45. Denis Ros, 1932, str. 3-4.

Izvori:

_ Orburi, a. h. Trinaest orĳentalista, iransko nasleđe, prevedeno od strane grupe prevodilaca, Teheran, Bongah-e Tarjome va Nashr-e Ketab, 1957.

_ Braun, Edvard Godina među Irancima, u prevodu Zabiholaha Mansurĳa (Zabihollah Mansoori), Tehe-ran, Safar, 1992.

_ Dasugi Šeta, Mohamad, Istorĳski trendovi i ocena orĳentalističkih stavova, u prevodu Mohamada Reze E�ekharzadea, Teheran, Hezaran, 1997.

_ Davari, Reza, Sharanghshenasi az do Nazar (Dva stava o orĳentalizmu«), Salam Daily, 12.04.1992.

_ Ensafpur, Golamreza, Iran be ravayat-e safarname-hha (Iran u zapisima sa putovanja), Teheran, Zavar, 1984.

_ Gezelsofla Mohamad Tagi, Sharghshenasi va go�e-goo-ye tamaddonha (Orĳentalizam i dĳalog među civilizacĳama), Sobh-e Emrooz Daily, 19.02.1998.

_ Holingry, Vilĳam (Hallingry, William) Zapisi sa put-ovanja sera Džona Malkoma, u prevodu Amira Hušanga Aminĳa (Amir Houshang Amini), Teheran, Ketab Sara, 1984.

_Lord Kerzen (Lord Kerzen), Iran i pitanje Iran, u pre-vodu Golama Ali Vahida Mazandaranĳa (Gholam ‘Ali Vahid Mazandarani), Teheran, ‘Elmi va Far-hangi, 1994.

_ Ros, ser Denis, Iran i Iranci, u prevodu Šajgan Malajeri (Shaygan Malayeri), Teheran, Ferdosi, 1932.

_ Said, Edvard V., Uvod u orĳentalizam, Politička teorĳa dvadesetog veka, u redakcĳi Stefena Erika Bronera (Stephen Eric Bronner), London, Routledge, 1997.

_ Said, Edvard. V., Orĳentalizam, u prevodu Abdo-rahima Govahĳa (Abdorrahim Govahi), Datrar-e Nashr-e Farhang, 1992.

_ Silvermen (Silverman), Hju (Hugh) T., Ispitivanje osnova, London, Routledge, 1993.

_ Skvilvest, Vita, Teheranski putnik, u prevodu Meh-rana Tavakolĳa (Mehran Tavakoli), Teheran, Farzan, 1996.

_ Tarner, Brajan S., Orĳentalizam, postmodernizam i globalizam, London, Routledge, 1994.

_ Vamberi, Arminius, Ekspedicĳa lažnog derviša, u prevodu Fath ‘Ali Hadže Nurĳana (Fath ‘Ali Khaje Nooriyan), Teheran, ‘Elmi Farhangi, 1995.

Sa persĳskog preveo S.F. Salehpur (S.F. Salehpoor)

Sa engleskog prevela Mirjana Abdoli

Srebrni tanjir sa motivom iz Šahname, Sasa-nidska epoha, Narodni muzej u Teheranu.

KULTURA I DRUŠTVO14

Umesto uvoda, mislim da bi bilo najbolje početi kratkim predočavanjem društvenih i političkih okolnosti u Persĳi od trenutka kad se pojavila za-ratustrĳanska vera, pa sve do pojave islama. Nažalost, pokazalo se gotovo nemogućim doći do iole značajnĳih po-dataka o (paganskoj) religĳi, običajima i društvenom životu u Persĳi do pojav-ljivanja zaratustrĳanske vere.

Priča počinje oko 900. godine pre nove ere, kada su se međanska plemena naselila na zapadu današnjeg Irana; Međani, koji su indo-evropski narod, najverovatnĳe su došli iz zapadne Azĳe, sa obala Kaspĳskog mora. Sveta knjiga Persĳanaca, Zend-Avesta, idealizovala je njihovu prapostojbinu, poredeći je sa rajem. Kao i sećanja na detinjstvo, slike prošlosti su nam uvek drage obzirom da više ne moramo da ih proživljavamo. Međani su se polako pomerali na jug, sve dok nisu naselili Persĳu, kojoj su zauzvrat podarili svoj arĳevski jezik sa pismom od 36 znakova, zamenivši glinu perga-mentom i perom, uvođenjem stubova u arhitekturu, širenjem svoje zoroastrĳan-ske religĳe, sa kojom su došle patrĳar-halna porodica i poligamĳa, i moralne norme ovaploćene u vidu zakona... Ali, ispostavilo se da će njihov pad biti čak i brži od uspona; obilje i raskoš stečeni su suviše brzo da bi dovoljno potrajali i bili mudro iskorišćeni. Kada se Kir, tada iz-vanredni mladi vladar Anšana, persĳske provincĳe, pobunio protiv narcisoidnog međanskog kralja, sami Međani su goto-vo bez otpora prihvatili Kirovu pobedu,

ustoličivši ga kao svog kralja. Tako je Medĳa jednim preokretom, umesto gos-podara Persĳe, postala njenim sužnjem, što je ubrzo postao i ceo Bliski istok.

Kir je ustanovio dinastĳu Ahemeni-da, ‘velikih kraljeva’, koji su vladali Per-sĳom tokom njenog najslavnĳeg perioda. Pod Kirom, Persĳa je bila jedna od najor-ganizovanĳih država u istorĳi civilizacĳe, a što je još značajnĳe, i jedna od najjedin-stvenĳih; kao istinski ‘veliki kralj’, držao se principa da raznolikim narodima nje-gove imperĳe treba dozvoliti da zadrže svoju religĳu, kulturu i običaje, znajući da je vera uvek jača od države. Kir nĳe poživeo da svoje veliko kraljevstvo i or-ganizuje i vlada njime; njegova neutaživa ambicĳa uzela je danak - ubĳen je u bici sa jednim od pljačkaških varvarskih plemena iz centralne Azĳe, koja je hteo da rastera i raseli što dalje od granica Persĳe.

Kira su nasledili njegovi sinovi; prvo poludeli Kambis, koga je svr-gao sa prestola njegov rođeni brat, za koga se ispostavilo da je verski fanatik, zaluđen ranom magĳskom religĳom, rešen da uništi zoroastrizam, zvaničnu veroispovest Persĳe. I drugi Kirov sin sišao je sa prestola prevratom, a na nje-govo mesto došao je Darĳe, Histaspov (Vištaspin) sin. Ovako počinje vladavina najvećeg persĳskog kralja.

Darĳe se smatra jednim od naj-uspešnĳih vladara u istorĳi, koji je uspeo da svom kraljevstvu povrati uzdrmani sjaj i slavu, i čĳi je model up-ravljanja državom praktikovan sve do

Verovanja, običaji i društvene norme u preislamskoj Persiji – pojava zoroastrizmaKatarina Arsikin

No 42 • JESEN 2004 15


pada Rimskog carstva. Pod Darĳem, Persĳa je doživela svoj puni procvat, i dosegla svoju najveću površinu u istorĳi, obuhvatajući 20 provincĳa («satrapĳa»), koje su se prostirale preko Egipta, Pales-tine, Sirĳe, Fenikĳe, Lidĳe, Frigĳe, Jonĳe, Kapadokĳe, Kilikĳe, Jermenĳe, Asirĳe, Kavkaza, Vavilona, Medĳe, Persĳe, dana-šnjeg Avganistana i Balučistana, pa sve do Inda i centralne Azĳe, čineći najveću državu u istorĳi civilizacĳe, sa 40 miliona duša. Ova Persĳa će potrajati dva veka...

Trajanje Persĳe više je bilo obeleženo politikom i vojnim podvizima, nego ekonomĳom; na čelu države bio je kralj, Khshathra (ratnik), a ovaj naziv opstaje i u današnjoj tituli vladara Persĳe-shah. Prava osnova kraljeve moći i podrška vladajućim krugovima bila je vojska, a njihova vladavina teoretski apsolutna. U stvarnosti, kraljevu moć je ograničavala aristokratĳa, koja je bila spona između naroda i prestola. Zakonodavna i sudska vlast su bile dosta razvĳene, postojao je Visoki sud, a ispod njega su bili lokalni sudovi rasuti po kraljevstvu, u kojima su izricane i kazne i nagrade, takođe je postojala i kaucĳa, advokati, propisano trajanje svake parnice, kao i institucĳa pomiritelja. Međutim, kralj je mogao izmeniti svaku presudu po svojoj volji, pri čemu je trebalo da bude nadahnut božanskim principima Ahura Mazde, što je kraljevu volju kvalifikovalo kao božansku volju, i svako odstupanje od iste bilo bi atak na boga.

Kraljevina kakvu je Darĳe stvorio jedva da je potrajala stotinu godina; nekoliko izgubljenih bitaka otupelo je moral slavne i nepobedive persĳske vojske; nemoral i rasipnost zavladali su narodom kao i pakost i nemar tronom - pĳanstvo se zahvatilo sve klase. Ne-prirodna unĳa prilično raznolikih

jezika, kultura, religĳa i istorĳa počela je da popušta. Za dvesta godina trajanja Persĳa nĳe ništa učinila da smanji sopst-venu heterogenost i ublaži centrifugalne sile unutar sebe. Kir i Darĳe su stvorili Persĳu, Kserks ju je nasledio, a njegovi naslednici su je uništili.

Kserks se nĳe razlikovao od svojih podanika po lakomosti na užitke, slavu i raskoš; smatran za najlepšeg muškarca svoje imperĳe, imao je bezbroj ljubavnica i kao takav predstavljao uzor svom naro-du. Posle 20 godina na prestolu, na opšte zadovoljstvo, ubio ga je jedan od nje-govih pravnih savetnika. Ovim počinju najkrvavĳe stranice persĳskih kraljevskih anala, sa kojima se može meriti još samo povest Rima posle Tiberĳa. Kserksovog ubicu je ubio Artakserkse I, koga je, posle duge vladavine, nasledio Kserks II. Posle toga, smenjuju se brojni vladari, od kojih mnogi nisu proživeli ni pola godine na prestolu. Darĳe III je držao skiptar kada je Persĳa podlegla prvoj ozbiljnĳoj vojsci koja se pojavila, koju je predvodio Alek-sandar Veliki.

Pre pojave Zaratustre, preci Međana i Persĳanaca, obožavali su životinje, pretke, zemlju i Sunce, i u njihovoj mitologĳi sreću se stara indoevropska božanstva, koja se u različitim epohama naizmenično pomal-jaju u svim indoevropskim mitologĳama. Mitra, bog Sunca i svetlosti (tragovi ovog kulta postoje i u našim krajevima), Anaita, boginja plodnosti i zemlje, i Haoma, bog u obličju bika, koji je posle smrti vaskrsao, i podario čovečanstvu svoju krv kao tečnost koja će mu dati besmrtnost; Per-sĳanci su ga obožavali pĳući opojni sok istoimene biljke, koja raste na tamošnjim planinama.

Predanje kaže da se Zaratustra (grčki Zoroaster), veliki prorok, mnogo vekova pre Hristovog rođenja, pojavio


u Airĳani-vejo, iskonskoj postojbini Ari-jevaca (najverovatnĳe severoistočni deo današnjeg Irana). Njegovo začeće bilo je božansko delo: njegov anđeo-čuvar ušao je u haoma biljku, i preko njenog soka prešao u telo sveštenika, koji je, pĳući ga, prinosio žrtvu bogovima; istovremeno, zrak rajske svetlosti ušao je u grudi de-vojke aristokratskog porekla. Sveštenik se oženio dotičnom devojkom, zarobljeni anđeo se spojio sa božanskom svetlošću, i tako je začet Zaratustra. Već na sam dan svog rođenja glasno se smejao, tako da su se zli duhovi koji se okupljaju oko svakog novorođenčeta, odmah razbežali. Usled velike naklonosti prema mudro-sti i pravednosti, Zaratustra se povukao iz društva, i izabrao da živi u divljini, hraneći se plodovima prirode. Đavo ga je iskušavao, ali bezuspešno. Ahura Mazda (bog u Zoroastrizmu) se prikazao Zaratu-stri, i predao mu Avestu, Knjigu znanja i mudrosti, i zavetovao ga da je propoveda čovečanstvu. Zadugo su ga svi ismevali i progonili, dok nĳe sreo Histaspa, oca tadašnjeg persĳskog vladara, koji ga je rado saslušao i obavezao se da će širiti Zaratustrino učenje među svojim naro-dom. Zaratustra je bio zgrožen pagan-skom religĳom i njenim ritualima koje je sreo među svojim sunarodnicima, i borio se protiv magi-ja (sveštenika koji su molitvama i prinošenjem žrtvi održavali ovu veru). Sam Zaratustra je doživeo duboku starost, i apsorbovan svetlošću munje, otišao je u raj.

Zorostrizam, kao ideologĳa, el-egantno rešava sveprisutni problem sukoba dobra i zla. U periodu nastanka ove, kao i većine potonjih monoteističkih religĳa, kako pomiriti veru u svemogućeg i sveljubećeg boga sa stvarnošću nezaslužene patnje u životu? Ako je bog apsolutno dobar, onda očigledno nĳe

svemoguć; a ako pođemo od toga da je svemoguć, onda opet ne možemo reći da je sasvim dobar. Po zoroastrizmu, princi-pi dobra i zla su potpuno odvojeni i odu-vek postoje jedan nezavisno od drugog. Zoroasterski sledbenici su se podjednako suprotstavljali verovanju hrišćana da Bog dopušta slobodu delovanja đavolu, jer bi to u krajnjoj linĳi značilo da je Bog odgovoran za zlo, kao i musliman-skom učenju o apsolutnoj vlasti Allaha i nužnosti čovekovog pokoravanja Nje-govoj nedostižnoj volji. Princip dobra otelotvoren je u Ahura Mazdi (kasnĳe Ormuzd), gospodaru mudrosti, koji je u celosti dobar i koji je stvorio sve dobre stvari. Zaratustra je definisao Ormuzda preko njegovih sedam osobina: ispravna misao (Vohu Manah), pravednost (Aša Vahišta), suverenost (Kšatra Vairja), luča života (Farvašis), blagostanje (Haurvatat), blagodatna odanost (Spenta Armaiti) i besmrtnost (Ameretat), koje su kasnĳe personificirane kao ameša spenti, sveti be-smrtnici, koje je stvorio Ormuzd i koji su pod njegovim vođstvom stvorili svet i upravljali njime. U nebeskoj hĳerarhĳi, ameša spenti se nalaze ispod Ahura Mazde, a ispod njih su jazadi («dostojni poštovanja»). Neki od Jazada su stari iranski bogovi povezani sa prirodom, kao što su Sunce i Mesec, koji su pripoje-ni zoroastrizmu, a među njima se nalazi samo jedan smrtnik, prorok Zaratustra, preko koga se religĳa objavila ljudima. Uz jazade, postoje i Atar (genĳi vatre) i Anahita (‘besprekorna’) - duh vode, lik boginje plodnosti koji je usvojen iz stare paganske religĳe. Nebeskim snagama dobra suprotstavljene su demonske zle sile, predvođene Ahrimanom, razornim duhom. Kao što se vidi, Ahriman nĳe sekundarni ili podređeni lik, on nĳe pali anđeo; međutim, on je očigledno


preteča Satane koga su Jevreji najvero-vatnĳe preuzeli iz persĳske mitologĳe i kasnĳe preneli i u hrišćanstvo. Naspram svakog od Ormuzdovih dobročinećih pomoćnika, postojao je zli parnjak iz Ahrimanove vojske raznih demona: šest deva (bes, laž, beda, zavist, Nasu-ženski demon mrtve tvari, prikazan u obliku muve, i troglavo čudovište Azi Dahaka, koje se često pominje u mitovima, i koje je najsnažnĳi demon odgovoran za uništenje dobrih tvorevina); osim njih, Ahriman je tvorac svega lošeg što postoji, između ostalog i zmĳa, mrava, skakavaca, svih gamadi, zime, tame, zločina, greha, menstruacĳe, seksualnih izopačenosti, smrti i svih drugih pošasti i nedaća. Pomoću ovih stvorenja i pojava je Ahriman i uspeo da uništi raj u koji je Ahura Mazda smestio prvobitnog, savršenog čoveka-Gajomardu.

Nasuprot mnogim učenjima koja (materĳalni) svet smatraju zlom, koje zarobljava ljudsku pravednu i čistu dušu i nastoji da je iskvari, dok duša sve vreme pokušava da iz njega pobegne, zoroas-trizam, iako zastupa strogi dualizam dobra i zla, odlučno odbacuje dualizam duha i tela. Zoroastrĳanska duhovna

istorĳa obuhvata period od 12 000 godina, počev od nastanka idealnog duhovnog (menog) sveta, koji je stvorio Ormuzd, i u koji spadaju sva gore navedena mitska bića. Dok je Ahura Mazda stvarao svet, Ahriman nĳe bio ništa manje zauzet stvaranjem zloćudnih pandana

Ormuzdovih dobročinitelja. Pošto je svet u menog obliku bio samo delimično stvaran, jer je bio nevidljiv i nepokretan, posle 3 000 godina, Ormuzd je stvorio i materĳalni (getig) oblik savršenog sveta. Getig je fizički, opipljivi, čulni izraz menoga, iz koga proizilazi. Fizički svet je, tako, po prirodi jedinstven sa ideal-nim svetom. Nesreće koje pogađaju svet ne nastaju zbog njegovih slabosti, već usled delovanja Ahrimana. I tokom na-rednih 3 000 godina, svet je bio idealan, Sunce je mirovalo u zenitu, a Zemlja je bila ravna i nepokretna. Ormuzd je stvo-rio svemir kao klopku za hvatanje zla, u koji je Ahriman ušao vođen nagonom za uništavanjem Ormuzdovih dela; Ahri-man je odmah razaslao svoje zle delat-nike da napadnu sve što je Ormuzd stvo-rio. Međutim, kada su sile zla pokušale da napuste svemir, svi su im putevi bili zatvoreni, tako da više nisu mogli pobeći. Tako je zlo ostalo zarobljeno u svetu čĳe je glavno obeležje život. Posle Ahrimanovog napada, 6 000. godine, u narednih 3 000 godina neprekidno teče borba dobra i zla, sa promenljivim us-pehom, sve do rođenja Zaratustre, čĳe će propovedanje nove religĳe i širenje


vere u Ahura Mazdu, posle 3 000 godina dovesti do konačnog poraza zla, i do ve-like obnove idealnog sveta. Tada će od Zaratustrinog semena postati konačni spasitelj, Saošĳant, koji će oživeti sve umrle i ustanoviti Poslednji sud, posle koga će svet ponovo biti savršen, nebo i zemlja će se spojiti, i svi ljudi će zauvek živeti u savršenstvu sa Ahura Mazdom, a zlo će potpuno nestati. Kao što se vidi, zoroastrizam ne govori o ‘smaku sveta’, kao hrišćani i muslimani; kaže se da će se nebo i zemlja spojiti - nĳedno neće biti uklonjeno, već će se ostvariti ono najbolje od oba sveta. Prema zoroasterskom verovanju, svet pripada bogu, i njegov kraj bi značio pobedu zla.

Mit kaže da je Ormuzd stvorio zvezde, vojsku spremnu da se bori pro-tiv Ahrimanovih zlih duhova. Zvezde su bile podeljene u četiri grupe; Tištrĳa je bila na čelu istočnih zvezda, Haptok Reng na čelu severnih, Sataves zapadnih, i Vanand na čelu južnih zvezda. Ahriman je, zauzvrat, stvorio planete da bi izazvao nered u sazvežđu, i time nagrdio kos-mos. Tištrĳa, koji je crpeo svoju snagu iz obožavanja svojih vernika, sukobio se sa Apaošom, demonom koji je izazvao sušu i veliku žegu, da bi ga na kraju pobe-dio, i isterao iz mora Vourukaša; zatim je Tištrĳa uzeo vodu iz mora, od nje stvorio kišu koja je natopila zemlju. Posle borbe koja je trajala tri meseca, ameša spenti i jazadi su pobedili Ahrimana i njegove pomoćnike. Zatim je Ahura Mazda stvorio Anahitu, boginju vode, vode koja pročišćava i vlaži obrađenu zem-lju. Ameša spenta po imenu Ameretat, učinio je da izraste deset hiljada različitih biljaka, od kojih je jedna bila Drvo sveg semenja, koje je podsticalo sve druge biljke da rastu, a druga Drvo bivoljeg roga (Bela Haoma), čĳi su plodovi činili

besmrtnim svakog ko ih pojede. Iza toga je stvoreno pet vrsta vatre: berezisavan, sveta vatra u hramovima, vohufrĳana, vatra koja gori u telima ljudi i životinja, urvazišta, skrivena vatra u drveću, vazišta, munja, i speništa, vatra koja gori u prisustvu Ahura Mazde. Na kraju je Ormuzd počeo da stvara životinje; prvo je postao drevni bik, koji je bio samo jed-no besno, beslovesno stvorenje, sve dok se nĳe pojavio Mitra (bog sunca iz pagan-ske religĳe), koji ga je ukrotio. Gavran (inkarnacĳa Verethragne-pobede) preneo je Mitri poruku Sunca da treba da ubĳe bika; iz udova i krvi žrtvovanog bika odjednom su nastale sve vrste životinja. Poslednja su stvorena ljudska bića; duh prvog čoveka, Gajomarda, živeo je 300 godina sa duhom drevnog bika, sve dok od Ormuzdovog znoja nĳe nastalo njegovo telo. Gajomard je bio stvoren be-smrtan, bezgrešan, srećan i bez potreba; četrdeset godina posle njegove smrti iz njegovog tela izrasla je biljka rivas, od čĳih je listova nastao prvi ljudski par.

Zanimljivo je da su Persĳanci poštovali brojne mitske ptice, za koje se takođe verovalo da su postojale i pre stvaranja svekolikog biljnog i životinjskog sveta, počev od Verethragne-gavrana, preko Saene (simurga), koji je ličio na ogromnu pticu iz Hiljadu i jedne noći, koja je sletela na Drvo dobrih lekova u moru Vourukaša i stresla sa njega seme svih biljaka, i koja se spominje u kasni-jim Ferdosĳevim epovima, do Karšiptara, ptice koja je propovedala religĳu Zaratu-stre u vari (pandanu Nojeve barke). Još jedna od mitskih ptica je i Kamroš, čĳa je dužnost bila da skuplja seme koje opada sa drveća i da se pobrine da ga Tištrĳa natopi vodom.

Kao što je već rečeno, za sledbe-nike zoroastrizma telo i duša ne stoje u


suprotnosti, i u tom smislu su zanim-ljive predstave o smrti i o zagrobnom životu. Nakon smrti, čovek dolazi pred pojedinačni sud; odmeravaju se njegove misli, reči i dela, i ako dobro prevagne nad zlim, njegova duša će se na mostu Kinvat (Most razdvajanja) susresti sa di-vnom, mirišljavom devojkom, oličenjem svesnog duha, koja će dušu prevesti preko mosta i na drugoj strani će se sresti sa ameša spentom Vahmanom, dobrim umom, koji će dušu odvesti u raj, gde će živeti sa Ahura Mazdom u večnoj sreći. U slučaju da pretegne zlo, duša će se na mostu sresti sa ružnom, smrdljivom starom vešticom, koja predstavlja oličenje njegove svesti; ako bezbožna duša pokuša da pređe preko mosta, most će postati uzan kao oštrica noža i propašće u ponor pakla. U zoroastrizmu pakao više nĳe samo podzemni svet gde odlaze duše umrlih, i vrle i grešne; pakao postaje ambis u kome vladaju tama i užas u kome se duše grešnika muče sve do kraja sveta. Kazne u paklu su primerene gresima, jer je svrha pakla da ispravi zlo; zaratustri-janci smatraju da je pojam večnog pakla neprimeren - po njihovom verovanju, svrha kažnjavanja je u prevaspitanju. Kad nastupi sudnji dan, sve će se duše vratiti iz raja i iz pakla, da bi se suočile sa sudom u vreme obnove sveta; tada će svo zlo biti zauvek uništeno, a sve iole pravedne duše, koje su do tada ispaštale u paklu za svoje grehe, vaskrsnuće, mrt-vi će oživeti, i svi će zajedno sa Ahura Mazdom početi život iznova, u svetu bez zla, tame i patnje. Dakle, nakon što je osuđen i ‘popravljen’ u oba vida (menog i getig), čovek može sa Ormuz-dom obitavati u celokupnosti svoga bića. Uskrsnuće tela u zoroasterskom učenju ima dvojaku osnovu: ono omogućava

suđenje i ‘popravljanje’ materĳalnog tela i razobličuje prividnost Ahrimanove po-bede, tj. smrti.

Kao što se celom čoveku sudi i u telu i u duhu, tako i za svog života, čovek mora održavati u skladu ta dva vida svog bivstvovanja. Potpuno se posvetiti životu duha na račun tela, kao što to, na primer, čine isposnici, znači poricati važnost ma-terĳalnog stvaranja; za zoroastrĳance to je jednako grešno kao i pohlepan život koji zanemaruje duhovnu dimenzĳu postojanja. Verska dužnost zoroastrĳan-aca je povećanje dobrog stvaranja. Kao što objašnjava mit o postanku, Ormuzd predstavlja rast, obilje i život; nasuprot njemu, Ahriman je propadanje, beda i smrt. Čovek živi svetim životom kada ga posvećuje Ahura Mazdi u čistoći, odan-osti i plodnosti. Poljoprivreda i uzgoj stoke, brak i rađanje dece su sveta zani-manja i bogougodne dužnosti.

Dok islam uči da je čovek Allahov sluga, a hinduizam da je ljudski život oblik niže egzistencĳe, prema zoroast-erskom mišljenju, čovek je «načinjen boljim od zvezda i Meseca, boljim čak i od svetog ognja, a u otkrivenju se određuje kao bolji i veći od duhovnog stvaranja». Po zoroasterskoj mitologĳi, Ahriman je proizveo suprotnost svakom Ormuzdovom delu: ameša spentima je suprotstavio deve, životu smrt, sreći bedu - ali nĳe mogao pronaći ništa što bi suprotstavio čoveku. Čoveku je njegova ljudskost «spas i ukras». Ljudska bića, po Zaratustrinom verovanju, nisu samo topovska hrana u kosmičkom ratu dobra i zla; ona imaju svoju slobodnu volju, pošto ih je Ahura Mazda zamislio kao nezavisne ličnosti, sposobne da same odlučuju da li će se prikloniti Svetlosti ili Laži. Ljudski um, kao i sam univerzum, je poprište bitke između dobra i zla, i

Documents

42belgrade.icro.ir/pages/41792/nur42_001-020.pdf · Proces unapređenja odnosa između Islamske Republike Irana i Državne Za- jednice Srbĳa i Crna Gora ukazuje na sveobuhvatno širenje